Fransisko Hagenbek

„Pa dajte joj."
„Nisam baš siguran u to. Već je počela da razvija zavisnost. Ako joj ga sad prepišemo, nikada neće prestati da ga koristi."
Mati i Kristi su se zagrlile. Njihovu porodicu, razbijenu nepravdama društvenih potresa u Meksiku, podrivenu ravnodušnošću roditelja i lažnih pozicija u društvu, jedino je Frida uspevala da drži u slozi i na okupu. Frida, koja je kao dete bila buntovnica i muškarača, koja se čak i oblačila kao dečak, bila je jedina ruka koja je spajala četiri žene. Nezadovoljstvo je stiglo kao gunđajuća magluština.
„Dajte joj to!" viknuo je Dijego ne gledajući u doktora. „Pogledajte kako ove oči preklinju za malo mira. To joj neće biti ni prva ni poslednja zavisnost."
Doktor je dao uputstva medicinskoj sestri. Ogromna doza morfijuma počela je da pliva kao zmija Fridinim venama, ublažavajući vatromete na svom putu. Morfijum se spojio s lipidolom ubrizganim u leđa. Zajedno su nastavili do mozga. Frida je postepeno zaboravila na bol. Dok je nestajala smetnja u njenom telu, pojavljivala se prikaza u njenoj sobi.
Kao slomljena i nadrealna postavka na sceni, soba se menjala. Polovina je postala nebo sa oblacima razbijenim oko sunca, crvenog kao menstruacija. Druga polovina ostala je tamna. Noć s gangrenoznim velom pokušavala je da proguta mesec od smrdljivog sira. Okolo je šuma, biljke s korenjem koje ne želi da mu prebace pokrov od zemlje. Kao nevaspitane devojčice, korenje je izlazilo iz brazda sobe.
„Ja sam siromašni mali jelen koji živi u planinama... kako nisam proklet, ne silazim do dnevne vode... noću, malopomalo, u tvoje ruke, živote moj“, pevala je obešenjačkim glasom.
Bio je mešanac, iz predgrađa. Zvučao je tromo i veselo. S naglaskom ljutog takosa. Pojavio se u jednom skoku, razbacujući perje i mrtve mušice. Stigao je u podnožje kreveta i među plahtama hodao šireći noge kao jahač koji pleše u ritmu pulkea. Očerupan i razbarušen, gospodin Kukuri je došao Fridi u posetu. Njegova kresta se već naborala, kao podbradak starca, a neki pas mu je ostavio okrnjen kljun. Na repu su mu ostala samo tri pera, koja su se pomerala kao metla malaksalog čistača. Petao, star i izmučen, bio je Fridina slika i prilika, ali nije bilo sumnje da je još živ, baš kao i ona.
„Jesi li to ti, gospodine Kukuri? Šta radiš ovde?“, pitala je zaintrigirana Frida. Ptica je izvadila krpelja i smestila se među plahte, prekrstivši spokojno noge.
„Obilazim moju Friduču! Šta bih drugo mogao raditi? Vidi mala, ovde u bolnicama nas ptice vide samo kao hranu, jer, kako kažu, dobra pileća supa leči grip, stomak i ljubavne bolesti. Znaš, devojčice, a chicken soup!“
Frida je namignula. Petao je kljucnuo plahtu.
„Ti znaš da govoriš?"
„Ti znaš da slikaš?"
„Naučila sam. Tata mi je pokazivao i učila sam. Još učim.“
„I ja, dete moje. Nisi valjda mislila da sam posle više od dvadeset godina hodanja po tvojoj kući naučio samo da gutam kukuruz i vodu. Ĉak i mi pilići imamo ambicije. You know what I mean kid! Pravim se da ništa ne znam, kao saksofon u nekom džez bendu, ali među slikarima,   genijima,   komunistima,    fotografima,    filmskim    umetnicima   i   lopovima... izvinjavam se, političarima... nešto sa usana tih silnih mislilaca i petao na kraju nauči." „Uopšte to ne radiš loše. Mislim, za jednog petla", morala je da prizna Frida.
„Ni ti ne slikaš loše. Mislim, za jednu staricu..." petao je onjušio Fridu. Pokretima je potvrdio to što je video. Pitao je prilično zlonamerno: „Ili bolje da kažem, za nekog beskorisnog?"
„Nisam beskorisna", ispravila ga je Frida.
„Rogove i dalje imaš. Dijego vodi računa o tome da ti ih nabija svake noći." Petao baš i nije morao da je podseća na to, bilo je očigledno da je Frida ranjena srna, koja je takođe patila i od uboda Amorovih strela, koje su probile i pocepale svaki mišić.
Pomerila se nervozno. želela je da potrči kroz šumu zelene salate i rotkvica. želela je da ponovo bude slobodna, ali strelice su je oborile. Bila je jelen koji je umirao zbog života s Dijegom.
„Pa, onda, kako si“, ispitivao ju je ljubazno petao.
„Mogla bih reći da sam srećna, ali to što se osećam zbrkano od glave do pete razbija mi mozak i čini da proživljavam gorke trenutke."
„Vidi se. Dijego je tamo napolju. To je dobro, zar ne?"
Frida je izvila obrve. Smetale su joj ove insinuacije, pogotovo što su dolazile od matorog očerupanog petla. Nije nameravala da mu dopusti toliku slobodu, a još manje u svojoj bolesničkoj sobi.
„Ako hoćeš samo da se rugaš, bolje bi bilo da se gubiš!"
„O, ne, moja Kačuča! Ništa ja ne izmišljam! Očigledno je! Svaki put kada osetiš da se Dijego udaljava, pojavi se neka nova bolest. Ako se debeli vucara s nekom devojčurom, nova operacija mu pritegne lanac. Kako dobar tajming imaju te tvoje bolesti, zar ne?“
„Kao prvo, ja čak nisam ni Dijegova supruga“, odgovorila je grubo. Iz reči je izbila gorčina. „On se uvek igra braka s raznim ženama, ali Dijego nije ničiji muž, i nikada to neće biti. Možda mi je sin, jer ga toliko volim. I ne žalim se na ulogu koja mi je dodeljena. Ne mislim da obale reka pate kad voda presahne, niti da zemlja trpi jer pada kiša, niti da atom tuguje jer je oslobodio energiju. Za mene sve ima svoju prirodnu kompoziciju."
Dok je Frida sve to izgovorila, gospodin Kukuri je isplakao more suza. Malena bara presijavala se oko njega. Pileća supa s lukom i korijandrom izvirala je iz njegovih očiju kao vodopad.
„Stop! Stop! I am melting... To je tako tužno, ni Salvador Novo s probodenim srcem ne bi uspeo da sastavi takav niz idiotarija", kukurikao je glasno.
Predstava se onda završila. Iščeprkao je jednu zagubljenu leblebiju i veselo odšetao do noćnog ormarića, odakle je uzeo Fridin dnevnik. Namestio je ono što mu je ostalo od perja, pročistio grlo i počeo da recituje sadržaj knjige:
„Volim Dijega... i nikog više. Dijego, sama sam“, završio je dramatično. Okrenuo je nekoliko stranica. „Moj Dijego, više nisam sama, ti me pratiš. Uspavljuješ me i oživljavaš. Idem sama. Jedan minut odsutnosti. Ukrali su te i plačem. To je šala."
„Odlazi! Niko te nije zvao. Da sam želela savest, tražila bih jebenog zrikavca, a ne kopile od petla", promrmljala je iznervirana Frida.
Kukuri joj se približio i uštinuo je za obraz kao dete.
„Ne vrišti, zbog toga smo i došli u ovu dolinu suza. Seti se: Drvo nade, ostani čvrsto! To nisam rekao ja, nego ti: girl iz Kojoakana, mexican princeza, oh, yeah!“
Fridine crvene oči napunile su se proključalom krvlju. Gledala je sat svog života: petla. Onoga dana kada on bude prestao da peva, ona će umreti. Takav je bio dogovor. Ali nikada joj nije rečeno da će sat biti dosadan kao čir na dupetu.
„Umukni!“
„Budimo iskreni, moja Friduča. Stvari ne stoje baš najbolje. život ne vredi baš mnogo i poslednji gost je ustao od stola. Zašto ne bismo zatvorili radnju i otišli da se odmorimo?
Razmisli! Nema više patnje, nema više debeljkovih prevara. Samo mir i spokoj. Možda i malo tekile da ubije dosadu", predložio joj je Kukuri.
Nije zvučalo loše. Bio je u pravu. Nije se radilo o bolu, nego o umoru od bola.
„Je li te moja kuma poslala da mi to kažeš?"
„No way! Nemam ja ništa s tom gospođom. To ti ja kažem, tvoja srodna duša. Malo sam se umorio od života. Provodim ga zatvoren u kući, kljucajući da bih došao do nekog crva i, uz malo sreće, do komadića starog hleba. Moja najveća ambicija je da jednoga dana budem mole, a to baš i nije laskavo!", požalila se ptica.
Za jednu pticu je bio prilično elokventan i pronicljiv. Objašnjavao je da ga svi razumeju, za razliku od mnogih ljudi koje je Frida upoznala.
„Ne, danas sam kao nikad u društvu. Ja sam komunista. Pročitala sam istoriju svoje zemlje i gotovo svih naroda. Poznajem klasne sukobe i ekonomske probleme. Razumem dijalektički materijalizam Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Mao Cedunga. Postoji grupa žena okupljena oko mene kao oko kraljice", rekla mu je odlučno.
„Imama news za tebe: svi tvoji prijatelji znaju da si celog života patila. Posvetila si se tome da to pokažeš kroz tvoje slike, mala, ali niko ne deli tvoju patnju. Ĉak ni Dijego. On zna
koliko patiš, ali to nije isto kao i da pati koliko i ti. Oni te ne mogu sažaljevati." Opet krvav pogled. Opet mržnja, Frida je stegla pesnice. 
„Zašto si onda došao?“

„Skuvaj me. Dan nakon slavlja, na kojem ću ja biti glavno jelo, ti ćeš se konačno odmoriti. Zbogom svima! Good bye my love!"  
„Ne!“
Ptica je napunila grudi vazduhom i počela, s dosta ritma, da peva melanholičnu melodiju iz Zlatne lađe:

Ja odlazim 
U luku gde čeka 
Zlatna lađa 
Koja me mora odvesti.
Ja odlazim
Došao sam samo da se oprostim
Zbogom ženo
Zbogom zauvek, zbogom.
Neće te moje oči 
Više gledati,
Niti će tvoje uši 
Pesmu moju čuti.
Uvećaću
More svojim suzama 
Zbogom ženo 
Zbogom zauvek, zbogom...
 
Frida je zatvorila oči. Bila je u iskušenju da napravi mole od njega. Ali nije podlegla. Ne danas, ne dok Dijego čeka napolju. Ne kada je debelo platio za susednu sobu, samo da bi mogao da prenoći u bolnici, a ne sa svojim ljubavnicama. Ne sutra, ne prekosutra. Ona će izdržati, može više od smrti. Zatvorila je oči, kao i svoja čula.
„Šta joj se dešava?", morala je da pita Mati doktora, kada je videla da Frida priča sama sa sobom.
Dok je Kristi pokušavala da joj uplete zavodljive pletenice s trakama u duginim bojama, doktor je izmerio pritisak pacijentkinji.
„U delirijumu je zbog morfijuma. Ima halucinacije“, odgovorio je doktor ostavljajući Fridu u rukama njenih i medicinskih sestara.
Na trpezarijskom stolu pušila se činija čorbe s tortiljama, čekajući da je Frida pojede. Miris pilećeg bujona malopomalo izbrisao je smrad zagorelog iz bolničke kuhinje. Miris bujona putovao je i do drugih soba, tešeći ostatak bolesnika svojom nesumnjivom isceliteljskom moći. Miris je pratio Fridu više od dva dana, koliko je spavala pod dejstvom sedativa. Medicinske sestre nisu nailazile na otpor pri hranjenju  pila en čorbu bez opiranja.
Izašla je iz bolnice, ali samo da bi jednu sobu zamenila drugom. Malo-pomalo, i ostala je u sobi, prikovana za krevet kao Hrist za krst, nesposobna da se pomeri. Sva se pretvorila u besan pogled. Njen karakter je oslabio, kao breskva zaboravljena na stablu, ostavljena da prezri. Napadi besa počeli su da je saleću kao muve leševe. Nije tražila ništa, zahtevala je. Urlala je kao da želi da ućutka svet, koji je nastavljao dalje, neuzdrman njenom sudbinom. Zabrinula se što više nije onakva kakva je bila, što se pretvorila u svoju sen. I njeni portreti podsećali su je da je samo obična karikatura žene u suknjama boje vulkana, koje je voleo Dijego, parodija majanske princeze koja je osvojila Sjedinjene Države, satira ljubavnice velikih lidera, umetnika i slikara. Znala je da popije i po dve flaše konjaka dnevno, uvek s demerolom, protiv bolova. Lekovi su ulazili u nju i poigravali se njenim umom, ućutkujući i otupljujući je. Ĉak i tada, njene ruke pokušavale su da napipaju četkicu, da utole fizičku žeđ za umetnošću. Linije su samo presecale platno, dramatične i bolne kao otvorene rane. Slikanje se pretvorilo u njenu religiju; lekovi u njenu pastvu. Bio je to žalostan čin, samo praznina zbog nedostatka božanskog bića. Za nju je božanstvo počivalo u ličnostima poput Staljina i Maoa. To su bili ljudi koji su je sačuvali od demencije. Kompozicije su bile mršave, a boje svede. Tama na kraju puta bila je ideja koja ju je okruživala, ali je prihvatila umetnost da bi dala svetlost svom životu. Barem malo.
Frida više nije mogla da živi sama. Bila joj je neophodna pomoć prijatelja ili medicinske sestre. Jednoga dana, kada je došla da pazi na nju, Kristina ju je zatekla u studiju, kako slika u invalidskim kolicima. Nije bila čak ni privid one lepe Fride koju je pamtila. Bila je razbarušena, u pokidanoj suknji i iskrzanoj košulji, možda nekoj koju je Dijego već iznosio. Ruke su joj bile krvave jer ubodi od injekcija nisu zarastali. Odlučna u nameri da verno oslika ranu, noktima je drala rane i mešala krv u boju, da bi na platno prenela razrogačene oči i prezir prema sebi. Njeno slikanje više nije bilo oprezno. Potezi su postali odsečni, kao da zaseca platno.
Kristi je mogla da vidi da u njoj više ničeg nije ostalo. Bila je mrtvac koji se još držao za svet živih vrhovima prstiju.
Ni plač nije umirio nemoć što svoju najbolju prijateljicu i sestru vidi uništenu. Morala je da otkloni tugu koju je prouzrokovalo gašenje Fridinog života. Uz pomoć sluge Manuela, vratila ju je u krevet. Dok ju je češljala, Frida je nastavila da brblja i slika duhove u vazduhu. Kristina je odabrala crvenu suknju i jednu od njenih prelepih tradicionalnih bluza, od onih s prepletenim crvenim i zelenim trakama. Ali kada je videla da je Frida gleda, pitala ju je koju haljinu želi da nosi. 
„Obuci mi tu koju si odabrala, jer si to učinila s ljubavlju. A ovde više nema ljubavi. Ti znaš da je ljubav jedini razlog za život."
Frida je bila u pravu. Iako se okružila stvarima koje je volela, predmetima u kojima je bila sačuvana ljubav i prijateljima koje je volela, u njoj više nije bilo ljubavi. Ljubav je jenjavala, gubila se, sve dok nije ostala samo u sećanju.

Čorba je hrana koja je bila od najveće pomoći u istoriji čovečanstva. To je možda prva stvar koju je čovek skuvao. Mogu da zamislim te pećinske ljude kako stavljaju vodu i još nešto na vatru. Sigurna sam daje to bila ponuda bogu. Možda je njihov bog bio vatra, oluja ili nešto drugo što nisu razumeli. To je bio način da oni sami postanu bogovi. Postoji mnoštvo raznih vrsta čorbi, od najjednostavnije kokošje supe, do najprefinjenljih bujona. Može da bude i kompletan obrok.
Za mene je čorba s tortiljama jedna od najukusnijih koje se prave u Meksiku. Ona predstavlja nas. Komplikovana, ali jednostavna. Ljuta, ali ukusna. Vruća, ali osvežavajuća. To je savršen spoj koji kazuje od čega smo sazdani i zašto je Meksiko takav kakav jeste.
  
12 kukuruznih tortilja,  ulje, 
4 oguljena paradajza, 
½ glavice sitno seckanog crnog luka, 
1  iseckan češanj belog luka, 
2  litra pileće supe, 
1 grančica peršuna, 
1 grančica meksičkog čaja, 
4 pasilja papričice očišćene od semenki, 
1 avokado isečen na kockice,  pola šolje usitnjenog masnog sira,  kisela pavlaka i so.
 
Tortilje iseći na duge i tanke trake i ispržiti na vrelom ulju. Odvojeno, na jednoj kašici vrelog ulja, ispržiti paradajz, crni i beli luk; 5 minuta kuvati na srednjoj vatri, a zatim dodati pola pileće supe i sve zajedno samleti. Mešavinu vratiti u vruću šerpu i dodati joj so i ostatak pileće supe. Staviti peršun i meksički čaj i kuvati na laganoj vatri još 20 minuta. U jednu činiju staviti pržene trake tortilje i preliti vrućom čorbom od paradajza. Dodaju se papričice isečene na komade, avokado, sir i pavlaka.
 
  hranila ga tekilom i grickalicama i zatražila audijenciju kod kume, odlučna da okonča bol  tako, u noći koja je skrivala letnje kiše u uglu, Frida je primila Glasnika, ponudila
koji je trajao toliko godina, a koji svi nazivaju život. Da bi bila sigurna da će to biti
njen poslednji dan, zatražila je od svoje verne kuvarice Eulalije da ubije petla Kukurija koji, naviknut samo na maženje i pažnju, nije ni slutio da će mu to biti poslednji dan na zemlji. To što je živela duže no što je trebalo Fridi nije pružalo nikakvo zadovoljstvo, jer bol u kičmi nikada nije prestajao, kao ni bol u slomljenom srcu.
„žao mi je, gospodine Kukuri, ali Frida je naredila", rekao mu je sluga Manuel pre nego što mu je zavrnuo šiju.
Baš kao što je pisalo u receptu, ostavili su ga da mu isteče krv i očerupali mu perje, sve dok njegovo belo birokratsko meso nije ostalo potpuno otkriveno. Zatim ga je Manuel stavio u zemljani lonac, od onih koje je Frida nabavila na pijaci, ukrašen s dva goluba koji u kljunu drže traku s natpisom: „Frida voli Dijega.“ Svečano je stavio šerpu u kuhinju, koja je zbog seoskih pločica uvek izgledala kao da je tamo neka mrtva životinja, da Eulalija od njega napravi ukusno jelo.
Kuvarica je, brišući suze keceljom, iz kredenca povadila i poredala tegle sa začinima. Zatim je poslagala kuhinjsko posuđe, kao da slaže instrumente za neku hiruršku operaciju. Pogledala je petlov leš i osetila strašnu prazninu u grudima, toliku da joj ni zagrljaj dobrog Manuela nije pomogao da se smiri. Oboje su bili na ivici suza; bilo je nečega đavolskog u tom petlu jer je dvorištem Plave kuće hodao još od smrti mama Matilde, a to je bilo previše godina za njegovu vrstu. Kada im je ponestalo suza, Eulalija je započela kulinarski spektakl. Korak po korak, pratila je recept zapisan u maloj beležnici koju joj je Frida predala, sve dok gospodina Kukurija nije pretvorila u grandiozni specijalitet  tamal od piletine u svetoj travi.
Frida je provela dan popunjavajući dnevnik. Poslednje stranice ostale su pune čudnih, krilatih stvorenja. Nije bilo autoportreta ni u jednoj od njenih skica, jer ona ni moralno ni fizički više nije ličila na anđela. Bila je zauzeta prikazivanjem pravog lica svoje kume. Slikala je crnog anđela koji se uspinje do neba: arhanđela smrti. Tog dana nije primila posetu nijednog prijatelja, jer je očekivala mnogo važniju posetu. Samo je Dijego stigao po podne i seo pored nje da razgovaraju.
„Šta si radila, devojčice moja?“, pitao ju je slikar, sve vreme prelazeći svojim debelim prstima preko Fridine mrtvačke ruke.
„Spavala sam skoro sve vreme, a posle sam razmišljala.“
„I o čemu je razmišljala ta luda glavica?"
„O tome da smo samo marionete i da nemamo ni prokletu ideju o tome šta se stvarno događa. Lažemo sami sebe sranjem da kontrolišemo svoje živote, a samo igramo ulogu zaljubljivanja kada nekog sretnemo, hranjenja kada osetimo glad i spavanja kada smo umorni. A sve to je samo laž jer ne kontrolišemo ništa od toga", promrmljala je bezosećajno Frida.
Dijego se gorko nasmejao kada je primetio lucidnost koja je još postojala u Fridinom uništenom telu.
„Imam jedan poklon za tebe, Dijegito", promrmljala je Frida sporo, nerazgovetno izgovarajući reči zbog narkotika. Još je držeći za ruku, Dijego ju je poljubio u lice i pružio joj podršku.
Frida mu je predala prsten koji je naručila za njegov rođendan. Srebro i kamen, veliki kao i sam slikar, preteran čak i za diva Dijega.
„Znaš da te volim, zar ne?“, šapnula je Frida.
„Odmaraj..." naredio joj je Dijego, držeći suze za krajeve, da se ne skotrljaju.
Njegova žena je umirala. Rušila se kao kula od peska, koju je na plaži dohvatila plima. Legao je na krevet pored nje i zagrlio je. Ostali su tako nekoliko sati. Ubeđen u to da ona još spava, otišao je u svoj studio u San Anhelu.
 Zavese su se otvorile da bi Glasnikov beli konj mogao ući u carstvo tame. Plamen bezbroj sveća razbacanih po prostoriji poskakivao je od radosti, a kosti u grobovima zveckale su srećno, pokušavajući da požele dobrodošlicu Fridi, koja je jahala iza Glasnika. Glasnik se zaustavio ispred stola, usred trpeze velikog praznika, spremljene kao oltar za mrtve. Frida je sjahala i pažljivo se odvojila od svog vodiča. Revolucionar se grubo, ali ljubazno, oprostio klimanjem glave. Pred njenim očima ukazala se najlepša ponuda za mrtve koju je ikad videla. Šećerne lobanje šaljivo su plutale na gadljivim zubima; na čelu su prikazivale svetlucava imena, koja su bila imena svih osoba koje je ona volela: Nik, Leo, Dijego, Giljermo, Džordžija... Bilo je slatkih hlebova za mrtve, okruženih cvećem koje se prelivalo narandžastim sjajem. I najlepša zbirka jela s njenog sopstvenog repertoara: Lupine punjene paprike, doktorova rebarca, Tinin tiramisu, tepostečki snegovi, Evina pita s jabukama, mama Matildini polvoroni, mole poblano s njene svadbe, Matine čorbe, pipijan bračnog para Kovarubijas i, na počasnom mestu, petao u loncu u svetoj travi, koji je i dalje širio mirise koji obično beže sa šporeta dok se kuva.
„Zvala si me i ovde sam“, pojavila se njena kuma, koja je sedela usred svih tih gurmanluka koje joj je Frida ikada ponudila.

Kao i uvek, crni veo pokrivao joj je lice, ali sada je nosila pompezan i elegantan komplet: prelepo evropsko odelo od bele čipke, s volanima koji su se uzdizali do vrata. Njeno otkriveno srce tuklo je kao bubanj. U sredini oltara, na glinenom pijedestalu s prehispanskim motivima, jedna sveća se davila u velikoj bari šarenog voska. Njen klimavi plamen opirao se ledenom vetru, tipičnom za mrtvace, otimajući poslednji dah života umirućoj vlasnici.
Frida je zakoračila napred oslanjajući se na desnu nogu. Primetila je da je opet u teuanskoj odeći boje džungle i neba, pričvršćenoj u struku izvezenom trakom u nijansama zalaska sunca u Kuernavaki.
„Jesam li konačno mrtva?" I dok je to pitala, bol je nestao, ostavljajući samo krhko sećanje, kao odjek njenog prošlog života.
„Još ne. Tražila si samo da te primim. Još svetli fitilj tvog života, ali uskoro će se ugasiti, kao i tvoje vreme na Zemlji. Reč je o još samo nekoliko udisaja", rekla je kuma pokazujući plamen sveće koji je već slabašno tinjao. „Zato dođi, sedi i pij sa mnom, ova svečanost je pravi užitak posle toliko godina." Služila je tekilu iz elegantne plave boce, koja je širila isparenja draži i propasti.
„Dogovor koji smo napravile bio je katastrofalan. Objasnićeš mi kakvo si mi to sranje dala. Ako moj život ima bar neku olakšicu, zašto me je od početka šamarao", opsovala je besno Frida.
Mnogo reči nakupilo se tokom svih tih godina patnje, gomilale su se da ih izrekne kada ponovo vidi Smrt, ali ove su izašle iz duše, bez razmišljanja, a takve su obično najiskrenije. Njena kuma je ćutala kao kraljica, čuvajući dostojanstvo titule koju je kao gospodarica smrti dobila.
„Ti si ga izabrala, a ne ja."
„Obično sranje!", odgovorila je ohrabrena.
Bio je to očajnički krik. Nije joj morala objašnjavati da je svaki dan umirala, što zbog bolesti, što zbog ljubavnih rana. Možda je svaki dan nastavljala da diše držeći se za slikanje koje joj je pomagalo da olakša dušu, ali morala je da plati visoku cenu za svaki proživljeni dan. I njena kuma je znala da ne mora da joj objašnjava.
„Ako želiš  da  poništimo dogovor, u redu. Ne moraš nastaviti ako se osećaš prevareno.
Ali ne pokušavaj da me prevariš. To niko ne može da uradi", upozorila ju je prkosnim glasom. „Niti se neko može sakriti od mene. Zapamti, moje obećanje zapečaćeno je životom“, izjavila je samouvereno.
Nakon ovih reči, Frida je osetila olakšanje u grudima, oslobodila se osećaja krivice, telo joj je bilo lakše, a noge pokretljivije: ponovo je bila Frida u školskoj suknji, s visokim dokolenicama. Frida s trakama u kosi, devojka koju je udario tramvaj, kojoj je šipka prošla kroz telo... devojka koja je tog dana umrla. Na oltaru se njena sveća pretvorila u prelepu belu voštanicu. Iako je bila mlada, njen sjajni plamen najavljivao je da će ga uskoro zameniti tanka nit mrtvačkog dima.
„Kako to da se taj dogovor može tako lako poništiti? Da li je to tako jednostavno? Zar nije napisan krvlju? Smrt ne može biti tako puna razumevanja. U to sam sigurna.“
„Frido, sve vrlo lako može prestati da postoji, to ti kažem ja koja sam svojevrsni ekspert za tu oblast. Ali ne sumnjaj da svaka tvoja akcija ima i posledice, makar i male. Svaka odluka obeležiće ti sudbinu.“
„Neće biti vatrometa ili đavolčića koji eksplodiraju? Ovo je besmisleno. Ne možeš samo doći i reći mi da sve što sam proživela ide u vetar samo zato što si ti tako naredila“, prigovorila je mlada Frida, više zadivljena nego razočarana.
Na njeno iznenađenje, momentalno se pojavio par majmuna koji su je primili i prvi put, dovikujući joj i praveći grimase:
„Balerina se vratila! Balerina je ovde!“
Pored njih, Juda od kartona i lobanja skakali su od sreće, kao da nikada nije izašla iz te čudne epizode koju je sanjala kada je doživela nesreću s tramvajem.
„Frido, smrt nema pirotehniku. Samo umreš. Mnogo je jednostavnije nego što misliš", morala je da joj objasni kuma. Frida je neko vreme bila tiha. Pokušavala je da prihvati stvarnost koju joj je Smrt nudila, stvarnost u autobusu na koji je naleteo tramvaj, u rukama voljenog Aleha. Morala je da zamisli svet bez Dijega, bez svojih slika, bez stalnih bolova. Nije mogla. Videla je samo prazninu.
„Ako se ništa od onoga što sam proživela nije dogodilo, ako se nikada neću udati za Dijega, ako neću prolaziti kroz bolnice pateći od neprestanih bolova, šta će onda biti s Dijegom? Šta će biti s mojom porodicom?", šapnula je zbunjena zemljotresom u svom umu.
„Kad neko umre, ljudi jednostavno nastave sa životom. Sat se ne zaustavlja ni zbog koga" izjavila je Smrt. „Ali ako se toliko dvoumiš, evo izvoli", ponudila joj je tekilu.
Frida ju je držala u rukama. Plašila se da pije, jer otkrića, iako jačaju, uvek bole. Bez daljeg razmišljanja, sasula je sadržaj u grlo. I pre nego što joj je alkohol pogodio um, slike su se pojavile.
Dijego nije loše izgledao. Bio je mršaviji nego s njom, preplanule kože. Kalifornijsko sunce mu je prijalo, kao i kuća sa širokim krovom od španskih pločica, koje su podsećale na elegantne kineske šešire. Bazen je takođe oduzimao dah svojom veličinom i luksuzom. Nekoliko čempresa čuvalo je vilu, kao vojnici verni svojoj okolini. žena s naočarima nije ispuštala ruku svog supruga, čuvenog slikara. Ona sama bila je delo dostojno divljenja, jer je lepo telo, koje je imala još kad se udala za Ĉarlija Ĉaplina, još bilo tu. Polet Godard pobrinula se da sačuva lepotu kako bi ostvarila sve svoje želje. Muž i žena doručkovali su u bašti, dopuštajući da reporteri raspakuju kamere i zabeleže intimni trenutak čuvenog para koji se nedavno vratio iz Evrope, gde je Rivera slikao mural za firmu Mišlen. Dijego je tečno govorio engleski. Otkako je počeo da radi u San Francisku, nije se više vraćao u Meksiko. Brak s Polet bio mu je četvrti po redu, ali neće biti i poslednji. Godardova ga je cenila kao lovinu, koja se može okačiti iznad kamina, a oboje su sebi nalazili nove partnere: Dijego poneku plavušu, filmsku zvezdu u usponu, a Polet drugog poslodavca, da bi se i sama popela na vrh.
Nasuprot njemu, Kristina  je  izgledala  loše. Masnica  na  oku  nije  doprinosila  njenom izgledu, a još manje preterana mršavost. Njena ćerka Isadora pomagala joj je da spremi kuću pretrpanu buržoaskim stvarima. Radile su u tišini, u strahu da će ih Isadorin otac iznenaditi i nastaviti tamo gde je stao. Antonio nije preživeo groznicu. Sahranili su ga pored Giljerma, koji je umro samo dve godine nakon što je saznao za tragičnu nesreću koja mu je odnela omiljenu ćerku. Mama Matilda je kontrolisala porodicu koliko je mogla, ali Kristina nije bila sjajna u svojim odlukama. Bilo joj je suđeno da bude žena koja dobija batine i živi u strahu od muževljeve senke. Ponekad bi poželela da zatraži pomoć od svoje sestre Matilde, ali bi to morala da uradi krišom jer im je bilo zabranjeno da razgovaraju. Proživljavale su svoju krizu kao i sve druge meksičke porodice: trpeći u tišini. Za njih je spoljni život bio nešto daleko, a novine su uveliko pisale samo o ljudima koji nikada neće proći kroz njihov život. Osobe koje su se pojavljivale u vestima, kao što je italijanska emigrantkinja Tina Modoti, ubijena iz vatrenog oružja dok je šetala zagrljena s ljubavnikom, kubanskim socijalistom Huliom Antoniom Meljom; ili čuveni socijalistički vođa Lav Trocki, kog je u Stokholmu otrovao Staljinov agent; ili sam Nikolas Murai, koji je zauvek ostao fotograf u modnim časopisima i poznati kosmopolita  nažalost, ponekad se životi ne menjaju.
Ipak, porodici Kalo je sve to bilo strano, a posebno umetnost. Buržoaska i elitistička, vlada je ostala daleko od kuća u Meksiko Sitiju, jer joj je cena tortilje bila važnija od socijalističkog manifesta o umetnosti. U toj vladi nije bilo mesta za velike umetnike, a postojale su samo zavere o sklapanju saveza sa sledečim kandidatom, izabranim u demokratskoj farsi vladajuće stranke. Nije bilo muralista jer su veliki slikari više voleli da grade karijeru daleko od te zemlje neprijateljski raspoložene prema kulturi, u kojoj su obrazovna dostignuća bila svedena na govore pred izgladnelim radnicima, koje su vodili korumpirani sindikati. Tako je živela porodica Kalo svaki dan, uz lagodnost toga što su bili nebitni, prateći ideologiju društva kojem, da bi osećalo nacionalni ponos, ne trebaju platna u bojama lubenice, manga, limuna i gvanabane.
„Bolno je videti ovo. Mora da je pravo prokletstvo kad možeš sve da vidiš“, plakala je Frida, ošamućena udarcem stvarnosti.
„Kćeri, nisam prokleta, a ni blagoslovena. Samo sam takva kakva jesam, a moj posao je kao i bilo koji drugi. Za neke predstavljam nešto dobro, drugi me mrze. Ipak, na kraju sam ista za sve“, rekla je kuma.
„Ne mogu ih ostaviti ovako. Praznina rastužuje. Gora je od fizičkog bola u životu. Ne mogu dozvoliti da stvari krenu ovim tokom. Ako je neophodno da se vratim i proživim opet jednu za drugom moje patnje, nesreće i tuge, samo da bih događaje vratila na pravi put, onda ću morati ponovo da prihvatim dogovor s tobom."
„Ponovo ćeš sve proživeti? Iako znaš koliko te bola čeka? Seti se da neće biti puteva, samo jedan koji već dobro poznaješ“, uveravala ju je samouvereno.
Frida je samo klimnula glavom. Izgledala je tako detinjasto, tako nevino. To nije bila gruba i naprasita Frida koja se potrošila u Plavoj kući. To je bila Frida sa željom da živi.
„Kako mogu da znam da sve što sam proživela nisu bile samo slike poput ovih koje si mi upravo pokazala? Možda se radilo samo o iluziji koju sam živela kao da je stvarnost, da bih prihvatila da izaberem smrt. Teško je razotkriti tvoje trikove."
„Ĉak te ni ja ne mogu uveriti da tvoj život nije bio samo odraz u tvom umu. Ako je tako bilo i želiš ponovo da prođeš kroz sve to, ništa se neće promeniti. Samo ćeš dva puta pretrpeti iste muke. Ići ćeš istim putem, donosićeš iste odluke i udaraćeš u iste zidove", izjavila je Smrt.
Frida je razumela. Njeno srce je nervozno kucalo pri pomisli na bol i strast koju će ponovo proživeti, iako je to prvi put bio samo odraz koji joj je kuma ponudila.
„Zašto si izabrala mene? Zašto ja? Ko sam ja da mi to nudiš? Ja sam samo žena kao i bilo koja druga. Ne vidim ništa veličanstveno u sebi"
„Sve su žene veličanstvene.  Svaka  je  moje  kumče  iz nekog drugog razloga; kao što ja posedujem dar smrti, vi posedujete dar života. Ti lično si jedini razlog. Zato što si Frida i zato što postoji samo jedna Frida. Šta će ti moćniji razlog od tog", otkrila je kuma, pozivajući je da sedne pored nje. Zatim ju je pitala: „Jesi li spremna da ponovo živiš?"
Smrt je ispružila ruku. Držala hirurška klešta koja su pritiskala venu povezanu s njenim srcem. Pre nego što ga je uzela natrag, Frida je pitala:
„Pre nego što se vratim svojoj sudbini, želim da vidim tvoje pravo lice."

žena je skinula veo i sela pored Fride Teuanke, koja je zgrabila ruku svoje kume Smrti, povezujući venu u svom srcu, da bi ponovo počelo da kuca. Plamen na sveći na oltaru povratio je snagu, pohlepno trošeći vosak i osvetljavajući prostoriju. Frida je posmatrala njeno lice pod crnim velom, i baš kao što joj je i objasnila, ona je bila kraj, ali je svaka žena bila početak. Posmatrale su jedna drugu. Frida se našla pred samom sobom, sa spojenim srcem, krvareći zbog života koji je morala ponovo da podnese. Pre nego što se probudila, pogledala je obe Fride u svoj njihovoj slavi.
„Već si se probudila, devojčice? To je dobar znak! Sad moraš samo da miruješ i brzo ćeš se oporaviti..." rekla joj je medicinska sestra u Crvenom krstu. Frida je preživela svoju prvu nesreću  tramvaj. Pre nego što je počela da zaboravlja se što joj je kuma pokazala, pomislila je da joj tek predstoji da preživi najgoru nesreću  Dijega.
 
TAMAL IZ LONCA U SVETOJ TRAVI
TAMAL DE CAZUELA EN HIERBA SANTA
 
½ kg brašna za tamal, 
¼ litra pileće supe, 
350 g svinjske masti, 
1 struk svete trave, 
1 kašika praška za pecivo, 
250 g seckane piletine,
3 pečene ljute papričice, očišćene i samlevene,  1 pečeni paradajz, očišćen od semena i samleven, i  so.
 
Brašno staviti u šerpu i pomešati s pilećom supom, da se dobije gusto testo. Zatim mešavinu staviti u rastopljenu mast i dodati malo svete trave i soli. Staviti na tihu vatru i neprestano mešati, dok se ne zgusne tako da, kada se stavi kašika, ova izađe čista iz šerpe. Skinuti s vatre i umutiti dok ne pobeli. Doda se prašak za pecivo i dobro umešati u testo. Odvojeno pripremiti mole od papričica, paradajza i ostatka svete trave i dodati mu piletinu. U šerpu prvo staviti podlogu od testa, zatim mole i još jedan sloj testa, deblji od prethodnog. Peći u rerni na 190 stepeni dok ne dobije zlatnu boju.
 
u četiri sata ujutru, Frida se požalila uspavanim glasom, gaseći se kao sveća s kratkim fitiljem. Medicinska sestra, koja je danonoćno pazila na nju, smirivala ju je nežnim milovanjem po ruci, ispravljajući joj plahte da bi mogla da nastavi
san. Ostala je pored nje, kao majka koja bdi nad snom novorođenčeta.
Medicinska sestra je zaspala i probudila se na iznenadni zvuk zvona. Bilo je šest ujutru, a čulo se zvono na ulazu Plave kuće. Osluškivala je da li će neko otvoriti vrata. Dok je Manuel išao hodnikom, ona je opazila da su Fridine oči otvorene, nepomične, izgubljenog pogleda. Ruke su joj bile na plahti, kao u lutke koju je dete postavilo da spava. Dotakla joj je ruke: bile su ledene.
Manuel je otvorio kapiju, ali nikoga nije bilo. Ulica je bila pusta, osim jednog konjanika na belom konju, koji je odlazio niz kaldrmisanu ulicu, ostavljajući za sobom samo odjek kopita koji je odzvanjao po kućama. Kada se vratio unutra, medicinska sestra mu je saopštila vesti, a on je otrčao do San Anhela, gde je Dijego ostao preko noći.
„Gospodine Dijego, umrla nam je Frida."
 
Kovčeg s posmrtnim ostacima Fride Kalo postavili su u holu Palate lepih umetnosti. Nad njim su bdeli prijatelji, umetnici, političari i ljudi koji su joj se divili. Dijego, u trenutnom ludilu i žalosti, naredio je da kovčeg bude obavijen crvenom zastavom sa srpom i čekićem, misleći da bi Frida bila ponosna na takvu odluku. Počasna straža držana je jedan dan i jednu noć.
S velikom povorkom od pet stotina ljudi, kovčeg je pronet ulicama Meksiko Sitija, koji je Frida toliko volela. Po dolasku u krematorijum, održana je poslednja oproštajna ceremonija; a zatim je Frida kremirana.
Tog popodneva su se oblaci, koji su bili skriveni, iznenada pojavili i pomračili nebo nad gradom. Pogođeni smrću astečke princeze, prolili su suze po ulicama, šireći osećaj gubitka koji je zahvatio sve koji su prisustvovali ceremoniji opraštanja od slikarke. Bol je bio toliko dubok da je delovalo kao da je umrla dva puta.
Ĉamako Kovarubijas, Huanito O’Gorman, njene sestre Kristina i Matilda, Fridini učenici, prijatelji i poznanici  svi su bili skrhani. Duh plača dotakao je i neke udaljene krajeve: u jednom uglu Evrope, dok je upravljao jedrilicom, Fridin voljeni doktor plakao je više od dva sata; okretao je kormilo ne shvatajući kako se izgubio. Nikolas Murai osetio je ogromnu želju da pogleda fotografije na kojima je bila njegova voljena. Madam Kler, urednica Vašara taštine, zaključala se u svoju kancelariju i iznova proživela dan kada je njena prijateljica Doroti skočila s balkona. Nelson Rokfeler je prekinuo mukotrpnu borbu da preuzme predsedavajuće mesto, i nakon nekoliko zalogaja molea, koji se delio na sastanku sindikalnih lidera Njujorka, počeo je da proliva toliko suza da je bio primoran da otkaže sastanak. Lisjena, nekadašnja Dijegova asistentkinja, koja je pomagala Fridi posle abortusa, pokušala je da izvaja figuru astečke princeze koja bi bila veran prikaz Fride. I sav taj bol sručio se na Dijegova pleća dok se vraćao u Kojoakan. U tišini se prisetio svakog trenutka kada je Frida plakala zbog njega. Manuel i on išli su uporedo, obojica zureći ispred sebe, dok su im s vremena na vreme s lica padale usamljene suze.
Torba s Fridinim pepelom nalazila se pored njega, na mestu koje je ona obično zauzimala.
Kada je automobil stigao do Plave kuće, Dijego je bio potpuno umoran i gladan. Ušao je u kuću, gde su i životinje cijukale zbog odsustva gazdarice. Otišao je do Fridine sobe. Seo je pored kreveta, nežno nameštajući torbu s pepelom. Gledao ju je nekoliko minuta, a onda mu je čulo mirisa udarilo u razum i stomak: poskočilo je na aromatični miris paprikaša, koji se nalazio na stolu pored njega. To je bilo veliko parče tamala u loncu u svetoj travi, postavljen u zemljanoj posudi, s vrapcima koji drže traku s romantičnom rečenicom. Pored hrane je stajala Fridina stara raskupusana beležnica, u kojoj su se arome piletine, zelene papričice i egzotičnih začina mešale sa slasnim zanosom. Nakon što je odložio beležnicu u jednu od fioka, da tamo skuplja prašinu i čeka da bude otkrivena, uzeo je tanjir i viljuškom nabo tamal. Jeo je u tišini, uživajući u svakom zalogaju, puštajući da se oslobode sokovi koji su mu utoljavali glad i istovremeno tešili dušu. Kada je osetio sitost u želucu, njegovo srce se ispunilo mirom koji nikada više neće osetiti.
Odjednom, ispustio je pribor u tanjir i ponovo počeo da jeca. Njegovi vapaji skrenuli su pažnju kuvarici Eulaliji, koja mu je prišla da pokuša da ga uteši. Dijego je jeo i plakao. Eulalija se zaustavila na pragu. Spazivši je, na Dijegovom licu pojavio se tužan osmeh.
„Kuvala mi je. Kao i uvek, baš je ukusno", promrmljao je tužno. Uzeo je još jednu porciju i pojeo je polako. Kada je dovršio i poslednji komad, morao je da prizna: „Frida je otišla, a nikada joj nisam rekao koliko volim svetu travu."
 Dijego Rivera umro je 1957. godine od srčanog udara. Sahranjen je u Rotondi velikana u Meksiko Sitiju, što nije bilo u skladu s njegovom poslednjom željom: da njegov pepeo bude pomešan s Fridinim i sačuvan u urni u Plavoj kući u Kojoakanu. Njegova žena i ćerke odbile su da ispune njegovu poslednju želju, ubeđene da je za Meksiko bolje da ga sahrane u Rotondi, gde se i dandanas nalazi, daleko, daleko od voljene Fride.
Plava kuća je 1958. otvorena za javnost kao Muzej Fride Kalo. Od otvaranja, baš kao što je i sama Frida radila, svakog 2. novembra postavlja se oltar za mrtve, s paprikašima, ukrasima i fotografijama, u čast ljubavi Fride i Dijega, i njihovih poznanika.
 
Izgubljena „Knjiga o svetoj travi“ još nije pronađena.

[1] Šp. Hierba Santa (Sveta trava) naziv je za više vrsta biljaka, poput nane, komorača i pelena, međutim, ovde se konkretno misli na Piper auritum, jaku začinsku biljku koja se koristi za pripremu tamala. (Prim. lekt.)
[2] Jestiva biljka iz roda mahunarki. (Prim. prev.)
[3] Meksičko voće po obliku slično krušci, plod kaktusa. (Prim. prev.)
[4] Lat. Dysphania ambrosioides. Meksikanci ovu biljku pretežno zovu epazote ili paico, a kod nas je najpoznatija kao mirišljava loboda i meksički čaj. Poznata je još i kao jezuitski čaj i trava Svete Marije. (Prim. lekt.)
 
[5] Šp. Escuela Nacional Preparatoria odgovara našoj gimnaziji, odnosno to je pripremna škola za univerzitetske studije. I sam upis u pripremnu školu predstavlja svojevrstan društveni prestiž jer ih ima svega devet u ćelom Meksiku. (Prim. lekt.)
[6] Šp. guanabana plod drveta Amona muricata, u Srpskom se pojavljuje i pod nazivom graviola (koji potiče iz portugalskog jezika). (Prim. lekt.)
[7] Šp. ta Lbrona  Plačljivica. Po legendi, prelepa žena, uglavnom se zove Marija, podavila je svoju decu da bi mogla da bude s čovekom koga voli. On ju je odbado i ona se zbog toga ubila. Na nebeskoj kapiji su je vratili nazad, ne puštajući je da uđe dok ne pronađe svoju decu. Tako je osuđena na kaznu da doveka luta zemljom u potrazi za mrtvom decom, stalno jecajući i plačući, zbog čega je dobila ime Plačljivica. Po verovanju, ona otima decu koja se izgube ili ne slušaju svoje roditelje. Takođe, ako neko čuje njen jecaj „O, deco moja!“, veruje se da ga je time označila smrt. (Prim. lekt.)
[8] Šp. corrido  korido; vrsta španske narativne pesme u kojoj se obično pripoveda o opresiji i socijalnim temama. Bila je vrlo popularna među revolucionarima. (Prim. lekt.)
[9] Šp. pulque  pulke; tradicionalno meksičko alkoholno piće od agave. (Prim. prev.)
[10] Šp. huauzontle  meksičko povrće slično brokoliju. (Prim. prev.)
[11] A kako melješ?
[12] Šp. chipotle; dimljena suva ljuta papričica koja se uglavnom pravi od sveže ha-lepenjo (jalepeho) ljute papričice. (Prim. lekt.)
[13] Šp. ancho - ančo je, u stvari, sušena poblano paprika, po kojoj je mole poblano i dobio ime. (Prim. lekt.)
[14] U Meksiku se i dan-danas u svakodnevnoj upotrebi mogu naći metate (kamena ploča s blago zakrivljenom površinom) i mano (kameni oblutak ili valjak) koji služe za mlevenje hrane ili razvlačenje testa. Postupak je isti kao i kad se testo razvlači oklagijom na dasci, s tim što se na kamenu bukvalno sve može i samleti i usitniti. U suštini, u svim receptima, kada se pomene da neke sastojke treba samleti, misli se pre svega na ovaj način mlevenja. (Prim. lekt.)
[15] Meksički sos od bundevinih semenki, badema ili pečenog kukuruza, samlevenih sa zelenim papričicama. (Prim. prev.)
[16] Šp. m. Tapatio, i. Tapatia, mn. Tapattos  nazivi koji se koriste za ljude rodom iz Gvadalahare, prestonice meksičke savezne države Halisko. (Prim. lekt.)
[17] Šp. acitrdn  meksički voćni slatkiš koji se pravi od plodova kaktusa. Meso ploda se prvo osuši na suncu, a zatim prelije šećernim sirupom (koriste i med umesto šećera), odnosno kandira se. (Prim. lekt.)
 
[18] Sp. chicozapote  plod drveta Manilkara zapota (poznat i kao sapodilja  šp. sapodilla); šp. capulin  plod drveta Prunus salicifolia, vrsta šljive. (Prim. lekt.)
[19] Kuernavaka (šp. Cuernavaca)  glavni grad meksičke savezne države Morelos, koji se zbog idealne temperature preko cele godine naziva i Gradom večnog proleća. (Prim. lekt.)
[20] Šp. Malintzin, iz meksičkog naroda Naua (Nahua), poznata je i pod imenima Malinče (Malinche), Malinalji (Malinalli) i Donja Marina (Dona Marina). (Prim. lekt)
[21] Šp. jiotilla - plod kaktusa Escontria chiotilla. (Prim. lekt.)
[22] Orig. Dead man blues.
[23] Biljka Bixa orellana, čije se seme koristi u meksičkoj kuhinji kao začin. (Prim. prev.)
[24] Šp. trajinera  široki i kratki čamac kojim se upravlja kao gondolom. Nekada su služile za prevoz robe, a onda su, zbog živopisnih boja i cvetnih ukrasa postale jedna od glavnih meksičkih turističkih atrakcija, obično s tendom, stolom i klupama. (Prim. lekt.)
[25] Sp. El Piochitas, od slenga piocha  zašiljena bradica. (Prim. prev.)
[26] Lat. Lutianus campechanus  vrlo ukusna morska riba. Kod nas je sporadično nazivaju crvena zrakoperka, crveni zubatac ili jednostavno crvena riba, ali uglavnom je poznata kao crveni snaper (od engl. red snapper). (Prim. lekt.)
[27] Engl. VanityFair.
[28] Fr. Siromasi!
[29] Fr. Izvanredan leš piće novo vino
[30] Već pripremljena vezica začinskog bilja koja kao osnovu sadrži peršun, krasuljicu, estragon i vlasac, a njoj se, po izboru, dodaje korijandar, origano, majoran, limunova trava, nana, bosiljak, ružmarin itd. (Prim. lekt.)
[31] Vrsta voća poreklom iz južnog Meksika. (Prim. prev.)
[32] Tradicionalni meksički plesovi. (Prim. prev.)