Volim Beograd...

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Volim Beograd... Empty Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:33 am

[You must be registered and logged in to see this link.]

***
Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.
(Duško Radović)

[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]


Poslednji izmenio Mustra dana Sre Jan 31, 2018 1:58 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:34 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
Smešten na ušću Save u Dunav, Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evropi i, pored Atine, najveća urbana celina na Balkanu. Beograd je glavni grad Srbije, sa oko 1 732 000 stanovnika (po popisu stanovništva iz 2011. god). Ima prvorazredni saobraćajni značaj, kao značajno drumsko i železničko čvorište, a takođe i međunarodno rečno i vazdušno pristanište i telekomunikacijski centar. Prostire se na 3,6 % teritorije Srbije, u njemu živi 15,8% stanovništva Srbije i radi 31,2% svih zaposlenih u Srbiji.

Teritorija grada podeljena je u sedamnaest opština, a to su: Čukarica, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski venac, Stari grad, Voždovac, Vračar, Zemun, Zvezdara, Barajevo, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i Surčin.

Beograd kao Singidunum, „grad Singâ“, dačkog plemena koje su u III veku pre Hrista nasledili Kelti kao gospodari naselja u oblasti današnje Zvezdare i Višnjice... Kao „Beli grad“, kako su ga nazvali u VI i VII veku doseljeni Sloveni, dok prvo pisano svedočanstvo o gradu sa imenom „Beograd“ potiče već iz 878. godine...

Današnji kompleks Beogradske tvrđave, kao svojevrstan muzej burne istorije grada, sastoji se iz Gornjeg grada, Donjeg grada i parka Kalemegdan, koji je do XIX veka predstavljao brisani prostor ispred bedema na kome je trebalo dočekati nastupajućeg neprijatelja – otuda i njegov turski naziv: kale – tvrđava i megdan – polje.

Beograd kao luka, kao pristanište na ušću Save u Dunav, za koga Konstantin Filosof piše da je to onaj zagonetni biblijski Fison (Postanje 2,11) – jedan od četiri rajske reke. Dunav Beogradu donosi Štrausovu inspiraciju sa duhom Srednje Evrope, dok Sava čuva tajne alasa i boema Deroka i Mike Alasa, proživljavajući sa svojim splavovima neko novo vreme...

Sa mostovima Beograd nije više samo Balkan, on čini iskorak ka Srednjoj Evropi i postaje grad koji skuplja iskustva različitih kultura. Uz pomoć mostova on dobija Zemun sa Sremom, Pančevo sa Banatom...

Beograd kao spomenik prirode, čije zeleno blago čine Kalemegdan, Tašmajdan, Avala, Topčider, Zvezdara, Košutnjak, Ada Ciganlija... Usred šume zgrada, solitera i bulevara nalaze se i pravi prirodni rezervati kao Botanička bašta ili Veliko ratno ostrvo.

Beograd kao velika porodica koja ima svoj praznik, svoju slavu Spasovdan – dan Vaznesenja Hristovog koji po hrišćanskom kalendaru svake godine pada u različiti datum, ali uvek u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa i deset dana pre Duhova.

Beogradski život je zaljubljivanje i avantura, izlasci, sastanci i rastanci, romantika i patetika, strast i mladost, žurba kroz saobraćajnu gužvu.

Beograd kao paviljon umetnosti u kome se događaju FEST, BELEF, BITEF, Radost Evrope, BEMUS, Oktobarski salon, Sajam knjiga kao međunarodne smotre umetničkog stvaralaštva koje je u svim političkim i društvenim okolnostima Beogradu značilo život.

Beograd kao hrišćanski grad u kome despot Stefan Lazarević podiže Bogorodičinu crkvu, zapisujući u povelji: „I došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici“.

Svoje graditeljske i rušiteljske tragove u istorijskom trajanju Beograda ostavili su Kelti, Rimska i Vizantijska imperija, srednjovekovna Ugarska, Osmansko Carstvo, Habsburška Monarhija, Srbi i „Jugosloveni“. Njegova „nevidljiva“ istorija tek ima da se otkriva...

Beograd kao splet sokaka, tamnih uličica i laguma, kaldrma i makadama, ograda i kućeraka – starina koje se ponekad dostojno ne uvažavaju. Nalaze se svuda, za mnoge neprimetni, među zgradama i soliteima, bulevarima i parkovima i podsećaju da je Beograd nekada bio, pored utvrđenja, i varošica i varoš i kasaba..
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:37 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
Beograd je niskobudžetni Njujork.
(Momo Kapor)

***
Beograd je najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu.
(Le Korbizije)

***
Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo.
(Duško Radović)

***
Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas.

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.
(Milorad Pavić)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:38 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
***
… došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Bogomateri…
(Despot Stefan Lazarević)

***
U Beogradu sam prvi put (1973). Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi.
(Džek Nikolson)

***
Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom… Imate lep mali zoo-vrt… Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad… Stvarno lepa priča – ne znam da li je istinita…
(Alfred Hičkok)

***
Posebno sam impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda.
(Semjuel Beket)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:45 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu…
(Erskin Koldvel)

***
…nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd…
(Despot Stefan Lazarević)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:46 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
„Gde je srce Beograda?
Svugde i nigde.

Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj šta daš!“, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod „Lipe“ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj će te se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena – sve to na malteru ispod kojeg jos proviruju upozorenja: Provereno – min njet! Svi na izbore! Život damo, Trst ne damo! – a iznad svega tablica odavno iščezlog osiguravajućeg zavoda „Sava“, koji nije uspeo ništa da osigura, a najmanje sebe, i bledi tragovi promenjenih tabli sa uličnim nazivima.

Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici – to je za mene fantastičan moderan balet, bez drugog zvuka do lupkanja potpetica na njihovim cipelama! Blede, naglo izrasle gradske devojčice, odrasle na asfaltu, odgojene pogledima prolaznika punim želja, samostalne, drske i učtive u isti mah, sa urodjenom elegancijom dovitljivih modiskinja i lukavo skrivenim siromaštvom – one su najlepša i najraskošnija predstava koju Beograd nudi pogledu došljaka, sve dok nekuda ne iščeznu, kao po nečijem tajnom migu, a ulice ostanu neutešno puste i gole.

Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru…

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.

Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.“
(Momo Kapor)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:48 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
Danas, grad je preplavljen suprotnostima i kulturom: s jedne strane šljunkovit, siv i sirov, a sa druge spokojan, kaldrmast i tih. U isto vreme je mesto za kuliranje, kao i za uzbuđenja.
(New York Times)

***
Beograd ima mnoštvo tunela i skrovišta ispod svoje površine, nasleđe staro hiljadu godina, tokom kojeg su svi, od Vizantijaca do Turaka želeli da dominiraju gradom.
(The Star)

***
Beograd se ubrzano nameće kao ključna destinacija za putnike koji tragaju za nečim drugačijim u poznatom evropskom pejzažu.
(The Sheffield Star’s Profile magazine)

***
Oporavljajući se od balkanskih nemira, Beograd je postao u potpunosti moderan grad sa mnoštvom fantastičnih karakteristika koje ga izdvajaju od ostalih evropskih gradova.
(The Sun)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:50 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
Beograd nema dovoljno zanatlija. Kada smo zamišljali budućnost, zamišljali smo je bez kvarova.
(Duško Radović)

***
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
(Borislav Pekić)

***
Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.

Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.
(Ivo Andrić)

***
Beograd je fantastičan evropski grad, povezan sa svetom.
(Andžej Vajda, filmski reditelj)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:52 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
***
Još ponegde u Beogradu postoje tarabe, a uz tarabe raste korov jakog, oporog mirisa… Gugutka guguče na grani divlje kruške, a zalutali poljski miš beži od straha ili gladi… Sve to još postoji negde, u nekoj ulici bez imena i kući bez broja… Zakačilo se kao čičak za nogavicu velegrada i putuje vremenima i prostorima kojima ne pripada.
(Duško Radović)

***
Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo.
(Sol Belou)

***
Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima.
(Ivo Andrić)

***
Ako ćemo pošteno, Beograd ovog jutra ne izgleda bogznakako. Gledamo ga upitno a on nevoljno sleže ramenima Karaburme i Banovog Brda: danas mu ne ide, Beograd danas nema svoj dan.
(Duško Radović)

***
Najveće bogatstvo Beograda nisu rude ni minerali. Nisu ni devizne, ni dinarske zalihe. Nije ni naše tradicionalno gostoprimstvo. Najveće bogatstvo su devojke! I majke što ih rađaju.
(Prljavi inspektor Blaža)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:54 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
***
Beograd nije ni najveći, ni najstariji, ni najlepši grad na svetu, ali neki kažu da je jedan od najveselijih.
(Jovo Anđić)

***
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
(Momo Kapor)

***
Cvetajući i dobro naseljen grad.
(Idrizi, arapski geograf)

***
Kako se često dešava da putnik poseti neko čuveno mesto očekujući mnogo, a odlazi iz njega potišten i razočaran. Ovakvi slučajevi su sa Atinom, Rajnom, Crkvom svetog Petra u Rimu. Međutim, otišao sam u Beograd ne očekujući ništa – ni dekor, ni prizore, ni veselost niti išta zanimljivo – a sada sam potpuna žrtva njegovog zavodljivog šarma da od njega moram da se odvojim sa najvećim bolom. Ovo je neko novo osećanje: zaljubiti se u jedan grad.
(Herbet Vivijen, putopisac)

***
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?
(Borislav Pekić)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Ned Jan 21, 2018 9:56 am

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
***
Od svih meni poznatih gradova ova varoš ima najljepši položaj, najviše svijetla i sunca. To je najbjeliji, najplenerskiji od svih gradova koje poznam, bijelo i sunčano mjesto, kao da je izabrao da bude slika slobode i svjetlosti u plemenu našemu.
(A. G. Matoš)

***
Noć pada u glavnom gradu bivše Jugoslavije i muzika ispunjava vazduh. Svuda.
(The New York Times)

***
• Da li je iko ikada pitao Beograd šta bi voleo da bude kad poraste?
• Beograd su vekovima rušili mnogi, a gradili su ga samo Beograđani!
• Nisu u Beogradu samo ulice slepe.
• Razbojnici nas presreću i pljačkaju po mračnim ulicama i parkovima Beograda. Fini ljudi to ne rade! Oni pljačkaju iz fotelje!
• Od kada smo poslednji put pobedili prirodu u Beogradu, ona se skroz povukla u sebe i nigde je nema!
(Aforizmi Ninusa Nestorovića)
[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Sre Jan 31, 2018 2:05 pm

Светлана Велмар-Јанковић
ДОРЋОЛ


Мимију

„Дорт—јол је турска реч и означава (раскрсницу) четири пута или четири сокака. Некада, у старо време, тако се називала она четврт Београда испод данашње Улице цара Душана која је, крајем XVІІІ и почетком XIX века, била насељена претежно несрпским живљем: Турцима, Грцима, Јеврејима. Од почетка овог столећа назив Дорћол проширио се на све улице на дунавској падини од Калемегдана до Француске и од Васине до обале.“
(Милан Костић,
„Стари Дорћол“, 1937)

ФРАНЦУСКА УЛИЦА

Преко Трга Републике, ту где је пешачки прелаз између Народног позоришта и Кнежевог споменика, пролази граница која се не види мада није невидљива. На тој граници сучељавају се светлости што, одасвуд, надилазе Трг па круже, измешане и расејане у прах, као недохватна светлосна прашина. Има их разних: источне светлости долазе од Дунава и од Карабурме, неразговетне од спокоја сталоженог испод прозрачности; западне светлости, обично немирне, наилазе од Саве и дрхтуре изнад високих зграда на Обилићевом венцу па се кидају на прамење, безазлено и злослутно у исти мах. Од београдске тврђаве окренуте северу, од Калемегдана и Студентског трга, и Кнез-Михаилове, у часовима великих расветљења надносе се бездани светлости у којима сенке праисконских прошлости сачекују безмерја сјаја што клизи са југа, од Теразија и Врачара. Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град, опкољен шанцем. На старим плановима Београда, турским и аустријским, а и на плану Емилијана Јосимовића из 1867. године, види се да је шанац, оним делом према дунавској падини, ишао од Стамбол-капије, некако баш поред Народног позоришта које ће бити подигнуто тек пошто шанац буде уклоњен а Капија разрушена, а онда наниже, мало прав а мало кривудав, данашњом Француском улицом, све до Видин-капије која се, по прилици, налазила ту где је, у Душановој, сад црква Александра Невског. На истим плановима разазнаје се да је шанац, током векова, грађен и рушен, али да свој првобитни правац, дуж Француске, углавном није мењао. Аустријанци су од њега направили широк бедем, од камена и од цигле, опасан јарком; када су се, 1739, повлачили из Београда, они су тај бедем разорили силним експлозијама. Недељама је експлодирао барут, постављан у темеље бедема, а камење и крупна цигла летели су у ваздух и распадали се на комађе које је падало по пустарама и задржавало се у јаругама и вододеринама. Кад су, за Аустријанцима, Турци поново ушли у Београд, поправили су градске капије које су остале неразорене а, уместо бедема, подигли палисад који је, баш на падини према Дунаву, изгледао нарочито висок. Такав, од палисада, шанац је истрајавао у времену које је промицало, годинама и деценијама, а на шанцу изгледало је да не остављају трагове ни ратови ни морије који су, наизменично, опседали град.
Може се претпоставити да то ипак није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само реткима, чинила занимљивим. Неки од радника који су, почетком седамдесетих година XIX века, учествовали у рушењу и отклањању онога што је преостало од шанца причали су да су налазили, нарочито у близини Стамбол-капије, можда баш на садашњем простору Око Народног позоришта и Дома ЈНА, где је мали сквер под кестеновима и, ниже, на углу Југовићеве и Француске, делове палисада обложене необичном материјом. Необично у тој материји било је то што је изгледала нематеријално, сва од тамног сјаја, прозирна и непрозирна у исти мах. Могла је настати од прашине nролазности коју је слепила људска патња или од отпадака страве измешане са светлошћу. два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом прошлошћу. Зато се догодило да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они cy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже нека танана светлосна граница.
О томе се ништа није знало и нова, Позоришна улица, просечена дужином којом се, низ дунавску падину, спуштао шанац, само делимично калдрмисана, брзо се изграђивала. Ту, у близини Кнежевог споменика и Позоришта, подизао је куће имућан и угледан свет, недовољно склон оним историјским сећањима која нису уобичајена. Међу њима мало је ко памтио или хтео да памти велике турске баште и мале српске винограде који су се у низу простирали дуж унутрашње стране шанца, од Стамбол до Видинкапије; мало је ко памтио и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом устанку, пошто је ослобођен Београд, постао прво дом совјетника Младена Миловановића па после и руског посланика Родофиникина. Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица на падини, Господар-Јевремовој, близу Доситејеве Велике школе, или ипак ближе турском гробљу, према заравни на којој је сада Студентски трг. Такве су појединости, као и обично, просто ишчезавале у дармару пролазности. Али, ако су ситнија историјска присећања одгуркивана у непамћење, неисторијска су, ваљда сачувана у оној светлосној прашини што је, као нит, једнако измицала Позоришном улицом, повремено искрсавала. Понекад је житеље ове улице пред зору, знала да пробуди нека врло архаична, слеђена тишина, и у дану који би наилазио оживљавале су приче, ко зна откуд ишчепркане. Причало се, на пример, о куги, проклетој морији, која је још уочи Кочине крајине, крајем XVІІІ века, а и касније, чак и после Првог устанка, у неколико наврата продирала у град и харала како је хтела. Али, пре но што би продрла и почела да хара, увек је правила исту грешку: прво је хтела да промакне, невидљива, преко палисада, што никако није могла. Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао. Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена међу вреће жита, улазила је право у гладна уста. Причало се и о српским главама које су се, некад у мањем а некад у већем броју, зависило је од прилика, сушиле, изнакажене, на кочевима испред шанца, као приказе из бесомучног карневала историје. И глава кнеза Алексе Ненадовића, пред Први устанак, и глава Станоја Главаша, пред Други. Те су главе биле, као опомена, окренуте путницима који су у град стизали преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу, на пустари пред Стамбол-капијом, по којој су се, кроз љигав и смрадан кал, гонили чопори полудивљих паса.
Ова неисторијска сећања која су, праве море, повремено обузимале житеље Позоришне улице, као да су нешто избледела у деценији пред Први светски рат, толико драматичној да је осећање непосредне садашњости потискивало свако друкчије осећање времена. Кад је после Балканских избио Први светски рат, Позоришном је улицом, према Душановој и Дунаву, пролазила српска војска, спремна за напад и за одбрану. Иста је војска (да ли иста?) пролазила, десеткована, и у повлачењу, а по калдрми Позоришне улице, као и некад, у време Кочине крајине по палисаду шанца, ударале су аустријске гранате. Истина, ове из 1914. као да су биле нешто убојитије од ових из 1790. године, али ни тo није сасвим сигурно. Изгледа сигурно да су веома убојите биле, у априлу 1941. немачке, а у априлу 1944. америчке бомбе, које су прекинуле онај можда привидан али свакако замаман спокој који се у овој улици настанио између два рата, још од тренутка када је, децембра 1918, држећи стројеви корак, Позоришном ка Теразијама и Народној скупштини прошла почасна чета наших савезника, Француза. У том су међуратном спокоју, опојном, кажу, а краткотрајном, зидане нове куће и израстале младе липе, калдрму је заменио асфалт а светлосна граница, невидљива оку оних који се никад не окрећу прошлости, једнако је промицала. После Другог рата она се ширила и преплитала са крошњама израслих липа тако да над Француском улицом, сада, чак и у затамњеним данима, непрекидно трепере слојеви светлосне прашине која једина памти све што се збивало и што се збива. Та се прашина, без престанка, расипа граничном, готово неприметном линијом која од Трга Републике до цркве Александра Невског, и даље, следи дуж којом је некад, од Стамбол до Видин-капије, и даље, пролазио шанац. Ko xoћe може у Француској, како се већ неколико деценија зове Позоришна улица, да ухвати у шаку прегршт те светлосне прашине и да, онда, ослушкује гласове из неприступачних прошлости.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Sre Jan 31, 2018 2:06 pm

УЛИЦА ГОСПОДАР-ЈЕВРЕМОВА

Свакога дана, у шетњи од Калемегдана до неба, Господар Јеврем пројаше Улицом Господара Јеврема. Увек пре подне, док под облацима трају источне светлости. (Кад подне пређе, светлости се распу, одједном крте, по искрзаним фасадама.) Господар Јеврем јаше као што је некада јахао кроз Мачву или преко добара у Влашкој, само што сад пролази између аутомобила а аутомобилисти га не примећују: нарочиту капу невидимку има Господар, а нарочиту његов коњ. Господарева је класична, округласта, а коњ носи капу модернијег кроја, троугласту. Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши. Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат будућег књаза, био заточен у лагумима Водене1 куле: Турци су га на превару ухватили у Остружници. Лежао је на мокрој земљи окован унакрст ланцима: буљи у црну мемлу, а спаса ниоткуд. Тле се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих руку, па ништа. Онда би искрсавао тај Турчин, стражар, са светиљком: благих очију, заливао је водом из легена земљу под Јевремом, да буде што влажнија, што хладнија, да му се кости и жиле што пре згрче. У исти мах му је ваљда било и жао младића па му је обећао да ће га, кад обојица буду у смрти, даривати невидимком какву пожели, ако мртви знају да желе. Очигледно је одржао обећање. Можда и због тога што је лепи, сувоњави младић изишао из Небојше са неизлечивом костобољом, и малко хром.
И тако, невидљив јаше Господар Јеврем поред Бајракли-џамије. Дуго стоји на углу своје и Улице Седмог јула: аутомобили лете низ падину, ка Дунаву, у колонама, преко коловоза од црног сунца, а Господар Јеврем и његов коњ посматрају како се трговци, који су у дућанима баш на том месту, вековима, продавали своју робу, таложе у прах, такође у колонама, у невероватној измаглици времена. Онда Господар Јеврем натера коња у кас, прелети улицу па настави, лаким ходом, поред ружних вишеспратница, до Божићеве куће, у Јевремовој 19, одмах поред Вуковог и Доситејевог музеја. (Божићеву кућу добро памти.) Ту, на малој раскрсници Јевремове са Вишњићевом улицом, уз Музеј и део дворишта Основне школе „Перо Поповић Ага“, у току свакога дана падне највише светлости, јер је баш ту оно место на којем, на целој падини према Дунаву, има највише неба. Зато је светлост ту густа и у таквим наносима да je ни кошава, кад витла, не разнесе одмах. Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази кроз малу капију, сасвим сличну оној под цреповима, улази у Доситејеву Велику школу, а преподнева трају, наизглед иста као ово, а столећа одмичу, наизглед свако различито, а нека се прашина ваља према Дунаву, који се види и друкчије, и боље и више него сад, неразумљив, тром и стар. Ту, на раскрсници светлости, Господар Јеврем дуго чека Вука, а нарочито Доситеја: узалуд, јер никада не дођу, ни један ни други. „Српска посла“, мрмља Господар Јеврем и наставља поред кућа које не препознаје а, прави Обреновић, не признаје да је ојађен. „Уосталом, ако ни та двојица неће заједно, нека дођу сваки за себе“, погађа се он и даље ни ca ким, без успеха. На углу Капетан-Мишине улице увек га cpeћe иста недоумица: да ли је Капетан-Миши већ заборавио, или није, то што је овај, готово одмах после његове, Господар-Јевремове смрти, купио његов по европски уређен Конак, још нов, Конак у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак своје сваковрсне моћи и дао да се на истом месту зида његово здање? И данас је то Капетан-Мишино здање велелепно, и на ползу народа, али зар је баш требало рушити Конак Обреновића да би се саздало Здање Анастасијевића? И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је, већ сукобљен са Милошем, великим братом, председавао Совјетом уставобранитеља. Совјет је захтевао да се Милош повуче. Је ли то што је остао да седи у тој столици било издајство или мудар политички потез, једини који је остао да се учини за спас династије Обреновића? Одговор није важан, јер је и питање заборављено у остарелом, оглувелом столећу; само га Јеврем памти. Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло? Да ли се, уопште, може? Јеврем је, можда, био мудрији од Милоша, али је Милош, сигурно, био јачи од Јеврема. Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ. Јеврем је узимао само од те снаге а увек се, у себи, љутио на то узимање. Није вредело. Памти своје задовољство када је Милош Обреновић, кнез Србије (истина вазалне), поставио њега, Јеврема Обреновића, генералмајора, за команданта вароши Веограда са овлашћењима која су изгледала неограничена. Било је то у фебруару 1837. године. Јевремовом противљењу упркос, Милош је наредио да се забрани растурање књиге коју је Сима Милутиновић Сарајлија објавио у Лајпцигу. Та књига, Историја Срба од почетка 1813. године до краја 1815. године, била је разгоропадила кнеза: он је, природно, своју улогу у српској историји видео друкчије но што је та улога изгледала Сими из Сарајева. (Иако је Сима Историју писао и на кнежево наговарање.) У наредби којом се књига забрањује било је објашњено да се то чини зато што књига и „лажне вести садржи“, и „лоше прича о извесним лицима“ и „оштро се изражава о руској влади“. И још је Београдски магистрат био одлучио „да полиција, убудуће, ради одржавања поретка и мира шаље по једног свог чиновника и по два пандура на све скупове, на балове и забаве, који се у вароши одржавају“.1 Био је то потез који је подсећао на чикање незадовољства у народу, опасан. Јеврем је знао да незадовољства опет тутње а буне се опет спремају. И Милош је то знао, али као да није марио; као да више није могао, не другима, то и није чинио, него ни себи да призна промашај. Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није cигуран.) Устав, наравно, кнез није могао да прихвати, јер није сумњао да ће га спутати; Јеврем је, опет, сматрао Устав неопходним и, у одлучујућем часу, стао је уз Уставобранитеље. Тако су се њих двојица, кнез и генерал-мајор, браћа, нашли на супротним странама, а чинили су се као да није тако. И заиста, Устав од 1838. Милоша не само што је спутао него га је И одвојио од власти. Власт и Милош су увек ишли заједно, али ограничена власт и Милош нису. Уочи доношења тог Устава командант вароши Београда, Јеврем Обреновић, у опозицији, приредио је у част кнеза Милоша Обреновића, на власти, велики бал. Била је то раскошна представа, за злобнике. Знало се да је то последњи бал у част великог кнеза и, с нестрпљењем, чекали су се дани када ће садашња власт, кнез Милош и његови људи, прећи y опозицију а садашња опозиција, Господар Јеврем и Уставобранитељи, узети власт. Најбоље је то знао сам велики Кнез, који је ту ноћ, у којој се бал, при силним светиљкама, одржавао, искористио да обезбеди своје бекство из Србије: било му је стало да то бекство изгледа као добровољни одлазак, у достојанству. Успео је, и у томе. Кад је отишао, била је 1839. година. Загледан, на углу своје и Капетан-Мишине улице, у небеса, Господар Јеврем мора да призна, и сад склон истини, да је његово, Јевремово, повлачење са власти, три године касније, 1842, више личило на бекство него Милошево, више носило ознаке тешког пораза а свакако имало мање достојанства.
Најгоре је било што је он тај пораз наслутио у прави час а слутњу ипак одбацио, као крпу. Вило је то у мају 1839, када је Тома Вучић Перишић изводио своју прву буну против кнеза Милоша. Изводио је, вероватно, тачна реч: тај човек је, уз суровост и уживање у злу, имао и много глумачког дара. Можда је и тај дар допринео да му он, Господар Јеврем, тако лако поверује. Заиста је доста убедљиво деловало Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних што су најближи Кнезу, тешко пада што са Кнезом више никако не може да се сложи. Кнежева је самовоља, по Вучићу, постајала све луђа, а времена су била измењена. Вучић се бринуо за опстанак младе династије Обреновића чије му је добро уистину лежало на срцу. Кнез Милош је, зар не, говорио је Вучић другом Обреновићу и погодио скривену господар Јевремову мисао, био на путу да потре сопствене огромне заслуге али и заслуге свеколике породице Обреновића. А те заслуге никако нису биле мале. Зато је Господар Јеврем тај, уверавао је Вучић, од кога се очекује да спасе династију док народ, огорчен и разбешњен, не узме да је мења. То Карађорђевићи једва чекају. Господар Јеврем може, себи у прилог, да призна како је уз ствар Уставобранитеља пристао са чистим уверењем да је доношење Устава неизбежно: било је стигло ново доба које остарели Кнез као да више није желео да разуме, а то ново доба постављало је и нове захтеве. Изгледало је да више нико није био склон да трпи самовлашће. Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела? Господар Јеврем би могао да призна, себи, и нешто друго: кнез Милош јесте бивао све самовољнији али Господар Јеврем није, због тога, бивао све забринутији; можда је, чак, бивао и задовољнији. Кнежево је понашање изазивало уверавања која је Господар-Јеврем, себи упркос, радо слушао: да је баш његово, Господар-Јевремово, да сад, у последњи час, узме ствар у своје руке. Најзад је он то и учинио, узео је ствар у своје руке. Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим. Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао. Онда је следеће године када су Уставобранитељи већ добили битку, у њему изненада искрсло питање: није ли ова битка вођена колико за Устав толико и за Вучића? Није знао откуд је искрсло, одгурнуо га је, али му се питање, одгурнуто, стално враћало. Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао оног мајског дана 1839. када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији. Негова је игра била не само смела него и смело одиграна. Прво је Вучић бунио и подбунио народ против кнеза Милоша а онда је, са овлашћењем које је Кнез потписао и оверио личним печатом, пошао да умири ту буну. У том умиривању, међутим, није хватао оне који су били против Кнеза него оне који су били за њега: Вучић је одане оптужио за побуну и изазвао праву пометњу. Онога који је без сумње био најоданији Кнезу, Господар-Јована, трећег Обреновића, на превару је довео у Крагујевац и јавно га осумњичио да је и он против рођеног брата. Онда га је бацио у окове и, као роба, дотерао у Београд. То је, објашњавао је згранутом народу који је гунђао против Кнеза али му је још остао делимично наклоњен, био доказ велике Кнежеве правдољубивости: према бунтовнику, чак иако му је то брат, Кнез не показује милости. За то је време Кнез, који о таквом тумачењу сопствених склоности није имао ни појма, самовао у свом Конаку, стално под присмотром. Пуни поверења у Вучића, на Кнеза су сада мотрили не само српски жандарми и руски шпијуни него и његов брат Јеврем и његова жена Љубица. Био је то баш рђав тренутак у животу великог, препреденог кнеза. Присмотру је, у ствари, наредио не Тома Вучић Перишић него Господар Јеврем Обреновић. Међутим, кад су стигли први извештаји о Вучићевом деловању по Србији, Господар се Јеврем узнемирио и почео да опомиње: „Не тако, Вучићу!“ Али Вучић, тада, већ није много марио за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег садржаја: „Тако, тако, Вучићу!“ Када се, после угушене буне, вратио у Београд окружен својим људима а са присталицама кнеза Милоша баченим у окове, већ је држао сву власт. Усамљеном Кнезу нико није, тада, хитао на поклоњење; сви су хитали Вучићу а он је, на Врачару, чекао да му дође и Господар Јеврем.
Било је, дакле, мајско јутро и Јеврем је, из свог Конака, гледао како се, над дунавском падином и над вечитом реком, расипају прозрачне источне светлости и осетио, недвојбено, да је изигран. Он свакако сада није хтео Вучићу: хтео је да остане између четири зида, загледан у јасне а неприступачне светлости. Није размишљао о томе шта се све догодило од оног времена када је, 1815, тамновао у Небојши, па до сада. Није размишљао и није се питао откуда то да је, готово уз његову помоћ, његов велики брат сад пред прогонством а мали у оковима? Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега. Али баш у тај час су га обавестили да доле, у соби за примање, на Његово Сијатељство, Господара Јеврема, Председника Совјета уставобранитеља, чекају члан тог истог Совјета Аврам Петронијевић и руски конзул Вашченко. Они ће га, предвиђао је Господар Јеврем, свакако уверавати како сад није час ни за расправе ни за инат са Вучићем; политички је тренутак био необично сложен и захтевао је личне жртве. Намрштио се, са гађењем: осећао je да ће њихови аргументи морати да га убеде. Али из те се коже више није могло. Док се у интову Аврама Петронијевића возио на Врачар, Вучићу, коњи су касали преко утабаног блата на Теразијама, а над Батал-џамијом, ту где је данас зграда Народне скупштине, пространства светлости као да су постајала сурова, небеса су се затварала и Господар Јеврем је осетио како га додирује сопствена усамљеност. Збиља, далеко се дотерало: Милош се, у свом Конаку у Топчидеру, већ припремао за одлазак из земље, Јован је у кући Башкалфића, у Београду, био окован, а он је ишао на поклоњење том покварењаку који је све закувао. Да ли баш све? И да ли само он? На та питања се Јеврем, који је изгледао као да пажљиво прати разговор између Петронијевића и Вашченка, наљутио на самог себе. Стиснуо је усне, шчепао своје недоумице и гурнуо их дубоко, најдубље што се може. Кад су стигли на Врачар и пошли Вучићу, Аврам Петронијевић и руски конзул су се згледали: сав усправан, крут као даска, Господар Јеврем је храмао више него икада.
И, ево, упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео Милан Ракић. Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С. Гулића, који проширује и продужава све врсте ципела, сјаше и одшепа до Чукур-чесме, до споменика дечаку који је погинуо 1862. године. На ограђеном травњаку око споменика ковитлају се давне деценије, и срча, и комађе пакпапира и танког канапа, и понеки пуцањ из кубуре заостао из раног XIX века. Господар Јеврем се маши да ухвати бар одјеке тих пуцњева, али одјеци измакну, и рани ХIХ век измакне, сковитлани у недођин. Господар Јеврем протрља образ (мало га је, ипак, ошинуо тај сковитлани век), врати се, узјаше коња и полако стигне до Француске улице. Стане пред кућом на углу, некада господском, на спрат, кућом чији су зидови сиви од памћења а чији су прозори само делимично покривени лепо уобличеним решеткама, тако да испада да то и јесу решетке и нису, и јесте украс и није. Господар Јеврем застаје испод прозора на крају бочног дела куће, прозора који гледа у Јевремову улицу, и дозива: „Никола, хеј, Никола!“ Глас му се не чује, али врапци и голубови са кровова и крошњи у јатима слећу на плочник, са Саборне цркве почиње да одбија подне а ветар све јаче надолази из дубина осунчаног, безличног свода. На прозору се појављује Никола Пашић, који се ни после толико година уопште није променио: дуга седа брада, расејан поглед, загонетан израз. Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може? Као и увек, Пашић се и сада прво заклања ћутањем, затим се, вероватно, опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као „Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим неспоразумом нараштаја, ободе коња и вине се у небо, тај бездан, преко Скадарлије.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Sre Jan 31, 2018 2:07 pm

УЛИЦА ГОСПОДАР-ЈОВАНОВА

Одувек је волео дрвеће и одувек волео да буде у сенци. Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни травке. Права и без сенке, улица води на Калемегдан, сав од сенки. У доба када је Јован постао Господар то је била друга прича: овуда су, свуда унаоколо, била зеленила, тамна и на сунцу и на месечини, а Калемегдан, тај Фићир-Бајир, Брег за размишљање, био је каменита ледина, обрасла злим памћењем, на којој се ни кошава не задржава него се ковитла са Дунава. Испод садашње Јевремове улице, испод раскрснице светлости код Доситејеве Велике школе, није ни било улица, само куће, углавном турске а безаз– лене у зеленилу. Ишло се кроз баште, кроз капиџике, кроз пролазе којих давно нема, кроз мокар густиш и крхо– тине трајности над развалинама и ру– жичњацима. И свуда кроз сенке, дивље и питоме, које су се мрсиле око колена, заплитале стопала, и мирисале. Дежмекасти Господар Јован лаким ходом прелази Доситејеву улицу и чуди се како му младост, у сећању, обележавају два мириса са којима је растао: мирис ружа и мирис измета. А памћење му не слаби, напротив: на ту мисао, која га сустиже код бифеа „Папук“, Господар Јован слеже раменима, еполете са ресама се затресу. Иако већ много више од сто година у својој смрти, он свакога дана све боље види неправде из живота. Није марио што за великог брата обавља непријатне послове: где Милош неће, иде Јован. Ако у невреме треба напасти Турке, замисао је Милошева, дело Јованово. Онда је хајдук. Ако треба, кад је књаз Милош у немилости, код Порте задобити неку милост, опет иде Јован. Онда је дипломата. Када је Порта, велика сила, сувише благонаклона а Милош, мали владар, сувише сумњичав, изразе благонаклоности од Порте не прима Милош, прима Јован. Онда је местозаступник. У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику. Тако је било и касније. Кад би јахао кроз пространства, поред Дунава, oceћao би над собом стари сунчани бездан, и светлости како одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир а он се расипао у ништа. После таквих тренутака био је сигуран да неће погинути баш зато што би му, и да погине, било свеједно. Са шумама је било другачије: као да је постајао више човек, јер га је свако дрво штитило. Много пута, у неком опасном чекању, наслањао се на стабло, образ уз кору. Гледао је како кроз вијуге, као кроз недоходе, пролазе ситни животи и слушао стабло како ћути и како му сок, као и ГосподарЈованова крв, одудара од тишине. Није се бојао: под руком, на кори, oceћao je било дрвета а на себи његову сенку. Дрво га је заклањало. Није се плашио, напољу; није се плашио, у шуми. Плашио се у граду, а нарочито у Цариграду, 1816. Имао је тридесет година а Цариград је био замаман. Али, и дан, и ноћ, и лица, и кораци, и гласови, све је дисало као опасност. (Онда још није знао да се највеће опасности не одају.)
Господар Јован стоји пред бифеом „Папук“: предомишља се да ли да уђе и попије чашицу пред ручак. Та навика му је остала из доба када је господарио ваљевском нахијом и боравио у Чачку. Његове најбоље године. Ипак, није рад да уђе: пуно је а приметио је да, окренут лицем шанку а леђима гласовима, не разуме шта се говори. Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи. Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет. Кад xoћe да их схвати, гледа им у лица и све му бива јасно јер су им изрази готово исти као и у оних које је добро познавао. И сад, ено, онај мршави, високи, за столом украј врата, мршти се и гневи уздржано баш као и његов брат Јеврем кад би, 1841, помислио на Гарашанине, оца и сина, ХаџиМилутина и Илију. На овом данашњем свету срџба се исто показује као и на оном давнашњем, јер све још има исти вид: и лукавост и глупост, и моћ и немоћ. (Изгледа, само, да је доброте увек мало, или се једино она скрива.) Ни псовка се није изменила. Не, неће да уђе.
Господар Јован убрзава корак дуж тихих, сивих зграда (његова улица је ту, између Доситејеве и Змај-Јовине, ћудљива и невесела) до куће у којој је становао Јован Скерлић. Увек се нада да ће га срести, али се то не догађа: у различите сате стичу се на углу Змај– Јовине и Јованове. Као и за живота, Скерлић полази од куће ујутру, пренапрегнут, и одмах креће узбрдо, уз падину, према Универзитету и центру града где је некада био „Српски књижевни гласник“. Господар Јован стиже у подне: тако се размимоилазе. Имали би, заиста, о чему да проговоре. Јован би да пита свог имењака, млађег готово читаво столеће, да ли је и њему ишла она језа уз кичму кад су га нападали као бесног пса? Језа, не од страха, од згранутости. Њему, Господар-Јовану, јесте, један једини пут: у августу 1842, у Жабарима. Ишао је на Вучића и вучићевце а знао да губи. Није му био од помоћи ни онај хајдук у њему, ни дипломата, најмање местозаступник. Имао је десет хиљада људи, а био је сам. Ни Јеврем, иако брат и у истом котлу, није му сада био пријатељ, још мање Љубица; можда, чак, ни деветнаестогодишњи Михаило, за кога се тукао. Јахао је, већ стар, под засењеним небом касног августа, и то му се небо, први пут, није одазивало. Небеса су била затворена а дрвета и сенке скамењени; одасвуд је пуцала пустолина. Са Србима се борио, не са Турцима, и језа му се пењала уз кичму: свирепост је махнитала, Срби су натицали српске главе на кочеве и носили их уз своје чете, као украс. Када га је пре три године, у мају 1839, за време своје прве буне, Вучић домамио у Крагујевац, оптужио пред народом а онда бацио у окове, Господар Јован је схватио да долази време испаштања. Одавно је слутио да ће доћи. На путу из Крагујевца у Београд, који је прешао пешице, ни за тренутак није осетио огорчење, само бојазан која га је морила: шта ако је и Милош поверовао Вучићу па посумњао у њега? Шта ако све ово није само Вучићева паклена замисао него је, делом и Милошева? Те сумње су му одузимале снагу. Прашина кроз коју је пролазио, дизали су је и други ухапшеници, иза и око њега, сивкаста и густа, улазила му је у крв, у дах и слегала се у неком прамраку што се, свуда, отварао у њему. Није му сметало што је, до јуче Господар, сад нико и ништа, са неизвесном судбином: одједном се осетио некако ближе тлу, и слободнији. Мучила га је само стрепња да ће Милош, остављен и сам, бити склон да посумња чак и у њега: то не би могао да поднесе. А Милош је лако могао да прихвати такву помисао: зашто да га не изда и Јован ако га је Јеврем већ издао? О Господар-Јевремовом необичном понашању Јован је вероватно био обавештен и пре Милоша, али није предузимао ништа и није питао ништа, ки једног ки другог. Шта да предузима и зашто да пита? Све је наслућивао а ништа није могао да спречи. Ceћao се како 1815, уочи Другог устанка, умало да погреши најтеже у животу. Умало да похвата, у намери да спасе Милоша, који је био талац Сулејман-паше Скопљака у Београду, сопствене госте у сопственој кући и да их преда Турцима. Те госте, најугледније људе, сам је био позвао на договор о устанку. У међувремену је добио поруку да их, баш зато што су све сами угледници треба на превару везати и предати Турцима, како би се Милош спасао. Са стидом мисли о томе како се тада није, ки за тренутак, двоумио: био је спреман и да жртвује туђе животе и да на себе прими тежак грех, само да Милош остане. Али сва cpeћa да се умешала срећа и спасла и Милоша, и госте, и њега. Кад је Милош чуо причу, опоменуо га је да ни у оданости не ваља претеривати. Да ли и сад исти Милош мисли тако? Да ли би сад могао да поверује да га исти Јован напушта? А можда они нису више исти Милош и исти Јован? Мучио се. Приближили су се Београду, препознао је, под Авалом, шуму кроз коју је често јахао. Одједном је из те шуме ка њему допрла нека ведрина, Јован је погледао у мајска небеса сва од испреплетаних блескова и осетио да није, још, све пропало, и да Милош никако није поверовао Вучићу. Охрабрен је стигао у Београд и није марио кад су га затворили у кућу Башкалфића. Марио је кад је Милош, убрзо, пошао у изгнанство. Био је први дан јуна, али је пространство неба над ушћем остало непорозно, киша је ромињала а кроз мокар ваздух, као шупље, кабасте округлине, дизали су се и падали звуци црквених звона. Достојанствен, Кнез је силазио низ савску падину а око њега је био мук гомиле и истегнута, лепљива лаж. (Под руским али и турским притиском, Вучић је наредио да се Кнез има испратити са свим почастима.) Кад је, на савском пристаништу, стигао до лађе која је имала да га превезе на другу обалу, у изгнанство, Кнез је застао, миран, и чекао. Да се опросте с њим, прилазили су и пријатељи и непријатељи. Првих је било јако мало, других јако много а сви су изгледали ганути. Онда је свима, па и Господар-Јовану, застао дах: његов брат, Господар Јеврем Обреновић, Председник Совјета уставобранитеља, прилазио је полако, хром и мршав, да Кнеза и свог брата кога Уставобранитељи на челу са Совјетом шаљу у изгнанство, пољуби у руку. Јеврем је гледао у Милоша, али Милош није гледао у Јеврема, а сви су гледали у њих двојицу. Кнез је тргао руку, окренуо главу и намрштио се а Јеврем се повукао, блед као крпа.
То је било пре три године. Сада, у Жабарима, опет је побеђивао Вучић, и то заувек, али више није било важно. Било је важно још само то што је Милош далеко, изгнан, и што, уз Вучића, побеђује зло које се све луђе распламсава у људима: уживали су у смрти непријатеља а непријатељи им, већ одавно, нису били толико Турци колико пријатељи од некада.
О томе би он са Скерлићем, али њега нема и Господар Јован наставља свој пут поред ниских и чврстих зграда. Када пређе Капетан-Мишину улицу, сиђе са плочника и пође средином коловоза, ка Вишњићевој. Ту, угао испод раскрснице светлости, ту где његова улица избија из сивог теснаца под просторе неба, ту се сударају и бесне сви дорћолски ветрови а лети, у августу, када су ноћи црне и провидне до бездна, падају звезде. (Сада падају на кровове успаваних, празних таксија, као што су некада падале на успавана носачка колица.) Ту Господар Јован стаје и ослушкује трепет светлости која овде никад није сива, гледа облаке који долазе од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“ била његова, Јованова пијаца на којој се могло наћи све, од димљених јегуља и шарпланинског меда до грочанских рибизла, венецијанских огледала и женске послуге. Од те је пијаде остао само патрљак на малом простору поред велике зграде у којој је самопослуга.
Али тако то бива. Господар Јован дуго гледа у једноспратну зграду на углу Јованове и Вишњићеве где је била апотека Савке Каљевић. Кроз стаклени излог у којем је сад конфекција „Будућност“ као да назире прилику апотекарке Савке. Усправљена и у старости, лепа, умрла је пре неку годину. Назире је Господар Јован и чики му се да Савка Каљевић гледа, кроз излог, уз Вишњићеву, ка Музеју: чека да види чувену браћу Поповић како се спуштају низ падину. То Богдан, Павле и Димитрије Поповић долазе код Јована Јовановића, научника и дипломате, на Пижонов вторник. Овај други славни имењак Господар-Јованов који се презивао као Змај али имао надимак Пижон, такође је становао у Јовановој, близу угла Вишњићеве, укосо од данас рабатне, приземне куће Велислава Вуловића, оног председника београдске општине који је дао да се, 1909, поплочају улице на падини према Душановој. Код Пижона су се, чуо је Господар Јован (гласови се преносе и у смрти као и у животу), у овом веку а између два рата, сваког уторка састајали браћа Поповићи и научник Тихомир Ђорђевић. Нимало млади, дочекивали су добоку ноћ, уз вино. О чему су све разговарали, ко зна. Дорћолски ветрови су разнели њихове речи, њихови кораци, кад силазе низ падину, више не остављају трагове, из излога некадашње апотеке, уместо уздржаног осмеха Савке Каљевић, нагнуте над гипсаним Ескулапом, поздравља их пластична лутка из „Будућности“, у светлом кишном капуту. Господар Јован јој махне руком у знак поздрава па се умеша међу децу што излазе из школе, и међу студенте Института за стране језике и журно, врло журно, дође до Калемегдана. Крочи на Брег за размишљање, зађе у сенке и наслони образ уз једно дрво које је било младо 1870. Неко време стоји тако, не размишља, слуша: дах сокова, ход мрава, ковитлање облака над безданом и, нарочито, сенке како ce преплићу. Онда, врати се у своју сенку, тамо.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Mustra taj Sre Jan 31, 2018 2:07 pm


СИМИНА УЛИЦА

Данас би се рекло да је Сима Нешић симултани преводилац; у његово време звали су га Сима терџуман. Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач. Сима је умео да тумачи говор са седам језика и да говори на седам језика. Као дечак, сатима је шврљао главном, Дубровачком чаршијом (сада је то део Улице Седмог јула, од Кнез-Михаилове До Југовићеве) поред начичканих, тесних, дрвених дућанчића: слушао је речи и реченице које довикују, или мрмљају за себе, док тргују, Јевреји, Цинцари, Грци. Биле су то речи и реченице које одвајкада понављају сви трговци на свету. Сима је пратио речи непознатог звука, навикавао слух на тај звук, те звуке, припитомљавао их за себе и сазнавао да сваки од ових говора има своју мелодију која, кад се докучи, открива не само тајне тог говора него бар једну од тајни споразумевања. 3акони који владају речима постали су му занимљивији од закона који владају људима и чинило му се да што боље познаје понашање речи, то више зна и о понашању људи. Како је растао, све се дуже играо тако што је реченице са једног језика преводио на други, трећи, четврти. Почео је да верује да много зло долази и отуда што људи нису навикли ни да се слушају ни да се разумеју, и што не обраћају пажњу речима. По мишљењу овога младића, људе је требало одучавати од баратања пушкама а подучавати у баратању речима. Кад је то чуо, први се упрепастио његов отац, Павле Нешић, кожарски трговац, а до сржи се препао кад му је син изјавио да би на страну да изучава језике. Практичан и имућан, Павле Нешић је послао сина на трговачку академију, у Беч.
Свако преподне, око десет сати, Сима терџуман стоји на углу Симине и Капетан-Мишине улице, где је у његово време, по прилици, пролазио сокак што је делио српску полицију од турске. Ту је Симина улица пуста и утихла од сумрачности. Пролазници су ретки и, док се провлаче између паркираних аутомобила, мокри од сенке. То је отуда што нова зграда Природно-математичког факултета, сазидана на месту где су некада биле и српска и турска полиција, где је, касније, била Главњача, што је та велика зграда испод које води, на Студентски трг, наткривен пролаз на стубовима, сасвим заклонила сунце. Сима терџуман мисли како је и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика заклања сунце и небо? Оног дана, 3. јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља. Сима, тумач у српској полицији, стајао је код отвореног прозора; од неба над Калемегданом, огромног, долазиле су светлости лета, и мирис Дунава, и развучено, истанчано спокојстВо. Слушао је недељне, отегнуте па склупчане гласове који су допирали са Велике пијаце (где је тада била Велика пијаца сада је Студентски парк), тај меки ковитлац који му се наметао и изазивао га да издваја појединачне звуке и тражи им порекло. Био је готов човек (како се то тада говорило), и отац, за пет дана је пунио тридесет и једну годину, а још се играо. Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није oceћao него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствени терџуман, слични. Као и онај дечак, тако је и Сима терџуман веровао у снагу речи; као и онај дечак, знао је дејство унутарњег склада, ако се постигне. Oceћao је да ће му живот дати прилику да учини оно што ће и другима открити моћ речи за суштину споразумевања. Као тумач, понешто је и чинио: спречавао је неспоразуме. Али, то је било недовољно. Надао се да ће му, можда, понудити место међу представницима на страни или ће га позвати међу предаваче на Лицеју. Тог поподнева све је било могуће, а живот му се отварао. Под кожом, младост му је опет надолазила са овим светлуцавим јуном. Расветљен у себи, Сима је гледао зеленило башта на падини, пре ма Дунаву: извирују чардаци турских кућа и, ту близу, кров Доситејеве Велике школе, издигнут над раскрсницом светлости, и дишу, над падином, већ недохватне, магле Дунава. Све је тако чисто у благости јунског ваздуха, и опрано од сваке слутње. Изненада као да се са дна тог зеленила подиже узвик: гласови јачају, уобличавају се, долазе до њега и не доносе ништа добро. У тим искривљеним звуцима су претња и страх, и Сима види како је благост дана одједном сва напукла.
Убрзо се чуло да је ту, на падини, код Чукур-чесме, турски војник ранио, можда и убио, српског дечака.
И Сима терџуман хита ка чесми. Ако је у питању неспоразум, ко ће га разрешити боље од њега; ако је у питању несрећа, ко ће наћи праву реч брже од њега. Хита терџуман а иза њега су Ђорђе Нишлија, спадало које говори невероватним наречјем, и још два жандарма. Прескачу згрчене сенке ружиних жбунова и опуштене сенке шам-дудова (у којима се згодно сањари о љубави). Али, Сима сад не мисли на љубав: мисли на чувеног бечког банкара, Цинцарина Сину, код кога је, сасвим млад, радио. Тај банкар, са лицем продуховљеног пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје службенике и одмерава им спремност за тај дан (изгледа да је, у свом искуству, већ рачунао са променама у био-ритму), да каже: „Кад вам се највише жури, успорите. Иначе, грешка је ту.“ Сада, Сима жури, кораци су му све дужи, и луђи; узалуд Сина опомиње, Сима не успорава.
Стиже у прави час. Око чесме гомила, што већа то и тиша: нем обруч склопљен око низама1, обруч који се сужава. Дечак, рањен у главу, лежи, можда још жив. Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац. Сима зна шта му је чинити, пробија се кроз обруч, стрпљиво, даје знак и жандарми, брзо, везују низаме. Сима се нагиње над дечака а на лицу му је туга. Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да дечака ваља брзо однети, можда му има спаса; низами ће с њима, у српску полицију и пред српски суд, а српски житељи ваља да сачувају своје достојанство. Готово у исти мах, каже низамима, на турском, да се не опиру.
Сима терџуман види, и не први пут, речи како делују, своје речи како делују: допиру до људи, смирују им дах, остају им у слуху. Слушају га: и гомила, и низами, и жандарми. Дечака односе, везани низами корачају испред Симе, између жандарма, у зеленилима башта трепере десетине зеница, грађани иду за Симом, на одстојању, а небо је све од прозрачног, пространог сјаја.
У својој стражари које нема, на углу Капетан-Мишине и Симине, Сима терџуман увек гледа, и одмахује главом, оног луцкастог терџумана који, пре много деценија, наилази са везаним низамима и мирним грађанима, одједном јак од поверења у моћ речи. Зна шта ће му, у пролазу, рећи та млада луда: да је њему, сада, лако да одмахује главом, јер имао је цео век и неку деценију више да размишља о свему што се догодило; њему младом терџуману, није било тако лако, ни трен није имао за размишљање. Само је имао да буде спреман на све. Ишао је иза низама, сав око и yxо, ни о чему није мислио, и, унутра, нека тупост, а ипак је видео светлости на просторима неба, све неухватљивије док траје јунско предвечерје које ће ce изгубити, а прашина је сва сањива, а стапају се мириси липе, и шам-дудова, и дивље нане, и жалфије: само благости више нема, угасила се. Сима је осетио да залази у неки простор у којем никада није био, а пролазио је познатим сокачићима, и опет је непотребно журио и, у журби, изабрао пречицу, погрешно изабрао, пречицу што води поред турске полиције. (Невоља је што су банкари обично у праву.) Одједном је угледао, на прозорима те турске полиције (у којој је била и касарна), војнике како нишане у њега, у њих, видео им је зломисао и узвикнуо, опомињући. На његов узвик, заробљени низами су се отргли и потрчали својој касарни, Ђорђе из Ниша је јурнуо за њима, пушке су запраштале а грађани узмицали. Сима је пошао ка војницима који су пуцали у њега, гледао им црне осмехе и стао да им довикује, на савршеном турском језику, да стану, да престану, да је то пут у зло. Његове речи су се сударале са усковитланим ваздухом, са сломљеним светлостима, са пуцњеви ма, војници су те речи бесно одбацивали као проклету болест, Сима терџуман је викао, све јаче, а одговарали су му пуцњеви, све чешћи. Онда је остао без ногу и без тела, бестелесан; само је његова глава, одједном сва климава, зарањала у ниски мрак, до у дно.
Сима терџуман стоји на свом углу и одлучује се да ли да пође лево, краћим делом своје улице, ка Вишњићевој, или десно, дужим делом, ка Француској. У краћем делу је кућа у коју је често навраћао Милан Богдановић, у дужем кућа у којој је живео Слободан Јовановић. У политици неистомишљеници, али, обојица, зналци у језику и, обојица, са смислом за парадоксе у историји, можда би му помогли да искаже оно што га мучи већ више од једног столећа: откуд то да његова непатворена склоност ка складу изазове толике смрти? (Први пут се а дуго, и Сима терџуман мучи са речима.) Чим је Сима убијен, и Нишлија је тешко рањен; умро је за неколико сати. На падинама и према Дунаву и према Сави, пукле су старе мржње. Срби, одједном под оружјем, насрнули су на градске капије које су Турци држали, Турци су узмицали у Калемегданску тврђаву, и бој је, како је рекао енглески посланик Грегори, који је бранио српску ствар, на чувеној седници доњег дома, 17. маја 1863. године, у Лондону, бој је трајао сву ноћ. Сутрадан, пред јунско подне од тамног блеска, састали су се страни консули са Аширом, пашом београдским и Илијом Гарашанином, председником Министарског савета, па су сви заједно и сагласно сачинили Конвенцију о примирју која је одмах ступила на снагу. Тако се опет могло, нешто спокојније, ићи утихлим београдским сокацима. Историјска комедија ипак је остављена за следећи дан. Следећи дан је био уторак, 5. јун,1 засењен, омађијан дан, са дубоким светлостима. Од Стамбол-капије (заузимала је простор између споменика Кнезу Михаилу и Народног позоришта), према Палилулском гробљу, на Ташмајдану, кретала се пратња, и све што је међу српским живљем у Београду било здраво и покретно било је у тој пратњи. Пратили су њега, Симу Нешића, терџумана са сјајним изгледима на успех, храброг више но што и легенда захтева, јединца, тумача који је говорио седам језика, лепог, пратили су изрешетаног Симу и, такође, изрешетаног Нишлију, плач и појање су се стапали са густом топлином преподнева, заударале су воде из јарка код Стамболкапије, нико вије нарицао, чиновницима се, испод цилиндара, цедио зној, јата крупних рода и дивљих патака кружила су брзо, над Теразијама и Баром Венецијом, под небесима није било ни дашка, ишли су ка предграђу, ка Теразијама, друмом од утабане, вруће земље, сад је то Коларчева улица, дошли су до терзијине мале радње и стали ту где је сад, у Коларчевој, Београдска банка и улаз у подземни пролаз испред „Албаније“, оборене главе, терзија је чекао да им се придружи, недозвољене слутње клизиле су у прашину и тада је, право из сунчаних небеса, уз фијук, треснула бомба, никако велика и сасвим округла, ђуле, и распрштала се баш испред Симиног сандука. Од Калемегдана, грували су турски топови, почело је бомбардовање Београда које ће трајати четири сата и постати предмет међународних спорова. Узалуд су страни извештачи, после, наглашавали да бомбардовање није било баш нарочито јако, јер су Турци и слабе нишанџије и слабо наоружани: бомбе су праштале, истина у размацима, али ипак једна за другом (није то још ни 1915, ни 1941, ни 1944. година, али јесте један почетак), сандук са мртвим Симом терџуманом испустили су на утабано тле, поклопац се померио, нико то није ни приметио, људи су се, сви, разбежали, и роде, и дивље патке, само је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога нису оставили на миру, кроз одшкринути отвор на сандуку десним оком гледао у сунце које је стизало свој зенит.
На свом углу Сима опет одмахује главом, али сад више није склон да кори себе, него кори господила Лонгворта, енглеског консула у Београду. Извештајима својој влади, тај господин умало да му сасвим поништи улогу у историји јер је, и иначе туркофил, био „уверен да су Турци доброћудни људи које, с правом, озлојеђује бунтовно држање хришћанског живља“, па је, следствено томе, обавестио своју владу да су нереде од 3. јуна започели Срби, не Турци. Сва cpeћa да је било, тада и касније, енглеске и друге господе која је друкчије мислила па је истина о његовој смрти, малко окрњена, постала и историјска. Сада, и то је без значаја. Његово име је остало сачувано, али не као властита именица него као присвојни придев, исписан белим словима на тамноплавој уличној табли: Симина улица. Терџуман неколико пута, узастопце, прочитава натпис на табли, ослушкује му звук, већ помало непознат, смисао му измиче, смисао се губи, као и при сваком понављању. Одједном је збуњен: више и не зна да ли је Симина улица у вези са Симом терџуманом.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Volim Beograd... Empty Re: Volim Beograd...

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu