Irving Stoun

First topic message reminder :



inspirisan Van Gogovim pismima bratu

IRVING STOUN (1903–1989) bio je američki pisac, poznat po svojim biografskim romanima slavnih ličnosti. Roditelji su mu se razveli, a kada se majka preudala Irving je uzeo očuhovo prezime. Od majke je nasledio strast za čitanjem i obrazovanjem. Dobio je titulu magistra iz oblasti pisanja, umetnosti i nauke na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Knjigu Žudnja za životom napisao je inspirisan Van Gogovim pismima bratu. Dok je pisao roman, mnogo vremena je proveo u Italiji, istražujući život ovog velikog umetnika, a imao je svu pomoć italijanske vlade.

10

Novi atelje je izgledao kao pravi atelje, sa jednobojnim sivkastomrkim tapetima, izribanim drvenim podom, studijama po zidovima, u svakom kraju stajale su po jedne nogare, a u sredini veliki, beli sto od čamovine. Kristinina majka beše zastrla prozore belim muslinskim zavesama. Pored ateljea nalazilo se jedno udubljenje gde je Vincent držao svoje daske za crtanje, mape sa skicama i drvoreze, u uglu je stajao orman sa bocama, loncima i knjigama. U trpezariji je stajao jedan sto, nekoliko kuhinjskih stolica, jedna gasna peć, i pored prozora velika pletena stolica za Kristinu. Pored nje Vincent je postavio jednu malu gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivačem, a iznad nje je obesio jednu Rembrentovu gravuru koja je prikazivala dve žene pored kolevke, od kojih jedna čita Bibliju pri svetlosti sveće.
Nabavio je sve što je bilo potrebno za kuhinju, kad se Kristina bude vratila, moći će da spremi večeru za deset minuta. Kupio je još jedan nož, viljušku, kašiku i tanjir, za slučaj da Teo dođe u posetu. Gore, u sobu na mansardi stavio je veliku postelju za sebe i ženu, a svoju staru postelju namestio je lepo za Hermana. Zajedno sa Kristininom majkom nabavio je slame, morske trave, i presvlake, i napunili su sami dušeke na mansardi.
Kad je Kristina izlazila iz bolnice, lekar koji ju je lečio, bolničarka i glavna sestra dođoše da se pozdrave s njom. Vincent se još jednom uveri da je ona osoba prema kojoj ozbiljni ljudi mogu da osećaju simpatiju i poštovanje. „Ona nikada nije videla šta je dobro", govorio je sam sebi, „kako onda može i sama da bude dobra?"
Kristinina majka i Herman dočekaše je u Senkvehu.Bila je to divna dobrodošlica, jer joj Vincent nije ništa pričao o novom domu.Kristina je trčala levo-desno i dodirivala sve - kolevku, naslonjaču, saksiju sa cvećem koju je Vincent stavio na njen prozor. Bila je oduševljena.
- Profesor je bio strašno smešan - pričala je glasno. - Rekao je: „Slušajte, volite li vi džin? A pušite li cigare?" „Da", odgovorila sam mu. „Samo sam pitao", na to će on, „da bih vam kazao da ne morate prestajati.Ali ne smete stavljati u hranu sirće, biber ili senf. A meso treba da jedete najmanje jedanput nedeljno".
Njihova spavaća soba ličila je sasvim na neku brodsku kabinu, pošto je bila cela od dasaka. Vincent je morao da nosi kolevku svake večeri gore u sobu, a da je svakog jutra vraća dole u trpezariju. Morao je da obavlja sav kućni posao za koji je Kristina još bila isuviše slaba: da namešta postelje, da loži vatru u peći, da diže nameštaj, da ga prenosi, čisti. Izgledalo mu je kao da je živao sa Kristinom i detetom dugo vremena, i bio je u svom elementu. A i ona se oporavljala, iako je još bila slaba od operacije.
Vincent se prihvatio posla sa nekim novim spokojstvom u duši. Divno je imati svoje ognjište, osećati svu vrevu i živost porodičnog života. Kristinino prisustvo davalo mu je odvažnosti da nastavi svoj rad. Bio je siguran da će se, ako ga samo Teo ne napusti, razviti u dobrog slikara.
U Borinahi je robovao Bogu, ovde je stekao novu, stvarniju religiju, koja je mogla da se izrazi jednom rečenicom: da su ličnost radnika, brazda u pooranom polju, malo peska, delić mora i neba ozbiljni predmeti za slikanje, tako teški, ali u isto vreme i tako lepi da je zaista vredelo posvetiti život pokušaju da se izrazi poezija skrivena u njima.
Jedno poslepodne, kada se vraćao kući sa nasipa, on srete Tersteha ispred svoje kuće na Senkvehu.
- Milo mi je što vas vidim, Vincente - reče Tersteh. - Pade mi na pamet da dođem i da vidim kako ste.
Vincent sa strahom pomisli kako će izbiti bura čim Tersteh uđe u kuću. Stajao je s njim na ulici ćaskajući nekoliko trenutaka, da bi prikupio snagu.Tersteh je bio ljubazan i prijatan. Vincent zadrhta.
Kad su ušli u kuću, Kristina je dojila dete sedeći u pletenoj stolici.Herman se igrao pored peći. Tersteh ih je dugo posmatrao. Najzad progovori, na engleskom.
- Šta predstavljaju ova žena i dete?
- Kristina je moja žena. Dete je naše.
- Znači, stvarno ste se oženili?
- Još nije izvršen zvanični obred venčanja, ako ste to mislili.
- Kako možete da živite sa ženom i decom koja...
- Svi se ljudi žene, zar ne?
- Ali vi nemate novca. Vas izdržava brat.
- Bože sačuvaj! Teo mi samo daje plam. Sve što sam izradio pripada njemu. Jednog dana dobiće natrag svoj novac.
- Jeste li poludeli, Vincente? Sve je to sigurno posledica bolesne duše i uma.
- Ljudski postupci, Menher, veoma liče na crtanje. Perspektiva se potpuno menja prema tome s koje ih strane pogledate, ali to ne zavisi od predmeta, nego od čoveka koji gleda.
- Pisaću vašem ocu, Vincente. Pisaću mu i ispričaću mu sve.
- Zar ne mislite da bi bilo smešno kada bi oni primili tako ljutito pismo od vas, a odmah posle toga poziv od mene da mi dođu u posetu o mom trošku.
- Znači, i vi imate nameru da im pišete?
- Kako možete to da pitate? Naravno da ću im pisati. Ali morate priznati da sada nije pogodan trenutak. Otac je premešten u župu u Ninen. Stanje moje žene je takvo da bi je i najmanje uznemirenje i napor ubili.
- Onda, naravno, ja neću pisati. Mladiću, vi postupate tako glupo kao čovek koji hoće da se udavi. Ja samo želim da vas spasem.
- Ne sumnjam u vaše dobre namere, Menher Tersteh, i zato se trudim da se ne naljutim na vaše reči. Ali je ovaj razgovor za mene vrlo neprijatan.
Tersteh izađe, ukočenog lica.
Vajsenbruh je Vincentu nekoliko dana docnije naneo prvi udarac u ime spoljašnjeg sveta. Jednog dana nemarno je ušetao da vidi je li Vincent još u životu.
- Zdravo - reče on. - Vidim da ste uspeli da se provučete i bez onih dvadeset pet franaka.
- Jesam.
- Zar niste sada srećni što vam nisam onda pomogao?
- Čini mi se da je prva stvar koju sam vam rekao one noći kod Mova bila „Idite dođavola!" Ponavljam svoju želju.
- Ako tako nastavite, postaćete drugi Vajsenbruh, vi morate da napravite od sebe pravog čoveka. Zašto me ne predstavite svojoj ljubavnici? Nisam imao čast da se upoznam s njom.
- Ujedajte me koliko hoćete, Vajsenbruh, ali nju ostavite na miru.
Kristina je ljuljala gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivačem. Znala je da joj se taj čovek podsmeva, te baci na Vincenta pogled pun bola. Vincent priđe majci i detetu i stade pred njih zaštitnički. Vajsenbruh pogleda tu grupu, a zatim Rembrantovu sliku koja je visila nad kolevkom.
- Gle! - uzviknu on - vi predstavljate divan motiv, voleo bih da vas naslikam. Nazvao bih sliku „Sveta porodica"!
Vincent jurnu na Vajsenbruha uz kletvu, ali ovaj srećno pobeže kroz vrata. Vincent se vrati svojoj porodici. Komadić ogledala visilo je na zidu pored Rembranta. On pogleda u njega i vide u jednom strašnom, uništavajućem trenutku, sebe, svoju ženu i dete onako kako ih je video Vajsenbruh... kao kopile, bludnicu i prosjaka.
- Kako nas je nazvao? - upita Kristina.
- Sveta porodica.
- Šta je to?
- Slika Bogorodice, Hrista i svetog Josifa.
Suze joj navreše na oči, i ona zagnjuri lice u dečje odelo.Vincent kleče pored kolevke da bi je utešio. Mrak se uvlačio kroz prozor i zastirao sobu mirnom senkom. Još jednom se Vincent izdvoji i pogleda sve troje, kao da nije i on član te grupe. Ovoga puta gledao ju je očima sopstvenog srca.
- Ne plači, Sin - reče joj. - Ne plači, draga. Digni glavu i obriši suze. Vajsenbruh je imao pravo!

11

Vincent je otkrio Ševeningen i slikanje uljem otprilike u isto vreme. Ševeningen je bilo ribarsko seoce koje je ležalo u jednoj dolini zaštićenoj dvema peščanim nasipima Severnog Mora. Duž obale je ležao niz četvrtastih ribarskih barki, sa katarkom i tamnim, od vremena iscepanim jedrima. Pozadi su imale prosta, četvrtasta vesla, a ribarske mreže ležale su rasprostrte i spremne za ribolov. Na svakoj barci lepršala je mala zastavica, crvenkasta ili plava kao more. Bilo je tu plavih kolica sa crvenim točkovima koja su vozila ribu u grad, ribarskih žena u belim kapicama od nepromočivog platna, pričvršćenih dvema okruglim zlatnim iglama, porodica koje su se okupile na morskoj obali da sačekaju barke. Tu se nalazio i Kurzal, na kome su se veselo lepršale zastave. To je bila kuća za zabavu stranaca, koji su voleli da osete ukus soli na usnama, ali nisu hteli da je gutaju. More je bilo sivo, sa belim talasićima kraj obale, i sve tamnijim tonovima zelene boje koja je prelazila u tamnoplavu, nebo je bilo jasnosivo,išarano oblacima, a s vremena na vreme malo plavetnila podsećalo bi ribare da sunce još sija nad Holandijom. Ševeningen je bilo mesto gde ljudi rade, i gde je stanovništvo sraslo sa zemljom i morem.
Vincent je naslikao akvarelom mnoge prizore s ulice. On zaključi da su vodene boje vrlo zgodno sredstvo za izražavanje brzih utisaka. Ali u akvarelima nije bilo dubine, punoće, karaktera da bi mogao da izrazi ono što je želeo. Čeznuo je za uljem, ali se nije usudio da ga dodirne, jer je čuo da su se mnogi slikari upropastili time što su počeli da rade uljem pre nego što su naučili da crtaju. A onda Teo dođe u Hag.
Teo je sada imao dvadeset šest godina i bio je sposoban trgovac slikama.Često je putovao kući, a svuda je bio poznat kao odličan poslovni čovek. Galerija Gupila i Kompanije u Parizu bila je prodata Busou i Valadonu (poznatim pod imenom les Messieurs), i mada su oni zadržali Tea u službi, posao im nije išao kao za vreme Gupila i strica Vincenta. Slike su se sada prodavale po najvišoj ceni - bez obzira na svoju vrednost - tako da su se kupovale samo slike najpoznatijih majstora. Stric Vincent, Tersteh i Gupil smatrali su da je prva dužnost jednog trgovca umetnićkim slikama da otkrije i ohrabri mlade umetnike,sada su priznavani samo stari i poznati slikari. Novajlije na tom polju, Mane, Mone Pisaro, Sislej, Renoar, Bert, Moriso, Sezan, Dega, Gijomen pa čak i oni najmlađi među njima, Tuluz- Lotrek, Gogen, Sera i Sinjak, pokušavali su da kažu nešto drugo nego što su Bugero i akademici beskonačno ponavljali, ali ih niko nije slušao. Nijedan od tih revolucionara nije izložio niti prodao svoje platno pod krovom des Messieurs. U Teu je raslo duboko gađenje prema Bugerou i akademicima, sve njegove simpatije bile su na strani mladih novatora. Svakog dana trudio se svim silama da nagovori les Messieurs da izlože nove slike i vaspitaju publiku da ih kupuje.Les Messieurs su smatrali novatore ludim, detinjastim i bez ikakve tehnike. Teo ih je smatrao budućim majstorima.
Kristina je bila gore u spavaćoj sobi kada su se braća srela u ateljeu. Pošto su izmenjali pozdrave, Teo reče: - Došao sam poslom u Hag, ali moram priznati da je glavna svrha moje posete da te odvratim od trajne veze sa tom ženom. Pre svega, kako ona izgleda?
- Sećaš li se naše dadilje u Zundertu, Len Verman?
- Sećam se.
- Sin liči na nju. To je jedna prosta žena iz naroda, ali za mene je ona nešto uzvišeno. Čovek koji voli takvu običnu, jednostavnu osobu, i voljen je od nje, srećan je uprkos crnim stranama života. To osećanje da nečemu koristim povratilo me je i ponovo oživelo. Nisam to tražio, ali me je, eto,snašlo. Sin deli sa mnom sve patnje i nevolje slikarskog života, i tako rado pozira da ja mislim da ću postati bolji slikar s njom negoli da sam se oženio sa Kej.
Teo je koračao gore-dole po ateljeu, i najzad progovori, gledajući pažljivo jedan akvarel: - Samo jednu stvar ne mogu da razumem. Kako si mogao da se zaljubiš u tu ženu kad si onako očajnički voleo Kej?
- Nisam se zaljubio, Teo, bar ne odmah. Zar je trebalo da ugušim u sebi sva ljudska osećanja zato što me je Kej odbacila? Kad si došao ovamo, nisi me našao obeshrabrenog i tužnog, već si ušao u nov atelje, njegovi su koreni u pravom životu - to je atelje sa kolevkom i dečjom visokom stolicom, gde nema mirovanja, već sve gura napred, tera i pokreće na aktivnost. Meni je jasno kao dan da slikar mora osetiti ono što crta, da mora živeti u stvarnosti porodičnog života ako hoće da izrazi verno taj život.
- Ti znaš, Vincente, da ja nikada nisam obraćao pažnju na klasne razlike,ali misliš li da je pametno...
- Ne, ja ne smatram da sam se ovim unizio ili obeščastio - prekide ga Vincent - jer osećam da moj rad leži u srcima ljudi, da moram biti blizu zemlje, crpsti život sa samog izvora i napredovati uz mnoge brige i nevolje.
- Ja to ne pobijam. - Teo brzo priđe Vincentu i pogleda ga. - Ali zašto je potrebno venčanje?
- Zato što između mene i nje postoji obećanje da ćemo se venčati. Ne želim da je smatraš za moju ljubavnicu, ili za ženu sa kojom održavam vezu ne mareći za posledice. To obećanje je dvostruko, prvo, obećao sam joj civilno venčanje čim to prilike dozvole, a drugo, to je obećanje da ćemo pomagati jedno drugom, da ćemo paziti jedno na drugo kao da smo već venčani, i da ćemo deliti dobro i zlo.
- Ali sigurno ćeš malo pričekati pre nego što se venčaš?
- Da, Teo, ako ti to želiš. Odgodićemo venčanje dok ja prodajom slika ne budem zarađivao sto franaka,i kada mi tvoja pomoć više ne bude potrebna. Obećavam ti da se neću oženiti sve dok moje crtanje ne bude toliko napredovalo da postanem nezavisan. Postepeno, kad počnem da zarađujem, možeš mi slati svakog meseca sve manje, i na kraju mi tvoj novac više neće biti potreban. Onda ćemo razgovarati o civilnom venčanju.
- Izgleda da je to najpametnije rešenje.
- Evo nje, Teo. Meni za ljubav, pokušaj da o njoj misliš samo kao o ženi i majci! Jer ona to u stvari i jeste.
Kristina siđe niz stepenice u atelje. Bila je obučena u urednu crnu haljinu, kosa joj je bila brižljivo začešljana unazad, a rumenilo na licu joj je gotovo izbrisalo ožiljke od boginja. Postala je lepa na neki domaći način.Vincentova ljubav okružila ju je nekim dahom pouzdanja i sreće. Ona se mirno rakova sa Teom,upita ga da li želi šolju čaja, i pozva ga da ostane na večeri. Zatim sede u pletenu naslonjaču pored prozora i poče da šije i da ljulja kolevku. Vincent je uzbuđeno trčao gore-dole po ateljeu, pokazujući Teu figure crtane ugljenom, prizore sa ulice u akvarelu, i grupne studije, slikane olovkom. Želeo je da Teo vidi kako je njegov rad napredovao.
Teo je verovao da će Vincent jednog dana postati slavan slikar, ali nije bio siguran da li mu se sviđaju njegove slike... bar za sada. Teo je bio oštrouman amater, dobro izvežban da proceni umetničko delo, ali nije nikada mogao da donese krajnji sud o delima svoga brata. Za njega, Vincent se stalno razvijao, ali nikada nije nešto dostigao.
- Ako počinješ da osećaš želju za radom u ulju, - reče on, pošto mu je Vincent pokazao sve svoje studije i objasnio mu svoje težnje - zašto ne pristupiš poslu? Šta čekaš?
- Čekam da postanem siguran da su mi crteži dobri. Mov i Tersteh su mi rekli da ne znam da...
- ...a Vajsenbruh kaže da znaš.Ti moraš biti poslednji sudija. Ako osećaš da se moraš izražavati dubljim bojama, znači da si zreo za to. Počinji!
- Ali, Teo, a troškovi! Te proklete tube staju kao da su od čistog zlata.
- Sutra u deset sati čekaću te u hotelu. Što pre počneš da mi šalješ uljane slike, brže ću izvući svoj uloženi novac.
Za vreme večere Teo i Kristina su živo ćaskali.Kad je odlazio, Teo se na stepenicama okrete Vincentu i reče mu na francuskom: - Ona je zbilja prijatna, vrlo prijama. Nisam imao pojma!
Kad su sutradan ujutru pošli u Vagenstat, predstavljali su čudan kontrast: mlađi brat lepo obučen, sa sjajnim čizmama, uštirkanom košuljom, ispeglanim odelom, uredno vezanom kravatom, crnim šeširom bezbrižno nakrivljenim na glavi, i pažljivo negovanom mekom bradom, išao je ravnomernim, spokojnim korakom, a drugi brat, sa iznošenim čizmama, zakrpljenim pantalonama koje nisu odgovarale uskom kaputu, bez kravate,sa nekom smešnom seljačkom kapom navučenom na glavu, i bradom koja je štrčala u divljim riđim pramenovima, skakao je kraj njega neujednačenim korakom, mlatarajući uzbuđeno rakama dok je govorio.
Nisu ni bili svesni kakav prizor pružaju.
Teo je odveo Vincenta do Gupila da kupe tube boja, četke i platna.Tersteh je poštovao Tea i divio mu se, želeo je da voli i razume i Vincenta. Kad je čuo zašto su došli, on se ponudi da sam pronađe materijal i objasni Vincentu prednosti pojedinih boja.
Teo i Vincent su propešačili šest kilometara preko nasipa do Ševeningena. Jedan ribarski brod je baš dolazio. Blizu spomenika nalazila se mala drvena koliba u kojoj je sedeo jedan čovek i gledao na more. Čim se brod pojavio na vidiku, čovek izađe iz kolibice sa velikom zastavom u ruci. Pratila ga je gomila dece. Pošto je nekoliko trenutaka mahao zastavom,neki čovek na starom konju dođe da prihvati sidro. Grupi se pridružio izvestan broj muškaraca i žena koji su došli iz sela preko brda, da pozdrave posadu. Kad se brod dovoljno približio, čovek na konju uđe u vodu i vrati se noseći sidro.Zatim neki ljudi sa gumenim čizmama prenesu na leđima ribare na obalu, i svaki dolazak bio je srdačno pozdravljen. Kad su svi izašli na obalu i kad su konji izvukli brod, cela grupa krete u selo preko peščanog brega, kao karavan, dok se čovek na konju uzdizao iznad ostalih kao neka visoka sablast.
- To su stvari koje želim da slikam - reče Vincent.
- Pošalji mi nekoliko slika čim budeš zadovoljan svojim radom. Možda ću moći da nađem za njih kupce u Parizu.
- Oh Teo, moraš! Moraš početi da prodaješ moje slike!

12

Kad je Teo otišao, Vincent se baci na slikanje. Izradio je tri studije u ulju, jedna je predstavljala niz potkresanih vrba iza Hestovog mosta, druga stazu pokrivenu pepelom, a treća jedan povrtnjak u Merdervrota i čoveka u plavom kaputu koji vadi krompir. Polje je bilo prekriveno belim peskom,delimično prekopano, i iz njega su još štrčale suve stabljike između kojih je rasla zelena travurina. U daljini se videlo tamnozeleno drveće i nekoliko krovova. Kad je u ateljeu pogledao svoj rad, on se oduševi, bio je ubeđen da niko ne bi poznao da je to njegov prvi pokušaj. Crtež - ta kičma slikarstva i kostur koji podupire sve ostalo - bio je tačan i veran. Malo se iznenadio jer je mislio da njegovi prvi radovi neće uspeti.
Jedanput je Vincent bio zauzet slikanjem nekog močvarnog proplanka u šumi, pokrivenog uvelim,trulim bukovim lišćem.Tle je bilo svetlo i tamnomrko, uglavnom od senki drveća, koje su ga šarale prugama, a mestimično sasvim zamračivale. Pitanje je bilo kako da dobije ta toplu boju, kako da izrazi ogromnu jačinu i čvrstinu tla. Dok je slikao, on prvi put primeti koliko svetlosti ima u toj tami. Morao je da izrazi ta svetlost, a da istovremeno zadrži svu dubinu živih boja.
Zemlja je pri jesenjem zalasku sunca ličila na tepih tamne crvenosmeđe boje, ublažene senkom drveća. Mlade breze su se uzdizale, s jedne strane obasjane svetlošću koja ih je bojila svetlozeleno,dok je ona strana njihovih stabala koja je bila u senci imala toplu, crno-zelenu boju. Iza mladih stabala, iza crvenosmeđe zemlje videlo se nežno nebo, plavosivo, toplo, sve zažareno. Ispred neba pružao se taman pojas zelenila, i čitav splet malih stabala i žućkastog lišća. Nekoliko ljudskih prilika koje su sakupljale grančice lutale su po šumi, kao tamne tajanstvene senke. Bela kapa neke žene koja se sagla da dohvati suvu granu, iznenada se istače na pozadini tamne crvenomrke zemlje. Iznad grmlja pojavi se taman obris nekog čoveka, čija se prilika ocrtavala prema nebu, ogromna i puna poetičnosti.
Dok je slikao, Vincent je govorio sam sebi: „Ne smem otići odavde pre nego što prenesem na platno bar malo daha te jesenje večeri, te tajanstvenosti, te ozbiljnosti". Ali svetlost je nestajala. Morao je da radi brzo. Ljudske prilike je naslikao odjedanput, sa nekoliko odlučnih poteza četkom. Začudi ga kako su male stabljike čvrsto ukorenjene u zemlji.Pokuša da ih usadi i na platnu, ali je osnova već bila tako gusta da su se potezi četkom gubili u njoj. Pokuša još jednom, pa još jednom, očajnički, jer je postajalo sve mračnije. Najzad uvide da je pobeđen, nijedna četka na svetu nije mogla nagovestiti to živu, kao glina smeđu zemlju. Vođen nekim slepim nagonom on baci četku, iscedi tube s obe strane na platno, dohvati drugu četku, i izmodelira debeo sloj masne boje drškom četke.
- Eto, - uzviknu on kad je noć najzad osvojila šumu - sada stoje tu,uzdižu se iz zemlje, duboko ukorenjeni u njoj. Izrazio sam ono što sam želeo!
Uveče svrati do njega Vajsenbruh. - Hajdete sa mnom do Pulhrija. Igraćemo se šarada i gledati žive slike.
Vincent ne beše zaboravio njegovu poslednju posetu. - Ne, hvala, neću da ostavim ženu.
Vajsenbruh priđe Kristini, poljubi je u ruku, upita za zdravlje, i veselo se poigra sa detetom. Očigledno se nije sećao šta im je poslednji put rekao.
- Pokažite mi neke od svojih novih crteža, Vincente.
Vincent mu rado ispuni želju. Vajsenbruh izvuće jednu studiju pijace u trenutku kada su prodavci sklapali šatore, zatim drugu studiju, koja je prikazivala ljude kako u redu čekaju pred narodnom kuhinjom da dobiju supu, pa onda treću - tri čoveka u ludnici, zatim - ribarski brod u Ševeningenu sa podignutim sidrom, i najzad peta - koju je Vincent slikao na nasipu, klečeći u blatu, za vreme jedne strašne oluje.
- Da li su ove slike za prodaju? Hteo bih da ih kupim.
- Je li to opet jedna od vaših glupih šala, Vajsenbruh?
- Nikad se nisam šalio sa slikanjem. Te studije su izvanredne. Koliko tražite za njih?
- Odredite sami cenu - reče Vincent, kao oduzet, bojeći se da ga Vajsenbruh svakog trenutka ne ismeje.
- Dobro, šta kažete o pet franaka po komadu? Dvadeset franaka ukupno.
Vincent se zaprepasti. - To je suviše! Moj stric Kor plaćao mi se samo dva i po franka.
- On vam je podvaljivao, mladiću moj. Svi trgovci podvaljuju. Jednog dana oni će prodavati vaše slike za pet hiljada franaka. Šta velite, jesmo li se pogodili?
- Vajsenbruh, ponekad ste anđeo, a ponekad đavo!
- To je radi promene, da ne bih dosadio svojim prijateljima.
On izvadi novčanik i pruži Vincentu dvadeset pet franaka.
- A sad hajdete sa mnom do Pulhrija. Potrebno vam je malo zabave. Toni Ofermans će izvesti jednu šalu. Dobro će vam činiti da se malo nasmejete.
I tako Vincent pođe s njim. Klupska dvorana bila je puna ljudi koji su pušili jak i jeftin duvan. Prva živa slika predstavljala je gravuru Nikolasa Maesa „Staja u Vitlejemu", i bila je vrlo dobra po tonu i boji, ali bez izraza.Druga je predstavljala Rembrantovu sliku „Isak blagosilja Jakova", sa divnom Rebekom koja gleda da li će njena podvala uspeti. Od zagušljivog vazduha Vincenta zabole glava. On izađe pre nego što poče komedija, i pođe kući, sastavljajući u sebi jedno pismo.
On ispriča ocu onoliko o Kristini koliko je smatrao za umesno, i priloži uz pismo Vajsenbruhovih dvadeset pet franaka, pozivajući Teodorusa da dođe k njemu u goste u Hag.
Posle nedelju dana otac stiže.Njegove plave oči behu izbledele, a korak mu je postao sporiji. Poslednji put kad su bili zajedno Teodorus je izbacio svog najstarijeg sina iz kuće. U međuvremenu izmenjali su mnoga prijateljska pisma. Teodorus i Ana Kornelija poslali su sinu nekoliko paketa s rubljem, odelom, cigarama, domaćim kolačima, a s vremena na vreme i novčanicu od deset franaka. Vincent nije znao kako će se njegov otac ponašati prema Kristini. Ponekad su muškarci uviđavni i plemeniti, a ponekad slepi i okrutni.
Nije verovao da će otac moći da ostane ravnodušan ili da će mu nešto prigovoriti kraj dečje kolevke. Kolevka je nešto naročito, s njom se ne može šaliti. Otac će morati da oprosti Kristini njenu prošlost.
Teodorus je nosio poveliki zavežljij pod miškom. Vincent ga razvi,izvuče jedan topao kaput za Kristinu, i odmah shvati da je sve u redu. Kad se ona povukla gore u spavaću sobu, Teodorus i Vincent ostadoše sami u ateljeu.
- Vincente, - reče mu otac - jednu stvar nisi pomenuo u svom pismu. Je li dete tvoje?
- Ne. Ona ga je već nosila kad smo se upoznali.
- A gde je otac?
- Napustio ju je. - Smatrao je da nije potrebno objašnjavati kako je detinji otac nepoznat.
- Ali ti ćeš se venčati s njom, Vincente, zar ne? Nije pošteno da ovako živiš.
- Slažem se s tobom. Venčaću se zvanično čim budem mogao. Ali Teo i ja smo odlučili da bi bilo bolje pričekati dok ne počnem da zarađujem sto pedeset franaka mesečno svojim crtanjem.
Teodorus uzdahnu. - Da, to bi možda bilo najbolje.Vincente, tvoja majka bi volela da dođeš kući ponekad. I ja bih to želeo. Sviđaće ti se Ninen, sine, to je jedno od najlepših sela u Brabantu. Crkvica je tako mala, i liči na eskimsku kolibu. Zamisli, u nju može da stane samo sto ljudi! Oko župe je ograda od gloga, Vincente, a iza crkve vrt pun cveća, sa peščanim brežuljcima i starim drvenim krstačama.
- Sa drvenim krstačama? - reče Vincent. - Belim?
- Da. Imena su bila crna, ali ih je kiša sprala.
- Ima li crkva lep visok toranj, oče?
- Jedan vitak, loman toranj, Vincente, ali koji se penje visoko u nebo.Ponekad mislim da će stići do Boga.
- I koji baca usku senku na groblje. - Vincentove oči su blistale. – Voleo bih to da naslikam.
- U blizini leži opaljina, a pored nje borove šume, seljaci kopaju u polju.Moraš što pre doći kući u posetu, sine.
- Da, moram da vidim Ninen. Male krstače, toranj i kopači u polju! Čini mi se da će u meni uvek biti nečega brabantskog.
Teodorus se vrati kući i umiri ženu, rekavši joj da stvari ne stoje baš tako rđavo kao što su oni zamišljali. Vincent se baci na posao još usrdnije. Sve češće se sećao Mileovih reči: „Vart c'est un combat, dans l’art il fau ty mettre sa peau.*" Teo je verovao u njega, majka i otac se nisu ljutili zbog Kristine, a niko ga u Hagu više nije uznemiravao. Mogao je slobodno da nastavi svoj posao.
* (franc.) Umetnost je bitka, tu mora sve da se rizikuje.
Vlasnik drvare mu je slao za modele sve ljude koji su dolazili k njemu da traže posao. Dok se Vincentov novčanik praznio, njegova mapa se punila crtežima. Crtao je dete u kolevci kraj peći, mnogo, mnogo puta. Kad su došle jesenje kiše, radio je napolju, u nepromočivom odelu, i hvatao efekte koje je želeo. Brzo je naučio da je kolorista onaj koji, našavši jednu boju u prirodi, odmah ume da je analizira i kaže: „Ova zelenosiva boja sastoji se od žute sa crnim, i sasvim malo plave".
Bilo da je slikao ličnosti ili pejzaže, želeo je da izrazi ne sentimentalnu melanholiju, nego ozbiljnu tugu. Želeo je da ljudi, gledajući njegovo delo, kažu: „To je čovek dubokih osećanja, prefinjenih osećanja".
Znao je da u očima sveta predstavlja protuvu, osobenjaka i neprijatnog čoveka, koji nije stekao nikakav položaj u životu. Želeo je da svojim radom pokaže šta se nalazi u srcu takvog osobenjaka, takvog ništavila. U najsiromašnijim kolibama, po najprljavijim mestima nalazio je motive za svoje crteže i slike. Što je više slikao, sve je više gubio interesovanje za sve ostalo. A što se više oslobađao ostalih stvari, njegove su oči sve brže hvatale slikovitost života. Umetnost je zahtevala neprekidni rad, rad uprkos svemu,i stalno posmatranje.
Jedina teškoća bila je u tome što su masne boje bile tako skupe, a on ih je stavljao u vrlo debelim slojevima. Kada je istiskivao boju iz tube na platno, bilo je isto kao da baca franke u Zojdersko Jezero. Slikao je tako brzo da je njegov račun za platno bio ogroman,za vreme jednog poziranja naslikao bi sliku za koju bi Movu bilo potrebno dva meseca. Ali, nije mogao da slika sa malo boje, niti da radi polako, novac je postepeno izvetreo, a atelje se napunio slikama. Čim bi mu stigao novac od Tea - koji je udesio da šalje pedeset franaka svakog prvog, desetog i dvadesetog - Vincent bi odjurio do trgovca i kupio velike tube okera, kobalta, i prusko-plave boje, a manje tube napuljsko-žute, sijene, ultramarina, i gambože. Zatim bi radio, sav srećan, dok bi mu trajale boje i novac, obično pet-šest dana pošto bi novac stigao iz Pariza, a onda bi njegove nevolje opet počele.
Čudio se što mora da kupuje toliko stvari za dete, što su Kristini neprestano potrebni novi lekovi, nova odeća, a naročito hrana, što Herman mora da kupi knjige i materijal za školu u koju su ga slali, i što je domaćinstvo prava rupa bez dna u koju neprestano baca lampe, lonce, ćebad, ugalj i drvo, zavese, tepihe, sveće, čaršave, pribor za jejo, tanjire, nameštaj i neizmerne količine hrane. Teško je bilo razdeliti pedeset franaka između slikanja i tri ljudska bića koja su zavisila od njega.
- Ličiš na radnika koji je primio platu i žuri u krčmu - primetila je Kristina kad je Vincent zgrabio pedeset franaka iz Teove koverte i počeo da skuplja prazne tube.
Sagradio je nov instrumenat za perspektivu, sa dve duge noge koje su mogle da stoje na pesku nasipa, a kovač mu je izradio gvozdene uglove za okvir. Ševeningen, sa morem, peščanim nasipima, ribarima, čamcima, konjima i mrežama, najviše ga je privlačio. Prelazio je svakog dana preko nasipa, natovaren teškim nogarima i instrumentom za perspektivu, da bi prenosio na platno promenljivu prirodu mora i neba. Dolazila je jesen, i dok su drugi slikari počeli da uživaju pored vatre u svojim ateljeima, on je izlazio napolje da slika po vetru, kiši, magli i buri. Po najgorem vremenu njegove mokre slike je često pokrivao pesak i slana voda. Prokisao do kože, smrznut od magle i vetra, sa očima i nosem punim peska... voleo je iz dubine duše takav život. Samo smrt mogla je da ga zaustavi.
Jedne noći pokazao je Kristini novo platno. - Ali, Vincente, - uzviknula je ona - kako možeš da naslikaš tako, kao da izgleda pravo?
Vincent je zaboravio da razgovara sa neukom ženom iz naroda.Izgledalo mu je kao da govori Vajsenbruhu ili Movu.
- Ni sam ne znam, - rekao je. - Sednem s belom pločom ispred nekog mesta koje me zanima i kažem: „Ova bela ploča mora da se pretvori u nešto!" Dugo radim, vratim se kući nezadovoljen, i stavim sliku u orman.Kad se malo odmorim, ponovo pogledam sa nekim strahom. Još sam nezadovoljan, jer se isuviše jasno sećam divnog originala da bih mogao da budem zadovoljan onim što sam izradio. Ali, na kraju, ja ipak nalazim u svom delu kao neki odjek onoga što me je privuklo. Vidim da mi je priroda nešto kazala, da je razgovarala sa mnom, i da sam ja sve to stenografski zabeležio. U mojim beleškama možda ima reči koje se ne mogu dešifrovati, možda u njima ima grešaka, ali ima i nečega što su mi rekle šume, ili obale, ili ličnosti. Razumeš li?
- Ne.

13

Kristina je razumevala vrlo malo od onga što je on radio. Njegovu strast za slikanjem smatrala je nekom vrstom skupe fiksideje. Znala je da je to stena na kojoj je sazdan njegov život, pa nije ni pokušavala da mu se usprotivi, svrha njegovog rada, lagani napredak i naporno istraživanje – sve joj je to bilo potpuno nerazumljivo. Ona je bila dobar drug u običnom životu, ali je samo jedan vrlo mali deo Vincentovog života bio domaći. Kad je želeo da nešto izrazi rečima, morao je da piše Teu, gotovo svake noći pisao je duga strasna pisma, govoreći mu o stvarima koje je video, slikao, i pomislio tokom dana. Kad je želeo da uživa u izražavanju drugih, latio bi se romana: francuskih, engleskih, nemačkih i holandskih. Kristina je učestvovala samo u malom delu njegovog života. Ali on je bio zadovoljan, nije zažalio zbog svoje odluke da uzme Kristinu za ženu, niti je pokušavao da je natera da se intelektualno uzdigne, za šta je ona očevidno bila nesposobna.
Sve je išlo dobro za vreme dugih letnjih i jesenjih meseci, kad je odlazio od kuće u pet sati ujutru, a vraćao se kući kad je svetlost dana iščezavala i on morao da se probija kući preko nasipa u hladnom sumraku. Ali kad je strašna snežna bura obeležila prvu godišnjicu njihovog susreta u krčmi preko puta Rajnske stanice, i kada je Vincent morao da radi kod kuće od jutra do mraka, postajalo je sve teže da se održe dobri odnosi među njima.
Vratio se crtanju, da bi uštedeo na bojama, ali su mu modeli gutali sve što je imao. Ljudi koji bi bili srećni da rade nizašta najteži fizički poso, zahtevali su od njega velike sume samo da dođu i da mu poziraju. Tražio je odobrenje da slika u ludnici, ali su vlasti odgovorile da nisu nikada ranije imale takav slučaj, a osim toga postavljaju po sobama nov pod, tako da ne bi mogao da radi osim u dane poseta.
Njegova jedina nada bila je Kristina. Očekivao je da će mu, čim joj bude bolje i čim malo ojača, opet pozirati, da će raditi isto onako naporno kao pre porođaja. Ali Kristina je imala druge planove. Prvo je govorila: - Nisam još dovoljno jaka. Pričekaj malo. Ne žuri se toliko. - Kad se sasvim oporavila, izjavila je da je suviše zauzeta.
- Sada nije više onako kao ranije, Vincente - rekla bi. - Moram da dojim dete. I celu kuću moram da održavam u redu. Moram da kuvam za četvoro.
Vincent je ustajao u pet sati ujutru i svršavao sav kućni posao, kako bi Kristina bila slobodna da mu pozira preko dana. - Ali ja više nisam model - bunila se ona. - Ja sam ti sad žena.
- Sin, moraš da mi poziraš! Ne mogu svakog dana da uzimam modele.To je jedan od razloga što si ti ovde.
Kristina pade u jedan od onih neobuzdanih napada besa koji su kod nje bili tako česti kad se upoznala sa Vincentom. - Zato si me samo i uzeo! Zato da možeš uštedeti na meni! Ja sam ti samo prokleta sluškinja. Ako ti ne poziram, ti ćeš me opet izbaciti!
Vincent je neko vreme razmišljao, a onda odgovori: - Sve te, stvari čula si od svoje majke. Ti sama ne misliš tako.
- Gle, a ako mislim? To je istina, zar ne?
- Sin, moraćeš prestati da odlaziš tamo.
- Zašto? Ja volim svoju majku, čini mi se?
- Ali oni nam razaraju život. Pre nego što i sama primetiš ponovo ćeš misliti kao oni. Šta će onda biti od našeg braka?
- A zar me ti sam ne šalješ tamo kad nema hrane u kući? Zarađuj više,A ja neću morati da idem k njima.
Kad ju je konačno privoleo da mu pozira, ona nije bila ni od kakve koristi. Pravila je sve one greške od kojih je on pokušavao godinu dana da je oduči. Ponekad je sumnjao da se ona izvija, da zauzima nespretne položaje namerno, samo da bi se njemu dosadilo i da joj ne bi dosađivao s poziranjem. Na kraju je morao da digne ruke od nje. Njegovi troškovi za modele su porasli. Uz to je porastao i broj dana kada su bili bez hrane, a isto tako i vreme koje je Kristina morala da provodi kod svoje majke. Svaki put kad bi se vratila, on bi osetio malu promenu u njenom držanju i ponašanju.Bio je uhvaćen u začaran krug, ako upotrebi sav svoj novac na izdržavanje, Kristina neće potpasti pod uticaj svoje majke, moći će da održi dobar odnos između sebe i nje. Ali ako to učini, onda mora da se odrekne svoga rada. Zar joj je spasio život da bi sebe ubio? Kada ne bi odlazila nekoliko puta mesečno svojoj majci, ona i deca bi pomrli od gladi, a ako bude odlazila, onda će verovatno uništiti njihov dom. Šta da radi?
Kristina bolesna i trudna, Kristina u bolnici, Kristina koja se oporavlja posle porođaja, bila je jedna osoba, žena napuštena, desesperee, na rubu propasti, neizmerno zahvalna za jednu jedinu ljubaznu reč ili malu pomoć,žena koja je upoznala sve patnje ovoga sveta i koja bi dala sve za jedan trenutak predaha, koja bi učinila sva moguće vatrena i junačka obećanja sebi i životu. Kristina koja je ozdravila, sa telom i licem zaokrugljenim od dobre hrane, lekova i pažnje, postala je druga žena. Sećanje na patnje je nestajalo, a odluka da postane dobra domaćica i majka postepeno je slabila,polako su joj se vraćale misli i navike iz njenog ranijeg života. Živela je razuzdano po ulicama, usred pića, crnih cigara, psovki, grubih muškaraca četrnaest godina. Čim joj je telo ojačalo, četrnaest godina besposličenja pretegnulo je nad jednom godinom pažnje i nežne ljubavi. Neka podmukla promena počela je da se javlja u njoj. Vincent sve to nije shvatio isprva, a onda je polako postao svestan onoga što se događa.
Otprilike u to vreme, početkom nove godine, primio je čudno pismo od Tea. Njegov brat sreo je na ulici u Parizu jednu ženu, samu, bolesnu, očajnu. Imala je bolesnu nogu i nije mogla da radi. Bila je spremna da se ubije.Vincent je poslužio Teu kao primer, ovaj je pošao njegovim stopama. Našao je stan za tu ženu kod nekih starih prijatelja. Doveo je lekara da je pregleda. Plaćao je sve njene troškove. U pismima ju je nazvao svojom „pacijentkinj om".
„Da li da se oženim svojom pacijentkinjom, Vincente? Je li to najbolji način da joj pomognem? Treba li da ozakonim tu vezu? Ona mnogo pati, nesrećna je, napustila ju je jedina osoba koju je volela. Šta da uradim da bih joj spasio život?"
Vincent je bio duboko dirnut, i napisao mu je ljubazno pismo. Ali Kristina je svakog dana postajala sve nesnosnija. Kad je u kući bilo samo hleba i kafe, ona je gunđala. Terala ga je da se liši modela i da troši sav novac na kuću. Kad nije mogla da dobije novu haljinu,prestajala je da pazi na staru i puštala je da se izmasti i isprlja. Prestala je da mu krpi odelo i rublje. Opet je pala pod uticaj svoje majke, koja ju je uveravala da će Vincent ili pobeći od nje ili je isterati iz kuće. Pošto je trajan odnos bio nemoguć, zašto lupati glavu oko privremenog?
Je li smeo savetovati Teu da se oženi svojom pacijentkinjom? Da li je venčanje najbolji put da se spase takve žene? Ili je za njih najvažnije bilo da imaju krov nad glavom, dobru hranu, da bi ozdravile i ljubazno ophođenje, koje će im ponovo uliti ljubav prema životu?
„Pričekaj", opominjao je brata, „Učini sve za nju, to je plemenito delo. Ali venčanje ti ništa neće pomoći. Ako se među vama razvije ljubav, onda će se želja za venčanjem razviti sama po sebi. Ali prvo vidi možeš li da je spasiš".
Teo je slao pedeset franaka triput mesečno. Sada, pošto je Kristina počela nemarno da vodi domaćinstvo, novac nije trajao onako dugo kao ranije. Vincentu je bilo potrebno mnogo modela kako bi sakupio dosta studija za prave slike. Žalio je za svakim frankom koji bi mu bio oduzet od crtanja da bi se potrošio na kuću. Kristina je opet gunđala zbog svakog franka koji je on oduzimao od kuće da bi ga potrošio na crtanje. To je bila borba na život i smrt. Sto pedeset franaka mesečno bilo mu je dosta za hranu, stan i slikarske potrebe, pokušaj da od toga izdržava četiri osobe bio je herojski, ali uzaludan. Počeo je da duguje gazdi, obućaru, piljaru, pekaru i trgovcu bojama. A kao vrhunac, Teu je ponestalo novaca.
Vincent je pisao pisma puna preklinjanja. „Ako možeš, molim te pošalji novac malo pre dvadesetog, ili bar ne kasnije. Imam samo dva lista hartije u kući i poslednju mrvicu krejona. Nemam ni franka za model i za hranu".
Triput mesečno pisao je takva pisma, kad bi pedeset franaka stiglo, već je toliko dugovao trgovcima, i više mu ništa ne bi preostalo za sledećih deset dana.
Teova „pacijentkinja" je morala da se operiše od tumora na nozi. Teo ju je smestio u dobru bolnicu. Istovremeno je slao novac kući u Ninen, jer je nova crkvena opština bila mala, a Teodorusovi prihodi nisu bili uvek dovoljni da podmire troškove porodice. Teo je izdržavao svoju „pacijentkinju" i sebe, Vincenta, Kristinu, Hermana, Antona i porodicu u Ninenu. Trošio je svoju platu do poslednjeg santima i nije mogao Vincentu da pošalje ni jedan jedini franak više.
Najzad je, rano u martu, došao dan kada je Vincentu ostao jedan jedini franak, jedna pocepana novčanica koju je neki trgovac već odbio da primi. U kući nije bilo ni zalogaja hrane. Sledeći novac od Tea mogao je da stigne najranije za devet dana. Strašno se bojao da preda Kristinu u ruke njene majke na tako dugo vreme.
- Sin, - reče on - ne možemo pustiti decu da gladuju. Bolje bi bilo da ih odvedeš svojoj majci dok ne stigne novac od Tea.
Gledali su se nekoliko trenutaka, imajući na umu istu stvar, ali ne usuđujući se da je izreknu.
- Da, - reče ona - moraću da odem.
Piljar mu je dao jedan crni hleb i nešto kafe za pocepanu novčanicu.Dovodio je modele u kuću i ostajao im dužan platu. Postao je neverovatno nervozan. Posao mu je teško išao od ruke. Telo mu je bilo izgladnelo. Neprekidne finansiske teškoće ostavile su na njemu traga. Nije mogao da živi bez rada, a ipak mu je svaki čas rada pokazivao da gubi tle pod nogama. Na kraju devetog dana, tačno tridesetog u mesecu, stiglo je pismo od Tea sa pedeset franaka. Njegova „pacijentkinja" se oporavila posle operacije, i on ju je smestio u privatan stan. Finansiske teškoće ostavile su i na njemu traga, i postajao je malodušan. Pisao je: „Bojim se da ti ne mogu ništa sigurno obećati za budućnost".
Ta rečenica bezmalo je oterala Vincenta u ludilo. Zar je Teo time mislio prosto da više neće moći da mu šalje novac? To samo po sebi ne bi bilo tako rđavo. Ili je to značilo da je po skicama koje mu je Vincent skoro svakodnevno slao, da bi mu pokazao kako napreduje, Teo zaključio da je on bez talenta i da mu ne pretstoji nikakva budućnost?
Ležao je budan noću lupajući glavu oko toga, pisao je neprestano pisma Teu moleći ga da mu objasni, razmišljajući očajnički kako da dođe do sredstava za život. Ali nije ništa izmislio.

14

Kad je otišao po Kristinu, zatekao ju je u društvu njene majke, brata, bratove ljubavnice i nekog stranog čoveka. Pušila je crnu cigaru i pila džin. Nije izgledala nimalo srećna što mora da se vrati u Šenkveh.
Devet dana provedenih u majčinoj kući povratili su u njoj stare navike, štetan način života.
- Mogu da pušim cigare ako mi se puše - povika ona. - Nemaš prava da mi braniš, ako ih sama nabavljam. Lekar u bolnici rekao mi je da mogu da pijem džin do mile volje!
- Da, kao lek... da popraviš apetit.
Ona prsnu u promukao smeh. - Lek! Baš si pravi... I doda jedan izraz koji nije upotrebila od prvog dana njihovog poznanstva.
Vincentovi živci bili su u strašnom stanju. Njega spopade takav bes da više nije mogao da vlada sobom. Kristina pođe njegovim primerom. - Ti se više ne brineš o meni! - vikala je - čak mi ne daješ ni da jedem. Zašto ne zarađuješ više novaca? Kakav si to čovek, dođavola?
Kad je surova zima postepeno prešla u mrzovoljno proleće, Vincentove prilike su se još više pogoršale. Dugovi su rasli. Pošto svom stomaku nije mogao da daje dobru hranu, ovaj mu se osvetlo. Nije mogao da proguta nijedan zalogaj. Bolest je iz stomaka prešla u zube. Celu noć je ležao budan od bolova. Bolest zuba proširila se ubrzo na desno uvo, koje ga je žigalo po ceo dan.
Kristinina majka počela je da dolazi k njima, i pušila je i pila sa svojom kćerkom. Više nije smatrala da je sreća za Kristinu što se udala. Jedanput je Vincent zatekao u kući i njenog brata, ali je ovaj otišao čim je Vincent stigao.
- Zašto je došao? - upita Vincent. - Šta hoće od tebe?
- Kažu da ćeš me izbaciti iz kuće.
- Ti znaš da nikada neću to učiniti, Sin. Nikada, dokle god ti želiš da ostaneš.
- Majka hoće da odem od tebe. Kaže da nije dobro za mene što ovde gladujem.
- Kuda bi otišla?
- Kući, naravno.
- I povela bi decu u tu kuću?
- To je još uvek bolje nego da ovde umremo od gladi. Ja mogu da radim i da sama zarađujem za život.
- A šta ćeš raditi?
- Pa... nešto.
- Bićeš čistačica? Ili pralja?
- ...možda.
Odmah je video da laže.
- Dakle, to te nagovaraju da radiš?
- Pa... nije ni to tako loše... i od toga se živi.
- Slušaj, Sin, ako se vratiš u tu kuću, onda si izgubljena. Ti znaš da će te majka opet poslati na ulicu. Seti se šta je rekao lekar u Ledenu. Ako se vratiš tom životu, on će te ubiti!
- Neće me ubiti. Sada se dobro osećam.
- Dobro se osećaš zato što si uredno živela! Ali ako se vratiš...
- Bože gospode, ko se vraća tamo? Jedino ako me ti tamo pošalješ!
On sede na naslon za ruke njene pletene stolice i obgrli je oko ramena. Kosa joj je bila neočešljana. - Veruj mi, Sin, nikad te neću napustiti. Dokle god ti hoćeš da deliš sa mnom ono što imam, zadržaću te kraj sebe. Ali ne smeš se viđati sa majkom i bratom. Oni će te upropastiti! Obećaj mi, za tvoje dobro, da ih više nikada nećeš videti.
- Obećaj em.
Dva dana kasnije, kada se vratio iz sirotišta, gde je slikao, zatekao je atelje prazan. Nije bilo ni traga od večere. Našao je Kristinu kod njene majke, kako pije džin.
- Kazala sam ti da volim svoju majku - pobuni se ona kad su stigli kući. - Zašto da je ne posećujem kad god hoću! Ja nisam tvoja svojina. Imam prava da radim ono što mi se sviđa.
Kristina je počela da živi starim, neurednim životom. Kad bi Vincent pokušao da je popravi i da joj objasni kako se na taj način otuđuje od njega,ona bi odgovorila: - Da, ja vrlo dobro znam da ti ne želiš da ostanem s tobom. - Pokazao bi joj kako je kuća prljava, kako je zapuštena. Ona bi odgovorila - E pa, lenja sam i nisam nizašta, takva sam bila oduvek, i tu nema pomoći! - Ako bi pokušao da joj pokaže kuda vodi ta njena lenjost, ona bi odgovorila: - Ja sam društveni izrod, to je istina, i završiću život bacivši se u reku!
Njena majka je sada dolazila skoro svakog dana u atelje i oduzimala je Vincentu Kristinino društvo, koje je tako mnogo značilo za njega. U kući je vladao pravi haos. Jelo je postalo grozno. Herman je išao pocepan i prljav,i izostajao je iz škole. A što je manje radila, Kristina je sve više pušila i pila džin. Nije htela da kaže Vincentu odakle joj novac za sve te stvari.
Došlo je leto. Vincent je ponovo odlazio u prirodu da slika. To je značilo nov izdatak za boje, četke, platna, okvire, veće nogare. Teo mu je javljao da se njegova „pacijentkinja" oporavila, ali da njegov odnos prema njoj predstavlja ozbiljan problem. Šta da uradi sa tom ženom, sada kada joj je bolje?
Vincent je zatvarao oči pred svojim ličnim životom i nastavljao da slika.Znao je da mu se ruši krov nad glavom, da srlja u blatnjavi bezdan u koji je upala Kristina. Pokušavao je da uguši svoje očajanje u radu. Svakog jutra,kad je počinjao novu sliku, nadao se da će ta slika biti tako lepa i savršena da će se odmah prodati, i tako mu pomoći. Svake noći vraćao se kući sa žalosnim saznanjem da ga još mnogo godina deli od savršenstva, za kojim je tako čeznuo.
Njegova jedina uteha bio je Anton, detence. On je bio pravo čudo od životne snage, i gutao je sve što je bilo za jelo, uz mnogo smeha i gukanja. Često je sedeo sa Vincentom u ateljeu, na podu u jednom uglu. Dopuzao bi do Vincentovih crteža i onda mirno sedeo gledajući slike koje su visile na zidu. Razvijao se u lepo i živahno dete. Što je Kristina obraćala manje pažnje na njega, Vincent ga je sve više voleo. U Antonu je video pravu svrhu i nagradu za sve ono što je učinio prošle zime.
Vajsenbruh je samo jedanput svratio da ga poseti. Vincent mu je pokazao neke prošlogodišnje skice. Bio je strašno razočaran u njima.
- Ne treba tako da se osećate - reče Vajsenbruh. - Posle mnogo godina, kad budete pogledali ta svoje prva dela, videćete da su iskrena i da ostavljaju utisak. Samo nastavite, mladiću moj, i ne dozvoljavajte da vas išta zaustavi.
Ono što ga je najzad zaustavilo, bio je udarac u lice. U proleće je bio odneo svetiljku lončaru da je popravi. Trgovac je nagovorio Vincenta da ponese kući neke nove tanjire.
- Ali, nemam novaca da ih platim.
- Ne mari. Ne morate da žurite. Nosite ih, a platićete kad budete imali novaca.
Dva meseca kasnije on je zakucao na vrata ateljea. Bio je to krupan momak, debelog vrata.
- Zašto ste me slagali? - upita on. - Zašto uzimate moju robu i ne plaćate mi, a sve vreme ste imali novaca?
- Trenutno nemam ni pare. Čim primim novac, platiću vam.
- To je laž! Baš malopre dali ste novac mom susedu, obućaru.
- Ja sada radim, - reče Vincent - i ne volim da mi neko smeta. Platiću vam čim primim novac. Molim vas, izađite.
- Izaći ću kad mi budete dali taj novac, ali ne ranije!
Vincent neobazrivo gurnu čoveka prema vratima. - Izlazite iz moje kuće! - naredi mu on.
Trgovac je samo na to čekao. Čim ga se Vincent dotaknuo, on ga udari desnom pesnicom u lice i prilepi ga uza zid. Zatim ga udari još jednom, oborivši ga na pod, i izađe bez reči.
Kristina je bila kod svoje majke.Anton je dopuzao po podu i tapkao Vincenta po licu, plačući. Posle nekoliko trenutaka, Vincent dođe k sebi, odvuče se uz stepenice na mansardu i leže na postelju.
Udarac mu nije povredio lice. Nije osećao nikakav bol. Nije se ozledio kad je pao na pod. Ali ta dva udarca slomila su nešto u njemu i pobedila ga.On je to znao.
Kristina se vratila. Popela se na mansardu. Nije bilo ni novaca ni večere u kući. Često se pitala kako se Vincent održava u životu. A onda ga ugleda kako leži preko postelje, glava i ruke visile su mu na jednoj strani, a noge na drugoj.
- Šta se dogodilo? - upita ona.
Posle dužeg vremena Vincent prikupi dovoljno snage da se pokrene i da stavi glavu na jastuk. - Sin, moram da napustim Hag.
- ...da... znam.
- Moram otići odavde. Nekuda u selo. U Drente, možda. Gde možemo da živimo jeftino.
- Hoćeš da i ja pođem s tobom? To je strašna rupčaga, Drente. Šta ću da radim kad ne budeš imao novaca, pa počnemo da gladujemo?
- Ne znam, Sin. Verovatno ćeš gladovati.
- Hoćeš li da mi obećaš da ćemo upotrebiti sto pedeset franaka samo za život? Da ih nećeš trošiti na modele i boje?
- Ne mogu, Sin. Te stvari su najvažnije.
- Da, tebi!
- A tebi ne. Zašto bi bile?
- Ja moram da živim, Vincente. A ne mogu da živim bez jela.
- A ja ne mogu da živim bez slikanja.
- Da, to je tvoj novac... ti si na prvom mestu... razumem. Imaš li nekoliko santima? Hajdemo u krčmu prekoputa stanice Rajna.
U krčmi je mirisalo na kiselo vino. Bilo je kasno popodne, ali svetiljke još nisu bile upaljene. Dva stola gde su prvi put sedeli jedno pored drugog bila su prazna. Kristina pođe prema njima. Oboje poručiše po čašu kiselog vina. Kristina se igrala svojom čašom. Vincent se seti kako se divio njenim rukama radnice kad je činila te iste pokrete za stolom, pre dve godine.
- Kazali su mi da ćeš me ostaviti - reče ona tihim glasom. - I ja sam to znala.
- Ja te neću napustiti, Sin.
- To nije napuštanje, Vincente. Nikada mi nisi ništa drugo učinio osim dobra.
- Ako još uvek želiš da živiš sa mnom, povešću te u Drente.
Ona odmahnu glavom bez uzbuđenja. - Ne, ti nemaš dovoljno za nas oboje.
- Razumeš me, zar ne, Sin? Da imam više, sve bih ti dao. Ali kad moram da biram između toga da li ću hraniti tebe ili svoj rad...
Ona spusti svoju ruku preko njegove, mogao je da oseti njenu hrapavu, suvu kožu. - U redu. Ne treba zbog toga da se jediš. Učinio si za mene sve što si mogao. Mislim da je vreme da se rastanemo... to je sve.
- Želiš li da se rastanemo, Sin? Ako bi te to usrećilo, venčaćemo se i odvešću te sa sobom.
- Ne. Ja pripadam svojoj majci. Svako od nas mora da živi sopstvenim životom. Sve će biti dobro, moj brat će uzeti novu kuću za njegovu devojku i mene.
Vincent iskapi čašu, osetivši gorak talog na dnu.
- Sin, pokušao sam da ti pomognem. Voleo sam te i dao sam ti svu ljubav koju sam imao u sebi. Zauzvrat molim te da mi učiniš jednu stvar, samo jednu stvar.
- Šta to? - upita ona prigušeno.
- Nemoj da se vraćaš na ulicu. To će te ubiti. Tako ti Antona, nemoj se vraćati tom životu!
- Imamo li još za jednu čašu?
- Imamo.
Jednim gutljajem ona iskapi pola čaše vina, i onda reče: - Znam samo da ne mogu dovoljno da zaradim,naročito kad moram da izdržavam svu decu. I zato, ako budem otišla na ulicu, to neće biti zato što to želim, nego zato što moram.
- Ali ako nađeš dosta posla, molim te obećaj mi da se nećeš tamo vratiti.
- Naravno, obećavam ti.
- Slaću ti novaca, Sin, svakog meseca. Uvek ću plaćati za malog. Voleo bih da mu osiguraš bolju budućnost.
- Njemu će biti dobro... isto kao i ostalima.
Vincent je pisao Teu o svojoj nameri da ode na selo i prekine vezu sa Kristinom. Teo je odmah odgovorio, poslao mu novčanicu od sto franaka da plati dugove, i izrazio svoje iskreno odobravanje. „Moja pacijentkinja je nestala prošle noći", pisao je on. „Sada joj je sasvim dobro, ali nismo mogli da nađemo jedno u drugom ničeg zajedničkog što bi nas zanimalo. Ponela je sa sobom sve svoje stvari i nije ostavila adresu. Tako je bolje. Sada smo obojica slobodni".
Vincent je smestio sav nameštaj na mansardu. Želeo je da se jednog dana opet vreti u Hag. Uoči odlaska u Drente primio je pismo i paket iz Ninena. U paketu je bilo malo duvana, i kolač od sira, koji je njegova majka često pravila, zavijen u masnu hartiju.
„Kad ćeš doći kući da slikaš one drvene krstače u crkvenom dvorištu?" pisao je otac.
Odmah je shvatio da u stvari želi da se vrati kući. Bio je bolestan,izgladneo, očajno nervozan, umoran i obeshrabren. Otići će kući, svojoj majci, na nekoliko nedelja, i povratiće zdravlje i raspoloženje. Osećanje mira, koje nije osetio već mesecima, obuze ga kad se seti svog brabantskog sela, živih ograda, nasipa i kopača u polju.
Kristina i dva deteta ispratili su ga na stanicu.Svi su stajali na platformi, nesposobni da progovore ijednu reč. Voz stiže i Vincent se pope u njega. Kristina je stajala na peronu sa detetom na grudima, držeći Hermana za ruku. Vincent ih je posmatrao sve dok voz nije krenuo ka bleštećoj sunčanoj svetlosti, a žena se zauvek izgubila u prljavoj tami stanice.

ČETVRTA KNJIGA: NINEN

1

Župni dvor u Ninenu bila je dvospratna,belo okrečena kamena zgrada, sa ogromnim vrtom pozadi. U njemu je bilo brestova, živih ograda, leja sa cvećem, jedan ribnjak i tri potkresana hrasta. Mada je Ninen imao dve hiljade šest stotina stanovnika, samo stotinu njih bili su protestanti.Teodorusova crkva je bila mala, Ninen je u odnosu na bogatu trgovačku varošicu Eten predstavljao korak unazad.
Ninen je u stvari bio mala grupa kuća poređanih s obe strane druma koji je dolazio iz Endhovena, glavnog grada te oblasti. Većina stanovnika bili su tkači i seljaci čije su kolibe bile rasute po pustopoljini. To su bili bogobojažljivi, vredni ljudi koji su se držali navika i običaja svojih predaka.
Na župskom dvoru, iznad prednjih vrata, stajalo je napisano crnim gvozdenim brojkama A° 1764. Kroz ta vrata ulazilo se, pravo sa druma, u prostrani hol koji je delio kuću na dva dela. Na levoj strani, između trpezarije i kuhinje, neotesane stepenice vodile su gore, u spavaće sobe. Vincent je delio sa svojim bratom Korom sobu koja se nalazila nad dnevnom sobom. Kada bi se ujutru probudio, video bi sunce kako se rađa nad vitkim tornjem očeve crkve, i nežno baca pastelne senke na ribnjak. Pri zalasku sunca, kada su tonovi bili tamniji nego u zoru, on bi sedeo kraj prozora i posmatrao boje koje su ležale na vodenoj površini kao težak uljani pokrivač, a onda se postepeno gubile u sumraku.
Vincent je voleo svoje roditelje, roditelji su voleli njega. Sve troje su pokazivali očajničku rešenost da između sebe održe prijateljske, dobre odnose. Vincent je mnogo jeo, mnogo spavao, šetao se ponekad po pustopoljini. Razgovarao je, slikao, i nije uopšte čitao. Svi su ukućani bili izveštačeno učtivi prema njemu, a i on prema njima. Bilo je to promišljeno prijateljstvo, pre nego što bi progovorio, svako bi pomislio u sebi: „Moram da pazim! Neću da poremetim ovu harmoniju!"
Harmonija je trajala koliko i Vincentova bolest. On nije mogao da se oseća ugodno u jednoj sobi sa ljudima koji nisu mislili kao i on. Kada je otac jednom primetio: „Sada ću da čitam Geteovog 'Fausta'. Knjigu je preveo prečasni Gen Kejt, te ne može da bude nemoralna", Vincentu se učini da će eksplodirati.
On beše došao samo na petnaestodnevni odmor, ali je u stvari voleo Brabant i želeo da ostane u njemu. Hteo je da slika prosto i mirno iz prirode, i da izražava samo ono što vidi. Imao je samo jednu želju: da živi duboko u srcu prirode i da slika seoski život. Kao dobri Otac Mišle, hteo je da živi sa seljacima, da ih razume i slika. Bio je čvrsto ubeđen da ima ljudi koji su - mada odvučeni u grad i vezani za njega - ipak sačuvali sećanje na selo, i koji celog života žale za poljima i seljacima.
Oduvek je znao da će se jednog dana vratiti u Brabant i ostati u njemu do smrti. Ali nije mogao ostati u Ninenu ako njegovi roditelji to nisu želeli.
- Ta se stvar mora jednom raščistiti - reče on ocu. - Hajde da se lepo sporazumemo.
- Da, Vincente, i ja bih to želeo. Vidim da će, na kraju krajeva, od tvog slikanja ispasti nešto, i to mi je milo.
- Dobro, kaži mi iskreno - smatraš li da možemo da živimo zajedno? Želiš li da ostanem?
- Da.
- Dokle?
- Dokle god ti hoćeš. Ovo je tvoj dom. Tvoje mesto je pored nas.
- A ako se ne budemo slagali?
- Onda ne smemo da se uzbuđujemo zbog toga. Moramo pokušati da živimo u miru i da strpljivo podnosimo jedno drugo.
- Ali gde ću da nađem atelje? Ti tek ne želiš da radim u kući?
- Razmišljao sam i o tome. Zašto ne bi uzeo onu sobu za ostavu, u bašti? Tamo bi bio miran. Niko ti ne bi dosađivao.
Ostava je bila odmah uz kuhinju,ali između njih nije bilo vrata. To je bila mala odaja, sa jednim visoko postavljenim prozorčićem koje je gledalo na baštu. Pod je bio zemljan i stalno vlažan preko zime.
- Založićemo u njoj veliku vatru, Vincente, i osušićemo je. Zatim ćemo postaviti drveni pod, tako da ćeš se osećati vrlo ugodno. Šta veliš na to?
Vincent ode da je pogleda. Sobica je bila skromna, veoma slična seljačkim kolibama na pustopoljini. Mogao bi da je pretvori u pravi poljski atelje.
- Ako je prozor suviše mali - reče Teodorus - imam nešto ušteđenog novca, pa možemo da ga proširimo.
- Ne, ne, sasvim je dobar ovakav kakav je. Model će biti osvetljen isto onako kao da sam ga slikao u njegovoj kolibi.
Uneli su u sobu jedno probušeno bure i zapalili u njemu veliku vatru. Kada je potpuno nestalo vlage sa zidova i tavanice, i kada se zemljani pod stvrdnuo, položili su na njega daske. Vincent je uneo jedan krevetac, sto, stolicu i svoje nogare. Prikucao je skice, napisao četkom krupno GOG na okrečenom zidu bliže kuhinji, i spremio se da postane holandski Mile.

2

Najzanimljiviji ljudi u Ninenu bili su tkači. Oni su stanovali u kolibicama od ilovače i slame, pokrivenim rogozom, koje su obično imale dve sobe. U jednoj, sa malim prozorom koji je jedva propuštao svetlost, živela je cela porodica. U zidovima su se nalazila udubljenja za postelje, oko tri stope iznad poda, tu je bio još i jedan sto, nekoliko stolica, peć za treset, i grubo otesan orman za zdele i lonce. Pod je bio neravan, zemljan, a zidovi oblepljeni blatom. U susednoj sobi - koja je bila velika otprilike kao trećina sobe u kojoj se živelo, a usto dvaput niža od nje zbog strmog krova - bio je smešten razboj.
Tkač koji je radio neprekidno mogao je da satka nedeljno oko pedeset metara platna. Dok je on tkao, žena je morala da mu namotava konac na kalem. Na tom komadu platna tkač je zarađivao čista četiri i po franka nedeljno. Kada bi odneo platno trgovcu, ovaj bi mu često saopštavao da mu za nedelju-dve ne donosi nov komad. Vincent otkri da su tkači po duhu sasvim različiti od rudara u Borinahi, bili su mirni, i nigde se nije mogla čuti nijedna buntovna reč.Ali, izgledali su raspoloženi otprilike kao konji upregnuti u kočije, ili ovce koje parobrod prevozi u Englesku.
Vincent se brzo sprijateljio s njima Uvideo je da su to prostodušni ljudi, koji traže samo toliko para da mogu zaraditi za krompir, kafu, i povremeno komad slanine, od čega su živeli, Nisu marili što ih on slika dok rade, a on nije nikad dolazio bez komadića slatkiša za njihovo dete, ili bez kese duvana za dedu.
Naišao je na jedan razboj od stare, zelenkastomrke hrastovine, sa urezanim datumom 1730. Pored razboja, ispred malog prozora koji je gledao na travnjak, stajala je dečja stolica. Detence je sedelo u njoj, satima posmatrajući čunak koji je leteo tamo-amo. Bila je to bedna sobica sa zemljanim podom, ali je Vincent u njoj otkrio neku vrstu spokojstva i lepote, koje je pokušao da prenese na platno.
Ustajao je rano ujutru i provodio ceo dan u poljima ili u kolibama seljaka i tkača. Sa tim ljudima osećao se kao kod svoje kuće. Nije uzalud proveo tolike večeri sa rudarima, kopačima treseta i seljacima, razgovarajući pored vatre. Posmatrao je neprestano seljački život, od jutra do mraka, i tako se zaneo njim da nije mislio gotovo ni na šta drugo. Tragao je za onim „ce qui ne passe pas dans ce qui passe* "
* (franc.) što je neprolazno u onom što je prolazno.
Ponovo se latio svog omiljenog crtanja likova, ali osim toga, sada je stekao novu ljubav: boje. Nedozrela polja kukuruza bila su tamnozelena, rumena i zlatnobronzana, opšti utisak pojačavala je do maksimuma kobaltna boja neba. U pozadini su se videle figure žena, vrlo grubih, vrlo energičnih, sa rukama i licima opaljenim od sunca, obučene su bile u prašnjava, gruba, tamnoplava odela, a na kratkoj kosi nosile su crne kapice.
Kad bi gegajući se išao glavnom ulicom, sa nogarima na leđima i mokrim platnima ispod ruke, zastori na svakoj kući malo bi se razmakli, i on bi prolazio kroz šibu radoznalih, sablažnjenih ženskih očiju. Kod kuće je otkrio da se „stvar" nije „raščistila", odnosi su bili negde na sredini, ni dobri ni rđavi. Njegova sestra Elizabeta ga je mrzela, bojala se da će joj njegova nastrana priroda pokvariti izglede na udaju u Ninenu. Vilemina ga je volela, ali je smatrala da je dosadan. A mnogo je vremena proteklo dok se nije sprijateljio sa svojim mlađim bratom, Korom.
Vincent je večeravao u jednom uglu, držeći tanjir na kolenima, a ne za porodičnim stolom, slike koje je toga dana naslikao poređao bi na stolicu ispred sebe, i ispitivao ih prodirnim pogledom,cepajući svaku koja bi mu se učinila rđavom i bez vrednosti. Ni s kim u porodici nije razgovarao, a oni su njega retko oslovljavali. Jeo je suv hleb jer nije hteo da se razneži. Ponekad, kada bi neko za stolom pomenuo nekog pisca koga je on voleo, okrenuo bi se i progovorio koju reč. Ali uglavnom je smatrao da je bolje za sve njih ako što manje razgovaraju.

3

Vincent je došao u Ninen i slikao je u poljima već više od mesec dana, kada se najednom u njemu javilo čudno osećanje da ga neko posmatra. Znao je da ljudi iz Ninena pilje u njega, i da ga seljaci, dok se odmaraju čučeći, posmatraju sa čuđenjem. Ali ovo je bilo nešto drugo. Imao je osećanje ne samo da ga neko posmatra, već i da ga prati. Prvih nekoliko dana pokušavao je da se otrese toga, nestrpljivo, ali se nije mogao osloboditi utiska da dva oka pilje u njegova leđa. Mnogo puta pretraživao je polja pogledom, ali nikada nije mogao ništa da spazi. Jednom, kad se iznenada okrenuo, učinilo mu se da je video belu žensku suknju kako nestaje iza jednog drveta. Drugi put, opet, kada je izlazio iz kuće jednog tkača, neka prilika je brzo otrčala niz drum. A treći put, kada je slikao u šumi, ostavio je nogare i otišao do ribnjaka da se napije vode. Kad se vratio, primetio je otiske prstiju na vlažnoj boji.
Trebalo mu je gotovo dve nedelje da uhvati tu ženu. Toga dana slikao je kopače na pustopoljini. Nedaleko od njega bila su jedna stara, napuštena kola. Žena je stajala iza njih, dok je on slikao. On iznenada podiže nogare i platno, i napravi se kao da je pošao kući. Žena potrča ispred njega. Pratio ju je, a da ona nije ništa posumnjala, i video kako je ušla u kuću pored župnog dvora.
- Majko, ko stanuje u kući levo od nas? - upita on kad su uveče seli za večeru.
- Porodica Beheman.
- Ko su oni?
- Ne znam baš mnogo o njima. To je majka sa pet kćeri. Otac je navodno umro pre izvesnog vremena.
- Kakvi su to ljudi?
- Teško je reći, prilično su povučeni.
- Jesu li katolici?
- Ne, protestanti. Otac im je bio sveštenik.
- Je li koja devojka neudata?
- Sve su neudate. Zašto pitaš?
- Ništa, samo onako. Ko izdržava tu porodicu?
- Niko. Izgleda da su bogati.
- Verovatno ne znaš ime nijedne od devojaka?
Majka ga radoznalo pogleda. - Ne.
Sutradan otišao je na ono isto mesto u polju. Želeo je da uhvati plave figure seljaka u zrelom kukuruzu ili pored uvelog lišća bukovog grmlja. Ljudi su nosili gruba platnena odela koja su sami satkali. Osnova je bila crna, a potka plava, te je odelo izgledalo prugasto, crno i plavo. Kada bi to izbledelo od vetra i vremena, dobilo bi neki neodređen, miran ton, koji je divno isticao boju kože.
Sredinom prepodneva osetio je ženu iza sebe. Pogledavši ispod oka primetio je njenu haljinu iza starih kola.
„Danas ću je uhvatiti", promrmljao je sam sebi, „pa makar morao da prekinem rad usred ove studije".
Sve više i više se navikavao da odmah završi delo, stavljajući na platno munjevitom brzinom i sa strasnom energijom svoje impresije o prizoru koji se nalazio pred njim. Najveći utisak ostavilo je na njega to što su skoro sve stare holandske slike slikane brzo, što su stari majstori završavali slike takoreći jednim potezom četke, i nisu ih se više doticali. Slikali su velikom brzinom, da bi sačuvali čistoću svoje prve impresije, raspoloženje u kome je motiv bio započet.
U žaru,stvaralačke strasti zaboravio je na ženu. Kad je slučajno pogledao posle jednog sata, primetio je da je izašla iz šume i da viri iza kola. Želeo je da skoči, da je uhvati i da je upita zašto ga prati sve vreme, ali nije mogao da se odvoji od posla. Posle kratkog vremena, kada se ponovo okrenuo, primetio je, na svoje veliko iznenađenje, da ona stoji ispred kola i nepomično ga posmatra. To je bilo prvi put što se pokazala.
Grozničavo je nastavio da radi. Što je žustrije radio, žena se primicala sve bliže. Što je više strasti prenosio na platno, pogled uperen u njegova leđa postajao je sve vreliji. Malo je okrenuo nogare da bi dobio na svetlosti, i ugledao ju je kako stoji usred polja, na pola puta između kola i njega.Izgledala je kao hipnotisana, kao mesečarka koja ide u snu. Korak po korak, dolazila je sve bliže i bliže, zaustavljajući se svaki čas, pokušavajući da stane, ali idući ipak stalno napred, gonjena ka njemu nekom silom koja je bila jača od nje. Osetio ju je za svojim leđima. Brzo se okrenuo i pogledao je pravo u oči. Na licu je imala neki uplašen, grozničav izraz, kao da je bila uhvaćena u nekom uzbuđenju koje nije mogla da savlada. Nije gledala u Vincenta, već u njegovu sliku. Čekao je da progovori. Ali ona je ćutala. Tada se on vrati poslu i uz poslednji napor energije završi sliku. Žena se nije makla. Osećao je kako mu njena haljina dodiruje kaput.
Bilo je već kasno popodne. Žena je prestojala u polju mnogo časova.Vincent je bio iscrpen, živci su mu od stvaralačkog uzbuđenja bili napregnuti do krajnjih granica. On ustade i okrete se prema ženi.
Usta joj se behu osušila. Ona ovlaži gornju usnu jezikom, a zatim donju usnu gornjom. Slabe vlage odmah nestade, i usne joj opet postadoše suve. Ruku beše položila na grlo, i izgledalo je da teško diše. Ona pokuša da progovori, ali nije mogla.
- Ja sam Vincent Van Gog, vaš sused - reče on. - Ali, mislim da vi ti već znate.
- Znam. - Bio je to šapat, tako slab da ga je on jedva čuo.
- Koja ste vi od sestara Beheman?
Ona se malo zanjiha i uhvati ga za ruku da bi se održala na nogama.Ponovo pokuša da ovlaži usne suvim jezikom, i nekoliko puta zausti da progovori pre nego što je uspela.
- Margot.
- A zašto ste me pratili, Margot Beheman? Primećujem to već nekoliko nedelja.
Prigušen krik ote joj se s usana. Ona zari nokte u njegovu ruku da se pridrži, a onda se bez svesti sruši na zemlju.
Vincent kleče, podmetnu joj ruku pod glavu, i skloni joj kosu s čela. Sunce je baš zalazilo, crveno, nad poljima, a seljaci su se umorno vukli svojim kućama. Vincent i Margot su bili sami. On je pažljivo pogleda. Nije. bila lepa. Moglo joj je biti preko trideset godina. Usta su joj se odsečno završavala u levom uglu, ali se od desnog jedna tanka linija nastavljala nadole, gotovo do brade. Pod očima je imala modre kolutove,a lice joj beše posuto sitnim pegama. Koža samo što nije počela da se bora.
Vincent beše poneo malo vode u čuturi. On okvasi Margotino lice jednom krpom kojom je brisao boje. Njene se oči iznenada otvoriše, i on vide da su to dobre oči, tamnosmeđe, nežne, nekako tajanstvene. On zamoči prste u vodu i pređe njima preko Margotinog lica. Ona zadrhta, naslonjena na njegovu mišicu.
- Je li vam bolje, Margot? - upita Vincent.
Ona je ležala tako jedan trenutak,gledajući u njegove zelenoplave oči, tako ljubazne, tako prirodne, tako pune razumevanja. A onda, sa divljim jecajem koji kao da joj se oteo iz dubine duše, obavi mu ruke oko vrata i zari svoje usne u njegovu bradu.

4

Sutradan su se sastali na ugovorenom mesto, malo dalje od sela. Margot je bila obučena u lepu belu haljinu od batista, zakopčanu do grla, i nosila je letnji šešir u ruci. lako je još uvek bila nervozna u njegovom prisustvu, izgledalo je da malo bolje vlada sobom nego dan ranije. Vincent spusti paletu kad je ona naišla. Nije imala nimalo one nežne lepote koju je imala Kej, ali je u poređenju sa Kristinom bila vrlo privlačna.
Vincent ustade sa stolice, ne znajući šta treba da radi. Obično je gajio predrasude prema ženama koje nose haljine, u njegovoj okolini žene su nosile bluze i suknje. Takozvane ugledne holandske žene nisu bile naročito privlačne za slikanje i gledanje. Više je voleo obične služavke, one su često ličile na Šardenove slike.
Margot priđe i poljubi ga, jednostavno, s nekim pravom, kao da su ljubavnici već dugo vremena, a onda ostade pripijena uz njega, drščući nekoliko trenutaka. Vincent rasprostre za nju svoj kaput na zemlju. Sam sede na stolicu, Margot se prisloni uz njegovo koleno i pogleda u njega sa takvim izrazom kakav on nikada nije video u očima jedne žene.
- Vincente - reče ona, uživajući u tome što izgovara njegovo ime.
- Molim, Margot? - Nije znao šta da kaže ili da uradi.
- Da li si sinoć rđavo mislio o meni?
- Rđavo mislio? Ne. Zašto bih rđavo mislio?
- Možda će ti biti teško da mi poveruješ, Vincente, ali kad sam te juče poljubila, to mi je bilo prvi put u života da sam poljubila jednog muškarca.
- Ali zašto? Zar nisi nikada bila zaljubljena?
- Ne.
- Šteta.
- Zar nije? - Nekoliko trenutaka je ćutala. - Ti si voleo druge žene, zar ne?
- Jesam.
- Mnoge?
- Ne. Samo... tri.
- A da li su one volele tebe?
- Ne, Margot, nisu me volele.
- Ali morale su da te vole.
- Uvek sam bio nesrećan u ljubavi.
Margot se primače bliže i spusti mu ruku na koleno. Drugom rukom,igrajući se, prelazila mu je preko lica dodirujući kukast snažan nos, puna poluotvorena usta, tvrdu okruglu bradu. A onda nekako čudno zadrhta i povuče ruku.
- Kako si jak - promrmlja ona. - Sve je na tebi snažno, ruke, vilice i brada. Nikada nisam poznavala muškarca kao što si ti.
On joj grubo obuhvati lice obema rukama. Ljubav i uzbuđenje koji su se odražavali na tom licu učinili su ga primamljivim.
- Voliš li me malo? - upita ona bojažljivo.
- Da.
- Hoćeš li da me poljubiš?
On je poljubi.
- Molim te da ne misliš rđavo o meni, Vincente. Nisam mogla da se uzdržim. Vidiš, zaljubila sam se... u tebe... i nisam mogla to da sakrijem.
- Zaljubila si se u mene? Stvarno si se zaljubila u mene? Ali zašto?
Ona diže glavu i poljubi ga u ugao usta. - Eto zato - reče.
Sedeli su mirno. Malo dalje nalazilo se seljačko groblje. Godinama su seljaci bili polagani na večni počinak u ona ista polja koja su za života obrađivali. Vincent je pokušao da iskaže u svojim slikama kako je jednostavna stvar smrt - isto tako jednostavna kao opadanje jesenjeg lišća - samo malo iskopane zemlje i drvena krstača. Polja koja su okruživala groblje, tamo gde se trava iz crkvenog dvorišta završava iza malog zida,dodirivala su se u daljini sa nebom, kao more s horizontom.
- Znaš li nešto o meni, Vincente? - upita ona tiho.
- Vrlo malo.
- Da li su ti... da li ti je neko rekao... koliko imam godina?
-Ne.
- E pa, trideset i devet mi je godina. Kroz nekoliko meseci imaću četrdeset. Poslednjih pet godina govorila sam sama sebi da ću se ubiti ako se ne budem zaljubila pre nego što napunim četrdesetu.
- Ali, Margot, pa tako je lako zaljubiti se.
- Ah, misliš?
- Da. Teško je samo postići da ti ljubav bude uzvraćena.
- Ne. Vrlo je teško voleti u Ninenu. Preko dvadeset godina očajnički sam želela da zavolim nekoga. A nikada nisam mogla.
- Nikada?
Ona skrenu pogled ustranu. - Jedanput... kad sam bila mlada devojka... volela sam jednog mladića!
- Pa?
- Bio je katolik. One su ga oterale.
- One?
- Moja majka i sestre.
Ona se podiže na kolena, u dubokom blatu polja, prljajući svoju lepu belu haljinu. Nalakti se na njegove butine i pokri lice rukama. Njegova kolena su je lako doticala.
- Život jedne žene je prazan ako ga ne ispunjava ljubav, Vincente.
- Znam.
- Svakog jutra, kad bih se probudila, rekla bih sama sebi: „Danas ću sigurno naći nekoga koga ću zavoleti!I druge žene vole, pa zašto ne bih i ja?" A onda bi došla noć, i ja bih opet bila sama i nesrećna. Beskonačan niz praznih dana, Vincente. Nisam imala šta da radim kod kuće – imamo poslugu - i svaki čas bio je ispunjen čežnjom za ljubavlju. Svake noći rekla bih sama sebi: „Mogla si slobodno i da umreš danas, s obzirom na to koliko si živela". Tešila sam se mišlju da će jednog dana,nekako, naići čovek koga ću voleti. Moji rođendani su prolazili, trideset sedmi, osmi i deveti. Nisam mogla da dočekam četrdeseti bez ljubavi.A onda si došao ti, Vincente. Najzad sam i ja zavolela!
Krik je zvučao trijumfalno, kao da je odnela neku veliku pobedu. Ona diže glavu, podnoseći usne na poljubac. On joj zagladi meku kosu s ušiju.Obgrlivši ga oko vrata, Margot ga je strasno ljubila. Sedeći tako na svojoj stolici, sa paletom pored sebe i seljačkim grobljem na vidiku, držeći čvrsto uza se ženu koja je klečala, zanesen njenom razbuktalom strasti, Vincent prvi put u svom životu oseti slatki, lekoviti balzam ženske ljubavi. I on zadrhta, jer je znao da se nalazi na svetom tlu.
Margot je sedela na zemlji ispred njega, naslonivši mu glavu na kolena.Obrazi joj se behu zarumeneli, a oči su joj blistale, disala je duboko i teško. Ozarena ljubavlju, izgledala je kao da joj je trideset godina. Vincent, koji nije mogao ništa da oseti, prelazio je prstima preko meke kože njenog lica, ona mu iznenada zgrabi ruku, poljubi je, i prisloni njegov dlan uz svoj zažareni obraz. Posle nekog vremena ona progovori.
- Znam da me ne voliš - reče mirno. - To bi značilo tražiti suviše. Ja sam samo molila Boga da mi dozvoli da ja zavolim. Nisam nikada ni sanjala o tome da i mene neko voli. Važno je voleti, zar ne, Vincente, a ne biti voljen?
Vincent se seti Ursule i Kej. - Da - odgovori on.
Ona pritisnu glavu na njegovo koleno, gledajući u plavo nebo. – I dozvolićeš mi da idem s tobom? Ako ne budeš hteo da razgovaraš, ja ću mirno sedeti pored tebe i neću reći ni reči. Samo mi dozvoli da budem pored tebe, obećavam da ti neću smetati niti se mešati u tvoj posao.
- Naravno da možeš doći. Ali reci mi, Margot, kad nije bilo muškaraca u Ninenu, zašto nisi otišla odavde? Bar u neku posetu? Zar nisi imala novaca?
- Oh, imala sam mnogo novaca. Moj ded mi je ostavio lep prihod.
- Pa zašto onda nisi otišla u Amsterdam ili Hag? Srela bi zanimljive ljude.
- Nisu me pustili.
- Nijedna od tvojih sestara nije udata, zar ne?
- Ne, dragi. Sve smo neudate.
On oseti oštar bol u grudima. To je bilo prvi put da ga je jedna žena nazvala „dragim". Znao je kako je to strašno voleti, a ne biti voljen, ali nikada nije ni sanjao kako je to prijatno kad te jedna dobra žena voli svim svojim bićem. Margotinu ljubav smatrao je kao neki čudan događaj u kome on nije sudelovao. Ali ta jedna obična reč koju je Margot izgovorila tako spokojno i nežno promenila je potpuno njegovo duševno stanje. On privuče Margot k sebi, i zadrža njeno uzdrhtalo telo uza se.
- Vincente, Vincente - promrmlja ona. - Toliko te volim.
- Kako čudno zvuči kada mi tako kažeš da me voliš.
- Ne mari sada što sam sve ove godine provela bez ljubavi. Vredelo je čekati na tebe, jedini moj. U svojim snovima o ljubavi nikada nisam ni sanjala da ću osećati prema nekome ovo što osećam prema tebi.
- I ja tebe volim, Margot - reče Vincent.
Ona se malo odmače od njega. - Ne moraš to da govoriš, Vincente. Možda ćeš posle izvesnog vremena početi da me voliš malo. Za sada te jedino molim da mi dozvoliš da ja tebe volim.
Ona se nežno izvuče iz zagrljaja, skloni ustranu njegov kaput i sede. - Nastavi da radiš, dragi - reče mu. - Ne smem da. te zadržavam. A volim da posmatram kad slikaš.

5

Skoro svakog dana Margot ga je pratila kad je išao da slika. Često je pešačio dobrih deset kilometara da bi stigao baš na ono mesto na pustopoljini koje je želeo da slika. Oboje bi bili iscrpeni od vrućine. Ali Margot se nikada nije žalila. Ta žena je preživljavala jednu iznenadnu metamorfozu. Njena kosa, koja je bila pepeljasta, postala je sada plava. Usne su joj bile tanke i ispucale, sada su joj usta bila puna i crvena. Koža joj je ranije bila suva i tek što se nije naborala, sada je postala meka, glatka i topla. Oči kao da joj behu porasle, grudi nabrekle, glas joj beše dobio neki nov prizvuk, a korak postao krepak i živahan. Ljubav je otvorila neke čudne izvore u njoj samoj, i ona se neprestano kupala u tom eliksiru ljubavi.Donosila je razna jela da ga iznenadi i obraduje, poručila iz Pariza neke reprodukcije o kojima je on govorio s oduševljenjem, i nikad se nije mešala u njegov rad. Dok je slikao, sedela je potpuno mirno kraj njega uronivši u istu onu neobuzdanu strast koju je on unosio u svoje platna.
Margot nije ništa znala o slikarstvu, ali je imala brzu i osećajnu inteligenciju, znala je da kaže pravu stvar u pravom trenutku.Vincent je uvideo da ona razume slikarstvo iako ne zna ništa o njemu. Davala je ustisak kremonske violine koju su pokvarili rđavi majstori.
„Da sam je sreo deset godina ranije!" govorio je on sam sebi.
Jednog dana, kad se spremao da počne novo platno, ona mu reče: - Otkud znaš da će to mesto koje si izabrao ispasti dobro na platnu?
Vincent razmisli jedan trenutak, a onda odgovori: - Ako hoću da budem aktivan, ne smem se plašiti poraza. Kad vidim prazno platno koje gleda u mene nekako glupo, prosto moram da tresnem nešto na njega.
- Bogami, zaista tresneš! Nikada nisam videla da nešto raste brže od tvojih slika.
- Pa, moram tako da radim. Prosto me parališe prazno platno koje mi govori:
„Ništa ne znaš!"
- Čini ti se kao neko izazivanje?
- Tačno. Prazno platno gleda u mene kao idiot, ali ja znam da se ono plaši strašnog slikara koji ima smelosti, koji je jednom zasvagda razbio čaroliju reči: „Ne može!" I sam život izgleda ti kao beskonačan, prazan, obeshrabrujući, beznadežno čist komad hartije na kome ništa ne piše,Margot, isto kao i na tom praznom platnu.
- Da, tako je.
- Ali čovek koji ima vere i energije ne boji se te praznine, on korača,dela, gradi, stvara, i na kraju platno više nije belo, nego je pokriveno bogatim slikama života.
Vincent je bio srećan što ga Margot voli. Ona ga nikada nije posmatrala kritičkim pogledom. Sve što je on radio smatrala je ispravnim. Nije mu govorila da je njegovo ponašanje neotesano, glas hrapav, a crte lica grube. Nikada ga nije osuđivala zbog toga što ne zarađuje novaca, niti mu je predlagala da radi ma šta drugo osim slikanja. Kad su se u tihom sumraku vraćali kući, on joj je, obgrlivši je oko struka, nežnim glasom pričao o svemu što je uradio, zašto više voli da slika rouwboerke (seljake u žalosti) nego predsednika opštine, i zašto smatra da je seljančica u svojoj prašnjavoj iskrpljenoj plavoj suknji i bluzi lepša od svake gospođe. Ona nije ništa pitala, i sve je prihvatala. Vincent je bio takav kakav je, i ona ga je volela.
Vincent nije mogao da se navikne na svoj novi položaj. Svakoga dana očekivao je da se ta veza prekine, da Margot postane neljubazna i gruba, i da mu prebaci njegove neuspehe. Ali njena ljubav je rasla sa dozrevanjem leta, pružila mu je svu onu naklonost i obožavanje koje čoveku može da podari samo jedna zrela žena. Nezadovoljan time što ga ni za šta ne prekoreva, pokušavao je da je natera da ga osudi prikazujući svoje neuspehe u što crnjim bojama. Ali za nju to nisu bili neuspesi, nego jednostavno objašnjenja zašto je učinio ono što je morao da učini.
Pričao joj je o svom fijasku u Amsterdamu i Borinahi. - To je sigurno bio neuspeh - reče on. - Sve što sam tamo radio bilo je pogrešno, zar ne?
Margot se blago osmehnu na njega. - Kralj ne može da uradi ništa pogrešno.
On je poljubi.
Jednom mu je, opet, rekla: - Moja majka kaže da si ti pokvaren čovek. Čula je da si živeo sa razuzdanim ženama u Hagu.Rekla sam im da je to samo zlobno ogovaranje.
Vincent joj ispriča priču o Kristini. Margot ga je slušala, dok joj se u očima ogledala neka tužna seta, kao u doba pre nego što je njom zavladala ljubav.
- Znaš, Vincente, ima u tebi nečeg što podseća na Hrista. Sigurna sam da bi i moj otac to mislio.
- I to je sve što imaš da mi kažeš pošto sam ti ispričao da sam dve godine živeo sa običnom prostitutkom?
- Ona nije bila prostitutka, ona je bila tvoja žena. To što nisi uspeo da je spaseš nije tvoja greška, kao što nije tvoja greška ni što nisi spasao rudare u Borinahi. Jedan čovek može vrlo malo da učini protiv celog civilizovanog društva.
- Istina je, Kristina je bila moja žena. Kada sam bio mlađi, govorio sam svom bratu Teu: „Ako ne budem mogao da nađem dobru ženu, uzeću rđavu. Bolje i rđava nego nikakva".
Zavlada neka usiljena tišina, još nikada razgovor nisu poveli o braku.
- Jedno mi je samo žao u vezi s Kristinom - reče Margot. - Želela biih da su te dve godine tvoje ljubavi pripadale meni.
On prestade s pokušajima da uguši njenu ljubav, i prihvati je. - Kada sam bio mlađi, Margot, - reče joj - smatrao sam da stvari u životu zavise od slučajnosti, od malih događaja ili bezrazložnih nesporazuma. Ali što sam postajao stariji, uviđao sam da postoje dublji uzroci. Mnogim ljudima je suđeno da dugo vremena traže svetlost.
- Kao što sam ja morala da tražim tebe!
Stigli su do niskih vrata jedne tkačke kuće. Vincent joj nežno steže ruku. Ona se osmehnu na njega, sa tako umilnim predavanjem da se on zapita zašto li mu je sudbina odredila da tako dugo čeka na ljubav. Uđoše u slamom pokrivenu kuću. Leto beše prešlo u jesen, i dani su kraćali. Jedna svetiljka visila je nad razbojem. Tkali su komad crvene tkanine. Tkač i njegova žena nameštali su konac, bile su to dve tamne, pogrbljene figure koje su se prema svetlosti isticale na obojenoj tkanini, i bacale senke na letve razboja. Margot i Vincent izmenjaše osmeh pun razumevanja, on ju je naučio kako da nađe lepotu u ružnim stvarima.
Početkom novembra, kad je sve lišće palo s drveća za nekoliko dana, ceo Ninen je govorio o Vincenta i Margot. U selu su voleli Margot, a Vincenta su se bojali i nisu mu verovali.Margotina majka i četiri sestre pokušale su da raskinu njihovu vezu, ali ih je Margot uveravala da je to samo prijateljstvo, a kakvog zla ima u tome što se zajedno šetaju po poljima? Behemanove su znale da je Vincent po prirodi lutalica, i svakog dana nadale su se potajno da će on otići.Nisu se baš mnogo brinule za sve to. Ali selo se brinulo, svi su govorili da nikakvo dobro ne može da dođe od tog čudnog Van Goga, i da će se Behemanove pokajati ako ne odbiju svoju kćer od njega.
Vincent nikada nije mogao da razume zašto ga ljudi iz grada toliko mrze. Ni u šta se nije mešao, nikoga nije uvredio. On nije shvatao kako čudan prizor predstavlja u tom malom mestu, gde se život već stotinama godina nije promenio, ni u jednoj reči ili običaju. Tek kada je video da ga smatraju lenjivcem, izgubio je i poslednju nadu da će ga oni zavoleti. Din van den Bek, jedan trgovčić, viknu ga kada je jednom prolazio pored njegove radnje, i izazva ga u ime celog sela.
- Došla je jesen, svršeno je s lepim vremenom, a? - upita ga on.
- Da.
- Možemo li se nadati da ćete uskoro početi da radite, a?
Vincent namesti malo zgodnije nogare na leđima. - Da, baš sam pošao na pustopoljinu.
- Ne, mislim na pravi rad - reče Din. - Na ono što radite preko cele godine.
- Slikanje je moj posao - reče mirno Vincent.
- Mislio sam na posao koji se plaća, na službu.
- Moj posao je da idem u polja, kao ovo sada, Menher van den Bek, kao što je trgovina vaš posao.
- Da, ali ja prodajem robu! Prodajete li vi to što slikate?
Svaki živi stvor sa kojim je razgovarao u selu postavio mu je to pitanje. Bilo mu je već stvarno dosta.
- Ponekad prodajem. Moj brat je trgovac, i on kupuje moje slike.
- Trebalo bi da radite, Vincente. Nije dobro za vas što tako lenstvujete. Čovek ostari, i nađe se bez igde ičega.
- Lenstvuje,? Pa ja radim dvaput duže nego što vi držite tu radnju otvorenom.
- To vi nazivate radom? Sedeti i farbati? To je samo dečja zabava. Držati radnju, orati u polju - to je rad za pravog čoveka. Isuviše ste stari da biste mogli tako da traćite vreme.
Vincent je znao da Din van den Bek izražava samo mišljenje celog sela, i da se po provinciskom shvatanju reči „umetnik" i „radnik" uzajamno isključuju. On prestade da se brine o onome što drugi misle, prolazeći ulicama, pravio se kao da ih ne primećuje. Kada je njihovo nepoverenje prema njemu dostiglo vrhunac, desi se jedan slučaj koji mu povrati njihovo prijateljstvo.
Ana Kornelija je slomila nogu kad je izlazila iz voza u Helmondu. Smesta su je preneli kući. Iako lekar nije ništa govorio porodici, strahovao je za njen život. Vincent bez razmišljanja napusti svoj posao. Njegovo iskustvo u Borinahi napravilo je od njega iskusnog bolničara. Lekar ga je posmatrao pola sata, a onda reče: - Vi ste bolji od svake žene, vaša majka će biti u odličnim rukama.
Ljudi iz Ninena, koji su umeli u teškim trenucima da budu isto tako ljubazni kao što su mogli da budu okrutni kada su se dosađivali, počeše da dolaze u župski dvor sa slatkišima, knjigama i utešnim rečima. U čudu su buljili u Vincenta, on je presvlačio postelju ne pokrećući majku, kupao je i hranio, brinuo se o gipsu na nozi. Posle dve nedelje celo selo promeni mišljenje o njemu. Kad su dolazili u posetu, razgovarao je s njima njihovim sopstvenim jezikom, raspravljali su o tome kako se najbolje mogu izbeći rane od ležanja u postelji, kakvu hranu treba da uzima bolesnik, kakva treba da je temperatura sobe. Razgovarajući s njim o tome i razumevajući ga, oni dođoše do uverenja da je on ipak ljudsko biće. Kad je njegova majka počela da se oseća malo bolje, te je on mogao malo i da slika, seljaci su mu se obraćali s osmehom i zvali ga po imenu. Nije više osećao kako se zavese malo podižu, jedna za drugom, dok on prolazi kroz grad.
Margot je sve vreme bila pored njega. Nju jedinu nije začudila njegova plemenitost. Jednog dana, dok su šapućući razgovarali u bolesničkoj sobi, Vincent slučajno primeti: - Ključ mnogih stvari leži u potpunom poznavanju ljudskog tela, ali da bi se to naučilo potrebno je mnogo novaca. Ima jedna divna knjiga „Anatomija za umetnike", od Džona Maršala, ali je vrlo skupa.
- Zar nemaš novaca da je kupiš?
- Ne, i neću imati dokle god nešto ne prodam.
- Vincente, bila bih vrlo srećna kada bi mi dozvolio da ti pozajmim novaca. Ti znaš da ja imam redovne prihode, a nikada ne mogu da ih potrošim.
- To je lepo od tebe, Margot, ali ne bih mogao da dozvolim.
Nije navaljivala, ali posle dve-tri nedelje pružila mu je jedan paket iz Haga.
- Šta je to? - upita on.
- Otvori, pa ćeš videti.
Na omotu je bilo prikačeno malo pisamce. U paketu se nalazila Maršalova knjiga, u pisamcetu je bilo napisano:
„ZA NAJSREĆNIJI OD SVIH ROĐENDANA".
- Ali danas mi nije rođendan! - uzviknu on.
- Ne, - nasmeja se Margot - ali meni jeste! Moj četrdeseti rođendan, Vincente. Dao si mi najlepši poklon u života. Budi dobar i primi to, dragi. Danas sam tako srećna, a želela bih da i ti budeš.
Bili su u njegovom ateljeu u bašti. U blizini nije bilo nikoga, samo je Vilemina sedela kraj majke u kući. Popodne se bližilo kraju, a sunce je na zalasku bacalo malu svetlu mrlju na beli zid. Vincent je nežno prelistavao knjigu, to je bilo prvi put da je neko, osim Tea, tako srećan što može da mu pomogne. On baci knjigu na postelju i zagrli Margot. Oči su joj bile zamagljene od ljubavi prema njemu. Poslednjih nekoliko meseci vrlo su malo imali prilike za maženje u poljima, bojali su se da ih neko ne vidi. Margot se uvek predavala njegovom milovanju potpuno, svim svojim srcem. Prošlo je bilo već pet meseci otkako je Vincent napustio Kristinu, bojao se da ne ode suviše daleko. Nije želeo da učini ništa što bi uvredilo Margot ili njenu ljubav prema njemu.
On se duboko zagleda u njene blage mrke oči dok ju je ljubio. Margot se osmehnu na njega, a onda zatvori oči i pruži mu svoje usne. Sedeli su čvrsto zagrljeni, pripijeni jedno uz drugo. Postelja je bila udaljena od njih samo jedan korak. Zajedno sedoše na nju. U tom zagrljaju oboje zaboraviše na sve one godine bez ljubavi, kada su njihovi životi bili tako prazni.
Sunce je zalazilo, svetli kvadrat na zidu se ugasio. Sobica se kupala u mekom sumraku. Margot priđe prstima preko Vincentovog lica, dok su joj čudni zvuči izlazili iz grla, govoreći o ljubavi. Vincent oseti kako pada u bezdan iz koga postoji samo jedan izlaz. On se otrže iz Margotinog zagrljaja i skoči na noge. Priđe svojim nogarima i zgužva komad hartije na kome je radio. Nije se čuo nikakav drugi zvuk osim kreštanja neke svrake na akaciji, i zvonjenja zvonaca na kravama koje su se vraćale kući. Posle jednog trenutke Margot progovori, mirno i iskreno.
- Možeš to da uradiš, ako želiš, dragi.
- Zašto? - upita on, ne osvrćući se.
- Zato što te volim.
- Ne bi bilo pošteno.
- Rekla-sam ti već, Vincente, kralj ne može da pogreši!
On kleče kraj nje. Glava joj je ležala na jastuku. On opet primeti onu liniju koja se s desne strane njenih usta spuštala prema bradi, i poljubi je. Poljubi i njen uzani nos, zatim široke nozdrve, i pređe usnama preko kože na njenom licu, koje se beše podmladilo za deset godina. Dok je tako ležala u sumraku, podatljiva, obgrlivši ga rukama oko vrata, opet je ličila na onu lepu devojku kakva je morala biti kad je imala dvadeset godina.
- I ja tebe volim - reče on. - Nisam to ranije znao, ali sada znam.
- Lepo je od tebe što to kažeš, dragi. - Glas joj je zvučao blago i sanjalački. - Znam da me malo voliš. A ja tebe volim svim svojim srcem. I to mi je dovoljno.
Nije je voleo kao što je voleo Ursulu i Kej. Nije je voleo čak ni kao Kristinu. Ali je gajio neko vrlo nežno osećanje prema toj ženi što je tako mirno ležala u njegovom zagrljaju. Znao je da ljubav sadrži u sebi gotovo svaku vrstu ljudskih odnosa. Nešto ga zabole u srcu kad pomisli kako malo oseća za jedinu ženu na svetu koja ga je tako nesebično volela, i seti se agonije koju je preživljavao kad mu Ursula i Kej nisu uzvratile ljubav. Poštovao je Margotinu duboku ljubav, ali ju je ipak na neki neobjašnjiv način smatrao malo neukusnom. Klečeći na drvenom podu u tamnoj sobici, obuhvativši rukama glavu žene koja ga je volela kao što je on voleo Ursulu i Kej, najzad je shvatio zašto su one dve pobegle od njega.
- Margot, - reče on - moj život je bedan, ali ću ja biti srećan ako budeš htela da odeš odavde sa mnom.
- Hoću da ga podelim s tobom, dragi.
- Možemo da ostanemo ovde, u Ninenu. Ili bi možda više volela da odeš odavde posle venčanja?
Ona nežno protrlja glavu o njegovu mišicu. - Kako je ono kazala Rut? „Kuda ti budeš išao, ići ću i ja".

6

Nimalo nisu bili spremni na buru koja se podigla sutradan, kad su svojim porodicama objavili novost. Kod porodice Van Gog jedini problem bio je novac. Kako je mogao da se oženi kad ga Teo izdržava?
- Prvo moraš početi da zarađuješ novac, moraš urediti svoj život, a onda možeš da se oženiš - reče mu otac.
-Ako uredim život na taj način što ću se boriti sa golom stvarnošću svoje umetnosti, - odgovori Vincent - zarađivanje novca doći će samo po sebi.
- Onda će i ženidba doći sama po sebi. Ali sada ne!
Taj nemir u župskom dvoru bio je šala u poređenju s onim što se događalo u susednoj kući, kod žena.Dok je svih pet sestara bilo neudato, Behemanove su mogle smelo da se suprodstave svetu. Margotina udaja bila bi pred celim selom živi dokaz poraza ostalih devojaka.Gospođa Beheman je smatrala da je važnije da sačuva svoje četiri kćeri od daljih patnji nego da jedna od njih bude srećna.
Margot ga toga dana nije otpratila do tkača. Predveće je došla u atelje. Oči su joj bile uplakane i naduvene, više nego ikada videlo se da ima četrdeset godina. Pripi se uz njega jedan trenutak, zagrlivši ga očajnički.
- Celog dana su te strašno vređali - reče ona. - Nikada nisam sanjala da jedan čovek može da učini toliko rđavih stvari a da ipak bude živ.
- Trebalo je to da očekuješ.
-I očekivala sam. Ali nisam imala pojma da će te napadati tako podlo.
On je obgrli oko struka i nežno je poljubi. - Prepusti ih samo meni – reče joj. - Doći ću k vama večeras posle večere, možda ću uspeti da ih ubedim da nisam tako strašan.
Čim je stupio u kuću Behemanovih,znao je da se nalazi na čudnom, tuđem zemljištu. Tih šest žena stvaralo je neku zlokobnu atmosferu, atmosferu koja nikada nije bila narušena muškim glasom ili korakom.
Uvedoše ga u slaon, koji je bio hladan i memljiv. U njega mesecima niko nije kročio. Vincent je znao kako se zovu Četiri sestre, ali se nikada nije potrudio da veže imena s licima. Sve su izgledale kao Margotine karikature. Najstarija sestra, koja je vodila domaćinstvo, preuzela je na sebe da rukovodi istragom.
- Margot nam je rekla da želite da se oženite njom. Smemo li pitati šta je bilo s vašom ženom u Hagu?
Vincent im objasni sve o Kristini. Atmosfera u salonu rashladi se za nekoliko stepeni.
- Koliko imate godina, Menher Van Gog?
- Trideset ijednu.
- Je li vam Margot rekla da je ona...
- Znam koliko joj je godina.
- Smemo li znati koliko zarađujete?
- Imam sto pedeset franaka mesečno.
- Kakve je vrste taj prihod?
- Novac mi šalje moj brat.
- Hoćete li time da kažete da vas brat izdržava?
- Ne. On mi šalje mesečnu plato. Zauzvrat dobija sve što ja naslikam.
- Koliko vaših slika može on da proda?
- Ne bih mogao da vam kažem.
- E pa, ja mogu. Vaš otac mi je rekao da on nije do sada prodao još nijednu vašu sliku.
- Prodaće ih kasnije. One će mu doneti mnogo više novaca nego što bi mu sada donele.
- To je veliko pitanje, da ne kažem nešto gore. Bolje bi bilo da razgovaramo o činjenicama.
Vincent je posmatrao grubo, ružno lice najstarije sestre. Od nje se nije mogao nadati nikakvim simpatijama.
- Ako ništa ne zarađujete, - nastavi ona - smem li vas upitati kako mislite da izdržavate svoju ženu?
- Moj brat je pristao da baca na mene sto pedeset franaka mesečno, to je njegova stvar, a ne vaša. Za mene je to i dalje plata. Ja naporno radim da bih zaradio taj novac. Margot i ja bismo mogli da živimo od te plate, ako budemo pažljivo trošili.
- Ali nećemo morati da pazimo! - povika Margot. - Ja imam dovoljno da se sama izdržavam.
- Čuti Margot! - zapovedi joj najstarija sestra.
- Seti se, Margot, - reče majka - da ja imam pravo da ti oduzmem taj prihod ako nečim osramotiš porodično ime.
Vincent se osmehnu. - Zar bi to bilo sramota kad bi se udala za mene? - upita on.
- Vrlo malo znamo o vama, Menher Van Gog, a ono malo što znamo prilično je nezgodno. Koliko dugo se bavite slikanjem?
- Tri godine.
- A još niste uspeli. Koliko će vam vremena biti potrebno da postignete, uspeh?
- Ne znam.
- Šta ste bili pre nego što ste počeli da slikate?
- Trgovac umetničkim stvarima, učitelj, knjižar, bogoslov i propovednik.
- I svuda ste pretrpeli neuspeh?
- Napustio sam ta zanimanja.
- Zašto?
- Nisam bio za to.
- Koliko će vam vremea biti potrebno da napustite slikanje?
- On to neće učiniti nikada! - uzviknu Margot.
- Čini mi se, Menher Van Gog, - reče starija sestra - da ste prilično uobraženi kad želite da se oženite sa Margot. Vi ste beznadežno declasse,nemate ni franka u džepu, niti imate kakvog načina da ga zaradite, niste u stanju da se zadržite na bilo kakvom poslu, i potucate se po svetu kao besposličar i propalica. Kako bismo smele da dozvolimo svojoj sestri da se uda za vas?
Vincent izvadi svoju lulu, a zatim je ponovo vrati u džep. - Margot me voli i ja volim nju. Mogu da je usrećim. Živeli bismo ovde godinu-dve, a onda bismo otišli. Ona nikada neće doživeti od mene ništa drugo osim nežnosti i ljubavi.
- Napustićete je! - povika jedna od sestara kreštavim glasom. - Vi ćete je se zasititi i napustićete je kao onu u Hagu!
- Hoćete da se oženite njom samo zbog njenog novca! - uzviknu druga.
- Ali nećete ga dobiti - izjavi treća. - Majka će vratiti njene doznake banci.
Margoti se oči napuniše suzama. Vincent ustade. Uvideo je da nema smisla gubiti vreme s tim aspidama. Trebalo bi prosto da se venča sa Margot u Ajndhovenu, i da smesta otputuju u Pariz. A on još nije želeo da ode iz Brabanta, njegov posao nije bio završen. On se zgrozi na pomisao da ostavi Margot u toj kući jalovih žena.
Sledeći dani bili su za Margot puni patnje.Pao je prvi sneg, i Vincent je bio primoran da radi u ateljeu. Behemanove nisu dozvoljavale Margoti da ga posećuje. Od trenutka kad bi ujutru ustala iz postelje, pa sve dok joj ne bi bilo dozvoljeno da legne, bila je prinuđena da sluša optužbe protiv Vincenta. Živela je sa svojom porodicom četrdeset godina,Vincenta je poznavala samo nekoliko meseci. Mrzela je svoje sestre jer je znala da su joj upropastile život, ali je mržnja jedan od najnejasnijih oblika ljubavi i ponekad razvija jako osećanje dužnosti.
- Ne razumem zašto nećeš da odeš sa mnom, - reče joj Vincent - ili bar da se ovde venčamo bez njihovog odobrenja.
- Ne bi mi dozvolile.
- Ko? Majka?
- Sestre. Majka se obično drži povučeno i samo odobrava.
- A je li važno šta kažu tvoje sestre?
- Sećaš li se kad sam ti pričala o tome kako se u mladosti zamalo nisam zaljubila u jednog mladića?
- Sećam se.
- One su prekinule tu stvar. Moje sestre. Ne znam zašto. Celog života sprečavale su me u svemu što sam htela da uradim. Kada bih odlučila da odem u posetu nekim rođacima u gradu, ne bi me puštale. Kad bih htela da čitam, ne bi mi dozvoljavale da nabavim bolje knjige. Svaki put kad bih pozvala u kuću nekog muškarca, rastrgle bi ga u komade kad bi otišao, tako da ga ja više nikada ne bih pogledala. Želela sam da učinim nešto sa svojim životom,da postanem bolničarka, ili da studiram muziku. Ali ne, morala sam da mislim onako kako one misle, da živim onako kako one žele.
- A sada?
- A sada mi ne dozvoljavaju da se udam za tebe.
Mnogo životne snage koju beše stekla u poslednje vreme nestalo je iz njenog glasa i ponašanja. Usne su joj postale suve, a male pege ispod očiju opet su se pojavile.
- Ne brini se za njih, Margot. Mi ćemo se venčati, i to će biti kraj. Brat mi je često predlagao da dođem u Pariz. Tamo bismo mogli da živimo.
Margot ništa ne odgovori. Sedela je na ivici postelje i gledala u drveni pod, opuštanih ramena. On sede pored nje i uhvati je za ruku.
- Bojiš li se da se udaš za mene bez njihovog odobrenja?
- Ne. - U njenom glasu nije bilo ni jačine ni ubeđenja. - Ubiću se,Vincente, ako me odvoje od tebe. To ne bih mogla da podnesem. Ubiću se, i svršeno.
- One ne bi morale znati. Prvo bismo se venčali, pa im tek onda kazali.
- Ne mogu da im se protivim. Ima ih suviše mnogo. Ne mogu se boriti protiv svih.
- E pa, nemoj ni da se boriš. Prosto se udaj za mene, to će biti kraj.
- To ne bi bio kraj. To bi bio početak. Ti ne znaš moje sestre.
- I ne želim da ih znam! Ali večeras ću učiniti kod njih još jedan pokušaj.
Znao je da je sve uzaludno čim je stupio u salon. Zaboravio je ledenu atmosferu tog mesta.
- Sve smo to već čuli, Menher Van Gog, - reče sestra, - i to nas ne ubeđuje, niti ostavlja na nas neki utisak.O toj stvari smo već donele svoj sud. Mi želimo da vidimo Margot srećnu, ali nećemo da upropasti svoj život. Rešile smo da, ako kroz dve godine još uvek bude želela da se uda za vas, povučemo svoje prigovore.
- Dve godine! - reče Vincent.
- Neću biti ovde kroz dve godine - reče mirno Margot.
- Gde ćeš biti?
- Biću mrtva. Ubiću se ako mi ne dozvolite da se udam za njega.
Usred poplave uzvika „Kako se usuđuješ da govoriš tako nešto!" i „Vidite li kakav uticaj ima on na nju!" Vincent pobeže. Tu više nije imalo šta da se radi.
Godine nesređenog života ostavile su traga na Margot. Nervi joj nisu bili jaki, niti joj je zdravlje bilo baš najbolje.Pod udruženim napadom pet odlučnih žena, njen duh je svakim danom sve više slabio. Jedna dvadesetogodišnja devojka bi možda izašla iz takve borbe nepovređena, ali su u Margot bili ubijeni svaki otpor i odlučnost. Lice joj se naboralo,oči su joj opet bile pune sete, a koža joj je ogrubela i dobila nezdravu boju. Linija s desne strane njenih usana produbila se.
Zajedno s njenom lepotom iščezlo je i ono što je Vincent osećao prema njoj.U stvari, on je nije nikad ni voleo, niti želeo da se njom oženi, a sada je to želeo manje nego ikada. Stideo se svoje neosetljivosti, i zato su njegova milovanja postajala sve vatrenija. Nije znao da li ona naslućuje kakva su njegova prava osećanja.
- Voliš li njih više nego mene, Margot? - upita je on jednog dana kada je uspela da na nekoliko trenutaka dotrči u njegov atelje.
Ona ga pogleda začuđeno i prekorao. - Oh, Vincente!
- Pa zašto onda hoćeš da me napustiš?
Ona se sklupča u njegovom zagrljaju kao umorno dete.
Glas joj je zvučao tiho i nekako izgubljeno. - Kad bih znala da me voliš onoliko koliko ja volim tebe, ustala bih protiv celog sveta. Ali to tebi znači tako malo... a njima tako mnogo.
- Margot, varaš se. Ja te volim.
Ona mu nežno stavi prst na usta. - Ne, dragi, ti bi želeo da me voliš... ali me ne voliš. Ne moraš se zbog toga jediti. Ja hoću da budem ona koja više voli.
- Zašto ne raskrstiš s njima i ne postaneš svoj gospodar?
- To je lako reći. Ti si jak, ti možeš da se boriš protiv svakoga. Ali ja imam četrdeset godina... Rođena sam u Ninenu... Nisam nikada išla dalje od Ajndhovena. Zar ne shvataš, dragi, da ja nikada u životu nisam raskrstila ni sa čim i ni sa kim.
- Da. Shvatam.
- Da je to nešto što ti želiš, Vincente, borila bih se za tebe svom svojom snagom. Ali ovo je samo nešto što ja žeim. A, na kraju krajeva, sve je došlo tako kasno... moj život je prošao...
Glas joj se pretvori u šapat. On joj podiže glavu palcem i kažiprstom. Oči su joj bile pune suza.
- Draga moja devojko, - reče on - mila moja Margot. Mogli bismo da proživimo ceo život zajedno. Potrebno je da kažeš samo jednu reč. Spakuj svoje stvari noćas, kada cela tvoja porodica zaspi. Možeš da mi ih dodaš kroz prozor. Otići ćemo do Ajndhovena i uhvatićemo prvi jutarnji voz za Pariz.
- Nema smisla, dragi. Ja sam deo njih, a one su deo mene. Ali meni će se na kraju ipak ispuniti želja.
- Margot, ne mogu da te gledam tako nesrećnu.
Ona okrete lice k njemu.Suza više nije bilo. Smešila se. - Ne, Vincente, ja sam srećna. Dobila sam ono što sam želela. Bilo je divno voleti te.
On je poljubi, i na njenim usnama oseti slan ukus suza koje joj se behu skotrljale niz obraze.
- Više ne pada sneg - reče ona malo kasnije. - Ideš li sutra ujutru u polja, da sllikaš?
- Da, verovatno ću ići.
- Gde ćeš biti? Doći ću k tebi posle podne.
Sutradan je radio dugo, sa krznenom kapom na glavi i platnenom bluzom čvrsto zakopčanom oko vrata. Večernje nebo bilo je ljubičasto i zlatno nad tamnim siluetama kućica razbacanih među crvenkastim šibljem. Iznad njih uzdizale su se retke crne topole, tle je bilo bledozelene boje,išarano prugama crne zemlje i blede suve trske koja je rasla duž jarkova.
Margot je žurno dolazila preko polja. Bila je obučena u onu isto belu haljinu koju je imala kada su se prvi put našli, a preko ramena beše prebacila šal. On primeti da su joj se obrazi lako zarumeneli. Ličila je na onu ženu koja je pre nekoliko nedelja procvetala od ljubavi. U rukama je nosila malu korpicu sa radom.
Ona mu se baci oko vrata. Mogao je da oseti kako joj srce divlje lupa. On joj zabaci glavu unazad i zagleda se u njene mrke oči. U njima više nije bilo tuge.
- Šta je to? - upita je. - Da li se nešto dogodilo?
- Ne, ne! - povika Margot. - Samo... samo sam srećna... što sam opet s tobom.
- Ali zašto si izašla u toj lakoj haljini?
Ona je ćutala neko vreme, a onda reče: - Vincente, ma koliko daleko budeš otišao od mene, želela bih da se uvek sećaš jedne stvari u vezi sa mnom.
- Čega, Margot?
- Da sam te volela! Uvek se sećaj da sam te volela više nego ijedna žena u celom tvom životu.
- Zašto tako drhtiš?
- Nije mi ništa. Zadržale su me. Zato sam zakasnila. Hoćeš li skoro biti gotov?
- Za nekoliko trenutaka.
- Onda mi dozvoli da sedim iza tebe dok radiš, kao što sam ranije činila. Vidiš, dragi, nikada nisam htela da ti budem na putu ili da ti smetam. Želela sam samo da mi dozvoliš da te volim.
- Da, Margot. - Nije znao šta bi drugo rekao.
- A sada na posao, dragi, i završi ga... da bismo se zajedno vratili kući. -
Ona malo zadrhta, jače prigrnu šal oko ramena, i reče: - Pre nego što počneš, Vincente, poljubi me još jednom. Onako kao što si me poljubio onda... onda... u tvom ateljeu... kada smo bili tako srećni.
Vincent je nežno poljubi. Ona raširi haljinu oko sebe i sede iza njega. Sunce beše zašlo, a kratak zimski sumrak spustio se na ravnicu. Okruživala ih je tišina večeri u polju.
A tada se ču zveket neke boce. Margot se sa prigušenim krikom podiže na kolena, a onda grčeći se pade na zemlju. Vincent skoči i jurnu ka njoj.Oči su joj bile zatvorene, na licu joj je ležao gorak osmeh. Telo joj je potresao niz grčeva, ona se ukoči i povi unazad, dok su joj se ruke uvijale. Vincent se naže nad bocu koja je ležala u snegu. Beli, kristalni talog ostao je u samom grliću. Bio je bez mirisa.
Vincent podiže Margot na ruke i ludački potrča preko polja.Bio je udaljen od Ninena jedan kilometar. Bojao se da ona ne umre pre nego što stigne u selo. Bilo je vreme večere. Ljudi su sedeli pred vratima svojih domova. Vincent je morao da prođe kroz celo selo noseći Margot na rukama. Stigao je do Behemanovih, otvorio vrata snažnim udarcem noge, i položio Margot na sofu u salonu. Majka i sestre dotrčaše unutra.
- Margot se otrovala! - povika on. - Dovešću lekara!
On odjuri po seoskog lekara i diže ga od stola. - Jeste li sigurni da je strihnin? - upita lekar.
- Tako je izgledalo.
- I još je bila živa kad ste je doneli kući?
-Da.
Margot se previjala na sofi kad su ušli u sobu. Doktor se naže nad nju.
- Naravno. Bio je strihnin, - reče on - ali je uzela još nešto da bi ublažila bolove. Miriše mi na laudanum. Nije znala da će to dejstvovati kao protivotrov.
- Znači, ostaće u životu, doktore? - upita majka.
- Ima izgleda. Moramo smesta da je prenesemo u Utreht. Potrebno je da bude pod stalnim nadzrom.
- Možete li da preporučite neku bolnicu u Utrehtu?
- Mislim da bolnica ne bi bila preporučljiva. Bolje bi bilo da je odvedemo u neki maison de sante*, na izvesno vreme. Znam jedno dobro mesto. Poručite kola. Moramo poći poslednjim vozom iz Ajdhovena.
* (franc.) privatni sanatorium
Vincent je ćuteći stajao u mračnom uglu. Kola stigoše pred kuću. Lekar uvi Margot u ćebe i iznese je napolje. Majka i četiri sestre išle su za njom.Vincent izađe poslednji. Njegova porodica stajala je pred vratima župnog dvora. Celo selo beše se skupilo pred vratima Behemanove kuće. Zavlada mrtva tišina kad lekar iznese Margot na rukama. On je unese u kola. Žene se takođe popeše. Vincent je stajao pored kola. Doktor dohvati uzde. Margotina majka se okrete, ugleda Vincenta i povika:
- To ste vi učinili! Vi ste mi ubili kćer!
Gomila pogleda u Vincenta. Doktor ošinu konje bičem. Kola iščezoše niz drum.

7

Pre nego što je njegova majka slomila nogu, seljaci su bili neprijateljski raspoloženi prema Vincentu zato što mu nisu verovali i što nisu mogli da razumeju njegov način života. Ali ga u stvari nikada nisu mrzeli. Sada se svi žestoko okrenuše protiv njega, i on je osećao kako ga njihova mržnja okružuje sa svih strana. Kad je prolazio, okretali su mu leđa. Niko ga nije oslovljavao niti primećivao. Postao je prokažen.
Njemu lično to je bilo sasvim svejedno - tkači i seljaci u svojim kolibama primali su ga još kao prijatelja - ali kad ljudi prestadoše da dolaze u župni dvor i da posećuju njegove roditelje, on uvide da mora da se seli.
Vincent je znao da bi za njega bilo najbolje da ode sasvim iz Brabanta i da ostavi roditelje na miru. Ali kuda da ide? Brabant je bio njegov dom.Želeo je tu da živi do smrti. Želeo je da slika seljake i tkače, u tome je nalazio jedino opravdanje za svoj rad. Znao je kako je dobro biti zimi duboko u snegu, u jesen duboko u žutom lišću, u leto među zrelim žitom, a u proleće u travi, znao je da je dobro biti stalno sa kosačima i seoskim devojkama, leti pod ogromnim nebom, zimi pored vatre, i osećati da je oduvek bilo tako i da će večno tako biti.
Po njegovom mišljenju, Mile se u svom Angelus-u najviše približio božanskom stvaranju. U sirovosti seljačkog života on je nalazio jedinu istinu, nešto trajno i stvarno. Želeo je da slika u prirodi, na licu mesta. Tamo je morao da tera stotine muva, da se bori sa prašinom i peskom, i izgrebao bi slike dok bi ih nosio satima preko pustopoljine i kroz grmlje. Ali je po povratku znao da se nalazio licem u lice sa stvarnošću i da je uhvatio nešto od elementarne jednostavnosti. Ako su njegove slike mirisale na slaninu,dim i kuvane krompire, to nije bilo nezdravo. Ako štala miriše na balegu, to i priliči štali. Ako polja imaju miris zrelog žita, ili ptičjeg izmeta, ili đubriva, to je takođe zdravo - naročito za ljude iz grada.
Rešio je problem na vrlo jednostavan način. Nedaleko od druma bila je katolička crkva, a pored nje crkvenjakova kuća. Johanus Šafrat bio je krojač, tim poslom se bavio kad nije čuvao crkvu. Njegova žena Adrijana bila je dobra duša. Ona je izdala Vincentu dve sobe, radujući se u neku ruku što može da učini nešto za tog čoveka protiv koga se okrenulo celo selo.
Šafratova kuća bila je u sredini podeljena prostranim holom. Desno od ulaza bile su sobe u kojima su živeli domaći. Levo se nalazila jedna velika dnevna soba koja je gledala na drum, a jedna manja soba iza nje. Dnevnu sobu pretvori Vincent u atelje, a sobu iza nje upotrebljavao je za čuvanje alata. Spavao je gore na mansardi. Polovina mansarde služila je Šafratovima za sušenje rublja. U drugoj polovini bila je velika postelja,i jedna stolica. Kad bi pala noć, Vincent bi prebacio svoje odelo preko stolice, skočio u postelju, popušio lulu duvana i zaspao, posmatrajući kako večernje rumenilo postepeno prelazi u tamu.
U ateljeu je smestio svoje crteže, alvarele i kredu, glave muškaraca i žena sa jako istaknutim prćavim nosevima kao u crnaca, isturenim vilicama i velikim ušima. Bilo je tu tkača i tkačkih razboja, žena koje rukuju čunkom, seljaka koji sade krompir. Sprijateljio se sa svojim bratom Korom, zajedno su napravili jedan ormančić i sakupili najmanje trideset različitih ptičjih gnezda, preslica s točkom, grejača za postelje, seljačkih alatki, starih krpa i šešira, drvenih cipela, tanjira, i svega što je imalo veze sa seljačkim životom. Čak su u jedan ugao stavili i neko malo drvo.
Vincent se baci na posao. Pronašao je da čađavocrna boja i bitumen, koje su slikari uglavnom prestali da upotrebljavaju, čine tonove njegovih slika zrelijim i mekšim. Otkrio je da treba staviti samo malo žutog u boju pa da ona izgleda vrlo žuta ako se postavi pored ljubičaste ili plave kao jorgovan.
A naučio je i da je samoća neka vrsta zatvora.
U martu Vincentov otac, koji je propešačio veliku daljinu preko pustopoljine da bi posetio nekog bolesnog župljanina, sruši se na zadnjim stepenicama župnog doma. Kad Ana Kornelija stiže do njega, on je već bio mrtav. Sahranili su ga na groblju pored stare crkve. Teo dođe kući na pogreb.Te noći sedeli su u Vincentovom ateljeu, razgovarajući prvo o porodičnim prilikama, a onda i o poslu.
- Ponudili su mi hiljada franaka mesečno da napustim Gupila i da pređem u drugu galeriju - reče Teo.
- Pa hoćeš li prihvatiti ponudu?
- Ne verujem. Mislim da je njihova politika potpuno komercijalna.
- Ali pisao si mi da i Gupil...
- Znam, les Messieurs takođe jure za velikom zaradom. Ali, radim kod njih već dvadeset godina. Zašto da promenim mesto za nekoliko franaka više? Jednog dana mogu da me postave za upravnika neke od filijala. Ako to urade, prodavaću impresioniste.
- Impresioniste? Čini mi se da sam to ime negde pročitao? Ko su oni?
- Oh, neki mladi slikari u Parizu: Eduard Mane, Dega, Renoar, Klod Mone, Sislej, Kurbe, Lotrek, Gogen, Sezan, Sera.
- Kako su dobili to ime?
- Na izložbi u galeriji Nadar, 1874. Klod Mone je tu izložio jednu sliku koju je nazvao Impression: Soleil Levant*. Neki kritičar po imenu Luj Leroj nazvao je izložbu „izložbom impresionista" i to im je ime ostalo.
* (franc.) Impresija: Rađanje sunca
- Da li oni rade svetlim ili tamnim bojama?
- Oh, svetlim! Mrze tamne boje.
- Onda ne verujem da bih mogao da radim s njima. Imam nameru da promenim svoj kolorit, ali ću slikati tamnije, a ne svetlije. - Možda ćeš drugačije misliti kad dođeš u Pariz, - Možda. Da li neki od njih prodaje slike?
- Diran-Rijel s vremena na vreme proda po koju Maneovu sliku. To je uglavnom sve.
- Pa od čega onda žive?
- Sam bog zna.Od svoje dovitljivosti, ponajviše. Ruso daje deci časove violine, Gogen pozajmljuje od svojih bivših prijatelja sa berze, Seraa izdržava majka, a Sezana otac. Nemam pojma odakle ostali nabavljaju novac.
- Poznaješ li ih sve, Teo?
- Da, postepeno ih upoznajem.Nagovarao sam les Messieurs da im ustupe jedan mali ugao, kako bi mogli da izlažu kod Gupila, ali oni neće da dodirnu sliku nekog impresioniste ni štapom dugačkim tri metra.
- Izgleda mi da bi trebalo da se upoznam s tim ljudima. Slušaj, Teo, ti nikako ne pokušavaš da me zabaviš time što ćeš me upoznati sa drugim slikarima.
Teo priđe prozoru ateljea i zagleda se napolje, u mali travnjak koji je odvajao crkvenjakovu kuću od druma za Ajndhoven.
- Onda dođi u Pariz da živiš sa mnom - reče on. - Ionako ćeš sigurno kad-tad tamo završiti.
- Još nisam spreman.Moram prvo ovde još nešto da posvršavam.
- E pa,ako ostaneš u provinciji, ne nadaj se da ćeš se upoznati sa ljudima svoje vrste.
- To je možda istina. Ali, Teo, ima jedna stvar koju ne mogu da razumem. Ti nisi nikada prodao ni jedan jedini moj crtež ili sliku, u stvari,nisi nikada ni pokušavao. Reci, jesi li pokušao?
- Nisam.
- Zašto?
- Pokazao sam tvoje slike poznavaocima Oni su mi rekli...
- Oh, poznavaocima! - Vincent sleže ramenima. - Meni su dobro poznate one banalnosti koje govori većina poznavalaca. Teo, ti sigurno znaš da njihovo mišljenje ima vrlo malo veze sa stvarnim kvalitetom neke slike.
- Pa, ne bih to rekao. Tvoj rad je gotovo za prodaju, ali...
- Teo, Teo, to su iste one reči koje si mi pisao o mojim prvim skicama iz Etena.
- Ali to je istina, Vincente, ti kao da si neprestano na samom pragu potpune zrelosti. Svaku tvoju sliku uzimam žudno, očekujući da se to najzad ostvari. Ali do danas...
- Što se tiče prodavanja ili neprodavanja, - prekide ga Vincent, lupajući lulom o peć - to je stara pesma, o kojoj neću da lupam glavu.
- Kažeš da si počeo ovde neke radove. Onda navali i završi ih. Što pre dođeš u Pariz, to će biti bolje za tebe. Ali ako hoćeš da u međuvremenu nešto prodam, šalji mi slike, a ne studije. Niko ne želi studije.
- No, dosta je teško reći gde se završava studija a počinje slika. Slikajmo koliko možemo, Teo, i budimo ono što smo, sa svim svojim greškama i osobinama. Kažem „mi" jer tvoj novac - a znam sa koliko ga muke nabavljaš za mene - daje ti pravo da smatraš moje slike upola svojim delom.
- Oh, što se toga tiče... - Teo se odšeta u dno sobe i poče da se igra starom kapom koja je visila na drvetu.

8

Pre očeve smrti Vincent je odlazio u župski dom samo ponekad na večeru ili na časak razgovora.Posle pogreba njegova sestra Elizabeta mu jasno dade na znanje da je on u župi persona non grata*. Porodica je želela da sačuva izvestan ugled. Njegova majka smatrala je da on treba da se brine o sebi, a da je njoj mesto pored njenih kćeri.
* (lat.) nepoželjna osoba
Sada je bio potpuno sam u Ninenu, umesto ljudi studirao je prirodu. Počeo je sa beznadežnom upornošću da je podražava, ali je sve ispadalo pogrešno, najzad je završio time što je mirno slikao stvari onako kako ih je video, a priroda se složila s tim i prilagodila mu se. Kad je bio nesrećan u svojoj usamljenosti, setio bi se onog događaja u Vajsenbruhovom ateljeu i oštrog jezika slikarevog koji je branio patnju. Kod svog vernog Milea našao je Vajsenbruhovu filozofiju izraženu još ubedljivije: „Nikada ne želim da ugušim patnju, jer baš ona često tera umetnike da se izražavaju što snažnije".
Sprijateljio se s jednom seljačkom porodicom po imenu De Grot. Porodica se sastojala od oca, majke, sina i dve kćeri, svi su radili u polju. De Grotovi, kao većina seljaka u Brabantu, mogli su da nose naziv gueules noires sa isto toliko prava kao i rudari iz Borinahe. Lica su im bila crnačka, sa raširenim nozdrvama, pljosnatim nosevima, ogromnim debelim usnama,i dugim ušima. Donji deo lica bio im je ispupčen, a glava mala i šiljata. Živeli su u jednostavnoj kolibi s udubljenjima u zidu, za postelje. U sredini sobe stajao je sto, dve stolice i nekoliko sanduka, a jedna lampa visila je sa grube drvene tavanice.
Porodica De Grot hranila se krompirima. Za večera bi popili šolju kafe i, možda jedanput nedeljno, pojeli krišku slanine. Sadili su krompir, vadili krompir i jeli krompir, to je bio njihov život.
Stin De Grot bila je slatko devojče od devetnaest godina. Nosila je na poslu široku belu kapicu i crnu bluzu sa belim okovratriikom. Vincent se navikao da ih posećuje svake večeri. On i Stin su se zajedno mnogo smejali.
- Vidite! - povikala bi ona. - Ja sam fina gospođa. Vi me slikate. Treba li da stavim za vas svoju novu kapicu, Menher?
- Ne, Stin, ti si lepa takva kakva si.
- Ja, lepa?
Prsnula bi u smeh. Imala je krupne vesele oči i prijatan izraz. Lice joj je potpuno odgovaralo životu koji je vodila. Kad bi se sagnula da okopa krompir u polju, on bi našao u linijama njenog tela takvu ljupkost kakvu nije imala čak ni Kej. Naučio je da je osnovna stvar pri crtanju ličnosti akcija, i da je veliki nedostatak starih majstora to što njihove ličnosti nisu radile. Skicirao je De Grotove kada su jeli krompir koji se puši, i uvek je Stin virila preko njegovog ramena i šalila se s njim. Ponekad bi nedeljom stavila čistu kapicu i okovratnik, i pošla s njim u šetnju po pustopoljini. To je za seljake bila jedina zabava.
- Da li vas je Margot Boheman volela? - upita ona jednom.
- Jeste.
- Pa zašto je onda pokušala da se ubije?
- Zato što joj njena porodica nije dozvolila da se uda za mene.
- Bila je glupa. Znate li šta bih ja uradila umesto da se ubijem? Prosto bih vas volela.
Ona mu se nasmeja u lice i otrča u borov šumarak. Celog dana su se smejali i igrali među borovima. Drugi parovi koji su tuda prolazili videli su ih. Stin je imala prirodan talenat za smeh, i najmanja sitnica koju bi Vincent rekao ili učinio izazvala bi kod nje veselo kikotanje. Rvala se s njim i pokušavala da ga obori na zemlju. Kad joj se ne bi svidelo ono što je slikao kod njene kuće, prosula bi preko slike kafu ili bi je bacila u vatru. Često je dolazila u njegov atelje da mu pozira, a posle njenog odlaska soba je ostajala u pravom haosu.
I tako je prošlo leto i jesen, i ponovo je došla zima. Sneg je primorao Vincenta da sve vreme radi u ateljeu. Ljudi iz Ninena nisu voleli da poziraju, i da im nije bilo stalo do novaca, niko ne bi došao k njemu. U Hagu je nacrtao oko devedeset krojačica da bi mogao da sastavi jednu grupnu sliku od tri. Želeo je da naslika De Grotove kako večeraju krompire i kafu, ali da bi ih tačno naslikao osećao je da najpre mora nacrtati sve seljake u okolini.
Katolički sveštenik nije odobravao što crkvenjak izdaje sobe u svojoj kući čoveku koji je istovremeno bezbožnik i umetnik, ali pošto je Vincent bio miran i učtiv, nije imao razloga da ga izbaci napolje. Jednog dana Adrijana Šafrat uđe u atelje sva uzbuđena. - Otac Pauvels želi smesta da vas vidi.
Otac Pauvels bio je krupan čovek crvenog lica. On baci brz pogled po ateljeu i zaključi da nikada u životu nije video takav dar-mar.
- Šta mogu da učinim za vas, Oče? - upita Vincent učtivo.
- Vi ne možete za mene ništa da učinite! Ali ja mogu da učinim nešto za vas! Pomoći ću vam da svršite tu stvar, pod uslovom da uradite ono što vam ja kažem.
- Na koju stvar mislite, Oče?
- Ona je katolkinja, a vi ste protestant, ali ja ću tražiti specijalno odobrenje od biskupa. Budite spremni za venčanje kroz nekoliko dana.
Vincent priđe bliže prozoru da pogleda Oca Pauvelsa pri svetlosti. - Bojim se da vas ne razumem, Oče! - reče on.
- Oh, razumete me vi dobro. I ne morate da se prenemažete. Stin De Grot je trudna. Morate da spasete čast porodice.
- Dođavola, Stin trudna!
- Možete slobodno prizivati đavola. To je stvarno đavolsko delo.
- Jeste li sigurni u to, oče? Da se niste zabunili?
- Ja ne okrivljujem ljude ako nemam sigurnih dokaza.
- A da li vam je Stin rekla... da li vam je rekla... da sam ja taj čovek?
- Ne. Ona odbija da kaže njegovo ime.
- Pa zašto meni dodeljuje tu čast?
- Viđali su vas s njom mnogo puta. Zar ona ne dolazi često u vaš atelje?
- Dolazi.
- Zar niste s njom šetali nedeljom po poljima?
- Da, šetao sam.
- Pa kakav mi je dalji dokaz potreban?
Vincent je neko vreme ćutao, a onda reče mirno: - Žao mi je što to čujem, Oče, naročito ako to bude stvorilo mojoj prijateljici Stin neprilike. Ali uveravam vas da su moji odnosi prema njoj bili besprekorni.
- Očekujete li da ja u to poverujem?
- Ne - odgovori Vincent. - Ne očekujem.
Te večeri, kad se Stin vratila iz polja, on ju je sačekao na pragu njene kolibe. Ostali ukućani su otišli da večeraju. Stin je sela pored njega.
- Uskoro ćete imati još nekoga da slikate - reče ona.
- Znači, to je istina, Stin?
- Istina je. Hoćete li da opipate?
Ona uze njegovu ruku i stavi je sebi na stomak. On lepo oseti izraslinu.
- Otac Pauvels me je baš malopre obavestio da sam ja otac.
Stin se nasmeja. - Volela bih da ste to vi. Ali vi nikad niste hteli, zar ne?
On pogleda znoj koji se na poljima upio u njenu crnu kožu,pogleda teške, grube crte njenog lica, debeo nos i usne. Ona se osmehnu na njega.
- I ja bih voleo da je tako, Stin.
- Znači, Otac Pauvels kaže da ste to vi. Baš je to smešno.
- Zašto je smešno?
- Hoćete li čuvati moju tajnu?
- Obećavam.
- To je bio njegov crkvenjak.
Vincent zviznu. - Zna li tvoja porodica?
- Naravno da ne znaju. I nikada im neću reći. Ali znaju da niste vi.
Vincent uđe u kolibu. Nije se osećala nikakva promena u atmosferi.Porodica De Grot primila je vest o Stininoj trudnoći isto onako kao što bi primila vest o trudnoći neke krave u polju. Ponašali su se prema njemu kao i ranije, i on je znao da veruju u njegovu nevinost.
Ali selo nije verovalo. Adrijana Šafrat je prisluškivala na vratima. Ona je brzo saopštila novost svojim susedima.Kroz jedan sat dve hiljade šest stotina stanovnika u Ninenu znalo je da će Stin roditi Vincentovo dete, i da će ih Otac Pauvels prisiliti da se venčaju.
Došao je novembar, a s njim i zima. Bilo je vreme da Vincent krene. Nije više imao zbog čega da ostaje i dalje u Ninenu.Naslikao je sve što je bilo za slikanje, naučio sve što je mogao da nauči o seljačkom životu. Nije više mogao da izdrži okružen ponovo oživelom mržnjom sela. Jasno je bilo da je došlo vreme da ide. Ali kuda da ide?
- Menher Van Gog, - reče Adrijana žalosno, pošto je kucnula na vrata - Otac Pauvels je rekao da morate smesta da napustite ovu kuću i da nađete stan na drugom mestu.
- Dobro, učiniću mu po volji.
Šetao je po ateljeu posmatrajuči svoja dela. Dve pune godine ropskog rada. Stotine studija tkača i njihovih žena, razboja, seljaka u poljima, isečenih drva u dnu župskog dvorišta, i starog crkvenog tornja, pustare i grmlja na vrelom suncu i u hladnom zimskom sumraku.
Obuze ga ogromna tuga. Njegov rad bio je tako fragmentaran. Bilo je tu raznih odlomaka seljačkog života u Brabantu, ali nijedne slike koja bi predstavljala seljaka, koja bi uhvatila pravi duh njegove kolibe i krompira koji se puše. Gde je njegov Angelus brabantskog seljaka? I kako može da ode pre nego što ga naslika?
Vincent baci pogled na kalendar. Bilo je još dvadeset dana do prvoga. On pozva Adrijanu.
- Kažite Ocu Pauvelsu da sam platio do prvog i da se neću iseliti pre toga.
On uze svoje nogare, platno i boje i ode u De Grotovu kolibu. U njoj nije bilo nikoga. On poče da skicira olovkom unutrašnjost odaje. Kad se porodica vratila iz polja, on pocepa hartiju. De Groto vi sedoše da večeraju svoj kuvani krompir, crnu kafu i slaninu. Vincent postavi platno i slikao je sve dok porodica nije pošla na spavanje. Cele te noći radio je na slici u svom ateljeu. Prespavao je ceo idući dan. Kad se probudio, spalio je platno sa divljom odvratnošću, i ponovo otišao De Grotovima.
Stari holandski majstori naučili su ga da su crtanje i bojenje jedna ista stvar. De Grotovi sedoše za sto, u istom položaju koji su zauzimali celog svog života. Vincent je hteo da pokaže kako su ti ljudi koji jedu krompir pod svetlošću lampe, kopali zemlju istim tim rukama koje stavljaju u zdelu,želeo je da govori o manuelnom radu, i o tome kako oni pošteno zarađuju svoj hleb.
Njegova stara navika da se svom snagom baci na neku sliku dobro mu je došla. Radio je s ogromnom brzinom i vitalnošću. Nije morao da misli o onome što radi, nacrtao je stotine seljaka, koliba i porodica koje sede s krompirom pred sobom.
- Danas je ovde bio Otac Pauvels - reče majka.
- Šta je hteo? - upita Vincent.
- Ponudio nam je novac da vam više ne poziramo.
- Šta ste mu rekli?
- Rekli smo mu da ste vi naš prijatelj.
- Posetio je sve kuće u okolini - dodade Stin. - Ali su mu svi odgovorili da bi više voleli da zarade jedan su pozirajući vama nego da prime njegovu milostinju.
Sutradan je ponovo uništio platno. Uhvatilo ga je neko osećanje besa i nemoći. Ostalo mu je još samo deset dana. Morao je da ode iz Ninena, mesto je postalo nepodnošljivo. Ali nije mogao da ode pre nego što ispuni svoje obećanje dato Mileu.
Svake večeri dolazio je u kuću De Grotovih. Radio je sve dok oni ne bi postali tako sanjivi da više nisu mogli da sede. Svake noći isprobavao je novu kombinaciju boja, razne tonove i proporcije, i svakog dana je uviđao da je pogrešio, da mu je delo nepotpuno.
Došao je poslednji dan u mesecu. Vincent je radio kao besan. Nije spavao i gotovo nije ni jeo. Živeo je od nervozne energije. Što je više grešio,njegovo uzbuđenje je sve više raslo. Čekao je De Grotove da se vrate s polja. Nogari su bili spremni, boje izmešane, platno zategnuto na okviru. To je bila njegova poslednja mogućnost. Ujutru je zauvek napuštao Brabant.
Radio je satima. De Grotovi su ga razumeli. Kad su završili večeru,ostali su za stolom, tiho razgovarajući svojim seljačkim jezikom. Vincent nije znao šta slika. Bacao je boje, potpuno nesvestan onoga što se dešava između njegove ruke i nogara. U deset sati De Grotovi behu živi zaspali, a Vincent je bio potpuno iscrpen. Sve što je mogao da učini, učinio je. On pokupi svoje stvari, i reče svima zbogom. Odvuče se kući kroz noć, ne osećajući da korača.
U ateljeu on stavi sliku na stolicu, zapali lulu, i poče da posmatra svoje delo. Cela stvar bila je pogrešna. Promašena. U njoj nije bilo duha. Opet nije uspeo. Dve godine rada u Brabantu bile su proćerdane.
On popuši lulu do poslednjeg dima.Spakova svoju torbu. Pokupi sve svoje studije sa zidova i iz ormana i stavi ih u jednu veliku kutiju. Zatim se baci na sofu.
Nije znao koliko je vremena prošlo. Ustao je, skinuo sliku s okvira, bacio je u jedan ugao, i namestio novo platno. Pomešao je neke boje, seo, i počeo da radi.
„Čovek počinje u beznadežnoj borbi da podražava prirodu, i sve ispadne pogrešno, a kada najzad mirno završi stvarajući onako kako mu naređuje paleta, priroda se složi s tim i prilagodi se. On croit que j ‘imagine -cen ‘est pas vrai - je me souviens* ".
* (franc.) Ljudi smatraju da izmišljam - to nije tačno - ja se sećam
Baš to mu je Pitersen rekao u Briselu, on stoji suviše blizu svojih modela. Ne može da dobije perspektivu. Izlivao je svoju umetnost u kalup prirode, a sada je izlivao prirodu u svoj sopstveni kalup.
Slikao je celu stvar bojom dobrog, prljavog, neoljuštenog krompira. Bio je tu prljav platneni stolnjak, zadimljeni zid, svetiljka okačena o grube grede, Stin poslužuje oca krompirom, majka sipa crnu kafu, brat diže šolju k usnama, a na svim licima ogleda se mir, strpljivo prihvatanje večnog reda stvari.
Sunce se rodilo, i malo svetlosti ušlo je kroz prozorčić. Vincent ustade sa stolice. Bio je potpuno miran i spokojan. Uzbuđenje koje ga je držalo poslednjih dvadeset dana je prošlo. On pogleda svoje delo. Mirisalo je na slaninu, dim i krompir. Vincent se osmehnu. Naslikao je svoj Angelus. Uhvatio je „ono što je neprolazno u onome što je prolazno". Brabantski seljaci neće nikada umreti.
On opra sliku belancetom. Zatim odnese svoju kutiju sa crtežima i slikama u župni dom, ostavi ih kod svoje majke, i reče joj zbogom. Vrati se u atelje, napisa na slici „ljudi koji jedu krompir", stavi usto još nekoliko svojih najboljih studija, i krete u Pariz.

PETA KNJIGA: PARIZ

1

- Dakle, ti nisi primio moje poslednje pismo? - upita Teo idućeg jutra dok su sedeli doručkujući zemičke i kafu.
- Ne verujem . odgovori Vincent. - Šta si mi pisao?
- Javio sam o mom unapređenju kod Gupila.
- Ali, Teo, zašto mi nisi juče rekao o tome nijednu reč?
- Bio si suviše uzbuđen da bi mogao slušati. Postao sam upravnik galerije na Bulevaru Monmartr.
- Teo, pa to je divno! Tvoja sopstvena galerija!
- U stvari, nije moja sopstvena, Vincente. Moram se držati tačno Gupilove politike. Ali su mi dozvolili da obesim impresioniste u mezaninu tako...
- Koga ćeš izložiti?
- Monea, Degaa, Pisaroa i Manea.
- Nikada nisam čuo za njih.
- Onda bi bilo dobro da pođeš sa mnom u galeriju i da ih dobro pogledaš.
- Šta znači taj lukavi osmeh na tvom licu, Teo?
- Oh, ništa. Hoćeš li još kafe? Moramo da krenemo za nekoliko trenutaka. Ja idem peške do radnje svakog jutra.
- Hvala. Ne, ne, samo pola šolje. Đavo te odneo, Teo, dečače, ali tako je prijatno opet doručkovati s tobom za istim stolom.
- Čekao sam dugo da dođeš u Pariz. Ipak si najzad morao da dođeš. Samo, mislim da bi bilo bolje da si sačekao do juna, kad se ja budem preselio u Ulicu Lepik. Tamo ćemo imati tri velike sobe. Znaš, ovde ne možeš baš mnogo da radiš.
Vincent se okrete na stolici i pogleda oko sebe. Teov stan se sastojao iz jedne sobe, male kuhinje, i još jedne sobice za ostavu. Soba je bila veselo nameštena autentičnim nameštajem stila Luj Filip, ali je jedva bilo mesta da se čovek okrene.
- Ako namestim nogare, - reče Vincent - moraćemo da premestimo nešto od tvog divnog nameštaja u dvorište.
- Znam da je stan pretrpan, ali sam imao prilike da nabavim ove stvari vrlo jeftino, a to je baš ono što sam želeo za svoj novi stan. Hodi, Vincente, povešću te nizbrdo, u moju omiljenu šetnju Bulevarom. Čovek ne poznaje Pariz dok ga ne omiriše u rano jutro.
Teo obuče debeo crni kaput koji se zakopčavao visoko preko snežnobele kravate, začetka male kovrdže koje su mu stajale s obe strane glave, a zatim pogladi brkove i meku bradu. Na glavu stavi crni šešir, uze rukavice i štap, i pođe ka prednjim vratima.
- No, Vincente, jesi li spreman? Zaboga, kako to izgledaš! Ako budeš nosio to odelo bilo gde osim u Parizu, uhapsiće te!
- Šta mu fali? - Vincent se pogleda od glave do pete. - Nosim ga već skoro dve godine i niko mi ništa nije rekao.
Teo se nasmeja. - Ništa ne mari. Parižani su navikli na ljude kao što si ti. Kupiću ti neko odelo kad se večeras zatvori galerija.
Oni siđoše niz zavojite stepenice, prođoše pored portirske lože i izađoše kroz kapiju u Ulicu Laval. Bila je to dosta široka ulica, bogatog i uvaženog izgleda, sa velikim radnjama u kojima su se prodavali lekovi, okviri za slike i razne starine.
- Pogledaj one tri lepe žene na trećem spratu naše zgrade - reče Teo.
Vincent pogleda gore i vide tri gipsane glave sa poprsjima. Ispod prve bilo je napisano Skulptura, ispod srednje Arhitektura, a ispod poslednje Slikarstvo.
- Zašto oni smatraju da je Slikarstvo tako ružna baba?
- Ne znam, - odgovori Teo - ali, u svakom slučaju, došao si u pravu kuću.
Oni prođoše radnju Le Yieux Rouven, Antiquites, gde je Teo kupio svoj nameštaj Luj Filip. Posle jednog trenutka našli su se u Ulici Monmartr, koja je ljupko zavijala uz brežuljak ka Aveniji Kliši i Bit Monmartr, a zatim nizbrdo u srce grada. Ulica je bila puna jutarnjeg sunca i mirisa Pariza koji se budi, mirisa ljudi koji jedu zemičke i piju kafu, mirisa povrća, mesa i trgovina sa sirom koje su se otvarale jedna za drugom.
Bila je to gusto naseljena buržoaska četvrt, puna malih trgovina. Radnici su išli sredinom ulice. Domaćice su pipale robu u korpama koje su stajale ispred radnji i cenjkale se sa prodavcima.
Vincent duboko udahnu vazduh. - To je Pariz - reče on. - Posle toliko godina.
- Da, Pariz. Glavni grad Evrope. Naročito za jednog umetnika.
Vincent je upijao u sebe živu reku ljudi koja je tekla ulicom gore-dole:dečake u prugastim crveno-crnim žaketima, domaćice koje nose nezamotane vekne ispod miške, kolica koja su stajala uz ivičnjak, sobarice u mekim papučama, imućne trgovce koji idu na posao. Pošto su prošli pored nebrojenih mesarnica, poslastičarnica, pekara, perionica i malih kafana, oni zaokrenuše Ulicom Monmartr nizbrdo i stigoše na Trg Šatoden, gde se u velikom krugu sticalo šest ulica. Oni presekoše krug i prođoše pored Notr Dam de Loret, jedne četvrtaste, prljave crkve od crnog kamena sa tri anđela na krovu, koji su idilično plivali u plavom vazduhu. Vincent pogleda izbliza natpis nad vratima.
- Da li oni stvarno veruju u tu „Slobodu-Jednakost-Bratstvo", Teo?
- Mislim da veruju. Treća republika verovatno neće propasti. Rojalisti su sasvim mrtvi, a socijalisti dolaze na vlast. Emil Zola mi je nedavno rekao da će sledeća revolucija buknuti brotiv kapitalizma, umesto protiv rojalizma.
- Zola! Kako je to divno što ga poznaješ, Teo!
- Pol Sezan me je upoznao s njim. Mi se svi jedanput nedeljno sastajemo u kafani Batinjol. Idući put ću povesti i tebe.
Posle Trga Šatoden, Ulica Monmartr je gubila svoje buržoasko obeležje i dobijala gospodskiji izgled. Trgovine su postale veće, kafane upadljivije,ljudi bolje obučeni, a zgrade raskošnije. Pored trotoara ređali su se mjuzik-holovi i restorani, hoteli su bili lepši, a kočije su smenile teretna kola. Braća su išla brzim korakom. Hladna sunčana svetlost postajala je sve jača, a vazduh je odisao bogatim i raznovrsnim životom grada.
- Pošto ne možeš da radiš kod kuće, - reče Teo.- predložio bih ti da odlaziš u Kormanov atelje.
- Kakav je to atelje?
- Pa, Korman je pravi akademik, kao većina majstora, ali ako ne želiš njegovu kritiku, on će te ostaviti na miru.
- Je li skupo?
Teo munu Vincenta štapom u slabinu. -Zar ti nisam rekao da sam unapređen? Postaću jedan od onih plutokrata koje će Zola raščistiti svojom idućom revolucijom!
Na kraju je Ulica Monmartr prelazila u široki, naočiti Bulevar Monmartr, sa velikim trgovinama, arkadama, i luksuznim radnjama. Bulevar, koji je nekoliko blokova dalje prelazio u Italijanski bulevar i vodio prema Trgu Opere, bio je najvažnija arterija u gradu. Iako je ulica u to vreme dana bila pusta, nameštenici u radnjama pripremali su se za naporan dan.
Teova filijala Gupilove galerije bila je smeštena u broju 19, samo jedan uzani blok udesno od Ulice Monmartr. Vincent i Teo prešli su široki bulevar, zastali pored jedne gasne svetiljke da propuste neke kočije, a onda nastavili put prema galeriji.
Dobro obučeni nameštenici poklonili su se s poštovanjem kad je Teo ušao u salu svoje galerije. Vincent se seti kako se on klanjao Terstehu i Obahu kad je sam bio nameštenik. U vazduhu se osećao isti dah kulture i otmenosti, miris za koji je mislio da su ga njegove nozdrve zaboravile. Na zidovima sale bile su obešene slike Bugeroa, Henera i Delaroša. Iznad glavne sale bio je mali balkon, na koji su vodile stepenice iz zadnje odaje.
- Slike koje ti želiš da vidiš nalaze se u mezaninu - reče Teo. - Kad budeš gotov, vrati se ovamo i reci mi šta misliš o njima.
- Teo, što se oblizuješ unapred?
Teov osmeh se još više raširi. - Do skorog viđenja! - reče on i nestade u kancelariji.

2

„Jesam li ja u ludnici?"
Vincent se sruši zaslepljen na jedinu stolicu koja se nalazila u mezaninu, i protrlja oči. Od svoje dvanaeste godine navikao je da gleda tamne i mračne slike, slike na kojim se nisu videli potezi četkom, gde je svaki detalj bio ispravan i potpun, a tanki slojevi boje prelazili neprekidno jedan u drugi.
Slike koje su se veselo smešile na njega sa zidova bile su nešto što on nije nikada ranije video niti o tome sanjao. Svršeno je bilo sa tankim, ravnim površinama. Svršeno je bilo sa setnom ozbiljnošću. Svršeno je bilo sa mrkim sosom u kome je Evropa vekovima kupala svoje slike. Ovo su bile slike raskalašno lude od sunca. Pune svetlosti, vazduha, i drhtave živosti.Slike balerina iza kulisa, naslikane prostim crvenim, zelenim i plavim bojama nabacanim bez ikakvog reda jedne pored drugih. On pogleda potpis - Dega.
Bila je tu i grupa slika koje su prikazivale scene pored reke, sa svom zrelošću i opojnošću boja usred leta, i vrelim suncem koje je sijalo s neba.Ime je bilo - Mone. U svim slikarskim delima koja je Vincent do tada video nije bilo toliko svetlosti, daha i mirisa kao u jednoj od tih sjajnih slika. Najtamnija boja koju je Mone upotrebljevao bila je deset puta svetlija od najsvetlije boje koja se mogla naći u muzejima Holandije. Potezi četkom su se isticali, bez stida, svaki potez bio je jasan, svaki je bio sastavni deo ritma prirode. Površina platna bila je debela, i na njoj su podrhtavali teški klobuci zrelih, živih boja.
Vincent stade ispred slike jednog čoveka u vunenoj potkošulji, koji drži veslo malog čamca sa dubokom galskom usretsređenošću tako karakterističnom za Francuza koji se zabavlja u nedelju posle podne. Žena je sedela pored njega, mirno. Vincent potraži pogledom ime slikara.
- Opet Mone? - reče on glasno. - Čudno. Ovo nema ni najmanje sličnosti sa onom njegovom slikom iz prirode.
On pogleda još jednom i vide da je pogrešio. Ime je bilo Mane, a ne Mone. Onda se seti priče o Maneovom „Doručku na travi" i „Olimpiji", i kako je policija morala da ih ogradi konopcima da ih ljudi ne bi isekli noževima i pljuvali na njih.
Nije znao zašto, ali Maneove slike su ga podsećale.na knjige Emila Zole.U njima je bilo onog istog divljeg traženja istine, istog neustrašivog oštroumlja, istog ubeđenja da je karakter lepota, ma koliko gadan izgledao.Pažljivo je studirao tehniku slikanja, i video da je Mane stavljao elementarne boje jednu pored druge, bez postupnosti, da su mnogi detalji jedva naznačeni, da se boje, linije, svetlost i senke ne završavaju oštro, nego da prelaze jedna u drugu.
- Baš kao što ih oči vide kad u prirodi prelaze jedna u drugu – reče Vincent. On kao da ču Movov glas. „Možeš li da povučeš ijednu tačnu liniju, Vincente?"
On ponovo sede i pusti da mu se slike urezu u pamet. Posle kratkog vremena zapazi jedno od najprostijih sredstava koje je izazvalo u slikarstvu tako potpunu revoluciju. Ti slikari su prikazali na svojim slikama vazduh! Taj živi, pokretni vazduh davao je drugi izgled predmetima koji su se nalazili na slici! Vincent je znao da za akademičare vazduh ne postoji, to je običan prazan prostor u koji oni postavljaju krute nepomične predmete.
Ali ovi novi ljudi! Oni su otkrili vazduh! Otkrili su svetlost i dah, atmosferu i sunce, gledali su stvari kroz sve one nebrojene sile koje žive u tom drhtavom fluidu. Vincent je shvatio da slikanje više neće moći da bude onakvo kakvo je bilo. Fotografski aparati i akademičari će i dalje stvarati verne duplikate, slikari će sve više gledati kroz svoju sopstvenu prirodu i suncem obasjan vazduh u kome su radili. Ti ljudi kao da su stvorili novu umetnost.
Spotičući se, on siđe niz stepenice. Teo je bio u glavnoj sali. On se okrete sa osmehom na usnama, željno ispitujući bratovo lice.
- No, Vincente? - reče on.
- Oh, Teo! - uzdahnu Vincent.
On pokuša da kaže nešto, ali nije mogao. Baci brz pogled na mezanin.A onda se okrete i istrča iz galerije.
Išao je širokim bulevarom sve dok nije došao do jedne osmougaone zgrade. Vide da je to Opera. Kroz tesan klanac kamenih zgrada on ugleda jedan most i krene ka reci. Siđe dole, do vode, i umoči prste u Senu. Zatim pređe preko mosta i ne pogledavši bronzane konjanike, i nastavi svoj put uzbrdo. Prođe pored groblja, okrene nadesno i stiže do ogromne železničke stanice. Zaboravivši da je prešao Senu, on upita jednog žandarma gde je Ulica Laval.
- Ulica Laval? - reče žandarm. - Vi ste u pogrešnom kraju grada, gospodine. Ovo je Monparnas. Morate sići niz brežuljak, preći Senu, i ponovo se popeti na Monmartr.
Vincent je satima tumarao kroz Pariz, ne mareći mnogo kuda ide. Šetao je širokim čistim bulevarima sa impozantnim radnjama, a zatim prljavim alejama, pa onda ulicama sa beskrajnim nizovima vinara. Ponovo se nađe na vrhu brežuljka na kome se nalazila jedna trijumfalna kapija. Prema istoku su se videla tri bulevara oivičena sa svake strane uskim parkovima,koji su završavali velikim skverom sa jednim egipatskim obeliskom. Na zapadnoj strani video je jednu nepreglednu šumu.
Tek kasno posle podne našao je ulicu Laval. Onaj tupi bol u njemu bio je otupeo od silnog umora. On se uputi pravo ka mestu gde su ležali zavežljaji sa njegovim slikama i crtežima. Sve ih rasprostre po podu.
Gledao je svoje slike. Gospode! Kako su bile tamne i turobne. Gospode! Kako su bile teške, beživotne, mrtve. Slikao je u davno prošlim vekovima, a ni sam to nije znao.
Teo se vrati kući u sumrak i zateče Vincenta kako nepomično sedi na podu. On kleče pored brata. Poslednji tračak dnevne svetlosti nestajao je iz sobe. Teo je ćutao neko vreme.
- Vincente, - reče on - znam kako se osećaš. Zaprepašćen si. To je nešto užasno, zar ne? Odbacili smo gotovo sve što je u slikarstvu smatrano za svetinju.
Vincentove sitne, bolne oči sretoše se sa Teovim.
- Teo, zašto mi nisi rekao? Zašto ja to nisam znao? Zašto me nisi ranije doveo ovamo? Zašto si dozvolio da upropastim šest dugih godina?
- Da ih upropastiš? Glupost! Ti si samo izradio svoju umetnost. Ti slikaš kao Vincent Van Gog, i kao niko drugi na svetu. Da si došao ovamo pre nego što si kristalizovao svoj način izražavanja, Pariz bi uticao na tebe i ti bi počeo da radiš po njegovom kalupu.
- Ali šta da radim? Pogledaj samo ove starudije! On ritnu nogom jedno oveliko, tamno platno. - Sve je ovo mrtvo, Teo. I bez vrednosti.
- Pitaš me šta da radiš? Reći ću ti. Treba da naučiš o svetlosti i bojama od impresionista. Toliko moraš da pozajmiš od njih. Ali ništa više. Ne smeš da ih podražavaš. Ne smeš potonuti. Ne smeš dozvoliti da te Pariz preplavi.
- Ali, Teo, pa ja moram da učim sve ispočetka. Sve što radim je pogrešno.
- Sve što ti radiš je ispravno... osim svetlosti i boje. Ti si bio impresionista od onoga dana kad si prvi put uzeo olovku u ruku, u Borinahi. Pogledaj svoje crteže! Pogledaj svoje radove četkom! Niko nije tako slikao pre Manea. Pogledaj svoje linije! Ti gotovo nikad ne povučeš neki definitivan potez. Pogledaj svoja lica, svoje drveće, svoje likove u polju! Sve su to tvoje impresije. One su sirove, nesavršene, filtrirane kroz tvoju sopstvenu ličnost.Eto to znači biti impresionista, ne slikati kao što slikaju drugi, ne biti rob pravila i propisa. Ti pripadaš svom dobu, Vincente, i ti si impresionista - pa hteo to ili ne hteo.
- Oh, Teo, hoću da budem.
- Tvoja dela su poznata u Parizu među slikarima koji nešto vrede. Oh, ne mislim na one koji prodaju svoje slike,nego na one koji prave razne eksperimente. Oni bi želeli da se upoznaju s tobom. Naučićeš neke divne stvari od njih.
- Oni poznaju moje radove? Mladi impresionisti poznaju moje radove?
Vincent se podiže na kolena da bi bolje video Tea.Teo se setio onih dana u Zundertu kada su se zajedno igrali na podu u dečjoj sobi.
- Naravno. Šta misliš da sam ja radio sve ovo vreme u Parizu? Oni smatraju da imaš pronicljivo oko i slikarsku pesnicu. Sve što imaš da uradiš jeste da staviš svetlije boje na paletu i da naučiš kako da slikaš živ i svetao vazduh.Vincente, zar nije divno živeti u vremenu kad se događaju tako krupne stvari?
- Teo, stari đavole, ti divni stari đavole!
- Hajde, diži se! Upali svetlost. Obucimo se, pa da idemo na večeru. Odvešću te u pivaru Universel. Tamo služe najbolji šatobrijan u Parizu. Prirediću ti pravi banket. Sa bocom šampanja, stari moj, da proslavimo veliki dan kad su se sreli Pariz i Vincent Van Gog!

3

Sutradan ujutru Vincent uze svoj ortački pribor i ode u Kormanov atelje. To je bila velika soba na trećem spratu, sa jakom severnom svetlošću koja je dolazila sa ulice. Jedan nag muški model stajao je na jednom kraju, okrenut licem prema vratima. Tridesetk stoličica i nogara za studente bilo je rastureno po odaji. Vincent se upisa kod Kormana i dobi jedne nogare. Pošto je skicirao otprilike jedan sat, vrata iz hodnika se otvoriše i uđe neka žena. Glava joj je bila zamotana u maramu, a jednu ruku je držala na obrazu. Ona užasnuto pogleda nagi model, uzviknu „Gospode" i pobeže.
Vincent se okrete ka čoveku koji je sedeo pored njega.
- Šta joj je bilo?
- Oh, to se događa svakog dana. Tražila je zubnog lekara, prva vrata do nas. Kad je ugledala nagog muškarca smesta ju je prošla zubobolja. Ako se zubar ne preseli, verovatno će bankrotirati. Vi ste došljak, zar ne?
- Da. Ovo mi je treći dan u Parizu.
- Kako se zovete?
- Van Gog. A vi?
- Anri Tuluz-Lotrek. Jeste li neki rod Teu Van Gogu?
- On mi je brat.
- Onda ste vi sigurno Vincent! E pa, milo mi je što sam vas upoznao. Vaš brat je najbolji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. On je jedini koji pruža mladim ljudima mogućnosti. I ne samo to, on se bori za nas. Ako nas pariška publika ikad primi, to će biti zahvaljujući Teu Van Gogu. Mi svi smatramo da je on divan.
- I ja to mislim.
Vincent pogleda malo bolje tog čoveka. Lotrek je imao spljoštenu glavu,njegovo lice, nos, usne i brada bili su istureni napred. Imao je gustu crnu bradu, koja je rasla upolje umesto nadole.
- Zašto ste došli na ovako skotsko mesto kao što je Kormanov atelje? - upita Lotrek.
- Moram negde da slikam. A zašto ste vi došli?
- Proklet bio ako znam. Živeo sam u jednoj javnoj kući na Monmartru celog meseca. Slikao sam portrete devojaka. To je bio pravi raj! Skiciranje u ateljeu je dečja igra.
- Voleo bih da vidim vaše studije tih žena.
- Da li biste zbilja voleli da ih vidite?
- Naravno. Zašto da ne?
- Mnogi ljudi smatraju da sam lud što slikam igračice, klovnove i prostitutke. Ali u njima se može naći pravi karakter.
- Znam. Bio sam oženjen jednom prostitutkom u Hagu.
- Bien! Dobra je ta porodica Van Gog!Dajte mi da vidim vašu skicu modela, hoćete li?
- Uzmite ih sve. Izradio sam četiri.
Lotrek je nekoliko trenutaka posmatrao slike, a onda reče: - Vi i ja ćemo se dobro slagati, prijatelju. Mi slično mislimo. Da li je Korman ovo već video?
- Nije.
- Kad ih bude video, vi ste ovde svršili svoje. Tojest, što se tiče njegove kritike. Pre neki dan mi je rekao: „Lotrek, vi preterujete, vi stalno preterujete. Po jedna linija u svakoj vašoj studuji je karikatura".
- A vi ste mu odgovorili „To, moj dragi Kormane, to je karakter, a ne karikatura".
Lotrekove oči čudno zablistaše. - Da li još uvek želite da vidite portrete mojih devojaka?
- Naravno.
- Onda hajdemo! Ovo mesto je ionako prava mrtvačnica.
Lotrek je imao debeo, kratak vrat, i snažna ramena i ruke. Kada ustade,Vincent vide da je njegov novi prijatelj bogalj. Lotrek stojeći nije izgledao viši nego kad je sedeo. Njegov debeli trup bio je ispupčen gotovo u obliku trougla sve do struka, a onda je strmo padao ka malim, suhim nogama.
Pošli su Bulevarom Kliši. Lotrek se teško naslanjao na svoj štap. Svaka dva-tri minuta zastao bi da se odmori, pokazujući poneku divnu liniju na mestu gde su se dve zgrade dodirivale. Malo pre Mulen Ruža oni skretoše uzbrdo, prema Bit Monmartru. Lotrek je morao sve Češće da se odmara.
- Verovatno se pitate šta je s mojim nogama, Van Gog? Svako se čudi. E pa, reći ću vam.
- Oh, molim vas! Ne morate o tome da govorite.
- Bolje je da znate. - On se naže preko štapa, naslanjajući se na njega ramenima. - Rođen sam sa krtim nogama. Kad mi je bilo dvanaest godina, okliznuo sam se na podu i slomio desnu bumu kost. Iduće godine pao sam u jarak i slomio levu. Od toga vremena moje noge nisu porasle ni santimetar.
- Jeste li nesrećni zbog toga?
- Ne. Da sam bio normalan, nikada ne bih postao slikar.Moj otac je grof od Tuluza. Ja sam naslednik titule. Da sam hteo, mogao sam imati maršalsku palicu i jahati pored kralja Francuske... Naravno, pod uslovom da postoji kralj Francuske... Ali, sacrebleu, zašto bi neko bio grof kad može da bude slikar!
- Da, bojim se da je prošlo vreme grofova.
- Da li da idemo dalje? Degaov atelje je odmah dole, u ovoj aleji. Kažu da ga ja podražavam, zato što on slika balerine a ja devojke iz Mulen Ruža. Ali neka govore šta hoće. Ovo je moj stan, Ulica Fonten, broj 19 A. Stanujem u prizemlju, kao što ste verovatno pretpostavljali.
On otvori vrata i pozva Vincenta da uđe.
- Živim sam - reče on. - Sedite, ako možete da nađete mesto.
Vincent pogleda unaokolo. Pored slika, ramova, nogara, stoličica, klupica i truba platna, u ateljeu su se nalazila i dva velika stola. Jedan je bio prepun boca vina i likera najrazličitijih boja. Na drugom stolu ležale su hrpe baletskih patika, starih knjiga, ženskih haljina, rukavica, čarapa, vulgarnih fotografija i skupocenih japanskih reprodukcija. U celom tom kršu i lomu jedva je bilo mesta gde je Lotrek mogao da sedne i da slika.
- Šta je, Van Gog? - upita on. - Zar ne možete naći mesto da sednete? Samo bacite to đubre na pod i donesite stolicu bliže prozoru. U onoj kući bilo je dvadeset sedam devojaka. Spavao sam sa svakom. Slažete li se s tim da je potrebno spavati sa ženom da bismo je potpuno razumeli?
- Da.
- Evo mojih crteža. Nosio sam ih jednom trgovcu na Kapucinskom bulevaru. On mi je rekao: „Lotrek, zašto ste se opredelili za ružno? Zašto uvek slikate najgore i najnemoralnije ljude koji se mogu naći? Te žene su odvratne, krajnje odvratne. Razvratnost i mračna pokvarenost ispisane su im na licu. Da li se to zove moderna umetnost - stvarati ružno? Jeste li vi slikari tako slepi za lepotu da možete da slikate samo talog? Ja sam mu odgovorio: „Izvinite, ali čini mi se da će mi pozliti, pa ne bih želeo da uprljam vaš lepi tepih". Da li je ovo osvetljenje dobro, Van Gog? Hoćete li nešto da popijete? Kažite, šta volite? Imam sve što god zaželite.
On se odgega između stolova, stolica i truba platna brzim pokretima, nali jednu čašu i pruži je Vincentu.
- Živela ružnoća, Van Gog! - uzviknu on. - Dabogda nikada ne okaljala Akademiju!
Vincent je srkutao svoje piće i posmatrao Lotrekovih dvadeset sedam skica devojaka iz monmartrske javne kuće. Shvatio je da ih je slikar naslikao onako kako ih je sam video. To su bili objektivni portreti, bez moralnog stava ili etičkih primedbi. Na licima tih devojaka odražavala se beda i patnja, neosetljiva senzualnost, životinjska razuzdanost i duhovno mrtvilo.
- Volite li portrete seljaka, Lotrek? - upita on.
- Da. Ako nisu sentimentalizovani.
- E pa, ja slikam seljake. I izgleda mi da su ove žene takođe seljanke. One su vrtlari tela, da se tako izrazim. Zemlja i telo, to su samo dve različite forme iste materije, zar ne? Sve ove žene obrađuju telo, ljudsko telo, koje se mora obraditi da bi proizvelo život. Ovo su dobri radovi, Lotrek, rekli ste nešto što je vredno reći.
- I vi ne smatrate da su one ružne?
- One su vredan i oštrouman komentar života. To je najuzvišenija vrsta lepote, ne mislite li i vi tako? Da ste idealizirali ili sentimentalizirali te žene, naslikali biste ih ružnima, jer bi vaši portreti bili kukavički i lažni. Ali vi ste izneli celu istinu, onako kako ste je videli, a to je u stvari lepota, zar ne?
- Gospode bože! Zašto na ovom svetu nema više ljudi kao što ste vi? Hoćete još jednu čašicu? I poslužite se tim skicama! Uzmite koliko god hoćete.
Vincent podiže jednu sliku prema svetlosti, preturaše po pameti jedan trenutak i onda uzviknu: - Domije! Na njega me podseća.
Lotrekovo lice sinu.
- Da, Domije. Najveći od svih. I jedina osoba od koje sam nešto naučio. Bože! kako je divno taj čovek umeo da mrzi!
- Ali zašto slikati stvari ako ih mrzite? Ja slikam samo ono što volim.
- Sva velika umetničćka dela potiču iz mržnje, Van Gog. Oh, vidim da se divite mom Gogenu.
- Šta ste rekli, čija je to slika?
- Pola Gogena. Da li ga poznajete?
- Ne.
- Onda ga morate upoznati. Ovo je jedna urođenica sa Martinika. Gogen je proveo tamo neko vreme. On je potpuno lud za primitivnim predmetima, ali je odličan slikar. Imao je ženu, troje dece, i službu na berzi koja mu je donosila trideset hiljada franaka godišnje. Kupio je za petnaest franaka slike od Pisaroa, Manea i Sisleja. Slikao je portret svoje žene na dan venčanja. Ona je smatrala da je to divan beau geste. Gogen je obično slikao nedeljom, znate li Berzanski umetnički klub? Jedanput je pokazao sliku Maneu,koji mu je rekao da je vrlo dobra. - Oh! - odgovorio je Gogen, - ja sam samo amater! - Oh, ne! - rekao je Mane. - Nema amatera, već ima samo onih koji slikaju rđave slike. - Ta primedba udarila je Gogenu u glavu kao alkohol,i odonda se nije više otreznio. Napustio je službu na berzi, živeo sa svojom porodicom u Ruanu godinu dana od ušteđevine, a onda poslao ženu i decu njenim roditeljima u Štokholm. Otada se snalazi kako zna i ume.
- Izgleda da je on interesantan.
- Budite oprezni kad se upoznate s njim, on voli da muči svoje prijatelje. Slušajte, Van Gog, kako bi bilo da vam pokažem Mulen Ruž i Elize Monmartr? Tamo poznajem sve devojke. Volite li žene, Van Gog? Mislim - da spavate s njima? Ja ih volim. Šta kažete, da se provedemo jedne noći?
- Svakako.
- Divno. Mislim da moramo da se vratimo Kormanu. Popijte još jednu pre nego što pođete! Tako. A sada samo još jednu, i ispraznićete bocu.Pazite, prevrnućete sto. Ne mari, čistačica će pokupiti sve te stvari. Moraću uskoro da se odselim odavde. Ja sam bogat, Van Gog. Moj otac se boji da ću ga prokleti što me je rodio kao bogalja, pa mi daje sve što želim. Kad se iselim iz jednog stana, nikada ne ponesem ništa drugo osim svojih slika. Iznajmim prazan stelje, i onda kupujem stvar po stvar. Kad ga pretrpam stvarima, ponovo se preselim. Uzgred budi rečeno, a koje žene najviše volite? Plavuše? Riđokose?
- Ne morate da zaključate. Jeste li primetili kako metalni krovovi teku prema Bulevaru Kliši kao neki crni okean. Oh, dođavola! Šta se ja tu pretvaram pred vama!
Oslanjam se na štap i pokazujem lepe prizore zato što sam prokleti bogalj, i što ne mogu da napravim više nego dva-tri koraka uzastopce. Hajdemo.

4

Izgledalo je sve tako lepo. Sve što je trebalo da uradi bilo je da baci staru paletu, da kupi nove boje, i da slika kao impresionista. Posle prvog dana Vincent je bio iznenađen i malo razdražen. Posle drugog dana bio je smeten. Posle smetenosti došla je ljutina, pa bes, pa strah. Na kraju nedelje potpuno je podivljao. Posle svih onih napornih meseci što je učio da radi bojom, on je još uvek bio početnik. Platna su mu bila tamna, nejasna i lepljiva. Lotrek, koji je sedeo pored Vincenta u Kormanovom ateljeu, posmatrao ga je kako slika i proklinje, ali se uzdržao da mu pruži bilo kakav savet.
To je bila teška nedelja za Vincenta, a još hiljadu puta gora za Tea. Teo je imao osetljivu dušu, blago ponašanje i živeo je otmenim životom. Bio je veliki probirač, u oblačenju, u nameštaju, kod kuće, i na poslu. U njemu je bilo samo malo Vincentove vitalnosti i snage.
Ali stan u Ulici Laval bio je stan dovoljno prostran za Tea i njegov nežan nameštaj Luj Filp. Već posle nedelju dana Vincent je od njega napravio starinarnicu. Šetao je po salonu gore-dole, sklanjao nameštaj sebi s puta,bacao platna, četke i prazne tube svuda po podu, pretrpao sofe i stolove svojim prljavim odelom, razbijao tanjire, prskao bojom, poremetio potpuno sve Teove životne navike.
- Vincente, Vincente, ne budi takav divljak! - vikao je Teo.
Vincent je koračao po malom stanu, grizao prste i nešto mrmljao za sebe. On se teško baci na lomnu stolicu.
- Nema smisla - mrmljao je. - Počeo sam suviše kasno. Isuviše sam star da se promenim. Bože, Teo, kako sam samo pokušavao! Počeo sam da radim dvadeset skica ove nedelje. Ali ja sam stekao svoju tehniku, i ne mogu da počnem sve ispočetka. Kažem ti da sam izgubljen! Ne mogu da se vratim u Holandiju i da nastavim da slikam ovce sada, kada sam sve ovo video. A došao sam suviše kasno da bih iskoristio pravi zamah svoga slikarstva! Bože, šta da radim?
On skoči, otvori vrata da udahne malo svežeg vazduha, zalupi ih, otvori prozor, zagleda se za trenutak u restoran Bataj, zalupi prozor tako jako da ga zamalo nije slomio, ode u kuhinju da nešto popije, prosu pola vode na pod, i vrati se natrag u salon, dok su mu kapi vode curile niz bradu.
- No, pa šta veliš, Teo? Moram li da se predam? Jesam li propao? Tako izgleda, zar ne?
- Vincente, ponašaš se kao dete. Smiri se malo i saslušaj me. Ne, ne, nemoj se šetati! Ne mogu tako da razgovaram s tobom. I, za ima božje, izuj te teške čizme ako već imaš nameru da ritneš tu stolicu svakiput kad prođeš pored nje!
- Ali, Teo, dozvolio sam da me izdržavaš šest godina. A šta si za to dobio? Mnogobrojne mrke slike, jednog beznadežno propalog čoveka, koga ćeš vući na svojim leđima.
- Slušaj, stari moj, kad si hteo da slikaš seljake, jesi li uhvatio u čemu je majstorija za nedelju dana? Ili ti je trebalo pet godina?
- Da, ali onda sam tek počinjao.
- Danas tek počinješ da radiš bojama! I verovatno će ti biti potrebno pet godina.
- Zar tu nema kraja, Teo? Zar moram da idem u školu celog života? Imam trideset i tri godine, kad ću, za ime božje, dostići zrelost?
- Ovo je tvoje poslednje zaposlenje, Vincente. Video sam sve što je naslikano u Evropi. Oni ljudi u mom mezaninu su nešto najnovije. Kad jednom staviš svetlije boje na svoju paletu...
- Teo, zar zaista misliš da mogu? Ne misliš da sam propao?
- Pre bih rekao da si magarac. To je najveća revolucija u istoriji umetnosti, a ti bi hteo da je savladaš za nedelju dana. Hajdemo u šetnju do Bite da malo rashladimo glavu. Ako ostanem još neki minut s tobom u ovoj sobi, verovatno ću eksplodirati.
Sutradan je Vincent skicirao kod Kormana sve do večeri, a zatim je svratio po Tea kod Gupila. Spustio se rani aprilski sumrak, i dugi niz šestospratnih kamenih kuća kupao se u koralnom sjaju umirućih boja. Ceo Pariz pio je svoj večernji aperitiv. Kafanske terase u Ulici Monmartr bile su prepune ljudi koji su ćaskali sa prijateljima. Iz kafana je dopirala nežna muzika, da bi osvežila Parižane posle napornog dana. Gasne svetiljke su bile upaljene, kelneri su postavljali stolove u restoranima, trgovački pomoćnici spuštali su gvozdene roletne i unosili robu iz korpi koje su stajale na trotoaru.
Teo i Vincent su lagano šetali. Prešli su Trg Šatoden, gde su se ukrštale kočije koje su dolazile sa šest raznih strana, prošli su Notr Dam de Loret, i skrenuli uzbrdo u Ulicu Laval.
- Da popijemo po jedan aperitiv, Vincente?
- Hajde. Sednimo na takvo mesto odakle možemo da posmatramo ljude.
- Otići ćemo u Bataj, u Ulicu dez Abes.Verovatno će neki od mojih prijatelja navratiti tamo.
Restoran Bataj su uglavnom posećivali slikari. Pred kafanom je stajalo samo petšest stolova, ali su dve velike sobe unutra bile udobne i velike. Gospođa Bataj je uvek uvodila slikare u jednu sobu, a građane u drugu, na prvi pogled umela je da oceni kojoj klasi čovek pripada.
- Gargon! - pozvao je Teo. - Donesite mi kimel eko.
- Šta meni predlažeš, Teo?
- Probaj koantro. Moraćeš neko vreme da vršiš oglede dok ne nađeš stalno piće.
Kelner stavi na tanjir pred njih poručena pića sa cenom naznačenom crnim slovima. Teo zapali cigaru. Vincent svoju lulu. Kraj njih su prolazile pralje u crnim pregačama, noseći korpe izglačanog rublja ispod ruke, prođe i jedan radnik, mlatarajući jednom nezamotanom haringom koju je držao za rep. Bilo je tu slikara u košuljama, sa mokrim platnima zavezanim za nogare, poslovnih ljudi u crnim polucilindrima i sivim kariranim kaputima,domaćica u platnenim papučama, koje su nosile boce vina ili meso zamotano u hartiju, lepih žena tankog struka, sa dugim suknjama koje su se vukle za njima, i malim šeširima sa perjem, nakrivljenim na glavi.
- Ovo je divna parada, Teo, zar ne?
- Da, Pariz se u stvari probudi tek kad je vreme za aperitiv.
- Pokušao sam da pronađem... šta to čini Pariz tako divnim?
- Iskreno da ti kažem, ne znam. To je večna tajna. Ima neke veze sa francuskim karakterom, čini mi se. Tu postoji sloboda i trpeljivost, neko olako shvatanje života koje... Halo, evo jednog mog prijatelja sa kojim hoću da te upoznam. Dobro veče, Pole, kako si?
- Vrlo dobro, hvala, Teo.
- Da ti predstavim svoga brata, Vincenta Van Goga? Vincente, ovoje Pol Gogen. Sedite, Pole, i poručite svoj neizbežni apsint.
Gogen uze čašicu, liznu vrhom jezika apsint, a onda ga promućka u ustima. Zatim se okrete Vincentu.
- Kako vam se sviđa Pariz,gospodine Van Gog?
- Veoma mi se sviđa.
- Tiens! C'est curieux*. Ali mnogim ljudima se ne sviđa. Ja lično smatram ga jednom ogromnom kantom za đubre. A đubre je civilizacija.
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ne marim mnogo ovaj koantro, Teo. Možeš li da mi predložiš nešto drugo?
- Probajte apsint, gospodine Van Gog - upade Gogen. - To je jedino piće dostojno jednog slikara.
- Šta kažeš ti na to, Teo?
- Zašto mene pitaš? Poruči ako želiš. Gargon! Jedan apsint za gospodina. Danas izgledaš zadovoljan sobom, Pole. Šta se dogodilo? Jesi li prodao neku sliku?
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ništa tako gnusno, Teo. Ali desilo mi se jutros nešto divno.
Teo namignu Vincetnu. - Pričaj nam, Pole. Gargon! Još jedan apsint za gospodina Gogena.
Gogen liznu vrhom jezika apsint, promućka ga u ustima,pa reče: - Znate li onu aleju, Impas Frenije, koja izlazi na Ulicu de Frono? E pa,-jutros u pet sati čuo sam kako Majka Furel, stolareva žena, viče: „Upomoć! Moj muž se obesio!" Izvukao sam se iz postelje, navukao pantalone (pristojnost pre svega),ščepao nož i presekao konopac. Čovek je bio mrtav, ali još topao, još vruć. Hteo sam da ga odnesem u postelju. „Stoj!" povika Majka Furel, „moramo čekati policiju!" Desno od moje kuće nalazi se jedan povrtnjak. „Imate li dinju?" upitao sam baštovana. „Naravno, gospodine, imam jednu sasvim zrelu". Za doručak sam pojeo dinju i ne misleći na čoveka koji se obesio. Kao što vidite, život je lep. Pored otrova ima i protivotrova. Bio sam pozvan na ručak, te sam zato obukao belu košulju, očekujući da ću uzbuditi društvo. Ispričao sam im celu priču. Smešeći se, sasvim bezbrižno, oni su me zamolili za komad konopca kojim se čovek obesio.
Vincent pogleda bolje Pola Gogena. Imao je krupnu, crnu glavu kao pravi varvarin. Snažan nos presecao mu je lice od levog oka do desnog ugla usta. Oči su mu bile ogromne, bademastog oblika, izbuljene, pune neke divlje tuge. Šiljate kosti štrčale su ispod očiju na dugim obrazima i širokoj bradi.Bio je to pravi gorostas, neizmerne brutalne vitalnosti.
Teo se blago osmehnu.
- Pole, čini mi se da suviše uživaš u svom sadizmu da bi bilo sasvim prirodno. Moram sada da idem, pozvan sam na večeru. Vincente, hoćeš li i ti sa mnom?
- Neka ostane sa mnom, Teo - reče Gogen. - Voleo bih da se upoznam sa tvojim bratom.
- Dobro, Ali ne napajaj ga suviše apsintom. Nije navikao na njega. Gargon, combien*!
* (franc.) Kelner, koliko plaćam?
- Ovaj vaš brat je divan, Vincente - reče Gogen polazeći. - Još uvek se plaši da izloži mlade ljude, ali mislim da ga u tome sprečava Valadon.
- On ima Monea, Sisleja, Pisaroa i Manea na balkonu!
- To je tačno, ali gde je Sera? A Gogen? A Sezan i Tuluz-Lotrek? Ostali već stare i njihovo vreme prolazi.
- Oh, znači, vi poznajete Tuluz-Lotreka?
- Anrija? Pa naravno! Ko njega ne zna? On je đavolski dobar slikar, ali je lud. On misli da će se, ako spava sa pet hiljada žena, osvetiti za to što nije ceo čovek. Svakog jutra on se budi sa kompleksom manje vrednosti zato što nema noge, svake noći uguši taj kompleks u piću i ženskom telu. Ali on se opet vraća sutra ujutru. Da nije lud, on bi bio jedan od naših najboljih slikara. Ovde treba da skrenemo. Moj atelje je na četvrtom spratu. Pazite na taj stepenik. Daska je slomljena.
Gogen pođe napred i upali lampu. Bila je to bedna sobica na mansardi, sa nogarima, nesigurnim krevetom, stolom i stolicom. U jednom udubljenju blizu vrata Vincent spazi nakoliko prostačkih, nepristojnih fotografija.
- Po ovim slikama ne bih rekao da imate neko visoko mišljenje o ljubavi.
- Gde ćete da sednete, na krevet ili na stolicu? Eno nekog duvana za lulu na stolu. Dakle, ja volim žene ako su debele i pokvarene.Njihova inteligencija mi smeta. Uvek sam želeo da imam debelu ljubavnicu i nikad je nisam našao. Kao za pakost, uvek su trudne. Jeste li čitali jednu kratku priču koju je prošlog meseca objavio neki mladić po imenu Mopasan? On je Zolin štićenik. Jedan čovek koji voli debele žene naredi da mu se pripremi kod kuće božična večera za dvoje, a onda krene po gradu da traži društvo. Naiđe na neku ženu koja mu potpuno odgovara, ali kada su stigli do pečenja, ona mu rodi jednog krupnog dečka!
- Samo, sve to ima tako malo veze sa ljubavlju, Gogene.
Gogen se izvali na krevet, podmetnu snažnu ruku pod glavu, i poče da duva oblake dima ka neobojenoj tavanici.
- Ne mislim time da kažem da nisam osetljiv na lepotu, Vincente, već prosto da moja čula neće da čuju za nju. Kao što vidite, ja ne poznajem ljubav. Reči „Volim te" slomile bi mi sve zube. Ali ipak ne mogu da se potužim. Kao Hristos, i ja kažem: „Telo je telo, a duh je duh". Zahvaljujući tome, malom sumom novca zadovoljavam svoje telo, a duh mi je ostavljen na miru.
- Vi ste svakako našli vrlo prosto rešenje!
- Ne, nije tako prosto naći ženu sa kojom ćete leći. Ako žena uživa, ja uživam dvaput više. Ali više volim prazne spoljne pokrete pri kojima mi se osećanja ne uzbuđuju. Ja čuvam osećanja za svoje slike.
- U poslednje vreme i ja sam došao do tog zaključka. Ne, hvala, mislim da ne bih mogao da podnesem više apsinta. Ništa, ništa, samo vi izvolite. Moj brat Teo ima visoko mišljenje o vašem radu. Mogu li da vidim neke vaše studije?
Gogen skoči.
- Ne možete. Moje studije su sasvim privatne, kao i moja pisma. Ali,pokazaću vam svoje slike. Nećete moći mnogo da vidite pri ovoj svetlosti. Pa, ako baš navaljujete.
Gogen kleče, izvuče gomilu slika ispod kreveta, i prisloni ih jednu za drugom na bocu apsinta na stolu. Vincent je bio spreman da vidi nešto neobično, ali su Gogenova dela izazvala kod njega samo zaprepašćenje. Video je samo konfuznu masu slika natopljenih suncem, drveće koje ni botaničar ne bi mogao da pozna, životinje o kojima Kivije nije nikada ni sanjao, ljude koje je samo Gogen mogao da stvori, more koje je moglo da bude i vulkansaka lava, nebo u kome nikakav bog ne bi mogao da stanuje. Tu je bilo čudnih koščatih urođenika, sa tajanstvenom beskrajnošću u svojim naivnim, primitivnim očima. Fantastične slike izrađene u svetloružičastoj i ljubičastoj i plamenocrvenoj boji, čisto ukrasne slike na kojima su se divlja flora i fauna razvijale pod vrelim i sjajnim suncem.
- Vi ste isti kao Lotrek - promrmlja Vincent. - Vi mrzite iz dubine duše.
Gogen se nasmeja. - Šta mislite o mojim slikama, Vincente?
- Istinu da vam kažem, ne znam. Dajte mi vremena da razmislim o njima. Dozvolite mi da dođem ponovo i da vidim vaš rad.
- Dođite kad god hoćete.Danas živi u Parizu samo jedan mlad čovek čije su slike isto tako dobre kao moje, to je Žorž Sera. I on je primitivac. Sve ostale budale u Parizu su civilizovane.
- Žorž Sera? - upita Vincent. - Čini mi se da nisam čuo za njega.
- Ne, niste ni mogli da čujete. Nema nijednog trgovca u gradu koji bi izložio njegove slike. A ipak je on veliki umetnik.
- Voleo bih da se upoznam s njim, Gogene.
- Odvešću vas docnije tamo. Kako bi bilo da večeramo zajedno i da odemo do Brijana. Imate li novaca? Ja imam dva franka. Bolje da ponesemo ovu bocu sa sobom. Vi idite prvi. Ja ću držati lampu dok ne siđete, da ne biste slomili vrat.

5

Bilo je skoro dva ujutru kad su stigli do Seraove kuće.
- Zar se ne bojite da ćemo ga probuditi? - upita Vincent.
- Bože sačuvaj! On radi celu noć. I gotovo ceo dan. Ne verujem da ikada spava. Evo kuće. Pripada Žoržovoj majci. Jedanput mi je rekla: „Moj dečak, Žorž, želi da slika. Dobro, neka slika. Imam dovoljno novaca za nas dvoje. Samo neka bude srećan!" On je primeran sin. Ne pije, ne puši, ne psuje, ne izlazi noću, i ne troši novac ni na šta drugo osim na materijal. Ima samo jedan porok - slikanje. Čuo sam da ima ljubavnicu i sina koji žive u blizini, ali ih on nikada ne pominje.
- Izgleda da je mrak u kući - reče Vincent. - Kako ćemo ući a da ne probudimo celu porodicu?
- Žorž je na tavanu. Verovatno ćemo videti svetlost sa druge strane. Bacićemo mu kamičak u prozor. Čekajte, bolje je da ja bacim. Ako ne pogodite tačno, udarićete u prozor na trećem spratu i probudićete njegovu majku.
Žorž Sera siđe da im otvori vrata, on stavi prst na usta i povede ih uz stepenice.
Zatvori tavanska vrata za njima.
- Žorže, reče Gogen - da te upoznam sa Vincentom Van Gogom, Teovim bratom. On slika kao Holanđanin, ali je inače đavolski dobar čovek.
Seraov tavan bio je ogroman, išao je gotovo celom dužinom kuće. Na zidovima su visila ogromna nedovršena platna, a ispred njih su bile postavljene skele. Visok četvrtasti sto bio je smešten ispod gasne svetiljke, na stolu je ležalo jedno platno.
- Milo mi je što sam se upoznao s vama, gospodine Van Gog. Molim vas, izvinite me za nekoliko trenutaka! Moram da popunim još komadić slike pre nego što se osuši boja.
On se pope na jednu stolicu i naže se nad sliku. Svetiljka je bacala nepomičnu žutu svetlost. Dvadesetak malih sudova bilo je poređano na stolu. Sera zamoči vrh najmanje slikarske četke koju je Vincent ikada video u jedan od sudova i poče da stavlja male tačkice boje na platno, sa matematičkom tačnošću. Radio je spokojno i bez uzbuđenja. Pokreti su mu bili ravnodušni i isprekidani, kao da radi neki mehanizam. Tačka tačka tačka tačka. Držao je četku pravo u ruci, jedva dotičući sud sa bojom, zatim - tačka tačka tačka tačka na platno, stotine i stotine sićušnih tačaka. Vincent ga je posmatrao, zapanjen. Na kraju se Sera okrete na svojoj stolici.
- Eto, - reče on - ispunio sam ovaj komadić.
- Da li bi hteo da pokažeš to Vincentu, Žorže? - upita Gogen. – Tamo odakle on dolazi slikaju samo krave i ovce. On nije znao ni da postoji moderna umetnost do pre nedelju dana.
- Sedite na ovu stolicu, gospodine Van Gog.
Vincent se pope na visoku stolicu i pogleda platno razastrto pred njim. Tako nešto on nije video još nikada, ni u umetnosti ni u životu.
Slika je prikazivala Ostrvo Grande Jatte. Arhitektonski građena ljudska bića, sastavljena od bezbrojnih malih tačaka, štrčala su kao tornjevi u nekoj gotskoj katedrali. Trava, reka, čamci, drveće, sve je bila nejasna i apstraktna masa od tačkaste svetlosti. Platno je bilo naslikano najsvetlijim bojama sa palete, svetlijim od onih kojima su se usuđivali da slikaju Mane, Dega pa čak i Gogen. Slika je predstavljala povlačenje u oblast gotovo apstraktne harmonije. Ako je i bila živa, to nije bio život prirode. Vazduh je bio pun svetlucavih zrakova, ali nigde nije mogao da se oseti ni najmanji dašak. To je bila mrtva priroda jednog drhtavog života iz koga je kretanje zauvek iščezlo.
Gogen je stajao pored Vincenta i smejao se izrazu njegovog lica.
- U redu, Vincente, Zoržove slike zaprepaste svakoga ko ih prvi put pogleda. Dosta je bilo! Šta mislite o njima?
Vincent se okrete Serau, kao da želi da se izvini.
- Oprostićete mi, gospodine, ali toliko mi se čudnih stvari dogodilo za ovo nekoliko dana da ne mogu da se snađem. Ja sam se izgrađivao u holandskoj tradiciji. Nisam imao pojma o težnjama impresionista. A sada sam odjednom uvideo da je sve ono u šta sam verovao odbačeno.
- Razumem - reče mirno Sera. - Moj metod je napravio pravu revoluciju u slikarskoj umetnosti, i zato ne mogu od vas ni očekivati da sve razumete na prvi pogled. Vidite, gospodine, do danas je slikanje bilo stvar ličnog iskustva. Moj je cilj da stvorim od njega apstraktnu nauku. Moramo naučiti da suzbijamo osećanja i postignemo matematičku preciznost duha. Svako ljudsko osećanje može, i mora biti svedeno na apstraktan proračun boje, linije i tona. Vidite li ove male sudove na stolu?
- Da, primetio sam ih.
- Svaki od tih sudova, gospodine Van Gog, sadrži jedno specifično ljudsko osećanje. Sa mojom formulom ona mogu da se proizvode u fabrikama i da se prodaju u apotekama. Nema više slučajnog mešanja boja na paleti. Taj metod pripada prošlosti. Odsada će slikar otići u apoteku i prosto pogledati etikete na sudovima sa bojama. Ovo je vek nauke, a ja ću od slikarstva napraviti nauku. Osobenost mora iščeznuti, i slikarstvo mora postati precizno, kao arhitektura. Razumete li me, gospodine?
- Ne, - odgovori Vincent - bojim se da vas ne razumem.
Gogen gurnu Vincenta.
- Slušaj, Žorže, zašto to stalno nazivaš svojim metodom? Pisaro ga je pronašao pre nego što si se ti rodio.
- To je laž.
Sera pocrvene. On skoči sa stolice, priđe brzo prozoru, kucnu nekoliko puta nervozno prstima u njega, a onda dojuri natrag.
- Ko kaže da je to Pisaro pronašao pre mene? Kažem vam da je to moj metod. Ja sam se prvi toga setio. Pisaro je naučio poentilizam od mene. Ja sam pregledao istoriju umetnosti od italijanskih primitivaca, i kažem vam, niko se pre mene nije toga setio. Kako se usuđujete...?
On se divlje ugrize za usnu, priđe jednoj od svojih skela, i okrete leđa Vincentu i Gogenu.
Vincent je bio strašno iznenađen tom promenom. Čovek koji je malopre bio nagnut nad platnom na stolu imao je crte lica kao isklesane, savršene i hladne. Oči su mu bile bezosećajne, a ponašanje bezlično kao u naučnika u nekoj laboratoriji. Glas mu je bio hladan, skoro pedagoški.Isti onaj veo apstrakcije kojim je pokrivao svoje slike zastirao je i njegove oči. A ovaj čovek u dnu tavana grizao je punu, crvenu donju usnu, koja je štrčala iz guste brade, i ljutito čupavio kovrdžastu kosu, koja je pre toga bila tako uredna.
- Dobro, dobro, Žorže - reče Gogen, namignuvši Vincentu. - Svi znaju da je to tvoj metod. Bez tebe ne bi bilo poentilizma.
Raznežen, Sera se vrati stolu. Ljutinamu je polako nestajala iz očiju.
- Gospodine Sera, - reče Vincent - kako možemo napraviti od slikarstva apstraktnu nauku kad je ono što je u njemu najvažnije osobeni izraz pojedinca?
- Gledajte! Pokazaću vam.
Sera dohvati kutiju olovaka sa stola i čučnu na go drveni pod. Gasna svetiljka iznad njih bacala je nejasnu svetlost. Noć je bila potpuno mirna. Vincent kleče pored njega s jedne strane, a Gogen s druge- Sera je još uvek bio uzbuđen, i govorio je živo.
- Po mom mišljenju, - reče on - svi efekti u slikarstvu mogu da se svedu na formule. Recimo, hoću da naslikam cirkusku scenu. Evo jahača na neosedlanom konju, evo trenera, evo galerije i gledalaca. Hoću da prikazem raspoloženje. Šta su tri elementa slikarstva? Linija, ton i boja. Dobro, da bih prikazao raspoloženje povući ću sve linije horizontalno, evo ovako. Slikaću uglavnom svetlim bojama, evo ovako, i dominiraće topli tonovi, tako. Evo! Zar ovo ne predstavlja apstrakciju raspoloženja?
- Pa, - odgovori Vincent - možda predstavlja apstrakciju raspoloženja, ali ne i samo raspoloženje.
Sera diže pogled na njega iz svog klečećeg stava. Lice mu je bilo u senci. Vincent primeti kako je to lep čovek.
- Ja i ne tražim samo raspoloženje. Tražim suštinu raspoloženja. Poznajete li Platona, prijatelju?
- Poznajem.
- Dobro, ono što slikari moraju naučiti da prikažu nije sama stvar, nego njena suština. Kad slikar slika konja, to ne mora biti neki naročiti konj koga možete da prepoznate na ulici. Kamerom mogu da se prave fotografije, mi moramo biti iznad toga. Ono što mi moramo da uhvatimo kad slikamo konja, gospodine Van Gog, to je Platnovo konjstvo, večni duh konja. A kad slikamo čoveka, ne treba to da bude vratar sa bradavicom na vrh nosa, već čovečnost, duh i suština svih ljudi. Razumete li me, prijatelju?
- Razumem, - reče Vincent - ali se ne slažem.
- Složićemo se kasnije.
Sera se diže, skide svoj slikarski mantil i izbrisa sliku cirkusa koju je naslikao na podu.
- A sada da pređemo na nešto mirnije - nastavi on. - Slikam jedan prizor sa Ostrva Grande Jatte. Sve moje linije su horizontalne, evo ovako. Tonovi su podjednako i topli i hladni, evo ovako, boje su podjednako i tamne i svetle, evo. Vidite?
- Nastavi, Žorže, - reče Gogen - ali ne postavljaj glupa pitanja.
- Sada prelazimo na žalost. Sve linije padaju nadole, kao ova.Dominiraju hladni tonovi, evo ovako, i tamne boje dominiraju, evo ovako. Eto! To je suština žalosti! Svako dete bi to moglo da naslika. Matematičke formule za podelu prostora na platnu biće ispisane u jednoj knjižici. Već sam ih izradio. Slikar treba samo da pročita knjigu, da ode u apoteku, da kupi određene sudove sa bojom, i da se pridržava pravila.On će onda biti naučnik i odličan slikar. Može da radi pri sunčevoj svetlosti i svetlosti gasne lampe, može da bude monah ili slobodnjak, sedam godina star ili sedamdeset - sve će njegove slike dostići isto arhitektonsko bezlično savršenstvo.
Vincent zatrepta. Gogen se nasmeja.
- On misli da si ti lud, Žorže.
Sera obrisa i poslednji trag crteža svojim kaputićem, a onda ga baci u jedan mračan ugao.
- Mislite li zaista to, Van Gog? - upita on.
- Ne, ne, - pobuni se Vincent - mene su toliko puta nazivali budalom da mi se ne sviđa zvuk te reči. Ali moram priznati jedno: vaše ideje su vrlo čudne!
- On ipak misli da si lud, Žorže - reče Gogen.
Neko snažno zalupa na vrata.
- Mon Dieu ! - zagrme Gogen - opet smo probudili tvoju majku! Rekla mi je da će me gađati četkom za kosu ako ne prestanem da dolazim noću.
Uto uđe Seraova majka. Bila je obučena u debelu kućnu haljinu, a na glavi je imala noćnu kapicu.
- Žorže, obećao si mi da više nećeš raditi noću. Oh, to ste vi, Pole? Zašto ne plaćate kiriju? Onda biste imali gde da spavate noću.
- Kad biste me samo primili k sebi, Majko Sera, ne bih morao uopšte da plaćam kiriju.
- Ne, hvala, jedan umetnik u porodici je sasvim dovoljan. Evo, donela sam vam kafu i zemičke. Ako morate da radite, treba i da jedete. Čini mi se da ću morati da siđem dole i da donesem vašu bocu apsinta, Pole?
- Niste je valjda celu popili, Majko Sera?
- Pole, sećate li se šta sam vam ono rekla o četki za kosu?
Vincent izađe iz senke.
- Majko, - reče Sera - ovo je moj novi prijatelj, Vincent Van Gog.
Majka Sera ga uze za ruku.
- Svaki prijatelj moga sina je dobrodošao ovamo, pa makar to bilo u četiri sata ujutru. Šta želite da popijete, gospodine?
- Ako se ne ljutite, želeo bih čašu Gogenovog apsinta.
- To nećete! - uzviknu Gogen. - Majka Sera mi je odredila sledovanje. Samo jednu bocu mesečno. Uzmite nešto drugo. Vaša varvarska nepca ionako ne znaju za razliku između apsinta i chartreuse jaune.
Tri čoveka i Majka Sera sedeli su i ćaskali uz kafu i zemičke sve dok se žuti zraci jutarnjeg sunca nisu promolili kroz mali severni prozor.
- Mogla bih baš i da se obučem - reče Majka Sera. - Dođite jednog dana da večerate sa Žoržem i sa mnom, gospodine Van Gog. Biće nam vrlo milo da vas vidimo.
Na vratima Sera reče Vincentu: - Bojim se da vam nisam dovoljno objasnio svoj metod. Dođite kad god zaželite, radićemo zajedno. Kad budete razumeli moj metod, videćete da slikarstvo više nikada ne može da bude ono staro. E pa, moram da se vratim svojim slikama. Imam da popunim još jedan mali komad pre nego što odem na spavanje. Molim vas, pozdravite brata.
Vincent i Gogen siđoše kroz puste kamene kanjone i uspeše se na brežuljak Monmartra. Pariz se još ne beše probudio. Zelene šalone bile su čvrsto zatvorene, roletne su bile spuštene na radnjama, a mala seljačka kola vraćala su se kući pošto su ostavile svoje povrće, voće i cveće na pijaci.
- Hajdemo na vrh Bite da posmatramo kako sunce budi Pariz – reče Gogen.
- Vrlo rado.
Kad su stigli na Bulevar Kliši, ušli su u Ulicu Lepik, koja zaokreće kod Mulen de la Galet, i s mukom su se popeli na brežuljak Monmartra. Kuće su postajale sve ređe i ređe, počeli su da se pojavljuju cvetni travnjaci i drveće. Ulica Lepik se naglo završavala. Dva čoveka pođoše jednom stazom koja je vijugala kroz grmlje.
- Kažite mi iskreno, Gogene, - reče Vincent - šta vi mislite o Serau?
- O Žoržu? Pomislio sam da ćete me to pitati. On zna o bojama više nego iko drugi posle Delakroa. On ima svoje intelektualne teorije o umetnosti. To ne valja. Slikari ne treba da misle na ono što rade. Ostavimo teoriju kritičarima. Žorž će dati svoj važan prilog teoriji boja, i verovatno će njegova gotska arhitektura ubrzati reakciju u umetnosti. Ali on je lud, potpuno lud, kao što ste i sami videli.
Put je bio strm, ali kad su stigli do vrha, ceo je Pariz ležao razastrt pred njima kao jezero crnih krovova i gustih crkvenih tornjeva koji su se izdizali iz noćne magle. Sena je presecala grad nadvoje kao vijugava svetla traka. Kuće su se spuštale niz brežuljak Monmartra do doline Sene, a onda se ponovo pele uz Monparnas. Sunce granu i obasja Vensensku šumu, koja je ležala u njegovom podnožju. Na drugom kraju grada, zelenilo Bulonjske šume bilo je još tamno i sanjivo. Tri istaknute tačke grada, Opera u sredini, Notr Dam na istoku i Trijumfalna kapija na zapadu, dizale su se u vazduh kao brežuljci šarenog kamena.

6

Tišina sa spustila na mali stan u Ulici Laval. Teo je blagodario bogu za taj trenutak mira. Ali mir ne potraja dugo. Umesto da polako i pažljivo suzbija svoj zastareli način slikanja, Vincent je počeo da imitira svoje prijatelje. U svojoj divljoj želji da postane impresionista zaboravio je sve što je bio naučio o slikanju. Njegove slike su izgledale kao gnusne kopije Seraa, Tuluz-Lotreka i Gogena. Mislio je da savršeno napreduje.
- Slušaj, stari moj, - reče Teo jedne noći - kako se ti zoveš?
- Vincent Van Gog.
- Jesi li siguran da se ne zoveš Žorž Sera ili Pol Gogen?
- Na šta ciljaš, dođavola?
- Da li zbilja misliš da ćeš postati Žorž Sera? Shvataš li da je od stvorenja sveta postojao samo jedan Lotrek? I samo jedan Gogen... hvala bogu! Glupo je od tebe što pokušavaš da ih imitiraš.
- Ja ih ne imitiram. Ja učim od njih.
- Ti imitiraš. Pokaži mi bilo koju od svojih novih slika, i ja ću ti reći s kim si proveo prethodno veče.
- Ali ja stalno napredujem, Teo. Pogledaj koliko su svetlije ove slike.
- Svakog dana radiš sve gore. Na svakoj slici si sve manje Vincent Van Gog. Tu nema budućnosti za tebe, stari moj. Bilo bi ti potrebno mnogo godina napornog rada. Zar si takav slabić da moraš da imitiraš druge? Zar ne možeš samo da asimiliraš ono što ti oni pružaju?
- Teo, kažem ti da su ove slike dobre!
- A ja ti kažem da su strašne!
Bitka je počela.
Svake noći kad bi se vratio iz galerije, iscrpen i napetih nerava, Teo bi zatekao Vincenta kako ga čeka nestrpljivo da mu pokaže neku novu sliku. Divlje bi skočio na Tea pre nego što bi stigao da skine šešir i kaput.
- Evo! Sada mi samo kaži da ova nije dobra! Kaži da ne napredujem! Pogledaj ovaj sunčani efekat! Pogledaj...
Teo je imao da bira između dve stvari: da slaže pa da provede prijatno veče sa pitomim bratom, ili da kaže istinu i da bude divljački proganjan po celoj kući do zore. Teo je bio užasno umoran. Nije mogao dozvoliti sebi da kaže istinu. Ali ju je rekao.
- Kad si poslednji put bio kod Diran-Rijela? - upita on umorno.
- Kakve to veze ima?
- Odgovori mi na pitanje.
- Pa, - odgovori Vincent posramljeno - juče pošle podne.
- Znaš li, Vincente, da u Parizu ima pet hiljada slikara koji pokušavaju da imitiraju Eduarda Manea? A mnogi od njih čine to bolje od tebe.
Bojište je bilo suviše malo da bi ijedan mogao da se spase.
Vincent pokuša jednu novu podvalu. On nabaca sve impresioniste na jednu novu sliku.
- Divno - promrmlja Teo te noći. - Ovu sliku ćemo nazavti„Rekapitulacija". Sve ćemo obeležiti na platnu. Ovo drvo je pravi Gogen. Ova devojka u uglu je nesumnjivo Tuluz-Lotrek. Rekao bih, da je tvoje sunce koje obasjava reku Sislej, boja - Mone, lišće - Pisaro, vazduh - Sera, a središnja figura - Mane.
Vincent se grčevito borio. Radio je po ceo dan, a uveče, kada bi Teo došao kući, izgrdio bi ga kao malo dete. Teo je morao da spava u dnevnoj sobi, tako da Vincent nije tamo mogao da slika noću. Njegove svađe sa Teom su ga isuviše uzbudile i iscrple da bi mogao da zaspi. Provodio je duge časove držeći pridike bratu. Teo se borio s njim sve dok ne bi zaspao od iscrpenosti,dok je svetlost još gorela, a Vincent uzbuđeno mahao rukama. Tea je tešila jedino pomisao na to da će se uskoro preseliti u Ulicu Lepik, gde će imati svoju spavaću sobu i dobar jak katanac na vratima.
Kada se Vincent umorio svađajući se oko svojih slika, počeo je da ispunjava Teove noći burnim diskusijama o umetnosti, o trgovini umetničkim stvarima, i o bednom položaju umetnika.
- Teo, ne mogu to da razumem - žalio se on. - Eto, ti si direktor jedne od najvažnijih umetničkih galerija u Parizu, a nećeš da izložiš čak ni sliku svoga rođenog brata.
- Valadon mi ne dozvoljava.
- Jesi li pokušao?
- Hijadu puta.
- U redu, recimo da moje slike nisu dovoljno dobre. A šta je sa Seraom? A Gogenom? A Lotrekom?
- Svaki put kad mi donesu novu sliku, ja molim Valadona da mi dozvoli da je obesim u mezaninu.
- Jesi li ti gospodar u galeriji, ili neko drugi?
- Nažalost, ja tamo samo radim.
- Onda treba da napustiš to mesto. To je poniženje, obično poniženje. Teo, ja to ne bih mogao da trpim. Ja bih otišao.
- Razgovaraćemo o tome za doručkom, Vincente. Mnogo sam radio danas i hoću da spavam.
- Neću da čekam do doručka.Hoću o tome da razgovaram, baš sada. Teo, od kakve je koristi to što izlažeš Manea i Degaa? Oni su već priznati. Oni počinju da prodaju svoje slike. Sada moraš da se boriš za mlađe ljude.
- Daj mi vremena! Možda za tri godine...
- Ne! Ne možemo čekati tri godine. Moramo odmah raditi. Oh Teo, zašto ne napustiš tu službu i ne otvoriš svoju sopstvenu galeriju? Pomisli samo, nema više Valadona, nema Bugeroa, nema Henera!
- Za to je potreban novac, Vincente. Ja nisam ništa uštedeo.
- Nabavićemo nekako novac.
- Trgovina slikama se sporo razvija danas.
- Ne mari. Radićemo danju i noću dok ne stanemo na noge.
- A šta ćemo u međuvremenu? Moramo da jedemo.
- Da li mi prebacuješ što sam ne zarađujem?
- Zaboga, Vincente, idi da spavaš. Mrtav sam umoran.
- Neću da spavam. Hoću da znam istinu. Je li to jedini razlog što nećeš da napustiš Gupila? Zato što moraš mene da izdržavaš? Hajde, reci mi istinu. Ja sam mlinski kamen zavezan oko tvog vrata. Ja te vučem nadole. Zbog mene moraš da zadržiš tu službu. Da nije mene, ti bi bio slobodan.
- Da sam samo malo veći, ili malo jači, dobro bih te izmlatio. Ali pošto nisam, najmiću Gogena da to učini. Moje je mesto kod Gupila, Vincente, sada i večito. Tvoj posao je slikanje, sada i večito. Polovina moje zarade kod Gupila pripada tebi, pola tvoga slikarstva pripada meni. A sada se diži sa moje postelje i pusti me da spavam, ili ću zvati žandarme.
Sutradan uveče Teo pruži Vincentu jednu kovertu i reče: - Ako večeras ništa ne radiš, mogli bismo da odemo u ovo društvo.
- Gde je to?
- Kod Anrija Rusoa. Pogledaj pozivnicu.
Na pozivnici su bile napisane dve strofe neke jednostavne pesmice i rukom naslikano cveće.
- Ko je to? - upita Vincent.
- Ja ga zovem le Douanier*. Bio je carinski činovnik u provinciji do svoje četrdesete godine. Slikao je samo nedeljom, isto kao i Gogen. Došao je u Pariz pre nekoliko godina i smestio se u radničkom naselju oko Bastilje. U svom životu nije imao nijedan dan vaspitanja ili obrazovanja, a ipak slika, piše pesme, komponuje muziku, daje časove violine radničkoj deci, svira klavir, i daje časove crtanja nekolicini starih ljudi.
* (franc.) carinik
- Šta slika?
- Fantastične životinje, uglavnom koje proviruju iz fantastičnih džungli. A od džungle je video samo Botaničku baštu u Bulonjskoj Šumi. On je seljak i po prirodi primitivac, iako mu se Pol Gogen podsmeva.
- Šta ti misliš o njegovom radu, Teo?
- Pa, ne znam. Svi ga nazivaju glupakom i ludakom.
- Da li je on to?
- On je kao neko dete, primitivno dete. Večeras ćemo otići k njemu i imaćeš prilike da ga sam oceniš. On je sve svoje slike obesio po zidovima.
- Sigurno ima novaca kad može da poziva društvo.
- On je danas verovatno najsiromašniji slikar u Parizu. Morao je čak da iznajmi violinu da bi mogao davati časove, jer ne može da je kupi. Ali on zove društvo s izvesnim planom. I sam ćeš videti.
Kuća u kojoj je živeo Ruso bila je nastanjena radničkim porodicama. Ruso je imao jednu sobu na četvrtom spratu. Ulica je bila puna dece koja su vrištala, smrad iz kuhinje, koji se pomešao sa zadahom mokrog rublja i nužnika u hodniku bio je tako jak da je prosto gušio.
Anri Ruso se pojavi na Teovo kucanje. Bio je mali, debeli čovek, po građi sličan Vincentu. Prsti su mu bili kratki i debeli, glava gotovo četvrtasta. Imao je zatubast nos i bradu, i krupne, nevine oči.
- Činite mi čast svojim dolaskom, gospodine Van Gog - reče on mekim, prijatnim glasom.
Teo predstavi Vincenta. Ruso ih ponudi da sednu. Soba je bila puna živih boja, što joj je davalo veseo izgled. Ruso je namestio svoje seljačke zavese od crvene i bele karirane tkanine. Zidovi su bili prekriveni slikama divljih životinja, džungli i neverovatnih pejzaža.
Četiri dečaka stajala su kraj starog olupanog klavira, u uglu, držeći nervozno u rukama violine. Na polici iznad kamina stajali su domaći kolačići koje je Ruso ispekao i posuo kimom. Nekoliko klupa i stolica bilo je razbacano po sobi.
- Vi ste prvi stigli, gospodine Van Gog - reče Ruso. - Kritičar Gijom Pil čini mi čast što će dovesti neko društvo.
Na ulici se začu neka buka: dečji glasovi i kloparanje kolskih točkova po kaldrmi. Ruso širom otvori vrata. Prijatni ženski glasovi dopirali su iz hodnika.
- Samo napred! Samo napred! - grmeo je neki glas. - Jednom rukom držite se za ogradu, drugom za nos!
Glasan smeh proprati tu dosetku. Ruso, koji ju je jasno čuo, okrete se Vincentu i nasmeja se. Vincent pomisli kako nikada nije video ni u jednog čoveka tako čiste, nevine oči, tako lišene svake zlobe i nezadovoljstva.
Društvo od desetak ljudi grunu u sobu. Muškarci su bili obučeni u večernja odela, žene u raskošne haljine, lepe cipele, i duge bele rukavice. One uneše u sobu miris skupocenog parfema, finog pudera, svile i stare čipke.
- E pa, Anri! - povika Gijom Pil dubokim, dostojanstvenim glasom. - Vidite da smo došli. Ali ne možemo dugo da ostanemo. Idemo na bal kod princeze de Brolji. U međuvremenu morate zabavljati moje goste.
- Oh, želela bih da se upoznam s njim! - uskliknu jedna vitka, smeđokosa devojka u večernjoj haljini duboko izrezanoj na grudima. - Pomislite, to je veliki slikar o kome govori ceo Pariz. Hoćete li da mi poljubite ruku, gospodine Ruso?
- Pazi, Blanš - reče neko. - Znaš... ti slikari...
Ruso se osmehnu i poljubi joj ruku. Vincent se povuče u jedan ugao. Pil i Teo su neko vreme ćaskali. Ostali su šetali kroz sobu, dvoje po dvoje, razgovarajući o raznim slikama uz glasan smeh, pokazujući prstom Rusoove zavese, njegove ornamente, prevrnuvši svaki ugao sobe da bi našli nešto čemu će se smejati.
- Ako želite da sednete, gospođe i gospođo, - reče Ruso - moj orkestar će vam odsvirati jednu moju novu kompoziciju. Posvetio sam je gospodinu Pilu. Zove se Chanson Raval.
- Hajde, hajde! - povika Pil. - Ruso će nas zabavljati. Žani! Blanš! Žak! Sedite. To će biti divno.
Četiri dečaka drhteći stadoše pred jedini pult za note i počeše da štimuju svoje violine. Ruso sede za klavir i zatvori oči. Posle jednog trenutka reče:
- Spremni! - i poče da svira. Kompozicija je bila jednostavna pastorala. Vincent pokuša da sluša, ali je kikotanje prigušivalo muziku. Na kraju svi glasno zapljeskaše. Blanš priđe klaviru, stavi ruku Rusou na rame i reče: - Bilo je divno, gospodine Ruso, divno. Nikada nisam bila tako duboko dirnuta.
- Vi mi laskate, gospođo.
Blanš smejući se povika:
- Gijome, čujete li ovo? On misli da mu laskam.
- Sad ću vam odsvirati još jednu kompoziciju.
- Pevajte nam uz nju jednu svoju pesmu, Anri. Vi imate toliko pesama. Ruso se osmehnu detinjasto.
- Dobro, gospodine Pil, pevaću vam uz to jednu pesmu, ako baš želite.
On ode do stola, uze jednu hrpu pesama, prelista ih i izabra jednu. Zatim sede za klavir i poče da svira. Vincentu se svidela njegova muzika. Dva-tri stiha, koliko je mogao da uhvati od pesme, takođe su bili lepi. Ali obe stvari izvođene zajedno ostavljale su vrlo komičan utisak. Gomila je urlala od smeha. Teo udari Pila po ramenu:
- Oh, Gijome, vi ste pravo pseto. I to podmuklo pseto!
Kad je završio sviranje, Ruso izađe u kuhinju i vrati se sa mnogo debelih, prostih šolja s kafom, i posluži svoje goste. Oni su skidali kim sa kolača i bacali jedan drugom u kafu. Vincent je pušio lulu u uglu.
- Hajde, Anri, pokažite nam svoje poslednje slike. Zato smo došli. Moramo da ih vidimo ovde, u vašem ateljeu, pre nego što ih odnesu u Luvr.
- Imam nekoliko divnih novih slika - reče Ruso. - Skinuću ih sa zida da ih vidite.
Društvo se skupi oko stola, takmičeći se u što neobičnijim komplimentima.
- Ovo je božanstveno, prosto božanstveno - zadihano reče Blanš. - Moram je uzeti za budoar. Ne mogu da živim više nijedan dan bez nje. Cher Maitre*, koliko staje ovo besmrtno remek-delo?
* (franc.) Dragi majstore
- Dvadeset pet franaka.
- Dvadeset pet franaka! Zamislite, dvadeset pet franaka zajedno veliko umetničko delo! Hoćete li da mi ga posvetite?
- To će biti za mene čast.
- Obećao sam Fransoazi da ću joj doneti jednu sliku - reče Pil. - Anri, nađite jednu za moju verenicu. Ali to mora da bude najbolja stvar koju ste ikada naslikali.
- Znam jednu koja je baš za vas, gospodine Pil.
On skide jednu sliku neke tajanstvene životinje koja je virila iz jedne džungle, kao u bajci. Svi zaurlaše na Pila.
- Šta je to? - To je lav.
- Nije, nego tigar.
- Kazaću vam, to je moja pralja. Poznala sam je.
- Ova je malo veća, gospodine - reče Ruso blago. - Stajaće trideset franaka.
- I vredi toliko, Anri, vredi. Jednog dana moji će praunuci prodati tu savršenu sliku za trideset hiljada franaka!
- I ja hoću jednu! - povika još nekolicina. - Moram jednu da odnesem svojim prijateljima. Ovo je najbolja izložba ove godine.
- Hajdemo! - povika Pil. - Zadocnićemo na bal. I ponesite svoje slike. Napravićemo džumbus kod princeze de Brolji s ovim slikama. Doviđenja, Anri. Divno smo se zabavljali. Pozovite nas opet uskoro.
- Zbogom, cher Maitre - reče Blanš, lepršajući svojom namirisanom maramicom ispred njegovog nosa. - Nikada vas neću zaboraviti. Živećete u mom sećanju zauvek.
- Ostavite ga na miru, Blanš! - povika jedan od muškaraca. – Siromah čovek neće moći noćas da spava.
I oni bučno siđoše niz stepenice, dobacujući jedan drugom šale, ostavljajući za sobom oblak skupocenog parfema koji se mešao sa zadahom kuće.
Teo i Vincent pođoše ka vratima. Ruso je stajao pored stola gledajući gomilu novca.
- Imaš li nešto protiv da ideš sam kući, Teo? - upita Vincent mirno. - Želeo bih da ostanem i da se bolje upoznam s Anrijem.
Teo izađe. Ruso i ne primeti da je Vincent zatvorio vrata i naslonio se na njih, već nastavi da broji novac koji je ležao na stolu.
- Osamdeset franaka, devedeset, sto, sto pet.
On diže pogled i vide da ga Vincent posmatra. Oči mu opet postadoše prostodušne i detinjaste. On odgurnu novac ustranu. Stajao je tu, smešeći se glupo.
- Skinite tu masku, Ruso - reče Vincent. - I ja sam seljak i slikar.
Ruso se odmače od stola, priđe Vincentu i uhvati ga srdačno za ruku.
- Vaš brat mi je pokazao vaše slike holandskih seljaka. Dobre su. Bolje su od Mileovih. Gledao sam ih, mnogo, mnogo puta. Divim vam se, gospodine.
- A ja sam gledao vaše slike, Ruso, dok su ovi... pravili budale od sebe. I ja se vama divim.
- Hvala. Hoćete li da sednete? Napunite lulu mojim duvanom. Ima ovde sto pet franaka, gospodine. Moći ću da kupim duvan, hranu i platno da na njemu slikam.
Oni sedoše jedan prekoputa drugog i počeše da puše u prijatnoj tišini, razmišljajući.
- Mislim da znate da vas nazivaju ludakom, Ruso?
- Da, znam. A čuo sam da su u Hagu i vas smatrali ludim.
- Tako je.
- Pustite ih neka misle šta hoće. Jednog dana će moje slike visiti u Luksemburgu.
- A moje, reče Vincent - visiće u Luvru.
Oni pročitaše jedan drugom u očima šta su mislili i prsnuše u srdačan smeh.
- U pravu su Anri - reče Vincent. - Mi smo ludi.
- Da popijemo nešto u to ime? - upita Ruso.

7

Gogen zakuca na vrata njihovog stana iduće srede, pred samu večeru.
- Vaš brat me je zamolio da vas odvedem večeras u kafanu Batinjol. On će morati da radi dugo u galeriji. Ovo su zanimljive slike. Smem li da pogledam?
- Naravno. Neke sam naslikao u Brabantu, a neke u Hagu.
Gogen je piljio dugo vremena u slike. Nekoliko puta je podigao ruku, otvorio usta, i hteo da progovori. Ali kao da nije umeo da izrazi svoje misli.
- Oprostite mi što pitam, Vincente, - reče najzad - ali da niste vi slučajno padavičar?
Vincent je baš oblačio kožni kaput koji je, na Teov užas, našao u jednoj starinarnici i hteo da nosi po svaku cenu. On se okrete i pogleda Gogena.
- Da li sam šta? - upita on.
- Padavičar. Jedan od onih ljudi što dobijaju nervne napade?
- Ne, koliko je meni poznato, Gogene. Zašto pitate?
- Pa... ove vaše slike... izgleda kao da će poleteti s platna. Kad gledam vaše radove... a to mi se ne događa prvi put... počinjem da osećam neko nervozno uzbuđenje, koje ne mogu da objasnim.Osećam da ću, ako slika ne eksplodira, sigurno ja eksplodirati. Znate li gde me vaše slike najviše uzbuđuju?
- Ne. Gde?
- U crevima. Sva moja utroba počinje da drhti. Postajem tako razdražen i uzbuđen da se jedva mogu savladati.
- Možda bih mogao da ih prodam kao sredstvo za čišćenje. Na primer, čovek obesi sliku u nužnik i posmatra je svakog dana u određeni sat.
- Ozbiljno, Vincente, ja mislim da ne bih mogao da živim sa vašim slikama. Poludeo bih za nedelju dana.
- Hoćemo li da pođemo?
Oni izađoše Ulicom Monmartr na Bulevar Kliši.
- Jeste li večerali? - upita Gogen.
- Ne. A vi?
- Nisam. Da svratimo do Bataja?
- To je dobra ideja. Imate li novaca?
- Ni santima. A vi?
- Ja sam „švorc", kao i obično. Čekao sam Tea da me povede na večeru.
- Hm! Onda verovatno nećemo jesti.
- Hajdemo gore da vidimo šta ima za jelo, u svakom slučaju.
Oni pođoše uzbrdo Ulicom Lepik, zatim skrenuše desno u Ulicu dez Abes. Gospođa Bataj beše zakucala jelovnik naškraban mastilom na jedno drvo ispred kafane.
- Hmmmm, - reče Vincent - teletina sa graškom. Moje omiljeno jelo.
- Mrzim teletinu - reče Gogen. - Srećan sam što ne moramo da jedemo.
- Quelle blague*!
* (franc.) Ne pričaj gluposti!
Tumarali su ulicom i stigli do jednog malog trougaonog parka u podnožju Bite.
- Hej, - reče Gogen - eno Pola Sezana gde spava na klupi. Ne shvatam zašto taj idiot upotrebljava svoje cipele umesto jastuka. Hajde da ga probudimo.
On izvuče kaiš iz pantalona, presavi ga napola, i ošinu zaspalog čoveka preko nogu u čarapama. Sezan skoči s klupe, jauknuvši od bola.
- Gogene, ti prokleti sadisto! Je li ti to smatraš za šalu? Jednog dana razbiću ti lobanju.
- Tako ti i treba, kad ostavljaš otkrivene noge. Zašto si stavio te svoje prljave provansalske čizme pod glavu? Čini mi se da je to gore nego da nemaš nikakvog jastuka.
Sezan protrlja noge, jednu za drugom, pa onda obuče čizme gunđajući.
- Ne upotrebljavam ih umesto jastuka. Mećem ih pod glavu da mi ih neko ne ukrade dok spavam.
Gogen se okrete Vincentu. - Po tome kako govori, čovek bi pomislio da crkava od gladi. Njegov otac ima banku i pola Eks-an-Provansa. Pole, ovo je Vincent Van Gog. Teov brat.
Sezan i Vincent se rukovaše.
- Šteta što te nismo sreli pre jednog sata, Sezane - reče Gogen. – Mogao bi s nama da večeraš. Bataj je imala najbolju teletinu s graškom koju sam ikada okusio.
- Je li zbilja bilo dobro? - upita Sezan.
- Dobro! Bilo je izvrsno! Zar ne, Vincente?
- Naravno.
- Onda ću i ja otići da večeram. Hajdete sa mnom da mi pravite društvo, hoćete li?
- Ne znam da li bih mogao da pojedem još jednu porciju. Da li biste vi mogli, Vincente?
- Bogami, ne verujem. Ali ako gospodin Sezan baš navaljuje...
- Budi dobar mladić, Gogene. Ti znaš da ne volim da jedem sam. Uzmi nešto drugo ako ti je bilo dosta teletine.
- Dobro, da ti učinim. Hajdemo, Vincente.
Oni se vratiše nazad u Ulicu dez Abes, u kafanu Bataj.
- Dobro veče, gospodo - reče kelner. - Jeste li izabrali?
- Jesmo - odgovori Gogen. - Donesite nam tri plats du jour*.
* (franc.) glavno jelo, specijalitet
- Bien. A kakvo vino?
- Ti izaberi vino, Sezane. Ti se u te stvari bolje razumeš od mene.
- Da vidimo. Ima Sent-Estef, Bordo, Sotern, Bon...
- Jesi li ikada probao Pomar? - prekide ga Gogen bezazleno. - Mislim da je to najbolje vino koje ovde imaju.
- Donesite nam bocu Pomara - reče Sezan kelneru.
Gogen začas proguta teletinu i zeleni grašak, a onda se okrete Sezanu, koji beše pojeo tek polovinu večere.
- Uzgred budi rečeno, Pole, - primeti on - čuo sam da se Zolino „Delo" prodaje na hiljade.
Sezan mu dobaci mračan, ljutit pogled i odgurnu večeru s izrazom odvratnosti. Zatim se okrete Vincentu.
- Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- „Delo" je rđava knjiga, - reče Sezan - i lažna. Osim toga, to je najgore izdajstvo koje je ikada izvršeno u ime prijateljstva. Knjiga govori o jednom slikaru, gospodine Van Gog. O meni! Emil Zola je moj najstariji prijatelj. Zajedno smo odrasli u Eksu. Išli smo u školu zajedno. Došao sam u Pariz samo zato što je on bio ovde. Bili smo bliži nego rođena braća, Emil i ja. Dok smo bili mladi, planirali smo kako ćemo, rame uz rame, postati veliki umetnici. A sada mi je to učinio.
- Šta vam je učinio? - upita Vincent.
- Ismejao me je. Podsmevao mi se. Izvrgao me ruglu pred celim Parizom. Dan za danom pričao sam mu o svojim teorijama svetlosti,o tome kako se može predstaviti materija ispod spoljne površine, pričao sam mu o svojim idejama revolucionarnog slikarstva. Slušao me je, bodrio, i ispitivao. A za sve vreme skupljao je materijal za svoju knjigu, da pokaže kakva sam ja budala.
Sezan iskapi do dna svoju čašu vina, okrete se Vincentu i nastavi, dok su mu sitne oči sijale od strašne mržnje.
- Zola je spojio nas trojicu u toj knjizi, gospodine Van Gog: mene,Bazila, i jednog siromašnog, bednog dečaka koji je čistio Maneov atelje. Taj dečak je imao ambicije da postane umetnik, ali se najzad iz očajanja obesio. Zola mene prikazuje kao zanesenjaka, kao jednog od onih izgubljenih siromaha koji misle da revolucionišu umetnost, ali koji ne slikaju na uobičajen način prosto zato što nemaju dovoljno talenta. On je pustio da se ja obesim o skelu pred svojim remek-delom zato što na kraju shvatam da je ono što sam pogrešno smatrao za genijalnost u stvari samo ludačko mazanje. Nasuprot meni postavio je drugog umetnika iz Eksa, jednog sentimentalnog vajara koji proizvodi najobičnije akademsko đubre, i od njega načinio velikog umetnika.
- To je vrlo zabavno - reče Gogen - kada se čovek seti da je Zola bio prvi koji je podržavao Maneovu revoluciju slikarstva.Emil je učinio za impresionizam više nego bilo koji drugi živi čovek.
- Da, on je obožavao Manea, zato što je Eduard zbacio akademike. Ali kad sam ja pokušao da prevaziđem impresioniste, nazvao me je ludakom i idiotom. Što se tiče Emila, on je prosečno inteligentan čovek i odvratan prijatelj. Odavno sam prestao da odlazim u njegovu kuću. On živi kao neki prokleti buržuj. Skupi tepisi po podu, vaze na kaminu, posluga, pisaći sto ukrašen rezbarijama na kome piše svoje remekdela. Fuj! On je veći malograđanin nego što se Mane ikada usudio da bude. U duši su obojica bili buržuji, zato su se tako dobro i slagali. A samo zato što sam iz istog grada odakle je i on, i što me je poznavao još dok sam bio dete, Emil misli da ja ne mogu da radim nekakav važan posao.
- Čuo sam da je on pre nekoliko godina napisao neku brošuru o tvojim slikama u Salonu odbijenih. Šta se s njom dogodilo?
- Emil ju je pocepao, Gogene, baš pre nego što je trebalo da ode na štampanje.
- Ali zašto? - upita Vincent.
- Bojao se da će kritika pomisliti da se ona zauzima za mene samo zato što sam njegov stari prijatelj. Da je štampao tu brošuru, ja bih sada bio poznat. Umesto toga, on je otštampao „Delo". I to sve iz prijateljstva. Moje slike u Salonu odbijenih ismejalo je devedeset odsto ljudi koji su ih videli. Diran-Rijel izlaže Degaa, Monea, i mog prijatelja Gijomena, ali su odbili da meni daju metar prostora. Čak i vaš brat, gospodine Van Gog, boji se da me izloži u svom mezaninu. Jedini trgovac u Parizu koji se usuđuje da stavi moje slike u izlog jeste Čiča Tangi, a on, siromah, ne bi umeo da proda ni koricu hleba gladnom milionaru.
- Ima li još malo Pomara u toj boci, Sezane? - upita Gogen. - Hvala. Ono što se meni ne sviđa kod Zole jeste to što njegove pralje govore kao prave pralje, ali kad ih napusti, on zaboravi da promeni stil.
- E pa, dosta mi je Pariza. Vraćam se u Eks da tamo provedem ostatak života. Tamo še iz doline diže jedan brežuljak sa koga se vidi cela pokrajina. U Provansi sija jasno sunce. A boje! Kakve boje! Znam jedan komadić zemljišta, blizu samog vrha brežuljka, koji je za prodaju. Pokriven je borovom šumom. Tamo ću sagraditi atelje i zasaditi jabučar. I ogradiću kuću visokom kamenom ogradom. Pomešaću razbijene boce sa cementom i staviti na vrh ograde, da se odbranim od sveta. I nikada neću napustiti Provansu, nikada, nikada!
- Pustinjak, a? - promrmlja Gogen u svoju čašu Pomara.
- Pustinjak iz Eksa. Tako lepa titula! Bolje bi bilo da krenemo u kafanu Batinjol. Do sada su se već svi tamo skupili.

8

Gotovo svi su bili tamo. Lotrek je imao pred sobom gomilu tanjirića toliko visoku da mu je dopirala skoro do brade. Žorž Sera je mirno ćaskao sa Anketenom, mršavim, visokim slikarem koji je pokušavao da kombinuje metod impresionista sa načinom slikanja japanskih reprodukcija. Anri Ruso je vadio kolačiće iz džepa i umakao ih u belu kafu, dok je Teo vodio živu diskusiju sa dvojicom od najmodernijih pariških kritičara.
Batinjol je ranije bio predgrađe na ulazu u Bulevar Kliši, i ruje Eduard Mane skupljao oko sebe srodne duše Pariza. Pre Maneove smrti učenici Batinjolske škole imali su običaj da se sastaju dvaput nedeljno u kafani. Legro, Fanten-Latur, Kurbe, Renoar, svi su se ta sastajali i izlagali svoje teorije o umetnosti, sada su školu preuzeli mlađi ljudi.
Sezan spazi Emila Zolu. On je prišao jednom stolu u dnu kafane, poručio kafu, i sedeo izdvojen od gomile. Gogen predstavi Vincenta Zoli i onda se sruši na stolicu pored Tuluz-Lotreka. Zola i Vincent ostadoše sami za stolom.
- Video sam da ste ušli sa Polom Gogenom, gospodine Van Gog. Bez sumnje je nešto govorio o meni?
- Jeste.
- Šta to?
- Bojim se da ga je vaša knjiga duboko uvredila.
Zola uzdahnu i odgurnu sto malo dalje od kožom tapecirane klupe da bi imao više mesta za svoj ogromni stomak.
- Jeste li ikada čuli za Švajningerov način lečenja? - upita on. - Kažu da, ako čovek ništa ne pije uz jelo, može da oslabi petnaestak kila za tri mešeca.
- Nisam čuo za to.
- Bilo mi je vrlo teško da napišem onu knjigu o Polu Sezanu, ali svaka reč u njoj je istinita. Vi ste slikar. Da li biste falsifikovali portret svog prijatelja samo zato što bi ga istina učinila nesrećnim? Naravno da ne biste. Pol je divan mladić. Godinama mi je bio najmiliji prijatelj. Ali njegova dela su mi prosto-naprosto smešna. Vi znate da smo mi svi u kući tolerantni, gospodine, pa ipak, kad mi dođu prijatelji, moram da zaključam Polove slike u orman da ih ne bi ismejali.
- Ali valjda njegove slike nisu baš tako rđave!
- Još su gore, dragi moj Van Gog, još gore. Niste videli nijednu? Zato i ne verujete. On crta kao dete od pet godina. Dajem vam reč, ja mislim da je on sasvim poludeo.
- Gogen ga poštuje.
- Boli me srce - nastavi Zola - kad gledam kako Sezan traći svoj život na tu fantastičnu modu. Trebalo bi da se vrati u Eks i da preuzme očevo mesto u banci. Na taj način bi nešto postigao u životu. A ovako... jednog dana će se obesiti... kao što sam prorekao u „Delu". Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- Tako? I šta mislite o tome?
- Mislim da je to najbolja knjiga posle Balzaka."
- Da, to je moje remek-delo. Izlazilo je kao podlistak u „Žil Blažu" prošle godine. Dobio sam za njega dosta novaca. A do sada je prodato šezdeset hiljada primeraka. Moj prihod nikada nije bio tako veliki. Dozidaću jedno novo krilo uz moju kuću u Medanu. Knjiga je već izazvala četiri štrajka i pobune u rudarskim oblastima Francuske. „Žerminal" će izazvati gigantsku revoluciju, a kad je izazove - zbogom, kapitalizmu! Šta vi slikate, gospodine... Kako ono reče Gogen da se zovete?
- Vincent Van Gog. Teo Van Gog je moj brat.
Zola ostavi olovku kojom je nešto šarao po ploči stola, i zagleda se u Vincenta.- To je čudno - reč on.
- Šta je čudno?
- Vaše ime. Negde sam ga već čuo.
- Možda ga je Teo pomenuo pred vama.
- Pomenuo ga je, ali nije to. Čekajte! To je bilo... to je bilo... „Žerminal"! Jeste li ikada bili u nekoj rudarskoj oblasti?
- Da. Živeo sam u belgiskoj Borinahi dve godine.
- Borinahi! Mali Vasme! Markas!
Zoline krupne oči iskočiše iz okruglog, bradatog lica.
- Znači, vi ste onaj drugi dolazak Isusa Hrista!
Vincent pocrvene. - Na šta mislite?
- Proveo sam pet nedelja u Borinahi sakupljajući materijal za „Žerminal". Rudari su mi pričali o Hristu-čoveku koji je radio među njima kao propovednik.
- Govorite tiše, molim vas!
Zola prekrsti ruke preko svog debelog stomaka i isturi ga napred.
- Nemojte se stideti, Vincente - reče on. - Ono što ste pokušali da učinite bilo je vrlo značajno. Samo ste izabrali pogrešno sredstvo. Religija nikada neće nikuda dovesti ljude. Samo ljudi niska duha prihvatiće nesreću na ovom svetu za obećanja blaženstva na onome.
- To sam uvideo suviše dockan.
- Proveli ste dve godine u Borinahi, Vincente. Poklanjali ste svoju hranu,novac, odelo. Smrtno ste se umarali. A šta ste za to dobili? Ništa. Nazvali su vas ludakom, i izbacili iz crkve. Kad ste otišli, prilike nisu bile ništa bolje nego kad ste došli.
- Bile su još gore.
- Ali moje sredstvo će pomoći. Pisana reč će izazvati revoluciju. Svaki pismeni rudar u Belgiji i Francuskoj pročitao je moju knjigu. Nema nijedne kafane, nijedne bedne kolibe u celoj pokrajini koja nema bar jedan raskupusan primerak „Žerminala". Onima koji nisu pismeni čitaju drugi po nekoliko puta. Izbila su već četiri štrajka. A izbiće ih još. Cela zemlja se diže. „Žerminal" će stvoriti novo društvo, tamo gde vaša religija ne bi uspela. A šta ja dobijam za naknadu?
- Šta?
- Franke. Hiljade i hiljade franaka. Hoćete li da popijete nešto sa mnom?
Diskusija za Lotrekovim stolom postajala je sve življa. Svi su gledali u tom pravcu.
- Kako napreduje Ma methode, Sera? - upita Lotrek, pućkajući zglobovima prstiju.
Sera se napravi kao da ne primećuje podsmeh. Njegove savršeno lepe crte i miran izraz, kao u maske, nisu delovali kao ljudsko lice, nego kao oličenje muške lepote.
- Izašla je jedna nova knjiga nekog Amerikanca Ogdena Ruda, o prelamanju svetlosti. Mislim da je to korak napred u odnosu na Helmholca i Sevrala, ali ipak ne podstiče onako kao Supervilovo delo. Bilo bi korisno da je svi pročitate.
- Ne čitam knjige o slikarstvu - reče Lotrek. - To ostavljam laicima.
Sera otkopča svoj crno-beli karirani kaput i popravi veliku plavu kravatu sa belim tačkicama.
- I vi ste laik, - reč on - dokle god samo nagađate koje ćete boje upotrebiti.
- Ja ne nagađam. Ja osetim nagonski.
- Nauka je metod, Žorže - umeša se Gogen. - Mi smo postali učeni baveći se problemom boja tokom mnogih godina ispunjenih napornim radom i pokušajima.
- To nije istina, prijatelju moj. Naše vreme teži za objektivnom produkcijom. Dani inspiracije, pokušaja i grešaka bespovratno su prošli.
- Ne mogu da čitam te knjige - reče Ruso. - Od njih me zaboli glava. Posle toga moram da slikam ceo dan da bi me prošla glavobolja.
Svi se nasmejaše. Anketen se okrete Zoli i reče: - Da li ste videli onaj napad na „Žerminal" u večernjim novinama?
- Ne. Šta kažu?
- Kritika vas naziva najnemoralnijim piscem devetnaestog veka.
- To je stara priča. Zar ne mogu da nađu ništa drugo protiv mene?
- Imaju pravo, Zola - reče Lotrek. - Ja mislim da su vaše knjige bludne i bestidne.
- Vi biste svakako morali da poznate bestidnost kad je vidite!
- Sad ste dobili svoje, Lotrek!
- Gargon! - pozva Zola. - Svima po jedno piće.
- Sada smo propali - šapnu Sezan Anketenu. - Kad Emil počne da plaća piće, to znači da ćemo morati da slušamo njegovo predavanje čitav sat.
Kelner donese svima piće. Slikari zapališe lule i primakoše se bliže jedan drugom, obrazujući prisan krug. Gasne svetiljke osvetljavale su sobu svetlim spiralama. Razgovor za okolnim stolovima dopirao je do njih kao jednolično brujanje.
- Ljudi nazivaju moje knjige bestidnim - reče Zola - iz istog razloga iz koga pripisuju bestidnost vašim slikama, Anri. Publika ne može da shvati da u umetnosti nema mesta moralnom ocenjivanju. Umetnost je nemoralna,isto kao i život. Za mene ne postoje bestidne knjige ili slike, postoje samo slabo zamišljena i slabo urađena dela. Tuluz-Lotrekova bludnica je moralna zato što on prikazuje lepotu koja je sakrivena iza njenog spoljašnjeg izgleda, Bugeroova nevina seljančica nemoralna je zato što je toliko sentimentalizovana i toliko sladunjava da se čoveku povraća čim je pogleda.
- Tako je - potvrdi Teo.
Vincent vide da slikari poštuju Zolu, ne zato što je slavan - oni su prezirali obične znake uspeha - nego što se služi jednim sredstvom koje je njima izgledalo tajanstveno i teško. Pažljivo su slušali njegove reči.
- Običan ljudski mozak služi se pojmovima dvojine, svetlost i senka,slatko i kiselo, dobro i zlo. Takva dvojina ne postoji u prirodi. U svetu nema ni dobrog ni zlog, već samo postojanje i delovanje.Kad opisujemo neku radnju, mi opisujemo život, ako tu radnju nazovemo nekim imenom – na primer pokvarenost ili bestidnost - onda zalazimo u oblast subjektivnih predrasuda.
- Ali, Emile, - reče Teo - šta bi narodne mase činile bez moralnih predrasuda?
- Moral je kao Vera - nastavi Tuluz-Lotrek, - uspavljujuće sredstvo, da ljudi zatvore oči i da ne vide svu bedu svog života.
- Vaša amoralnost nije ništa drugo već anarhizam, Zola - reče Sera - i to nihilistički anarhizam. Drugi su to pokušali, ali nije uspevalo.
- Naravno da moramo imati ustaljene pravilnike - složi se Zola. – Opšti napredak zahteva žrtve od pojedinaca. Ja ne zameram moralu, nego samo sramežljivosti koja pljuje na „Olimpiju" i želi da smrvi Mopasana. Kažem vam, moral je danas u Francuskoj potpuno ograničen na erotičnu zonu. Ostavite ljude da spavaju s kim žele, ja ne poznajem neki viši moral od toga.
- To me podseća na jednu večeru koju sam priredio pre nekoliko godina - reče Gogen. - Jedan od ljudi koje sam pozvao reče: „Znate, prijatelju moj, ne mogu da dovodim svoju ženu na te večere kad je vaša ljubavnica prisutna". „Dobro", odgovorih, „večeras ću je poslati nekud napolje". Kad je večera bila završena i kad su svi otišli kući, naša poštovana gospođa, koja je celo veče zevala, prestade da zeva i reče mužu: „Pre nego što legnemo zajedno, hajde da malo pričamo- bezobrazne priče". A muž joj reče: „Večeras ćemo samo pričati. Prejeo sam se".
- To vam sve kazuje! - povika Zola, smejući se glasno.
- Ostavimo etiku za trenutak po strani i vratimo se nemoralnosti u umetnosti - reče Vincent. - Niko nikada nije nazvao moje slike bestidnim, ali me stalno optužuju zbog jedne još veće nemoralnosti, zbog ružnoće.
- To ste dobro rekli, Vincente - reče Tuluz-Lotrek.
- Da, to je za javnost suština novog nemorala - složi se Gogen. - Jeste li videli kako nas je ovog meseca nazvao Mercure de France? Kult ružnoće!
- Istom kritikom sam i ja pogođen - reče Zola. - Jedna kneginja mi je rekla pre neki dan: „Moj dragi gospodine Zola, zašto jedan čovek sa tako izuzetnim talentom kao vi ide po svetu i prevrće kamenje samo da bi video kakve vrste prljavih insekata mile ispod njega?"
Lotrek izvadi jedne stare novine iz džepa.
- Slušajte šta je rekla kritika o mojim slikama na poslednjoj izložbi u Salonu nezavisnih. „Tuluz-Lotreku se može prigovoriti što uživa u tome da prikazuje trivijalnu veselost, prostačke zabave i 'niske tipove'. Izgleda da nema smisla za lepotu čovečjeg lica, za eleganciju oblika, i ljupkost pokreta. Istina je da on slika sa puno ljubavi bića ružno građena, zdepasta i odvratna u svojoj ružnoći, ali od kakve je vrednosti takva izopačenost?"
- Senke Franca Halsa - promrmlja Vincent.
- On je u pravu - reče Sera. - Ako niste izopačeni u svakom slučaju ste zavedeni. Umetnost treba da se bavi apstraktnim stvarima, kao što su boje, crtež, ton. Ne sme se upotrebiti za popravljanje društvenog stanja niti za traženje ružnog. Slikanje mora biti kao muzika, odvojeno od svakidašnjice.
- Viktor Igo je umro lane, - reče Zola - a s njim je umrla i cela jedna civilizacija. Civilizacija lepih gestova, romantičnosti, umetničkih laži i prepredenog izvrdavanja. U mojoj knjizi se zastupa nova civilizacija: nemoralna civilizacija dvadesetog veka. A isto tako i u vašim slikama. Bugero još uvek vuče svoju lešinu ulicama Pariza, ali on se razboleo onog dana kad je Eduard Mane izložio svoj „Doručak na travi", a umro je onog dana kad je Mane završio „Olimpiju". E, sad je i Mane otišao, a takođe i Domije, ali još imamo Degaa, Lotreka i Gogena, da nastave njihovo delo.
- Ubaci i ime Vincenta Van Goga u taj spisak - reče Tuluz-Lotrek.
- Stavi ga na čelo spiska - reče Ruso.
- Eto, Vincente, - reče Zola smejući se - proglašeni ste za pripadnika kulta ružnoće. Prihvatate li to naimenovanje?
- Avaj, - reče Vincent - bojim se da sam takav rođen.
- Hajde, onda, da formulišemo svoj manifest, gospodo - reče Zola. - Prvo, mi smatramo da je svaka istina lepa, ma kako njeno lice izgledalo nakazno. Prihvatamo sve što pruža priroda, bez ikakvog odbacivanja. Verujemo da ima više lepote u surovoj istini nego u lepoj laži, da ima više poetičnosti u prostim, običnim stvarima nego u svim pariškim salonima.Smatramo da je bol dobar, jer je to najdublje od svih ljudskih osećanja. Smatramo da je seks lep, čak i kad je oličen u bludnici ili podvodaču. Mi pretpostavljamo karakter ružnoći, bol lepoti, a surovu, golu stvarnost svetu blagu Francuske. Mi prihvatamo život u potpunosti, ne donoseći nikakve moralne sudove. Smatramo da je prostitutka isto tako dobra kao i grofica, vratarka isto tako dobra kao i general, seljak isto tako dobar kao i ministar, jer svi oni spadaju u okvir prirode i utkani su u potku života.
- Podignimo čaše, gospodo! - uskliknu Tuluz-Lotrek. - Pijmo u čast amoralnosti i kulta ružnoće. Neka on ulepša i obnovi svet!
- Gluposti! - reč Sezan.
- I još jednom „Gluposti"! - reče Žorž Sera.

9

Početkom juna Teo i Vincent su se preselili u svoj novi stan u Ulici Lepik, br. 54, na Monmartru. Kuća je bila sasvim blizu Ulice Laval, trebalo je samo da se popnu Ulicom Monmartr do Bulevara Kliši, pa da onda zaokrenu Ulicom Lepik, pored Mulen de la Galet, u sasvim seoski deo Bite.
Njihov stan bio je na trećem spratu. Sastojao se od tri sobe, ostave i kuhinje. Dnevna soba bila je udobna, sa Teovim lepim nameštajem stila Luj Filip i velikom peći, koja ih je štitila od pariške hladnoće. Teo je imao dara da namesti kuću. Voleo je da sve bude kako treba.Njegova spavaća soba bila je pored dnevne sobe. Vincent je spavao u sobici, iza koje se nalazio njegov atelje - jedna soba obične veličine, sa jednim prozorom.
- Nećeš više morati da ideš u Kormanov atelje, Vincente - reče Teo. Oni su baš premeštali i raspoređivali nameštaj u dnevnoj sobi.
- Ne, hvala bogu. Pa ipak, trebalo bi da naslikam nekoliko ženskih aktova.
Teo namesti sofu uza zid prekoputa Vincentove sobice, i baci kritički pogled po odaji. - Već odavno nisi naslikao jedno potpuno platno u boji, zar ne? - upita on.
- Nisam.
- A zašto?
- Od kakve bi to koristi bilo? Dok ne uspem da nađem prave boje... gde hoćeš da ti stoji ova stolica, Teo? Ispod lampe ili kraj prozora? Ali sada, kada imam svoj sopstveni atelje...
Sutradan Vincent ustade u zoru, namesti nogare, pričvrsti komad platna na okvir, izvadi novu sjajnu paletu koju mu je Teo kupio, i omekša četke.Kad je bilo vreme da Teo ustane, on pristavi kafu i ode do pekare da kupi sveže kifle.
Teo je osećao Vincetovo nemirno raspoloženje za doručkom.
- E pa, Vincente, - reče on - išao si u školu tri meseca. Oh, ne mislim na Kormana. Mislim na školu Pariza! Video si najznačajnije slike koje su naslikane u Evropi za poslednjih trista godine. I sada si spreman da...
Vincent odgurnu upola pojedeni doručak i skoči. - Sada ću početi...
- Sedi. Završi doručak. Imaš dovoljno vremena. Nemaš ni za šta da se brineš. Kupiću ti boje i platna na rasprodaji, tako da ćeš uvek imati dosta pri ruci. Dobro bi bilo i da opraviš zube, hoću da budeš potpuno zdrav. Ali, za ime božje, radi polako i pažljivo!
Kad se Teo vratio kući te večeri, zatekao je Vincenta besnog. Šest godina radio je svoj posao, napredujući, pod najtežim uslovima, sada, kad su mu pružene sve olakšice, suočio se sa ponižavajućom nesposobnošću.
Tek oko deset sati Teo je uspeo da ga umiri. Kad su otišli na večeru,Vincentu se vratilo malo samopouzdanja. Teo je izgledao bled i iscrpen.
Nedelje koje su zatim došle bile su pravo mučenje za obojicu. Kad bi se Teo vratio iz galerije, našao bi Vincenta u jednom od stotinu raznih besova. Jak katanac na Teovim vratima uopšte nije pomogao. Vincent je sedeo na njegovoj postelji do ranih jutarnjih časova, prepirući se s njim. Kad bi Teo zaspao, Vincent bi ga prodrmao za ramena i probudio ga.
- Ne šetaj po sobi, nego sedi mirno bar jedan trenutak - molio ga je jedne noći Teo. -I prestani da piješ taj prokleti apsint. Tako Gogen nije usavršio svoje slikanje. I slušaj me sada, ti prokleti idiote, moraš čekati najmanje godinu dana pre nego što počneš da posmatraš svoje radove kritičkim okom. Kakve koristi imaš od toga što ćeš se razboleti? Slabiš i postaješ nervozan. Znaš i sam da ne možeš naslikati svoje najbolje slike u takvom stanju.
Došlo je pariško leto sa svojim vrućinama. Sunce je pržilo ulice. Ceo Pariz sedeo je pred svojim omiljenim kafanama do jedan-dva sata izjutra, pijuckajući hladna pića. Cveće u Bit Monmartru procvetalo je u hiljadu veselih boja. Sena je vijugala blistajući kroz grad, između drveća i svežih zelenih travnjaka.
Vincent je svakog jutra vezivao na leđa svoje nogare i polazio da traži mesto gde bi slikao. Nikada nije video tako vrelo, tako postojano sunce u Holandiji, niti tako duboke, elementarne boje. Skoro svake večeri stizao bi sa slikanja na vreme da sudeluje u vatrenim diskusijama u mezaninu Gupilove galerije.
Jednog dana Gogen je došao da mu pomogne pri mešanju nekih boja.
- Kod koga kupuješ te boje? - upita on.
- Teo ih kupuje na rasprodaji.
- Trebalo bi da pomažeš Čiča Tangija. Njegove su cene najniže u Parizu, i usto daje na veresiju čoveku kad nema novaca.
- Koje Čiča Tangi? Čuo sam već ranije da ga pominješ.
- Zar se još nisi upoznao s njim? Bože, ne smeš gubiti više ni trenutka.Ti i Čiča ste dva jedina iskrena komunista koja sam ja do sada sreo. Stavi tu svoju divnu kapu od zečjeg krzna. Idemo u Ulicu Klozel.
Dok su zaokretali niz Ulicu Lepik, Gogen mu ispriča istoriju Čiča Tangija. - Pre nego što je došao u Pariz bio je zidar. Mleo je neke boje u Eduardovoj kući, a docnije postao nastojnik negde u Biti. Njegova žena je pazila kuću, a Čiča je počeo da prodaje boje u tom delu grada. Upoznao se sa Pisaroom, Moneom, Sezanom, i pošto su ga oni zavoleli, svi smo počeli da kupujemo boje kod njega. U poslednjoj pobuni prišao je komunistima. Jednog dana, dok je sanjario čuvajući stražu, jedna banda iz Versaja napala je njegovo stražarsko mesto. Siromah čovek nije mogao da puca na ljudska bića. Bacio je pušku. Bio je osuđen da služi dve godine na galijama u Brestu, zbog izdajstva, ali smo ga mi izbavili. Uštedeo je nekoliko franaka i otvorio tu malu radnju u Ulici Klozel. Lotrek mu je fasadu obojio plavom bojom. On je bio prvi čovek koji je izložio Sezanovu sliku. Otada smo svi nosili tamo svoje radove. Ne zato što ih on prodaje. Bože sačuvaj! Vidite, Čiča je veliki ljubitelj umetnosti, ali pošto je siromašan on ne može da kupi slike. Zato ih izlaže u svojoj radnjici, gde može da sedi među njima po ceo dan.
- Misliš li da on ne bi prodao slike ni kad bi za njih dobio dobru cenu?
- Nikada. On uzima samo one slike koje voli,a kada se jedanput veže za neku od njih, ne može da je pusti iz radnje. Bio sam tamo jednog dana kad je ušao neki dobro obučeni čovek. Divio se jednoj Sezanovoj slici i upitao za cenu. Svaki trgovac u Parizu bio bi srećan da je proda za šezdeset franaka. Čiča Tangi je dugo vremena gledao sliku, i onda rekao: „Ah, ovu ovde! To je jedna izuzetno dobra Sezanova slika. Ne mogu da je dam ispod šest stotina franaka". Kad je čovek izleteo napolje, Čiča je skinuo sliku sa zida i držao je pred sobom gledajući je sa suzama u očima.
- Kakve onda imate koristi od toga što izlaže vaše slike?
- Znaš, Čiča Tangi je čudan čovek. Sve što zna o umetnosti to je kako se melju boje. A ipak ima nepogrešivo osećanje za autentično. Ako bude tražio neku tvoju sliku, daj mu je. To će biti tvoj formalni ulazak u parišku umetnost. Evo Ulice Klozel, ovde skrećemo.
Ulica Klozel bila je vrlo kratka, vezivala je Ulicu mučenika i Ulicu Anri Monije. Bila je puna malih radnji, nad kojima su se nalazila dva ili tri sprata stanova, sa belim prozorima. Čiča Tangijeva radnja bila je prekoputa jedne ženske osnovne škole.
Čiča Tangi je baš razgledao neke japanske reprodukcije koje su u to doba ulazile u modu u Parizu.
- Čiča Tangi, doveo sam jednog prijatelja, Vincenta Van Goga. On je vatreni komunista.
- Srećan sam što mogu da vas pozdravim u svojoj radnji - reče Čiča Tangi nežnim, gotovo ženskim glasom.
Tangi je bio omanji čovek debeljušnog lica i setnih očiju kao u vernog psa. Nosio je slamni šešir sa širokim obodom, koji mu je bio natučen do obrva. Imao je kratke ruke, punačke šake, i čupavu bradu. Desno oko je držao poluotvoreno.
- Vi ste zbilja komunista, gospodine Van Gog? - upita on stidljivo.
- Ne znam šta podrazumevate pod komunizmom, Čiča Tangi. Ja smatram da svako mora da radi onoliko koliko može, i to posao koji najviše voli, a za uzvrat da dobije sve što mu je potrebno.
- Vrlo jednostavno! - nasmeja se Gogen.
- Oh, Pole, - reče Čiča Tangi - vi ste radili na Berzi. Novac pretvara ljude u životinje, zar nije tako?
- Da, novac, ali i nedostatak novca.
- Ne, nikada nedostatak novca, samo nedostatak hrane i sredstava za život.
- Tako je, Čiča Tangi - reče Vincent.
- Naš prijatelj Pol - reče Tangi - prezire ljude koji zarađuju novac, a nas prezire zato što ne možemo ništa da zaradimo. Ali ja bih više voleo da pripadam ovoj drugoj vrsti. Svaki čovek koji živi sa više od pedeset santima dnevno, nitkov je.
- Onda se vrlina - reče Gogen - javila kod mene silom prilika. Čiča Tangi, hoćete li da mi date još malo boje na veresiju? Znam da vam dugujem već prilično, ali ne mogu da radim ako...
- Da, Pole, daću vam na veresiju. Kad bih ja imao malo manje poverenja u ljude, a vi malo više, obojica bismo bili srećniji. Gde je nova slika koju ste mi obećali? Možda bih mogao da je prodam i nadoknadim novac za boje.
Gogen namignu Vincentu. - Doneću vam dve, Čiča Tangi, da ih obesite jednu pored druge. A sada, ako hoćete da mi date jednu tubu crne, jednu žute...
- Platite svoj račun i dobićete još boja!
Tri čoveka se istovremeno okrenuše.Gospođa Tangi, zalupivši vratima dnevne sobe, uđe u radnju. Bila je to mršava, mala žena strogog, uskog lica i očiju punih gorčine. Ona besno jurnu na Gogena.
- Zar mislite da mi držimo radnju u dobrotvorne svrhe? Zar mislite da možemo da jedemo Tangijev komunizam? Platite taj račun, lopužo, ili ću vas predati policiji!
Gogen se osmehnu najzanosnije što je mogao, uze gospođu Tangi za ruku i galantno je poljubi.
- Ah, Ksantipo, kako lepo danas izgledate!
Gospođa Tangi nije znala zašto je taj lepi grubijan uvek naziva Ksantipom, ali joj se sviđao zvuk tog imena i bila je polaskana.
- Nemojte misliti da me možete prevariti, vi propalice. Robovala sam celog svog života meljući te prljave boje, a sada dolazite vi da mi ih ukradete.
- Moja divna Ksantipo, ne ljutite se na mene. Vi imate dušu umetnika. Mogu to da vidim na vašem lepom licu.
Gospođa Tangi podiže kecelju kao da je htela da obriše umetničku dušu sa svog lica. - Uh! - povika ona. - Jedan umetnik u porodici je dovoljan. Verovatno vam je rekao da hoće da živi samo sa pedeset santima dnevno. Šta mislite, gde li bi našla tih pedeset santima kad ih ja ne bih zarađivala za njega?
- Ceo Pariz govori o vašoj ljupkosti i vašoj sposobnosti, draga gospođo.
On se ponovo saže i dodirnu usnama njenu naboranu ruku. Ona postade blaža.
- No, vi ste propalica i laskavac, ali možete ovoga puta dobiti malo boje. Samo gledajte da platite svoj račun.
- Za tu ljubaznost, moja divna Ksantipo, naslikaću vaš portret. Jednog dana on će visiti u Luvru i ovekovečiće nas oboje.
Malo zvono na vratima zazvoni. Neki nepoznat čovek uđe. - Ona slika koju imate u izlogu - reče on. - Ona mrtva priroda. Od koga je?
- Od Pola Sezana.
- Sezana. Nikad nisam čuo za njega. Je li za prodaju?
- Ah ne, nažalost, već je...
Gospođa Tangi skide kecelju, gurnu Tangija ustranu i živo priđe čoveku.
- Pa naravno da je za prodaju. To je lepa mrtva priroda, zar ne, gospodine? Jeste li ikada videli tako lepe jabuke? Prodaćemo vam ih jeftino, gospodine, pošto im se divite.
- Koliko?
- Koliko, Tangi? - upita gospođa, sa pretnjom u glasu.
Tangi s mukom proguta. - Tri st...
- Tangi!
- Dve st...
- TANGI!
- U redu, sto franaka.
- Sto franaka? - reče stranac. - Za jednog nepoznatog slikara? Bojim se da je to suviše. Bio sam spreman da platim dvadeset i pet.
Gospođa Tangi izvadi sliku iz izloga.
- Vidite, gospodine, to je velika slika. Ima tu četiri jabuke. Četiri jabuke staju sto franaka. Vi želite da potrošite samo dvadeset pet franaka. Pa zašto onda ne uzmete samo jednu jabuku?
Čovek je jedan trenutak posmatrao sliku, pa onda reče: - Da, to bih mogao da učinim. Isecite ovu jabuku iz slike i ja ću je uzeti.
Gospođa otrča u svoj stan, donese makaze i odseče jednu jabuku. Zamota je u papir, pruži je čoveku i uze dvadeset pet franaka. On izađe iz radnje sa paketom ispod ruke.
- Moj omiljeni Sezan - zavapi Tangi. - Stavio sam ga u izlog da bi ga ljudi mogli pogledati i nastaviti put srećni.
Gospođa stavi isečenu sliku na tezgu.
- Idući put kad neko želi da kupi Sezana, a nema mnogo novaca, prodaj mu jednu jabuku. Uzmi onoliko koliko dobiješ za nju. Ionako ništa ne vrede, on slika toliko jabuka. Nemojte se smejati, Gogene, to isto važi i za vas. Skinuću sa zidova sve vaše slike i prodavaću vaše nage divljakinje po pet franaka komad.
- Moja draga Ksantipo, - reče Gogen - dockan smo se sreli u životu. Da ste vi bili moj ortak na Berzi, do sada bi Francuska banka bila naša.
Kad se gospođa povuče u svoje odaje, Čiča Tangi reče Vincentu: - Vi ste slikar, gospodine? Nadam se da ćete ovde kupovati boje. A možda ćete mi dozvoliti da vidim neke vaše slike?
- Sa najvećim zadovoljstvom. Ovo su divne japanske reprodukcije. Da li su za prodaju?
- Da. Postale su velika moda u Parizu otkako su braća Gonkur počela da ih sakupljaju. One mnogo utiču na naše mlade slikare.
- Sviđaju mi se ove dve. Želeo bih da ih prostudiram. Koliko staju?
- Tri franka komad.
- Uzeću ih. Oh bože, zaboravio sam. Poslednji franak sam potrošio jutros. Gogene, imate li šest franaka?
- Ne budite smešni.
Vincent sa žaljenjem spusti na tezgu dve japanske reprodukcije.
- Bojim se da ću morati da ih ostavim, Čiča Tangi.
Čiča gurnu reprodukcije Vincentu u ruke i pogleda ga sa stidljivim,setnim osmehom na svom neupadljivom licu.
- To vam je potrebno za vaš rad. Molim vas uzmite ih. Platićete mi drugi put.

10

Teo odluči da pozove u goste Vincentove prijatelje. Spremili su četiri tuceta tvrdo kuvanih jaja, doneli krčag piva, i bezbroj činija napunili kolačima. Dim od duvana bio je tako gust u dnevnoj sobi da je Gogen, kada je pokretao svoje ogromno telo iz jednog kraja sobe u drugi, izgledao kao neki okeanski parobrod koji dolazi kroz maglu. Lotrek se smestio u jedno uglu, razbijao jaja o jednu od Teovih omiljenih stolica, i bacao ljuske na tepih. Ruso je bio uzbuđen zbog nekog mirišljavog pisamceta koje je toga dana primio od neke obožavateljke, koja je želela da se upozna s njim. Pričao je tu priču po stoti put, razrogačenih i začuđenih očiju. Sera je baš stvarao neku novu teoriju, i pribio je Sezana uz prozor, objašnjavajući mu je. Vincent je sipao pivo iz krčaga, smejao se Gogenovim bestidnim pričama, čudio se sa Rusoom koja bi to dama mogla da bude, svađao se sa Lotrekom da li se linijama ili tačkama boje može bolje izraziti neka impresija, i najzad izbavio Sezana iz Seraovih kandži.
Soba je htela da se rasprsne od galame. Svi ti ljudi bili su moćne ličnosti, strasni egoisti, i vatreni ikonoklasti. Teo ih je nazivao monomanijacima. Voleli su da se svađaju, da se bore, da psuju, da brane svoje teorije, i da sve ostalo proklinju. Glasovi su im bili jaki i grubi, broj stvari koje su oni mrzeli bio je ogroman. Jedna dvorana dvadeset puta veća od Teove sobe bila bi suviše mala da sadrži dinamičnu snagu tih borbenih, glasnih slikara.
Ta buka u sobi, koja je Vincenta raspaljivala da oduševljeno gestikulira i govori, izazvala je kod Tea strašnu glavobolju. Sva ta vika bila je tuđa njegovoj prirodi. Neobično je voleo sve te ljude u sobi. Zar se nije zbog njih onako mirno, neprekidno borio sa Gupilom? Ali te grube, neotesane ličnosti bile su mu strane. Teo je imao u sebi prilično ženstvenosti. Tuluz-Lotrek, sa svojim uobičajenim sarkastičnim humorom, jedanput je primetio:
„Šteta što je Teo Vincentov brat. Mogao bi da mu bude tako savršena žena".
Teo je smatrao da je isto tako neukusno što on prodaje Bugeroove slike kao što bi bilo neukusno da ih Vincent slika. Pa ipak, ako bude prodavao Bugeroove slike, Valadon će mu dozvoliti da izloži Degaa. Jednog dana će nagovoriti Valadona da mu dozvoli da izloži Sezana, pa onda Gogena ili Lotreka, i najzad, jednog dana u dalekoj budućnosti, i Vincenta Van Goga...
On baci još jedan pogled na bučnu, dimljivu sobu, punu svađe, izvuče se neopaženo kroz prednja vrata, i pođe ka Biti, sam, gledajući pariške svetlosti koje su se prostirale pred njim.
Gogen se svađao sa Sezanom. Mahao je jednim tvrdom kuvanim jajetom i kolačićem u jednoj, a čašom piva u drugoj ruci. Hvalisao se da je on jedini čovek u Parizu koji može da pije pivo dok drži lulu u ustima.
- Vaše slike su hladne, Sezane - vikao je on. - Ledene. Smrzavam se kad ih samo pogledam. Nema ni zrna emocije u svim onim kilometrima platna na koje ste vi nabacali boju.
- Ja ne pokušavam da slikam emocije - odvrati Sezan. - Ostavljam to piscima. Ja slikam jabuke i pejzaže.
- Vi ne slikate emociju zato što ne smete da je slikate. Vi slikate očima, eto čim vi slikate.
- A čime drugi slikaju?
- Svim mogućim stvarima. - Gogen brzo prelete pogledom preko sobe. - Lotrek, na primer, slika slezinom. Vincent slika srcem. Sera slika razumom, to je isto tako rđavo kao slikati očima, a Ruso slika maštom.
- A čime vi slikate, Gogene?
- Ko, ja? Ne znam. Nikad o tome nisam mislio.
- Kazaću vam - reče Lotrek. - Vi slikate svojim polnim organima.
Kad se smeh na račun Gogena stišao,Sera se naže preko divanskog naslona i povika: - Možete se smejati čoveku koji slika razumom, ali pomoću toga sam otkrio kako ću postići da naše slike dvostruko deluju.
- Zar ću morati opet da slušam ispočetka to trabunjanje? – progunđa Sezan.
- Umukni, Sezane! Gogene, skrasi se jednom i ne zauzimaj celu sobu.Ruso, prestani da pričaš tu prokletu priču o svojoj obožavateljki. Lotrek, baci mi jedno jaje. Vincente, mogu li da dobijem jedan kolač? A sada svi slušajte!
- Šta ti je, Sera? Nisam te video tako uzbuđenog otkako je onaj čovek pljunuo na tvoju sliku u Salonu odbijenih.
- Slušajte! Šta je danas slikarstvo? Svetlost. Kakva svetlost? Nijansirana svetlost. Tačke boja koje se slivaju jedna u drugu...
- To nije slikanje, to je poentilizam!
- Za ime božje, Žorže, zar ćeš opet da intelektualiziraš?
- Umukni! Završili smo jedno platno. Šta onda radimo? Predamo ga nekoj budali koja ga stavi u nemoguć zlatan okvir i ubije i poslednji efekat. E pa, ja predlažem da nikada ne pustimo sliku iz ruku dok sami ne stavimo okvir, tako da on postane sastavni deo slike.
- Ali, Sera, završio si suviše brzo. Svaka slika mora da visi u nekoj sobi. A ako je soba pogrešene boje, onda će ubiti i sliku i okvir.
- To je istina, zašto ne bismo obojili sobu da odgovara okviru?
- To je dobra ideja - reče Sera.
- A šta ćemo sa kućom u kojoj je ta soba?
- I sa gradom u kome je ta kuća?
- Oh, Žorže, kakve ti sve proklete ideje ne padaju na pamet!
- Eto posledice slikanja razumom.
- Razlog zašto vi glupaci ne slikate razumom jeste taj što ga nemate!
- Pogledajte Žoržovo lice, svi. Brzo! Ovoga puta se naučnik naljutio, hvala bogu.
- Zašto se vi uvek međusobno svađate? - upita Vincent. - Zašto ne pokušate da sarađujete?
- Ti si komunista u ovoj grupi - reče Gogen. - Hajde, reci nam šta ćemo dobiti ako budemo radili zajedno?
- Dobro, - reče Vincent, ubacujući tvrdo kuvano žumance u usta – kazaću vam. Izradio sam jedan plan. Imamo mnogo nepoznatih veličina. Mane,Dega, Sisli i Pisaro utrli su nam put. Oni su priznati, i njihove slike se izlažu u velikim galerijama. U redu, oni su slikari Velikog bulevara. A mi moramo ići u sporedne ulice. Mi smo slikari Malog bulevara. Zašto ne bismo mogli da izlažemo svoje slike u malim restoranima sporednih ulica, u radničkim restoranima? Svaki od nas bi učestvovao, recimo, sa pet slika. Svako poslepodne stavili bismo ih na neko novo mesto. Prodavali bismo slike za onoliko koliko bi radnici mogli da plate. Povrh toga što bi naše slike stalno bile pred publikom, pružili bismo priliku siromašnim ljudima Pariza da vide dobru umetnost i da kupe lepe slike skoro zabadava.
- Tiens! - uzdahnu Ruso, širom otvorenih očiju od oduševljenja. - To je divno.
- Potrebno mi je godinu dana da svršim jednu sliku - gunđao je Sera. - Zar mislite da ću je prodati nekom prljavom stolaru za pet sua?
- Mogli biste da date svoje male studije.
- Da, ali recimo da restorani neće da prime naše slike?
- Sigurno će ih uzeti.
- Zašto ne bi? Ništa ih ne košta, a ulepšava im restoran.
- Kako bismo to uradili? Ko će naći restoran?
- Sve sam to uredio - povika Vincent. - Čiča Tangi će biti naš menadžer. On će naći restoran, obesiti slike, i uzimati novac.
- Naravno. On je pravi čovek za to.
- Ruso, budite dobri i trknite do Čiča Tangija. Kažite mu da nam je potreban zbog važnog posla.
- Na mene ne računajte u toj stvari - reče Sezan.
- Šta ti je? - upita Gogen. - Bojiš li se da se tvoje lepe slike ne uprljaju pogledima radnika?
- Nije to. Vraćam se u Eks krajem meseca.
- Pokušajte samo jedanput, Sezane - navaljivao je Vincent. - Ako ne bude uspelo, ništa nećete izgubiti.
- E pa, dobro.
- Kada završimo sa restoranima, - reče Lotrek - mogli bismo početi sa javnim kućama. Poznajem skoro sve madames na Monmartru. One imaju bolje mušterije, i ja mislim da bismo postigli više cene.
Čiča Tangi uđe trčeći, sav uzbuđen. Ruso mu je objasnio samo u najgrubljim crtama u čemu je stvar. Njegov okrugli slamni šešir beše mu se nakrivio na glavi, a malo ružno lice sijalo mu se od živog uzbuđenja.
Kad je čuo kakav je plan, on uzviknu: - Da, da, ja znam pravo mesto. Restoran Norven. Vlasnik je moj prijatelj. Njegovi su zidovi goli, i on će biti srećan. Kad tamo završimo, znam jednog drugog u Ulici Pjer... Oh, ima hiljada restorana u Parizu.
- Kad će se održati prva izložba kluba sa Malog bulevara? - upita Gogen.
- Zašto da odgađamo? - predloži Vincent. - Zašto ne bismo sutra?
Tangi poče da skače na jednoj nozi, skide šešir, a onda ga opet nabi na glavu.
- Da, da, sutra! Donesite mi svoje slike sutra ujutru. Posle podne obesiću ih u restoranu Norven.
A kad ljudi budu došli na večeru, mi ćemo izazvati senzaciju. Prodavaćemo slike kao svećice na Uskrs. Šta mi to dajete? Čašu piva? Dobro! Gospodo, popijmo za Komunistički umetnički klub Malog bulevara. Neka njegova prva izložba predstavlja uspeh!

11

Čiča Tangi zakuca na vrata Vincentovog stana sutradan ujutru.
- Obišao sam već i druge da im kažem - reče on. - Možemo da izložimo u restoranu Norven samo pod uslovom da tamo večeramo.
- U redu.
- Dobro. I drugi su se složili. Ne možemo da obesimo slike pre pola pet. Možete li doći u moju radnju u četiri sata? Svi ćemo poći zajedno.
- Biću tamo.
Kad je Vincent stigao u plavu radnju u Ulici Klozel, Čiča Tangi je već tovario slike na ručna kolica. Ostali su sedeli unutra, pušeći i raspravljajući o japanskim reprodukcijama.
- Alors, - povika Čiča - spremni smo.
- Smem li da vam pomognem, Čiča Tangi? - upita Vincent.
- Ne, ne, ja sam menadžer.
On odgurnu kolica na sredinu ulice i poče polako da se penje uzbrdo.Slikari su išli iza njega, dvojica po dvojica. Prvi su išli Gogen i Lotrek, voleli su da budu zajedno zbog toga što su predstavljali smešan prizor. Sera je slušao Rusoa, koji je bio sav uzbuđen zbog drugog mirišljavog pisma koje je primio to poslepodne. Vincent i Sezan, koji se beše natmurio i neprestano mumlao neke nejasne reči kao „dostojanstvo" i „pristojnost", završavali su povorku.
- Čekajte, Čiča Tangi, - reče Gogen kada su zaokrenuli i pošli uz brežuljak - kolica su teška, natovarena besmrtnim remek-delima. Pustite da ih ja malo guram:
- Ne, ne - povika Čiča Tangi, trčeći napred. - Ja sam barjaktar ove revolucije. Kad prva puška opali, ja ću pasti.
Smešan su prizor pružali ti tako različiti, čudnovato obučeni ljudi, koji su išli sredinom ulice iza jednih prostih kolica. Nisu se ljutili na svet koji je buljio u njih. Smejali su se i razgovarali u najboljem raspoloženju.
- Vincente, - povika Ruso - jesam li vam pričao o pismu koje sam primio danas posle podne? Opet je namirisano. Od iste gospođe.
On dotrča do Vincenta, mašući rukama, ponovo pričajući istu onu beskonačnu priču. Kad je najzad završio i vratio se Serau, Lotrek pozva Vincenta.
- Znate li ko je ta Rusoova gospođa? - upita on.
- Ne. Kako bih mogao da znam?
Lotrek se nasmeja. - To je Gogen. On želi da obraduje Rusoa ljubavnom aferom. Jadnik, nije nikada imao ženu. Gogen će ga kljukati namirisanim ljubavnim pismima dva meseca, a zatim će ga pozvati na sastanak. Obući će se u žensko odelo i naći će se sa Rusoom na Monmartru, u jednoj sobi koja ima rupice da se može viriti unutra. Svi ćemo biti tamo i gledaćemo kroz rupice kako Ruso prvi put leže sa ženom. Biće izvanredno.
- Gogena, ti si pravi sotona.
- Oh, mani, Vincente - reče Gogen. - Ja mislim da je to divna šala.
Najzad su stigli u restoran Norven. Bilo je to jedno skromno mestašce, ututkano između jedne vinare i skladišta za konjsku opremu. Fasada je bila obojena žutom bojom, a zidovi unutra bili su svetloplavi. U odaji je bilo dvadesetak stolova sa crveno-belim kariranim stolnjacima. U dnu, kraj kuhinjskih vrata, stajala je visoka tezga za vlasnika.
Čitav sat slikari su se svađali oko toga koje slike treba da budu obešene jedna pored druge. Čiča Tangi je bio sasvim zbunjen. Vlasnik je počinjao da se ljuti, jer se čas večere približavao, a u restoranu je vladao pravi haos. Sera nije hteo da dozvoli da se njegove slike uopšte obese, jer bi plavo obojeni zid ubio boju njegovog neba. Sezan nije dozvoljavao da njegova mrtva priroda visi pored Lotrekovih „bednih plakata", a Ruso je bio uvređen zbog toga što su njegove slike hteli da stave u dno sale, blizu kuhinje. Lotrek je navaljivao da jednu od njegovih slika obese u nužniku.
- To je trenutak kada čovek najviše razmišlja - reče on.
Ciča Tangi priđe Vincentu sav očajan. - Evo - reče on. - Uzmite ova dva franka, dodajte još malo, i izgurajte ih sve prekoputa u bar. Kad bih imao samo petnaest miuta, mogao bih da završim.
Podvala je uspela. Kad su se vratili u restoran, izložba je bila uređena. Prestali su da se svađaju i seli su za jedan veliki sto pored ulaznih vrata. Čiča Tangi je namestio natpise svuda po zidovima.
OVE SLIKE SU ZA PRODAJU, JEFTINO OBAVEŠTENJA KOD VLASNIKA.
Bilo je pola šest. Večera se nije služila pre šest sati. Ljudi su bili uzbuđeni kao učenice. Svakiput kad bi se vrata otvorila, sve bi se oči pune nade uperile u njih.
Norvenove mušterije nisu nikad dolazile pre šest sati.
- Pogledaj Vincenta - šapnu Gogen Serau. - Nervozan je kao primadona.
- Znaš šta, Gogene, - reče Lotrek - kladim se s tobom u večeru da ću ja prodati sliku pre tebe.
- Primam.
- Sezane, a tebi nudim tri prema jedan - reče Lotrek.
Sezan pocrvene na tu uvredu, a svi se nasmejaše.
- Zapamtite - reče Vincent. - Čiča Tangi će prodavati. Neka niko ne pokušava da se cenjka sa kupcima.
- Zašto ne dolaze? - upita Ruso. - Već je kasno.
Što se kazaljka više približavala broju šest, grupa je postajala sve uznemirenija. Na kraju zadirkivanja prestadoše. Ljudi nisu skidali očiju sa vrata. Sve ih obuze osećanje napetosti.
- Nisam se ovako osećao ni kada sam izlagao sa „Nezavisnima" pred svim pariškim kritičarima - promrmlja Sera.
- Gledaj! Gledaj! - prošaputa Ruso - onaj čovek što prelazi ulicu. On dolazi ovamo. On je gost.
Čovek prođe pored Norvena i nestade. Sat na zidu otkuca šest puta. Na poslednji otkucaj vrata se otvoriše ijedan radnik uđe. Bio je bedno odeven. Linije umora ocrtavale su mu se na ramenima i leđima.
- Sada, - reče Vincent - sada ćemo videti.
Radnik se odvuče do jednog stola u drugom kraju sobe, baci kapu na vešalicu i sede. Šestorica slikara su ga napregnuto posmatrala. Čovek pogleda jelovnik, poruči plat du jour, i idućeg trenutka je već srkao svoju supu velikom kašikom. Nije ni digao pogleda sa tanjira.
- Tiens, - reče Vincent, - c 'est curieux.
Dva limarska radnika uđoše. Vlasnik im nazva dobro veče. Oni klimnuše glavom, sedoše na najbliže stolice, i smesta zapodenuše žučnu raspravu oko nečeg što se dogodilo toga dana.
Restoran se polako punio. Nekoliko žena dođe sa muškarcima. Izgledalo je da svako ima svoj redovan sto. Prvo što bi pogledali bio je jelovnik, a kada bi ih kelner poslužio, tako bi se zaneli u jelo da se ne bi ni osvrnuli. Posle večere zapalili bi svoje lule, ćaskali, razvili svoje večernje novine, i čitali.
- Žele li gospoda da im sada donesem večeru? - upita kelner oko sedam sati.
Niko ne odgovori. Kelner ode. Neki čovek i žena uđoše.
Dok je bacao svoj šešir na vešalicu, čovek primeti Rusoovog tigra koji je virio iz džungle. On ga pokaza svojoj prijateljici.Za slikarskim stolom svi zaustaviše disanje. Ruso se pridiže sa stolice. Žena nešto reče tihim glasom i nasmeja se. Oni sedoše i približivši glavu uz glavu, počeše halapljivo da gutaju večeru.
U četvrt do osam kelner bez pitanja donese supu. Niko je i ne okusi. Kad se ohladila, kelner je odnese. On donese plat du jour. Lotrek poče da crta nešto viljuškom po sosu.Samo je Ruso mogao da jede. Svi, pa čak i Sera, iskapiše svoje čaše kiselog vina. U restoranu je bilo toplo od mirisa hrane, od zadaha ljudi koji su ceo dan radili i znojili se na vrelom suncu.
Jedan po jedan, gosti platiše račun, odgovoriše na učtivo „Laku noć" vlasnikovo, i izađoše.
- Žao mi je, gospodo, - reče kelner - ali već je pola devet, i mi zatvaramo.
Čiča Tangi skide sa zidova slike i iznese ih na ulicu.A onda pođe gurajući kolica kroz sumrak koji se polako spuštao.

12

Duh starog Gupila i strica Vincenta Van Goga zauvek je iščezao iz galerija. Umesto toga slike su počele da se prodaju kao i svaka druga roba, na primer cipele ili haringe. Tea su neprestano gonli da što više zaradi, a da prodaje slabije slike.
- Slušaj, Teo, - reče Vincent - zašto ne napustiš Gupila?
- Drugi trgovci umetničkim predmetima su isto tako rđavi – umorno odgovori Teo. - Osim toga, tamo sam već tako dugo. Bolje bi bilo da ne menjam mesto.
- Moraš ga promeniti. Ja to ne tražim od tebe! Svakim danom si sve nesrećniji tamo. Ne misli na mene! Ja ću lako otići ako zatreba. Teo, ti si najpoznatiji i najomiljeniji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. Zašto ne otvoriš sopstvenu radnju?
- Oh, bože, zar ćemo opet početi istu priču?
- Slušaj, Teo. Imam divnu ideju. Otvorićemo komunističku radnju sa umetničkim predmetima. Svi ćemo ti dati svoje slike, a od onog što dobiješ za njih živećemo svi zajedno. Možemo da sakupimo dovoljno novaca da otvorimo jednu malu radnju u Parizu, a uzećemo kuću negde na selu, gde ćemo svi živeti i raditi. Portije je prodao Lotrekovu sliku pre neki dan, a Čiča Tangi je prodao nekoliko Sezanovih. Siguran sam da ćemo zainteresovati mlade pariške kupce slika. A ne bi nam bilo potrebno mnogo novaca da održavamo tu kuću na selu. Svi bismo živeli zajedno, skromnim životom, umesto da držimo tuce stanova u Parizu.
- Vincente, strašno me boli glava. Pusti me sada da legnem, hoćeš li?
- Ne, možeš da spavaš u nedelju. Slušaj, Teo... kuda ideš? U redu, svuci se ako hoćeš, ali ja ću ipak da ti govorim. Evo, sešću kraj uzglavlja. Dakle, ako si nesrećan kod Gupila, i svi mladi slikari Pariza pristaju, i možemo da sakupimo zajedno malo novaca...
Sutradan uveče sa Vincentom su došli Čiča Tangi i Lotrek. Teo se nadao da će Vincent da provede veče van kuće. Sitne oči Čiča Tangija igrale su od uzbuđenja.
- Gospodine Van Gog, gospodine Van Gog, to je divna ideja! To morate da učinite. Ja ću napustiti radnju i preseliću se s vama u selo. Ja ću mleti boje, razapinjati platna, i praviti okvire. A tražim samo stan i hranu.
Teo s uzdahom pusti knjigu.
- Odakle ćemo nabaviti novac za to preduzeće? Novac da otvorimo radnju, da zakupimo kuću, i da hranimo sve te ljude?
- Evo, poneo sam ga sa sobom! - povika Čiča Tangi. - Dvesta dvadeset franaka. Sve što sam do sada uštedeo. Uzmite ga, gospodine Van Gog. To će nam pomoći da osnujemo koloniju.
- Lotrek, vi ste pametan čovek. Šta kažete na sve ove gluposti?
- Ja mislim da je to odlična ideja. Kako stvari sada stoje, mi ne samo što se borimo sa celim Parizom nego i između sebe. Kad bismo predstavljali jedan ujedinjeni front...
- Dobro, vi ste bogati. Hoćete li da nam pomognete?
- A, ne. Ako bi to bila kolonija koju bi neko izdržavao,onda bi izgubila svoju svrhu. Ja ću dati dvesta dvadeset franaka, isto kao i Čiča Tangi.
- To je ludačka ideja! Da svi vi imate bar malo pojma o poslovnim stvarima...
Čiča Tangi pritrča Teu i zgrabi ga za ruku.
- Moj dragi gospodine Van Gog, preklinjem vas ne nazivajte to ludačkom idejom. Vi morate, vi prosto-naprosto morate...
- Sada više nema izvlačenja, Teo - reče Vincent. - Uhvatili smo te! Mi ćemo pronaći novac i proglasiti te za našeg gospodara. Rekao si zbogom Gupilu. S tim je svršeno. Sada si upravitelj Komunističke umetničke kolonije.
Teo pređe rukom preko očiju.
- Već vidim sebe kako upravljam čoporom divljih životinja.
Kad se Teo iduće večeri vratio kući, zatekao je sobu prepunu uzbuđenih slikara. Vazduh je bio plav od smrdljivo duvanskog dima, i uzburkan od glasnih, buntovnih glasova. Vincent je sedeo na jednom lomnom stočiću usred sobe, kao ceremonijalmajstor.
- Ne, ne! - vikao je on. - Neće biti plate. Nikakav novac. Uopšte nećemo viđati novac po godinu dana. Teo će prodavati slike, a mi ćemo dobijati hranu, stan i materijal.
- A šta će biti sa ljudima čije se slike ne budu prodavale? - upita Sera. - Koliko ćemo vremena da ih izdržavamo?
- Dokle god budu hteli da ostanu s nama i da rade.
- Divno - progunđa Gogen. - Svi amateri Evrope doći će na naš prag.
- Evo gospodina Van Goga! - povika Čiča Tangi, spazivši Tea, koji je stajao naslonjen na dovratak. - Triput „hura" za našeg upravitelja!
- Hura za Tea! Hura za Tea! Hura za Tea!
Svi su bili strašno uzbuđeni. Ruso je hteo da zna da li će moći da daje časove violine u koloniji. Anketen je rekao da duguje kiriju za tri meseca,i da bi bilo dobro da nađu kuću što pre. Sezan je zahtevao da se čoveku dozvoli da troši svoj novac ako ga ima. Vincent je vikao: - Ne, to bi uništilo naš komunizam. Mi sve moramo deliti, i to deliti podjednako. - Lotrek je hteo da zna da li će moći da drži žene u kući. Gogen je insistirao na tome da svako mora da priloži bar dve slike mesečno!
- Onda ja ne pristupam! - povika Sera. - Ja mogu da naslikam samo jednu veliku sliku godišnje.
- A šta će biti sa materijalom? - upita Čiča Tangi. - Da li ću svima davati nedeljno istu količinu boje i platna?
- Ne, ne, naravno da nećete - vikao je Vincent. - Svako će dobiti onoliko materijala koliko mu je potrebno, ni manje ni više. Isto kao i hranu.
- Da, ali šta će biti s ostatkom novca? Kad počnemo da prodajemo svoje slike? Ko će uzimati zaradu?
- Niko neće uzimati zaradu - reče Vincent. - Čim budemo imali malo ušteđenog novca, otvorićemo galeriju u Bretanji. Zatim ćemo otvoriti drugu, u Provansi. I uskoro ćemo imati galerije po celoj zemlji, i putovaćemo iz jednog mesta u drugo.
- A ko će plaćati vozne karte? Da li će i to ići iz dobiti?
- Da, i koliko ćemo moći da putujemo? Ko će to odlučivati?
- Recimo da ima suviše slikara za jednu kuću u punoj sezoni? Ko će ostati napolju, možete li to da mi kažete?
- Teo,Teo, ti ćeš upravljati tim poslom. Sve nam reci. Može li svako da se pridruži? Je li broj članova ograničen? Da li ćemo morati da slikamo prema nekom sistemu? Da li ćemo imati modele tamo u kući?
U zoru se sastanak završio. Ljudi sa donjeg sprata bili su potpuno iscrpeni od udaranja drškom metle u tavanicu. Teo je legao da spava u četiri, ali su se Vincent, Čiča Tangi i još nekolicina najoduševljenijih sakupili oko njegove postelje i terali ga da podnese ostavku kod Gupila idućeg prvog.
Kako su nedelje prolazile, uzbuđenje je sve više raslo. Umetnički svet Pariza podelio se u dva tabora. Priznati slikari govorili su o tim ludacima, braći Van Gog. Svi ostali su neprekidno raspravljali o novom pokušaju.
Vincent je govorio i radio kao lud, i noću i danju. Bilo je hiljadu detalja koje je trebalo završiti: kako će dobiti novac, gde će smestiti radnju, kako će naplaćivati slike, koji ljudi mogu da stupe u koloniju, ko će voditi kuću na selu i kako. Teo je, i protiv svoje volje, pao u neko grozničavo uzbuđenje. Stan u Ulici Lepik bio je svake večeri prepun. Novinari su dolazili da bi dobijali materijal za članke. Umetnički kritičari su dolazili da raspravljaju o novom pokretu. Slikari iz cele Francuske vraćali su se u Pariz da se upišu u organizaciju.
Ako je Teo bio kralj, Vincent je bio kraljevski organizator. Sastavio je bezbroj planova, ustava, budžeta, molbi za novac, zbornika zakona i pravilnika, izjava za novine, brošura preko kojih će upoznati Evropu sa ciljevima Komunističke umetničke kolonije.
Bio je tako zauzet da je zaboravio da slika.
Skoro tri hiljade franaka ušlo je u blagajnu organizacije. Slikari su prilagali svaki franak koga su mogli da se liše. Ulični vašar održan je na Bulevaru Klipi, i svaki čovek je hvalio svoje slike. Pisma su stizala iz cele Evrope, ponekad se u njima nalazila isprljana i izgužvana novčanica od jednog franka. Parižani koji su voleli umetnost dolazili su im u stan, tu ih je obuzimalo oduševljenje za nov pokret, i oni su pre odlaska bacali novac u otvorenu kutiju. Vincent je bio sekretar i blagajnik.
Teo je uporno tvrdio da pre nego što počnu moraju imati pet hiljada franaka. On je našao jednu radnju u Ulici Tronšet, za koju je smatrao da se nalazi na dobrom mestu, a Vincent je otkrio jednu divnu staru zgradu u šumi Sen Žermen-an-Lej, koja se mogla dobiti skoro zabadava. Slike umetnika koji su želeli da se pridruže pokretu neprestano se pristizale u stan u Ulici Lepik, tako da čovek više nije mogao da se okrene. Stotine i stotine ljudi ulazile su u mali stan i izlazile iz njega. Svađali su se, borili, psovali, jeli, pili i besno mlatarali rukama. Teo je dobio poruku da se seli iz stana.
Posle mesec dana nameštaj Luj Filip bio je sav uništen.
Vincent nije imao vremena ni da misli na paletu. Trebalo je pisati pisma, intervjuisati ljude, razgledati kuće, raspaljivati oduševljenje kod svakog novog slikara i amatera koji bi naišao. Govorio je sve dok nije promukao. Neka grozničava energija pojavila mu se u očima. Neuredno se hranio, a gotovo nikada nije nalazio vremena za spavanje. Večito je išao, išao, išao.
Početkom proleća, pet hiljada franaka bilo je sakupljeno. Teo je podneo ostavku Gupilu prvog u mesecu. Odlučio je da uzme onu radnju u Ulici Tronšet. Vincent je dao malu kaparu za kuću u Sen Žermenu. Listu članova sa kojima će se kolonija otvoriti sastavili su Teo, Vincent, Čiča Tangi, Gogen i Lotrek. Od hrpe slika, nagomilanih u stanu, Teo je izabrao one koje će izložiti na prvoj izložbi. Ruso i Anketen su se žučno raspravljali oko toga ko će ukrasiti unutrašnjost radnje, a ko će je dekorisati spolja. Teo se više nije ljutio što ga ne puštaju da spava. Sada je bio isto onako oduševljen kao Vincent u početku. Grozničavo je radio da sve organizuje, kako bi se kolonija mogla otvoriti u leto. Vodio je beskrajne rasprave sa Vincentom o tome da li druga kuća treba da bude na Atlantskom Okeanu ili na Sredozemnom Moru.
Jednog jutra Vincent je otišao da spava u četiri sata ujutru, potpuno iscrpen. Teo ga nije budio. Spavao je do podne, i ustao osvežen. Ušao je u svoj atelje. Platno na nogarima bilo je staro već više nedelja. Boje na platnu bile su suve, ispucale, pokrivene prašinom. Tube su bile razbacane po ćoškovima. Četke su ležale unaokolo natopljene starom bojom. Jedan unutrašnji glas ga tiho upita: „Jedan trenutak, Vincente. Jesi li ti slikar? Ili si komunistički organizator?"
On odnese gomilu razbacanih slika u Teovu sobu i naslaga ih na postelju. U ateljeu je ostavio samo svoje slike. Prislonio ih je sve na nogare, jednu po jednu, grizući nokte dok je buljio u njih.
Da, napredovao je. Polako, polako, njegove boje su postajale sve svetlije, težile su ka nekoj kristalnoj svetlosti. Više nisu bile imitacija. Tragovi njegovih prijatelja više se nisu mogli naći na slikama. Prvi put je primetio da razvija jednu sasvim individualnu vrstu tehnike. Tako nešto nikada nije video. Nije čak ni znao kako je do toga došlo.On je filtrirao impresionizam kroz svoju sopstvenu prirodu, i bio je na samoj granici da postigne jedan vrlo čudan način izražavanja. A onda se najedanput zaustavio.
On namesti svoje poslednje slike na nogare. Odjednom, zamalo što ne uskliknu... Izgleda da je uhvatio nešto! Njegove slike počele su da pokazuju jedan određeni metod, jedan nov napad oružjem koje je iskovao preko zime.
Mnoge nedelje odmora omogućile su mu da sada jasno sagleda svoja dela. Video je da razvija jednu sopstvenu impresionističku tehniku.
On se pogleda u ogledalo. Trebalo je da podseče bradu, da se ošiša,košulja mu je bila prljava, a pantalone su visile kao meka krpa. On izglača odelo vrućom peglom, obuče Teovu košulju, uze novčanicu od pet franaka iz kase i ode do berberina. Kad se potpuno uredio, on zamišljeno dođe u Gupilovu galeriju na Bulevaru Monmartr.
- Teo, - reče - možeš li časkom da izađeš sa mnom?
- Šta se desilo?
- Uzmi šešir. Ima li u blizini neka kafana gde nas niko ne bi mogao da nađe?
Oni sedoše u jedan povučen ugao u dnu kafane. Teo reče: - Znaš li, Vincente, da je ovo prvi put posle mnogo meseci što s tobom razgovaram nasamo?
- Znam, Teo. Bojim se da sam bio neka vrsta budale.
- Kako to?
- Teo, reci mi iskreno da li sam ja slikar? Ili sam komunistički organizator?
- Šta hoćeš time da kažeš?
- Tako sam bio zauzet organizovanjem kolonije da nisam imao vremena da slikam. A kad jednom počnemo da radimo u našoj kući, neću nikada imati vremena za slikanje.
- Razumem.
- Teo, ja hoću da slikam. Nisam radio ovih sedam godina samo zato da postanem menadžer drugim slikarima. Kažem ti, zaželeo sam se četaka. Teo, tako sam se zaželeo da bih bio u stanju da pobegnem iz Pariza idućim vozom.
- Ali, Vincente, sada, pošto smo sve...
- Rekao sam ti da sam bio budala. Teo, možeš li da saslušaš jednu ispovest?
- Da?
- Smuči mi se kad pogledam sve te slikare, umoran sam od njihovih razgovora, od njihovih teorija, od njihovih beskrajnih svađa. Oh, ne moraš da se smešiš, znam da sam dao svoj udeo u borbi. U tome i jeste stvar. Kako je ono Mov imao običaj da kaže? „Čovek može ili da slika ili da govori o slikarstvu, ali ne može obe stvari da radi istovremeno". Dakle, Teo, jesi li me izdržavao sedam godina samo da bi me slušao kako svečano izlažem ideje?
- Ti si mnogo učinio za koloniju, Vincente.
- Da, ali sada kada smo spremni da se preselimo,ja sam shvatio da ne želim da idem. Tamo ne bih mogao da živim i da radim. Teo, pitam se da li ćeš me razumeti... ali siguran sam da hoćeš. Kad sam bio u Brabantu i u Hagu, smatrao sam sebe za važnu ličnost. Bio sam usamljen čovek koji se bori protiv celog sveta. Bio sam slikar, jedini živi slikar. Sve što sam slikao imalo je izvesnu vrednost. Znao sam da imam mnogo sposobnosti i nadao sam se da će svet reći: „On je odličan slikar".
- A sada?
- Avaj, sada sam samo jedan od mnogih. Ima stotine slikara oko mene.Vidim svoje karikature na sve strane. Seti se samo svih onih bednih slika u tvome stanu što su ih poslali slikari koji hoće da stupe u koloniju. I oni misle da će postati veliki slikari. Pa, možda sam je isti kao i oni. Otkud znam? Čime sad da podstičem svoju odvažnost? Pre nego što sam došao u Pariz, nisam znao da pošto je beznadežne budale koje obmanjuju sebe celog života. Sada znam. I to me boli.
- To nema nikakve veze s tobom.
- Možda nema. Ali nikada neću moći da ugušim tu malu klicu sumnje.Kad sam sam na selu, zaboravljam da se svakog dana slikaju hiljade slika. Zamišljam da je moja jedina, i da je to divan poklon svetu. Nastavio bih da slikam čak i kad bih znao da je moje delo užasno, ali ta... ta umetnička iluzija... pomaže. Razumeš li?
- Razumem.
- Osim toga, ja nisam gradski slikar. Ja ne spadam ovamo. Ja sam seljački slikar. Hoću da se vratim u svoja polja. Hoću da nađem sunce koje će biti tako vrelo da će izgoreti u meni sve osim želje za slikanjem!
- Znači... ti hoćeš da... napustiš... Pariz?
- Da, moram.
- A šta će biti sa kolonijom?
- Ja ću se izgubiti. Ali ti moraš da nastaviš.
Teo odmahnu glavom. - Ne, bez tebe neću.
- Zašto?
- Ne znam. Radio sam to samo zbog tebe... zato što si ti to želeo.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina.
- Još nisi dao ostavku, Teo?
- Ne. Trebalo je da je dam prvoga.
- Mogli bismo da vratimo novac ljudima,koji su ga dali?
- Da... Kad nameravaš da pođeš?
- Kad izbistrim svoju paletu.
- Razumem.
- Onda ću otići. Na jug, verovatno.Ne znam kuda. Da budem sam. I da slikam, slikam, slikam. Sasvim sam.
On prebaci ruku Teu preko ramena s nezgrapnom nežnošću.
- Teo, reci mi da me ne prezireš što sve ovako odbacujem kada si ti toliko žrtvovao za mene?
Teo se osmehnu sa beskrajnom tugom. On uhvati ruku koja mu je ležala na ramenu i potapša je.
- ...Ne... ne, naravno da te ne prezirem. Ja razumem. Mislim da imaš pravo. E pa, stari moj... bolje bi bilo da popiješ to piće. Moram da se vratim u radnju.

13

Vincent je radio još mesec dana, ali mada je njegova paleta bila sada skoro isto tako čista i svetla kao u njegovih prijatelja, izgledalo mu je da još nije dostigao onaj oblik izražavanja koji je želeo. U početku je mislio da je to zbog njegovog nespretnog crtanja, pa je pokušao da slika polako i hladnokrvno. Pedantni proces stavljanja boja bio je za njega pravo mučenje. Ali je još gore bilo kada bi posle toga pogledao platno. Pokušao je da sakrije poteze četkom na uglačanim površinama, pokušao je da radi tankim slojem boje umesto bogatim mlazevima. Ali izgleda da ništa nije pomagalo. Stalno je osećao da pipa u mraku tražeći sredstvo izražavanja koje neće biti jedinstveno, već će mu omogućiti da kaže sve ono što je želeo. A nikako nije mogao da ga uhvati.
- Ovoga puta sam ga skoro uhvatio - promrmlja on jedne večeri u stanu. - Skoro, ali ne sasvim. Kad bih samo mogao da pronađem šta mi to stoji na putu.
- Mislim da bih ti ja mogao reći - primeti Teo, uzimajući sliku od brata.
- Možeš li? Šta je to?
- To je Pariz.
- Pariz?
- Da. Pariz je bio tvoja škola. Dokle god ostaneš ovde, nećeš biti ništa drugo nego učenik. Sećaš li naše škole u Holandiji, Vincente? Učili smo kako su drugi ljudi radili, i kako treba da se radi, ali u stvari nikad sami nismo ništa učinili.
- Misliš li da mi se predmeti ovde ne sviđaju?
- Ne, mislim da ne možeš da se oslobodiš svojih učitelja. Biću strašno usamljen bez tebe, Vincente, ali znam da moraš da ideš. Negde na ovom svetu mora da postoji mesto koje će biti samo tvoje. Ne znam gde je ono, ti treba sam da ga pronađeš. Ali moraš da se otrgneš od škole pre nego što dostigneš zrelost.
- Znaš li, stari moj, na koju sam zemlju mnogo mislio u poslednje vreme?
-Ne.
- Na Afriku.
- Afriku! Zaista?
- Da. Mislio sam na žarko sunce koje sija za vreme ove proklete duge i hladne zime. Tamo je Delakroa našao svoje tonove, a ja ću možda naći sebe.
- Afrika je daleko, Vincente - reče Teo zamišljeno.
- Teo, željan sam sunca. Željan sam ga, sa svom njegovom užasnom vrelinom i snagom. Cele zime sam osećao kako me ono vuče prema jugu,kao neki ogroman magnet. Dok nisam otišao iz Holandije, nisam ni znao da postoji nešto kao sunce. A sada znam da slikanje ne može postojati bez njega. Možda je ono što treba da me dovede do zrelosti baš to vrelo sunce. Smrzao sam se do kostiju od pariške zime, Teo,i čini mi se da je malo te hladnoće prešlo na moju paletu i na moje četke. Nikada nisam bio čovek koji prilazi stvarima sa pola srca, kad afričko sunce bude isteralo iz mene hladnoću, i zapalilo moju paletu...
- Hm, hm, - reče Teo - moraćemo da razmislimo o tome. Možda si u pravu.
Pol Sezan je priredio veče za svoje prijatelje. On je uspeo uz očevu pomoć da kupi zemljište na jednom brežuljku u Eksu. Vraćao se kući da tamo sagradi atelje.
- Napusti Pariz, Vincente, - reče on - i dođi da živiš u Provansi. Ne u Eksu, to je moja teritorija, ali negde u blizini. Sunce je tu toplije i jasnije nego ma gde u svetu. U Provansi ćeš naći svetlosti i čistu boju kakvu još nikada nisi video. Ja ću tamo ostati do kraja života.
- Ja ću biti idući koji će otići iz Pariza - reče Gogen. - Vraćam se u tropske krajeve. Ako želiš, Sezane, da nađeš pravo sunce u Provansi, onda treba da dođeš u Markesas. Tamo su sunce i boje isto tako primitivni kao i ljudi.
- Trebalo bi da stupim u društvo obožavalaca sunca - reče Sera.
- Što se mene tiče, - izjavi Vincent - verovatno ću ići u Afriku.
- Gle, gle, - promrmlja Lotrek - imamo među nama još jednog malog Delakroa.
- Da. Ali ne baš odmah, možda. Mislim da bi trebalo da malo proživim u Provansi, kako bih se privikao na sunce.
- Ne možete da se preselite u Marsej - reče Sera. - Taj grad pripada Montičeliju.
- Ne mogu da idem u Eks - reče Vincent - jer on pripada Sezanu. Mone je već naslikao Antib, a slažem se da je Marsej posvećen „Fadi". Ima li neko predlog kuda bih mogao da odem?
- Čekaj! - povika Lotrek. - Znam pravo mesto. Jesi li ikad pomislio na Ari?
- Ari? To je neka stara rimska naseobina, zar ne?
- Da. Leži na Roni, nekoliko sati daleko od Marseja. Bio sam tamo jedanput. Boje i okolina su takve da Delakroaovi prizori iz Afrike izgledaju malokrvni.
- Nije moguće! A ima li tamo dobrog sunca?
- Sunca? Dovoljno da od njega poludiš. A treba da vidiš i Arlezijanke, najveličanstvenije žene na svetu. Još su zadržale čiste, nežne crte lica svojih grčkih predaka, spojene sa zdravom, snažnom građom romanskih osvajača. A što je čudnovato, mirišu potpuno istočnjački, mislim da je to posledica saracenskih invazija u osamnaestom veku. U Arlu je pronađena jedna prava Venera, Vincente. Model je bila jedna Arlezijanka.
- To zvuči privlačno - reče Vincent.
- I jeste. A samo pričekaj dok osetiš maestral.
- Šta je to maestral?
- To ćeš videti kad stigneš tamo - odgovori Lotrek osmehujući se.
- A kako se tamo živi? Je li jeftino?
- Nemaš na šta da potrošiš novac, osim na stan i hranu, a to ne staje mnogo. Ako želiš da odeš oz Pariza, zašto ne pokušaš?
- Ari - promrmlja Vincent za sebe. - Ari i Arlezijanke. Voleo bih da naslikam jednu od tih žena.
Pariz je bio uzbudio Vincenta. Popio je isuviše apsinta, popušio isuviše lula duvana, bavio se suviše spoljnom sktivnošću. Bilo mu je dosta. Osećao je silnu potrebu da sam ode nekuda gde će biti miran i gde će moći svoju ustalasanu, nervoznu energiju da utroši na rad. Samo toplo sunce bilo mu je potrebno da to ostvari. Osećao je da vrhunac njegovog života, ta potpuna stvaralačka snaga za koju se borio osam dugih godina, nije više daleko. Znao je da ništa od onoga što je do sada naslikao nije imalo neku vrednost, možda je pred njim ležao još kratak deo puta na kome će moći da stvori onih nekoliko slika koje bi dale opravdanje njegovom životu.
Kako je ono rekao Montičeli?„Moramo uložiti deset godina napornog rada da bismo na kraju mogli da naslikamo dva ili tri verna portreta".
U Parizu je imao sigurnost, prijateljstvo i ljubav. Kod Tea ga je uvek čekao prijatan dom. Njegov brat ga nikada ne bi pustio da gladuje, nikada ne bi dozvolio da ga dvaput zamoli za slikarski materijal, niti bi mu odbio išta što je mogao da mu da, a najmanje od svega iskrenu naklonost.
Znao je da će onog trenutka kad napusti Pariz početi njegove nevolje.Neće umeti da rasporedi svoje prihode bez Tea. Pola vremena biće prinuđen da gladuje. Moraće da stanuje u bednim kafanicama, da se sekira pošto neće moći da kupi boje, da oseća kako mu se grlo steže zato što nema prijateljske duše s kojom bi mogao razgovarati.
- Zavolećeš Ari - reče mu sutradan Lotrek. - Mesto je mirno, i niko ti neće smetati. Vrućina je suva, boje su veličanstvene, i to je jedino mesto u Evropi gde možeš da nađeš pravu japansku jasnoću. To je pravi slikarski raj. Da nisam tako vezan za Pariz, i sam bih otišao tamo.
Te večeri Teo i Vincent su otišli na Vagnerov koncert. Vratili su se rano i proveli miran čas sećajući se detinjstva u Zundertu. Idućeg jutra Vincent je spremio kafu Teu, a kad je njegov brat otišao na posao,očistio je mali stan kao što nije bio očišćen otkako su se doselili u njega. Na zid je obesio jednu sliku ružičastih rakova, jedan portret Čiča Tangija u slamnom okruglom šeširu, Mulen de la Galet, ženski akt gledan s leđa, i jednu studiju Jelisejskih Polja.
Kad se te večeri Teo vratio kući, našao je pisamce na stolu u dnevnoj sobi.
„Dragi Teo,
Otišao sam u Ari, i pisaću ti čim stignem tamo.
Obesio sam neke slike na zidove da me ne bi zaboravio.

Stežem ti u mislima ruku,
Vincent"

ŠESTA KNJIGA: ARL


1

Arlezijansko sunce udarilo je Vincentu u oči i prodrlo u samu njegovu srž. Bila je to svetla lopta kao limun žute vatre, koja je prelazila preko neba i ispunjavala vazduh zaslepljujućom svetlošću. Strašna vrućina i silna jasnoća vazduha stvarale su neki novi, nepoznati svet.
Vincent je izašao iz vagona treće klase rano ujutru i pošao vijugavim putem koji je vodio od stanice ka Trgu Lamartin, pijačnom trgu koji je s jedne strane bio ograničen nasipom Rone, a s druge kafanama i bednim hotelima. Ari je ležao baš pred njim, prilepljen uz padinu brežuljka zidarskom mistrijom, dremajući na vrelom, tropskom suncu.
Što se tiče traženja stana, Vincent je bio ravnodušan. Ušao je u prvi hotel na koji je naišao, Hotel de la Gar, i uzeo jednu sobu. U njoj se nalazio jedan mesingani krevet koji je škripao, okrnjeni krčag u lavoru, ijedna rasparena stolica. Vlasnik je uneo i jedan neobojen sto. Nije bilo mesta za nogare, ali je Vincent imao nameru da celog dana slika napolju.
Bacio je svoju torbu na krevet i istrčao napolje da vidi grad. Sa Trga Lamartin vodila su u srce Arla dva prilaza. Kružna ulica na levoj strani bila je određena za kola, ona je išla ivicom grada i zaokretala polako ka vrhu brežuljka, prolazeći pored starog rimskog foruma i amfiteatra. Vincent pođe kraćim prilazom, koji je vodio kroz lavirint uskih kaldrmisanih ulica. Posle dugog penjanja stigao je na suncem ispržen Opštinski trg. Usput je prošao pored hladnih zgrada i četvorougaonih dvorišta koji su izgledali kao da su ostali neoštećeni od ranih rimskih dana. Radi zaštite od pobesnelog sunca aleje su bile tako uske da je Vincent mogao da dotakne oba niza kuća prstima ispružene ruke. Da bi se izbegao strašni maestral, ulice su vijugale u beznadežnoj zbrci uz strane brežuljka, i nikada nisu išle pravo više od desetak metara. Na ulicama je ležalo smeće, prljava deca su stajala na vratima kuća, a sve je imalo neki mračan, zlokoban izgled.
Vincent napusti Opštinski trg, izađe kratkom alejom na glavnu pijačnu ulicu u zaleđu grada, prođe kroz mali park, a onda se spusti niz brežuljak do rimske arene. Skakao je sa steperiika na stepenik kao koza, dok najzad nije stigao na vrh. Seo je na jedan kamen, klateći nogama, iznad strmog obronka od tridesetak metara, zapalio lulu, i posmatrao kraj čijim se gospodarem proglasio.
Grad ispod njega spuštao se naglo prema Roni kao neki kaleidoskopski vodopad. Krovovi kuća bili su spojeni jedan sa drugim u zamršenom planu. Svi su bili pokriveni crepom koji je prvobitno bio crven, ali ga je žarko,uporno sunce ispeklo u zbrku raznih boja, od najsvetlije žute kao limun i nežnoružičaste boje pa do plave kao lavandula i smeđe kao zemlja.
Široka, brza Rona naglo je zaokretala u podnožju brežuljka na kome se nalazio Ari, i jurila dalje ka Sredozemnom Moru. S obe strane reke bili su izgrađeni kameni nasipi. Na suprotnoj obali Trinketaj je svetlucao kao neki naslikan grad.Iza Vincenta bila su brda, ogromni venci koji su štrčali uvis u jasnoj beloj svetlosti. Pred njim se prostirala panorama obrađenih polja,voćnjaka u cvetu, plodnih ravnica izoranih hiljadama dubokih brazda: sve to kao da se sticalo u nekoj beskrajnoj dalekoj tački.
Ali boje u tom kraju naterale su ga da pređe rukom preko začuđenih očiju. Nebo je bilo tako intenzivno plavo, tako teško, nemilosrdno, duboko plavo da više i nije bilo plavo, bilo je potpuno bezbojno. Zelena boja polja koja su se prostirala pred njim bila je u stvari esencija zelene boje koja je poludela. Plamenožuto kao limun sunce, kao krv crveno tle, drečava belina usamljenog oblaka nad brdom Monmažur, večno rascvetani ružičasti voćnjaci... te boje su bile neverovatne. Kako će da ih naslika? Kako će ikada moći da ubedi nekoga da takve boje postoje, čak i ako bude uspeo da ih prenese na svoju paletu? Limun žuta, plava, zelena, crvena, ružičasta,priroda se neobuzdano izlivala u pet izrazitih, užasnih tonova.
Vincent se vratio drumom na Trg Lamartin, zgrabio nogare, boje i platno, i krenuo obalom. Bademi su svuda počinjali da cvetaju. Od sunčeve bleštavosti zabolele su ga oči. Šešir je bio ostavio u hotelu. Sunce se probijalo kroz njegovu riđu kosu, i isisavalo svu hladnoću Pariza, sav zamor, obeshrabrenost i zasićenost kojima je gradski život prepunio njegovu dušu.
Pošto je išao kilometar niz reku, naišao je na jedan pokretan most preko koga su prelazila mala kolica, koja su se ocrtavala prema plavom nebu.Reka je bila plava kao izvor, nasipi narančasti, išarani zelenom travom. Grupa pralja u košuljama i raznobojnim kapama prala je prljavo rublje u senci jednog usamljenog drveta.
Vincent namesti nogare, duboko uzdahnu i zatvori oči. Nijedan čovek ne bi mogao otvorenih očiju da uhvati sve te boje. Iz njegovog sećanja iščezoše Seraove priče o naučnom poentilizmu, Gogenovi govori o primitivnoj dekoraciji, Sezanove pojave ispod nepropustljivih površina, Lotrekove linije boje i linije ćudljive mržnje.
Ostao je samo Vincent.
Kad je došlo vreme večeri, vratio se u hotel. Seo je za jedan stočić u baru i poručio apsint. Bio je isuviše uzbuđen, isuviše prepun utisaka da bi mislio na jelo. Jedan čovek koji je sedeo za obližnjim stolom spazio je boju kojom su bile zaprljane Vincentove ruke, lice i odelo, i stupio je u razgovor.
- Ja sam pariški novinar - reče on. - Ovde sam već tri meseca, sakupljam materijal za jednu knjigu o provansalskom jeziku.
- Ja sam jutros stigao iz Pariza - reče Vincent.
- Primetio sam. Imate li nameru da ostanete dugo?
- Da. Bar tako mislim.
- E pa, primite moj savet i nemojte ostati. Arije najluđe mesto na svetu.
- Zašto to mislite?
- Ne mislim. Znam. Posmatrao sam ove ljude tri meseca, i kažem vam da su svi ćaknuti. Samo ih pogledajte. Posmatrajte njihove oči. Nema nijedne normalne, razumne osobe u celom ovom kraju Taraskona.
- To je čudno tvrđenje - primeti Vincent.
- Kroz nedelju dana vi ćete se složiti sa mnom. Zemlja oko Arla je najrastrganija, najstrašnije šibana pokrajina u Provansi. Vi ste bili napolju na suncu. Možete li pomisliti kako ono utiče na ljude koji žive u njegovom bleštavom sjaju dan za danom? Kazaću vam - ono im prži mozak u glavi. A maestral? Još niste osetili maestral? Oh, bože, pričekajte dok ga osetite. On šiba ovaj grad terajući ga u besnilo dve stotine dana u godini. Ako pokušate da idete ulicom, on vas treska o zidove kuća. Ako ste u polju, on vas baca na zemlju i drobi vas u prašinu. Uvlači se u vas, dok ne pomislite da više nećete moći da izdržite ni minuta. Video sam kako taj prokleti vetar otkida prozore, čupa drveće, obara ograde, šiba ljude i životinje u polju tako da sam pomišljao da će ih rastegnuti u komadiće. Ovde sam tek tri meseca, i sam sam već malo poludeo. Odlazim sutra ujutru.
- Vi sigurno preterujete? - upita Vincent. - Meni se čini da su Arlezijanci dobri, bar po onome što sam danas video.
- Videli ste malo. Čekajte samo dok ih upoznate. Slušajte, znate li šta ja lično mislim?
- Ne. Hoćete li da popijete sa mnom jedan apsint?
- Hvala. Po mom ličnom mišljenju, Ari je epileptičan. Od šibanja on dolazi u takvo stanje nervoznog uzbuđenja da postajete sigurni da će dobiti strašan napad i da će mu pena izbiti na usta.
- A da li se to događa?
- Ne. To i jeste čudno. Ta zemlja je večito blizu vrhunca, ali ga nikada ne dostiže. Čekao sam tri meseca da vidim revoluciju, ili erupciju vulkana na Opštinskom trgu. Desetak puta sam pomislio da će stanovnici iznenada poludeti i preseći jedan drugom grkljan! Ali baš kad stignu do tačke na kojoj je eksplozija neminovna, maestral se stiša nekoliko dana, a sunce zađe za oblake.
- E pa, - nasmeja se Vincent - ako Ari nikada ne dostigne vrhunac,ne možete ga zvati epileptičnim, zar ne?
- Ne, - odgovori novinar - ali ga mogu nazvati epileptoidalnim.
- Šta je to, dođavole?
- Pišem članak o tome za svoje novine u Parizu. Jedan nemački članak dao mi je tu ideju.
On izvuče iz džepa jedan časopis i pokaza ga preko stola Vincentu.
- Ovi lekari su ispitivali slučajeve nekoliko stotina ljudi koji su bolovali od nervnih bolesti sličnih padavici, ali koji nikada, nisu dobijali napade, videcete iz ovih grafikona kako su krivom linijom beležili porast nervoze i uzbuđenja, to lekari nazivaju nepostojana napregnutost. E pa, u svakom od tih slučajeva, kod pacijenata je groznica rasla sve dok nije dostigao trideset šest do trideset osam godina. Prosečno sa trideset šest godina dobijali su epileptičan napad. Posle toga dolazilo je još do nekoliko grčenja, i posle godinu, dve dana - zbogom.
- To je isuviše rano za umiranje - reče Vincent. - Čovek tek počinje da vlada sobom u tim godinama.
Novinar vrati časopis natrag u džep.
- Hoćete li da ostanete u ovom hotelu neko vreme? - upita on. – Moj članak je skoro gotov, poslaću vam poštom jednu kopiju čim bude objavljen. Težište članka je u ovome: Ari je epileptoidalan grad. Njegov puls se ubrzavao vekovima. On se približava svojoj prvoj krizi. To se mora dogoditi. I to uskoro. A kada se dogodi, bićemo svedoci strašne katastrofe. Ubistva, zlonamerne paljevine, silovanja, potpuno uništavanje! Ova zemlja ne može večno da živi ovako šibana i mučena. Nešto se mora dogoditi i dogodiće se. Odlazim pre nego što ljudima počne da izbija pena na usta. Savetujem vam da i vi pođete sa mnom.
- Hvala, - reče Vincent - meni se ovde sviđa. A sada idem da spavam. Videćemo se ujutru? Ne? Onda vam želim srećan put. I ne zaboravite da mi pošaljete kopiju svog članka.

2

Svakog jutra Vincent se dizao pre zore, oblačio se, i odlazio nekoliko kilometara niz reku ili u polja da nađe neko mesto koje će ga uzbuditi. Svake noći vraćao bi se sa završenim platnom, završenim zato što nije više ništa mogao s njim da uradi. Odmah posle večere otišao bi da spava.
Postao je slepa slikarska mašina,koja je izbacivala jedno praskavo platno za drugim, i ne znajući šta radi. Voćnjaci u tom kraju su cvetali. U njemu se rodila besna strast da ih sve naslika. Više nije mislio na slikanje. Samo je slikao. Svih onih osam godina intenzivnog rada najzad se izrazilo u eksploziji trijumfalne energije. Ponekad, kad bi počeo da radi rano u zoru, slika bi bila dovršena do podne. Vratio bi se natrag u grad, popio bi šolju kafe i krenuo opet, u nekom drugom pravcu, sa novim platnom.
Nije znao da li su mu slike dobre ili rđave. Nije ga se ticalo. Bio je pijan od boja. Niko ga nije oslovljavao. On nije nikoga oslovljavao. Ono malo snage što bi mu preostalo od slikanja upotrebio bi da se bori protiv maestrala. Tri dana u nedelji morao je da priveže nogare za kočeve zabijene u zemlju. Nogare su se ljuljale napred-nazad na vetru kao čaršav na konopcu za rublje. Noću se osećao utučen i iscrpen kao da su ga prebili.
Nikada nije nosio šešir. Jako sunce polako mu je sagorevalo na temenu. Kad je noću ležao na svom mesinganom krevetu u malom hotelu, osećao se kao da mu je glava zatvorena u vatrenu loptu. Sunce ga je potpuno oslepilo. Nije mogao da razlikuje zelenilo boje od plavetnila neba. Ali kad bi se vratio u hotel, video bi da je slika donekle sjajna, blistava kopija prirode.
Jednog dana radio je u jednom voćnjaku, ljubičasta oranica bila je ograđena crvenom ogradom, a dva ružičasta kruškova drveta dizala su se prema veličanstvenom plavom i belom nebu.
„Ovo je verovatno najbolji pejzaž koji sam do sada izradio", promrmlja on sam za sebe.
Kad se vratio u hotel, zatekao je pismo u kome su mu javljali da je Anton Mov umro u Hagu. Ispod svojih kruškovih drveta on napisa: souvenir de Mauve*. Vincent i Teo" i smesta posla sliku Movovoj kući u Ejlbomen.
* (franc.) uspomena na Mova
Sutradan ujutru naišao je na jedan šljivik u cvetu. Dok je radio, poče da duva neki zao vetar, koji se vraćao u pravilnim razmacima kao talasi na moru. U međuvremenu, sunce je sijalo, a beli cvetovi blistali na drveću. Rizikujući svakog trenutka da vidi celu stvar oborenu na zemlju, Vincent nastavi da slika. To ga podseti na dane u Ševeningenu kad je slikao po kiši, usred peščane oluje, dok je razbesneli okean zapljuskivao njega i njegove nogare. Slika je delovala belo sa dosta žute boje u njoj, i plave i ljubičaste. Kad je završio sliku, video je na njoj nešto što nije imao nameru da stavi - maestral.
„Ljudi će pomisliti da sam bio pijan dok sam ovo slikao", nasmeja se on sam sebi.
Jedna rečenica iz Teovog jučerašnjeg pisma pade mu na pamet. Menher Tersteh, prilikom jedne posete Parizu, stao je ispred Sislejeve slike i šapnuo Teu: „Ne mogu da se otmem utisku da je slikar koji je ovo naslikao bio malo pijan".
„Kad bi Tersteh video moje arlezijanske slike", pomisli Vincent, „rekao bi da je to delirijum tremens u punoj snazi".
Ljudi iz Arla izbegavali su Vincenta. Viđali su ga kako žuri iz grada pre sunčevog izlaska, noseći teške nogare na leđima, gologlav, brade žudno isturene napred, sa grozničavim uzbuđenjem u očima. Viđali su ga kako se vraća sa dve plamene duplje na licu, sa temenom svetlim kao sirovo meso, sa mokrim platnom ispod ruke, gestikulirajući sam za sebe. Grad mu je nadenuo ime. Svi su ga tako zvali.
„Fou-rou!"
„Možda i jesam riđokosa budala", reče on sam sebi, „ali šta ja ta mogu?"
Vlasnik hotela podvaljivao je Vincenta na svakom franku. Vincent nije mogao da dobije ništa za jelo, jer su se svi u Arlu hranili kod kuće. Restorani su bili skupi. Vincent ih je sve pretražio da bi našao hranljivu supu, ali toga nije bilo nigde.
- Je li teško skuvati krompire, gospođo? - upitao je na jednom mesta.
- Nemoguće, gospodine.
- Pa imate li onda pirinča?
- To ćemo imati sutra.
- A imate li makarone?
- Nije bilo mesta na peći za makarone.
A kraju je morao prestati da ozbiljno misli na hranu, i da živi od onoga na šta naiđe. Vrelo sunce ulivalo mu je snagu, iako je na stomak obraćao malo pažnje. Umesto hrane uzimao je apsint, duvan i Dodeove priče o Tartarenu. Bezbrojni časovi usretsređenosti pred nogarima iskidali su mu nerve. Bilo mu je potrebno opojno piće. Apsint ga je činio još razdražljivijim sutradan, ta razdražljivost je podsticao svojim šibanjem maestral, a peklo je vrelo sunce.
Što je leto više odmicalo, sve su stvari sagorevale. Nije video oko sebe ništa drugo osim starog zlata, bronze i bakra, nad kojima se širilo zelenkastoazurno nebo izbledelo od vreline. Bilo je neke sumpornožute boje u svemu što je sunce obasjavalo. Njegove slike bile su masa svetle plamenožute boje. Znao je da se žuto nije upotrebljavalo u evropskom slikarstvu još od Renesanse, ali ga to nije sprečilo. Žuta boja curila je iz tube na platno i tu ostajala. Njegove slike bile su natopljene suncem, izgorele od sunca, opaljene od vrelog sunca i vazduha.
Bio je ubeđen da nije ništa lakše načiniti dobru sliku nego naći dijamant ili biser. Bio je nezadovoljan sobom i onim što je radio, ali se ipak nadao da će na kraju sve biti dobro. Ponekad je čak i ta nada izgledala kao neka fatamorgana. Pa ipak, osećao je da živi jedino onda kada je radio.Lični život nije za njega postojao. On je bio samo mehanizam, slepi slikarski automat u koji su ubacivani hrana, piće i boje svakog jutra, i koji je uveče izbacivao po jednu svršenu sliku.
A kakve je sve to imalo svrhe? Da ih proda? Svakako ne! Znao je da niko ne želi da kupi njegove slike. Čemu onda ta žurba? Zašto je gonio i podsticao sebe da slika desetine i desetine slika kad je prostor ispod mesinganog kreveta bio već popunjen slikama?
Želja za uspehom beše napustila Vincenta. Radio je zato što je morao da radi, zato što ga je to spašavalo od duševnih patnji, zato što ga je to odvraćalo od razmišljanja. Mogao je da živi bez žene, bez doma, bez dece, mogao je da živi bez ljubavi i prijateljstva i zdravlja, mogao je da živi bez sigurnosti, udobnosti, i hrane, mogao je da živi čak i bez Boga. Ali nije mogao da živi bez nečega što je bilo jače od njega samoga, što je bilo njegov život - bez snage i sposobnosti za stvaranje.

3

Pokušao je da nađe modele, ali Arlezijanci nisu hteli da mu poziraju. Mislili su da će ih naslikati rđavo. Bojali su se da će se njihovi prijatelji smejati njihovim portretima. Vincent je znao da se ljudi, kada bi ih slikao lepo kao Bugero, ne bi stideli da se slikaju. Morao je da napusti ideju o modelima, i da uvek radi u prirodi.
Sa dozrevanjem leta zavlada blistava vrućina i vetar se utiša. Svetlost u kojoj je Vincent radio bila je na granici između blede sumpornožute i blede zelenožute. Često je mislio na Renoara i na njegove čiste linije. Tako su sve stvari izgledale u čistom vazduhu Provanse, isto kao što su izgledale na japanskim reprodukcijama.
Jednog ranog jutra on spazi jednu devojku preplanule kože,pepeljastosive kose, sivih očiju, u svetloružičastoj bluzi ispod koje je mogao da vidi njene grudi, lepe, čvrste i male. To je bila žena isto tako jednostavna kao i polje, svaka linija njenog tela bila je nevina.Njena majka bila je divna osoba obučena u prljavožutu i izbledelu plavu boju, a postavio ju je na jaku sunčevu svetlost, ispred grupe divnih cvetova, belih kao sneg i žutih kao limun. Nekoliko časova su mu pozirale za malu sumu novaca.
Kad se te večeri Vincent vratio kući,počeo je da razmišlja o devojci preplanule kože. San mu nije dolazio na oči. Znao je da u Arlu ima javnih kuća, ali to su uglavnom bila mesta od pet franaka koja su posećivali Zuavi, crnci dovedeni u Ari da se obuče za francusku vojsku.
Meseci su prošli otkako Vincent nije razgovarao sa nekom ženom, osim kada je tražio šolju kafe ili kesu duvana. On se seti Margotinih nežnih reči, prstiju koji su mu milovali lice, i za kojima su dolazili nežni poljupci.
On skoči, jurnu preko Trga Lamartin i ulete u lavirint kamenih kuća.Posle nekoliko trenutaka penjanja uzbrdo on začu ispred sebe neku graju. Poče da trči i stiže do ulaznih vrata jedne javne kuće u Ulici de Rikolet baš kad su žahdarmi stavljali na kola dva Zuava, koje su ubili neki pijani Italijani. Crveni fesovi vojnika ležali su u lokvama krvi na neravnoj kaldrmi. Jedna grupa žandarma odvede Italijane u zatvor, dok je razbesnela svetina jurila za njima vičući:
- Obesite ih! Obesite ih!
Vincent iskoristi opšte uzbuđenje da šmugne u Maison de Tolerance, broj 1, u Ulici de Rikolte. Luj, vlasnik, pozdravi ga i uvede u jednu malu sobu levo od sale, gde je nekoliko parova sedelo uz piće.
- Imam jednu mladu devojku, zove se Rašel i vrlo je lepa - reče Luj. - Hoće li gospodin da proba? Ako vam se ne sviđa njen izgled, možete izabrati neku drugu.
- Mogu li da je vidim?
Vincent sede za sto i zapali lulu. Iz sale še začu smeh, a jedna devojka ulete u sobu igrajući. Ona se baci na stolicu prekoputa Vincenta i osmehnu se na njega.
- Ja sam Rašel - reče ona.
- Ali, - uzviknu Vincent - pa ti si prava beba!
- Imam šesnaest godina - reče ponosito Rašel.
- Koliko si već ovde?
- Kod Luja? Godinu dana.
- Čekaj da te pogledam.
Žuta gasna lampa stajala je iza njenih leđa, lice joj je bilo u senci. Ona nasloni glavu na zid i podiže bradu prema svetlosti da bi je Vincent video.
On ugleda okruglo, bucmasto lice, krupne, prazne plave oči, i mesnatu bradu i vrat. Njena kosa bila je uvijena na temenu, dajući licu još loptastiji izgled. Imala je na sebi samo šarenu haljinu i sandale. Bradavice njenih okruglih grudi bile su uperene u njega kao preteći prsti.
- Lepa si, Rašel - reče on.
Vedar, detinji osmeh pojavi se u njenim praznim očima. Ona vrteći se dotrča do njega i uze ga za ruku.
- Milo mi je što ti se sviđam - reče ona. - Volim kad se sviđam ljudima. Onda je lepše, zar ne?
- Da. A sviđam li se ja tebi?
- Mislim da si ti smešan čovek, fou-rou.
- Fou-rou! Znači, ti me poznaješ?
- Videla sam te na Trgu Lamartin. Zašto uvek nekud juriš sa onim velikim zavežljajem na leđima? I zašto ne nosiš šešir? Zar te sunce ne peče? Oči su ti sasvim crvene. Zar te ne bole?
Vincent se nasmeja naivnosti toga deteta.
- Ti si vrlo slatka, Rašel. Hoćeš li da me zoveš mojim pravim imenom,ako ti ga kažem?
- Kako se zoveš?
- Vincent.
- Ne. Meni se više sviđa fou-rou. Da li ćeš se ljutiti ako te budem zvala fou-rou? I mogu li nešto da popijem? Stari Luj me posmatra iz sale.
One pređe prstima preko svog grla. Vincent vide kako su upali u meko meso. Zatim se osmehnu svojim praznim plavim očima, i on vide da se smeje da bi bila srećna, pa da i on bude srećan. Zubi su joj bili pravilni, ali tamni, debela donja usna visila joj je, gotovo dodirujući horizontalno udubljenje pod punačkom bradom.
- Poruči bocu vina, - reče Vincent - ali ne skupog, jer nemam mnogo novaca.
Kad je vino stiglo, Rašel reče: - Hoćeš li da pijemo vino u mojoj sobi? Tamo je prijatnije.
- Vrlo rado.
Popeše se na sprat kamenim stepenicama, i uđoše u Rašelinu sobicu. Tu je bio uzan krevet, pisaći sto, stolica i nekoliko Žilijenovih medaljona u boji na belim zidovima. Dve iscepane i okrnjene lutke stajale su na pisaćem stolu.
- Ponela sam ih od kuće - reče ona. - Evo, fou-rou, uzmi ih. Ovo je Žak,a ovo je Katarina. Kod kuće sam se s njima igrala. Oh, fou-rou, ali si smešan.
Vincent je stajao i glupo se smeškao držeći lutke obema rukama sve dok Rašel nije prestala da se smeje. Ona uze od njega Žaka i Katarinu, baci ih na sto, zavitla sandale ujedan ugao, i skide haljinu.
- Sedi, fou-rou, - reče ona - igraćemo se kuće. Ti ćeš biti tata, a ja mama. Voliš li da se igraš kuće?
Rašel je bila omanja, snažna devojka oblih, izbočenih kukova, sa dubokim nagibom ispod šiljatih grudi, i punačkim, okruglim stomakom.
- Rašel, - reče Vincent - ako hoćeš da me zoveš fou-rou, imam i ja za tebe jedno ime.
Rašel pljesnu rukama i sede mu u krilo.
- Oh, reci mi, kako? Volim kada me zovu novim imenom.
- Zvaću te Le Pigeon.
Rašeline plave oči postadoše uvređene i zbunjene.
- Zašto sam ja golub, tata?
Vincent lako pomilova rukom njen okrugli stomak kao u Kupidona.
- Zato što ličiš na golubicu, sa tim blagim očima i malom debelom pupom.
- Da li je lepo biti golub?
- Naravno. Golubovi su vrlo lepi i privlačni... kao i ti.
Rašel se naže, poljubi ga u uvo, skoči sa kreveta i donese dve čaše za vino.
- Kako imaš smešne male uši, fou-rou - reče ona, pijuckajući crveno vino. Pila je kao što pije malo dete, sa nosem u čaši.
- Voliš li ih? - upita Vincent.
- Volim. Tako su meke i okrugle kao u kučenceta.
- Onda možeš da ih uzmeš.
Rašel se glasno nasmeja.Ona prinese čašu usnama. Ponovo poče da se smeje toj šali, i zaceni se. Nekoliko kapi crvenog vina pocuri joj niz levu dojku, nastavi preko golubijeg stomaka, i nestade u crnom trouglu.
- Ti si zgodan, fou-rou - reč ona. - Svi o tebi govore kao da si lud. Ali nisi, zar ne?
Vincent napravi grimasu. - Samo malo - reče on.
- A hoćeš li da budeš moj dragi? - zapita Rašel. - Nisam imala dragog više od mesec dana. Hoćeš li da dolaziš k meni svake noći?
- Bojim se da ne mogu da dolazim svake noći, Pigeon.
Rašel se napući. - Zašto?
- Pa, pored ostalog, nemam novaca.
Rašel mu uvrnu desno uvo igrajući se.
- Ako nemaš pet franaka, fou-rou, odrezaćeš uvo i daćeš mi ga? Volela bih da ga imam. Staviću ga na sto i igraću se s njim svake večeri.
- A hoćeš li mi dati da ga otkupim ako kasnije budem imao pet franaka?
- Oh, fou-rou, tako si smešan i zgodan. Volela bih da su ostali ljudi koji dolaze ovamo takvi kao što si ti.
- Zar ti se ovde ne sviđa?
- Oh, sviđa mi se. Dobro se zabavljam, i sve volim... osim Zuava, eto.
Rašel spusti čašu i ljupko zagrli Vincenta oko vrata.On oseti njen meki trbuh uz svoj prsluk, i bradavice njenih grudi, kao pupoljci, kako ga peku. Ona zari svoje usne u njegove. On oseti da ljubi mekanu, somotnu unutrašnjost njene donje usne.
- Hoćeš li ponovo doći da me vidiš, fou-rou, nećeš me zaboraviti i otići nekoj drugoj devojci?
- Vratiću se, Pigeon.
- A hoćemo li sada ono da radimo? Hoćemo li da se igramo kuće?
Kad je posle pola sata napustio to mesto, bio je tako ožedneo da je jedva uspeo da ugasi žeđ bezbrojnim čašama hladne vode.

4

Vincent je došao do zaključka da su boje, što su bile sitnije izmlevene, sve više postajale zasićene uljem.Ulje je bilo samo rastvarač za boju, on nije mnogo mario za njega, naročito otkako mu je bilo svejedno što su mu slike hrapave. Umesto da kupuje boju koja je tucana na kamenu bogzna koliko sati u Parizu, odlučio je da priprema boje sam za sebe. Teo je zamolio Čiča Tangija da pošalje Vincentu tri hromne boje, malahit, cinober, narandžasto-olovnu, kobalt, i ultramarin. Vincent ih je istucao u svojoj maloj hotelskoj sobi. Tako su ga boje ne samo stajale manje, nego su bile sveže i duže su trajale.
Zatim nije bio zadovoljan ni platnom na kome je slikao.Tanki sloj gipsa kojim je ono bilo prekriveno nije upijao njegove guste boje. Teo mu je poslao tube neprerađenog platna. Vincent je noću mešao gips u maloj zdeli i premazivao platno na kome je hteo da slika sutradan.
Žorž Sera ga je naučio da bude osetljiv prema okviru u kome je trebalo da počiva njegova slika. Kad je poslao Teu svoje prve arlezijanske slike,objasnio mu je kakvu vrsta drveta treba da upotrebi za okvir i kojom bojom treba da ga oboji. Ali se nije smirio sve dok nije video svoje slike u okvirima koje je sam napravio. Kupio je obične daske kod trgovca, odsekao onoliku dužinu koliku je želeo, a onda ih obojio tako da odgovaraju kompoziciji slike.
Sam je pravio boje, preparirao platna, slikao slike, pravio okvire i bojio ih.
- Šteta što ne mogu sam da kupujem svoje slike - glasno je mrmljao. - Onda bih bio sasvim dovoljan sam sebi.
Maestral ponovo poče da duva. Cela priroda kao da je pobesnela. Nebo je bilo bez ijednog oblaka. Bleštavi sjaj sunca bio je praćen jakom sušom i strašnom hladnoćom. Vincent je naslikao jednu mrtvu prirodu u svojoj sobi: sud za kafu od plavog emajla, šolju kraljevskoplavu i zlatnu, krčag za mleko sa bledoplavim i belim kvadratićima, bokal od majolike, plav sa crvenim, zelenim i smeđim šarama, i najzad dve pomorandže i tri limuna.
Kad se vetar stišao, on je ponovo počeo da izlazi, naslikao je Ronu,gvozdeni most kod Trinketaja, gde su nebo i reka bili boje apsinta, pristanište ljubičasto, ličnosti koje su stajale nalakćene na ogradu crnkaste, gvozdeni most jasno plav sa nijansom žive narandžaste boje, na crnoj pozadini sa nešto malo zelene kao malahit. Pokušao je da izrazi nešto potpuno tužno, tako da i samo izaziva tugu.
Umesto da reprodukuje verno ono što mu je pred očima, on je upotrebio boje despotski da izrazi što snažnije samog sebe. Shvatio je da je ono što mu je Pisaro rekao u Parizu istina: „Morate hrabro preterivati u efektima koje stvaraju boje - bilo u harmoniji ili u neskladu". U Mopasanovom predgovoru za „Pjer i Žan" našao je slično mišljenje. „Umetnik ima pravo da preteruje,da stvori u svojim romanima svet lepši, jednostavniji, utešniji nego što je naš„.
Jednoga dana radio je naporno u žitnim poljima, na jakom suncu.Rezultat je bio jedno poorano polje, veliko polje sa grumenima ljubičaste zemlje, koje se izdiže ka horizontu, jedan sejač, plav i beo, na horizontu jedno polje niskog zrelog žita, iznad svega toga, žuto nebo sa žutim suncem.
Vincent je znao da bi pariški kritičari smatrali da on radi suviše brzo. Nije se s tim slagao. Zar ga na to nije gonila emocija, iskreno osećanje prema prirodi? A ako je emocija ponekad bila tako jaka da je on radio i ne znajući da radi, ako su ponekad potezi dolazili neposredno jedan za drugim, kao reči prilikom govora, ipak će opet doći teški dani, bez nadahnuća. Mora da kuje gvožđe dok je vruće, da iskovane šipke stavi na stranu.
On priveza nogare na leđa i pođe kući drumom koji je vodio pored Monmažura. Išao je tako brzo da je uskoro prestigao jednog čoveka i dečaka koji su polako išli ispred njega. On vide da je čovek stari Rulen arlezijanski facteur des postes*. Često je sedeo u kafani pored Rulena, i želeo je da porazgovara s njim, ali mu se nikad nije pružila prilika.
* (franc.) poštar
- Dobar da, gospodine Rulen - reče on.
- Ah, to ste vi, slikare! - reče Rulen. - Dobar dan. Vodio sam sina u nedeljnu popodnevnu šetnju.
- Bio je divan dan, zar ne?
- Ah, da, divno je kad taj đavolski maestral ne duva. Jeste li danas naslikali nešto, gospodine?
- Jesam.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, i ništa ne znam o umetnosti. Ali učinili biste mi čast ako biste mi dozvolili da pogledam sliku.
- Sa zadovoljstvom.
Dečak otrča napred, igrajući se. Vincent i Rulen su išli jedan pored drugoga. Dok je Rulen gledao sliku, Vincent ga je posmatrao. Rulen je nosio plavu poštansku kapu. Imao je blage ispitivačke oči, i dugu, četvrtastu, talasastu bradu koja mu je potpuno pokrivala vrat i okovratnik, i ležala na tamnoplavom poštanskom kaputu. Vincent oseti kod Rulena istu onu nežnu mudrost koja mu se tako svidela kod Čiča Tangija. Bio je skroman na neki patetičan način, a njegovo obično, seljačko lice nekako se nije slagalo sa bujnom grčkom bradom.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, - ponovi Rulen - i oprostite mi što govorim. Ali vaša žitna polja su tako živa, isto tako živa kao polja pored kojih smo prošli, na primer, kao ono gde sam vas video da radite.
- Znači, sviđa vam se?
- Što se toga tiče, to ne mogu da kažem. Znam samo da nešto osećam, ovde unutra.
On pređe prstom preko grudi.
Zastali su u podnožju Monmažura. Crveno sunce je zalazilo iza stare crkve, i njegovi zraci padali su na stabla i lišće borova koji su rasli između stena, bojeći lišće narandžastom vatrom, dok su se drugi borovi izdizali u daljini, pruskoplavi prema nežnom plavozelenom nebu. Beli pesak i naslage belih stena ispod drveća bili su osenčeni plavom bojom.
- I ovo je živo, zar ne? - Upita Rulen.
- Biće i onda živo kad nas više ne bude, Rulene.
Išli su, ćaskajući mirno i prijateljski. U Rulenovim rečima nije bilo ničeg teškog. Njegov razum bio je jednostavan, njegove misli istovremeno jednostavne i duboke. Izdržavao je sebe, ženu i četvoro dece sa sto trideset pet franaka mesečno. Bio je poštar dvadeset pet godina bez unapređenja, samo sa povremenim povišicama plate.
- Kad sam bio mlad, gospodine, - reče on - mnogo sam mislio o Bogu. Ali izgleda da je on s godinama izbledeo. Još uvek živi u onim žitnim poljima koja ste vi naslikali, i u zalasku sunca na Monmažuru, ali kad pomislim na ljude... i na svet koji su oni stvorili...
- Znam,Rulene, ali sve više i više osećam da ne smemo suditi o Bogu na osnovu ovog sveta. To je prosto studija koja mu nije pošla za rukom. A šta možete da učinite sa studijom koja je slaba, ako volite umetnika? Ne kritikujte je mnogo, držite jezik za zubima. Ali imate prava da tražite nešto bolje.
- Da, tako je, - uzviknu Rulen - nešto malo bolje.
- Trebalo bi da vidimo nešto drugo urađeno istom rukom pre nego što donesemo svoj sud. Ovaj svet je očigledno napravljen na brzinu, jednog od onih loših dana kad umetnik nije bio dobro raspoložen.
Mrak je pao na zavojiti seoski drum. Prvi komadići zvezda provirili su kroz teški kobaltni pokrivač noći. Rulenove blage, nevine oči potražiše Vincentovo lice.
- Znači, vi smatrate da postoji neki drugi svet osim ovoga, gospodine?
- Ne znam, Rulene. Prestao sam da mislim o tome kad sam počeo da se zanimam svojim radom. Ali ovaj život izgleda tako nepotpun, zar ne? Ponekad mislim da, kao što su vozovi i kola sredstva kojima se prevozimo iz jednog kraja zemlje u drugi, tako su tifusna groznica ili tuberkuloza sredstva kojima se prevozimo iz ovog sveta u neki drugi.
- Ah, vi umetnici mnogo razmišljate!
- Rulene, hoćete li da mi učinite jednu uslugu? Dozvolite mi da naslikam vaš portret. Arlezijanci neće da mi poziraju.
- Biće mi Čast, gospodine. Ali zašto želite da slikate mene? Ja sam običan, ružan čovek.
- Ako ima Boga, Rulene, on ima verovatno bradu i oči kao što su vaše.
- Zašto mi se rugate, gospodine? - Naprotiv, ja to ozbiljno mislim.
- Hoćete li doći da podelite s nama večeru sutra uveče? Imaćemo prostu hranu, ali će nam biti milo da dođete.
Gospođa Rulen bila je seljanka koja ga je podsetila malo na gospođu Deni. Na stolu pokrivenom kariranim crveno-belim stolnjakom bilo je malo paprikaša sa krompirom, jedan domaći hleb i boca kiselog vina. Posle večere Vincent je skicirao gospođu Rulen, ćaskajući sa poštarom dok je radio.
- Za vreme revolucije bio sam republikanac, - reče Rulen - ali sada vidim da nismo ništa dobili. Bez obzira na to da li nama upravljaju kraljevi ili ministri, mi siromašni ljudi imamo isto onako malo kao i ranije. Mislio sam da ćemo, kad budemo postali republika, sve deliti, i to na jednake delove.
- Ah, ne, Rulene.
- Celog svog života, gospodine, pokušavao sam da razumem zašto jedan čovek treba da ima više od drugoga, zašto neko mora naporno da radi dok njegov sused lenstvuje. Možda sam suviše neuk da bih to razumeo. Da li vi, gospodine, mislite da bih bolje razumeo kad bih bio obrazovan?
Vincent baci brz pogled da vidi da li Rulen slučajno nije ciničan. Ali na njegovom licu bio je isti onaj izgled prostodušne nevinosti.
- Da, prijatelju moj, - reče on - izgleda da većina obrazovanih ljudi to sve dobro razume. Ali ja sam neuk kao i vi, i nikada to neću moći da razumem niti da prihvatim.