Ivo Andrić

First topic message reminder :


ZNAKOVI PORED PUTA

1. Nemiri od vijeka

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde
smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva
je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put
za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta
pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za
povratak.

Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizovanog društva, to je voljno
služenje obziru, koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga
narav ljudi, i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima
društvenog života. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i
ironije, znak je da je društvo osuđeno, da su njegova zla pretegnula, da brže ili
sporije ide svojoj propasti, i da su prvi oblici novog društva na pomolu.


Velika, duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu, pored tolikih
rđavih: da nas spasavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija, upravo tom
svojom dužinom i težinom. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe,
čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu.


Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe I am alone (Ja
sam sâm). Ali ja sam i bez devize.


Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. Pokušaji da se
ona ispravi ili otkloni, samo rađaju nove nepravde. Nepravda se kao sve na
svetu množi i širi, ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. I da nema
opraštanja i zaborava, nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni
pakao.


Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih
podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema
vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih
pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i
nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda
zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da
trpi nasilje ili da ga čini.

(7. IX 1944)


Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru, vi možete nesumnjivo
utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti, veća
nego kod većine drugih naroda. - Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili
jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču
toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života, to nije lako utvrditi. A trebalo bi
ispitati.
Divljački način života, bez plana i predviđanja, bez svesti o zajednici i bez
poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu, proteže se daleko i duboko u
vremenu i prostoru. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom
području. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. Ne
organizujemo čišćenje, ne predviđamo nevreme, stvari koje nije teško
predvideti. Umesto toga, mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama,
podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. Tako mi, umesto cenom rada,
razmišljanja, dogovora i predviđanja, sve plaćamo najskupljom cenom, cenom
života.


Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Trebalo bi samo da
onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri
sata, i on bi bio i miran i srećan.


Kad je u pitanju razgovor, ja poznajem dve vrste ljudi kod nas.

Prva vrsta. Kad ih slušam kako govore, pametno i odrešito, meni se čini da je
sve rečeno, glatko i savršeno, bez pogovora. Nema ništa ni da se doda ni da se
oduzme. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Sve je
tačno, i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno, bez odjeka u meni.

Druga vrsta. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim
mislima i njihovim izrazom. Muče se. I meni je na mahove nelagodno. Ali
njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje, i ja ih u sebi širim i
dopunjujem, ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. Iz
razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji, duže pamti takav
susret i prijatnije ga se seća.

Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati, ne
mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. To izbija iz njihovih reči,
pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu, kako dozivaju kelnera, i,
naročito, kako razgovaraju sa ženama. I to pravilo, bar u nas, nema mnogo
izuzetaka, a ukoliko ih ima, oni nisu u tome što bi se neki bogataš ponašao
skromno, nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva, a
ponašaju se osiono i zapovedački prema ljudima oko sebe.


Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko:
kad se osili, poraste podvoljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se
grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog
ispršavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću.

U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i
veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako
treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava
glasno i vidno na svakom koraku.
Možda su, u sebi, najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pričala
i šaldžije. Na sve što iskrsne pred njihovim duhom i njihovim očima, oni
odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne, prvom asocijacijom
koju, po nagonu samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi između sebe i
stvari stavili kakav-takav zaštitni zid, samo da se ne bi morali suočiti sa nekom
novom stvarnošću, misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe, pa možda čak
i za druge.

To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način
mišljenja i ceo život čovekov. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi, nego sve
odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe.

Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih
šala. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije, sve to nije ni šaljivo ni utešno. Ta
tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog
parčeta stvarnog života.


Ima među našim "intelektualcima" i takvih koji u mnogome liče na neke
beogradske dućane. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi
se u izlogu. I sva je ta roba pomešana, poređana bez reda i ukusa, jedno pored
drugog ili jedno na drugom. A na svakom predmetu piše i cena, često
preterano visoka.

A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta, može vam se
desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. Onaj jedini primerak, iz izloga,
ne prodaju.


Čovek koji izgleda uman i dubok duh. Sve se čini da će sad, evo, kazati nešto
pametno, novo i neobično. Ali ništa. Takvog ga znam četrdeset godina.

Čudan je to čovek bio. U životu je strepeo od svega, od zvonceta na vratima,
od pisma i od telefona, od ljudske reči i pogleda, od svoje rođene pomisli. U
njemu je, kao "neugasivo kandilo", tinjao plamičak njegovog straha i s
vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. On sam se starao da taj
oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Pronalazio je sve nove razloge svojim
strahovanjima. Živeo je uplašen. Samo se smrti nije bojao. I to nimalo. I tako
je i umro.


Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika,
čoveka kome je učinjeno krivo, koga progone na pravdi boga zli neprijatelji
pravde i poštenja. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje
za nju, i odriče, ako treba, mnogo, mnogo čega.
Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da
nisu. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na
štetu jedne udovice i njene siročadi; i kad ga je neko upitao: "Imaš li ti, bolan,
dušu?" on je nadmoćno odgovorio: "Šta će mi duša? Nisam gajdaš da
duvam.")

I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž, da bi na
osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist, ali ovi ovde i ne razlikuju
laž od istine, kao da i ne znaju da istina postoji. Izgleda da se svaka njihova
"misao" začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje
dejstvo među ljudima, a njima služi da bi mogli biti ovo što su, živeti kako
žive, i činiti što čine.


Ne samo sa poznatim ljudima, ne samo kad je reč o javnim, opštim ili
delikatnim poslovima, nego i kad sam među nepoznatim svetom i kad se
razgovara o običnim, sitnim stvarima svakodnevnog života, ja ne volim, ne
umem, da raspitujem, da tražim podatke i da donosim sudove. Ja o ljudima
znam samo ono što oni hoće da mi kažu ili što slučajno saznam. A o ljudskim
stvarima sudim sporo i teško, sa mnogo za i protiv, često i menjam svoje
sudove, a konačan, pun sud donosim mnogo docnije, često ga ne donesem
nikad.


To je protivno od većine mojih zemljaka.