Jovan Dučić

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

rođen je u Trebinju, ali godina i tačan datum nisu ni danas sa sigurnošću utvrđeni. Prema rečima samog književnika, koje možemo smatrati najverodostojnijim, datum je 5. februar 1874. Potiče iz trgovačke porodice, od oca Andrije, koji je već 1875. poginuo u hercegovačkom ustanku, i majke Jovanke, Joke (rođ. Vladislavić).

Školuje se u Trebinju, Mostaru i Sarajevu, a u Somboru završava tada čuvenu učiteljsku školu. U somborskom listu Golub objavljena mu je prva pesma, „Samohrana majka“, ispevana pod uticajem Vojislava Ilića. Pesme nastavlja da objavljuje u novosadskom Nevenu, sarajevskoj Bosanskoj vili i cetinjskoj Novoj Zeti. Od 1893. radi kao učitelj u Bjeljini ali zbog patriotske pesme „Otadžbina“ dobija otkaz po odluci Zemaljske vlade u Sarajevu. Ponovo je u Mostaru gde druguje sa pesnikom Aleksom Šantićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem. Nacionalno i kulturno angažovani u srpskom društvu „Gusle“, oni 1896. pokreću Zoru, list za zabavu, pouku i književnost. Ambiciozan i željan da upozna svet, Dučić 1899. odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije.

Poslednjeg dana devetnaestog veka, 31. decembra 1899, stiže u Pariz. Oduševljen je modernom francuskom poezijom parnasovaca i simbolista koji postaju njegovi pesnički uzori. U izdanju Mostarske Zore izlazi mu prva zbirka pesama Pjesme 1901, a u beogradskom Delu naredne godine objavljuje esej „Spomenik Vojislavu“, povodom podizanja spomenika pesniku Vojislavu Iliću na Kalemegdanu. Taj tekst u kome obrazlaže svoju pesničku poetiku zasnovanu na idealima parnasovske skladne forme i simbolističke lirske slutnje, postaće program čitave jedne generacije mladih autora, u kojoj, uz Dučića, najvažnije mesto pripada Milanu Rakiću.

Nakon što je diplomirao u Ženevi, 1907. dolazi u Beograd i postaje pisar u Ministarstvu inostranih dela. Godinu dana potom pojavljuje se njegova druga zbirka, Pesme, u izdanju Srpske književne zadruge. Ispevana u simetričnim dvanestercima, ova knjiga spada među najznačajnija ostvarenja srpskog pesništva a Dučiću donosi veliki ugled i slavu, što je potvrđeno i u znamenitoj Antologiji novije srpske lirike (1911) Bogdana Popovića u kojoj je Dučić ubedljivo vodeći autor, zastupljen sa čak tridet i tri pesme.

Paralelno se odvija i Dučićeva uspešna diplomatska karijera. Najpre je 1910. postavljen je za atašea srpskog poslanstva u Carigradu da bi iste godine bio premešten u Sofiju. Od 1912. bio je sekretar poslanstva u Rimu, zatim 1914. u Atini pa od 1918. do 1922. savetnik poslanstva u Madridu. Kao delegat pri Ligi naroda u Ženevi boravi 1924, a od 1926. do privremnog penzionisanja naredne godine radi kao otpravnik poslova u Kairu. U to vreme počinje da priprema i svoja sabrana dela čiji se prvi tomovi (Pesme sunca i Pesme ljubavi i smrti) pojavljuju 1929. godine da bi naredne godine izašli i Carski soneti, Plave legende i Gradovi i himere.

Redovni član Srpske kraljevske akademije postaje 1931. kada se vraća u aktivnu diplomatsku službu, najpre kao otpravnika poslova u Kairu, a potom od 1932. kao poslanik u Budimpešti i Rimu. Od 1937. postavljen je za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora i odlazi na dužnost u Bukurešt. U Madrid stiže 1940. godine a po izbijanju Drugog svetskog rata, preko Lisabona, odlazi u Sjedinjene Države, u grad Gera u Indijani gde će do smrti živeti kod svog rođaka industrijalca Mihaila Dučića.

Nastavlja književni rad, u Pitsburgu objavljuje monografiju o grofu Savi Vladislaviću (1942) i niz publicističkih rasprava, mahom o političkim i nacionalnim pitanjima. Umire 7. aprila 1943. godine od španske groznice. Na dan sahrane, 9. aprila, u iz štampe izlazi zbirka Lirika u kojoj pesnik vodi veliki lirsko-metafizički dijalog sa Bogom. Dučićevi posmrtni ostaci preneti su kasnije ove godine iz Gere u portu srpskog manastira Sv. Save u Libertvilu, da bi konačno, prema njegovoj testamentarnoj želji, bili preneseni u Trebinje 22. oktobra 2000. godine i uz najviše počasti položeni u kriptu crkve hercegovačke Gračanice na Crkvinama iznad Trebinja.

Reči istoričara umetnosti Milana Kašanina najbolje sažimaju Dučićev život: „Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpao iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao.“

[You must be registered and logged in to see this link.]


У СУМРАКУ
Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе.
Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе. На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен. Нема је нада мном ширина небеска,
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.

Ево једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци,
Побожно капела стоји крај њих стара. И доле у селу задњи огњи згасли — Ноћ, и ту се спава... А кô сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Сва бела и гола, кратка, вечно будна.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПАДАЊЕ ЛИШЋА

орачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом Платане по врту, језеро прозирно; Наша срца беху испуњена страхом Туда, где све тако умираше мирно.

И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте. Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти! У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.

[You must be registered and logged in to see this link.]


АКОРДИ

лушам у мирној љубичастој ноћи Где шуште звезде; и мени се чини Да често чујем у немој самоћи Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако Вечити шумор из земље и свода; И слушам дуго, немо и полако, Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари... Често све стане; још се само чује Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шỳмом; мирно закуцаше Удар за ударом, из стабла; и јасно Куцну из црне рогози и шаше —
Дуж целог поља... Најзад, многогласно, Доле, под земљом! Негде у дубини Једнаким ритмом, као мукло звоно, Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПОЗНАНСТВО

Kада је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше кô музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.
И много пута, у јутра, без моћи, Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи, Али ми очи мутне, пуне суза.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ТИШИНА

аборављен предео у пропланку дугом, Обале под тешком тишином и травом. Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања, Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН

ебеса беху мутна и раздрта, Студен у немој собној полутами; И допираше из самотног врта Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи. И ја гледах тако На њеном челу и лицу од свиле, Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини То вече да смо у ћутању дугом, Сами и тужни у хладној тишини,
Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,
И страх од патња којих нема више... Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЈАБЛАНОВИ

ашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме? Жути месец споро залази за хуме, Далеке и црне, кô слутње; и снови

У тој мртвој ноћи пали су на воду, Кô олово мирну и сиву, у мраку. Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка.
Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЧЕКАЊЕ

оћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели —

У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПОВРАТАК

ратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама, Као успомена на помрле дане, Бледа и у црном, јавиће се нама.

Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.

Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну.

А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЧЕЖЊА

ебеса су празна; немо вече слази, Негде у алеји задњи зрачак блиста, Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело, И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди, Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди, Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља;
и не дозна нико Ту паганску љубав сред мртве алеје.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НОВЕМБАР

аширило се у немој висини Јесење небо, оловно и празно. Поља су пуста; врх ледина њиних Силази вече досадно и мразно.
Као болесница ходи бледа река, Скелет врбака наднео се на њу. Чује се јецај и потмула јека — То ветри плачу високо у грању.
И мраз се хвата над трулим стрњиком; Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути... Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем, И негде плачем дуго, дуго, дуго...

[You must be registered and logged in to see this link.]


МОРСКА ВРБА

ама врба стоји над морем, врх света, Расплела је косу зелену и дугу, Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, кô срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот. — Сама врба стоји...

[You must be registered and logged in to see this link.]
САТ

ан болестан, мутан, небо непрозирно. Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно: Тад потоње руже лагано помреше.

И кад опет изби: с топола се расу
Задње мртво лишће. Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу
Једно гнездо паде високо са гране.

Но скривено звоно кад под сводом ледним, И опет се зачу из топола стари,
Сва долина страхом испуни се једним,
И ужасном стрепњом, и паником ствари.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПОНОЋ

соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола Игра баханткиња. Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола.

Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон. На камену крутом
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује Где пролази тихо минут за минутом.

Али с црне куле кобан и потмуо
Глас поноћног звона одјекну у тмини — Негде из дворане дуг се уздах чуо
У мраку, у немој студеној тишини.

Пренула се нагло сва дворана ова: Свак осети да је туде у самоћи Гладијатор један умро ове ноћи,
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЗАШТО?

ао скрушен браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува —

Музо, зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојникâ мили? Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô.

Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.

Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде. И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна — А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.

И зашто не оста твоја књига мала
Кô гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскрвнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПОЕЗИЈА

ирна као мрамор, хладна као сена, Ти си бледо тихо девојче што снева. Пусти песма других нека буде жена, Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком, Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком, Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада, Да би ишла икад да тешиш ко страда, А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЗИМСКИ ПАСТЕЛ

гурена на снегу сеоска капела Зебе усред гробља. Небеса су бела. Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.

Нити смрзло звоно час да куцне који, Укочено, мирно, још сказаљка стоји, Показујућ тако сред долине неме Сат,
када је најзад умрло и време.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПОДНЕ

ад острвом пуним чемпреса и бора, Младо, крупно сунце пржи, пуно плама; И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетњега мора.

Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.

Прах сунчани трепти над испраним песком, И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском.

Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море: Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши. Немо стоје у њој сребрнасте, родне Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште нали — Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

[You must be registered and logged in to see this link.]


РИМСКИ СОНЕТ

роб на Апији
Спава Цецилија Метела, још спава, Сто година преспи и сто нових зачне. Пева птић из житâ и косач из травâ, А ништа да прене трепавице плачне.

У мрак бела стада са хумова сходе; Голуби из поља беже испред сене; Апијом се врате легије што воде Краље од истока, и пљачку, и плене.

Очи Цецилије мокрих трепавица, Од свег окренуте сад гледају другде;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.

Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница... А мокре су очи окренуте другде.

[You must be registered and logged in to see this link.]


САМОЋА

ежи река расута у мраку, Мртва, бела. Не чујем да прска Ни таласић измеђ густих трска, Ни птић речни гдегод у врбаку.

Само дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини.

Док блиснуше небеса у часу,
И шум чудан прође по самоћи, Мирис липа долином се расу: Једна душа мину посред ноћи...

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ
ПОРЕД ВОДЕ
Са Бонинова

ут месечев сребрн низ море се види, Лежи бесконачан врх заспалих вала. Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала.

Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто. И копно и вода
Кô да ноћас дишу неким чудним болом, Тиха туга веје са далеког свода...

А сто срца ноћас куцају у мени, И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.

Све кипи у мени, кô плима кад стиже: Као сад да постах! Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде.

[You must be registered and logged in to see this link.]


КРАЈ МОРА
Из Боке

ав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора. Слуша шум Јадрана, И где век за веком неосетно следи.

Стар и малаксао, и са гривом седом, Он је тешке шапе зарио дубоко, Докле мирно држи у обзору бледом Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском, Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека,
Што одоше некад пре много векова.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СЕЛО
Из Трстеног

иторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава. Кô немирна савест што први пут спава, Тако спава море у немом блистању.

Чемпресова шума бдије; месец на њу Сипа своје хладно сребро; одсијава Модро летње иње са високих трава. Затим крик. То крикну буљина на пању.

Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну Једва се назире, кô кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико Избија часовник ког не чује нико.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЛЕТО
Из дубровачке Жупе

кићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева. На пучини магла провидна и лака,
У врућоме житу препелица пева.

Из воде и копна одисаше лето Мирисом и ватром. Тесне стазе беху Пуне косоваца. Весело је цветô Турчинак у њеном говору и смеху.

Она је крај мене тада корачала, Страсна као лето, поред мирних вала, Поливених топлим бојама и сјајем.

Вај! И младост прође, кô сунце над гајем! Само још у мени ти си и сад така:
У коси ти исти цветови од мака.

[You must be registered and logged in to see this link.]

СЛУШАЊЕ
Из Дубровника

ада падне вече поврх воде плаве, И засветле Млечни Пути из далека, Тада као птица из свог гнезда мека, Све од маховине и од морске траве,

Прхне моја душа. И жеље што даве, И бију, и море, још од памтивека, Њу измаме тако у тузи без лека...
док поноћне звезде шуме изнад главе.

Кô свилени црни ноћни галеб, тако Моја душа пада на талас, полако, И заспи у својим сузама, кô дете.

А кад је пробуди сребрнаста зора,
У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ДУБРОВАЧКИ REQUIEM

ај дан тако тужно звонила су звона, Болну неку песму из металног грла. Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла.

Тако плава, тужна. У белом оделу, Легла је међ руже и миртино цвеће. Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће.

У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше бледи, Тада, као у сну, осмехну се она.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ДАЛМАЦИЈА
Из Сплита

а капеле једне, са старог врхунца, Полагано звони. Све је мирно тако. На водама лежи крв вечерњег сунца, Дими се, и хлади, и мрзне полако.

Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом, И пуши из модрих маслинових гора,

Гордо, са далеко раширеним крилом, Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:

Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири, У сунчано вече једног Царског Дана.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НОЋНИ СТИХОВИ
Код Светог Јакова у Дубровнику

а волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје;
И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море.

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом Кад јутрењи ветри својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене —

Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЈУТРЕЊИ СОНЕТ
Код цркве Св. Госпе од Милосрђа

иришу јасмини и модри се ловор, У сребрном јутру још спавају жали; Дубоко у шкољу чуо се је говор:
То збораху први пробуђени вали.

И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене.
И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

Знам, некад кô дете, у свитање зоре, Истим овим путем силажах на море, И свагда ме срео нестрпљив шум вала.

Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете — Стих из строфе ко зна када започете.

[You must be registered and logged in to see this link.]
ЗВЕЗДЕ
С острва Лопуда

исоко у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини.

У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.

Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, кô падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања...

А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сене, Котрља их сву ноћ, кô песак и пене...