Edgar Alan Po

EDGAR ALAN PO (1809–1849) američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Za života je bio gotovo nepoznat, dok vrednost njegovog dela nisu otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Godine 1826. otišao je na studije na Virdžinijski univerzitet odakle je izbačen zbog kockarskih dugova. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u boci osvojio 50 dolara, počinje da se bavi pisanjem, a neka od njegovih najpoznatijih dela izlaze u to doba po časopisima. Godine 1835. oženio se rođakom Virdžinijom, koja je 1847. umrla od posledica tuberkuloze, a Po se odao alkoholizmu. Njoj je posvećena slavna pesma Anabel Li. Njegova prva zbirka Priče iz groteske i arabeske pojavila se 1840. godine a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. Odmah zatim izlazi i Poovo najprodavanije delo Školjkareva prva knjiga. Svetsku slavu mu je donela mračna poema o izgubljenoj ljubavi – Gavran. U isto vreme, 1845, objavljuje i Ubistva u Ulici Morg i Ukradeno pismo, njegove najpoznatije kriminalističke romane. Tri godine kasnije, depresivni Po pokušao je samoubistvo. Umro je 1849. godine u Baltimoru, pod vrlo čudnim okolnostima.

autorica knjige 'Mrs. Poe' Lynn Cullen smatra da je pisac najvjerojatnije bolovao od meningitisa. Kako bi bolje razumjela što se događalo sa slavnim autorom, Cullen je detaljno istražila dokumentaciju arhiva iz knjižnice koja se odnosila posebno na 1854., kada je napisao svoje najpoznatije djelo, mračnu poemu 'Gavran'.

Istražujući njegove prepiske i zabilješke, otkrila je da je u kritičnom trenutku kada je pronađen daleko od kuće, Poe doživio i veliku zaljubljenost. Naravno, nije se zaljubio u svoju suprugu, već u pjesnikinju Frances Osgood. Suprug je ostavio Osgood nekoliko mjeseci prije nego što je upoznala Poea te ja nastojala pisanjem zaraditi za život. Navodno su se zaljubili na prvi pogled te se nisu ustručavali javno iznositi svoje emocije i čitati ljubavne pjesme. Za njihovu vezu znala je i Poeova supruga, a i razočarani udvarač pjesnikinje, američki pisac, urednik i književni kritičar Rufus Wilmot Griswold. Poe se već ranije zamjerio Griswoldu jer je omalovažavao njegove zbirke poezije te obično bio drukčijih stavova u književnoj kritici.
Iako nije uspio naštetiti Poeu tijekom života, njegova prava osveta stigla je nakon smrti, kada je u jednim od bizarnijih obrata u književnoj povijesti, zahvaljujući Poeovoj tetki Mariji Clemm, Griswold postao zadužen za prezentaciju njegove literarne ostavštine. Čim je došao u posjed Poeovih bilješki, počeo je mijenjati sadržaj prepiski te širiti laži o ponašanju preminulog rivala. Uskoro su njegove klevetničke fabrikacije našle čvrsto uporište u javnoj slici i imaginaciji Poea. No unatoč Griswoldovim nastojanjima da ga ocrni i ponizi, čitateljima se svidjela izmaštana mračna verzija pjesnikove biografije. Cullen je stoga objavila knjigu u kojoj otkriva tko je osoba iza remek-djela pjesništva te razbija mnoge predrasude o njemu. U tekstu navodi nekoliko manje poznatih informacija.

Žene su obožavale Poea
Dame su se borile za njegovu pažnju, zvale ga na zabave i nagovarale da čita svoje pjesme na javnim nastupima. Jedna od obožavateljica smatrala je da će ga osvojiti time što je svima obznanila njegovu preljubničku aferu s Frances Osgood, što se pokazalo vrlo neučinkovitim načinom za osvajanje nečijeg srca.

Pjesma 'Gavran' pretvorila ga je u književnu zvijezdu
Gotovo preko noći, svi Amerikanci mantrali su slavnu rečenicu 'Nikad više'. Također su se počele pojavljivati i parodije na pjesmu u svim važnijim medijima tog doba pa su ga klinci često pratili niz ulicu uz bučno pljeskanje.

Bio je ljubitelj mačaka
Unatoč morbidnoj priči 'Crni mačak', Poe je volio mačke i one su voljele njega: njegova ljubimica Caterina, navodno je patila od depresije kad je izbivao iz kuće na duljim putovanjima. Uginula je samo dva tjedna nakon njegove smrti.
Nije si mogao priuštiti plaćanje stanarine
U godini najveće slave 1845., zaradio je 400 dolara. Sve ostalo vrijeme zarađivao je puno manje te bio prisiljen stalno posuđivati za stanarinu od prijatelja i rođaka.

Bio je zgodan i atletski građen
Zaboravite njegov luđačko-ispijeni izgled najpoznatije fotografije, tvrdi Cullen. Ona je uslikana u godini njegove smrti, kada je bio u terminalnoj fazi bolesti, što nikad nije dobro vrijeme za nečiji portret. Njegove fotografije iz razdoblja kada je objavio 'Gavrana' prikazuju potpuno drugu sliku: naočitog muškarca ili kao što ga je opisala jedna od obožavateljica: 'Sve na njemu odavalo je dojam pravog džentlmena.' Uz to što je držao rekord u plivanju na rijeci James u Virdžiniji, uživao je i u čestim veslanjima u njujorškim zaljevima te planinarenjima. Također, u studentskim danima bio je juniorski prvak u skoku udalj.

Prošao je put od književne zvijezde do izopćenika u samo godinu dana
Uspjeh pjesme 'Gavran' učinio ga je zvijezdom njujurške scene 1845. Do veljače 1846., isti književni krugovi pokazali su mu 'vrata', nakon što više nisu mogli ignorirati njegovu izvanbračnu aferu s Frances Osgood. Ona je sačuvala ugled niječući da su bili u vezi te se, iako trudna, pomirila sa suprugom. Poe, s druge strane, nije mogao tako lako preći preko romanse te joj je poslao čestitku za Valentinovo koja je pročitana na književnoj zabavi kojoj mu je bio zabranjen pristup

Upropastio je priliku života i 'smrznuo se' za vrijeme nastupa
Rodom iz Bostona, oduvijek je sanjao da će se vratiti u grad ovjenčan slavom. Kad je pozvan da čita u prepunoj bostonskoj školi, predstavio se slabašnom pjesmom napisanom u mladosti. Čak ni novo, bombastično ime koje je nadjenuo staroj pjesmi - 'The Messenger Star', nije uspjelo izvući situaciju. Stanovnici Bostona nisu se dobro proveli na čitanju, što nisu skrivali. Poe se osramotio i obeshrabrio.

Preoteo je rođaku djevojku
Kad se Poeov bogati rođak Neilson Poe zainteresirao za Poeovu rođakinju, 13-godišnju Virginiju Clemm te je pozvao da odsjedne u njegovom luksuznom apartmanu u Baltimoreu, Edgar je počeo paničariti. Naime, živio je već nekoliko mjeseci u kući s Virginijom i njezinom majkom te je počeo njihovu siromašnu zajednicu smatrati domom. Kako bi spriječio Virginiju da ode s Neilsonom, tada 26-godišnji Edgar, koji je patio od traume ostavljanja, jer je bio siroče, ponudio je rođakinji jedinu vrijednost koju je tada posjedovao - samog sebe. Njihov brak bio je više prijateljski nego romantičan, a neki smatraju da nikada nije ni bio konzumiran.

Bio je redoviti član lokalnog književnog kluba
Godine 1845., obožavateljica književnosti Anne Charlotte Lynch pozivala je pisce i umjetnike u svoj dom, da raspravljaju o knjigama i idejama, u neformalnoj atmosferi. Njihova književna večer subotom uskoro je postala hit i Poe nikad nije propuštao priliku da sudjeluje u inspirativnim diskusijama. Sve dok nije izbačen iz kluba nakon što se pročulo za aferu s Osgood.

Imao je loš PR
Za iskrivljenu sliku Poea kao grubog alkoholičara i konzumenta droga, danas je zaslužan njegov rival Rufus Griswold. U stvarnosti, njegova stroga radna etika nije mu ostavljala puno vremena za opijanje. Mala doza opijata koju je probao za vrijeme bolesti, kako bi ublažio simptome, zgadila mu se i nikad više nije ništa tog tipa uzimao. Uništavanje Poeove reputacije njegovu protivniku Griswoldu nije donijelo sreću. Proveo je zadnje dane usamljen dok su mu u sobi visjela tri portreta: njegov, Poeov i Frances

Edgar Alan Po

PRIPOVETKE
Priredila Isidora Sekulić Prevodili:
Isidora Sekulić, Tin Ujević, Sveta Bulatović, Vuka Adamović Borivoje Nedić, Borislav Nedić, Momčilo Jojić, Željka Kalanja Svetislav Stefanović, Lidija Nikolić, Dejana Dačović, Vera Stojić


JEDAN OD PESNIKA PONORA - EDGAR ALAN PO

Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponajčešće i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poznata francuska koja takve pesnike naziva "prokletim pesnicima". Ako već ne možemo bez te metafizičke kategorizacije, onda bi trebalo reći "ukleti pesnici". Drugo je ljudsko proklinjanje, a drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašaju oblast petorih čula čovekovih. Slutnje njihove, svesne ili nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna. Nemački pesnik, Prus Georg Hajm (Heym) snažan i mutan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je tačno opisao i ocenio materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno, opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila tačno to: propao u zaleđeno jezero i, po svedočanstvu radnika u šumi, pakleno se mučio i otimao i ponora čitavih dvadeset minuta, čitavu večnost. Nađen je tek u proleće, sa "gnezdom mladih vodenih pacova u kosi", kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno prolaze kroz svesne, podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u čemu neko živi, ili radi, ili stvara, to je njegova stvarnost. Reč je o pesnicima koji na najviši prag svoga stvarnog stepeništa dodaju lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastičnih kombinacija igre radi, ili užasa radi. Reč je o pesnicima koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to svejedno da li u ponor naniže ili u

ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. I pazite – svejedno koliko je daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili visinske, pazite, svi se služe u isti mah i simbolima i ciframa, i maštom i naukom. Dostojevski, to je niz psihoanalitičkih laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetaštvo, za ludilo, za najvišu dobrotu, za zločin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti. Edgar Po piše ne samo čudne nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu, podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. Evo, mi vas od svoje strane podsećamo na glasovitog pisca Američanina H. Melvila i njegovu ponorsku hajku za belim kitom – u romanu sa preko stotinu glava. Podsećamo vas još na jednoga zemljaka Edgara Poa, na savremenoga američkog pisca V. Foknera, i na njegove priče i romane čudovišne, u kojima su spletovi događanja u tri vremenske dimenzije, i spletovi beskrajnih rečenica – zapravo merdevine sa stotinu prečaga, pod kojima uvek zija neki ponor. I dodajemo još od svoje strane da će ovaj naš XX vek, nekada posle nas, biti cenjen kao vek ponora: umetnost otišla u apsolutno a nauka u čudovišno. Stratosferci lete u ponor, padobranci padaju u ponor. Evo vam, uostalom, od najkonciznijeg i najjasnijeg među ukletim pesnicima, od Bodlera, nekoliko stihova:

Avaj, sve je ponor: akcija, želja, san, Reč...
Naniže, naviše, svugde, dubina, gubilište, Tišina, prostor užasan, mamljiv ...

Popnite se na najviši balkon Milanske katedrale (zato Milanske što Italija ima kristalno prozračan vazduh), uhvatite se dobro obema rukama za debeli zid ograde, zavratite glavu nagore, pa onda priklonite glavu nadole, ugledaćete ponor naviše i ponor naniže, osetićete kako ponor mami, kako vas nešto vuče da srljate. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora! Edgar Po nam priča o srljanju čoveka u čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovišnim doživljajima Gordona Pima. On, Gordon Pim, bar tri puta je prolazio kroz sve užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jedared, u utrobi broda gde se ukrcani i rđavo sabijeni tovar kotrljao, i svaki čas zatvarao kanaliće i izlaze, mogućnosti spasa ili kontakta sa palubom, sakrivenoga, potpuno samoga mladića. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu, u koji su Pima sa tada još živim drugom zaveli divljaci. "Crni mrak oko nas preseca disanje, dah je dah davljenika, iz vlažne zemlje izlazi nešto što se sjedinjava u užasnoj misli da smo prognani van svake mogućnosti i najbleđe nade, da se stvarno nalazimo pod uslovima mrtvih, i to je rađalo u nama osećanje užasa neizdiržljivoga..." No, svima tim užasima dolazilo je na kraju cifarno tačno razrešenje. Dok najzad, vertikalno nasuprot dubinama, Pim ukleto odlučno pođe, sam, da nađe Južni pol, gde niko još nije bio, to jest, da uđe u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnoga. Probio je, posle muka i iskušenja, u sferu mirne beline, u oblast ili kraljevstvo ogromne jedne bele figure – no tu je ograničenoga čoveka sačekalo ograničenje. U tom ponoru, ili pred ponorima, u nešto čoveku zabranjeno Pim
je, u halucinacijama i nesvesti, verovatno umro; nije smirio svoje radoznalosti niti završio svoje beleške. Knjigu o Gordonu Pimu završiće urednik Pimovih hartija – kaže nam Edgar Po.
Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, mučna, nečovečna, svakako natčovečna. I životi trojice ovde pomenutih pesnika bili su užasni. Od njih trojice Edgar Po je najpre živeo i umro. Bodler je poznao delo i dušu Edgara Poa, našao u tom pesniku bliskoga rođaka, dokument, radost, i to je kazao svetu. A Edgar Po, od prethodnika koji su po podzemnim putevima hodali, verovatno je najbolje znao Dantea. Naravno, Dantea je i u pakao vodila religija, i, u seni pesnika Vergilija, tradicija. Po, moderan, za svoje vreme i suviše, srljao je svugde sam, tačno po svojoj formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu arhitekturu, bolje reći, strukturalnu hijerarhiju odole naviše – kako u formi, tako u idejama. Spratovi, prstenovi, gradacije, od nižeg ka višem, ka najvišem. Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na čoveka jesu: materija, duša, duh; ili drugim rečima: proza, poezija, metafizika; ili još drukčije: intelekt koji hoće istinu, poezija koja hoće lepotu, duh koji hoće moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za čovekovu dušu.
O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetničkoj kompoziciji – tumačeći svoju pesmu Gavran – u napisu Filozofija kompozicije. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuđenje pesnika i uzvišeno uzbuđenje čitaoca stvar apsolutno kratkotrajna; i već iz fizičkih razloga drukčije ne može biti. "Dugačke pesme, to je kontradikcija u samim rečima." (Caveat...) Može neko odužiti, ali i tada su samo kratki pasusi poezije, a ostalo je samo popunjavanje. Doista, i antički pisci, i Grci i Latini, jesu pisali i nauku, i didaktiku, i medicinu, i moral u mnogo stihova, ali to je bilo stila radi, i retoričkoga ritma radi, a niko u ona "pametna vremena nije mislio da te dužine nudi kao poeziju". Zatim, vezao je Po poeziju za dušu, a o duši – da li je znao za Platona i za Spinozu ili ne – imao je sledeću postavku: Duša hoće lepotu i sublimno uzbuđenje; žeđ za lepotom je zapravo žeđ čoveka za besmrtnošću, ali duša je puna nemoći. Na sredini između materije i spirita, ona uzleće naviše, ali i klizi naniže, i zato je ono što ona produkuje, poezija, uvek tužna. Platon, koji se u dušu odlično razumevao – dijalektikom i mitovima je tumačio – Platon je tvrdio da je duša puna melanholije, jer je puna strasti i zabluda, i često u mučnom stanju. Mnogo stotina godina kasnije, Spinoza kaže: "Kad duša zamisli svoju nemoć, crna se onesvesti" U svojoj pesmi Eulatija Edgar Po ovo kaže o stanju duše: Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše kao voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga, to jest, s pomoću poezije duša se digla u višu sferu. Naravno, neće li u toj sferi višega sklada proći bez tuge. To je onaj zreli pesimizam antičkih pesnika i filozofa koji je realnost, i kojeg mora biti i ima u svakoj jakoj misli i poeziji. Naš pesnik Sima Pandurović kazao je: "Pesme pišem samo onda kad sam tužan."
Edgar Po, sa naučno dokaznim instinktima u sebi, imao je potrebu da nekako organizuje svoj haosni svet, da dade tekst o dovršenom kosmosu sa svim stanjima, i, na kraju, sa svetlošću apsolutnoga kao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehaničkog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno. Em je pesma ispala dugačka, em se svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Južni pol, Edgar Po je krenuo u oblast koja mu nije bila data, koja mu je bila zabranjena. No, ne mari. Čist naučnik, biolog, ugledna figura francuske nauke, Žan Rostan kazao je tu nedavno u predavanju, zagledan
u sve čudovišno što nauka danas rasklijava, kazao je: "Možda smo zašli u oblasti koje nam nisu dozvoljene... Možda ima osnovnog inkonapatibiliteta između pozitivne realnosti i aspiracija čovekove duše..." Zanimljivo je tu sad veoma da je, možda, vajkadašnji Po (umra godine 1849.) bio već mučen problemom modernog naučnika Rostana, njegovom naučnom skepsom: kako čovek nikako ne može da integrira svoje vrednosti, svoja znanja i pronalaske, nego mu sećanja, zakljiičci, ideje, kombinacije iskrsavaju nevezano kad ne treba i gde ne treba, i postaju opasni u nedozvoljenim oblastima. Čovek se čudi kako su se tu našli... Jedan Poov protagonist ima ovo razmišljanje: "Kad se čovek vraća u život pošto su ga pre toga čula bila izneverila, njega čekaju dva stadijuma: u prvome, on povraća egzistenciju stanja mentalnog i spiritualnog, a u drugome, povraća egzistenciju stanja fizičkoga. Izgleda mogućno ovo: ako čovek povrati drugi stadijum, pa onda pređe i u prvi, navrve mnoge impresije njegove memorije iz nekog beskrajnog prostora, navrve netražene, i čovek se čudi otkuda su došle. Nastaje pravo ludilo zbog nekih sećanja koja su odjedared stigla među stvari 'zabranjene'..." U tim rečima ima od naučnog iskustva i psiholoških eksperimenata, ima metafizike, ima zbunjenosti otuda samo što su neka sećanja iz druge oblasti zašla među 'zabranjene stvari', to jest, gde ne treba i kad ne treba. Kakav čudan i uzreo izraz Poa pesnika i kalkulatora; da sećanje može iskrsnuti među "zabranjene stvari".Tačno ono što je bilo u glavi naučnika biologa kad je prezao od naučnih sećanja i ideja i zaključaka koji odjedared iskrsavaju na mestima neadekvatnim, u oblastima zabranjenim... Eto čovek to ne može da izbegne, jer nema moć integriranja svih svojih znanja, vrednosti, iskustava. a kamoli sećanja.
Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i u prozi, taj čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još dve-tri vrlo lepe pesme, najlepša je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Gavran je skoro potpuna ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturama gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije kristalizacija u umetnosti, samo stepenovanje, a poezija je magički učinak. Poetska tuga je opravdana, dokazano opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i strašan. Poeziju je Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po, za razliku, recimo, od T. Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u rukama. Intelekt, istina, proza, materija – sve je to u haosu, i na samim granicama. U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red i zakon, a rušilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolično i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objašnjava i vezuje. A kad se stigne pred visinski ponor, koji je "stvar zabranjena", priča se prekida, sa ključem ili bez ključa, kao, na primer, roman o Gordonu Pimu.
Umetnici Poove kategorije skoro svi svoje haose zovu podzemljem. Dostojevski ima onoga
u Potpolju, koji bolje vezuje prstenove i ponore nego, recimo, toliko razglašeni Veliki Inkvizitor u romanu o Karamazovima. Bodler, u svojoj genijalno sažetoj pesmi Saglasnosti (Korespondencije), dao je spoj haosa sa spiritom kazavši, jednostavno, da ima teških, opojnih mirisa koji jedni mahom bude i uzbuđuju i čulno i duhovno. Onaj protagonist Edgara Poa što je propadao u bunar sastavio je čulno i grobno. "Pao sam onda u dubok zanos, ali opet ne mogu reći da sam izgubio svest. Neću pokušavati da definišem ili opisujem ono malo što mi je ostalo od moći saznavanja – ali sve nije bilo izgubljeno. U snu najdubljem, ne, u delirijumu, ne, u umrtvljenju, ne, u smrti, ne, čak ni u grobu sve nije izgubljeno. Inače, otkuda čoveku nemir i svest o besmrtnosti..." Doista, beskrajna vera u materiju. Mnogo više metafizičko nam se čini ono što, u istom smislu, kaže savremeni francuski pisac Luj Giju u jednom svom romanu: "Dakle, sve nije izgubljeno. Ima, prvo, sve ono što se zna, naravno; ali ima i sve ono što se ne zna; i tozajedno čini jednu savršeno zaokrugljenu totalnost." Pesnici sa moćju velikog prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju često mnogo od onoga što se ne zna, i njihove totalnosti bivaju ogromne i mučne. Pozitivne osobine njihove i mane, ili baš poroci i vrline, retko su kad u ravnoteži; ti pesnici su zato retko normalni, oni zapadaju u izopačenosti lako, oni veruju u izopačenosti. Edgar Po pita nas sve: ,,Ko od vas nije činio sto puta nešto ludo i nisko, i narušavao zakon samo zato što zna da je zakon." Ali čim u svojoj razravnoteženosti nagnu ka zdravijem, svima je tim pesnicima glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi, stoga, vrlo su složeni i u životu i u stvaranju; logika im je najradije okolišna. Edgar Po, naprimjer, često jedino po negativnim analogijama definiše stvari; sa čulnom i matematičkom tačnošću sabira sve ono što dotična stvar nije, i tako okolišno uspostavlja identitet. On ima strast, fantaziranja i strast striktnog dokazivanja, i između dvoga sedi i vreba. Čas delanja nastupa u času katastrofalne neke složenosti; onda u trenu sračunava efekte od kombinacija činjenica, nekoga pokreta, nekih sudara, padanja, posuvraćenosti. Jedan od današnjih američkih pisaca – po sećanju bih rekla da je Hemingvej – ima u tekstu sledeće: "Namamio je neko, namerno, na brod Kineza; onako maloga i nežnoga prebacio ga je sebi preko kolena – čas međuvremena, čas međutajni – odjedared, tačno sračunat gest koliko posuvratiti Kinezu glavu, sa kojom naglinom i brzinom, i kičma je prebijena bez oružja, bez šumnoga pokreta, bez piska žrtve. Leš u more – smrt matematički izvršena..." Da, Amerika, sa svojim još neispitanim pokrajinama, sa svojim poludivljim i divljim stanovništvom, živi raznim evropskim hermetikama i morfologijama, jaka stvar i grozna stvar. U misli i u mašti pripovedača Poa niču munjevite koncepcije. Neka tiranska nužnost izazove fantastičnu situaciju, i onda su psihološka i duhovna stanja protagonista – a mi bismo rekli i samoga pisca – tako kompleksno da se samo ekstremnim i tiranskim intervencijama rešavaju. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mračan, i normalan i perverzan, i čovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, međutim, ostaje uvek: da razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te stvarne mogućnosti često vrlo fantastične. Nešto magičko, mađioničarsko: neverovatno a ubedljivo.
Velika želja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar dade potpunu realnost, da objasni svet. To je pokušao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom o Avanturama Gordona Pima: provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dići ga iz podzemlja u najviši ponor, omogućiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kaže. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu užas je bio apokaliptički, krv je u
Pimu ludila, ali se našlo rešenje. Pred ponorom Južnog pola užas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve ćuti. Živci su prestali da rade i osećaju; verovatno su gubljenje svesti i dremež srca dovršili roman – bez ključa... Čovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast... Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu možda je u tome što je ograniče- nje čovekovo tužna stvar.

Isidora Sekulić

MECENGERŠTAJN

Pestis eram vivus – moriens tua mors ero.
Martin Luther

Kuga bejah živ – umirući tvoja smrt ću biti.
Martin Luter

Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i užas. Zašto, onda, davati datum priči koju nameravam da ispričam? Neću. A, pored toga, postoje i dragi razlozi za prikrivanje. Dovoljno je da se kaže da je u Mađarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze.1 Ne govorim ništa o samim učenjima – o njihovoj netačnosti ili o njihovoj verovatnoći. Tvrdim, međutim, da mnogo naše sumnjičavosti – kao što La Brijer kaže o našim nesrećama – vient de nepouvoir être seuls.2*
No neke stvari u sujeverju Mađara umnogome naginjahu besmislici. Oni – Mađari – u osnovi su se dosta razlikovali od svojih istočnih izvora. Na primer. "Duša" – kazao je prethodni
– iznosim reči jednog pronicljivog i inteligentnog Parižanina – ne demeure qu'une seulefois dansun corps sensible: au reste – un cheval, un chien, un homme même, n'est que la ressemblance peu tangible de ces animaux.3

*
Porodice Berlifiding i Mecengerštajn behu vekovima u svađi. Nikad ranije, dve kuće, tako ugledne, ne behu obostrano zagrižene tako strašnim neprijateljstvom. I, zaista, u vreme ove pripovesti, ispijena i zlokobna stara veštica je primetila da se "vatra i voda pre mogu pomešati nego što će se Berlifiding rukovati sa Mecengerštajnom". Izgleda da se poreklo ove mržnje nalazilo u starom proročanstvu – "uzvišeno ime će pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jahač na svom konju, smrtnost Mecengerštajna bude trijumfovala nad besmrtnošću Berlifidinga".
Sigurno da, same za sebe, ove reči imaju malo ili čak nikakvo značenje. Ali su još trivijalniji uzroci – i to od nedavna – doveli do posledica isto tako punih događaja. Pored toga, imanja, koja behu međašnja, dugo su vršila suparnički uticaj na poslove vlade. A, osim toga,
bliski susedi su retko prijatelji – a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih, izbočenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengerštajn. A najmanje je, više nego feudalna veličanstvenost, koja je tako sračunato otkrivena, moglo da ublaži razdražena osećanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, onda, ni čudo što su reči proročanstva, ma koliko bile smešne, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i održe u svađi dve porodice već predodređene da se svađaju. Proročanstvo je, izgleda, značilo – ako je bilo šta značilo – krajnju pobedu već snažnije kuće; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana sećala sa gnevnom mržnjom.

*
Vilhelm, grof Berlifiding, mada časnog i uzvišenog roda, bio je, u vreme ove priče, nemoćan i podetinjio starac, ni po čemu osobit, sem po prekomernoj i okoreloj ličnoj odvratnosti prema suparničkoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle sprečiti da svakodnevno učestvuje u opasnostima lova.
S druge strane, Fridrih, baron Mecengerštajn, još nije bio ni punoletan. Njegov otac, ministar G... umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pošla za njim. Fridrih je u to vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu – dete još uvek može biti dete u svom trećem lustrumu:4 ali u divljini – u tako veličanstvenoj divljini, te tako stare kneževine, petnaest godina imaju daleko dublje značenje.
Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? – od tuberkuloze! A to je staza koju moljah da sledim. Želeo bih da svi koje volim umru tom smrću. Tako slavno (!) otići, u radosnom uskliku mlade krvi – sa srcem punim strasti – maštom punom vatre – usred sećanja na srećnije dane – pri kraju godine – i biti tako zauvek zakopan u raskošnom jesenjem lišću!
Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog rođaka pored kovčega svoje mrtve majke. Položio je ruku na njeno bezbrižno čelo. Njegovo nežno telo nije ni uzdrhtalo – niti se čuo uzdah iz njegovih snažnih grudi. Bezdušan, samovoljan i plah od detinjstva, dostigao je godine o kojima govorim bezosećajnom i nepromišljenom raskalašnosti; i odavno se, u potoku svih svetih misli i nežnih osećanja, podigla brana.

*
Čudnim sticajem okolnosti, mladi baron je još za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne posede. Malo je bilo mađarskih plemića kojima je bila podarena takva raskoš. Njegovi zamkovi behu bezbrojni – a po sjaju, lepoti i veličini isticao se "zamak Mecengerštajn". Granična linija njegovih poseda nikad nije bila jasno određena – ali je njegov glavni park zahvatao krug od pedeset milja.
Pošto je vlasnik tako mlad – sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim bogatstvom – nasledio imanje, počela su da kruže grozničava nagađanja u vezi s njegovim ponašanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponašanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog, poprilično je nadmašilo očekivanja i njegovih najoduševljenijih poštovalaca. Sramne razvratnosti – skandalozna verolomstva – nečuvena zločinstva – ubrzo su, od tada pa nadalje, stavila do znanja njegovim preplašenim vazalima da više nikakva ropska pokornost sa njihove
strane – i nikakva trunčica savesti s njegove, nisu obezbeđivale zaštitu od nemilosrdnih i krvavih kandži bednog Kaligule. U toku četvrte noći otkriveno je da su štale zamka Berlifiding u plamenu: susedi su jednodušno dodali ovu paljevinu već gnusnom spisku baronovih zločina i prekršaja.
No za vreme pometnje izazvane ovim događajem, mladi plemić je sam sedeo u ogromnoj i pustoj gornjoj odaji porodične palate Mecengerštajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka. Ovde su papski velikodostojnici i sveštenici u bogatim hermelinskim krznima domaćinski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajući veto na želje kralja, – ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih neprijatelja. Tamo, mračne, visoke statue Mecengerštajnovih prinčeva – njihove mišićave figure, kako neustrašivo nadiru preko leša palog neprijatelja – koje su svojim energičnim izrazom uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz prošlih dana lebdeli, uz zvuke neke zamišljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre.
Ali dok je baron slušao, ili se pretvarao da sluša, postepeni porast galame u Berlifidingovim štalama – ili, dok je, možda, razmišljao o nekom novijem – nekom odlučnijem činu drskosti – oči su mu se nesvesno prikovale za figuru ogromnog i neprirodno obojenog konja, koji na tapiseriji beše predstavljen kao da pripada saracenskom pretku suparničke porodice. Sam konj je stajao, kao statua, u prednjem planu slike, nepokretan – dok je u pozadini, njegov pobeđeni jahač umirao od Mecengerštajnovog bodeža.
Na Fridrihovoj usni se pojavi vraški izraz kad postade svestan pravca u kojem mu se pogled, nehotice, zadržao. A ipak ga nije skrenuo. Daleko od toga – nikako nije mogao savladati jedinstvenu, snažnu i uništavajuću strepnju koja se, padajući kao mrtvački pokrov, pojavila u njegovim čulima. Jedva je svoje zbrkane i sanjalačke osećaje pomirio sa sigurnošću da je budan. Što je duže gledao, postajao je sve opijeniji mađijom – i izgledalo je sve manje moguće da će ikad moći skrenuti pogled sa ove opčinjujuće tapiserije. Sa vrstom prinudnog i očajnog napora skrenuo je pažnju, ali ne zbog toga što je graja postala jača, prema blesku rumene svetlosti, koja je sa plamtećih štala padala na prozore odaje.
Ali to beše samo tren – pogled mu se mehanički vratio zidu. Na njegov krajnji užas i zaprepašćenje, glava ogromnog ratnog konja je, u međuvremenu, promenila položaj. Vrat životinje, pre nadvijen, u tuzi, nad mrtvim telom gospodara, bio je sada punom dužinom okrenut prema baronu. Oči, maločas nevidljive, sada su dobile, dok su sjale vatrenim i neobičnim crvenilom, odlučan i ljudski izraz: raširene usne, očigledno razdraženog konja, otkrivale su pogledu njegove mrtvačke i odvratne zube.
Obuzet užasom, mladi plemić se doteturao do vrata. Kako ih je naglo otvorio, tako je blesak crvene svetlosti potekao u sobu, bacivši njegovu jasno ocrtanu senku prema treptavoj tapiseriji; i naježi se primetivši da senka – dok je posrtao na pragu – zauzima potpuno tačan položaj i precizno ispunjava konturu nemilosrdnog i pobedonosnog ubice Saracena Berlifidinga.
Ne bi li olakšao duhovnu utučenost, baron je požurio na čist vazduh. Na glavnoj kapiji zamka susreo je trojicu konjušara. Uz mnogo muka i izlažući svoje živote opasnosti, obuzdavali su neprirodno i grčevito ritanje ogromnog i vatreno obojenog konja.
Čiji je to konj? Gde ste ga pokupili? – zapitao je mladić, ispitivačkim i hrapavim glasom,
istovremeno postavši svestan da je tajanstveni ratni konj u odaji sa tapiserijama bio prava kopija besne životinje ispred njegovih očiju.
On je vaše vlasništvo, sire – odgovorio je jedan od konjušara – jer nijedan drugi vlasnik ne polaže pravo na njega. Uhvatili smo ga, sveg u dimu i zapenušenog od besa, kako beži iz zapaljenih štala zamka Berlifiding. Smatrajući da pripada ergeli stranih konja staroga grofa, poveli smo ga natrag kao begunca. Ali tamo su konjušari poricali bilo kakvo vlasništvo nad ovim stvorom – što je čudno, s obzirom na to da nosi očigledne ožiljke koje je zadobio pobegavši za dlaku iz plamena.
Slova V.F.B., utisnuta žigom, takođe su vrlo jasna na njegovom čelu – upao je drugi konjušar. – Naravno, pretpostavio sam da su to inicijali Vilhelma fon Berlifidinga – ali su u zamku svi odlučno poricali da bilo šta znaju o konju.
Sasvim jedinstveno! – rekao je mladi baron zamišljeno, očigledno nesvestan značenja svojih reči. – To je, kao što kažete, izuzetan konj – čudesan konj! Mada, dobro ste zaključili, sumnjičave i nepredvidljive naravi. Neka bude moj, – dodao je, posle pauze – možda jahač, kao što je Fridrih od Mecengerštajna, može da ukroti čak i đavola iz Berlifidingovih konjušnica.
Grešite, moj gospodaru – konj, kao što smo to spomenuli, nije iz grofovih štala. Da je to bio slučaj, ne bi nam ni palo na pamet da ga dovodimo dok su prisutni plemići iz vaše porodice.
Tačno! – zaključio je suvo baron. U tom trenutku je navrat-nanos dotrčao uzbuđeni paž iz njegove spavaće sobe. Prošaputao je u gospodarevo uvo priču o čudesnom i iznenadnom nestanku malog parčeta tapiserije iz odaje koju je lično baron uredio: ulazeći istovremeno i u precizne pojedinosti i u okolnosti – a sve to, mada je saopšteno tihim glasom, nije izmaklo uzbuđenoj radoznalosti konjušara.
Mladi Fridrih je za vreme ovog saopštavanja izgledao potresen različitim emocijama. Ubrzo je, ipak, povratio pribranost, i dok je davao odsečne naredbe da se ta soba odmah zaključa i da mu se lično preda ključ, na njegovom licu se pojavio snažan, opak izraz.

*
Jeste li čuli za nesrećnu smrt starog lovca Berlifidinga? – rekao je baronu jedan od njegovih podanika, dok se, posle neprijatnog doživljaja sa pažom, ogroman i tajanstveni ratni konj, koga je taj mladić prisvojio kao svoga, sa dvostrukim i natprirodnim besom, ritao i poskakivao duž dugačke avenije, što se pružala od štala do zamka Mecengerštajn.
Ne! – rekao je baron, naglo se okrenuvši prema govorniku. – Mrtav! Kažeš?
Zaista je to istina, moj gospodaru, i mislim da će plemenitosti vašeg imena to biti dobrodošlo obaveštenje.
Brz osmeh, čudnog i nejasnog značenja, preleteo je preko lepog lica slušaoca. – Kako je umro?
Bedno je poginuo u plamenu dok je brzopleto pokušavao da spase deo svojih ljubimaca iz lovačke ergele!
Stvarno! – izustio je baron, lagano i promišljeno, kao da je bio impresioniran značenjem neke uzbuđujuće ideje.
Stvarno – ponovio je vazal.
Nečuveno – uzvratio je mladić hladno, i mirno se okrenuo prema zamku.
*
Od toga dana se ponašanje raspusnog, mladog barona Fridriha fon Mecengerštajna naglo promenilo. Zaista je razočarao sva očekivanja. I dok njegovo ponašanje uopšte nije bilo u saglasnosti sa stavovima majki koje htedoše da udaju svoje kćeri – dotle njegove navike i maniri, još manje nego ranije, nisu imali nikakvih sličnosti sa manirima susedne aristokratije. Niko ga nije video van granica njegovog imanja, i u ovom širokom i društvenom svetu, beše potpuno bez druga – osim, možda, tog neprirodnog i žestokog riđana, koga je od tada neprestano jahao, i koji je imao nekakvo tajanstveno pravo da se naziva njegovim prijateljem.
Međutim, ipak su, dugo, s vremena na vreme, dolazili mnogi pozivi jednog dela susedstva:
"Hoće li baron, svojim prisustvom, počastvovati naše festivale?" – "Hoće li nam se baron pridružiti u lovu na veprove?" – "Mecengerštajn ne lovi." – "Mecengerštajn neće prisustvovati"
bili su oholi i lakonski odgovori.
Gospodstveno plemstvo nije htelo da neprestano podnosi ove uvrede. Takvi pozivi postadoše manje srdačni – manje česti – i vremenom potpuno prestadoše. Čak se i čulo da je udovica nesrećnog grofa Berlifidinga izrazila nadu "da baron ne želi da bude kod kuće, kada bi mogao biti, jer prezire društvo sebi ravnih: i jaše kad ne želi da jaše, jer više voli društvo konja". Ovo je sigurno bio vrlo smešan izliv nasledne razdraženosti; i samo je dokazao kako naše izreke postaju besmislene kada želimo da budemo neobično energični.
Ali, i pored toga, milosrdni su, ipak, promenu u ponašanju mladog plemića pripisivali prirodnoj tuzi sina zbog prevremenog gubitka roditelja – zaboravljajući, međutim, njegovo užasno i bezobzirno ponašanje za vreme kratkog perioda neposredno posle tog gubitka. Bilo je, zaista, onih koji su predlagali i suviše oholu ideju samosvesti i dostojanstva. Drugi pak, među kojima se može pomenuti i porodični lekar, nisu sumnjali da je reč o morbidnoj melanholiji i naslednoj bolesti: dok su među mnoštvom bili aktuelni crni nagoveštaji još sumnjivije prirode.
Zaista, baronova perverzna privrženost svom kasno stečenom ubojnom atu – privrženost koja je, izgleda, sa svakim novim primerom okrutne i demonske sklonosti životinje sticala novu snagu – na kraju je, u očima svih razumnih ljudi, postala mrska i neprirodna strast. U blesku podneva – u mrtvom času noći – bolestan ili zdrav – po hladnoći ili po buri – na mesečini ili u senci – mladi Mecengerštajn je bio kao prikovan za sedlo tog džinovskog konja, čija je neukrotiva smelost tako dobro pristajala duhu njegovog vlasnika.
Štaviše, bilo je okolnosti koje su, povezane sa kasnijim događajima, dale maniji jahača i sposobnosti konja vanzemaljski i zloslutan karakter. Rastojanje koje je riđan prelazio u jednom skoku bilo je tačno izmereno i prevazilazilo je, sa zapanjujućom razlikom, najsmelija očekivanja najmaštovitijih. Osim toga, baron nije imao posebno ime za životinju, mada su se sve ostale u njegovoj ogromnoj ergeli razlikovale po karakterističnim imenima. Njegova je štala, takođe, bila postavljena na izvesnom rastojanju od ostalih, sa pogledom na konjušarske i ostale potrebne prostorije, tako da niko, osim lično vlasnika, nije smeo da se bavi oko njega, ili da čak uđe u ograđeni prostor oko štale. Takođe se primetilo da, mada su tri konjušara koja su uhvatila konja kad je pobegao iz požara u Berlifidingu uspela da zaustave njegov galop pomoću uzde od lanca i omče – ipak, nijedan od njih nije mogao sa sigurnošću tvrditi da je, za vreme te opasne borbe ili u bilo kom periodu posle toga, stvarno položio ruku na telo te životinje. Primeri posebne
oštroumnosti u ponašanju nekog plemenitog i rasnog ata nisu bili dovoljni da izazovu neku naročitu pažnju – pogotovu ne među ljudima koji su mogli, svakodnevno zauzeti oko konja i lova, dobro poznavati pametne konje – ali su izvesne okolnosti uznemirile i najskeptičnije i najflegmatičnije među njima. Govorilo se da je bilo trenutaka kada je duboki i upečatljivi, strahoviti topot ove jedinstvene i tajanstvene životinje izazivao uzmicanje zapanjene gomile, koja je stajala u tihom užasu – da je bilo trenutaka kada bi se mladi Mecengerštajn sav skupio i prebledeo zbog brzog i ispitivačkog izraza njegovog ljutitog i skoro ljudskog oka.
Nije se, međutim, među svom baronovom svitom našao niko ko bi sumnjao u toplinu te čudesne ljubavi, koja je kod mladog plemića postojala prema vatrenim osobinama svog konja – skoro niko, izuzev jednog beznačajnog i nakaznog malog paža, koji je bio unakažen u svakom pogledu, i čije je mišljenje bilo od najmanje moguće važnosti. On je – ako su mu misli uopšte vredne pominjanja – imao dovoljno drskosti da potvrdi da njegov gospodar nije nikad skočio u sedlo bez neobjašnjive i skoro neprimetne jeze – i da je nakon svakog povratka sa dugotrajnog i uobičajenog jahanja izraz trijumfalne zlobe iskrivljivao svaki mišić na njegovom licu.
Jedne olujne noći, probudivši se iz teškog i gušećeg sna, Mecengerštajn je kao manijak sišao iz svoje sobe i, uzjahavši u velikoj žurbi, odgalopirao prema lavirintu šume. Događaj tako uobičajen da nije privukao ničiju pažnju – ali povratak je deo domaćinstva očekivao sa jakom uznemirenošću, pošto je nekoliko časova posle baronove odsutnosti počelo krckanje i ljuljanje u samim temeljima ogromnog i veličanstvenog utvrđenja zamka Mecengerštajn, koje je nastalo pod uticajem guste i pomodrele mase nesavladive vatre.
Kako su plamen ugledali tek kada je on već bio toliko napredovao da su svi napori da se spase bilo koji deo zdanja očigledno bili uzaludni, zapanjeni susedi su besposleno, u tišini i apatičnom čuđenju, stajali okolo. Ali je uskoro pažnju gomile privukao nov i zastrašujući prizor, pokazujući da pogled na ljudsku agoniju izaziva u gomili mnogo veće uzbuđenje nego najstravičniji prizor nekog predmeta.
Ugledali su, duž duge avenije starih hrastova, koja je vodila od šume do glavnog ulaza zamka Mecengerštajn, ratnog konja koji je, noseći gologlavog jahača sa odelom u neredu, galopirao žestinom koja je prevazilazila samog demona oluje, i koja je u svakom zaprepašćenom posmatraču izazivala uzvik – "užas".
Konjanik, očigledno, nije gospodario ovim ludim trkom. Lice u agoniji i grčevita borba njegovog tela pružali su dokaz nadljudskog naprezanja: ali ni zvuk se nije čuo, osim usamljenog krika, koji je umakao sa njegovih rascepljenih usana, koje behu, zbog ogromnog straha, potpuno izgrižene. U jednom trenu, topot kopita je jasno i prodorno nadjačao urlanje plamena i vrištanje vetrova – u drugom se, preskačući u jednom skoku ulaznu kapiju i šanac, konj visoko uzvinuo uz stepenice palate i nestao sa svojim jahačem usred vihora rasplamtale vatre.
Bes oluje se smesta stišao i nastala je mrtva tišina. Beli plamen koji je još uvek, kao mrtvački pokrov, obavijao zgradu, gubeći se daleko u mirnoj atmosferi, dobio je sjaj neprirodne svetlosti; oblak dima se teško spuštao preko utvrđenja u obliku jasne i ogromne figure – konja.
1832.
Preveo Sveta Bulatović

1 metempsihoza – seljenje duše iz jednog tela u drugo telo posle smrti.
2 (franc.) – dolazi otuda što ne možemo da budemo sami.
* Mercier, u delu L'an deux mille quarte cents guarante, ozbiljno podržava doktrine metem- psihoze, a I. D'Israeli kaže kako "nema sistema koji je toliko jednostavan i toliko malo odvratan razumu". Pukovnik, Ethan Allen, "Momak sa zelenih brda", takođe je navodno bio ozbiljan pobornik metempsihoze. (Pisac)
3 (franc.) – zadržava se samo jedanput u osećajnom telu: uostalom – konj, pas, pa i sam
čovek, samo blago liče na ove životinje.
4 lustrum (lat.) – period od pet godina.

RUKOPIS PRONAĐEN U BOCI

Qui n'a plus qu'un moment a vivre N'a plus rien à dissimuler
Onaj kome je preostao samo tren života, više nema šta da skriva.
Outnault1 – Atys.

Nemam mnogo da kažem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaćenje i duge godine odvojili su me od prve i otuđili od druge. Nasleđena imovina omogućila mi je obrazovanje višeg reda, a duh sklon razmišljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sricana u mladosti. Iznad svega, radovi nemačkih moralista pružali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko što sam nerazumno obožavao njihovu rečitu ludost, koliko zbog lakoće kojom sam, vođen navikom da strogo mislim, otkrivao njihove greške. Često sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija; oskudnost mašte uzimana mi je kao zločin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je skupo koštao. Zaista, bojim se da je snažna sklonost natur-filozofiji prožela moj duh zabludom veoma uobičajenom za ovo vreme – mislim na običaj da se svi slučajevi, čak i oni koji nemaju nikakve veze sa njom, zasnivaju na načelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi teže nego ja dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih područja istine. Mislim da je umesno što sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priču koju moram da ispričam ne biste smatrali buncanjem nezrele mašte, već stvarnim iskustvom duha kome je fantaziranje oduvek bilo prazno i mrtvo slovo na papiru.
Posle mnogih godina provedenih u obilaženju stranih zemalja, isplovio sam 18.. godine iz Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Išao sam kao putnik – nemajući neki drugi podstrek osim naročitog živčanog nemira koji me je gonio kao zloduh.
Naš predivni brod, težak oko četiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagrađen u Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva. Ukrcali smo takođe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko
sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladištenja brod se kretao pomalo nesigurno.
Pošli smo na put tek sa daškom vetra, pa smo više dana stajali pokraj istočne obale Jave, bez ijednog događaja koji bi razbio monotoniju naše plovidbe, osim povremenih susreta sa ponekim beznačajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili.
Jedne večeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven usamljen oblak. Bio je uočljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga što je to bio prvi oblak koji smo uopšte ugledali od našeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsređeno sve do zalaska sunca, kada se odjednom raširio i na istok i na zapad, opasujući horizont uskom trakom magle koja je izgledala kao dugačka linija neke niske obale. Malo posle, moju pažnju je privukla mrko- crvena pojava meseca i neobičan izgled mora. Na njemu su se dešavale brze promene, i činilo se da je voda prozirnija nego obično. Mada se dno jasno videlo, uz pomoć viska sam utvrdio da je brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnošljivo vreo, prezasićen uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se dižu sa usijanog gvožđa. Kako je padala noć, svaki dah vetra je izumro, i beše nemoguće zamisliti potpunije zatišje. Plamen sveće goreo je na krmi bez najmanjeg uočljivog treptaja, a dugačko vlakno visilo je između palca i kažiprsta, i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava. Pošto je, međutim, kapetan izjavio da po njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti, i kako smo bili nošeni sasvim prema obali, on naredi da se vežu jedra i baci sidro. Nikakva straža nije postavljena; posada, sastavljena uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Siđoh pod palubu – već sasvim obuzet slutnjom nekog zla. Naravno, sve što sam opažao utvrđivalo me je u predosećanju samuma. Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio pažnju na moje reči i okrenuo se, ne udostojivši me odgovora. Ipak, pošto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoći na palubu. Tek što spustih stopalo na poslednju prečku stubišta, trgnu me glasno brujanje, nalik onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog točka, i, pre nego što sam bio u stanju da ustanovim odakle potiče, shvatio sam da se brod trese do samog svog središta. U sledećem trenu divlje penušanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana, i zbrisa sve sa palube od pramca do krme.
Užasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen vodom i, štaviše, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podiže iz mora, pa se, posrćući nakratko pod navalom oluje, konačno ispravi.
Nemoguće je objasniti kakvim sam čudom izbegao propast. Ošamućen naletom vode, pošto sam se malo povratio, našao sam se uklješten između krmenog stuba i kormila. Sa velikim naporom se vratih na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se učini da smo se našli između silnih valova plime; tako je bio strašan, iznad najluđe mašte, vrtlog gorostasnog, zapenušanog okeana koji nas je progutao. U tom sam začuo glas nekog starog Šveđanina, koji se ukrcao baš u času kad smo napuštali luku. Odgovorio sam mu vičući iz sve snage, te mi se on uskoro primače zanoseći se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini preživeli nesreću. Osim nas samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovamo su nastradali u snu, jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoći nismo mogli mnogo da učinimo za sigurnost broda; naši napori su u početku bili paralisani stalnim očekivanjem da smesta potonemo. Lanac za sidro pukao je, naravno, kao konac, još pri prvom naletu orkana; inače bismo u trenutku bili potopljeni. More nas je nosilo stravičnom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda
bio je načisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oštećeni; ali, na našu najveću radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije došlo do nekog velikog pomeranja tereta. Glavna žestina udara vetra već je prešla preko nas, tako da smo predviđali malu opasnost od siline vetra; ali smo sa užasom iščekivali njegovo potpuno smirenje, s razlogom se plašeći da bismo ovako skrhani neizbežno propali u stravičnom kovitlacu koji bi se stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja neće uskoro potvrditi. Čitavih pet dana i noći – tokom kojih se naš opstanak zasnivao na maloj količini palminog soka, s teškom mukom dovučenog s pramca – olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako žestoki kao onaj prvi udar, ipak još uvek bili strašniji od svakog nevremena sa kojim sam se ikada pre suočio. Prva četiri dana naš kurs, sa neznatnim odstupanjima, bio je jugoistok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu Nove Holandije. Petog dana nastupi velika hladnoća, iako je vetar promenio pravac nešto više na sever. Sunce izroni sa bolesno žutim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta – ne zračeći jasnim svetlom. Nisu se mogli uočiti oblaci; pa ipak, vetar je postajao sve jači, duvajući nestalnim i ćudljivim besom. Oko podne, kako smo približno mogli da procenimo, našu pažnju opet privuče pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom značenju, već neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no što će potonuti u nabreklo more, ugasi se njegov središnji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila užurbano utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean.
Uzalud smo čekali da svane šesti dan – taj dan meni još nije svanuo, a Šveđanin ga ni neće dočekati. Od tada pa nadalje bili smo okruženi mrakom crnim kao katran, kroz koji se nije videlo ništa na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija večna noć, neublažena fosfornim svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takođe, iako je nevreme i dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije više moglo opaziti uobičajeno zapljuskivanje talasa i njihove pene. Svuda oko nas bio je užas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine. Sujeverni strah postepeno se uvlačio u dušu starog Šveđanina, a moju obuze neko tiho divljenje. Odbacismo svaku brigu o brodu, kao nešto sasvim beskorisno, pa, pošto smo se pričvrstili što je moguće bolje za trupac jarbola, gledali smo ogorčeno u beskraj okeana. Nismo imali načina da računamo vreme, niti smo mogli da uobličimo makar kakvu predstavu o svom položaju. Ipak, bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug dalje od ijednog prethodnog moreplovca i grdno se začudismo što se nismo susreli sa uobičajenim preprekama leda. U međuvremenu, svaki trenutak pretio je da bude poslednji – svaki gorostasni talas hrlio je da nas smlavi. Nadolaženje mora prevazišlo je sve što sam dotad smatrao mogućim, i samo zahvaljujući čudu nismo trenutno bili preplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoći našeg tereta i podsećao me je na izvanredne kvalitete našeg broda; ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadežnost i samog nadanja, i pripremao sam se turobno za tu smrt koju, mislio sam, ništa neće moći da spreči u roku od samo jednog sata; jer, sa svakim čvorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastrašujućeg mora postajao je sve jeziviji i stravičniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini većoj od albatrosove, – a onda smo dobijali vrtoglavicu od brzine spuštanja u nešto kao vodeni pakao, gde je vazduh bio umrtvljen, i nikakav zvuk nije prekidao dremež vodenih nemani.
Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito prolomi kroz noć: "Gledaj! Gledaj!" – vikao je, zaglušujući mi uši, "Svemogući Bože! gledaj!
gledaj!" Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo ležali, i bacalo nestalne odsjaje na našu palubu. Pogledavši uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u žilama.
Na užasnoj visini, baš iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je džinovski brod od nekih četiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta većeg od njega, on je svojom znatnom veličinom još uvek prevazilazio sve postojeće brodove linijske ili istočnoindijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasito crne boje, bez rezbarija uobičajenih za većinu brodova. Samo jedan niz tučanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odražavajući svojim sjajnim površinama plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad na katarkama. Ali, najviše nas užasnu i zaprepasti to što se brod probijao pod pritiskom jedara kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesavladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili, video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i strašnog vrtloga. Za jedan stravičan trenutak, brod zastade na vrtoglavom vršku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvišenost, onda zadrhta, zanese se – i siđe.
U tom času, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajući, da budem što mogu bliže krmi, iščekivao sam bez straha propast koja će nas sasvim smrviti. Naš brod se na posletku okanuo borbe i počeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio ga je tačno u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom, i neminovno je bilo da me odbaci, neodoljivom silinom, na jedra i katarke stranog broda.
Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevši da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujući pometnji koja nastade, izmakoh pažnji posade. Bez većih teškoća i neprimećen, pronađoh put do glavnog prolaza na palubi, koji je bio delimično otvoren, i sačekavši zgodnu priliku, uskoro se sakrih u potpalublju. Teško mogu da objasnim zašto sam baš tako postupio. Neki neobjašnjiv osećaj strahopoštovanja ispunio mi je dušu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takvoj vrsti ljudi koji su na prvi letimičan pogled budili utisak tolike neobičnosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam smatrao da je ispravno ako pronađem neko skrovište u potpalublju. To sam i učinio, pomerivši malo jednu pokretnu pregradu, što mi je pružilo zgodan zaklon između velikih brodskih greda.
Jedva sam završio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju nateraše da to utočište i iskoristim. Pored mog zaklona prođe čovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opšti utisak o njegovom izgledu. Bio je po svemu sudeći veoma star i nemoćan. Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni sklop drhtao je pod tim bremenom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu neke reči na jeziku koji nisam razumevao, preturao nešto u uglu po hrpi instrumenata čudnog izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponašanje bili su sumanuta mešavina zlovolje drugog detinjstva i uzvišenog dostojanstva Boga. Konačno, on se pope na palubu, i više ga nisam video.

*
Osećanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je dušu – osećanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budućnost neće pružiti ključ. Za duhovni sklop kao što je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neću nikad – znao sam da
neću nikad – dokučiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim čudno što su ove moje misli ne- određene, jer potiču iz sasvim novih izvora. Novi osećaj – neka nova suština – uvećali su mi dušu.

*
Već je puno vremena prošlo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog strašnog broda, i zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju žižu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmišljanjima kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primećujući me. Skrivanje je, s moje strane, bilo čista ludost, jer ti ljudi prosto ne žele da vide. Upravo maločas prođoh neposredno ispred očiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uđem u kapetanovu ličnu kabinu i uzmem odande pribor kojim sada pišem. S vremena na vreme nastavljaću ovaj dnevnik. Tačno, možda neću naći priliku da ga isporučim svetu, ali neću prestajati da nastojim. U zadnjem času, rukopis ću zatvoriti u bocu i baciti je u more.

*
Jedan događaj me je podstakao na nova razmišljanja. Da li su takvi događaji tek delovanje neuhvatljivog slučaja? Drznuh se da izađem na palubu pa, ne izazivajući ičiju pažnju, provukoh se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno čamca za spašavanje. Mozgajući o neobičnosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom četkom krajeve čvrsto savijenog pobočnog jedra koje je ležalo tu na jednom buretu. To bočno jedro sada se vijori na brodu, a nesvesni potezi četkom složili su se u jednu reč: OTKRIĆE
Odskora sam se okrenuo razmišljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoružan, mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, građa i celokupna oprema, sve je protivno takvoj pretpostavci. Šta taj brod nije, lako mi je da uočim, ali šta on zaista jeste, bojim se da nije moguće reći. Ne znam kako, ali dok proučavam njegov neobičan model i jedinstven oblik jarbola, njegovu ogromnost i moćna platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku krmu, neumitno mi kroz misli i osećanja iskrsavaju poznate i prisne stvari, i to se uvek meša sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujajim vremenima.

*
Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je namenjeno. Imam u vidu njegovu veliku poroznost koja se zapaža nezavisno od crvotočnosti kao posledice duge plovidbe po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starošću. Možda će ovo moje zapažanje delovati preko mere neobično, ali to drvo je po svemu nalikovalo španskom hrastu, ako zamislimo da je španski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan način.
Dok čitam prethodnu rečenicu, izranja iz mog sećanja neobična izreka jednog starog, nevremenom prekaljenog nemačkog moreplovca: "Istina je" – imao je običaj da kaže, kad god bi bila izražena sumnja u istinitost onoga što govori, "istina je kao što je istina da postoji more u kome brod raste u obimu kao živo telo mornara."
*
Pre jednog sata okuražio sam se i umešao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraćali pažnju, pa iako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj čovek koga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili žig drevne starosti. Kolena su im klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smežurana koža šuštala je na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz očiju im je sjajuckala staračka sluz, a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi ležali su razbacani matematički instrumenti sasvim starinske i začuđujuće konstrukcije.

*
Spomenuo sam, pre izvesnog vremena, podizanje bočnog jedra. Od tada, držeći se vetra, brod nastavlja svojim strašnim smerom prema krajnjem jugu, razapevši svako parče jedra, od vršnog kotura do najnižih jedrenih motaka, i svaki čas okreće krst svoga gornjeg jedra ka najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u nečijoj mašti. Shvativši da je nemoguće održati se na nogama, upravo sam napustio palubu; iako se čini da posada oseća samo malu nelagodnost. Izgleda mi kao čudo nad čudima što ogromna masa broda nije već progutana odjednom i zauvek. Kao da smo osuđeni da neprekidno lebdimo na rubu večnosti, a da se nikada konačno ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada video, kliznuli bismo kao strele sa lakoćom galeba; a džinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrašuje, a ne da uništava. Prinuđen sam da ovo često izbegavanje propasti pripišem jednom prirodnom razlogu. Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snažne struje, ili neke žestoke podvodne protivstruje.

*
Video sam se sa kapetanom, lice u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini – ali, kao što sam i očekivao, on nije na mene obratio pažnju. Iako u njegovom izgledu, za površnog posmatrača, nema ničeg što bi govorilo da je on nešto više ili manje od čoveka; ipak, dok sam ga posmatrao, osećanje neodoljivog strahopoštovanja mešalo se u meni sa osećanjem čuđenja. Dok stoji, on je gotovo moje visine; to je otprilike, blizu šest stopa. Čvrste građe i zbijenog telesnog sklopa, on u sebi nema ničeg robustnog, niti po ičemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada njegovim licem – to je snažno, divno, potresno svedočanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuđuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv osećaj. Njegovo čelo, iako sasvim malo naborano, izgleda kao da na sebi nosi pečat mirijarda godina. Njegova seda kosa je svedočanstvo prošlosti, a njegove još sivlje oči su proročice budućnosti. Po podu kabine bila je rasuta gomila čudnih, gvožđem učvršćenih tabaka, raspadnutih naučnih instrumenata i zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zažareno i uznemireno piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom slučaju nosio je potpis nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu – kao što je to činio i onaj mornar koga sam prvog video u potpalublju – neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi govornik beše vrlo blizu, činilo se da njegov glas stiže do mojih ušiju sa udaljenosti od jedne milje.
*
Brod i svi na njemu prožeti su duhom Eldorada, članovi posade nečujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oči gledaju žudno i nespokojno; a kad njihovi prsti popreče moju putanju, u sumanutoj svetlosti bojnih svetiljki, osećam se kao što se nisam osećao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke srušenih štabova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja duša nije postala ruševina.

*
Kad pogledam oko sebe, osećam stid zbog svojih nekadašnjih bojazni. Ako sam drhtao pred udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neću stati u užasu pred borbom vetra i okeana za koju su reči tornado i samum suviše tričave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora mrak je večite noći i haos nezapenušane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i u razmacima, džinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i liče na zidove svemira.

*
Kao što sam i mislio, brod je bio nošen strujom – ako bi taj naziv tačno odgovarao za plimu koja zavija i urla u belini leda, bučeći prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad.
Pretpostavljam da je sasvim nemoguće sebi predstaviti užas mojih doživljaja; ali, radoznalost da prodrem u misterije ovih strašnih predela prerasla je čak i moj očaj, i pomiriće me sa najgroznijim oblicima smrti. Očigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju – nekoj tajni koja ne sme biti izrečena i do koje dopreti znači propast. Možda nas ova struja vodi do samog južnog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u stvari i najverovatnija.

*
Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom; ali njihovo držanje izražava više žarku nadu nego ravnodušno očajanje.
U međuvremenu, vetar je još uvek u krmi, i pošto su nam raširena ogromna jedra, brod se povremeno bodro uzdiže iz mora. O, užas za užasom! – iznenada, led se otvara desno i levo, i mi se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentričnim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima džinovskog amfiteatra, čiji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju – luđački vrtlog nas hvata i guta – i usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i – o, Bože! – tone!

Beleška. – "Rukopis pronađen u boci" izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se iz četvoro usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu.
1833.
Prevela Vuka Adamović
1 Qinault Philippe (1635-1688) – francuski pesnik.

UGOVORENI SASTANAK

Stay for me there! I will not fail. To meet thee in that hollow vale.
(Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.)
Čekaj me onde, i veruj u to: doći ću k tebi u duboki dô.
(Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.) Henri King1 biskup čičesterski

Tajanstveni i zle kobi čoveče! – smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i sažežen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mašti vidim! Još jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! – ne – oh, ne onakav kakav jesi – u hladnoj dolini i senci – već onakav kakav bi trebalo da jesi – traćeći život blistavog razmišljanja u onome gradu mutnih snoviđenja, tvojoj Veneciji – koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, čiji široki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to – onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga – drugih misli osim misli mnoštva – dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponašanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilačkih časova, ili da osudi kao traćenje života ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih večitih delotvornosti?
Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvođenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri,2 gde sam po treći ili četvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih sećanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim – ah! kako bih zaboravio? – duboku ponoć, Most uzdisaja, lepotu žene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom.
Bila je noć neobične tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti čas italijanske večeri. Trg Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Duždevom dvoru umirale su brzo. Vraćao sam se kući sa Pijaćete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema ušću kanala San-Marko, neki ženski glas prolomio se odjednom u noći iz njegovog zalaza, u pomamnom, histeričnom i dugom vrisku. Trgnuvši se na taj krik, skočio sam na noge: dok je moj gondolijer, ispustivši jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmuši bili smo ostavljeni nošenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal.
Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad tisuću buktinja, blesnuvši sa prozora i niza stepenica Duždevog dvora, pretvori odjednom tu duboku tminu u modrikast i natprirodan dan.
Jedno dete, skliznuvši iz naručja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora visokog zdanja u duboki i mračni kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom žrtvom; i, premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvažni plivač, već u vodi, uzalud je tražio po površini blago koje se već nalazilo, avaj! u ponoru. Na širokim crnim mermernim pločama kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada video ne može nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita – predmet obožavanja cele Venecije
najradosnija međ radosnim – najljupkija onde gde su sve divne – no još uvek mlada supruga starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog čeda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad duboko ispod tamnih voda mislilo u ojađenosti srca na njena nežna milovanja, i iscrpljivalo svoj mali život mučeći se da dozove njeno ime.
Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bleštala su na crnom ogledalu mermera pod njom. Njena kosa, sad još upola raspletena za noćni počinak posle gizdanja za plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasične glave, u uvojcima kao što su cvetovi mladog zumbula. Neka snežnobela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda bezmalo jedina odeća koja je pokrivala njeno nežno telo; ali letnji ponoćni vazduh bio je vreo, tmuran, i tih, i na kipu podobnom obličju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same izmaglice koji je padao oko njega kao što teški mermer pada oko Niobe. Pa ipak – čudno je reći!
pogled njenih krupnih sjajnih očiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena najsvetlija nada ležala sahranjena – već bio je prikovan u posve različnom pravcu! Tamnica stare republike je, čini mi se, najveličajnije zdanje cele Venecije – no kako je ta gospođa mogla tako netremice da zuri u nj, kad je ispod nje ležalo daveći se njeno jedino čedo? Onaj mračni, sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje – pa šta onda može biti u njegovim senkama – u njegovom građevinarstvu – u njegovim u bršljan obraslim dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije već pre toga tisuću puta divila? Nesmisao! Ko se ne seća da, u prilici kao što je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnožava slike svoje žalosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak.
Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u večernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuyé,3 dok je s vremena na vreme davao uputstva za spašavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneražen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam čuo vrisak, i očima usplahirene grupe ljudi morao sam pružati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukočenih udova, plovio naniže pored njih u toj pogrebničkoj gondoli.
Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim naporima, i predavali su se tmurnoj žalosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje nego za majku!) ali sad, iz unutrašnjosti mračnog udubka koji je već pomenut kao sastavni deo stare republičke tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog rešetkastog prozora, jedna prilika, umotana u ogrtač, kročila je napolje na domak svetlosti, i, zastavši jedan čašak na ivici vrtoglavog nagiba, zaronila je glavačke u kanal. I kad je, trenutak docnije, kročila na mermerne prilazne ploče i stala pored markize, sa još živim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen ogrtač, otežao od upijene vode, otkopčao se, i pavši u naborima oko njenih nogu, otkrio je zadivljenim posmatračima ljupku osobu jednog veoma mladog čoveka, čije je glasovito ime tada
zvonko brujalo u većem delu Evrope.
Ni reči ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona će sad primiti svoje dete – priviće ga ni svoje srce – pripiće se uz njegovo malo telo, i gušiće ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga prihvatile od neznanca – druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimećeno, u dvor! A markiza! Njena usna – njena divna usna dršće: suze naviru u njene oči – one oči što su, kao Plinijev akantus,4 "blage i bezmalo tečne". Da! suze naviru u te oči – gle! cela je žena ustreptala do same duše, i kip je počeo da živi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu čistotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak drhtaj treperi po njenom nežnom telu, kao što raskošni srebrni ljiljani u travi dršću na lako ćarlijanje napuljskog povetarca.
Zaštp bi oblio rumen tu gospođu! Na to pitanje nema odgovora – sem što je, ostavivši u nagloj hitnji i užasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,5 zapostavila da svoja majušna stopala zasužnji papučama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletačkih ramena prebaci ovaj šal koji im pripada. Kakav je drugi mogućan razlog mogao postojati što nju tako obliva rumen?
što njene oči tako raspamećeno i molećivo gledaju? što su njene grudi tako uskomešane i srce tako snažno tuče? što njena uzdrhtala ruka tako grčevito steže – ona ruka koja se, kad je Mentoni ušao u dvor, slučajno, spustila na ruku neznančevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi – čudesno tihi glas nepojamnih reči koje je gospođa žurno izustila opraštajući se s njim? "Ti si pobedio" – kazala je ona, ili me je žubor vode varao – "ti si pobedio – jedan sat posle izlaska sunca – videćemo se – neka tako bude!"
Metež se stišao, svetlosti zgasnuše u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajaše sam na kamenoj ploči. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo tražeći neku gondolu. Najmanje što sam mogao da učinim bilo je da mu ponudim da se posluži mojom; i on primi tu uslugu. Pošto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka njegovom obitavalištu, a on se brzo pribrao, i govorio o našem pređašnjem neznatnom poznanstvu rečima na izgled vrlo srdačnim.
Ima nekih predmeta o kojima uživam da govorim u tančine. Osoba neznančeva – dopustite da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet još uvek bio neznanac – osoba neznančeva je jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo je trenutaka žestoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno širio i uterivao u laž to tvrđenje. Laka, bezmalo tanušna simetrija njegovog tela obećavala je više one spremne delotvornosti koju je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nužde. Sa ustima i bradom nekog božanstva – čudesnim, žudnim, krupnim, bistrim očima, čija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao gagat crne – i obiljem kovrdžave crne kose, iz koje je na mahove zračilo neobično visoko čelo, sve od svetlosti i slonovače – takve behu njegove crte, da ih klasično pravilnijih nisam video, osim, možda, mermernih crta cara Komoda.6 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je svako video jednom u svome životu, i potom ga nikad više nije video. Ono nije imalo neke osobenosti – nije imalo nekog utvrđenog preovladujućeg izraza koji bi se urezao u pamćenje; to je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi – ali zaboravi se sa prisenkom neprestane želje da se opet dozove u sećanje. Ne zato što duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj jasni odblesak na ogledalo toga lica – već zato što ogledalo, baš kao ogledalo, nije zadržavalo
traga o strasti, kad je strast minula.
Opraštajući se od njega te noći našeg doživljaja, on me je zamolio, na način vrlo usrdan, da ga posetim veoma rano sledećeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca našao sam se pred njegovim palazzom,7 jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastičnog sjaja koja se uzdižu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz široke zavojite stepenice sa mozaicima beh poveden ka jednoj dvorani čiji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskošnosti.
Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini rečima koje sam se usuđivao da nazovem smešno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj koji je bleštao i buktao svud okolo.
Iako je, kao što kažem, sunce već bilo izašlo, odaja je još uvek bila sjajno osvetljena. Po toj okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju čitave prethodne noći. Građevinarstvo i ukrašenost dvorane očevidno su bili smišljeni da zasene i iznenade. Malo pažnje bilo je poklonjeno dekoru onog što se stručno naziva skladnost, ili svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajući se ni na jednom – ni na groteskama grčkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskošne draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz treperenje tihe setne muzike, čije se poreklo nije dalo otkriti. Čula su gušili neki pomešani i oprečni mirisi, koji su isparavali iz čudesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubičaste vatre. Zraci novorođenog sunca rasipali su se po svemu, kroz prozore načinjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajući ovde-onde, u tisuću odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa veštačkom svetlošću, i padali su uskomešani u prigušenim mlazevima po raskošnom ćilimu kao od žeženog zlata.
Ha! ha! ha! – ha! ha! ha! – smejao se vlasnik, pokazujući mi gde da sednem kad uđoh u sobu, a sam se svom dužinom baci na jednu sofu. – Vidim – reče on, opažajući da ne mogu odmah da se priviknem na bienseance8 tako čudne dobrodošlice – vidim da se divite mome stanu – mojim kipovima – mojim slikama – mojoj originalnosti poimanja građevinarstva i kućnog nameštaja – potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnošću? Ali oprostite mi, moj dragi gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sušte srdačnosti), oprostite mi što se ovako nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako savršeno apsurdne da čovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejući se zacelo je najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor – krasan je čovek bio ser Tomas Mor – ser Tomas Mor je umro smejući se, sećate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima dug spisak lica čiji se život okončao na isti velelepan način. Znate li vi, međutim – nastavi on zamišljeno – da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred haosa jedva vidljivih ruševina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se još mogu razabrati slova LAM. Ona su bez sumnje deo reči AMA9. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i svetilišta posvećenih hiljadama različitih božanstava. Koliko je to preko mere čudesno što je oltar Smeha nadživeo sve druge! No u sadašnjem slučaju – nastavi on, sa neobičnom promenom u glasu i ponašanju – ja nemam prava da budem veseo na vaš račun. Vi ste s razlogom mogli da
se zadivite. Evropa ne može pokazati ništa ovako krasno kao što je ovo, moj mali kraljevski kabinet. Moje druge odaje nisu nipošto slične ovoj; sve same ultra10 pomodarske neukusnosti. Ovo je bolje nego moda – zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama – to jest, za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje očevine. Ja sam se čuvao, međutim, svakog takvog obesvećenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste jedino ljudsko biće, sem mene i mog valeta,11 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih područja, otkada su ona bila urešena ovako kao što ih vidite.
Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo osećanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa neočekivanom nastranošću njegovog opštenja i ponašanja, omeli su me da izrazim, rečima, moje zadovoljstvo zbog onog što sam mogao da protumačim kao kompliment.
Evo – nastavi on, ustajući i držeći me pod ruku dok je hodao po odaji – evo slika od Grka do Čimabuea,12 i od Čimabuea do dana današnjeg. Mnoge su odabrane, kao što vidite, sa malo podleganja mnenjima posvećenih. Sve su one, međutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao što je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre13 neznanih velikih – a evo i nezavršenih skica ljudi, slavnih u svoje vreme, čija su sama imena, zahvaljujući visprenosti akademija, ostavljena mûku i meni. Kako vam se dopada – reče on, okrenuvši se naglo dok je govorio – kako vam se dopada ova Madonna della Pieta?
To je Gvidovo14 vlastito! – rekoh ja sa svim žarom moje prirode, jer bejah pomno motrio njenu nenadmašnu ljupkost. – To je Gvidovo vlastito! – kako ste mogli doći do nje? – ona je bez sumnje u slikarstvu ono što je Venera u vajarstvu.
Ah! – reče on zamišljeno. – Venera – divna Venera – Venera Mediči? – ona sa malom glavom i zlaćanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva čuo) i cela desna su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke počiva, čini mi se, kvintesencija svekolike izveštačenosti. Meni dajte Kanovu!15 Apolon, isto tako! – kopija je – o tome nema sumnje – i ja, slepa luda da bi li luda, što ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnuće Apolona! Ja ne mogu – žalite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar našao svoj kip u gromadi mermera? Onda Mikelanđelo nije bio nimalo originalan u svome distihu:
Non ha l'ottimo artista alcun concetto
Che un marmo solo in se non circonscriva.16
Primećeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponašanju pravog gospodina uvek svesni nečega po čemu se ono razlikuje od držanja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da odredimo u čemu se tačno sastoji ta razlika. Dopuštajući da se ta opaska može u punoj snazi primeniti na spoljašnje držanje moga poznanika, osetio sam, tog značajnog jutra, da je ona još većma primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bića, nego ako je nazovem navikom ušredsređenog i neprekidnog mišljenja, koja je prožimala čak i njegove najbeznačajnije radnje – nametala mu se u trenucima vragolanja – i upletala se u same bleske njegove veselosti – kao guje koje plaze iz očiju iskeženih maski na vencima hramova u Persepolju.
Nisam mogao, međutim, a da više puta ne zapazim, u pomešanom tonu lakomislenosti i svečane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male važnosti, izvestan prizvuk nemira – jedan stepen nervoznog žara u reči i postupku – neku nemirnu razdražljivost u ophođenju koja
mi je uvek izgledala neobjašnjiva, a u ponekoj prilici čak me ispunjavala nespokojstvom. Isto tako, zastajući često usred neke rečenice čiji je početak očevidno bio zaboravio, izgledao je da najpomnije osluškuje, kao da je ili u očekivanju neke trenutne posete, ili pak čuje šumove koji zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji.
Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki očevidne zamišljenosti, okrenuvši jednu stranicu divne tragedije Orfej (prve domaće italijanske tragedije), od pesnika i učenjaka Policijana,17 koja je ležala blizu mene na sofi, našao sam jedan odlomak pri kraju trećeg čina – odlomak koji najvećma potresa srce – odlomak koji iako obojen skarednošću, nijedan muškarac ne može pročitati bez ustreptalosti novog čuvstva – nijedna žena bez uzdaha. Cela stranica bila je pokapana svežim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledeći engleski stihovi, napisani rukopisom tako različnim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva poznao kao njegov vlastiti.

Sve si mi bila, ljubavi, Sve što mi duša ište, Moj zelen otok, ljubavi, I česma, i svetište;
Svud vijenci voća, cvjetne hvoje, I sve to beše moje.

Prelijepi snu, ne traješ više! O, zvijezde nade, što ste sjale, Sad oblaci vas skriše!
Glas Budućeg mi viče: "Dalje!" Ali moj duh se, lebdeć, njiše Nad tamnim morem prošle sreće Užasnut, nijem, sve tiše.

Jer jao! Jao, u meni Života svjetlo trne
"Nikad, već – nikad za te," (kao da valove crne slušam što šapuću kleti) "Spaljeno stablo ne cvate, Orao ranjen ne leti."

Svi sati su mi poput zore, A noć ko sanja čista,
Gde tvoje tamne oči gore, I gdje ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije, Kraj kojih voda Italije?
Prokleto bilo ono doba: Od ljubavi su odveli te. Za tuđi ležaj tad su zloba I crni zločin odeli te,
Od naših magla i od mene, Gdje srebro tužnih vrba vene.18

Što su ti stihovi bili napisani na engleskom – jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac vlada njime – dalo mi je malo povoda za iznenađenje. Ja sam bio isuviše svestan obimnosti njegovog znanja, kao i čudnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opažanja, da bi me slično otkriće začudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo je prvobitno zapisano London, pa je potom pažljivo precrtano – ne, međutim, tako uspešno da bi skrilo tu reč od ispitivačkog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se sećam da sam, u jednom ranijem razgovoru, naročito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam više no jednom čuo (naravno, ne poklanjajući vere glasu koji je povlačio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da je čovek o kojem govorim ne samo rođenjem nego i po vaspitanju Englez.

*
Ima jedna uljana slika – reče on, ne znajući da sam primetio tragediju – ima još jedna uljana slika koju niste videli. – I povukavši ustranu jedan zastor, on otkri portret markize Afrodite u punoj veličini.
Ljudska veština nije mogla da učini više da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista eterična prilika koja je stajala preda mnom prethodne noći na stepenicama Duždevog dvora, stajaše opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zračilo od osmeha, još uvek se skrivalo (nepojmljiva anomalija!) ono ćudljivo senčenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savršene lepote. Svoju desnu ruku držala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala naniže ka jednoj čudesno uobličenoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo zemlju – i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se činila kao da okružuje i pohranjuje njenu ljupkost, lebdeo je par najnežnije zamišljenih krila. Moj pogled pade sa slike na priliku moga prijatelja, i snažne reči Čapmanove19 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperiše mi nagonski na usnama:

Ustao je.
Tu, k'o rimski kip, on će stajati
dok u mermer ne pretvori ga smrt.20

Hajte! – reče on najzad, prilazeći stolu od raskošno emajliranog i masivnog srebra, na kojem stajahu nekoliko čaša od fantastično obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim
vazama, uobličenim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i napunjenim nečim što mišljah da je johanis-berger.21 – Hajte! – reče on naglo – pijmo! Rano je, ali pijmo. Zaista je rano – nastavi on zamišljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog čekića kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat sunčeva izlaska – zaista je rano, ali šta je s tim? Pijmo! Nalijmo žrtvu livenicu onom svečaničnom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako rado da uguše! – I, nateravši me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za drugom nekoliko čaša vina.
Sanjati! – nastavi on, dajući opet površan prizvuk razgovoru, dok je prema žarkoj svetlosti kandila držao jednu od raskošnih vaza, – sanjati, bila je moja svrha života. Zato sam uobličio za se, kao što vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podići nešto bolji u srcu Venecije? Doduše, vi vidite oko sebe šarenilo građevinarskih ukrasa. Čednost Jonije vređaju prepotopski nacrti, a sfinge Egipta opružene su na ćilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojažljive. Prikladnosti mesta, a naročito vremena, bauci su koji straše ljudski rod da se zanese veličanstvenim. Jednom sam i sâm bio dekorist,22 ali ta sublimacija ludosti izgubila je čar za moju dušu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila, moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagođava me za radosnija viđenja one zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. – Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i izgledaše da osluškuje neki šum koji ja ne mogah čuti. Najzad, uspravivši se telom, on pogleda gore i izusti stihove biskupa čičesterskog:
Čekaj me onde, i veruj u to: doći ću k tebi u dubok dô.
Sledećeg trenutka, priznajući snagu vina, on se svom dužinom baci na sofu.
Sada se čuše užurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snažno kucanje na vratima. Pohitao sam da predupredim još jedno uznemirenje, kad jedan paž Mentonijevog doma hrupi u sobu, i promuca, glasom koji se gušio od uzbuđenja, nepovezane reči, "Moja gospođa! – moja gospođa! – otrovana! – otrovana! Oh lepa – oh lepa Afrodita!"
Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavača da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi behu ukočeni – njegove usne sivoplave – njegove donedavno blistave oči uprte u smrt. Posrćući priđoh opet stolu – ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu – i svest o celokupnoj i strašnoj istini sinu mi odjednom u duši.
1834.
Preveo Borivoje Nedić

1 Henri Ring (Henry King, 1592-1669) – engleski bogoslov i pesnik. 2 Ponte di Sospiri (ital.) – Most uzdisaja.
3 ennuye (franc.) – obuzet dosadom.
4 Plinije (rođen 23 n.e.) – obično nazivan Stariji, rimski prirodnjak; akantus – biljka bodljikara ili mačja šapa.
5 boudoir (franc.) – gospođin salon.
6 Rimski car Komod – sin Marka Aurelija, vladao je od 180. do 192. n. e., veliki tiranin koji je sramotio presto.
7 palazzo (ital.) – palata, dvorac.
8 bienseame (franc.) – pristojnost, uljudnost. 9  (grč.) – poet. smejanje.
10 ultra (lat.) – preko mere, preterano. 11 valet (franc:) – sluga, sobar.
12 Đordano Čimabue (Cimabue) – florentinski slikar s kraja trinaestog veka. 13 chefs d'oeuvre (franc.) – remek-delo.
14 Gvido Reni (Reni Guido, 1575-1642) – italijanski slikar.
15 Antonio Kanova (Canova Antonio, 1757-1822) – italijanski skulptor.
16 (ital.) – Ni najbolji umetnik nema toliko mašte, koliko sam komad mermera obuhvata sobom.
17 Anđelo Policijano (Poliziano Angelo, 1454-1494) – italijanski pesnik i humanist. 18 Prevod pesme Nikica Petrak.
19 Džordž Čapman (Chapman George, 1557-1634) – engleski pesnik i dramski pisac.
20 Navedeni stihovi su iz V, 4. ove tragedije, gde su oni u prvom licu, a ne u trećem, kao što ih Po kazuje.
21 johanisberger – vrsta izvrsnog belog vina, nazvanog po Johanisburgu, selu i zamku na Rajni.
22 dekorist je Poova reč, i označava čoveka koji je isuviše sklon ukrašavanju u umetnosti i književnosti.

MORELA


Osećanje duboke ali veoma čudne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli. Slučajem bačen u njeno društvo pre mnogo godina, moja je duša, od prvog našeg sastanka, planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobično njegovo značenje, niti da savladam njegovu neodređenu snagu postajalo je sve gorče i teže. Ali mi smo se našli; sudbina nas je spojila pred oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, međutim, izbegavala društvo, i priljubivši se uz mene činila me srećnim. Sreća je diviti se; sreća je sanjariti.
Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obični; njena duševna snaga bila je ogromna. Osećao sam to, i u mnogim stvarima postao njen učenik. Uskoro sam dočekao da stavi ispred mene gomilu onih mističkih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obično smatraju samo kao ostatak ranije nemačke književnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zašto, bilo omiljeno i stalno štivo, a vremenom postade i moje, možda
po onom prostom ali snažnom uticaju navike i primera.
U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja načela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog što sam čitao mogla naći bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogrešno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj ženi da me vodi i pošao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamišljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi položila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, čudne reči, čije se neobično značenje zapečatilo u mojoj svesti. Onda bih časovima ostajao uz nju; slušao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala užasna – a tamna senka mi pala na dušu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, čisto nadzemaljskih tonova. I tako, sreća bi naprečac ustupila mesto užasu, najveća lepota bi se pretvorila u najveću gnusobu, kao što je Hinon1 postala Gehena.2
Nije potrebno tačno određivati pravi karakter istraživanja, koja su, proizlazeći iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora između Morele i mene. Ko je izučavao ono što se može nazvati teološkim moralom shvatiće nas lako, a ko nije izučavao, u svakom slučaju teško da će nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija3 Pitagorejaca; i, iznad svega, učenje Šelingovo o identitetu, to behu obično glavne tačke raspravljanja, koje su davale najveću čar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lični, g. Lok je, mislim, tačno definisao tvrdeći da se sastoji u "istovetnosti jednog umnog bića". A kako pod ličnošću podrazumevamo umno biće koje ima svesti, i pošto postoji svesnost koja uvek prati mišljenje, to je baš ono što čini sve nas onim što mi zovemo – mi, razlikujući time sebe od drugih bića koja misle, dajući sebi svoje lično postojanje. Ali principium individuationis,4 saznanje onog postojanja, koje se smrću ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najživljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zaključaka koji iznenađuju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog načina s kojim je Morela o tome govorila.
Ali, ipak, došlo je vreme kada me tajanstvenost u ponašanju moje žene tištala kao mađija. Nisam više mogao da izdržim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodičnog govora, ni blesak njenih tužnih očiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takođe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlađenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila žena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbiše na njenom obrazu, a plave žile na bledom čelu odskočiše, i u jednom trenutku moje se biće topilo od sažaljenja, ali u idućem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih očiju, i duša bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu strašnu bezdan.
Treba li onda da kažem da sam priželjkivao sa ozbiljnom i žarkom željom čas Moreline smrti? Da, priželjkivao sam; i izdržao mnogo dana, mnogo nedelja i teških meseci, dok mi izmučeni živci ne zagospodariše razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvničkim srcem, proklinjao dane, časove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve duži i duži što se njen nežni život više gasio, kao senke pri smiraju dana.
Ali jedne jesenje večeri kada su vetrovi počivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj
postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskošnog oktobarskog lisnatog granja.
Ovo je dan nad danima – reče ona kada sam joj se približio – dan nad svim danima da se ili živi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i života – ah, a još lepši za kćeri neba i smrti.
Poljubih je u čelo, a ona nastavi:
Ja umirem, ali ću živeti.
Morela!
Nije bilo dana kada si me voleo... ali obožavaćeš kad umre onu koje si se grozio za života.
Morela!
Još jednom ti kažem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi – ah, tako male – koju si osećao prema meni, prema Moreli. I kad moja duša ode, dete će živeti – tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani biće dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih osećanja, kao što je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, časovi tvoje sreće su minuli, a radost se ne bere dva puta u životu, kao ruže što dvaput cvetaju. Nećeš onda igrati više ulogu čoveka iz Teosa,5 nego ćeš, ne poznavši slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvački pokrovac, kao što čine muslimani u Meki.
Morela! – viknuh – Morela, otkuda ti to znaš? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pređe njenim udovima, i tako je umirala, a ja više ne čuh njen glas.
Ali, kao što je prorekla, njeno dete, koje je umirući rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, ćerčica, živelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savršena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, većom no što bih verovao da je moguće osećati prema ma kom biću na zemlji.
Ali, nebo ove čiste ljubavi potamni, a potištenost, strava i tuga prekriše ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobično uzrastom i umom. Neobično, zaista neobično, bilo je njeno telesno napredovanje, ali užasne, ah, užasne i pune uznemirenja bejahu misli što su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bića. A zar je moglo biti drukčije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle žene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog časa sevali iz njenih velikih i umnih očiju? Kad je, kažem, sve to postalo očigledno mom užasnom razumu te nisam više mogao to da sakrijem od svoje duše, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajući sve to, zar je onda čudno što su se strašne i razdražljive sumnje uvukle u moju dušu, ili što se moje misli vratiše na one divlje priče i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da obožavam, i, u strogoj osamljenosti moje kuće, pazio sam sa velikim strahom na sve što se nje ticalo.
Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uživao u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove sličnosti s majkom, tužnom i mrtvom. I svakog časa sve tamnije postajahu te senke sličnosti, sve punije i sve određenije, sve čudnije i sve strašnijeg i groznijeg izgleda... Njen osmeh, sličan majčinom, mogao sam da pod- nesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuviše savršene sličnosti. Oči su joj bile slične Morelinim
i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo često zavirivale u dubinu moje duše Morelinom sopstvenom snagom i zapanjujućim značenjem. U konturama njenog visokog čela, u uvojcima svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tužnim zvucima njenog govora, i iznad
svega, ah, iznad svega, u izrazima i rečenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i žive, nalazio sam hrane za misli i užas koji me sažižu, mene – onog crva što nije hteo da umre.
Piođoše tako deset godina njenog života, a moja kći živela je na zemlji još nekrštena. "Čedo moje" i "dušo moja4' bila su imena koje je ljubav očeva obično upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana isključivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad kćeri nisam govorio o majci; bilo mi je nemoguće. Zbilja, za kratko vreme njenog živofa, ona nije ništa doznala o spoljašnjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali vremenom činilo se mojoj duši, rastrojenoj i potresenoj, da će se obredom krštenja osloboditi užasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja, dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa mnogim imenima nežnim, srećnim i dobrim. Pa šta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom učinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoočnica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duše, kada ispod zamagljenih svodova, u tišini noći, prošaputah na uvo svešteniku slogove – Morela. I ko bi to drugi sem crni đavo zgrčio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad, trgnuvši se na tu jedva čujnu reč, podiže svoje sjajne oči sa zemlje k nebu, i padajući mrtva na kamene crne ploče naše porodične crkve, odgovori: "Evo me!"
Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih reči do mog uva, a zatim kao rastopljeno olovo te reči sa siktanjem jurnuše u moj mozak.
Godine... godine mogu proći, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cveće i vino – ali žalosna vrba i kiparis senčali su me dan i noć. Nisam vodio računa o vremenu ni mestu, i zvezde moje sudbe nestadoše s neba, na zemlji se smrče, a njeni stvorovi promicahu pored mene kao brze senke, i među svima njima ja videh samo – Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo jedan zvuk u moje uvo, a talasići morski žuborili su bez prestanka – Morela. Ali ona je umrla; svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada ne nađoh nikakvih tragova od prve – u grobnici, u koju sam položio drugu – Morelu...
1835.
Preveo Momčilo Jojić
1 Hinon – dolina kod Jerusalima gde su Jevreji prinosili svoju decu na žrtvu bogu Molohu. 2 Gehena – pakao.
3 palingenezija – učenje o ponovnom rođenju.
4 prinripium individnationis (lat.) – načelo individuacije. 5 Teos – grad u Maloj Aziji, mesto rođenja Anakreonta.

NEKI POSTUPCI U ŽIVOTU JEDNOG PISCA U MODI
... allpeople went
Upon their ten toes in wild wonderment.
Bishop Hall's Satires.
... svi su ljudi hodali
u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola

Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu.
Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona.
Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije.
Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim u njegovu radnu sobu.
Sine moj – rekao je pošto smo seli – šta je osnovni cilj u tvom životu?
Oče moj – odgovorio sam – to je istraživanje Nosologije.
A šta je, Roberte – zapitao je – Nosologija?
Gospodine – rekao sam – to je nauka o nosevima.
A možeš li mi reći – upitao je – šta nos znači?
Nos je bio, moj oče – odgovorio sam, raznežen – na razne načine definisan od oko hiljadu različitih autora. – (Ovde sam izvadio svoj časovnik.) – Sada je podne ili tu negde, imaćemo dovoljno vremena da ih sve prođemo pre ponoći. Pa da, onda, počnemo: Prema Bartolinusu, nos je ona izbočina, ona čvoruga, ona izraslina, ona...
Dobro, Roberte – upao je stari dobri gospodin – zaprepašćen sam širinom tvog znanja – uveren sam u to – duše mi! – (Ovde je sklopio oči i stavio ruku na srce.) – Dođi ovamo! – (Ovde me je uhvatio za ruku.) – Tvoje obrazovanje se sada može smatrati završenim – krajnje je vreme da se uhvatiš u koštac sa životom, a ne možeš učiniti bolju stvar nego da slediš svoj nos, zbog toga... zbog toga... zbog toga... – (Ovde me je šutnuo niz stepenice pravo na ulicu.) – Zbog toga, napolje iz moje kuće i neka te Bog blagoslovi!
Dok sam u sebi osetio božanski afflatus,1 shvatio sam da je ova nesreća pre bila sreća nego šta drugo. Rešio sam da me vodi očev savet. Odlučio sam da sledim svoj nos. Povukao sam ga jednom-dvaput za vrh i odmah napisao pamflet iz Nosologije.
Ceo se Fjum-Fadž bio uskomešao.
Divan genije! – rekao je Tromesečnik.
Nadmoćan psiholog! – rekao je Vestminster.
Pametan momak! – rekao je Stranac.
Odličan pisac! – rekao je Edinburg.
Duboki mislilac! – rekao je Dablin.
Veliki čovek! – rekao je Bentli.
Božja duša! – rekao je Frazer.
Jedan od nas! – rekao je Blekvud.
Ko bi mogao biti? – rekla je gospođa Bas-Blu.
Šta bi on mogao biti? – rekla je velika gospođica Bas-Blu.
Gde bi on mogao biti? – rekla je mala gospođica Bas-Blu.
Ali ja uopšte nisam obraćao pažnju na ove ljude jer sam upravo bio zakoračio u radionicu jednog umetnika.
Vojvotkinja od Blagoslovi-mi-dušu je pozirala za svoj portret; markiz od Tako-tako je držao vojvotkinjinu pudlicu; grof od Ovoga-i-onoga je flertovao sa njenim dvorkinjama; a njegova kraljevska visost od Ne-dodiruj-me oslanjao se na naslon njene stolice.
Približio sam se umetniku i digao nos.
O, divno! – uzdahnula je vojvotkinja.
Oh, bože! – prošaputao je markiz.
O, šokantno! – zastenjao je grof.
Oh, strašno! – zamumlalo je njegovo kraljevsko visočanstvo.
Šta tražite za njega? – upitao je umetnik.
Za njegov nos! – uzviknula je vojvotkinja.
Hiljadu funti – rekao sam sedajući.
Hiljadu funti? – upitao je umetnik, zamišljeno.
Hiljadu funti – rekoh.
Jamčite li za njega? – upitao je, okrećući nos prema svetlosti.
Je li pravi original? – upita, dodirujući ga sa poštovanjem.
Hmm! – rekao sam, uvijajući ga na jednu stranu.
Nijedna kopija nije uzeta? – zapitao je, razgledajući ga pod lupom.
Nijedna – rekoh, podigavši ga.
Izvrsno – izbacio je, iznenađen lepotom tog pokreta.
Hiljadu funti – rekao sam.
Hiljadu funti? – rekao je.
Tačno – rekoh.
Hiljadu funti? – rekao je.
Upravo tako – rekao sam.
Imaćete ih – rekao je – kakav komad vertu!2 – Tako mi je na licu mesta napisao ček i napravio skicu mog nosa. Unajmio sam sobu u Ulici Džermin i poslao njenom visočanstvu devedeset deveto izdanje "Nosologije", sa portretom nosine. Onaj tužni, mali raspusnik, princ od Velsa, pozvao me je na večeru.
Tamo smo svi bili pisci u modi i recherchés.3
Bio je tamo i neki moderni platonist. Citirao je Porfirija, Jamblicija, Plotina, Proklija, Hijerokla, Maksima Tirijusa i Sirijana.
Bio je tamo neki čovek koji je težio usavršavanju ljudi. Citirao je Targota, Praisa, Pristlija, Kondersita, De Stela i "ambicioznog studenta Bolesnog Zdravlja".
Tamo je bio i gospodin Pozitivni Paradoks. Primetio je da su svi filozofi budale i sve budale
filozofi.
Bio je i Estetikus Etiks. Pričao je o vatri, jedinstvu i atomima; o duši koja postoji i pre nego što uđe u naše telo i o njenoj dvostrukosti; o srodnosti i neskladu: o primitivnoj inteligenciji i homomeriji.4
Bio je tamo i Teologos Teologije. Govorio je o Euzebijui Arijanu; jeresi i koncilu u Nici; o pjusizmu5 i konsubstancijalizmu;6 o Homousiju i homousijizmu.7
Bio je i Frikase iz Rošer de Kansela. Pomenuo je muriton od crvenog jezika: karfiol sa velouté sosom; teletinu à la sveti Meneholt; marinat à la sveti Florentin; pomorandžin žele en mosaïques.
Bio je tamo i Pijandura O'Puna čaša. Pomenuo je Latur i Markbrinen; i Muso i Šamberten; Ričburg i Sv. Đorđe; Obrion, Leonvil i Medok; Barak i Prenjak; Grav i Sv. Pere; klimnuo je glavom na Klo de Vužo, i govorio, sa zatvorenim očima, o razlici između Šerija i Amontilada.
Bio je tamo i sinjor Tintontintino iz Firence. Diskutovao je o Simbabeu, Arpinu, Karpaću i Argostinu – o sumornosti Karavađa, o ljupkosti Albana, o bojama Ticijana, o strogosti Rubensa, o nestašlucima Jana Stina.
Bio je tamo i predsednik Fjum-fadžovskog univerziteta. Bio je mišljenja da se u Trakiji Mesec naziva Bendis, Babastis u Egiptu, Diana u Rimu, i Artimes u Grčkoj.
Bio je tamo i Veliki Turčin iz Stambola. Nije mogao da ne misli da su anđeli konji, petlovi i bikovi; da neko na šestom nebu ima hiljadu glava; i da nebesko-plava krava sa nebrojenim brojem zelenih rogova pridržava Zemlju.
Bio je tu i Delfinus Poliglot. Rekao nam je šta se dogodilo sa osamdeset tri izgubljene Eshilove tragedije; sa pedeset četiri besede Isea; sa trista dvadeset i jednim govorom Lisija; sa sto osamdeset rasprava Teofrarusa; sa osam Apolonovih knjiga o presecima kupe; sa Pindarovim himnama i ditirambima; sa četrdeset tragedija Homera Juniora.
Bio je tamo i Ferdinand Fic-Fosili Felcpar. Informisao nas je o unutrašnjim vatrama i tercijarnim formacijama; o gasovitim, tečnim i čvrstim oblicima; o kvarcu i laporu; o škriljcima i šljaki; o gipsu i trapu; o talku i kreču; o sfeleritu i horn-sfeleritu; o mika-škriljcima i trošnoj steni; o antimonu i kalcedonu; o manganu i o čemu god hoćete.
Tamo sam bio i ja. Pričao sam o sebi – o sebi, o sebi, i o sebi; – o Nosologiji, o svom pamfletu i o sebi. Digao sam nos i govorio o sebi.
Fantastično pametan čovek! – rekao je princ.
Super! – rekli su njegovi gosti; sledećeg jutra posetila me je njena milost Blagoslovi-mi- dušu.
Hoćete li doći u Almaks, slatko stvorenje? – rekla je milujući me pod bradom.
Sa zadovoljstvom – rekao sam.
Nos i sve ostalo? – upitala je.
Ovakav kakav jesam – odgovorio sam.
Izvolite pozivnicu, rođeni, i mogu li reći da ćete biti tamo?
Draga vojvodkinjo, od sveg srca.
Ju, ne! – već od sveg nosa?
Sa svakim njegovim delićem, draga – rekao sam. I tako, zavrnuh ga jednom-dvaput, i nađoh se u Almaksu. Sobe su bile ispunjene do zagušenja.
On dolazi! – rekao je neko sa stepeništa.
On dolazi! – rekao je neko malo dalji.
On dolazi! – rekao je neko još dalji.
Došao je! – uzviknula je vojvotkinja. – Došao je, dragi moj! – i ščepavši me obema rukama, triput mi poljubi nos. Usledilo je primetno uzbuđenje.
Diavolo!8 – uzviknuo je grof Kaprikornuti.
Mille tonnerres!9 – izustio je princ od Gremija
Tausend Teufel!10 – promumlao je izbornik iz Bladenufa.
Ovo se više nije moglo podneti. Pobesneo sam. Naglo se okrenuh prema Bladenufu.
Gospodine – rekao sam – vi ste babun.
Gospodine – odgovorio je posle pauze – Donner und blitzen.11 To je bilo sve što se moglo poželeti. Izmenjali smo vizitkarte. Sedećeg jutra na Čok farmi upucao sam mu nos – a zatim pozvao prijatelje.
Bête!12 – rekao je prvi.
Budalo! – rekao je drugi.
Glupaku! – rekao je treći.
Magarčino! – rekao je četvrti,
Idiote! – rekao je peti.
Tikvanu! – rekao je šesti.
Odlazi! – rekao je sedmi.
Osetio sam se zbog svega ovoga ponižen i otišao sam ocu.
Oče – rekao sam – šta je osnovni cilj u mom životu?
Sine moj – odgovorio je – to je još uvek izučavanje Nosologije; ali upucavši izbornikov nos, prekardašio si granicu. Istina je, imaš divan nos; ali sada Bladenuf nema nikakav. Odbacili su te, a on je postao heroj dana. Slažem se da u Fjum-Fadžu veličina pisca, zavisi od dužine njegovog nosa, ali, zaboga, ne može se ni govoriti o nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa uopšte nema.
1835.
Preveo Sveta Bulatović

1 afflatus (lat.) – nadahnuće.
2 vertu (franc.) – vredan, dragocen, vrli.
3 recherchés (franc.) – oni koji su traženi, popularni.
4 homomerija – elementi stvari koji su nepromenljivi i kvalitativni, tj. učenje o njima.
5 pjusizam – učenje koje teži da približi englesku crkvu katoličkoj, tj. da suzbije racionalistički protestantizam.
6 konsubstancijalizam – shvatanje da je predmet nauke ono što je u svesti. 7 homousijizam – teološko mišljenje da Hristos nije isto što i Bog.
8 Diavolo (ital.) – Do đavola.
9 Mille tonnerres (franc.) – Sto mu gromova. 10 Tausend Teufel (nem.) – Hiljadu mu munja.
11 Donner und blitzen (nem.) – Munje i gromovi.
12 Bête (franc.) – Budalo.

KRALJ KUGA
Priča sa alegorijom

The gods do bear and will allow in kings
The things which they abhor in rascal routes.
Buckhurst's Tragedy of Ferrex and Porrex. Bogovi trpe i dopuštaju da kraljevi čine stvari kakve preziru kod proste svetine Bukharstova Tragedija Fereksa i Poreksa

Oko dvanaest časova, jedne noći meseca oktobra, za vreme slavne vladavine Edvarda Trećeg, dva mornara iz posade "Neobuzdane", trgovačke škune koja je plovila između Slajsa i Temze i sada bila na sidrištu rečne luke, sedeli su, u čudu što su se tu obreli, u točionici pivnice u parohiji Svetog Andreja u Londonu – pivnice nad čijim je ulazom bio nacrtan lik "Veselog mornara".
Prostorija ove krčme, iako oskudno nameštena, zidova crnih od dima, niske tavanice, a i u svakom drugom pogledu istovetna sa uobičajenim izgledom i atmosferom krčmi toga vremena, ipak je, po mišljenju grotesknih grupica, razasutih po prostoriji, sasvim odgovarala svojoj nameni.
Naša dva mornara su, verujem, među njima bili najzanimljivija ako ne i najupadljivija družina.
Jedan od njih, naizgled stariji, koga je njegov drugar zvao karakterističnim nadimkom "Kraka", bio je istovremeno i mnogo viši rastom. Imao je skoro dva metra, a povijena leđa bila su, izgleda, posledica neuobičajeno visokog rasta. Preteranost u visini nosila je, međutim, manjkavosti na drugoj strani. Bio je izrazito mršav; pijan je, kako su to tvrdili njegovi drugovi, mogao da posluži kao zastavica na vrhu jarbola, a trezan kao jedrena motka. Ove obesne šale, kao ni mnoge druge njima slične, međutim, nisu pokretale na mornarevom licu mišiće koji služe smejanju. Visoke jagodice, veliki povijen nos, neupadljiva brada, upala donja vilica i ogromne, buljave i blede oči – ceo izgled njegovog lica, iako prožet izvesnom tvrdoglavom ravnodušnošću prema svetu uopšte, bivao je toliko ukočen i ozbiljan da nije mogao valjano da se podražava i opisuje.
Mlađi je mornar izgledom bio sušta suprotnost svom drugaru. Nije bio viši od metar i dvadeset. Par kratkih, krivih nogu nosio je zdepasto, nezgrapno telo, a neobično debele i kratke ruke, zajedno sa golemim šakama, visile su klateći se kao noge morske kornjače slične perajima. Sitne oči neodređene boje žmirkale su duboko usađene pod veđama. Nos mu je bio utonuo u
mesnato, okruglo, zadriglo, zajapureno lice; debela gornja usna odmarala se na donjoj, još punijoj, dajući mu izraz samodopadljivog zadovoljstva, pojačanog navikom vlasnika tih usana da ih s vremena na vreme obliže. Izvesno je da je svog visokog drugara s broda posmatrao s dvojakim osećanjem divljenja i poruge; povremeno bi se bio zabuljio u njegovo lice kao sunce kad na zalasku zuri u litice Ben Nevisa.
Hodočašće ovog vrlog para po okolnim pivnicama u ranijim noćnim časovima bilo je raznoliko i uzbudljivo. A zalihe novca, ma koliko velike, nisu uvek neiscrpne: u ovu krčmu naši su drugari ušli praznih džepova da okušaju sreću.
Upravo u času kada ova priča počinje, Kraka i njegov drugar, Hju Kabanica, sedeli su za hrastovim stolom usred pivnice, s oba lakta naslonjeni na sto, i rukama podupirali obraze. Obojica su buljila, preko velikog kondira punog neplaćene "opojne tečnosti", u zlokobne reči "Krede nema", koje su, na njihovo zaprepašćenje i gađenje, bile ispisane iznad vrata tim istim mineralom o čijoj su nestašici govorile. Nijednog od ova dva zatočnika mora nismo, po pravdi, mogli optužiti za dar odgonetanja pisanih znakova – dar koji je u narodu toga doba bio tek neznatno manja mađija od veštine pisanja. Ali, istini za volju, iskrivljenost čitavog natpisa – neopisivo bočno zanošenje tih slova – nagoveštavali su, po mišljenju oba mornara, duži period lošeg vremena, pa su odlučili da odmah, kako je to Kraka slikovito rekao, "ispumpaju vodu iz broda, dignu jedra i otplove ispred bure".
Čim su, po dogovoru, ispili ostatak piva i pritegli krajeve kaputa, jurnuli su na ulicu. Iako je Kabanica dva puta upao u kamin, misleći da su to vrata, na kraju krajeva uspeli su da pobegnu. Kada je na satu izbilo pola jedan, naši junaci su obešenjački i iz sve snage trčali mračnim sokakom u pravcu Stepenica Svetog Andreja, dok ih je u stopu sledila gazdarica "Veselog mornara".
U doba u kojem se dešava ova živahna priča, a povremeno i koju godinu pre i posle ovog vremena, čitava je Engleska, a posebno njena prestonica, odjekivala od krikova "Kuga", – uzvika koji su svima ulivali strah u kosti. Grad je bio uveliko opustošen, a u onim zastrašujućim delovima uz Temzu, iz kojih je, po mračnim, uzanim i prljavim ulicama, izvirao Demon Zaraze, mogli su se sresti još samo Strah, Užas i Praznoverje.
Kraljevskim proglasom ovi delovi grada bili su stavljeni van zakona i svim je građanima, pod pretnjom smrtne kazne, bilo zabranjeno da naruše pustoš te oblasti. Međutim, ni kraljevo naređenje, ni ogromne pregrade, postavljene na počecima prokaženih ulica, čak ni preteća užasna smrt koja je gotovo sigurno kosila nesrećnike koje nikakva opasnost nije mogla odvratiti od avanture – ništa nije sprečavalo noćne razbojnike da do kraja opljačkaju prazne i napuštene kuće i uzmu i poslednji komadić gvožđa, mesinga i olova koji se mogao preprodati.
Posebno zimi, kada bi se pregrade uklonile, brave, reze i tajni podrumi postajali su slaba zaštita za bogate zalihe vina i žestokih pića koje su trgovci, čije su se prodavnice nalazile u tom kraju, ostavljali za sobom bežeći ispred pošasti.
Ipak je veoma mali broj na smrt preplašenih ljudi ta zlodela pripisivao ljudskim rukama. Kužni duhovi, zli dusi zaraze i demoni groznice bili su, prema opštem ubeđenju, glavni uzroci zlih rabota, a gradom su se iz časa u čas širile priče koje su ledile krv u žilama, pa je na kraju sve kuće u zabranjenoj oblasti, poput grobnog pokrova, obavio užas. I sami su lopovi često bežali pred strahotama vlastitog razbojništva, ostavljajući taj samotni prostor zabranjene zone mraku,
tišini, kugi i smrti.
Jedna od već pomenutih strašnih pregrada, koje su označavale zabranjena kužna područja, isprečila se Kraki i časnom Hjuu Kabanici dok su bežali niz jedno sokače. Vratiti se nisu mogli, a nije bilo vremena za gubljenje jer im je potera bila za petama. Čistokrvni mornari su se k'o od šale popeli uz ogradu od grubo tesanih dasaka; pomahnitali od uzbuđenja izazvanog podjednako pićem i bežanjem, bez oklevanja su preskočili prepreku i, nastavivši pijanu trku uz viku i ciku, izgubili su se u smrdljivom spletu uličica tog tamnog vilajeta.
Da nisu bili toliko ogrezli u piću, njihov teturavi trk sigurno bi zaustavile užasne slike predela koji ih je okruživao. Vazduh je bio hladan i pun izmaglice. Kamenje kaldrme, izvaljeno iz ležišta, bilo je razbacano po visokoj, oštroj travi koja im se ovijala oko stopala i članaka. Urušene kuće zakrčile su ulice. Svuda sa se širili odvratni, otrovni smradovi; a jeziva svetlost, koja je čak i u ponoć izbijala iz magličaste i kužne atmosfere, ocrtavala je u prolazima i sokacima, ili u kućama bez stakala na prozorima, leševe mnogih noćnih razbojnika koje je ruka kuge zaustavila u pljački.
Međutim, žestina takvih prizora, utisaka i prepreka nije mogla da zaustavi ova dva, po prirodi hrabra čoveka, sada puna lude smelosti i "opojne tečnosti", koji su, nesumnjivo i pravo – koliko im je to pijanstvo dozvoljavalo – lajali u čeljust Smrti. Napred i samo napred grabio je mrgodni Kraka, dok se sumornom pustoši širila jeka njegovih urlika nalik na indijanske ratne pokliče; napred i samo napred kotrljao se i dežmekasti mornar Kabanica, držeći se kaputa svog živahnijeg saputnika i nadglasavajući njegove izuzetne napore na polju vokalne muzike vlastitom bikovskom rikom in basso iz punih pluća.
Bilo je očigledno da su stigli u središte zaražene oblasti. Svaki teturavi korak vodio ih je u veći smrad i strahotu – sokaci su bivali sve uži i krivudaviji. Sa trulih krovova svaki čas bi otpadao po neki golemi kamen ili greda koji su svojim dugim i teškim padom svedočili o visini okolnih kuća; i dok su se s mukom probijali kroz gomile ruševina i đubreta, ruke su im često doticale kosture ili se oslanjale na još uvek mesnate leševe.
Iznenada, naša su dva mornara nabasala na ulaz u visoku, sablasnu kuću; uzbuđeni Kraka zapištao je iz sveg glasa, a iz kuće su mu odgovorili, brzo se nižući jedan za drugim, mnogobrojni divlji, podsmešljivi i neljudski krici. Pijana dvojka se nije uplašila zvukova od kojih bi se, u tom času i na takvom mestu, sledila krv svakome koga ne greje alkohol u grudima, već je glavačke poletela prema vratima, provalila u kuću i doteturala se, neprestano psujući, u samo središte zbivanja.
Prostorija u kojoj su se obreli bila je, videlo se, radnja nekog pogrebnika; vrata u podu, koja su se nalazila blizu ulaza u kuću, vodila su u prepuni vinski podrum iz čijih je dubina povremeno dopirao zvuk lomljenja boca, potvrđujući da se u njemu nalaze velike količine primamljive tečnosti. Nasred sobe stajao je sto – nasred stola kofa puna pića koje je ličilo na punč. Svuda po stolu, nagomilane bez ikakvog reda, stajale su boce s raznim vrstama vina i drugih pića, a uz njih vrčevi, krčazi i pehari različitih oblika i vrsta. Šestoro ljudi sedelo je za stolom na drvenim podnožjima za mrtvačke sanduke. Pokušaću da ih opišem jednog po jednog.
Licem okrenuta ulazu i, reklo bi se, viša od ostalih, sedela je neka osoba koja je, izgleda, predsedavala skupom. Bio je to visok i koščat muškarac, a Kraka se zapanjio što je ugledao čoveka mršavijeg od sebe samog. Lice mu je bilo žuto kao šafran – ali na njemu, osim jedne
jedine, nije bilo crte koja bi zaslužila da se opiše. Naime, imao je izrazito visoko, odvratno čelo, nalik na mesnatu kapu ili krunu pridodatu na normalnu glavu. Usne su mu bile stisnute i namreškane, što je licu davalo izraz sablasne srdačnosti, a oči su mu, kao i svima za stolom, bile mutne od pića. Ovaj gospodin bio je od glave do pete odeven u mrtvački pokrov od crnog, raskošno vezenog svilenog baršuna, koji je nosio nemarno prebačen preko ramena, kao španski plašt. Na glavi je imao raskošan ukras od perjanica s mrtvačkih kola i povremeno ih je samouvereno i znalački pretresao, a u desnoj ruci držao je golemu ljudsku butnu kost kojom je, sva je prilika, bez ikakvog razloga upravo bio tresnuo jednog člana svoje družine.
Njemu nasuprot, leđima okrenuta prema vratima, sedela je dama ništa manje neobične spoljašnjosti. Iako skoro jednako visoka kao i osoba koju smo upravo opisali, nije mogla da se vajka da je neprirodno mršava. Očigledno je bolovala od vodene bolesti u poslednjem stadijumu; njeno telo nalikovalo je na ogromno bure sa ugrađenom slavinom a prepuno mladog, oktobarskog piva – baš kakvo je stajalo u ćošku kraj nje. Lice joj je bilo okruglo kao dugme, crveno i debelo; a ona ista neobična svojstvenost, ili bolje, njeno nepostojanje koje smo pomenuli opisujući predsednika, videla se i kod ove dame – samo jedna crta njenog lica bila je vredna pomena: u stvari, oštroumni mornar Kabanica odmah je primetio da se svako od prisutnih na ovom poselu mogao opisati pomoću jedne jedine karakteristične crte; svako od njih je, činilo se, prisvojio isključivo pravo na jednu izrazitu crtu fizionomije. Kod dame o kojoj je reč to su bila usta. Počinjući od desnog, strahovita se razvalina protezala do kraja levog uha tako da su joj kratke minđuše, koje su visile na obe usne resice, stalno upadale u taj golemi otvor. Ona se, međutim, svojski trudila da usta drži zatvorena i da deluje dostojanstveno u haljini koja je, u stvari, bila sveže uštirkana mrtvačka košulja, zakopčana do brade, s nabranim okovratnikom od tankog muslina. Njoj s desna, sedela je sićušna mlada žena koja je, činilo se, bila štićenica krupne dame. Ovo nežno, maleno stvorenje, očigledno je – sudeći po tananim, drhtavim prstima i plavičastoj boji usana i mrljama od groznice razasutim po olovnosivim obrazima, bolovalo od jektike. Uprkos bolesti, njeno je držanje imalo izraziti haut ton; manir kojim je nosila mrtvački pokrov od najfinijeg indijskog batista bio je ljubak i degagé; kovrdže su joj padale niz vrat, a na usnama joj je titrao osmejak; njen nos, međutim, suviše dugačak, tanak, kriv, klimav i bubuljičav, nadvio se preko gornje usne i uprkos tome što ga je jezikom nežno gurkala u jednu ili drugu stranu, davao joj je izgled pomalo podmukle osobe.
Njoj nasuprot, levo od dame koja je bolovala od vodene bolesti, sedeo je podbuo, sipljiv, kostobolan starčić, čiji su obrazi počivali na njegovim ramenima kao dve mešinice pune oporto vina. Izgleda da je on, sedeći prekrštenih ruku i s jednom nogom, umotanom u zavoje, podignutom na sto, verovao da zaslužuje posebnu pažnju. Izvesno je da se ponosio svakim santimetrom svog izgleda, a posebno je uživao u svom napadnom, šarenom vrskaputu. Taj komad odeće, istini za volju, sigurno je skupo platio, a bio je veoma vesto sašiven – napravljen od onih čudesno vezenih, svilenih pokrova koji su se u Engleskoj, ali i u drugim zemljama, obično vešali na vidljiva mesta kraj grba u večnim prebivalištima tek preminulih plemića.
Do njega, a predsedniku s desne strane, nalazio se gospodin u dugim belim čarapama i pamučnim gaćama. Telo mu se, na neki smešan način, u delirijumu treslo na mahove, što je Kabanica nazvao "jezom". Bio je sveže obrijan, a brada mu je bila čvrsto uvezana muslinskim povezom; i ruke su mu bile vezane oko zglobova, pa se nije slobodno služio pićem koje se
nalazilo na stolu; reč je o neophodnoj meri opreza, mislio je Kraka, jer je lice ovog gospodina odavalo pijanduru do srži predanu alkoholu. Dva ogromna uha, međutim, koja ni povez nije mogao sakriti, slobodno su štrčala u prostoru i povremeno se grčevito čuljila kad bi do njih dopro zvuk vađenja čepa iz boce.
Njemu preko puta smestio se šesti, poslednji član družine, neobično ukočen čova koji se, pateći od paralize, morao – bez šale – osećati veoma neugodno u neprikladnoj odeći. On je jedini bio odeven u nov, lep mrtvački sanduk od mahagonija. Vrh sanduka, zaglavlje, pritiskalo je nesrećnikovu glavu i pokrivalo mu čelo poput kapuljače, zbog čega je bio neopisivo zanimljiv. Na bokovima sanduka nalazile su se rupe za ruke, ne samo zbog elegancije već i zbog puke potrebe; kruto odelo, ipak, sprečavalo je vlasnika da kao njegovi drugovi sedi uspravno za stolom; dok je ležao pod uglom od četrdeset pet stepeni, oslonjen na nogare, beonjače njegovih ogromnih, buljavih očiju upravljale su se prema tavanici, zaprepašćene vlastitom veličinom.
Pred svakim učesnikom ovog posela nalazio se deo ljudske lobanje koji je služio umesto čaše. Iznad njih visio je ljudski kostur, obešen za nogu kanapom koji je bio okačen za gvozdeni prsten na tavanici. Drugi krak nesputano je štrčao ustranu pod pravim uglom, tako da se klimavi i klepetavi skelet njihao i vrteo po ćefu svakog daška vetra koji bi puhnuo kroz prostoriju. U lobanji ove gnusne viseće naprave žarila se hrpica ugljako ja je treperavom ali jasnom svetlošću obasjavala čitav prizor; mrtvački sanduci i svi ostali predmeti, koji su pripadali pogrebniku, vlasniku radnje, bili su naslagani uvis uza zidove i prozore, tako da nijedan tračak svetla nije prodirao na ulicu.
Ugledavši ovaj neobični skup i još neobičniju opremu njegovih učesnika, naša dva mornara nisu se, kako smo to mogli očekivati, ponašala s doličnim poštovanjem. Kraka je, naslonivši se na zid kraj kojeg se našao, obesio donju vilicu više nego obično i raskolačio oči što je jače mogao; Hju Kabanica, sagnuvši se tako da mu se nos našao u visini stola, oslonio se dlanovima o kolena i prasnuo dugim, glasnim, treštavim grohotom izrazito neumesnog i neumerenog smeha.
Visoki predsednik, ne uvredivši se zbog ovog sasvim nepristojnog ponašanja, ipak se ljubazno osmehnuo uljezima – klimnuo im dostojanstveno glavom ukrašenom crnim perjanicama, prišao im, uhvatio ih za ruke i poveo ih do sedišta koja su ostali članovi posela u međuvremenu postavili. Kraka se nije nimalo protivio, već je poslušno seo; galantni Hju pomaknuo je svoje podnožje za mrtvački sanduk bliže čelu stola, uz mesto na kom je sedela malena jektičava dama u mrtvačkom pokrovu, razdragano se svalio na sedište i natočivši crno vino u lobanju, ispio ga u ime boljeg poznanstva. Hjuovo drsko ponašanje strašno je naljutilo ukočenog gospodina u sanduku, zbog čega je moglo doći do ozbiljnih razmirica da predsednik nije u tom trenu, udarajući o sto svojom močugom skrenuo pažnju na sledeće reči:
Dužnost nam je da ovom srećnom prilikom.
Zaustavi – prekinuo ga je Kraka ozbiljno – stani malo, kad ti kažem, i reci mi koji ste vi i šta, do đavola, radite, nagizdani k'o nečastivi i zašto cevčite piće koje je ovde preko zime ostavio moj drugar, pogrebnik Vil Vimbl!
Na ovu neoprostivu neučtivost čitava je družina skočila i divljački i strašno rikala, kao i onda kad su kricima privukli pažnju mornara. Predsednik se, međutim, prvi pribrao i, obraćajući se Kraki posle kraće pauze opet progovorio:
Drage volje i u razumnoj meri zadovoljićemo znatiželju tako uglednih, ako i nezvanih, gostiju. Znajte, dakle, da sam ja vladar na ovim prostorima i da je moja vlast neograničena pod titulom "Kralj Kuga Prvi".
Ova prostorija, za koju mislite da je radnja pogrebnika Vila Vimbla – čoveka koga mi ne poznajemo i čije plebejsko ime nikad do ove noći nije povredilo naše kraljeve uši – ova soba je, kažem, Svečana sala našeg dvora, namenjena sednicama našeg kraljevskog saveta i drugim svetim i uzvišenim ciljevima.
Plemenita dama nama nasuprot je Kraljica Kuga, naša Presvetla supruga. Ostale uzvišene ličnosti koje vidite članovi su naše porodice i nose oznake kraljevske krvi u svojim uvaženim titulama: "Njegova Milost Nadvojvoda O'Kužni" – "Njegova Milost Nadvojvoda Zaraženi" – "Njegova Milost Vojvoda od Pošasti" – i, "Njena Presvetla Visost Nadvojvotkinja od Bubonske kuge".
Što se tiče – nastavio je vladar – vašeg pitanja zašto ovde sedimo na sednici Saveta, oprostićete nam što ćemo vam reći da se to tiče nas i jedino nas i naših privatnih i vladarskih interesa i ni na koji način se ne dotiče nikog osim nas samih. Ali, uzevši u obzir prava za koje gosti i stranci mogu pomisliti da im pripadaju, objasnićemo vam da smo se okupili noćas da, posle revnosnog proučavanja i preciznog istraživanja, ispitamo, analiziramo i do kraja odredimo neodredljiv duh – neshvatljive odlike i prirodu neprocenjenih vrednosti vina, piva i drugih pića u kojima uživaju naša grla u ovoj bogatoj prestonici, pa da time, ostvarimo i našu nameru i da nešto učinimo i za dobrobit onog nadzemaljskog vladara koji vlada svima nama, čije je kraljevstvo bezgranično, a zove se Smrt.
Ime mu je Mika Davež – uzviknuo je Kabanica pružajući dami pored sebe lobanju sa vinom i sipajući sebi po drugi put.
Bezverni nitkove – rekao je predsednik, obraćajući se sada časnom Hjuu – ti neverniče i prokleti bedniče, rekli smo da ćemo se samo iz poštovanja prema pravima, koja ne želimo ukinuti ni prostacima, udostojiti da odgovorimo na tvoja nepristojna i nerazumna pitanja. Jer, iako ste nepozvani došli na sednicu našeg Saveta, mi verujemo da je naša sveta dužnost da u svakog od vas ulijemo galon ovog slatkog vina, da vam damo da ga ispijete naiskap i to klečeći na kolenima za sreću i blagostanje našeg kraljevstva, pa da slobodno produžite svojim putem ili ostanete ovde i priđete našem stolu, kako vam već bude drago.
To bi, bojim se, bilo nemoguće – uzvratio je Kraka koji je očigledno osećao izvesno poštovanje prema dostojanstvenom stavu Kralja Kuge Prvog jer je, dok je govorio, stajao pridržavajući se za sto. – Bilo bi, Vaše Visočanstvo, molim lepo, nemoguće da pod svoju palubu ukrcam i četvrtinu tečnosti o kojoj je Vaše Visočanstvo govorilo. Da ne pričam o teretu koji sam ukrcao pre podne, nešto kao redovni balast, pa tek pivo i drugo piće koje sam večeras utovario u više luka; pod palubom sada imam pun tovar "opojne tekućine" koju sam pošteno namirio u "Veselom mornaru". Zato molim Vaše Visočanstvo da moju dobru volju spram vas prihvati kao svršenu stvar... jer nema šanse da ja pristanem da popijem makar i jednu kap, a najmanje kap te odvratne, ustajale vode s dna brodskog korita koja je pravi bućkuriš.
Povuci to, zvrndove – prekide ga Kabanica koji se zgranuo što njegov drugar tako dugo govori i još se nećka. – Povuci to i, kad ti kažem, ne blebeći više, Krako. U mojoj utrobi ima još mesta, iako priznajem da se i moj brod, kao i tvoj, nagnuo na bok; i za tvoj teret ja bi', bolje nego
da talasamo, probao da nađem mesta, ali...
Ova rasprava – upleo se predsednik – nije u skladu sa odredbama kazne ni sa presudom, koja je sasvim prosečna, a koja se ne može menjati ni opozvati. Uslovi koje smo odredili moraju se ispuniti do poslednjeg slova i bez otezanja, a ako ne uspete, određujemo da vas vežu za noge i vrat zajedno, kao buntovnike, utope u ovom buretu oktobarskog piva!
Presuda!... Presuda!... Pravilno!... Pravedno!... Mudra odredba!... Dostojna i ispravna, sveta presuda – vikala je porodica Kuga u glas. Kralju se čelo namrštilo u bezbroj bora; kostobolni starčić duvao je kao veliki meh, dama s mrtvačkim pokrovom mlatila je nosom tamo- amo; gospodinu u pamučnim gaćama načuljile su se uši; ona u mrtvačkoj košulji hvatala je vazduh kao riba na suvom; onaj u sanduku izgledao je ukočeno i kolutao očima.
Ah! Ah! Ah! – cerekao se Kabanica, ne osvrćući se na opštu uzbuđenost – aha, ha, aha, ha! Aha, ha, aha, ha, Ah! Ah! Ah, kazao sam ja – rekao je najzad – kazao sam ja kad je gospodin Kralj Kuga udario nama ovu zvrčku da dva ili tri galona ovog bućkuriša od vina ne znače ništa za čvrstu i nepretovarenu brodicu kao što je moja... ali ako treba da pijem u zdravlje Đavola (Bog da mu oprosti) i da još kleknem pred ovu nakazu od kralja, za koju znam, kao što i za sebe znam da sam grešni mornar, da je niko drugi nego glumac Tim Provala glavom i bradom – pa to je druga priča i meni to uopšte ne ide u glavu.
Nisu mu dali da u miru završi svoj govor. Čun je pomenuo Tima Provalu, čitava družina skočila je na noge.
Izdaja – povikalo je njeno Visočanstvo Kraljica Kuga Prva.
Izdaja – rekao je kostobolni starčić.
Izdaja – vrištala je Nadvojvotkinja od Bubonske Kuge.
Izdaja – mrmljao je gospodin kome su svezali bradu.
Izdaja – režao je čova iz sanduka.
Izdaja! Izdaja! – vrištalo je njeno Usnato Visočanstvo. Uhvativši nesrećnog Kabanicu, koji je upravo hteo da natoči još jednu lobanju vina, za zadnji kraj pantalona, podigla ga je visoko u vazduh i bez suvišnih ceremonija bacila ga u veliko bure njegovog omiljenog piva. Nekoliko puta njegova se glava pojavila na površini kao jabuka u punču da bi na kraju nestala u vrtlogu pene koju je obilato stvaralo Hjuovo bacakanje.
Visoki mornar, međutim, nije bespomoćno gledao patnje svog drugara. Neustrašivi Kraka gurnuo je Kralja Kugu kroz otvor na podu, psujući zalupio vrata i pošao ka sredini prostorije. Skinuo je skelet koji je visio iznad stola i počeo da mlatara njime tako snažno i žestoko da je, dok su gasnuli poslednji traci svetlosti, razmrskao glavu kostobolnom starčiću. Potrčao je zatim do bureta s pivom i Hjua Kabanice i u trenu prevalio taj ogroman drveni sud. Iz bureta je potekla bujica piva – tako snažna – tako silovita – nezaustavljiva – da je preplavila čitavu sobu – prepuni sto se prevrnuo – podnožja mrtvačkih sanduka se okrenula naopačke – kofa s punčem upala je u kamin – a dame u histeriju. Gomile mrtvačke opreme plovile su po prostoriji; vrčevi, krčazi i baloni pomešali su se bez reda u sveopštoj melée, a boce opletene vrbovim prućem bespomoćno su se sudarale s bocama opletenim kanapom. Čovek koga je hvatala delirična "jeza" odmah se utopio – ukočeni gospodin otplovio je u sanduku – a Kraka je pobednički zgrabio oko struka debelu gospođu u mrtvačkoj košulji, izjurio s njom na ulicu i uputio se pravo na "Neobuzdanu", dok je za njim punom parom plovio i strašni Hju Kabanica koji je, pošto je kinuo tri ili četiri
puta, dašćući i duvajući požurio u društvu Nadvojvotkinje od Bubonske Kuge.
1835.
Prevela Željka Kalanja

SENKA PARABOLA
Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.
Psalm Davidov

Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali, ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći, pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi. A kada budu, imaće nekih koji neće verovati, i nekih koji će sumnjati, no ipak biće i jedan mali broj onih koji će naći mnogo čega za razmišljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvožđa.
Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila raširila. Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, između ostalih bilo je jasno da je sada došla bila ona promena sedam stotina i devedeset četvrte godine kada se, ulazeći u znak Ovna, planeta Jupiter spojila sa crvenim prstenom strašnog Saturna. Neobični duh neba, ako ja ne tumačim sve veoma rđavo, pokazao se jasno ne sanjo u fizičkoj kugli zemljinoj, nego i u dušama, maštama i razmišljanjima ljudskim.
Nad nekoliko boca crvenog hijoskog vina, u jednoj otmenoj dvorani jedne mračne varoši koja se zvala Ptolemais, sedeli smo u noći mi, jedno društvance sedmorice. U našu sobu nije bilo drugog ulaza do na jedna visoka vrata od bakra, ta vrata su bila izgrađena od veštaka Korinosa, i kako su bila neobično umetničke izrade, zatvarala su se iznutra. Crne draperije u mračnoj sobi zatvarale su od nas izgled meseca, sjaj zvezda i opustele ulice od ljudi – ali značenje i uspomena na zlo nisu mogli biti tako isključeni. Imalo je svuda oko nas stvari o kojima ne mogu dati nikakvog jasnog računa – stvari materijalnih i duhovnih – težina u atmosferi – osećanje gušenja
strah – i, nadasve, ono užasno stanje egzistencije, koje imaju nervozni ljudi kada su im čula oštro živa i budna, a u isto vreme moći mišljenja leže uspavane. Neka mrtva težina ležala je na nama. Ležala je na našim udovima – na kućnom nameštaju – na peharima iz kojih smo pili; i sve stvari bile su time pritisnute i prignječene, sve stvari osim plamenova sedam gvozdenih lampi koje su osvetljavale našu gozbu. Uspravivši se u visokim, tankim linijama svetlosti, oni su ostali tako gorući bledo i bez pokreta, i u ogledalu, koje je njihov blesak pravio na okruglom stolu od abonosa za kojim smo sedeli u društvu, svaki od nas posmatrao je bledilo svoga sopstvenog lica,
i uznemireno zveranje u oborenim očima svojih drugova. A ipak, mi smo se smejali i bili smo veseli na svoj naročiti način koji je bio histeričan; i pevali smo pesme Anakreontove – koje su ludost; i pili smo mnogo mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio još jedan stanovnik naše sobe u osobi mladoga Zoilusa. Mrtav i sav ispružen, ležao je on, uvijen u mrtvački pokrov – genije i demon ovog prizora. Avaj! on nije imao nikakva udela u našem veselju, osim što je njegovo lice, iskrivljeno kugom, i što su njegove oči, u kojima je smrt tek upola bila ugasila oganj bolesti, izgledale da imaju tako živog udela u našem veselju, kao što možda mrtvi imaju u veselju onih koji imaju da umru. Ali mada sam ja, Ojnos, osećao da su oči umrloga bile na meni, ja sam se ipak usiljavao da ne primetim gorčinu njinog izraza, i gledajući čvrsto dole u dubine abonosovog ogledala, pevao sam glasnim i zvučnim glasom pesme sina varoši Teosa.1 Ali postepeno moje pesme prestadoše, i njihovi odjeci, kotrljajući se daleko između tamnih draperija sobe, postadoše slabi i nerazgovetni, i tako iščezoše. I gle, između tih tamnih draperija gde se zvuči pesme izgubiše izađe jedna mračna i neodređena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti od ma koje poznate stvari. I dršćući i za malo među draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodređena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga haldejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zastala i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro sećam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izašla između draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavši tiho nekoliko reči, zapitah senku za njeno prebivalište i za njeno ime. I senka odgovori: "Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim". I onda mi, sedmorica skočismo sa naših sedišta u užasu, i stajasmo dršćući i tresući se, i preneraženi, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bića, nego množine bića, i menjajući se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih tisuća umrlih prijatelja.
1835.
Preveo Svetislav Stefanović
1 Misli se na Anakreonta, koji se rodio u ovom varoši.

ĆUTANJE
Bajka
Vrhovi bregova spavaju;
doline, stene i pećine ćute.
Alkman1

"Čuj me", reče Demon, spuštajući ruku na moju glavu. "Predeo o kome govorim jeste jedan pusti predeo u Libiji na obalama reke Zeire. I tamo nema mira, ni ćutanja.
"Vode te reke su šafranove i bolesne boje, i one ne teku ka moru, nego drhte uvek i večito pod crvenim okom sunca, u bučnom i grčevitom pokretu. Za mnogo milja na obe strane muljevitog rečnog korita prostire se bleda pustinja džinovskih vodenih krinova. Oni uzdišu jedan drugom u toj samoći, i pružaju nebu svoje duge sablasne vratove, i klimaju tamo i amo svoje večite glave. I neki neodređen šum dolazi između njih kao šum podzemne vode. I oni uzdišu jedan drugome.
"Ali ima granica njihovom carstvu – granica od crne, strašne, visoke šume. Tu kao talasi oko Hebrida, nisko šipražje večito je u pokretu. Ali nema ni najmanjeg vetarca nigde na celom nebu, i visoko prašumsko drveće njija se večito tamo i amo sa snažnim i burnim zvukom. I sa njihovih visokih kruna padaju, jedna po jedna, večite rose. A pri korenju im, čudno otrovno cveće leži grčeći se u uznemirenom dremanju. A iznad njih, sa glasnim i šuštećim šumom, sivi oblaci lete večito ka zapadu, dok se ne skotrljaju kao vodopad preko vatrenog bedema horizonta. Ali nema ni najmanjeg vetra na nebu. A na obalama reke Zeire nema ni mira ni ćutanja.
"Bila je noć i kiša padaše. I padajući to beše kiša a kada je pala ona beše krv. I ja sam stojao u močvari između visokih ljiljanova, a kiša je padala na moju glavu – i krinovi su uzdisali jedan drugom u svečanosti svoje osamljenosti.
"I sasvim odjednom, mesec se rodi kroz tanku avetinjsku maglu, i beše purpurne boje. I moje oči padoše na ogromnu sivu stenu što je stojala na obali reke, i beše obasjana svetlošću meseca. I stena beše siva, i avetinjska, i visoka, – i stena beše siva. Spreda na njoj behu slova urezana u kamenu, i ja idoh kroz močar od vodenih krinova dok ne dođoh blizu do obale, da sam mogao pročitati slova na kamenu. Ali ih nisam mogao odgonetnuti. I ja pođoh nazad u močar, kada mesec zasija još jače crveno, i ja se okrenuh nazad, i pogledah na stenu i na slova; i slova behu: SAMOĆA.
"I ja pogledah gore; i na vrhu stene stajaše čovek; i ja se sakrih među vodene krinove da bih posmatrao pokrete čoveka. I čovek beše visok i snažan, i od pleća do nogu beše ogrnut u togu staroga Rima. I crte njegove figure behu nejasne – ali njegove crte lica behu crte nekog božanstva; jer veo noći, i magle, i meseca, i rose ostaviše nepokrivene crte njegova lica. I njegovo čelo beše visoko od misli, a njegovo oko divlje od tuge; i u ono malo bora na njegovu obrazu, čitao sam priče bola, umora i dosade sa čovečanstvom, i čeznuće za samoćom.
"I čovek sede na steni, i nasloni glavu svoju na ruku, i gledaše u pustoš. Gledao je dole u nisko nemirno šipražje, i gore na visoko prašumsko drveće, i još više gore na šušteće nebo, i na purpurni mesec. A ja sam ležao u zaklonu od krinova, i posmatrao sam pokrete čoveka. I čovek je drhtao u samoći; ali noć se gubila, a on je sedeo na steni.
"I čovek okrete svoju pažnju sa neba, i pogleda dole u pustu reku Zeire, i na žute sablasne vode, i na blede legije vodenih krinova. I čovek slušaše uzdisaje vodenih krinova, i šum koji je između njih dolazio. A ja sam ležao u mom zaklonu, i posmatrao sam pokrete čoveka. A čovek drhtaše u samoći; ali noć se gubila, a on je sedeo na steni.
"Onda ja siđoh dole u dubine močari, i koračah daleko u pustinji vodenih krinova, i dozivah hipopotame koji su živeli u mulju u dubinama močari. I hipopotami čuše moj glas, i dođoše sa vodenim bikovima na podnožje stene, i rikahu glasno i strašno ispod meseca. A ja sam ležao u mome zaklonu, i posmatrao sam pokrete čoveka. A čovek je drhtao u samoći; – ali noć se gubila, a on je sedeo na steni.
"Tada sam ja prokleo stihije kletvom uzbune; i strašna bura skupi se na nebu gde pre toga ne beše nijednog vetarca. I nebo postade modro od žestine oluje – i kiša udaraše po glavi čoveka
i bujica reke dođe – i reka se od muke zapenuši – i vodeni krinovi cičahu u svojim ležištima – i šuma se savijala pred vetrom – i grom se kotrljao – i munje su padale – i stena se tresla iz temelja. A ja sam ležao u mome skloništu, i posmatrao sam pokrete čoveka. A čovek je drhtao u samoći; – ali noć je bledila, a on je sedeo na steni.
"Onda sam se razljutio, i prokleo kletvom ćutanja reku, i krinove, i vetar, i šumu i nebo, i grom, i uzdisaje vodenih krinova. I oni biše ukleti, i postadoše mirni. I mesec prestade da se gega – na svom putu gore k nebu – i grom izumre – i munje ne sevahu – i oblaci višahu nepokretni – i vode se spustiše do svog ogledala i stadoše – i drveće se prestade njijati – i vodeni krinovi ne uzdisahu više – i šum između njih ne ču se više, niti ikakva senka zvuka kroz celu tu beskrajnu pustinju. I ja pogledah na slova na steni, i ona behu izmenjena. I slova behu: ĆUTANJE.
"I moje oči padoše na lice čoveka, i njegovo lice beše bledo od užasa. I munjevito, on podiže glavu sa ruke, i stade uspravno na steni i slušaše. Ali glasa ne beše nikakva u celoj ogromnoj pustinji; i slova na steni behu: ĆUTANJE. I čovek se zatrese, i okrete svoje lice i pobeže daleko, i hitno tako da ga više nisam video":

*
Ima lepih priča u knjigama Maga – u gvožđem povezanim tužnim knjigama Maga. Tu ima, kažem, slavnih povesti o nebu i zemlji i o moćnome moru – i o genijima što upravljaju morem i zemljom i visokim nebom. Tu behu i mnoge mudrosti u izrekama koje izrekoše sibile; i svete, svete stvari u davnini čulo je tužno lišće što je drhtalo oko Dodone – ali, kao što je živ Alah! – ta priča što mi je Demon rekao sedeći pored mene u senci groba, ja mislim da je najčudnovatija od sviju. I kada je Demon dovršio svoju priču, on pade nazad u šupljinu groba, i smejaše se. A ja se ne mogah smejati sa Demonom, i on me je grdio što se nisam mogao smejati. I ris koji večito stanuje u grobu, izađe napolje, i leže kraj nogu Dernonovih, i gledaše mu čvrstim pogledom u lice.
1837.
Preveo Svetislav Stefanović

1 Alkman (oko 625. pre n.e.) iz Sadra – najstariji nama poznati grčki horovođa.

LIGEJA

And the will therein lieth, which dieth not. Who knoweth the mysteries of the will, with its vigor? For God is but a great will pervading all things by nature of its intentness. Man doth not yield himself to the angels, nor unto death utterly, sove only through the weakness of hi sfeeble will.
Joseph Glanvill.

I u tome leži volja koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve prožima prirodom svoga naumljenja. Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
Džozef Glenvil1

Ne mogu, po cenu spasenja, da se setim kako sam se, kada, pa ni tačno gde, prvi put upoznao sa gospođom Ligejom. Mnoge su godine minule otada, i moje je pamćenje oslabilo od goleme patnje. Ili, možda, ja ne umem sada da dozovem u sećanje te pojedinačnosti, zato što su, uistinu, narav moje drage, njena retka učenost, njena jedinstvena a ipak mirna lepota, i uzbudljiva i zanosna rečitost njenog tihog melodičnog govora, prodirali u moje srce tako postojano, ali postupno i krišom, da behu nezapaženi i neznani. Ipak, verujem da sam je prvi put i najčešće viđao u nekom velikom, starom, oronulom gradu blizu Rajne. O svojoj porodici – zacelo mi je govorila. Da je pripadala dalekoj starini, o tome nema sumnje. Ligeja! Ligeja! Utonuo u nauke čija je priroda više no išta drugo podešena da umrtvi utiske spoljašnjega sveta, ja tom milom rečju jedino – Ligejom – dovodim u maštu pred svoje oči lik one koje više nema. I sada, dok pišem, sinu mi u pameti sećanje da nikad nisam saznao porodično ime one koja je bila moja prijateljica i moja verenica, koja je postala moj sadrug u naukama, i konačno moja voljena supruga. Je li to bila nestašna opomena moje Ligeje? ili je to bio ispit jačine moje ljubavi, što o tome nikad nisam pitao? ili je to bila neka moja vlastita ćudljivost – ludo romantično prinošenje žrtve na oltar najstrasnije odanosti? Ja se tek nejasno sećam same te činjenice – pa je li čudo onda što sam potpuno zaboravio okolnosti iz kojih je ona nastala i koje su je pratile? I, zaista, ako je ikad onaj duh koji se zove Romantika – ako je ikad ona bleda i lakokrila Astarta2 idolopokloničkog Egipta stolovala, kao što kažu, nad zlokobnim brakovima, onda je ona najizvesnije stolovala nad mojim brakom.
Ima, međutim, jedna mila uspomena u kojoj me pamćenje ne ostavlja. To je osoba Ligejina. Rastom je bila visoka, pomalo vitka, i, u njenim poznijim danima, čak mršava. Uzalud bih se trudio da naslikam veličanstvenost, mirnu spokojnost njenog držanja, ili nepojmljivu lakoću i gipkost njenog hoda. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam drukčije primetio da je otvorila vrata moje sobe za rad i ušla unutra, sem po dragoj muzici njenog tihog umilnog glasa, kad bi svoju mermernu ruku spustila na moje rame. Po lepoti lica nijedna joj moma nije bila ravna. To je bio zračni sjaj opijumskog sna – vazdušasto i poletno snoviđenje, pomamnije božanstveno nego što su maštarije koje su lebdele oko usnulih duša kćeri Dela.3 Ali ipak njene crte ne behu od onog pravilnog obrasca koji su nas lažno učili da obožavamo u klasičnim
tvorevinama paganaca. "Nema savršene lepote", kaže Bekon, lord Verulamski, govoreći pravo o Svima oblicima i rodovima lepote, "koja u srazmeri ne bi imala i nešto neobičnosti". Pa ipak, iako sam uviđao da crte Ligejine ne imađahu klasičnu pravilnost – iako sam opažao da njena ljupkost bejaše zaista "savršena", i osećao da je prožeta znatnom "neobičnošću", ipak sam uzalud pokušavao da otkrijem tu nepravilnost i da uđem u trag mom vlastitom opažanju "neobičnog". Posmatrao sam pomno crte visokog i bledog čela – ono je bilo besprekorno – kako je zaista hladna ta reč kad se primenjuje veličanstvenosti tako božanstvenoj! – kožu koja se nadmetala sa najčistijom slonovačom, upadljiv obim i spokojstvo, blagu isturenost krajeva iznad slepoočnica; i onda, kao gavran crne, sjajne, raskošne, i prirodno kovrdžave vitice, koje pokazivahu svu snagu homerovskog epiteta, "zumbulaste"! Gledao sam nežne linije nosa – i nigde sem u ljupkim medaljonima Hebreja ne videh slično savršenstvo. Tu bejaše ista raskošna glatkost površine, ista jedva primetna težnja ka orlovskom, iste skladno izvajane nozdrve što odaju slobodan duh. Gledao sam slatka usta. Tu bejaše zaista trijumf svega nebeskog – veličanstven oblik kratke gornje usne – mek, sladostrasni drem one donje – nestašne jamice i rečita boja – zubi od kojih se odbijao, sa bleskom mal'ne prepadnim, svaki zrak nebeske svetlosti koji bi pao na njih u njenom vedrom i spokojnom a ipak najrazdraganijem od svih osmeha. Ispitivao sam oblik brade – i tu sam, isto tako, video nežnost širine, mekotu i veličanstvenost, punoću i oduhovljenost Grka – crte koje je bog Apolon otkrio samo u snu Kleomenu,4 sinu Atinjanina. I onda sam ponirao u krupne oči Ligejine.
Za oči nemamo uzora u dalekoj antici. Može biti, isto tako, da u tim očima moje drage ležaše tajna koju lord Verulamski naveštava. One bejahu, moram da verujem, mnogo veće nego što su oči našega roda. One bejahu čak krupnije od najkrupnijih gazelskih očiju plemena iz doline Nurdžahad. No samo u razmacima vremena – u trenucima žestoke uzbuđenosti – ova osobenost postajaše više no neznatno primetna u Ligeje. I u takvim trenucima bejaše njena lepota – tako je to možda izgledalo mojoj raspaljenoj mašti – ona lepota bića koja su iznad ili izvan zemlje, – lepota hurija iz turske bajke. Boja očiju bejaše najblistavije crna, i daleko iznad njih, pružahu se duge vrane trepavice. Obrve, pomalo nepravilno izvijene, bejahu iste boje. Ona "neobičnost", međutim, koju sam nalazio u očima, bila je nezavisne prirode od uobličenja, ili boje, ili blistavosti crta, i mora se, konačno, dovesti u vezu sa izrazom. Ah, reč koja ništa ne znači! iza čije ogromne širine pustoga zvuka pravimo grudobran za naše grdno neznanje u oblasti duhovnog. Izraz Ligejinih očiju! Kolike sam duge sate snatrio o tome! Kako sam se, tokom cele jedne ivanjske noći, upinjao da ih proniknem! Šta je to – to nešto, dublje nego kladenac Demokritov – što je ležalo duboko u zenicama moje drage? Šta je bilo to? Bio sam obuzet strašću da to otkrijem. Te oči! te krupne, te blistave, te božanstvene oči! One behu postale za me Ledine zvezde-bliznakinje, a ja njihov najodaniji astrolog.
Između mnogih nepojmljivih odstupanja u nauci o duši, ništa toliko prodorno ne uzbuđuje kao činjenica – verujem, nikad zapažena u školama – da, kad se trudimo da dozovemo u sećanje nešto što je davno zaboravljeno, često se nađemo na samom rubu sećanja a da, na kraju, nismo kadri da se setimo. I tako, često sam, pomno ispitujući Ligejine oči, osetio da se približavam punom saznanju njihovih izraza – osetio da se približavam – a da ono ipak nije u celosti moje – i napokon da potpuno iščezne! I (čudno, oh, najčudnija tajno od svega!) viđao sam, u najobičnijim predmetima sveta, kolo sličnosti sa tim izrazom. Hoću da kažem, posle onog razdoblja vremena
kad je Ligejina lepota unišla u moju dušu, i tu boravila kao u zavetnom kovčegu, mnoga bića vidimoga sveta budila su u meni ono osećanje koje su uvek izazivale njene krupne i sjajne oči. No tim ništa više ne bih umeo da bliže odredim to osećanje, ili da ga raščlanim, pa čak ni da ga postojano razmatram. Katkada, neka mi je dozvoljeno da to ponovim, ja sam ga poznao gledajući neku vinjagu kako brzo raste – posmatrajući neku mušicu, leptira, lutku, žubor-vodu, osetio sam ga u okeanu, u padanju meteora; osetio sam ga u pogledima neobično starog sveta. I ima jedna ili dve zvezde na nebu, (jedna naročito, zvezda šeste veličine, dvostruka i promenljiva, koja se nalazi blizu velike zvezde u sazvežđu Lire) koje pri teleskopskom posmatranju rađaju u meni to osećanje. Izvesni zvuci sa gudačkih instrumenata ispunjavali su me njime, a ne retko i odlomci iz knjiga. Između bezbrojnih drugih primera, dobro se sećam nečega u jednoj knjizi Džozefa Glenvila, koja (možda samo zbog svoje dopadljive neobičnosti – ko to zna?) nikad nije omahnula da me zadahne tim osećanjem. "I u tome leži volja, koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve prožima snagom svoga naumljenja. Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje volje."
Duge godine, i potonje razmišljanje, omogućili su mi, zaista, da otkrijem neku daleku vezu između onog odlomka iz spisa engleskog moralista i jednog dela Ligejine naravi. Žestina u misli, reči, i delu bila je, mogućno, kod nje proizvod, ili, u najmanju ruku, pokazatelj onog divovskog htenja koje, za vreme našeg dugog opštenja, nije ispoljilo drugo i neposrednije osvedočenje o svome postojanju. Od svih žena koje sam ikad poznavao, ta spolja mirna, uvek tiha Ligeja, bila je najžešće plen orlušina uzburkane strasti. I o takvoj strasti ja nisam umeo da stvorim nikakvu ocenu, sem po čudesnom širenju onih očiju koje su me u isti mah radovale i užasavale – po bezmalo čarobnoj melodiji, odmeravanju, jasnosti i spokojstvu njenog veoma tihog glasa – i po neobuzdanoj snazi (dvostruko jačoj zbog odudaranja od njenog načina kazivanja) pustih reči koje je obično kazivala.
Govorio sam o Ligejinoj učenosti: ona je bila ogromna – kakvu nikad nisam upoznao u ženskom rodu. Bila je duboko upućena u klasične jezike, a koliko se moje sopstveno poznavanje prostiralo na moderna evropska narečja, nisam nikad zapazio da joj se omakla neka greška. Zaista, ma u kojoj najvećma zadivljujućoj temi, koja je to prosto zato što je najnejasnija u hvalisavom akademskom učenjaštvu, jesam li ikad zapazio da se Ligeji omakla neka greška? Kako se jedinstveno – kako se prodirno, u ovom poznijem razdoblju samo, ta jedna crta u prirodi moje supruge nametala mojoj pažnji! Kazao sam da je njeno znanje bilo takvo kakvo još nikad nisam video u žena – ali gde je taj muškarac koji je prodro, i to s uspehom, kroza sve prostrane oblasti moralnih, prirodnih i matematičkih nauka? Ja tada nisam opažao ovo što sada jasno uviđam, da su njene tekovine znanja bile divovske, zapanjujuće, no ipak bio sam dovoljno svestan njene beskrajne nadmoćnosti, i prepustio sam se, sa detinjim poverenjem, njenom vodstvu kroz haotični svet metafizičkog istraživanja kojim sam se najpredanije bavio tokom ranih godina našeg braka. Sa kakvim sam ogromnim trijumfom – sa kakvom sam živom radošću
sa koliko sam svega onoga što je nebesko u nadi – osećao, dok je ona bdela nada mnom utonutom u nauke koje se tek malo traže – i još su manje znane – da se preda mnom, polako i postupno, širi onaj divni vidik, čijom bih dugom, prekrasnom, i potpuno neutrvenom stazom mogao najzad proći dalje ka vratnicama jedne mudrosti, odviše božanstveno dragocene da ne bude zabranjena!
Kako je, onda, čemerna morala biti moja tuga kada sam, posle nekoliko godina, gledao kako moja dobro-utemeljena očekivanja stekoše sebi krila i odleteše! Bez Ligeje bio sam samo omrklo dete koje pipajući traži put. Njeno prisustvo, sama njena tumačenja, osvetljavali su živo ona mnoga tajanstva transcendentalizma u koji smo bili utonuli. Bez zračnoga sjaja njenih očiju, sjaktava i zlaćana slova postajala su mutnija negoli tromo i sivo olovo. A sada su te oči sijale sve ređe i ređe nad stranicama nad kojima sam kapao. Ligeja se razbolela. Žudne oči plamtele su nekom isuviše – isuviše sjajnom blistavošću; bledi prsti dobiše prozirnu voštanu boju groba, a plave žilice na njenom visokom čelu bujahu i splašnjavahu naglo sa plimama najblažeg uzbuđenja. Video sam da ona mora umreti – i borio sam se očajno u duši sa strašnim Azraelom.5 A opiranja moje strasne supruge bila su, na moje iznenađenje, čak i snažnija nego moja vlastita. U njenoj strogoj naravi bilo je mnogo čega što me je navodilo da verujem da, za nju, dolazak smrti neće predstavljati nikakav užas; – ali ne tako. Reči su nemoćne da prenesu iole tačnu predstavu o žestini otpora kojom se ona rvala sa Seni. Grcao sam u bolu od tog žalosnog prizora. Bio bih je tešio – bio bih razlagao; ali, u žestini njene pomamne žudnje za životom – za životom
samo za životom – i uteha i razlog behu podjednako krajnja ludost. No sve do poslednjeg trenutka, usred najgrčevitijih previjanja njene revne duše, spoljašnja mirnoća njenog držanja bila je nepomućena. Njen je glas postajao blaži – postajao je tiši – no ja ne bih želeo da se zadržavam na žudnom značenju tiho izgovorenih reči. Moj mozak se kovitlao dok sam, opčinjen, slušao melodiju više nego ljudsku – uznesenja i stremljenja koji ljudski rod nikad dotad nije upoznao.
Da me je volela, u to nije trebalo sumnjati; i mogao sam lako znati da, u srcu kao što je njeno, ljubav nije vladala običnom strašću. Ali tek u smrti, osetio sam potpunu snagu njene ljubavi. Kroz duge časove, držeći moju ruku, izlivala je preda me preobilatosti srca čija je više nego strasna odanost bila ravna obožavanju. Čime sam zaslužio blagoslov takvih ispovesti? – čime sam zaslužio prokletstvo gubitka moje drage u času njenih ispovedanja? No nepodnošljivo mi je da raspredam o tome predmetu. Reći ću samo da sam u Ligejinoj više no ženstvenoj predanosti ljubavi, avaj! potpuno nezaslužan, potpuno nedostojnome darovanoj, sagledao najzad osnov njenog čežnjenja, njene ludo iskrene žudnje za životom koji se sada tako brzo gasio. Ja nemam moći da opišem – nemam reči kadrih da izraze – to pomamno čežnjenje – tu žestoku strasnost žudnje za životom – samo za životom.
U samu ponoć one noći u kojoj je preminula, prizvala me je rukom, bespogovorno, k svojoj postelji, i zaiskala je da joj ponovim izvesne stihove, koje je, pre malo dana, sama bila sastavila. Učinio sam joj po volji. – To su bili ovi:

Svečana je noćna predstava, U jednoj od zadnjih godina, Anđela jato sjajno, krilato, A u suzama okupato,
U pozorištu sedi i gledi Predstavu nada, predstavu vera, Dok orkestar skladno svira Melodiju sfera.
I glumci, s obličjem Boga, Mrmolje tiho, polako,
I trče na sve strane.
Ko lutke, od njih sluša svako Zapovest bića neznanoga Što prikaz sav udešava taj,
Tresuć sa svojih kondorskih krila Nevidovni vaj.

Šarena drama – oh, al znajte U dušu se upija.
Fantomi tuna trče i jure
Kroz gomilu, gde nema ko da ih shvaća, Kroz kotur, koji se jednako vraća

Na isto mesto, gde beše pre; Ludosti mnogo, još više greha, I užasa, s kog duša mre.
Al, gle, kroz glumaca zbrku Stvorenje neko mili.
Krvavi stvor što odnekud tajno Izmilio je pa k'o crv
Vije se, gmiže. – U smrtnoj grozi Glumci su begati stali,
A anđele sa crvovih usta Uprlja ljudska krv.
Ugasile se sveće sve,
Sve strepi, dršće, grozi se;
A mrtvački pokrov, zavesa ta, Pada brzinom vihora,
I anđeli blede, ledi im se krv, Pa ustaju, dižu se da potvrde: Ta igra da je tragedija "Čovek", A junak joj je: pobednik crv.6

O Bože! – upola je vrisnula Ligeja, skočivši na noge i šireći ruke ka nebu uz grčevit pokret, kada završih te redove – O Bože! O Božanski Oče! – hoće li sve biti neodstupno tako? – zar taj Pobednik neće jednom biti pobeđen? Zar mi nismo sušastven deo Tebe samoga? Ko – ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
I potom, iscrpena od uzbuđenja, ona pusti bele ruke da padnu, i vrati se smireno na svoj samrtni odar. I sa poslednjim njenim dasima mešao se i dopirao sa njenih usana tihi žamor.
Prislonih uho i razabrah, ponovo, završne reči iz Glenvilovog odlomka – Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
Ona je umrla; – i ja, smrvljen od tuge u samu prašinu, nisam više mogao da podnosim čamotnu pustoš moga boravišta u tom sumornom i oronulom gradu na Rajni. Nisam oskudevao u onome što svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je bila donela mnogo više, daleko mnogo više nego što obično pada u tal smrtnika. Stoga, posle nekoliko meseci zamornog i besciljnog lutanja po svetu, kupio sam, i nešto malo popravio, jednu opatiju, koju neću da imenujem, u jednom od najvećma pustih i najmanje pobodenih krajeva lepe engleske zemlje. Tmurna i sumorna veličanstvenost zdanja i bezmalo divljačan izgled imanja, spojeni sa mnogo setnih i starinom ovenčanih uspomena, bili su veoma u skladu sa osećanjima krajnjeg samozaborava koja su me odagnala u taj daleki i nedružbeni predeo. Ipak, mada je oronula spoljašnjost opatije, obrasla zelenim rastinjem, pretrpela tek malo promena, unutra dao sam maha s detinjastom nastranošću, i možda s bledom nadom da ću stišati jade, razmetanju sjajem više nego kraljevskim. Za takve ludosti bio sam još u detinjstvu posrkao neki ukus, a sada su mi se one vraćale kao u sumanutosti od tuge. Avaj, osećam koliko bi se čak početnog ludila moglo otkriti u raskošnim i fantastičnim draperijama, u svečanim egipatskim rezbarijama, u neobičnim vencima i nameštaju, u ludničkim šarama ćilimova sa zlatnim rojtama! Postao sam bio rob sapet u pűto opijuma, i moja dela i moji nalozi bili su obojeni mojim snovima. No ne smem da se zadržavam na pojedinostima tih ludorija. Govoriću samo o onoj jednoj dvorani, uvek prokletoj, u koju sam, u jednom trenutku umne poremećenosti, doveo ispred oltara kao svoju nevestu – kao naslednicu nezaboravne Ligeje – svetlokosu i plavooku gospođu Rovenu Trevanion, od Tremena.
Nema nijednog pojedinačnog dela građevinarstva ili ukrasa te svadbene dvorane koji mi i sada nije živo pred očima. Gde su bile duše gorde porodice moje neveste, kada su, iz žeđi za zlatom, dopustile momi i kćeri toliko voljenoj, da pređe prag odaje tako urešene? Kazao sam da u tančine pamtim pojedinosti dvorane – premda sam žalosno zaboravan u pogledu predmeta dubokog značaja – a tu nije bilo nikakvog reda, nikakvog sklada, u tome fantastičnom razmetanju, da bi se sve to uvrežilo u pamćenje. Soba se nalazila u jednoj velikoj kuli zamka- opatije, imala je petougaon oblik, i bila je prostrana. Celu južnu stranu petougaonika zauzimao je jedan jedini prozor – ogromna ničim neprekinuta ploča mletačkog stakla – jedno jedino okno, sa prelivom neke olovne boje, tako da su sunčani ili mesečevi zraci, prolazeći kroza nj, padali sa nekih grozovitim sjajem na predmete u sobi. Iznad gornjeg dela tog ogromnog prozora vrežila se jedna stara loza, koja se puzala uz debele zidove kule. Tavanica, od tamne hrastovine, bila je preterano visoka, zasvođena, i složeno izrezbarena najčudesnijim i najgrotesknijim primercima polu-gotskih, polu-druidskih ukrasnih šara. Iz najsredišnijeg udubljenja tog sumornog svoda visilo je, o jednom jedinom lancu od zlata sa dugim beočuzima, ogromno kandilo od iste kovine, saracenske izrade, i sa mnogo okaca tako udešenih da su kroz njih vijugali tamo i amo, kao da su obdareni nekom zmijskom živošću, neprestani mlazevi šarenih plamenova.
Nekoliko sofa i zlatnih svećnjaka, istočnjačkog oblika, bilo je postavljeno na raznim mestima, a tu je bila i ložnica, takođe – bračna ložnica – indijskog uzora, oniska, izrezbarena, od čvrste abonosovine, sa baldahinom odozgo kao pokrovom. U svakom uglu sobe stajao je uspravno po jedan divovski sarkofag od crnog granita, iz grobnica kraljeva pored Luksora, sa drevnim poklopcima punim prastarih rezbarija. Ali u draperijama odaje bila je, vaj! najveća
fantastika od svega. Visoki zidovi, divovski visoki – čak nesrazmerno visoki – bili su pokriveni od gore do dole debelim teškim zastirkama, u ogromnim naborima, – zastirkama od tkanine koja se istovetno videla kao ćilim na podu, kao pokrivač sofa i ložnice od abonosovine, kao baldahin nad ložnicom, i kao raskošni nabori zavesa koje su delimično senčile prozor. Tkanina je bila od najskupljeg zlato-tkanja. Bila je sva prošarana, u nepravilnim razmacima, kao ugalj crnim izvezenim arabesknim oblicima, oko jedne stope u prečniku. Ali te šare imale su pravi izgled arabeski samo kad bi se posmatrale sa jedne određene tačke. Jednim, danas običnim izumom, koji odista vodi poreklo od daleke antike, one su bile promenljiva izgleda. Čoveku koji stupi u sobu činile su se kao prava čudovišta; ali kad se uđe dublje, taj izgled je postepeno nestajao; i, korak po korak, kako bi posetilac menjao svoj položaj u odaji, našao bi se okružen beskrajnim nizom sablasnih obličja koja pripadaju praznoverju Normana, ili se rađaju u grešnim snovima monaha. Taj fantasmagorični utisak ogromno je povećavala veštački sprovedena jaka vazdušna struja iza draperija – dajući svemu tome jezivu i mučnu oživotvorenost.
U dvoranama takvim kao ova – u bračnoj odaji kao što je ova – provodio sam, sa Gospođom od Tremena, skrnave sate prvog meseca našeg braka – provodio sam ih tek sa malo nespokojstva. Da je moja supruga strahovala od plahovite ćudljivosti moje naravi – da me se klonila, i tek me malo volela – nisam mogao a da ne primetim; ali to mi je davalo pre uživanje nego šta drugo. Ja sam nju mrzeo mržnjom više demonskom nego ljudskom. Moje sećanje hrlilo je natrag (oh, sa kakvom žestinom žaljenja!) Ligeji, voljenoj, uzvišenoj, bajnoj, upokojenoj. Pirovao sam u uspomenama na njenu čistotu, njenu mudrost, njenu uzvišenu, njenu nebesku prirodu, njenu strasnu, njenu idolopokloničku ljubav. Tako je sad moj duh plamsao, potpuno i slobodno, sa više nego svima ognjevima nje same. U nadraženju mojih opijumskih snova (jer bio sam navikao na okove te droge) dozivao sam je glasno po imenu, u tišini noći ili u zaklo- njenim skrovištima klisura po danu, kao da bih pomamnom žudnjom, svečaničkom strašću proždirućim žarom moga čežnjenja za upokojenom, mogao da je vratim na stazu koju je ostavila
ah, zar zauvek? – na zemlji.
Početkom drugog meseca braka, Gospođa Rovena se naglo razbolela, i njeno oporavljanje bilo je veoma sporo. U groznici koja ju je satirala, provodila je nemirne noći; i u uznemirenom stanju poludremeža govorila je o šumovima, i o kretanjima, u sobi na kuli i oko nje, za koje sam zaključio da nemaju drugog porekla do u njenoj oboleloj mašti, ili možda u fantasmagoričnim uticajima same odaje. Najzad je prebolela – i konačno se oporavila. Ali već posle kratkog razdoblja, nov i žešći napad boljetice obori je opet u paćeničku postelju; i od tog napada njeno i inače nejako telo nikad se nije potpuno oporavilo. Njena oboljenja, otada, bila su obespokojavajuće prirode, i sve više obespokojavala novim nastupima, prkoseći znanju i velikom zalaganju njenih lekara. Sa pojačanjem njenog hroničnog oboljenja, koje je tako, očevidno, osvajalo njen telesni sastav isuviše izvesno da bi se dalo savladati nekim ljudskim sredstvom, nisam mogao da ne opazim slično pojačanje u živčanoj razdražljivosti njene naravi, u njenoj uzbudljivosti zbog beznačajnih povoda strahu. Govorila je opet, a sada češće i upornije, o šumovima – o lakim šumovima – i o neobičnim kretanjima među zastirkama, koje je i ranije pominjala.
Jedne noći, krajem septembra, ona je sa više nego uobičajenim naglašavanjem nametala mojoj pažnji taj nelagodni predmet razgovora. Bila se upravo probudila iz nemirnog dremeža, a
ja sam motrio, sa osećanjima polubrižnosti, polupotajnog straha, trzanja njenog izmršavelog lica. Sedeo sam pored njene postelje od abonosovine, na jednoj indijskoj sofi. Ona se bila malo podigla, i govorila je, ozbiljnim tihim šapatom, o šumovima koje je tada čula, ali koje ja nisam mogao da čujem – o kretanjima koja je tada videla, ali koja ja nisam mogao da opazim. Vazduh je naglo strujao iza zastiraka, i hteo sam da joj pokažem (što, priznajem, nisam mogao ni sam potpuno da verujem) da ti bezmalo nerazgovetni dasi, i one veoma blage preinake šara na zidu, samo su prirodne posledice tog uobičajenog strujanja vazduha. Ali smrtno bledilo, šireći se po celom njenom licu, kazalo mi je da bi mi trud da je uspokojim bio uzaludan. Izgledalo je da će se obeznaniti, a posluge ne bejaše u blizini da bi se mogla dozvati. Setih se gde je bila ostavljena boca lakog vina koje su joj lekari bili prepisali, i požurih preko odaje da je donesem. Ali, kad kročih pod svetlost ispod kandila, moju pažnju privukoše dve okolnosti zaprepastne prirode. Osetio sam da je neko opipljivo premda nevidljivo telo minulo tiho pored mene: i video sam na zlatnom sagu, u samoj sredini žarkog sjaja koji je padao sa kandila, da leži senka – bleda, neodređena senka anđeoskog izgleda – kakva bi se u mašti mogla uzeti za senku senke. Ali bio sam rastrojen nadraženošću neumerene količine opijuma, i malo sam se osvrtao na te stvari, niti sam šta o tome govorio Roveni. Našavši vino, vratih se preko odaje i nasuh punu kupu, koju prinesoh usnama obeznanjene gospođe. Ona je sad, međutim, već bila delimično došla k svesti, i sama je prihvatila kupu, dok ja klonuh na obližnju sofu, sa pogledom uprtim na nju. Tada sam jasno razaznao lak šum koraka po sagu, u blizini ložnice; i jedan tren potom, kad je Rovena prinosila kupu usnama, video sam, ili sam možda usnio da sam video, kako u kupu padoše, kao iz nekog nevidljivog izvora u vazduhu sobe, tri ili četiri krupne kapi neke blistave i rujno obojene tečnosti. Ako ja to videh – ne i Rovena. Ona je ispila vino ne oklevajući, a ja se uzdržah da joj govorim o nečem što je, na kraju krajeva, moralo biti, mišljah, samo naveštaj žive uobrazilje, koja je postala bolesno dejstvena usled ženinog straha, usled opijuma, i usled doba noći.
Ipak ne mogu da prikrijem od sopstvene svesnosti da je, neposredno posle pada onih rujnih kapi nastala brza promena na gore u bolesti moje supruge; tako da su je, treće potonje noći, ruke njenih sluškinja pripremile za ukop, a četvrte, ja sam bdeo sam, sa njenim telom pod pokrovom, u toj fantastičnoj odaji koja ju je bila primila kao moju nevestu. Luda snoviđenja, začeta opijumom, proletala su kao senka preda mnom. Zurio sam nemirna oka u sarkofage u kutovima sobe, u promenljive šare draperije, i u vijuganja šarenih plamenova iz kandila više glave. Dok sam dozivao u sećanje događaje jedne pređašnje noći, moj pogled pade na mesto pod bleskom kandila, gde sam bio video blede tragove senke. Međutim, nje tu više nije bilo; i dišući slobodnije, okrenuh pogled na bledu i ukočenu priliku na postelji. Tada nagrnu na me tisuća uspomena na Ligeju – i u moje srce vrati se, sa uzburkanom žestinom bujice, sav onaj neizrecivi bol sa kojim sam gledao nju ovako pod mrtvačkim pokrovom. Noć je čilila; i ja sam još uvek, sa srcem prepunim čemernih misli na jednu jedinu i vrhunski voljenu, ostao zureći u mrtvo telo Rovenino.
Mogla je biti ponoć, ili možda ranije, ili poznije, jer nisam obraćao pažnju na vreme, kad me jedan jecaj, tih, blag, ali veoma jasan, trže iz mog snatrenja. – Osetio sam da je dopr'o sa postelje od abonosovine – sa odra smrti. Oslušnuo sam u grču sujevernog užasa – ali zvuk se ne ponovi. Napregnuh vid ne bih li otkrio neki pokret na lešu – ali ne beše primetan ni najslabiji.
No ipak, nisam se mogao prevariti. Bio sam čuo šum, ma koliko slab, i moja se duša prenula u meni. Odlučno i uporno držao sam pažnju prikovanu na mrtvo telo. Prošlo je mnogo minuta pre nego što se išta zbilo što bi moglo baciti svetlost na ovu misteriju. Najzad postalo je očevidno da je neznatan, veoma slab, i jedva primetan preliv boje izbio po obrazima i duž upalih žilica na očnim kapcima. U jednoj vrsti neizrecivog užasa i strave, za koje jezik smrtnika nema izraza dovoljno jakih, osetih kako moje srce prestaje da kuca, kako mi se udovi ukrutiše onde gde seđah. Ipak osećanje dužnosti konačno mi vrati prisustvo duha. Nisam mogao dalje da sumnjam da smo bili prenaglili u pogrebnim pripremama – da je Rovena još živa. Bilo je nužno da se odmah preduzme nešto; ali kula je bila potpuno odvojena od onog dela opatije u kojem je stanovala posluga – nikoga nije bilo na domaku glasa – i nisam imao mogućnosti da ljude dozovem u pomoć a da pri tom ne ostavim odaju za više minuta – a nisam se usuđivao da to učinim. Zato sam pregao sam da dozovem natrag duh koji je još lebdeo. Posle malo vremena bilo je izvesno da je mrtvilo ponovo nastupilo; boja je iščezla sa oba očna kapka i sa obraza, a ostalo je grđe nego mermerno tamnosivo bledilo; usne se dvostruko zbrčkaše i stisnuše u jezovitom izrazu smrti; odvratna mlohavost i hladnoća raširi se brzo površinom tela; i sva ona obična stroga ukočenost ovlada njime odmah. Sa osećanjem jeze padoh nazad na sofu sa koje sam onako zaprepasno bio ustao, i ponovo se predadoh strasnim budnim snoviđenjima o Ligeji.
Tako prođe jedan sat, kad me (je li to mogućno?) po drugi put prenu neki nejasan šum koji je dopr'o iz pravca postelje. Oslušnuh – u najvećem užasu. Šum dopre ponovo – to je bio uzdah. Jurnuvši k lešu, videh – jasno videh – drhtaj na usnama. Posle jednog minuta one se opustiše, i ukaza se blistav red bisernih zuba. Zaprepašćenost se sada borila u mome srcu sa dubokom stravom koja je dotle u njemu sama vladala. Osećao sam da mi se vid muti, da me razum ostavlja; i tek uz silan napor pošlo mi je za rukom da se priberem za zadatak koji mi je dužnost još jednom naložila. Sada se videla delimična rumen na čelu i po obrazima i vratu; primetna toplina prožimala je celo telo; čak je srce tiho kucalo. Gospođa je bila živa; i sa udvojenom revnošću latih se zadataka povraćaja. Trljao sam joj i umivao slepoočnice i ruke, i upotrebio sam svaki postupak na koji me je iskustvo, i ne neznatno čitanje medicinskih knjiga, upućivalo. Ali uzalud. Odjednom, boja iščeze, bilo presta, usne ponovo dobiše mrtvački izraz, i, u jednom trenu potom, celo telo dobi lednu hladnoću, olovnu boju, jaku ukočenost, upale crte, i sva ona gnusna svojstva tela koje je, već mnogo dana, bilo stanovnik groba.
I opet mi se u snoviđenjima javi Ligeja – i opet (je li čudo što dršćem dok pišem), opet mi dopre do uha tihi jecaj iz pravca gde se nalazila postelja od abonosovine. No zašto da u tančine povedam nekazive užase te noći? Zašto da se zadržavam da bih ispričao kako se, povremeno, bezmalo do same sive zore, ponavljala ta strahobna drama oživljavanja; kako je svaki užasni novi pad u kolaps bio samo još okrutnija i neotkupljivija smrt; kako je svaki ropac uzimao vid borbe sa nekim nevidljivim neprijateljem; i kako je svako otimanje sledila ne znam kakva pustošna promena u osobenom izgledu leša? Da pohitam kraju.
Veći deo užasne noći bio je minuo, i ona koja je bila mrtva poče se opet micati – i sad snažnije nego dotle, mada se prenula iz rastvaranja jezivijeg nego ijedno po svojoj poslednjoj beznadežnosti. Ja sam odavno bio prestao da se borim ili da se mičem, i ostao sam sedeći kruto na sofi, bespomoćan plen vihora silovitih čuvstava, od kojih je možda krajnja ustravljenost bila najmanje užasna, najmanje satiruća. Leš, ponavljam, micaše se, i sad snažnije nego pređe. Boje
života buknuše neobično snažno po licu – udovi olabaviše – i, da očni kapci ne behu čvrsto sklopljeni, i da povezi i pokrovci groba ne davahu telu još uvek izgled leša u mrtvačnici, mogao sam sanjati da je Rovena zaista stresla sa sebe, potpuno, okove smrti. Ali ako tu misao, čak ni tada, nisam potpuno usvojio, u najmanju ruku nisam mogao više sumnjati, kada je, ustavši iz postelje, posrćući, slabim koracima, zatvorenih očiju, i kao neko pometen u snu, ta prašina što beše pod mrtvačkim pokrovom stupila jasno i opipljivo u sredinu odaje.
Ne uzdrhtah – ne makoh se – jer od tišme neizrecivih pomisli združenih sa izgledom, stasom, držanjem prilike, koja je silovito nagrtala u moj mozak, bejah se ukočio, sledio, skamenio. Ne makoh se, no zurih u utvaru. Luđačka pometnja beše mi u mislima – uzbuna neublažljiva. Je li, zaista, moglo biti da to preda mnom stajaše živa Rovena? Je li to mogla uopšte biti Rovena – svetlokosa i plavooka gospođa Rovena Trevinion od Tremena? I zašto, zašto bih sumnjao u to? Podvez je teško padao oko usta – ali onda zar to nisu mogla biti usta gospođe od Tremena koja diše? I obrazi – na njima bejahu ruže kao u podnevku njenoga života
da, to su zaista mogli biti rumeni obrazi žive gospođe od Tremena. I brada, sa jamicama, kao kad je bila zdrava, zar nije mogla biti njena? – no, je li ona postala visočija u svojoj boljci! Kakvo me je neizrecivo ludilo uhvatilo pri toj pomisli. Jedan skok, i padoh pred njene noge. Uzmičući od dodira sa mnom, ona pusti da joj sa glave padne voštano pokrovsko platno kojim je bila jezivo podvezana, i kroz nemirni vazduh odaje plinuše ogromni talasi duge i raspletene kose; bila je crnja nego gavranska krila ponoći! I sad se polako otvoriše oči prilike koja je stajala preda mnom. "Sad bar", kriknuh glasno, "sad bar se nimalo – nimalo ne varam – to su one krupne, one crne, one strasne oči – moje izgubljene drage – gospođe – gospođe Ligeje."
1838.
Preveo Borislav Nedić

1 Džozef Glenvil (Joseph Glanvill, 1636-1680) – engleski bogoslov, verovao u preegzistenciju duše i u veštice..."
2 Astarta – boginja plodnosti i rata.
3 Del (Delas) – ostrva u Jegejskom moru, na kojima se nalazilo Apolonovo proročište i održavale se igre (Delije).
4 Kleomen – atinski vajar, tvorac čuvene statue Venere Mediči.
5 Azrael – u jevrejskoj i islamskoj mitologiji, anđeo smrti koji bdi nad samrtnikom i odvaja duše od tela.
6 Prevod pesme: Svetislav Stefanović, Iz novije engleske lirike, Beograd, 1923.

VILIJAM VILSON

What say of it? what says ofconscience grim, That spectre in my path?
Chamberlayne's Pharronida.

Šta kaže o tom? Šta kaže savest grozna, ta avet na mom putu?
Čemberlen, Pharronida

Dozvolite da se nazovem zasada Vilijam Vilson. Čisti list koji sada leži preda mnom ne treba da bude uprljan mojim pravim imenom. Ono je bilo već isuviše mnogo predmet preziranja, užasa i proklinjanja moga roda. Zar nisu pobesneli vetrovi razneli njegovu sramotu, kojoj nema ravne, do krajnjih granica zemlje? O, izgnanice, od svih izgnanika najnapušteniji, zar nisi za navek umro za zemlju, za njena blaga, za njeno cveće, za njene zlatne težnje? I zar ne visi jedan oblak, gust, koban i bezgraničan večito između tvojih nada i neba?
Ne bih želeo, i ako bih mogao, da ovde danas podnosim izveštaj o mojim poslednjim godinama neizrecive bede i neoprostive pokvarenosti. To doba – te poslednje godine – tako su se naglo izdigle u sramoti, i ja jedino nameravam da opišem ovde početak i izvor toga. Ljudi obično postaju bedni postepeno, a s mene je sva vrlina opala u jednom trenutku kao neki ogrtač. Od srazmerno ništavnog nevaljalstva pošao sam korakom džina u veće gadosti nego Elah Gabalus. Kakav slučaj, kakav događaj učini da se to zlo desi, saslušajte me. Smrt mi se približuje, i senka koja joj prethodi bacila je na moju dušu nešto spokojstva. Prolazeći kroz mračnu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kažem za samilošću moje sabraće. Hteo bih da oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. Želeo bih da oni potraže, mene radi, u detaljima koje želim da iznesem neku malu oazu sudbine usred pustinje zabluda. Hteo bih da priznaju, što oni ne mogu a da ne učine, da ako je ikad postojalo ovako
veliko iskušenje čovek uistinu nikad nije bio ranije ovako iskušan, a sigurno nikad nije ovako pao. Zato nikad nije ni tako patio. Zar ja zbilja nisam živeo u nekom snu? I zar sada ne umirem kao žrtva užasa i tajanstva najstrašnijih od svih mesečarskih vizija?
Potičem iz jedne porodice koja se isticala svojom uobraziljom i lako razdražljivim temperamentom; već u mom najranijem detinjstvu pokazalo se da sam u svemu nasledio porodične osobine. Sa godinama one su se još jače razvijale i postale iz mnogih razloga uzrok ozbiljnog uznemiravanja za moje prijatelje i stvarnih nevolja mene samog. Postao sam samovoljan, odan divljim ćudima, žrtva najneobuzdanijih strasti. Slabodušni moji roditelji, obuzeti naslednim slabostima kao i ja sam, malo su šta mogli da učine da spreče zle sklonosti kojim sam se odlikovao. Pojedini slabi i rđavo upućeni napori svršili su se potpunim neuspehom za njih, i naravno, potpunom pobedom za mene. Od tog doba moj glas postao je zakon u kući i u godinama kada neka deca ostavljaju uzicu o kojoj se vode, ja sam bio ostavljen vodstvu svoje sopstvene volje, i postao sam u svemu, osim imena, gospodar svojih postupaka.
Moje najranije uspomene iz školskog života vezane su za jednu veliku prostranu kuću iz doba kraljice Elizabete u jednoj mračnoj varoši u Engleskoj, gde je bio veliki broj ogromnog čvornovatog drveća i gde su sve kuće bile veoma stare. Zaista, ta stara, poštovanja dostojna varoš bila je kao stvorena za sanjarenje i za odmor duše.
U ovom času ja osećam u mašti svezu hladovinu aleja sa debelim senkama, udišem miris hiljadu žbunova, i ponovo drhtim sa neiskazanim uživanjem od dubokog, potmulog zvuka crkvenog zvona koje je svakog sata sa iznenadnom i srditom bukom prekidalo tišinu sumračne atmosfere u kojoj je naprsli gotski toranj ležao kao zaspao.
Osećam sada toliko zadovoljstva koliko mi je uopšte moguće da osetim prisećajući se sitnih uspomena iz škole i njene okoline. Utonuo sav u bedu – avaj, u suviše stvarnu bedu – meni će se oprostiti što tražim utehu. Ma kako malu i prolaznu, u slabosti nekoliko malih i nepovezanih pojedinosti. Te pojedinosti, ništavne pa čak i smešne same po sebi, dobijaju u mojoj mašti jednu slučajnu važnost pošto su vezane za doba i mesto gde i kada sam spoznao prve dvosmislene opomene sudbine, koja me docnije tako potpuno pomračila. Dozvolite mi, dakle, da se sećam.
Kuća, kao što rekoh, beše stara i nepravilna. Dvorište je bilo prostrano, a visok i čvrst zid Od cigala, sa slojem maltera i sitno izlomljenog stakla na vrhu, ograđivao ga je potpuno. Ta ograda nalik na tamničku označavala je granicu našeg carstva. Sve što je s one strane ograde mi smo viđali samo triput nedeljno: jednom svake subote popodne, kad nam je u pratnji dva nastavnika bilo dopušteno da napravimo kratku šetnju svi zajedno kroz susedna polja, i dvaput u toku nedelje, kada smo uparađeni svi na isti način išli na jutrenje i večernje u jednu crkvu u mestu. Starešina naše škole bio je u toj crkvi sveštenik. Sa kakvim sam ga osećanjem dubokog čuđenja i divljenja obično posmatrao iz našeg udaljenog mesta za hor u crkvi, kada bi se on svečanim i laganim korakom peo na propovedaonicu! Ovaj uzvišeni čovek sa licem tako dostojanstvenim i pobožnim, sa odeždom koja se lepršala tako uglačano i tako svečano, sa vlasuljom tako brižljivo napudrovanom i tako velikom i krutom – da li je moguće da je to onaj isti čovek koji je malo pre toga, sa mrzovoljnim licem, u odelu koje je smrdelo na duvan, sa prutom u ruci primenjivao drakonska pravila akademije? O, da ogromnog li paradoksa, suviše groznog za rešenje.
Najednom uglu toga teškog zida mrštila se još teža kapija. Bila je okovana i obložena
gvozdenim šipkama, a na vrhu je imala oštre, zupčaste, gvozdene šiljkove. Kakva je osećanja dubokog straha ona ulivala. Ona se nikad nije otvarala, sem za ona tri povremena izlaska i ulaska koja sam maločas spomenuo. Onda bi u svakom škripanju njenih moćnih šarki našli puno tajanstvenosti, čitav jedan svet za svečane primedbe ili još svečanije razmišljanje.
Veliko dvorište bilo je nepravilnog oblika, jer je imalo više prostranih ograđenih mesta. Tri ili četiri najveća od njih činila su igralište. Dobro se sećam da na njemu nije bilo ni drveća, ni klupe, niti ičega sličnog. Naravno, ono je bilo pozadi kuće. Ispred kuće beše mala baštica, zasađena šimširom i drugim žbunjem; ali kroz ovo sveto mesto mi smo prolazili samo u zaista retkim prilikama, kao pri prvom prijemu u školu, ili pri konačnom istupanju iz nje, ili možda kada bi neki rođak ili prijatelj došao da nas poseti, kada smo presrećni putovali kući za božične praznike ili za letnji odmor.
Ali ta kuća! – kako je čudno bilo to staro zdanje. Za mene zaista kao neki čarobni dvori. Tu stvarno nije bilo kraja okukama i bezbrojnim pododeljenjima. Bilo je teško ma u koje doba reći sa sigurnošću na kome se od njegova dva sprata čovek slučajno nalazio. Iz svake sobe u svaku drugu vodila su po tri ili četiri stepenika, bilo naviše ili naniže. Pobočna krila bila su tako bezbrojna i neshvatljiva da se u njima čovek uvek vraćao odakle je pošao, tako da se naši najtačniji pojmovi o celoj kući nisu mnogo razlikovali od onih sa kojima smo razmišljali o beskrajnosti. Za pet godina moga bavljenja tamo ja nikad nisam bio u stanju tačno da odredim u kome udaljenom delu leži malo spavaće odeljenje određeno za mene i osamnaest do dvadeset drugih učenika.
Učionica je bila najveća soba u kući, skoro da verujem na celom svetu. Bila je veoma dugačka, uzana i preterano niska, sa šiljatim gotskim prozorima i tavanicom od hrastovine. U jednom dalekom uglu koji je ulivao strah bio je jedan ograđen kvadrat od osam ili deset stopa, koji je "za vreme časova" sačinjavao svetinju našeg upravitelja, sveštenika dr Brenzbija. To je bila čvrsta građevina, sa teškim vratima koja nismo smeli da otvaramo u odsututnosti "Domina" pa makar svi imali dragovoljno da umremo u strašnim mukama. U drugim uglovima bila su druga dva slična ograđena odeljenja, mnogo manje poštovana, ali ipak dovoljno da u velikoj meri uliju strah. Jedno od njih bila je katedra "klasičara" a druga učitelja engleskog i matematike. Raštrkane po sobi, uzduž i popreko, u beskrajnoj nepravilnosti bile su bezbrojne klupe i crni, stari, dugo upotrebljavani stolovi, užasno natovareni mnogo prelistavanim knjigama i tako išarani početnim pismenima, punim imena, smešnim slikama i drugim mnogostrukim naporima noža tako da su sasvim izgubili ono malo prvobitnog oblika koji su možda imali u danima davno prošlim. Ogromna kofa sa vodom stajala je najednom kraju učionice, a na drugom jedno zvono takvih razmera da se čovek zapanji.
Ograđen teškim zidovima ove poštovane akademije, ja sam proveo godine trećeg lustruma moga života, ali ipak ni u dosadi niti u zadovoljstvu. Plodni mozak detinjstva ne traži nikakav spoljašnji svet događaja da ga zanima i zabavlja. Na izgled tužna monotonija škole bila je ispunjena sa više snažnog uzbuđenja nego što je moja zrelija mladost nalazila u raskoši, ili moje zrele godine u zločinu. Pa ipak, moram da verujem da je moje prvo umno razviće imalo u sebi mnogo neobičnog, pa čak i mnogo preteranog. Na većinu ljudi događaji iz detinjstva retko ostavljaju u zrelom dobu neki određeni utisak. Sve je siva senka, neodređeno sećanje, jedno nerazgovetno opominjanje na slaba uživanja i na uobražene patnje. Sa mnom nije tako. Mora da
sam u detinjstvu osećao snagom čoveka ono što sad nalazim zapečaćeno u mojoj pameti tako živo, duboko i trajno kao što su zapisi na medaljama Kartagine.
A ipak, u stvari – iskreno rečeno – kako je malo imalo šta da se zapamti. Jutarnje buđenje, večernji pozivi na spavanje, učenje napamet i preslišavanje, povremeni poludnevni odmori i izleti, igralište sa njegovom vrevom, njegovim zabavama i intrigama, sve to, sa jednim odavno zaboravljenim duhovnim opsenarstvom, bilo je stvoreno da sadrži u sebi jednu jačinu utisaka, jedan svet bogat događajima, jedan svet raznovrsnih osećanja, najstarijih i najuzbudljivijih. Oh, le bon temps, que ce siécle die fer!1
Uistinu, žustrina, oduševljenje i despotizam moje prirode uskoro su me istakli među mojim školskim drugovima i laganom ali prirodnom postupnošću dali su mi prevlast i preimućstvo nad svim vršnjacima, osim jednog jedinog izuzetka. Taj izuzetak bio je jedan učenik, koji je, mada mi nije bio nikakav rod, imao isto ime i prezime kao ja, jedna okolnost u stvari nevažna, jer, uprkos plemićkom poreklu, moje je ime bilo jedno od svakidašnjih imena koja izgleda da su, po starinskom pravu, u prastara vremena bila opšta svojina prostog sveta. U ovoj priči ja sam se zbog toga nazvao Vilijam Vilson, jednim izmišljenim imenom, koje se ne razlikuje mnogo od pravog imena. Moj imenjak, jedini od onih koji su, kako se to u školi kaže, činili "naše odeljenje", drznuo se da se nadmeće sa mnom u školskim predmetima, u sportovima na igralištu, da odriče potpuno veru u moje reči i da se ne pokorava mojoj volji, štaviše i da se protivi mojim jogunastim željama bilo u kom pogledu. Ima li na zemlji većeg i neograničenijeg despotizma no što je to despotizam jednog vladajućeg duha u dečku nad manje energičnim njegovih drugova.
Vilsonovo protivljenje bilo je za mene izvor najveće zabune, tim više što sam, uprkos razmetljivosti sa kojom sam se hotimice pred svetom nosio s njim i njegovom bezočnošću, osećao potajno da ga se plašim i morao sam da smatram jednakost kojom se on tako lako sa mnom ophodio kao dokaz njegove stvarne nadmoćnosti, jer sam se stalno trudio da me ne nadmaši. A ipak, tu nadmoćnost – pa i samu tu jednakost – uviđao sam i priznavao u stvari samo jedino ja; naši drugovi, usled nekog nerazumljivog slepila, izgledalo je da je i ne slute. Zaista, njegovo suparništvo, njegovo opiranje, a naročito njegovo drsko i tvrdoglavo upletanje u sve moje planove bilo je više tajno nego uočljivo. Činilo se da je bio lišen podjednako i ambicije koja je mene vodila, i one strasne duhovne energije koja je činila da se odlikujem. U njegovom rivalstvu izgledalo je da ga pokreće samo jedna ćudljiva želja da me ometa, začuđava ili naljuti, mada je bilo slučajeva kada sam morao da primetim sa retkim osećanjem čuđenja, poniženja i gneva da je on mešao u svoje uvrede, napade ili svoja protivrečenja neku veoma neskladnu i svakako veoma neumesnu izveštačenu ljubaznost. Ja sam to čudno ponašanje mogao da shvatim samo kao savršenu uobraženost, koja prisvaja sebi prostački izgled zaštite i tutorstva.
Možda je ova poslednja crta u Vilsonovom ponašanju, zajedno sa istovetnošću naših imena i pukim slučajem što smo stupili u školu u isti dan, učinila da se raširi mišljenje u starijim razredima škole da smo mi braća. Jer, oni se obično ne raspituju mnogo o stvarima njihovih drugova iz mlađih razreda. Ja sam ranije već rekao, ili je trebalo da kažem, da Vilson nije bio ni u najdaljem stepenu u srodstvu s mojom porodicom. Ali, svakako, da smo bili braća mi bismo morali biti blizanci; jer, docnije, pošto sam izašao iz škole dr Brenzbija, ja sam slučajno doznao da se moj imenjak rodio 19. januara 1813, a to je nekako čudno podudaranje, jer taj dan je baš tačno dan moga rođenja.
Može da izgleda čudnovato da i pored stalne uznemirenosti koju mi je prouzrokovalo suparništvo Vilsonovo i njegov nepodnošljiv duh protivrečja, ja ipak nisam mogao da uspem da ga mrzim. Mi smo, doduše, skoro svaki dan imali neku svađu, u kojoj bi on, ustupajući mi javno palmu pobede, uspevao na neki način da izazove u meni osećanje da je u stvari on zaslužio pobedu. Ipak, osećanje ponosa s moje strane i nekog istinskog dostojanstva s njegove, uzdržavalo nas je uvek te nismo, kako se to kaže, "prestajali da govorimo" jedan s drugim; a bilo je mnogo tačaka jake srodnosti u našim temperamentima koje su mogle da probude u meni jedno osećanje koje je možda samo naš položaj spečio da se ne razvije u prijateljstvo. Teško je, zbilja, odrediti ili makar i samo opisati moja stvarna osećanja prema njemu. Ona su predstavljala jednu šarenu i raznorodnu mešavinu: nešto ćudljivog neprijateljstva koje još nije bilo mržnja, nešto poštovanja, više uvaženja, mnogo straha, sa čitavim svetom nelagodne radoznalosti. Nije potrebno da kažem nekom moralisti još i to da smo Vilson i ja bili najnerazdvojniji drugovi.
Nema sumnje da je to nenormalno stanje stvari koje je postojalo između nas uticalo te su svi moji napadi protiv njega (a bilo ih je mnogo, bilo otvorenih bilo prikrivenih) išli više pod vidom podsmeha ili prosto šale (zadajući mi bola dok sam se pravio kao da je to samo šala), nego pod vidom ozbiljnog i odlučnog neprijateljstva. Ali moje nastojanje u tom smislu nije bilo uvek podjednako uspešno, čak i kad su moje namere bile i najlukavije smišljene, jer je moj imenjak imao u svom karakteru mnogo od onog neuobraženog i mirnog dostojanstva, koje, dok uživa u oštrini svojih desetaka, nema u sebi Ahilove pete i savršeno ne dozvoljava da mu se drugi smeje. Ja sam mogao zaista da nađem samo jedno slabo mesto, a pošto se ono sastojalo od jedne lične osobenosti, prouzrokovane možda nekom naslednom bolešću, poštedeo bi ga svaki protivnik manje lišen pameti nego ja; moj protivnik je imao neki poremećaj u grlenim organima koji mu nije dozvoljavao nikad da podigne svoj glas jače od sasvim tihog šapata. Tu manu ja nisam propustio da bedno koristim koliko god mi je bilo moguće.
Vilsonove osvete radi toga bile su mnogobrojne; ali neka vrsta njegovog praktičnog uma zbunjivala me je preko svake mere. Nikad nisam mogao odgonetnuti kako je njegovo lukavstvo odmah pronašlo da će me jedna sitnica tako mučiti; kad ju je otkrio on nije prestajao da mi time dosađuje. Ja sam uvek osećao odvratnost od mog neplemenitog prezimenjaka i od mog vrlo prostog ako ne i prostačkog imena. Te reči su bile otrov u mojim ušima; i kad je na dan mog dolaska još jedan drugi Vilijam Vilson došao u akademiju, ja sam se ljutio na njega što nosi to ime, i dvaput odvratnije bilo mi je to ime što ga je nosio jedan stranac koji će biti uzrok da se ono dva puta ponavlja, koji će stalno biti u mom prisustvu i čije će stvari, po običnoj navici u školi, morati neizbežno da budu zbog te proklete sličnosti često pomešane sa mojim stvarima.
Osećanje srdžbe začeto na taj način postajalo je sve jače sa svakom prilikom koja je ukazivala na sličnost, moralnu ili fizičku, između moga rivala i mene. Ja onda još nisam bio primetio važnu činjenicu da smo bili istih godina; ali sam zapazio da smo bili iste visine i primetio sam da smo bili neobično slični u opštim oblicima tela i crtama lica i u izrazu. Bio sam ljut zbog glasa o našem srodstvu koji se raširio u višim razredima, ukratko, ništa me nije moglo ozbiljnije uznemiriti (mada sam ja brižljivo sakrivao tu uznemirenost) od neke aluzije na sličnost duha, izgleda ili ponašanja koja je među nama postojala. Ali, u stvari, ja nisam imao razloga da verujem da je (izuzimajući onu stvar o srodstvu i ukoliko se ticalo samog Vilsona) ova sličnost bila predmet tumačenju, ili makar i samo da je uopšte bila primećena od naših drugova u školi.
Da je on to primećivao u potpunosti, i isto tako jako kao i ja, bilo je očigledno; ali da je on mogao pronaći u takvim okolnostima tako plodno polje za dosađivanje može se pripisati, kao što sam već napred rekao, njegovoj neobičnoj oštroumnosti.
Njegova uloga koja se sastojala u tom da se usavrši da me podražava sastojala se u rečima i gestovima; igrao je svoju ulogu na opšte divljenje. Kopirati moje odevanje nije bilo teško; moj hod i moje opšte držanje moglo se bez teškoće podražavati; uprkos njegove urođene mane, čak mu ni moj glas nije izmakao. Moje glasnije tonove, razumljivo, nije imitirao, ali je zato visina glasa bila istovetna, a njegov neobični šapat postao je verni eho moga šapata.
Koliko me ovo savršeno podražavanje veoma uzbuđivalo (jer se zaista ne može nazvati karikiranjem) ja neću sada pokušavati da opišem. Jedino me tešilo u toj činjenici da sam to podražavanje očigledno primećivao jedini ja, i da sam imao da podnesem da to zna i da se tom čudno podrugljivo podsmeva samo moj imenjak. Zadovoljan što je izazvao u mom srcu željeno dejstvo, izgledalo je da se krišom ceri zbog žaoke koju mi je zabo i pravio se upadljivo nevešt i nemaran prema javnom dopadanju koje bi uspeh njegovog lukavog rada mogao izazvati. Da učenici zaista nisu osetili njegovu nameru ni primetili njegov uspeh, niti učestvovali u njegovom ruganju, bila je za mene tokom mnogih strahom ispunjenih meseci zagonetka koju nisam mogao da odgonetnem. Može biti da postepenost njegovog podražavanja nije dopuštala da se to tako lako opazi, ali verovatnije je da sam ja imao da zahvalim za svoju sigurnost majstorskom ponašanju podražavaoca, koji je prezirući "slovo" (koje je na slici sve što slepac može da vidi) otkrivao potpun "duh" svoga originala – mojim očima a na moju veliku žalost.
Ja sam dosad više puta govorio o odvratnom načinu pokroviteljstva koje je on prema meni prisvajao i o njegovom često uvredljivom mešanju u moju volju. To mešanje često je dobijalo mrski karakter saveta, saveta ne otvoreno datog nego nagoveštenog ili podmetnutog. Ja sam to dočekivao sa gađenjem koje je bilo sve jače što sam bivao stariji. Ali sada, u ovom vremenskom razmaku, hoću da mu učinim tu prostu pravdu da priznam da se ne sećam nijednog slučaja u kome bi predloži i saveti moga rivala bili ona vrsta grešaka ili ludosti koje su tako obične u njegovim nezrelim godinama i očevidnom neiskustvu; zatim, da je njegovo moralno osećanje, u najmanju ruku, iako ne njegova opšta obdarenost i njegovo znanje, bilo mnogo oštrije nego moje, i da sam ja danas mogao biti bolji i na taj način srećniji čovek da sam ređe odbijao savete izražene u onom značajnom šaputanju koje sam onda iz dubine duše zamrzeo i suviše gorko prezreo.
A ovako, ja sam postao neobično uporan pod njegovim neiskusnim nadzorom i iz dana u dan sve sam smatrao kao njegovu bezočnu drskost. Rekao sam da su se u prvim godinama našeg školskog drugovanja moja osećanja prema njemu mogla lako razviti u prijateljstvo, ali u poslednjim mesecima moga boravka u akademiji, mada se nametanje njegovog uobičajenog ponašanja van svake sumnje unekoliko obnovilo, ipak su moja osećanja u skoro istoj srazmeri dobila veoma mnogo prave mržnje. Jednom prilikom on je, čini mi se, to primetio, i posle toga me izbegavao ili se pravio kao da me izbegava.
Bilo je to u isto vreme, ako se dobro sećam, kad se u jednoj žestokoj svađi s njim, u kojoj je on više no obično zaboravio svoju uzdržljivost i govorio i postupao sa otvorenošću u ponašanju koja je bila prilično tuđa njegovom karakteru. Tada sam primetio, ili mislio da sam primetio u njegovom naglasku, njegovom izrazu, njegovoj celoj pojavi, nešto što me najpre prenerazilo a
zatim me duboko zainteresovalo, jer mi je probudilo u svesti nejasne vizije mog najranijeg detinjstva, divlje, zbrkane, nagomilane uspomene jednog doba kada ni samo sećanje nije bilo još rođeno. Ja ne mogu bolje da opišem osećanje koje me mučilo, nego ako kažem da sam se teškom mukom mogao osloboditi verovanja da sam poznavao to stvorenje što je stajalo preda mnom u nekom vrlo davnom vremenu, nekoj tački prošlosti, sasvim beskrajno udaljenoj. No ta se samoobmana izgubi brzo kao što je i došla, i ja je spominjem uopšte samo zato da opišem dan poslednjeg razgovora koji sam tu imao sa mojim neobičnim imenjakom.
Ogromna stara kuća sa njenim bezbrojnim pododeljenjima imala je mnogo velikih soba koje su bile u vezi jedna s drugom i u kojima je spavala većina učenika. A imala je (kao što je i moralo biti u zgradi s tako nezgodnim planom) i mnogo malih sobica i budžaka, ludorija i besmislica gradnje koje je štedljivi genije dr Brenzbi takođe udesio bio za spavanje, mada su to bile prave ćelije, pogodne za smeštaj jednog jedinog lica. Jedno od tih malih odeljenja imao je Vilson.
Jedne noći pred kraj moje pete godine u školi, a neposredno posle one svađe koju sam maločas spomenuo, videći da su svi redom bili zaspali digoh se iz postelje i sa lampom u ruci prikradoh se kroz lavirint uskih prolaza od moje spavaće sobe do sobe moga rivala. Ja sam dugo smišljao jedno od onih zločestih dela lukavstva na njegovu štetu, u čemu dotle prosto nisam imao nikakvog uspeha. Sad mi je bila namera da ostvarim svoj plan, pa se reših da mu pružim mogućnost da oseti svu moju pakost kojom sam bio ispunjen. Došavši do njegove ćelije nečujno uđoh unutra, ostavivši lampu sa štitom napolju. Primakoh se jedan korak i stadoh da slušam zvuk njegovog mirnog disanja, i pošto sam se uverio da on spava, vratih se, uzeh svetiljku i s njom se opet približih postelji. Zavese su bile zatvorene, i ja ih, izvršujući svoj plan, polako i tiho otvorih; svetli zraci padoše živo po zaspalom a moj pogled istovremeno na njegovo lice. Gledao sam ga a neka zanemelost, neka hladnoća osećanja odjednom minu kroz celo moje biće. Moje su se grudi nadimale, kolena klecala, cela moja duša ispuni se nekim bespredmetnim i nepodnošljivim užasom. Jedva dišući ja spuštih lampu da bude još bliže njegovom licu. Jesu li to
upravo to – bile crte Vilijama Vilsona? Ja sam zaista video da su bile njegove, ali sam se stresao kao u groznici uobražavajući da nisu. Šta je to bilo u njima, što me na takav način smuti? Posmatrao sam ga, dok se moj mozak grčio pod težinom nevezanih misli. Nije on tako izgledao, sigurno ne, u njegovim živahnim budnim časovima. Isto ime, isti izgled, isti dan dolaska u akademiju, a onda njegovo tvrdoglavo i besmisleno podražavanje moga hoda, moga glasa, mog odevanja, mog ponašanja. Je li zbilja bilo u granicama ljudske mogućnosti da je to što sam sada video bilo samo rezultat njegove stalne vežbe u tom podrugljivom podražavanju? Preneražen i prožet žmarcima koji su me podilazili, ugasih lampu, izađoh tiho iz sobe i prođoh tiho kroz odaje da se nikad više u njih ne vratim.
Posle nekoliko meseci provedenih kod kuće u praznoj dokolici, postao sam student u Itnu. Taj kratki vremenski razmak bio je dovoljan da mi oslabi sećanje na događaje u školi dr Brenzbija, ili bar da izazove jednu stvarnu pramenu u suštini osećanja sa kojima sam ih se sećao. Suštine, tragedije, drame više nije bilo. Mogao sam sada da sumnjam u jasnost mojih čula, i retko se uopšte vraćao u svesti na taj predmet, čudeći se veličini ljudske slabosti da veruje, smejući se živoj snazi uobraženja koju sam bio nasledio. I ta vrsta neverice nije izgledala da će biti oslabljena načinom života koji sam vodio u Itnu. Vrtlog besmislenih ludorija u koji sam se
tamo tako odmah i tako drsko bacio, sprao je sve sem pene mojih negdašnjih časova, progutao je odjednom svaki ozbiljniji i jači utisak, a ostavio kao spomen samo najbeznačajnije pojedinosti negdašnjeg života.
Ne želim, međutim, da idem tragom moje jadne raspuštenosti – raspuštenosti koja je prkosila zakonima i izmicala budnoj pažnji zavoda. Tri godine ludorija prošle su uzaludno i samo su mi donele ukorenjene navike greha, a u prilično neobičnoj meri koristile mom telesnom razvitku, kada, posle nedelju dana bezdušne raspuštenosti, pozvah jednu grupu najraspuštenijih đaka na tajnu pijanku u mojim prostorijama. Sastali smo se pozno u noć, jer su naše lakomislenosti imale da se nastave do zore. Vino je točeno nemilice, a nije nedostajao ni drugi, možda još opasniji razvrat, tako da se sivo svitanje bilo već pomalo pojavilo na istoku kada je naša pijana razuzdanost bila na svom vrhuncu. Ludo zagrejan pijanstvom i kartama, baš sam navaljivao da održim zdravicu iz obične bestidnosti, kada mi pažnju odjedanput privuče snažno i mada nepotpuno otvaranje sobnih vrata, i prodorni glas jednog sluge spolja. On reče da neka ličnost, očito u velikoj žurbi, hoće da govori sa mnom u predsoblju.
Divljački razdražen vinom, bio sam više obradovan nego iznenađen tim neočekivanim prekidanjem. Posrćući pođoh odmah napred, i nekoliko koraka odvedoše me u predsoblje zgrade. U toj niskoj i maloj prostoriji nije visila nijedna lampa i u ovaj mah nikakva svetlost nije prodirala, sem od veoma slabog praskozorja, koje je dopiralo kroz polukružni prozor. Kada sam kročio preko praga, spazio sam priliku mladog čoveka otprilike moje visine, obučenog u beli jutarnji kaput od kašmira sašiven po najnovijoj modi, isti onakav kakav sam u taj čas i ja imao na sebi. To sam mogao da spazim na slaboj svetlosti, ali crte njegovog lica nisam mogao da raspoznam. Kada sam ušao, on mi hitro priđe i, uhvativši me pokretom ljutitog nestrpljenja za ruku, šapnu mi na uvo reči "Vilijam Vilson".
Ja se za trenutak potpuno istreznih.
Bilo je nečega u ponašanju toga stranca i u drhtanju njegovog podignutog prsta kako ga je držao između mojih očiju i svetlosti, nečega što me ispunilo neiskazanim čuđenjem. Ali nije to bilo ono što me tako neizmerno uzbudilo. Bila je to težina svečane opomene u onom naročitom, tihom, šištećem glasu, a iznad svega način, ton, ključ onih nekoliko prostih, poznatih, i sad prošaputanih slogova, koji se javiše sa hiljadu mutnih uspomena iz minulih dana, udarilo me u dušu udarom galvanske struje. Pre nego što sam mogao ponovo da ovladam svojim čulima on je bio otišao.
Mada je ovaj događaj ostavio živ utisak na moju raspuštenu maštu, on je ipak bio prolazan koliko i živ. Nekoliko nedelja, istina, mučio sam se ozbiljnim pitanjima i bio sam kao obavijen oblakom nezdravog razmišljanja. Nisam pokušao da u svojoj svesti prikrijem identičnost te neobične ličnosti koja se tako uporno mešala u moje stvari i mučila me svojim nametljivim savetom. Ali ko je bio i šta je bio taj Vilson? I odakle je došao? Kakve su bile njegove namere? Ni na jedno od ovih pitanja nisam mogao naći zadovoljavajući odgovor, sem što sam u vezi s tim utvrdio da je neki iznenadan slučaj u njegovoj porodici prouzrokovao njegov odlazak iz akademije dr Brenzbija popodne istog dana kada sam ja pobegao. Ali sam ubrzo prestao da mislim na to, pošto mi je sva pažnja bila zauzeta nameravanim odlaskom za Oksford. Tamo sam uskoro i otišao, pošto me je nepromišljena sujeta mojih roditelja snabdela sredstvima i godišnjom spremom, tako da sam se mogao do mile volje odati raskošnom životu koji je već bio
toliko prirastao za moje srce – pa sam se u troškarenju mogao takmičiti sa prvim naslednicima najbogatijih grofovija u Velikoj Britaniji.
Navođena takvim bogatim sredstvima na greh, moja urođena priroda pokaza se sad u dvostrukoj žestini, i ja počeh da prezirem i najobičnije obzire pristojnosti u ludoj zaslepljenosti svojih pirova. Ali bilo bi besmisleno zadržavati se na pojedinostima mojih nastranosti. Neka je dovoljno to da sam među raspikućama ja nadmašio Heroda, i da sam davši ime mnogim novim budalaštinama dodao povelik dodatak dugom katalogu grehova koji su onda bili uobičajeni na tona najraspuštenijem univerzitetu u Evropi.
Teško bi se moglo verovati, međutim, da sam baš tu tako nepovratno izašao iz otmenog reda da sam tražio da se upoznam sa najnižim podvalama kockara od zanata, i pošto sam postao veštak u toj prezrenoj nauci, ja sam je upotrebljavao kao sredstvo da uvećam svoje ionako ogromne prihode na račun mojih slabašnih školskih drugova. Pa ipak, to je bila istina, sama nakaznost tog prkošenja u svemu i svakog poštenog čoveka dostojnom osećanju bila je, nema sumnje, glavni ako ne i jedini razlog što sam to mogao nekažnjeno vršiti. Jer, zbilja, koji od mojih najraspuštenijih drugova ne bi porekao najbistrije opažanje svojih čula, pre no što bi posumnjao i obedio takvom podvalom veselog, otvorenog, štedrog Vilijama Vilsona, najplemenitijeg i najvaspitanijeg studenta Oksforda; onoga čije su ludosti (govorili su njegovi paraziti) bile samo ludosti mladosti i čije su pogreške bile samo neobuzdana ćud – čiji su najmračniji grijesi bili samo bezbrižna i bujna raskalašnost?
Živeo sam takvim životom već dve godine, kada dođe na univerzitet jedan mladparvenu2 plemić, Glendining – bogat, glasio je izveštaj, kao Herod Atinjanin, sa bogatstvom isto tako lako stečenim kao što je bilo Herodovo. Ja sam brzo prozreo da je slabouman, i, naravno, označio sam ga kao zgodan predmet za moje znanje. Često sam ga navodio na igru karata i udešavao sam prostim lukavstvom kockara da on dobije veće sume, da bih ga tim uspešnije uhvatio u svoje mreže. Najzad, kad je moj plan sazreo, sastanem se ja sa njim (sa čvrstom namerom da ovaj sastanak bude poslednji i odlučan) u sobama jednog drugog studenta (g. Prestona) koji je bio podjednako dobar prijatelj obojici, ali, ruku na srce, nije ni izdaleka sumnjao u moje namere. Da bih svemu dao lepši izgled, udesio sam bio da se sastane društvo nekih osam ili deset lica i brižljivo sam pazio da donošenje karata bude slučajno i da potekne po predlogu samog šašavka. Da bih skratio ovo nitkovsko delo, nije bilo propušteno nijedno od niskih lukavstava tako uobičajenih u sličnim prilikama da je zaista čudno kako se još nađe budala tako glupa da im padne kao žrtva.
Mi smo produžili našu sedeljku duboko u noć, i ja sam najzad uspeo sa smicalicom da mi Glendining ostane kao jedini protivnik. Igra je takođe bila moj omiljeni ecarte.3 Ostatak društva zainteresovan veličinom naših uloga ostavi svoje karte i stade oko nas da posmatra. Parvenu, koga sam u početku večere bio naveo mojim veštinama da dobro popije, mešao je sada karte, delio i igrao sa vatrenom žustrinom za koju sam mislio da se može samo delimično, ali ne sasvim, pripisati njegovom pijanstvu. Za veoma kratko vreme on postade moj dužnik za jednu veliku sumu, kada, postoje popio dobru količinu portoa, on učini u dlaku tačno ono što sam ja hladno bio predvideo – predloži da udvostručimo naše već ionako preterane uloge. Sa dobro odglumljenim ustezanjem, i tek pošto ga je moje ponovljeno odbijanje izazvalo da kaže nekoliko oštrih reči koje su značile neku vrstu izazivanja, ja najzad pristadoh. Ishod je, prirodno, potvrdio
da je žrtva bila sasvim u mojoj mreži; za manje od jednog sata on je učetverostručio svoj dug. Posle izvesnog vremena njegovo lice beše izgubilo zažarenu boju koju mu je davalo vino, ali sada, na moje čuđenje, primetih da je postalo zaista strahovito bledo. Kažem na moje čuđenje. Za Glendininga mi je bilo rečeno na moja radoznala pitanja da je neizmerno bogat, a sume koje je dotle bio izgubio, mada istina velike, nisu ga mogle, pretpostavljao sam, ozbiljno uznemiriti, a još manje tako strašno potresti. Da ga je savladalo vino koje je bio maločas popio bila je misao koja se sama nametala, i više da bih sačuvao svoj ugled u očima svojih drugova nego iz bilo kog drugog obzira, ja sam počeo odlučno da navaljujem da se igra prekine, kada mi izrazi nekolicine iz društva oko i blizu mene i jedan uzvik koji je odavao krajnje očajanje Glendininga pokazaše da sam ga ja potpuno upropastio, i to na način da je bio dostojan svačijeg sažaljenja i da bi ga svako uzeo u zaštitu od zlih namera i samog sotone.
Kakvo bi bilo dalje moje ponašanje, teško je reći. Žalosno stanje moje žrtve bacilo je senku zabune na sve; za nekoliko trenutaka vladala je duboka tišina, a za to vreme nisam mogao da ne osetim kako mi obraze prije mnogi užareni pogledi prekora ili prezira koje su bacali na mene manje raskalašni članovi društva. Moram čak da priznam i to da mi je neka neizdrživa težina straha za jedan samo trenutak bila pritisla grudi nenadnim i neobičnim prekidom koji je nastupio. Široka teška dvokrilna vrata najednom se širom otvoriše sa silnom i naglom žestinom, tako da se kao nekom čarolijom pogasiše sve sveće u sobi. Njihova svetlost, gaseći se, dala nam je toliko mogućnosti još samo da primetimo kako je neki stranac ušao u sobu, otprilike moje visine i sam tesno uvijen u ogratač. Mrak je, međutim, postao potpun i mi smo samo mogli da osećamo da je on stojao u našoj sredini. Pre nego što se iko od nas mogao povratiti od iznenađenja u koje nas je ova grubost sve bacila, čuli smo glas toga nasrtljivca.
Gospodo – reče on tihim, jasnim šapatom koji nikada neću zaboraviti i koji je prodirao do same srži mojih kostiju – gospodo, ja se ne izvinjavam za ovo ponašanje, jer ponašajući se ovako ja samo vršim svoju dužnost. Vi ste, bez sumnje, neobavešteni o pravom karakteru ličnosti koja je noćas dobila na kartama veliku sumu novca od lorda Glendininga. Ja ću vam zato predložiti jedan brz i odlučan plan da dobijete to neophodno obaveštenje. Molim vas da pregledate polako i pažljivo unutrašnju postavu njegovog levog rukava i razne male paketiće koji se mogu naći u prilično dubokim džepovima njegovog povezanog jutarnjeg ogrtača.
Dok je on to govorio, tišina je bila tako duboka da bi se moglo čuti da je igla pala na pod. Kad je završio, on odjednom nestade isto onako naglo kao što je bio ušao. Mogu li – treba li da opišem moja osećanja? Treba li da kažem da sam osetio sve užase osuđenika? Bilo je jasno da mi je ostalo malo vremena za razmišljanje. Mnoge ruke ščepaše me grubo tu na mestu, i sveće se ponovo zapališe. Poče pretresanje. U postavi moga rukava nađoše sve jake karte koje su najvažnije u ecarteu, a u džepovima moga ogrtača mnogo špilova karata, kopije onih koje smo upotrebljavali pri nekim sedeljkama, s tom razlikom što su moje bile od one vrste što se tehnički zovu arrondees;4 jake karte bile su pri vrhu i dole malo konveksne a slabe karte bile su malo konveksne na stranama. Na taj način glupak mora neizostavno kad seče svome protivniku da preseče veliku kartu, dok kockar sekući na užoj strani mora isto tako sigurno svojoj žrtvi da preseče slabu kartu. Bura negodovanja koja bi propratila to otkriće manje bi me pogodila od ćutljivog prezrenja i podsmešljivog smeškanja sa kojim je bilo primljeno.
G. Vilsone – reče naš domaćin sagnuvši se da ukloni ispod svojih nogu jedan veoma
bogat zimski ogrtač od retkih koža – g. Vilsone, ovaj ogrtač je vaša svojina. (Vreme je bilo hladno, i kada sam izlazio iz svoje sobe, ja sam ogrnuo veliki ogrtač preko mog sobnog odela, a skinuo sam ga kada sam došao na mesto igre.) Pretpostavljam da je izlišno da tražimo i ovde (gledajući nabore ogrtača sa gorkim smehom) i dalje dokaze vašeg znanja i vaše veštine. Zaista, imali smo ih dovoljno. Vi ćete, nadam se, uvideti potrebu da ostavite Oksford – u svakom slučaju da napustite smesta moje sobe.
Prezren i smrvljen u prašinu kao što sam u taj čas bio, verovatno da bih na ove mučne reči odgovorio neposredno ličnim napadom, da mi pažnju u taj čas ne privuče jedna pojedinost najčudnije prirode. Kaput koji sam nosio bio je od veoma retkog krzna, koliko retkog i koliko neobično skupocenog ne usuđujem se ni da kažem, a njegov kroj, takođe, bio je po mojoj sopstvenoj fantastičnoj zamisli, jer sam bio do besmislenosti u pogledu kinđurenja skupljač stvari tako ništavne prirode. Kada mi je g. Preston pružio onu stvar koju je podigao s poda blizu dvokrilnih sobnih vrata, ja sam sa čuđenjem koje se skoro graničilo sa užasom primetio da je moj sopstveni ogrtač već bio prebačen preko moje ruke (gde sam ga bez sumnje nesvesno bio stavio) a onaj koji mi je pružen bio je u svemu, čak do najmanje moguće pojedinosti, njegova kopija. Čudni stvor koji me je tako kobno otkrio i izložio poruzi bio je, setih se, potpuno umotan u ogrtač, a niko od članova našeg društva uopšte nije imao ogrtača, osim mene. Povrativši malo prisustvo duha, ja uzeh onaj što mi ga je pružio g. Preston, prebacih ga neopaženo preko svog sopstvenog, ostavih sobu sa odlučnim namrštenim izrazom prkosa, i idućeg jutra, pre svanuća, pođoh na hitno putovanje iz Oksforda na kontinent u potpunoj agoniji užasa i srama.
Uzalud sam bežao. Moja zla kob gonila me s uživanjem, a pokazala je zaista da je jedva tek otpočela svoju tajanstvenu vlast nada mnom. Tek što sam stao nogom u Pariz, već sam imao novi dokaz o prokletom interesovanju koje je taj Vilson imao u pogledu mojih poslova. Godine su prolazile a ja nisam nalazio spasa. Lupež. Kako je u nevreme, i s kakvom avetinjskom važnošću stupio u Rimu između mene i mojih ambicija. U Beču takođe, zatim u Berlinu, pa u Moskvi. Zaista, gde nisam imao gorkog uzroka da ga proklinjem u svom srcu? Od te bezočne tiranije bežao sam najzad, u paničnom strahu, kao od kuge, i do nakraj zemlje bežao sam uzaman.
Opet, i opet, u tajnom razgovoru sa svojim sopstvenim duhom, pitao bih se: "Koje on? Odakle dolazi? Šta hoće?" – Ali odgovor nisam mogao naći. Ispitivao sam s najvećom pažnjom načine, metode i glavne poteze njegovog drskog nadzora. Ali čak i tu bilo je vrlo malo čega što bi poslužilo za osnov kakvoj pretpostavci. Bilo je značajno da ni u jednom od mnogobrojnih slučajeva u kojima je on u poslednje vreme stao da mi prepreči put, on to nije činio zbog drugog čega nego samo da mi osujeti one planove, ili da pokvari poslove koji bi se, kada bi bili do kraja izvedeni, završavali nekom gorkom nesrećom. Kako je to bedno opravdanje za vlast koju je on sebi tako zapovednički prisvojio. Kakva bedna zaštita prirodnom pravu da upravljaš samim sobom, što mi je on tako tvrdoglavo i tako uvredljivo odricao.
Mogao sam dalje zapaziti i to da je dugo vremena moj mučitelj (dok je savesno i sa tajanstvenom veštinom sprovodio svoju ćud da bude spolja savršeno istovetan sa mnom) pri izvršenju njegovih raznovrsnih uplitanja u moju volju, udešavao to tako da ja ni u jednom času nisam video crte njegovog lica. Bio Vilson ko mu drago, to je najzad bio vrhunac afektacije i ludosti. Zar je on mogao, makar za trenutak, pretpostaviti da je u mom opominjaču u Itnu, u
razoritelju moje časti u Oksfordu, u onome koji je osujetio moje ambicije u Rimu, moju osvetu u Parizu, moju strasnu ljubav u Napulju, ili ono što je on lažno nazivao moje srebroljublje u Egiptu – u tom mom arhi-neprijatelju i satani, ne bih mogao a da ne poznam Vilijama Vilsona iz mojih školskih dana – imenjaka, druga, rivala, mrskog rivala koji me dovodio do užasa u školi dr Brenzbija? Nemoguće! No, da požurim ka poslednjoj sudbonosnoj sceni drame.
Dotle sam ja bio nemoćno podlegao njegovoj zapovedničkoj vlasti. Osećanje dubokog straha sa kojim se obično posmatrao nadmoćni karakter, veličanstveno znanje, prividna prisutnost i svemoć Vilsonova, zajedno sa osećanjem užasa koje su mi neke druge crte njegove prirode i njegovog nasrtaja ulivale, sve je to pripomogle da me ispuni mišlju o mojoj sopstvenoj velikoj nemoći i bespomoćnosti i da me dovede do bezuslovnog potčinjavanja njegovoj okrutnoj volji iako sam se tome gorko opirao. Ali u poslednje vreme sasvim sam se propio, i njegov zaluđujući uticaj na moj urođeni temperament učinio je da sam postajao sve više i više nepokoran njegovoj vlasti. Počeo sam da gunđam i – da se ustežem, da se opirem. A da li je to bilo samo uobraženje što me navelo da poverujem da, ukoliko je moja sopstvena čvrstina rasla, utoliko se ona srazmerno smanjivala kod moga mučitelja? Bilo kako bilo, ja sam počeo osećati kako me ispunjava topla nada, i polako počeh u svojim skrivenim mislima da gajim ozbiljnu i očajnu odlučnost da se više neću potčinjavati mome porobitelju.
Bilo je to u Rimu, za vreme karnevala 18.., kada sam prisustvovao maskaradi u palati napuljskog kneza Di Brolja. Bio sam više i slobodnije no obično preterao u piću, a zagušljiva atmosfera odaja punih sveta dražila me više no što sam mogao podneti; zatim teškoća da se probijem kroz gomilu doprinela je prilično razdražljivosti mog temperamenta, jer ja sam požudno tražio (da ne kažem s kakvom nedostojnom pobudom) mladu, veselu, lepu ženu ostarelog i podetinjalog kneza Di Brolja. Sa suviše bezobzirnom poverljivošću ona mi je ranije saopštila tajnu kostima u koji će biti obučena, i sada, opazivši je, hitao sam da se proguram do nje. U tom času osetih lak dodir ruke na mom ramenu, čuh onaj nezaboravni, tihi, prokleti šapat. Sasvim pobesneo od gneva ja se odjednom okretoh onome što me prekinuo i ščepah ga ljutilo za vrat. On je, kao što sam i očekivao, bio obučen u kostim sasvim sličan mome, – nosio je španski ogrtač od plave kadife, opasan crvenim pojasom o kome je visio mač. Maska od crne
svile potpuno je skrivala njegovo lice.
Podlače – viknuh glasom promuklim od besa, dok je svaki slog koji sam izgovorio ličio na dodavanje ulja na vatru moga besnila. – Propalico, varalico! Prokleti nitkove. Vi me nećete – nećete me proganjati kao pas do smrti. Pođite za mnom ili ću vas proburaziti tu na mestu. – I ja prokrčih sebi put od balske dvorane do jednog malog predsoblja pored nje, vukući ga bez otpora za sobom, idući napred. Pošto uđosmo, ja ga besno odgurnuh od sebe. On posrnu ka zidu, dok sam ja uz psovku zatvorio vrata i naredio mu da izvuče mač. On se ustezao jedan časak, a onda sa tihim uzdahom izvuče ćutke mač iz korica i zauze stav odbrane.
Borba je bila zaista kratka. Bio sam kao mahnit od svih mogućih pomamnih razdraženja, i osećao sam u jednoj svojoj ruci snagu i moć stotine ruku. Za nekoliko sekundi ja ga užasnom snagom priterah uza zid imajući ga potpuno u svojoj vlasti, zarih svoj mač s brutalnim divljaštvom nekoliko puta kroz njegove grudi.
U tom trenutku neko je spolja pokušao da otvori vrata. Ja požurih da sprečim ulazak, a zatim se odmah vratih mome umirućem protivniku. Ali koji bi ljudski jezik mogao tačno opisati
iznenađenje, onaj užas koji me je obuzeo pri prizoru koji mi se ukazao? Trenutak dok sam se bio okrenuo na drugu stranu bio je dovoljan da izazove vidnu i stvarnu promenu u rasporedu nameštaja u gornjem ili udaljenijem delu sobe. Jedno veliko ogledalo – tako mi se u prvi mah u mojoj zbunjenosti učinilo – stajalo je sada tamo gde nije bilo nikakvog ogledala malopre; a kada sam mu u krajnjem užasu prišao, moj sopstveni lik ali sa crtama sasvim bledim i poprskanim krvlju išao mi je u susret, slabim i posrćućim koracima.
Tako je, velim, izgledalo, ali nije tako bilo. To je bio moj protivnik – to je bio Vilson, koji je stajao tu preda mnom u predsmrtnoj agoniji. Maska i ogrtač ležali su gde ih je on bio bacio na pod. Nije bilo nijednog konca na njegovom odelu, nijednog poteza u svim izrazitim i neobičnim crtama njegovog lica, a da nije bilo čak do naj savršenije istovetnosti isti ja.
To je bio Vilson, ali on više nije govorio šapatom, i ja sam mogao da uobrazim da to ja sam govorim kad on prozbori:
Ti si pobedio i ja se predajem. Ali odsad i ti si sam mrtav – mrtav za svet, za nebo, za nadu. U meni si postojao i u mojoj smrti, pogledaj ovu sliku koja je tvoja sopstvena, pogledaj kako si sasvim ubio samog sebe.
1839.
Preveo Momčilo Jojić

1 (franc.) – Da, divnih vremena u ovom veku gvožđa.
2 parvenu (franc.) – skorojević.
3 ecarte (franc.) – jedna vrsta igre s kartama. 4 arrondees (franc.) – zaobljen

ČOVEK GOMILE

Ce grand malheur, de ne pouvoir être seul.
La Bruyère

Velika je nesreća ne moći biti sam.
La Brijer1

Dobro je rečeno za jednu nemačku knjigu: "es lässt sich nicht lesen" – ne da se čitati. Ima izvesnih tajni koje se ne daju ispričati. Ljudi umiru noću u svojim posteljama grčevito stežući ruke sablasnih ispovednika i gledajući ih tužno u oči. Umiru sa očajanjem u srcu i grčem u grlu zbog grozote tajni koje se ne daju otkriti. S vremena na vreme, avaj, savest ponekog čoveka ponese teret koji je tako težak po svojoj strahoti da se može spustiti samo u grob. I tako suština
zločina ostaje neotkrivena.
Ne tako davno, pod jesenju noć, sedeo sam kraj velikog prozora na svod kafane D. u Londonu. Nekoliko meseci bio sam bolestan, ali sada sam se već oporavljao, i, kako mi se vraćala snaga, nalazio sam se u jednom od onih blaženih raspoloženja koja su tako izrazita suprotnost dosadi – u raspoloženju izoštrenih čežnji, kada se raskinula i uklonila tanka prevlaka sa duhovnog čula vida – ona, '   2 – a razum, naelektrisan, isto toliko silno prevazilazi svoju svakidašnju moć koliko i živi a bezazleni Lajbnicov um bezumnu i praznu retoriku jednog Gorgijasa. I samo disanje bilo je pravo uživanje; i ja sam crpao stvarno zadovoljstvo čak i iz mnogih istinskih izvora bola. Svaka me je stvar ispunjavala spokojnim ali radoznalim interesovanjem. Sa cigarom u ustima i novinama na krilu, zabavljao sam se celo to poslepodne čas udubljujući se u oglase, čas posmatrajući šareno društvo u kafani, a čas gledajući kroz zadimljeno staklo na ulicu.
Ta ulica je jedna od glavnih saobraćajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali kako se spuštao sumrak, gomila je svakog trenutka sve više rasla; a kada se upalila svetlost, dve guste i neprekidne struje stanovništva žurno su tekle mimo ulaza u kafanu. U ovo naročito doba večeri ja se još nikad nisam nalazio u sličnom položaju, pa me je uzburkano more ljudskih glava ispunjavalo slatkom novinom uzbuđenja. Najzad više uopšte nisam obraćao pažnju na stvari koje su se događale u samoj kafani i sasvim sam se udubio u posmatranje prizora napolju.
Moja zapažanja bila su u početku neodređena i uopštena. Gledao sam prolaznike u gomilama i razmišljao o njima i njihovim skupnim odnosima. Ubrzo, međutim, prešao sam na pojedinosti s velikom pažnjom posmatrao bezbrojnu raznolikost likova, odela, izgleda, hoda, lica i izraza.
Prolaznici u pretežnoj većini imaju zadovoljno poslovno držanje i kao da misle samo na to kako da prokrče sebi put kroz tišmu. Obrve su nabrali a očima živo kolutaju; kad ih neko gurne u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja, nego samo doteruju odelo, pa žurno nastave put. Drugi, još mnogobrojniji, nemirnih su pokreta, crveni u licu, razgovaraju sami sa sobom i pri tom mlataraju rukama kao da se osećaju usamljeni baš zbog guste gomile koja ih okružuje, zaustavljeni u hodu, ti ljudi odjednom prestaju da mrmljaju, ali još jače zamlataraju rukama i sa rasejanim i preterano ljubaznim osmehom na usnama čekaju da prođu lica koja su im se isprečila na putu. Ako ih neko gurne, oni mu se preterano revnosno klanjaju i izgledaju kao da umiru od stida. Sem ovoga što sam pomenuo nema ničeg naročito karakterističnog u ovim dvema velikim grupama ljudi. Njihovo odelo spada u onu vrstu koja se jezgrovito naziva pristojnom. To su bez sumnje plemići, trgovci, advokati, zanatlije, berzanski špekulanti – eupatride3 i obični smrtnici društva – dokoni ljudi i ljudi zaokupljeni svojim ličnim poslovima koje vode na sopstvenu odgovornost. Oni nisu naročito privlačili moju pažnju.
Pleme trgovačkih pomoćnika jasno se ističe; i ovde sam razlikovao dve upadljive podvrste. Tu su mlađi pomoćnici razmetljivih trgovina trenutnog bleska i bučne reklame – mlada gospoda u zategnutim kaputima, sjajnim čizmama, dobro nauljene kose i drskih usana. Ako ostavimo po strani izvesno kočoperno držanje koje bi se, u nedostatku boljeg izraza, moglo nazvati tezgarskim, ponašanje tih osoba izgleda mi tačna kopija onog što je otprilike pre dvanaest ili osamnaest meseci predstavljalo savršenstvo "bontona". Nose se po "iznošenom" ukusu otmenog sveta; a to je, mislim, ujedno i najbolje obeležje te podvrste.
Podvrstu viših pomoćnika solidnih firmi, ili "ozbiljne, pouzdane momke", ne možete da ne uočite na prvi pogled. Raspoznaju se po svojim kaputima i pantalonama crne ili mrke boje, udobna kroja, s belim mašnama i prsnicima, širokim cipelama, naizgled jakim, i debelim čarapama ili kamašnama. Svi su pomalo ćelavi, a desno uho, usled duge navike da drži pero, ima čudan običaj da odstoji. Zapazio sam da šešire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obema rukama, i da nose časovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade. Njihova izveštačenost je izraz težnje za ugledom, ako uopšte postoji tako časna izveštačenost.
Bilo je dosta pojedinaca razmetljiva izgleda koje sam lako poznao kao pripadnike soja otmenih tipova, kojima su preplavljeni svi veliki gradovi. Posmatrao sam taj "otmeni svet" s velikom radoznalošću i nikako nisam mogao da shvatim kako ljudi koji su i sami gospoda mogu toliko da se prevare pa da njih smatraju gospodom. Već i sama preterana širina njihovih manžetni i izraz prekomerne iskrenosti morali bi da ih smesta odaju.
Kockari, koje sam pronalazio u priličnom broju, još se lakše mogu raspoznati. Nose sve moguće vrste odela, od gizdavog odela drskog lepotana-makroa, sa somotskim prsnikom, pomodnom maramom oko vrata, pozlaćenim lancem i filigranskim dugmetima, do uzdržljivo jednostavnog svešteničkog odela, koje ponajmanje može da izazove podozrenje. Svi se, međutim, ističu izvesnom mrkom bojom podbulog lica, zamućenim i kao opnom prevučenim očima, i bledim stisnutim usnama. Ima uz to još dve crte po kojima ih uvek mogu otkriti – govore oprezno uzdržanim, tihim glasom, a palac im se više nego obično odvaja od šake, tako da obrazuje prav ugao s prstima. Veoma često u društvu ovih lupeža zapažao sam ljude nešto drukčijih osobina, ali ipak ptice iz istog jata. Možemo ih obeležiti kao gospodu koja žive od svoje dovitljivosti. U svojim pljačkaškim pohodima dele se, izgleda, na dve čete – na četu kicoške i četu vojničke sorte. Osnovna crta one prve su dugi uvojci i osmesi, a ove druge – kaputi sa širitima i mrki pogledi.
Spuštajući se po lestvicama onog što se zove otmeni svet, nailazio sam na mračnije i dublje predmete za mudrovanje. Video sam jevrejske torbare sa sokolovim očima koje sevaju s lica na kome sve druge crte izražavaju samo podlu poniznost; odvažne ulične prosjake od zanata što se mršte na siromahe boljeg kova koje je jedino očajanje oteralo u noć da traže milosrđe; malaksale i avetima slične invalide na koje je smrt položila sigurnu ruku i koji se porebarke provlače i teturaju kroz gomilu, gledajući svakog molećivo u lice, kao da traže neku slučajnu utehu, neku izgubljenu nadu; skromne mlade devojke koje se sa dugog i poznog rada vraćaju u svoj sumorni dom i više sa suzama nego sa ogorčenjem uzmiču od drskih pogleda prosjaka, a čak ni njihov neposredni dodir ne mogu da izbegnu; ulične žene svih vrsta i svih uzrasta – neospornu lepoticu u prvoj snazi svoje ženstvenosti, koja podseća na Lucijanov kip, što je spolja od paroskog mermera a iznutra ispunjen nečišću; odvratnu i sasvim propalu gubavicu u dronjcima; smežuranu, nakinđurenu, namazanu i nabeljenu babetinu koja čini poslednji očajni pokušaj da se uhvati za mladost; pravo dete nezrelih oblika, ali usled dugog druženja već vično užasnom kaćiperstvu svog zanata i već zapaljeno od pomamne žudnje da bude svrstano u isti red sa starijim od sebe u poroku; pijanice, nebrojene i neopisane – poneki odrpani i pocepani teturaju razdešenih udova, smrvljenog lica i očiju bez sjaja; poneki u čitavim, ali prljavim odelima, pomalo nesigurna koraka, debelih čulnih usana i dobroćudna rumena lica; drugi odeveni u tkanine koje su nekad bile dobre i čak su i danas još brižljivo iščetkane; ljudi koji koračaju
gotovo neprirodno čvrstim i elastičnim korakom, ali čije je lice jezivo bledo, oči odvratno izbezumljene i zakrvavljene, i koji se prolazeći kroz gomilu drhtavim prstima hvataju za svaki predmet na domaku ruke; i najzad, prodavci kolača, nosači, istovarivači uglja, dimničari; verglaši, prikazivači majmuna i ulični pevači – i oni koji prodaju i oni koji pevaju pesme; pocepane zanatlije i iznureni radnici svake vrste, a svi puni bučne i neumerene živosti koja neskladom para uši i izaziva bol u oku.
Kako smo dublje odmicali u noć, tako se produbljivalo i moje interesovanje za prizor; jer ne samo da se opšti lik gomile stvarno izmenio (njene plemenite crte gubile su se sa postepenim povlačenjem urednijeg dela stanovništva, a grublje se izrazitije isticale ukoliko je pozni čas izvlačio svakojaku poganiju iz njenih brloga) nego su i zraci plinskih lampi, isprva slabi u borbi s danom na izmaku, sada najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim ćudljivim i bleštavim sjajem. Sve je bilo crno a sjajno – kao ona abonosovina s kojom su upoređivali Tertulijanov stil.
Čudna dejstva svetlosti nagonila su me da ispitujem lica pojedinaca; i mada me je brzina kojom je ovaj svet svetlosti promicao ispred prozora sprečavala da bacim više nego letimičan pogled na svako lice, ipak mi se činilo da, u naročitom duševnom stanju u kojem sam se nalazio, mogu ponekad čak i u tom magnovenju jednog jedinog pogleda da pročitam istoriju dugih godina.
Prislonivši čelo na staklo, bio sam tako zabavljen pažljivim posmatranjem gomile, kada se odjednom pomoli jedno lice (nekog oronulog starca od oko šezdeset i pet ili sedamdeset godina)
lice koje smesta privuče i obuze svu moju pažnju svojim sasvim osobenim izrazom. Nikad ranije nisam video nešto čak ni izdaleka slično tom izrazu. Dobro se sećam da je moja prva pomisao, čim sam ga spazio, bila da bi reč, da ga je ugledao, uveliko pretpostavio njega svojim sopstvenim slikarskim ovaploćenjima demona. Dok sam se trudio da u magnovenju tog prvog pogleda načinim neku analizu utiska što sam ga stekao, u glavi su mi se zbrkano i paradoksalno rađale predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, škrtosti, pohlepi, hladnokrvnosti, zlobi, krvožednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom očajanju. Bio sam čudno uzbuđen, zaprepašćen, opčinjen. "Kakvi li su čudni doživljaji zapisani u tom srcu!" rekoh samom sebi. Zatim me obuze žarka želja da tog čoveka ne izgubim iz vida – da saznam o njemu nešto više. Žurno navučem kaput, zgrabim šešir i štap, iziđem na ulicu i pojurim kroz gomilu u pravcu u kome sam video da je krenuo; jer, on je već bio nestao. Ne bez teškoća najzad ga ugledam, primaknem mu se i pođem za njim u stopu, ali oprezno da ne privučena njegovu pažnju.
Sada sam imao prilike da ga dobro posmatram. Bilo je omalen, veoma mršav i na izgled vrlo slab. Odelo mu je sve bilo zaprljano i pocepano; ali kako je s vremena na vreme ulazio u krug jake svetlosti, video sam da mu je rublje, mada prljavo, izrađeno od lepe tkanine; i, ako me oči nisu prevarile, kroz poderotinu na brižljivo zakopčanom i očigledno polovnom ogrtaču, u koji je bio sav uvijen, nazreo sam sjaj dijamanata i blesak kame. Ta zapažanja još su više pojačala moju radoznalost i ja se rešim da pratim stranca kuda god bude išao.
Sada je već bila mrkla noć, gusta vlažna magla obavijala je grad i ubrzo se pretvorila u neprekidnu i tešku kišu. Ova promena vremena imala je čudno dejstvo na gomilu, koju je zahvatio nov pokret i prekrile mnoštvo kišobrana. Talasanje, tiskanje i mrmorenje porastoše desetostruko. Što se mene lično tiče, nisam se mnogo obazirao na kišu – za pritajenu staru
groznicu u mome telu vlaga je bila malo i suviše opasno uživanje. Zavezavši usta maramicom, nastavih put. Otprilike pola sata starac je s mukom krčio sebi put kroz gomilu duž prometne ulice; i tu sam ga sledio u stopu, plašeći se da ga ne izgubim iz vida. Pošto se nijedanput nije osvrnuo, nije me ni opazio. Uskoro je skrenuo u jednu poprečnu ulicu koja, mada puna sveta, nije bila tolika zakrčena kao ona glavna, što ju je napustio. Ovde se njegovo držanje vidno izmeni. Išao je sporije i manje odlučno nego ranije – više oklevajući. Često bi prešao sjedne strane ulice na drugu bez vidljivog cilja; a tišma je bila još uvek toliko gusta da sam svaki put morao da ga sledim u stopu. Ulica je bila uska i dugačka, a on je njome išao gotovo čitav sat; za to vreme se mnoštvo prolaznika postepeno smanjilo otprilike na onaj broj koji se obično u podne viđa na Brodveju u blizini parka – tolika je razlika između svetine na londonskim ulicama i svetine na ulicama najnaseljenijeg američkog grada. Drugo skretanje dovede nas na jedan sjajno osvetljen trg prepun života. Stranac opet zauze svoje staro držanje. Brada mu pade na grudi, dok su mu oči pomamno kolutale ispod natmurenih obrva, na sve strane, na sve prolaznike koji su ga okruživali. On ubrza korak i nastavi put odlučno i istrajno. Začudio sam se, međutim, kada sam video kako se, obišavši trg sve u krug, okreće i ide natrag u pravcu iz kojeg je došao. Još sam se više začudio kada je tu istu šetnju ponovio nekoliko puta – jednom, okrenuvši se naglim pokretom, umalo me nije otkrio.
Na tu šetnju utrošio je još jedan sat, i na kraju su nam prolaznici mnogo manje preprečivali put nego u početku. Kiša je gusto padala; vazduh je postao hladan; i svet se vraćao kućama. S pokretom nestrpljenja lutalica skrenu u pobočnu ulicu, koja je bila srazmerno pusta. Duž te ulice, četvrt milje otprilike, jurio je s takvom žestinom kakvu nikad ne bih mogao ni naslutiti kod tako starog stvorenja, i koja mi je pri praćenju zadala grdnih muka. Posle nekoliko minuta stigosmo do jedne velike i žive pijace; stranac je, izgleda, dobro poznavao to mesto i tu opet zauze svoje prvobitno držanje, besciljno krčeći sebi put tamo-amo kroz gomilu kupaca i prodavača.
Za ono sat i po otprilike koliko smo proveli na tom mestu trebalo je mnogo opreznosti s moje strane da bih se držao u njegovoj blizini ne privlačeći pri tom njegovu pažnju. Srećom, nosio sam na nogama gumene kaljače, pa sam mogao da se krećem bez i najmanjeg šuma. On ni u jednom trenutku nije primetio da ga ja pratim i posmatram. Ulazio je iz radnje u radnju, ništa nije kupovao, ni reči nije progovarao, a u sve predmete zurio je unezverenim i praznim pogledom. Sada sam bio prosto zapanjen njegovim ponašanjem i čvrsto rešen da se nas dvojica ne rastanemo pre no što bar donekle ne zadovoljim svoju radoznalost u pogledu njega.
Časovnik snažna zvuka izbi jedanaest sati i ceo svet poče sad brzo da napušta pijacu. Neki dućandžija, nameštajući kapak na izlogu, gurnu starca, i ja u istom trenutku spazih kako celo njegovo telo obuze laka drhtavica. On jurnu na ulicu, za trenutak sa strahom pogleda oko sebe, a zatim neverovatnom brzinom potrča kroz mnoge krivudave i puste ulice, dok najzad opet ne izbismo na glavnu ulicu odakle smo i pošli – na ulicu kafane D. Ali ona više nije imala isti izgled. Bila je još sjajno osvetljena; no kiša je žestoko pljuštala i videli su se samo retki prolaznici. Stranac preblede. On turobno pođe nekoliko koračaji uz ulicu, ranije prepunu sveta, zatim s teškim uzdahom skrenu u pravcu reke i, sjurivši se kroz mnoštvo različitih zamršenih uličica, najzad izbi pred jedno od glavnih pozorišta. Predstava je baš bila završena i gledaoci su navalili na izlaze. Video sam kako starac otvara usta kao da hvata dah i juri pravo posred
gomile; ali učinilo mi se kao da je mučni strah na njegovom licu donekle ublažen. Glava mu je opet pala na grudi; izgledao je onako kako sam ga prvi put ugledao. Zapazio sam da se sada uputio pravcem kojim je krenuo veći broj gledalaca; ali, u celini, nisam mogao da shvatim njegovu ćudljivu upornost.
Dok je on nastavljao put, svet se sve više rasturao, a njegova ranija zbunjenost i neodlučnost ponovo se vratila. Neko vreme sledio je u stopu društvo od desetak ili dvanaestak larmadžija; ali od njih je otpadao jedan za drugim, dok nisu ostala svega trojica u jednoj uskoj i mračnoj, prilično pustoj uličici. Stranac zastade i za trenutak kao da je bio izgubljen u mislima; zatim, sa svim znacima uzbuđenja, brzo nastavi put koji nas odvede do ivice grada, u krajeve sasvim različite od onih kroz koje smo dotad prolazili. To je bio najodvratniji kvart Londona, gde je svaka stvar nosila pečat najžalosnije bede i najočajnijeg zločina. Pri mutnoj svetlosti nekog slučajnog fenjera videle su se visoke, stare, crvotočne drvene kuće sklone padu, i okrenute u tako različitim i ćudljivim pravcima da se jedva moglo razlikovati nešto slično prolazu između njih. Kamenje kaldrme ležalo je nasumice, pomereno iz ležišta snagom izđikalog korova. Strašna prljavština trulila je u zapuštenim uličnim kanalima. Vazduh je bio sav prožet teškom tugom. Međutim, kako smo išli dalje, zvuči ljudskog života oživljavali su postepeno i najzad smo videli velike grupe stanovnika sa dna Londona kako se teturaju tamo-amo. Starac opet sav ustreperi, kao plamen lampe pre no što će se ugasiti. Još jednom pođe elastičnim korakom. Naglo zaokrenusmo za jedan ugao, bleštava svetlost zasja pred našim očima; stajali smo pred jednim od golemih periferijskih hramova Neumerenosti – jednim od dvoraca demona, Rakije.
Bilo je već pred samo svitanje; ali poveći broj bednih pijanaca još se tiskao oko velelepnog ulaza, ulazeći i izlazeći. Gotovo kliknuvši od radosti, starac prokrči sebi put, smesta opet zauze svoj prvobitni stav i poče da se, bez vidnog cilja, provlači napred i nazad kroz gomilu. Međutim, nije dugo hodao tako, kad navala na vrata oglasi zatvaranje gostionice. Ono što sam tada ugledao na licu čudnog stvorenja koje sam tako tvroglavo pratio bilo je nešto čak i silnije od očajanja. Ali on nije oklevao u svojoj trci, već se s luđačkom snagom smesta okrenuo natrag, ka srcu moćnog Londona. Jurio je dugo i brzo, a ja sam ga sledio, sav zapanjen, rešen da ne napustim ispitivanje koje me je sada sveg zaokupljalo. Sunce se rodilo dok smo mi nastavljali put, i kada smo opet stigli do najprometnijeg stecišta gusto naseljenog grada, do ulice u kojoj je kafana D., ona je pružala prizor ljudske buke i meteža gotovo jednak onom koji sam posmatrao prošlog večera. I ovde sam dugo, usred zbrke koja je svakog trenutka postajala sve veća, ustrajao u praćenju neznanog čoveka. Ali, po svom običaju, on je išao tamo-amo i celog dana nije izlazio iz vrtloga ove ulica. A kada su se počele približavati senke drugog večera, bio sam već mrtav umoran, pa, zastavši pred lutalicom, gledao sam ga netremice pravo u lice. On me nije primetio, već je nastavio svoju svečanu ophodnju, dok sam ja, odustavši od daljeg praćenja, ostao sav udubljen u razmišljanje. "Ovaj starac", rekoh najzad sebi, oličenje je i duh duboko skrivenog zločina. On neće da bude sam. On je čovek gomile. Uzalud bih ga pratio; jer ne bih ništa više saznao o njemu ni o njegovim delima. Najgore srce na svetu deblja je i odvratnija knjiga od Hortulus Animae,4 i možda je to jedna od velikih božjih milosti što es lässt sich nicht lesen.
1840.
Prevela Vera Stojić
1 La Brijer (La Bruyere Jean de 1645-1696) – francuski moralist. 2 (grč.) – Magla pre nego pade tama.
3 eupatridi – rodovska vlastela u drevnim grčkim državama.
4 Hortulus animae, cum oratiunculis aliquibus superadditis, od Griningera. (Vrtić duše, sa dodatkom važnih govora.)

UBISTVA U ULICI MORG

What song the Syrens sang, or what name Achilles assumed when he hid himself among women, although puzzling guestions, are not beyond all conjecture.
Urn Burial
Sir Thomas Browne

Pitanja kao što su: kakvu su pesmu pevale sirene, ili kakvo je ime uzeo Ahil kada se sakrio među žene, mada vrlo zamršena, ipak nisu takva da o njima ne možemo bar malo da naslućujuemo.
Sahranjivanje u urne
Ser Tomas Braun1

Intelektualne osobine koje se smatraju kao analizatorske same su po sebi vrlo malo pogodne za analizu. Mi ih procenjujemo jedino po njihovim efektima. Mi znamo o njima, između ostalog, i to da su uvek za svog sopstvenika – kada ih ovaj poseduje u preterano velikoj meri izvor najsnažnijeg zadovoljstva. Kao što se jak čovek zanosi svojim telesnim sposobnostima, uživa- jući u onim vežbama koje izazivaju rad mišića, tako analitičar uživa u duhovnoj aktivnosti koja sve rešava. On izvlači zadovoljstvo čak i iz najbeznačajnijih zanimanja koja dovode do izražaja njegov talent. On voli zagonetke, rebuse, hijeroglife, pokazujući pri rešavanju svake od tih stvari takav stupanj oštroumnosti koji izgleda natprirodan običnom shvatanju. Njegovi rezultati, do kojih je došao pomoću onog što je najhitnije u metodu, izgledaju, u stvari, kao postignuti intuicijom.
Sposobnost rešavanja može mnogo da se pojača matematičkim studijama, a naročito onom njihovom najvišom granom koja se – nepravedno, i uglavnom s obzirom na svoje retrogradne postupke – naziva, par excellence, analitikom. Ipak, proračunavati ne znači samo po sebi i analizirati. I šahista, na primer, čini ono prvo, ne poklanjajući truda drugome. Iz toga sledi da je šah po svom dejstvu na umne osobine veoma pogrešno shvaćen. Ja ne pišem sada raspravu, nego prosto pravim uvod u jednu donekle neobičnu priču pomoću sasvim nadohvat uzetih opažanja;
zbog toga koristim priliku i tvrdim da je intenzivnije razmišljanje mnogo više i korisnije upotrebljeno prilikom nerazmetljive igre "dama" nego pri svim istančanim frivolnostima šaha. U njemu, gde figure mogu da se pokreću na razne i čudne načine i imaju razne i promenljive vrednosti, ono što je samo komplikovano pogrešno je shvaćeno (ne tako retka pogreška) kao duboko. Pritom se zahteva vrlo mnogo pažnje. Ako ona popusti za trenutak, učini se omaška usled koje dolazi ili do teškoća ili do poraza. Pošto su mogućni potezi ne samo raznovrsni nego i vrlo složeni, povećana je mogućnost da se učine takve omaške. I u devet slučajeva od deset pobeđuje ne oštroumniji, nego usredsređeniji igrač. U "damama", naprotiv, gde su potezi jednovrsni i imaju samo malo varijanata, mogućnosti da se učini omaška su manje, i pošto je sama pažnja srazmerno nezauzeta, sve prednosti koje jedan od igrača stekne, stečene su većom oštroumnošću. Da budem manje apstraktan – zamislimo igru "dama" u kojoj bi figure bile svedene na četiri kralja i u kojoj, naravno, ne bismo mogli da očekujemo nikakve omaške. Jasno je da u ovom slučaju pobedu može da odluči (pošto su igrači u svemu izjednačeni) samo neki recherche2 potez, rezultat vrlo jakog umnog naprezanja. Pošto je lišen uobičajenih preimućstava, analitičar se udubljuje u duh svoga protivnika, stavlja se na taj način u njegov položaj i, ne tako retko, primeti odjednom jedini način (ponekad zaista neverovatno prost) pomoću koga može da navede protivnika da pogreši ili da rđavo izračuna.
Vist je odavno bio zapažen po svom uticaju na ono što se naziva sposobnošću preračunavanja; poznato je da su ljudi vrlo visokih intelektualnih sposobnosti na izgled neobjašnjivo uživali u njemu, dok su šah izbegavali kao površan. Bez sumnje nema nijedne igre slične vrste koja tako mnogo iziskuje sposobnost analize. Najbolji šahista na svetu možda je samo nešto malo više nego najbolji igrač šaha. Ali veština u vistu nagoveštava u čoveku sposobnost da uspe u svim onim važnim poduhvatima u kojima se um bori protiv uma. Kada kažem veština, mislim na ono savršenstvo u igri koje uključuje uočavanje svih izvora iz kojih može da proizađe ispravna nadmoćnost. Ovi izvori nisu samo mnogostruki nego i raznoliki, i često leže u takvim dubinama misli da su potpuno nedostupni običnom razumevanju. Pažljivo posmatrati znači tačno zapamtiti; i, dotle, usredsređeni šahista biće dobar za vist, a Hojlova3 pravila (koja se zasnivaju jedino na mehanizmu same igre) dovoljno i opšte shvatljiva. I tako, imati dobro pamćenje i "držati se knjige" su stvari koje se smatraju obično kao skup svega što je potrebno za dobro igranje. Ali se veština analitičara pokazuje baš u stvarima koje su izvan granica običnog pravila. On, ćuteći, vrši mnoštvo posmatranja i zaključaka. To možda čine i njegovi saigrači; razlika u obimu dobijenog saznanja ne leži toliko u tačnosti zaključka koliko u kakvoći posmatranja. Neophodno je znati šta da se posmatra. Naš se igrač uopšte ne ograničava, niti odbacuje, zbog toga što je predmet posmatranja sama igra, izvođenje zaključaka iz stvari koje nemaju neposredne veze sa njom. On posmatra izraz lica svog partnera i upoređuje ga pažljivo sa izrazom svakog od protivnika. On posmatra način ređanja karata kod svakog igrača i često računa adut po adut, i sliku po sliku, iz pogleda koje na njih baca njihov sopstvenik. On zapaža svaku promenu na licu u toku igre i pronalazi osnovnu misao iz razlika u izrazima sigurnosti, iznenađenja, likovanja ili žalosti. Po načinu uzimanja štiha on sudi da li će osoba koja ga uzima uzeti i sledeći. On poznaje potez "blefa" po načinu na koji je karta bačena na sto. Jedna slučajna ili neoprezna reč, nehotično ispuštanje ili okretanje karte, sa bojazni ili bezbrižnošću koje prate pokušaj da se ona sakrije; brojanje štihova i način na koji se oni redaju; zbunjenost,
oklevanje, žustrina ili strepnja – sve to pruža njegovom na izgled intuitivnom zapažanju podatke o pravom stanju stvari. Pošto su odigrana dva-tri kruga, on već potpuno poznaje šta ko ima u ruci, i otada pa nadalje baca svoje karte sa tako određenim ciljem kao da ostatak društva igra sa otvorenim kartama.
Moć analiziranja ne sme da se pobrka sa običnim oštroumljem; jer dok analitičar mora neminovno da bude oštrouman, oštrouman čovek je često upadljivo nesposoban za analiziranje. Stvaralačka sposobnost, odnosno sposobnost za kombinovanje, kojom se često ispoljava oštroumlje i kojoj su frenolozi (ja verujem, pogrešno) pripisali poseban organ, smatrajući je urođenom, nalazila se tako često kod ljudi čija se umna sposobnost inače graničila sa idiotiz- mom, da je to privuklo opštu pažnju onih koji su pisali o duhu. Između oštroumnosti i sposobnosti za analizu postoji, u stvari, mnogo veća razlika nego između sanjarenja i mašte, koji su čak vrlo sličnog karaktera. Doći ćemo, u stvari, do toga da je oštrouman čovek uvek sanjar, a onaj koji je zaista sposoban da zamišlja uvek je analitičar.
Sledeća priča će se u neku ruku pokazati čitaocu u svetlosti razlaganja o baš iznetim tvrđenjima.
Boraveći u Parizu u proleće i jedan deo jeseni 18.., upoznao sam se tamo sa izvesnim gospodinom T.S. Ogistom Dipenom. Ovaj mladi čovek bio je rodom iz jedne odlične – zaista poznate porodice, ali je raznim neprijatnim događajima bio doveden do takvog siromaštva da je popustila i snaga njegovog karaktera, i on je prestao da se kreće u društvu i da se brine o tome da povrati svoje imanje. Blagodareći ljubaznosti svojih poverilaca, ostao mu je još jedan mali deo očevine; pomoću prihoda koje je imao od toga uspevao je, uz najveću štednju, da pribavi sebi ono što je neophodno za život, ne uznemiravajući se zbog onog što bi bilo suvišno. Knjige su, u stvari, bile jedini njegov luksuz, a u Parizu se one lako dobijaju.
Naš prvi susret bio je u jednoj mračnoj knjižari u ulici Monmartr, gde nas je ta slučajnost što smo tražili istu, vrlo retku i vrednu pažnje knjigu, dovela u bliži dodir. Mi smo se redovno viđali. Mene je veoma zainteresovala mala porodična istorija koju mi je on podrobno ispričao sa svom onom otvorenošću u koju se Francuz upušta kad god je on lično tema razgovora. Iznenadio me je takođe i ogroman opseg onoga što je on čitao; najviše od svega mi je uzbudila dušu divlja žestina i živahna svežina njegove mašte. Tražeći u Parizu baš te predmete koje sam tada tražio, osetio sam da će mi društvo takvog čoveka biti od neocenjive vrednosti; to osećanje sam mu iskreno poverio. Najzad je bilo uređeno da stanujemo zajedno za vreme mog boravka u tom gradu. Pošto su moje materijalne prilike bile nešto bolje nego njegove, bilo mi je dopušteno da o svom trošku zakupim i snabdem nameštajem, u stilu koji je odgovarao prilično čudnoj sumornosti naše zajedničke naravi, jednu trošnu i čudnu zgradu, odavno napuštenu zbog nekih praznoverica u koje nismo hteli da ulazimo, zgradu koja je sklona padu stajala u jednom povučenom i turobnom delu predgrađa Sen-Žermen.
Da je svetu bio poznat naš način života na ovom mestu, smatrali bi nas za luđake – istina, možda za bezopasne ludake. Naša usamljenost je bila potpuna. Nismo primali posetioce. U stvari, mesto u koje smo se bili povukli čuvali smo kao tajnu od mog ranijeg društva; Dipen je još pre mnogo godina prestao da poznaje ikog ili da ga iko poznaje u Parizu. Mi smo postojali samo za sebe.
Jedna ćudljivost moga prijatelja (jer kako bih inače to nazvao?) bila je što se zaljubio u Noć
zbog nje same; i ja sam mirno primio tu bizarrerie4 kao i sve ostale, prepuštajući se njegovim divljim ćudima sa potpunim abandon5. Crno božanstvo nije moglo neprekidno da boravi sa nama; ali mi smo mogli da veštački stvaramo njeno prisustvo. U ranu zoru zatvarali smo sve masivne kapke na našoj staroj zgradi i palili smo dve sveće koje su, jako namirisane, bacale samo najavetinjskije i najslabije zrake svetlosti. Pomoću toga smo onda predavali svoje duše snovima – čitajući, pišući, ili razgovarajući, dok nas sat ne bi opomenuo da dolazi prava Tama. Tada smo izlazili na ulicu, ruku pod ruku, nastavljajući dnevne razgovore ili lutajući nadaleko i naširoko do u pozne časove, tražeći među fantastičnim svetlostima i senkama gusto naseljenog grada ono beskrajno duhovno uzbuđenje koje može da pruži mimo posmatranje.
Tada nisam mogao a da ne primetim i da se ne divim neobičnoj analizatorskoj sposobnosti Dipena (mada sam mogao to da očekujem s obzirom na njegovu bogatu maštu). Izgledalo je da i on neverovatno uživa da se u tome vežba – iako ne baš da se time i razmeće – i nije se ustručavao da prizna koliko mu zadovoljstva to pričinjava. On mi se hvalio uz dubok, prigušen smeh da većina ljudi u odnosu na njega ima prozore na grudima; takva tvrđenja rado bi propratio neposrednim i zadivljujućim dokazima svog prisnog poznavanja moje ličnosti. Njegovo ponašanje u takvim trenucima bilo je hladno i odsutno; oči su mu bile bezizrazne, dok bi mu se glas, obično pun tenor, povišavao i zvučao obesno da nije bilo promišljenosti i potpune jasnoće u izražavanju. Posmatrajući ga u takvom raspoloženju, ja sam se često u mislima bavio starom filozofijom o dvojnosti duše, i zabavljao sam se zamišljajući dvostrukog Dipena – jednog koji stvara i drugog koji razlaže.
Nemojte da pretpostavite na osnovu ovoga što sam baš rekao da pričam neku misteriju ili da pišem neku bajku. Ovo što sam opisao bilo je u tom Francuzu prosto proizvod razdražene ili možda bolesne inteligencije. Ali jedan primer će najbolje da predstavi prirodu njegovih primedaba u to vreme.
Lutali smo jedne noći niz jednu dugu prljavu ulicu u blizini Pale-Roajala. Pošto smo obojica očevidno bili zadubljeni u misli, nijedan od nas nije progovorio ni reči najmanje petnaest minuta. Odjednom Dipen prekide ćutanje ovim rečima:
On je vrlo mali čovek, to je istina, i bolje bi pristajao u Théâtre des Variétés.6
– O tome nema sumnje – odgovorih nesvesno, i ne primećujući odmah (toliko sam bio zanet u razmišljanje) čudnovat način na koji je govornik uskladio svoje misli sa mojima. Jedan trenutak docnije ja sam se pribrao i moje čuđenje je bilo ogromno.
Dipene – rekoh ozbiljno – ovo je izvan granica moga shvatanja. Bez oklevanja mogu da ti kažem da sam zaprepašćen i da jedva mogu da verujem svojim čulima. Kako je moguće da ti znaš da sam mislio o...? Ovde zastadoh da bih otklonio svaku sumnju o tome da li on zaista zna o kome sam mislio.
O Šantijiu – reče on – zašto zastaješ? Ti si u sebi primetio da je on zbog svog malog rasta nepogodan za tragediju.
To je bilo tačno ono što je sačinjavalo predmet mojih razmišljanja. Šantiji je bio quandam7 krpa iz ulice Sen-Deni koji je, poludevši za pozornicom, pokušao da igra ulogu Kserksa u Krebijonovoj istoimenoj tragediji, i bio je ismejan za svoj trud.
Reci mi, za ime boga – uzviknuh – metod, ako ga uopšte ima, pomoću koga si bio u stanju da u vezi sa ovom stvari prodreš u moju dušu. U stvari, ja sam bio još zaprepašćeniji nego što
sam hteo da pokažem.
To te je onaj prodavač voća – odgovori moj prijatelj – doveo do zaključka da taj krpač donova nije bio dovoljno visok za Kserksa et id genus omne.8
– Prodavač voća! Ti me iznenađuješ – ja ne znam nikakvog prodavca voća.
Čovek koji se sudario sa tobom kada smo ulazili u ovu ulicu – otprilike pre petnaest minuta.
Tada sam se prisetio zaista da me je jedan prodavač voća koji je nosio na glavi veliku korpu jabuka slučajno skoro oborio dok smo prelazili iz ulice S... u ovu gde smo sada stajali; ali kakve je to imalo veze sa Šantijiem nisam mogao da razumem.
U Dipenu ne beše ni truni šarlatanstva.
Ja ću ti objasniti – reče on – i da bi mogao sve jasno da razumeš, prvo ćemo pratiti unazad tok tvojih misli od trenutka kada sam ti se ja obratio do onoga kada smo se sreli sa pomenutim prodavcem voća. Glavnije karike u lancu su ove – Šantiji, Orion, dr Nikol, Epikur, stereotomija, ulično kamenje, prodavač voća.
Malo je onih ljudi koji se nisu u neko doba svoga života zabavljali time da prate unazad korake kojima su došli do nekih naročitih zaključaka. Ta vrsta zanimanja je često vrlo interesantna; i onaj koji to pokuša prvi put je začuđen prividno ogromnom razdaljinom i nepovezanošću između početne tačke i cilja. Kakvo je onda moralo da bude moje zaprepašćenje kada sam čuo Francuza da je onako progovorio, i kada nisam mogao a da ne priznam da je kazao istinu. On je nastavio:
Mi smo govorili o konjima, ako se dobro sećam, baš pre nego što smo izašli iz ulice S... To je bila poslednja stvar o kojoj smo govorili. Kada smo prelazili ovu ulicu, jedan prodavač voća, sa velikom korpom na glavi, prošavši žurno pored nas, gurnuo te je na gomilu kamenja za popločavanje, koje je bilo nagomilano na mestu gde se opravljao put. Ti si stao na jedan od rasturenih komada, okliznuo si se, lako uvinuo članak, izgledao si ljut ili natmuren, promrmljao nekoliko reči, okrenuo se i pogledao gomilu, a zatim nastavio put ćuteći. Ja nisam naročito obraćao pažnju na to šta ti radiš, ali posmatranje je postalo za mene u poslednje vreme nešto neophodno.
Ti si gledao stalno u zemlju – bacajući poglede, sa zlovoljnim izrazom, na rupe i pukotine u kaldrmi (tako da sam video da još uvek misliš na kamenje), dok nismo stigli do male aleje zvane Lamartin, koja je bila popločana, za probu, naslaganim i jedna za drugu pričvršćenim drvenim kockama. Tada se tvoje lice razvedrilo, i primećujući da ti se usne pokreću jasno mi je bilo da si promrmljao reč "stereotomija", izraz koji se afektivno upotrebljava za takvu vrstu pločnika. Znao sam da ne možeš da kažeš u sebi "stereotomija", a da ne pomisliš na atome, i time i na Epikurovu teoriju; a pošto sam ti ja spomenuo, kada smo nedavno razgovarali o tom predmetu, kako su čudno, i sa kako malo činjenica, neodređena nagađanja ovog plemenitog Grka odgovarala zaključcima poznije maglovite kosmogonije, osećao sam da nećeš moći da ne baciš pogled gore na veliku maglinu u Orionu, i očekivao sam svakako da to uradiš. Ti si pogledao gore, i ja sam bio siguran da sam tačno pratio tvoje korake. A u onoj zajedljivoj tiradi o Šantijiu koja je izašla u jučerašnjem Musée satiričar, praveći neke nepristojne aluzije na krupnu promenu imena time što j e obukao cipele na visoku štiklu, citirao je jedan latinski stih o kome smo često razgovarali. Mislim na stih:
Perdidit antiguum litera prima sonum.9
Ja sam ti bio rekao da se to odnosi na Orion, što se ranije pisalo Urion, a zbog izvesnih zajedničkih primedbi u vezi sa ovim objašnjenjem bio sam svestan da nećeš da ga zaboraviš. Prema tome, bilo je jasno da nećeš propustiti da dovedeš u vezu ove dve misli – o Orionu i Šantijiu. Da si ih doveo u vezu, video sam po načinu na koji si se osmehnuo. Mislio si na žrtvovanje jadnog krpe. Dotle si se držao pogureno, a tada sam video da si se uspravio u svoj svojoj visini. Tada sam bio siguran da misliš na mali Šantijiev stas. Na tom mestu sam prekinuo tvoja razmišljanja primedbom da bi, pošto je zaista bio vrlo mali čovek, taj Šantiji pristajao u Théâtre des Variétés.
Posle kratkog vremena prelistavali smo jednom večernje izdanje Gazette des Tribunaux,
kada sledeći članak privuče našu pažnju:
"Neobična ubistva: – Jutros oko tri časa stanovnike četvrti Sen Roš trgao je iz sna niz užasnih krikova koji su očevidno dolazili sa četvrtog sprata jedne kuće u ulici Morg, u kojoj su, kao što je bilo poznato, stanovale jedino izvesna gospođa L'Epanej i njena kći, gospođica Kamij L'Epanej. Posle izvesnog zadržavanja, prouzrokovanog neuspešnim pokušajem da se uđe u zgradu na uobičajen način, ulazna vrata su provaljena jednom polugom, i osam do deset suseda ušlo je u kuću u pratnji dva žandarma. U to vreme krici su bili prestali, ali, dok je grupa jurila uz prvi deo stepenica, začula su se dva ili više grubih glasova u ljutitoj svađi, koji su, kako je izgledalo, dopirali iz gornjeg dela kuće. Kad su ljudi stigli do drugog odmorišta, i ovi zvuči su prestali: zavladala je potpuna tišina. Grupa se rasturila i ljudi su žurno pošli iz sobe u sobu. Kada su stigli u prostranu zadnju sobu na četvrtom spratu (čija su vrata, pošto su nađena zaključana, sa ključem iznutra, nasilno otvorena), ukazao se jedan prizor koji je ispunio sve prisutne koliko užasom toliko i zaprepašćenjem.
Stanje bio u divljem neredu; nameštaj je bio polomljen i razbacan na sve strane. Tu su se nalazili samo krevetski nogari sa kojih je dušek bio skinut i bačen nasred poda. Na jednoj stolici ležao je brijač umrljah krvlju. Na ognjištu kamina behu dva-tri duga i debela pramena sede kose takođe umazana krvlju, i – kako je izgledalo – iščupana iz korena. Na podu su nađena četiri napoleona, naušnica od topaza, tri velike srebrne kašike, tri manje od metal d'Alger,10 i dve vrećice u kojima je bilo oko četiri hiljade zlatnih franaka. Fioke pisaćeg stola koji je stajao u uglu bile su otvorene i očigledno opljačkane, mada je mnogo predmeta još uvek ostalo u njima. Mali gvozdeni sef nađen je pod dušekom (ne pod nogarima). Bio je otvoren, sa ključem još uvek u poklopcu. U njemu nije bilo ničega osim nekoliko starih pisama i drugih hartija od male vrednosti.
Od gospođe L'Epanej ne beše ni traga, ali pošto je primećena neobična količina čađi u kaminu, potražili su u dimnjaku i (užasno je i reći!) odatle su izvukli, glavom nadole, leš kćeri, koji je bio u tom položaju uguran prilično duboko u uzan otvor. Telo je bilo potpuno toplo. Prilikom pregleda primećena su mnoga odrana mesta, bez sumnje prouzrokovana nasilnim guranjem tela u dimnjak i njegovim izvlačenjem otuda. Na licu je bilo mnogo oštrih ogrebotina, a na vratu tamnih modrica i dubokih tragova noktiju, kao da je pokojnica bila zadavljena.
Postoje temeljno pretražila svaki deo kuće, ne našavši ništa više, grupa je krenula u malo popločano dvorište u zadnjem delu kuće gde je ležao leš stare gospođe, sa vratom tako potpuno presečenim da je, pri pokušaju da je podignu, glava potpuno otpala. I glava i telo su bili
strahovito unakaženi, a naročito telo, tako da je jedva imalo neke sličnosti sa ljudskim bićem.
Verujemo da zasada još nije pronađen ni najmanji trag koji bi vodio rešenju ove strahovite misterije."
Sutradan su novine donele ovaj specijalni dodatak:
"Tragedija u ulici Morg. – Mnoge ličnosti bile su saslušane u vezi sa ovom najneobičnijom i strahovitom aferom (reč 'affaire' nema još u Francuskoj ono neozbiljno značenje koje je stekla kod nas), ali ipak ništa nije izašlo na videlo što bi bacilo na nju neku svetlost. Ovde dajemo sav materijal sa saslušavanja svedoka:
Polin Dibur, pralja, izjavljuje da je poznavala obe pokojnice tri godine, jer je celo to vreme prala kod njih rublje. Izgledalo je da se stara gospođa i njena kći dobro slažu – bile su nežne jedna prema drugoj. Dobro su je plaćale. Ne može da kaže ništa o njihovom načinu života i sredstvima za život. Veruje da je gospođa L'Epanej proricala sudbinu da bi se izdržavala. Kružili su glasovi da ima sakrivenog novca. Nikad nije srela strane osobe u kući kad je svraćala po rublje ili ga nosila kući. Sigurna je da kod njih nije bio zaposlen niko od posluge. Izgleda da nije bilo nameštaja ni u jednom delu kuće osim na četvrtom spratu.
Pjer Moro, prodavač duvana, izjavljuje da je redovno prodavao male količine duvana i burmuta gospođi L'Epanej skoro četiri godine. Rođen je u susedstvu i tu je stalno živeo. Pokojnica i njena kći stanovale su više od šest godina u kući u kojoj su nađeni leševi. Ranije je u njoj stanovao jedan zlatar koji je izdavao gornje sobe raznim ljudima. Kuća je sopstvenost gospođe L'Epanej. Ona nije bila zadovoljna zbog toga što je njen zakupac upropašćavao sobe, i uselila se u njih sama, odbijajući da izda ijedan deo. Stara gospođa bila je detinjasta. Svedok je video ćerku nekih pet-šest puta za vreme tih šest godina. Njih dve su živele preterano povučenim životom; govorilo se da imaju novca. Čuo je kako se priča među susedima da gospođa L'Epanej proriče sudbinu – on u to ne veruje. Nije nikad video nikog da ulazi na vrata osim stare gospođe i njene kćeri, nosača – jednom ili dvaput, i lekara – nekih osam ili deset puta.
Mnoge druge ličnosti, susedi, svedočili su u istom smislu. Nisu spominjali da iko posećuje tu kuću. Nije bilo poznato da li postoje živi srodnici gospođe L'Epanej i njene kćeri. Kapci na prozorima s lica retko su otvarani. Oni na zadnjem delu kuće bili su uvek zatvoreni, osim onih na velikoj zadnjoj sobi na četvrtom spratu. Kuća je bila dobra, ne mnogo stara.
Isidor Mise, žandarm, izjavljuje da je bio pozvanu kuću oko tri sata ujutru i da je našao pred vratima dvadeset do trideset osoba koje su pokušavale da uđu. Nasilno je najzad otvorio vrata bajonetom – a ne polugom. Nije imao mnogo teškoća prilikom otvaranja s obzirom da su vrata bila dvokrilna, odnosno na sklapanje, i nisu bila zašipljena ni gore ni dole. Krici su trajali sve dok vrata nisu bila provaljena, a zatim su odjednom prestali. Izgledalo je kao da su to krici neke osobe (ili osoba) u užasnoj agoniji, bili su glasni i dugi, a ne kratki i brzi. Svedok je prvi krenuo uz stepenice. Kad je stigao na prvo odmorište, čuo je dva glasa koji su se glasno i ljutito svađala
jedan je bio potmuo, a drugi mnogo piskaviji, vrlo čudan glas. Mogao je da razazna nekoliko reči izgovorenih prvim glasom, koji je pripadao nekom Francuzu. Siguran je da to nije bio ženski glas. Razaznao je reč sacre i diable.11 Piskav glas je pripadao nekom strancu. Nije siguran da lije bio muški ili ženski. Nije mogao da razume šta je rečeno, ali misli da je jezik bio španski. Stanje u kome su zatekli sobu i tela opisao je ovaj svedok isto kao što smo ga mi opisali juče.
Anri Dival, sused, po zanimanju kujundžija, izjavljuje da je bio u grupi koja je prva ušla u kuću. U svemu se slaže sa svedočenjem Nisea. Čim su probili ulaz, oni su ponovo zatvorili vrata da bi zadržali gomilu ljudi koja se vrlo brzo sakupljala uprkos poznom času. Piskavi glas, po mišljenju ovog svedoka, pripadao je nekom Italijanu. Siguran je da nije bio francuski. Nije sasvim uveren da je bio muški glas. Mogao je da bude i ženski. Ne zna italijanski. Nije mogao da razume reči, ali je ubeđen po intonaciji da je govornik bio Italijan. Poznavao je gospođu L'Epanej i njenu ćerku. Razgovarao je sa obema često. Siguran je da piskav glas nije bio glas nijedne od pokojnica.
B... Odenhajmer, gostioničar. Ovaj svedok dao je dobrovoljno iskaz. Pošto ne govori francuski, ispitivanje preko tumača. Rodom je iz Amsterdama. Prolazio je pored kuće kada su se čuli krici. Oni su trajali nekoliko minuta – verovatno deset. Bili su dugi i glasni – vrlo jezivi i bolni. Bio je među onima koji su ušli u zgradu. Slaže se sa prethodnim iskazom u svakom pogledu osim u jednom. Siguran je da je piskav glas pripadao čoveku – Francuzu. Nije mogao da razume izgovorene reči. One su bile glasne i brze – neujednačene, izgovorene očigledno u strahu i u ljutini. Glas je bio grub – ne toliko piskav, koliko grub. Ne bi mogao da ga nazove piskavim. Potmuli glas je neprestano ponavljao sacre, diable i jedanput mon Dieu.12
Žil Minjo, iz firme "Minjo i Sinovi", ulica Deloren. On je stariji Minjo. Gospođa L'Epanej je imala izvesnu imovinu. Imala je svoj tekući račun u toj banci od proleća godine... (osam godina ranije). Često je ulagala manje sume. Nije izdala nijedan ček, izuzev tri dana pred smrt, kada je lično izuzela sumu od četiri hiljade franaka. Ova suma bila je isplaćena u zlatu, i jedan činovnik je poslan njenoj kući sa novcem.
Adolf Le Bon, činovnik kod firme "Mmjo i Sinovi", izjavljuje da je pomenutog dana oko podne dopratio gospođu L'Epanej do njenog stana, noseći četiri hiljade franaka u dve vrećice. Kada su se vrata otvorila, pojavila se gospođica L'Epanej i uzela iz njegovih ruku jednu vrećicu, dok ga je stara gospođa oslobodila druge. Onda se on poklonio i otišao odatle. Nije video nikoga na ulici u to vreme. Ulica je sporedna – vrlo pusta.
Vilijam Berd, krojač, izjavljuje da je bio jedan iz grupe koja je ušla u kuću. On je Englez.

Živi u Parizu dve godine. Bio je jedan od prvih koji su se popeli uz stepenice. Čuo je glasove koji su se svađali. Potmuli glas je bio glas Francuza. Mogao je da razabere nekoliko reči, ali ne može sada da se seti svih. Čuo je jasno sacre i mon Dieu. U jednom trenutku se čuo zvuk kao da se nekoliko osoba gušaju – zvuk nekog grebanja i rvanja. Piskavi glas je bio vrlo glasan, glasniji od potmulog. Siguran je da to nije bio glas Engleza. Izgleda da je bio glas Nemca. Možda je bio ženski. Svedok ne razume nemački.
Četiri od gorepomenuta svedoka, kada su bili ponovo pozvani, izjavili su da su vrata sobe u kojoj je nađeno telo gospođice L'Epanej bila zaključana iznutra kada je grupa stigla do njih. Sve je bilo potpuno mimo – nije bilo jecanja niti ikakvih šumova. Kada su provalili vrata, nisu videli nikoga. Prozori, i na zadnjoj i na prednjoj sobi, bili su spušteni i čvrsto zatvoreni iznutra. Vrata između soba bila su zatvorena, ali ne zaključana. Vrata koja su vodila iz prednje sobe u hodnik bila su zaključana, sa ključem iznutra. Vrata od jedne male sobe u prednjem delu kuće, na četvrtom spratu, na početku hodnika, bila su odškrinuta. Ova soba bila je pretrpana starim posteljama, sanducima i sličnim. Sve je pažljivo rasklopljeno i pretraženo. Nije ostao ni santimetar nekog dela kuće koji nije pažljivo pretresen. Provukli su i četke kroz dimnjake, i
nagore i nadole. Kuća ima četiri sprata, sa mansardama. Badža na krovu bila je čvrsto zakovana
izgleda da nije bila otvarana godinama. Vreme koje je proteklo od trenutka kada su se čuli glasovi koji su se svađali pa do onog kada su provaljena vrata na sobi, različito je ocenjeno od strane svedoka. Neki su smatrali da je bilo kratko, oko tri minuta, – a neki da je bilo dugo, oko pet minuta. Vrata su otvorena sa teškoćom.
Alfonzo Gardo, preduzimač, izjavljuje da stanije u ulici Morg. Rodom je Španac. Bio je u grupi koja je ušla u kuću. Nije nastavio uz stepenice. Nervozan je i bojao se posledica uzbune. Čuo je glasove koji se svađaju. Potmuli glas pripadao je nekom Francuzu. Nije mogao da razume šta je rečeno. Piskavi glas bio je glas Engleza – u to je siguran. Ne razume engleski, ali je sudio po intonaciji.
Alberto Montani, poslastičar, izjavljuje da je bio među prvima koji su se popeli uz stepenice. Čuo je pomenute glasove. Potmuli glas pripadao je Francuzu. Razumeo je nekoliko reči. Izgleda da je govornik nekog grdio. Nije mogao da razabere reči izgovorene piskavim glasom. Ovaj je govorio brzo i neujednačeno. Svedok misli da je to glas nekog Rusa. Potvrđuje opšti iskaz. Italijan je. Nikad nije razgovarao sa nekim Rusom.
Nekoliko svedoka, ponovo pozvanih, posvedočili su da su dimnjaci svih soba na četvrtom spratu bili suviše uzani da bi kroz njih moglo da prođe ljudsko biće. Po "četkama" podrazumevale su se valjkaste četke, kao one koje upotrebljavaju dimničari. Ove četke provučene su kroz svaki dimnjak u kući. Nema nekog zadnjeg prolaza kojim je neko mogao da siđe dok se grupa pela uz stepenice. Telo gospođice L'Epanej bilo je ugurano u dimnjak tako snažno da nisu mogli da ga izvuku dok četvorica ili petorica ljudi iz grupe nisu ujedinili svoje snage.
Pol Dima, lekar, izjavljuje da je pred zoru bio pozvan da pregleda tela. Oba tela su tada ležala na sargiji krevetskih nogara u sobi gde je nađena gospođica L'Epanej. Leš mlade devojke bio je pun modrica i ogrebotina. Činjenica da je bio uguran u dimnjak dovoljno objašnjava ovu pojavu. Vrat je bio jako izgreban. Odmah ispod brade bilo je nekoliko dubokih ogrebotina, zajedno sa mnogo modrih mesta koja su očigledno bila otisci prstiju. Lice je bilo užasno potamnelo, a oči iskolačene. Jezik je bio delimično progrižen. Na trbuhu je otkrivena velika modrica, izazvana po svoj prilici pritiskom kolena. Po mišljenju g. Dime, gospođicu L'Epanej zadavila je izvesna nepoznata osoba ili osobe. Leš majke bio je strahovito unakažen. Sve kosti desne noge i ruke bile su više-manje zdrobljene. Leva cevanica bila je slomljena, a takođe i sva rebra na levoj strani. Celo telo bilo je puno strašnih modrica i potamnelo. Nije moguće reći kako su povrede nanesene. Teška drvena batina ili debela gvozdena šipka ili stolica – svaki veliki, težak i tup predmet izazvao bi takve posledice ako bi njim rukovao neki vrlo snažan čovek. Nijedna žena nije mogla da nanese takve udarce nikakvim oružjem. Pokojničina glava, kada su je videli svedoci, bila je potpuno odvojena od tela i takođe većim delom smrvljena. Grlo je očigledno presečeno nekim vrlo oštrim oruđem – verovatno brijačem.
Aleksander Etjen, hirurg, bio je pozvan sa g. Dimom da pregleda tela. Potvrđuje iskaz i mišljenje g. Dime.
Mada je još nekoliko drugih ličnosti ispitano, nije izvučen nikakav podatak koji bi bio od važnosti. Ubistvo tako tajanstveno i tako zamršeno u svojim pojedinostima nije nikad ranije izvršeno u Parizu – ako je uopšte ubistvo i izvršeno. Policija je potpuno u neprilici – okolnosti su
sasvim neuobičajene za ovakvu vrstu stvari. Pri svem tom nema ni traga nekoj polaznoj tački za rešenje ovog slučaja".
Večernje izdanje novina konstatovalo je da najživlje uzbuđenje vlada još uvek u četvrti Sen Roš – da su pomenute sobe ponovo pažljivo pregledane, da su izvršena nova saslušanja svedoka, ali sve bez uspeha. Jedna naknadna vest je, međutim, javljala da je Adolf Le Bon uhapšen i zatvoren – mada ga, izgleda, nije teretilo ništa osim već izloženih činjenica.
Izgledalo je da Dipena neobično zanima razvoj ove afere – bar sam tako mogao da zaključim po njegovom držanju, s obzirom da on sam nije davao nikakve izjave. Tek posle objavljivanja vesti da je Le Bon uhapšen, upitao me je za mišljenje o tim ubistvima. Ja sam jedino mogao da se sa celim Parizom složim u zaključku da je to nerešiva misterija. Nisam video načina na koji bi bilo moguće da se traga za ubicom.
Mi ne smemo da sudimo o tome da li ima načina – reče Dipen – samo prema glavnim crtama dobijenim prilikom saslušavanja. Pariška policija, toliko hvaljena zbog svoje pronicljivosti, u stvari je samo vešta i ništa više. U njihovim postupcima nema drugog metoda osim metoda trenutka. Oni se razmeću svojim preciznim merenjem podataka, ali ono, ne tako retko, toliko rđavo odgovara predmetima na koje se odnosi da nas podseća na gospodina Žurdena,13 koji traži svoju robe de chambre – pour mieux entendre la musigue.14 Rezultati postignuti takvim merenjem često su iznenađujući, ali su u većini slučajeva postignuti samo običnom marljivošću. Kada ne mogu da se koriste ove osobine, računica ispada pogrešna. Vidok,15 na primer, bio je dobar pogađač i uporan čovek. Ali, bez vaspitane misli, on je neprekidno lutao baš zbog same žestine svojih istraživanja. On je narušavao viziju time što je držao predmet suviše blizu. Mogao je, možda, da vidi jedno ili dva mesta neobično jasno, ali je postupajući tako neminovno gubio iz vida stvar kao celinu. Prema tome, postoji i takav slučaj kada je čovek preterano dubok. Istina se ne nalazi uvek u samom izvoru. U stvari, ja verujem da je ona, ukoliko se radi o nekom važnijem saznanju, uvek na površini. Istina ne leži u dolinama gde je tražimo, već na vrhovima planina gde se nalazimo. Načini na koje grešimo i poreklo te vrste pogrešaka tipični su prilikom posmatranja nebeskih tela. Kad pogledamo zvezdu letimično, kad je posmatramo iskosa, okrenuvši prema njoj spoljašnji deo mrežnjače (koji je za slabe svetlosne utiske osetljiviji nego unutrašnji), onda je vidimo jasno – bolje možemo da ocenima njen sjaj – sjaj koji postaje sve nejasniji ukoliko se više okrećemo licem potpuno prema njoj. Veći broj zrakova u stvari pada na oko u drugom slučaju, ali u prvom postoji profinjenija sposobnost primanja. Preteranim produbljivanjem mi zamrsimo i slabimo misao; i moguće je učiniti da čak i sama Venera iščezne sa nebeskog svoda ako je posmatramo suviše uporno, suviše usredsređeno, ili suviše neposredno.
Što se tiče ovih ubistava, hajdemo da tamo prvo lično izvršimo neka istraživanja pre nego što stvorimo mišljenje o njima. Istraživanje će da nam pruži zabavu (pomislih da je taj izraz čudan tako primenjen, ali ne rekoh ništa), a pored toga le Bon mi je jednom učinio uslugu za koju sam mu zahvalan. Otići ćemo da vidimo sobe svojim očima. Ja poznajem G..., prefekta policije, tako da neću imati teškoća pri dobijanju potrebne dozvole.
Dobili smo dozvolu i odmah otišli u ulicu Morg. To je jedan od onih bednih prolaza koji povezuju ulicu Rišelje i ulicu Sen-Roš. Bilo je kasno popodne kada smo stigli do nje, pošto je ova četvrt vrlo udaljena od one u kojoj smo mi stanovali. Kuću smo lako pronašli, jer je bilo još
uvek mnogo ljudi koji su sa suprotne strane ulice piljili u zatvorene kapke sa bespredmetnom radoznalošću. Bila je to obična pariška kuća, sa kapijom pored koje se sa jedne strane nalazila kao neka staklena stražara sa jednim pokretnim oknom, a koja je služila kao portirska loža. Pre no što smo ušli prvo smo otišli uz ulicu, zaokrenuti u jednu aleju, a zatim ponovo zaokrenuvši prošli pored zadnje strane kuće – dok je Dipen za to vreme posmatrao celo susedstvo, a isto tako i samu kuću, sa najpodrobnijom pažnjom za koju ja nisam mogao da nađem naročitog razloga. Pošto smo se vratili istim putem, stigli smo ponovo pred zgradu, zazvonili i, pošto smo pokazali svoje potvrde, agenti koji su bili na dužnosti pustili su nas da uđemo. Popeli smo se gore – u sobu gde je bilo nađeno telo gospođice L'Epanej i gde su obe pokojnice još uvek ležale. Nered u sobi bio je, kao i obično, ostavljen netaknut. Ja nisam video ništa osim onog što je već bilo objavljeno u Gazette des Tribunaux. Dipen je pažljivo posmatrao sve – ne izuzimajući ni tela žrtava. Zatim smo otišli u druge sobe, pa onda u dvorište; jedan žandarm nas je svuda pratio. Istraživanje nas je zadržalo do mraka, kada smo krenuli kući. Usput je moj prijatelj ušao za trenutak u prostorije jednog od dnevnih listova.
Ja sam već rekao da su ćudi moga prijatelja bile raznovrsne i que je les ménageais16: jer ovo ne može da se izrazi na engleskom. Tako je i sad ćudljivo izbegavao svaki razgovor o tom predmetu, ubistvu, sve do sutradan u podne. Tada me je iznenada upitao da li sam primetio išta neobično u prizoru zločina.
Bilo je nečega u načinu na koji je on naglasio reč "neobično", što je učinilo da zadrhtim i na znajući zašto.
Ne, ništa neobično – rekao sam – ništa više, bar, od onoga što smo obojica videli objavljeno u novinama.
Gazette – odgovori on – nije se udubila, bojim se, u neuobičajenu strahotu cele stvari. Ali ostavimo na stranu nekorisna mišljenja tog članka. Izgleda mi da ovu misteriju smatraju nerešivom baš iz onog razloga zbog koga bi trebalo da se smatra da će se lako resiti – time mislim na preteranost celog slučaja. Policija je zbunjena prividnim nepostojanjem motiva – ne za samo ubistvo, nego za strahotu ubistva. Oni su dovedeni u zabunu takođe i prividnom nemogućnošću da se pomiri činjenica da su se čuli glasovi koji su se svađali sa činjenicom da niko nije otkriven na spratu osim ubijene gospođice L'Epanej, i da nije bilo načina da se izađe a da to ne primeti grupa ljudi koja se pela. Divlji nered u sobi, leš uguran glavom nadole u dimnjak, užasno unakaženo telo stare gospođe, sva ova razmatranja zajedno sa onim koja su već pomenuta i sa drugima koje nije potrebno da pominjem, bila su dovoljna da paralizuju snage, dovodeći potpuno u nepriliku hvaljenu pronicljivost vladinih agenata. Oni su pali u grubu, ali uobičajenu grešku time što su pobrkali neobično sa zagonetnim. Ali baš tim skretanjem iz oblasti običnog razum napipa svoj put u traženju istine, ako ga uopšte napipa. U istraživanjima kao što su ova koja sad vršimo ne treba toliko pitati "šta se desilo" koliko "šta se desilo što se nikad ranije nije desilo". U stvari, lakoća sa kojom ću ja doći, ili sam došao, do rešenja ove misterije je u pravoj srazmeri sa njenom prividnom nerešivošću u očima policije.
Ja sam u nemom čuđenju buljio u govornika.
Očekujem – nastavi on gledajući prema vratima našeg stana – ja sada očekujem jednu ličnost koja, iako možda sama nije izvršilac ovog zločina, mora da bude donekle umešana u njegovo izvršenje, verovatno je da je nevina u pogledu najgoreg dela izvršenog zločina. Nadam
se da je moja pretpostavka tačna jer se na njoj zasniva moje očekivanje da ću da rešim celu zagonetku. Očekujem tog čoveka ovde – u ovoj sobi – svakog trenutka. Istina, on može i da ne dođe, ali je verovatno da će doći. Ako dođe, biće potrebno da ga zadržimo. Evo pištolja; a mi obojica znamo kako ćemo da ih upotrebimo ako okolnosti budu zahtevale njihovu upotrebu.
Uzeh pištolje jedva svestan toga šta činim i jedva verujući u ono što sam čuo, dok je Dipen nastavio potpuno kao da govori samom sebi. Ja sam već pominjao njegovo odsutno ponašanje u takvim trenucima. Njegov govor je bio upućen meni, ali njegov glas, mada ni u kom slučaju glasan, imao je onakvu intonaciju kakvu ima glas čoveka koji govori nekome ko je vrlo udaljen. Njegove oči, praznog izraza, gledale su samo u zid.
Da glasovi koje je grupa na stepenicama čula kako se svađaju – reče on – nisu bili glasovi onih žena, potpuno je dokazano svedočenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da li je stara gospođa mogla prvo da ubije ćerku, a zatim da izvrši samoubistvo. Ja govorim o ovoj pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospođe L'Epanej bila bi potpuno nedovoljna za to da ugura leš svoje kćeri u dimnjak onako kao što je pronađen; priroda rana na njenom sopstvenom telu potpuno isključuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvršio neko treći; a glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi čuli kako se svađaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem pažnju ne na celo svedočenje u vezi s tim glasovima, nego na ono što je neobično u tom svedočenju. Da li si primetio išta neobično u njemu?
Ja primetih da, dok su se svi svedoci slagali u pretpostavci da je potmuli glas bio glas Francuza, dotle je bilo mnogo razilaženja u pogledu piskavog, ili – kako ga je jedan svedok nazvao – grubog glasa.
To je samo svedočenje – rekao je Dipen – ali to nije ono što je neobično u njemu. Ti nisi primetio ništa karakteristično. A ipak, bilo je nečeg što je trebalo zapaziti. Svedoci, kao što si ti primetio, slagali su se u pitanju potmulog glasa. Tu su bili jednodušni. Ali u pogledu piskavog glasa neobično nije to što se nisu složili, već to što su ga Italijan, Englez, Španac, Holanđanin i Francuz, pokušavajući da ga opišu, predstavili, svaki od njih, kao glas nekog stranca. Svako je siguran da to nije bio glas nekog njegovog zemljaka. Svako ga sravnjuje ne sa glasom nekog pripadnika narodnosti čiji jezik on govori, nego baš obrnuto. Francuz pretpostavlja da je to glas Španca, i "mogao je da razume neke reči da je znao – španski". Holanđanin zastupa mišljenje da je to bio glas Francuza; ali mi nalazimo objavljeno da je "pošto ne razume francuski, ovaj svedok ispitivan preko tumača". Enlez misli da je to glas Nemca, a "ne razume nemački". Španac je "siguran" da je to glas Engleza, ali "sudi samo po intonaciji", jer ne zna engleski. Italijan veruje da je to glas Rusa, ali "nikad nije razgovarao sa nekim Rusom". Čak se ni Francuz ne slaže sa prvim i siguran je da glas pripada nekom Italijanu, ali "pošto ne poznaje taj jezik" on je, kao i Španac, "ubeđen u to sudeći po intonaciji". E pa, kako je čudnovato neuobičajen morao da bude taj o kome su mogla da budu dobijena takva svedočenja! – i u čijim tonovima stanovnici pet velikih evropskih zemalja nisu mogli da otkriju ničeg poznatog! Ti ćeš reći da je to mogao da bude glas nekog Azijata – ili Afrikanca. U Parizu nema mnogo ni Azijata ni Afrikanaca; ali, ne poričući taj zaključak, ja ću ti samo skrenuti pažnju na tri tačke. Jedan svedok je opisao glas kao "grub pre nego piskav". Dva druga svedoka predstavila su ga kao "brz i neujednačen". Nijedan svedok nije spomenuo da je razumeo ma kakve reči – ma kakve zvuke koji bi ličili na reči.
Ja ne znam – nastavio je Dipen – koliko sam uticao dosad na to da ti sve ovo shvatiš, ali mogu mirno da kažem da je pravilno izvođenje zaključaka već samo iz ovog dela svedočenja – dela koji se odnosi na potmuo i piskav glas – dovoljno samo po sebi da rodi sumnju koja će dati pravac celom daljem razvoju istraživanja ove misterije. Rekao sam "pravilno izvođenje zaključaka", ali time nije potpuno izraženo ono što mislim. Imao sam nameru da stavim do znanja da je takvo izvođenje zaključaka jedino pravimo, i da sumnja neminovno proizlazi iz njega kao jedini rezultat. Šta je, pak, ta sumnja, to neću još da kažem. Ja jedino želim da imaš na umu da je meni lično ona bila dovoljna da dâ konačan oblik – izvestan smer – mojim istraživanjima u sobi.
Prenesimo se sad, u mislima, u tu sobu. Šta ćemo tamo prvo da potražimo? Način na koji su izašle ubice. Neću preterati ako kažem da nijedan od nas ne veruje u natprirodne pojave. Gospođu i gospođicu L'Epanej nisu ubili duhovi. Izvršioci ovog dela bili su opipljivi i pobegli su na opipljiv način. Ali kako? Srećom, postoji samo jedan način da se razmišlja o ovom pitanju, i taj način mora da nas dovede do krajnjeg zaključka. Ispitajmo, jedan po jedan, sve moguće načine na koje je moglo da se izađe. Jasno je da su ubice bile u sobi u kojoj je nađena gospođica L'Epanej, ili bar u sobi do nje, kada se grupa pela uz stepenice. Znači da treba da tražimo izlaze samo iz te dve prostorije. Policija je ispitala podove, tavanice i zidove u svim pravcima. Nikakav tajni izlaz nije mogao da promakne njihovoj pažnji. Ali nemajući poverenja u njihove oči, ja sam ispitivao svojim sopstvenim. Zaista, nije bilo tajnih izlaza. Vrata koja vode iz soba u hodnik bila su čvrsto zaključana, sa ključevima iznutra. Pređimo na dimnjake. Kroz njihov otvor, mada su oni – kao obično – široki osam do deset stopa, ne bi moglo da prođe ni telo veće mačke. Postoje, dakle, potpuno nemoguće da se izađe na pomenuti način, ostali su nam još prozori. Kroz one na prednjoj sobi niko ne bi mogao da pobegne a da ga ne primeti gomila ljudi na ulici. Ubice su, dakle, morale da izađu kroz prozore na zadnjoj sobi. Sada, kada smo došli do tog zaključka na ovako nesumnjiv način, onda ga mi, kao mislioci, ne treba da odbacimo zbog prividne nemogućnosti. Nama je samo ostalo da dokažemo da ta prividna nemogućnost u stvarnosti nije takva.
Ima dva prozora na toj sobi. Jedan nije zaklonjen nameštajem i ceo se vidi. Donji deo drugoga zaklonjen je jednim glomaznim krevetom koji je gurnut sasvim uz njega. Prvi je bio čvrsto zatvoren iznutra. On se odupro najvećem naporu onih koji su pokušali da ga otvore. U njegovom okviru, levo, bila je burgijom probušena velika rupa i jedan vrlo jak klin bio je ukucan u nju skoro do kraja. Prilikom ispitivanja drugog prozora nađeno je da je i u njega na sličan način bio ukucan sličan klin; a snažan pokušaj da se taj prozor podigne takođe nije uspeo. Policija se tada potpuno osvedočila da nije bilo moguće izaći tim pravcem. I zbog toga su smatrali za suvišno da vade klinove i da otvaraju prozore.
Moje ispitivanje bilo je nešto podrobnije, i to iz razloga koji sam baš izneo – zato što sam znao da se baš na tom mestu mora dokazati da sve prividne nemogućnosti nisu takve u stvari.
Nastavio sam tako da razmišljam – a posteriori.17 Ubice jesu pobegle kroz jedan od ovih prozora. A postoje tako, oni nisu mogli da ponovo pričvrste prozor iznutra onako kao što su ovi zatečeni – taj zaključak zaustavio je svojom očevidnošću ispitivanja policije u ovom delu kuće. A ipak, prozori su bili pričvršćeni. Oni su, dakle, morali da imaju sposobnost da se sami učvrste. Ovaj se zaključak nije mogao izbeći. Ja sam prišao nezaklonjenom prozoru, sa izvesnom
teškoćom izvukao klin, i pokušao da podignem prozor. On se odupro svim mojim naporima, kao što sam i očekivao. Sada sam znao da mora da postoji neka skrivena opruga; i ovo podudaranje sa mojom zamisli uverilo me je da su bar moje pretpostavke bile tačne, ma kako da su okolnosti u vezi sa klinovima još uvek izgledale tajanstvene! Pažljivo tražeći, otkrio sam ubrzo skrivenu oprugu. Pritisnuo sam je i, zadovoljan ovim otkrićem, prestao da dižem prozor.
Vratio sam tada klin na njegovo mesto i pažljivo ga posmatrao. Osoba koja bi izašla kroz prozor mogla bi da ga zatvori i opruga bi se zakačila; ali klin ne bi mogao da se vrati na svoje mesto! Zaključak je bio jednostavan i ponovo je suzio polje mog istraživanja. Ubice su morale da pobegnu kroz drugi prozor. Pretpostavljajući, dakle, da su opruge na oba prozora jednake, što je bilo verovatno, morala je da se pronađe neka razlika u klinovima, ili bar u načinu na koji su oni učvršćeni. Popeo sam se na sargiju na krevetskim nogarima i pogledao sam preko ivice kreveta pažljivo drugi prozor. Zavukavši ruku iza krevetske daske, odmah sam otkrio i pritisnuo oprugu, koja je bila, kao što sam pretpostavljao, istovetna sa susednom. Tada sam pogledao klin. On je bio isto tako jak kao i onaj drugi i pričvršćen prividno na isti način, zakucan skoro do kraja.
Ti ćeš možda reći da sam bio doveden u zabunu; ali ako to misliš, onda mora da si pogrešno shvatio prirodu indukcije. Da upotrebim sportski izraz, nijednom nisam bio "u neprilici". Ni za trenutak nisam izgubio trag. Ni na jednoj kariki lanca nije bilo mane. Ja sam pratio tajnu do njenog krajnjeg ishoda, a taj ishod bio je klin. On je, rekao sam, u svakom pogledu izgledao isto kao i njegov drug u susednom prozoru; ali ova činjenica je bila potpuno beznačajna (ma kako izgledala definitivna) ako se uzme u obzir da se baš u toj tački nalazilo rešenje. "Mora da nešto nije u redu", rekoh, "sa tim klinom". Dodirnuo sam ga, i glava, sa jednim delom samog klina, ostala mi je u ruci. Vrh klina ostao je u ruci u kojoj se bio slomio. Prelom je bio već star (jer su mu ivice bile prevučene rđom) i verovatno je bio prouzrokovan udarcem čekića koji je delimično zario glavu u gornji deo osnove rama. Ja sam tada pažljivo namestio ponovo glavu klina na zupčasti prelom sa koga sam ga uzeo, i njegova sličnost sa neslomljenim klinom bila je potpuna – pukotina se nije videla. Pritisnuvši oprugu, pažljivo sam podigao prozor nekoliko santimetara; glava klina popela se takođe, ostajući u svome ležištu. Zatvorio sam prozor i klin je opet potpuno ličio na neslomljen.
Zagonetka je, dotle, bila sada rešena. Ubica je pobegao kroz prozor koji se nalazio iznad kreveta. Kako se ovaj prozor spustio sam od sebe posle izlaska ubice (ili je možda namerno zatvoren), poluga ga je pričvrstila; policija je to što je prozor bio pričvršćen pomoću poluge rđavo shvatila kao da je bio pričvršćen pomoću klina – na taj način su dalja ispitivanja smatrana nepotrebnim.
Sledeće pitanje je način silaska. O njemu sam dovoljno saznao kada sam s tobom obilazio oko zgrade. Otprilike pet i po stopa daleko od pomenutog prozora prolazi jedan gromobran. Sa tog gromobrana nikom ne bi bilo moguće ni da stigne do prozora, a i da ne govorimo o tome da uđe kroz njega. Ali ja sam primetio da su kapci na četvrtom spratu pripadali naročitoj vrsti koju pariški stolari nazivaju jerrades – vrsti koja se danas retko upotrebljava, ali može često da se vidi na vrlo starim kućama u Lionu i Bordou. Ti kapci imaju oblik običnih vrata (jednokrilnih, a ne dvokrilnih), sem što im je donji deo rešetkast ili isprepletan te tako čovek može vrlo zgodno da se uhvati za njega rukama. U našem slučaju ovi kapci su široki dobre tri i po stope. Kada smo
ih posmatrali sa zadnje strane kuće, oba su bila poluotvorena – odnosno, stajali su prema zidu pod pravim uglom.
Verovatno je da je policija, isto kao i ja, ispitivala zadnji deo kuće; ali ako ga je ispitivala, ona nije primetila – gledajući te ferrades tako pod pravim uglom – koliko su one široke ili, u svakom slučaju, propustila je da tome pokloni dužnu pažnju. U stvari, pošto se jednom zadovoljila zaključkom da tim putem nije moglo da se izađe, ona je, naravno, tu izvršila vrlo površno ispitivanje. Meni je, pak, bilo jasno da će kapci na prozoru koji je iznad kreveta, ako se otvore širom do zida, dopirati dve stope daleko od gromobrana. Bilo je takođe jasno da bi se uz vrlo neobično naprezanje i hrabrost moglo da uđe kroz prozor sa gromobrana. Dohvativši rukom na razdaljinu od dve i po stope (mi sada pretpostavljamo da je kapak širom otvoren), zločinac je mogao čvrsto da se uhvati za njegov rešetkasti deo. Pošto se odvojio od gromobrana, postavio noge sigurno na zid i skočio hrabro sa njega, on je mogao da zaljulja kapak tako da se ovaj zatvori i, ako zamislimo da je prozor u to vreme bio otvoren, mogao je čak i sam da se ubaci u sobu.
Zahtevam od tebe da naročito imaš na umu da sam govorio o vrlo neobičnom stupnju naprezanja koji je bio potreban da bi se uspelo u tako smelom i teškom poduhvatu. Moja je namera da ti pokažem, prvo, da je bilo moguće da se stvar izvede; ali, drugo i najvažnije, želim da utisnem u tvoju svest sasvim izvanredan, skoro natprirodan karakter one okretnosti koja je tako nešto mogla da izvede.
Ti ćeš bez sumnje reći, upotrebljavajući pravnički jezik, – da ja treba "da bih razjasnio slučaj" pre da potcenjujem nego da ističem potpunu ocenu te aktivnosti koja je bila potrebna u ovom slučaju. To je možda običaj kod pravnika, ali nije praksa zdravog razuma. Moj krajnji cilj je jedino istina. Moja neposredna namera je da te navedem na to da povežeš tu vrlo neobičnu okretnost o kojoj sam upravo govorio sa onim vrlo vrlo čudnovato piskavim (ili grubim) i neujednačenim glasom, u pitanju čije narodnosti se ni dve ličnosti međusobno nisu složile i u čijem izražavanju nisu mogle da otkriju nikakve razumljive slogove.
Kod tih reči proletela mi je kroz glavu neodređena i upola stvorena slika onoga što je zamislio Dipen. Izgledalo mi je da sam na pragu shvatanja, ali bez snage da shvatim, kao što se ljudi nekad nađu na samoj ivici sećanja, ali nisu sposobni da se prisete. Moj prijatelj nastavi da govori.
Ti ćeš videti – reče on – da sam ja pitanje izlaska zamenio pitanjem ulaska. Namera mi je bila da prikažem da je i jedno i drugo izvršeno na isti način i na istom mestu. Vratimo se sada unutrašnjosti sobe. Pogledajmo kako izgleda. Fioke pisaćeg stola, rečeno je, bile su opljačkane, mada su mnogi komadi odeće ostali u njima. Ovakav zaključak je apsurdan. To je, u stvari, samo nagađanje – vrlo glupo nagađanje – i ništa više. Kako možemo da znamo da stvari nađene u fiokama nisu sve koje su se u njima nalazile? Gospođa L'Epanej i njena ćerka živele su krajnje povučeno – nisu imale društva i retko su izlazile – nije im bilo potrebno da često menjaju odeću. Ono što je nađeno bilo je u najmanju ruku isto tako dobrog kvaliteta kao i svako drugo koje bi mogle da imaju ove dame. Ako je lopov odneo nešto, zašto nije odneo ono što je najbolje – zašto nije odneo sve? Jednom reči, zašto je ostavio četiri hiljade zlatnih franaka da bi se natovario zamotuljkom rublja? Zlato je bilo ostavljeno. Skoro cela suma koju je pomenuo gospodin Minjo, bankar, nađena je u vrećicama na podu. Zbog toga želim da odstraniš iz misli pogrešnu ideju o
motivu koju je stvorio u mozgu policije onaj deo svedočenja u kome se govori o novcu predatom pred kućnim vratima. Koincidencije deset puta upadljivije od ove (predavanje novca i ubistvo koje je izvršeno tri dana docnije nad osobama koje su taj novac primile) dešavaju se svima nama svaki čas u životu a ne privlače čak ni trenutnu pažnju. Koincidencije su, uopšte, veliki kamen spoticanja na putu one vrste mislilaca koji su odgojeni ne znajući ništa o teoriji verovatnoće – onoj teoriji kojoj najveličanstveniji predmeti ljudskog istraživanja imaju da zahvale za svoje otkriće. U ovom slučaju, da je zlato nestalo, činjenica da je predato tri dana ranije bila bi nešto više od koincidencija. Ona bi išla u prilog toj ideji o motivu. Ali s obzirom na stvarne okolnosti u ovom slučaju, ako pretpostavimo da je zlato motiv za izvršenje ovog zločina, moramo takođe da zamislimo i da je izvršilac tako neodlučan glupak da je mogao da napusti i svoje zlato i svoj motiv.
Imajući sad stalno na umu ove tačke na koje sam ti obratio pažnju – neobičan glas, neuobičajena okretnost i zbunjujuće odsustvo motiva u tako izuzetno užasnom ubistvu kao što je ovo – bacimo pogled na samo ubijanje. Jedna žena zadavljena je golim rukama i ugurana u dimnjak glavom nadole. Obične ubice se ne služe takvim načinom ubijanja, a najmanje od svega tako postupaju sa žrtvom. Priznaćeš da je u tom postupku – što je leš uguran u dimnjak – bilo nečeg krajnje preteranog – nečeg što nikako ne može da se pomiri sa našim opštim pojmovima o ljudskim postupcima, čak i ako pretpostaviš da su izvršioci bili najizopačeniji ljudi. Pomisli, takođe, kako je ogromna morala da bude ta snaga koja je mogla da gurne telo nagore u takav otvor, i to tako jako da je ujedinjena snaga nekoliko osoba jedva bila dovoljna da ga izvuče nadole!
Osvrnimo se sada na druge znake koji pokazuju da je upotrebljena jedna tako čudnovata snaga. U kaminu su nađeni debeli pramenovi, vrlo debeli pramenovi – sede kose. Oni su bili iščupani iz korena. Ti si svestan kolika je snaga potrebna da se iščupa iz glave čak i dvadeset ili trideset dlaka zajedno. Video si te pramenove isto tako dobro kao i ja. Na njihovim korenima (grozan prizor) nalazili su se komadi mesa sa lobanje – siguran dokaz ogromne snage koja je bila upotrebljena da se iščupa možda pola miliona dlaka odjednom. Vrat stare gospođe nije bio obično presečen, već je glava bila potpuno odvojena od tela – a oruđe je bilo običan brijač. Ja želim da obratiš pažnju i na surovo divljaštvo ovih postupaka. Ovde ne govorim o modricama na telu gospođe L'Epanej. Gospodin Dima i njegov časni pomagač gospodin Etjen izjavili su da su one bile nanete nekim tupim oruđem; dotle su ova gospoda bila u pravu. Tupo oruđe bilo je očevidno kameni pločnik dvorišta na koji je žrtva pala sa onog prozora pored koga je bio krevet. Ova misao, ma kako sada izgledala jednostavna, nije pala na um policiji iz istog razloga zbog koga nisu primetili ni širinu kapaka – a to je zato što se, zbog slučaja sa klinovima, njihova pažnja hermetički zatvorila za mogućnost da su prozori uopšte bili otvarani. Ako sada, na sve to, još dobro razmisliš o čudnom neredu u sobi, došli smo dotle da možemo da povežemo zamisli o zapanjujućoj spretnosti, nadljudskoj snazi, surovom divljaštvu, kasapljenju bez motiva, grotesknom užasu koji je potpuno stran ljudskim bićima, i o glasu koji je zvučao strano u ušima ljudi mnogih narodnosti i u kome nije bilo uopšte jasnog i razumljivog izgovaranja slogova. Šta je, dakle, zaključak iz svega toga? Kakav sam utisak učinio na tvoju maštu?
Osetio sam kako sam se naježio kada mi je Dipen postavio pitanje.
Neki luđak – rekao sam – izvršio je to delo, neki pobesneo manijak koji je pobegao iz
obližnje ludnice.
U izvesnom smislu – odgovori on – tvoja misao nije neprimenljiva, ali glasovi luđaka, čak i u njihovim najdivljijim nastupima, nikad ne bi ličili na onaj neobični glas koji su ljudi čuli na stepeništu. Luđaci pripadaju nekoj narodnosti, i njihov govor, ma kako da su reči u njemu neskladne, uvek ima skladnosti u izgovaranju slogova. Pored toga, kosa luđaka ne izgleda kao ova koju držim u ruci. Izvukao sam ovaj čuperak iz zgrčenih prstiju gospođe L'Epanej. Kaži mi šta možeš da zaključiš o njemu?
Dipen – rekoh ja, sad već sasvim ljut – ova kosa je sasvim neobična – to nije ljudska kosa.
Ja nisam ni tvrdio da jeste – reče on – ali pre nego što odlučimo o tome, ja bih želeo da baciš pogled na malu skicu koju sam nacrtao ovde na hartiji. To je verna slika onoga što je u jednom delu svedočenja bilo opisano kao "tamne modrice" i "duboki zarezi noktiju" na vratu gospođice L'Epanej, a u drugom delu (u svedočenju g. Dime i Etjena) kao "niz modrih mesta koji su očevidno otisci prstiju".
Primetićeš – nastavio je moj prijatelj, raširivši hartiju ispred nas na stolu – da ovaj crtež u nama stvara predstavu jednog čvrstog i sigurnog stiska. Ne primećuje se nikakvo pomicanje prstiju. Svaki prst je zadržao – verovatno do smrti žrtve – užasan stisak kojim se u početku zario. Pokušaj sada da staviš sve prste u isto vreme u odgovarajuće otiske.
Uzalud sam pokušao.

Mi možda ne sudimo sasvim ispravno o toj stvari – reče on – hartija je raširena po ravnoj površini, a ljudski vrat je valjkast. Evo jedne drvene oblice čiji je obim otprilike isti kao i obim vrata. Obavij crtež oko njega i pokušaj ponovo.
Tako sam i uradio; ali teškoća je bila još očiglednija nego ranije. – Ovo – rekoh ja – nije otisak ljudske ruke.
Pročitaj sada – odgovori Dipen – ovaj odlomak od Kivijea.18 To je bio podroban anatomski i potpun opisni izveštaj o velikom riđem orangutanu sa Istočnoindijskih Ostrva. Džinovski rast, neobična snaga i aktivnost, divlja okrutnost i naklonost ka podražavanju koje srećemo kod ovih sisara, dovoljno su svima poznate. Ja sam odjednom shvatio sam užas ovog ubistva.
Opis prstiju – rekoh, kada sam završio čitanje – potpuno se podudara sa ovim crtežom. Vidim da nijedna životinja, sem orangutana, vrste koja je ovde pomenuta, ne bi mogla da ostavi otiske kao ove što si ih ti nacrtao, Ovaj čuperak riđe dlake, takođe, istovetan je sa osobinama sa dlakom Kivijeove životinje. Ali ja ne mogu da razumem pojedinosti ove užasne misterije. A uz to, čula su se dva glasa koja su se svađala, a jedan od njih bio je neosporno glas nekog Francuza.
To je istina, i ti se svakako sećaš onog izraza koji su, skoro jednodušno, svi svedoci pripisali tom glasu – izraza mon Dieu! Ovaj izraz je, s obzirom na okolnosti, bio tačno okarakterisan od strane jednog od svedoka (Montanija, poslastičara) kao izraz prekorevanja ili optužbe. Zbog toga sam, uglavnom, na tim dvema rečima i zasnovao sve svoje nade da ću potpuno da rešim zagonetku. Jedan Francuz je znao za ubistvo. Moguće je – ustvari, čak je i više nego verovatno – da je on potpuno nevin u pogledu učešća u krvavim delima koja su se desila. Orangutan je mogao da mu pomogne. Čovek je mogao da ga prati do sobe, ali usled uzbune koja je nastala nije više mogao da ga uhvati. Životinja je još uvek na slobodi. Neću da nastavim ova nagađanja – jer nemam pravo da ih nazovem nekako drukčije – zbog toga što su maglovita
razmišljanja na kojima su ova nagađanja zasnovana jedva dovoljno duboka da ih prihvati i moj sopstveni razum, te zbog toga ne mogu da očekujem da ću ih učiniti razumljivim za druge. Mi ćemo ih, dakle, nazvati nagađanjima i govorićemo o njima kao takvima. Ako je pomenuti Francuz zaista, kao što ja pretpostavljam, nevin u tim užasima, ovaj oglas koji sam predao prošle noći kada smo se vraćali kući u redakciju Le Monde (lista koji je posvećen interesima brodarstva i koji je mnogo tražen među brodarima) dovešće ga u naš stan.
On mi pruži jednu hartiju i ja pročitah sledeće:
"Uhvaćen – u Bulonjskoj šumi rano ujutru... ov.m. (jutra kada se desilo ubistvo) vrlo veliki, riđ orangutan, vrste sa ostrva Bornea. Sopstvenik (za koga je ustanovljeno da je mornar i da pripada malteškoj lađi) može ponovo da dobije životinju čim je bude dovoljno identifikovao i platio sitnije troškove prouzrokovane njenim hvatanjem i čuvanjem. Javiti se u ulicu... br..., predgrađe Sen-Žermen, treći sprat".
Kako je moguće – upitao sam, – da znaš da je taj čovek mornar i da pripada malteškoj lađi?
Ja to ne znam, – reče Dipen, – ja li to nisam siguran. Međutim, evo jednog malog komada trake koja je, sudeći po obliku i umašćenosti, očevidno bila upotrebljavana za vezivanje jednog od onih dugačkih perčina koje mornari toliko vole. Štaviše, ovakav čvor malo ko osim mornara i ume da veže, a naročito je svojstven Maltežanima. Ja sam našao traku u podnožju gromobrana. Ona nije mogla da pripada ni jednoj od pokojnica. Dakle, ako sam na kraju i pogrešio, zaključivši prema ovoj traci da je Francuz bio mornar sa malteške lađe, ipak nisam ničemu naškodio kada sam objavio onakav oglas. Ako sam u zabludi, on će samo pretpostavljati da sam bio zaveden nekim okolnostima koje se neće truditi da istražuje. Ali ako sam u pravu, postignut je najvažniji cilj. Pošto zna za ubistvo, mada je nevin, Francuz će naravno oklevati da odgovori na oglas – da zatraži orangutana. On će ovako da razmišlja: "Ja sam nevin; ja sam siromašan; moj orangutan je skupocen – predstavlja sam za sebe imetak za čoveka moga položaja – zašto bih ga ja izgubio uobražavajući da postoji neka opasnost? On je tu na dohvatu moje ruke. Nađen je u Bulonjskoj šumi – na velikoj razdaljini od mesta ubistva. Kako može uopšte da se posumnja da je nesvesna životinja izvršila to delo? Policija se nalazi u neprilici – nije uspela da pronađe ni najmanji trag. Čak i da su pratili životinju, nemoguće bi bilo da dokažu da ja znam za ubistvo, ili da me umešaju u zločin zbog toga što znam za njega. A povrh svega, znaju za mene. Onaj ko je dao oglas označio me je kao vlasnika životinje. Ja nisam siguran do kojih granica ide njegovo znanje. Ako propustim da zatražim tako skupocenu imovinu, za koju se zna da je imam, ja ću u najmanju ruku izložiti sumnji životinju. Odgovoriću na oglas, uzeću orangutana i čuvaću ga zatvorenog dok stvar ne legne. U tom trenutku začusmo korake na stepenicama.
Drži pištolje spremne – reče Dipen – ali ih ne upotrebljavaj niti pokazuj ako ti ja ne dam znak.
Spoljna vrata na kući ostavili smo otvorena, tako da je posetilac ušao ne zvoneći i popeo se nekoliko stepenica. Ali tada je izgledalo kao da okleva. Onda smo ga čuli kako silazi. Dipen je upravo bio brzo krenuo prema vratima, kada smo ga ponovo čuli da se penje. Ovaj put se nije vratio, već se odlučno popeo i lupnuo na vrata od naše sobe.
Slobodno – rekao je Dipen veselim i srdačnim glasom.
Čovek je ušao. Bio je očigledno mornar – visoka, snažna i mišićava osoba sa izvesnim
prkosnim izrazom lica, ne sasvim neprivlačnim. Njegovo lice, jako preplanulo, bilo je više od pola zaklonjeno zaliscima i brkovima. Imao je pri sebi ogromnu hrastovu batinu, ali je inače izgledao nenaoružan. Poklonio se nezgrapno i poželeo "dobro veče" sa francuskim naglaskom koji je, malo neufchatelski, ipak dovoljno pokazivao njegovo pariško poreklo.
Sedi, prijatelju – reče Dipen. – Pretpostavljam da si došao zbog orangutana. Časti mi, skoro ti zavidim što ga imaš; upadljivo lepa i besumnje vrlo skupocena životinja. Koliko pretpostavljaš da ima godina?
Mornar uzdahnu duboko, sa izrazom čoveka koji je oslobođen nepodnošljivog tereta, a zatim odgovori pouzdanim glasom:
Ne bih mogao da kažem – ali ne može da bude stariji od četiri ili pet godina. Je li tu kod
vas?
Ne, nije nam bilo zgodno da ga čuvamo ovde. On je u konjušnici u ulici Dibur, tu u
blizini. Možeš da ga uzmeš sutra ujutru. Ti si naravno spreman da dokažeš svoje vlasništvo?
Naravno da jesam, gospodine.
Biće mi žao da se rastanem od njega – reče Dipen.
Ja ne mislim da je trebalo da se mučite ni za što – reče čovek – ja to ne očekujem. Rado
ću da platim nagradu za nalaženje životinje – to jest, u razumnim granicama.
E pa – odgovori moj prijatelj – to je sve vrlo lepo, zaista. Pusti me da razmislim – šta da zatražim? Oh, reći ću ti. Neka moja nagrada bude ovo: daćeš mi sva obaveštenja koja možeš o ubistvima u ulici Morg.
Dipen je izgovorio poslednje reči vrlo dubokim glasom i vrlo mirno. Isto tako mirno otišao je do vrata, zaključao ih i stavio ključ u džep. Zatim je izvukao pištolj iz nedara i stavio ga, bez i najmanje uznemirenosti, na sto.
Mornarevo lice je pocrvenelo kao da se bori da se ne uguši. On skoči na noge i zgrabi batinu; ali već sledećeg trenutka pada ne stolicu užasno drhteći, sa licem bledim kao smrt. Nije progovorio ni reči. Ja sam ga sažaljevao iz dubine duše.
Prijatelju – reče Dipen ljubaznim glasom – ti se nepotrebno uzbuđuješ, zaista nepotrebno. Mi ti ne želimo nikakvo zlo. Zaklinjem ti se čašću džentlmena i Francuza da ne želimo da ti naškodimo. Ja savršeno dobro znam da si ti nevin u zločinima u ulici Morg. Ali ipak neću da poričem da si u izvesnoj meri umešan u njih. Iz onoga što sam već rekao ti si morao da saznaš da sam našao način da se obavestim o toj stvari – način o kome ti ne možeš ni da sanjaš. Stvar sada stoji ovako. Ti nisi učinio ništa, svakako, što bi bacilo na tebe krivicu. Ti nisi kriv čak ni za krađu, a mogao si nekažnjeno da pokradeš. Ti nemaš šta da kriješ, nemaš ni razloga da ma šta kriješ. S druge strane, ti si dužan po svim načelima časti da priznaš sve što ti je poznato. Jedan nevin čovek nalazi se u zatvoru, optužen za onaj zločin čijeg izvršioca ti možeš da prokažeš.
Mornar je u priličnoj meri povratio prisustvo duha dok je Dipen ovo govorio; ali njegova prvobitna smelost u držanju beše potpuno iščezla.
Onda neka mi je bog u pomoći – reče on posle kratke počivke – reći ću vam sve što znam o toj stvari; ali ja ne očekujem od vas da poverujete ni u polovinu onoga što ću reći – bio bih zaista lud kada bih to očekivao. Ali i pored svega, ja jesam nevin, i savest će mi biti mirna ako budem umro zbog ovoga.
Ono što je izložio u osnovnim crtama je sledeće: On je nedavno putovao na Indijski
arhipelag. Jedna grupa, kojoj je i on pripadao, iskrcala se na Borneo i iz zadovoljstva napravila jedan izlet u unutrašnjost ostrva. On i još jedan njegov drug uhvatili su orangutana. Pošto mu je taj drug umro, životinja je pripadala isključivo njemu. Posle velikih muka prouzrokovanih neukrotivom divljačnošću njegovog zarobljenika na putu kući, on je najzad uspeo da ga sigurno smesti u svom sopstvenom stanu u Parizu, gde ga je – da ne bi privukao na sebe neprijatnu radoznalost suseda – čuvao brižljivo izdvojenog sve dok ne ozdravi od rane na nozi koju je zadobio na palubi broda. Krajnja mu je namera bila da ga proda.
Vraćajući se kući sa nekog mornarskog veselja one noći, ili bolje rečeno onog jutra kada se desilo ubistvo, on je zatekao životinju u svojoj spavaćoj sobi, u koju je bila provalila iz susedne sobice, gde je bila, po njegovom mišljenju, sigurno zatvorena. Sa brijačem u ruci i sav nasapunjan sedeo je orangutan pred ogledalom pokušavajući da se obrije, pošto je, besumnje, pre toga kroz ključaonicu na sobici posmatrao svog gospodara kako to isto radi. Užasnut što vidi jedno tako opasno oružje u rukama jedne životinje tako divlje i tako sposobne da ga upotrebi, čovek nekoliko trenutaka nije znao šta da preduzme. Međutim, on je bio navikao da umiri životinju, čak i u njenom nejbešnjem raspoloženju, upotrebljavajući jedan bič, i tome je i sad pribegao; kada je video, orangutan je odjednom iskočio kroz vrata niz stepenice, a odatle kroz jedan prozor, na nesreću otvoren, na ulicu.
Francuz je jurio za njim u očajanju; majmun, još uvek sa brijačem u ruci, s vremena na vreme bi se zaustavljao da pogleda unazad i gestikulirao je u pravcu svog gonioca, sve dok ga ovaj ne bi skoro stigao. Tada bi ponovo odjurio. Na taj način se gonjenje nastavilo duže vremena. Ulice su bile potpuno mirne postoje bilo skoro tri sata ujutru. Prolazeći jednom alejom iza ulice Morg, begunčevu pažnju privukla je svetlost koja je sijala kroz otvoren prozor na sobi gospođe L'Epanej, na četvrtom spratu njene kuće. Jurnuvši ka zgradi, on je primetio gromobran, uspuzao se uz njega sa neverovatnom spretnošću, zgrabio kapak koji je bio širom otvoren do zida, i na taj način se ubacio pravo na gornju ivicu kreveta. Ceo podvig nije trajao ni minut. Kada je ulazio u sobu, orangutan je opet udarcem otvorio kapak.
Mornar se u isto vreme i obradovao i zbunio. Sada je mogao sigurno da se nada da će uhvatiti životinju, pošto je ova teško mogla da pobegne iz klopke u koju se usudila da uđe, osim niz gromobran gde bi joj pri silaženju bio preprečen put. S druge strane, imao je mnogo uzroka da se plaši onoga što bi majmun mogao da uradi u kući. Ova poslednja pomisao naterala je čoveka da nastavi da goni begunca. Uz gromobran se može popeti bez teškoća, naročito kad je čovek mornar; ali kada je ovaj stigao do visine prozora, koji se nalazio daleko ulevo od njega, trka se zaustavila; najviše što je mogao da učini bilo je da se ispruži toliko da može da baci pogled u unutrašnjost sobe. A kada je bacio pogled, umalo što se nije srušio od ogromnog užasa. Tada su se u noći začuli oni grozni krici koji su trgli iz sna stanovnike ulice Morg. Gospođa L'Epanej i njena kći, obučene u noćnu odeću, bile su očevidno zauzete slaganjem nekih hartija u već pomenuti gvozdeni kovčežić, koji se bio otkotrljao u sredinu sobe. On je bio otvoren, a njegova sadržina ležala je pored njega na podu. Žrtve mora da su sedele leđima okrenute prozoru; a sudeći po vremenu koje je proteklo od ulaska životinje do krikova, izgleda verovatno da ova nije bila odmah primećena. Lupkanje prozora je, naravno, bilo pripisano vetru.
Kada je mornar pogledao unutra, džinovska životinja bila je uhvatila gospođu L'Epanej za kosu (koja je bila raspletena pošto se gospođa baš češljala), i mahao je brijačem oko njenog lica
podražavajući pokrete berberina. Ćerka je ležala ničice, nepokretna; bila je onesvešćena. Krici i opiranje stare gospođe (kada joj je životinja iščupala kosu s glave) imali su za posledicu da pretvore u jarost po svoj prilici prvobitno miroljubive namere orangutana. Jednim odlučnim potezom svoje mišićave ruke on joj je skoro odvojio glavu od tela. Prizor krvi rasplamteo je njegovu ljutinu u besnilo. Škripeći zubima i sevajući očima bacio se on na telo devojke i zario svoje strahovite kandže u njen vrat, stežući ga sve dotle dok ona nije izdahnula. Njegov lutajući, divlji pogled pao je tog trenutka na gornju ivicu kreveta, iznad koje se samo naziralo lice njegovog gospodara, ukočeno od užasa. Bes životinje, koja je besumnje još uvek imala na umu bič koga se plašila, u trenutku se pretvorio u strah. Svesna da je zaslužila kaznu, izgleda da je želela da sakrije svoja krvava dela, i skakutala je po sobi u agoniji nervoznog uzbuđenja, usput rušeći i lomeći nameštaj i oborivši krevet sa nogara. Na kraju ščepala je prvo leš ćerke i gurnula ga u dimnjak, onako kao što je i nađen, a zatim leš stare gospođe, koji je odmah bacila glavačke kroz prozor.
Dok se majmun približavao prozoru sa svojim izmrcvarenim teretom, mornar se užasnuto pribio uz gromobran i, pošto je više skliznuo nego sišao niz njega, odjurio je odmah kući – plašeći se posledica zločina i napuštajući u strahu svu brigu o sudbini orangutana. Reči koje je čula grupa ljudi na stepenicama bile su Francuzovi uzvici užasa i straha, pomešani sa đavolskim blebetanjem životinje.
Ja nemam skoro ništa više da dodam. Orangutan je verovatno pobegao iz sobe niz gromobran baš pre nego što su vrata razbijena. Verovatno je zatvorio prozor prolazeći kroz njega. Uhvatio ga je kasnije sam sopstvenik, koji je dobio za njega veliku sumu u zoološkom vrtu. Le Bon je bio smesta oslobođen, pošto smo mi izložili sve okolnosti (uz neke Dipenove primedbe) u kancelariji prefekta policije. Ovaj zvaničnik, iako je bio dobro raspoložen prema mom prijatelju, nije mogao sasvim da sakrije svoje neraspoloženje usled ovakvog obrta stvari, i bio je voljan da dozvoli sebi jednu ili dve sarkastične primedbe o tome da su pristojne one osobe koje gledaju svoja posla.
Pusti ga neka priča – reče Dipen koji nije smatrao za potrebno da odgovori. – Neka raspravlja. To će mu umiriti savest. Ja sam zadovoljan što sam ga pobedio na njegovom terenu. Pa ipak, to što nije uspeo da reši ovu misteriju nije ni u kom slučaju toliko čudnovato koliko on pretpostavlja; jer, u stvari, naš prijatelj prefekt je donekle suviše dovitljiv da bi bio dubokouman. U njegovoj mudrosti nema plodnosti. Ona je cela glava, a nimalo telo, kao slike boginje Laverne19 – ili, u najboljem slučaju, samo glava i ramena, kao u bakalara. Ali, on je, na kraju krajeva, ipak dobro stvorenje. On mi se naročito dopada zbog jednog majstorskog poteza licemerstva kojim je stekao glas da je oštrouman. Time mislim na način kojim on de nier ce qui est, et d'expliguerce qui n'estpas.20
1841.
Preveo Momčilo Jojić
1 Tomas Braun (Browne ser Thomas, 1605-1682) – engleski lekar i književnik. 2 recherche (franc.) – redak, neobičan.
3 Edmond Hojl (E. Hoyle, 1672-1769) – engleski pisac "traktata" o kartaškim igrama. 4 bizarrerie (franc.) – nastranost.
5 abandon (franc.) – prepuštanje, podavanje.
6 Théâtre des Variétés (franc.) – pozorište sa "zabavnim" programom. 7 quondam (lat.) – nekadašnji.
8 et id genus omne (lat.) – i taj celi rod. 9 (lat.) Izgubio je stari glas prvim delom
10 metal d'Alger (franc.) – alžirski metal, lažno srebro. 11 sacre, diable, (franc.) – proklet; do đavola.
12 mon Dieu (franc.) – bože moj!
13 Žurden – glavno lice iz komedije "Građanin plemić". 12 mon Dieu (franc.) – bože moj!
14 (franc.) – Sobni kaput, da bi mogao udobnije slušati muziku.
15 Fransoa-Ežen Vidok Vidocq, 1775-1857) – šef bezbednosti koji je prethodno bio zločinac. Napisao Memoare.
16 (franc) – Da sam prema njima imao obzira.
17 a posteriori (lat.) – unazad, od posledica ka uzroku.
18 Žorž Kivije, (Cuvier Georges, 1769-1832) – francuski zoolog, tvorac uporedne anatomi- je i paleontologije.
19 Laverna – rimska boginja lopova i varalica.
20 (franc.) – porekne što postoji, a objasni ono što ne postoji. Ž. Ž. Ruso, Nova Eloiza

U MALSTREMSKOM VRTLOGU

The ways of God in Nature, as in Providence, are not as our ways; nor are the models that we frame any way commensurate to the vastness, profundity, and unsearchableness of His works, which have a depth in them greater than the well of Democritus.
Joseph Glanvill

Putevi božji u prirodi i promisli nisu kao naši putevi; niti se uzori koje mi stvaramo mogu ma u koliko uporediti sa veličinom, dubinom i neproniknošću njegovih dela, koja su dublja u svojoj veličini od bunara Demokritova.
Džozef Glenvil1

Tek što smo se bili popeli na vrh našeg grebena. Za nekoliko trenutaka izgledalo je da je starac suviše iscrpljen da bi mogao da govori.
Nije to bilo davno – prozbori on najzad – kad sam mogao da vas vodim ovim putem ništa gore od mog najmlađeg sina. Ali, pre jedno tri godine desilo mi se nešto što se dosad nije
dogodilo nijednom smrtniku... ili, u svakom slučaju, što niko nije preživeo da bi mogao drugom da ispriča... šest časova samrtne strave, što sam ih onda podneo, smrvili su mi i telo i dušu. Vi mislite da sam ja veoma star – ali se varate. Manje od jednog ciglog dana bilo je dovoljno da mi kosa, vrana kao gavranovo krilo, postane seda, da mi klone sva snaga, da mi rastroji nerve tako da drhtim i od najmanjeg napora, da zazirem i od senke. Znate li vi da jedva mogu da pogledam sa ove litice a da mi se ne mrkne svest?
"Mala litica" na čiju se ivicu on tako bezbrižno spustio da se odmori, a težim delom svoga tela nadneo se preko nje čuvajući se da ne padne jedino nalaktivši se na njenu krajnju i klizavu ivicu – ta "mala litica", okomita masa od crnog sjajnog kamena, dizala se nekih petnaest- šesnaest stotina stopa iznad mora od stenja ispod nas. Ništa me ne bi moglo iskušati da se primaknem ka njenoj ivici samo nekoliko koraka. Bio sam se, priznajem, tako uplašio zbog vratolomnog položaja moga saputnika, da sam se prućio koliko sam dug po zemlji, priljubio se uz žbunje oko mene, ne usuđujući se da pogledam ni ka nebu, već sam se uzalud mučio da se otresena utiska da se temelji brega tresu od besa vetrova. Dugo je vremena prošlo dok nisam prikupio snage i osmelio se da sednem i da upravim pogled u daljinu.
Morate se otresti takvih maštanja – reče mi moj vodič – jer sam vas zato i doveo ovamo da sami što bolje razgledate poprište događaja koji sam vam spomenuo... i da vam ispričam celu priču koja se odigrala na mestu koje sada gledate.
Mi smo sada – nastavi on potanko, kako je već imao običaj – mi smo sada na norveškoj obali – na šezdeset osmom stepenu širine, u velikoj pokrajini Nordlandu – a u pustoj lofodenskoj oblasti. Planina na čijem smo vrbuje Helzegen ili Oblačna. Izdignite se malo... Držite se za travu ako vam se vrti u glavi... tako... pogledajte sad na more, onamo iza pojasa pare što je pod nama.
Pogledah kao u nesvestici. Pružao se beskrajni prostor okeana sa vodom crnom kao mastilo, pa mi odmah pade na pamet izveštaj nubijskog zemljopisca o Mare tenebrarum.2 Čovekova mašta ne može da zamisli sliku žalosnije pustoši. Desno i levo, dokle god pogled može da dopre, štrče, kao da bi da ograde svet, nizovi strahovito crnog strmog stenja, čija se zagasitost još jače isticala od zapenušenog mora koje je prema stenju visoko dizalo svoju belu, avetinjsku grivu, urlajući i hučeći bez prestanka. Baš prema vrhu grebena na kome smo se bili smestili, oko pet- šest milja daleko na moru videlo se malo pusto ostrvo; ili, tačnije, razaznavalo se u pomamnoj pustoši talasa koji su ga opkoljavali. Na dve milje bliže kopnu izdizalo se drugo, manje ostrvo sa strašnim i golim liticama i u različitim razmacima okruženo grozdovima mrkih stena.
U tom prostoru između daljeg ostrva i obale izgled okeana bio je nekako neobičan. Mada je u taj čas duvao jak, oštar vetar prema kopnu, tako je jedan jedrenjak sa dve katarke koji je u daljini stojao morao da utvrdi jedra dvostrukim užadima i neprestano se gnjurao sve do krova i gubio nam se iz vida, ipak, to nije bila nikakva bura, već redovno propinjanje talasa koji su skakali na mahove, brzo, ljutito, besno, u svim pravcima... po ćudi vetra i po svojoj ćudi. Od pene gotovo ni traga, sem u neposrednoj blizini stenja.
Ono dalje ostrvo – nastavi starac – Norvežani zovu Ver. Ono u sredini je Mosko. Ono, jednu milju severnije to je Ambaren. A ona tamo su Iflezen, Hojholm, Kildholm, Svarven i Bekholm. Još dalje – između Moskoa i Vera je Oterholm, Flimen, Sandflezen i Skarholm. To su im prava imena, a zašto se uopšte mislilo da ih treba krstiti pojedinačno to ne razumemo ni vi ni ja. Čujete li štogod? Vidite li kakvu promenu na vodi?
Prošlo je oko deset minuta otkako smo na vrhu Helzegena. A peli smo se od Lofodena, tako da nismo videli ni krajičak mora sve dok nije puklo pod nama kad se dohvatismo vrha. Dok je starac govorio, čuo sam razgovetan, jasan šum, koji je postepeno rastao i bio nalik na mukanje grdnog krda bivola na nekoj američkoj preriji; u isti čas video sam ispod nas ono što mornari zovu prevrtljivo more, koje se začas promenilo u bujnu struju koja se kretala ka istoku. Dok sam tako gledao, struja je rasla strahovitom brzinom. Svakog trenutka rasla je njena brzina, njena mahnita neobuzdanost. Samo za pet minuta čitavo more, čak do ostrva Ver, bilo je rastrzano neobuzdanim besom; ali najveća snaga komešanja bila je između ostrva Mosko i obale. Tu se široka vodena postelja, izbrazdana sa hiljadu protivničkih struja, u grčevitoj pomami rastvorila ujedan mah, prepukla, uzavrla, propela se i kovitlala u džinovskim i nebrojenim maticama, vrteći se i ponirući jurila na istok brzinom koju voda ima samo u strmenim vodopadima.
Posle nekoliko trenutaka ceo se prizor sasvim promenio. Cela površina postade glatka, vrtlozi se izgubiše jedan po jedan, a ogromne brazde pene pojaviše se tamo gde ih malopre uopšte nije bilo. Te brazde prekriliše najzad veliki prostor, izukrštaše se i stopiše među sobom i stadoše se kovitlati uokolo na mestu iznemoglih matica, pa se činilo kao da stvaraju nov, mnogo veći vrtlog. Odjednom, sasvim iznenada, taj novi vrtlog poče jasno da se raspoznaje u krugu kome je prečnik bio veći od jedne milje. Granicu toga vrtloga činio je jedan širok pojas svetle pene; ali nijedan delić toga pojasa ne upadne u ždrelo užasnog levka, čija je unutrašnjost, dokle se okom moglo sagledati, ličila na gladak, sjajan, crn vodeni zid, nagnut prema horizontu pod uglom od nekih četrdeset pet stepeni. Jurio je vrtoglavom brzinom sve u krug, a vazduh se pro- lamao od strahovitog glasa nalik na pisku i zapomaganje, kakav ni moćni vodopad Nijagare ne šalje ka nebu u svom samrtnom ropcu.
Planina se tresla iz temelja, stena se ljuljala. Pao sam ničice na zemlju i priljubio se uz ono malo šiblja u krajnjoj živčanoj uzbuđenosti.
Ovo – rekoh u neko doba starcu – ovo ne može biti ništa drugo sem malstremski vrtlog.
Tako ga ponekad zovu – odazva se on. – Mi ga Norvežani zovemo vrtlog Mosko, po ostrvu Mosko, onom što se nalazi u sredini.
Poznati opisi tog vrtloga nisu me niukom pogledu pripremili za ovo što sam video. Izveštaj Jonasa Ramusa, koji je, možda, od svih najopširniji, ne može da mi pruži ni približnu sliku bilo veličanstvenosti, bilo stravičnosti tog prizora; ili o divljem nedokučivom značenju neobičnog pred kojim čovek ostaje nem. Ne znam posigurno odakle je i u koje vreme pomenuti pisac gledao vrtlog; ali svakako to nije bilo s vrha Helzegena, i ne za vreme bure. Evo nekoliko izvoda iz njegovog opisa, navedenih ovde zbog njihovih pojedinosti, mada je dejstvo tih opisa veoma slabo da bi moglo da proizvede utisak nečega stvarnog.
"Između ostrva Lofoden i Mosko" – pisao je on – "morska dubina iznosi oko trideset i pet do četrdeset hvati; ali s druge strane, prema Veru, ta dubina opada tako da lađe ne mogu da plove tuda bez opasnosti da se razbiju o stene, što se dešava i kad je najmirnije vreme. Za vreme plime struja juri zaglušnom brzinom predelom između Lofodena i Mosko ostrva, ali njenu grmljavinu kad se sa osekom vraća u morsko korito teško da može nadmašiti i najhučniji, naj- strašniji vodopad; rika se čuje sa daljine od nekoliko morskih milja, a vrtlozi grotla tako su široki i duboki da lađa, ako im dođe nadohvat, biva neizbežno progutana i odvučena dole na morsko dno pa tu razbijena na komade o stenje, a kad bujica malakše raskidani ostaci isplivaju
gore na površinu. Ali ti razmaci malaksalosti i primirenja nastupaju samo kad oseka prelazi u plimu, kad je vreme tiho, a traju samo četvrt časa, dok ponovo ne pobesne. Kad je struja u punom jeku, pa još i burom pojačana, opasno je primaći joj se iz Norveške i na čitavu milju. Čamci, jahte i lađe propadale su nepovratno ako se nisu čuvale tog mesta pre no što su mu došle nadomak. Dešava se isto tako često da kitovi dođu suviše blizu struji pa ih ona savlada svojom snagom; prosto se ne može opisati kako pište i riču u uzaludnoj borbi da se oslobode. Jedan medved hteo je jednom da prepliva sa ostrva Lofoden na Mosko, pa ga vrtlog uhvatio i povukao naniže, dok je on mumlao tako strašno da se čulo čak na obali. Velika stabla borova i jela kad upadnu u vrtlog izrone zatim iz njega izlomljena i iscepkana u sitno iverje. Sve to jasno pokazuje da je morsko dno od samih kamenih zubaca o koje se u vrtlogu sve razbija. To kovitlanje upravlja se prema oseki i plimi, a to je stalno, redovno rašćenje i opadanje mora svakih šest časova. Godine 1645. u ranu zoru nedelje sexagesimae besnelo je more s tolikom hukom i žestinom da su se temelji primorskih kuća na obali rušili".
Što se tiče morske dubine, ja nikako ne mogu da shvatim kako se uopšte ona mogla izmeriti u neposrednoj blizini vrtloga. Onih "četrdeset hvati" svakako se odnose na onaj deo struje koji teče uz obalu Mosko ostrva ili Lofodena. Dubina u sredini Mosko vrtloga mora da je neizmerno veća, a za to ne treba bolji dokaz nego samo pogledati dole u ponor vrtloga sa najvišeg grebena Helzegena. Gledajući sa ove litice dole na hučni Flegeton,3 nisam mogao a da se ne nasmejem bezazlenosti sa kojom čestiti Jonas Ramus spominje, kao nešto što se teško može verovati, anegdote o kitovima i medvedima; meni je izgledala sasvim očigledna stvar da bi i najveća lađa oklopnjača, ako bi upala u ovaj smrtonosno privlačni vrtlog, mogla da se opire isto toliko koliko i jedna slamka u uraganu, i da bi morala potpuno potonuti za jedan časak.
Pokušaji da se ova pojava rastumači – neki od njih su mi izgledali, sećam se, dosta verovatni – činili su mi se sada sasvim drukčiji i nisu me zadovoljavali. Opšte usvojeno mišljenje bilo je da i ovaj vrtlog kao i tri manja vrtloga između ostrva Fero "postaju samo na taj način što se talasi, koji se, rastući i opadajući za vreme plime i oseke, razbijaju o grebene stena i litica koje ograđuju more, tako da se talasi stešnjavaju kao u vodopadu; što je plima veća mora i pad biti dublji, a prirodna posledica svega toga je matica ili vrtlog, sa strahovitom snagom usisavanja, dovoljno poznatom po nekim manjim ogledima". To su reči iz Enciklopedije Britanike. Kirher i ostali misle da je u sredini malstremske struje ponor koji prodire u zemlju i završava se negde daleko (Botnijski zaliv je naveden jednom kao odličan primer za to). Takvo mišljenje – samo po sebi zaludno – bilo je jedino koje je moja mašta rado prihvatila dok sam gledao vrtog ispod sebe; spomenuvši to mom vodiču, bio sam iznenađen kada mi on reče da, iako je to shvatanje prihvaćeno skoro od strane svih Norvežana, on ipak u to ne veruje. Što se tiče onog prvog, priznao je da ne može da razume, i u tome se slažem s njim – jer, koliko je god tačno u zaključku na papiru, toliko je sasvim nedokučivo, pa čak i besmisleno, sred grmljavine bezdani.
Videli ste sad lepo celi vrtlog – reče starac – pa ako hoćete da dopuzite na ovu stenu, ovamo u zavetrinu, gde se huka morska slabije čuje, ispričaću vam jedan doživljaj koji će vas uveriti da i ja znam ponešto o Mosko-vrtlogu.
Namestih se kako mi reče, a on nastavi:
Moja dva brata i ja imali smo nekad barku sa dve katarke od oko sedamdeset tona, pa smo
plovili na njoj da lovimo ribu između ostrva s one strane Moskoa, blizu Vera. U svim mestima jakih morskih bura ribolov je veoma bogatu zgodno vreme, samo ako je ribar dovoljno hrabar. Ali od svih lofodenskih pomoraca nas trojica smo bili jedini kojima je redovan posao bio da isplovimo na pusto more, do ostrva, kao što sam vam rekao. Obična lovišta su znatno niže, prema jugu. Tu se može nahvatati ribe u svako doba bez velikog rizika, pa zato ribari više vole ta mesta. U ovim pak izabranim mestima među stenama ne samo da ima najraznovrsnijih i najskupljih riba, nego ih ima u tolikom izobilju da smo često za jedan cigli dan zgrnuli više ribe no što bi koji plašljivi drug po zanatu doneo kući za nedelju dana. U stvari, mi smo od ribolova napravili neizvesno, očajno kockanje – umesto rada stavili smo na kocku život, a drskost je zamenjivala uloženi kapital.
Pođosmo barkom u zaton, koji leži nekih pet milja uz obalu iznad ovog mesta. Obično bi, za lepog vremena, koristili petnaest minuta zatišja da se proguramo glavnom moskostrmskom strujom podaleko od vrtloga, da bi se onda ukotvili negde blizu Oterholma ili Sandflezena, gde matice nisu tako jake kao na drugim mestima. Tu bismo obično ostali do oseke, pa bismo digli kotvu i krenuli kući. Nikad nismo isplovili ako nismo uhvatili stalan vetar da nas otprati i doprati natrag, ako se na polasku nismo pouzdali u njega da nas neće izneveriti do povratka, i retko smo se kad prevarili u računu. Samo dva puta za šest godina morali smo ostati ukotvljeni celu noć zbog mrtve tišine, koja je veoma retka, naročito ovde. A jednom morali smo da odustanemo od lova i da ostanemo skoro nedelju dana prikovani sidrom skapavajući od gladi, iznenađeni oštrim vetrom koji se digao odmah posle našeg polaska i uskomešao struju tako da se ni zamisliti ne može. Što nas onda, uprkos svemu, nije odvuklo more (jer su nas vrtlozi okretali i trzali tako snažno da smo najzad morali podići sidro), treba zahvaliti samo tome što smo slučajno upali u jednu od nebrojenih unakrsnih struja koje su sad tu a posle ih nema, i koja nas je odnela u zaliv Flimen, gde smo se srećno iskrcali.
Ne mogu vam ispričati ni dvadeseti deo muka koje smo podnosili na vodi – opaka su to mesta, čak i kad je lepo vreme – ali mi bismo uvek imali sreću da presečemo vrtlog Mosko zdravo i veselo, mada mi je nekoliko puta duša otišla u pete kada bi se našli oko vrtloga minut pre ili posle kad bi more smalaksalo. Vetar ponekad nije bio tako jak kao što smo želeli, jer nam struja nije dopuštala da upravljamo barkom. Moj stariji brat imao je sina od osamnaest godina, a i ja sam imao dva snažna momčića. Oni bi nam mogli mnogo pomoći u takvim trenucima veslajući, a takođe i u hvatanju riba, ali, mada se mi nismo bojali vratoloma, nekako nismo imali srca da dovodimo svoju decu u opasnost – jer, bilo kako mu drago, to je bila strašna opasnost, i to je istina.
Za koji dan navršiće se tri godine otkako se dogodilo ono o čemu vam pričam. Bilo je to desetog jula 18.., dan koji narod u ovom kraju neće nikad zaboraviti – jer je toga dana besneo najstrašniji uragan, kakav dotle nikad nije došao s neba. Čitavo jutro pa sve do duboko popodne ćarlijao je svež, blag jugozapadni vetar bez prestanka, a sunce je grejalo tako jasno da ni najstariji pomorac među nama nije mogao predvideti šta će doći.
Nas trojica – moja dva brata i ja – prokrstarismo more do ostrva oko dva časa posle ručka i brzo napunismo barku izvrsnom ribom; svi se složismo da nam je toga dana bila bogatija lovina nego ikad ranije. Bilo je tačno sedam časova na mome satu kad digosmo kotvu i krenusmo kući da pređemo za vremena najopasnije mesto Strema o bonaci, a to će, znali smo, biti u osam
časova.
Otplovismo sa svežim vetrom koji je duvao u desni bok naše barke i terao je neko vreme u snažnim zamasima, i ne sanjajući o opasnosti, jer zaista nismo imali ni najmanjeg razloga da se plašimo. Odjednom grunu nam u leđa vetar od Helzegena. To nas je veoma iznenadilo – nikad nam se ranije tako nešto nije dogodilo – i ja počeh da osećam neku nelagodnost, ni sam ne znajući zašto. Upravismo barku prema vetru, ali zbog vrtloga uopšte nismo napredovali. Upravo kad sam hteo da predložim da se vratimo u zaton, kad, pogledavši uvis, spazismo kako je ceo vidik prekrilio oblak neobične bakarne boje koji se dizao užasnom brzinom.
U taj čas klonu vetar što nas je terao napred i mi se nađosmo u mrtvom zatišju ploveći u svim pravcima. To ne potraja ni toliko da bismo mogli makar samo za jedan časak da se priberemo i razmislimo, još jedan trenutak i bura je bila pred nama... još dva trenutka a celo se nebo pomračilo i na uzburkano more spusti se odjednom tako gusta tama da jedan drugog nismo videli u čamcu.
Ludost je i pokušavati da se opiše uragan kakav je onda besneo. Ni najstariji pomorci u Norveškoj nisu zapamtili tako nešto. Uvukli smo bili jedra pre no što nas je vihor zahvatio; prvim naletom obe katarke nam poleteše iz čamca kao da su bile presečene, a glavna katarka ponese sobom i moga mlađeg brata koji se bio vezao za nju radi sigurnosti.
Naša barka bila je najlakše perce koje je ikad plovilo vodom. Paluba je bila potpuno zatvorena, a samo na kljunu bio je uzan otvor sa zaklopcem. Taj smo otvor obično zatvarali kada bismo prelazili Strem, zbog opreznosti da nas more ne prevari. To nas je spasio i sad da ne propadnemo odjednom – jer smo nekoliko trenutaka bili potpuno sahranjeni. Kako je moj stariji brat izbegao smrt ne znam vam reći, jer mi se nikad nije dala prilika da doznam. Ja sam se, čim je prvo jedro poletelo, prućio koliko sam dug po krovu barke, odupro se nogama o gvozdenu gužvu na kljunu, a rukama se grčevito uhvatio za gvozdenu alku donjeg kraja prednje katarke. Bio je to više nesvestan nagon koji me uputio šta da radim – a to je, svakako, bilo najbolje od svega što sam mogao da uradim... jer sam bio suviše uzbuđen da bih mogao da mislim.
Nekoliko trenutaka bili smo, kao što rekoh, potpuno izgubljeni; za sve to vreme bio sam zaustavio disanje i čvrsto stezao alku. Kad tako više nisam mogao da izdržim, digoh se na kolena ne ispuštajući dršku iz ruku, tako da mi glava izađe iznad vode. Sad se naša mala barka zatrese, kao što se pas stresa kad izađe iz vode, pa ispliva jednim delom na površinu. Hteo sam da se priberem od preneraženosti koja me je bila obuzela, da se osvestim i pogledam šta bi trebalo preduzeti, kad osetih kako me neko uhvati za ruku. Bio je to moj stariji brat, i srce mi zaigra od radosti jer sam mislio da je sigurno poginuo... ali u idućem trenutku ova moja radost pretvori se u užas... jer on mi stavi usne na uvo i progrca reč: "Mosko-strem!"
Nikad niko neće znati šta sam osetio u tom trenutku. Drhtao sam sav od glave do pete kao da me spopao najžešći nastup groznice. Znao sam vrlo dobro šta je mislio tom jedinom rečju... znao sam kako je hteo da ga razumem. Sad nas je vetar terao u stremski vrtlog, i ništa nas nije moglo spasti.
Vi ste primetili da smo prelazeći Strem udarali uvek pravcem daleko od vrtloga i kad je najmirnije vreme, pa smo i onda morali brižljivo paziti i čekati dok se more smiri... a sada smo bili nošeni pravo na sam vrtlog, pa još usred takvog uragana. Sigurno ćemo – pomislio sam – stići do njega baš kad nastupi tišina – a to je davalo još malo nade... ali sam odmah zatim
proklinjao samog sebe što sam bio toliko lud da uopšte sanjam o nadi. Znao sam vrlo dobro da nam je smrtna presuda izrečena, pa da smo i deset puta lađa oklopnjača sa devedeset topova.
U to vreme se prvi bes orkana stišao, ili ga, možda, mi nismo osećali tako jasno jer nam je duvao u leđa, ali sad se talasi što su pre ležali pritisnuti vetrom zapenušiše i izdigoše se naviše kao čitave planine. Čudnovata promena desi se na nebu. Svud unaokolo i dalje mukla tama, samo iznad nas puklo i pomolilo se kroz tu pukotinu, sasvim naglo, u okruglom prodoru, vedro, vedro nebo kakvo nikad ranije nisam video; vedro, vedro i modro, a pun mesec proviruje bleštavim sjajem – ja nikad nisam znao da mesec može da bude tako sjajan. Mesečina je tako obasjala oko nas da se sve moglo raspoznati... ali, o bože, – kakav je to bio prizor što ga je mesec osvetljavao.
Pokušao sam da kažem nešto bratu ali, nisam razumeo na koji način, zaglušni šum mora tako se pojačao da on nije mogao da čuje nijednu reč, mada sam svom snagom, iz sveg glasa, vikao pravo na njegovo uvo. Tresao je glavom, bled kao smrt, i podigao uvis jedan prst kao da kaže – "slušaj!"
Isprva nisam shvatio šta hoće da kaže, ali začas me prestravi jedna užasna misao.

Izvukoh sat iz džepa, beše stao. Pogledah ga prema mesečinim pa gorko zaplakah bacajući ga daleko u okean. Bio je stao u sedam časova! Čas mirnog mora je prošao, a stremski vrtlog besneo u punoj snazi.
Kad je čamac dobro građen, pažljivo svuda zapušen, a nije pretovaren, talasi pri običnom, nešto jačem vetru izgledaju kao da klize, izmiču ispod njega – to izgleda čoveku sa suva veoma čudnovato, a u mornarskom jeziku to je ono što se zove "jahati more".
I tako, dosad smo jahali talase vrlo vešto, ali sad se dogodi da nas jedan ogroman talas poduhvati pravo s kljuna i ponese nas, dižući se, naviše... naviše... kao da će u nebo. Ne bih nikad verovao da se talas može podići toliko visoko. Pa onda se survasmo dole, klizajući se kao da se tociljamo, pa se zagnjurismo da me uhvati muka i nesvestica kao da sam u snu pao sa neke visoke planine. Ali čim smo isplivali bacih brz pogled oko sebe... i taj jedan pogled bio mi je dovoljan. Video sam u trenutku gde se nalazimo. Moskostremski vrtlog bio je na četvrt milje pred nama ali ni nalik na svakidašnji Moskostrem, sasvim drukčiji od vrtloga što ga sada gledate i što liči na vodenični buk. Da nisam znao gde smo i šta nas čeka, ne bih to mesto prosto mogao da poznam. Ali ja sam to znao, pa sam nehotice obuzet užasom zatvorio oči. Kapci mi se sklopiše kao u grču.
Nije moglo proći više od dva minuta, a mi iznenada osetismo kako se talasanje stišalo i kako nas pena pokriva. Čamac se naglo nakrenuo na levi bok, kao da će da se prevrne, pa jurnu kao munja u tom novom pravcu. U isti čas potmulo bučanje vode pretvori se sasvim u nešto kao oštar pisak... glas koji možete da uporedite sa pištanjem nekoliko hiljada parnih brodova kad bi zajedno pustili paru. Bili smo sad u pojasu pene koji uvek ograđuje vrtlog; ja sam, razume se, mislio da će nas u idućem trenutku progutati ponor čije sam dno mogao sasvim da nazrem. Zbog strahovite brzine kojom smo jurili izgledalo je kao da čamac uopšte ne tone, već se leluja kao vazdušni mehurić na leđima talasa. Desnim bokom bio je okrenut vrtlogu, a s leve strane, odakle smo došli, prostiralo se nepregledno more. More je stajalo kao ogroman talasast zid između nas i horizonta.
Možda izgleda čudnovato, ali otkako smo upali u same čeljusti vrtloga osećao sam se
prisebniji nego dok smo mu se samo primicali. Izgubivši svaku nadu, oslobodio sam se bio većeg dela straha koji me je u početku skamenio, pretpostavljam da mi je očajanje očeličilo nerve.
Može da izgleda kao da se hvališem – ali sve što vam govorim sušta je istina. Počeo sam da razmišljam kako je veličanstveno umreti na ovaj način, i kako sam budalasto mislio o jadnim stvarima kao što je moj život pred ovim prekrasnim svedočanstvom božje sile. Verujem da sam pocrveneo od stida kad mi je ta misao minula kroz glavu. Obuze me neodoljiva radoznalost da vidim sam vrtlog. Osećao sam pravu želju da mu ispitam dubine u času kad prinosim ovakvu žrtvu; samo mi je bilo žao što neću nikad moći da pričam svojim starim drugovima na obali o tajnama koje ću videti. Bile su to, bez sumnje, neobične sanjarije da bi se njima zabavljao čovek u takvoj opasnosti, i ja sam posle toga često mislio da mi je prevrtanje naše barke po vrtlogu malo poremetilo mozak.
Još jedna okolnost mi je pomogla da se priberem – prestanak vetra, koji nije više dopirao do nas u sadašnjem našem položaju – jer, kao što ste videli sami, pojas vrtloga znatno je niži od morske površine, tako da se okean dizao iznad nas kao visok, crn, planinski greben. Ako nikad niste bili na moru kad duva jak vetar, ne možete da shvatite kako vetar i voda zajedno mogu da zbune čoveka. Oslepe vas, zaneme, zaguše i oduzmu vam svu snagu i za rad i za misao. Mi smo u to vreme u velikoj meri bili prebrodili tu zbunjenost – kao što se na smrt osuđenom u tamnici dozvoljavaju sitna zadovoljstva, koja su mu se uskraćivala dok je presuda još bila neizvesna.
Koliko smo puta tim pojasom obišli, nemoguće je reći. Kovitlali smo se u krug možda čitav sat, više leteći nego ploveći, dolazeći postupno sve bliže i bliže sredini vrtloga, pa onda sve bliže njegovoj strahovitoj unutrašnjoj ivici. Za sve to vreme ja sam se grčevito držao za alku. Moj brat bio je na zadnjem delu barke, uhvativši se za prazno bure koje je bilo osigurano ispod pregradice na kljunu, privezano tako da ono jedino nije odletelo s krova kad nas je prvi vihor dohvatio. Kad smo se primakli ivici ponora, moj brat pusti bure i uhvati se za moju alku. U samrtnoj stravičnoj borbi on je hteo silom da mi ukloni ruke s alke koja nije bila dovoljno široka da bismo se obojica mogli sigurno držati. Nikad nisam osetio dublji bol nego kad sam video šta namerava... mada sam znao da je bio lud dok je to radio... bezumnik mahnitao od užasa. Međutim, ja nisam hteo da se otimam s njim oko alke. Znao sam da je sasvim svejedno za šta će se ko od nas uhvatiti, pa sam mu ustupio alku i otišao natrag ka buretu. To mi nije bilo teško jer je barka letela postojanom brzinom, bez prekida, kljunom napred, i samo je ponekad gubila pravac u velikim zamasima vrtloga. Tek što sam se bio učvrstio na novom mestu, kada se desni bok barke jako iskrivi i strmoglave pojuri u ponor. Prošaputah na brzinu molitvu i pomislih da je svemu već kraj.
Čim sam osetio kako mi se mozak vrti od tog pada, nesvesno sam jače stegao burence i zatvorio oči. Nekoliko trenutaka nisam smeo da ih otvorim, očekujući svakog časa smrt; čudio sam se kako to još nisam u samrtnoj borbi sa vodom. Trenuci su prolazili. Ja sam još bio živ. Osećanje padanja prestade, kretanje barke bilo je kao i pre, u pojasu pene, samo je ona sad ležala više uzduž. Usudih se da opet otvorim oči.
Nikad neću zaboraviti ono osećanje strahopoštovanja, straha i divljenja, sa kojim sam gledao oko sebe. Barka kao da je nekom mađijom visila upola nagnuta dole, klizeći unutrašnjom površinom ogromnog levka neizmerne dubine, čiji su savršeno glatki zidovi izgledali kao od
slonove kosti zbog užasne brzine kojom su se vrteli i od sjajnog avetinjskog bleska koji se odbijao od njih, dok su zraci punog meseca kroz onu okruglu pukotinu među oblacima, koju sam već opisao, tekli kao reka rastopljenog zlata duž crnih zidova duboko dole, u najniže prostore ponora.
U prvi mah bio sam toliko zbunjen da ništa jasno nisam raspoznavao. Sve što sam video bilo je stravično i veličanstveno. A kad sam se malo pribrao, pogled mi nesvesno pade dole. U tom pravcu ništa mi nije zaklanjalo vidik jer nam je barka visila nad vrtlogom klizeći nagnutom površinom levkastog kratera. Bila je skoro u prirodnom pravcu celom dužinom – to će reći da joj je krov ležao paralelno sa vodenom površinom, ali je sama voda stajala strmo, pod uglom od preko četrdeset i pet stepeni, tako da je izgledalo kao da barka dubi. I pored svega, nisam mogao a da ne primetim da mi nije bilo nimalo teže da se držim rukama i oduprem nogama u ovom položaju no što bi mi bilo u vodoravnom položaju – a to je bilo, misim, zbog brzine kojom smo se okretali. Mesečevi zraci kao da su tražili najdublje dno bezdanog vrtloga; ja još nisam nikako mogao da razaznam zbog guste, teške magle koja je sve obavijala, i iznad koje se razlila veličanstvena duga nalik na onaj uzani, slabašni most, za koga muslimani kažu da je jedina staza između Vremena i Večnosti. Ta magla i para stvarala se, bez sumnje, kad se veliki zidovi lepka zaklope ili se susretnu dole na dnu, ali riku koja se iz te pare dizala ka nebu ne usuđujem se ni da pokušam da opišem.
Kada smo najpre skliznuli u ponor iz pojasa gore na površini, spustili smo se strmoglavo duboko dole, ali naše dalje padanje nije nikako bilo srazmerno. Kovitlali smo se nejednakim zamasima, čas bacani u vrtoglavom kovitlanju samo na nekoliko stotina jardi, čas prelazeći skoro ceo put krugom oko vrtloga. Sa svakim okretom spuštali smo se niže, lagano ali veoma primetno.
Gledajući oko sebe ogromnu pustoš rastopljenog abonosa u koji smo upali, primetio sam da naša barka nije bila jedini predmet koji je pao u zagrljaj vrtloga. Iznad nas i ispod nas pojavljivali su se razlupani ostaci brodova, ogromne gomile gredica i građe, stabla od drveta sa mnogim sitnim stvarima, komadima kućnog nameštaja, izlomljenim sanducima, buradima i dugama. Opisao sam vam već neprirodnu radoznalost koja je zamenila prvobitni strah. Ta rado- znalost izgleda da je rasla što sam se više primicao svojoj užasnoj smrti. Posmatrao sam s neobičnom pažnjom bezbrojne predmete koji su plivali zajedno sa nama. Mora da sam bio van sebe, jer sam se zaista zabavljao proučavanjem brzine kojom su se razni predmeti valjali dole i gubili u peni. "Ovaj bor" – rekoh sam sebi – "moraće sigurno prvi da potone u strašnu dubinu" – i bilo mi je krivo što se komad jedne razlupane holandske trgovačke lađe više požurio i potonuo pre njega. Najzad, posle više nagađanja, u kojima sam se uvek prevario, ta činjenica – taj dokaz mog stalnog pogrešnog predviđanja – navede me na razmišljanje od koga su mi udovi opet zadrhtali a srce mi još jednom živo zakucalo.
Nije to bilo novi strah što me tako uzbudilo, već rađanje jedne mnogo uzbudljivije nade. Ta mi je nada nikla delom iz moga sećanja, a delom iz ovog promatranja. Setih se velike raznovrsnosti lakih predmeta što leže rasuti duž obale Lofodena; bili su najpre u ponoru, pa ih posle Moskostrem izbacio gore. Većim delom te stvari su bile razlupane vrlo čudnovato – probušene, oguljene, poderane, pa je izgledalo da su pune iverja – ali sasvim sam se dobro sećao da je među njima bilo i takvih koje uopšte nisu izgubile svoj prvobitni oblik. Tu razliku nisam
umeo sada drugačije da rastumačim nego da poverujem da su oni iscepani ostaci bili jedini koji su bili na samom dnu vrtloga – a da su drugi upali u vrtlog ili kasnije, pred završetak bure, ili su se ko zna kako spuštali dole lagano, te nisu mogli da dopru do dna pre no što je nastupilo vreme plime ili oseke, kako je već kad bio slučaj. Smatrao sam da je mogućno da ih je vrtlog lako mogao izbaciti na morsku površinu, a da ih ne snađe zli udes onih koje je vrtlog uvukao ranije ili progutao brže. Napravio sam tri značajna zaključka. Prvo, da po pravilu, što su tela većeg oblika, brže im je spuštanje u vrtlog; drugo, da od dva tela jednog oblika, ako je jedno okruglo, a drugo bilo kakvog drugog oblika, okruglo ima prvenstvo u brzini padanja; treće, da od dva tela jednake veličine ako je jedno valjkasto, a drugo ma kakvog drugog oblika, valjak će utonuti mnogo sporije. Kada sam već bio izbegao smrt, razgovarao sam se o tome sa starim učiteljem iz našeg mesta, i od njega sam naučio nazive "valjak" i "sfera". On mi je razložio – mada sam zaboravio njegovo tumačenje – kako je ono što sam ja primetio zaista prirodna posledica oblika onih komada u plivanju, i pokazao kako to da se valjak plivajući u vrtlogu više i jače opire usisavanju, i zašto ga je mnogo teže odvući na dno nego isto toliko teško telo ma kog drugog oblika.4
Još me jedna iznenadna okolnost navela na ta posmatranja i naterala me da ih pretvorim u odluku, a to je svaki put u svom obilaženju prolazili smo pored kakvog bureta ili pored nekog jarbola ili katarke s broda, a mnoge od tih stvari koje su bile u istom redu s nama, kada sam prvi put otvorio oči i pogledao na užas od vrtloga, bile su sada visoko iznad nas, izgledalo je kao da su se samo malo pomakle sa svog prvobitnog mesta.
Nisam više oklevao šta da radim. Odlučih da se čvrsto vežem za bure, za koje sam se dotle držao, da presečem konopce što su ga držali i da skočim s njim u vodu. Obratih znacima pažnju bratu na burad što su plivala blizu nas, i uradih sve što sam mogao da mu rastumačim šta sam smislio. Naposletku, mislio sam da je razumeo moju nameru, jer – da li je hteo da mi odgovori ili ne, ne znam – on očajno zavrte glavom, i ne pomače se sa svoga mesta kod alke. Nisam mu se mogao primaći, a nisam smeo ni da oklevam ni časa, nego ga tužna srca i sa gorkom odlukom prepustih njegovoj sudbini, a ja se učvrstih za bure konopcima kojima je bilo vezano, pa se strmoglavih sa njim u more, ne oklevajući više ni trenutak.
Desi se ono što sam se nadao da će se desiti. Kao što sad evo stojim pred vama i pričam vam, pošto vidite da sam se spasao, i kao što znate već i kako sam se mogao spasti, morali biste unapred verovati i svemu ostalom što bih vam još mogao ispričati. Zato hoću da što pre završim moju priču. Morao je proći jedan sat ili nešto više kako sam ostavio barku, a ona se beše već daleko spustila ispod mene, pa napravivši tri ili četiri divlja kružna okreta, brzo, jedan za drugim, noseći moga drugog brata, ujedan mah se surva strmoglave u onaj haos od pene, da nikad više ne izroni. Bure za koje sam se ja držao spustilo se sasvim malo ispod polovine rastojanja od donjeg kraja levka vrtloga i mesta na kome sam skočio iz barke, kada se najzad desi velika promena u samom vrtlogu. Nagib vodenih zidova ogromnog levka za tren postade manje strm a kovitlanje sve slabije. Pena i duga se polako izgubiše, a donja granica levka dizala se lagano naviše. Nebo se razvedrilo, vetar stao, a pun mesec je zalazio u punom sjaju kada se nađoh na površini mora, na dogledu lofodenskih obala, a nad mestom na kome je bio moskostremski vrtlog. Bio je čas mrtvog mora, ali su se još dizale planine od talasa. Bio sam zahvaćen stremskom strujom, koja me za nekoliko trenutaka odvuče niz obalu na mesto gde naši
ribari najčešće love ribu.
Jedan čamac me izvukao iscrpljenog od umora i (postoje opasnost prošla) nemog od sećanja na sve užase. Ti što su me izvukli na čamac, bili su moji stari drugovi i svakodnevni prijatelji, ali me nisu mogli poznati, kao što ne bi poznali nekog putnika iz carstva duhova. Dan pre toga kosa mi je bila crna kao gar, a onda bela kao što je sad vidite. Kažu, takođe, da se i ceo izraz moga lica promenio. Pričao sam im šta sam preživeo – a oni mi nisu verovali. Sad sam to isto i vama ispričao, a teško mogu da se nadam da ćete mi vi pokloniti više vere nego veseli ribari iz Lofodena.
1841.
Preveo Momčilo Jojić

1 Džozef Glenvil (Glanvill Joseph, 1636-1680) – engleski filozof. 2 Mare tenebrarum (lat.) – more mraka.
3 Flegeton – u grčkoj mitologiji reka u Hadu kojom, umesto vode, teče vatra. 4 Vidi: Archimedes, De Incidentibus in Fluida, lib.2.

RAZGOVOR MONOSA I UNE

 Sofokle: Antigona Ove stvari su buduće.

Una. "Rođen ponovo?"
Monos. Da, najlepša i najvoljenija Uno, "ponovo rođen". Nad mističnim značenjem tih reči dugo sam razmišljao, odbacujući objašnjenja sveštenstva, sve dok mi sama Smrt nije otkrila tajnu.
Una. Smrt!
Monos. Kako čudno, slatka Uno, ponavljaš moje reči! Primećujem i nesigurnost u tvom koraku – radostan nemir u tvojim očima. Veličanstvena novost Večnog Života te zbunjuje i tišti. A kako ovde jedinstveno zvuči ta reč, koja je oduvek donosila užas svim srcima – stvarajući buđ nad svim zadovoljstvima.
Una. Ah, Smrt, ta utvara koja se zasićuje na svim gozbama. Kako smo se često, Monose, gubili u spekulacijama o njenoj prirodi. Kako se tajanstveno ponašala kao provera ljudskog blaženstva – govoreći mu "dotle, i ne dalje!" Kako smo uzaludno laskali sebi, moj Monose, osećajući sreću u samom nastanku iskrene zajedničke ljubavi, koja nam je gorela u grudima, misleći da će naša sreća narasti sa snagom te ljubavi. Avaj! kako je rasla, tako je u našim srcima rastao i strah od demonskog časa koji je žurio da nas zauvek rastavi. Tako je, s vremenom, postala bolna za ljubav. Tada bi mržnja bila milosrđe.
Monos. Ne govori ovde o tim patnjama, draga Uno moja, sada zauvek moja!
Una. Ali nije li uspomena na prošlu tugu – nije li to sadašnja radost? Imam još mnogo da kažem o stvarima koje behu. Ali iznad svega gorim od želje da saznani dogodovštine sa tvog putovanja kroz mračnu Dolinu i Senku.
Monos. A kada je blistava Una uzalud nešto pitala o svom Monosu? Biću detaljan u opisivanju svega, – ali na kom mestu da započnem fantastično pričanje?
Una. Na kom mestu?
Monos. Ti kaži.
Una. Razumem te, Monose. Oboje smo u Smrti naučili sklonost čoveka da određuje neodređeno. Neću, onda, reći: započni sa trenutkom prestanka života – već započni sa tim tužnim, tužnim momentom kada si, pošto te je groznica napustila, potonuo u ukočenost bez daha i nepokretnu, i kada sam strasnim prstima ljubavi sklopila tvoje blede očne kapke.
Monos. Jednu reč, pre svega, moja Uno, o opštem položaju čoveka u ovoj epohi. Setićeš se da se jedan ili dvojica mudrih od naših predaka – mada ne na glasu u svetu – bio usudio da posumnja u ispravnost upotrebe termina "napredak" pri određivanju toka naše civilizacije. Bilo je perioda, u svakom od pet ili šest vekova koji su prethodili našoj propasti, kada je ustajao neki snažan intelekt, odvažno braneći principe čija se istina sada tako jasno pojavljuje našem razumu
principe koji je trebalo da nauče našu rasu da se radije pokori vodstvu prirodnih zakona nego pokušaju njihove kontrole. Pojavljivali su se u dugim intervalima vodeći umovi koji su smatrali da je svaki napredak praktične nauke uzmak istinske korisnosti. S vremena na vreme, poetski intelekt – intelekt za koji sada osećamo da je od svih bio najuzvišeniji, jer se do istina koje su nam bile od najtrajnije važnosti moglo jedino doći pomoću one analogije koja daje dokaze jedino mašti, dok bespomoćnom razumu nije pružala nikakvu težinu – ovaj poetski intelekt bi s vremena na vreme pošao korak dalje u razvijanju kakve nejasne ideje filozofije i našao u zagonetnoj paraboli o drvetu znanja i njegovom zabranjenom voću, koje stvara smrt, jasan nagoveštaj da znanje nije bilo dato čoveku u dečjem stanju njegove duše. A ti ljudi – poete – živeći i propadajući usred prezira "utilitarista", grubih cepidlaka, koji su sebi prisvojili titulu koja je mogla podesno odgovarati jedino prezrenima – ti ljudi, poete su, sveobuhvatno, ali ipak mudro, razmislili o prastarim danima kada naše želje nisu bile manje jednostavne nego što su zadovoljstva bila željena, o danima kada je veselje bila nepoznata reč – toliko je svečano duboko bila usađena sreća – o svetim, dostojanstvenim, blaženim danima kada su plave reke tekle nepregrađene, između neprokrčenih brda, prema usamljenim, prastarim, mirišljavim i neistraženim dalekim šumama.
Ipak su ovi plemeniti izuzeci od opšteg nereda služili da ga svojim otporom ojačaju. Avaj! našli smo se u najđavolskijem od svih đavoljih dana. "Veliki pokret" – bio je to licemeran termin
se nastavljao: bolesna pometnja, moralna i fizička. Umetnost – umetnosti su se uzdigle nadmoćno, i jednom ustoličene, bacile su okove na intelekt koji ih je podigao do moći. Čovek je (jer nije mogao drugačije osim da prizna dostojanstvo Prirode) pao u detinjasti zanos zbog svoje stečene i još uvek rastuće nadmoći nad njenim elementima. Čak i dok je u svojoj mašti lovio Boga, spopadala ga je dečja maloumnost. Kao što se može pretpostaviti iz porekla njegovog nemira, zarazio se sistemom i apstrakcijom. Obavio je sebe uopštavanjima. Među ostalim čudnim idejama, ona o opštoj jednakosti zauzela je mesto; i na licu analogije i Boga je stvorena
uprkos upadljivo upozoravajućeg glasa zakona postupnosti koji tako jasno prožima sve stvari na Zemlji i na Nebu – svuda preovlađujuća Demokratija. A ovo zlo je nužno izniklo iz vodećeg zla, Znanja. Čovek ne može istovremeno i da zna i da ne podlegne iskušenju. U međuvremenu su narasli bezbrojni, ogromni, zadimljeni gradovi. Zeleni listovi su se osušili pre vrelog daha vatre. Kao da je lepo lice Prirode bilo izobličeno pustošenjem neke gnusne bolesti. Čini mi se, slatka Uno, čak da bi i naš sanjiv osećaj prinude i neprirodnosti mogao da nas ovde prikuje. Ali sada je jasno da smo na izopačenosti svog ukusa izgradili sopstveno uništenje, ili još više, u šlepom omalovažavanju njegovog izgrađivanja u školama. Istina, baš je u ovoj krizi sam ukus mogao – sposobnost koja ne bi nikad mogla biti izostavljena, pošto se nalazila između čistog intelekta i moralnog osećanja – da nas nežno odvede do Lepote, do Prirode, i do Života. Ali teško misaonom duhu i veličanstvenoj intuiciji Platonovoj! Teško  koju je on opravdano smatrao sasvim dovoljnim obrazovanjem za dušu. Jaoj, njemu i njoj! – pošto su oboje bili najbeznadežnije potrebni kada su najpotpunije bili zaboravljeni ili prezreni.1
Filozof koga oboje volimo, Paskal, rekao je, kako istinito! – "que tout notre raísonnement se réduit à céder au sentiment";2 i nije bilo nemoguće da osećaj prirodnog (da je vreme dopustilo) ponovo povrati svoju staru nadmoć nad grubim matematičkim razumom škola. Ali suđeno je da ne bude tako. Prerano prouzrokovan neumerenošću znanja, stari vek se nastavljao. To masa čovečanstva nije videla ili se, živeći zdravo, mada nesrećno, pravila da ne vidi. Ali mene su Zemljini izveštaji naučili da, kao cenu najviše civilizacije, tragam za najširim propastima. Metanauku naše sudbine sam upijao iz poređenja Kine, jednostavne i paćenice, sa Asirijom, arhitektonkom, sa Egiptom, astrologom, sa Nubijom, veštijom nego obe, nemirnom majkom svih Umetnosti. U istoriji3 ovih oblasti sreo sam znak iz Budućnosti. Zasebne umetnosti ovih poslednjih su bila lokalna oboljenja Zemlje i u njihovim zasebnim padovima smo videli primenjeno lokalno isceljenje; ali za oboleli svet, osim smrti, nisam mogao predvideti nikakav drugi spas. Shvatio sam da čoveku, kao rasi, nije suđeno da izumre i da mora biti "ponovo rođen".

"Iz ovoga razloga je muzičko obrazovanje najhitnije; jer ono uzrokuje da ritam i harmonija proniknu u samu unutrašnjost duše, ščepavši je pod svoju vlast, ispunjavajući je lepotom i čineći čovekove misli uzvišenim... On će hvaliti i uživati u lepom; primaće je sa radošću u svoju dušu, braneći se njome i poistovećivaće svoje sopstveno stanje sa njom." – Ibid. lib. 3. Muzika (novaiKrf) je međutim, među Atinjanima imala mogo razumnije značenje nego kod nas. Uključivala je u sebe ne samo harmoniju vremena i melodije već i poetsku dikciju, osećanje i stvaranje, sve njih u najširem smislu. U stvari, proučavanje muzike je kod njih bilo opšta kultivizacija ukusa – ili onoga što prepoznaje lepo – koje je bilo nasuprot razumu koji operiše samo sa istinom.
A tada smo, najdraža i najdivnija, svakodnevno uvijali naše duše u snove. I tada smo, u sumraku, govorili o danima koji dolaze, kada će se umetnošću nagrđena površina Zemlje, (pošto prođe kroz čišćenje,4 koje jedino može da izbriše njene pravougaone nepristojnosti) iznova obući u zelenilo i u planinske padine i nasmešene vode Raja, i na kraju postati pogodnim mestom za život čoveka: – za smrću prečišćenog čoveka – za čoveka u čijem sada uzdignutom intelektu više neće biti ni trunčice otrova u znanju, za iskupljenog, ponovo stvorenog, za
blaženog i sada besmrtnog, ali još uvek materijalnog čoveka.
Una. Dobro se sećam ovih razgovra, dragi Monose; ali epoha vatrenih prevrata nije bila na dohvatu ruke kao što smo verovali, a pokvarenost na koju ukazuješ nesumnjivo nas je opravdavala u verovanju. Ljudi su živeli i umirali sami. Ti si sam oboleo i otišao u grob; a tamo te je ubrzo sledila tvoja verna Una. Pa ipak, vek koji je od tada proleteo i čiji nas je kraj još jednom doveo tako blizu jedno drugome, koji je naše uspavane osećaje izložio mukama bez ikakvog nestrpljenja trajanja, moj Monose, još uvek je bio miran vek.
Monos. Bolje reći, tačka u nejasnoj beskonačnosti. Nema sumnje, umro sam za vreme Zemljine iscrpenosti. Umorivši srce napetostima koje su imale opšte poreklo u haosu i raspadanju, podlegao sam jakoj, groznici. Posle nekoliko bolnih dana, i mnogo više u snovitim delirijumima prepunjenim ushićenjem – manifestacije koje si pobrkala sa bolom, mada sam čeznuo, iako sam bio nesposoban da te izvedem iz zablude – posle nekoliko dana došla je po mene, kako bi rekla, ukočenost bez daha i nepokretna; i oni koji su stajali oko mene nazvali su je Smrt.
Reči su nejasne stvari. Moje me stanje nije lišilo osetljivosti. Izgledala mi je ne mnogo različita od krajnjeg mirovanja onoga koji, postoje dugo i duboko dremao, leži nepokretan i potpuno ispružen u letnjem podnevu i koji, pošto se dovoljno naspavao i pošto ga spoljna uznemiravanja nisu probudila, polako počinje da se vraća u svesno stanje.
Nisam više disao. Puls je bio miran. Srce je prestalo da kuca. Volja nije bila otišla, ali je bila nemoćna. Čula su bila neobično aktivna, mada tako nastrana – često nasumice poprimajući funkcije jedna od drugih. Ukus i miris su bili neizdvojivo izmešani i postali su jedan osećaj, nenormalan i jak. Ružina vodica sa kojom je tvoja nežnost ovlažila moje usne do kraja me je uzbudila slatkom fantazijom o cveću – fantastičnom cveću, mnogo lepšem od bilo kog sa stare Zemlje, a čiji uzori cvetaju ovde oko nas. Očni kapci, prozirni i beskrvni, nisu bili potpuna prepreka vidu. Pošto je volja bila privremeno neaktivna, jabučice se nisu mogle pokretati u šupljinama, ali svi objekti u okviru vizuelne hemisfere su se mogli videti manje-više jasno; zraci koji su padali na spoljnju mrežnjaču ili u ugao oka stvarali su jači efekat od onih koji su padali ispred površine ili u okviru nje. Ipak, u prvom trenutku ovaj efekat je bio toliko nepravilan da sam ga mogao oceniti jedino kao zvuk – zvuk sladak ili neprijatan u zavisnosti od toga da li su se stvari oko mene pokazivale kao svetle ili mračne u nijansi – zaobljene ili ćoškaste u konturi. Sluh nije, u isto vreme, mada prenadražen, funkcionisao nepravilno – procenjivao je prave zvuke sa preteranom preciznošću i sa ne manjom osetljivošću. Dodir je pretrpeo čudnije promene. Njegovi utisci su se sporo primali, ali su se upornije zadržavali i uvek su stvarali najviše fizičko zadovoljstvo. Tako sam pritisak tvojih slatkih prstiju preko mojih kapaka, u početku prepoznavao jedino preko vida, da bi na kraju, dugo pošto si ih sklonila, celo moje biće bilo ispunjeno strasnim, neizmernim ushićenjem. Kažem, strasnim ushićenjem. Sve moje percepcije su bile čisto strasne. Pasivan mozak je preko čula bio snabdeven materijalima koje bolesno razumevanje nije ni u najmanjoj meri uobličavalo. Bilo je tu pomalo i bola; zadovoljstva je bilo mnogo više; ali moralnog bola ili zadovoljstva uopšte nije bilo. Tako je tvoje divlje jecanje uplovilo u moje uvo sa svim svojini žalosnim kadencama i bilo je prihvaćeno u svim varijacijama tužnog tona; ali to su bili samo neki muzički zvuci i ništa više; ono nije ugašenom razumu saopštavalo nagoveštaj tuga koje su ga rađale: dok su ogromne i stalne suze koje su
padale na moj obraz govorile prisutnima o slomljenom srcu, jedino su, samim ushićenjem, uzbuđivale svaku žilu mog tela. I to je, zaista, bila Smrt o kojoj su svi prisutni tihim šapatom govorili sa poštovanjem, a ti, slatka Uno, gušeći se, glasnim plačem.
Oblačili su me za kovčeg – tri ili četiri tamne figure koje su užurbano jurile tamo-ovamo. Dok su prolazile ispred vidokruga izgledale su mi kao forme; ali kad bi izašle iz njega, prolazeći pored mene, stvarale su mi ideju krikova, stenjanja i ostalih čemernih izraza straha, užasa ili nesreće. Jedino si ti, obučena u belu odoru, prolazila u svim pravcima, melodično.
Dan je slabio i, dok je njegova svetlost nestajala, obuhvatila me je neodređena teskoba – napetost kakvu oseća spavač kada tužni stvarni zvuči neprekidno padaju u njegovo uvo – zvuči udaljenih zvona, svečani, u dugim i jednakim intervalima, i mešaju se sa melanholičnim snovima. Noć je stigla; a sa njenim senkama teška uznemirenost. Tupom težinom je pritiskala moje udove. Bila je opipljiva. Počevši sa prvim sumrakom, zvuk stenjanja (sličan udaljenom odbijanju talasa od obale, ali neprekidniji) je, sa mrakom, rastao u jačini. Iznenada su u sobu donete svetiljke i ovo odbijanje je bilo prekinuto čestim nejednakim eksplozijama istog zvuka, mada manje turobnog i manje jasnog. Težak pritisak je u velikoj meri bio olakšan; iz plamena svake lampe (bilo ih je mnogo) izlazio je ton melodične monotonije, koji je neprekinut uplovio u moje uši. A kad si tada, draga Uno, približavajući se krevetu na kome sam ležao, sela pored mene, udišući miomirise sa tvojih slatkih usana i osećajući njihov pritisak na čelu, u grudima mi se pojavilo treperavo i izmešano sa jedva fizičkim osećajem koji su okolnosti izazvale – nešto srodno samoj nežnosti – osećaj koji je upola prihvatao, a upola odgovarao na tvoju iskrenu ljubav i tugu; ali taj osećaj nije imao koren u srcu koje je kucalo i, zaista, više je ličio na senku nego na stvarnost, i ubrzo je izbledeo, u početku u krajnje mirovanje, a zatim u čisto strasno zadovoljstvo kao i pre.
I tada, izgleda da se u meni, iz propasti i haosa običnih osećaj a, pojavilo šesto čulo, savršeno. U njegovom korišćenju sam otkrio divlji zanos – zanos, iako još uvek fizički, pošto razumevanje u njemu nije imalo udela. Kretanje u životinjskom okviru je bilo potpuno prestalo. Nijedan mišić nije zadrhtao; nijedan nerv se nije uzbudio; nijedna arterija nije kucala. Ali činilo se da je to, za šta ne postoje reči koje bi uspele da čak i neku mutnu koncepciju prenesu običnoj ljudskoj pameti, činilo se da je to niklo u mozgu. Pusti me da ga nazovem lebdeća mentalna pulsacija. Bilo je to moralno oličenje apstraktne ljudske ideje Vremena. Orbite samih planeta nebeskog svoda dovedene su u sklad pomoću potpunog izjednačavanja tog pokreta – ili sličnog. Uz njegovu pomoć sam izmerio nepravilnosti sata iznad kamina i časovnika prisutnih. Njihova otkucavanja su zvučno dolazila do mojih ušiju. Najsitnija odstupanja od prave proporcije – a ova odstupanja su preovladavala – uzbudila su me na isti način kao skrnavljenje apstraktne istine, što je obično na zemlji izazivalo osećaj morala. Iako u sobi nije bilo dva časovnika koji su tačno istovremeno otkucavali sekunde, ipak nisam imao problema da u sećanju čvrsto zadržim zvuke i odgovarajuće trenutne greške svakog od njih. A taj – taj izoštren, savršen, samopobuđujući osećaj trajanja – taj osećaj postoji (što čovek, verovatno, ne bi mogao da shvati) nezavisno od bilo kakvog neprekidnog niza događaja – ta ideja – to šesto čulo, koje je nastalo iz pepela ostalih, bilo je prvi jasan i nesumnjiv korak besmrtne duše preko praga temporalne Večnosti.
Bila je ponoć; a ti si još uvek sedela pored mene. Svi ostali su bili otišli iz odaje Smrti. Položili su me u kovčeg. Lampe su gorele podrhtavajući; to sam znao na osnovu treptanja
jednoličnih melodija. Ali iznenada su ove melodije oslabile u jasnoći i u intenzitetu. Najzad su nestale. Miris je u mojim nozdrvama zamro. Oblici više nisu uticali na moj vid. Pritisak tame je sam napustio moje grudi. Tup šok, kao od elektriciteta, proširio se mojim telom, a sledio ga je potpuni gubitak ideje dodira. Sve ono što čovek naziva čulima utopilo se u jednu jedinu svest o biću i ujedan stalan osećaj trajanja. Ruka smrtnog Raspadanja je na kraju udarila smrtno telo.
Ali nisu svi osećaji iščezli; ravnodušna intuicija je zadovoljavala neke od funkcija svesti i osećaja trajanja. Bio sam svestan groznih promena koje su se tada događale na telu i, kao što je usnuli ponekad svestan telesne prisutnosti onog koji je nagnut nad njim, tako sam i ja, slatka Uno, još uvek nejasno osećao da sediš pored mene. Isto tako, nisam bio nesvestan, u podnevu sledećeg dana, pokreta koji su te sklonili od mene, koji su me zatvorili u kovčeg, koji su me stavili u mrtvačka kola, koji su me nosili prema grobu, koji su me spustili u njega, koji su snažno bacili rastresitu zemlju preko mene i koji su me tako ostavili, u tami i raspadanju, u tužnom i uzvišenom snu, sa crvima.
I u ovoj kući – zatvoru, ima nekoliko tajni koje treba razotkriti, otkotrljali su se dani, nedelje, meseci: i duša je iz blizine posmatrala svaki sekund koji je proletao, i bez napora beležila njegov beg – bez napora i bez namere.
Prošla je godina dana. Svest o biću je svakog časa bila sve nejasnija, a svest o mestu je, u velikoj meri, prigrabila njegovu poziciju. Ideja bića je postajala sjedinjena sa onom o mestu. Uzani prostor koji je neposredno okruživao ono što je nekad bilo telo počinjao je da bude samo telo. Na kraju, kao što se često događa usnulom (san i njegov svet jedino mogu zamisliti Smrt) – na kraju, kao što se ponekad, duboko usnulima događa na Zemlji, kada ih neka bledunjava svetlost upola probudi, ali ih upola ostavlja utonule u san, tako je i meni u strogom zagrljaju Senke došla ta svetlost, koja je sama mogla imati snagu da probudi – svetlost trajne Ljubavi. Ljudi su naporno radili na grobu u kome sam sakriven ležao. Izbacivali su vlažnu zemlju. Nad mojim rastresitim kostima su položili Unin kovčeg.
A onda je sve postalo ponovo prazno. Ta nejasna svetlost se ugasila. To nejasno, nemoćno uzbuđenje je samo sebe izvibriralo do nepokretnosti. Proisteklo je mnogo odblesaka. Prašina se vratila prašini. Crvi više nisu imali hrane. Osećaj bića je na kraju sasvim nestao, i na njegovom mestu zavladali su – umesto svih stvari – nadmoćni i večiti – moćnici Prostor i Vreme. Za ono što nije – za ono što nema forme – za ono što nema misli – za ono što nema osećaje – za ono što je bezdušno, od čega materija još nije oblikovala ni delić – za sve to ništavilo, i za svu tu besmrtnost, grob je još uvek kuća, a nagrizajući časovi, drugovi.
1841.
Preveo Sveta Bulatović

1 "Biće teško otkriti bolji (način obrazovanja) od onoga koje je iskustvo tolikih vekova već otkrilo; može se zaključiti da se ono sastoji od gimnastike za telo i muzike za dušu." – Republ. lib. 2 (Prim. pisca).
2 (franc.) – Da se sve naše rasuđivanje svodi na popuštanje osećanjima. 3 "Istorija", od , razmišljati (Prim. pisca).
4 Reč "purification" izgleda da je ovde korišćena u odnosu na njeno poreklo u grčkom ,
vatra. (Prim. pisca).

ELEONORA

Sub conservatione formae speificae salva anima.
Raymond Lully
Gdeje očuvana lepota, zdrav je duh.
Rejmond Lul1

Potičem iz porodice čuvene po fantastičnim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim, ali još nije rešeno pitanje da nije ludilo možda najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno, sve ono što je veličanstveno, jer je sa ludilom stekla neku naročitu sposobnost koja nadmašuje obični i svakidašnji zdravi razum. Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla. Bez kompasa i krme usuđuju se da zaplove prostranim okeanom neizmerne svetlosti kao i pustolovi nubijanskoga geografa, agressi sunt mare tenebrarum, quid in eo esset exploraturi.2
Pa, recimo, neka sam i lud. Ja, najzad, priznajem da su u meni dva sasvim zasebna duhovna života. Jednim upravlja neosporno jasan um, koji se seća svih događaja iz ranog doba moga života; u drugom vladaju sumnje i senke; on obuhvata sadašnjost i drugi deo mog života. Sve što ću vam ispričati o prvom delu možete pouzdano da verujete; no što ću vam pričati iz kasnijeg vremena možete da verujete, ukoliko vam se čini istinitim, a možda i da pokušate i da rešite ovu Edipovu zagonetku; ali, nije mi mnogo stalo ako sasvim posumnjate u moje reči.
Ona koju sam voleo u svojoj mladosti, i o kojoj sada tako spokojno pričam svoje uspomene, bila je kći jedinica sestre moje davno preminule majke. Zvala se Eleonora. Živeli smo uvek zajedno pod tropskim suncem, u dolini koja se zvala Šareni Travnjak. Nikada tuđa noga nije kročila u ovu dolinu, jer je ležala visoko, u klancu strmih, okomitih planina koje su najlepše zavojice zaklanjale od jare sunca. Nikakav put nije vijugao u dolini; a da se dopre do našeg divnog prebivališta, moralo se razmicati granje hiljada i hiljada stabala, moralo se gaziti po milionima i milionima divnih mirisnih cvetova. Tako smo živeli sasvim sami – ja, moja bratučeda i njena majka, ne znajući ništa o drugom svetu van ove doline.
Iz mračnih planinskih predela tekla je uzana, duboka reka, zaokružujući naše carstvo svojim bistrim valima, od kojih su se jače sjale samo Eleonorine oči; u mnogim zavojima proricala je ona dalje, dok se najzad kroz mračni klanac ne bi izgubila u planinama još maglovitijim od onih iz kojih je izvirala. Zvali smo je "reka spokojstva", jer smo osećali da iz nje veje neki duh koji sve stišava i uspokojava. Nikakav žubor nije dopirao iz njenog korita, i tako je blago proticala da se šljunak nalik na zrna bisera, što smo ga tako rado gledali u rečnoj dubini, nikad nije pomicao,
nego se uvek belasao na istom mestu.
Obala reke i mnogih blistavih potočića koji su u nju uvirali, čitava dolina, od blistavih ogranaka do rečne površine, sve je to bilo obraslo nežnom, gustom, zelenom, kratkom i svuda izjednačenom mirisnom travom. Žuti maslačci, beli krasuljci, plave ljubičice i kao rubin rumene asfodele, sve je to govorilo našim srcima svojom veličanstvenom lepotom o ljubavi i slavi božjoj.
Tu i tamo raslo je neobično drveće, kao čudnovate vizije snova, u bujnom moru trave, i njihova vita stabla nisu rasla pravo, već koso, prema sunčanim zracima, koji su u podne zavirivali u sredinu doline. Kora im je bila naizmenično išarana jasnim sjajem slonove kosti i srebra, i od nje su mekši bili samo obrazi Eleonorini; kad široko blistavo zeleno lišće ne bi uzdrhtalo lagano kada ga povetarac pokrene, mislio bi čovek za ta stabla da su džinovske zmije iz Sirije, koje odaju čast suncu, svom gospodaru.
Ruka u ruci, šetali smo nas dvoje, Eleonora i ja, dolinom, dok se ljubav nije pojavila u našim srcima. I jedne večeri, kada se meni navršilo dvadeset a njoj petnaest godina, sedeli smo ispod zmijolikog drveća zagrljeni i posmatrali svoju sliku u talasima reke spokojstva. Nismo izustili ni reči te prekrasne večeri, ali sledećeg jutra govorili smo veoma malo i veoma drhtavim glasom. Osećali smo da je Eros, bog ljubavi, izronio iz ovih rečnih talasa i probudio u nama vatrene duše naših predaka. Ona strasna i fantastična osobina koja je vekovima odlikovala našu porodicu ponese i nas u svom vrtlogu, i blaženi zanos zavlada u dolini Šarenoga Travnjaka. Sve se izmeni. Neobično, prekrasno, zvezdoliko cveće cvetalo je na drveću na kome pre nikad nije bilo nikakvog ukrasa. Zelenilo travnjaka postade još bujnije i jače; postepeno nestade belih krasuljaka i zameniše ih obilno kao rubin crvene asfodele. Svuda se život budio kud bismo prošli; kao grimiz crveni i visoki flamingo i druge prekrasne ptice hvalisali su se pred nama svojim plamenocrvenim perjem. Zlatne i srebrne ribice jurile su kroz rečne vale; a iz rečnog korita dopirao je lagani žubor vode, koji se pretvarao u božansku melodiju koja je zvučala slađe od harfe Bolove, a samo je glas Eleonorin bio od nje umilniji. Jedan veliki oblak, koji smo dugo posmatrali u oblasti Večernjače, zalazio je polako kupajući se u zlatu i rumenilu za vrhovima planina, pretvarajući njihove mračne magle u veličanstvenu lepotu, i kao da nas je zatvarao sa svih strana u neku čarobnu tamnicu uzvišenosti i slave.
Lepota Eleonorina bila je anđeoska; bezazlen i prirodan bio je njen mladi život što ga je provodila među cvećem. Nikakvog lukavstva nije bilo u ljubavi koja joj je ispunila srce; dok smo tumarali dolinom Šarenog Travnjaka, razgovarajući o promenama koje su se unaokolo dešavale, ona mi je otkrivala sve što je osećala u najvećoj dubini svog srca.
Kada smo jednog dana razgovarali sa suzama u očima o poslednjoj tužnoj promeni koja mora snaći čovečanstvo, razmišljala je dugo o toj turobnoj misli, unoseći se otada u sve naše razgovore, kao što širaski bard3 u svojim pesmama zaodeva iste slike uvek novim i novim rečima.
Osećala je da smrt lebdi nad njenim životom – i da se razvila u savršenu lepoticu samo zato da bi, kao leptir, posle kratkog vremena umrla. Bojala se smrti samo iz jednog razloga, koji mi je otkrila u smiraj jedne večeri na obali reke spokojstva. Mučila ju je misao da ću, postoje sahranim u dolini Šarenoga Travnjaka, zauvek napustiti to divno mesto i da ću svoju strasnu ljubav, koja ju je sada usrećivala, pokloniti devojci iz običnog, prostog sveta. Tada padoh pred Eleonorine
noge i zakleh se njoj i Bogu da se nikada neću oženiti nijednom drugom devojkom, da nikada neću zaboraviti požrtvovanu ljubav Eleonorinu, koja me je tako usrećila. Pozvah se na Svemogućeg Gospoda Tvorca kao svedoka tog svečanog zaveta; a kletva, kojom sam molio njega i nju da me kazne ako bih prekršio svoj zavet, bila je tako užasna da ovde ne smem ni da je ponovim. Blistave oči Eleonorine postadoše još sjajnije na moje reči, iz grudi joj se ote uzdah kao da joj je smrtni teret pao sa grudi, drhtala je i stade gorko da plače; ali, ona primi moj zavet (bila je još dete) i to joj olakša smrt. Kada je, posle kratkog vremena, umirala tiho bez bolova, govorila mi je da će njen duh posle smrti lebdeti oko mene da mi se oduži za svoje spokojstvo, da će mi se noću javljati ako joj bude dopušteno, a ako se takve povlastice ne budu davale dušama u raju, da će mi bar često davati znake svoga prisustva, pozdravljajući me milovanjem večernjeg povetarca i kadeći vazduh oko mene divnim mirisima iz anđeoskih kadionica. S tim rečima na usnama ugasi se njen nevini život i time se završi prvi period moga života.
Dovde sam sve verno ispričao. Ali, dok sada prelazim preko pregrade koju je smrt moje drage podigla na putu vremena, kad sada počinjem da pričam o novom periodu svoga života, osećam kako me neki oblak zamračuje i ja sumnjam u razboriti smisao svojih reči. Ali, da nastavim.
Godine su sporo odmicale, a ja sam i dalje živeo u dolini Šarenoga Travnjaka. Ovde se po drugi put sve izmenilo. Nestalo je zvezdolikog cveća sa stabala, više se nije pojavljivalo; živahne boje zelene livade izbledele su, a kao rubin rumene asfodele venule su jedna za drugom, rasle su umesto njih modrooke ljubičice koje su nemirno klimale svojim glavicama u sjajnom vencu. I život je bežao sa naših staza. Visoki flamingo nije se više kočoperio svojim kao plamen crvenim perjem: Odleteo je iz doline opet u planine sa svim ostalim šarenim pticama koje su bile došle zajedno s njim. Otplovile su kroz uzani klanac zlatne i srebrne ribice, ne vrativši se više nikad u naše boravište. Blaga melodija reke, koja je bila umilnija od harfe Bolove i od svega, osim Eleonorinog glasa, zamirala je sve više, žubor je bivao sve tiši, i najzad je zavladala pot- puna svečana lakonska tišina; a onda se, najzad, opet podiže strašan oblak i, ostavljajući vrhove planina u pređašnjoj tmini, proširi se do Večernjače po čitavom nebu, odnoseći sobom iz doline Šarenoga Travnjaka onaj veličanstveni prizor koji se kupao u zlatu i rumenilu.
Eleonora ipak nije zaboravila svoje obećanje, jer sam čuo kako se oko mene njišu nebeske kadionice, kao struje svetog mirisa plove neprestano dolinom; kad bi mi se srce stezalo, u časovima čame, podigao bi se nežni lahor, milujući mi čelo; a po noći se često čuo neki nejasan žamor; i jedanput – ah, samo jedanput – probudio sam se iz dubokog, kao smrt teškog sna, jer su se nevidljive usne dotakle mojih usana.
No, srce moje ostaće prazno. Ja sam opet čeznuo za ljubavlju, koja ga je već jednom ispunjavala do vrha. Najzad, žalostila me je i jadila i sama dolina, prepunjena uspomenama na Eleonoru – i ja je ostavih zanavek, da je zamenim sujetnim, bučnim i površnim životom svetskim.

*
Našao sam se u stranom gradu, gde je sve bilo kao stvoreno da izbriše iz moje uspomene slatke snove o kojima sam tako dugo sanjario u dolini Šarenoga Travnjaka. Sjaj i velelepnost raskošnog dvora, pomamno zveckanje oružja i blistava lepota žena zasenjivali su i trovali mi
razum; ali, moja duša ostade još uvek verna svome zaveru, i još uvek sam u tihim noćnim časovima osećao Eleonorinu prisutnost. Iznenada osećanja nestade; pred mojim očima rastao je tamni svet; raspinjale su me pohotne želje i strahovito iskušenje. Iz daleke, daleke nepoznate zemlje stigla je na veseli kraljevski dvor, gde sam služio, jedna devojka koja je svojom lepotom odmah osvojila moje neverno srce, i pred čije sam noge pao bez kajanja, u najbujnijem i najbednijem ljubavnom obožavanju. Šta je bila moja ljubav prema devojci iz doline, kad se uporedi sa žarom, grozničavim ludilom i uzvišenim ushićenjem obožavanja, kojim je sva moja duša u suzama padala ničice pred nadzemaljskom lepotom Ermengardinom? Dok sam ponirao u dubine njenih očiju koje bude uspomene, mislio sam samo o njima – i o njoj.
Oženio sam se tom devojkom, ne bojeći se zakletve koju sam dao; i kletva se ne ispuni. Jedanput, samo još jedanput, u noćnoj tišini zastrujaše kroz rešetke blagi uzdasi i sliše se u slatki glas koji sam dobro poznavao, i koji je govorio:
"Spavaj mirno, jer duh ljubavi vlada nada svim. Kad si zavoleo Ermengardu strasnim srcem svojim, oslobođen si zaveta prema Eleonori, iz razloga koji će ti se objasniti na nebu."
1841.
Preveo Momčilo Jojić

1 Rejmond Lul (Raymond Lully, 1235-1315) – franjevački mistik, filozofi pesnik i misionar.
2 (lat.) – Došli su na more da ispitaju njegove tajne.
3 Hafiz, Šemsudin Muhamed (l327-1389.) – slavni persijski lirski pesnik, rođen u Širazu; pevao o ljubavi, cveću, slavuju i menama života.

OVALNI PORTRET

Zamak u koji je moj sluga rizikovao da na silu uđe, radije nego da mi dozvoli da, u očajno lošem stanju, provedem noć pod vedrini nebom, bio je jedna od onih velikih građevina, istovremeno tmurnih i velelepnih, koje se odavno grubo ocrtavaju među Apeninima, ništa manje u stvarnosti nego u mašti gospođe Redklif.1 Po svemu sudeći, bio je privremeno i nedavno napušten. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i ne tako raskošno nameštenih odaja. Ležala je u osamljenoj kuli zgrade. Njeni ukrasi su bili bogati, ali već pohabani i starinski. Zidovi behu prekriveni goblenima i ukrašeni mnogobrojnim i raznovrsnim trofejnim oružjem zajedno sa neobično velikim brojem nadahnutih modernih slika u okvirima od bogatih zlatnih arabeski. Za ove slike, koje su visile ne samo na glavnoj površini zida, već i u mnogim kutovima koje je bizarna arhitektura zamka nužno načinila – za ove slike sam se, valjda zato što sam padao u bunilo, tako duboko zainteresovao da sam zapovedio Pedru da zatvori teške kapke sobe – pošto je već bila noć – da zapali fitilje velikog svećnjaka koji mi je stajao kraj uzglavlja i da širom razgrne crne somotske zavese oko kreveta. Želeo sam da sve ovo učini, kako bih mogao da se
predam, ako ne snu, onda naizmenično posmatranju slika i pregledanju knjižice koju sam našao na uzglavlju, a koja je sadržavala njihovu kritiku i opis.
Dugo, dugo sam čitao – i pobožno, pobožno posmatrao. Hitro i veličanstveno prohujaše sati i gluva ponoć dođe. Položaj svećnjaka mi nije odgovarao, i s naporom pruživši ruku, radije nego da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da baca svetlost pravo na knjigu.
Ali ova radnja je proizvela sasvim nepredvidljivo dejstvo. Zraci svetlosti brojnih svetiljki (jer bilo ih je mnogo) padoše u udubljenje sobe skriveno do tada u dubokoj senci koju je pravila jedna strana kreveta. Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopšte nisam zapazio. To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u ženu. Žurno bacih pogled na sliku, i potom sklopih oči. Najpre ni meni samom nije bilo jasno zašto sam to učinio. Ali dok su mi kapci bili tako zatvoreni, kroz glavu mi je proleteo razlog zbog koga sam ih sklopio. To je bio jedan nagao pokret da bih dobio vremena za razmišljanje – da se uverim da me vid nije prevario
da smirim i savladam maštu radi trezvenijeg i sigurnijeg pogleda. Kroz nekoliko trenutaka ponovo se nepomično zagledah u sliku.
U ono što sam sada dobro video, nisam mogao niti hteo da posumnjam; kao da je prvi blesak sveća koji je pao na to platno odagnao sanjivu tupost koja je obuzimala moja čula, i odjednom me prenuo.
Bio je to, kao što sam već rekao, portret mlade devojke. Na njemu su bili samo glava i ramena, naslikani tehnikom vinjeta, u stilu omiljenih Salijevih portreta. Ruke, nedra, čak i krajevi svetle kose, iščezavali su neosetno u nejasnoj dubokoj senci koja je sačinjavala pozadinu. Okvir je bio ovalan, bogato pozlaćen i ukrašen filigranom u mavarskom stilu. U umetničkom pogledu, ništa nije bilo tako vredno divljenja kao sama slika. Ali, ono što me je tako iznenada i silno potreslo, nije bio ni način izrade, ni besmrtna lepota samog lika. A najmanje se moglo desiti da moja mašta, trgnuta iz poludremeža, zameni lik sa živom osobom. Opazio sam najednom da je neobičnost platna, ukrašavanja i okvira morala odmah odagnati takvu ideju – da je čak morala sprečiti da ma i na trenutak iskrsne. Razmišljajući ozbiljno o ovim pitanjima, ostao sam, možda čitav sat, tako, upola sedeći, a upola ležeći, sa pogledom prikovanim za portret. Najzad, zadovoljan mišlju da sam otkrio pravu tajnu njenog dejstva, ispružio sam se nazad u postelju. Zaključio sam da je čar slike u potpunoj životnosti izraza, koja me je najpre uplašila i najzad zgranula, savladala i prenerazila. Sa dubokim strahopoštovanjem vratio sam svećnjak u prethodni položaj. Pošto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen sa vidika, posegnuh žudno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju. Okrenuvši broj koji je označavao ovalni portret, pročitah tamo sledeće nejasne i čudne reči:
"Beše to devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna životne radosti. Proklet je bio čas kada ugleda, i zavoli slikara i udade se za njega. On, strastven, marljiv, ozbiljan, već je imao nevestu u svojoj Umetnosti; ona, devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna živome radosti; sva ozarena i nasmejana, i razigrana kao lane, volela je sve stvari na svetu i bdela nad njima, a mrzela je samo Umetnost koja joj je bila suparnica; strepela je samo od palete i četkica i ostalog omraženog pribora koji joj je uskraćivao njenog ljubljenog. Zato je toj ženi bilo strašno da čuje kako slikar govori o svojoj želji da portretiše čak i svoju mladu nevestu. Ali, ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mračnoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uživao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u
sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mračan čovek, koji se izgubio u sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na očigled svih, osim njega. Pa ipak, ona se još uvek smešila, i smešila, bez jadanja, jer je videla da slikar (koji je bio slavan) nalazi žarko i žestoko zadovoljstvo u svom zadatku, i radi dan i noć da bi naslikao nju koja ga je toliko volela, ali koja je svakog dana sve više kopnela i slabila. I doista, neki koji su videli portret, govorili su tiho o njegovoj uverljivosti, kao o velikom čudu, koje je bilo dokaz slikarove sposobnosti koliko i njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako izvanredno naslikao. Ali, najzad, pošto se rad približavao kraju, nikome nije dopuštano da uđe u kulu, jer je slikar bio van sebe od žestokog rada; i retko je skretao pogled sa platna, čak i da bi pogledao lice svoje žene. Nije hteo da vidi da boje kojima premazuje platno crpe sa obraza one koja je sedela kraj njega. I kada mnoge nedelje prođoše, i ostade još samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh žene ponovo zatreperi kao plamen sveće. I tada je potez napravljen, i boja je nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opčinjen pred delom koje je stvorio; ali potom, dok je još zurio u njega, on poče da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvši iz sveg glasa: 'Ovo je zbilja Život sam!' Okrete se iznenada da pogleda voljenu: – BILA JE MRTVA!"
1842.
Prevela Lidija Nikolić

1 A. Redklif (Radcliffe A, 1764-1823), engleska romansijerka, majstor "gotskog romana" Misterije Udolfa čija radnja, puna tajanstva i strave, najčešće se odvija u starim, napuštenim zamkovima.

MASKA CRVENE SMRTI

"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o
nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala "Crvena smrt".
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam – pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije. Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli rukom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osmehuju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog
vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije – mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju.1 Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka. I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika – oni su trajali samo jedan trenutak – lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti. I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti. To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj
drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
Ko se usudio? – pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega – ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetiše prisustvo "Crvene smrti". Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladaše nad svima.
1842.
Preveo Momčilo Jojić

1 Tragedija Viktora Igoa.

BUNAR I KLATNO

Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit.
Sospite nunc patriâ, fracto nunc funeris antro, Mors ubi dira fuit vita salusque patent.
Bezbožnička gomila mučilaca, nezasićena nevinom krvlju, ovde je pothranjivala dugotrajni bes.
Dok je sada otadžbina spašena i pošto je razvaljena pećina smrti; gde je vladala neumitna smrt, širi se život i spas.

(Četvorostih koji stoji iznad vratnica Doma Jakobinskog kluba u Parizu.)

Bolestan sam bio, smrtno bolestan od toga dugog mučenja; a kad su me najzad odvezali i dozvolili mi da sednem, osetih kako me svest izdaje. Presuda, užasna smrtna presuda – beše poslednja razumljiva reč koja mi dopre do ušiju, a posle toga, kao kroz san, čuh kako se zvuci inkvizitorskih glasova gube u bunovnom neodređenom žagoru. Pade mi na pamet misao o buni – možda i zato, što me onaj žagor podseti na klepetanje vodeničkog točka. Ali i to samo za kratko vreme, jer u jedan mah osetih da ne čujem više ništa. Ipak sam, još za malo, video, ali sa kako strašnim preuveličavanjem. Video sam usne u sudija u crnim rizama. One mi izgledahu blede – bleđe no hartija na kojoj ovo pišem – i tanke, veoma tanke, sa silnim izrazom stalnosti, nepokolebljive odlučnosti i preziranja prema ljudskim mukama. Video sam kako sa tih usana još neprestano dolaze zapovesti koje odlučiše moju sudbinu. Video sam ih kako se miču sa samrtnim izrazom. Video sam ih kako su nameštene da izgovore moje ime i zadrhtao sam kad ne čuh glas. Još videh za nekoliko trenutaka grozničavog straha lagano, skoro neprimetno njihanje crnih zastora kojima behu pokriveni sobni zidovi. A zatim mi pogled pade na sedam velikih svećnjaka na stolu. Oni su mi se isprva činili kao nosioci ljubavi, kao beli vitki anđeli koji su došli da me spasu; ali posle, najednom, dušu mi obuze smrtna strava u najvećoj meri, i osetih da svaki damar u mome telu treperi kao da sam dodirnuo žicu galvanske baterije; a anđelski se oblici pretvoriše u neke bezizrazne spodobe sa plamenim glavama, i ja videh da mi od njih neće doći pomoć. I tada mi, kao kakva divna melodija, tajno uđe u glavu misao o tome, kako li sladak mora biti počinak u grobu. Misao mi ta dođe lagano i neosemo, i izgleda da je već odavno u meni postojala, ali sad baš kad mi je svest bila najzad u stanju da je jasno shvati i usvoji, likovi sudija, kao mađijom, iščezoše ispred mojih očiju; velike sveće iščezoše, njihovi se plamenovi ugasiše sasvim, zavlada mrkli mrak. Sva moja osećanja kao da proguta neka pomamna struja, koja kao da mi odvuče dušu u pakao. Tada mir i tišina i noć bejahu za mene kao svet.
Onesvestio sam se; ali to još ne znači da mi je svest bila potpuno izgubljena. Koliko mi je još svesti ostalo, neću ni pokušati da tačno odredim pa čak ni da opišem; ali je nisam izgubio sasvim. Ni u najdubljem snu, ni u stanju delirijuma, ni u nesvestici, ni u smrti, da, čak ni u grobu ne gubi se svest sasvim. Inače, ne bi bilo ljudske besmrtnosti. Budeći se iz najdubljeg sna, mi prekidamo svilenu nit nekog sanjanja. A posle nekoliko trenutaka (tako je tanana mogla biti ta
nit) ne sećamo se ni da smo sanjali. Pri povratku iz nesvestice razlikuju se dva stupnja; prvo, osećanje duhovnog ili spiritualnog; drugo, osećanje telesnog bića. Izgleda verovatno da, kad bismo se mogli pri dospevanju u drugo stanje, prisetiti utisaka iz prvog stanja, mi bismo našli da nam ti utisci govore o svetu s one strane provalije. A šta je to provalija? Kako da razlikujemo njene senke od grobnih? Ali, iako se utisaka onoga što sam nazvao prvim stupnjem ne možemo setiti uvek kad hoćemo, zar nam se oni, posle podužeg vremena, ne pojave i sami, nezvani, pa se čudimo otkud nam dođoše? Ko nikada nije padao u nesvest, taj nije u usijanom ugljevlju video čudne palate i divlja demonska stvorenja; nije sagledao kako nebom lebde tužna priviđenja koja mnogi drugi ne vide; nije se mučio da otkrije miris novog cveća, niti je svoj mozak morio dajući neki naročiti značaj kakvoj muzičkoj kadenci koja nikad dotle nije privukla njegovu pažnju.
Usred čestih i smišljenih pokušaja da se nečega setim, usred ozbiljnog truda da obnovim bar neke uspomene o prividnom ništavim u koje mi duša zapadaše, bilo je trenutaka kada sam sanjao o uspehu; bilo je kratkih, veoma kratkih razmaka, kada sam u svesti izazvao uspomene koje su se, kao što sam se docnije uverio, po izvesnim jasnim znacima, mogle odnositi samo na ono stanje prividne nesvesnosti. Te senke sećanja govore nejasno o dugačkim prilikama koje me digoše i u tišini odnese dole... dole... sve niže i niže, dok mi od užasne vrtoglavice ne osta jedna jedina misao o beskrajnosti ovog spuštanja. One govore takođe o neodređenoj prestravljenosti moga srca, jer beše neprirodno mirno. Tada nastupi osećanje iznenadne nepokretljivosti svih stvari; kao da oni koji su me nosili (pogrebna povorka) u svom silaženju pređoše granicu bez- graničnoga i sada stadoše da se odmore od napornog posla. Zatim osetih nešto što bih nazvao plitkoća i maglovitost svesti; a zatim ludilo, ludilo svesti koja se zabavlja zabranjenim stvarima.
Sasvim iznenada opet se pojaviše u mome telu pokreti i šumovi – burno kretanje moga srca, čije mi kuvanje dopiraše do ušiju. Zatim nastupi prekid u kome sve beše prazno. Pa opet šum, kretanje i osećanje – jeza mi je prožimala telo. Zatim sam bio svestan samo da postojim, ali bez misli, to stanje je dugo trajalo. Pa opet, sasvim iznenada, mišljenje, drhtanje od užasa, i naporno upinjanje da shvatim svoje pravo stanje. Pa žarka želja da postanem potpuno neosetljiv. Zatim živo buđenje duha i uspešni napori da se pokrenem. Sad sam se potpuno sećao suđenja, sudija, crnih zastora, presude, bolesti, nesvestice. Tada nastupi potpun zaborav svega što je posle toga došlo; svega čega sam se posle jednog dana sa velikim naporom mogao setiti.
Dotle ne otvarah oči. Osećao sam da ležim na leđima, nevezan. Pružih ruku, i ona dodirnu nešto važno i tvrdo. Ostavih je nekoliko minuta da tako stoji, dok sam se naprezao da shvatim gde li sam ja to i šta li je to sa mnom. Htedoh da pogledam, ali nisam smeo da otvorim oči. Plašio me prvi pogled na predmete oko sebe; ne beše me strah da ću videti strašne stvari, već sam se bojao da tu neće biti ničega za gledanje. Naposletku u divljem očajanju otvorih brzo oči. Moja najgora predosećanja se potvrdiše. Oko mene beše tama večite noći. Jedva sam mogao da dišem. Činilo mi se da me gusti mrak pritiskuje i da će me ugušiti. Atmosfera je bila nepodnošljivo zagušljiva. Još sam ležao i trudio se da ne prestanem da mislim. Prisetih se kako inkvizitori postupaju i pokušah da sa toga gledišta objasnim svoje pravo stanje. Presuda je izrečena i činilo mi se da je od toga dosta vremena proteklo. Ali nijednog trenutka nisam smatrao da sam mrtav. Takva pretpostavka, uprkos onome što čitamo u pričama, ne može se slagati sa pravim stanjem stvari. Ali gde sam ja i šta je sa mnom? Znam da oni koji su osuđeni na smrt obično svršavaju u auto-da-fe1 i tako je sa jednim bilo baš u noći uoči onoga dana kad
sam ja osuđen. Da li su me vratili u tamnicu da čekam dok se ne nađe koja nova žrtva koja bi zauzela moje mesto tek kroz nekoliko meseci? To, odmah zaključih, ne može biti. Žrtava se moglo svakog časa naći. Osim toga, u mojoj je tamnici kao i u svim osuđeničkim ćelijama u Toledu, pod bio od kamena a svetlost je ipak dopirala.
Jedna strahovita misao iznenada mi sledi krv u žilama, te opet za kratko vreme izgubih svest. Kad sam se povratio, skočih ujedan mah na noge, grčevito drhteći svakim delićem tela. Dizao sam ruku, pomamno, iznad sebe i pružao je unaokolo u svim pravcima. Ne osetih ništa; ali nogom nisam smeo ni da kročim, da ne bih nagazio na zidove nekog groba. Svega me znoj obli, a hladne kapljice izbiše mi na čelo. Smrtne muke neizvesnosti postadoše najzad neizdržive, i ja se pažljivo krenuh napred ispruženim rukama, očiju izbuljenih da iskoče, u nadi da ću pronaći neki zračak svetlosti. Išao sam tako nekoliko koraka, ali, sve je i dalje bilo mračno i prazno. Disao sam slobodnije. Izgledaše očigledno da moja sudbina, najzad, neće biti najužasnija.
I sad, kad pažljivo nastavih da se krećem napred, povrveše mi u susret hiljade nejasnih šaputanja o užasima u Toledu. Čudnovate su stvari pričane o tamnicama u Toledu – a ja sam uvek smatrao da su to izmišljotine – isuviše čudnovate i strašne d^ bi se mogle drukčije ponoviti osim šapatom. Da li sam osuđen da od gladi umrem u ovom podzemnom carstvu mraka; ili kakva me, možda još užasnija, sudbina očekuje? Da me očekuje smrt, i to smrt sa više gorčine no obično, ja u to, poznajući vrlo dobro karakter svojih sudija, nisam sumnjao. Mene je samo zanimalo i brinulo da znam kako će se to izvršiti i u koji čas.
Moje ispružene ruke naiđoše, najzad, na neku čvrstu prepreku. To je bio zid, kako je izgledalo, od kamena, veoma gladak, memljiv i hladan. Uputih se pored njega koračajući bojažljivo i s nepoverenjem koje su mi ulile neke starinske pripovetke. Ali na taj način nisam mogao doznati kakvih je razmera moja tamnica; mogao sam ići svud unaokolo i vratiti se na mesto sa kojega sam pošao, a to da i ne opazim jer je zid, izgledalo mi je, bio savršeno jednolik. Potražih tada nož koji mi je bio u džepu kada su me odveli u inkvizitorsku sobu, ali ga ne nađoh, haljine su mi bile zamenjene grubim vunenim suknom. Hteo sam da zabodem nož u neku malu pukotinu u zidu, pa da po tome poznam odakle sam pošao. Teškoća je, uostalom, bila ništavna, iako mi se u prvi mah, usled duševne poremećenosti, činilo da je nepremostiva. Otcepih jedan deo skuta svoje odeće i stavih ga celom dužinom, a u pravom uglu prema zidu. Kad pipanjem prođem pored zida tamnicu unaokolo, moraću naići i na ovu krpu. Tako sam, najzad, smislio, ali ne uzeh u obzir veličinu tamnice ili svoju iscrpljenost. Pod je bio vlažan i klizav. Išao sam napred neko vreme, pa se spotakoh i padoh. Preterani umor primorao me da ostanem da ležim, i kako sam ležao, san me brzo savlada.
Kad se probudih i ispružih ruku, nađoh pored sebe komad hleba i sud sa vodom. Isuviše sam bio malaksao da bih razmišljao odakle je to došlo, nego sam jeo i pio sa lakomošću. Malo zatim nastavih svoj put oko tamnice i s velikom mukom dođoh najzad do komada vunenog sukna. Dok nisam bio pao izbrojao sam pedeset i dva koraka, a pošto sam nastavio put, nabrojao sam još četrdeset i osam, dakle, dok stigoh do onog dronjka. Svega, znači, sto koraka; ako računamo dva koraka u jedan jard, zaključih da je tamnica imala pedeset jardi u obimu. Pipajući naišao sam, međutim, i na neke uglove u zidu, te ne mogoh da zamislim kakvog je oblika taj lagum, a morao sam pretpostaviti da je lagum.
Ova su ispitivanja imala malo smisla – i svakako malo nade – ali me nejasna radoznalost nagonila da ih nastavim. Ostavljajući zid odlučih se da pređeni preko površine koju on opkoljava. U početku išao sam veoma oprezno, jer me pod, iako je izgledalo da je čvrste građe, mogao i prevariti, pošto beše klizav. Ali se posle odvažih da bez oklevanja čvrsto stupim nogom i da se postaram da, koliko je to mogućno, u pravoj liniji pređem s jednog kraja na drugi. Tako napredujući nisam odmakao ni deset do dvanaest koraka, kad mi se uplete među noge onaj komad skuta od moje odeće; nagazih ga i tresnuh licem o zemlju.
U zabuni zbog pada nisam odmah ni mogao biti svestan jedne strašne okolnosti, koja je malo posle, dok sam ležao na zemlji, privukla moju pažnju. Stvar je u ovome: brada mi ostade na podu tamničkom, ali usne i gornji deo glave iako izgledaše da su niže nagnuti no brada, ne osećahu ništa. U isto vreme moje čelo kao da se kupalo u nekom lepljivom isparenju, i neki osobiti smrad trulih pečurki ulazio mi je u nozdrve. Ispružih ruku napred, i strsoh se kad opazih da sam pao baš na samu ivicu nekog okruglog bunara, čiju veličinu, razumljivo, nisam mogao oceniti u tom trenutku. Pipajući unaokolo odlomih jedan komadić, i ja ga spustih da padne u provaliju. Više sekundi osluškivao sam kako odjekuje udarajući u svom padu o zidove; najzad se ču potmuli pad u vodu i njegovi glasni odjeci. U isto vreme čuh kao da neko gore brzo otvori i isto tako brzo zatvori vrata, a jedan zračak svetlosti u trenutku naglo blesnu kroz mrak i isto tako naglo oped nestade.
Bi mi jasno kakva mi se sudbina sprema, i čestitah sam sebi što mi se na vreme desio slučaj koji me spasao. Da nisam pao, trebalo bi mi još samo jedan korak i više ne bih video bela dana; smrt koju sam izbegao bila bi onakva kakvu sam ja dosad smatrao za preteranu i besmislenu izmišljotinu u pričama o inkviziciji. Žrtve inkvizitorske tiranije imale su dva izbora: ili smrt od strahovitih fizičkih bolova, ili smrt od najužasnijih duševnih muka. Meni su bili namenili ovu poslednju. Od silne patnje nervi su mi bili tako oslabili da sam se plašio i drhtao od svog sopstvenog glasa, te sam postao u svakom pogledu podesan subjekat za mučenja koja su me očekivala.
Drhteći celim telom, vratih se, pipajući, do zida, rešen pre da tu poginem, no da budem izložen mukama u bunarima, kakve sam ja u svojoj mašti zamišljao u različitim položajima svud po zatvoru. Pri drukčijem duševnom raspoloženju, imao bih smelosti da odjednom učinim kraj svojoj bedi, skokom u jednu od tih provalija; ali ja sam tad bio najveća kukavica. A nisam mogao ni da zaboravim ono što sam o ovim bunarima čitao – da naprasno prestajanje života nije bilo glavno u njihovoj užasnoj nameni.
Duševno uzbuđenje ne dade mi da zaspim za nekoliko dugih časova, ali naposletku opet zaspah. Kad se probudih, nađoh pored sebe, kao i pre, komad hleba i sud s vodom. Morila me strašna žeđ, pa popih svu vodu na iskap.
Mora da je u njoj bilo opojnih sredstava, jer tek što sam je popio, spopade me nesavladiv dremež. Dubok me san savlada, dubok kao mrtvilo. Koliko je to trajalo, naravno, ne znam; ali kad sam opet otvorio oči, predmeti oko mene mogli su se raspoznati. Pri divljoj sumporastoj svetlosti, čiji izvor ne mogoh isprva odrediti, mogao sam videti veličinu i oblik tamnice.
Bio sam u velikoj zabludi što se tiče njene veličine. Ceo obim zidova nije iznosio više od dvadeset i pet jarda. Ta mi je okolnost za nekoliko minuta zadala čitav roj uzaludnih briga; uzaludnih, zaista, jer u strahovitim okolnostima u kojima sam se nalazio, šta bi moglo biti od
manjeg značaja nego taj prostor moje tamnice? Ali moja se duša pomamno zainteresova za sitnice, te se mučih da dokučim u čemu sam se prevario pri merenju. Naposletku blesnu istina. U svom prvom pokušaju da saznani koliki je obim ove tamnice, brojao sam dvadeset i pet koraka dok nisam pao; morao sam biti na dva-tri koraka daleko od onog komada vunenog sukna; u stvari, bio sam skoro prešao ceo krug valjka. Tada sam zaspao, i kada sam se probudio mora biti da sam se vraćao natrag, te je tako obim ispao skoro dvaput onoliki kolika je bila tamnica. U svojoj zabuni nisam opazio da mi je, kad sam počeo svoj put, zid bio s leve, kada sam ga završio da mi je bio s desne strane.
Varao sam se i u mišljenju o obliku moje tamnice. Pipajući zid naišao sam bio i na neke uglove, pa sam otud izvodio zaključke o velikoj nepravilnosti; tako je moćan uticaj totalne pomrčine na čoveka koji se budi iz letargije ili iz sna. A uglovi su, međutim, bili samo neznatna udubljenja ili pukotine u malim razmacima. Tamnica je, uopšte, imala oblik pravougaonika. Ono što sam mislio da je zid, izgledalo je sad da je gvožđe ili kakav drugi metal u velikim pločama, čiji su sastavci činili udubljenja. Sva površina ove gvozdene ograde bila je grubo iškrabana gnusnim i odvratnim crtežima koji za svoj postanak imaju da zahvale kaluđerskoj praznoverici. Đavolski likovi sa izrazom patnje, u obliku skeleta, i druge još strahovitije slike, behu nabacane po zidovima i unakažavahu ih. Opazio sam da se obrisi ovih čudovišta dosta jasno razlikuju, ali da je boja prilično izbledela i izbrisana, kao da je na nju uticala vlaga. Sad obratih pažnju i na pod, koji beše od kamena. U sredini je zjapio okrugli bunar čijih sam se čeljusti spasao; ali u celoj tamnici bio je samo taj jedan bunar. Sve sam to video nejasno i sa velikim naporom, jer se moj položaj za vreme spavanja bio mnogo izmenio. Ležao sam na leđima potpuno ispružen na nekom niskom odru od letava. Za letve sam bio čvrsto privezan nekim dugačkim kaišem, koji je ličio na kaiš za sedlo. Njime mi beše obmotano telo i udovi, i jedino mi glava i leva ruka ostadoše slobodni, i to samo toliko da sam s velikim naprezanjem mogao uzimati hranu iz drvene zdelice koja beše kraj mene na podu. Zaprepastih se kad videh da je sud s vodom uklonjen. Kažem da sam se zaprepastio, jer me morila strašna žeđ. Izgleda da je baš namera mojih gonilaca bila da ožednim, jer je hrana u činiji bilo suvo i slano meso.
Gledajući iznad sebe, posmatrao sam tavanicu svoje tamnice. Ona je bila trideset do četrdeset stopa visoka i od iste grade kao i zidovi. Neka veoma čudnovata figura na jednoj ploči privuče svu moju pažnju. To beše naslikano Vreme, kao što se obično predstavlja, samo što je mesto srpa držalo nešto što sam na prvi pogled zamislio da je slika nekog ogromnog klatna, kakvo se viđa na starinskim časovnicima. Međutim, u izgledu te sprave bilo je nečega što me navodilo da je pažljivije posmatram. Dok sam gledao pravo u njega (pošto se nalazilo tačno iznad mene) uobrazih da se kreće. Kroz jedan trenutak to uobraženje se potvrdi. Njegovo je kretanje bilo kratko, i, razume se, lagano. Nekoliko minuta posmatrao sam ga sa strahom, ali još više sa čuđenjem. Zamoren posmatranjem njegovog laganog kretanja upravih, najzad, svoje oči na druge predmete u sobi.
Tih šum privuče moju pažnju, i bacivši pogled na pod videh kako nekoliko ogromnih pacova trče po sobi. Oni dođoše iz bunara koji je ležao na desnoj strani od mene. Baš dok sam ja gledao, pojuriše oni, primamljeni mirisom jela, u gomilama, pohlepno gledajući. Uložio sam mnogo napora i pažnje da ih od jela oteram. Prošlo je tako pola časa, a možda i čitav čas (jer o vremenu nisam mogao imati tačnu predstavu) dok opet ne pogledah gore. Ono što tamo ugledah,
zbuni me i zaprepasti. Kretanje klatna poraste u obimu za jedan jard. Kao prirodna posledica i brzina mu postade mnogo veća. Ali me neobično uzbudi predstava o njegovom primetnom spuštanju. Sad primetih, s kakvim užasom nije potrebno ni da kažem, da mu je donji kraj u obliku srpa od sjajnog čelika, dugačkog, s kraja na kraj, otprilike jednu stopu. Krajevi su bili okrenuti naviše a donja ivica očigledno je bila oštra kao brijač. Nalik na brijač, srp je bio masivan i težak, jer je od oštrice naviše bio sve deblji i deblji i završavao se čvrstim i širokim hrbatom. Visio je o jednom teškom metalnom štapu, a celo je klatno šištalo pri svome kretanju kroz vazduh.
Više nisam mogao sumnjati kakvu mi sudbinu spremaju, u izmišljanju muka oštroumni kaluđeri. Da sam pronašao bunar moralo je biti poznato inkvizitorskim izvršiocima – bunar, čiji su užasi bili namenjeni tako upornom jeretiku kao što sam bio ja, bunar, slika samog pakla, koji je, kao što vesti kruže, bio poslednje sredstvo u kažnjavanju. Samo sam pukim slučajem izbegao da se ne udavim u ovom bunaru, a znao sam da je iznenađenje ili hvatanje u zamku za mučenje važan deo ovih tamničkih umorstava. Kad nisam pao (tu više nije bilo izbora) nije bilo u demonskom planu da me bace u provaliju, i tako me je očekivala drukčija i blaža smrt. Blaža. Gotovo se zasmejah pri pomisli da se i takav izraz može ovde primeniti.
Ali šta vredi govoriti o dugim časovima, dužim od samrtne groze, u kojima brojah hučno klaćenje čelične šetalice. Palac po palac – liniju po liniju – spuštaše se ona sve niže i niže, a to se moglo opaziti samo po isteku većih razmaka vremena, koji su izgledali dugi kao stoleće. Dani su prolazili – možda su mnogi prošli – dok se ona ne zaklati tako blizu mene, da me ošinu svojim ljutim vetrom. Miris oštrog čelika prodiraše mi u nozdrve. Molio sam se bogu... Preklinjao nebo molitvama da se klatno što brže spusti. Postadoh savršeno lud i upinjah se iz sve snage da se podignem ka oštrici strahovitog jatagana. Zatim se odjednom smirih; ležeći, osmehivao sam se sjajnoj smrti kao dete kakvoj retkoj igrački.
Obuze me još jednom potpuna nesvest a to je malo trajalo, jer, kad se povratih, ne izgledaše da se klatno spustilo. Ali, nesvestica je mogla biti i duga... jer sam znao da su svi demoni opazili kad sam pao u nesvest, pa su mogli zaustaviti klatno koliko hoće. Sem toga, kad se osvestih osetih da sam mnogo... ah, neiskazano mnogo... iznuren i slab, kao da sam dugo gladovao. Čak i u samrtnim mukama ljudska priroda traži hrane. Sa najvećim naprezanjem ispružih ruku toliko koliko su mi veze dopuštale, i uzeh ono malo ostataka jela što mi ostade pošteđeno od pacova. Kad stavih jedan zalogaj u usta, sinu mi u svesti polujasna predstava o radosti... o nadi. Ali, kakve veze mogu ja da imam sa nadom? To je bila, kao što rekoh, polustvorena predstava... ima ih mnogo koje se nikad ne dovrše. Osetih da je to bila predstava o radosti, o nadi; ali osetih i to da je nestade iz svesti čim se pojavila. Uzalud se upinjah da je dovršim, da je obnovim. Dugotrajne su mi patnje gotovo uništile svu moju duševnu moć. Postao sam blesav... idiot.
Klatno se kretaše pod pravim uglom prema mojoj dužini. Videh da je srp udešen da me preseče na onom delu tela gde mi je srce. On će okrznuti vuneno sukno moje odeće pa će vratiti i ponoviti... opet... opet. Iako je dužina klatnovog klaćenja bila užasno velika (oko trideset stopa, pa i više), a šumna snaga spuštanja beše dovoljna da razdvoji i same gvozdene zidove, ipak za nekoliko minuta klatno može okrznuti samo moju odeću, i ništa više. Na toj pomisli zastadoh i ne smedoh u razmišljanju poći dalje. Zadržah se na njoj s upornom pažnjom, kao da ću, ostajući pri njoj, moći zaustaviti spuštanje klatna. Upinjah se da razmišljam o tome kakav će šum
proizvesti srp kad mi dohvati odeću, kako će u meni neprijatno osećanje neke čudne groze izazvati trenje čelika o moje odelo. Razmišljah o svim tim sitnicama dok mi zubi ne utrnuše.
Niže, sve niže se spuštalo klatno. Meni se pričini neko ludo zadovoljstvo da upoređujem brzinu spuštanja klatna sa brzinom njegovog kretanja ustranu. Desno... levo... daleko ustranu... krikom uklete duše. Ka mom srcu sa korakom tigra koji vreba. Naizmenično sam se smejao i plakao, kako je moja predstava preovlađivala.
Niže – pouzdano, bez ikakve milosti niže. Samo tri palca dele moje grudi od nje. Naprezah se snažno, pomamno, da oslobodim levu ruku. Ona je bila slobodna samo od lakta do šake. Mogao sam je produžiti, i to sa velikom mukom, samo od tanjira pokraj mene do usta, ali dalje ne. Kad bih mogao prekinuti veze na laktu, uhvatio bih klatno i pokušao bih da ga zaustavim. Tako bih isto mogao pokušali da zaustavim survavanje neke lavine.
Niže – još uvek neprestano niže... još uvek neizbežno niže. Posle svakog klaćenja ja teško odahnem. Skupljam se grčevito posle svakog zamaha. U najluđem osećanju moje oči prate njegovo penjanje i spuštanje. One se grčevito sklapaju kad se klatno spušta, iako bi mi smrt bila samo oslobođenje, ah, kakvo neiskazano oslobođenje. Ipak, sav sam drhtao na pomisao kako je malo još potrebno da se ona sprava spusti, pa da mi oštra, sjajna sekira padne na grudi. Nada je učinila da samo zadrhtim i da se zgrozim. Nada je likovala i na mučilištu, nada je šapatom tešila čak i one koji su osuđeni na smrt u tamnicama inkvizicije.
Ocenih da je potrebno da se klatno deset do dvanaest puta zaklati, pa da mi njegov čelik dotakne odeću, i sa tim opažanjem odjednom me obuze oštra, pribrana mirnoća očajanja. Prvi put tokom mnogo časova – a možda i dana – ja sam mislio. Tad opazih i to da mi je celo telo vezano samo jednom vezom ili kaišem; nisam bio vezan zasebnim konopcem. Čim bi oštri srp nalik na brijač popreko dohvatio ma koji deo veze, tako bi je razdvojio da bih se pomoću moje leve ruke mogao odrešiti. Ali, kako je u tom slučaju opasna blizina oštrog čelika! I najmanji pokret može da bude smrtonosan. Štaviše, zar se može smatrati da su ljubimci mojih mučitelja propustili da predvide tu mogućnost i da se nisu pobrinuli da je otklone? Zar je verovatno da je veza preko mojih grudi ukrštena baš na onom mestu gde klatno treba da prođe? Plašeći se da ne padnem opet u nesvest i da, kao što je izgledalo, izgubim i poslednju nadu, izdigoh glavu toliko da mogu lepo videti svoje grudi. Kaišem su mi bili obavijeni čvrsto svi udovi i celo telo u svim pravcima osim na onom mestu kuda će proći smrtonosni srp.
Tek što sam opet spustio glavu, kad mi u svesti sinu misao koju ne mogu bolje opisati nego kao neizrađenu polovinu predstave o oslobođenju, koju sam ranije spomenuo, i od koje mi je polovina samo neodređeno lebdele pred očima dok sam prinosio hranu vrelim usnama. Sad je cela misao bila tu... slaba, nedovoljno razložna, neodređena, ali ipak cela. Od očajanja nervozno energičan, potrudio sam se odmah da je ostvarim.
Tokom mnogih časova neposredna blizina niskog ležaja na kome sam ležao bila je bukvalno prekrivena pacovima. Bili su divlji, drski, proždrljivi, gledali su me oštro svojim crvenim očima, kao da čekaju da postanem nepomičan pa da im budem plen. "Na takvu li su hranu" – mislio sam – "navikli u bunaru?"
Oni mi proždraše, iako sam se svim silama trudio da to sprečim, sve što je bilo u zdelici, sem nešto malo ostataka. Ja sam se, kao obično, mrdao, ili sam ih rukom terao od činijice, naposletku neopredeljena jednoličnost pokreta ostade bez efekta. U svojoj proždrljivosti žgadija
mi je često zabadala svoje oštre zube i u prste. Ostacima masnog i začinjenog jela što preostade natrljah dobro vezu dokle god sam mogao dohvatiti, zatim digoh ruku s poda i ležao sam mirno kao da ne dišem.
U početku se proždrljive životinje iznenadiše i uplašiše od te promene – od prestanka svakog pokreta. Razbežaše se kud koji; mnogi potražiše i bunar. Ali to je trajalo samo jedan trenutak. Nisam uzalud računao na njihovu proždrljivost. Kad su videli da sam ostao nepomičan, jedan ili dvojica od najsmelijih skočiše na ležaj i onjušiše kaiš. Kao da je to bio znak za opšti juriš. Povrveše iz bunara u novim talasima. Uspuzaše se uz drvenu ogradu mog ležaja, i na stotine njih počeše skakati preko moga tela. Ni najmanje ih nije uznemiravalo odmereno kretanje klatna. Izbegavajući njegove udarce, zanimali su se namazanom vezom. Navaljivahu na mene i gmizahu po mom telu u sve većim gomilama. Trčali su preko moga grla; njihove hladne njuške dodirivahu mi usne; umalo se ne uguših od njihovog teškog pritiska; odvratnost, kojoj u svetu nema imena, nadimaše mi grudi i grozom mi zaledi srce. Samo još jedan minut pa će ovoj nevolji biti kraj. Jasno osetih kako je veza olabavila. Znao sam da je na više mesta morala biti već prekinuta. S osećanjem jačim od ljudske odlučnosti ležao sam mirno.
Nisam se prevario u svom računu, niti sam uzalud bio istrajan. Osetih najzad da sam slobodan. Kaiš je u komadima visio niz moje telo. Ali mi klaćenje klatna dodirnu već grudi. Beše rasporilo suknenu tkaninu moje odeće. I košulja je bila prosečena. Još se dvaput zaklati, a oštro osećanje bola prođe mi kroz svaki nerv. Ali dođe trenutak da se oslobodim. Na jedan zamah rukom razbežaše se moji oslobodioci u neredu. Postepenim pokretom, oprezno, ustranu, tresući se i lagano, ja se iskobeljah iz zagrljaja one veze i iz domašaja oštre sablje. Još jedan trenutak i, najzad, bio sam slobodan.
Slobodan. U vlasti inkvizicije. Tek sam sa užasom stupio sa mog drvenog ležaja na tamnički kameni pod, a kretanje podmukle mašine stade, i ja videh kako je neka nevidljiva sila kroz tavanicu odvuče gore. To mi bi pouka koju s teškim bolom primih k srcu. Motrilo se, van svake sumnje, na svaki moj pokret. Slobodan. Izbegao sam smrt u jednom obliku smrtnih muka da budem predan drugima koje su gore od same smrti. U tim mislima uzrujano pogledah unaokolo na gvozdene ograde koje bejahu oko mene. Nešto neobično... neka promena koju ja isprva nisam mogao jasno oceniti – to se očigledno moralo dogoditi u ovoj sobi. Nekoliko minuta mislio sam o tome, bio kao u snu i drhtao sam, pa se predadoh jalovim pretpostavkama bez ikakve veze. Za to vreme prvi put opazih odakle dopire ona sumporasta svetlost što obasjava ćeliju. Ona je dolazila iz jedne pukotine, oko pola palca široke, koja se prostirala svuda oko tamnice pri dnu zidova, koji su, kao što je izgledalo, bili potpuno odvojeni od poda. Mučio sam se, ali uzaman, da kroz taj otvor pogledam.
Kad se posle ovog pokušaja digoh, razjasni mi se odjednom tajna o promeni u sobi. Primetio sam bio, iako su glavne crte onih slika na zidovima bile dosta jasne, ipak su boje bile izbledele i neodređene. Sad ove boje oživeše i behu svakim trenutkom sve življe i sa jačim sjajem, koji avetinjskim i demonskim likovima davaše takav izgled da bi od toga zadrhtali i malo jači živci od mojih. Demonske oči sa pomamnom odvratnom živošću gledahu na mene u hiljadu pravaca i odande gde se pre ništa nije moglo videti, a sijahu se kao žeravice od žućkaste vatrene svetlosti, koju nisam nikako mogao da primim kao opsenu.
Opsena. Dok sam još disao dopre mi do nosa miris od pare usijanog gvožđa. Zagušljiv miris
ispuni tamnicu. Oči koje me gledahu na samrtnim mukama svakog trenutka su bile sve zažarenije. Bogatije se razlivaše tamnocrvena boja po slikama krvavih užasa. Drhtao sam. Nedostajalo mi je daha. Više nije moglo biti sumnje o namerama mojih mučitelja... O, najneumoljivijih, o, najvećih demona među ljudima. Od usijanog metala pobegoh u sredinu ćelije. Pri pomisli na svirepo umorstvo koje me očekivaše, predstava o hladnoći bunara pade mi kao balzam na dušu. Pohitah ka njegovoj smrtonosnoj ivici. S napregnutom pažnjom pogledah dole. Sjaj upaljenog krova osvetljavaše njegovu najudaljeniju unutrašnjost. Ali za jedan trenutak razum mi se opirao da shvatim značaj onog što sam video. Naposletku ta misao prokrči sebi put do moje duše... razgore se u mojoj uzdrhtaloj svesti. O, kad bi se čuo makar jedan glas da progovori!... O, užasno!... O, užas nad užasima! Jauknuvši pobegoh od ivice bunara, pokrih lice rukama... i gorko zaridah.
Vrelina je naglo rasla, još jednom pogledah gore, drhteći kao da me groznica tresla. Druga se promena sad izvršila u ćeliji... i to očigledno promena u obliku. Kao i pre, užasno sam se mučio da doznam šta se desilo. Ali, nisam dugo bio u nedoumici. Inkvizitorska osveta, pošto se već dvaput izvukoh, sad se žurila, jer se nije mogao više odlagati vrhunac mučenja. Prostor je bio pravougaonik. Sad primetih da su dva gvozdena ugla oštri, a dva suprotna tupi. Strahovita promena brzo je rasla, praćena tihim zvucima pucketanja. Za jedan trenutak soba dobi oblik kosog četvorougla. Ali se pretvaranje ne završi time – nisam ni očekivao, niti želeo da se završi. Htedoh da privučem na grudi crvene zidove kao odeću večitog mira. "Smrt" – rekoh – "svejedno kakva smrt, samo ne u bunaru." Ludosti. Zar nije trebalo da znam da je bunar baš i bio mesto kuda me je vrelo gvožđe gonilo? Da li bih mogao izdržati njegovu vrelinu? Pa i kad bih mogao, da li bih se mogao odupreti njegovom pritisku? I sad se kosi četvrougao sve više sužavao, i to tako brzo da mi ne osta vremena za posmatranje. Njegova sredina, naravno, i njegova najveća širina bejahu sad tamo gde je zjapila rupa od bunara. Ustuknuh, ali me zidovi koji se sve više sužavahu prisiliše da se vratim natrag. Naposletku ne osta za moje slomljeno i izmoždeno telo više no jedan palac prostora na čvrstom zemljištu u tamnici. Ne opirah se više, ali mi samrtne duševne muke nađoše oduška u glasnom i očajnom jauku. Osetih kako se ljuljam na ivici... Okrenuh oči gore...
Čuše se neki nejasni glasovi. Začu se jasni zvuk truba. Ču se neko pucanje kao da grme hiljade gromova. Užasni se zidovi povukoše nazad. Jedna ispružena ruka uhvati se za moju ruku kad onesvešćen htedoh pasti u provaliju. To je bila ruka generala Lasala. Francuska vojska ulazila je u Toledo. Inkvizicija pade u ruke svojim neprijateljima.
1843.
Preveo Momčilo Jojić

1 auto-da-fe (franc.) – spaljivanje na lomači.

IZDAJNIČKO SRCE

Tačno! – razdražljiv – bio sam i još sam užasno, užasno razdražljiv; ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula – nije ih razorila, nije ih otupela. Povrh svega sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Čuo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po čemu sam ja to lud? Saslušajte! i obratite pažnju kako zdravo – kako staloženo mogu da vam ispričam čitavu priču.
Nemoguće je reći kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom začela, proganjala me je i danju i noću. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. Voleo sam tog starca. Nikada mi nije učinio nažao. Nikada me ničim nije uvredio. Nikada nisam poželeo njegovo zlato. Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao lešinar – bledo plavo oko, prevučeno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako – vrlo postepeno – odlučio sam da starcu oduzmem život, i tako se otresem tog oka zauvek.
Ovo sada je važno. Vi mislite da sam lud. Luđaci nemaju pojma ni o čemu. Ali, da ste videli mene. Da ste videli kako sam mudro postupao – sa kakvom obazrivošću – sa kakvom predostrožnošću – sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji prema starcu nego tokom cele te nedelje pre no što ću ga ubiti. I svake noći, oko ponoći, podigao bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih – ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan da protisnem glavu, uneo bih zamračenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak svetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmejali da ste videli kako je vešto proturam unutra! Pokretao sam je polako – vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starčev san. Bio mi je potreban čitav sat da smestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da ga vidim kako leži na krevetu. Ha! – da li bi luđak bio tako razuman? I tada, kada bi mi čitava glava bila u sobi, pažljivo bih razotkrio lampu – o tako pažljivo (zbog škripanja šarki) – razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na lešinarsko oko. Ovo sam radio sedam dugih noći – svake noći tačno u ponoć – ali bih uvek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo nemoguće obaviti posao; jer nije mene starac mučio, već njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad svane dan, ulazio bih odvažno u sobu, i smelo razgovarao sa njim, obraćajući mu se prisno po imenu i interesujući se kako je proveo noć. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma vispren starac, pa da posumnja kako svake noći, tačno u ponoć, ja stojim iznad njega i posmatram ga kako spava.
Osme noći sam otvarao vrata opreznije nego obično. Kazaljka koja pokazuje minute kreće se brže nego što se kretala moja ruka. Nikada pre te noći nisam osetio meru svoje sopstvene moći – svoje oštroumnosti. S teškom mukom sam obuzdao osećanje trijumfa. Kad samo pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije čak ni sanjao o mojim tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoćem na tu pomisao; može biti da me je čuo, jer se iznenada pomerio u krevetu, kao trgnut. Možda ste pomislili da sam ustuknuo – ali nisam. Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili sasvim pričvršćeni), pa sam, znajući da on ne može da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih guram nepokolebljivo, nepokolebljivo.
Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni
držač, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: – Ko je to? Ostao sam potpuno miran i nisam odgovarao. Čitav sat nisam pomerio nijedan mišić, a u međuvremenu nisam čuo da je legao. Još uvek je sedeo u krevetu, osluškujući, baš kao što sam i ja činio, iz noći u noć osluškujući strižibube u zidu.
Konačno sam čuo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj samrtne strave. Nije to bilo stenjanje od bola i patnje – o, ne! – bio je to tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noći, tačno u ponoć, kad je ceo svet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su me rastrojili. Kažem vam da sam ga dobro znao. Znao sam šta starac oseća, i žalio sam ga, mada sam se u sebi cerekao. Znao sam da leži budan, još od onog prvog slabog šuma, kada se okrenuo u krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve više rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao bezrazložne, ali nije uspevao. Stalno je sam sebi govorio: "Nije to ništa, samo vetar u dimnjaku, samo miš što pretrčava pod", ili: "to je obično cvrčanje cvrčka". Da, pokušavao je da sebi olakša ovim nagađanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato što mu se bliska Smrt prišunjala sa svojom crnom senkom, opkolivši žrtvu. I sumorni uticaj te nevidljive senke naveo ga je da oseti – iako je nije ni video ni čuo – da oseti prisustvo moje glave u sobi.
Čekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa pošto ga nisam čuo kako leže, odlučio sam da napravim jedan mali – sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je – ne možete ni zamisliti kako neopaženo, neopaženo – sve dok, na kraju, jedan jedini škiljav zrak, tanak kao paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na lešinarsko oko.
Bilo je otvoreno – širom, širom otvoreno – i dok sam zurio u njega, obuzimao me je neopisiv bes. Video sam ga savršeno jasno – nekako neodređeno plavo, prevučeno groznom koprenom od koje mi se sledila srž u kostima; ali nisam mogao da vidim ništa drugo na starčevom licu ili spoljašnjosti; zato što sam, kao vođen instinktom, uperio zrak precizno na ono prokleto mesto.
Zar vam nisam rekao da grešite što preteranu istančanost čula proglašavate za ludilo? – sada mi je, kažem vam, dopro do ušiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. I taj zvuk sam suviše dobro znao. Bilo je to lupanje starčevog srca. Ono je pojačalo moju ljutnju, kao što lupanje doboša podstiče hrabrost vojnika.
Ali i tada sam se suzdržao i ostao miran. Teško sam disao. Nepomično sam držao svetiljku. Hteo sam da vidim koliko sam u stanju da nepomično držim zrak upravljen na oko. U međuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojačavalo. Svakog časa je postajalo sve brže i brže, sve glasnije i glasnije. Starčev strah nije mogao biti veći! Postajalo je sve glasnije, kažem, sve glasnije, svakog časa! – obratite pažnju! Već sam vam rekao da sam napet; i jesam. A sada, u gluvo doba noći, usred užasne tišine te stare kuće, tako neobična buka kao ova pobudila je u meni nesavladiv strah. Ipak, još nekoliko minuta sam se suzdržavao i ostao miran. Ali, dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepući. A onda me je obuzela nova zebnja – neki sused može čuti taj zvuk! Starcu je došao sudnji čas! Glasno kriknuvši, otvorih naglo lampu i uleteh u sobu. On vrisnu jednom – samo jednom, za tren ga bacih na pod, i sručih teški krevet na njega. Tada sam se veselo nasmejao, utvrdivši da je posao dovde dobro urađen. Ali, još nekoliko minuta srce je nastavilo da bije potmulim zvukom. Ovo me, međutim, nije uznemiravalo; nije se moglo čuti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio
mrtav. Vratio sam krevet i pregledao leš. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na njegovo srce i držao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo oko me više neće mučiti.
Ako još uvek mislite da sam lud, nećete više tako misliti kada vam opišem mudre mere predostrožnosti koje sam preduzeo da sakrijem telo. Noć je bledela, a ja sam radio hitro, ali u tišini, pre svega, raskomadao sam leš, odsekao sam glavu, ruke i noge.
Onda sam odigao tri daske sa poda i sve položio između greda. Zatim sam vratio daske na mesto, tako vešto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko – pa čak ni njegovo – ne bi moglo da otkrije kako nešto nije u redu. Ništa nije trebalo ispirati – nije bilo nikakvih mrlja – nijednog traga krvi. Bio sam suviše oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo ujedno bure – ha! ha!
Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je četiri sata – još uvek mračno kao u ponoć. Baš kad je zvono odzvonilo sate, začulo se kucanje na ulaznim vratima. Sišao sam da otvorim laka srca – jer čega sam sada imao da se plašim?
Ušla su tri čoveka koja su se savršeno učtivo predstavili kao policajci. Tokom noći sused je čuo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni (policajci) poslani su da istraže gorepomenuto.
Nasmešio sam se – jer čega sam imao da se plašim? Poželeo sam gospodi dobrodošlicu. Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sâm u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, već na selu. Proveo sam posetioce kroz celu kuću. Pozvao sam ih da pretražuju – da pretražuju dobro. Odveo sam ih, konačno, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbedno, nedirnuto. Ponesen svojom samouverenošću, doneo sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovde odahnu od napora, dok sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namestio svoje sedište tačno na ono mesto ispod kojeg je ležalo telo žrtve.
Policajci su bili zadovoljni. Moje držanje ih je ubedilo. Bio sam neobično ležeran. Oni su sedeli, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su ćaskali o običnim stvarima. Ali, uskoro, osetio sam da bledim i poželeh da odu. Glava me je bolela i činilo mi se da mi zvoni u ušima; ali oni su i dalje sedeli, i dalje ćaskali, zvonjava je postajala jasnija: – nastavljala se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog osećaja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve određenije – dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim ušima.
Nema sumnje da sam veoma pobledeo; ali sam govorio sve tečnije i povišenim glasom. Ipak se zvuk pojačavao – i šta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk – nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem – a policajci još uvek nisu ništa čuli. Govorio sam sve brže, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojačavao. Ustao sam i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i žestoko gestikulirajući, ali se zvuk jednako pojačavao. Zašto ne odu? Hodao sam po sobi gore-dole teškim koracima, kao da su primedbe tih ljudi izazvale moj bes – ali zvuk se jednako pojačavao. O Bože! šta sam mogao da uradim? Zapenio sam – besneo sam – psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sedeo, i zaškripao njome po daskama – ali onaj zvuk je nadjačao sve i neprestano se pojačavao. Postajao je sve glasniji – glasniji – glasniji! A ljudi su još uvek ljubazno ćaskali i smešili se. Zar je moguće da nisu čuli? Svemogući Bože! – ne, ne! Čuli su! – sumnjali su! – oni znaju! – Rugali su se mom užasu! – tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije. Sve je bilo podnošljivije od ovog poniženja! Nisam više mogao da podnesem one licemerne osmehe. Osetio sam da moram da vrisnem ili da
umrem! – i sada – ponovo – čujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije!
"Nitkovi!" – kriknuo sam, "dosta je bilo pretvaranja! Priznajem delo! – iščupajte daske! – ovde, ovde! – to lupa njegovo grozno srce!"
1843.
Prevela Vuka Adamović

ZLATNI JELENAK

What ho! what ho! this fellovo is dancing mad! He hath been bitten by the Tarantula.
All in the Wrong
Hej, hej, ovaj mladić je stvoren za igru! Bio je ujeden od tarantule.
Sve naopako

Pre mnogo godina sklopio sam prisno prijateljstvo sa Vilijamom Legrandom. On je bio potomak jedne stare hugenotske porodice, koja mu je ostavila veliko nasledstvo. Ali, izgubivši u raznim nesrećnim slučajevima svoje imanje, on napusti Nju Orleans, svoj rodni grad, da se spase od poniženja koja ga ne bi poštedela u njegovoj nesreći. Na ostrvu Saliven, u blizini Čarlstona u Južnoj Kaliforniji, potraži i nađe mesto da se nastani.
Ostrvo je zaista čudnovato. Dugo je otprilike tri, široko najviše četvrtinu milje, a stvoreno je uglavnom od morskog peska. Odvaja ga od kopna jedva vidljiv, muljevit vodeni rukav, obrastao trskom i rogozom, gde se kupe čitava jata vodenih ptica. Biljni svet je tu oskudan i zakržljao; nigde, na čitavom ostrvu, ne možete da vidite pravo krupno drveće. Na zapadnom kraju, istina, rastu dve-tri bodljikave palme ispred nekoliko siromašnih koliba. Tu bi se leti nastanio poneki čarlstonski građanin, koji bi hteo da se skloni od prašine i nezdrave gradske zapare. Čitavo ostrvo bilo je obraslo grmljem mirisne mirte, koja ovde može da izraste visoko do petnaest i dvadeset stopa, stvarajući tako gotovo neprohodnu šumu.
U najusamljenijem kutu ove šikare, nedaleko od istočnog kraja ostrva, sagradio je Legrand kolibicu, u kojoj je boravio kada sam se slučajno s njim upoznao. Brzo smo se sprijateljili, jer su me mnoge stvari u vezi sa pustinjakom zanimale i budile moju pažnju. Bio je veoma dobro vaspitan i neobično pametan; samo, bolesno je zazirao od ljudi; zatim, čudnovato je menjao svoja raspoloženja, bivajući čas burno uzbuđen i oduševljen, čas opet turoban i neosetljiv. Imao je mnogo knjiga, ali je čitao veoma malo. Glavno mu je zadovoljstvo bilo lov i pecanje; voleo je takođe da tumara pored obale, kroz mirtino grmlje, da traži školjke i bube, od kojih je bio sastavio prekrasnu zbirku. Pri ovom lutanju pratio ga je gotovo uvek jedan stari crnac, po imenu Jupiter, kome je porodica Legrandova bila dala slobodu; ali on se ni ljubaznim nagovaranjem ni
pretnjama nije mogao privoleti da ostavi svoga gospodara i da napusti službu kod mladoga masa' Vila, jer je to smatrao kao svoje neosporno pravo. Možda su i Legrandovi rođaci, koji su smatrali da je nemiran duh, podsticali Jupiterovu tvrdoglavost, da bi ćudljivi "Vil" na svom tumaranju bio pod sigurnim nadzorom.
Zima je retko oštra na ostrvu Saliven, a jesen je redovno blaga kao leto. No, sredinom meseca oktobra 18.. vladala je čitav dan neobična studen, koja mi je bila baš neprijatna. Došao sam na ostrvo, sa teškom mukom se provukao kroz večno zeleni mirtin čestar i dospeo pred kolibu svoga prijatelja, koga već više nedelja nisam mogao da posetim.
Zakucah po svom običaju, i kad ne čuh nikakav odgovor, potražih ključ u poznatom skrovištu, otključah vrata i uđoh unutra. Prekrasna vatra – nešto neobično u ovo godišnje doba – plamsala je u ognjištu. Skidoh svoj ogrtač, primaknuh stolicu bliže vatri koja je pucketala i strpljivo stadoh da očekujem dolazak prijatelja.
Kada je počelo da se smrkava, vrati se Vilijam sa svojim crncem. Pozdravismo se srdačno. Jupiter radosno iskezi čitavo lice, pa se marljivo ustumara da nam za večeru priredi nekoliko vodenih ptica. Legranda obuze neuobičajeni nastup zanosa. Zaista ne znam kako drukčije da nazovem to raspoloženje. Bio je našao retku, dvoljušturastu školjku, "jednu sasvim nepoznato vrstu", a sem toga uz Jupiterovu pomoć isterao jednog jelenka i srećno ga uhvatio; sutra ujutru trebalo je da kažem svoje mišljenje o bubi, za koju je mislio da je sasvim nepoznata.
Zašto tek ujutru, a ne večeras? – zapitah, dok sam grejao ruke uz vatru i sa zadovoljstvom ih trljao, a u sebi slao dođavola sve jelenke na svetu.
Eh, da sam znao da ću vas ovde zateći! – odvrati Legrand. – Pošto se tako dugo nismo videli, kako sam mogao da slutim da ćete me posetiti baš večeras, a ne neke druge večeri? – Vraćajući se kući, sreo sam potporučnika G. iz tvrđave i uzajmio sam mu, na žalost, bubu; stoga ćete moći da je vidite tek sutra. Prenoćićete večeras kod mene, a Jupiter će je doneti sutra čim sunce izgreje. To je nešto najlepše što je priroda stvorila.
Šta? Izlazak sunca?
Glupost! Moj jelenak! Nikad nisam video tako divnu zlatnu bubu; velika je kao beli orah mekušac. Na gornjoj strani leđa ima dve kao ugljen crne pege, a pri dnu leđa takođe kao ugljen crnu i malo dužu pegu. Pipci su mu...
Ne, masa Vil, zaista ništa drugo jelenak ne biti osim zlato – prekide ga Jupiter – buba biti od pravo zlato, iznutra i spolja čisto zlato, samo krila ne. Teško buba, teško!
Pa, neka je zaista i tako, Jupe – odgovori Legrand – ipak to još nije nikakav razlog da ti pečenje zagori. Buba je – tim se rečima opet obrati meni – zaista tako obojena da se Jupiteru može verovati: onako zlatan, blistav metalni sjaj kao kod te bube, još nikad nisam video.
On zatim sede za jedan mali sto, uze mastilo i pero, potraži hartiju, ali je, na svoje čuđenje, ne nađe.
Ništa ne mari – reče najzad – dešava se to; ali, moram vam dati bar neki pojam o obliku moje bube.
Izvukavši iz prsluka nekakvu prljavu debelu hartiju, stade perom da crta neveštu skicu, dok sam ja sedeo spokojno uz vatru, jer se još nisam sasvim zagrejao. Kada je dovršio, pruži mi crtež i ne pogledavši ga. Baš htedoh da razgledam, kada me od toga odvrati glasno režanje spolja, a zatim se začu žestoko grebanje i struganje na vratima. Jupiter nije imao kud te otvori vrata, i
unutra utrča Legrandov veliki njufaundlendski pas, prope se uz mene i obasu me umiljavanjem, jer smo bili odavno dobri prijatelji. Kada se toga zasitio do mile volje, mogao sam da razgledam crtež. Zaista, mora se priznati da me je skica koju je izradio moj prijatelj veoma iznenadila.
Pravo da kažem – primetih, pošto sam je nekoliko trenutaka gledao – to je čudnovat jelenak! Meni je zaista sasvim nepoznat; ovako nešto, zbilja, još nisam video; po mome mišljenju, vaša buba više liči na kakvu lobanju ili mrtvačku glavu nego na bilo koje stvorenje koje sam dosad svojim očima video!
Šta? Na mrtvačku glavu? – uzviknu Legrand. – Ta, na hartiji možda zaista podseća malo na mrtvačku glavu. Obe gornje crne pege liče na oči, kako vama verovatno izgleda, a duguljasta pega pri dnu leđa može da liči na usnu šupljinu. A i oblik takođe ima izgled jajeta.
Možda – rekoh – ali, Legrand, umetnik baš niste u crtanju. Moram da sačekam dok sam ne vidim bubu, da bih o njoj mogao da sudim.
Ja to ne razumem – progunđa on, očito ozlojeđen – mislim da prilično crtam, te mogu bar donekle slično da izrazim šta hoću, jer sam imao dobre učitelje, a sebi laskam da nisam baš pao na teme.
Ali, dragi moj mladiću, onda se šalite sa mnom; ovo što ste mi ovde nacrtali predstavlja po svim pravilima fiziologije i anatomije – lobanju. Vaš jelenak mora da je najčudnovatiji jelenak na svetu, ako je zaista nalik vašem crtežu. Predlažem vam da svoju bubu nazovete Scarabeus caput hominis jer ima i takvih imena u zoologiji!... Ali, gde su pipci, o kojima ste govorili?
Pipci! – povika Legrand uzrujano – zar ne vidite pipke? Ni na samoj bubi nisu jasniji nego što sam ih ja nacrtao!
Dobro, dobro – stišavao sam ga – biće valjda tako; ali, ja zbilja ne vidim pipke.
I vratih mu list hartije ne dodajući više ni reči, jer nisam hteo da ga ljutim; ali, sve me to veoma začudilo. Zagonetno mi je bilo neraspoloženje moga prijatelja jer je crtež zaista više ličio na mrtvačku glavu nego na bubu. Legrand primi list veoma zlovoljno, stade da ga gužva, verovatno nameravajući da ga baci u vatru; ali, odjednom, zastade i, kao ukopan, zagleda se u crtež. Na licu mu se svakog trenutka smenjivalo tamno rumenilo sa mrtvačkim bledilom, dok je tako, uzrujano i zbunjeno, ali sa najvećom pažnjom, ispitivao neobični crtež. Zatim ustade, uze sveću sa stola i sede na jedan mornarski sanduk u najudaljenijem uglu sobe. Tu još jednom pogleda hartiju, ne odajući ni jednom rečju šta ga je na to nagnalo. Onda izvuče iz kaputa beležnicu, pažljivo umetnu list unutra i zaključa je brižljivo u svoj pisaći sto. Sada je njegovo ponašanje, dok sam ga ja sa najvećim čuđenjem posmatrao, postalo mirnije, mada je iščezlo ono naglo i radosno raspoloženje sa kojim se vratio sa svog lutanja. Ipak, nisam više video zlovoljni izraz na njegovom licu: kao da je bio više rasejan nego neraspoložen; gledao je zamišljeno ispred sebe i nijedna moja dosetka nije mogla da ga otrgne od razmišljanja. Hteo sam da prenoćim u Legrandovoj kolibi, kao i uvek kada sam mu dolazio; ali, sada sam smatrao da je bolje da ne uznemiravam prijatelja u njegovom raspoloženju. Nije me ni molio da ostanem, a kada sam se opraštao, prodrma mi ruku tako snažno i srdačno da sam se ponovo začudio.
Više nedelja nisam ništa čuo o Legrandu, kada mi jednog dana sasvim neočekivano dođe njegov crni sluga Jupiter. Još nikada nisam video tako skrušenog dobrog starog crnca, i u glavi mi kao munja sevnu misao o teškoj nesreći koja je mogla da zadesi moga prijatelja.




Vil.
Jupe – zapitah ga – šta je novo, kako ti je gospodar?
O, masa, treba ja istina kazati? On dobro ne biti.
Nije dobro? To mi je zaista žao. A šta mu je?
To mu je! Nikada se on ne tužiti, a ipak bolestan biti. Mnogo bolestan biti, siroma' masa

Bolestan, Jupe? Zašto mi to nisi odmah rekao! Je li u postelji?
Nije, gospodar. On nikada ležati. Tu upravo žuljati cipela. O, srce moje jako teško boleti,
zbog siroma' masa Vil.
Dragi, dobri Jupe, kada bih ja mogao da razumem to što govoriš! Veliš da ti je gospodar bolestan! Zar ne razgovara sa tobom? Zar ti nije rekao šta mu je?
Ne ljutiti se, gospodar! Masa Vil govoriti ništa ne biti njega, sasvim zdrav biti, i uvek trčkarati, na ova strana, na ona strana, glava zemlji oboriti, i izgledati mnogo bled kao avet, i uvek računati, računati...
Šta on radi, Jupitere?
On uvek računati, brojeva, tabla... Stari Jupiter još nikada ne videti tako smešno račun. O, mnogo brige imati i dobro paziti morati na siroma' masa Vil. Jedan dan bio pobeći, sasvim rano, i tamo ostati čitav dan. Jupiter bio uzeti debeli štap i hteti masa Vil dobro istući kad se kući vratiti; ali, onda srce za to ne imati, tako on strašno bolestan izgledati.
Ama, šta ti tu trabunjaš! Samo, dragi Jupe, biće svakako bolje da ne postupaš tako strogo sa ubogim mladićem; nemoj ga tući, molim te, dobri Jupitere; on to ne bi podneo. A sada napregni svoju pamet, pa mi reči: kako ga je snašla ta bolest? Je li se šta naročito dogodilo otkako sam bio kod vas?
Nije, gospodar, ništa se od tada ne dogoditi; ali ja se bojati isti dan, kad vi biti tamo kod
nas.

Kako to, šta se onda dogodilo? Šta hoćeš da kažeš?
Da, gospodar, ja misliti buba!
To,veliš?
Buba! Ja sasvim sigurno znati, masu Vil ujela zlatna buba u glavu!
A kako ti je to palo na um, Jupitere? Moraš, ipak, imati neki razlog?
Mnogi razlog, gospodar! Bube imati usta sa klešta, zar to ne biti dosta razlog? Još nikada
ne videti takav đavolski buba, divlje biti i gristi da hteo uhvatiti. Masa Vil ga najpre hvatati; ali, brzo opet pustiti, jer ujeden biti. Ja imati strah i buba ne dotaknuti rukom; ne, ja najpre hartija naći i buba tada sa hartije zgrabiti i umotati, i list hartija gurnuti u usta na buba.
Dakle, ti zaista misliš da je buba ugrizla tvoga gospodara, i da se zbog toga razboleo?
Ja ne misliti, ja tačno dobro znati. Zašto masa Vil tako mnogo sanjati o zlatu i stalno o zlatu, ako ne zbog zlatni buba?
Ali, odakle znaš da on sanja o zlatu?
Kako da ja ne znati? On uvek na san o tome govoriti, ja čuti i znati!
Pa, Jupe, možda imaš pravo. Ali, kojoj srećnoj ili osobitoj okolnosti treba da zahvalim što si me počastio svojom posetom?
Ovo biti, masa. Ja doneti ovo pismo. – I sa tim rečima predade mi Jupiter sledeće pismo:
Dragi prijatelju!
Zašto se ne viđate? Valjda niste bili tako ludi da se uvredite zbog one male neuljudnosti.
Od našeg poslednjeg sastanka preturio sam preko glave svakojake brige. Hteo bih nešto da vam saopštim, samo ne znam kako ću i da li ću to uopšte moći da kažem.
Već nekoliko dana ne osećam se sasvim dobro, a moj dobri stari Jup me muči i dosađuje svojom dobronamernom zabrinutošću. Nećete mi verovati?
Nedavno je nabavio jednu batinu da me izdeveta što sam mu umakao i ceo dan tumarao po brežuljcima na obali. Mislim da me samo moj rđav izgled spasao od dobrih batina. Svojoj zbirci nisam, na žalost, ništa mogao da dodam od poslednje vaše posete.
Ako možete, na bilo koji način dođite k meni, molim vas, sa Jupiterom. Molim vas, dođite!
Radovao bih se da vas večeras vidim zbog izvesne stvari. Tiče se stvari od najveće važnosti.
Najsrdačnije vas pozdravlja vaš Vilijam Legrand

Pismo me je veoma uznemirilo. Nisam dotle nikad primetio ovakav način izražavanja kod svog prijatelja. Kakve su misli zamutile njegov zdravi razum? Kakvu je novu mušicu uvrteo sebi u glavu? Kakva li je to stvar od najveće važnosti što ga je mogla tako uzbuditi?
Jupiterova priča o bolesniku poče ozbiljno da me plaši. Zaokupi me strah da mi prijatelj nije malaksao pod uticajem svojih neveselih doživljaja, pa mu se duh pomutio. Ne oklevajući ni trenutka, spremih se da pođem sa crncem.
Kada smo stigli na obalu, ugledah u čamcu kojim je trebalo da se prevezemo kosu i tri motike, blistavo svetle i potpuno nove.
Šta je ovo, Jup? – zapitah ga.
To biti jedan kosa, gospodar; a to biti tri motike.
To ti potpuno verujem; ali, šta će ti motike i kosa?
Masa Vil hteti da ja kupiti njemu jedan kosa i motike u grad, i Jupiter zato bio platiti mnogo, mnogo novac!
Ali, za kakvu su đavolsku pustolovinu potrebne masi Vilu sad najednom kosa i motike?
To ni ja ne znati! Đavo mene nositi; ali, ja misliti, masa Vil ni sam ne znati. Da, svemu buba kriv biti!
Videći da ne mogu ništa pametno saznati od Jupitera, uđoh sa njim u čamac i mi se otisnusmo. Uz snažnu podršku vetra doplovismo brzo u mali zaliv, severno od Multrijske tvrđave, i posle valjanog pešačenja stigosmo oko tri sata popodne do Legrandove kolibe. Kao da nas je očekivao sa velikim nemirom, zgrabi mi pomamno ruku, što me prestraši i još više pojača moju sumnju. Lice mu je bilo mrtvački bledo, a oči duboko upale i neobično sjajne. Pošto sam ga upitao kako je sa zdravljem, zapitah ga da li mu je potporučnik G. vratio jelenka.
O, dabome – odgovori on, a lice mu obli krvavo rumenilo – i ništa ne bi moglo da me rastavi od bube. Znate li da je Jupiter bio u pravu?
Kako to? – zapitah, posmatrajući zabrinuto svoga prijatelja.
Pa, on je rekao da je buba od čistog zlata, pravog zlata!
Legrand je naglašavao svaku reč tako ozbiljno i važno, da sam teškom mukom mogao da sakrijem svoj užas gledajući ga takvog.
Ova će mi buba doneti sreću – nastavi on, dok mu je pobednički osmeh titrao oko usana –
ona će mi opet vratiti bogatstvo moje porodice. Čudite se, valjda, što volim bubu? Mila Fortuna podarila mi je po svojoj uviđavnosti, i ja treba samo pametno da je upotrebim. O, pokazaće mi ona put, i ja ću zlato naći! Jupitere, donesi jelenka!
Šta! Buba, masa? Ne moći. Masa buba sam doneti! – Na to Legrand ustade ozbiljno i važno i donese mi bubu iz staklenog ormana, u kome ju je držao. Bio je divan jelenak, kakve u ono doba prirodnjaci sigurno još nisu poznavali. Na gornjem kraju leđa imao je dve okrugle crne pege i jednu dužu na donjem kraju. Gornja krila bila su mu neobično tvrda i blistala se kao suvo zlato. Buba je bila teška, kao da je od zlata, i najzad sam razumeo zašto je Jupiter verovao da je od pravog zlata.
Poslao sam po vas – poče Legrand čudno otegnutim glasom – poslao sam po vas da vas zamolim za savet i pomoć i da nameru sudbine i jelenka...
Dragi moj Legrande – prekidoh ga – vama sigurno nije dobro i trebalo bi da se čuvate. Morate bezuslovno da legnete u krevet, a ja ću ostati uz vas nekoliko dana, dok sve ne uredimo. Trese vas groznica i...
Groznica? Pa opipajte mi puls! – odvrati on.
Uhvatih ga više ručnog zglavka i osetih odista da mu krv sasvim mirno struji.
Ali, dragi Legrand, može čovek da bude bolestan i bez groznice! Dozvolite, molim vas, da se malo pobrinem za vas. Prvo, legnite u krevet, drugo...
Varate se – uzvrati on – ja sam zdrav i osećam se dobro, koliko je to moguće pri ovoj mojoj lako shvatljivoj živčanoj uzrujanosti. Ako zaista želite, možete mi pomoći da se oslobodim ovog uzbuđenja.
A kako se to može udesiti?
Vrlo lako. Odlazim sa Jupiterom na malo istraživačko putovanje po bregovima. Tamo treba da mi pomaže jedan čovek u koga bih mogao da se pouzdam. Postigli svrhu ili ne, u svakom slučaju stišaće se moja uzrujanost od koje sada bolujem.
Rado ću vam učiniti po volji – odgovorih – ali, ipak bih želeo da najpre znam: ima li to istraživačko putovanje po bregovima zaista neku vezu sa ovim đavolskim jelenkom?
Svakako.
Onda ne mogu da sudelujem u tom ludom preduzeću, dragi Legrand.
To mi je žao, veoma žao, jer onda moram da pođem sam sa Jupiterom.
Da pođete sami! Niste valjda pamet izgubili! Pa koliko ćete vremena ostati tamo?
Verovatno čitavu noć. Krenućemo odmah, i kad ogreje sunce vratićemo se sigurno kući.
A hoćete li mi dati časnu reč, ako izdržite ovaj bolesni nastup i ako se povoljno za vas svrši ova prokleta stvar sa bubom, da ćete se sa mnom vratiti kući i slušati moj savet kao da sam lekar?
Obećavam. Ali da krenemo, jer više ne smemo da dangubimo.
Teška srca pođoh sa svojim prijateljem. Krenuli smo oko četiri sata – Legrand, Jupiter, pas i ja. Jupiter je tvrdoglavo zahtevao da sam nosi kosu i motike – a sve to, kako mi se činilo, više iz straha da oruđe ne dopadne u ruke njegovog ludog gospodara nego iz preterane uslužne marljivosti. Ja sam nosio dva fenjera, dok je Legrand pokretima čarobnjaka vitlao po vazduhu jelenka, koga je bio privezao čvrstim koncem. Teškom mukom uspevao sam da zadržim suze, jer sam se iz ponašanja svoga prijatelja potpuno uverio da mu se razum pomutio. Ipak, smatrao
sam da je pametnije da se prilagodim položaju i da se ne protivim bezumnim planovima svoga prijatelja, već da sačekam dok mi se pruži zgodna prilika da preduzmem razumne mere.
Pregazismo vodeni rukavac koji odvaja ostrvo od kopna, i pošto smo se uspeli na pristranak, pođosmo dalje u severozapadnom pravcu, kroz nekakav divlji, razriven, pust predeo, ne susrevši putem ni jednog jedinog čoveka. Legrand nas je vodio sa velikom sigurnošću, oklevajući s vremena na vreme nekoliko trenutaka dok ne bi odredio pravac po nekim znacima koje je sam zabeležio. Pošto smo išli tako već puna dva sata, stigosmo najzad u nekakvu strašnu divlju pustoš. Bila je to nekakva visoravan blizu vrha jednog skoro nepristupačnog brežuljka, koji je od podnožja do vrha obrastao gustom šumom. Svuda po njemu štrčale su ogromne stene na kojima se slabo držala zemlja, pa bi se verovatno srušile da ih nije održavalo drveće.
Zaravan na koju smo se uspeli bila je obrasla gustim šibljem; pošto tuda nismo mogli da se provučemo, morao je Jupiter, na zapovest svoga gospodara, da nam krči kosom put do jednog džinovskog, divno izraslog lerovca, koji se nalazio između osam do deset hrastova, ali ih je mnogo nadvisio svojim silnim, prekrasno razvijenim granama, i svojom bujnom lisnatom krošnjom predstavljao najveće i najlepše stablo koje sam ikada video.
Kada smo stigli do ovog šumskog diva, obrati se Legrand Jupiteru pitajući ga da li sme da se popne na drvo. Starac je izgledao zamišljen; razmišljao je nekoliko trenutaka i najpre ništa ne odgovori. Onda se primače ogromnom stablu i stade da ga obilazi i posmatra sa najvećom pažnjom. Kada je dovršio svoje ispitivanje, reče:
Da, masa, Jup se može peti. Jup se može peti na svako drvo.
Onda se penji što brže možeš, jer će se ubrzo odviše smračiti za taj posao.
Kako visoko trebati se ja peti, masa? – zapita Jupiter.
Najpre ćeš se uspeti visoko uz glavno stablo; posle ću ti reći šta ćeš dalje da radiš. Tako, a sada ponesi jelenka!
Šta, buba, masa Vil? Zlatna buba? – viknu crnac, odskdčivši s užasom. – Zašto trebati ja buba uzeti? Proklet ja biti, ako to učiniti!
Ako se ti tako veliki i snažan bojiš da uzmeš u ruku malog, nevinog jelenka, onda možeš bar za konac da ga držiš; ali, ako nećeš da ga poneseš sa sobom, smesta ću ti glavu smrskati ovom motikom!
Šta to, masa! – promuca prestrašeno Jup. – Zašto uvek tako mnogo ljut biti prema stari crnac! Ja se samo šaliti! Zar se ja bojati od buba? Pih!
On uze u ruku konac sa drugog kraja i stade da se penje uz drvo, odmičući bubu od sebe što je dalje mogao.
Lerovac ili Liriodendron tulipiferum, najdivnije američko stablo, ima u mladosti sasvim glatku koru i naraste do velike visine ne razgranavajući se. Postepeno, kora mu postane rapava i ispuca, a iz stabla izniknu kratke grane. Jupiter je mogao, dakle, bez prevelike teškoće da se uspuže uz drvo. Rukama i kolenima obuhvatao je diva što je čvršće mogao: hvatao se ispupčenih pukotina u kori, rukama se uzdizao i bosim nogama odupirao; u dva maha se gotovo srušio, a zatim mu pođe za rukom da se dohvati prve grane. Verovamo je mislio da je sad penjanje dovršeno, pa viknu sa visine od nekih pedeset do šezdeset stopa:
Gde ja sada trebati, masa Vil?
Penji se uz najdeblju granu... Tako... Ovde, sa ove strane – viknu Legrand. Crnac odmah
posluša i peo se sve više, dok nam nije sasvim nestao iz vida njegov plećati stas. Najzad se začu njegova vika:
Trebati ja još dalje ići?
Pogledaj dole – odvrati Legrand – i prebroj grane ispod sebe, na ovoj strani. Pored koliko si se grana popeo?
Jedan... dva... tri... četiri,.. Ja pored pet velikih biti, masa!
Onda se popni još za jednu!
Posle nekoliko trenutaka začu se opet Jupiter. Bio se popeo na sedmu granu.
A sada, Jupe – viknu Legrand, očito veoma uzrujan – moraš da se penješ po grani što god dalje možeš. Ako što naročito spaziš, javi nam!
Sve dotle nisam mogao sasvim da poverujem da mi je prijatelj zaista poludeo, a sada sam se u to uverio. Dok sam razmišljao kako bih ga najlakše odmamio kući, začuh Jupiterovu viku:
O mnogo se bojati, dalje ne moći puzati, grana bila trula.
Veliš li da je grana trula, Jupitere? – zapita Legrand drhtavim glasom.
Da, masa, grana sasvim trula biti!
Za ime božje, šta da sad radim? – očajno kriknu Legrand.
Šta sad da radite – viknuh ja, sav srećan što mi se pružila prilika da se umešam – odmah ću vam dati savet, otiđite kući i ležite u krevet! Hajdete, Legrand. Vi ste ipak mio i razborit momak, hajdete sa mnom. Sve se više smrkava.
Jupitere! – viknu on, i ne obazirajući se na mene – čuješ li me?

Da, masa Vil, sasvim jasno.
Izvuci moj nož, zaseci njime granu, pa mi reci brzo je li drvo zaista trulo!
Grana biti trula, masa, ali ne mnogo, ja moći još penjati; ali, samo malo, i moram sam biti.
Sam biti? Šta to sad znači?
Ja mislim bez buba. Buba mnogo težak biti, ja ga ispustiti, a onda grana se slomiti kad je crnac sam!
Lopužo! Nitkove! – stade da viče Legrand, očito veoma obradovan uprkos ovim kratkim izrazima. – Šta ti pada na um! Razbiću ti glavu ako mi bubu ispustiš! Razumeš li me?
Da; ali, masa ne trebati tako vikati na jadni crnac!
Aha! Slušaj sad! Ako se usudiš da dopreš do kraja grane, a da bubu ne ispustiš, poklonicu ti srebrni dolar čim se spustiš dole!
O, ja ići, masa – odgovori crnac – odmah ja moći do kraj grane.
Do kraja! Reci: jesi li već na kraju? – vikao je Legrand.
Odmah biti na kraj, masa... O-o-o-o!... Milostivi nebeski tvorac!... Šta to biti na drvo?
Dakle – zapita Legrand srećnim glasom – šta vidiš na grani?
O, videti jedan mrtvačka glava... Svoj glava neko ostaviti na drvo! A sve meso glodano biti od ptice!
A kako je lobanja pričvršćena uz granu? – zapita Legrand.
Čekati, masa, morati najpre videti. O-o-o!... To biti smešno. Lobanja biti prikovana uz drvo sa jedan veliki klinac!
Dobro, vrlo dobro, a sad čini što ti kažem, čuješ li, Jupitere.
Da, masa!
Nađi levo oko u lobanji!
Hm – oho – ne biti ovde nikakav levi oko.
Tikvane! Znaš li gde ti je leva ruka?
O, da, znati to vrlo dobro, sa leva ruka ja uvek drva cepati.
Sasvim tako, ti si levak. A levo ti je oko na istoj strani na kojoj i leva ruka. Sad ćeš valjda naći levo oko u lobanji, ili duplju, u kojoj je pre bilo. – Jesi li našao? Nastupi prilično duga počivka. Onda se ču Jupiterov oklevajući glas:
Levo oko od lobanje biti na isti strana kao njezin leva ruka? Ali, lobanja više nemati nimalo ruka! Ništa ne mari. Gde ja imati levo oko isto biti levo oko od mrtvački glava. Ovde! Šta sad raditi sa levi oko od lobanja?
Stavi bubu unutra i pusti je kroz rupu dokle ti konac dopire; samo, dobro pazi da ne ispustiš konac!
Već biti udešeno, masa Vil; mnogo lako biti buba kroz rupa provući.
Za vreme ovog neobičnog dijaloga Jupiter se nije mogao nimalo videti. Ali, sada se pojavi buba koju je on pustio o konac, i zablista se kao grumen čistog zlata, obasjana poslednjim zracima sunca na zalasku. Na to Legrand uze kosu u ruke i obeleži njome jedan prostor u obliku kruga, sa prečnikom od tri do četiri jarda,2 na mestu više koga je visio jelenak. Tada naredi Jupiteru da pusti vrpcu sa bubom, pa da onda siđe sa drveta.
Sada moj prijatelj zabi jedan kolac tačno na ono mesto gde je pala buba. Zatim izvuče iz džepa smotani kanap i pričvrsti ga jednim krajem za lerovac, odmota ga polagano i zategnu najpre do koca, a zatim dalje nekih pedeset stopa u pravoj liniji u pravcu koji su određivali kolac i stablo. Najzad se zaustavi i opet pobode jedan kolac u zemlju, dok je Jupiter raščistio kosom čitav prostor. Oko drugog koca Legrand zabeleži jedan krug, zatim nam dade motike i zamoli nas da kopamo što je moguće brže.
Pravo da kažem, nisam nikako osećao veliku ljubav prema takvom poslu i rado bih ga se otresao u ovoj neobičnoj prilici jer se noć spustila, a bio sam uz to izmoren naporima koje sam preturio preko glave. Ali, nikako nisam mogao da izbegnem ovo kopanje, a i bojao sam se da svojim opiranjem ne uznemirim svoga sirotog prijatelja. Da sam se mogao pouzdati u Jupitera, pokušao bih da grubim nasiljem zagospodarim položajem; ali poznavao sam starog crnca i morao sam pretpostaviti da on u ovakvoj prilici neće ni najmanje zazirati da svome gospodara priskoči u pomoć. Nisam više sumnjao da ga je zaludila bajka o nekom zakopanom blagu; njegovu je ludost verovatno pojačao nalazak jelenka, a možda i Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Tako sam bar ja tumačio luđakove reči: "Buba će mi pokazati put do zlata". Bio sam veoma ožalošćen zbog sudbine svoga prijatelja, ali sam se silom savladao i kopao sam veoma usrdno. Nadao sam se da će očiglednost i prevarena nada možda opametiti jadnika.
Kada smo zapalili fenjere i njihova svetlost obasjala naš rad, morao sam da se nasmešim šarenom društvu kakvo smo mi bili i neobičnom utisku koji bi naš tajanstveni i sumnjivi posao mogao proizvesti na slučajne prolaznike.
Kopali smo sa velikom neumornošću otprilike dva sata. Dok smo mi ćuteći radili i retko koju reč progovorili, njufaundlendski pas, koga je naš posao izgleda veoma zanimao, nije prestajao da laje. Lavež mu je bivao sve glasniji, i Legrand poče da strahuje da ne domami kakve prolaznike. Jupiter je hteo da psa umiri nekim uspešnim sredstvom jer se izvuče iz jame
cereći se podmuklo. Primače se psu, sveza mu gubicu svojim pojasom i, zadovoljno se smejući, maši se opet svoje motike.
Već smo bili iskopali u dubinu otprilike pet stopa,3 a skriveno blago, o kome je moj bolesni prijatelj očigledno sanjao, nije se pokazivalo. Kad smo prestali zbog umora, ponadah se da će se time svršiti ova neobična komedija. Ali Legrand, mada očito uznemiren, poče opet da kopa obrisavši zamišljeno znoj sa čela. Iskopali smo već bili čitav levak u prečniku od četiri stope, a sad smo mu još proširili obim i izrili dve stope dublje – i opet ništa nismo našli.
Jadni kopač blaga, koga sam neizmerno žalio, izađe iz jame; na licu mu se čitalo najdublje razočarenje dok je ponovo oblačio svoj dugački kaput. Ja sam ćutao. Na mig svoga gospodara Jupiter stade da prikuplja oruđe. Oslobodismo psu gubicu i u grobnoj tišini krenusmo natrag kući.
Bili smo već prevalili dobar deo puta, kad Legrand najedanput izusti glasnu psovku, nasrnu na Jupitera i ščepa ga za vrat. Razjapljenih usta i iskolačenih očiju, preneraženi crnac ispusti motiku i pade ničice ispred svoga gospodara.
Ti, lopužo – zasikta Legrand kroz stisnute zube – crno pseto prokleto, govori, odgovaraj!
Govori kad ti kažem, i nemoj da mi vrdaš! Gde ti je levo oko?
Nebeski otac! O, masa Vil, zar to ne biti moje levo oko? – rekao je sa užasom crnac, pokazujući rukom svoje desno oko.
Naravno, tako sam i mislio! Ura! Znao sam to – kriknu Legrand, pusti crnca i zavrte ga kao vihor oko sebe, na čuđenje sluge koji nas je ćutke i naizmenice posmatrao.
Hajdemo, moramo natrag – viknu Legrand – igra još nije izgubljena! Nismo ništa drugo mogli da učinimo sem da sa njim natrag odjurimo do lerovca.
Jupitere – poče on kad stigosmo – dođi ovamo pod drvo. Je li lobanja licem bila okrenuta od stabla ili prema stablu?
Lice od stabla okrenuti, masa!
Dobro, jesi li ispustio jelenka kroz ovo oko ili kroz ovo ovde? – Pri tim rečima Legrand dodirnu najpre levo, a zatim desno oko Jupiterovo.
Ovo oko biti, masa, levo oko, upravo kako mi vi kažete. Pritom crnac pokaza svoje desno
oko.

Onda još jednom moramo da pokušamo – odahnu Legrand.
Na to moj prijatelj, kod koga sam već u njegovoj ludosti opažao neki metod, izvadi iz
zemlje kolac koji je obeležavao mesto gde je buba pala na zemlju, i ponovo ga zabode na tri palca levo. Namota opet kanap, zategnu ga od stabla do koca, a odavde, kao i pre, za pedeset stopa dalje u ravnoj liniji. Na taj način dospesmo do jednog mesta koje je bilo udaljeno nekoliko jardi od mesta gde smo ranije kopali. Opet Legrand obeleži krug oko drugog koca, i mi se ponovo latismo motika. Bio sam užasno umoran, a ipak sam vredno kopao, pa moram priznati da me naš rad počeo zanimati. Obuze me neka razdraženost i očekivanje, što nisam umeo sebi da objasnim; izmišljeno blago, koje je pomutilo pamet mome prijatelju, kao da je i meni zavrtelo mozak. Dok sam radoznalo razgledao jamu, pas opet stade da laje. Pre mu je lavež bio srdit i razdražen, a sada je lajao potmulo i bojažljivo. Kada je Jupiter opet hteo da mu veže njušku, branio se besno, skočio zatim u jamu i stao da rije šapama po dnu. Posle nekoliko trenutaka ukaza se mnoštvo ljudskih kostiju; videli smo da su to delovi dva cela kostura, na kojima je još
visilo nekoliko metalnih dugmadi i trulih vunenih krpa. Sa nekoliko udaraca motikom otkrismo veliki španjolski nož. Kopali smo dalje kao bez duše ali ne nađosmo ništa, osim tri ili četiri komada zlatnog i srebrnog novca.
Kada je Jupiter spazio pare izbezumi se od radosti, dok se na licu njegovog gospodara ogledalo najdublje razočarenje. Ipak nas je bodrio da dalje kopamo, i baš kad smo se bili ponovo prihvatili posla ja posrnuh i sruših se ničice, jer sam bio zapeo čizmom o veliku alku koja je ležala upola zatrpana u raskopanoj zemlji.
Nikad u svom životu nisam bio tako uzbuđen i uzrujan. Radili smo brzo dalje. Najzad, otkopasmo jedan kovčeg, koji je bio dug otprilike tri i po, širok tri, a visok dve i po stope: Okovan je bio čvrsto rešetkom od isprepletanih gvozdenih obruča. Šest alki bilo je prikovano duž ivice kovčega, bez sumnje za šest osoba, jer ih je toliko trebalo da podignu kovčeg. Nas trojica zapesmo iz sve snage da kovčeg izdignemo: ali, morali smo se pomiriti sa tim da ga nikako ne možemo maknuti s mesta. Srećom, bio je zatvoren samo dvema pomičnim rezama, koje pomakosmo natrag, dršćući i teško dišući od očekivanja.
Kako da to opišem? – Kada smo jamu osvetlili fenjerima, zaslepi nas blistavi sjaj: tako je plamtelo i iskrilo se pred našim očima da nas je to zaslepilo, i samo nejasno smo mogli da raspoznamo zbrkanu gomilu zlata i dragog kamenja.
Ne umem da izrazim šta sam sve osetio u tome trenutku. Legrand je izgledao iznuren od napora i izustio bi samo po koju reč. Jupiterovo liceje bilo nekoliko trenutaka žuto i tako bledo, koliko crnačko lice uopšte može da pobledi. Stojao je očaran i ukočen. Onda kleknu u jamu, i zarivši svoje gole ruke u blago sve do lakata, podrža ih tako neko vreme, protežući se kao da je u prijatnom kupatilu. Najzad duboko uzdahnu kao da sam sa sobom razgovara: ,,I to sve doći od zlatna buba, od lepi, mili, dobri zlatno buba, koji ja uvek tako pakosno grditi. Zar tebe ne biti sramota, Jup? Odgovoriti!"
Najzad sam morao podsetiti i svoga prijatelja i njegovog slugu da moramo odneti blago na sigurno mesto. Ali, kako da to izvršimo? Razmišljali smo na sve moguće načine, ali bili smo suviše zbunjeni da bismo nešto pametno smislili. Naposletku odlučismo da uzmemo iz kovčega koliko je bilo potrebno da bismo ga mogli izvući iz jame. Ispraznismo tako iz kovčega oko dve trećine, sakrismo to u grmlju, a psa ostavismo da stražari. Zatim odvukosmo kovčeg kući. Stigosmo u kolibu posle velikih napora oko jedan sat po ponoći. Otpočinuli smo čitav sat, malo se prihvatili, pa opet krenusmo sa tri velike vreće prema brežuljcima. Nešto pre četiri sata dospesmo do jame. Ostatak našeg plena razdelismo između sebe što smo mogli pravednije, ostavismo jamu raskopanu i vratismo se natrag kolibi. Baš je svitalo na istočnom horizontu iznad kruna drveća kad smo sa sebe stovarili svoje skupoceno breme.
Klonusmo potpuno iznureni; ali, nismo mogli da se smirimo zbog strahovite uzbuđenosti. Pošto smo prodremali nemirno tri do četiri sata, poustajasmo u isti mah, kao da smo se dogovorili, da razgledamo svoje blago.
Kovčeg je bio pun do vrha i mi provedosmo čitav dan i veći deo noći pregledajući blago i pažljivo ga sređujući. Bogatstvo što je ležalo pred nama bilo je veće nego što smo u početku mislili. Izbrojali smo u samim zlatnicima četiri stotine i pedeset hiljada dolara. Nije bilo tu ni jednog jedinog srebrnjaka. Našli smo samo starinske zlatnike sa raznovrsnim likovima, španjol- skog i nemačkog novca, nekoliko engleskih gvineja i različitog novca kakvog još nikada nismo
videli. Američkog novca nije bilo.
Teško je bilo proceniti drago kamenje. Bilo je tu alemova neobične veličine i lepote, u svemu sto i deset komada, osamnaest divnih rubina, tri stotine i deset smaragda, jedan lepši od drugoga, dvadeset i jedan safir i jedan opal. Sve to kamenje bilo je izvučeno iz okvira i prosto pobacano u kovčeg; okviri koje smo pronašli među ostalim zlatom kao da su bili slupani čekićem da se ne bi mogli raspoznati. Našli smo mnoštvo masivnog zlatnog nakita; otprilike dve stotine prstenova i naušnica; teških lanaca bilo je, ako se ne varam, trideset i jedan komad, osamdeset i tri veoma velika i teška raspeća, pet zlatnih, vanredno skupocenih kadionica i krasan zlatan pehar koji je bio ukrašen divno izrezanim lozovim lišćem i likovima iz bahanalskih prizora. Sem toga, bilo je mnogo manjih predmeta kojih se više ne sećam. Težina našeg blaga premašila je tri stotine i pedeset funti. Tu nije uračunato sto dvadeset i sedam prekrasnih zlatnih satova, od kojih su tri, brat bratu, vredela pet stotina dolara. Celokupnu vrednost našeg blaga proračunali smo na milion i po dolara; a kasnije, kada smo prodavali dragocenosti, pokazalo se da smo ih isuviše nisko procenili.
Malo posle, pošto smo se umirili, Legrand videći da sa najvećim nestrpljenjem očekujem od njega rešenje zagonetke, ispriča mi sve što je bilo u vezi sa otkrićem blaga.
Sećate se – poče on – da sam vam one večeri, kada ste me iznenada posetili i grejali se uz ognjište pružio jednu skicu, koja je trebalo da predstavlja moga jelenka. Verovatno se sećate i toga da sam se naljutio kada ste utvrdili da moj crtež umesto bube prikazuje pravu mrtvačku glavu. Najpre sam mislio da se šalite; tada mi je pala na um čudnovata pega na bubinim leđima i u sebi sam priznao da u vašim rečima ima nešto istine. Ipak, ljutila me vaša primedba o mom crtačkom daru i umalo nisam bacio u vatru komad pergamenta kada ste mi ga vratili.
Komad papira, hteli ste reći?
Ne. I izgledalo je kao papir, i isprva sam i ja tako mislio; ali, kada sam crtao po tom komadiću opazio sam da je to tanki pergament. Bio je, kao što znate, sasvim prljav. Kada sam ga zgužvao u srdžbi pade mi pogled na skicu, i možete već da zamislite kako sam se prenerazio kada sam zaista spazio mrtvačku glavu na istom mestu na kome sam, kako mi se činilo, nacrtao bubu. Jedan trenutak bio sam suviše začuđen da bih mogao logično da mislim. Znao sam da mi se crtež u pojedinostima mnogo razlikovao od ove skice, premda se nije mogla poricati neka sličnost.
Najzad sam uzeo sveću, seo u najudaljeniji ugao sobe i počeo pažljivije da ispitujem pergament. Kada sam ga okrenuo, našao sam svoj sopstveni crtež na drugoj strani, tačno onakav kakav sam izradio. Najpre me začudila sličnost između moje i skice mrtvačke glave; zatim mi se učinilo nerazumljivo što je ova mrtvačka glava ne samo svojim oblikom nego tako isto i veličinom bila neobično nalik na moj crtež. Te čudnovate činjenice zbunile su me sasvim u prvi mah. Sticaj neobičnih okolnosti pomete najpre uvek razum koji se trudi da nađe neku vezu, neki lanac uzroka i posledice, a kad mu to ne uspe – izgleda trenutno kao malaksao. Kada mi se svest malo više razbistrila, prenerazi me nova misao. Setio sam se potpuno jasno da na pergamentu, pre nego što sam počeo da crtam, nije mogla da se vidi nikakva mrtvačka glava, jer sam ga obrtao na sve strane ne bih li našao čisto mestance za svoju skicu. Morao bih, znači, bezuslovno da opazim mrtvačku glavu. Preda mnom je ležala neka tajna koja je prividno bila nedokučiva svakom razumnom shvatanju; pa ipak, osećao sam da u dubini moje najskrovitije svesti sviće
neka slutnja, odsev neke istine, koja se potvrdila u avanturi prošle noći. Odmah sam ustao i zaključao pergament, ne želeći da o tome više mislim dok ne ostanem sam.
Pošto ste se vi oprostili, a Jupiter zaspao, počeo sam da ispitujem stvar redom. Najpre sam se prisetio na kakav je neobičan način pergament dospeo u moje ruke. Sećao sam se tačno mesta gde smo uhvatili jelenka; nalazilo se s one strane na obali, otprilike jednu milju istočno od ostrva. Kada sam dohvatio jelenka, jako me ujeo pa sam morao da ga pustim. Uvek bojažljivi Jupiter osvrtao se ne bi li našao kakav list ili što slično čime bi bubu dohvatio. U tom trenutku istovremeno ugledasmo komadić pergamenta, koji mi se učini kao običan komad papira, upola zatrpan u pesku. Nedaleko od toga mesta opazili smo trule ostatke neke lađe. Olupine su, po svoj prilici, ležale ovde dugo vremena, jer su truli komadići drveta jedva mogli da se raspoznaju kao daske od lađe.
Dakle, Jupiter je podigao pergament, uvio u njega jelenka i dao mi ga. Vraćajući se kući susrete nas potporučnik G., i ja mu pokazah bubu. Sigurno znate kako se on oduševljava za sve novo što je u vezi sa prirodnom naukom. Stoga je odmah hteo da odnese jelenka u tvrđavu. Pre no što sam pristao stavio je jelenka u džep od prsluka, dok sam ja pergament kojim je buba bila uvijena strpao u svoj džep i ne obraćajući na njega naročitu pažnju.
Sećate se kako sam ustao i seo za sto da nacrtam jelenka, tražio sam list hartije i na svoje čuđenje nisam ga našao na mestu gde sam ga obično stavljao. Ispreturao sam takođe i fioku, ali ni u njoj ništa nije bilo; onda sam ispremetao svoje džepove ne bi li možda našao kakvo staro pismo, i tada sam napipao pergament. Čudnovate okolnosti pod kojim sam došao do pergamenta uticale su na mene.
Smatraćete me za fantastu kad vam kažem da sam odmah video vezu između ovih slučajnosti koje sam vam maločas opisao. Bez velikog truda mogao sam da spojim dve karike toga lanca; delovi jedne lađe ležali su na obali, a nedaleko od njih komad pergamenta. Izričito naglašavam komad pergamenta, a nikako hartije, pergamenta sa crtežom mrtvačke glave. Pitate se – "gde je tu veza?". Pa, poznato je da je mrtvačka glava gusarski znak, i u svim bitkama ističe se zastava sa mrtvačkom glavom.
Naglasio sam da smo našli pergament, a ne list hartije. Pergament je trajan, gotovo neistruljiv. Stvari bez velike važnosti retko se pišu na pergamentu, jer je on isuviše nezgodan za svakodnevne beleške i crteže. Ta je misao bila veoma važna za mene, a postala je još važnija kada sam pomislio na mrtvačku glavu. Zatim, i sam oblik pergamenta bio je važan za mene. Premda je jedan kraj bio otkinut, moglo se ipak videti da je pergament nekad bio duguljast kao neka povelja.
Ali – prekidoh ga – vi kažete da lobanje nije bilo na pergamentu kada ste crtali jelenka. Kakvu vezu onda pronalazite između lađe i lobanje, ako je nju, kao što sami priznajete, đavo će ga znati ko i kako nacrtao posle vašeg crteža?
Vidite, oko toga se vrti cela ta tajna, mada sam ja to mogao da objasnim bez velikog truda. Pravio sam sledeće zaključke: kad sam crtao jelenka, nije se videla nikakva lobanja na pergamentu. Dovršivši crtež, dao sam ga vama i pažljivo vas posmatrao dok mi ga niste vratili. Vi, dakle, niste mogli da nacrtate lobanju niti iko drugi u mojoj kolibi. Pa ipak, mrtavčka glava je bila tu!
Stigavši dotle u svojini mislima, napregao sam sve sile da se setim svake i najmanje
pojedinosti koja bi mi tu stvar dalje objasnila. Vreme je bilo hladno, što je redak i, kao što ćete odmah videti, za nas veoma srećan izuzetak u ovo godišnje doba. U ognjištu je plamsala vatra. Bio sam se zagrejao pešačeći i zato sam seo dalje od ognjišta. Vi ste, naprotiv, bili primakli svoju stolicu uz samu vatru. Baš kada ste hteli da razgledate moj crtež, upade u sobu njufaundlendski pas i prope se uz vas. Levom rukom milovali ste njega, dok vam je desnica, u kojoj ste držali pergament, visila mlitavo među kolenima, u najvećoj blizini vatre. Pobojah se da plamen ne zahvati pergament, i taman da vas na to upozorim, kada vi povukoste ruku i počeste pažljivo da razgledate crtež. Pošto sam sve te pojedinosti sredio u svojoj glavi, nisam više ni časa sumnjao da se lobanja pojavila na pergamentu pod uticajem toplote. Sigurno vam je poznato da ima hemijskih preparata koji se od pamtiveka upotrebljavaju kao mastilo za tajne spise. Ako takvim mastilom pišete po hartiji ili pergamentu, onda ono što ste napisali ili nacrtali posle kraćeg ili dužeg vremena iščezne i pojavi se kada se izloži dejstvu toplote na izvesnom stepenu. Ako se rastopi šafran u kiselini i razredi u četverostrukoj količini vode, dobije se zeleno mastilo, koje se često upotrebljava; crveno se dobija ako se kobalt rastopi u azotnoj kiselini. Posle kraćeg ili dužeg vremena iščeznu ta mastila sa hartije, a pojavljuju se opet pod uticajem toplote.
Ponovo sam sa pažnjom razgledao mrtvačku glavu. Ivice crteža nisu bile najjasnije izražene. Očigledno, dejstvo bojenja bilo je nepotpuno ili neujednačeno. Odmah sam naložio vatru i primakao pergament plamenu. Najpre su se time samo još jasnije istakle nežnije crte mrtvačke glave. Kada sam nastavio ogled, na kraju, prema mrtvačkoj glavi, pokaza se jedan lik, za koji mi se najpre učini da predstavlja kozu. Posle podrobnog ispitivanja došao sam do zaključka da je predstavljao jare.
Ha, ha! Verovatno nemam prava da vas ismevam – rekoh mu – jer se zaista ne sme ismevati blago od jednog i po miliona; ali, nije moguće da ćete pomoću jareta dodati i treću kariku svome lancu. Koliko mi je poznato, gusari nemaju nikakva posla sa kozama!
Ali, rekao sam vam ipak da to nije koza!
Svejedno, nije koza ali je jare; a to je opet jedno te isto!

Skoro isto; ali, ne sasvim – reče Legrand. – Sigurno ste čuli za kapetana Kida.4 U ovom crtežu poznao sam odmah vrstu hijeroglifskog potpisa, koji se, uostalom, na pergamentu nalazio tačno na onom mestu gde se dokumenti redovno potpisuju. Mrtvačka glava u poprečnom suprotnom uglu trebalo je, naprotiv, da zameni inače uobičajeni pečat ili kakav žig. Ali, sada me strašno zbunjivalo ono što je glavno: sadržaj dokumenta, tekst između žiga i potpisa. To me je prilično zbunilo: pa ipak, osećao sam se kao da me očekuje neizmerna sreća. Kako me obuzelo ovo osećanje – ne znam ni sam, a možda ga je u meni probudila i nesvesna želja. U svakom slučaju na mene je snažno uticalo Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Sem toga, sve se zbilo pod uticajem ipak čudnovatog sticaja slučajnih okolnosti toga dana. Pomislite samo: da se sve to nije desilo baš onog dana, kada je izuzetno bilo tako hladno pa smo morali da naložimo vatru! Da nije bilo one vatre i da nije utrčao moj pas, ne bi se pojavila mrtvačka glava i vi biste videli samo moj crtež... I mi ne bismo pronašli blago!
Ali, pričajte dalje; gorim od radoznalosti!
Vama je sigurno poznato kako se uporno održalo verovanje i kako se još i sada prepričava u nepromenjenom obliku: kako je zloglasni gusarski kapetan Kid zakopao svoj plen na obali
našega mora. Što se ovo verovanje tako uporno održalo, tumačio sam time što je blago ostalo još uvek zakopano. Da je Kid kasnije odneo svoje zakopano blago, ovo bi verovanje izgubilo svoj smisao i sigurno bi nestalo. Činilo mi se da je kapetana sprečio neki slučaj: recimo, na primer, gubitak kakvog spisa u kome bi se jedino nalazio tačan opis mesta gde je blago bilo skriveno, a njegovi drugovi saznali za tu okolnost pa sa svoje strane pokušali da nađu blago. Tako su možda dali povoda onom pričanju koje se održalo sve do današnjega dana. Jeste li ikad čuli da je na našoj obali iskopano kakvo blago?
Nikada.
Ali, poznato vam je da je Kid bio nagomilao neizmerno blago. Ja sam bio uveren da je jedan deo ovog blaga svakako sakriven, a vi ćete se sada jedva začuditi kad vam kažem kako sam se nadao i, štaviše, bio uveren da ću pomoću ovog pergamenta, nađenog na tako čudan način, doći do ključa kako da nađem mesto gde je blago sakriveno.
Ali, šta ste učinili da saznate istinu?
Pojačao sam toplotu i pergament opet izložio njenom uticaju. Ali ne pojaviše se nikakva slova. Pomislio sam da je prljavština kriva što mi pokušaj nije uspeo. Stoga oprah pergament pažljivo, polivši ga vrelom vodom. Zatim ga stavih u tiganj, okrenuvši mrtvačku glavu dole, a tiganj položih na gomilu žara. Posle nekoliko minuta, kada se tiganj jako zagrejao, izvadih pergament i, na svoju najveću radost, videh da su se na njemu pojavile mrlje, kao da je ispisan poredanim brojevima. Opet stavih pergament u tiganj, i nastavih da ga zagrevam. Kada sam ga ponovo pogledao, izgledao je sasvim ovako kao što ćete ga sada videti.
Legrand zagreja pergament i pruži mi ga. Ugledah u krupnim potezima sledeće brojeve, pisane crvenkastim mastilom između mrtvačke glave i jareta:
53‡‡†305))6*;4826)4‡.)4‡);806*;48†8II60))85;1‡(;:‡*8‡83(88)
5*†;46(;88*96*?;*‡(;485);5*†2:*‡(;4956*2(5*-4)8118*;
4069285);)6†8)4‡‡;l(‡9;48081;8:8‡l;48†85;4)485†
528806*81(‡9;48;(88;4(‡?34;48)4‡;161;:188;‡?;
Ali – rekoh, pružajući mu natrag pergament – sad isto toliko znam kao i pre; makar mi obećali sve drago kamenje Golkondino ako odgonetnem ovu zagonetku – to ne bih uspeo!
A, ipak – odvrati Legrand – razjašnjenje nije u stvari tako teško, kako bi moglo da izgleda na prvi pogled. Ovi brojevi sastavljaju, kao što i sami odmah uviđate, tajno pismo, tj. prevode i kriju neki smisao. Po svemu onome što sam znao o Kidu, nisam ga baš smatrao za sposobna da pronađe neko tajno pismo koje bi bilo teško protumačiti; rekoh samom sebi da je to jednostavno pismo sa brojevima, koje se neukom mornarskom mozgu moralo činiti sasvim nerazrešivo i bez ključa.
A vi ste zaista rešili zagonetku?
Bez velikog truda. Dešifrovao sam tajna pisma teža i deset hiljada puta. Morao sam najpre da odredim kojim je jezikom pismo bilo pisano. Da se nisam odmah dosetio šta znači jare, koje treba da predstavi ime Kid i samo u engleskom jeziku može to da znači, i da odatle nisam zaključio da je tekst engleski, onda bih pokušao najpre sa francuskim ili španjolskim jezikom, kojima su gusari govorili u ovim vodama. Ovako, za mene nije bilo nikakve sumnje da se Kid poslužio engleskim jezikom.
Kao što vidite, brojevi nisu rastavljeni na reči. Da je bilo tako, odmah bi mi bilo moguće da
rešim zagonetku! Jednostavno bih odabrao i izdvojio kratke reči; i pri nailaženju na reč koju sačinjava samo jedno slovo, na primer a ili 1 (jedan, ja), rešenje mi ne bi bilo nimalo teško. Ali, pošto znaci nisu bili rastavljeni na reči, počeo sam da izdvajam i one znake koji najčešće dolaze, kao i one kojih je bilo samo neznatan broj. Tako sam složio sledeću tablicu:
Znak 8 javlja se 33 puta
; javlja se 26 puta 4 javlja se 19 puta
‡ javlja se 16 puta
* javlja se 13 puta 5 javlja se 12puta 6 javlja se 11 puta
† i l javljaju se 8 puta O javlja se 6 puta
9 i 2 javljaju se 5 puta
: i 3 javljaju se 4 puta
? javlja se 3 puta
II javlja se 2 puta –
i. javljaju se jednom

U engleskom jeziku slovo e dolazi najčešće. Za njim dolaze: a, o, i, d, h, n, r, s, t, u, y, c, f, l, g, m, w, b, k, p, q, x, z. £ je tako često slovo da nema nijedne rečenice, pa ma kako kratka bila, a da se ono u njoj ne javlja češće od svih ostalih slova.
Tako imamo osnovu za dalje zaključke. Pošto u našoj tablici najčešće dolazi broj 8, uzećemo ga kao tajni znak za slovo e. Da bismo ispitali je li naše gledište opravdano, pogledajmo nalazi li se broj 8 često puta udvoje jer se e često udvaja u engleskom jeziku, kao na primer u rečima meet, fleet, speed, seen, been, agree itd. Na našem pergamentu broj 8 javlja se udvoje tačno pet puta, premda je tajno pismo kratko. U engleskom jeziku od svih reči najčešće dolaze the5 : da vidimo, onda, nećemo li naći tri znaka, uvek jednako poredana, od kojih bi poslednji bio 8; ovi znaci bi verovatno zamenjivali reč the. Kao što vidite, na pergamentu se nalazi tačno sedam takvih slogova, i to na ovaj način: ; 4 8. Stoga možemo pretpostaviti da znak tačka i zapeta predstavlja slovo t, a broj 4 da znači slovo h. Time smo učinili veliki napredak. Pošto smo sada odredili jednu reč, možemo da određujemo početke i svršetke drugih reči. Uzmimo pretposlednji slučaj, na samom kraju pisma, gde dolazi slog ; 4 8.
Znak tačka i zapeta, koji se neposredno nalazi iza sloga ; 4 8 početno je slovo jedne reči, i od šest sledećih znakova poznajemo ih ukupno pet. Ako ove znake zamenimo slovima koja im odgovaraju, a ostavimo jedno mesto prazno za nepoznati glas, onda dobijamo:
t eeth
Ako sad pogledamo celu azbuku, nećemo naći nijednog slova koje bi umetnuto između t i eeth davalo zajedno sa ovim glasovima jednu reč. Znak ih na kraju mora, prema tome, da pripada nekoj drugoj reči; ostaju nam još slova t ee.
U rečniku nalazimo kao jedinu ovde moguću reč tree (drvo). Prema tome, sa znakom koji se nalazi pred tree imamo reč the tree (drvo). Ujedno smo našli jedno novo slovo r, koje je ovim
znakom predstavljeno.
Posle nekoliko znakova nailazimo ponovo na slog ; 4 8. Tako dolazimo do jednog većeg niza:
the tree ; 4 (‡34 the ili, ako umetnemo poznata slova: the tree thr ‡?3h the.
Ako umesto preostalih znakova stavimo tačkice, dobićemo:
the tree thr... h the.
Iz ovoga možemo veoma lako da odgonetnemo reč through (kroz). Tako dobijamo tri nova slova: o, u i g, koje zamenjuju tajni znaci ‡? i 3.
Ako sada potražimo u tajnom pismu poznate znakove, naći ćemo na početku ovaj stav: 83(88 ili u slovima: egree
Tako dobijamo sasvim lako reč degree (stepen), i možemo da pretpostavimo da znak † znači slovo d.
Pođemo li za četiri slova dalje od reči degree, naići ćemo na niz:
;46(;88
Ako umetnemo poznata slova, a nepoznate znake zamenimo tačkama, pročitaćemo:
ih rtee
stav u kome odmah možemo da pročitamo reč – thirteen (trinaest). Znaci 6 i * znače slova i
i n.

Na početku tajnog pisma nalazimo dalje niz: 53‡‡†.
Postupimo li kao i pre dobićemo reč:
good (dobar).
Zasebno slovo pred good može da znači samo a;6 obe prve reči glase dakle: a good.
Sad je već vreme da sastavimo ključ i tablicu, pa da tako olakšamo posao. Ona ima ovakav
izgled: 5 znači a, † = d, 8 = e, 3 = g, 4 = h, 6 = i, * = n, ‡ = o, (= r, ; = t.
Dakle, znamo deset najvažnijih slova, i još mi preostaje da vam objasnim kako mi je uspelo dalje odgonetanje.
Odgonetnuvši tako čitav pergament, dobio sam ovaj tekst: A good glass in the bishop 's hostel in the devil's seat fortyone degrees and thirteen minutes north-east and by north main branch seventh limb east side shoot from the left eye ofthe death's-head a bee line from the tree through the shot fifty feet out.7
Ali – upletoh se ja – još mi se i sada čini prilično nejasno značenje ovih reči. Kakav smisao može čovek da nađe u ovom poklapanju: devil's seats, death's heads i bishop's hotels!
Priznajem – reče Legrand – da stvar izgleda teška ako se površno pogleda. No ja sam svoju pažnju obratio na to da ovu rečenicu raščlanim na prirodne delove od kojih ju je složio sastavljač tajnog pisma.
Hteli ste da stavite interpunkciju?
Tako otprilike.
Ali, kako ste u tome uspeli?
Pomislite da onaj koje pisao nije namerno rastavljao reči jednu od druge, samo da bi otežao rešenje. Sada se moglo pretpostaviti da je ovaj ne baš oštroumni čovek, kakav je
očigledno bio pisar, preterao verovatno u tome. Kada je pri sastavljanju svoga pisma dospeo do jednog mesta, koje je označavalo kakav mu drago svršetak ili možda kraj rečenice, on se pri tome trudio da zbije još gušće svoje znake na tome mestu nego inače. Ako razgledate pergament, naći ćete pet mesta na kojima su znaci zbliženi na osobit način. Ovaj ključ upotrebio sam da ovako raščlanim rečenicu:
A good glass in the Bishop s hostel in the devil's seat – forty-one degrees and thirteen minutes – north east and by north – main branch seventh limb east side – shootfrom the left eye ofthe death 's head – a bee linefrom the tree through the shotfiftyfeet out.
– Ali, baš zbog ove podele, stvar mi je još nerazumljivija – rekoh ja.
– I meni je bila isto tako nekoliko dana – odgovori Legrand – raspitujući za mesto nedaleko od o'strva Saliven, koje bi se zvalo Bishop's Hotel (razume se da nisam upotrebljavao zastarelu reč hostel). Kako nisam mogao da dobijem nikakvo obaveštenje, hteo sam svoja ispitivanja da proširim na veći prostor, da bih postupao što smišljenije, kad mi jednog jutra, sasvim iznenada, pade na um da bi se reči Bishop's Hotel mogle da odnose na porodicu Bessop koja je od davnina imala staro vlastelinske dobro, udaljeno četrdeset milja severoistočno od ostrva. Otišao sam do plantaže da se o tome raspitam kod starijih crnaca. Najzad se seti jedna starica da je čula za Bessop Castle (Besopov dvor), i reče mi i da bi mogla tamo da me odvede; ali, reče, to nije ni dvorac ni gostionica, nego jedna visoka pećina.
Dadoh joj dobru nagradu, pa, pošto je malo premišljala, pristade da me odvede. Pećinu nađosmo bez osobite teškoće, i ja počeh da istražujem mesto, pošto sam najpre ženu poslao natrag. "Dvor" se sastojao od nepravilnih, ispremetanih urvina i pećina; jedna od tih pećina zape mi naročito za oko svojom visinom, položajem i čudnim oblikom. Popeh se i bacih pogled naokolo, ne znajući ni sam tačno šta dalje da preduzmem. Dok sam se tako kolebao i razmišljao, ugledah najedanput jednu uzanu isturenu kamenu gredu na istočnoj strani pećine, otprilike tri stope ispod vrha na kome sam se nalazio. Ta greda štrčala je napred nekih osamnaest palaca, široka samo jednu stopu, a zbog udubljenja, koje se nalazilo odmah više nje, mnogo je ličila na duboke naslonjače naših predaka. Nisam sumnjao da je to "đavolsko sedalo", koje je pominjano u pergamentu; i sada mi je cela tajna izgledala jasna.
Sada sam znao da je "dobro staklo" moglo značiti samo dogled, jer reč "staklo" pomorci retko upotrebljavaju i u drugom smislu. Trebalo je, a da to nije teško razumeti – da upotrebim dogled, i to u tačno određenom pravcu. To je, kako mi se činilo, bilo naznačeno u onom odeljku pergamenta u kome se govori o "41 stepenu, 13 minuta i severo-severoistočnom pravcu". Veoma uzrujan, pohitao sam kući, uzeo dogled i povratih se natrag pećini.
Spustio sam se sa vrha na isturenu stenu i opazio da se na njoj moglo stajati samo na osobit način. Ova činjenica kao da je potvrđivala ispravnost moga naslućivanja. Razumljivo je da su se 41 stepen i 13 minuta mogli da odnose samo na ugao koji bi imali da zatvaraju pravac gledanja i vidljivi horizont, jer je horizontalni položaj bio jasno određen rečima "severo-severoistočno". Odmah sam odredio severo-severoistočni pravac pomoću džepnog kompasa; zatim, pošto sam postavio dogled koliko sam tačnije mogao, otprilike pod uglom od 41 stepena, dizao sam ga oprezno i spuštao, dok mi pažnju nije privukla čudnovata čistina u lišću nekog udaljenog stabla, koje se znatno izdizalo iznad ostalog drveća. U sredini ove čistine spazio sam belu pegu; ali nisam mogao da odredim šta je to bilo. Pošto sam pažljivo udesio oštrinu dogleda, ugledao sam
ljudsku lobanju.
Posle ovog otkrića zagonetka mi je bila jasna, jer su se reči "glavna grana sedmi ogranak istočna strana" mogle da odnose samo na mesto na kome je lobanja uz drvo bila pričvršćena, a reči "zategnuti kanap od levog oka lobanje" bile su takođe sasvim razumljive. Shvatio sam da je trebalo spustiti jednu kuglicu kroz levo oko lobanje, a da pravac između stabla i kuglice do mesta na koje bi kugla udarila, produžen za pedeset stopa, mora da označuje mesto na kome se nalazi blago.
Sve je to veoma jasno – rekoh – i mada je vesto kombinovano, ipak je veoma jednostavno. Šta ste radili pošto ste ostavili Besopov dvor?
Kada sam pažljivo odredio položaj drveta, krenuo sam kući. Čim sam ostavio "đavolje sedalo", nestade iz vida okrugla čistina i nisam više mogao da je ugledam ma u kom bilo pravcu. Na ovom putovanju do Besopova dvora pratio me je Jupiter, koji je već nekoliko nedelja bio zabrinut zbog moga čudnovatog ponašanja i nikako nije hteo da me pušta samog. Idućeg dana ustao sam veoma rano, izmakao njegovoj pažnji i uputio se prema brežuljcima da potražim stablo. Našao sam ga posle velikog truda. Kada sam predveče došao kući, hteo je Jupiter da me izdeveta. Drugi deo pustolovine znate.
Da – rekoh – samo ne mogu sebi da objasnim vaš način govora i vaše ponašanje kad ste jelenka o kanapu vitlali po vazduhu. Morao sam svakako da pomislim da ste poludeli! I zašto ste uporno hteli da spustite bubu kroz lobanju, umesto da prosto proturite kakav visak?
Ljutilo me što ste me smatrali za ludog, pa sam hteo da vas malo nasamarim. Stoga sam vitlao jelenka po vazduhu; zato je morao Jupiter da ga popne na drvo i proturi kroz levo oko mrtvačke glave!
Sada mi je jasno sve, sem jedne stvari. Šta znače oni kosturi koje smo našli u jami?
O tom pitanju ne znam ništa određenije od vas. Mogu samo da nagađam – premda bi bilo užasno da verujem u takve grozote. Kidu je – ako je zaista Kid zakopao ovo blago – bila potrebna za taj posao pomoć; pa, kada je posao bio svršen, moglo mu se učiniti za umesno da smakne sa ovoga sveta one kojima je bila poznata tajna. I dok su njegovi pomoćnici bili još u jami, bilo je dovoljno da mlatne motikom dvaput ili desetak puta. Ko bi to znao!
1843.
Preveo: Momčilo Jojić

1 Masa (engl.) – iskvareno od mister: gospodin, gospodar. 2 l jard (yard) = 0,914384 m.
3 stopa (foot) = 30,4794 cm 4 kidd (eng.) – jare.
5 the – određeni član u engleskom jeziku. 6 a je neodređeni član u engleskom jeziku.
7 Jedno dobro staklo u biskupovom dvoru na đavoljem sedalu četrdeset ijedan stepen i tri- naest minuta sever-severoistočno glavna grana sedmi ogranak istočna strana zategnuti kanap od levog oka lobanje do drveta preko kuglice pedeset stopa ustranu.

CRNA MAČKA

Ne mogu očekivati da će mi se verovati tako čudnovat, pa ipak tako jednostavan događaj, koji ću sada ispričati. Bilo bi ludo od drugih ljudi zahtevati da prime za istinu ono što ni sam moj razum ne može da shvati. Pa ipak, nisam lud; a siguran sam i da ne sanjam. Ali sutra ću umreti, pa bih danas hteo da olakšani svoju savest. Namera mi je da svojim bližnjima ispričam kratko i jasno niz domaćih doživljaja. Oni su me najpre zbunjivali i mučili, i najzad su me upropastili. Neću pokušavati da ih objasnim. Za mene su bili užasni, dok se drugima možda čine više smešni nego strašni. Možda će nekad, docnije, neka obdarena ličnost umeti da objasni moja fantastična priviđenja kao svakodnevne, same po sebi razumljive pojave; ali, to bi morao da bude bistar, oštrouman i manje razdražljiv od mene duh, koji bi u događajima o kojima ja s jezom govorim, video samo obične odnose između uzroka i posledice.
Već od moje rane mladosti smatrali su me neobično uzbudljivim i nežnim. Moja dobrodušnost tako se jako ispoljavala da je izazivala ruganje mojih drugova. Voleo sam naročito životinje, i roditelji bi me osobito obradovali kad bi mi doneli u kuću neka od tih milih stvorenja. Svaki slobodan trenutak provodio sam sa njima, a najsrećniji sam bio kad sam mogao da ih hranim i milujem. Što sam bivao stariji, i ta ljubav je rasla, i čak u zrelo doba bila mi je izvor najlepše radosti. Ko je ikada voleo pametnog i vrednog psa tome ne moram da kažem sa kakvom zahvalnošću životinja ume da nagradi i najmanji znak naše nežnosti. Nesebična i požrtvovana ljubav životinje ima u sebi nečega što duboko dira u srce svakoga ko je imao često priliku da posmatra bedno prijateljstvo i oveštalu vernost ljudsku.
Rano sam se oženio i bio srećan što sam u svojoj ženi našao srodnu dušu. Uočivši moju ljubav prema životinjama, ona nije propuštala nijednu priliku a da mi ne pokloni najlepše primerke. Imali smo ptice, zlatnih ribica, divnog psa, kunića, jedno majmunče i jednu mačku.
Ova mačka bila je neobično krupna i lepa životinja, potpuno crna; odlikovala se vanrednom razboritošću, i moja žena, koja inače nije bila nimalo praznoverna, opominjala me je često na staro, u narodu ukorenjeno verovanje: da su sve crne mačke uklete veštice. Time ona nije mislila ništa ozbiljno; ja to spominjem samo stoga što mi to pade na pamet.
Mačka se zvala Pluton i bila je moj ljubimac. Nisam dozvoljavao da je hrani niko drugi, i stoga me je pratila na svakom koraku po celoj kući. Sa teškom mukom mogla se uzdržati da me ne prati i na ulici.
Naše prijateljstvo trajalo je više godina, no, za to vreme (stid me je da priznam) prokleti alkohol iskvari moj karakter. Postajao sam iz dana u dan ćudljiviji, razdražljiviji i bezobzirniji prema svetu. Ni u razgovoru sa svojom ženom nisam mogao da se uzdržim od surovih i grubih reči. Najzad sam počeo da je tučem. Životinje su morale da pate zbog moje nepostojane ćudi. Nisam ih samo zanemarivao, štaviše ja sam ih i zlostavljao. Mada me ništa nije moglo zadržati da ne istučem kuniće, psa ili majmuna, kad bi slučajno ili iz stare privrženosti, istrčali da me sretnu, ipak sam umeo uvek toliko da se savladam, da na Plutonu ne iskalim svoju zlovolju. Ali,
bolest mi se sve jače pogoršavala – te najzad i Pluton, koji je međutim ostario i zbog toga postao zlovoljan, morao je da trpi da se i na njemu iskaljuje moja zlovolja.
Vraćajući se jedne večeri dobro nakresan kući iz jedne gradske krčme, uvrteo sam sebi u glavu da me mačka više ne podnosi. Ščepah je, no ona me, u strahu od moje jarosti, ugrize malo za ruku. Ja se pomamih. Sam sebe nisam mogao da prepoznam. Kao da mi se odjednom duša otrgla i pobegla iz tela, a neka đavolska pakost, još nadražena alkoholom, ispunila svaku česticu. Izvukoh nožić iz džepa od kaputa, otvorih ga, ščepah nesrećnu životinju za vrat i iskopah joj sasvim lagano jedno oko. Crvenim od stida, a strahovita jeza me obuzima dok opisujem ovaj prokleti i zločinački čin.
Kad sam se sutradan posle spavanja istreznio i od svog pijanstva potpuno osvestio, obuze me osećanje užasa i kajanja zbog svog gadnog postupka, ali to je bilo sasvim slabo polovično osećanje, jer duša u tome nije imala nikakvog udela. Ponovo ogrezoh u svoj raspusan život, i u vinu utopih svaku uspomenu na to delo.
U međuvremenu, mačka se lagano oporavila. Prazna očna duplja pružala je, istina, strašan prizor, ali, kao da životinja nije osećala nikakve bolove. Išla je kao i obično po kući, ili je, što nimalo nije čudno, od mene bežala s užasom, čim bi me ugledala. Svoje negdašnje duševne osobine nisam bio još sasvim izgubio, pa me u srce dirala očigledna mržnja jednog stvorenja, koje me nekad toliko volelo. No, ovo osećanje ustupi ubrzo mesto ljutini. Zatim zagospodari mnome još neki duh pakosti da bi me potpuno i do kraja upropastio. O ovome duhu filozofija mnogo ne govori. Sad sam sasvim siguran, kao što zaista imam živu dušu, da je i duh pakosti jedan od najiskonskijih i najjačih nagona, elementarno svojstvo koje u osećajnom životu čovečjem da je smisao njegovom karakteru. Ko nije sto puta sebe uhvatio pri kakvom gadnom ili smešnom činu koji je izvršio samo zbog toga što nije trebalo da ga izvrši? Zar nam nije uvek prijamo, uprkos našem jasnom rasuđivanju, da prekršimo zakon jedino stoga što je zakon? Ovaj duh pakosti, kao što rekoh, sasvim me je upropastio. Neobjašnjiva želja duše da samu sebe muči, da vrši nasilje nad svojom sopstvenom prirodom, da čini nepravdu radi nepravde, nagnala me je na dalja zlostavljanja i podstakla me da još povećam muke nevine bezazlene životinje.
Jednog dana namakoh joj hladnokrvno omču oko vrata i obesih je o jednu granu; obesih je, sa suzama u očima i gorkim kajanjem u srcu – obesih je, jer sam znao da me je volela, jer sam osećao da mi nije dala nikakvog povoda za ovo grozno delo; obesih je, a znao sam da je moj postupak greh, smrtan greh, koji dovodi u opasnost spasenje moje besmrtne duše i udaljuje me možda i od beskrajne milosti premilostivog i strašnog tvorca.
Prve noći posle ovog svirepog dela trže me iz sna uzbuna zbog požara. Zavese oko moje postelje buktale su u plamenu. Cela kuća je gorela. Moja žena, jedna služavka i ja jedva smo spasli živote iz ognja. Sve je bilo uništeno; plamen je progutao sve moje zemaljsko imanje, i ja bez otpora padoh sada u očajanje.
Nisam toliko slab da bih ovu nesreću i grozno delo dovodio u neku zajedničku vezu kao uzrok i posledicu. Ali, ja pričam samo povezani niz činjenica, pa stoga ništa ne bih hteo da izostavim. Idućeg dana posle požara posetio sam ruševine. Svi zidovi, sem jednoga, bili su porušeni, a to je bio unutrašnji zid, otprilike u sredini kuće, uz koji je pre bilo postavljeno uzglavlje moje postelje. Na njemu se gotovo sav malter odupro vatri, zbog toga, tako sam sma- trao, što je zid nedavno bio malterisan. Oko ovog zida skupila se gomila sveta, i mnogi od njih
kao da su veoma pažljivo posmatrali jedno određeno mesto. Reči "Neobično!", "Čudnovato!" i slični izrazi probudiše u meni radoznalost. Priđoh bliže i spazih, na belom zidu, kao utisnuti bareljef jednu ogromnu mačku. Otisak je bio neobično veran prirodnom liku. Životinja je oko vrata imala namaknuto uže.
Kada sam prvo ugledao tu utvaru – jer drukčije nisam mogao ni da pomislim – zgranuh se od čuda i užasa. Polako se pribrah. Setih se da sam obesio mačku iza kuće u vrtu. Na uzbunu zbog požara provalila je gomila u taj vrt, i neko mora da je otkinuo životinju i bacio kroz otvoreni prozor u moju sobu. Verovatno je to učinjeno s namerom da me probude. Kada su se zidovi rušili, pritisnuli su žrtvu moje svireposti uz svezi malter i pod uticajem vatre kreč se spojio sa amonijakom iz lešine, te je na sebi otisnuo sliku koju sam sada video.
Mada sam bio zadovoljan ovim objašnjenjem, ipak nisam mogao da umirim svoju savest. Čitave mesece proganjala me je slika ove mačke, dok se u meni budilo nekakvo neodređeno osećanje koje mi je ličilo na kajanje. Išao sam tako daleko, da sam čak zažalio što sam izgubio životinju, i po raznim krčmama, koje sam sada često posećivao, počeo sam da tražim mačku, koja bi, što je moguće više, bila slična mrtvoj, ne bi li mogla da je zameni.
Jedne noći dok sam, upola otupeo, sedeo u jednoj isuviše ozloglašenoj jazbini, skrenu mi najedared pažnju na sebe nekakav crn predmet, koji je ležao na ogromnom buretu od rakije ili ruma, koji su predstavljali glavni nameštaj ovog pakla. Pošto sam već poduže neprekidno buljio u tom pravcu, začudio sam se kako nisam ranije opazio taj crni predmet. Primakoh mu se i dodirnuh ga rukom. Bila je to neka velika mačka, isto tako velika kao moj mrtvi ljubimac, i bezmalo, tako mu je bila slična da čovek ne bi mogao da ih razlikuje. Samo, dok Pluton nije imao na sebi nijedne bele dlake, kod ove životinje opazio sam, nesumnjivo, nejasnu belu pegu, koja se protezala gotovo preko celih grudi.
Čim sam dodirnuo mačku, ona se podiže, predući i tarući se o moju ruku, kao da je bila veoma ushićena što sam na nju obratio pažnju. To je bila životinja kakvu sam tražio! Odmah sam hteo da je otkupim od krčmara; ali, on nije ništa tražio za mačku, nije uopšte ništa znao o njoj, jer je dotada nije ni video.
Nastavih da je milujem, a kada sam pošao kući, životinja kao da je htela da me prati. Ja joj to dozvolih, a usput sam se saginjao s vremena na vreme da je pomilujem. U mome stanu odmah se odomaćila i postala brzo ljubimica moje žene.
Posle kratkog vremena, probudi se u meni žestoka odvratnost prema mački. To je bilo baš suprotno mome očekivanju; ni sam ne znam kako i zašto – njeno neprestano ulagivanje najpre mi je postalo dosadno, pa mi se najzad zgadilo. To osećanje zlovolje i odvratnosti pretvorilo se postepeno u najogorčeniju mržnju. Izbegavao sam životinju. Neko osećanje stida i sećanje na moju pređašnju svirepost uzdržavali su me ipak da je ne tučem. Nekoliko nedelja savlađivao sam se da je ne tučem i ne mučim; ali, moja odvratnost rasla je polako. Bežao sam od ove mačke kao od otrovnog daha kuge.
Moju mržnju pojačavalo je i otkriće da je i ovoj mački, kao i Plutonu, iskopano jedno oko. No, baš zbog ove okolnosti porasla je ljubav moje žene prema ovoj životinji, jer je u velikoj meri bila prožeta onim čovečanskim osećanjima, koja su ranije mnome vladala i bila za mene izvor tako česte i čiste radosti.
Što je mene više obuzimala odvratnost prema mački, to je ona prema meni bivala nežnija.
Proganjala me na svakom koraku takvom tvrdoglavošću, o kojoj ću samo teškom mukom kod čitaoca stvoriti približan pojam. Kada bih seo, zavukla bi se pod moju stolicu ili bi mi skočila u krilo i obasula me odvratnim milovanjem. Kada bih ustao da idem, zaplitala bi mi se među noge i skoro bi me srušila, ili bi se zakačila dugim i oštrim kandžama o moj kaput i uspuzala se uz mene. U takvim trenucima bio sam često u iskušenju da je jednim udarcem pesnice usmrtim, ali, svaki put sam odustajao, jedno zbog sećanja na svoj pređašnji zločin, ali, najviše – to moram odmah da priznam – iz bezgraničnog straha od ove životinje. ;
Taj strah nije bio od telesnih povreda koje bi mačka mogla da mi zada – ne znam ni sam kako bih objasnio svoje čudnovato osećanje. Stid me je da priznam – čak i u ovoj zločinačkoj ćeliji stid me da priznam – da su užas i strah, koje je životinja budila u meni, postajali nepodnošljivi, stvarajući takav košmar da se od njega ne može luđi zamisliti. Žena mi je više puta obratila pažnju na čudnovat oblik bele pege, koju sam već spomenuo, jer je to bila jedina vidljiva razlika između ove životinje i one koju sam umorio. Čitalac će se setiti da se ova pega, bez obzira na veličinu, pokazala prvo samo u nejasnim konturama. Malo-pomalo, razvijajući se jedva primetno, postadoše mutne crte jasnije, mada se moj razum dugo vremena uzalud opirao da u to poveruje. Ocrtavale su oblik jednog predmeta, koji samo sa užasom spominjem, jer mi je više od svega ostalog na svetu ulivao odvratnost i strah tako da bih životinju tukao, samo da sam se usuđivao. Bila je to – velim – slika nečeg strašnog, nečeg groznog – slika vešala! O, užasno, strašno obeležje zločina, agonije i smrti!
Sada sam bio zaista bedan, bedniji od ijednog ljudskog stvora. I jedna glupa životinja, koju sam potcenjivao kao i onu što sam ubio, jedna glupa životinja bila je kadra tako da me muči, mene, čoveka stvorenog po slici uzvišenog Tvorca! Danju me nije puštala ni za trenutak samog, a noću su me svakog časa mučili jezivi snovi i kada bi me iz sna probudio nekakav neiskazani strah, osećao sam topli dah životinje na svome licu i njeno teško telo pritiskivalo mi je grudi kao mora, koja večno tišti i koje se ne možeš osloboditi.
Poslednji, slab ostatak dobrih sklonosti u meni podlegao je takvim mukama. Pakosne misli bile su mi jedini bliski znanci, a to su bile najmračnije, najodvratnije misli. Moja unutrašnja uobičajena izmučenost pretvorila se u divlju mržnju prema svemu i svačemu, prema celom čovečanstvu. A žrtva mojih naglih, čestih i neobuzdanih ispada besnila, bila je, avaj, moja sirota žena, koja je ćutke podnosila sve, mnogo patila, i nikad se nije tužila.
Jednoga dana siđe ona sa mnom radi nekog domaćeg posla u podrum stare kuće, u kojoj smo sada morali da stanujemo zbog svog siromaštva. Mačka pođe za mnom niz strme stepenice i umalo me ne obori, izazivajući u meni bes. Zaboravivši u svojoj izbezumljenosti detinjasti strah koji mi je dosada uzdržavao ruku, zgrabih sekira, zamahnuh na mačku i sigurno bih je smoždio da ju je sečivo zakačilo. Ali, žena mi zadrža ruku. Njeno posredovanje razbukta u meni đavolski bes. Odgurauh je od sebe i razmrskah joj sekirom lobanju. I ne jauknuvši, sruši se ona na zemlju. Kad sam izvršio odvratno ubistvo, odmah počeh mimo da razmišljam, kako bih sakrio leš.
Znao sam da ga ne mogu otpremiti iz kuće ni po danu a ni po noći, a da me ne opaze susedi. Mnogo planova vrzmalo mi se u glavi. Tako sam bio smislio da telo isečem na sasvim male komadiće i da ga spalim. Onda sam hteo da ga zakopam u podrum. Razmišljao sam, takođe, ne bi li bilo bolje da ga bacim u bunar u dvorištu, ili da ga stavim u kakav sanduk, koji bi nosač mogao kao robu da iznese iz kuće. Najzad mi pade na um jedna misao, koja mi se učini
najprihvatljivija. Odlučih da leš uzidam u podrum, kao što su, po starim pričama, nekada, u staro doba, radili kaluđeri sa svojim žrtvama.
Podrum kao da je bio stvoren za ovaj cilj. Zidovi su mu bili lako građeni i nedavno olepljeni svežim malterom, kome vlažni vazduh nije dao da se osuši. Sem toga, olakšao mi je posao neupotrebljavani kamin u jednom zidu koji je bio zaravnjen i izjednačen sa ostalim zidovima. Nisam sumnjao da ću na ovoj strani lakše povaditi cigle, i da ću, pošto leš sakrijem unutra, otvor moći tako zazidati da niko nikad ništa ne posumnja.
Nisam se prevario u svom računu. Jednom gvozdenom polugom rasklimao sam i povadio cigle, zatim sam pažljivo naslonio leš na unutrašnji zid, podupro ga tako da je stajao uspravno, a rupu sam opet zazidao bez velike teškoće, isto onako kao što je i pre bilo. Uspeo sam bez mnogo muke da zamesim neku vrstu maltera, koji nije mogao da se razlikuje od onoga po ostalim zidovima, i da njime pažljivo premažem svoje zidarsko delo. Kada je i to bilo gotovo, osećao sam se veoma zadovoljnim što je sve u redu. Nije mogao da se opazi ni najmanji trag moga rada. Sa poda sam uklonio otpatke sa najvećom pažnjom. Obazirao sam se pobednički i rekao samom sebi: "Bar ovde mi rad nije bio uzaludan".
Zatim sam potražio mačku, koja je bila kriva za svu tu nesreću; bio sam čvrsto odlučio da je smaknem. Da mi je u tom trenutku istrčala na put, sudbina bi joj bila zapečaćena. No, lukava životinja beše videla moj pomamni nastup, pa kao da je znala da mi u sadašnjem raspoloženju ne sme izaći pred oči. Nemoguće je zamisliti ili opisati ono duboko, blaženo osećanje olakšanja, koje sam osetio, jer je bilo nestalo proklete životinje. I noću me je ostavila na miru, te sam spavao dubokim i mirnim snom prvi put posle one noći kad sam je doveo kući. Ali, spavao sam, spavao, iako je teško ubistvo ležalo na mojoj duši.
Prođe drugi i treći dan, a moj mučitelj se ne pojavi. Odahnuo sam, još jednom kao slobodan čovek. Životinja je od užasa pobegla od kuće za svagda. Nikad je više neću videti! Mojoj sreći nije bilo kraja! Sećanje na moje odvratno delo malo me je uznemiravalo. Povede se čak i istraga, ali, naravno, ništa ne bi pronađeno. Štaviše, morao sam da dopustim i kućnu premetačinu; ali i ona prođe bez uspeha. Spokojno sam mogao očekivati srećnu budućnost.
Četvrtog dana posle ubistva banu neočekivano policija, da još jedanput izvrši pretres. Pošto sam bio uveren da se moje skrovište ne može naći, na meni se nije opažao ni najmanji trag zbunjenosti. Činovnici me pozvaše da ih pratim pri ovoj kućnoj premetačini. Nijedan budžak ni ugao ne ostaviše nepregledan. Najzad, siđoše po treći ili četvrti put u podrum. Išao sam pred njima, ne zadrhta mi nijedan mišić, dok mi je srce tako mimo kucalo kao kod čoveka koji spava čiste savesti. Skrštenih ruku na grudima, koračao sam bezbrižno po podrumu. Smatrajući da su završili svoj posao, policajci se spremahu da idu. Grudi moje htedoše da prsnu od radosti. Morao sam naći i neku pobedničku reč kojom bih udvostručio njihovo uverenje o mojoj nevinosti.
Gospodo – rekoh, dok su se peli uz stepenice – radujem se mnogo što sam ublažio vašu sumnju. Želim vam u budućnosti svako dobro i malo više uljudnosti. Nego, gospodo, ovo je veoma dobro građena kuća. (U besnoj želji da kažem nešto spokojnim glasom, teško da sam znao šta uopšte govorim.) Mogu vam reći, jedna izvanredno solidna kuća. Ovi zidovi – vidite li, gospodo? – veoma su jaki. I tada, luđački kočoperan, stadoh da udaram žestoko palicom koju sam držao u ruci, baš po onom zazidanom mestu, iza koga je bilo mrtvo telo moje mile žene.
Kad... sačuvaj i odbrani me Bože od kandži sataninih! – tek što se stišao odjek mojih
udaraca a iz groba odgovori jedan glas: kao vapaj, koji je isprva bio tih i malaksao, kao piska malog deteta; ali odmah zatim pređe u tako neprekidan zvonak jauk, da groznijeg nikad nisam čuo, pa onda odjeknu stravično, pobedničko zavijanje kakvo može da dopre samo iz pakla, iz grla onih koji su osuđeni na večne muke.
Nemoguće je da ispričam šta sam osetio u tom trenutku! Izvan sebe, zateturah se prema suprotnom zidu. Jedan trenutak, činovnici su stajali na stepenicama nepokretni i obuzeti užasom. Ali, odmah zatim latiše se posla desetak snažnih ruku da razore zid. Kada se zid srušio, pred njihovim očima, uspravan, obliven krvlju pokaza se leš, koji je već jako počeo da trune. A na glavi leša, širom razjapljenih crvenih čeljusti i jednim sjajnim okom, čučala je grozna mačka, koja me je svojom moći navela na ubistvo i sad me izdajničkim svojim glasom predala dželatima. To čudovište bio sam zazidao u grob zajedno sa mrtvim telom.
1843.
Preveo Momčilo Jojić