Ežen Jonesko

First topic message reminder :


[You must be registered and logged in to see this image.]
Opsesija pozorištem
Želja malog Ežena, rođenog 1909. u Slatini u Rumuniji ostvarila se zaobilaznim putem. Naime, porodica je više puta menjala mesto i zemlju boravka. Njegov otac, advokat,  želeo je da dečak izabere neko „pristojno zanimanje“. Nakon razvoda roditelja, brigu o Jonesku preuzela je majka i on je u Bukureštu studirao francuski, filozofiju i književnost. Sredinom četrdesetih Jonesko odlazi u Pariz, gde rano otkriva ljubav prema teatru.
„Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smejali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv - bio sam prikovan, očaran, gotov!“
Opsesija pozorištem Joneska nije napustila celog života. Pedesetih godina napisao je svoje prve komade, najpre na rumunskom, maternjem jeziku njegovog oca, da bi zatim prešao na francuski. Posle „"Ćelave pevačice“, u suštini neke vrste apsurdnog lutkarskog pozorišta za odrasle, usledila je „Lekcija“, komično-drastična parodija. Prodor na svetsku scenu deset godina kasnije doneo mu je „Nosorog“, koji govori o moći zlih i oportunizmu.
„Ne smatram da je život apsurd“
U Joneskovim dramama nalazimo marionetske likove sa besmislenim i mehaničkim dijalozima u kojima ljudi, u stvari, uopšte ne komuniciraju jedni sa drugima. Slikanja sveta koji je za Joneska kao i za njegovog  irskog kolegu Semjuela Bekata bio bez smisla i nade.
„Mislim da je apsurdno to što se mi ovde nalazimo. Ne smatram da je život apsurd. Istorija nije apsurdna, ona je logična i može se objasniti. Možemo da kažemo zašto su se stvari događale. Apsurd se ne nalazi u  egzistenciji, meni je egzistencija kao takva nezamisliva. Zašto?“
Na ovo pitanje Jonesko u svojim dramama nije dao odgovor.

________________________________

Zemlja od kartona i vate

U toj zemlji ne razlikuje se kamen
Od ptice ili duše:
Od vate su i od kartona.

Ko želi nek izvadi dušu
I stavi je sa strane
I nek je posmatra kao strano biće:
Video sam duhove drveća, ptica, ljudi.

Ljudi–lutke pevaju nemu molitvu:
Njihov Gospod Bog nosi belu bradu.
Ljudi–lutke i duše od vate!
Osmesi od testa!
Drveće od gume!
Oči nevine i oštre.

Boje su blede, ne vrište.
Prostor od dva kubna metra.
Vatra je crvena marama, u ruku da je uzmeš.
Ovu zemlju po kartonu našvrljalo je dete.
Dete sanja: ne budi ga.
[You must be registered and logged in to see this link.]