Mirko Kovač

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Ići dole

Mirko Kovač

Počalji od Mustra taj Pet Jan 09, 2015 11:14 am

[You must be registered and logged in to see this link.]

Mirko Kovač rođen je 26. decembra 1938. u Petrovićima blizu Bileće, u Crnoj Gori. Rano je otišao od kuće, s jedinim ciljem da postane pisac, sam se izdržavao i školovao, menjao gimnazije, najčešće zbog sukoba s profesorima, pohađao Akademiju za pozorište i film u Beogradu, odsek dramaturgije, koju nije završio jer je već tada u Novom Sadu objavio roman Gubilište (1962), koji se odmah našao na tapetu „ideoloških glavoseča“. Hajka na mladog pisca, optuživanog zbog „mračne slike sveta“, trajala je gotovo godinu dana. Živi između Beograda i Zagreba, gde je za Jadran-film napisao šest scenarija. Mnogi filmovi nastali prema njegovim scenarijima dobili su domaće i svetske nagrade; Lisice (1969) proglašene su za jedan od najboljih hrvatskih filmova svih vremena, nagrađivani su i Okupacija u 26 slika (1978), Pad Italije (1981) i dr. Istovremeno piše i za pozorište: u Kamernom teatru u Sarajevu izvedena je drama Osipate se polako, vaša visosti, ali je posle premijere zabranjena, a pisac optužen da je pravio aluzije na tadašnjeg predsednika Tita. U mostarskom Narodnom pozorištu izvedena mu je drama Iskušenje, takođe zabranjena. Od televizijskih drama koje je napisao dve su izvedene na TV Zagreb. U beogradskoj izdavačkoj kući „Prosveta“ objavljuje roman Moja sestra Elida (1965), koji je iste godine preveden na nemački, a 1971. nezavisni izdavač S. Mašić objavljuje Kovačev roman Životopis Malvine Trifković (dramatizovan i izveden u Ateljeu 212 u Beogradu 1973). Roman je preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski jezik. Godine 1971. objavljuje u „Prosveti“ i zbirku pripovedaka Rane Luke Meštrevića, koja je dobila nagradu „Milovan Glišić“. Dve godine posle toga knjiga biva povučena iz knjižara i osuđena kao „crna slika stvarnosti“, a pisac proglašen „perjanicom crnog talasa“, pravca koji je tretiran kao izraz „skretanja u kulturi“. Kovač sve više inklinira Zagrebu, gde radi za film i televiziju i objavljuje romane Ruganje s dušom (1976) i Vrata od utrobe (1978), za koji dobija niz nagrada, između ostalih Ninovu nagradu za roman godine. Roman izlazi u džepnom izdanju u tiražu od trideset hiljada primjeraka. Esejističku prozu Evropska trulež objavljuje 1986. u „Prosveti“, a u „Bigzu“ zbirku pripovedaka Nebeski zaručnici 1987, za koju dobija nagradu BIGZ-a za knjigu godine. Studentski kulturni centar iz Beograda objavljuje mu knjigu scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji 1990. godine.

U drugoj polovini osamdesetih sve se više angažuje protiv Miloševićevog režima i srpskog nacionalizma, s Filipom Davidom i istomišljenicima osniva nezavisno udruženje Forum pisaca i distancira se od srpskog Udruženja književnika, sudeluje u osnivanju Beogradskoga kruga, koji objavljuje njegov esej Bodež u srcu 1995. Pripovetke Na odru objavljuje „Samizdat B92“ 1996. godine, a iz Beograda sarađuje sa zagrebačkim nedeljnikom Danas. U Beogradu na jednom skupu Šešeljeve pristalice razbijaju mu glavu, zasut je pretnjama, pa krajem 1991. napušta Beograd i stalno se nastanjuje u Hrvatskoj, u Rovinju. Postaje stalni saradnik splitskog nedeljnika Feral Tribune i nepromenjenim tempom nastavlja da piše i protiv hrvatskog nacionalizma. U Rovinju rediguje stare i piše nove knjige: Kristalne rešetke (2004), Grad u zrcalu (2008), pripovijetke Ruže za Nives Koen (2010), novu verziju Ruganja s dušom te dve drame, izvedene u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici kao i knjige eseja Pisanje ili nostalgija (2008) i Elita gora od rulje (2009). S Filipom Davidom objavljuje Knjigu pisama 1992–1995 (1998). Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada, između ostalih Herderove nagrade, nagrade Tucholsky, Ninove nagrade za roman, Andrićeve nagrade (za pripovetku Slike iz porodičnog albuma Meštrevića, 1980), slovenačke nagrade Vilenica, bosanskih nagrada „Bosanski stećak“ i „Meša Selimović“, crnogorskih nagrada „13. jul“, „Stjepan Mitrov Ljubiša“ i Njegoševe nagrade, te hrvatskih nagrada „Vladimir Nazor“, „August Šenoa“, nagrade „Jutarnjeg lista“, nagrade „Kiklop“ i drugih. Knjige su mu prevedene na desetak jezika.

Mirko Kovač umro je 19. avgusta 2013. u Zagrebu, a sahranjen je u Rovinju.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 56312
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirko Kovač

Počalji od Mustra taj Pon Jan 08, 2018 11:03 am

Još kao dječaka, na putu do škole, znali su me stariji presresti i pitati čiji sam. Mislim da nikad nisam točno odgovorio. Najčešće bih odbrusio: "ničiji", "ne znam", "svoj", "zaboravio sam", ali nisam to činio kao namćor, nego prije kao vrag koji se izruguje takvom zapitkivanju. Često sam izmišljao i neukim radoznalcima spominjao imena junaka iz knjiga koje sam čitao proglašavajući ih svojim roditeljima. Štoviše, uspio sam u tu igru uvući još neke dječake, pa smo se natjecali u izmišljanju što luđih korijena i roditelja.

To što sam negdje rođen nije stvar moje sposobnosti. To je samo detalj u biografiji. Detalj koji ne smije odrediti moju sudbinu. Jedan pisac kaže: "Što su moje pripadnosti brojnije, to se moj identitet pokazuje posebnijim". I danas mi je bliska misao Georgesa Devereuxa da je "etnički identitet puka etiketa". Jedna od najpraznijih priča koja je nanijela mnoga zla. Zar nije Borges govorio o praznini "kao suštini svijeta".

Mi nemamo nikakva razloga da se ponosimo podrijetlom (a stid je osobna stvar svakog inteligentnog stvora), potječemo iz malih naroda ma kako se oni zvali, iz kultura koje nisu imale utjecaja, iz zatvorenih svjetova u kojima nije bilo rasadnika ideja, ali je zato sve ono najgore i naopako s lakoćom usađeno i korišćeno za međusobne obračune i ratove. Intelektualci su imali utjecaja samo ako su bili propovjednici rulje, dočim su njihovi protivnici uglavnom bili popljuvani i proglašeni izrodima, ubijeni s leđa poput Tucovića, ili umrli u emigraciji poput Svetozara Markovića i mnogih drugih.

Zločinci su bili heroji; u naopakoj povijesti to je pravilo. Folklor, nacionalizam, atentati – to su vrijednosti za koje se isplatilo boriti. Domovina, narod – emocionalni pojmovi nejasni i primamljivi, jer je u njima ideja razdora. Te pojmove (zemlja, narod) Paul Valéry nazivao je les choses vagues. Goethe veli da “najgore zemlje imaju najbolje rodoljube”. Forsirati danomice naciju ili narod, te kolektivne kategorije, znači biti u sukobu s normalnim životom i pripadati "zajednici masovne deformacije i još se ponositi što si deformiran" (B. Hamvas). Nešto vrijedno i dobro možemo učiniti samo pojedinačno. U kolektivu smo stoka. Preziremo one koji su nam nedostižni, a vrijeđamo one koji su isti kao mi i s kojima dijelimo zemlju, zrak, vodu. Obasipamo ih pogrdama kako ne bismo grdili sami sebe, premda to činimo grdeći njih.

Mirko Kovač
Iz knjige “Pisanje ili nostalgija”, Fraktura, 2008.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 56312
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirko Kovač

Počalji od Mustra taj Pon Jan 08, 2018 11:04 am

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svoju junakinju, jednu od najasloženije koncipiranih u modernim jugoslovenskim literaturama, lezbijku, pravoslavku, zaljubljenu u katolkinju, Mirko Kovač osmislio je na osnovu dve istinite priče, koje je čuo u Zagrebu i Beogradu

„Budite sretni, g. Trifkoviću, i ponosni na svoju kćer Malvinu“, napisala je u pismu Đorđu Trifkoviću Petronela Barota, voditeljica Doma sv. Majke Angeline u Budimpešti, ističući odlične ocene njegove kćeri Malvine. Pre svega njeno odlično znanje iz nauke o pravoslavnoj veri, ali i „znanje o liturgiki“, svećenim mestima i blagdanima – naukama u kojima „nadmaša sve pitomce“, kao i ručnom radu: uradila je, recimo, pokrivač na crkvenom najlonu od crvene svile sa čipkom, rađen point-lace, ili ukras za sto rađen persijskom šupljikom. No, kako roman odmiče od početka, pisma gospođe Barote donosiće sve gore vesti, a jad starog Trifkovića postajaće veći tačno onoliko koliko nam se lik njegove kćeri Malvine bude otkrivao u svojoj kompleksnosti.

Baš one nedelje kad bude bila reduša za spavaće sobe, Malvina će pobeći iz vaspitališta sv. Majke Angeline nakon nekoliko meseci planiranja, čime će, po rečima voditeljice Barota, Domu, srpskoj crkvi i svim dobrotvorima Zadruge „uzeti obraza pred svetom“. Malvina će učiniti upravo ono čime su je plašili i otići „za čoveka upravo one veroispovesti od koje smo ih odvraćali“. Poći će, dakle, za Zagrepčanina Tomislava Pavčića, čime će prvi put u svom životopisu uraditi strogo zabranjeno; učiniće po društvenim normama najgori prekršaj, udovoljavajući svojoj slobodi.

Međutim, već će sledeće poglavlje otvoriti novu konfrontaciju sa društvom. U poglavlju koje ispisuje sama Malvina, setiće se, u prvom licu, ljubavne veze sa Julkom Dumčom u vaspitalištu. U tom najosetljivijem poglavlju knjige koja je sačinjena od sedamnaest rukopisa poređanih po abecednom redu; rukopisa najčešće ispisanih od strane ljudi iz Malvininog najbližeg okruženja – glavna junakinja će otkriti da je lezbijka. To će sada biti već treći nepremostivi problem za život u društvu, jer će u ksenofobičnom okružju biti pravoslavka zaljubljena u ženu katolikinju, čak sestru bivšeg muža.

Malvina će tako postati jedna od najsloženije koncipiranih junakinja u jugoslovenskoj literaturi. Društvene okolnosti koje Mirko Kovač slika čas ekavicom, čas ijekavicom, u zavisnosti od pripovedača, tako da bez detaljisanja uspeva da dočara složenost srpsko-hrvatskih netrpeljivosti – učiniće da Malvina Trifković postane žrtva, a da u isto vreme bude i grešnica. Ona će jednim delom svoga karaktera biti heroj, ali i beskrupulozna osoba. Ili, najčešće, vrlo tajanstvena i mistična figura koja će poput Balzakovih junaka u sebi imati i ponešto demonskog; nešto od prezira prema svakidašnjici i svim njenim oblicima.

Po tome Malvina neće biti jedina u sjajnom Kovačevom opusu. Zašto se ne setiti nekih sličnih junaka njegovih romana, priča ili scenarija – junaka koji po svom držanju stoje iznad svakodnevice i mimo okruženja na čije delovanje nikako ne uspevaju da postanu imuni, dobijajući u isto vreme status heroja ali i pomalo jezivih, zastrašujućih likova.

Kada se čitalac sretne sa Malvininim likom, štaviše, kad ugleda njeno lice na crno-belim fotografijama koje prate poglavlja romana, iako to u književnosti ne bi smeo da bude slučaj, neće odoleti a da se ne zapita da li je Malvina Trifković zaista postojala, da li su fotografije koje idu uz novo izdanje fikcija, postmoderna igra ili pouzdan dokument.

„To su dve odvojene priče. Do jedne sam došao u Beogradu, do druge u Zagrebu”, kaže za Politiku Mirko Kovač, odgovarajući na pitanje da li je Malvina stvarno postojala. „Ja sam potom tražio kopče i organizovao fabulu. Fotografije su autentične, možda nisu samo dve ili tri. Sve što je u vezi sa Budimpeštom preuzeto je iz jednog Almanaha sv. Majke Angeline, čak sam te 1969. godine putovao u Budimpeštu i pronašao mnoga mesta iz Almanaha. Zagrebačka je porodica autentična, kao i gotovo sve fotke. Pronašao sam na „otpadu” i još neke pomoćne knjižice. Recimo o psovkama, ili jednu saborsku raspravu o tome mogu li se Srbi sahranjivati na katoličkom groblju u mestima gde nema pravoslavne crkve itd. Knjiga je sačinjena od „paraliterarne prašine”, kako je pisao jedan francuski kritičar.“

Malvina Trifković svakako jeste jedna od najpoznatijih književnih junakinja u istoriji jugoslovenske književnosti. To je, naravno, postala zahvaljujući vrsnom pripovedačkom daru Mirka Kovača koji je kratki roman sa Malvininim imenom u naslovu pisao tokom 1969. godine, a prvi put objavio 1971. u Beogradu. Malvinu je posebno volela francuska čitalačka publika: roman je doživeo tri izdanja u tiražu od 20.000 primeraka. No, da je svako vreme zapravo Malvinino vreme ne pokazuje samo izuzetna popularnost romana u Francuskoj tokom devedesetih godina prošloga veka. To pokazuje i najnovije izdanje (Samizdat B92) čije bi glavne tematske okvire, kao i pre četiri decenije, neko mogao nazvati provokativnim.

„Malvina se našla u knjizi  Rane Luke Meštrovića (Prosveta, 1971), koja je osuđena, povučena iz biblioteka Srbije, dodeljena joj je, pa oduzeta nagrada”, seća se Mirko Kovač. „To su bili ideološki napadi nakon pisma Tito – Dolanc o stanju u kulturi, dve ili tri godine nakon što je knjiga objavljena. Napadan sam kao predstavnik ’crnog talasa’, to je ideološka etiketa, lepila se onima koji nisu bili po volji vlastima. Možda je u Malvini čistuncima zasmetalo ono o srpsko-hrvatskoj mržnji, to se tada stavljalo pod tepih. Inače, danas se takvi napadi ne mogu dogoditi.”

Bez obzira na društvene okolnosti i ideološke napade, te decenije koje su prošle između izdanja i trajanje Malvine Trifković, najbolji su dokaz književne vrednosti njenog životopisa.

Izvor. Politika

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 56312
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirko Kovač

Počalji od Mustra taj Pet Jan 19, 2018 1:02 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 56312
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirko Kovač

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu