Jesenjin

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 3:51 pm

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (1)

Поета руске душе

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

ДВАДЕСЕТ осмог децембра 1925, у лењинградском хотелу "Англетер" нађено је мртво тело великог руског песника Сергеја Јесењина. Његов буран и плодан живот прекинут је у тридесет првој години, према званичној верзији, самоубиством. И та верзија важила је све до распада Совјетског Савеза. Али кад су архиви отворени, кад се стручњацима пружила могућност да спроведу објективну истрагу, појавило се низ питања која озбиљно стављају под сумњу званичну верзију догађаја.

Испоставило се да није било ниједног сведока који је видео песника обешеног, да су легендарни стихови, написани крвљу: "До виђења, друже, до виђења", настали много пре те кобне ноћи и највероватније нису били посвећени Ерлиху. Повреде на лицу нису настале од вреле цеви за грејање, јер те ноћи грејања уопште није било, положај руке мртвог песника би морао да буде другачији да је умро од вешања... и још читав низ загонетки на које ни до данашњег дана нема одговора. Ипак, на основу истраге пуковника милиције Едуарда Хлисталова, који је 15 година истраживао песникову смрт, Виталиј Безруков написао је књигу о животу и смрти песника којег и данас сматрају оличењем "руске душе". По књизи је снимљена и ТВ серија која је изазвала праву пометњу међу познаваоцима песниковог живота, и онима који то нису.

"Новости" ће у неколико наставака да објаве делове романа који сведоче о односима Сергеја Јесењина с његовим великим савременицима - Лавом Троцким, којег писац директно оптужује за убиство песника, Борисом Пастернаком, Владимиром Мајаковским, Исидором Данкан.

Књига "Сергеј Јесењин, историја једног убиства" може да се купи у књижарама. Ексклузивни дистрибутер је "Боок бридге".

- Па, ко сте ви, Јесењине? Бољшевик или привезак? - и не сачекавши одговор, можда га и не желећи, поучним тоном, упитно гледајући кроз стакла наочара у Јесењина, Троцки је продужио пискавим гласом: - На саветовњу ЦК РКБ(б) о питањима књижевне политике, посебна пажња била је посвећена односу бољшевичке партије према "привесцима", и пре свега сеоским песницима и писцима. Ми морамо да имамо сељачку књижевност. Јасна ствар, морамо и да је усмеравамо.

Ставивши једну руку на леђа, а другом машући, он је ишао напред-назад испред Јесењина, као да држи предавање у сали.

- Треба ли да је гушимо зато што није пролетерска? То је бесмислено... Али ми сматрамо да треба сељаке, под руководством пролетаријата, повести ка социјализму, користећи сва радикална револуционарна средства. Разумете? Радикална! Ја сам увек директно указивао на важност оштре дик-та-туре пролетаријата, неопходност принуде! Наглашавам - принуде у односу на сељаштво.
- И у области уметничке књижевности? - скренуо је Јесењин пажњу на себе.

И у области књижевности и у другим идеолошким областима! - црни прамен браде Троцког изазовно се тргнуо. - Ми морамо да створимо нову књижевност која би била сигуран ослонац бољшевичке власти. Нова револуционарна уметност мора да постане васпитач и наставник маса... А шта ми имамо? "Исповест мангупа!" - неочекивано се заустави испред Јесењина. - Желите да будете "једро жуто к оном крају куд нас вали носе"? Неће моћи, Јесењине - запретио је прстом. - Ја видим да моја тежња ка даљим револуционарним реформама у сфери рада партијско-државних органа изазива страх код многих чиновника навиклих да једу и пију за троје... Узгред! Ви сте читали мој чланак "Литерарни привесци револуције"?

Јесењин је климнуо главом.

- Да, Лаве Давидовичу!

- То је добро! Веома добро! У њему као да су сабрани сви моји чланци! Онда разумете о чему говорим - Троцки је скинуо наочари, не скинуо, пре би се рекло стргао, и уперио у Јесењина очи беле од беса.

"Како он то са мном, као с мачетом? Шта он хоће?", покушавао је да схвати Јесењин.

- Ја сматрам да је поезија Кљујева штетна - настављао је Троцки, изговарајући сваку реч као осуду... - И његов даљи пут - биће далеко од револуције. Сувише је пун прошлости. А с вама, Сергеју Александровичу, није све тако просто - поново се искезио... - Од великог талента, већа су и очекивања... Мени се не допада ваша драма "Пугачов". Ваш Јемељка, његови непријатељи и поклоници - све сами мажинист...

Јесењин је хтео да протестује, али Троцки га је зауставио гестом.

- Па, ипак, без обзира на велике примедбе, Сергеју Александровичу, узимајући у обзир вашу младост, и понављам, велики таленат, ми вам поклањамо могућност да наставите рад у новој књижевности. Под условом да можете да постанете револуционарни песник. А дотле сте, друже Јесењин, само привезак револуције, "жуто једро", како сте сами себе назвали у "Исповести мангупа".

- Иако нисам близак комунистима, као романтичар у својим поемама - почео је да се правда Јесењин - ја сам им близак у мислима... и надам се да ћу, можда, успети да им се приближим и својим стваралаштвом.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:15 pm

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (2)

Поезија и власт

[You must be registered and logged in to see this link.]
ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

- ЈА се, такође, надам, прекинуо га је Троцки. - Зато сам вас и позвао. Мало је песника који су остали уз револуцију... Блумкин ме је обавестио да вас је хапсила ЦК... Колико сте времена провели у затвору?
- Осам дна!
- Осам дана?! - завртео је сажаљиво главом. - За шта вс оптужују?
- За контрареволуцију - одговорио је Јесењин.
Троцки је почео да се церека као ђаво.
- Сад још и контрареволуција?! Идиот!!!Ја знам ваше дело, Јесењине - почео је да говори - пажљиво га пратим... Ви сте храбар човек, понекад неразумно храбар, зато ћу говорити с вама онолико отворено колико ми дозвољава мој положај у власти.
Јесењин је постао опрезан: "Пази се, Сергун!" - сетио се Гаљиних предавања.
- Све те провокације у вези с вама... да, да, управо провокације и ништа више, ја сматрам да је тако - Троцки је стегао зубе - оптужбе за антисемитизам при сваком пијаном скандалу - то је све изазов мени, Лаву Троцком. Сва та кампања против Јесењина и других сељачких песника, оптужбе за антисемитизам - резултат су мог супротстављања тријумвирату Зиновјев - Стаљин - Камењев. Борба за власт је достигла такве висине да су сва средства дозвољена.
- Је не разумем коме је било потребно и зашто, да у, како ви кажете, борби за власт, диже сву ту буку око инцидента у пивници - искрено је рекао Јесењин.
- Објаснићу просто - Троцки је презриво искривио уста. - Моји политички противници које сам набројао... и други с њима, поред умањења мог значаја у историји револуције као председниак Револуционарног савета, као руководиоца Октобарског устанка, не устручавају се да играју и на националну карту... Све у свему... то што вама приписују и бесконачно понављају у новинама, текстови о "Жидовској власти" срачунати су да привуку пажњу народа и, пре свега, чланова партије на то да је почела борба с антисемитизмом... Тим једва писменим људима предлажу да се замисле: "Ух, зар се песници у пивници нису изругивали Троцком?!! Аха, Није случјано што се прича да је Троцки на речима демократа, а када добије власт - неће дати да се живи! Ни пиво неће човек моћи мирно да попије!"

Јесењин се осмехнуо.
- Да, Сергеју Александровичу, а ко ће оптужити за антисемитизам Јесењина о којем је тако гневно писао члан ЦК, друг Лав Сосновски? Тако вам је то, Сергеју Александровичу.
Јесењин је одглумио наивност.
- Свете ми се зато што сте ви тако добронамерни према мени?!
- Може да се схвати и тако... примитивно... У контексту те борбе, кад партија, кад сваки њен члан, лавирајући између вођа, тежи истовремено да буде одан пролетерској идеологији... Ваша поезија, Сергеју Александровичу, појављује се као монета за поткусуривање уз помоћ које, играјући се пријатеља или непријатеља сељаштва, могу да се зараде поени у борби за власт.
- Зар само ја? - збунио се Јесењин.
- Па и други сељачки песници. Али, управо вас као најталентованијег од савремених песника, користе у узајамним односима између нација.
- Јеби га! - отело се Јесењину. - У какву сам јаму упао.
Троцки се насмејао због његове непосредности.
- Да, јеби га! Политичке проститутке! Јасније не може да се каже. У вртлог... управо у јаму! Упали сте у невидљиви вртлог тајне и прљаве борбе за власт, Сергеју Александровичу. Али у политици нема сентименталности: "ла-ла-ла..." Ја вас само молим, не дајте милицији икаквог повода за такве провокације. А у осталом, могу да вам помогнем - погледао је на сат. - Где се ви штампате?
- "Црвена новост" - одговорио је Јесењин.
- Знам. Уредник је Вронски. Добар часопис. Ја тамо такође објављујем своје текстове. Истина, тамо је Вардин објавио и оштре нападе на мене... Ви га познајете? - као успут, упита Троцки.
- Не, то јест, ја сам се упознао с њим преко Ане Берзин, то је било у Кремаљској болници. Упорно ми је саветовао да почнем да радим на тему револуције и њених вођа.
- Вођа, наравно, Зиновјева, Стаљина, Камењева, Бухарина? - упао је Троцки, - И, шта сте му одговорили? - наставио је да га испитује.
- Нисам показао никакав ентузијазам - одговорио је Јесењин.
- И навукли сте гнев високог бољшевичког функционера?
- Напротив, он ми је чак предложио да делимо његов великолепни стан.

Троцки је гледао упитно.
Али, ја сам одбио, не желим да имам никакве обавезе.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:16 pm

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (3)

Пишем како дишем
[You must be registered and logged in to see this link.]

Пише: Виталиј БЕЗРУКОВ

- КАО и увек, поступили сте лакомислено, Сергеју Александровичу! И ускоро ћете осетити последице... - Пришао је столу, сео на столицу, протегнуо се и не устручавајући се, широко зевнуо. - Извините, нисам се испавао! Посла преко главе!

"Лав облизује раље", подсмешљиво је помислио Јесењин. "А зуби су ти вештачки..."

И, као да је покушавао да завири у тај "вртлог", питао је с искреном стрепњом:

- Лаве Давидовичу, молим вас отворено... Да ли ме ви лично сматрате антисемитом?

- Види сад! Опет директно, у главу... - није одмах одговорио Троцки. - Глупост! Знате, Сергеју Александровичу, кад ја не бих имао моћ коју имам, ти Соснови, Уустинови, Бухарини, не би се устручавали да ме прогласе за русофоба. Одмах би питали са страница новина и осталих издања: "Можда порекло Бронштајна Троцког смета да се поверује у историјске могућности руског народа?" Нисте ви никакав антисемит, исто као што ни ја никад нисам био нити ћу бити русофоб... - као да не одговара Јесењину него озбиљном и страшном опоненту, Лав Давидович се поново претворио у "трибуна", вођу револуције. - Просто функционише систем који је Лењин створио за освајање и задржавање власти по сваку цену. И тај систем у чијем сам стварању и ја учествовао, успео је да сруши руску империју не зато што је био бољи и савршенији, већ зато што у избору средстава којима се освајала власт није било никаквих моралних ограничења. И та игра на националном осећањима - само је једно и не најгоре средство за преживљавање! - Троцки је погледао на сат. - И доста о томе! Хоћете ли да издајете часопис?

- То је тако неочекивано, Лаве Николајевичу - запрепастио се Јесењин, не очекујући такав обрт.

- Али, зашто... Зар вам није досадило да зависите од Воронских, Устинових и других, и других... Започните свој посао! Новац ћу ја дати, колико треба, само се определите с ким сте, Јесењине! Али... ако у вашем стваралаштву не дође до преокрета, ваш политички пут ће се за мене завршити. Да ли сте ме разумели?

- Разумео - кратко је одговорио Јесењин. У његовим плавим очима блеснуле су леденице, зубе је чврсто стиснуо.
- И ЈОШ, Сергеју Александровичу - наставио је Троцки тоном трговца који је већ направио повољан уговор. - Желео бих да вас убедим, Јесењине, да савремени револуционар уметник не треба да обраћа превише пажње на потешкоће у којима живи народ, на његово сиромаштво или промашаје власти. Песник треба да усмерава свој поглед у будућност, у оно време кад ће светска револуција објединити све народе у једну срећну породицу. Ви треба да дајете људима наду да њихова искушења и патње неће бити бесконачни. Ево, ја лично... Ја немам меркантилних брига о свом сопственом огњишту! (Ту је Јесењин нехотице погледао огроман кабинет Троцког. ) Будите и ви изнад баналног и радите за светлу будућност.

- Схватио сам - тврдоглаво наклонивши главу као пред тучу, поновио је Јесењин.

- Шта сте схватили?

- Ја... Ја сам Божја свирала! - изговорио је Јесењин очајно.

Троцки је поново уморно скинуо наочари:

- Сад ја ништа не разумем. Шта значи: "Божја свирала"?

- Ја нисам поборник ничије књижевне политике. Ја имам сопствену. Само ја! Пишем како дишем. Као што говоре сељаци код нас у Константинову, "шта удахнем, то и издахнем". Разумете, Лаве Давидовичу? Сељак на северу неће посадити испод свог прозора кипарис јер зна закон који му је природа дошапнула поретком ствари и појава.

"Овај `сељак у цилиндру` није тако прост... Очигледно, ма колико хранио вука, он у шуму гледа", прошло је Троцком кроз главу.

- Шта да се ради... Дишите, Јесењин, дишите... Само немојте случајно да се угушите. То је све! До виђења! Уздам се у вашу сељачку бистрину. Надам се да ће вам она показати "шта да удишете и шта да издишете". Обраћајте се директно мени или Блумкину. О нашем разговору никоме не "издиште". Чак ни Бениславској... Добра девојка. Слушао сам о њој од свог сина, Лава Седова... Ех, младост, младост! До виђења, Јесењин - опраштао се Троцки, демонстративно ставивши руке иза леђа. И додао је за песником који је одлазио лаким кораком: - Било би вам боље да одете из Москве, ако се укаже таква могућност.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:18 pm

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (4)

Сергеј, ниси споменик
[You must be registered and logged in to see this link.]

Пише: Виталиј БезруковОД првих дана познанства с Јесењином, Пастернак је показивао за њега велико интересовање. При сваком сусрету је очекивао да ће Јесењин обавезно да лупи по глави и њега и друге младе песнике нечим неочекиваним што изазива сложени осећај одушевљења помешан са завишћу, чуђење пред огромним талентом Јесењина, и истовремено дубоко незадовољство. Хтели не хтели, сви су они супарници на поетском Парнасу.

- Јесењин! - проговорио је Пастернак када су сви престали да се смеју. - Чуо сам да ви овде дајете оцену стваралаштва целог поетског братства. - Окренуо се према младим песницима.

- Ево, Безименски, Уткин, Алтаузен, па и друга песничка омладина, верујем да одавно жели да чује шта ви мислите о њиховој поезији?

- Престаните, Борисе! Не претварајте се! Ви знате шта он мисли! - сложе се Собољ и Кусиков.

- Ја знам! И они знају! - није се дао Пастернак. - Али не иза леђа, већ овде, пред свима! Нека каже да сви чују!

Јесењин је лагано устао. Кусиков му се обесио о рукав покушавајући да задржи друга: "Немој, Сергеју!" - али Јесењин је оштро истрагао руку.

- Овде! Пред свима! И гласно! Рећи ћу - почео је да говори Јесењин једва задржавајући бес. - Ваши стихови, Пастернак - ви ваљда желите да чујете, шта о њима мислим? - па ево, ја ваше стихове не могу да поднесем! Сва ваша поезија потребна је само ограниченом кругу читалаца... зато што су ваши стихови... замуцкивање. За-муц-ки-вање! Њих нико не разуме. Народ вас никад неће признати - нисам ироничан и не шалим се!

Пастернак је испио своје вино и пажљиво спустио чашу на сто.

- Да сте ви, Сергеју Александровичу, образованији, знали бисте како је опасно играти се речју "народ". Постојао је један писац, Куколник, за којег, убеђен сам, ви нисте никад чули. И њему се, такође, чинило да је он знаменитост коју је признао народ. А испоставило се: "П-у-у-к" - направио је звук уснама. Многи су се насмејали, а млади песници који су пажљиво пратили њихову расправу, почели су да аплаудирају.

- Не бој се, Борја! О Куколнику знам ништа мање од тебе. Али знам и то да ће наши потомци говорити: "Пастернак? Песник? Не знам, али ево, траву пастернак знамо и волимо." То се тиче и ваше поезије.

- Браво, Учитељу! - дрекнуо је Приблудни. - Трава си ти, Пастернак. Пелин горки!

- А што се тиче младих совјетских талената које сте поменули - Јесењин је погледао песнике који су пришли ближе - ових је л` - Безименски, Уткин... ко је још тамо?.. Они су гарда неталентованости која се скупља на њиви руске писмености и маше сваког пута кад затреба својим јевре...
Кусиков је опет повукао Јесењина, али он га је љутито одгурно и наставио:

- Својим... јеврејским пореклом. То је банда! Друга реч за њих не постоји. Солидарни и дрски и као људи и као књижевници... Тако им пренесите! Ево, опколили су нас! А ти!.. Ти! Пастернак!!! - Јесењин је стегао песнице. - Као пастернак ћеш и живети!

Последње речи су се учиниле Пастернаку увредљивије од свих. Он је такође скочио.

- А ти ниси споменик!.. Сергеју... Александровичу, зато што ти ниси Александар Сергејевич (Пушкин, прим.прев) - викнуо је он пискаво и бацио на Јесењина изгужвану марамицу којом је брисао своје ознојене дланове.

Тај ружни театрални гест развеселио је Јесењина.

- Ако сам добро схватио, позиваш ме на двобој, Пастернак? - рекао је он, осврћући се око себе као да све присутне позива за сведоке. - Добро! Двобој - то је лепо! Примам изазов! Иако нисам Александар Сергејевич.

- Какав двобој! Шта је теби? - збунио се Пастернак.

- Дај песницама... хајдемо напоље и поштено, само нас двојица. Двобој! Шта је, усрао си се?

Као и увек и свуда, гомила сита хлеба, тражи игара. Тако је и сада, у кафеу, публика која је радознало пратила скандал, почела да их бодри:

- Ура! Двобој! Двобој! Пушкин и Дантес! Песницама! Генијално! Браво, Јесењин - Пушкин, Пастернак - Дантес. Кукавица! Кукавица! Кукавица!

- Добро! Идемо! - сложио се Пастернак - ти мислиш да ја не умем да се бијем, - храбрио се он, идући за Јесењином према задњем излазу у двориште - али треба да узмемо и секунданте, то је двобој, а не туча!

- Који ће нам ..... сведоци? - застао је Јесењин. - Хоћеш да сутра у новинама изађе: "Пијани Јесењин пребио Пастернака"? Добро, нека те ђаво носи, узми секунданте... само два.

БУДНИ ПРИБЛУДНИ

- ДА ли ви то Јесењина пуштате самог? - прошапутала је једна од девојака на уво Приблудном.

- Ја сам с тобом, Учитељу! - рекао је Приблудни, али га је Јесењин зауставио:

- Хвала! Не треба, Иване! Идем сам! Нећу да се навикавам. - И затуривши капу на потиљак, нестаде у ходнику.

- Ако затреба, ја сам овде! - викнуо је Приблудни за њим, и видевши како је пет Пастернакових људи кренуло у ходник, преградио им пут.

- Куда, курве! Учитељ је рекао: само два секунданта... Значи, два! А остали - назад! Иначе, пошто сам у грађанском рату учествовао заједно с Буђоним, свима ћу вам откинути главе!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:21 pm


МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (5)

Двобој на снегу
[You must be registered and logged in to see this link.]

УЗЕВШИ гитару, Кусиков је сео на столицу заградивши леђима ходник којим су отишли песници и нервозно пребирајући по струнама, нешто запевао. Девојке су селе пред њега.

- Не бојте се, друже Сандро. Ми ћемо вам помоћи, ако затреба. За Јесењина ћемо свима ископати очи!

Двориште на које је излазио задњи излаз кафеа "Домино" било је под снегом. Мећава је трајала до пре само један сат. Небо је сад било чисто. Мутна лампица осветљавала је мали простор око улаза.

Јесењин је изашао једва отворивши врата и зауставио се осврћући се око себе.

Стајао је прислушкујући неколико тренутака, онда се одлучно упутио према оближњем смету и из све снаге бацио се на њега уназад.

"Сигурно је тако и Пушкин у Црној реци", пало му је на памет.

Јесењин је лежао на снежној перини гледајући у небо обојено црвенилом залазаћег сунца. У сећању су се јавили стихови другог великог дуеланта.

"Над Москвом великом златоглавом,
Над зидом кремаљским белокаменим...
Црвена зора свиће...
О зашто се ти, црвена зоро, будиш?
Каквој се радости надаш?"

- Шта то мрмљаш, сељачино рјазањска? - зачуо је Јесењин. Погледао је према улазу. На вратима је стајао Пастернак с два секунданта. - Богу се молиш? - изазивао га је.

Јесењин је устао и капом почео да отреса са себе снег кренувши им у сусрет.

- "Како су долазили, спремали се
Успешни борци московски...
...у бој песницама
да се проведу за празник, да се утеше"

- звонко је рецитовао Јесењин Љермонтовљеве стихове, гурајући ногама снег на све стране.

- Шта сте стали, господо? Секунданти је...! То је ваш посао - да припремите место за двобој!

Млади песници су брзо почели да, исто као Јесењин, ногама рашчишћавају средину дворишта. Када је било готово, Безименски и Уткин, они о којима је тако непријатно говорио Јесењин, стали су са стране.

- И ти си, наравно, Калашњиков, "млади трговац, успешни борац"? - прихватио је Пастернак љермонтовску тему, још увек не верујући у озбиљност "двобоја" надајући се да ће се овде, на мразу, Јесењин охладити и да ће се све претворити у шалу.

АЛИ, Јесењин је скинуо капут и капу, бацио их поред себе на гомилу снега и стао у центар угажене површине. Погледавши на секунданте који су га окружили са десне и леве стране, не журећи је извадио кутију цигарета "сафо", запалио једну и изазовно избацио стуб дима према противнику, а онда презриво пљуцнуо кроз зубе.
- Шта чекамо, Кирибевичу? - питао је Јесењин, намерно наглашавајући р као Јевреји.

Пастернак је скинуо капут, дао га Безименском који је услужно прискочио и неодлучно коракнуо према Јесењину.

- Како ћемо се тући? Озбиљно? До крви? Тако треба, обећавам за празник. Пустићу те кад почнеш да молиш - храбрио се он.

Чучнувши неколико пута и махнувши руком, почео је да скаче око Јесењина као боксер на рингу. А Јесењин је стајао пућкајући цигаретом стегнутом у зубима, широко раставивши ноге и гурнувши руке у џепове од панталона и повремено, намрштено гледао у Пастернака и његове секунданте као да предосећа да битка неће бити "један на један".

- Није време за шалу - климнуо је главом на секунданте. Изашао сам ти на двобој, ја басурмански син. На страшни бој, на последњи бој.

- Доста лирике, Јесењине! - наљутио се Безименски. - Остави своје стихиће за проститутке. Хајде, туците се!

- Покажи му, Борисе! - подржао је Уткин друга. - Немој више да га мазиш, иначе ће опет почети своју лирику...

ХАЈДЕ, УДРИ МЕ...

- ХАЈДЕ, хајде, удари ме у лице! - коракнуо је Јесењин према Пастернаку који је одскочио. Ижвакао је угашену цигарету и пљунуо је у лице противника. Пастернак је обрисао лице рукавом и с узвиком: "Свињо!", ухватио коврџаву Јесењинову косу. Спустивши му главу, почео је коленом да га удара у лице.

- Ево ти! На! Тражио си у лице? Ево! Свињо, сељачка! На! На! Ево ти. Ево ти, гаде!!!

Видевши такво преимућство, секунданти су ликовали.

- Тако, Борисе! Тако! С простаком се не може другачије! - урлао је Уткин.

- Браво, Борја! Нека запамти наше! Одлично! Дај му и за нас! - понављао је Безименски, очигледно желећи да учествује у тучи.

Пастернак се зауставио, држећи Јесењина за косу, целим телом је био нагнут над њим.

- Па, шта је, је л’ доста? Или хоћеш још, јуначино?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:21 pm



МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (6)

Агент прекида тучу
[You must be registered and logged in to see this link.]

"ОНО што је суђено, то ће се десити, борићу се за правду до последњег дана!", казао је Јесењин и исљпунуо крв из разбијених уста.

Пастернак је опет хтео да га удари коленом у лице, али је Јесењин успео да га ухвати за ногу једном руком. Извио се, спремио - и неочекивано ухватио Пастернака за мошнице.

- Јој! Јој! Боже мој! - закрештао је Пастернак. - Боли! Пусти, Јесењине, свињо! Пусти. Јој, доста, нећу више! Јој, боже мој! - кукао је Пастернак.

Оба "секунданта" су се бацила на Јесењина, почели су да га туку где стигну.

Јесењин их је бесно одбијао ногама, настављајући да чврсто држи противника за мушки понос. Нико у жару борбе није приметио да се на вратима појавио иследник у кожној јакни. Најпре је само гледао тучу, а онда је ставио боксер на руку и осврнувши се око себе, хтео да удари Јесењина. У том тренутку су лупила врата и у двориште је утрчала Бениславска а с њом и Јесењинова сестра Каћа с Насеткином и Приблудним.

- Сергеју! - очајно је завикала Бениславска. - Престаните одмах!

Она је одважно кренула према онима који се туку и обесила се око врата Безименском. Он се, не очекујући такав напад, оклизнуо и пао. Насеткин је оборио Уткина, једноставно му поставивши ногу.

- Серјожа, мили, шта је то? Зашто се тучете? - вукла је Каћа брата за рамена.

Јесењин је отворио песницу, и Пастернак је, павши на колена и згрчивши се од бола, легао у снег.

- Доста! Каква је то туча?! - завикао је чекист, неприметно сакривши боксер у џеп.

- То није туча, то је двобој! - штуцнувши, одушевљено је рекао Приблудни.

- Какав двобој? Јеси ли полудео? - узнемирио се Насеткин.

- Па ја сам вам рекао - прави!... Песницама... Јесењин га је сам изазвао!... - веселио се Приблудни.

- Доста, покажите документа! - претећи је затражио чекист.

- Ја сам секретар ВЧК Бениславска - пружила је Гаља своја документа. - А овај којег су ти ниткови тукли је познати совјетски песник Сергеј Јесењин.

- А ја сам његова сестра, Катарина Јесењин - додала је Каћа, помажући Насеткину да подигне Јесењина. - А ово је мој муж, песник Василиј Насеткин.
- Серјоженка, боже мој, зашто су те напали?! - почела је она да отреса брата и брише му крв са лица.

- Показао сам им! ... - осмехнуо се Јесењин разбијеним устима. Узео је прегршт снега, и истрљао њиме лице. Поново је узео снег и ставивши у уста почео да жваће и пљује окрвављену кашицу. - Показао сам им! - поново је рекао.

- Разумем! Пијана туча - чекист је вратио документа Бениславској. - Шта нисте поделили грађанине Јесењин?

- Русију!... Русију нисмо поделили! - рекао је озбиљно Јесењин, трудећи се да угура руку у рукав капута којег су Насеткин и Гаља покушавали да му обуку.

- А ви? - обратио се чекист Пастернаку и његовим секундантима. - Није вас срамота? Тројица на једног! Добро што сам случајно свратио... Могло је све да се заврши убиством... пијана туча.

- Сам је крив! Он је први почео! Ево, ја имам секунда... то јест сведоке... младе песнике... Уткин и Безименски - почео је ватрено да се правда Пастернак - ја сам песник Пастернак...

- Нисам чуо за таквога - прекинуо га је чекист. - Јесењина сам читао, "Исповест мангупа".

Јесењин се неочекивано насмејао, тако весело, заразно, да су сви присутни невољно почели да се смешкају, ни сами још не знајући зашто.

- Пастернак, ти си песник, велики, нема шта. А он ти је - Јесењин се ударио по шлицу - он ти је, авај, тако мали... ја сам слушао да вам га обрезују, али да је то тако... Једва сам ухватио!

Ту су сви почели да се кикоћу, чак и Пастернакови секунданти.

- Свиња! - звизнуо је Пастернак и поново се бацио на Јесењина, али Иван Приблудни, смејући се на сав глас, преградио му је пут.

- Јеси ли видео ово? - гурнуо је под нос Пастернаку своју песницу. - Ако те дохватим, и тебе и твоје секунданте... Ти мене знаш... ја сам код Буђоног... током целог рата скидао главе белима...

- Доста! - викнуо је чекист, узимајући пиштољ. - Стојте сви! Другарице Бениславска, ја ћу да одведем ову тројицу... или ће поново почети... А ви друга Јесењина.

- Хвала, друже! Све ће бити у реду.

- Идемо, грађани песници... мали и велики... хајде, марш одавде!...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:23 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]



МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (7)

Пијанка са Исидором
12. јануар 2006

АТЕЉЕ уметника Јакулова налазио се на последњем спрату зграде број 10 на Бољшој садовој. Био је до врха напуњен сликама, најавама позоришних представа, свуда около стајало је много фигура и статуа. На поду је био огроман персијски тепих. Намештај је био скроман: неколико столова и табуреа затрпаних бојама. Поред великог прозора био је штафелај. Необично дугачак, низак сто направљен по наруџбини Јакулова, био је натрпан боцама вина, разноврсним чашама и једноставном закуском. Лук са завесом боје труле вишње скривао је од туђих очију малу удобну собу с великим лежајем, две меке фотеље у ћошковима и малим столом између њих. Боемска журка била је на врхунцу: дим је, како се каже, могао ножем да се сече, сви су у исто време говорили и нико никога није слушао; одјекивале су експлозије безразложног смеха.Пијани Сандро Кусиков и Маријенгоф играли су даме - онај ко изгуби морао је да говори своје стихове. Испред завесе стајао је Јесењин окружен обожаватељкама сумњиве репутације, познатим глумцима и глумцима из позоришта Таирова који су се сместили на тепиху као гледаоци у партеру с чашама и цигаретама у руци и гледали свог идола. А он је, свирајући на хармоници, певао и поигравао:

"Вези, хармонико. Чама мори... Чама...
С пристију се лије звук у валу тамном
Лумпуј са мном, ти мешино срамна.
Лумпуј са мном

Обљубиће те, упрљаће сасвим
Та стискања мушка.
Зашто гледаш тако тим избљувком плавим?
Зар те сврби њушка?"

Јесењинови стихови су се лепо слагали с музиком. Засвирао је песму! Горку и очајну. Изгледало је да се све понижење због Зинаиде Рајх улило у те стихове:

"Нисам тебе прву од жена опроб`о,
Знам жене ко грош:
Али са стрвином попут тебе, с тобом,
Нисам никад још."

НИКО од присутних, па ни сам домаћин, обузети Јесењиновим наступом, нису приметили како је у атеље тихо ушла Исидора Данкан у пратњи свог менаџера Снајдера. Он је желео да привуче општу пажњу због доласка звезде, али га је Исидора задржала одлучним гестом. Зачуђено и с нескривеним одушевљењем посматрала је Јесењина који је певао и играо. Његов мангупски изглед, ватрене очи, тужни звуци хармонике, ошамутили су Исидору. Паузу која је настала пошто је заћутала хармоника, она је прва нарушила.- Браво! Браво, друже! Браво! - аплаудирала је пружајући према њему своје руке генијалне балерине.Јесењин је занемео гледајући стаситу жену одличне фигуре и веома лепог лица. Сви су се окренули, почели да вичу, поскакали с места и одушевљено окружили Исидору:
- Господе, стварно? Лично Исидора! Ура, Исидора! Живела Исидора! Жорж, зашто ниси рекао да ће доћи лично Исидора?Необично поносан што је Исидора, коју је позвао преко Шнајдера, ипак дошла у студио, Јакулов се ужурбао покушавајући да направи какав-такав ред на столу. - Исидора, најзад! А ја сам мислио да нећете доћи!Маријенгоф и Кусиков су, трудећи се да надмаше један другог по галантности, помагали Исидори да скине капу и шешир с великим ободом. Шнајдер је бучно отворио боцу шампањца коју је донео и сипајући у чаше почео да говори енглески:
- Исидора! Упознајте се: ово су московски уметници, песници, глумци... Боеми! Позориште!
- Боеми! Карашо (харашо, рус. добро)! Лублу (љубљу, рус. волим)! Ја јест богема! - говорила је она котрљајући руске речи и настављајући да нетремице гледа Јесењина.
Јакулов је ставио на фини послужавник чашу вина и пришао Исидори:
- Мис Данкан, треба пити! Дринк! Обичај! До дна!
- Дринк! Карашо! Друг! - Исидора се елегантно поклонила и узела чашу.
Сви су запевали:

"Дуња! Дуња! Дуња!
Дуња, пиј до дна!
Пиј до дна, пиј до дна!..."

ПОЉУБАЦ ПЕСНИКУ
ИСИДОРА је лагано испила тачно пола чаше, неочекивано пришла Јесењину и пружила му чашу.
- Дринк! Карашо! Друг! Брудершафт, до yоу њант (до дна, хоћете ли)?, додала је на немачко-енглеском, пошто је потрошила читав свој фонд руских речи.Јесењин је као зачаран испустио хармонику, узео чашу и једним гутљајем је испио.Исидора је, гурнувши прсте у његову косу, пришла и страсно га пољубила.- Златна глава! Златна глава! Анђео! - прошапутала је кад се одвојила од њега.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:24 pm





МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (Cool

У вртлогу страсти
[You must be registered and logged in to see this link.]

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

ПОЗНАТА балерина Исидора Данкан, краљица плеса, која је освојила својом уметношћу Европу и Америку, била је један од малог броја западних интелектуалаца, писаца, уметника, позоришних радника који су уморни од ситог америчког и европског живота видели у руској револуцији свеж ветар. Она је поверовала да се на огромном простору Русије ствара нова светска будућност.

- Ја хоћу да играм за масе, за радне људе којима је потребна моја уметност... Хоћу за њих да играм бесплатно. Желим да радим за будућност руске револуције и њене деце.

Очињена тим идеалима, дошла је у Москву уопште не претпостављајући да ће овде, једне топле јесење вечери, да сретне своју судбину, своју последњу љубав, свог јединог законитог мужа - великог руског песника Сергеја Јесењина.

А он? Он се још раније заљубио у славу Исидоре Данкан, али кад је коначно видео ту очаравајућу жену, силно ју је пожелео. У њему је планула незадржива страст. И мисли и осећања толико су се преплели да су схватили једно друго без речи.

"Ево, то је жена каква ми је потребна. Она може да постане моја муза."

"Шта он то говори? Не, не говори - нежно пева? Златна глава?"

"Дивна је... како нежно милује моју косу. Колико топлоте и љубави исијавају њене очи, њен глас, њене руке, усне!"

"Његове усне... чисто плаветнило очију... Како је прекрасно грађен! Како су пропорционалне линије његовог тела!"

"Како је она прекрасна! Богиња! Бронзана богиња!... Шта је то са мном? Шта ме то привлачи! Вуче ме као у вртлог!"

"Како је млад! Мој бог! Колико је млађи од мене? Ако је... Године и душа нису увек вршњаци... А његова душа... О како је она дубока... као јама! Он ме привлачи! Немам снаге да се супротставим!"

И Исидора је поново пољубила Јесењина. Припијени једно уз друго, они су се спустили на колена. Јесењин, обухвативши њено прекрасно тело, почео је буквално да кида Исидору, као да жели да је усиса у себе, да се слије с њом у једно.

- Но! Но! - с муком се отргла из његовог загрљаја, устала и пружила му руке. Тако су наставили да стоје држећи се за руке, гледајући једно друго у очи! Све је ишчезло, само су остали њих двоје! Он и она!

- Хеј, Исидора! Укротила си нашег Сергеја - нашалио се неко од гостију.

- Није баш јасно, ко је кога укротио! - успротивио се Кусиков.

Она је седећи на кревету, сладострасно уронила руку у златне Јесењинове коврџе, а он је седео на тепиху поред њених ногу и рецитовао, не одвајајући поглед од њених малих нежних усана.

Ал’ ипак ти ми нежност дај
У страсти пољупца што вара,
Нек срце вечно сања мај
И с оном другом разговара.

И мада није ништа разумела од онога што је Јесењин говорио, музика његових стихова зачарала ју је. Исидора је свом својом душом осећала да је пред њом - геније!
Учесници забаве су после поноћи нарушили њихову осамљеност:

- Плес! Исидора! Плес! "Интернационала!" - тражили су они, скандирајући. - Устајте, ви земаљско робље, ви сужњи које мори глад - певали су сви заједно.

Исидора је пољубила Јесењина у главу:

- Геније! Ти си геније! - Грациозно је устала с кревета и обухватила царским погледом цео атеље и полупијане госте. - Но! Нет карашо! - одмахнула је главом. - Одмах кочијаша, идемо код мене на Перечистенку! Тамо ће играти Исидора Данкан. Преведите, Шнајдер! - рекла је на енглеском.

Шнајдер је услужно превео:

- Исидора све позива у своју кућу на Перечистенки. Тамо ће вам плесати.

- Yес, yес! Играти! Играти! - потврдила је Исидора, облачећи капут и капу које јој је пружио Јакулов. Узевши Јесењина под руку, шаљиво омотавши њега и себе дугачким лаким шалом, Исидора га је срећна и одушевљена, повукла за собом. - Мој дарлинг! Златна глава! Мон амоур!

Сергеј Јесењин, пијан, да ли од вина или од Исидоре, блажено се осмехујући, повиновао се и пратио ју је у стопу.

- Готов је, пропао је Јесењин. Води нашег генија као теленце на узици! - пакосно је рекао Маријенгоф. - Амур Јесењин! Анђелак с крилима! - гунђао је подижући хармонику с пода.

- Завидиш му? Криво ти је што богиња плеса није тебе изабрала? - рекао је Кусиков.

Али њихово боцкање више нико није слушао. Цела гомила гостију која је певала из свег гласа "Интернационалу", на радост уснулих комшија, кренула је напоље. Било је сасвим светло кад су изашли на улицу. Зауставивши једини фијакер који се тако рано кретао улицом, у њега су сели Исидора и Јесењин, а Шнајдеру није преостало ништа друго него да седне напред, поред кочијаша.

Остали су пошли пешице у нади да ће успут да ухвате још неко превозно средство.

Прошавши кроз Садову, кочијаш је скренуо на Перечистенку. Коњић је једва ишао по калдрми, повремено се спотичући и дрмајући кочију, али Исидора и Јесењин то уопште нису осећали. Она је дремала, удобно се сместивши на Јесењиновом рамену и била је савршено срећна. И Јесењин је затворио очи, али их је повремено отварао и гледао њено лице испод свог образа. Кочијашу загрејаним зрацима излазећег сунца такође је падала глава, и он је опустио дизгине.

ВЕНЧАЊЕ

- ЕЈ, оче! Шта радиш, венчаваш нас, шта ли? Отвори очи? Већ трећи пут обилазиш око цркве, као око аналоја! - пребацивао је Шнајдер, дрмајући кочијаша за раме.

Јесењин се, схвативши о чему се ради, радосно насмејао, показујући Исидори цркву поред које су пролазили:

- Венчао нас! Разумеш? Свадба! Ти и ја смо венчани!

Кад јој је Шнајдер превео, она се са срећним осмехом поново привила уз Јесењина.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:26 pm


МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (9)

Плес за Сергеја
[You must be registered and logged in to see this link.]

Пише: Виталиј Безруков

КОЧИЈА се зауставила на Перечистенки, поред раскошне куће коју је совјетска влада доделила Исидори и њеној школи. Јесењин је пружио Исидори руку. Попели су се степеницама и ушли у кућу. Од те ноћи, тачније, од тог сунчаног јутра Јесењин је почео да живи код Исидоре. И већ после пола сата, пошто су се брзо обукли, примили су веселе боеме који су стигли за њима. Гости су одушевљено и са завишћу разгледали огромну салу, сели у меке фотеље или на прострти чупави тепих. Шнајдер је пружио свима по чашу шампањца, и отворио велику бомбоњеру.

- Оне момент! Танго! - Исидора је дохватила плочу и дала је Кусикову. - Танго! Аргентински танго! Плеасе! - а сама се сакрила иза завесе. Кусиков је отворио грамофон, завртео ручицу и ставио плочу. Зачули су се звуци аргентинског танга.

И као да је желео да помогне Исидори, Јесењин је развукао талијанку и засвирао танго, али тако сигурно, широко развлачећи мех хармонике, да је изгледало као да је сама Русија раширила своју душу, примајући у загрљај ту бесконачно талентовану и несрећну странкињу.

Исидора је плесала танго апаш, чудну и прекрасну игру. Узано розе "тело" шала извијало се у нежним рукама. Она му је ломила кичму, дрхтавим прстима сурово стезала грло. Трагично је звиждала округла свилена глава тканине. Она је плесала испред Јесењина који је већ био њен господар, наредбодавац. Њему је она, као пас, лизала руку...

Исидора је завршила плес испруживши на тепиху испред Јесењина шал и сама се спустила поред њега.

Ја лублу Језенин! - загрцнуто се увијала око његових ногу. Јесењин није видео више ништа осим њеног напаћеног лица обливеног сузама. Оставио је хармонику, подигао своју Исидору на руке и пажљиво је стежући, пронео поред њих, као да жели да је заштити од тих пијаних, халапљивих и скарадних људи.

- Ја сам с тобом, Исидора! Ја сам с тобом, вољена! Не бој се, ја сам с тобом!

- Језенин! Језенин! - мрмљала је Исидора кад се пробудила тражећи га поред себе у кревету. - Језенин? - Не нашавши га, нагло се подигла, забринуто се осврнула, извукла се из кревета и огрнувши полупрозирну кућну хаљину, потрчала према вратима и провирила. У суседној соби, за огромним писаћим столом, обучен у шарени кућну мантил, у папучама на босу ногу, сагињући се према стоној лампи, седео је Јесењин и усредсређено писао.

ИСИДОРА се срећно осмехнула и на прстима, грациозно љуљајући бедрима, пришла, нежно загрлила Јесењина око врата.

- Језенин! - рекла је. - Зашто си отишао? Зашто не спавати? Исидора се не допада као жена?
Одгурнувши исписане папире, она је села испред њега на сто, изазовно привлачна.

Јесењин се с разумевањем осмехнуо:

- Допада се жена, Исидора! Допада! - миловао јој је бедра. - Али ја сам радио, Исидора! Писао стихове! Надахнуће је наишло и ја сам се пробудио! Ево! - пружио јој је један папир.

Исидора је узела и као мајмунче из басни Крилова покушала да схвати непозната слова.

Час их је измицала, шкиљећи очима, час привлачила, час удисала мирис мастила.

- Карашо! Јес! Језенин! Бајрон!

Јесењин се одушевљено смејао.

- Како си ти смешна, Исидора! Слушај, прочитаћу ти!

Узео је папир и настављајући једном руком да јој милује бедра, почео да чита:

Седи поред мене, драга
И у очи гледај мени.
Осећања наших снага
Кротки поглед нек засени

Затворивши очи, Исидора се блажено клатила у такту стихова. Промукли Јесењинов глас будио је у њој жељу да се креће, да плеше.

- Језенин! Ти - Бог, твоји стихови - музика! Ја све разуми! Још! Још! Језенин!

И као да је одговарао на њен страсни позив, његов глас, као непознати музички инструмент, зазвучао је новом снагом.

Исидора је, лагано се подигавши на столу испред њега, почела плес љубави, намењен само њему - Јесењину! Плес интимни, отворен и чист у својој отворености. Као грчка богиња у прозирном хитону, она је певала у ритму стиха и Јесењиновог гласа свим својим прекрасним телом, очима, уснама. Њени гестови били су сублимација страсти последње љубави.

Ја оставих крај где расте
Цвет у шуми и на њиви,
Усред горке славе градске
Ко протува да проживим.

Завршили су се стихови, престала је музика, Исидора у отменој, грациозној пози уснуле Венере, легла је на писаћи сто испред Јесењина.

- Браво, Исидора! Ти си чудо! Како си ти лепа жена!


КРВ НА ОГЛЕДАЛУ

- ТИ гениј! Ти анђео! Ти си ђаво! Скочила је са стола, потрчала према огледалу и узевши јарко црвени кармин, написала на њему великим словима: "И лове Језенин!"

- Ја лублу Језенин! Карашо?

Јесењин је пришао огледалу. Дуго је гледао натпис, све док његово лице није искривила гримаса страха: учинило му се да су слова на огледалу почела постепено да крваре, капи су текле по стаклу. Јесењин је задрхтао, окренуо се Исидори:

- Исидора! Тамо... тамо је крв! Погледај, крв!
Али је Исидора, несхватајући његов страх, наставила да се осмехује и да му се умиљава:
[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:27 pm




МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (10)

Гост код Блока
[You must be registered and logged in to see this link.]

Пише: Виталиј БЕЗРУКОВ

НАДАХНУТО је причао Јесењин Галини Бениславској кад су једне беле пролећне ноћи шетали обалом Неве: - Блока сам упознао одавно не само по књигама. Он је за мене био као икона. Још у Москви сам одлучио да, ако икад одем у Петроград, обавезно морам да га видим. Зарекао сам се себи: одмах са станице идем право код њега кући. Али, кад сам се нашао на Николајевској железничкој станици с кофером у рукама, застао сам на тргу не знајући куда даље. Занима ли те, Гаља? Да ти нисам досадан?
- Мени је интересантно све што има везе с тобом, Серјожа - одговорила је она заљубљено гледајући у Јесењина. - А онда, ти лепо причаш. Тако живо све могу да замислим! И још ова чудесна бела ноћ!... Никад раније то нисам видела!
- Па, добро, кад се умориш од слушања, кажи! Дакле, тако, идем ја Невским проспектом. Народ некуда жури, гура се, галами... Кога год упитам где живи Александар Блок - нико не зна. Досетио сам се да свратим у књижару. И замисли, тамо сам добио адресу. Кренем на пут, а станује далеко. Од јутра нисам ништа јео, торба само што ми није откинула рамена. Али, идем, идем... Најважнији задатак ми је да видим Блока. Коначно, дођем до његове зграде. Ушао сам, попео се степеницама. Замисли, Гаља, стојим и не могу да подигнем руку да позвоним. Шта ако отвори лично Александар Александровић?!
- Ни ја не бих могла - прошапутала је Гаља.
- Да. Дакле... ја сам сишао и кренуо из дворишта, на споредан улаз. Попео сам се, а код њих отворена врата. Дочекује ме куварица: "Шта желиш, момак?" - Ја бих... Александра Александровича да посетим. Куварица ме је зачуђено погледала и обрисавши руке о кецељу, рекла: "Добро, идем да му кажем. Само, мили, иди на степенице и тамо сачекај. Овде су ми, и сам видиш, шерпе, посуђе, а ти си непознат човек, ко зна!" Отишла је и закључала кухињу. Коначно се врата поново отварају: "Уђи, али прво обриши ноге". Ушао сам у кухињу, спустио кофер и скинуо капу. И одједном се из собе појавио лично Александар Александрович...
- Ох! - одушевљено је узвикнула Бениславска.
- И ја сам тако реаговао - насмејао се Јесењин. - Како и не бих! Он, онако висок, стасит, сећам се, у домаћој фланелској јакни и белој кошуљи. "Добар дан! Ко сте ви?" - питао је доста хладно.
- Ја, ја сам - муцам - Сергеј Јесењин, донео сам вам своје стихове. Само вама верујем. Како ви кажете, тако ће и бити - испалио сам. "А ја сам помислио да сте из Шахматова", осмехнуо се Блок доброћудно. "Код мене понекад свраћају земљаци. Добро, идемо", и Блок ме је повео у собу за госте и сместио за сто, а онда питао: "Дајте да видимо шта то имате?" Извадио сам свеску са стиховима. Пружио сам му. Блок је почео да чита повремено гледајући у мене. "Да, интересантно, интересантно. Добро је!", осмехивао се и климао главом. Он чита, а ја марамицом бришем зној са чела. Блок је приметио и осмехнуо се: "Шта вам је? Зар је тако топло?!" - Не, то ја онако! Први пут у животу видим правог песника! - лупио сам и тргао се. Блок се насмејао. "Добро, чиме да вас понудим? Полина Николајевна", викнуо је куварици, "послужите госта чајем!" Потом ме је погледао и додао: "Можда нећете одбити ни кајгану?" Ја сам слегао раменима. "Спремите и кајгану!", викнуо је кроз врата. "А док она припрема, можда да мало рецитујете? Хоћу да чујем ваш глас". Пружио ми је моју свеску, а ја сам скочио и рекао: - Могу ја и напамет - и запевао:
- Како запевао? - питала је Бениславска, заустављајући се.
- Тако, певао сам:
Појила си коња из длана у ходу,
А брезе су смерно гледале у воду

Вребао сам тајно повезачу плаву,
Увојцима црним покривену главу.

Јесењин се такође зауставио и налактивши се на гранитну ограду, гледајући у Гаљу, отпевао своју песму до краја:
- И уз плач опела, уз појања јеку,
Као да сам чуо потковица звеку.
- Тужно! Тужна је твоја љубав, Серјожа - рекла је Гаља и заћутала пошто је Јесењин завршио песму.
Он се насмејао: - Ђаво да га носи, Гаља! Управо тако је и Блок рекао: "Тужно! Ваша љубав је тужна, Сергеју Александровичу!" А ја сам му онда запевао другу, веселу - и Јесењин је запевао гласно, дрско, обесно:
- Уткала у језеро зраке рујна зора.
Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.

Плаче негде срнатка, у дупљи се крије.
Само ја сам весео - до плача ми није.

Ретки пролазници и заљубљени парови почели су да се заустављају и ослушкују Јесењиново певање. Али, он није видео ништа, певао је Бениславској страсно, изазовно.

БРАВО, СЕРГЕЈУ

"БРАВО! Хвала, Сергеју Александровичу! Браво, Јесењине!", чуло се око њих. "Певајте још", молили су случајни пролазници који су препознали Јесењина.
Али Јесењин је, ухвативши Бениславску под руку, одлучно закорачио мимо њих, клањајући се у ходу обожаваоцима:
- Хвала! Хвала! Извините, немам времена!

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:29 pm




МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (11)

Дуел два песника
[You must be registered and logged in to see this link.]

Пише: Виталиј Безруков


САМО ми је још то недостајало, да наступам на улици! - рекао је Сергеј Гаљи кад су се удаљили од људи који су се скупили на обали. - Не можеш да замислиш шта је било синоћ после моје ауторске вечери...

- Могу да замислим! Одушевљење слушалаца, вриску и писку девојака! Ја сам то и у Москви гледала.

- На рукама су ме изнели из сале! - поносно је испричао Јесењин. - Само што ме нису раскомадали! Хтели су и пертле из ципела да ми извуку. Краватом само што ме нису удавили - он се задовољно насмејао.

Код Бениславске се пробудило осећање љубоморе. Није желела да трпи никога поред њега. Он мора да припада само њој, једино њој!

- А шта је било даље? - вратила је Јесењина причи о Блоку.

- Блок је похвалио. "Ватрено! И певате ватрено! И стихови...", а онда је замолио нешто од последњих... Јесењин није приметио њену промену расположења.

- Питао сам: дуже или краће? Он је погледао на сат и замолио: "Дајте краће, иначе ће кајгана изгорети".

Ој, Русијо, драга моја,
Свака кућа ризу вије...
Бескрајна су поља твоја -
Плаветнило очи пије

Ако викну свеци с неба:
"Нека земље, у рај ајмо!"
Ја ћу: "Мени рај не треба,
Отаџбину хоћу само."

Једва сам успео да завршим песму кад се појавила куварица с послужавником, ставила га на сто, а Блок је почео тако да аплаудира да је она одскочила и вриснула. Захвалио јој се, а кад је изашла, озбиљно ми је рекао: "Прекрасно, Сергеје Александровичу! Ви једите, а ја ћу за то време да напишем писамце вашем имењаку, песнику Сергеју Митрофановичу Гордецком. Он ће вам помоћи. Ваши стихови заслужују да буду објављени" - и отишао је у суседну собу. Ја сам као гладан пас за трен почистио све с послужавника и већ испијао чај када се он вратио и пружио ми писамце:

"Ево, изволите! На полеђини је адреса. Хвала вам за песме! Оне су чисте, јасне... Хоћу да кажем, не ради реда, него из душе: за сваки свој корак, раније или касније, човек мора да одговара, а данас је тешко корачати, у књижевности, све теже и теже... Знам како је тешко урадити тако да вас ветар не однесе и блато не повуче! Али, срећно, Сергеју Александровичу Јесењине!" Пружио ми је руку за опроштај. Ја сам је стегао са обе руке, наместио сам капу, узео свој кофер и хтео сам да изађем кроз кухињу, одакле сам и ушао, али Блок ме је задржао: "Не, песниче Јесењин, сада на главни улаз! Само кроз главни! И иначе, дођите код мене ако нешто затреба..." "Хвала, Александре Александровичу, памтићу целог живота!" - захвалио сам му се. Осмех ми је био од ува до ува од среће кад сам изашао напоље кроз главни улаз.
Два најбоља песника и највећа скандал-мајстора живела су у Москви у исто време. Сергеј Јесењин, хулиган, златокоси Љељ, освајач девојачких срца, и Владимир Мајаковски, говорник, грлати идејни вођа косомолске братије. Сваки је имао своју армију поштовалаца и обожавалаца, која је свог идола сматрала јединим достојним обожавања, и бољим од оног другог.

Раније или касније, Јесењин и Мајаковски су морали да се нађу у поетској тучи, да један од њих победи и заслужи славу најбољег песника совјетске Русије.

И дошао је тај дан. У огромној сали Политехничког музеја скупило се много народа - игла није имала где да падне. Атмосфера у сали се одмах усијала. Сваку реплику, сваку песму "свога" лидера, публика, подељена на два табора, дочекивала је с одушевљењем и аплаузима.

- У данашње, материјалистичко време, песник је онај ко је користан! - дрекнуо је Мајаковски. Јесењин је, седећи на ивици стола, погледао одоздо Мајаковског који је стајао на сцени као споменик и добацио не размишљајући:

- Ја сматрам да је у свако време користан онај ко је песник!

- А ја нисам песник?! - питао је Мајаковски обраћајући се сали и добио подршку "својих" у облику громких аплауза.

- Песник! Али неинтересантан! - рекао је Јесењин смејући се кад су се аплаузи утишали. - Ви сте песник за нешто, ја песник од нечега, не знам ни сам од чега... Ви ћете живети до осамдесет година, Мајаковски, поставиће вам споменик на тргу... - погледао је подсмешљиво. - Ево у таквој пози, као што сад стојите, остаћете заувек, окамењени!... - Сала се закикотала. Чак и ватрени поклоници Мајаковског су се смејали. - А ја ћу црћи поред неке ограде на којој су залепљени ваши стихови-пароле. Па, ипак, ја се не бих с вама мењао! - Јесењин је устао и пришавши крају сцене, изговорио, као Мајаковски:

Прихватам све,
како јесте, прихватам
Готов сам да идем по трагу
Даћу своју душу Октобру и Мају
Али само лиру милу, не дам!

Публика је почела да аплаудира, а Јесењин се окренуо и поново сео на крај стола.
[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:30 pm

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (12)

Учи, шегрте!
[You must be registered and logged in to see this link.]

Пише: Виталиј Безруков


БОЉЕ су моје пароле на тарабама него ваши бестидни стихови на зидовима Страсног манастира! - увређено је одговорио Мајаковски. Јесењин се обрадовао што је Мајаковски почео да губи своју препотентност:

- То нису стихови, већ хулиганство! Ви сте мене назвали "Звонки пијаница - шегрт"! Лажете, Мајаковски. Ја сам одавно мајстор! А питање ко је од нас мајстор, а ко шегрт, решиће историја!

Страсти су се усијале. Узбуђена омладина напето је зујала дискутујући о квалитетима сваког песника и његовог наступа. Изгледало је да су у ваздуху два пуњења с високим напоном, позитивни и негативни, и довољно је да се само додирну, па да дође до кратког споја, да севне муња и удари гром. И као увек и у сва времена, нашао се човек који је намерно испровоцирао скандал:

- Зашто да чекамо да време реши? Предлажем да одмах организујемо дуел Мајаковски-Јесењин!... и публика је тренутно реаговала:

- Браво! Одлично! Дуел! Ду-ел! Ду-ел! - скандирали су окупљени не жалећи ни гласова ни дланова. Јесењин је осетио нешто средњовековно у њиховом бесу. Личило му је на Арену у којој гомила захтева: "Крви! Кр-ви!" Хлеба и игара у свим временима!

Ништа се не мења у човеку. Ма како далеко отишла цивилизација, човек је увек исти: љубав и мржња, добро и зло, великодушност и завист - осмехнуо се он својим мислима и изашао напред, подигавши руку и замоливши за тишину:

- Ако на једну пољану пустиш два лава, они морају да се бију! Срамота пада на главу онога ко је малодушан и почне да бежи! Ја сам спреман! - Јесењин је бацио сако као да се спремио да се стварно туче с Мајаковским. Тај гест изазвао је буру одушевљења у сали.

- Браво, Јесењине! Браво! Јесењине! "Хулиган"! "Хулиган!" - захтевала је публика.

Јесењин је климнуо главом и раширивши руке као да људима открива душу, он је звонко и весело почео да баца у салу стихове:

Кишица мокрим метлама мете
Балегу врба с траве што сија.
Пљуцкај нарамке лишћа, о ветре,
Хулиган си ти, али сам и ја.

Ритам стиха је одвајао режући ваздух скупљеном песницом и климајући кудравом главом, изговарајући мало гласније него обично крај стихова. Узвикнувши последње речи, Јесењин се поклонио публици и отишао у страну, уступајући место Мајаковском.

- Учи, Шегрте! - Мајаковски је раставио ноге и затресавши песницом над главом, загрмео басом, као командант у армији:

Крените маршем!
Паметно против смутње.
Тише оратори!
Ваша
реч
Друг маузер
Треба живети
Ко Адам с Евом.
Кљусе гонимо.
Левом!
Левом!
Левом!

Сва комсомолија је устала и као по команди понављала за својим идолом:

- Левом, левом, левом!

Док је Мајаковски рецитовао, Јесењин је обухватио главу рукама и уплашено гледао у салу. Али, ипак, је мирно сачекао да се утиша фанатична бука "мајаковаца" и, гледајући како Мајаковски брише зној, рекао:

- Док се Мајаковски драо, ја сам се питао да ли има смисла да вам отварам душу, кад немате укуса, и не можете да одлучите шта вам је драже: то дречање које удара у уши, или осећај из дубине душе... мало је оћутао, а онда одмахнуо руком - али ђаво да вас носи, слушајте!

Ми се сада спремамо све више
У блаженства крај, у тихи кут.
И мени се, можда, скоро пише
Земне прње да скупљам за пут.

Мила шумо, брезово дрвеће!
Земљо, доле, где се песак сја!
Пред тим мноштвом што одовуд креће
Своју тугу не знам скрити ја!

* * *

Знам да тамо не зри шумско цвеће
Нит’ развије свој лабуђи врат,
И зато ме пред мноштвом што креће
Увек хвата ужас непознат.

Знам да тамо, када магла буди,
Кроз њу њива не злати се сплет.
Зато су ми баш и драги људи
Који са мном иду кроз тај свет.

Јесењин је дуго стајао загледан у посетиоце као да сваком завирује у душу. У сали је била мртва тишина и само се понегде чуло плакање. Тишину је нарушио исти онај Фридман.
[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:30 pm

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (13)

Црни човек
[You must be registered and logged in to see this link.]

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

БРАВО! - плашљиво је узвикнуо. - Какво необично вече! Такво вече не памти историја руске литературе! Кад се пије адска смеса од разних напитака, може се узлетети на небеса!...
- Имате реч, господине маузер - обратио се он Мајаковском.
Мајковски је озбиљно посматрао салу. Осећао је да су људи опчињени Јесењином. Чак и његови поштоваоци гледали су га упитно и неповерљиво.
- Да... тешко је рецитовати кад је цела сала "ојесењинила". Па ипак, Сергеју Александровичу, ви нисте Александар Сергејевич (Пушкин, прим. прев). "Јубиларно", том први, страница двеста петнаеста - објавио је љутито.
- Александар Сергејевич дозволите да се представим, Мајаковски.
После смрти мораћемо да стојимо скоро један поред другог: Ви на "Пе" а ја на "еМ".

Мајаковски је схватао да је, несумњиво, иза Јесењина по дубини осећања и по филозофском схватању живота. Осетио је да ће коначно изгубити ако буде наставио да се бори на лирском пољу, где је супарник много јачи од њега, па је прешао на примитивне увреде с натегнутом римом:
Па, Јесењин за човеколике банде. Подсмех! Крвљу. У рукавицама лајавим. Кад ослушнеш... Па то је из хора! Свирач!

То је зазвучало тако бизарно да је сала почела да негодује:
- Доле! То није поезија! То је римована глупост! Рецитуј поезију, а не увреде! - Неко је чак почео и да звижди... Мајаковски се збунио. Расејано слегнувши раменима, он је отишао са сцене.
Јесењин је лагано пришао крају сцене, захвално је погледао публику, дубоко уздахнуо и затворио своје јасне очи. И свима се учинило да је пао мрак! Да су се Сунчеви зраци, који су продирали у салу кроз прашњаве прозоре, угасили. Свима је у души постало хладно и влажно. И у том, за тренутак заустављеном животу, зачули су се страдалнички стихови "Црног човека".
Пријатељу, пријатељу мој,
Тешко сам ти, тешко оболео.
Сам не знам како сколи ме тај бол.
Да ли ветар цвили
Над пустаром кроз до оголео
Ил’ ко он, у шуми у новембру
По мозгу ми хара алкохол?

Глава ми ушима маше
Ко птица крилима. Гледам -
На врату јој ноге да смотрим
Ја више немам моћи.
Црни човек,
Црни, црни,
Црни човек
На кревет ми седа,
Црни човек ми не да
Да тренем целе ноћи.

Није свима дато да осећају снагу дубоких душевних потреса - већина је осетљива само на нека животна узбуђења. Одузми од њих љубав и мржњу, радост и тугу, наду и страх, и неће остати никакве друге емоције. Али песници, генијални песници, људи другачијег психичког склопа, могу да пате као да немају пет него шест чула и способни су да изражавају мисли и осећања која превазилазе уобичајене природне границе. У томе је њихова предност над гомилом. И зато их тешко рањавају подсмех и неразумевање гомиле која не жели да призна ту предност њима важнију од ичега на свету.
Никога нема.
С цилиндром на глави
Стојим. Сам...
У срчи огледала...

завршио је Јесењин.
Мајаковски који је слушао "Црного човека", покривши лице длановима, пришао је Јесењину, загрлио га својим ручердама и пољубио. Опустошен, Јесењин је узео сако, скочио с бине и лагано, ни у кога не гледајући, кренуо између редова. Цела сала је устала као један. Неки студенти и студенткиње су, кад је Јесењин пролазио, падали пред њим на колена, брисали сузе и понављали: "Серјожа! Серјожа! Серјожа!" Он се само расејано осмехивао. Кад је већ излазио, као да се нечега сетио, окренуо се и рекао са жаљењем:
- Ви, Мајаковски, имате среће: само вас два слова деле од Пушкина! Али зато каква: "Н" и "О" - Он је махнуо руком и рекао нарочито развлачећи: "Н-н-о-о!"
Зачуо се заглушујући кикот. Смејао се и сам Мајаковски, који је поздравио Јесењинову оштроумну шалу.
- Ми смо квит, Сергеју! - викнуо је помирљиво. - Дајте да се чујемо телефоном. Код нас на ЛЕФ-у можете кад год хоћете да добијете своје одељење.
Али Јесењин се осећао као победник и на предлог побеђеног Мајаковског одговорио је исто тако снисходљиво оштроумно:
- Одељење? Дали бисте ми одељење и оделили бисте ме од дела! Хвала Мајаковски, ја не ратујем на левом фронту. Направићу своје удружење "Русијанин".
- А зашто не "Совјетијанин", настављао је Мајаковски. - Куда ћете, Јесењине, да денете Украјину, Азербејџан, Грузију?
- Ух, ух! - махнуо је руком Јесењин - од ваших интернационалиста реч "Русија" никад се не може чути!
- Пустите ви то ваше сељаштво!... ваше Орешине, Ганине и Кличкове! Сви ви носите глину на опанцима?
- Ја глину, а ви гвожђе! Од глине је створен човек, а од гвожђа, шта?
- А од гвожђа споменици!
- Е, па поставите себи споменик, у здравље! Адио децо!
Јесењин је, опраштајући се, махнуо свима руком и запевао:

Не жалим, не зовем, не плачем.
Све ће проћи, ко с белих јабука кад.
И златом венеција закачен
Нећу бити ни ја више млад.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:30 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Mustra taj Pon Avg 04, 2014 4:31 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jesenjin

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu