Oskar Vajld

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Oskar Vajld

Počalji od Mustra taj Ned Apr 09, 2017 9:34 am

Oskar Vajld rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O'Flaetri Vilis dve godine nakon starijeg brata Vilijama, a umro u Parizu, 30. novembra 1900. godine, je bio irski književnik.

Pohađao je „Triniti koledž“ u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž“ u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.

Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca i nastavio sa objavljivanjem poezije, a 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Ubrzo je napustio Oksford i otišao u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884. se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.

Godine 1890. objavio je svoje najčuvenije delo, roman „Slika Dorijana Greja“. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. Ali u leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja“. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih.

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oskar Vajld

Počalji od Mustra taj Ned Apr 09, 2017 9:40 am

[You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.]
Davljenik u sopstvenim strastima

Sanjar je čovek koji svoj put može da nađe samo na mesečini, a njegova kazna je to što zoru vidi pre ostatka sveta – napisao je najdekadentniji genije u novijoj istoriji, kontroverzni selebriti iz devetnaestog veka
Teško bi bilo u civilizovanom društvu današnjice pronaći čoveka koji barem jednom dnevno, svesno ili nesvesno, ne izgovori neku misao Oskara Vajlda, irskog pisca, mislioca i estete, iako se 30. novembra navršilo tačno 115 godina od njegove prerane smrti. Mada je čitavog svog veka po mnogo čemu bio izdvojen i drugačiji od većine, u njegovim mahom sarkastičnim opservacijama života pronalazi se bezmalo čitav svet. Bio je bogat, nesvakidašnje inteligentan, ekstremno sklon uživanjima i gorljivo zastupao tezu da je osnovno ljudsko pravo – pravo na lepotu. I ne bi bilo preterano reći da su mu glave došle upravo njegove strasti. Vajld je bio jedan od najvećih književnih selebritija svih vremena koji je odevanjem, kontroverznim izjavama i raskalašnim načinom života postao planetarni trendseter.
Oskar Fingal O'Flaerti Vils Vajld, autor književnog remek-dela o lepoti i njenoj mračnoj strani Slika Dorijana Greja, rođen je 16. oktobra 1854. u Dablinu, u porodici uspešnih i cenjenih irskih intelektualaca, kao srednje od troje dece. Njegova majka, Džejn Vajld, irska nacionalistkinja, pod pseudonimom Speranca (na italijanskom nada) pisala je pesme kao pripadnik revolucionarnog pokreta Mladi Irci. Tako su Oskar i njegov stariji brat Vili odrastali slušajući poeziju svoje majke i njene ideološke braće i sestara, što je kod njih u najranijem dobu probudilo ljubav prema književnosti. Pošto je ledi Vajld bila zagovornik neoklasicizma, što se videlo po antičkim grčkim i rimskim slikama i motivima svuda po kući, kod Oskara je probudila naklonost i prema vizuelnoj lepoti, što će mu se nešto kasnije, na suđenju veka, uzeti kao otežavajuća okolnost.
Oskarov otac ser Vilijam Vajld bio je ugledni lekar, oftalmolog, hirurg za uvo i oko, koji je 1864. godine proglašen za viteza. Kad nije bio u belom mantilu, i on je pisao. Autor je nekoliko knjiga o arheologiji i irskom seoskom životu i folkloru. Kao veliki filantrop, poznat po svojoj brizi o siromašnima, začetnik je nekoliko humanitarnih organizacija koje i danas postoje. Osim troje dece koje je imao sa ledi Džejn, ser Vilijam je imao još troje iz svojih veza pre braka. Priznao ih je i obezbedio im školovanje iako ih familija nije volela.
Do devete godine Oskar se obrazovao kod kuće, gde je uz francusku potom i nemačku guvernantu tečno naučio ova dva jezika. Nakon toga krenuo je u elitnu školu, a sve do svojih dvadesetih leta je provodio u očevom raskošnom letnjikovcu  u selu Kongu, na obali Atlantskog okeana, gde su se on i njegov brat Vili družili s kasnije proslavljenim piscem kratkih priča Džordžom Murom.

Ekscentrična mladost
Tokom školovanja Vajld je privlačio veliku pažnju, ali ne samo svojim blistavim znanjem. Njegovi stavovi po pitanjima estetike i dekadencije bili su upadljivo radikalni. Uz to, nosio je dugu kosu i otvoreno prezirao muževne sportove iako je i sam krišom boksovao. Ukrašavao je sobu paunovim perjem, ljiljanima, suncokretima, kineskim porculanom i raznim drugim umetničkim objektima. Zabavljajući prijatelje, jednom je rekao: Svakog dana sve mi je teže i teže da dočekam povratak svom kineskom porculanu. Ova njegova rečenica postala je čak i slogan univerzitetskog pokreta esteta, ali ostalima je neminovno bola oči. Jednom prilikom, Oskara je čak fizički napala grupa studenata, ali on je, kao izvanredan bokser, sam uspeo da ih savlada.
Na trećoj godini studija Vajld je od sebe polako počeo da pravi mit. Njegov poseban odnos prema učenju, koje je nadilazilo dosad napisane tekstove, doveo je do toga da po kazni bude privremeno isključen sa fakulteta na jedan semestar zbog toga što je svoje produženo putovanje u Grčku smatrao sastavnim delom studija. Školovanje je završio s najboljim uspehom. Kad se vratio u Dablin, ponovo se susreo sa svojom dečačkom ljubavlju, Florens Balkomb, koja se tada već verila s Bremom Stokerom, koji će se dvanaest godina kasnije proslaviti širom sveta svojim romanom Drakula. Vajld je bio razočaran, ali stoički je podneo situaciju: pisao joj je prisećajući se dve slatke godine, najslađe godine čitave moje mladosti. Tada je rekao i kako namerava da se vrati u Englesku, verovatno zauvek. Otprilike to se i desilo pošto je nakon toga bio u svega nekoliko kratkih poseta Irskoj.
Zahvaljujući novcu od prodaje očeve kuće, Oskar je narednih šest godina živeo u Londonu i Parizu, povremeno gostujući u Sjedinjenim Državama gde su ga zvali da drži predavanja. Kad su pesme koje je objavljivao u novinama objedinjene i odštampane u knjizi, zbirka se odlično prodavala, ali kritičari su je u tesnom nadglasavanju ipak proglasili plagijatorskom. Pesnik je divalj (prevod Oskarovog prezimena), ali poezija je ukroćena – glasila je presuda tadašnjeg književnog establišmenta. Ipak, mit o njemu već je dobio neslućene razmere. Pozvan je na turneju po Severnoj Americi. Planiranih šest meseci, zahvaljujući komercijalnom uspehu, proteglo se na čitavu godinu njegovih predavanja o estetici u raznim gradovima širom novog kontinenta. Ni tamo mu kritika nije bila bog zna kako naklonjena. Stručni časopisi kritikovali su njegovu nemuževnu muškost, uočavali da je reč više o zavisnosti nego o posvećenosti estetici, a jedan sveštenik zabrinuo se kako će Vajld, čija je jedina preporuka tanušna zbirka prosečnih stihovauticati na ponašanje američkih muškaraca i žena. Uprkos neprijateljstvu štampe, Oskar je bio odlično primljen gde god da se pojavio. Pio je viski s rudarima u Lidvilu i posećivao najmodernije salone u svakom gradu u kom je boravio. Neki donose radost gde god da odu, drugi kad god da odu – napisao je tada Vajld.

U masonskoj loži
Privučen odorama, tajnovitošću i ritualima, Vajld je na Oksfordu aplicirao za prijem u Apolonovu masonsku ložu, i u njoj je brzo stekao uzvišeno zvanje majstora. U to vreme zainteresovalo ga je katoličanstvo, iako je jednom prokomentarisao kako bi mu bilo veoma žao da se otcepi od protestantske jeresi. Ipak, i dalje je razmišljao o prelasku. Prilikom audijencije kod pape Pija IX ostao je bez reči, a potom gutao knjige kardinala Njumena. Ali, potpuno vajldovski, na dan kada je zakazao katoličko krštenje, svešteniku koji je trebalo da obavi sveti čin stigao je samo buket ljiljana na oltaru.

Fatalne ljubavi
Oskar se vratio u London da drži predavanja o svojim utiscima iz Amerike, vrednosti umetnosti u savremenom životu i odevanja. I tada je upoznao Konstans, ćerku Horasa Lojda, bogatog kraljičinog savetnika. Ubrzo ju je zaprosio, verili su se i tri godine nakon prvog susreta venčali. U to vreme Konstans je od oca dobijala džeparac od 250 funti godišnje, što bi proporcionalno današnjoj vrednosti novca bilo oko 23.300 funti. Ali, ni to nije bilo previše, pošto je novi bračni par imao prilično ekstravagantan ukus, a uz činjenicu da je Oskar slovio za stručnjaka za enterijer, pa su ljudi od njegovog doma očekivali nove estetske standarde, njihova kuća u potpunosti je renovirana i uređena uz ogromne troškove. Par je već godinu nakon venčanja dobio prvog sina Sirila, a naredne godine i drugog, Vivijana.
Robert Ros čitao je pesme Oskara Vajlda dosta pre nego što ga je sreo. Ovaj sedamnaestogodišnji mladić bio je toliko gnevan zbog viktorijanske prohibicije homoseksualnosti da se u potpunosti otuđio od sopstvene porodice. Prema jednom od najboljih poznavalaca epohe Ričardu Elmanu, Robert je bio vrlo mlad, a opet  dobro je razumeo sve i uz to, bio je rešen da zavede Vajlda. Prema esejisti Denijelu Mendelsonu, Vajlda, koji se odavno pozivao na grčku ljubav, u svet homoseksualnosti uveo je upravo Ros. Brak je počeo da mu se rasplinjuje nakon ženine druge trudnoće zbog koje je bio fizički odbačen – objasnio je Mendelson, iako je jasno da se Vajld nije mogao tek tako odlučiti da odjednom postane gej. A opet, malo ko se bavio činjenicom da su njegove sarkastične opservacije braka i muško-ženske ljubavi masovno prihvatili heteroseksualci i oni koji se tako osećaju. Među ovim aforizmima koji su vrlo brzo ušli u legendu neki vide naznake njegovog kasnije otkrivenog seksualnog opredeljenja. Par može da živi u savršenoj harmoniji sve dok jedno od njih ne zavoli ovo drugo – pisao je. Ili: Bigamija znači imati jednu ženu viška. Monogamija je isto to. Kao i: Žene nas vole zbog naših manjkavosti. Ako ih imamo dovoljno, oprostiće nam čak i naše gigantske intelekte.
Ipak, pokazalo se da fatalna Vajldova ljubav nije bio zavodljivi Robert Ros. Godine 1891. on je upoznao mladog diplomca, lorda Alfreda Daglasa, zgodnog i razmaženog sina markiza od Kvinzberija. Ako bi se za Oskara moglo reći da je svojim ponašanjem bio indiskretan u javnosti, Daglas je bio potpuno nesmotren. Do 1893. njihova veza postala je javna tajna, a Vajld, koji je od svojih pozorišnih komada zarađivao 100 funti nedeljno (urednička plata pre toga bila mu je oko šest funti), omogućio je Alfredu svaki nedoživljeni kapric, bilo da je materijalni, umetnički ili seksualni. Uz takav način života Daglas je brzo uvukao Oskara u mračni svet gej prostitucije, gde se upustio u sirova telesna uživanja s mladim, neobrazovanim pripadnicima radničke klase. Bilo je to kao gozba s panterima, pisao je kasnije u svom kapitalnom zatvorskom delu De Profundis, Opasnost je bila pola uzbuđenja. Nikad nisam znao da li će me iznenada napasti.
Markiz od Kvinzberija, Daglasov otac, bio je poznat po svojim ateističkim stavovima, grubom ponašanju i utemeljenju novih pravila boksa. Pošto se redovno svađao sa svojim sinom, nisu bile čudne njegove sporadične brutalne osude Alfredove i Vajldove veze, koje je Oskar ipak svaki put uspevao da utiša. Međutim, u junu 1894. Kvinzberi je banuo kod Vajlda bez najave i sasuo mu u lice: Ja ne kažem da ti to jesi, ali izgledaš tako i ponašaš se tako, što je jednako loše kao da jesi. I ako te ponovo uhvatim sa svojim sinom u restoranu ili na javnom mestu, uništiću te. Oskar mu je odgovorio: Ne znam kakva su Kvinzberi pravila, ali pravilo Oskara Vajlda je da se puca bez upozorenja.


_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oskar Vajld

Počalji od Mustra taj Ned Apr 09, 2017 9:42 am

Neizgovorena smrtna kazna
Nedugo nakon dramatičnog susreta, markiz je u Vajldovom klubu ostavio svoju posetnicu adresiranu na Oskara Vajlda, ispoziranog sodomita. Uprkos tome što su ga prijatelji odgovarali od toga, pisac je, ohrabren samo od Alfreda Daglasa, podigao tužbu za klevetu protiv Kvinzberija. Strateški gledano, to je bila fatalna greška jer je markiz mogao da se odbrani isključivo dokazujući Vajldovu sodomiju, što je krivicu, a samim tim i osudu, automatski prebacivalo na njega. Jednostavno, čak i da je želeo da pronađe drugi izlaz, što nije bio slučaj, Kvinzberi to nije mogao. Morao je da uništi Vajlda. Njegovi advokati momentalno su unajmili više privatnih detektiva čiji je jedini zadatak bio da prikupe dokaze i svedoke potrebne da se Oskar javnosti i sudu predstavi kao bogati stariji čovek koji naivne mlade momke slatkorečivošću i skupim poklonima odvlači u krevet, jer bi u tom slučaju osuda pisca bila od javnog značaja. S obzirom na Vajldovu slavu i raskalašni životni stil, detektivi uopšte nisu imali težak zadatak.
Proces je bio događaj veka. U punoj sudnici, posebno tokom Vajldovog saslušanja, orile su se salve smeha i aplauzi. Da li je istina da ste tog i tog mladića odveli na večeru? Naravno, ja često s prijateljima idem na večere. A da li je istina da je ta večera bila raskošna? Kakvo je to pitanje, pa ja se hranim isključivo raskošnim večerama – bila je samo jedna od Vajldovskih komičarskih vinjeta. Oskar je svojom retoričkom genijalnošću, humorom i talentom u potpunosti osvojio publiku. Ali ne i sud. Njegove fantastične konstrukcije nisu mogle da utiču na činjenice. U jednom trenutku čak je izrazio blago nezadovoljstvo zbog toga: Činjenice treba izbegavati: uvek su vulgarne a često i ubedljive. Konstatovao je i da je javnost veoma tolerantna pošto prašta sve osim genijalnosti.
Na kraju, priteran uza zid, morao je da povuče tužbu protiv Kvinzberija, što je automatski značilo da je potpisao presudu protiv sebe. Prijatelji su terali Oskara da emigrira u Francusku, ali majka ga je savetovala da ostane i bori se kao muškarac. U svojoj neaktivnosti, Vajld je samo prokomentarisao: Proš’o voz. Za razliku od njega, Robert Ros i Alfred Daglas napustili su zemlju. Proces protiv Vajlda koji je odmah potom usledio bio je još atraktivniji, ali završio se, ispostaviće se nekoliko godina kasnije, smrtnom presudom. Iako je video da gubi, Oskar se i dalje držao. Objašnjavajući ucene momaka sumnjivog morala koji su pretili da će obelodaniti njegova pisma ukoliko im ne isplati određenu svotu novca, ponovo je demonstrirao svoj neverovatni smisao za humor: Tražili su mi 60 funti da bi mi vratili pisma, ali odbio sam uz obrazloženje da je to preveliki honorar za tu vrstu proznog dela.
Vajld je osuđen na dve godine teškog rada u zatvoru, što bi u današnje vreme bio produženi godišnji odmor. Ali, u tadašnjim uslovima, uz čuvare koji su birani po količini sadizma koju demonstriraju i osuđenike sa dna britanskog društva čije su brutalnost i beskrupuloznost ušle u predanje, popularni pisac i esteta naviknut isključivo na najbolje u životu brzo je bio potpuno slomljen. Iako mu je u prvoj polovini kazne to bilo zabranjeno, nakon bolesti, povrede glave koju je zadobio kad je pao u nesvest i učestalih apela, tokom druge godine bio mu je omogućen pristup knjigama i priboru za pisanje. Pismo od 50.000 reči koje je napisao Daglasu nije smeo da pošalje, ali dozvoljeno mu je da ga ponese sa sobom pri napuštanju ustanove. Ono je postalo legendarno delo De Profundis.

Tragičan kraj priče
Nakon robije, potpuno skrhanog zdravlja, Oskar je ipak otišao u Francusku. Pokušao je da se zamonaši, ali njegov zahtev odbila je katolička crkva. Njegova supruga Konstans, za koju se tek u današnje vreme ispostavilo da je već bolovala od multiple skleroze, nije želela da ga poseti i zabranila mu je da viđa sinove, ali mu je slala novac. Izmučen, bolestan i poražen, Oskar je svoje fizičko posrnuće smatrao duhovnim uskrsnućem. Prvu polovinu godine svog oslobađanja uz njega je bio Robert Ros, a onda se, uprkos protivljenju svih ljudi iz okruženja, ponovo sreo sa Alfredom Daglasom. Krajem 1897. živeli su zajedno u blizini Napulja, sve dok ih porodice nisu razdvojile pretnjama da će im uskratiti izdržavanje.
Vajldova poslednja adresa bila je hotel D'Alzas u Parizu. Ovo siromaštvo zaista slama srce: tako je neizlečivo depresivno, tako beznadežno. Molim te, uradi šta možeš – pisao je Oskar svom izdavaču. Korigovao je i ponovo objavio svoju knjigu Idealni muž i remek-delo Važno je zvati se Ernest, što je, prema hroničarima, pokazalo da je njegov talenat još uvek bio netaknut. Ipak, nije pisao ništa novo. Nema više radosti u pisanju – objasnio je on. Lutao je bulevarima i ono malo novca što mu je ostalo trošio na alkohol. Međutim, nakon susreta sa engleskim posetiocima i Francuzima koje je znao iz slavnih dana, njegov duh potpuno se slomio. Uskoro više nije napuštao hotel. Moje tapete i ja sada se borimo do smrti – napisao je – Neko od nas mora da umre. Ubrzo je Rosu poslao telegram: Užasno slab. Molim te, dođi. Kada je Robert stigao, zatekao je Vajlda u užasnom stanju, sa uznapredovalim meningitisom. Zvao je sveštenika.
Vajld prvobitno je sahranjen na malom groblju izvan Pariza, ali njegovi ostaci nakon devet godina preneti su na čuveno groblje Per Lašez. Naručilac raskošnog spomenika bio je Robert Ros, uz zahtev da se u grobnici ostavi mesto za urnu s njegovim pepelom, koja je tu smeštena 1950. godine. Reljef na spomeniku predstavljao je anđela koji je isprva imao muške genitalije, ali taj deo neko je vandalizovao. Dve hiljadite godine multimedijalni umetnik Leon Džonson ponovo ga je napravio, i to kao srebrnu protezu. Spomenik je zaštićen staklenim zidom kako bi se sprečilo skrnavljenje. Posetioci sada mogu samo da čitaju i u sebi ponavljaju stihove iz jednog od Vajldovih poslednjih dela, Balade o tamnici u Redingu, koji stoje kao epitaf: Tuđe će suze oplakati njega jer sažaljenja su davno slomljene stranice, žaliće ga odbačeni ljudi, a njihovoj tuzi nema granice.

Nesuđeni novinar
Porodični život zahtevao je da Vajld barem u nekoj meri ukroti svoj nemirni duh i to je umesto njega rešila sudbina. Nakon pisma koje je poslao jednoj redakciji kao odgovor na vrlo oštru kritiku objavljenu u tim novinama, uredništvo je bilo oduševljeno njegovim pitkim, a opet vrcavim stilom i istovremenom jednostavnošću i dubinom teksta. Predložili su mu da bude stalni saradnik. Posle nekoliko meseci Oskar je već sarađivao s nekoliko redakcija, a onda je, zbog neverovatne popularnosti njegovih članaka koji su se nakon objavljivanja mesecima prepričavali, imenovan za urednika ženskog magazina Lady's World, koji je on kasnije preimenovao u The Woman's World. U ovom poslu dosta su mu pomagale majka i supruga, koje su takođe bile veliki ljubitelji pisane reči, a nisu bile netalentovane. Međutim, nakon nekoliko godina bavljenja ovim poslom, uprkos Vajldovom talentu i popularnosti, cena izdanja onemogućila je dovoljno visoke tiraže, a Oskar je shvatio da se više bavi birokratskim poslovima nego pisanjem. Njegov entuzijazam je splasnuo, a pošto je u to vreme već izgradio svoj prozni jezik i književnu publiku, povukao se sa uredničkog mesta rešen da se u potpunosti posveti literarnom stvaralaštvu. The Woman's World nakon njegovog odlaska doživeo je objavu još jednog broja.
Porodični život zahtevao je da Vajld barem u nekoj meri ukroti svoj nemirni duh i to je umesto njega rešila sudbina. Nakon pisma koje je poslao jednoj redakciji kao odgovor na vrlo oštru kritiku objavljenu u tim novinama, uredništvo je bilo oduševljeno njegovim pitkim, a opet vrcavim stilom i istovremenom jednostavnošću i dubinom teksta. Predložili su mu da bude stalni saradnik. Posle nekoliko meseci Oskar je već sarađivao s nekoliko redakcija, a onda je, zbog neverovatne popularnosti njegovih članaka koji su se nakon objavljivanja mesecima prepričavali, imenovan za urednika ženskog magazina Lady's World, koji je on kasnije preimenovao u The Woman's World. U ovom poslu dosta su mu pomagale majka i supruga, koje su takođe bile veliki ljubitelji pisane reči, a nisu bile netalentovane. Međutim, nakon nekoliko godina bavljenja ovim poslom, uprkos Vajldovom talentu i popularnosti, cena izdanja onemogućila je dovoljno visoke tiraže, a Oskar je shvatio da se više bavi birokratskim poslovima nego pisanjem. Njegov entuzijazam je splasnuo, a pošto je u to vreme već izgradio svoj prozni jezik i književnu publiku, povukao se sa uredničkog mesta rešen da se u potpunosti posveti literarnom stvaralaštvu. The Woman's World nakon njegovog odlaska doživeo je objavu još jednog broja.

Piše: Igor Karanov
[You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oskar Vajld

Počalji od Mustra taj Ned Apr 09, 2017 9:44 am

Jedne noći s kraja 19. veka u Londonu, na jednoj od onih uobičajenih salonskih večera za višu klasu, sedeli su za istim stolom njih dvojica: Amerikanac koji se bavio izdavaštvom, Artur Konan Dojl i Oskar Vajld. Uglednik iz Amerike je dvojici talentovanih, ali u svetskim razmerama nedovoljno afirmisanih pisaca, ponudio da napišu svaki po jedan krimi – roman, koje bi on potom objavio. Tako, u otprilike isto vreme, nastadoše dva književna lika koji postahu poznati koliko i njihovi stvaraoci – Šerlok Holms i Dorijan Grej. Život obojice ostade večan.
Da u roman Slika Dorijana Greja Oskar Vajld nije utkao punu prirodu svoje ličnosti i svoje shvatanje lepote kao same sebi dovoljne, njegov roman bi ostao ono što je po svom poreklu i trebao da bude – samo jedna, danas već zaboravljena, dosta rđavo napisana krimi – priča. Henri Voton, sumirajući na kraju život Dorijana Greja, kaže: „Život je bio tvoja umetnost. Ti si sam sebi komponovao muziku. Tvoji dani su bili tvoji soneti.“

Na isti način, Oskar je percipirao i svoj život.

Bio je dendi, bio je glasan i ekscentričan, bio je drzak i neskroman, neodoljivo šarmantan. Bio je Oskar Vajld Neustrašivi!

A zašto? Da li zbog toga što je uspeo da siđe s palube „broda ludaka“ i otrgne se od oca pijanice i neurednog ženskaroša (koji je više dece imao van braka negoli u braku) i od majke, još neurednije neurotične irske nacionalistkinje koja je svog sina oblačila i vaspitavala kao devojčicu, večno nesrećna što nije rodila devojčicu? Ko bi znao.

No, to nije ni važno, dato nam je da zauvek uživamo u njegovom geniju. A on je to i te kako dobro znao. Prelazeći američku granicu, carinik ga je pitao da li ima nešto da prijavi. Rekao je: „Ah, baš i apsolutno ništa – sem sopstvene genijalnosti.“

Jest’ da se carina za to nikada nije naplaćivala, ali nije mu bilo teško da i ubogog državnog službenika uputi na ovu činjenicu. I to je radio neprestano: u privatnom životu, dok je zabavljao prijatelje i salonsko društvo, uživajući u neumerenosti, u jelu, piću, novcu i zabavama, kao i u javnosti. Na premijeri predstave „Lepeza lejdi Vindermir“, nastale prema njegovoj drami, publika ga je dugim aplauzom pozivala na binu. Glumci i upravnik pozorišta morali su da ga preklinju da usliši molbe svoje publike. Konačno je izašao u ekstravagantnom odelu sa zelenim karanfilom o reveru, pušeći cigaretu. Nije potrebno da kažem, to se oduvek smatralo (u najmanju ruku) krajnjom arogancijom i neučtivošću. Obratio se publici rečima: „Gospođe i gospodo, možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali meni se čini da je nekorektno i to što vi meni smetate da pušim! Hvala vam na inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni.“ Nastavili su da mu aplaudiraju, nastavili da ga obožavaju, uživajući u njegovoj aroganciji i hirovitosti, verovatno koliko i on sam.

Još kao stipendista Magdalena koledža u Oksfordu i pre nego što je dobio Nagradu za englesku književnost, obećao je svetu da će biti slavan, ili bar ozloglašen. Posle samo dvadesetak godina od obećanja, bio je i jedno i drugo.

Slavljen je kao esteta i književnik, jer je za sobom ostavio: zbirku pesama, zbirku bajki („Srećni princ i druge bajke“), zbirku pripovedaka („Kuća narova“), zbirku eseja („Namere“), komade „Vojvotkinja od Padove“, „Lepeza lejdi Vindermir“, „Salome“, „Žena bez značaja“, „Idealni muž“ i ,,Važno je zvati se Ernest“, i jedan roman („Slika Dorijana Greja“).

A omražen je bio – jer je bio Oskar Vajld. wmlfq43n

Šokirao je London od trenutka kada se u njemu nastanio, hodajući unaokolo u zelenom kaputu sa širokim krznom, u jednoj ruci držeći štap, a u drugoj ljiljan ili suncokret. No, društvo bi sve ovo podnelo da ne beše još jedne sitnice. Naime, ovaj ugledni otac dvoje dece i suprug bogatašice Konstans Lojd, a naš genije, veliki majstor dijaloga (i na javi i u fikciji), zaljubio se u mlađahnu, sedamnaestogodišnju osobu. Ali, problem nije bio u godinama voljene osobe, svakako ne ni u tome što je Vajld bio oženjen – već u tome što je pomenuta osoba bila muškog pola.

Robert Ros, mladić dvadesetak godina mlađi od svog slavnog ljubavnika, bio je do kraja Vajldovog života njegov jedini i najbolji prijatelj, u dobru i zlu, iako nežna ljubav nije dugo trajala. Naime, mladi lord Alfred Daglas (zvani Bouzi), bio je fasciniran Vajldom i njegovim stvaralaštvom. Vajld je uskoro napustio Rosa i prepustio se ljubavnim uživanjima sa svojim (takođe mladim) obožavaocem, obrazovanim i izuzetno lepim engleskim lordom. Nihova ljubavna veza postala je jedna od najvećih romansi tog vremena o kojoj su svi pričali. Vest o ovoj romansi uskoro je došla i do markiza od Kvinsberija, Vajldovog nekadašnjeg prijatelja, a Bouzijevog autoritativnog i veoma uticajnog oca. A ovaj je rešio da Oskara optuži za „perverziju i nakazno ponašanje“ i izvede ga pred sud.

Uvek ekscentričan, poslovično arogantan, večno svoj, Vajd je odbijao da, po savetima ono malo bliskih ljudi što mu ih je ostalo u tim trenucima, pobegne iz Engleske. Umesto bekstva, Oskar je samo prezrivo prokomentarisao kako „ne može odoleti želji da postane robijaš“. Markiz od Kvinsberija je potplatio muške prostitutke da na sudu govore o Vajdovoj perverziji, a dostavio je i lascivna pisma koja je slavni pisac slao njegovom sinu. Kada ga je sudija pitao da li je „stalno ovako pisao lordu Daglasu“, Vajld mu je hladnokrvno odgovorio: ,,Naravno da ne. Čak ni ja tako genijalno ne bih mogao da pisem stalno.”

Iznosili su tokom suđenja i razne spise koje su smatrali nemoralnim, a za koje je utvrđeno da nisu bili njegovi. Na zahtev da bar prizna da su nemoralni, ako već nisu njegovi, Vajld je samo prokomentarisao: ,,Još gore od nemoralnog – priznajem da su rđavo napisani.”

Ne samo sud, već i čitava engleska javnost, ogorčeni i razgnevljeni njegovom arogancijom, osudiće Oskara Vajlda na dve godine „robije i teškog rada“ u tamnici u Redingu.

Kada su ga sprovodili iz suda na izvršenje kazne, okupio se veliki broj ljudi, ali ovoga puta mu niko nije pljeskao. Bacali su otpatke na njega, psovali ga. Samo je jedan jedini čovek skinuo šešir dok je Vajld prolazio pored njega, svestan da pred njim i dalje stoji velikan engleske književnosti. Vajld je kasnije, u svojoj otmenoj ispovesti (,,De Profundis”), napisao kako je to bilo „nešto najveće i najlepše što je za njega iko ikada učinio“.

Njegova dela su odjednom prestala da se izdaju, njegove predstave su skinute sa pozorišnih repertoara, prijatelji su ga zaboravili, a supruga je sa sinovima pobegla u Švajcarsku i promenila prezime u Holand.

U Redingu je nastavio da piše, ali ne drame, ne pesme, niti romane.

Pisao je pisma koja nije nikada poslao. Sva su bila naslovljena jednoj osobi – lordu Alfredu Daglasu. Pisma su posthumno izdata pod naslovom „De Profundis“, a neskraćeni tekst je izdat tek 1962. godine.

Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o dešavanjima u književnom životu – bio je „čovek sa šeširom“ Robert Ros. Kada je Vajld izašao iz zatvora, njegovo stvaralaštvo je već bilo potpuno zaboravljeno, ali njegov greh je i dalje živeo, sveprisutan, progoneći ga bez milosti. Tada je promenio ime u Sebastijan Melmot i ostatak života proveo kao lutalica, putujući po Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj.

Težak život i naporan rad u tamnici u Redingu potpuno su mu uništili zdravlje.

Umro je od meningitisa u 44. godini, u prljavom pariskom hotelskom sobičku sa ružnim tapetama. Jednom im je obećao Vajld (da, baš tim tapetama): „Jedan od nas će morati da ode.“

I tako je otišao zaista genijalni pisac. Sluteći sopstvenu sudbinu, Vajld je svojevremeno napisao vizionarske reči kojima će opisati čitav svoj život: „U osnovi svega izvanrednog krije se neka tragedija.“

Ali, iza njega će ostati i ovo: „Ah! Ostvarite mladost, sada, dok je imate. Nemojte rasipati zlato vaših dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propuštajte ništa! Tražite uvek nove doživljaje. Ne plašite se ničega.“

Da, bio je to Oskar Vajld. Neustrašivi.

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oskar Vajld

Počalji od Mustra taj Ned Apr 09, 2017 10:42 am

Oscar Wilde - Sretni princ i druge bajke.pdf
Slika Doriana Graya - Oscar Wilde.pdf
Vazno je zvati se Ernest - Oscar Wilde.pdf
-----
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oskar Vajld

Počalji od Mustra taj Ned Apr 09, 2017 11:30 am

Piše: Milan Balinda

Oskar Vajld
(16. oktobar 1854. – 30. novembar 1900.) – odlomci iz knjige u nastajanju –

Vajld je rođen u ekscentričnoj porodici: otac mu je bio lekar i arheolog, a u svemu čega se latio bio je uspešan; dobro mu je išlo i kao ženskarošu pa je pored zakonite dece imao i nekoliko vanbračnih. Uglavnom je bio u pripitom stanju. Međutim, Oskarova majka je bila još čudnija. Pisala je poeziju, bila je strasni nacionalista i kako je pre nego što se rodila Oskarova mlađa sestra mnogo priželjkivala ćerku, oblačila je malog Oskara u žensku odeću. Zavijala mu je kosu u loknice i niko ne zna koliko bi to dugo trajalo da Oskar nije bio veoma krupan dečak, skoro nenormalno krupan, i pretvaranje u devojčicu postajalo je sve neuspešnije. U svakom slučaju, rodila joj se ćerka i Oskar je mogao da se otarasi suknjice. Osim mlađe sestre, Oskar Vajld je imao i dve godine starijeg brata Vilijema.

Napustivši Dablin, grad u kome se rodio, Oskar stiže na studije u Oksford gde je započeo da razvija jedinstveni stil ponašanja, odevanja i visprenosti. Nakon završetka školovanja odlazi u London gde postaje miljenik londonskog visokog društva. Bio je veoma tražen na probranim zabavama. Jedan je savremenik zapisao: „On je nesumnjivo najbrilijantniji govornik koga sam ja ikada sreo… Niko nije mogao ni da pomisli da ga zaseni, pa čak ni da zablista u njegovom prisustvu“. Vajld se izdržavao pisanjem prikaza o umetnosti i kritika knjiga, kao i od predavanja koje je držao u Engleskoj i Americi. Počeo je da piše komedije i njima je postigao ogroman uspeh. Još veću slavu postigao je sa jedinim romanom koji je napisao – Slika Dorijana Greja. Vajdlova propast u životu postala je najčuvenija priča o srozavanju jednog velikog pisca. A za taj pad zaslužne su njegove seksualne sklonosti.

Oskar Vajld je u mladosti nesumnjivo bio heteroseksualan. Sama pomisao na homoseksualnost ga je donekle šokirala. Jedna od njegovih prvih ljubavi bila je Flori Balkum. Tada je Vajld imao 21 godinu a srce mu je slomila kada je odlučila da se uda za Brama Stokera, pisca Drakule. Osim regularnih mladalačkih ljubavnih afera, Oskar je takođe koristio usluge prostitutki. Potom je 1884. u Londonu oženio Konstansu Lojd sa kojom je imao dva sina, Sirila i Vivijana. Za medeni mesec su otputovali u Pariz i imali „ludo vreme“. Prvih nekoliko godina Oskar i Konstansa su bili u velikoj ljubavi. Priča kako je Vajld prešao sa heteroseksualnosti na homoseksualnost nije sasvim jasna. Jedna kaže da se dok je bio na studijama zarazio sifilisom, najverovatnije tokom odnosa sa nekom prostitutkom, od koga se lečio živom. Pre stupanja u brak konsultovao je lekara i ovaj mu je rekao da se izlečio ali su se kasnije simptomi ponovo pojavili i on je tada prestao da ima seksualne odnose sa svojom ženom.

Bilo kako bilo, Oskar Vajld je razvio interes za dečake. Svoga prvog dečka, sedamnaestogodišnjeg Robija Rosa, upoznao je kada je imao 32 godine. Robi je do kraja Oskarovog života ostao njegov najbolji prijatelj, ali se prava ljubav razvila 1891. godine između Oskara i dvadesetdvogodišnjeg lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bosi. Vajld je tada bio 16 godina stariji od Daglasa. Lord Alfred je bio pesnik, neverovatno zgodan, strastven, a voleo je da se kreće okružen luksuzom baš kako se to i Vajldu dopadalo. Kasnije je Bosi tvrdio da su se seksualni odnosi njih dvojice svodili na minimum. Govorio je da je izbegavao Oskarova približavanja i po šest meseci, a kada su vodili ljubav pretpostavlja se da je to bio samo oralni seks. Lord Alfred je insistirao da se sodomija nikada nije dogodila. Te tvrde su najverovatnije tačne uzevši u obzir da je i Bosi voleo dečake, odnosno da bude dominantan u seksualnim odnosima a sa Vajldom to nije bilo izvodljivo.

Zajedno su bili u Alžiru gde su se zabavljali sa dečacima i još tokom te ekskurzije tamo sreli mladog pisca Andrea Žida koji se u to vreme rvao sa svojom seksualnošću. Odnosno, pokušavao je da ne prihvati svoju homoseksualnost. U tim naporima je doživeo je neuspeh baš zahvaljujući Vajldu i Alfredu. Nakon što su ga odveli u homoseksualno kupatilo/burdelj gde su muškarci plesali uz zvuke orijentalne muzike, Oskar ga je upitao: „Dragi, da li želiš mladog muzičara?“ Andre Žid je u tom trenutku prelomio. U međuvremenu Bosi je sređivao poslić da pobegne s jednim dečakom koga je otkupio od njegove familije ali ga je ovaj ostavio pobegavši s jednom devojkom.

Vrativši se u London njihove avanture sa dečacima su se nastavile i sve bi se na neki način završilo na tračevima da nije bilo Bosievog oca. Osmi markiz of Kvinsberija optužio je Oskara Vajlda da mu je zaveo sina. Vajld je, uz podršku Bosia, tužio Markiza očekujući da će na sudu lako pobediti. Ispostavilo se da se Markiz dobro pripremio za suđenje. On je oslobođen Vajldove tužbe a sam Vajld je bio uhapšen u roku od mesec dana nakon što nije poslušao savete prijatelja koji su ga nagovarali da napusti zemlju. Sudija je osudio Vajlda zbog „nakaznog ponašanja“ i izrekao mu veoma oštru kaznu: dve godine teške robije. Zatvorski uslovi u tadašnjoj Engleskoj bili su surovi i Oskar Vajld je blago poremetio umom. Modemski London je okrenuo leđa „lordu reči“ i jedino ga nije napustio njegova najveća ljubav Bosi. Istina, u zatvoru je napisao De Profundis, dugačku optužbu u kojoj je krivio Bosia za svoju propast.

Vajldova porodica je zbog svih tih strašnih skandala emigrirala u Švajcarsku i tamo su živeli pod prezimenom Holand. Nakon izlaska sa robije, ruiniran i proteran, Oskar Vajld se preselio u Pariz i Italiju gde je živeo i pisao pod imenom Sebastijan Melmot. I Oskarova i Bosieva porodica pokušavale su da njih dvojicu drže na udaljenosti ali u tome nisu uspeli. Poslednje tri godine Vajldovog života njih dvojica su se dosta često viđali a i družili s mladim momcima.

Sumiranjem seksualnog života Oskara Vajlda ukazalo bi se sledeće: homoseksualac, biseksualan, prouzrokovao čuvene seksualne skandale, imao venerične bolesti, koristio prostitutke (ženske i muške), imao seksualne partnere više od 20 godina mlađe od njega, pričao o svojim seksualnim avanturama, kao mali majka ga je oblačila u žensku odeću…

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oskar Vajld

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu