Marsel Prust

Ići dole

Marsel Prust Empty Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Nov 24, 2011 9:27 am

ПИСАЦ КОЈИ ИЗАЗИВА НЕСАНИЦУ

[You must be registered and logged in to see this link.]
Жак Емил Бланш – портрет младог Пруста

Како би се заштитио
од полена и прашине, држао је затворене прозоре и навучене тешке завесе, а кад је почео да пише, заменио је дан за ноћ...

Према сведочанствима пријатеља, а потом и биографа, чувени француски књижевник Марсел Пруст, писац тринаестотомног дела „У трагању за изгубљеним временом” (како гласи превод Тина Ујевића, или „У трагању за минулим временом”, у преводу Живојина Живојиновића), пресудно је погоршао своје иначе лоше здравствено стање почетком јесени 1922. године. Тада је, упркос упозорењима да то никако не чини, Пруст одлучио да присуствује монденској вечери коју је приредила грофица Бомон. Од те ноћи стање болесника постало је веома тешко, до те мере да је његов организам почео безнадежно и незаустављиво да попушта. Следећег месеца, крајем новембра, Марсел Пруст заувек је склопио очи.
  Монденски пријем као предворје смрти! Права „прустовска” слика! Било је то својеврсно џентлменско опраштање од живота који је помало личио на маскенбал.

Чекајући собара

   А можда и није све било баш тако? Судећи према сећањима мадам Шејкевич, Прустове пријатељице, касно по подне 19. октобра 1922. године, неколико дана после забаве код Бомонових, опет не послушавши савет лекара, Пруст се упутио у тајанствену посету... Кад се вратио кући, имао је грозницу. Није могао да престане да кија и кашље. Те ноћи ништа није писао. Својој домаћици Селести рекао је:
   „Смрт ми је за петама. Нећу успети да пошаљем рукопис ’Галимару’.”
   Знао је да има упалу плућа. Тог 19. октобра упутио се у хотел „Ривијеру” где је требало да се нађе са својим бившим собаром и присним пријатељем Ернестом. Крупни млади Швеђанин је, пролазећи кроз Париз, свом некадашњем газди оставио поруку. Кад је сазнао да га је болесни писац узалудно чекао три сата у предворју хотела, Ернест се одмах упутио Прустовој кући. На прагу га је дочекала домаћица Селеста, крута и нељубазна, бледа попут духа. Није пропустила да му исприча о великим књижевним успесима његовог бившег газде. Такође му је саопштила да је пишчево здравствено стање врло лоше, посебно после тајног изласка у град где се задржао четири сата. Укратко, није га пустила у болесникову собу из које су изашли забринути лекари...

[You must be registered and logged in to see this link.]
Спаваћа соба писца с креветом у коме је писао своје обимно дело
 
  Живот Марсела Пруста, током последњих тридесет година, личио је на дугу зиму. Зиму од које се ваљало штитити тешким капутима, шаловима. Па чак и у оковратнике стављати вату како промаја не би продрла до врата! То је и слика која је остала у сећању портира хотела „Ривијера” за време последњег изласка болесног приповедача: човек крупних тамних очију који дрхти иако на себи има топлу бунду и шешир.


Poslednji put izmenio Mustra dana Pon Jan 08, 2018 12:39 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Nov 24, 2011 9:29 am

Осетљиви дечак  

[You must be registered and logged in to see this link.]
Марсел као дечак

Марсел Пруст рођен је 10. јула 1871. године у старинском, 16. париском арондисману, у породици Адријана Пруста, познатог париског лекара (патолога и епидемиолога) и Жане Веил, кћерке богатог јеврејског банкара из Алзаса. Пруст је имао и млађег брата Робера. После завршеног лицеја, нежни и осетљиви дечак студирао је филозофију и права на Сорбони. Диплому правника стекао је 1893, а завршни испит из филозофије положио је 1895. године. Једно време радио је у управи уметничке књижаре, а затим, као добровољац (иако лошег здравља) кратко време служио је и војску. Отац му је умро 1903. године. Марсел се још више везао за мајку... Као образован младић истанчаног духа, кретао се у монденским и уметничким и племићким круговима.
  Постајући све затворенији, нарочито после мајчине смрти 1905. године, и не излазећи из собе, писао је прву књигу тринаестотомног романа „У трагању за изгубљеним временом”. Било је то 1912. године. Награђен је „Гонкуровом” наградом 1919. године за роман „У сенци процвалих девојака”, а нешто касније одликован и Легијом части.
  Најуочљивије на Прустовом лицу биле су његове веома крупне, округле црне очи које су деловале необично на увек бледом лицу. Носио је бркове, а пред крај живота и браду. И зими и лети, увек је био у црном капуту, понекад и бунди. Најчешће је преко капута имао и плишану пелерину.
   Први напад астме Марсел је имао кад му је било девет година. Могло би се рећи да му је од тада сваким даном бивало све теже. Како би се заштитио од полена и прашине, увек је држао затворене прозоре и навучене тешке завесе. А кад је почео да пише, заменио је дан за ноћ.    Ноћу би остајао у кревету пишући, а дању би спавао. Понекад је излазио, често посећујући париски кафе „Вебер”. Сви су знали да Марсел Пруст пије огромне количине црне кафе и келнере награђује неразумно великим напојницама. Годину 1917. провео је у хотелу „Риц”. Говорио је тихо, меким гласом и обожавао цвет дан и ноћ – једини који је могао да поднесе због алергије. Током последњих пет месеци живота искључиво се хранио сладоледом и пио кафу.

У немилости издавача

   Иако је по мајци био Јеврејин, одгајан је као римокатолик. Баш као и Емил Зола, стао је на страну капетана Драјфуса за време чувене афере и сакупио чак три хиљаде потписа за његово ослобађање. Премда је одавао рањиву и осетљиву особу, био је познат као храбар човек. Патио је од несанице и није крио хомосексуалне склоности.

[You must be registered and logged in to see this link.]
 Карикатура Марсела Пруста (рад Сајмона Бонда)
 
  Живео је у стану који је од буке био заштићен плочама каучука. Стан се налазио у кући његове тетке на булевару Осман у Паризу. Пишући у кревету, у ноћној кошуљи и дебелом вуненом огртачу, више пута је поправљао рукописе. Имао је увек десетак пера у резерви, у случају да му неко испадне из руке. Плашио се да се не зарази бактеријама. Никада ниједну оловку не би подигао уколико би пала на под.
   Први Прустови радови били су објављени у часопису „Le Banquet” (1892) и „La Revue blanche” (1893). Прва књига коју је написао била је „Ужици и дани”. Прустово ремек-дело, „У трагању за изгубљеним временом”, роман дуг 1,25 милиона речи, почиње сећањем које путем чула укуса у њему изазива колач познат као мадлена. Први том романа, „Du Cote de chez Swann” („Пут ка Свану”) из 1903. године, одбила су тројица издавача. Најгласнији у критици Прустовог романа био је уредник „Нове француске ревије”, писац Андре Жид. Издавач „Грасе” пристао је да му објави дело тек кад је писац обећао да ће платити све трошкове штампања.


Poslednji put izmenio Mustra dana Pon Jan 08, 2018 12:41 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Nov 24, 2011 9:31 am

Лепота је у сећању

   Лако је препознати студента завршне године књижевности који је одлучио да чита Пруста. Први знак је недолажење на предавања. Наиме, Прустов поклоник убрзо се поистовећује с приповедачем и мења дан за ноћ. Обузима га грозничаво читање, иако није лако пратити дугачку реченицу и сложени ток Прустових мисли. Млади читалац чак одустаје од сусрета с улицом. Остаје у кревету све док не прочита последњи ред.    Чак почиње и да кашље… Као да над њим бди сенка писца, ноћног анђела.

[You must be registered and logged in to see this link.]
 Марсел Пруст за време студија
 
   Дакле, у готово потпуној усамљености и одустајању од свих осталих послова, десетогодишњој трци с болешћу и смрћу, настало је једно од најособенијих и највреднијих дела светске књижевности, циклус романа под заједничким називом „У трагању за изгубљеним временом” („A la recherche du temps perdu”). Радња романа, који говори о односу времена и сећања, збива се у Комбреју, Паризу, Нормандији и Венецији. Пишући, Пруст се бави одгонетањем варљивих знакова из стварности и њиховим претварањем у свест, у језик, напослетку и текст. Естетичар осећајности, како књижевни теоретичари називају Пруста, закључује да се лепота крије у ономе што може да нам открије прошлост. Уосталом, последње реченице великог романа („Пронађено време”) гласе:
   „Ако ме снага послужи да напишем своје дело, бар нећу пропустити да у њему надасве опишем људе (макар због тога изгледали као наказе) како заузимају тако знатно место поред оног, тако скученог које им је додељено у простору, место које је, напротив, бескрајно продужено – јер истовремено додирују, као горостаси заробљени у дубину година, толико удаљена раздобља између којих се сместило толико дана – у Времену.”
   Пруст је умро од бронхитиса и упале плућа 18. новембра 1922. Имао је педесет једну годину.
[You must be registered and logged in to see this link.]


Poslednji put izmenio Mustra dana Pon Jan 08, 2018 12:46 pm, izmenio ukupno 3 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Nov 24, 2011 9:32 am

[You must be registered and logged in to see this link.]

      МАРСЕЛ ПРУСТ
      (1871–1922)
      француски књижевник


ВРЕМЕ, КОЈЕ ИНАЧЕ МЕЊА ЉУДЕ, НЕ МЕЊА СЛИКУ КОЈУ ЗАДРЖАВАМО О ЊИМА.

ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ И, МАЛО-ПОМАЛО, СВЕ О ЧЕМУ СМО ГОВОРИЛИ НЕИСТИНИТО ПОСТАЈЕ ИСТИНА.

ЉУБАВ ЈЕ УЗАЈАМНО МУЧЕЊЕ.

НИКАКВА СЕЛИДБА НА ЈУЖНИ ПОЛ, НИТИ ОДЛАЗАК НА ВРХ МОН БЛАНА НЕ ОДВАЈА НАС ТОЛИКО ОД ДРУГИХ, КОЛИКО СКРИВЕНИ ПОРОЦИ КОЈИХ СЕ НЕ МОЖЕМО ОДРЕЋИ.

БУДИМО ЗАХВАЛНИ ЉУДИМА КОЈИ НАС УСРЕЋУЈУ. ОНИ СУ ВЕШТИ БАШТОВАНИ КОЈИ ЧИНЕ ДА НАША ДУША ПРОЦВЕТА.

НЕ ЗБОГ ЧИЊЕНИЦЕ ШТО СУ НЕКИ ЉУДИ УМРЛИ, НАША НАКЛОНОСТ ПРЕМА ЊИМА БЛЕДИ ЗБОГ ТОГА ШТО И САМИ УМИРЕМО.

НА РАСТАНКУ ОНАЈ КОЈИ ЗАПРАВО НЕ ВОЛИ УВЕК ИЗГОВАРА НЕЖНЕ РЕЧИ.

АКО ПОВРЕМЕНО САЊАРЕЊЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ОПАСНО, ЛЕК НИЈЕ У ТОМЕ ДА ПРЕСТАНЕМО ДА САЊАМО, ВЕЋ ДА САЊАМО СВЕ ВРЕМЕ.

СВЕ ВЕЛИКЕ СТВАРИ НА СВЕТУ ПОСТИГЛИ СУ НЕУРОТИЧАРИ. ОНИ СУ СТВОРИЛИ НАШЕ ВЕРЕ И РЕМЕК-ДЕЛА.

СВЕ НАШЕ КОНАЧНЕ ОДЛУКЕ ДОНЕТЕ СУ У СТАЊУ СВЕСТИ КОЈЕ НЕ ТРАЈЕ ДУГО.

ЖЕНА КОЈУ ВОЛИМО РЕТКО ИСПУЊАВА СВЕ НАШЕ ПОТРЕБЕ, ТАКО ДА ЈЕ ВАРАМО С ОНОМ КОЈУ НЕ ВОЛИМО.

izvor- Politikin zabavnik

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Pon Jan 08, 2018 3:44 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Pon Jan 08, 2018 3:50 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

Marcel Proust

U traženju izgubljena vremena
Prvi svezak
Put k Swanu

Prvi dio
Combray

I

Dugo sam vremena lijegao rano. Ponekad mi se oči sklapahu tako brzo, tek što bi se mo- ja svijeća ugasila, da nisam imao vremena ni da sebi rečem: »Tonem u san«. I poslije ka- kvih pol sata probudila bi me misao, da je vrijeme da zaspim; budio bih se s namjerom da odložim svezak, koji sam vjerovao, da još uvijek držim u rukama, i sa željom, da uga- sim svijetlo; spavajući, nisam bio prestao razmišljati o onome, što sam malo prije proči- tao, ali je to razmišljanje postalo malko neobično: činilo mi se, da sam ja sam ono, o čemu je govorilo djelo: neka crkva, neki kvartet, suparništvo između Franje I. i Karla V. To bi vjerovanje živjelo još nekoliko sekundi poslije buđenja; ono nije vrijeđalo moj razum, ali je poput školjki pritiskivalo moje oči i priječilo ih, da se uvjere, da svijeća više nije upa- ljena. Zatim bi mi ono postajalo nerazgovijetno, kao što poslije metempsihoze postaju nejasne uspomene iz nekog prijašnjeg života; sadržaj se knjige odvajao od mene, i ja bih opet postajao kadar da se njime bavim ili ne bavim; smjesta bih nanovo progledao i za- padao u čudo, što oko sebe nalazim tamu, istina, blagu i odmornu za moje oči, ali možda još i više odmornu za moj duh, kome se ona pričinjala kao pojava bez uzroka, neshvatlji- va, kao nešto odista tamno. Postavljao bih sebi pitanje, koliko je sati; čulo se zviždanje vlakova, koje je odjekivalo čas bliže, čas dalje, i kao pjev ptica u šumi, ističući razmake, predočavalo prostor puste poljane, kojom se putnik žuri prema idućoj stanici; a kratki put na koji kreće, ostat se urezan u njegovo pamćenje radi uzbuđenja koja doživljuje na novim mjestima, koja zahvaljuje nedavnim razgovorima kao i opraštanju pod tuđom svjetiljkom što ga još prati u tišinu noći i, najzad, slasti zbog skorog povratka.
Nježno bih svoje obraze privijao uz lijepe obraze jastuka, što su puni i svježi kao naši obrazi u djetinjstvu. Upalio bih šibicu da pogledam na sat. Uskoro će ponoć. To je trenu- tak, kad se bolesnik, koji je morao poći na put i noćiti u nekom nepoznatom hotelu, budi u napadu i raduje, što pod vratima vidi prugu dana. Kakve li sreće, već je jutro! Začas će ustati posluga, moći će da zvoni, doći će da mu pomognu. Nada u pomoć daje mu hrab- rosti da trpi. Upravo je povjerovao, da čuje korake; koraci se približavaju, a zatim uda- ljuju. I pruga dana, što se vidjela pod vratima, nestade. Ponoć je; ugasili su plinsko svi- jetlo; i posljednji je sluga otišao, i sad će svu noć morati da propati bez lijeka.
Opet bih usnuo i kadšto se budio samo na čas, tek toliko da počujem organičko pucketa- nje drvenine, da otvorim oči i ugledam kaleidoskop tame, da u trenutnom bljesku svijesti užijem san, u koji je bilo uronjeno pokućstvo, soba, i sve ono, čega sam ja bio tek malen dio, koji će se već za trenutak nanovo vratili neosjetljivosti cjeline. Ili bih se, opet, u snu bez napora vratio u neko već davno iščezlo doba svoga pređašnjeg života, iznova proosjećao neke od svojih djetinjih strahovanja, kao što je ono, da će me praujak uhvatiti za kovrče; a toga je straha nestalo u stvari još onoga dana — time počinje novo doba u mom životu — kad su mi ih odrezali. Taj sam događaj bio zaboravio u snu, a sjetio sam se njega smjesta, čim bi mi uspjelo, da se izmičući rukama praujaka, probudim; ali prije nego što bih se vratio u svijet snova, glavu bih iz opreza potpuno obložio jastucima.
Kadšto bi kakav loš položaj moga bedra u snu rodio neku ženu, kao što se nekad i Eva rodila iz rebra Adamova. Iako ju je stvorila naslada, koju sam stao uživati, zamišljao bih, da mi je ona pruža. Moje je tijelo osjećalo svoju vlastitu toplinu u njezinom tijelu, pa je željelo da se s njime združi, i ja bih se budio. Svi mi drugi ljudi tada izgledahu vrlo dale- ki kraj te žene, koju sam ostavio tek pred koji trenutak; obraz mi je još bio topao od nje- zina poljupca, a tijelo izlomljeno od težine njezina stasa. Ako je imala sličnosti s nekom ženom, koju sam poznavao u životu, kao što se zaista ponekad i dešavalo, sav bih se predavao samo jednom cilju: da je pronađem, kao što čine oni, što odlaze na put da vide željeni grad i zamišljaju, da je zaista moguće u stvarnosti užiti draži iz sna. Malo poma- lo, uspomena je blijedila, te bih tako zaboravljao djevojku iz svoga sna.
Kad čovjek spava, on posredstvom stvari oko sebe održava vezu sa satima, s poretkom godina i svjetova. On se nagonski obraća njima budeći se, i u jednoj sekundi u njima oči- tava, na kojoj se točki zemlje nalazi, i vrijeme, koje je proteklo do njegova buđenja. Ali njihov se raspored može izmiješati, poremetiti. Neka ga san svlada pred jutro, poslije kakve besanice, pri čitanju, u položaju i suviše različitu od onoga, u kome obično spava, a dovoljno je, da je samo podigao ruku, da zaustavi i odbije sunce, i on u prvoj minuti poslije buđenja više neće znati, koje je doba, smatrat će, da je tek malo prije legao. Ako usne u još različitijem položaju, na primjer, poslije večere, sjedeći u naslonjaču, tada će pobrkanost u tim isprevrnutim svjetovima biti potpuna, čarobni će ga naslonjač svom brzinom odvesti na put po vremenu i prostoru, i u trenutku, kad otvori oči, on će misliti, da je legao prije više mjeseci i u posve drugoj sredini. No dovoljno je bilo, da mi u mom vlastitom krevetu san bude dubok i da u snu posve popusti napregnutost moga duha; tada bih zaboravio plan mjesta, na kome sam zaspao, i kad bih se usred noći probudio, pa više nisam znao gdje sam, nisam u prvi čas znao ni tko sam; ostajao bi u meni samo praosnovni osjećaj postojanja, kakav možda drhturi u dnu bića neke životinje; bijah više gol negoli pećinski čovjek; ali tada bi sjećanje — ne još sjećanje mjesta, gdje sam se tada nalazio, nego sjećanje nekolicine od onih mjesta, gdje sam nekad stanovao, pa bi moglo biti, da sam i sada u njima — dolazilo k meni kao neka pomoć odozgo, da me izvuče iz ništavila, iz kog ne bih mogao izići sam; u sekundi bih prolazio iznad vjekova civilizaci- je, te bi tada tek nejasna slika petrolejki, pa zatim slika mojih košulja s presavinutim ov- ratnikom, malo pomalo nanovo slagale prava obilježja moga ja.
Možda je nepomičnost stvari oko nas njima samo nametnuta našom sigurnošću da su to zaista one, a ne neke druge, možda je ona plod nepomičnosti naše predodžbe o njima. Kadgod bih se tako budio, i moj se duh uzalud naprezao, da dozna, gdje sam, uvijek bi se sve oko mene kovitlalo u tami: stvari, zemlje, godine. Moje bi tijelo još bilo preukoče- no da se pokrene, pa bi po obliku svoga umora nastojalo, da pogodi položaj svojih udo- va, i da po njemu zaključi smjer zidova, razmještaj pokućstva, i tako rekonstruira i nađe prebivalište, gdje se upravo nalazi. Njegovo pamćenje, pamćenje njegovih rebara, kolje- na, ramena, predočavaše mu redom više soba, u kojima je u životu spavalo, a dotle su se oko njega nevidljivi zidovi kovitlali u tami, mijenjajući mjesta prema svakom obliku so- be koju je ono zamislilo. I čak još prije nego što bi moja misao oklijevajući na pragu vre- mena i oblika, povezujući okolnosti identificirala stan, ono bi se — moje tijelo — za svaki od stanova sjećalo vrsti kreveta, mjesta vratiju, tračka danjeg svijetla na prozorima, pos- tojanja hodnika, a ujedno i misli, kojom sam se bavio padajući u san, a koja bi mi se vra- ćala poslije buđenja. Moj bi ukočeni bok, trudeći se da pogodi svoj položaj, zamišljao, na primjer, da sam ispružen licem k zidu u velikom krevetu s baldahinom, i ja bih u istom trenu sebi rekao: »Gle, zaspao sam, premda mama nije došla da me pozdravi« — bijah  na selu kod djeda, koji je umro prije mnogo godina; i moje tijelo, strana na kojoj sam le- žao, ti vjerni čuvari prošlosti, koju moj duh nikad ne bi smio zaboraviti, sjećali bi se pla- mena u noćnoj svjetiljci od češkoga stakla u obliku urne, obješene lančićima o strop, ka- mina od sijenskog mramora u mojoj spavaonici u Combrayu, kod djeda i bake, za onih dalekih dana, koje sam u tom trenutku sebi predstavljao kao sadašnje, ma da nedovoljno točno predočene, ali koje bih odmah vidio potpunije i bolje, čim bih se posve probudio.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:40 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
foto-Vladislav Erko



Zatim bi iskrsavala uspomena kakvog novog položaja moga tijela, i zid bi se pružao ne- kim drugim smjerom: bijah u svojoj sobi kod gospode Saint-Loup, na selu; Bože! Vec je najmanje deset sati, sigurno su vec vecerali! Bit ce da sam po povratku sa šetnje s gospo- dom de Saint-Loup produžio svoj uobicajeni vecernji pocinak prije nego što obucem ve- cernje odijelo. Jer mnogo je godina prošlo od Combraya, gdje sam za naših najkasnijih povrataka vidio, kako sunce sa zapada crvenilom obasjava stakla mojih prozora. Sasvim se drugacije živi u Tansonvillu, kad gospode de Saint-Loup, sasvim je druge vrste uži- vanje, koje nalazim izlazeci samo nocu, hodajuci po mjesecini onim istim putovima, na kojima sam se nekoc igrao dok ih je obasjavalo sunce; a sobu, u kojoj sam valjda zaspao, umjesto da se preobucem za veceru, vidim na povratku vec izdaleka, obasjanu plame- nom svjetiljke kao jedini svjetionik u noci.
Ta vrtoglava i pobrkana sjecanja nisu trajala nikad dulje od nekoliko sekundi; cesto je moja kratkotrajna neizvjesnost o mjestu, na kome se nalazim, isto onako slabo jednu od druge razlikovala te razlicne pretpostavke, koje su je prouzrokovale, kao što gledajuci konja gdje trci, ne odvajamo one uzastopne položaje, koje nam pokazuje kinetoskop. Ali sam povodom toga nanovo ugledao sad jednu sad drugu od soba u kojima sam stano- vao u toku života, i najzad sam ih se za dugih maštanja, što su se nadovezivala na moje budenje, redom sjecao svih; sjecao sam se zimnjih soba, gdje covjek legavši glavu zag- njuri u gnijezdo spleteno od najrazlicitijih stvari: od ugla jastuka, vrha pokrivaca, kraja šala, ruba kreveta i jednog broja Débats roses, te sve to najzad cementira po tehnici ptica, neodredeno se svemu priljubljujuci; sobâ, gdje covjek za studena vremena uživa u osjecanju da je odvojen od izvanjskoga svijeta (kao morska lastavica, koja vije gnijezdo na dnu podzemlja, u toplini zemlje), i gdje covjek, dok vatra u kaminu gori cijelu noc, spava kao u velikom ogrtacu topla i dimljiva zraka, prosvjetljavana bljescima ugaraka, koji se razgaraju, u nekoj vrsti neopipljiva alkovna, tople spilje, izdubene u njedrima same sobe, u zoni žarkoj i pomicnoj u svojim toplotnim konturama, koju vjetre dahovi, što nam osvježavaju lice dolazeci iz ohladnjelih uglova, iz predjela blizu prozora ili udaljenih od peci; — sjecao bih se ljetnih soba, u kojima volimo biti neodvojeni od blage noci, u koji- ma se mjesecina naslanja na poluotvorene kapke, pa svoje carobne ljestve baca sve do podnožja kreveta, u kojima se spava gotovo kao pod vedrim nebom, kao sjenica, koju vjetric njiše na vršku grane —; kadšto bih ponovo ugledao tako vedru sobu u stilu Louis XIV., da vec prve veceri nisam u njoj bio suviše nesretan, sobe, gdje se stupici, što lagano podržavaju strop, ugibahu s toliko dražesti pokazujuci i odredujuci mjesto krevetu —; ili


bih se, ponekad, naprotiv, sjetio malene sobe visoka stropa, izdubene u obliku piramide u visini dvaju katova, djelomice obložene mahagonijem, u kojoj sam od prvog momenta bio duševno zatrovan nepoznatim mirisom andropogone, uvjeren o neprijateljstvu ljubi- castih zavjesa i drskog nehaja sata, koji je blebetao sasvim visoko gore, kao da mene uo- pce nema; sobe, gdje je neobicno i nemilosrdno zrcalo na cetverouglastim nogama nako- so zakrcivalo jedan ugao sobe i u blagu punocu moga uobicajenog vidnog polja silom urezivalo svoj nepredvideni smještaj; neke negostoljubive sobe, gdje je moja misao, nap- režuci se satima, da se pokrene, da se vine uvis, da bi sebi tocno predocila oblik sobe i uzmogla sve do vrha ispuniti njezin divovski lijevak, pretrpjela mnogu tešku noc, dok sam ležao ispružen u svom krevetu, uzdignuta pogleda, usplahirena sluha, raširenih no- snica i uzbunjena srca: sve dok navika ne bi izmijenila boju zavjesa, ušutkala njihalo, umilostivila koso i okrutno zrcalo, raspršila, ako i ne posve uklonila, miris andropogone i znatno umanjila prividnu visinu stropa. Navika! Mocna je da udešava mnogo šta, ali je i vrlo spora; isprva ostavlja naš duh, da cijele sedmice pati u provizornim prilikama; no usprkos svemu tome on je sretan, kad je vec stece: jer bez navike, samo uz pomoc vlasti- tih sila nikad ne bi bio kadar da nam neki stan ucini pogodnim za stanovanje.
Zacijelo, sad sam bio posve budan; moje se tijelo okrenulo posljednji puta, a dobri je an- deo izvjesnosti sve oko mene zaustavio, položio me pod moje pokrivace, u mojoj sobi, i u tami postavio na približno prava mjesta moju komodu, pisaci stol, moju pec, prozor na ulicu i dvoja vrata. No uzalud sam sad znao, da nisam u stanovima, o kojima mi je nes- nalaženje u trenutku budenja predocilo ako ne baš jasnu sliku, a ono me bar navelo, da povjerujem u mogucnost, da sam u njima: podstrek je mome sjecanju bio dat; obicno više nisam nastojao, da odmah nanovo zaspim; najveci bih dio noci provodio u sjecanju na naš negdašnji život, u Combrayu kod pratetke, u Balbecu, Parizu, Doncièresu, u Veneciji i još drugdje, u sjecanju na mjesta, na osobe, koje sam ondje upoznao, na ono iz njihova života, što sam vidio sam i ono, što su mi o njima pripovijedali.
Moja je spavaonica u Combrayu svakoga dana, vec rano predvecer, još mnogo prije nego što je trebalo da legnem u krevet i da ostanem budan daleko od majke i bake, postajala stalnim i bolnim predmetom mojih misli. Da bi me razonodili i onih veceri, kad su drža- li, da izgledam suviše nesretan, došli su, doduše, na misao, da mi daju neku lanternu magiku, kojom bi prije vecere prekrivali moju svjetiljku; i ona bi tada, poput prvih gradi- telja i staklarskih majstora gotskoga doba, neprozirnu tamu zidova zamjenjivala neopip- ljivim preljevima, nadnaravnim višebojnim prividenjima, u kojima su, kao na kakvu treptavom i trenutacnom crkvenom prozoru, bile islikane legende. Ali time je moja ža- lost bila samo uvecana, jer je vec i sama promjena rasvjete ukidala moju naviklost na tu sobu, a baš toj sam navici imao da zahvalim, što mi je soba, ako ne uzmem u obzir mu- ku, što moram leci u krevet, ipak postala podnošljiva. Sada je više nisam prepoznavao, pa sam u njoj bio uznemiren, kao u kakvoj hotelskoj sobi ili u planinarskom prenocištu, kamo sam prvi put stigao sišavši s vlaka.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:41 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

Golo je isprekidanim korakom svoga konja, sa strašnom namjerom izlazio iz male troug- laste šume, koja je tamnim zelenilom baršunasto zaodjela padinu jednog brežuljka, i u trzajima se približavao dvorcu uboge Geneviève od Brabanta. Taj je dvorac bio presjecen svinutom crtom, koja je zapravo bila rub jednoga od staklenih ovala, smještenih u okvir, koji se umetao u žljebice zaslona. Vidio se samo dio dvorca, a pred njim se pružala trati- na, na kojoj je sanjarila Genevièva s modrim pojasom oko struka. Dvorac i tratina bijahu žuti, ali ja nisam morao cekati, da ih vidim, pa da tek tako doznam boju, jer mi ju je još prije stakala u okviru jasno predocavalo zlatnosmede blagozvucje imena Brabant. Golo


bi se na cas zaustavio, da s tugom sasluša poruke, koje je moja pratetka glasno citala, i koje je on, cinilo se, savršeno razumio, podešavajuci s poslušnošcu, koja nije iskljucivala izvjesnu dostojanstvenost, svoje držanje uputama teksta; potom bi se udaljavao istim isprekidanim korakom. I ništa nije moglo zaustaviti njegov polagani kas. Kad bih lan- ternu pomicao, vidio bih Golova konja, kako i dalje napreduje po prozorskim zavjesama, kako se izbocuje i nadima na njihovim naborima i silazi u njihove udubine. Tijelo je sa- moga Gola isto tako imalo nadnaravne sposobnosti, kao i tijelo njegova konja: prilagodi- valo se svima stvarnim zaprekama, svima neprilicnim predmetima, koje je susretalo, uzimalo ih kao okosnicu i primalo u sebe, pa makar da je naišlo i na kvaku na vratima, ono bi se odmah podesilo po njima i nepobjedivo isplovilo sa svojom crvenom odjecom ili blijedim, uvijek jednako melankolicnim licem, koje nije dopuštalo, da se na njemu opazi bilo kakav trag zbunjenosti zbog takvog prelamanja kicme.
Ja sam svakako nalazio, da ima ljupkosti u tim sjajnim projekcijama, iz kojih je, cinilo se, izbijala merovingijska prošlost i koje su preda minom pomicale odsjeve tako davne proš- losti. Ali ipak ne mogu izreci, koliko mi je neugodnosti donosila ta provala tajanstva i ljepote u moju sobu, koju sam vec posve ispunio svojim ja, tako da na nju više nisam morao svracati više pažnje, nego na sebe sama. Kad je tako sad prestao utjecaj navike, koja posve omami covjekova osjetila, ja sam nanovo stao misliti i osjecati, a to je tako ža- losno. Kvaka na vratima moje sobe razlikovala se za mene od svih ostalih kvaka ovoga svijeta time, što se cinilo, da se otvara posve sama, kao da je uopce ne moram ni okrenu- ti, jer mi je rukovanje njome postalo potpuno nesvjesno; a sad, eto, služi Golu kao njego- vo astralno tijelo. I stoga, cim bi pozvonili za veceru, žurno bih otrcao u blagovaonicu, gdje je velika stropna svjetiljka bacala svoje obicno, svakovecernje svijetlo; ona je pozna- vala moje roditelje i govedinu na pladnju, ali nije imala ni pojma o Golu i Modrobradu; žurio bih se da padnem u zagrljaj majke, koju su mi stradanja Geneviève od Brabanta ucinila još dražom, dok su me Golova zlocinstva nagonila, da još strože ispitam svoju savjest.
Ali sam nažalost ubrzo poslije vecere morao ostaviti mamu; ako je bilo lijepo, ostajala bi da u vrtu razgovara s ostalima, a ako je bilo ružno, svi bi se sklonili u mali salon; svi, osim moje bake, koja je nalazila, da je »na selu žalosno ostati zatvoren«, pa se neprestano prepirala s mojim ocem što me onih dana, kad je prejako padala kiša, slao u sobu da ci- tam, umjesto da me ostavi napolju. »Necete ovakvim mjerama uspjeti da ga ojacate i ucinite energicnim«, govorila bi mu žalosno, »a pogotovu to necete postici kod ovoga mališa, kome je tako potrebno da stece snage i odlucnosti«. Moj bi otac slijegao rameni- ma i proucavao barometar, a majka bi ga promatrala s nježnim poštovanjem i pazila, da ga ne uznemiruje bukom; no pri tome ga nije gledala preuporno, da je ne obuzme želja, da razotkrije tajnu njegove superiornosti. Ali zato se moglo vidjeti moju baku, kako po svakom vremenu — pa i onda, kad je kiša upravo bjesnjela i kad bi Françoise trceci od- nosila u kucu skupocjene naslonjace od vrbova šiblja, da ne pokisnu — u opustjelu vrtu, koji je šibao pljusak, zabacuje sijede i neuredno raskuštrane uvojke i time oslobada celo, da bi što bolje moglo upiti blagotvornost vjetra i kiše. »Najzad covjek može disati!«, go- vorila bi ona i trcala raskvašenim alejama, koje je, po njezinu mišljenju, naš novi vrtlar napravio suviše simetricno i ravno: bio je to covjek bez ikakva osjecaja za prirodu, no moj ga je otac ipak od ranog jutra ispitivao, da li ce se vrijeme popraviti. Baka bi po sta- zama trcala svojim sitnim, zanesenjackim i isprekidanim korakom, koji se više odredi- vao raznim uzbudenjima, koja je u njezinoj duši izazivala opijenost olujom, vjera u moc higijene, glupost moga odgoja i simetricnost vrtova, negoli njoj nepoznatom željom, da


njezinu kao šljiva modru suknju ne uprljaju blatne mrlje, koje bi je pokrivale do takve visine, da je to za njezinu sobaricu uvijek bio problem i uzrok ocajanja.
Kad se takva bakina trka vrtom dešavala poslije vecere, postojalo je ipak nešto, cime smo je mogli sklonuti, da se vrati: u trenutku, kad bi je kružni put njezine šetnje kao kukca opet doveo na svijetlo iz malog salona, gdje se za stolom za kartanje tocio liker, moja bi joj pratetka doviknula: »Bathilde! Dodi da sprijeciš svoga muža, da ne pije konjak!« I za- ista, da bi je bockala (baka je naime u porodicu moga oca unijela tako razlicit duh, da su se svi s njom šalili i mucili je), pratetka bi mom djedu, kome su likeri bili zabranjeni, da- vala da popije nekoliko kapi. Tada bi moja jadna baka ulazila i usrdno molila svoga mu- ža, da ne uzima konjaka: on bi se ljutio, ipak ispijao svoj gutljaj, a baka bi se žalosno i obeshrabreno vracala, no ipak bi se smiješila, jer je bila tako ponizna srca i tako blaga, da se njezina ljubav prema drugima i ono malo važnosti, što je pridavala sebi i svojim pat- njama, u njezinu pogledu stapalo u smiješak, u kome je, suprotno nego kod mnogih lju- di, bilo samo one ironije, koja se odnosila na nju samu, dok je za sve nas taj smiješak iz- ražavao njezinu želju, da nas izljubi, jer te njezine oci nisu mogle vidjeti one, koje je vo- ljela, a da ih strasno ne pomiluju nježnim pogledima. To mucenje, koje joj je dosudivala pratetka, taj prizor uzaludnih bakinih molbi i njezine unaprijed pobijedene slabosti, kad bi bezuspješno pokušavala da djedu oduzme cašu s likerom, — sve su to bile takve stva- ri, na koje se covjek s vremenom navikne, pa ih gleda sa smijehom, pa cak tako odlucno i veselo pristane uz mucitelja, da i sama sebe uvjeri, da se uopce ne radi o mucenju; ali tada su me oni ispunjali takvim užasom, da bih najradije pratetku istukao. No cim bih zacuo: »Bathilde! Dodi da sprijeciš svoga muža, da ne pije konjak!«, buduci da sam po kukavicluku vec bio odrastao covjek, postupao sam onako, kako svi postupamo kad od- rastemo, pa se nademo pred patnjama i nepravdama: nisam htio da ih vidim; odlazio bih na vrh kuce, u potkrovlje, u jednu sobicu kraj dvorane za ucenje, gdje je mirisalo na peruniku i na divlji ribiz, koji je vani nikao izmedu zidnog kamenja i pružao jednu ras- cvjetanu granu kroz poluotvoreni prozor. Ta je sobica služila za jednu drugu, specijalni- ju i vulgarniju svrhu, a iz nje se danju vidjelo sve do kule u Roussainville-le-Pinu; cesto mi je baš zato poslužila kao utocište, jer sam se jedino u njoj smio zatvoriti kljucem i prepustiti onim mojim poslovima, koji su zahtijevali nepovredivu samocu; citanju, maš- tanju, suzama i razbludnom uživanju. Ali, jao, nisam ni slutio, da moju baku za njezinih neprestanih šetanja mnogo više, negoli neznatno odstupanje njezina muža od propisa dijete, žaloste i muce brige zbog slabosti moje volje, zbog moga osjetljiva zdravlja, da je zabrinjava moja nesigurna buducnost; o tome je razmišljala, kad bih je poslije podne i uvecer vidio kako hoda gore-dolje podigavši koso k nebu svoje lijepo lice sa smedim, izbrazdanim obrazima, koji su u toku godina postali gotovo sljezove boje kao oranica u jesen, a koje bi, kad bi izlazila, zastirala polupridignutom koprenicom; a uvijek se na njemu, bilo zbog studeni, bilo zbog neke tužne misli, polagano sušio nehoticni plac.
Dok bih se uspinjao na spavanje, tješilo me samo to što ce mama, kad vec budem u kre- vetu, doci da me poljubi. No taj je pozdrav trajao tako kratko, ona je opet silazila tako brzo, da je onaj trenutak, kad bih je zacuo, kako se uspinje stepenicama i kako zatim ho- dnikom iza dvostrukih vrata prolazi lagani šušanj vrtne haljine od plavog muslina, na kojoj su visjele trake od spletene slame, bio za me prepun bola. On je, naime, naviještao onaj iduci trenutak, kad ce me ostaviti, kad ce opet sici. Zbog toga sam poceo željeti da taj pozdrav, koji sam tako volio, dode što je moguce kasnije, pa da se time produži vri- jeme, kad mama još nije došla. Kadšto sam vec poslije poljupca, kad je vec otvarala vrata da ode, poželio da je zovnem natrag i da joj kažem: »poljubi me još jednom«; ali sam


znao, da bi joj lice odmah postalo ljutito, jer je ustupak, što ga je ucinila mojoj žalosti i mome uzbudenju dolazeci gore da me poljubi, donoseci mi taj poljubac mira, ljutio mo- ga oca, koji je te obrede smatrao besmislenima; i sigurno je prije željela da me pokuša odviknuti od te potrebe, od te navike, negoli da mi dopusti da se naucim još i na to da je molim još za jedan poljubac, kad je vec na pragu. Jer kad bih vidio, da sam je razljutio, to bi potpuno uništilo sav onaj mir, koji mi je donijela casak prije toga sagnuvši nad moj krevet svoje ljubljeno lice; pružala mi ga je kao hostiju za pricest mira, iz koje ce moje usne crpsti vjeru u njezinu istinsku prisutnost i mogucnost da zaspim. Ali te veceri, kad je mama u mojoj sobi ostajala u svemu tako kratko, bile su ipak još pune slasti u porede- nju s onima, kad je na veceri bilo gosti, pa mama zbog toga nije uopce dolazila da mi ka- že laku noc. Ti su se »gosti« obicno ogranicavali samo na gospodina Swanna, koji je, osim pokojeg stranca na prolasku, u Combrayu gotovo jedini dolazio k nama u pohode; kadšto je to bio susjedski dolazak na veceru (no ovo se dešavalo rjede poslije njegove nezgodne ženidbe, jer moji roditelji nisu željeli da prime u kucu i njegovu ženu), a kadš- to posjeta nasumce, poslije vecere. Onih veceri, kad bi sjedeci oko željeznog stola, ispod velikog kestena pred kucom, zaculi sa dna vrta ne prodorno i kricavo veliko zvono, koje je klepetom svoje nepresušive i ledene gvozdene buke obasipalo i oglušivalo sve ukuca- ne, kad bi ga uzbibali ulazeci »bez zvonjenja«, nego dvostruki, bojažljivi titraj oblog i srebrnog glasa zvonca za strance, — svi bi se upitali: »Posjet?! Tko bi to mogao biti?«; ali se znalo da je to mogao biti samo gospodin Swann: pratetka bi, govoreci glasno, da bi nas upozorila primjerom, kazivala tonom, za koji se trudila da bude prirodan, da ne ša- pucemo tako; jer nema ništa uvredljivije prema osobi koja dolazi i koja to šaputanje shvaca, kao da se upravo govorilo o necemu, što ona ne smije cuti. I tada bi baku poslali u izvidnicu, a nju bi to veoma obradovalo, jer je tako imala izliku, da još jednom prode vrtom, da na prolazu krišom išcupa koji podupirac za ruže i tako im vrati nešto prirod- nosti, kao što majka rukom raskuštra kosu sinu, koju je brijac suviše zagladio.
A svi bi mi ostali dotle cekali vijesti koje ce nam baka donijeti o neprijatelju, kao da se moglo ocekivati mnogo mogucih napadaca. Uskoro zatim djed bi rekao: »Prepoznajem Swannov glas.« I zaista, mogao se prepoznati samo po glasu; u vrtu smo ostavljali samo najslabije svijetlo, da ne privucemo komarce, pa se tek vrlo nejasno razabiralo njegovo lice sa svinutim nosom i zelenim ocima pod visokim celom, koje je bilo okruženo pla- vom, gotovo ridom kosom, pocešljanom à la Bressant; tada bih ja neopazice odlazio da kažem da donesu vocne sokove; do toga je mnogo bilo stalo mojoj baki; smatrala je mnogo ljubaznijim, da ne ispadne da ih iznosimo samo u izuzetnim okolnostima, samo kad nam netko dode u goste. Gospodin je Swann bio doduše mnogo mladi od moga djeda, ali je s njime bio veoma dobar, jer je moj djed bio jedan od najboljih prijatelja nje- gova oca, koji je bio izvanredan, ali osebujan covjek, kod koga je, cinilo se, cesto bila do- voljna i najmanja sitnica, pa da mu se slomi polet srca i promijeni mišljenje. Svake sam godine više puta cuo djeda, kako kod stola pripovijeda uvijek iste anegdote o vladanju gospodina Swanna starijeg prilikom smrti svoje žene, kraj koje je bdio dan i noc. Moj ga djed u ono doba vec duže vremena nije vidio, pa je dotrcao k njemu na imanje, koje su Swannovi imali u okolici Combraya, pa ga je uspio nagovoriti, da ne prisustvuje stavlja- nju u lijes, nego ga je sva zaplakana na casak izveo iz pokojnicine sobe. Naciniše nekoli- ko koraka vrtom, gdje je sjalo nešto malo suncanih zraka. Odjednom gospodin Swann pograbi moga djeda za ruku i usklikne: »Ah, moj stari prijatelju, kakve li srece što zajed- no šecemo po tom lijepom vremenu. Zar nisu krasna sva ta drveta, taj glog i to moje je- zero, na kome mi nikad niste cestitali? Zašto ste tako mrzovoljni? Osjecate li taj vjetric? Ah, badava, u životu ipak ima dobra, dragi moj Amédée!« No odjednom se opet sjeti


svoje mrtve žene, pa držeci, bez sumnje, da je prezamršeno da istražuje zašto je u tak- vom trenutku mogao dopustiti da ga obuzme radost, on se zadovolji da kretnjom, koja mu je bila svojstvena kadgod bi mu u pameti iskrslo koje teško shvatljivo pitanje, prijede rukom preko cela i otare oci i stakla svojih naocala. A ipak se nikad nije utješio zbog smrti svoje žene, ali je u one dvije godine, koliko je još živio poslije njezine smrti pone- kad govorio mome djedu: »Cudnovato je i smiješno: ja cesto mislim na svoju jadnu ženu, ali ne mogu na nju misliti najednom mnogo.« Otada je recenica »Cesto, ali malo najed- nom, kao jadni stari Swann« postala omiljelom uzrecicom moga djeda, koji ju je izgova- rao u vezi, s najrazlicitijim stvarima. Držao bih da je taj stari Swann bio pravo cudovište, da moj djed — koga sam smatrao za najboljeg suca, i cije su mudre izreke za mene znaci- le pravorijek sudacke mudrosti i poslije mi cesto pomogle da oslobodim krivnje ono što sam bio sklon da osudim — nije cesto uskliknuo: »Ali što? Bijaše to covjek zlatna srca!«

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:42 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

Gospodin Swann mladi je u toku mnogo godina, osobito prije svoje ženidbe, cesto dola- zio u pohode u Combray mojoj pratetki, djedu i baki, ali oni ipak nisu posumnjali da on više nipošto ne živi u onome društvu, s kojim je održavala veze njegova porodica, nego da pod nekom vrsti inkognita, koji mu je osiguravalo ime Swann, primaju u svoju kucu
— sa savršenom bezazlenosti poštenih hotelijera, kod kojih, a da i ne znaju, stanuje sla- van razbojnik — jednog od najotmjenijih clanova Jockey-kluba, prijatelja i ljubimca grofa od Pariza i princa od Wallesa, jednog od najrazmaženijih ljudi iz visokog društva u Sa- int-Germainskoj cetvrti.
Naše neznanje o tom sjajnom mondenom životu Swannovu imalo je ocevidno svoj uz- rok, bar djelomice, u njegovu suzdržljivom i diskretnom karakteru; ali je isto toliko raz- loga trebalo pripisati i tome što je tadanje gradanstvo imalo o društvu ponešto hindusku predodžbu; vjerovalo je, da se sastoji od zatvorenih kasta, u kojima svatko od rodenja zauzima onaj rang koji imaju vec i njegovi roditelji, i odakle vas nitko, osim u slucaju neke izuzetne karijere ili nenadane ženidbe, ne može izvuci i uvesti u neku višu kastu. Swannov je otac bio bankovni cinovnik; prema tome je »Swann mladi«, morao cijeli ži- vot ostati clan one kaste u kojoj se imutak, kao u kakvoj kategoriji poreskih obveznika, krece izmedu tog i tog prihoda. Znalo se s kim je održavao veze njegov otac, pa se, dak- le, znalo s kime održava veze i on, znalo se s kim je »u stanju« da se druži. Ako je imao i drugih poznanstava, bili su to odnosi mladica, pred kojima su stari porodicni prijatelji, kao što su bili moji roditelji, toliko dobrohotnije zatvarali oci, što je on, ostavši bez rodi- telja, ipak vjerno nastavio da nas posjecuje; ali covjek bi se mogao pod sigurno okladiti da su ti nama nepoznati ljudi, s kojima se vidao, popadali onakvima, koje se ne bi usu- dio pozdraviti, da ih je susreo kad je bio s nama u društvu. Da je tko silom htio izmjeriti Swannovu društvenu vrijednost po nekom mjerilu koje bi važilo osobno za njega i bilo razlicito od mjerila za sve druge cinovnicke sinove s jednakim imucstvenim stanjem, u kakvom su bili njegovi roditelji, našlo bi se možda, da je njegova vrijednost niža, jer je bio vrlo jednostavan u vladanju i jer je uvijek imao nekih »cudnih sklonosti« za starinske predmete i slike, a stanovao je u to vrijeme u nekom starom dvorcu, u kojem je gomilao svoje zbirke i gdje ga je baka namjeravala posjetiti, ali je taj dvorac bio na Orléanskom keju, a u toj je cetvrti po pratetkinu mišljenju bilo sramotno stanovati. »Da li se bar ra- zumijete u te predmete? Pitam vas to u vašem interesu, jer cete u protivnom dopustiti, da vam trgovci podvale kakvugod packariju«, govorila mu je moja pratetka; a u stvari mu nije pripisivala nikakve strucnosti i uopce nije imala nimalo visoko mišljenje o inte- lektualnim sposobnostima covjeka, koji u razgovoru izbjegava sve ozbiljne teme, a po- kazuje podrobno i vrlo prozaicno poznavanje, ne samo kad bi nam ulazeci u najsitnije


pojedinosti kazivao kuhinjske recepte, nego cak i kad bi bakine sestre stale govoriti o umjetnosti. Kad bi ga izazvale, da kaže svoje mišljenje, da o nekoj slici izrazi svoje div- ljenje, on bi gotovo nepristojno šutio, a za uzvrat bi tu šutnju obilno nadoknadivao, kad bi se našao u prilici, da dade kakav stvaran podatak o muzeju, u kome se slika nalazi ili o datumu, kad je naslikana. Ali obicno je samo nastojao da nas zabavi pricanjem svaki put nove zgode, koja mu se onih dana desila s ljudima iz sredine, koju smo mi poznava- li, tako s combrayskim ljekarnikom, s našom kuharicom, s našim kocijašem. To je prica- nje dakako nasmijavalo moju pratetku, ali ona nije pravo razabirala, da li joj se cini smi- ješna ona komicna uloga, koju bi Swann uvijek u tim dogadajima sebi dodjeljivao, ili duhovitost, s kojom ih je pripovijedao: »Moglo bi se reci da ste vrlo zgodan covjek, gos- podine Swanne!« Ona je bila jedini malko vulgaran clan naše porodice, pa se uvijek pred strancima trudila da istakne, kad se govorilo o Swannu, da bi mogao, da hoce, stanovati i na boulevardu Haussmann i u aveniji de l'Opéra, da je on sin gospodina Swanna, koji mu je sigurno ostavio cetiri ili pet milijuna, da je to njegov hir. Mislila je, uostalom, da taj hir mora da je isto tako zabavan i za druge, pa bi mu u Parizu, kad bi joj gospodin Swann na Novu godinu donio zamotak ušecerena kestenja, ako je bilo i drugih posjetite- lja, neizostavno postavljala pitanje: »No, gospodine Swanne, da li još uvijek stanujete kraj Vinskih skladišta, da biste bili sigurni, da necete zakasniti na vlak, kad putujete u Lyon?« I pritom bi uglom oka iznad lornjona promatrala druge posjetitelje.
Ali da je tkogod mojoj baki rekao, da taj Swann, koji je kao Swannov sin bio potpuno
»kvalificiran«, da bude priman kod svega »boljeg gradanstva«, kod najuglednijih pariš- kih bilježnika i advokata (a tu je on povlasticu, cinilo se, malko zanemario), kao u potaji vodi neki posve drukciji život; da u Parizu, odlazeci iz naše kuce, pošto nam je rekao da ide spavati, okrece drugim putem cim je zašao za ugao i odlazi u neki takav salon, koji nikad nije vidjelo oko nijednog bankovnog cinovnika ili njegova kompanjona, to bi se mojoj tetki ucinilo isto tako neobicno, kao što bi, možda, nekoj obrazovanijoj gospodi bila neobicna pomisao, da ima osobne veze s Aristejem, za koga bi doznala da ce nepos- redno poslije razgovora s njom uroniti u krilo kraljevstva Tetide, u carstvo, koje ne mogu ugledati oci smrtnika, a gdje njega, kako nam to Vergilije pokazuje, docekuju raskriljenih ruku; ili, da ostanemo kod slike, koja joj je vjerojatnije mogla pasti na pamet, jer ju je vid- jela naslikanu na našim combrayskim tanjurima za kolacice — da je kod nje na veceri bio Ali-Baba, koji ce, kad ostane sam, uci u podzemnu spilju, koja sva blista od neslucena blaga.
Kad nas je jednom u Parizu posjetio poslije vecere, pa se ispricavao, što je u fraku, a Françoise je poslije njegova odlaska rekla, da je od kocijaša doznala, da je vecerao »kod neke princeze«, tetka je odgovorila: »Da, kod neke princeze iz polusvijeta!« Pritom je s vedrom ironijom slegla ramenima i uopce nije podigla oci sa svoga pletiva.
Zbog svega je toga moja pratetka s njime postupala malko s visoka. Držala je da njemu naši pozivi sigurno laskaju, pa je smatrala posve prirodnim što on ljeti nije nikad dolazio k nama, a da u ruci nije donio košaricu s breskvama ili malinama iz svog vrta i što mi je sa svakog svoga puta po Italiji donosio fotografije remek-djela.
Nisu se gotovo nimalo ustrucavah da šalju po njega, cim bi zatrebali recept za kakav osobit umak ili za salatu od ananasa, kad bi se kod nas priredivale svecane vecere, na koje njega nisu pozivali, smatrajuci da nije dovoljno ugledan, da bi ga predstavili stran- cima, koji prvi put k nama dolaze. Ponekad bi razgovor nadošao na clanove francuske kraljevske kuce, na »ljude koje ni vi, ni ja nikad necemo upoznati, i s tim se mirimo, zar ne?« — kako bi tada govorila moja pratetka Swannu — a on je možda u džepu imao


Twickenhamovo pismo; tražili su od njega, da gura glasovir i da okrece strane, kad bi navecer bakina sestra pjevala; raspolagati s tim drugdje tako cijenjenim stvorenjem s onom istom prostodušnom osornošcu, s kojom se dijete jednako neoprezno igra kad u ruke dobije kakvu skupocjenu umjetninu, koja treba da bude u nekoj zbirci, kao i kad mu daju jeftinu igracku. Nema sumnje, onaj Swann, koji je u isto doba bio znanac tolikih ljudi iz klubova, veoma se razlikovao od onoga, koga je stvarala moja pratetka, kad bi uvecer, u malom combrayskom vrtu, pošto su odjeknula dva neodlucna udarca zvonce- tom, ispunjavala sadržajem i oživljavala svim onim, što je znala o porodici Swann, onu tamnu i nejasnu osobu, koja se u pratnji bake izdvajala od mracne pozadine, a koju se moglo prepoznati samo po glasu. Ali mi cak ni onda, kad se radi o najbeznacajnijim stvarima u životu, nismo cvrsto sastavljena cjelina, koja je istovjetna za svakoga, koju svatko, ako samo hoce, može da upozna, kao kakav tekst ugovora ili testament; naša je društvena licnost djelo mišljenja drugih ljudi. Cak i tako jednostavan cin, kao što je »vid- jeti neku poznatu osobu«, djelomice je intelektualan cin. Mi tjelesnu pojavu bica, koje vidimo, ispunjamo svim onim što o njoj znamo, i u cjelokupnom liku, koji sebi predocu- jemo, to znanje sigurno ima najveci udio. Ono dovršava izgled lica zaobljujuci ga tako savršeno, tako vjerno i tocno ocrtava liniju nosa, tako se uplice u zvucnost glasa, kao da je ona tek providna spoljašnjost, da svaki puta, kad vidimo to lice i cujemo taj glas, mi u njima nanovo nalazimo i nanovo slušamo ona svoja ista znanja. Nema sumnje, u onom liku Swanna koji su sebi sazdali moji roditelji, nije zbog njihova neznanja bilo mnogih pojedinosti iz njegova mondenog života, a te su bile uzrokom što su drugi ljudi, kad su bili s njim u društvu, vidjeli da na njegovu licu caruje otmjenost i da se zaustavlja na njegovu orlovskom nosu, kao na svojoj prirodnoj granici; ali zato su moji roditelji mogli da na to lice, kome su oduzeli sav mondeni car, pa je sada ostalo prazno i prostrano, da na dno tih sad vec nimalo dragocjenih ociju, nagomilaju neodredeni i blagi preostatak — polusjecanje i poluzaborav — onih dokonih sati, koje smo poslije naših svakosedmicnih vecera s njim zajedno proveli oko stola za kartanje ili u vrtu, u ono vrijeme, kad smo živ- jeli životom dobrih susjeda na ladanju. Tjelesna je spoljašnjost našeg prijatelja bila tako obilno natrpana tim našim znanjem, kao i nekim uspomenama na njegove roditelje, da je ovaj Swann postao tako potpuno i živo bice, da mi se cini, da ostavljam jednu osobu i pristupam drugoj, razlicitoj, kad u sjecanju od onoga Swanna, koga sam potpuno tocno upoznao tek poslije, prelazim prvome, — onom prvome Swannu, u kome iznova nala- zim dražesne zablude svoje mladosti i koji je, uostalom, manje slican onom drugom, ne- goli osobama, koje sam upoznao u isto vrijeme, kao da je naš život neki muzej, u kome se svi portreti iz istoga vremena cine kao portreti iste porodice i imaju isti osnovni ton;
— onom prvome Swannu, koji je sav okružen dokolicom i miriše miomirisom velikog
kestena, košarice s malinama i strucka velike salate.
Ali ipak, kad je baka jednog dana otišla da zamoli za uslugu jednu gospodu, koju je upoznala kod Sacré-Coeura (no s kojom zbog našeg shvacanja o kastama nije htjela da i dalje održava odnose, i pored obostrane simpatije), rece joj ta ista gospoda de Villepari- sis, koja je pripadala slavnoj porodici Bouillon: »Cini mi se, da vi dobno poznajete gos- podina Swanna, koji je u velikom prijateljstvu s mojim necacima de Laumes«. Baka se sa posjeta vratila oduševljena kucom, koja je gledala na vrtove, te joj je gospoda de Villepa- risis savjetovala da je unajmi za stan, a isto je tako bila oduševljena i nekim krojacem i njegovom kceri, koji su imali svoj ducan u dvorištu, i baka je k njima ušla, da joj s neko- liko šavova sašiju suknju, koju je zaderala na stubištu. Baki su se ti ljudi izvanredno svi- djeli; izjavila je da je mala pravi biser i da je krojac savršeno otmjen i uopce najbolji cov- jek od svih, što ih je ikad vidjela. Jer za nju je otmjenost bila posve nezavisna o društve-


nu položaju. Oduševljavala se jednim krojacevim odgovorom, pa je uvjeravala mamu:
»Ni Sévigné ne bi bolje kazala!«; a naprotiv, kad je govorila o jednom od necaka gospode de Villeparisis, koga je susrela kod nje, njezin je sud glasio ovako: »Ah, kceri moja, kako je obican!«
Ali razgovor o Swannu nije u ocima moje pratetke uzvisivao njega, nego je smanjio ug- led gospode de Villeparisis. Cinilo se, da ugled, koji smo na osnovu bakina uvjeravanja pripisivali gospodi de Villeparisis, njoj namece dužnost, da ne cini ništa, cime bi joj se smanjilo dostojanstvo, o koje se ogriješila doznavši za Swannovo postojanje i dopustivši svojim rodacima, da se s njime druže. »Odakle bi ona poznavala Swanna? A tvrdiš, da je u srodstvu s maršalom Mac-Mahonom!« To mišljenje mojih roditelja o Swannovim ve- zama cini se, da se poslije još više ucvrstilo njegovom ženidbom s nekom ženom iz naj- goreg društva, gotovo kokotom, koju on, uostalom, nije nikad ni pokušao da nam preds- tavi, nego je i dalje dolazio sam, premda sve rjede i rjede; pretpostavljali su da ju je na- šao u onoj njima nepoznatoj sredini, kamo je obicno zalazio, pa su povjerovali, da po njoj mogu suditi i o toj sredini.
Ali moj je djed jednom procitao u nekim novinama da je gospodin Swann ponajvjerniji posjetilac nedjeljnih ruckova kod vojvode X..., ciji su otac i stric bili najvideniji državnici za vlade Louis-Philippa. Jer moj je djed bio željan da sazna sve, pa i najmanje sitnice, ko- je su mu mogle pomoci da u mislima ude u privatni život ljudi kao što je Molé, kao što je vojvoda Pasquier i vojvoda de Broglie. Bio je ushicen, kad je doznao, da se Swann druži s ljudima, koji su ih poznavali. Moja pratetka, naprotiv, protumaci tu novost u nepovolj- nom smislu za Swanna: netko, tko je svoje društvene veze tražio izvan kaste, u kojoj je roden, izvan svoga društvenog »razreda«, bez milosti bi u njezinim ocima gubio pravo, da ostane u tom svome razredu. Cinilo joj se da se covjek jednim mahom odrice svih plodova onih lijepih veza s ljudima dobra položaja, koje su dalekovidne i brižne porodi- ce casno njegovale i cuvale za svoju djecu; (moja je pratetka cak prekinula poznanstvo sa sinom nekog našeg prijatelja, bilježnika, jer se oženio nekom visosti, pa je time po njezi- nu mišljenju pao s poštovanog položaja bilježnickog sina na položaj kojega od onih pus- tolova, bivših sobara ili konjušarskih momaka, za koje se pripovijeda da su poneke kra- ljice prema njima osjecale prolaznu slabost). Ona pokudi djedovu namjeru da ga iduce veceri, kad Swann k nama dode na veceru, ispita o tim njegovim prijateljima, koje smo otkrili. S druge strane, sestre moje bake, dvije stare djevojke, koje su imale njezinu otmjenu narav, ali ne i njezin duh, izjaviše da ne shvacaju kakvo bi zadovoljstvo mogao njihov šurjak naci u razgovoru o takvim ludorijama. Bile su to osobe uzvišenih težnja, koje baš zbog toga nisu bile kadre da se zanimaju za ono što ljudi zovu ogovaranjem, pa cak da se radilo i o nekoj povijesnoj zanimljivosti; i, uopce, nisu mogle osjecati interes ni prema cemu, što se nije izravno ticalo nekog estetskog ili kreposnog predmeta. Ravno- dušnost njihova duha prema svemu, što se cinilo da je izbliza ili izdaleka u vezi s mon- denim životom, bila je tako potpuna, da je njihovo slušno culo — shvativši svoju trenut- nu beskorisnost cim bi pri veceri razgovor poprimio malko frivolan ili cak samo obican, neuzvišen ton, bez nade da bi ga te dvije stare gospodice mogle opet navesti na njima drage sadržaje — tada slalo na pocinak svoje prijamne organe i prepuštalo ih pravom pocetku atrofije. Ako bi tada djedu zatrebalo, da privuce njihovu pažnju, morao se pos- lužiti onim tjelesnim upozorenjima, kojima se služe lijecnici za duševne bolesti u svom saobracaju s nekim bolesno rastresenim ljudima: više bi puta oštricom noža udario po caši i u isto ih vrijeme naglo zovnuo glasom i pogledom, te je tako upotrebljavao ista ona


žestoka pomagala, koja ti psihijatri cesto prenose i u svoje svakodnevne odnose sa zdra- vim ljudima, bilo iz profesionalne navike, bilo što misle, da je cijeli svijet pomalo lud.
Više su se zainteresirale, kad nam je uoci dana, kad je Swann imao doci na veceru i kad im je licno poslao sanduk vina iz Astija, tetka držeci u rukama jedan broj novina Figaro, gdje su pokraj naslova jedne slike s Corotove izložbe stajale ove rijeci: »iz zbirke gospo- dina Charlesa Swanna«, kazala: »Jeste li vidjeli, Swann ima cast da bude u Figaru?« —
»Ta ja sam vam uvijek govorila da on ima mnogo ukusa« — rece moja baka. »Dakako, ti si rekla, cim se radi o nekom drugom mišljenju, nego što je naše«, odgovori pratetka, koja je znala da baka nije nikad imala isto mišljenje kao i ona, pa jer nije bila posve sigurna, da smo uvijek baš njoj davali pravo, sad je željela, da od nas izmami opcu osudu bakinih mišljenja i da nas silom suglasi sa svojim mišljenjima protiv bakinih. Ali mi ostadosmo šutke. No buduci da su bakine sestre pokazale namjeru, da sa Swannom govore o toj vi- jesti u Figaru, pratetka ih od toga odgovori. Svaki puta, kad je kod drugih vidjela neku, ma kako malu prednost, koje ona nije imala, uvjeravala bi sebe da to nije prednost, nego zlo, pa bi ih onda sažaljevala da im ne mora zavidjeti. »Vjerujem da ga ne biste razveseli- le; meni bi sigurno bilo veoma neugodno, kad bih svoje ime vidjela ovako javno štam- pano u novinama, i ne bi mi nimalo laskalo, kad bi mi tko o tome još i govorio.« Uosta- lom, nije baš tvrdoglavo nastojala, da uvjeri bakine sestre; one su naime iz užasa pred vulgarnošcu tako daleko dotjerale vještinu, da majstorskim zaobilaženjem prikriju licnu aluziju da je ona cesto ostajala nezapažena i za onoga, kome je bila upucena. Što se tice moje majke, ona je mislila samo na to, kako da pokuša pridobiti moga oca da pristane da govori sa Swannom ne o njegovoj ženi, nego o njegovoj kceri, koju je Swann obožavao, i zbog koje je, kako se govorilo, najzad pristao na tu ženidbu. »Bilo bi dovoljno, da mu kažeš samo jednu rijec, da ga upitaš, kako joj je. To mora da je tako okrutno za njega.« Ali moj se otac ljutio: »Ta ne! Tebi padaju nemoguce ideje na um. To bi bilo smiješno.«
Ali samo je meni Swannov dolazak postao predmetom bolne zabrinutosti. Jer onih vece- ri, kad je bilo gosti, ili kad je bio makar samo gospodin Swann, mama nije dolazila u mo- ju sobu. Tih veceri nisam vecerao kod stola, nego bih poslije vecere dolazio u vrt, a u de- vet bih sati svima rekao »laku noc« i odlazio spavati. Vecerao bih prije svih drugih, za- tim izlazio i sjeo k stolu; bilo je dopušteno, da ostanem sve do osam sati, a onda sam prema dogovoru morao otici gore; onaj dragocjeni i tako krhki poljubac, koji mi je mama obicno poklanjala, kad sam bio u krevetu i vec padao u san, sad sam morao prenijeti cak iz blagovaonice u svoju sobu, pa ga cuvati za sve vrijeme dok bi se skidao, da se ne iz- gubi njegova slast, da se ne rasprši i ne ispari njegova hlapljiva moc, a upravo tih sam ga veceri, kad bih ga morao primiti opreznije i pažljivije, morao oteti naglo, pred svima, ne imajuci cak ni vremena ni potrebne slobode duha, da unesem u sve, što cinim, onu paž- nju manijaka, koji se trude, da zatvarajuci vrata ne misle ni na što drugo, da bi mogli u trenutku kad im se vrati njihova bolesna nesigurnost, pobjedonosno svome kolebanju suprotstaviti jasno sjecanje na trenutak, kad su vrata zaista zatvorili. Bili smo svi u vrtu, kad se razlijegoše dva bojažljiva udarca zvoncetom. Znalo se, da je Swann: no uza sve to, svi se upitno pogledaše; zatim poslasmo baku na izvidnicu. »Ne zaboravite da mu ra- zumljivo zahvalite na vinu, znate, da je izvrsno, a sanduk je golem«, preporuci djed svo- jim dvjema šurjakama. »Ne pocinjite šaputati«, rece moja pratetka. »Pomislite kako je ugodno doci u kucu gdje svi šapcu.« »Ah! Evo gospodina Swanna. Pitat cemo ga, šta mi- sli, kakvo ce sutra biti vrijeme«, rece moj otac. A majka je mislila, da bi jedna jedina nje- zina rijec bila dovoljna, da zbriše svu onu bol, koju su u našoj porodici Swannu sigurno nanijeli od njegove ženidbe. Ona nade nacina, da ga malko odvede u stranu. Ali ja po-


doh za njom; nisam se mogao odluciti, da je pustim, da se udalji makar samo za jedan korak; neprestano sam razmišljao o tome, kako cu je zacas morati ostaviti u blagovaonici i popeti se u svoju sobu, ne imajuci utjehe, da ce doci da me poljubi, kako je to bilo dru- gih veceri. »Hajde, gospodine Swanne,« rece mu ona, »pripovijedajte mi malko o svojoj kceri; siguran sam da i ona vec ima smisla za lijepe predmete, kao i njezin otac.« »Dodite i sjednite s nama svima pod verandu«, rece moj djed prilazeci. I tako majka morade pre- kinuti razgovor; ali njoj pode za rukom, da cak i iz te prinude izvuce još jednu novu de- likatnu misao, kao što dobre pjesnike tiranija sroka primorava, da nadu svoje najvece ljepote: »Mi cemo opet razgovarati o njoj, kad budemo sami. Samo je majka dostojna, da vas razumije. Sigurna sam, da bi i njezina majka jednako mislila.« Svi posjedasmo oko željezna stola. Najradije bih, da nisam morao misliti na tjeskobne sate, koje sam te veceri imao proživjeti u svojoj sobi; znao sam, da necu moci zaspati; nastojao sam sebe uvjeriti, da oni nemaju nikakve važnosti, jer ih se sutra ujutro više necu ni sjecati; trudio sam se da mislim na buducnost, u nadi da ce me te misli kao preko mosta prevesti preko pono- ra, koji je zjapio preda mnom i plašio me. Ali moj je duh bio tako napet od brige — bio je isto tako ustremljen prema neposrednoj buducnosti kao što se k majci otimao i pogled, kojim sam piljio u nju — da nijednom tudem dojmu nije dopuštao, da prodre u nj. Misli su doduše u njega ulazile, ali uz uvjet, da vani ostave svaki element ljepote ili makar samo smiješnoga, koji bi me mogao dirnuti ili rastresti. Kao što bolesnik zahvaljujuci anestetiku s punom svijesti prisustvuje operaciji, koju na njemu vrše, ali ne osjeca ništa, tako sam i ja mogao u sebi kazivati stihove, koje sam volio, ili promatrati djedove napo- re, da sa Swannom razgovara o vojvodi Audiffret-Pasquieru, a da me stihovi nisu nima- lo uzbudivali, a djedovi napori nimalo razveseljavali. A ti su napori bili uzaludni. Tek što bi djed postavio Swannu kakvo pitanje u vezi s tim govornikom, a vec bi koja od ba- kinih sestara, kojoj je ovo pitanje u ušima odjeknulo kao duboka, ali neumjesna tišina, koju je pristojno prekinuti, obratila drugoj: »Zamisli, Céline, upoznala sam neku mladu švedsku uciteljicu, koja mi je ispricala izvanredno zanimljive pojedinosti o kooperativi- ma u skandinavskim zemljama. Morat ce jednom doci k nama na veceru.« »O, dakako!«, odgovori njezina sestra Flora. »Ali ni ja nisam gubila vrijeme. Susrela sam kod gospodi- na Vinteuila nekog starog ucenjaka, koji dobro poznaje Maubanta, i kome je Maubant do najsitnijih pojedinosti protumacio kako se postupa pri sastavljanju uloge. To je nevjeroja- tno zanimljivo. On je susjed gospodina Vinteuila; nisam to uopce znala; a vrlo je ljube- zan.« »Nema samo gospodin Vinteuil ljubazne susjede«, usklikne tetka Céline glasom, koji je od plašljivosti zazvucao glasno, a zbog unaprijed smišljene svrhe neprirodno; pri- tom je Swannu dobacila ono što je nazivala znacajnim pogledom. Tetka Flora je u isto vrijeme shvatila da je ta recenica bila Célinina zahvala za vino iz Astija, pa je i ona gleda- la u Swanna, a na licu joj se preplitao izraz zahvalnosti s ironijom; bilo je to možda nap- rosto zato što je i ona željela potpomoci duhovitu dosjetku svoje sestre, ili jer je nenavid- jela Swannu što ju je nadahnuo, ili pak, jer se nije mogla suspreci, da mu se ne naruga, vjerujuci da se on osjeca, kao da je na osudenickoj klupi. »Vjerujem da ce uspjeti da ga dovedemo k nama na veceru«, nastavi Flora; »kad ga tko navede, da govori o Maubantu ili o gospodi Materna, on satima ne prestaje.« »To mora da je divno«, uzdahne moj djed, cijem je duhu priroda na nesrecu isto tako potpuno propustila podariti sposobnost da se strastveno zanima za švedske kooperative ili za sastavljanje Maubantovih uloga, kao što je zaboravila, da duhu bakinih sestara pokloni ono zrnce soli, koje covjeku treba, pa da osjeti slast u pricanju o intimnom životu Moléa i grofa od Pariza. »Vidite«, rece Swann mome djedu, »ovo što cu vam kazati, ima više veze s onim što ste me pitali, nego što bi se reklo; jer stvari se u nekom pogledu nisu mnogo promijenile.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:43 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
Jutros sam nanovo kod Saint-Simona procitao nešto, što ce vas sigurno zanimati. To je u onom svesku gdje go- vori o svom ambasadorskom djelovanju u Španiji; nije to baš najbolji svezak; to je gotovo neki dnevnik, ali u najmanju ruku divno napisan dnevnik, i to je prva njegova razlika u poredenju s onim dosadnim dnevnim novinama, koje držimo da moramo citati od jutra do veceri.« »Ja se s vama ne slažem: ima dana kad mi se citanje novina cini veoma ugo- dnim...«, prekine ga tetka Flora, da bi pokazala da je procitala recenicu o Swannovu Co- rotu u Figaru. »Kad govore o stvarima ili o ljudima, koji nas zanimaju!«, upotpuni je tet- ka Céline. »Ja se ne protivim«, odgovori zacudeno Swann. »Ja predbacujem novinama to što našu pažnju svakog dana vezuju na beznacajne stvari, dok svega tri ili cetiri puta u životu nailazimo na knjige u kojima možemo procitati nešto bitno. Kad vec svakog jutra tako groznicavo kidamo ovoj novina, trebalo bi izmijeniti stvari i u novine stavljati, ni sam ne znam šta, na primjer... Pascalove »Misli«!« (on tu rijec izgovori s ironicnim zano- som, da ne bi ispao uobraženo ucen). »I onda bismo u svescima s pozlacenim hrptom, koje otvaramo svega jednom u deset godina«, doda on izražavajuci onaj prezir prema otmjenim stvarima koji kadšto hine ljudi iz otmjena društva, »citali da je grcka kraljica otputovala u Cannes ili da je princeza Léon dala maskirani ples. Tako bi onda prava ravnoteža bila uspostavljena.« Ali on se pokaje, što se upustio, da cak neozbiljno govori o tako ozbiljnim stvarima, pa doda ironicno: »Vodimo zaista lijep razgovor, ne znam za- što se uopce lacamo tih »visina«. Zatim se okrene djedu, pa nastavi: »Saint-Simon dakle pripovijeda, kako se Maulevrier usudio pružiti ruku njegovim sinovima. Kako znate, to je onaj Maulevrier, o kome kaže: »Nikad ne vidjeh u toj tustoj boci drugo, do li zlovolju, neotesanosti i budalaštine.« »Bila tusta ili ne, ima svakako boca sa posve drugim sadrža- jem«, rece živo Flora, kojoj je bilo stalo, da i ona zahvali Swannu, jer je dar vina iz Astija bio upucen objema, Céline se poce smijati. A Swann, koga su ovime prekinule, nastavi:
»Ne znam da li je to bilo neznanje ili zamka, piše Saint-Simon, ali on htjede mojoj djeci pružiti ruku. Opazio sam dovoljno rano, da to sprijecim«. Djed se vec oduševljavao onim »neznanje ili zamka«, ali je gospodica Céline, kod koje je ime Saint-Simon — ime književnika — sprijecilo potpunu anesteziju slušnih sposobnosti, vec negodovala: »Ka- ko? Vi se tomu divite? Pa dobro! To je lijepo! Ali što bi to trebalo da znaci? Zar jedan covjek nije kao i drugi? Što može smetati, da li je vojvoda ili kocijaš, ako je inteligentan i ima srca? Taj je vaš Saint-Simon baš lijepo odgajao svoju djecu, ako im je govorio, da ne daju ruku svima poštenim ljudima. Ta to je naprosto odvratno. I vi se još usudujete da to citirate?« I moj bi djed u dubokoj žalosti osjetio, da kraj takve opstrukcije nece moci na- govoriti Swanna da mu pripovijeda zgode koje bi ga mogle zanimati, te se tiho obratio mami: »Ta sjeti me onog stiha, koji si me naucila, i koji mi tako pomaže u ovakvim tre- nucima. Ah, da: "Gospode, koliko ima vrlina, koje nam zapovijedaš da mrzimo!" Ah, baš mi godi!«
Neprekidno sam gledao u mamu; znao sam, kad svi budu kod stola, da mi nece dopusti- ti, da ostanem do kraja vecere i da se mama nece htjeti protiviti ocu, pa mi nece dopusti- ti, da je pred svima više puta poljubim, kao što bih smio, da smo bili u mojoj sobi. Zbog toga sam još u blagovaonici, još na pocetku vecere, kad sam vec osjecao, da se približava onaj sat, odlucio, da unaprijed izvedem sve od toga poljupca, koji ce biti tako kratak i letimican, sve štogod mogu uraditi sam: izabrat cu pogledom mjesto na obrazu, koje cu poljubiti, priredit cu svoju misao, da bih zahvaljujuci tom pocetku poljupca u mislima mogao cijelu onu minutu, koju mi mama bude dodijelila, posvetiti osjecanju njezina ob- raza na svojim usnama, kao što slikar, ciji model pristaje samo na kratkotrajna sjedenja u pozi, priprema paletu, i unaprijed, po sjecanju, po bilješkama ucini sve ono, što strogo uzevši, može izvršiti bez prisutnosti modela. Ali tad odjednom, još prije nego što su za-
zvonili na veceru, djed pocini nesvijesnu okrutnost rekavši: »Mali je, cini se, umoran. Trebalo bi, da ode spavati. Veceras, uostalom, kasno veceramo.« Otac se nije tako savje- sno, kao baka ili majka, držao sklopljenih ugovora, pa stoga rece: »Da, hajde, idi spava- ti.« Htjedoh poljubiti mamu, kad u to zazvone na veceru. »Nema ništa, ostavi majku, dosta ste se i ovako pozdravili, ti su izljevi smiješni. Hajde, penji se!« I tako sam morao otici bez popudbine; morao sam se uspinjati svakom stepenicom »protiv srca«, kako to kaže pucki izraz; uspinjao sam se protiv svoga srca, koje se željelo vratiti mojoj majci, jer mu ona nije poljupcem dala odobrenje da pode sa mnom. To je mrsko stubište, kojim sam se uvijek tako ražalošcen uspinjao, isparavalo neki miris laka, koji je na neki nacin upio, na sebe vezao onu osobitu vrstu bola, koju sam nanovo osjecao svake veceri i koja je u toj njušnoj formi bila još okrutnija za moju osjetljivost, jer se tako moja inteligencija s njom nije mogla boriti. Kad spavamo i kad kakvu žestoku zubobolju još osjecamo u slici djevojke, koju vec po stoti puta zaredom pokušavamo izvuci iz vode, ili kao kakav Molièrov stih, koji sebi neprestano ponavljamo, osjetit cemo kao veliko olakšanje, što smo se probudili, i što se naša inteligencija može osloboditi predodžbe zubobolje i sva- kog junackog ili ritmovanog prerušavanja. No ja sam sad doživljavao baš suprotno od takvog olakšanja. Bol, što sam morao otici u svoju sobu, ulazila je u mene neuporedivo brže, gotovo u jednom tremu, u isti mah podmuklo, lukavo, nenadano i naglo, onim pu- tem, koji je mnogo otrovniji od duševnog prodiranja: naime udisanjem onog mirisa laka, koji je bio svojstven tome stubištu. A kad sam vec stigao u sobu, trebalo je zacepiti sve izlaze, zatvoriti kapke, raspremajuci pokrivace iskopati vlastiti grob i obuci s košuljom zapravo mrtvacki pokrov. Ali prije sahrane u željezni krevet, koji su dodali u moju sobu, jer mi je ljeti bilo prevruce u velikom krevetu, pod zavjesama od ripsa, u meni se zace buna te odlucih pokušati lukavštinu na smrt osudenoga. Napisao sam pismo majci i za- molio je, da dode k meni zbog neke važne stvari, koju joj ne mogu saopciti u pismu. Ve- oma sam se bojao, da Françoise, tetkina kuharica, kojoj je bila dužnost da za vrijeme mo- ga boravka u Combrayu vodi brigu o meni, ne odbije moju molbu, da odnese mami pi- samce. Slutio sam da ce joj se ciniti isto tako nemogucim da majci pred gostima preda neku poruku, kao što bi se i kazališnom vrataru cinilo nemoguce, da odnese pismo glumcu, kad je na pozornici. Ona je imala neodoljiv, obilan, tankocutan i nepopustljiv zbornik propisa o tome, što se smije, a što ne smije ciniti, koji je odredivao neshvatljiva ili potpuno beskorisna razlikovanja (i time joj davao slicnost s onim starinskim zakoni- ma, koji kraj divljackih propisa o pokolju djece na majcinim grudima s pretjeranom os- jetljivošcu brane, da netko kuha jare u mlijeku njegove matere ili da pojede životinjski bedreni živac, kad se casti preostalim njezinim bedrom). Kad bi tko taj zbornik propisa prosudivao po nenadanoj tvrdoglavosti, kojom je odbijala da izvrši neke naše naloge, mogao bi pomisliti, da on predvida takve društvene složenosti i otmjene profinjenosti, koje joj ništa iz njezine okoline ili iz njezina života seoske služavke nije moglo sugerirati; i stoga je covjek morao priznati, da u njoj živi neka pradavna, otmjena i neshvacena francuska prošlost, kao i u onim tvornickim gradovima, gdje stari dvorci svjedoce o ne- kadašnjem gospoštijskom životu, i gdje radnici neke tvornice kemijskih proizvoda rade medu profinjenim i nježnim kipovima što prikazuju cudo svetog Théophila ili cetiri sina Aymonova. U ovom posebnom slucaju clanak zakonika, zbog koga je bilo malo vjerojat- no, da bi Françoise, osim u slucaju požara, ikad otišla, da mamu u Swannovoj prisutnos- ti smeta zbog tako neznatne licnosti, kao što sam ja, izražavao je naprosto strahopošto- vanje, koje je ona javno izražavala ne samo prema roditeljima — isto kao i prema mrtvi- ma, svecenicima i kraljevima — nego prema strancu, koga smo primili u goste; to bi me strahopoštovanje možda dirnulo u kakvoj knjizi, ali me uvijek razdraživalo, kadgod bih
zacuo iz njezinih usta ozbiljni i raznježeni ton, kojim bi o tome govorila, a još me više razdraživalo veceras, kad je sveto znacenje, koje je pridavala veceri, imalo biti razlogom, zbog koga ce odbiti, da ometa njezin svecani obred. No da moji izgledi budu bolji, nisam oklijevao, da slažem i da joj recem, da nipošto nisam ja sam zaželio da joj pišem, nego da mi je mama, kad sam odlazio, preporucila, da ioj nikako ne zaboravim poslati odgovor u vezi s nekim predmetom, koji me zamolila da potražim; i sigurno bi se veoma ljutila kad joj ne bi predali poruku. Mislim da mi Françoise nije povjerovala, jer je kao svi primitiv- ni ljudi, kojima su osjetila jaca od naših, po nekim, za nas neshvatljivim znakovima ne- posredno razabirala cijelu istinu, koju smo joj željeli sakriti, pa je pet minuta promatrala omot, kao da ce je gledanje papira i izgled rukopisa obavijestiti o sadržaju pisma ili je pouciti, na koji se clanak svoga zakonika treba da pozove. Zatim izade s pomirenim iz- razom na licu, koji je, cinilo se, znacio: »Nije li nesreca za roditelje, što imaju takvo dije- te!?« Ona se vrati vec za casak, da mi kaže da su tek kod sladoleda i da je šefu posluge kod stola bilo nemoguce da u ovom trenutku, pred svima uruci pismo, ali da ce kod ispi- ranja usta naci zgodnu priliku da joj ga preda. Moje tjeskobe smjesta nestane; sad više nisam bio u istom položaju kao malo prije; sad se vise nisam rastao s mamom sve do su- tra, jer ce je moja kratka poruka doduše razljutiti (i to dvostruko, jer ce me ta lukavština uciniti smiješnim u Swannovim ocima), ali ce mi u najmanju ruku omoguciti, da nevid- ljiv i kao s carolijom prenesen udem u istu prostoriju, u kojoj je i ona, jer ce joj na uho govoriti o meni; jer se ta zabranjena, neprijateljska blagovaonica, u kojoj su mi se još ca- sak prije i sam sladoled — »zrnati«! — i posude za ispiranje usta cinili, da u sebi kriju zlotvorna i smrtno žalosna uživanja, buduci da ih je mama doživljavala daleko od mene, sada preda mnom otvarala, te kao sazrelo voce razbijala svoju ljušturu, iz koje ce poteci i sve do moga opijenog srca doprijeti mamina pažnja, pa ce ga ispunjati srecom za sve ono vrijeme, dok bude citala moje retke. Sad više nisam bio odvojen od nje; pregrade su pale i sad nas je jedna divna nit opet povezivala. A zatim, to još nije bilo sve: mama ce, bez sumnje, doci!
Vjerovao sam, da bi se Swann, da je procitao moje pismo, i da je pogodio njegov cilj, si- gurno narugao tjeskobi, koju sam malo prije osjecao; ali baš naprotiv, kako sam doznao tek poslije, i njega je mnoge godine njegova života mucila slicna tjeskoba, i nitko me mo- žda ne bi mogao tako dobro razumjeti kao on; s tom ga je tjeskobom, koja nas obuzima kad znamo da je stvorenje, koje ljubimo, na nekoj zabavi, gdje nas nema i gdje joj se ne možemo pridružiti, upoznala ljubav; ljubav, za koju je ta tjeskoba nekako predodredena, te ce je ona prisvojiti i specijalizirati; ali kad ona, kao što je to bio moj slucaj, u nas ude još prije nego što se u našem životu pojavi ljubav, onda ona, neodredena i slobodna, bez utvrdene namjene, luta u ocekivanju, danas u službi jednoga, a sutra drugoga osjecaja, cas u službi sinovske nježnosti, a cas u službi prijateljstva prema kojem prijatelju. I onu radost — s kojom sam stekao svoja prva iskustva takve vrsti — koju sam osjetio kad se Françoise vratila da mi kaže, da ce moje pismo biti predano, i nju je Swann dobro poz- navao; tu varavu radost koju u nama budi neki prijatelj, neki rodak žene, koju ljubimo, kad ga ugledamo, gdje stiže pred palacu ili kazalište, u kom je ona na nekom plesu, re- duti, ili premijeri, pa ce je on moci naci, te kad nas taj prijatelj opazi, kako vani lutamo ocajno cekajuci priliku da se s njom stavimo u vezu. On nas prepoznaje, prijateljski nam prilazi i pita nas, što ovdje radimo. A kad mi izmislimo, da imamo nešto hitno saopciti njegovoj rodaci ili prijateljici, on nas uvjerava, da nema ništa jednostavnije od toga, uvo- di nas u predvorje i obecava nam, da ce je za pet minuta poslati k nama. Kako tad ljubi- mo (kao i ja u tom trenutku Françoisu) toga dobronamjernog posrednika, koji nam je je- dnom rijeci ucinio podnošljivom, ljudskom i gotovo naklonjenom tu nepojmljivu i paklensku svecanost, usred koje, kako smo vjerovali, neprijateljski, razvratni i divni vrtlozi daleko od nas odvlace i na naš racun nasmijavaju onu, koju ljubimo. Ako ih prosuduje- mo po njemu, po tom rodaku, koji nas je oslovio i koji je i sam jedan od posvecenih u te okrutne misterije, onda ni drugi uzvanici na svecanosti ne moraju imati ništa osobito demonsko. Medu te nedostižive i mucne sate, kad je imala uživati nama nepoznate nas- lade, evo sad i mi ulazimo neocekivanim prodorom; i eto, tu pred našim ocima iskrsava jedan iz niza trenutaka, od kojih je trajanje tih sati sastavljeno; on je isto tako stvaran, kao i svi ostali, a možda je i važniji za nas, jer je u njemu prisutna naša ljubav, a mi ga, evo, posjedujemo, u nj se uplicemo i gotovo da smo ga sami stvorili: to je trenutak, u kom ce joj leci, da smo tu, dolje, u predvorju. I, nema sumnje, ni ostali trenuci svecanosti nisu morali da u biti budu mnogo drukciji od ovoga, nisu morali sadržavati ništa divni- je, ili štogod, što bi nas trebalo ispunjati patnjom; ta dobronamjerni nam je prijatelj kaza- o: »Ali ona ce biti ushicena što ce imati razloga da side! Mnogo ce je više radovati da ra- zgovara s vama, negoli da se gore dosaduje.« Ali jao! Swann je iskusio kako dobre nam- jere trece osobe nemaju utjecaja na neku ženu, koju razjaruje kad osjeti da je netko, koga ona ne ljubi, progoni cak i na ovakvu svecanost. I prijatelj cesto silazi sam.
Majka nije došla, nego mi je bez obzira prema mome samoljublju (koje je bilo zainteresi- rano, da ne bude porecena prica o traženju, kojega sam joj rezultat tobože na njezinu molbu trebao javiti) po Françoisi porucila: »Nema odgovora.« To su one iste rijeci koje sam odonda tako cesto cuo kako ih vratari »palacea« ili lakaji igracnica donose kao od- govor kakvoj ubogoj djevojci, koja se tome neizostavno cudi: »Kako, nije ništa rekao? Ta to je nemoguce! Vi ste mu valjda ipak predali pismo. Dobro, ja cu još cekati.« I kao što svaka od njih bez izuzetka uvjerava, da nije potrebno upaliti dodatno plinsko osvjetlje- nje, koje vratar hoce da upali zbog nje, pa ostaje ondje ne cuvši više ništa osim rijetkih razgovora o vremenu, koje vode vratar i teklic, sve dok ga vratar odjednom, sjetivši se dogovorenog sata, ne pošalje da na led stavi pice nekog gosta, tako sam i ja otklonio Françoisinu ponudu, da mi skuha caj ili da ostane uza me, pa sam je pustio da se vrati u kuhinju; zatim sam legao, zatvorio oci i nastojao da ne cujem glasove svojih roditelja, koji su u vrtu pili kavu. Ali sam vec poslije nekoliko sekundi osjetio, da sam se tim pis- mom, da sam se pokušajem, da joj se, uz pogibao, da cu je razljutiti, tako blizu približim, da sam vec mislio, da gotovo dodirujem trenutak, kad cu je opet vidjeti, onesposobio da zaspim, a da je zaista opet ne vidim. Srce mi je svakog trenutka sve bolnije lupalo, jer sam povecavao svoje uzrujanje preporucajuci sebi mir, a to je znacilo pomirenje sa svo- jom nesrecom. No odjednom moje tjeskobe nestade; obli me neko blaženstvo, kao kad neki snažni lijek pocne djelovati, pa nam odnosi bol; stvorio sam odluku, da više i ne kušam zaspati, a da opet ne vidim mamu, da je ne poljubim, kad se bude uspinjala na spavanje, pa bilo, što bilo, makar i uz izvjesnost da ce se poslije toga na mene srditi. Mir, kop je u meni zavladao poslije išcezavanja tjeskobe, izazivao je u meni takvu izvanrednu živahnost, kakvu kod ljudi pobuduje išcekivanje, žed i strah pred opasnošcu. Bez buke otvorih prozore i sjedoh podno kreveta; nisam se gotovo ni micao, da me odozdo ne bi culi.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:44 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
A vani su i stvari, cinilo se, bile ukocene u nijemoj pomnji, da ne smetaju mjesecini, koja je svaki predmet udvostrucavala i povecala izbacujuci preda nj njegovu sjenu, koja je bila gušca i stvarnija od tog samog predmeta, te je tako u isti mah istanjila i proširivala krajolik, kao kad razvijemo plan, koji je dotad bio smotan. Ono što je osjecalo potrebu da se mice, na primjer, neki list na kestenu, micalo se. Ali njegov sicušni, potpuni, do u najmanju nijansu, do najnježnijeg treperenja izvedeni drhtaj, nije prelazio na ostalo, nije se stapao s njime, nego je ostajao oštro ogranicen. I one najmanje buke, one, koje mora da su dolazile iz vrtova na posve drugom kraju grada, ovako izložene u toj tišini, koja nije
upijala njihov ni najnecujniji zvuk, zamjecivahu se s tako »savršenom« razgovjetnošcu svih sastavnih dijelova, da se cinilo, da taj efekt udaljenosti zahvaljuju samo svojoj tiha- nosti, kao oni prigušeni tonovi pianissima, što ih orkestar Konzervatorija izvodi tako dobro, da se nijedna njihova nota ne gubi, a ipak nam se cini, da ih cujemo negdje izda- leka, izvan koncertne dvorane, te svi stari abonenti — medu njima i bakine sestre, kad bi im Swann ustupio svoja mjesta — napregnu sluh, kao da su zaculi udaljeno napredova- nje vojske, koja dolazi, ali sigurno još nije zaokrenula ni u ulicu Trevise.
Znao sam, da je položaj, u koji sebe dovodim tom svojom odlukom, od svih položaja baš onaj, koji je u držanju mojih roditelja prema meni mogao izazvati najteže posljedice; mnogo teže, u stvari, nego što bi neki stranac mogao Pretpostaviti, naime takve posljedi- ce, koje bi po njegovu mišljenju mogle izazvati samo zaista sramotne greške. Ali u mom odgoju nije poredak grešaka bio isti, kao kod druge djece: navikli su me, da ispred sviju (jer, bez sumnje, nije bilo drugih, pred kojima bi trebalo, da se brižnije cuvam) stavljam one pogreške, koje su, kako to tek danas shvacam, imale uvijek isto zajednicko svojstvo: da sam u njih zapadao podliježuci nekom nervoznom porivu. Ali tada nije nitko izgova- rao tu rijec, nije otvoreno isticano to podrijetlo, koje me moglo navesti, da povjerujem, da je oprostivo, što im podliježem, ili možda cak, da je nemoguce, da im se oduprem. Ali ja sam ih pouzdano prepoznavao po tjeskobi, koja im je prethodila, kao i po strogosti kaz- ne, koja je za njima dolazila; tako sam i sad znao, da je ona pogreška, koju sam malo pri- je ucinio, bila iz iste porodice, kao i one, za koje su me najstrože kažnjavali, ali da je u isto vrijeme i neuporedivo teža. Bilo je sigurno, da ce mi, kad se isprijecim na putu majci, kad se bude uspinjala na spavanje, i kad vide, da sam ostao budan, da se s njom na hod- niku još jednom pozdravim, zabraniti da ostanem kod kuce, da ce me vec sutra sigurno poslati u kolež. Pa neka! Volio bih tako uraditi, pa makar da sam se pet minuta poslije toga morao baciti kroz prozor! U ovom sam trenutku želio samo mamu, želio sam, da se s njome pozdravim; predaleko sam otišao putem, koji me vodio k ostvarenju te želje, a da bih se mogao vratiti.
Zacuh korake svojih roditelja, kako ispracuju Swanna; i kad me zvonce s vrata obavijes- tilo, da je otišao, podoh do prozora. Mama je pitala oca, da li je jastog bio dobar i da li je Swann i drugi puta uzeo ledene kave s pistacem. »Meni se cinilo da je sasvim osrednja«, rece majka; »mislim, da bi drugi put trebalo pokušati s nekim drugim parfemom.« »Cini mi se, da se Swann nevjerojatno naglo mijenja, rece pratetka; »izgleda kao starac!« Moja je pratetka bila tako navikla, da u Swannu uvijek vidi istog, jedva doraslog mladica, da se cudila, što ga odjednom vidi manje mlada od dobi, koju mu je i dalje bez obzira na godine pridavala. I moji su roditelji, uostalom, poceli, da na njem opažaju onu nenor- malnu, prekomjernu, sramotnu i zasluženu starost neženja i svih onih, za koje, cini se, onaj dugotrajni dan bez sutrašnjice traje duže, negoli za druge, jer je za njih prazan i jer se njegovi trenuci mirno nižu pocevši od jutra i ne moraju se zatim podijeliti i medu dje- cu, »Vjerujem, da ima mnogo brige sa svojom nevaljalom ženom, koja na ocigled cijeloga Combraya živi s nekim gospodinom Charlusom. O tom se pripovijeda posvuda po gra- du.« Majka podsjeti, da on ipak u posljednje vrijeme izgleda manje žalostan. »On tako- der ne cini više tako cesto onu istu kretnju, koju je cinio i njegov otac; ne otire oci i ne prelazi rukom preko cela. Ali ja mislim, da on tu ženu zapravo više ne ljubi.« »Ta daka- ko: više je ne ljubi«, odgovori djed. »Vec sam odavno dobio od njega jedno pismo o toj stvari, s kojim se iz pristojnosti nisam složio, no koje ne ostavlja nikakve sumnje o nje- govim osjecajima prema toj ženi, pogotovu, alko bismo ih htjeli smatrati ljubavlju. No gle! Vi mu niste zahvalili za vino iz Astija!«, doda moj djed okrenuvši se svojim dvjema
šurjakinjama. »Kako? Nismo mu zahvalile? Ja mislim, medu nama, da sam to izvela cak veoma oprezno«, odgovori tetka Flora. »Da, ti si to vrlo dobro udesila: divila sam ti se«, rece tetka Céline. »Ali i ti si bila vrlo dobra.« »Da, bila sam veoma ponosna na svoju re- cenicu o ljubaznim susjedima.« »Kako, vi to zovete zahvaljivanjem?!«, usklikne djed. »Ja sam to dobro cuo, ali neka me davo odnese, ako sam pomislio, da se to tice Swanna. Mo- žete biti sigurne, da nije ništa razumio«. »Ali nemojte, Swann nije glup, sigurna sam, da je to ispravno shvatio. Nisam mu ipak mogla govoriti o broju boca i cijeni vina!« Otac i majka ostadoše sami, pa na trenutak sjedoše; zatim moj otac rece: »E pa ako hoceš, po- dimo spavati!« »Ako želiš, prijatelju, premda nisam nimalo pospana; valjda me ipak ne drži ta tako bezazlena ledena kava ovako potpuno budnom; ali vidim, da je u kuhinji svijetlo, pa kad me naša jadna Françoise vec cekala, otici cu da je zamolim, da mi dotle, dok se ti budeš skidao, otkopca steznik.« I majka otvori vrata od predvorja, koja su bila nacinjena od drvene rešetke i vodila na stubište. Uskoro je zacuh, kako dolazi gore, da zatvori svoj prozor. Bez buke izadoh na hodnik; srce mi je tako jako udaralo, da sam je- dva hodao, ali sad mi bar nije udaralo od tjeskobe, nego od straha i radosti. Ugledah kroz rešetke ograde na stepenicama svijetlo, koje je bacala mamina svijeca. Zatim ugle- dam nju samu i poletim. U prvi me cas pogleda zacudeno, ne shvacajuci, što se dogodi- lo. Zatim se na njezinu licu pojavi izraz srdžbe; nije mi rekla ni rijeci; i zaista, za još ma- nje krivice od ove nisu sa mnom po nekoliko dana progovorili ni jedne rijeci. Da mi je mama rekla makar samo jednu jedinu rijec, to bi onda znacilo, da dopušta, da se sa mnom može ponovo govoriti, a to bi mi se možda cinilo još strašnije, kao znak, da bi pred težinom kazne, koja se priprema, svaka šutnja, svaka posvadenost mogla biti djeti- njasta. Da je izgovorila makar jednu rijec, to bi znacilo isto, što i onaj mir, kojim se odgo- vara sluzi, kad je vec donesena odluka, da bude otpušten, isto što i poljubac, koji daju sinu, kad ga otpremaju da ode, a koji bi mu uskratili, da su se namjeravali zadovoljiti da ga kazne s dva dana ljutnje. Ali ona zacuje oca, kako dolazi iz kupaonice, kamo je otišao, da se skine, pa da izbjegne prizor, koji bi mi on priredio, progovori od srdžbe isprekida- nim glasom: »Bježi, bježi, da te bar otac ne vidi gdje cekaš kao ludak!« Ali ja sam joj po- navljao: »Dodi da mi kažeš laku noc, a bio sam vec u užasnom strahu videci da se odraz oceve svijece vec uspinje po zidu, ali sam u isto vrijeme njegovo približavanje iskorišta- vao kao sredstvo iznudivanja, u nadi da ce mama, da bi izbjegla da me otac zatece još uvijek ovdje, ako bude uporno odbijala, radije reci: »Vrati se u sobu, doci cu.« No bilo je prekasno: otac je vec bio pred nama. I nehotice promrmljah rijeci, koje nitko nije cuo:
»Propao sam!«
Ali nije bilo tako. Otac mi je uvijek odbijao dopuštenja, na koja su vec prije majka i baka pristale širokogrudnije propisanim ugovorima. On se, naime, nije nimalo držao »princi- pa«, za njega nisu vrijedila nikakva »Covjekova prava«. On bi ponekad na temelju kak- vog posve slucajnog razloga, ili pace bez ikakvog razloga, zabranio neku tako uobicaje- nu, tako obecanjem posvecenu šetnju, da mi je nisu mogli oduzeti bez vjerolomstva, ili bi mi, kao što je uradio i veceras, mnogo prije po stalnom obredu ugovorena vremena nap- rosto rekao: »Hajde, odlazi spavati; bez objašnjavanja!« Ali se isto tako, jer nije imao (u bakinu smislu) utvrdenih principa, nije moglo govoriti ni o pravoj nepopustljivosti. On me na trenutak zacudeno i srdito pogleda, a onda joj, cim mu je mama u nekoliko zbu- njenih rijeci razjasnila što se zbilo, rece: »No pa podi s njim, ionako si mi malo prije kaza- la, da nisi pospana, pa ostani malo u njegovoj sobi, ja imam sve što mi je potrebno.« Ali, prijatelju«, odgovori plašljivo majka, »nije važno, da li sam ja pospana ili nisam; ne smi- jemo to dijete naviknuti, da...« »Ta ne radi se o navikavanju«, rece otac slegnuvši rame- nima, »vidiš valjda, da taj mališ pati, pa to dijete izgleda upravo ocajno; hajde, ta nismo
valjda krvnici! Zar ce biti bolje, kad se najzad od svega toga razboli? Ionako su u sobi dva kreveta, reci, dakle, Françoisi, da ti raspremi veliki krevet i ovu noc prospavaj kod njega. Hajdemo, laku noc, ja nisam tako nervozan, kao vi, ja idem spavati.«
Mome se ocu nije moglo zahvaljivati; takve bi ga »preosjetljivosti« samo razdražile. Ni- sam se, dakle, usudio ni maknuti; još je uvijek stajao pred nama, onako visok, u bijeloj nocnoj haljini, s ljubicasto-ružicastim šalom od indijskog kašmira, koji je ovijao oko gla- ve otkad je trpio od neuralgija, u stavu Abrahama na bakrorezu po Benozzu Gozzoliju,; koji mi je poklonio Swann, kad kazuje Sari da ima da se odrekne Isaaka. Otad je prošlo mnogo godina. Zida onog stubišta, na kome sam vidio, kako se uspinje odraz njegove svijece, vec odavno nema. I u meni je mnogo toga razoreno i propalo, što sam vjerovao, da ce dovijeka potrajati, a izgradilo se novo, radajuci nove brige i radosti, koje tada ni- sam mogao predvidjeti, kao što su mi i one davne brige i radosti danas postale teško ra- zumljive. Davno je i tome, što moj otac više ne može mami reci: »Otidi s malim.« Mogu- cnost takvih trenutaka nece se za mene više nikad vratiti. Ali ja odnedavno, ako dobro napregnem sluh, iznova vrlo jasno cujem jecaje, koje sam s naporom zadržavao pred ocem i koji provališe tek onda, kad sam opet ostao s mamom sam. U stvari, oni nisu ni- kad zanijemili; ja ih opet cujem samo zato što život oko mene sada više šuti; tako se cuju i ona samostanska zvona, koja preko dana tako dobro prekriva gradska buka, da bi se reklo, da su umukla; ali cim zavlada vecernja tišina, ona opet iznova zvone.
Mama je tu noc provela u mojoj sobi; u casu, kad sam ucinio takvu grešku, da sam oce- kivao, da cu morati ostaviti kucu, moji su mi roditelji darovali više, nego što bih ikad od njih dobio kao nagradu za kakvo dobro djelo. Ocevo je postupanje prema meni, cak i u trenutku, kad se izražavalo ovakvom milošcu, sacuvalo nešto samovoljno i nezasluženo; bilo je to veoma karakteristicno za njegov postupak, a imalo je kao cilj, da prikaže, da ta milost dolazi prije od nekih slucajnih stjecaja okolnosti, nego od nekog smišljenog plana. Možda je cak i ono, što sam u casovima kad bi me slao spavati nazivao njegovom stro- gosti, manje zasluživalo to ime, negoli majcino i bakino držanje, jer njegova narav, koja je po nekim svojstvima bila razlicitija od moje, nego što su bile njihove naravi, vjerojatno nije sve do ovog trenutka uopce naslutila koliko sam svake veceri nesretan, a to su majka i baka dobro znale; no one su me dovoljno ljubile, da ne pristanu na to, da mi uštede pa- tnje; htjele su me nauciti da svladavam, a time i smanjim svoju nervoznu osjecajnost i ojacam volju. Otac je osjecao drukciju ljubav prema meni, i ja ne znam, bi li on bio isto tako hrabar: vec prvom prilikom, kad je shvatio, koliko trpim, rekao je majci: »Idi i utješi ga.« Mama osta te noci u mojoj sobi; vidjelo se, da mi nikakvim predbacivanjem ne želi pokvariti ove sate, koji su se tako razlikovali od onoga, cemu sam se imao razloga nada- ti; jer kad je Françoise shvatila, da se dogada nešto neobicno videci majku, kako sjedi kraj mene, drži me za ruku, dopušta mi da placem i ne grdi me, pa je upitala: »Ta što je, gospodo, mladom gospodinu, da tako place?«, mama joj odgovori: »On ne zna ni sam, Françoiso, razdražen je; raspremite mi brzo veliki krevet i otidite spavati.« Tako moja žalost po prvi puta nije bila ocijenjena kao kažnjiva greška, nego kao nehoticno zlo, koje je malo prije službeno priznato, kao nervozno stanje, za koje ja nisam bio odgovoran; stekao sam olakšanje, što pored gorcine svojih suza više nisam trebao osjecati i straho- vanje: mogao sam plakati ne griješeci.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:45 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
Bio sam osim toga i prilicno ponosan pred Françoisom zbog toga obrata ljudske sudbine, koji me jedva jedan sat poslije mamina odbijanja, da dode u moju sobu, i njezina prezirna odgovora da treba da zaspim, uzdi- gao na dostojanstvo odrasle osobe i omogucio mi, da u jednom mahu postignem neku vrst dozrelosti za patnje i pravo na suze. Trebalo je da budem sretan, ali nisam bio. Cini-
lo mi se, da mi je majka malo prije ucinila prvi ustupak, koji joj je sigurno bio bolan, da je to bilo prvo njezino odricanje od ideala, koji je o meni zamislila, i da se ona, koja je bila tako hrabra, sada po prvi puta priznavala poraženom. Cinilo mi se, da sam tu pobjedu, koju sam malo prije postigao, zapravo izvojštio protiv nje, da sam postigao uspjeh isto onako, kako bi u tome uspjela bolest, patnje ili starost: slabeci njezinu volju, sileci njezin razum, da popusti, i da s tom veceri pocinje novo doba, u kome ce ona ostati kao žalos- tan istaknut datum. Da sam se sad usudio, rekao bih mami: »Ne, necu, nemoj ovdje spa- vati.« Ali ja sam poznavao njezinu prakticnu, ili, kako bi danas kazali, realisticnu mud- rost, koja je u njoj ublažavala žarko idealisticku bakinu narav, znao sam, da ce sada, kad je zlo vec ucinjeno, više voljeti, da me bar pusti, da uživam njegovo blagotvorno djelo- vanje, koje ce me umiriti i da nece htjeti da smeta oca. Nema sumnje, one veceri, kad me je onako blago držala za ruku i nastojala da zaustavi moje suze, lijepo je lice moje majke još blistalo mladošcu; ali baš mi se tada ucinilo, da ne bi smjelo biti tako; njezina bi srdž- ba za mene bila manje žalosna, nego ta nova nježnost, koju moje djetinjstvo nije pozna- valo; cinilo mi se, kao da sam bezbožnom i potajnom rukom u njezinu dušu urezao prvi nabor i izazvao prvu sijedu kosu. Ta misao udvostruci moje jecanje. I tada vidjeh kako mamu, koja se nije sa mnom nikad upuštala u neko raznježavanje, odjednom svladava moje ganuce i kako se pokušava suzdržati, da ne zaplace. Buduci da je osjetila, da sam to opazio, rece mi kroz smijeh: »Eto, mali moj žutokljunce, mala moja budalice, ako ovako nastavimo, još malo, pa ceš i svoju mamu uciniti isto tako ludastom, kao što si i sam. Hajde, kad se vec ni tebi, a ni tvojoj mami ne spava, nemojmo se dalje uzrujavati, radimo štogod, uzmimo koju od tvojih knjiga«. Ali ja nisam nijedne imao u sobi. »Da li bi te ma- nje radovalo, kad bih vec sada izvadila knjige, koje ce ti baka pokloniti za imendan? Ra- zmisli dobro: neceš li biti razocaran, kad prekosutra ništa ne dobiješ?« Bio sam, naprotiv, ocaran, i mama ode po paket s knjigama, kome nisam kroz papir, kojim su knjige bile zamotane, mogao pogoditi sadržaj, nego samo kratak i širok oblik, no koji je vec pri tom prvom iako površnom i zastrtom pogledu zasjenjivao novogodišnju kutiju s bojama i dudove svilce od lani. Tu su bile: »Ðavolja bara, Nahoce François, Mala Fadette i Majstori zvonari. Poslije sam doznao, da je baka najprije odabrala Mussetove pjesme, jedan svezak Rousseaua i Indijanu; jer premda je nevrijednu lektiru držala isto tako nezdravom, kao i bombone i poslastice, nije mislila na to, da bi snažni duh genijev mogao na sam duh dje- teta imati opasniji i štetniji utjecaj, nego što bi slobodni zrak ili vjetar s morske pucine koristio njegovu tijelu. Ali buduci da se moj otac, kad je doznao, kakve mi knjige namje- rava dati, prema njoj ponio, kao da je gotovo luda, ona se sama vrati u knjižaru u Jouy- le-Vicomte, da se ne bi dogodilo, da ne dobijem svoj dar (bio je to veoma vruc dan, i ona se vratila tako izmucena, da je lijecnik opomenuo majku, da joj ne dopušta da se tako umara), pa se najzad odluci za cetiri seoska romana George Sandove. »Kceri moja«, go- vorila je mami, »nikako ne bih tom djetetu mogla dati nešto loše napisano.«
Ona se u stvari nikad nije pomirivala time, da kupi nešto, odakle ne bi bilo moguce crp- sti neku intelektualnu korist, i to prije svega onakvu koju nam pribavljaju lijepi predme- ti, poucavajuci nas, da svoje uživanje tražimo drugdje, a ne u zadovoljstvima udobna života i taštine. Cak i kad je morala nekome pokloniti takozvani korisni dar, na primjer, kakav naslonjac, stolni pribor ili štap, nastojala bi, da ti predmeti budu »starinski«, kao da su time, što im je njihova davna zastarjelost vec istrla njihov karakter korisnih pred- meta, postali pogodniji da nam pripovijedaju o životu nekadašnjih ljudi, negoli da pos- luže potrebama današnjeg života. Najmilije bi joj bilo, da sam u svojoj sobi imao fotogra- fije samih spomenika i najljepših krajolika. Ali u trenutku, kad je tako nešto trebalo na- baviti, nalazila bi, da vulgarnost i korisnost prebrzo pobjeduju u tom mehanickom naci-
nu fotografskog prikazivanja cak i onda, kad je prikazani predmet imao neku estetsku vrijednost. Nastojala je, da zaobilazno ako ne posve izluci trgovacku banalnost, a ono, da je bar umanji, da je zamijeni u što vecoj mjeri onim što je još uvijek umjetnost, da pritom upotrebi što više sredstava, koja povecavaju udio umjetnosti: umjesto fotografija Char- treske katedrale, Saint-Cloudskih vodoskoka ili Vezuva, ona bi od Swanna prikupila podatke da li ih je prikazao kakav veliki slikar, pa je voljela, da mi pokloni fotografiju Corotove katedrale u Chartresu, fotografiju Saint-Cloudskih vodoskoka od Huberta Ro- berta ili Turnerova Vezuva, jer je u tome bilo za jedan stupanj više umjetnosti. Ali ako je tu fotograf bio potisnut od neposrednog prikazivanja samog majstorskog djela ili priro- de, i nadomješten kakvim velikim umjetnikom, on je opet pobjedivao dajuci reprodukci- ju te umjetnikove interpretacije. I stigavši do tog posljednjeg utocišta, u kome se sklonila vulgarnost, baka bi nastojala, da je još potpunije potisne. Pitala bi Swanna, nije li djelo reproducirano u bakrorezu, a pri tome je, kad je bilo moguce, radije uzimala stare gravu- re, te zatim one koje su osim svojih vlastitih vrlina imale još i drugih, posebnih zanimlji- vih osobina, koje su, na primjer, neko majstorsko djelo prikazivale u onome stanju u kome ga danas više ne možemo vidjeti (tako, na primjer, Morganovu gravuru Leonar- dove vecere iz vremena prije nego što je pocela propadati). Treba reci da rezultati ovoga shvacanja umjetnosti darivanja nisu uvijek bili osobito sjajni. Pojam o Veneciji, koji sam sebi stvorio na osnovu jednog Tizianova crteža, o kome se misli da kao pozadinu ima jednu lagunu, bio je sigurno manje tocan od pojma koji bih stekao uz pomoc obicne fo- tografije. To shvacanje nije u našoj kuci više moglo biti u cijeni, kad je pratetka htjela da protiv bake digne optužbu zbog naslonjaca, koje je poklonila mladim vjerenicima ili sta- rim supruzima, no koji su se pri prvom pokušaju upotrebe smjesta provalili pod težinom jednoga od onih, kome su bili namijenjeni. Ali po bakinu je mišljenju bilo sicušno i suvi- šno svako zadržavanje na cvrstoci pokucstva, na kome se još razabire neki cvijetak, neki smiješak ili kadšto kakva lijepa maštarija iz prošlosti. Kad bi je ipak na tom pokucstvu privuklo neko svojstvo prikladno za upotrebu, uvijek se radilo o takvoj upotrebi, na koju više nismo naviknuti; i baš to bi je ocaralo, kao one starinske forme izražavanja, u kojima nailazimo u našem modernom jeziku vec izblijedjele metafore, koje su istrošene obicnim, svakodnevnim izgovaranjem. A baš oni seoski romani George Sandove, koje mi je pok- lonila za imendan, bijahu, kao i starinsko pokucstvo, puni zastarjelih izraza, koji su opet postali puni slika, a sad ih susrecemo još samo po selima. Stoga mi ih je baka radije ku- povala, negoli neke druge, kao što bi radije unajmila neko imanje, na kome postoji gotski golubinjak ili kakvagod od onih starinskih stvari, što na duh vrše sretan utjecaj ispunja- juci ga nostalgijom za neostvarljivim putovanjima u vremenu.
Mama sjedne pokraj moga kreveta; uzela je Nahoce François, koga je njegov crvenkasti omot i nerazumljivi naslov pretvarao u neku osobitu licnost i pridavao mu tajanstvenu draž. Nikad još nisam procitao pravi roman. Cuo sam da je George Sand izrazit tip ro- manopisca. To me vec unaprijed pripremilo da Nahoce François zamislim kao nešto neo- pisivo i divno. Nacin pripovijedanja bio je namijenjen da pobudi radoznalost ili ganuce, a neki oblici izražavanja, koji izazivaju nemir ili tugu, no koje nešto obrazovaniji citac prepoznaje kao zajednicke mnogim romanima, cinili su mi se iskrenima — (ja sam, nai- me, svaku novu knjigu promatrao ne kao predmet, kome ima mnoštvo slicnih, nego kao individualnu osobu, koja razlog svoga postojanja nosi iskljucivo u samoj sebi) — cinili su mi se kao uzbudljive emanacije posebnog bivstva baš toga Nahoceta Françoisa. Pod tim tako svakodnevnim dogadajima, tako obicnim stvarima, tako jednostavnim rijecima os- jecao sam neku neobicnu intonaciju, neki cudnovat naglasak. Otpoce radnja; ucini mi se to nejasnija, što sam u ono vrijeme, dok bih citao, cesto samo prelijetao ocima preko mnogih strana, a pritom maštao o necem posve drugome. A prazninama, koje je ta ras- tresenost ostavljala u pripovijeci, pridruživale su se još i druge, jer je majka, kad bi mi ona glasno citala« ispuštala sve prizore, u kojima se radilo o ljubavi. Zbog toga su mi sve one cudnovate promjene u uzajamnom odnosu izmedu mlinarice i djeteta — koje je mo- glo obrazložiti samo napredovanje ljubavi, koja se radala — cinile, kao da na sebi nose biljeg duboke tajne, pa sam rado zamišljao, da se to tajanstvo osniva na tom nepoznatom i tako blagom imenu »Nahoce«, koje je djetetu, koje ga je nosilo, davalo, a da nisam znao zašto, svoju živu, grimiznu i dražesnu boju. Premda je tako mama nevjerno citala ipak je, kad bi u nekom djelu naišla na iznošenje istinskih osjecaja, zbog poštovanja prema djelu i jednostavne interpretacije, zbog ljepote i blagosti svoga glasa, citala divno. Cak i u životu, kad Premda je tako mama nevjerno citala ipak je, kad bi u neumjetnicka djela, bilo je dirljivo vidjeti, s kolikim je obzirom iz svoga glasa, iz svojih pokreta i svojih raz- govora uklanjala provalu radosti, koja bi mogla povrijediti majku koja je nekoc izgubila dijete, podsjecanje na imendan ili rodendan, koje bi starca moglo upozoriti na njegovu visoku dob, ili neki razgovor o kucanstvu, koji bi se mogao uciniti dosadan mladom ucenjaku. Isto tako, kad je citala prozu George Sandove — koja uvijek odiše onom istom dobrotom, onom moralnom otmjenošcu, koju je mama naucila od bake da cijeni kao naj- vecu vrijednost u cijelom životu, pa sam je ja tek mnogo poslije naucio, da te vrline ne drži vrednijim od svega i u knjigama — citala bi pažljivo, nastojeci da iz svoga glasa uk- loni svaku sicušnost, svako prenemaganje, koje bi moglo sprijeciti mocnu plimu, da je ona unese u svoj glas i njime izrazi; unosila bi svu prirodnu nježnost, svu bogatu blagost koju su zahtijevale te recenice, koje kao da su bile napisane baš za njezin glas i, da tako kažem, odzvanjale u cijelom registru njezine osjecajnosti. U nastojanju da ih izrece pra- vim glasom, pronalazila bi onaj usrdni naglasak, koji je postojao prije tih recenica i koji ih je kazivao piscu u pero, ali koji napisane rijeci ne oznacuju; zahvaljujuci tome, blažila bi usput svaku tvrdocu glagolskih vremena, dodavala imperfektu i aoristu blagosti koje ima u dobroti, tuge koje ima u nježnosti, upravljala bi recenicu, koja se svršavala, prema onoj, koja je imala zapoceti, cas ubrzavala, cas usporavala tok glasova, da ih time ukljuci, iako je njihova dužina bila razlicita, u jednoliki ritam, pa je toj tako obicnoj prozi udah- njivala neku vrst osjecajnog i neprekidnog života.
Grižnja se moje savjesti smirila; prepuštao sam se milini te noci, u kojoj sam svoju majku imao uza se. Znao sam, da se takva noc nece moci ponoviti; da je najveca želja, koju bih mogao imati na tom svijetu, da za tih žalosnih nocnih sati zadržim mamu u svojoj sobi, suviše u opreci s potrebama života i voljom svih, a da bi njezino ispunjenje, koje su mi veceras odobrili, moglo biti štogod drugo doli neobican dogadaj i izuzetak. Sutra ce mo- ja tjeskoba opet poceti, a mama nece ostati kod mene. Ali kad su se moje tjeskobe stišale, nisam ih više razumijevao; osim toga, sutrašnja je vecer bila još daleko; govorio bih sebi da cu još imati dovoljno vremena da o njemu razmišljam, premda mi to vrijeme nece moci donijeti nikakve pomoci, jer se radilo o takvim stvarima, koje nisu ovisile o mojoj volji, nego mi je samo pomagalo, da mi se onaj razmak, koji je buduce casove tjeskobe još dijelio od mene, ucini lakše izbježiv.

*

Tako sam dugo, kadgod bih se nocu probudio i sjetio Combraya, uvijek vidio samo ovaj svijetli ulomak, isjecen iz krila neprozirne tame, koji je bio nalik na one dijelove zgrade, koje bengalska vatra ili mlaz elektricna svijetla osvjetljuje i tako izdvaja iz ostalih dijelo-
va, koji ostaju uronjeni u mrklu noc. Baza je tog ulomka bila prilicno široka; sastojala se od maloga salona, blagovaonice i pocetka mracna drvoreda, kojim bi dolazio gospodin Swann, taj nesvjesni uzrocnik mojih žalosti. Predvorje, kojim bih odlazio prema prvoj stepenici stubišta, kojim mi je bilo tako teško da se uspinjem, i to samo stubište sacinja- vali su vrlo uski trup te nepravilne piramide; a na vrhu je bila moja spavaonica i kratki hodnik sa staklenim vratima, kroz koja je ulazila mama. Ukratko, vidio sam uvijek samo taj najnužnije potreban dekor za dramu moga skidanja, kad bih polazio u krevet, nalik na onaj dekor, što ga kadšto navode programi starih kazališnih komada, koje izvode u provinciji; vidio bih ga uvijek u isto vrijeme, izdvojena od svega onoga, sto ga je moglo okružavati, kako sâm izranja iz mraka, kao da se cio Combray sastojao sam od dva kata, koje povezuju uske stube, i kao da je uvijek bilo samo sedam sati na vecer. Da me tko upitao, mogao bih mu, zaista, kazati, da je u Combrayu bilo i drugih stvari, da su posto- jali i drugi sati. Ali ono, cega bih se na taj nacin sjetio, pribavilo bi mi samo hotimicno sjecanje, sjecanje inteligencijom, a buduci da obavještenja, koja ona daje u prošlosti, ne sadržavaju ništa od te prošlosti, mene nikad ne bi obuzela želja da mislim na taj preosta- li dio Combraya. Sve je to u stvari za mene bilo mrtvo.
Zauvijek mrtvo? Možda.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:45 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

U svemu tome ima mnogo slucajnosti, i jedan drugi slucaj, slucaj naše smrti cesto nam
ne dopušta da dugo cekamo na blagonaklonost prvoga.
Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje, da su duše onih koje smo izgubili zarob- ljene u nekom nižem bicu u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se desi da predemo pokraj nekog stabla, da dodemo u posjed nekog predmeta, koji je njihova tam- nica. Tada one uzdršcu, zovu nas, i cim smo ih prepoznali, carolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vracaju i opet žive s nama.
Isto je tako s našom prošlosti. Uzaludan je trud, kad je sviješcu kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina podrucja i do- meta, u nekom materijalnom predmetu (u uzbudenju, koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), no taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slucaju ovisi hoce- mo li taj predmet prije smrti susresti ili necemo.
Prošlo je vec mnogo godina, a sve štogod u Combrayu nije bilo pozornica ili drama mo- ga odlaska u krevet, za mene više nije postojalo, kadli nekog zimskog jutra, kad sam se vratio kuci, majka vidje da mi je hladno, pa mi ponudi da protiv svoga obicaja popijem malko caja. Isprva odbih, a zatim, ne znam zašto, pristadoh. Ona posla po jedan od onih kratkih i punanih kolaca, koje zovu Mala Madelaine, a koji imaju oblik, kao da su izlive- ni u ižljebanoj ljušturi s oklopa Svetog Jakova. I tako uskoro makinalno prinesoh usnama žlicicu caja, u koji sam stavio komadic madelaine, da se razmekša. Bio sam utucen i iz- nemogao od tog turobnog jutra i perspektive žalosne buducnosti. Ali u istom onom tre- nutku, kad je gutljaj caja izmiješan s mrvicama kolaca dotakao moje nepce, ja uzdrhtah, svrativši pažnju na nešto izvanredna, što se zbivalo u meni. Preplavilo me neko divno uživanje, koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo cime oko mene, ali mu nisam znao uz- roka. Smjesta mi sve životne nedace postadoše ravnodušne, njegovi mi se porazi uciniše bezopasni, a njegova kratkoca prividnom. Bilo mi je, kao kad covjeka opije ljubav, koja isto tako ispunja dragocjenim sadržajem; ili, još tocnije, taj sadržaj nije bio u meni, on je bio istovjetan sa mnom. Prestao sam se osjecati slab, bespomocan, smrtan. Odakle je u mene prodrla ta snažna radost? Osjecao sam, da je vezana na okus caja i kolaca, ali da je neizmjerno šira od njega i da je sigurno druge naravi. Odakle potjece? Što je znacila? S


koje strane da joj pridem? Popih drugi gutljaj i u njem ne nadoh ništa više, nego u prvo- me; treci mi dade još i nešto manje, negoli drugi. Vrijeme je, da prestanem: cini se, da moc napitka pocinje slabiti. Jasno je, da istina, koju tražim, nije u njemu, nego u meni. On ju je u meni probudio, ali je sam ne pozna; on može samo beskonacno ponavljati, i to sa sve manje i manje djelovanja ono isto svjedocanstvo, koje ne znam protumaciti, ali o kome bih želio, da ga uvijek, kadgod hocu, mogu zapitati da ga vazda nadem neoštece- na i da mi tada bude smjesta na raspoloženju radi konacnog razjašnjavanja. Odložih pladanj pa se obratih svome duhu. On mora naci istinu. Ali kako? Teška neizvjesnost, kao uvijek, kad duh osjeti, da je prostraniji od sama sebe; kad je onaj, koji traži, i sam cio neistražena zemlja, u kojoj mora tražiti i gdje mu sav njegov prtljag ne koristi ništa. Tra- žiti? Još više: stvoriti. On stoji licem u lice s necim, cega još nema, što samo on može os- tvariti i zatim izvesti ma vidik i obasjati svojim svijetlom.
I opet poceh sebe ispitivati, kakvo je to nepoznato stanje, koje sa sobom ne donosi nika- kva logicnog svjedocanstva, nego samo nepobitnost svoje blaženosti, svoga stvarnog po- stojanja, pred kojim sve drugo išcezava. Pokušavam postici, da se opet pojavi. Vracam se mišlju na trenutak, kad sam uzeo prvu žlicu caja. Ponovo nalazim isto stanje, ali bez ika- kva novog razjašnjenja. Zahtijevam od svoga duha nov napor da još jednom pred svijest izvede doživljaj koji izmice. A da ništa ne oslabi polet, kojim ce on pokušati da ga se po- novo docepa, ja odstranjujem sve zapreke, svaku ovoj stvari stranu misao, zaklanjam svoje uši i svoju pažnju od buke, koja dopire iz susjedne sobe. Ali osjetivši da mi se duh bez uspjeha zamara, sad ga naprotiv primoravam, da se razonodi onim, što sam mu ma- lo prije branio, da misli na nešto drugo, da se odmori prije konacnog pokušaja. Zatim po drugi puta opústim sve oko njega, postavim licem u lice pred njega još uvijek prisutni okus onog prvog gutljaja, i osjetim, kako u meni treperi nešto, što se pomice sa svoga mjesta, što bi htjelo da se izdigne, kao kad bi se nešto u velikoj dubini otkinulo sa svog sidra; ne znam, što je to, ali to se polagano uspinje; osjecam otpor i cujem žamor preva- ljenih daljina.
Nema sumnje, ono, što tako trepti na dnu moga bica, mora da je neka slika, neka zorna uspomena, koja je vezana o taj okus i sad pokušava da ga slijedi i tako dopre do mene. Ali ona se bori negdje predaleko i preneodredeno; Jedva zamjecujem njezin nejasni od- sjaj, s kojim se ispreplice i stapa cio nedokuciv vrtlog uzburkanih boja; ali joj ne mogu razabrati oblik niti je, kao jedinog moguceg tumaca, zatražiti, da mi na razumljiv jezik prevede svjedocanstvo svoga suvremenika, svoga neodvojivoga druga: onog okusa; ne mogu je zamoliti, da me pouci, o kojim se posebnim okolnostima, o kojem se razdoblju prošlosti radi.
Hoce li ikad stici na površinu moje jasne svijesti ta uspomena, taj davni trenutak, koji je privlacna sila jednog istovjetnog trenutka pomakla u takvoj nedoglednoj daljini pokre- nula i digla s najvecih dubina cijelog moga bica? Ne znam. Sad više ništa ne osjecam; zaustavila se, a možda i opet pala u dubine; tko zna, da li ce se ikad opet uzdici iz svoga mraka? Deset puta moram iznova otpocinjati i sagibati se nad nju. A svaki me puta ku- kavicluk, koji nas odvraca od svakog teškog nastojanja, od svakog važnog djela, nagova- ra, da se svega okanim, da popijem svoj caj i da mislim naprosto na svoje današnje brige, na svoje sutrašnje želje, koje se bez napora i lako daju prežvakavati.
I tad mi odjednom pred ocima iskrsne uspomena. Taj okus pripada komadicu madelai- ne, koji mi je u Combrayu, u nedjelju ujutro (toga dana naime nisam izlazio sve do po- cetka mise) davala tetka Léonie, kad bih došao u njezinu sobu, da je pozdravim; namoci- la bi ga u obican ili lipov caj, i tada mi ga dala. Izgled male madelaine nije me nicega sje-


tio, sve dok je nisam okusio; možda zato, što sam ih odonda cesto vidao na slasticarskim policama, ali ih nisam jeo, pa je njihova slika napustila one combrayske dane te se vezala uz druge, novije; možda zato, što više ništa od tih napuštenih uspomena, koje su tako dugo ostale izvan moga sjecanja, nije živjelo, i sve se raspalo; njihovi su oblici (pa i oblik one male slasticarske, pod onim strogim i bogobojaznim naborima tako tuste i culne školjkice) propali, ili su bili samo uspavani, pa su izgubili ekspanzivnu snagu, koja bi im omogucila da dopru do svijesti. Ali kad od neke davne prošlosti, poslije smrti bica, posli- je razorenja stvari, više nema nicega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su tvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, u sebi cuvaju sjecanje, ocekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim, jedva zamjetljivim kapljicama nepokolebljivo nose cijelu go- lemu zgradu uspomena.
I cim sam prepoznao okus u lipov caj namocena komada madelaine, koji mi je svake ne- djelje davala tetka Léonie (tada još doduše nisam znao razlog, zbog koga me ta uspome- na tako usrecivala, nego sam to otkrice morao odgoditi za mnogo poslije), odmah se po- javi i stara, siva kuca na ulicu, u kojoj je bila njezina soba, pa se kao kazališni dekor prid- ruži malom paviljonu, koji je gledao na vrt, a koji su na njezinoj stražnjoj strani nadog- radili za moje roditelje (i baš to je bio onaj krnji komad, koji sam dosad jedini vidio); a s kucom se pojavi i grad. Trg, kamo su me slali prije rucka, ulice, kojima sam trcao od jut- ra do veceri, po svakom vremenu, i šetnje, na koje smo odlazili, kad je bilo lijepo vrijeme. I kao što se dešava u onoj igri, kojom se Japanci zabavljaju uranjajuci u porculansku zdjelu punu vode komadice dotad bezlicna papira, koji se, tek što je umocen, isteže, savi- ja, bojadiše, diferencira, pretvara u cvijece, kuce i odredene osobe, koje je moguce prepo- znati, tako je i sad sve cvijece iz našega vrta, iz Swannova perivoja, tako su svi lopoci s Vivonne, oni dobri seoski ljudi, njihovi mali domovi, crkva i cio Combray sa svojom okolinom, tako je sve što ima oblik i cvrstocu, i grad i vrtovi, izašlo iz moje caše caja.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 3:46 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

Za tih sam šetnja cijeli dan mogao maštati o uživanju, koje bih doživljavao, da sam prija- telj vojvotkinje od Guermantesa, da mogu hvatati pastrve, voziti se u camcu Vivonnom. Onako željan srece, ja u tim trenucima nisam od života kanio tražiti ništa drugo, nego samo da se uvijek sastoji od niza sretnih poslijepodneva. Ali kad bih na povratku s lijeve strane ugledao majur koji je ležao na dosta velikoj udaljenosti od dvaju drugih, koji su, naprotiv, bili veoma blizu jedan drugome, a od njega je do ulaska u Combray trebalo proci još samo kroz drvored hrastovih stabala, koji je s jedne strane bio obrubljen liva- dama, od kojih je svaka pripadala malom ogradenom zemljištu i bila u jednakim razma- cima zasadena jabukama, koje su, kad bi na njih padalo svijetlo sunca na zalasku, bacale japanski, crtež svojih sjena, — moje bi srce naglo pocelo lupati: znao sam, da cemo za manje od pola sata vec biti kod kuce i da ce me po pravilu, koje je vrijedilo za one dane, kad smo odlazili na šetnju put Guermantesa pa bi vecerali kasnije, odmah poslije juhe poslati u krevet, i da ce moja majka i dalje ostati kod stola, kao i onih dana kad je bilo gostiju, i da nece doci, da mi kod moga kreveta kažu laku noc. Podrucje žalosti, u koje sam malo prije ušao, bilo je tako jasno omedeno i razlicito od podrucja radosti, kojim sam pomamno letio još prije jednog trenutka, kao što je ponekad na nebu neka ružicasta pruga kao oštrom crtom odvojena od kakve zelene ili crne pruge. Tako vidimo pticu, gdje leti ružicastim nebom, pa ce doseci i njegov rub, uskoro se dohvata crnoga neba i najzad je ušla u nj. Sad sam bio tako izvan onih želja, koje su me još malo prije okružava- le (da odem u dvorac Guermantesa, da putujem, da budem sretan), da mi njihovo ispu- njenje ne bi više pribavilo nikakva zadovoljstva. Sve bih to poklonio, samo da mogu cije- lu noc proplakati u maminom zagrljaju! Drhtao bih od zimice ne skidajuci oci pune tjes- kobe s majcina lica, koje se veceras nece pojaviti u sobi, u kojoj sam sebe vec sada u mis- lima vidio. Najradije bih umro. I to ce stanje potrajati sve do sutra, kad ce me jutarnje zrake, prislanjajuci kao kakav vrtlar svoje precke na zid, po kome se dragoljub uspinjao sve do moga prozora, istjerati iz kreveta; tada bih silazio u vrt i ne misleci više, da ce mi vecer ikad još donijeti onaj strašni trenutak kad cu majku morati ostaviti. Tako sam na šetnjama put Guermantesa naucio razlikovati ona raspoloženja što u nekim razdobljima u meni dolaze jedno za drugim, te najzad izmedu sebe raspodjeljuju svaki dan; jedno bi se vracalo da otjera drugo s tocnošcu nastupa groznice; jedno se drugoga doticalo, ali su bili tako potpuno odvojeni, bez ikakve mogucnosti medusobnog saobracanja, da u jed- nome od tih raspoloženja više ne mogu razumjeti, ne mogu sebi predociti ono što sam želio, cega sam se bojao ili što sam ucinio u onom drugome.
Zbog toga predio put Méséglisa i predio put Guermantesa ostaju za mene povezani s mnogim sitnim dogodajima iz onoga izmedu svih razlicitih života, koje usporedo pro- življavamo, koji je najobilniji peripetijama, najbogatiji epizodama; želim reci: s intelektu- alnim životom. Nema sumnje, on u nama neopaženo napreduje i razvija se, i istine, koje su za nas izmijenile smisao i oblik toga intelektualnog života, koje su nam otvorile nove putove, ne nastaju odjednom; mi njihovo otkrivanje pripremamo dugo unaprijed; no to se dešava bez našeg znanja; a ipak one za nas pocinju od onoga dana, od one minute, kad su nam postale vidljive. Cvijece, koje se u tom trenutku igralo u travi, voda, koja je tekla na suncanom sjaju i cijeli onaj krajolik, koji je okružavao njezino pojavljivanje, i da- lje ostaju sa svojim neprijaznim i rastresenim licem neizostavna pratnja njihove uspo- mene. I nema sumnje, kad ih neki skromni prolaznik, kad ih ono dijete, što sanjari, tako dugo i uporno promatra — kao što neki u mnoštvu izgubljeni pisac memoara promatra kralja — taj zakutak prirode, taj komadic vrta ne bi nikad mogao pomisliti, da ce baš za- hvaljujuci njima živjeti dulje od svojih kratkotrajnih i prolaznih svojstava; pa ipak, moj je zanos ponio sa sobom taj miris glogova cvijeca, koje sakuplja med duž živice, a gdje ce
ga uskoro zamijeniti divlje ruže, taj štropot koraka bez jeke, što dopire sa šljunka drvo- reda, taj mjehur, koji je rijeka nacinila kod vodene biljke, a koji se smjesta raspuknuo; moj ih je zanos uspio prenijeti kroz tolike godine, a ondje su putovi vec nestali, poumira- li su oni, koji su njima hodali, a umrla je i uspomena na one, koji su onuda prolazili. Kadšto se po neki komad krajolika, što je ovako stigao do današnjeg dana, otkida i odva- ja od svega, te onako nestalan i neodreden plovi mojim mislima, a da ne bih umio reci, iz koje zemlje, iz kojega vremena — a možda naprosto iz kojega sna — potjece. Ali na pre- dio put Méséglisa i na predio put Guermantesa moram više nego na išta drugo pomišlja- ti kao na duboka rudna ležišta moga misaonog tla, kao na cvrsto tlo, na koje se još uvijek oslanjam. Prolazeci tim predjelima još sam vjerovao u stvari, u živa bica, i zato su bica, koja sam ondje upoznao, jedina, koja još shvacam ozbiljno i koja me razveseljuju. Bilo da je stvaralacka vjera u meni presahnula, bilo da se stvarnost oblikuje samo u sjecanju, cvi- jece koje mi danas pokazuju prvi put, ne cini mi se kao pravo cvijece. Predio put Méséglisa, sa svojim jorgovanom, glogom, modrim razlickom, divljim makom, sa svojim jabukovim stablima, predio put Guermantesa, sa rijekom i ribom glavocinom, s lopoci- ma i zimzelenom zlaticom zauvijek su za mene poprimili lik kraja, u kome bih volio živ- jeti, u kome prije svega zahtijevam, da se može otici na ribarenje, na vožnju camcem, da se može vidjeti ruševine gotskih utvrdenja i usred žita naci monumentalnu, grubo iste- sanu i kao stog sijena zlatnu crkvu, kao što je crkva Saint-André-des-Champs; i razlicak, glog i jabuka, koje i sad još susrecem na poljima, kad se desi, da nekamo putujem, smjes- ta i neposredno uspostavljaju vezu s mojim srcem, jer su u istoj dubljini, jer leže u istoj razini s mojom prošlosti. Pa ipak, svako mjesto ima nešto svoje i posebno; i tako, kad za- želim, da nanovo vidim predio put Guermantesa, ne bi me zadovoljilo, da me odvedu na obalu neke rijeke, gdje ima isto tako lijepih, pa i ljepših lopoca, nego na Vivonni, kao što navecer, na povratku kuci — u vrijeme, kad se u meni budila ona tjeskoba što kasnije prebjegava i ulazi u ljubav te može zauvijek postati neodvojiva od nje — ne bih nikad poželio, da me dode poljubiti neka ljepša i inteligentnija majka nego što je bila moja. Ne; jednako kao što mi je da zaspim s osjecajem srece, u onom nesmetanom miru, koji mi nikad poslije nije mogla dati nijedna ljubavnica, jer covjek u njih sumnja još i onda, kad vjeruje u njih, jer covjek njihovo srce nikad ne posjeduje onako, kako sam ja u jednom jedinom poljupcu dobivao cijelo srce svoje majke, bez ikakve sakrivene namjere, koja ne bi bila namijenjena meni — bilo potrebno, da to bude baš ona, da ona nad mene sagne ono lice, na kome je ispod oka bilo nešto nalik na nedostatak, a što sam isto tako ljubio, kao i sve ostalo, tako je ono što želim nanovo vidjeti, bio onaj isti predio put Guermante- sa, koji sam u mladosti upoznao, s majurom, malko udaljenim od ostala dva, koji su stis- nuti jedan uz drugoga, a stoje na ulazu u drvored hrastova; da to budu oni isti travnjaci, na kojima se, kad se uslijed suncana sjaja pocnu zrcaliti kao jezero, ocrtava lišce jabuko- vih stabala, onaj isti krajolik, ciji me individualitet kadšto nocu, u snu, grli gotovo neza- mislivom snagom, kakve budan više ne mogu doživjeti. Nema sumnje, predio put Méséglisa ili predio put Guermantesa su me time, što su u meni zauvijek nerazdvojivo udružili razlicite dojmove samo zbog toga, što sam ih ondje doživio u isto vrijeme, u buducnosti izložili mnogim razocaranjima, a i mnogim zabludama. Cesto sam, naime, zaželio nanovo vidjeti neku osobu, a nisam razabrao, da to želim naprosto zato, što me sjeca živice s glogovim cvijecem, pa sam bio naveden da vjerujem i pobudivao vjerova- nje u obnovu ljubavi, a sve zbog proste želje za putovanjem. Ali zbog istog toga razloga, a i zato, što su neprestano bili prisutni u onima mojim današnjim dojmovima, s kojima su se mogli povezivati, oni su im davali staloženosti, dubljine i neku novu dimenziju, koje drugi dojmovi nemaju. Pridodavali su im i neki car, neko posebno znacenje, koje
mogu imati samo za mene sama. Kad ponekad, za ljetnih veceri, cijelo nebo rice kao div- lja zvijer, i kad se svatko mrgodi na oluju, ja jedini, zahvaljujuci predjelu put Méséglisa, i dalje u zanosu, kroz buku kiše koja pljušti, udišem nevidljivi i uporni miris jorgovana.

*

Tako sam cesto sve do jutra razmišljao o combrayskim vremenima, o svojim žalosnim, besnenim vecerima, a takoder i o tolikim drugim danima, kojih sam se poslije sjetio zah- valjujuci teku — ili, kako bi se u Combrayu reklo »mirisu« — šalice caja, i povezivanjem uspomena na ono što sam mnogo godina, pošto sam ostavio taj gradic, doznao u vezi s jednom Swannovom ljubavi, koju je on doživio još prije moga rodenja. Sve sam te po- datke sada gledao s takvom tocnošcu u svim pojedinostima, koju je kadšto lakše postici, kad se radi o životu ljudi koji su umrli prije više stoljeca, negoli kad se radi o našim naj- boljim prijateljima, i koja se cini isto tako nemoguca, kao što se cinilo da je nemoguce govoriti iz jednoga grada, pa da vas cuju u drugome, sve dok covjek ne zna zaobilazni put, kojim je ta nemogucnost savladana. Sva su ta sjecanja, ovako nagomilana jedna kraj drugih, bila tek nesredena hrpa, ali se ipak izmedu njih moglo razabrati — izmedu onih najstarijih i onih novijih, izmedu onih što su se rodila iz nekog mirisa, pa zatim onih, koja su bila tek uspomene neke druge osobe a ja sam ih od njih doznao — ako ne baš pukotine, prave provalije, a ono bar onaj crtež šara, onu šarolikost boja, koja na izvjes- nim stijenama, na nekim mramorima otkriva razliku u podrijetlu i starost »formacije«.
Sigurno, kad se tako približavalo jutro, vec je odavno nestalo kratke nesigurnosti, koju sam osjecao probudivši se. Znao sam, u kojoj sobi zaista boravim: rekonstruirao sam je u tami oko sebe, — bilo da sam se snašao samim dosjecanjem, bilo uz pomoc slabog svijet- la, koje sam opazio, pa sam podno njega smjestio zavjese, što padaju s prozora — pa bih je tako cijelu nanovo sazdao i namjestio pokucstvom, kao kakav graditelj ili tapetar, koji prvobitne otvore zadržavaju, da služe kao vrata i prozori, te sam tako postavio zrcala i vratio komodu na njezino obicno mjesto. Ali cim bi dan — a ne više odraz posljednje žeravice na bakrenoj karici zavjese, koji sam smatrao svijetlom dana — kao kredom u tami zacrtao svoju prvu bijelu prugu, prozor bi zajedno sa zavjesama ostavljao okvir vrata, kamo sam ga u zabludi smjestio, dok bi pisaci stol, oslobadajuci mjesto za prozor, kamo ga je moje pamcenje tako nespretno postavilo, svom brzinom bježao gurajuci pred sobom kamin i sklanjajuci u stranu pregradni zid prema hodniku; ondje, gdje je još malo prije bila kupaonica, prostiralo se malo dvorište, a stan, koji sam nanovo izgradio u tami, odlazio bi za stanovima, koje sam nazreo u vrtlogu budenja: odagnao ga je onaj blijedi znak što ga je iznad zavjese ubilježio podignuti prst dana.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Marsel Prust Empty Re: Marsel Prust

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu