Jovan Dučić

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

rođen je u Trebinju, ali godina i tačan datum nisu ni danas sa sigurnošću utvrđeni. Prema rečima samog književnika, koje možemo smatrati najverodostojnijim, datum je 5. februar 1874. Potiče iz trgovačke porodice, od oca Andrije, koji je već 1875. poginuo u hercegovačkom ustanku, i majke Jovanke, Joke (rođ. Vladislavić).

Školuje se u Trebinju, Mostaru i Sarajevu, a u Somboru završava tada čuvenu učiteljsku školu. U somborskom listu Golub objavljena mu je prva pesma, „Samohrana majka“, ispevana pod uticajem Vojislava Ilića. Pesme nastavlja da objavljuje u novosadskom Nevenu, sarajevskoj Bosanskoj vili i cetinjskoj Novoj Zeti. Od 1893. radi kao učitelj u Bjeljini ali zbog patriotske pesme „Otadžbina“ dobija otkaz po odluci Zemaljske vlade u Sarajevu. Ponovo je u Mostaru gde druguje sa pesnikom Aleksom Šantićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem. Nacionalno i kulturno angažovani u srpskom društvu „Gusle“, oni 1896. pokreću Zoru, list za zabavu, pouku i književnost. Ambiciozan i željan da upozna svet, Dučić 1899. odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije.

Poslednjeg dana devetnaestog veka, 31. decembra 1899, stiže u Pariz. Oduševljen je modernom francuskom poezijom parnasovaca i simbolista koji postaju njegovi pesnički uzori. U izdanju Mostarske Zore izlazi mu prva zbirka pesama Pjesme 1901, a u beogradskom Delu naredne godine objavljuje esej „Spomenik Vojislavu“, povodom podizanja spomenika pesniku Vojislavu Iliću na Kalemegdanu. Taj tekst u kome obrazlaže svoju pesničku poetiku zasnovanu na idealima parnasovske skladne forme i simbolističke lirske slutnje, postaće program čitave jedne generacije mladih autora, u kojoj, uz Dučića, najvažnije mesto pripada Milanu Rakiću.

Nakon što je diplomirao u Ženevi, 1907. dolazi u Beograd i postaje pisar u Ministarstvu inostranih dela. Godinu dana potom pojavljuje se njegova druga zbirka, Pesme, u izdanju Srpske književne zadruge. Ispevana u simetričnim dvanestercima, ova knjiga spada među najznačajnija ostvarenja srpskog pesništva a Dučiću donosi veliki ugled i slavu, što je potvrđeno i u znamenitoj Antologiji novije srpske lirike (1911) Bogdana Popovića u kojoj je Dučić ubedljivo vodeći autor, zastupljen sa čak tridet i tri pesme.

Paralelno se odvija i Dučićeva uspešna diplomatska karijera. Najpre je 1910. postavljen je za atašea srpskog poslanstva u Carigradu da bi iste godine bio premešten u Sofiju. Od 1912. bio je sekretar poslanstva u Rimu, zatim 1914. u Atini pa od 1918. do 1922. savetnik poslanstva u Madridu. Kao delegat pri Ligi naroda u Ženevi boravi 1924, a od 1926. do privremnog penzionisanja naredne godine radi kao otpravnik poslova u Kairu. U to vreme počinje da priprema i svoja sabrana dela čiji se prvi tomovi (Pesme sunca i Pesme ljubavi i smrti) pojavljuju 1929. godine da bi naredne godine izašli i Carski soneti, Plave legende i Gradovi i himere.

Redovni član Srpske kraljevske akademije postaje 1931. kada se vraća u aktivnu diplomatsku službu, najpre kao otpravnika poslova u Kairu, a potom od 1932. kao poslanik u Budimpešti i Rimu. Od 1937. postavljen je za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora i odlazi na dužnost u Bukurešt. U Madrid stiže 1940. godine a po izbijanju Drugog svetskog rata, preko Lisabona, odlazi u Sjedinjene Države, u grad Gera u Indijani gde će do smrti živeti kod svog rođaka industrijalca Mihaila Dučića.

Nastavlja književni rad, u Pitsburgu objavljuje monografiju o grofu Savi Vladislaviću (1942) i niz publicističkih rasprava, mahom o političkim i nacionalnim pitanjima. Umire 7. aprila 1943. godine od španske groznice. Na dan sahrane, 9. aprila, u iz štampe izlazi zbirka Lirika u kojoj pesnik vodi veliki lirsko-metafizički dijalog sa Bogom. Dučićevi posmrtni ostaci preneti su kasnije ove godine iz Gere u portu srpskog manastira Sv. Save u Libertvilu, da bi konačno, prema njegovoj testamentarnoj želji, bili preneseni u Trebinje 22. oktobra 2000. godine i uz najviše počasti položeni u kriptu crkve hercegovačke Gračanice na Crkvinama iznad Trebinja.

Reči istoričara umetnosti Milana Kašanina najbolje sažimaju Dučićev život: „Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpao iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao.“

[You must be registered and logged in to see this link.]

ГНЕЗДО

плетем своје гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве,
А, кô цвет џиновски, оно ипак расте.

Све му мирне звезде светле кад се смркне, И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне, Држећ мртви поглед пут наших висина.

У гнезду ће бити све ћутање шумâ, И све песме рекâ у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума — Докле златно перје расте моме тићу.

Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама
Путује у небу изгубљена звезда.
И по мирном путу од мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЛЕПОТА

Hа моме узглављу сву ноћ мирисаху Чежњиво и слатко твоје тамне косе, Док се шапат чуо као песма росе,
И дуге заклетве у очајном даху.

А ја ипак не знам за радост и срећу; Ја се бојим твоје подмукле Лепоте, Да освету једном не затражи већу За свирепа права што јој други оте.

Благосиљаш ропство и тегобне узе, Срде ти је пуно небескога плама,
И сишла са мном до патње и срама, И пролила си најсветије сузе.

А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом — Да не дигне једном, као гладна вила,
Док жалосна срца и не слуте о том, Два своја у сузе замочена крила.
И док љубав гори свим жељама њеним, И ноћ тече дуга, мирисава, собна,
Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна Лепота, с очима вечно замишљеним.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СУТОН

Jа те волим једним жаром невеселим, И сумњом у тугу и лепоту јада;
Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сви нестали у те, Као изгубљени звук у долинама.

И сто воља као белих јата к југу,
Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана — Кô сто бледе деце у литију дугу.

Дигла си сто мржња да стражаре, као
Сто црних једрила, сва пред твојом луком... И тако мом даху принела си руком
Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене,
Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична,
Стојиш измеђ мене и свег око мене.

Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања
Сва звездана кола са великог свода.

Моју љубав тамну као мрак у чести,
Ја испуних мржњом, кајањем и страхом — Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести.
Тако горко пада неко вече бледо
На све моје путе, болно, по све доба, Дубоко у мени: док љубав и злоба, Као два анђела, поју напоредо.

[You must be registered and logged in to see this link.]


БЕСКРАЈНА ПЕСМА

Bи што се још нисте јавили из гнездâ, Чија срца трепте још у капљи росе, Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда —

Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука, Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада.

И сви поплављени у сунчаној киши, Тамо, где малочас, у тренути страшне, Збацисмо одећу и сандале прашне, Стајаћете бољи, силнији и виши.

Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине — Пружићете бразду да свирепо мине Њивом, где још чами зимско зрно наше. Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене, Невидљивом нити привезан за мене, Да одвојен стане међу хиљадама?

И као ја некад у данима овим, У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора, Стару песму туге међ људима новим?

Да испуњен дугим сутоном и страхом, Потомак мог бола, страсно као и ја, Дигне свој глас, сјајан, као што се сија Млечни Пут покривен усијаним прахом...
Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао —
Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи!

[You must be registered and logged in to see this link.]

НАША СРЦА

Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца? И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе,
Ваш свет од свег већи и лакши од сене.

И откуд на ове брегове, куд које Падате, о срца, као вихор вила, И сунчате тамна и велика крила, Безумно пијући све звуке и боје.

У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога
Има среће за вас, срца? једно рече:

„Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка:
Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.“

[You must be registered and logged in to see this link.]


МОЈА ЉУБАВ

сва је моја душа испуњена тобом, Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином; Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна, Течеш мојом крвљу. Жена или машта? Али твога даха препуно је свашта, Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом, Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи, Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби, Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено, силнија од мене — Ти струјиш кроз моје вене у све доби.
Као мрачна тајна лежиш у дну мене, И мој глас је ехо твог ћутања.
Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате Од тебе су моје очи засењене.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ОЧИ

бесконачне твоје очи, млада жено, Две дуге вечери у пустињи мора; Две суморне бајке што узнемирено Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви, неме; Две поноћне реке кроз краје од кâма; Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти, Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти, А свој чар небески у њеноме греху.

Од суза просутих у велика бдења, Те бескрајне очи сијају се стога, Далеким и чудним сјајем усхићења, Као неке очи што видеше Бога.
Чувају на својој бесконачној мрежи Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи Велика и мрачна сабласт очајања.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЧЕДНОСТ

докле спаваш, једна рука невидљива Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке, Брише и поправља, и вуче, и слива, Креће мирне црте и прави увојке.

И поставља боје с вечите палете На врх дојки и на усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене,

И у душу сипа сујету; и смело
Свом магијом спола озари врхунце. И док гради своје неизмерно дело, Пристижу је јутра и подневно сунце.

Али прсти руке, незнане и чудне, Не мирују. Залуд: у телу дубоко
Не ври још млад отров жеље нерасудне! Ни глас да засузи, ни потамни око.
Тако равнодушна, мирна, ти си стала Измеђ свег и мене; са страхом да не би Сенка сумње на те, као порок, пала —
Да ниси над свачим, и циљ сама себи.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НОМАДИ

Очи су ми као очи у номада, Сунцима безбројним вечно опијене: Бране да их умор јучерањи свлада, А већ нов пут мотре неспокојне зене.

Хероји покрета, номади, над неким Брегом тако зуре у видик пун дима,
У мутној и страшној жеђи за далеким, И у вечном своме боју с просторима...

Простором напито, моје срде гледа Сјај нових небеса и фатаморгана; Расплаче га свако сунце које седа, И распева јутро сваког новог дана.

Сто очију својих моја душа смела
Отвара пред неком земљом недогледном; Никад не захвати двапут с истог врела,
И два сна никада на узглављу једном. Као да ме увек с другу страну реке Чека моја срећа, као верна жена, Што упреда тугу љубави далеке
У нит од преслице до златног вретена.

И као да лежи иза брега тамо
Болно наслућена моја страшна тајна: Јер свака ствар коју душа дирне само, Као она сама, постаје бескрајна.

Очи су ми као очи у номада, Звезда очајања у којим је сјала; И велика суза која из њих пада,
Не познаде никад земљу где је пала.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ВЕЛИКА НОЋ

Кад геније ноћи на крилима сјајним, Крилима од ватре, преко реке мину, Невидљива вода усхићено сину,
И запева гласом болним и бескрајним.

Кад поноћни ветар поред горе глухе Прође и отресе тешки мрак са грања, Као страсна песма жудног умирања, Чу се глас музике из трстике сухе.

Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине.

Сад, у ово дуго вече које пати, Цела моја душа затрепери гола,
А челом уморним од труда и бола,
Смрт је прешла руком, меком, као мати.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЗА ЗВЕЗДАМА

Oбрисаћу с уста мучну кап горчине — И као краљевић из старинске бајке, Поћи ћу за гласом што зове из тмине, Као гласи давно нестануле мајке.

С очима већ пуним звезда што ће доћи, Ја ћу да се пустим у то море таме;
И заиграће у својој самоћи
Срде од чекања и од среће саме.

Далеко ћу поћи од те кобне горе, Где очајно слушах, по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Гласом који јеца и песмом што куне.

И за једром које не зна да кривуда, Морепловац-витез по незнаној води Откриваће острв по острв, да свуда Огласи се краљем и даље заброди.
Мој змај непобедни биће на мом штиту, И моје ће име бити на мом мачу;
И водићу гордо своју сјајну свиту — Идући за гласом што се једном зачу.

И минућу ноћу крај твојих обала, Док ронећи сузе и не слутиш о том; И поћи далеко преко тамних вала — Све у болној жеђи за новом лепотом.

И кад паднем, најзад, нико неће знати Мој очаран задњи осмех да прочита;
Лицем победника разблудно ће сјати Сунце заробљено у зрцалу штита.