Život na oštrici brijača...

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Život na oštrici brijača...

Počalji od Mustra taj Ned Apr 16, 2017 6:38 pm

...poslednjeg beogradskog mangupa

[You must be registered and logged in to see this image.]

Autor: Filip Gajić

“Beogradski mangup je bio domaćinsko dete, onaj što kaže: “Ljubim ruke, komšija“ i trkne po kilo šećera kad zatreba. Mangupi imaju čuku. Vole sport. ‘Oće i da se pobiju, i da ukradu ponekad. Al’ da ne boli. I nisu cinkaroši… Ali, takvih više nema.“ – pisao je svojevremeno u jednoj od svoje tri knjige pripovedaka junak ove priče, srpski džez i rok muzičar, pisac i scenarista, poslednji vitez starog Beograda… Onog Beograda koji još uvek nije znao za turbo-folk, isfolirane šmekere, splavove i hipstere. Ovo je priča o nekim prošlim vremenima, o pravim šmekerima beogradske kaldrme, među kojima je “prvi po činu“ i verovatno najznačajniji bio upravo on – Dušan Prelević Prele.
Dušan Prelević Prele je rođen 11. novembra 1948. godine u Beogradu. Detinjstvo je proveo na ulicama Crvenog Krsta i Čubure, a kako je sam umeo da kaže, ulica je imala veoma važnu ulogu u njegovom životu. Smatrao ju je univerzitetom, jer je po njegovim rečima od generacija tog doba pravila ljude koji su kasnije postajali glumci, fudbaleri, pevači, lopovi… Upravo na tim ulicama u kojima su se svi poznavali i međusobno poštovali, jer su znali za red i svoje mesto, Preletova generacija je sticala životno obrazovanje.
Kafane su u to vreme bile okupljališta glavnih gradskih faca, a kako bi im se dodvorili i bili prihvaćeni od starije ekipe, Prele ih je sa drugarima iz kraja često posećivao. Kafana je obeležila čitav Preletov život. S obzirom na činjenicu da je puno vremena provodio u njoj, ne čudi to što je ova “institucija“ bila mesto mnogih događaja iz njegovih pesama i priča, ali i Preletovih ličnih životnih uspona i padova.
Iako je svome sinu predlagala da završi gimnaziju i Pravni fakultet, obuče odelo i postane advokat, Preletova majka Anka Kovač ipak nije bila te sreće da sina vidi u ulozi pravnika. On je za sebe imao druge planove…
ROKENROL ŽIVOT
“Za neke rokenrol počinje sa Bitlsima. Za mene 1948. Te godine sam rođen.“
1968. godina je kao i za mnoge Beograđane bila jedna od bitnijih i za samog Preleta. Međutim, njega nisu zanimala politička događanja i studentski protesti, već je kao i do sada bio skoncentrisan na muziku. U to vreme dobija poziv od Kornelija Bate Kovača, idejnog tvorca i vođe Korni grupe, čuvene ne samo u Beogradu, već i u tadašnjoj celoj Jugoslaviji. Kako je već u to vreme bio prilično odan alkoholu , zbog prgave naravi i problema koje je pravio vrlo brzo biva izbačen iz Korni grupe.
Naime, na kvalifikacionom festivalu za Pesmu Evrovizije koji se te godine održavao u Zagrebu, Prele je bio toliko pijan da su zbog njegove nemogućnosti da peva uživo svi učesnici festivala morali da pevaju na plejbek. To je bila kap koja je prelila čašu i Kornelije Kovač donosi odluku da njegova grupa dalji rad nastavi bez Preleta. Plašeći se novih incidenata i nemajući hrabrosti da mu to lično saopšti, Bata Kovač Preletu uručuje otkaz preko kurira.
Šezdesete godine prošlog veka, u tadašnju jugoslovensku prestonicu, donose duh rokenrola i hipi pobune. Pošto je definitivno napustio školu, Dušan Prelević Prele sa nepunih 15 godina ulazi u rokenrol vode u kojima ostaje do kraja svog života. U nekoliko vokalno-instrumentalnih sastava svira gitaru, bubnjeve ili peva, zavisno od potrebe samog sastava. 1965. godine već postaje poznata faca beogradske rokenrol scene i vrlo brzo član muzičkih sastava kao što su: Orkani, Juniori, Siluete i Vizije. Kako je sam znao da kaže, da nije postao muzičar verovatno bi se bavio kriminalom, fudbalom ili nekim zanatom, jer po njegovim rečima “to su bila zanimanja za rođenog Beograđanina“.
Iako bi za mnoge ovakav sled događaja značio i potpuni profesionalni sunovrat, to nije bio slučaj sa Preletom. Već na izlazu iz kafane “Sunce“ u kojoj se našao sa Kornelijevim kurirom nailazi na Jovana Ćirilova, pozorišnog reditelja iz Ateljea 212, koji je u to vreme zajedno sa Mirom Trailović tražio mlade glumce i pevače za čuveni mjuzikl “Kosa“. Bilo je to prvo evropsko izvođenje ovog mjuzikla i Preletova nova šansa. Po priznanju čuvenog glumca Dragana Nikolića, Prele je bio glavna faca jugoslovenske “Kose“, iako su glavne uloge bile poverene Miši Janketiću i Draganu Nikoliću.
U to vreme Beograd posećuje i Bob Vilson, svetski poznat pozorišni reditelj, koji je odgledavši “Kosu“ u Ateljeu 212 ponudio Preletu saradnju i mogućnost da stekne svetsku slavu. Žestoki Prele, želeći da sakrije emocije, tom prilikom upućuje najgore moguće uvrede i psovke na račun Boba Vilsona i svih prisutnih. I pored toga, američki reditelj insistira na saradnji, rekavši da bolji vokal od Preletovog u životu nije čuo. Tvrd i surov, ne znajući kako da odreaguje, Prele prebija konobara koji mu se našao u blizini, zbog čega dobija otkaz u Ateljeu 212. Svetska slava ga ipak zaobilazi, jer veče pre nego što je trebao da krene sa Bobom Vilsonom u Ameriku Preleta hapsi policija zbog tuče u kafani na Tašmajdanu.
Čvrsto rešen da ode u inostranstvo, Prele posle nekoliko dana ipak odlazi u Nemačku, gde svira u američkoj vojnoj bazi u Garmiš-Partenkirhenu. Zbog svog životnog usuda (alkohola i tuča) ubrzo se vraća nazad u Beograd. O njegovom teškom karakteru i avanturama sa alkoholom svedočio je i Momo Kapor, čuveni pisac i slikar, koji je govorio da je Prele gotovo čitavog svog života smatran “kaznenom ekspedicijom“, zbog svih problema koje je pravio svojoj okolini a sve zbog svog skupog hobija – poročnog života.
Narednih godina Prelević postaje poznat kao solo pevač nastupajući u beogradskim kafanama i restoranima što su mnogi zamerali i smatrali sramotnim, dok je on upravo takvim nastupima od sebe pravio rok i džez ikonu na domaćem terenu. 1970. godine snima prvi samostalni singl “Kažu/Da l’ postoji ona koju sanjam“, a zatim se ređaju “Nisam više tvoj“ (1973.), “Hoću da pamtiš“ (1980.) i mnogi drugi.
U međuvremenu, duh beogradskog dživdžana u njemu ne miruje. Kavgadžija se u njemu probudi čak i za vreme nastupa, pa nije bio redak slučaj da fizički nasrne i na muzičare koji ga prate zbog “falš svirke“. Svog poroka se nikada nije odrekao, ne zato što nije mogao, već zato što nije želeo. Zahvaljujući njemu, Prele je često pijan teturao među kafanskim stolovima tražeći novu žrtvu. Ni česte povrede ga nisu sprečavale da nasatavi sa kafanskim tučama, već su ga sokolile da nastavi.
Najteža posledica njegovih kafanskih obračuna svakako jeste gubitak desnog oka, nakon čega je nastavio po starom, stavivši gusarski povez po kome je bio prepoznatljiv. Iako nemirnog duha, Prele je bio svestan svih svojih postupaka i izuzetno pravdoljubiv, pa je čak i u situaciji kada je osta bez oka rekao da je on kriv zbog incidenta koji se desio.
Dolazeći period blagog razočarenja i samovanja probudio je u njemu nešto za šta niko nije ni pretpostavljao da se u njemu može naći – Prele je počeo da piše! I to ne bilo kako, već jako dobro, po standardima mnogih ondašnjih i današnjih književnika. Kratke priče, čiji su junaci izmišljeni i stvarni junaci starog Beograda, njegova lična osećanja i zapažanja i situacije i doživljaji iz beogradskih kafana, smešteni su u tri zbirke priča “Kako je umro Baš Čelik“, “Voz za jednu bitangu“ i “Poslednji krug u Monci“, čije su priče poslužile kao inspiracija za istoimeni film snimljen 1989. godine i za koji je Prele napisao scenario i imao epizodnu rolu u kojoj je igrao samog sebe. Priče iz ovih zbirki prvobitno su objavljivane u dnevnim novinama i časopisima, da bi vremenom bile objavljene u ove tri knjige. Zbog načina života kojim je živeo kao i zbog specifičnog “uličarskog“ stila prepunog sočnih psovki često je nazivan Bukovskim beogradskih kafana.
Bez obzira na novootkriveni talenat, Prele ne prestaje da se bavi muzikom. 1982. godine za PGP RTS izdaje prvi pravi album sa 8 pesama “Na oštrici brijača“, da bi se na naredno njegovo muzičko izdanje čekalo čitavih 10 godina, kada svetlost dana ugleda album “Neću da se predam“ na kome se pored Preletovih pesama nalaze i obrade džez i rok hitova. Treći i poslednji Preletov album izašao je 1996. godine i nosi naziv “ Ja, Prele“ i sadrži 9 pesama od kojih je jedna duet sa Nikolom Hadži-Nikolićem, frontmenom grupe 357.
Do kraja života Dušan Prelević Prele se bavio trima stvarima koje je najbolje poznavao – muzikom, alkoholom i pisanjem, mada se nakon objavljianja poslednjeg albuma u javnosti češće isticao kao pisac nego kao muzičar, valjda su godine učinile svoje.
Na prvi pogled, grub i odbojan, Prele je u sebi gajio i nežna osećanja, prema ženama naravno. Svestan svog teškog karaktera i života koji je živeo, nikada se nije ženio, smatrao je da on nije za porodični život ili porodični život nije za njega, kako god.
Alkohol nikada nije zapostavljao. Naprotiv, postajao je sve žešći na tom polju što ga je dovelo do ozbiljnih zdravstvenih problema. On se po sopstvenim rečima sve teže opijao, a njegov organizam je postajao sve slabiji. Problem koji je imao sa pićem doveo ga je do amputacije noge. Znao je i da se našali na svoj račun i da kaže da još samo jednu stvar ima u paru – onu između nogu. I pored svega što mu se izdešavalo poslednjih godina života, Prele se nije predavao, živeo je život punim plućima, na sebi svojstven način. Mnogi su ga sažaljevali, a on im se rugao pričom da bi najradije skokom sa “Beograđanke“ prekratio sebi muke ali se boji da je preveliki baksuz i da bi preživeo samoubistvo.
Beskompromisan način života koji je vodio uzeo je svoj danak. Dušan Prelević Prele preminuo je 28. jula 2007. u 59. godini života. Kremacija poslednjeg beogradskog mangupa obavljena je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu, a tom prilikom je veliki broj poznatih i nepoznatih Preletovih prijatelja došao kako bi mu odali poslednju poštu. Iza sebe je ostavio majku Anku i ćerke Dinu i Milicu.
BUDUĆIM GENERACIJAMA
“Mi smo imali tu sreću! A vi sada odrastajte uz računare, internete, pametne telefone… Što manje kafane… I uživo razgovora… Ako je moguće, sedite za šankom i kuckajte jedno drugom… Šifra je “J**o vas konobar“!“
Prele je bio čovek koga život nije štedeo, ali ni on nije štedeo život. Po sopstvenim rečima, život mu je pružio sve najgore dok je on u životu davao sve najbolje od sebe. Čovek koji je ostavio traga u domaćoj muzici, književnosti i kinematografiji, koga pamte sve beogradske ulice i poznate kafane, čovek koga pamte prijatelji, neprijatelji, pa i oni koji nikada nisu imali prilike da ga lično upoznaju ali ga se sećaju po svom umetničkom radu. Umetnik koga poštuju i mlađe generacije, koje u njegovu čast snimaju filmove i pišu knjige… Iste one generacije koje danas žive u nekom drugačijem svetu, svetu “kompjutera i robota“ o kome je proročki pevao u “Kosi“ i koje nažalost nikada neće imati priliku da osete duh nekadašnjeg Beograda koji je iznedrio jednu legendarnu i autentičnu pojavu kao što je Prele.

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34555
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu