Žudnja za životom

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Čet Jan 25, 2018 2:44 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

IRVING STOUN (1903–1989) bio je američki pisac, poznat po svojim biografskim romanima slavnih ličnosti. Roditelji su mu se razveli, a kada se majka preudala Irving je uzeo očuhovo prezime. Od majke je nasledio strast za čitanjem i obrazovanjem. Dobio je titulu magistra iz oblasti pisanja, umetnosti i nauke na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Knjigu Žudnja za životom napisao je inspirisan Van Gogovim pismima bratu. Dok je pisao roman, mnogo vremena je proveo u Italiji, istražujući život ovog velikog umetnika, a imao je svu pomoć italijanske vlade.


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Jan 27, 2018 3:02 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:44 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


10

Novi atelje je izgledao kao pravi atelje, sa jednobojnim sivkastomrkim tapetima, izribanim drvenim podom, studijama po zidovima, u svakom kraju stajale su po jedne nogare, a u sredini veliki, beli sto od čamovine. Kristinina majka beše zastrla prozore belim muslinskim zavesama. Pored ateljea nalazilo se jedno udubljenje gde je Vincent držao svoje daske za crtanje, mape sa skicama i drvoreze, u uglu je stajao orman sa bocama, loncima i knjigama. U trpezariji je stajao jedan sto, nekoliko kuhinjskih stolica, jedna gasna peć, i pored prozora velika pletena stolica za Kristinu. Pored nje Vincent je postavio jednu malu gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivačem, a iznad nje je obesio jednu Rembrentovu gravuru koja je prikazivala dve žene pored kolevke, od kojih jedna čita Bibliju pri svetlosti sveće.
Nabavio je sve što je bilo potrebno za kuhinju, kad se Kristina bude vratila, moći će da spremi večeru za deset minuta. Kupio je još jedan nož, viljušku, kašiku i tanjir, za slučaj da Teo dođe u posetu. Gore, u sobu na mansardi stavio je veliku postelju za sebe i ženu, a svoju staru postelju namestio je lepo za Hermana. Zajedno sa Kristininom majkom nabavio je slame, morske trave, i presvlake, i napunili su sami dušeke na mansardi.
Kad je Kristina izlazila iz bolnice, lekar koji ju je lečio, bolničarka i glavna sestra dođoše da se pozdrave s njom. Vincent se još jednom uveri da je ona osoba prema kojoj ozbiljni ljudi mogu da osećaju simpatiju i poštovanje. „Ona nikada nije videla šta je dobro", govorio je sam sebi, „kako onda može i sama da bude dobra?"
Kristinina majka i Herman dočekaše je u Senkvehu.Bila je to divna dobrodošlica, jer joj Vincent nije ništa pričao o novom domu.Kristina je trčala levo-desno i dodirivala sve - kolevku, naslonjaču, saksiju sa cvećem koju je Vincent stavio na njen prozor. Bila je oduševljena.
- Profesor je bio strašno smešan - pričala je glasno. - Rekao je: „Slušajte, volite li vi džin? A pušite li cigare?" „Da", odgovorila sam mu. „Samo sam pitao", na to će on, „da bih vam kazao da ne morate prestajati.Ali ne smete stavljati u hranu sirće, biber ili senf. A meso treba da jedete najmanje jedanput nedeljno".
Njihova spavaća soba ličila je sasvim na neku brodsku kabinu, pošto je bila cela od dasaka. Vincent je morao da nosi kolevku svake večeri gore u sobu, a da je svakog jutra vraća dole u trpezariju. Morao je da obavlja sav kućni posao za koji je Kristina još bila isuviše slaba: da namešta postelje, da loži vatru u peći, da diže nameštaj, da ga prenosi, čisti. Izgledalo mu je kao da je živao sa Kristinom i detetom dugo vremena, i bio je u svom elementu. A i ona se oporavljala, iako je još bila slaba od operacije.
Vincent se prihvatio posla sa nekim novim spokojstvom u duši. Divno je imati svoje ognjište, osećati svu vrevu i živost porodičnog života. Kristinino prisustvo davalo mu je odvažnosti da nastavi svoj rad. Bio je siguran da će se, ako ga samo Teo ne napusti, razviti u dobrog slikara.
U Borinahi je robovao Bogu, ovde je stekao novu, stvarniju religiju, koja je mogla da se izrazi jednom rečenicom: da su ličnost radnika, brazda u pooranom polju, malo peska, delić mora i neba ozbiljni predmeti za slikanje, tako teški, ali u isto vreme i tako lepi da je zaista vredelo posvetiti život pokušaju da se izrazi poezija skrivena u njima.
Jedno poslepodne, kada se vraćao kući sa nasipa, on srete Tersteha ispred svoje kuće na Senkvehu.
- Milo mi je što vas vidim, Vincente - reče Tersteh. - Pade mi na pamet da dođem i da vidim kako ste.
Vincent sa strahom pomisli kako će izbiti bura čim Tersteh uđe u kuću. Stajao je s njim na ulici ćaskajući nekoliko trenutaka, da bi prikupio snagu.Tersteh je bio ljubazan i prijatan. Vincent zadrhta.
Kad su ušli u kuću, Kristina je dojila dete sedeći u pletenoj stolici.Herman se igrao pored peći. Tersteh ih je dugo posmatrao. Najzad progovori, na engleskom.
- Šta predstavljaju ova žena i dete?
- Kristina je moja žena. Dete je naše.
- Znači, stvarno ste se oženili?
- Još nije izvršen zvanični obred venčanja, ako ste to mislili.
- Kako možete da živite sa ženom i decom koja...
- Svi se ljudi žene, zar ne?
- Ali vi nemate novca. Vas izdržava brat.
- Bože sačuvaj! Teo mi samo daje plam. Sve što sam izradio pripada njemu. Jednog dana dobiće natrag svoj novac.
- Jeste li poludeli, Vincente? Sve je to sigurno posledica bolesne duše i uma.
- Ljudski postupci, Menher, veoma liče na crtanje. Perspektiva se potpuno menja prema tome s koje ih strane pogledate, ali to ne zavisi od predmeta, nego od čoveka koji gleda.
- Pisaću vašem ocu, Vincente. Pisaću mu i ispričaću mu sve.
- Zar ne mislite da bi bilo smešno kada bi oni primili tako ljutito pismo od vas, a odmah posle toga poziv od mene da mi dođu u posetu o mom trošku.
- Znači, i vi imate nameru da im pišete?
- Kako možete to da pitate? Naravno da ću im pisati. Ali morate priznati da sada nije pogodan trenutak. Otac je premešten u župu u Ninen. Stanje moje žene je takvo da bi je i najmanje uznemirenje i napor ubili.
- Onda, naravno, ja neću pisati. Mladiću, vi postupate tako glupo kao čovek koji hoće da se udavi. Ja samo želim da vas spasem.
- Ne sumnjam u vaše dobre namere, Menher Tersteh, i zato se trudim da se ne naljutim na vaše reči. Ali je ovaj razgovor za mene vrlo neprijatan.
Tersteh izađe, ukočenog lica.
Vajsenbruh je Vincentu nekoliko dana docnije naneo prvi udarac u ime spoljašnjeg sveta. Jednog dana nemarno je ušetao da vidi je li Vincent još u životu.
- Zdravo - reče on. - Vidim da ste uspeli da se provučete i bez onih dvadeset pet franaka.
- Jesam.
- Zar niste sada srećni što vam nisam onda pomogao?
- Čini mi se da je prva stvar koju sam vam rekao one noći kod Mova bila „Idite dođavola!" Ponavljam svoju želju.
- Ako tako nastavite, postaćete drugi Vajsenbruh, vi morate da napravite od sebe pravog čoveka. Zašto me ne predstavite svojoj ljubavnici? Nisam imao čast da se upoznam s njom.
- Ujedajte me koliko hoćete, Vajsenbruh, ali nju ostavite na miru.
Kristina je ljuljala gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivačem. Znala je da joj se taj čovek podsmeva, te baci na Vincenta pogled pun bola. Vincent priđe majci i detetu i stade pred njih zaštitnički. Vajsenbruh pogleda tu grupu, a zatim Rembrantovu sliku koja je visila nad kolevkom.
- Gle! - uzviknu on - vi predstavljate divan motiv, voleo bih da vas naslikam. Nazvao bih sliku „Sveta porodica"!
Vincent jurnu na Vajsenbruha uz kletvu, ali ovaj srećno pobeže kroz vrata. Vincent se vrati svojoj porodici. Komadić ogledala visilo je na zidu pored Rembranta. On pogleda u njega i vide u jednom strašnom, uništavajućem trenutku, sebe, svoju ženu i dete onako kako ih je video Vajsenbruh... kao kopile, bludnicu i prosjaka.
- Kako nas je nazvao? - upita Kristina.
- Sveta porodica.
- Šta je to?
- Slika Bogorodice, Hrista i svetog Josifa.
Suze joj navreše na oči, i ona zagnjuri lice u dečje odelo.Vincent kleče pored kolevke da bi je utešio. Mrak se uvlačio kroz prozor i zastirao sobu mirnom senkom. Još jednom se Vincent izdvoji i pogleda sve troje, kao da nije i on član te grupe. Ovoga puta gledao ju je očima sopstvenog srca.
- Ne plači, Sin - reče joj. - Ne plači, draga. Digni glavu i obriši suze. Vajsenbruh je imao pravo!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:44 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



11

Vincent je otkrio Ševeningen i slikanje uljem otprilike u isto vreme. Ševeningen je bilo ribarsko seoce koje je ležalo u jednoj dolini zaštićenoj dvema peščanim nasipima Severnog Mora. Duž obale je ležao niz četvrtastih ribarskih barki, sa katarkom i tamnim, od vremena iscepanim jedrima. Pozadi su imale prosta, četvrtasta vesla, a ribarske mreže ležale su rasprostrte i spremne za ribolov. Na svakoj barci lepršala je mala zastavica, crvenkasta ili plava kao more. Bilo je tu plavih kolica sa crvenim točkovima koja su vozila ribu u grad, ribarskih žena u belim kapicama od nepromočivog platna, pričvršćenih dvema okruglim zlatnim iglama, porodica koje su se okupile na morskoj obali da sačekaju barke. Tu se nalazio i Kurzal, na kome su se veselo lepršale zastave. To je bila kuća za zabavu stranaca, koji su voleli da osete ukus soli na usnama, ali nisu hteli da je gutaju. More je bilo sivo, sa belim talasićima kraj obale, i sve tamnijim tonovima zelene boje koja je prelazila u tamnoplavu, nebo je bilo jasnosivo,išarano oblacima, a s vremena na vreme malo plavetnila podsećalo bi ribare da sunce još sija nad Holandijom. Ševeningen je bilo mesto gde ljudi rade, i gde je stanovništvo sraslo sa zemljom i morem.
Vincent je naslikao akvarelom mnoge prizore s ulice. On zaključi da su vodene boje vrlo zgodno sredstvo za izražavanje brzih utisaka. Ali u akvarelima nije bilo dubine, punoće, karaktera da bi mogao da izrazi ono što je želeo. Čeznuo je za uljem, ali se nije usudio da ga dodirne, jer je čuo da su se mnogi slikari upropastili time što su počeli da rade uljem pre nego što su naučili da crtaju. A onda Teo dođe u Hag.
Teo je sada imao dvadeset šest godina i bio je sposoban trgovac slikama.Često je putovao kući, a svuda je bio poznat kao odličan poslovni čovek. Galerija Gupila i Kompanije u Parizu bila je prodata Busou i Valadonu (poznatim pod imenom les Messieurs), i mada su oni zadržali Tea u službi, posao im nije išao kao za vreme Gupila i strica Vincenta. Slike su se sada prodavale po najvišoj ceni - bez obzira na svoju vrednost - tako da su se kupovale samo slike najpoznatijih majstora. Stric Vincent, Tersteh i Gupil smatrali su da je prva dužnost jednog trgovca umetnićkim slikama da otkrije i ohrabri mlade umetnike,sada su priznavani samo stari i poznati slikari. Novajlije na tom polju, Mane, Mone Pisaro, Sislej, Renoar, Bert, Moriso, Sezan, Dega, Gijomen pa čak i oni najmlađi među njima, Tuluz- Lotrek, Gogen, Sera i Sinjak, pokušavali su da kažu nešto drugo nego što su Bugero i akademici beskonačno ponavljali, ali ih niko nije slušao. Nijedan od tih revolucionara nije izložio niti prodao svoje platno pod krovom des Messieurs. U Teu je raslo duboko gađenje prema Bugerou i akademicima, sve njegove simpatije bile su na strani mladih novatora. Svakog dana trudio se svim silama da nagovori les Messieurs da izlože nove slike i vaspitaju publiku da ih kupuje.Les Messieurs su smatrali novatore ludim, detinjastim i bez ikakve tehnike. Teo ih je smatrao budućim majstorima.
Kristina je bila gore u spavaćoj sobi kada su se braća srela u ateljeu. Pošto su izmenjali pozdrave, Teo reče: - Došao sam poslom u Hag, ali moram priznati da je glavna svrha moje posete da te odvratim od trajne veze sa tom ženom. Pre svega, kako ona izgleda?
- Sećaš li se naše dadilje u Zundertu, Len Verman?
- Sećam se.
- Sin liči na nju. To je jedna prosta žena iz naroda, ali za mene je ona nešto uzvišeno. Čovek koji voli takvu običnu, jednostavnu osobu, i voljen je od nje, srećan je uprkos crnim stranama života. To osećanje da nečemu koristim povratilo me je i ponovo oživelo. Nisam to tražio, ali me je, eto,snašlo. Sin deli sa mnom sve patnje i nevolje slikarskog života, i tako rado pozira da ja mislim da ću postati bolji slikar s njom negoli da sam se oženio sa Kej.
Teo je koračao gore-dole po ateljeu, i najzad progovori, gledajući pažljivo jedan akvarel: - Samo jednu stvar ne mogu da razumem. Kako si mogao da se zaljubiš u tu ženu kad si onako očajnički voleo Kej?
- Nisam se zaljubio, Teo, bar ne odmah. Zar je trebalo da ugušim u sebi sva ljudska osećanja zato što me je Kej odbacila? Kad si došao ovamo, nisi me našao obeshrabrenog i tužnog, već si ušao u nov atelje, njegovi su koreni u pravom životu - to je atelje sa kolevkom i dečjom visokom stolicom, gde nema mirovanja, već sve gura napred, tera i pokreće na aktivnost. Meni je jasno kao dan da slikar mora osetiti ono što crta, da mora živeti u stvarnosti porodičnog života ako hoće da izrazi verno taj život.
- Ti znaš, Vincente, da ja nikada nisam obraćao pažnju na klasne razlike,ali misliš li da je pametno...
- Ne, ja ne smatram da sam se ovim unizio ili obeščastio - prekide ga Vincent - jer osećam da moj rad leži u srcima ljudi, da moram biti blizu zemlje, crpsti život sa samog izvora i napredovati uz mnoge brige i nevolje.
- Ja to ne pobijam. - Teo brzo priđe Vincentu i pogleda ga. - Ali zašto je potrebno venčanje?
- Zato što između mene i nje postoji obećanje da ćemo se venčati. Ne želim da je smatraš za moju ljubavnicu, ili za ženu sa kojom održavam vezu ne mareći za posledice. To obećanje je dvostruko, prvo, obećao sam joj civilno venčanje čim to prilike dozvole, a drugo, to je obećanje da ćemo pomagati jedno drugom, da ćemo paziti jedno na drugo kao da smo već venčani, i da ćemo deliti dobro i zlo.
- Ali sigurno ćeš malo pričekati pre nego što se venčaš?
- Da, Teo, ako ti to želiš. Odgodićemo venčanje dok ja prodajom slika ne budem zarađivao sto franaka,i kada mi tvoja pomoć više ne bude potrebna. Obećavam ti da se neću oženiti sve dok moje crtanje ne bude toliko napredovalo da postanem nezavisan. Postepeno, kad počnem da zarađujem, možeš mi slati svakog meseca sve manje, i na kraju mi tvoj novac više neće biti potreban. Onda ćemo razgovarati o civilnom venčanju.
- Izgleda da je to najpametnije rešenje.
- Evo nje, Teo. Meni za ljubav, pokušaj da o njoj misliš samo kao o ženi i majci! Jer ona to u stvari i jeste.
Kristina siđe niz stepenice u atelje. Bila je obučena u urednu crnu haljinu, kosa joj je bila brižljivo začešljana unazad, a rumenilo na licu joj je gotovo izbrisalo ožiljke od boginja. Postala je lepa na neki domaći način.Vincentova ljubav okružila ju je nekim dahom pouzdanja i sreće. Ona se mirno rakova sa Teom,upita ga da li želi šolju čaja, i pozva ga da ostane na večeri. Zatim sede u pletenu naslonjaču pored prozora i poče da šije i da ljulja kolevku. Vincent je uzbuđeno trčao gore-dole po ateljeu, pokazujući Teu figure crtane ugljenom, prizore sa ulice u akvarelu, i grupne studije, slikane olovkom. Želeo je da Teo vidi kako je njegov rad napredovao.
Teo je verovao da će Vincent jednog dana postati slavan slikar, ali nije bio siguran da li mu se sviđaju njegove slike... bar za sada. Teo je bio oštrouman amater, dobro izvežban da proceni umetničko delo, ali nije nikada mogao da donese krajnji sud o delima svoga brata. Za njega, Vincent se stalno razvijao, ali nikada nije nešto dostigao.
- Ako počinješ da osećaš želju za radom u ulju, - reče on, pošto mu je Vincent pokazao sve svoje studije i objasnio mu svoje težnje - zašto ne pristupiš poslu? Šta čekaš?
- Čekam da postanem siguran da su mi crteži dobri. Mov i Tersteh su mi rekli da ne znam da...
- ...a Vajsenbruh kaže da znaš.Ti moraš biti poslednji sudija. Ako osećaš da se moraš izražavati dubljim bojama, znači da si zreo za to. Počinji!
- Ali, Teo, a troškovi! Te proklete tube staju kao da su od čistog zlata.
- Sutra u deset sati čekaću te u hotelu. Što pre počneš da mi šalješ uljane slike, brže ću izvući svoj uloženi novac.
Za vreme večere Teo i Kristina su živo ćaskali.Kad je odlazio, Teo se na stepenicama okrete Vincentu i reče mu na francuskom: - Ona je zbilja prijatna, vrlo prijama. Nisam imao pojma!
Kad su sutradan ujutru pošli u Vagenstat, predstavljali su čudan kontrast: mlađi brat lepo obučen, sa sjajnim čizmama, uštirkanom košuljom, ispeglanim odelom, uredno vezanom kravatom, crnim šeširom bezbrižno nakrivljenim na glavi, i pažljivo negovanom mekom bradom, išao je ravnomernim, spokojnim korakom, a drugi brat, sa iznošenim čizmama, zakrpljenim pantalonama koje nisu odgovarale uskom kaputu, bez kravate,sa nekom smešnom seljačkom kapom navučenom na glavu, i bradom koja je štrčala u divljim riđim pramenovima, skakao je kraj njega neujednačenim korakom, mlatarajući uzbuđeno rakama dok je govorio.
Nisu ni bili svesni kakav prizor pružaju.
Teo je odveo Vincenta do Gupila da kupe tube boja, četke i platna.Tersteh je poštovao Tea i divio mu se, želeo je da voli i razume i Vincenta. Kad je čuo zašto su došli, on se ponudi da sam pronađe materijal i objasni Vincentu prednosti pojedinih boja.
Teo i Vincent su propešačili šest kilometara preko nasipa do Ševeningena. Jedan ribarski brod je baš dolazio. Blizu spomenika nalazila se mala drvena koliba u kojoj je sedeo jedan čovek i gledao na more. Čim se brod pojavio na vidiku, čovek izađe iz kolibice sa velikom zastavom u ruci. Pratila ga je gomila dece. Pošto je nekoliko trenutaka mahao zastavom,neki čovek na starom konju dođe da prihvati sidro. Grupi se pridružio izvestan broj muškaraca i žena koji su došli iz sela preko brda, da pozdrave posadu. Kad se brod dovoljno približio, čovek na konju uđe u vodu i vrati se noseći sidro.Zatim neki ljudi sa gumenim čizmama prenesu na leđima ribare na obalu, i svaki dolazak bio je srdačno pozdravljen. Kad su svi izašli na obalu i kad su konji izvukli brod, cela grupa krete u selo preko peščanog brega, kao karavan, dok se čovek na konju uzdizao iznad ostalih kao neka visoka sablast.
- To su stvari koje želim da slikam - reče Vincent.
- Pošalji mi nekoliko slika čim budeš zadovoljan svojim radom. Možda ću moći da nađem za njih kupce u Parizu.
- Oh Teo, moraš! Moraš početi da prodaješ moje slike!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:49 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

12

Kad je Teo otišao, Vincent se baci na slikanje. Izradio je tri studije u ulju, jedna je predstavljala niz potkresanih vrba iza Hestovog mosta, druga stazu pokrivenu pepelom, a treća jedan povrtnjak u Merdervrota i čoveka u plavom kaputu koji vadi krompir. Polje je bilo prekriveno belim peskom,delimično prekopano, i iz njega su još štrčale suve stabljike između kojih je rasla zelena travurina. U daljini se videlo tamnozeleno drveće i nekoliko krovova. Kad je u ateljeu pogledao svoj rad, on se oduševi, bio je ubeđen da niko ne bi poznao da je to njegov prvi pokušaj. Crtež - ta kičma slikarstva i kostur koji podupire sve ostalo - bio je tačan i veran. Malo se iznenadio jer je mislio da njegovi prvi radovi neće uspeti.
Jedanput je Vincent bio zauzet slikanjem nekog močvarnog proplanka u šumi, pokrivenog uvelim,trulim bukovim lišćem.Tle je bilo svetlo i tamnomrko, uglavnom od senki drveća, koje su ga šarale prugama, a mestimično sasvim zamračivale. Pitanje je bilo kako da dobije ta toplu boju, kako da izrazi ogromnu jačinu i čvrstinu tla. Dok je slikao, on prvi put primeti koliko svetlosti ima u toj tami. Morao je da izrazi ta svetlost, a da istovremeno zadrži svu dubinu živih boja.
Zemlja je pri jesenjem zalasku sunca ličila na tepih tamne crvenosmeđe boje, ublažene senkom drveća. Mlade breze su se uzdizale, s jedne strane obasjane svetlošću koja ih je bojila svetlozeleno,dok je ona strana njihovih stabala koja je bila u senci imala toplu, crno-zelenu boju. Iza mladih stabala, iza crvenosmeđe zemlje videlo se nežno nebo, plavosivo, toplo, sve zažareno. Ispred neba pružao se taman pojas zelenila, i čitav splet malih stabala i žućkastog lišća. Nekoliko ljudskih prilika koje su sakupljale grančice lutale su po šumi, kao tamne tajanstvene senke. Bela kapa neke žene koja se sagla da dohvati suvu granu, iznenada se istače na pozadini tamne crvenomrke zemlje. Iznad grmlja pojavi se taman obris nekog čoveka, čija se prilika ocrtavala prema nebu, ogromna i puna poetičnosti.
Dok je slikao, Vincent je govorio sam sebi: „Ne smem otići odavde pre nego što prenesem na platno bar malo daha te jesenje večeri, te tajanstvenosti, te ozbiljnosti". Ali svetlost je nestajala. Morao je da radi brzo. Ljudske prilike je naslikao odjedanput, sa nekoliko odlučnih poteza četkom. Začudi ga kako su male stabljike čvrsto ukorenjene u zemlji.Pokuša da ih usadi i na platnu, ali je osnova već bila tako gusta da su se potezi četkom gubili u njoj. Pokuša još jednom, pa još jednom, očajnički, jer je postajalo sve mračnije. Najzad uvide da je pobeđen, nijedna četka na svetu nije mogla nagovestiti to živu, kao glina smeđu zemlju. Vođen nekim slepim nagonom on baci četku, iscedi tube s obe strane na platno, dohvati drugu četku, i izmodelira debeo sloj masne boje drškom četke.
- Eto, - uzviknu on kad je noć najzad osvojila šumu - sada stoje tu,uzdižu se iz zemlje, duboko ukorenjeni u njoj. Izrazio sam ono što sam želeo!
Uveče svrati do njega Vajsenbruh. - Hajdete sa mnom do Pulhrija. Igraćemo se šarada i gledati žive slike.
Vincent ne beše zaboravio njegovu poslednju posetu. - Ne, hvala, neću da ostavim ženu.
Vajsenbruh priđe Kristini, poljubi je u ruku, upita za zdravlje, i veselo se poigra sa detetom. Očigledno se nije sećao šta im je poslednji put rekao.
- Pokažite mi neke od svojih novih crteža, Vincente.
Vincent mu rado ispuni želju. Vajsenbruh izvuće jednu studiju pijace u trenutku kada su prodavci sklapali šatore, zatim drugu studiju, koja je prikazivala ljude kako u redu čekaju pred narodnom kuhinjom da dobiju supu, pa onda treću - tri čoveka u ludnici, zatim - ribarski brod u Ševeningenu sa podignutim sidrom, i najzad peta - koju je Vincent slikao na nasipu, klečeći u blatu, za vreme jedne strašne oluje.
- Da li su ove slike za prodaju? Hteo bih da ih kupim.
- Je li to opet jedna od vaših glupih šala, Vajsenbruh?
- Nikad se nisam šalio sa slikanjem. Te studije su izvanredne. Koliko tražite za njih?
- Odredite sami cenu - reče Vincent, kao oduzet, bojeći se da ga Vajsenbruh svakog trenutka ne ismeje.
- Dobro, šta kažete o pet franaka po komadu? Dvadeset franaka ukupno.
Vincent se zaprepasti. - To je suviše! Moj stric Kor plaćao mi se samo dva i po franka.
- On vam je podvaljivao, mladiću moj. Svi trgovci podvaljuju. Jednog dana oni će prodavati vaše slike za pet hiljada franaka. Šta velite, jesmo li se pogodili?
- Vajsenbruh, ponekad ste anđeo, a ponekad đavo!
- To je radi promene, da ne bih dosadio svojim prijateljima.
On izvadi novčanik i pruži Vincentu dvadeset pet franaka.
- A sad hajdete sa mnom do Pulhrija. Potrebno vam je malo zabave. Toni Ofermans će izvesti jednu šalu. Dobro će vam činiti da se malo nasmejete.
I tako Vincent pođe s njim. Klupska dvorana bila je puna ljudi koji su pušili jak i jeftin duvan. Prva živa slika predstavljala je gravuru Nikolasa Maesa „Staja u Vitlejemu", i bila je vrlo dobra po tonu i boji, ali bez izraza.Druga je predstavljala Rembrantovu sliku „Isak blagosilja Jakova", sa divnom Rebekom koja gleda da li će njena podvala uspeti. Od zagušljivog vazduha Vincenta zabole glava. On izađe pre nego što poče komedija, i pođe kući, sastavljajući u sebi jedno pismo.
On ispriča ocu onoliko o Kristini koliko je smatrao za umesno, i priloži uz pismo Vajsenbruhovih dvadeset pet franaka, pozivajući Teodorusa da dođe k njemu u goste u Hag.
Posle nedelju dana otac stiže.Njegove plave oči behu izbledele, a korak mu je postao sporiji. Poslednji put kad su bili zajedno Teodorus je izbacio svog najstarijeg sina iz kuće. U međuvremenu izmenjali su mnoga prijateljska pisma. Teodorus i Ana Kornelija poslali su sinu nekoliko paketa s rubljem, odelom, cigarama, domaćim kolačima, a s vremena na vreme i novčanicu od deset franaka. Vincent nije znao kako će se njegov otac ponašati prema Kristini. Ponekad su muškarci uviđavni i plemeniti, a ponekad slepi i okrutni.
Nije verovao da će otac moći da ostane ravnodušan ili da će mu nešto prigovoriti kraj dečje kolevke. Kolevka je nešto naročito, s njom se ne može šaliti. Otac će morati da oprosti Kristini njenu prošlost.
Teodorus je nosio poveliki zavežljij pod miškom. Vincent ga razvi,izvuče jedan topao kaput za Kristinu, i odmah shvati da je sve u redu. Kad se ona povukla gore u spavaću sobu, Teodorus i Vincent ostadoše sami u ateljeu.
- Vincente, - reče mu otac - jednu stvar nisi pomenuo u svom pismu. Je li dete tvoje?
- Ne. Ona ga je već nosila kad smo se upoznali.
- A gde je otac?
- Napustio ju je. - Smatrao je da nije potrebno objašnjavati kako je detinji otac nepoznat.
- Ali ti ćeš se venčati s njom, Vincente, zar ne? Nije pošteno da ovako živiš.
- Slažem se s tobom. Venčaću se zvanično čim budem mogao. Ali Teo i ja smo odlučili da bi bilo bolje pričekati dok ne počnem da zarađujem sto pedeset franaka mesečno svojim crtanjem.
Teodorus uzdahnu. - Da, to bi možda bilo najbolje.Vincente, tvoja majka bi volela da dođeš kući ponekad. I ja bih to želeo. Sviđaće ti se Ninen, sine, to je jedno od najlepših sela u Brabantu. Crkvica je tako mala, i liči na eskimsku kolibu. Zamisli, u nju može da stane samo sto ljudi! Oko župe je ograda od gloga, Vincente, a iza crkve vrt pun cveća, sa peščanim brežuljcima i starim drvenim krstačama.
- Sa drvenim krstačama? - reče Vincent. - Belim?
- Da. Imena su bila crna, ali ih je kiša sprala.
- Ima li crkva lep visok toranj, oče?
- Jedan vitak, loman toranj, Vincente, ali koji se penje visoko u nebo.Ponekad mislim da će stići do Boga.
- I koji baca usku senku na groblje. - Vincentove oči su blistale. – Voleo bih to da naslikam.
- U blizini leži opaljina, a pored nje borove šume, seljaci kopaju u polju.Moraš što pre doći kući u posetu, sine.
- Da, moram da vidim Ninen. Male krstače, toranj i kopači u polju! Čini mi se da će u meni uvek biti nečega brabantskog.
Teodorus se vrati kući i umiri ženu, rekavši joj da stvari ne stoje baš tako rđavo kao što su oni zamišljali. Vincent se baci na posao još usrdnije. Sve češće se sećao Mileovih reči: „Vart c'est un combat, dans l’art il fau ty mettre sa peau.*" Teo je verovao u njega, majka i otac se nisu ljutili zbog Kristine, a niko ga u Hagu više nije uznemiravao. Mogao je slobodno da nastavi svoj posao.
* (franc.) Umetnost je bitka, tu mora sve da se rizikuje.
Vlasnik drvare mu je slao za modele sve ljude koji su dolazili k njemu da traže posao. Dok se Vincentov novčanik praznio, njegova mapa se punila crtežima. Crtao je dete u kolevci kraj peći, mnogo, mnogo puta. Kad su došle jesenje kiše, radio je napolju, u nepromočivom odelu, i hvatao efekte koje je želeo. Brzo je naučio da je kolorista onaj koji, našavši jednu boju u prirodi, odmah ume da je analizira i kaže: „Ova zelenosiva boja sastoji se od žute sa crnim, i sasvim malo plave".
Bilo da je slikao ličnosti ili pejzaže, želeo je da izrazi ne sentimentalnu melanholiju, nego ozbiljnu tugu. Želeo je da ljudi, gledajući njegovo delo, kažu: „To je čovek dubokih osećanja, prefinjenih osećanja".
Znao je da u očima sveta predstavlja protuvu, osobenjaka i neprijatnog čoveka, koji nije stekao nikakav položaj u životu. Želeo je da svojim radom pokaže šta se nalazi u srcu takvog osobenjaka, takvog ništavila. U najsiromašnijim kolibama, po najprljavijim mestima nalazio je motive za svoje crteže i slike. Što je više slikao, sve je više gubio interesovanje za sve ostalo. A što se više oslobađao ostalih stvari, njegove su oči sve brže hvatale slikovitost života. Umetnost je zahtevala neprekidni rad, rad uprkos svemu,i stalno posmatranje.
Jedina teškoća bila je u tome što su masne boje bile tako skupe, a on ih je stavljao u vrlo debelim slojevima. Kada je istiskivao boju iz tube na platno, bilo je isto kao da baca franke u Zojdersko Jezero. Slikao je tako brzo da je njegov račun za platno bio ogroman,za vreme jednog poziranja naslikao bi sliku za koju bi Movu bilo potrebno dva meseca. Ali, nije mogao da slika sa malo boje, niti da radi polako, novac je postepeno izvetreo, a atelje se napunio slikama. Čim bi mu stigao novac od Tea - koji je udesio da šalje pedeset franaka svakog prvog, desetog i dvadesetog - Vincent bi odjurio do trgovca i kupio velike tube okera, kobalta, i prusko-plave boje, a manje tube napuljsko-žute, sijene, ultramarina, i gambože. Zatim bi radio, sav srećan, dok bi mu trajale boje i novac, obično pet-šest dana pošto bi novac stigao iz Pariza, a onda bi njegove nevolje opet počele.
Čudio se što mora da kupuje toliko stvari za dete, što su Kristini neprestano potrebni novi lekovi, nova odeća, a naročito hrana, što Herman mora da kupi knjige i materijal za školu u koju su ga slali, i što je domaćinstvo prava rupa bez dna u koju neprestano baca lampe, lonce, ćebad, ugalj i drvo, zavese, tepihe, sveće, čaršave, pribor za jejo, tanjire, nameštaj i neizmerne količine hrane. Teško je bilo razdeliti pedeset franaka između slikanja i tri ljudska bića koja su zavisila od njega.
- Ličiš na radnika koji je primio platu i žuri u krčmu - primetila je Kristina kad je Vincent zgrabio pedeset franaka iz Teove koverte i počeo da skuplja prazne tube.
Sagradio je nov instrumenat za perspektivu, sa dve duge noge koje su mogle da stoje na pesku nasipa, a kovač mu je izradio gvozdene uglove za okvir. Ševeningen, sa morem, peščanim nasipima, ribarima, čamcima, konjima i mrežama, najviše ga je privlačio. Prelazio je svakog dana preko nasipa, natovaren teškim nogarima i instrumentom za perspektivu, da bi prenosio na platno promenljivu prirodu mora i neba. Dolazila je jesen, i dok su drugi slikari počeli da uživaju pored vatre u svojim ateljeima, on je izlazio napolje da slika po vetru, kiši, magli i buri. Po najgorem vremenu njegove mokre slike je često pokrivao pesak i slana voda. Prokisao do kože, smrznut od magle i vetra, sa očima i nosem punim peska... voleo je iz dubine duše takav život. Samo smrt mogla je da ga zaustavi.
Jedne noći pokazao je Kristini novo platno. - Ali, Vincente, - uzviknula je ona - kako možeš da naslikaš tako, kao da izgleda pravo?
Vincent je zaboravio da razgovara sa neukom ženom iz naroda.Izgledalo mu je kao da govori Vajsenbruhu ili Movu.
- Ni sam ne znam, - rekao je. - Sednem s belom pločom ispred nekog mesta koje me zanima i kažem: „Ova bela ploča mora da se pretvori u nešto!" Dugo radim, vratim se kući nezadovoljen, i stavim sliku u orman.Kad se malo odmorim, ponovo pogledam sa nekim strahom. Još sam nezadovoljan, jer se isuviše jasno sećam divnog originala da bih mogao da budem zadovoljan onim što sam izradio. Ali, na kraju, ja ipak nalazim u svom delu kao neki odjek onoga što me je privuklo. Vidim da mi je priroda nešto kazala, da je razgovarala sa mnom, i da sam ja sve to stenografski zabeležio. U mojim beleškama možda ima reči koje se ne mogu dešifrovati, možda u njima ima grešaka, ali ima i nečega što su mi rekle šume, ili obale, ili ličnosti. Razumeš li?
- Ne.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:49 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



13

Kristina je razumevala vrlo malo od onga što je on radio. Njegovu strast za slikanjem smatrala je nekom vrstom skupe fiksideje. Znala je da je to stena na kojoj je sazdan njegov život, pa nije ni pokušavala da mu se usprotivi, svrha njegovog rada, lagani napredak i naporno istraživanje – sve joj je to bilo potpuno nerazumljivo. Ona je bila dobar drug u običnom životu, ali je samo jedan vrlo mali deo Vincentovog života bio domaći. Kad je želeo da nešto izrazi rečima, morao je da piše Teu, gotovo svake noći pisao je duga strasna pisma, govoreći mu o stvarima koje je video, slikao, i pomislio tokom dana. Kad je želeo da uživa u izražavanju drugih, latio bi se romana: francuskih, engleskih, nemačkih i holandskih. Kristina je učestvovala samo u malom delu njegovog života. Ali on je bio zadovoljan, nije zažalio zbog svoje odluke da uzme Kristinu za ženu, niti je pokušavao da je natera da se intelektualno uzdigne, za šta je ona očevidno bila nesposobna.
Sve je išlo dobro za vreme dugih letnjih i jesenjih meseci, kad je odlazio od kuće u pet sati ujutru, a vraćao se kući kad je svetlost dana iščezavala i on morao da se probija kući preko nasipa u hladnom sumraku. Ali kad je strašna snežna bura obeležila prvu godišnjicu njihovog susreta u krčmi preko puta Rajnske stanice, i kada je Vincent morao da radi kod kuće od jutra do mraka, postajalo je sve teže da se održe dobri odnosi među njima.
Vratio se crtanju, da bi uštedeo na bojama, ali su mu modeli gutali sve što je imao. Ljudi koji bi bili srećni da rade nizašta najteži fizički poso, zahtevali su od njega velike sume samo da dođu i da mu poziraju. Tražio je odobrenje da slika u ludnici, ali su vlasti odgovorile da nisu nikada ranije imale takav slučaj, a osim toga postavljaju po sobama nov pod, tako da ne bi mogao da radi osim u dane poseta.
Njegova jedina nada bila je Kristina. Očekivao je da će mu, čim joj bude bolje i čim malo ojača, opet pozirati, da će raditi isto onako naporno kao pre porođaja. Ali Kristina je imala druge planove. Prvo je govorila: - Nisam još dovoljno jaka. Pričekaj malo. Ne žuri se toliko. - Kad se sasvim oporavila, izjavila je da je suviše zauzeta.
- Sada nije više onako kao ranije, Vincente - rekla bi. - Moram da dojim dete. I celu kuću moram da održavam u redu. Moram da kuvam za četvoro.
Vincent je ustajao u pet sati ujutru i svršavao sav kućni posao, kako bi Kristina bila slobodna da mu pozira preko dana. - Ali ja više nisam model - bunila se ona. - Ja sam ti sad žena.
- Sin, moraš da mi poziraš! Ne mogu svakog dana da uzimam modele.To je jedan od razloga što si ti ovde.
Kristina pade u jedan od onih neobuzdanih napada besa koji su kod nje bili tako česti kad se upoznala sa Vincentom. - Zato si me samo i uzeo! Zato da možeš uštedeti na meni! Ja sam ti samo prokleta sluškinja. Ako ti ne poziram, ti ćeš me opet izbaciti!
Vincent je neko vreme razmišljao, a onda odgovori: - Sve te, stvari čula si od svoje majke. Ti sama ne misliš tako.
- Gle, a ako mislim? To je istina, zar ne?
- Sin, moraćeš prestati da odlaziš tamo.
- Zašto? Ja volim svoju majku, čini mi se?
- Ali oni nam razaraju život. Pre nego što i sama primetiš ponovo ćeš misliti kao oni. Šta će onda biti od našeg braka?
- A zar me ti sam ne šalješ tamo kad nema hrane u kući? Zarađuj više,A ja neću morati da idem k njima.
Kad ju je konačno privoleo da mu pozira, ona nije bila ni od kakve koristi. Pravila je sve one greške od kojih je on pokušavao godinu dana da je oduči. Ponekad je sumnjao da se ona izvija, da zauzima nespretne položaje namerno, samo da bi se njemu dosadilo i da joj ne bi dosađivao s poziranjem. Na kraju je morao da digne ruke od nje. Njegovi troškovi za modele su porasli. Uz to je porastao i broj dana kada su bili bez hrane, a isto tako i vreme koje je Kristina morala da provodi kod svoje majke. Svaki put kad bi se vratila, on bi osetio malu promenu u njenom držanju i ponašanju.Bio je uhvaćen u začaran krug, ako upotrebi sav svoj novac na izdržavanje, Kristina neće potpasti pod uticaj svoje majke, moći će da održi dobar odnos između sebe i nje. Ali ako to učini, onda mora da se odrekne svoga rada. Zar joj je spasio život da bi sebe ubio? Kada ne bi odlazila nekoliko puta mesečno svojoj majci, ona i deca bi pomrli od gladi, a ako bude odlazila, onda će verovatno uništiti njihov dom. Šta da radi?
Kristina bolesna i trudna, Kristina u bolnici, Kristina koja se oporavlja posle porođaja, bila je jedna osoba, žena napuštena, desesperee, na rubu propasti, neizmerno zahvalna za jednu jedinu ljubaznu reč ili malu pomoć,žena koja je upoznala sve patnje ovoga sveta i koja bi dala sve za jedan trenutak predaha, koja bi učinila sva moguće vatrena i junačka obećanja sebi i životu. Kristina koja je ozdravila, sa telom i licem zaokrugljenim od dobre hrane, lekova i pažnje, postala je druga žena. Sećanje na patnje je nestajalo, a odluka da postane dobra domaćica i majka postepeno je slabila,polako su joj se vraćale misli i navike iz njenog ranijeg života. Živela je razuzdano po ulicama, usred pića, crnih cigara, psovki, grubih muškaraca četrnaest godina. Čim joj je telo ojačalo, četrnaest godina besposličenja pretegnulo je nad jednom godinom pažnje i nežne ljubavi. Neka podmukla promena počela je da se javlja u njoj. Vincent sve to nije shvatio isprva, a onda je polako postao svestan onoga što se događa.
Otprilike u to vreme, početkom nove godine, primio je čudno pismo od Tea. Njegov brat sreo je na ulici u Parizu jednu ženu, samu, bolesnu, očajnu. Imala je bolesnu nogu i nije mogla da radi. Bila je spremna da se ubije.Vincent je poslužio Teu kao primer, ovaj je pošao njegovim stopama. Našao je stan za tu ženu kod nekih starih prijatelja. Doveo je lekara da je pregleda. Plaćao je sve njene troškove. U pismima ju je nazvao svojom „pacijentkinj om".
„Da li da se oženim svojom pacijentkinjom, Vincente? Je li to najbolji način da joj pomognem? Treba li da ozakonim tu vezu? Ona mnogo pati, nesrećna je, napustila ju je jedina osoba koju je volela. Šta da uradim da bih joj spasio život?"
Vincent je bio duboko dirnut, i napisao mu je ljubazno pismo. Ali Kristina je svakog dana postajala sve nesnosnija. Kad je u kući bilo samo hleba i kafe, ona je gunđala. Terala ga je da se liši modela i da troši sav novac na kuću. Kad nije mogla da dobije novu haljinu,prestajala je da pazi na staru i puštala je da se izmasti i isprlja. Prestala je da mu krpi odelo i rublje. Opet je pala pod uticaj svoje majke, koja ju je uveravala da će Vincent ili pobeći od nje ili je isterati iz kuće. Pošto je trajan odnos bio nemoguć, zašto lupati glavu oko privremenog?
Je li smeo savetovati Teu da se oženi svojom pacijentkinjom? Da li je venčanje najbolji put da se spase takve žene? Ili je za njih najvažnije bilo da imaju krov nad glavom, dobru hranu, da bi ozdravile i ljubazno ophođenje, koje će im ponovo uliti ljubav prema životu?
„Pričekaj", opominjao je brata, „Učini sve za nju, to je plemenito delo. Ali venčanje ti ništa neće pomoći. Ako se među vama razvije ljubav, onda će se želja za venčanjem razviti sama po sebi. Ali prvo vidi možeš li da je spasiš".
Teo je slao pedeset franaka triput mesečno. Sada, pošto je Kristina počela nemarno da vodi domaćinstvo, novac nije trajao onako dugo kao ranije. Vincentu je bilo potrebno mnogo modela kako bi sakupio dosta studija za prave slike. Žalio je za svakim frankom koji bi mu bio oduzet od crtanja da bi se potrošio na kuću. Kristina je opet gunđala zbog svakog franka koji je on oduzimao od kuće da bi ga potrošio na crtanje. To je bila borba na život i smrt. Sto pedeset franaka mesečno bilo mu je dosta za hranu, stan i slikarske potrebe, pokušaj da od toga izdržava četiri osobe bio je herojski, ali uzaludan. Počeo je da duguje gazdi, obućaru, piljaru, pekaru i trgovcu bojama. A kao vrhunac, Teu je ponestalo novaca.
Vincent je pisao pisma puna preklinjanja. „Ako možeš, molim te pošalji novac malo pre dvadesetog, ili bar ne kasnije. Imam samo dva lista hartije u kući i poslednju mrvicu krejona. Nemam ni franka za model i za hranu".
Triput mesečno pisao je takva pisma, kad bi pedeset franaka stiglo, već je toliko dugovao trgovcima, i više mu ništa ne bi preostalo za sledećih deset dana.
Teova „pacijentkinja" je morala da se operiše od tumora na nozi. Teo ju je smestio u dobru bolnicu. Istovremeno je slao novac kući u Ninen, jer je nova crkvena opština bila mala, a Teodorusovi prihodi nisu bili uvek dovoljni da podmire troškove porodice. Teo je izdržavao svoju „pacijentkinju" i sebe, Vincenta, Kristinu, Hermana, Antona i porodicu u Ninenu. Trošio je svoju platu do poslednjeg santima i nije mogao Vincentu da pošalje ni jedan jedini franak više.
Najzad je, rano u martu, došao dan kada je Vincentu ostao jedan jedini franak, jedna pocepana novčanica koju je neki trgovac već odbio da primi. U kući nije bilo ni zalogaja hrane. Sledeći novac od Tea mogao je da stigne najranije za devet dana. Strašno se bojao da preda Kristinu u ruke njene majke na tako dugo vreme.
- Sin, - reče on - ne možemo pustiti decu da gladuju. Bolje bi bilo da ih odvedeš svojoj majci dok ne stigne novac od Tea.
Gledali su se nekoliko trenutaka, imajući na umu istu stvar, ali ne usuđujući se da je izreknu.
- Da, - reče ona - moraću da odem.
Piljar mu je dao jedan crni hleb i nešto kafe za pocepanu novčanicu.Dovodio je modele u kuću i ostajao im dužan platu. Postao je neverovatno nervozan. Posao mu je teško išao od ruke. Telo mu je bilo izgladnelo. Neprekidne finansiske teškoće ostavile su na njemu traga. Nije mogao da živi bez rada, a ipak mu je svaki čas rada pokazivao da gubi tle pod nogama. Na kraju devetog dana, tačno tridesetog u mesecu, stiglo je pismo od Tea sa pedeset franaka. Njegova „pacijentkinja" se oporavila posle operacije, i on ju je smestio u privatan stan. Finansiske teškoće ostavile su i na njemu traga, i postajao je malodušan. Pisao je: „Bojim se da ti ne mogu ništa sigurno obećati za budućnost".
Ta rečenica bezmalo je oterala Vincenta u ludilo. Zar je Teo time mislio prosto da više neće moći da mu šalje novac? To samo po sebi ne bi bilo tako rđavo. Ili je to značilo da je po skicama koje mu je Vincent skoro svakodnevno slao, da bi mu pokazao kako napreduje, Teo zaključio da je on bez talenta i da mu ne pretstoji nikakva budućnost?
Ležao je budan noću lupajući glavu oko toga, pisao je neprestano pisma Teu moleći ga da mu objasni, razmišljajući očajnički kako da dođe do sredstava za život. Ali nije ništa izmislio.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:50 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



14

Kad je otišao po Kristinu, zatekao ju je u društvu njene majke, brata, bratove ljubavnice i nekog stranog čoveka. Pušila je crnu cigaru i pila džin. Nije izgledala nimalo srećna što mora da se vrati u Šenkveh.
Devet dana provedenih u majčinoj kući povratili su u njoj stare navike, štetan način života.
- Mogu da pušim cigare ako mi se puše - povika ona. - Nemaš prava da mi braniš, ako ih sama nabavljam. Lekar u bolnici rekao mi je da mogu da pijem džin do mile volje!
- Da, kao lek... da popraviš apetit.
Ona prsnu u promukao smeh. - Lek! Baš si pravi... I doda jedan izraz koji nije upotrebila od prvog dana njihovog poznanstva.
Vincentovi živci bili su u strašnom stanju. Njega spopade takav bes da više nije mogao da vlada sobom. Kristina pođe njegovim primerom. - Ti se više ne brineš o meni! - vikala je - čak mi ne daješ ni da jedem. Zašto ne zarađuješ više novaca? Kakav si to čovek, dođavola?
Kad je surova zima postepeno prešla u mrzovoljno proleće, Vincentove prilike su se još više pogoršale. Dugovi su rasli. Pošto svom stomaku nije mogao da daje dobru hranu, ovaj mu se osvetlo. Nije mogao da proguta nijedan zalogaj. Bolest je iz stomaka prešla u zube. Celu noć je ležao budan od bolova. Bolest zuba proširila se ubrzo na desno uvo, koje ga je žigalo po ceo dan.
Kristinina majka počela je da dolazi k njima, i pušila je i pila sa svojom kćerkom. Više nije smatrala da je sreća za Kristinu što se udala. Jedanput je Vincent zatekao u kući i njenog brata, ali je ovaj otišao čim je Vincent stigao.
- Zašto je došao? - upita Vincent. - Šta hoće od tebe?
- Kažu da ćeš me izbaciti iz kuće.
- Ti znaš da nikada neću to učiniti, Sin. Nikada, dokle god ti želiš da ostaneš.
- Majka hoće da odem od tebe. Kaže da nije dobro za mene što ovde gladujem.
- Kuda bi otišla?
- Kući, naravno.
- I povela bi decu u tu kuću?
- To je još uvek bolje nego da ovde umremo od gladi. Ja mogu da radim i da sama zarađujem za život.
- A šta ćeš raditi?
- Pa... nešto.
- Bićeš čistačica? Ili pralja?
- ...možda.
Odmah je video da laže.
- Dakle, to te nagovaraju da radiš?
- Pa... nije ni to tako loše... i od toga se živi.
- Slušaj, Sin, ako se vratiš u tu kuću, onda si izgubljena. Ti znaš da će te majka opet poslati na ulicu. Seti se šta je rekao lekar u Ledenu. Ako se vratiš tom životu, on će te ubiti!
- Neće me ubiti. Sada se dobro osećam.
- Dobro se osećaš zato što si uredno živela! Ali ako se vratiš...
- Bože gospode, ko se vraća tamo? Jedino ako me ti tamo pošalješ!
On sede na naslon za ruke njene pletene stolice i obgrli je oko ramena. Kosa joj je bila neočešljana. - Veruj mi, Sin, nikad te neću napustiti. Dokle god ti hoćeš da deliš sa mnom ono što imam, zadržaću te kraj sebe. Ali ne smeš se viđati sa majkom i bratom. Oni će te upropastiti! Obećaj mi, za tvoje dobro, da ih više nikada nećeš videti.
- Obećaj em.
Dva dana kasnije, kada se vratio iz sirotišta, gde je slikao, zatekao je atelje prazan. Nije bilo ni traga od večere. Našao je Kristinu kod njene majke, kako pije džin.
- Kazala sam ti da volim svoju majku - pobuni se ona kad su stigli kući. - Zašto da je ne posećujem kad god hoću! Ja nisam tvoja svojina. Imam prava da radim ono što mi se sviđa.
Kristina je počela da živi starim, neurednim životom. Kad bi Vincent pokušao da je popravi i da joj objasni kako se na taj način otuđuje od njega,ona bi odgovorila: - Da, ja vrlo dobro znam da ti ne želiš da ostanem s tobom. - Pokazao bi joj kako je kuća prljava, kako je zapuštena. Ona bi odgovorila - E pa, lenja sam i nisam nizašta, takva sam bila oduvek, i tu nema pomoći! - Ako bi pokušao da joj pokaže kuda vodi ta njena lenjost, ona bi odgovorila: - Ja sam društveni izrod, to je istina, i završiću život bacivši se u reku!
Njena majka je sada dolazila skoro svakog dana u atelje i oduzimala je Vincentu Kristinino društvo, koje je tako mnogo značilo za njega. U kući je vladao pravi haos. Jelo je postalo grozno. Herman je išao pocepan i prljav,i izostajao je iz škole. A što je manje radila, Kristina je sve više pušila i pila džin. Nije htela da kaže Vincentu odakle joj novac za sve te stvari.
Došlo je leto. Vincent je ponovo odlazio u prirodu da slika. To je značilo nov izdatak za boje, četke, platna, okvire, veće nogare. Teo mu je javljao da se njegova „pacijentkinja" oporavila, ali da njegov odnos prema njoj predstavlja ozbiljan problem. Šta da uradi sa tom ženom, sada kada joj je bolje?
Vincent je zatvarao oči pred svojim ličnim životom i nastavljao da slika.Znao je da mu se ruši krov nad glavom, da srlja u blatnjavi bezdan u koji je upala Kristina. Pokušavao je da uguši svoje očajanje u radu. Svakog jutra,kad je počinjao novu sliku, nadao se da će ta slika biti tako lepa i savršena da će se odmah prodati, i tako mu pomoći. Svake noći vraćao se kući sa žalosnim saznanjem da ga još mnogo godina deli od savršenstva, za kojim je tako čeznuo.
Njegova jedina uteha bio je Anton, detence. On je bio pravo čudo od životne snage, i gutao je sve što je bilo za jelo, uz mnogo smeha i gukanja. Često je sedeo sa Vincentom u ateljeu, na podu u jednom uglu. Dopuzao bi do Vincentovih crteža i onda mirno sedeo gledajući slike koje su visile na zidu. Razvijao se u lepo i živahno dete. Što je Kristina obraćala manje pažnje na njega, Vincent ga je sve više voleo. U Antonu je video pravu svrhu i nagradu za sve ono što je učinio prošle zime.
Vajsenbruh je samo jedanput svratio da ga poseti. Vincent mu je pokazao neke prošlogodišnje skice. Bio je strašno razočaran u njima.
- Ne treba tako da se osećate - reče Vajsenbruh. - Posle mnogo godina, kad budete pogledali ta svoje prva dela, videćete da su iskrena i da ostavljaju utisak. Samo nastavite, mladiću moj, i ne dozvoljavajte da vas išta zaustavi.
Ono što ga je najzad zaustavilo, bio je udarac u lice. U proleće je bio odneo svetiljku lončaru da je popravi. Trgovac je nagovorio Vincenta da ponese kući neke nove tanjire.
- Ali, nemam novaca da ih platim.
- Ne mari. Ne morate da žurite. Nosite ih, a platićete kad budete imali novaca.
Dva meseca kasnije on je zakucao na vrata ateljea. Bio je to krupan momak, debelog vrata.
- Zašto ste me slagali? - upita on. - Zašto uzimate moju robu i ne plaćate mi, a sve vreme ste imali novaca?
- Trenutno nemam ni pare. Čim primim novac, platiću vam.
- To je laž! Baš malopre dali ste novac mom susedu, obućaru.
- Ja sada radim, - reče Vincent - i ne volim da mi neko smeta. Platiću vam čim primim novac. Molim vas, izađite.
- Izaći ću kad mi budete dali taj novac, ali ne ranije!
Vincent neobazrivo gurnu čoveka prema vratima. - Izlazite iz moje kuće! - naredi mu on.
Trgovac je samo na to čekao. Čim ga se Vincent dotaknuo, on ga udari desnom pesnicom u lice i prilepi ga uza zid. Zatim ga udari još jednom, oborivši ga na pod, i izađe bez reči.
Kristina je bila kod svoje majke.Anton je dopuzao po podu i tapkao Vincenta po licu, plačući. Posle nekoliko trenutaka, Vincent dođe k sebi, odvuče se uz stepenice na mansardu i leže na postelju.
Udarac mu nije povredio lice. Nije osećao nikakav bol. Nije se ozledio kad je pao na pod. Ali ta dva udarca slomila su nešto u njemu i pobedila ga.On je to znao.
Kristina se vratila. Popela se na mansardu. Nije bilo ni novaca ni večere u kući. Često se pitala kako se Vincent održava u životu. A onda ga ugleda kako leži preko postelje, glava i ruke visile su mu na jednoj strani, a noge na drugoj.
- Šta se dogodilo? - upita ona.
Posle dužeg vremena Vincent prikupi dovoljno snage da se pokrene i da stavi glavu na jastuk. - Sin, moram da napustim Hag.
- ...da... znam.
- Moram otići odavde. Nekuda u selo. U Drente, možda. Gde možemo da živimo jeftino.
- Hoćeš da i ja pođem s tobom? To je strašna rupčaga, Drente. Šta ću da radim kad ne budeš imao novaca, pa počnemo da gladujemo?
- Ne znam, Sin. Verovatno ćeš gladovati.
- Hoćeš li da mi obećaš da ćemo upotrebiti sto pedeset franaka samo za život? Da ih nećeš trošiti na modele i boje?
- Ne mogu, Sin. Te stvari su najvažnije.
- Da, tebi!
- A tebi ne. Zašto bi bile?
- Ja moram da živim, Vincente. A ne mogu da živim bez jela.
- A ja ne mogu da živim bez slikanja.
- Da, to je tvoj novac... ti si na prvom mestu... razumem. Imaš li nekoliko santima? Hajdemo u krčmu prekoputa stanice Rajna.
U krčmi je mirisalo na kiselo vino. Bilo je kasno popodne, ali svetiljke još nisu bile upaljene. Dva stola gde su prvi put sedeli jedno pored drugog bila su prazna. Kristina pođe prema njima. Oboje poručiše po čašu kiselog vina. Kristina se igrala svojom čašom. Vincent se seti kako se divio njenim rukama radnice kad je činila te iste pokrete za stolom, pre dve godine.
- Kazali su mi da ćeš me ostaviti - reče ona tihim glasom. - I ja sam to znala.
- Ja te neću napustiti, Sin.
- To nije napuštanje, Vincente. Nikada mi nisi ništa drugo učinio osim dobra.
- Ako još uvek želiš da živiš sa mnom, povešću te u Drente.
Ona odmahnu glavom bez uzbuđenja. - Ne, ti nemaš dovoljno za nas oboje.
- Razumeš me, zar ne, Sin? Da imam više, sve bih ti dao. Ali kad moram da biram između toga da li ću hraniti tebe ili svoj rad...
Ona spusti svoju ruku preko njegove, mogao je da oseti njenu hrapavu, suvu kožu. - U redu. Ne treba zbog toga da se jediš. Učinio si za mene sve što si mogao. Mislim da je vreme da se rastanemo... to je sve.
- Želiš li da se rastanemo, Sin? Ako bi te to usrećilo, venčaćemo se i odvešću te sa sobom.
- Ne. Ja pripadam svojoj majci. Svako od nas mora da živi sopstvenim životom. Sve će biti dobro, moj brat će uzeti novu kuću za njegovu devojku i mene.
Vincent iskapi čašu, osetivši gorak talog na dnu.
- Sin, pokušao sam da ti pomognem. Voleo sam te i dao sam ti svu ljubav koju sam imao u sebi. Zauzvrat molim te da mi učiniš jednu stvar, samo jednu stvar.
- Šta to? - upita ona prigušeno.
- Nemoj da se vraćaš na ulicu. To će te ubiti. Tako ti Antona, nemoj se vraćati tom životu!
- Imamo li još za jednu čašu?
- Imamo.
Jednim gutljajem ona iskapi pola čaše vina, i onda reče: - Znam samo da ne mogu dovoljno da zaradim,naročito kad moram da izdržavam svu decu. I zato, ako budem otišla na ulicu, to neće biti zato što to želim, nego zato što moram.
- Ali ako nađeš dosta posla, molim te obećaj mi da se nećeš tamo vratiti.
- Naravno, obećavam ti.
- Slaću ti novaca, Sin, svakog meseca. Uvek ću plaćati za malog. Voleo bih da mu osiguraš bolju budućnost.
- Njemu će biti dobro... isto kao i ostalima.
Vincent je pisao Teu o svojoj nameri da ode na selo i prekine vezu sa Kristinom. Teo je odmah odgovorio, poslao mu novčanicu od sto franaka da plati dugove, i izrazio svoje iskreno odobravanje. „Moja pacijentkinja je nestala prošle noći", pisao je on. „Sada joj je sasvim dobro, ali nismo mogli da nađemo jedno u drugom ničeg zajedničkog što bi nas zanimalo. Ponela je sa sobom sve svoje stvari i nije ostavila adresu. Tako je bolje. Sada smo obojica slobodni".
Vincent je smestio sav nameštaj na mansardu. Želeo je da se jednog dana opet vreti u Hag. Uoči odlaska u Drente primio je pismo i paket iz Ninena. U paketu je bilo malo duvana, i kolač od sira, koji je njegova majka često pravila, zavijen u masnu hartiju.
„Kad ćeš doći kući da slikaš one drvene krstače u crkvenom dvorištu?" pisao je otac.
Odmah je shvatio da u stvari želi da se vrati kući. Bio je bolestan,izgladneo, očajno nervozan, umoran i obeshrabren. Otići će kući, svojoj majci, na nekoliko nedelja, i povratiće zdravlje i raspoloženje. Osećanje mira, koje nije osetio već mesecima, obuze ga kad se seti svog brabantskog sela, živih ograda, nasipa i kopača u polju.
Kristina i dva deteta ispratili su ga na stanicu.Svi su stajali na platformi, nesposobni da progovore ijednu reč. Voz stiže i Vincent se pope u njega. Kristina je stajala na peronu sa detetom na grudima, držeći Hermana za ruku. Vincent ih je posmatrao sve dok voz nije krenuo ka bleštećoj sunčanoj svetlosti, a žena se zauvek izgubila u prljavoj tami stanice.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:51 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





ČETVRTA KNJIGA: NINEN

1

Župni dvor u Ninenu bila je dvospratna,belo okrečena kamena zgrada, sa ogromnim vrtom pozadi. U njemu je bilo brestova, živih ograda, leja sa cvećem, jedan ribnjak i tri potkresana hrasta. Mada je Ninen imao dve hiljade šest stotina stanovnika, samo stotinu njih bili su protestanti.Teodorusova crkva je bila mala, Ninen je u odnosu na bogatu trgovačku varošicu Eten predstavljao korak unazad.
Ninen je u stvari bio mala grupa kuća poređanih s obe strane druma koji je dolazio iz Endhovena, glavnog grada te oblasti. Većina stanovnika bili su tkači i seljaci čije su kolibe bile rasute po pustopoljini. To su bili bogobojažljivi, vredni ljudi koji su se držali navika i običaja svojih predaka.
Na župskom dvoru, iznad prednjih vrata, stajalo je napisano crnim gvozdenim brojkama A° 1764. Kroz ta vrata ulazilo se, pravo sa druma, u prostrani hol koji je delio kuću na dva dela. Na levoj strani, između trpezarije i kuhinje, neotesane stepenice vodile su gore, u spavaće sobe. Vincent je delio sa svojim bratom Korom sobu koja se nalazila nad dnevnom sobom. Kada bi se ujutru probudio, video bi sunce kako se rađa nad vitkim tornjem očeve crkve, i nežno baca pastelne senke na ribnjak. Pri zalasku sunca, kada su tonovi bili tamniji nego u zoru, on bi sedeo kraj prozora i posmatrao boje koje su ležale na vodenoj površini kao težak uljani pokrivač, a onda se postepeno gubile u sumraku.
Vincent je voleo svoje roditelje, roditelji su voleli njega. Sve troje su pokazivali očajničku rešenost da između sebe održe prijateljske, dobre odnose. Vincent je mnogo jeo, mnogo spavao, šetao se ponekad po pustopoljini. Razgovarao je, slikao, i nije uopšte čitao. Svi su ukućani bili izveštačeno učtivi prema njemu, a i on prema njima. Bilo je to promišljeno prijateljstvo, pre nego što bi progovorio, svako bi pomislio u sebi: „Moram da pazim! Neću da poremetim ovu harmoniju!"
Harmonija je trajala koliko i Vincentova bolest. On nije mogao da se oseća ugodno u jednoj sobi sa ljudima koji nisu mislili kao i on. Kada je otac jednom primetio: „Sada ću da čitam Geteovog 'Fausta'. Knjigu je preveo prečasni Gen Kejt, te ne može da bude nemoralna", Vincentu se učini da će eksplodirati.
On beše došao samo na petnaestodnevni odmor, ali je u stvari voleo Brabant i želeo da ostane u njemu. Hteo je da slika prosto i mirno iz prirode, i da izražava samo ono što vidi. Imao je samo jednu želju: da živi duboko u srcu prirode i da slika seoski život. Kao dobri Otac Mišle, hteo je da živi sa seljacima, da ih razume i slika. Bio je čvrsto ubeđen da ima ljudi koji su - mada odvučeni u grad i vezani za njega - ipak sačuvali sećanje na selo, i koji celog života žale za poljima i seljacima.
Oduvek je znao da će se jednog dana vratiti u Brabant i ostati u njemu do smrti. Ali nije mogao ostati u Ninenu ako njegovi roditelji to nisu želeli.
- Ta se stvar mora jednom raščistiti - reče on ocu. - Hajde da se lepo sporazumemo.
- Da, Vincente, i ja bih to želeo. Vidim da će, na kraju krajeva, od tvog slikanja ispasti nešto, i to mi je milo.
- Dobro, kaži mi iskreno - smatraš li da možemo da živimo zajedno? Želiš li da ostanem?
- Da.
- Dokle?
- Dokle god ti hoćeš. Ovo je tvoj dom. Tvoje mesto je pored nas.
- A ako se ne budemo slagali?
- Onda ne smemo da se uzbuđujemo zbog toga. Moramo pokušati da živimo u miru i da strpljivo podnosimo jedno drugo.
- Ali gde ću da nađem atelje? Ti tek ne želiš da radim u kući?
- Razmišljao sam i o tome. Zašto ne bi uzeo onu sobu za ostavu, u bašti? Tamo bi bio miran. Niko ti ne bi dosađivao.
Ostava je bila odmah uz kuhinju,ali između njih nije bilo vrata. To je bila mala odaja, sa jednim visoko postavljenim prozorčićem koje je gledalo na baštu. Pod je bio zemljan i stalno vlažan preko zime.
- Založićemo u njoj veliku vatru, Vincente, i osušićemo je. Zatim ćemo postaviti drveni pod, tako da ćeš se osećati vrlo ugodno. Šta veliš na to?
Vincent ode da je pogleda. Sobica je bila skromna, veoma slična seljačkim kolibama na pustopoljini. Mogao bi da je pretvori u pravi poljski atelje.
- Ako je prozor suviše mali - reče Teodorus - imam nešto ušteđenog novca, pa možemo da ga proširimo.
- Ne, ne, sasvim je dobar ovakav kakav je. Model će biti osvetljen isto onako kao da sam ga slikao u njegovoj kolibi.
Uneli su u sobu jedno probušeno bure i zapalili u njemu veliku vatru. Kada je potpuno nestalo vlage sa zidova i tavanice, i kada se zemljani pod stvrdnuo, položili su na njega daske. Vincent je uneo jedan krevetac, sto, stolicu i svoje nogare. Prikucao je skice, napisao četkom krupno GOG na okrečenom zidu bliže kuhinji, i spremio se da postane holandski Mile.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:51 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



2

Najzanimljiviji ljudi u Ninenu bili su tkači. Oni su stanovali u kolibicama od ilovače i slame, pokrivenim rogozom, koje su obično imale dve sobe. U jednoj, sa malim prozorom koji je jedva propuštao svetlost, živela je cela porodica. U zidovima su se nalazila udubljenja za postelje, oko tri stope iznad poda, tu je bio još i jedan sto, nekoliko stolica, peć za treset, i grubo otesan orman za zdele i lonce. Pod je bio neravan, zemljan, a zidovi oblepljeni blatom. U susednoj sobi - koja je bila velika otprilike kao trećina sobe u kojoj se živelo, a usto dvaput niža od nje zbog strmog krova - bio je smešten razboj.
Tkač koji je radio neprekidno mogao je da satka nedeljno oko pedeset metara platna. Dok je on tkao, žena je morala da mu namotava konac na kalem. Na tom komadu platna tkač je zarađivao čista četiri i po franka nedeljno. Kada bi odneo platno trgovcu, ovaj bi mu često saopštavao da mu za nedelju-dve ne donosi nov komad. Vincent otkri da su tkači po duhu sasvim različiti od rudara u Borinahi, bili su mirni, i nigde se nije mogla čuti nijedna buntovna reč.Ali, izgledali su raspoloženi otprilike kao konji upregnuti u kočije, ili ovce koje parobrod prevozi u Englesku.
Vincent se brzo sprijateljio s njima Uvideo je da su to prostodušni ljudi, koji traže samo toliko para da mogu zaraditi za krompir, kafu, i povremeno komad slanine, od čega su živeli, Nisu marili što ih on slika dok rade, a on nije nikad dolazio bez komadića slatkiša za njihovo dete, ili bez kese duvana za dedu.
Naišao je na jedan razboj od stare, zelenkastomrke hrastovine, sa urezanim datumom 1730. Pored razboja, ispred malog prozora koji je gledao na travnjak, stajala je dečja stolica. Detence je sedelo u njoj, satima posmatrajući čunak koji je leteo tamo-amo. Bila je to bedna sobica sa zemljanim podom, ali je Vincent u njoj otkrio neku vrstu spokojstva i lepote, koje je pokušao da prenese na platno.
Ustajao je rano ujutru i provodio ceo dan u poljima ili u kolibama seljaka i tkača. Sa tim ljudima osećao se kao kod svoje kuće. Nije uzalud proveo tolike večeri sa rudarima, kopačima treseta i seljacima, razgovarajući pored vatre. Posmatrao je neprestano seljački život, od jutra do mraka, i tako se zaneo njim da nije mislio gotovo ni na šta drugo. Tragao je za onim „ce qui ne passe pas dans ce qui passe* "
* (franc.) što je neprolazno u onom što je prolazno.
Ponovo se latio svog omiljenog crtanja likova, ali osim toga, sada je stekao novu ljubav: boje. Nedozrela polja kukuruza bila su tamnozelena, rumena i zlatnobronzana, opšti utisak pojačavala je do maksimuma kobaltna boja neba. U pozadini su se videle figure žena, vrlo grubih, vrlo energičnih, sa rukama i licima opaljenim od sunca, obučene su bile u prašnjava, gruba, tamnoplava odela, a na kratkoj kosi nosile su crne kapice.
Kad bi gegajući se išao glavnom ulicom, sa nogarima na leđima i mokrim platnima ispod ruke, zastori na svakoj kući malo bi se razmakli, i on bi prolazio kroz šibu radoznalih, sablažnjenih ženskih očiju. Kod kuće je otkrio da se „stvar" nije „raščistila", odnosi su bili negde na sredini, ni dobri ni rđavi. Njegova sestra Elizabeta ga je mrzela, bojala se da će joj njegova nastrana priroda pokvariti izglede na udaju u Ninenu. Vilemina ga je volela, ali je smatrala da je dosadan. A mnogo je vremena proteklo dok se nije sprijateljio sa svojim mlađim bratom, Korom.
Vincent je večeravao u jednom uglu, držeći tanjir na kolenima, a ne za porodičnim stolom, slike koje je toga dana naslikao poređao bi na stolicu ispred sebe, i ispitivao ih prodirnim pogledom,cepajući svaku koja bi mu se učinila rđavom i bez vrednosti. Ni s kim u porodici nije razgovarao, a oni su njega retko oslovljavali. Jeo je suv hleb jer nije hteo da se razneži. Ponekad, kada bi neko za stolom pomenuo nekog pisca koga je on voleo, okrenuo bi se i progovorio koju reč. Ali uglavnom je smatrao da je bolje za sve njih ako što manje razgovaraju.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:52 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



3

Vincent je došao u Ninen i slikao je u poljima već više od mesec dana, kada se najednom u njemu javilo čudno osećanje da ga neko posmatra. Znao je da ljudi iz Ninena pilje u njega, i da ga seljaci, dok se odmaraju čučeći, posmatraju sa čuđenjem. Ali ovo je bilo nešto drugo. Imao je osećanje ne samo da ga neko posmatra, već i da ga prati. Prvih nekoliko dana pokušavao je da se otrese toga, nestrpljivo, ali se nije mogao osloboditi utiska da dva oka pilje u njegova leđa. Mnogo puta pretraživao je polja pogledom, ali nikada nije mogao ništa da spazi. Jednom, kad se iznenada okrenuo, učinilo mu se da je video belu žensku suknju kako nestaje iza jednog drveta. Drugi put, opet, kada je izlazio iz kuće jednog tkača, neka prilika je brzo otrčala niz drum. A treći put, kada je slikao u šumi, ostavio je nogare i otišao do ribnjaka da se napije vode. Kad se vratio, primetio je otiske prstiju na vlažnoj boji.
Trebalo mu je gotovo dve nedelje da uhvati tu ženu. Toga dana slikao je kopače na pustopoljini. Nedaleko od njega bila su jedna stara, napuštena kola. Žena je stajala iza njih, dok je on slikao. On iznenada podiže nogare i platno, i napravi se kao da je pošao kući. Žena potrča ispred njega. Pratio ju je, a da ona nije ništa posumnjala, i video kako je ušla u kuću pored župnog dvora.
- Majko, ko stanuje u kući levo od nas? - upita on kad su uveče seli za večeru.
- Porodica Beheman.
- Ko su oni?
- Ne znam baš mnogo o njima. To je majka sa pet kćeri. Otac je navodno umro pre izvesnog vremena.
- Kakvi su to ljudi?
- Teško je reći, prilično su povučeni.
- Jesu li katolici?
- Ne, protestanti. Otac im je bio sveštenik.
- Je li koja devojka neudata?
- Sve su neudate. Zašto pitaš?
- Ništa, samo onako. Ko izdržava tu porodicu?
- Niko. Izgleda da su bogati.
- Verovatno ne znaš ime nijedne od devojaka?
Majka ga radoznalo pogleda. - Ne.
Sutradan otišao je na ono isto mesto u polju. Želeo je da uhvati plave figure seljaka u zrelom kukuruzu ili pored uvelog lišća bukovog grmlja. Ljudi su nosili gruba platnena odela koja su sami satkali. Osnova je bila crna, a potka plava, te je odelo izgledalo prugasto, crno i plavo. Kada bi to izbledelo od vetra i vremena, dobilo bi neki neodređen, miran ton, koji je divno isticao boju kože.
Sredinom prepodneva osetio je ženu iza sebe. Pogledavši ispod oka primetio je njenu haljinu iza starih kola.
„Danas ću je uhvatiti", promrmljao je sam sebi, „pa makar morao da prekinem rad usred ove studije".
Sve više i više se navikavao da odmah završi delo, stavljajući na platno munjevitom brzinom i sa strasnom energijom svoje impresije o prizoru koji se nalazio pred njim. Najveći utisak ostavilo je na njega to što su skoro sve stare holandske slike slikane brzo, što su stari majstori završavali slike takoreći jednim potezom četke, i nisu ih se više doticali. Slikali su velikom brzinom, da bi sačuvali čistoću svoje prve impresije, raspoloženje u kome je motiv bio započet.
U žaru,stvaralačke strasti zaboravio je na ženu. Kad je slučajno pogledao posle jednog sata, primetio je da je izašla iz šume i da viri iza kola. Želeo je da skoči, da je uhvati i da je upita zašto ga prati sve vreme, ali nije mogao da se odvoji od posla. Posle kratkog vremena, kada se ponovo okrenuo, primetio je, na svoje veliko iznenađenje, da ona stoji ispred kola i nepomično ga posmatra. To je bilo prvi put što se pokazala.
Grozničavo je nastavio da radi. Što je žustrije radio, žena se primicala sve bliže. Što je više strasti prenosio na platno, pogled uperen u njegova leđa postajao je sve vreliji. Malo je okrenuo nogare da bi dobio na svetlosti, i ugledao ju je kako stoji usred polja, na pola puta između kola i njega.Izgledala je kao hipnotisana, kao mesečarka koja ide u snu. Korak po korak, dolazila je sve bliže i bliže, zaustavljajući se svaki čas, pokušavajući da stane, ali idući ipak stalno napred, gonjena ka njemu nekom silom koja je bila jača od nje. Osetio ju je za svojim leđima. Brzo se okrenuo i pogledao je pravo u oči. Na licu je imala neki uplašen, grozničav izraz, kao da je bila uhvaćena u nekom uzbuđenju koje nije mogla da savlada. Nije gledala u Vincenta, već u njegovu sliku. Čekao je da progovori. Ali ona je ćutala. Tada se on vrati poslu i uz poslednji napor energije završi sliku. Žena se nije makla. Osećao je kako mu njena haljina dodiruje kaput.
Bilo je već kasno popodne. Žena je prestojala u polju mnogo časova.Vincent je bio iscrpen, živci su mu od stvaralačkog uzbuđenja bili napregnuti do krajnjih granica. On ustade i okrete se prema ženi.
Usta joj se behu osušila. Ona ovlaži gornju usnu jezikom, a zatim donju usnu gornjom. Slabe vlage odmah nestade, i usne joj opet postadoše suve. Ruku beše položila na grlo, i izgledalo je da teško diše. Ona pokuša da progovori, ali nije mogla.
- Ja sam Vincent Van Gog, vaš sused - reče on. - Ali, mislim da vi ti već znate.
- Znam. - Bio je to šapat, tako slab da ga je on jedva čuo.
- Koja ste vi od sestara Beheman?
Ona se malo zanjiha i uhvati ga za ruku da bi se održala na nogama.Ponovo pokuša da ovlaži usne suvim jezikom, i nekoliko puta zausti da progovori pre nego što je uspela.
- Margot.
- A zašto ste me pratili, Margot Beheman? Primećujem to već nekoliko nedelja.
Prigušen krik ote joj se s usana. Ona zari nokte u njegovu ruku da se pridrži, a onda se bez svesti sruši na zemlju.
Vincent kleče, podmetnu joj ruku pod glavu, i skloni joj kosu s čela. Sunce je baš zalazilo, crveno, nad poljima, a seljaci su se umorno vukli svojim kućama. Vincent i Margot su bili sami. On je pažljivo pogleda. Nije. bila lepa. Moglo joj je biti preko trideset godina. Usta su joj se odsečno završavala u levom uglu, ali se od desnog jedna tanka linija nastavljala nadole, gotovo do brade. Pod očima je imala modre kolutove,a lice joj beše posuto sitnim pegama. Koža samo što nije počela da se bora.
Vincent beše poneo malo vode u čuturi. On okvasi Margotino lice jednom krpom kojom je brisao boje. Njene se oči iznenada otvoriše, i on vide da su to dobre oči, tamnosmeđe, nežne, nekako tajanstvene. On zamoči prste u vodu i pređe njima preko Margotinog lica. Ona zadrhta, naslonjena na njegovu mišicu.
- Je li vam bolje, Margot? - upita Vincent.
Ona je ležala tako jedan trenutak,gledajući u njegove zelenoplave oči, tako ljubazne, tako prirodne, tako pune razumevanja. A onda, sa divljim jecajem koji kao da joj se oteo iz dubine duše, obavi mu ruke oko vrata i zari svoje usne u njegovu bradu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:52 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



4

Sutradan su se sastali na ugovorenom mesto, malo dalje od sela. Margot je bila obučena u lepu belu haljinu od batista, zakopčanu do grla, i nosila je letnji šešir u ruci. lako je još uvek bila nervozna u njegovom prisustvu, izgledalo je da malo bolje vlada sobom nego dan ranije. Vincent spusti paletu kad je ona naišla. Nije imala nimalo one nežne lepote koju je imala Kej, ali je u poređenju sa Kristinom bila vrlo privlačna.
Vincent ustade sa stolice, ne znajući šta treba da radi. Obično je gajio predrasude prema ženama koje nose haljine, u njegovoj okolini žene su nosile bluze i suknje. Takozvane ugledne holandske žene nisu bile naročito privlačne za slikanje i gledanje. Više je voleo obične služavke, one su često ličile na Šardenove slike.
Margot priđe i poljubi ga, jednostavno, s nekim pravom, kao da su ljubavnici već dugo vremena, a onda ostade pripijena uz njega, drščući nekoliko trenutaka. Vincent rasprostre za nju svoj kaput na zemlju. Sam sede na stolicu, Margot se prisloni uz njegovo koleno i pogleda u njega sa takvim izrazom kakav on nikada nije video u očima jedne žene.
- Vincente - reče ona, uživajući u tome što izgovara njegovo ime.
- Molim, Margot? - Nije znao šta da kaže ili da uradi.
- Da li si sinoć rđavo mislio o meni?
- Rđavo mislio? Ne. Zašto bih rđavo mislio?
- Možda će ti biti teško da mi poveruješ, Vincente, ali kad sam te juče poljubila, to mi je bilo prvi put u života da sam poljubila jednog muškarca.
- Ali zašto? Zar nisi nikada bila zaljubljena?
- Ne.
- Šteta.
- Zar nije? - Nekoliko trenutaka je ćutala. - Ti si voleo druge žene, zar ne?
- Jesam.
- Mnoge?
- Ne. Samo... tri.
- A da li su one volele tebe?
- Ne, Margot, nisu me volele.
- Ali morale su da te vole.
- Uvek sam bio nesrećan u ljubavi.
Margot se primače bliže i spusti mu ruku na koleno. Drugom rukom,igrajući se, prelazila mu je preko lica dodirujući kukast snažan nos, puna poluotvorena usta, tvrdu okruglu bradu. A onda nekako čudno zadrhta i povuče ruku.
- Kako si jak - promrmlja ona. - Sve je na tebi snažno, ruke, vilice i brada. Nikada nisam poznavala muškarca kao što si ti.
On joj grubo obuhvati lice obema rukama. Ljubav i uzbuđenje koji su se odražavali na tom licu učinili su ga primamljivim.
- Voliš li me malo? - upita ona bojažljivo.
- Da.
- Hoćeš li da me poljubiš?
On je poljubi.
- Molim te da ne misliš rđavo o meni, Vincente. Nisam mogla da se uzdržim. Vidiš, zaljubila sam se... u tebe... i nisam mogla to da sakrijem.
- Zaljubila si se u mene? Stvarno si se zaljubila u mene? Ali zašto?
Ona diže glavu i poljubi ga u ugao usta. - Eto zato - reče.
Sedeli su mirno. Malo dalje nalazilo se seljačko groblje. Godinama su seljaci bili polagani na večni počinak u ona ista polja koja su za života obrađivali. Vincent je pokušao da iskaže u svojim slikama kako je jednostavna stvar smrt - isto tako jednostavna kao opadanje jesenjeg lišća - samo malo iskopane zemlje i drvena krstača. Polja koja su okruživala groblje, tamo gde se trava iz crkvenog dvorišta završava iza malog zida,dodirivala su se u daljini sa nebom, kao more s horizontom.
- Znaš li nešto o meni, Vincente? - upita ona tiho.
- Vrlo malo.
- Da li su ti... da li ti je neko rekao... koliko imam godina?
-Ne.
- E pa, trideset i devet mi je godina. Kroz nekoliko meseci imaću četrdeset. Poslednjih pet godina govorila sam sama sebi da ću se ubiti ako se ne budem zaljubila pre nego što napunim četrdesetu.
- Ali, Margot, pa tako je lako zaljubiti se.
- Ah, misliš?
- Da. Teško je samo postići da ti ljubav bude uzvraćena.
- Ne. Vrlo je teško voleti u Ninenu. Preko dvadeset godina očajnički sam želela da zavolim nekoga. A nikada nisam mogla.
- Nikada?
Ona skrenu pogled ustranu. - Jedanput... kad sam bila mlada devojka... volela sam jednog mladića!
- Pa?
- Bio je katolik. One su ga oterale.
- One?
- Moja majka i sestre.
Ona se podiže na kolena, u dubokom blatu polja, prljajući svoju lepu belu haljinu. Nalakti se na njegove butine i pokri lice rukama. Njegova kolena su je lako doticala.
- Život jedne žene je prazan ako ga ne ispunjava ljubav, Vincente.
- Znam.
- Svakog jutra, kad bih se probudila, rekla bih sama sebi: „Danas ću sigurno naći nekoga koga ću zavoleti!I druge žene vole, pa zašto ne bih i ja?" A onda bi došla noć, i ja bih opet bila sama i nesrećna. Beskonačan niz praznih dana, Vincente. Nisam imala šta da radim kod kuće – imamo poslugu - i svaki čas bio je ispunjen čežnjom za ljubavlju. Svake noći rekla bih sama sebi: „Mogla si slobodno i da umreš danas, s obzirom na to koliko si živela". Tešila sam se mišlju da će jednog dana,nekako, naići čovek koga ću voleti. Moji rođendani su prolazili, trideset sedmi, osmi i deveti. Nisam mogla da dočekam četrdeseti bez ljubavi.A onda si došao ti, Vincente. Najzad sam i ja zavolela!
Krik je zvučao trijumfalno, kao da je odnela neku veliku pobedu. Ona diže glavu, podnoseći usne na poljubac. On joj zagladi meku kosu s ušiju.Obgrlivši ga oko vrata, Margot ga je strasno ljubila. Sedeći tako na svojoj stolici, sa paletom pored sebe i seljačkim grobljem na vidiku, držeći čvrsto uza se ženu koja je klečala, zanesen njenom razbuktalom strasti, Vincent prvi put u svom životu oseti slatki, lekoviti balzam ženske ljubavi. I on zadrhta, jer je znao da se nalazi na svetom tlu.
Margot je sedela na zemlji ispred njega, naslonivši mu glavu na kolena.Obrazi joj se behu zarumeneli, a oči su joj blistale, disala je duboko i teško. Ozarena ljubavlju, izgledala je kao da joj je trideset godina. Vincent, koji nije mogao ništa da oseti, prelazio je prstima preko meke kože njenog lica, ona mu iznenada zgrabi ruku, poljubi je, i prisloni njegov dlan uz svoj zažareni obraz. Posle nekog vremena ona progovori.
- Znam da me ne voliš - reče mirno. - To bi značilo tražiti suviše. Ja sam samo molila Boga da mi dozvoli da ja zavolim. Nisam nikada ni sanjala o tome da i mene neko voli. Važno je voleti, zar ne, Vincente, a ne biti voljen?
Vincent se seti Ursule i Kej. - Da - odgovori on.
Ona pritisnu glavu na njegovo koleno, gledajući u plavo nebo. – I dozvolićeš mi da idem s tobom? Ako ne budeš hteo da razgovaraš, ja ću mirno sedeti pored tebe i neću reći ni reči. Samo mi dozvoli da budem pored tebe, obećavam da ti neću smetati niti se mešati u tvoj posao.
- Naravno da možeš doći. Ali reci mi, Margot, kad nije bilo muškaraca u Ninenu, zašto nisi otišla odavde? Bar u neku posetu? Zar nisi imala novaca?
- Oh, imala sam mnogo novaca. Moj ded mi je ostavio lep prihod.
- Pa zašto onda nisi otišla u Amsterdam ili Hag? Srela bi zanimljive ljude.
- Nisu me pustili.
- Nijedna od tvojih sestara nije udata, zar ne?
- Ne, dragi. Sve smo neudate.
On oseti oštar bol u grudima. To je bilo prvi put da ga je jedna žena nazvala „dragim". Znao je kako je to strašno voleti, a ne biti voljen, ali nikada nije ni sanjao kako je to prijatno kad te jedna dobra žena voli svim svojim bićem. Margotinu ljubav smatrao je kao neki čudan događaj u kome on nije sudelovao. Ali ta jedna obična reč koju je Margot izgovorila tako spokojno i nežno promenila je potpuno njegovo duševno stanje. On privuče Margot k sebi, i zadrža njeno uzdrhtalo telo uza se.
- Vincente, Vincente - promrmlja ona. - Toliko te volim.
- Kako čudno zvuči kada mi tako kažeš da me voliš.
- Ne mari sada što sam sve ove godine provela bez ljubavi. Vredelo je čekati na tebe, jedini moj. U svojim snovima o ljubavi nikada nisam ni sanjala da ću osećati prema nekome ovo što osećam prema tebi.
- I ja tebe volim, Margot - reče Vincent.
Ona se malo odmače od njega. - Ne moraš to da govoriš, Vincente. Možda ćeš posle izvesnog vremena početi da me voliš malo. Za sada te jedino molim da mi dozvoliš da ja tebe volim.
Ona se nežno izvuče iz zagrljaja, skloni ustranu njegov kaput i sede. - Nastavi da radiš, dragi - reče mu. - Ne smem da. te zadržavam. A volim da posmatram kad slikaš.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:53 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



5

Skoro svakog dana Margot ga je pratila kad je išao da slika. Često je pešačio dobrih deset kilometara da bi stigao baš na ono mesto na pustopoljini koje je želeo da slika. Oboje bi bili iscrpeni od vrućine. Ali Margot se nikada nije žalila. Ta žena je preživljavala jednu iznenadnu metamorfozu. Njena kosa, koja je bila pepeljasta, postala je sada plava. Usne su joj bile tanke i ispucale, sada su joj usta bila puna i crvena. Koža joj je ranije bila suva i tek što se nije naborala, sada je postala meka, glatka i topla. Oči kao da joj behu porasle, grudi nabrekle, glas joj beše dobio neki nov prizvuk, a korak postao krepak i živahan. Ljubav je otvorila neke čudne izvore u njoj samoj, i ona se neprestano kupala u tom eliksiru ljubavi.Donosila je razna jela da ga iznenadi i obraduje, poručila iz Pariza neke reprodukcije o kojima je on govorio s oduševljenjem, i nikad se nije mešala u njegov rad. Dok je slikao, sedela je potpuno mirno kraj njega uronivši u istu onu neobuzdanu strast koju je on unosio u svoje platna.
Margot nije ništa znala o slikarstvu, ali je imala brzu i osećajnu inteligenciju, znala je da kaže pravu stvar u pravom trenutku.Vincent je uvideo da ona razume slikarstvo iako ne zna ništa o njemu. Davala je ustisak kremonske violine koju su pokvarili rđavi majstori.
„Da sam je sreo deset godina ranije!" govorio je on sam sebi.
Jednog dana, kad se spremao da počne novo platno, ona mu reče: - Otkud znaš da će to mesto koje si izabrao ispasti dobro na platnu?
Vincent razmisli jedan trenutak, a onda odgovori: - Ako hoću da budem aktivan, ne smem se plašiti poraza. Kad vidim prazno platno koje gleda u mene nekako glupo, prosto moram da tresnem nešto na njega.
- Bogami, zaista tresneš! Nikada nisam videla da nešto raste brže od tvojih slika.
- Pa, moram tako da radim. Prosto me parališe prazno platno koje mi govori:
„Ništa ne znaš!"
- Čini ti se kao neko izazivanje?
- Tačno. Prazno platno gleda u mene kao idiot, ali ja znam da se ono plaši strašnog slikara koji ima smelosti, koji je jednom zasvagda razbio čaroliju reči: „Ne može!" I sam život izgleda ti kao beskonačan, prazan, obeshrabrujući, beznadežno čist komad hartije na kome ništa ne piše,Margot, isto kao i na tom praznom platnu.
- Da, tako je.
- Ali čovek koji ima vere i energije ne boji se te praznine, on korača,dela, gradi, stvara, i na kraju platno više nije belo, nego je pokriveno bogatim slikama života.
Vincent je bio srećan što ga Margot voli. Ona ga nikada nije posmatrala kritičkim pogledom. Sve što je on radio smatrala je ispravnim. Nije mu govorila da je njegovo ponašanje neotesano, glas hrapav, a crte lica grube. Nikada ga nije osuđivala zbog toga što ne zarađuje novaca, niti mu je predlagala da radi ma šta drugo osim slikanja. Kad su se u tihom sumraku vraćali kući, on joj je, obgrlivši je oko struka, nežnim glasom pričao o svemu što je uradio, zašto više voli da slika rouwboerke (seljake u žalosti) nego predsednika opštine, i zašto smatra da je seljančica u svojoj prašnjavoj iskrpljenoj plavoj suknji i bluzi lepša od svake gospođe. Ona nije ništa pitala, i sve je prihvatala. Vincent je bio takav kakav je, i ona ga je volela.
Vincent nije mogao da se navikne na svoj novi položaj. Svakoga dana očekivao je da se ta veza prekine, da Margot postane neljubazna i gruba, i da mu prebaci njegove neuspehe. Ali njena ljubav je rasla sa dozrevanjem leta, pružila mu je svu onu naklonost i obožavanje koje čoveku može da podari samo jedna zrela žena. Nezadovoljan time što ga ni za šta ne prekoreva, pokušavao je da je natera da ga osudi prikazujući svoje neuspehe u što crnjim bojama. Ali za nju to nisu bili neuspesi, nego jednostavno objašnjenja zašto je učinio ono što je morao da učini.
Pričao joj je o svom fijasku u Amsterdamu i Borinahi. - To je sigurno bio neuspeh - reče on. - Sve što sam tamo radio bilo je pogrešno, zar ne?
Margot se blago osmehnu na njega. - Kralj ne može da uradi ništa pogrešno.
On je poljubi.
Jednom mu je, opet, rekla: - Moja majka kaže da si ti pokvaren čovek. Čula je da si živeo sa razuzdanim ženama u Hagu.Rekla sam im da je to samo zlobno ogovaranje.
Vincent joj ispriča priču o Kristini. Margot ga je slušala, dok joj se u očima ogledala neka tužna seta, kao u doba pre nego što je njom zavladala ljubav.
- Znaš, Vincente, ima u tebi nečeg što podseća na Hrista. Sigurna sam da bi i moj otac to mislio.
- I to je sve što imaš da mi kažeš pošto sam ti ispričao da sam dve godine živeo sa običnom prostitutkom?
- Ona nije bila prostitutka, ona je bila tvoja žena. To što nisi uspeo da je spaseš nije tvoja greška, kao što nije tvoja greška ni što nisi spasao rudare u Borinahi. Jedan čovek može vrlo malo da učini protiv celog civilizovanog društva.
- Istina je, Kristina je bila moja žena. Kada sam bio mlađi, govorio sam svom bratu Teu: „Ako ne budem mogao da nađem dobru ženu, uzeću rđavu. Bolje i rđava nego nikakva".
Zavlada neka usiljena tišina, još nikada razgovor nisu poveli o braku.
- Jedno mi je samo žao u vezi s Kristinom - reče Margot. - Želela biih da su te dve godine tvoje ljubavi pripadale meni.
On prestade s pokušajima da uguši njenu ljubav, i prihvati je. - Kada sam bio mlađi, Margot, - reče joj - smatrao sam da stvari u životu zavise od slučajnosti, od malih događaja ili bezrazložnih nesporazuma. Ali što sam postajao stariji, uviđao sam da postoje dublji uzroci. Mnogim ljudima je suđeno da dugo vremena traže svetlost.
- Kao što sam ja morala da tražim tebe!
Stigli su do niskih vrata jedne tkačke kuće. Vincent joj nežno steže ruku. Ona se osmehnu na njega, sa tako umilnim predavanjem da se on zapita zašto li mu je sudbina odredila da tako dugo čeka na ljubav. Uđoše u slamom pokrivenu kuću. Leto beše prešlo u jesen, i dani su kraćali. Jedna svetiljka visila je nad razbojem. Tkali su komad crvene tkanine. Tkač i njegova žena nameštali su konac, bile su to dve tamne, pogrbljene figure koje su se prema svetlosti isticale na obojenoj tkanini, i bacale senke na letve razboja. Margot i Vincent izmenjaše osmeh pun razumevanja, on ju je naučio kako da nađe lepotu u ružnim stvarima.
Početkom novembra, kad je sve lišće palo s drveća za nekoliko dana, ceo Ninen je govorio o Vincenta i Margot. U selu su voleli Margot, a Vincenta su se bojali i nisu mu verovali.Margotina majka i četiri sestre pokušale su da raskinu njihovu vezu, ali ih je Margot uveravala da je to samo prijateljstvo, a kakvog zla ima u tome što se zajedno šetaju po poljima? Behemanove su znale da je Vincent po prirodi lutalica, i svakog dana nadale su se potajno da će on otići.Nisu se baš mnogo brinule za sve to. Ali selo se brinulo, svi su govorili da nikakvo dobro ne može da dođe od tog čudnog Van Goga, i da će se Behemanove pokajati ako ne odbiju svoju kćer od njega.
Vincent nikada nije mogao da razume zašto ga ljudi iz grada toliko mrze. Ni u šta se nije mešao, nikoga nije uvredio. On nije shvatao kako čudan prizor predstavlja u tom malom mestu, gde se život već stotinama godina nije promenio, ni u jednoj reči ili običaju. Tek kada je video da ga smatraju lenjivcem, izgubio je i poslednju nadu da će ga oni zavoleti. Din van den Bek, jedan trgovčić, viknu ga kada je jednom prolazio pored njegove radnje, i izazva ga u ime celog sela.
- Došla je jesen, svršeno je s lepim vremenom, a? - upita ga on.
- Da.
- Možemo li se nadati da ćete uskoro početi da radite, a?
Vincent namesti malo zgodnije nogare na leđima. - Da, baš sam pošao na pustopoljinu.
- Ne, mislim na pravi rad - reče Din. - Na ono što radite preko cele godine.
- Slikanje je moj posao - reče mirno Vincent.
- Mislio sam na posao koji se plaća, na službu.
- Moj posao je da idem u polja, kao ovo sada, Menher van den Bek, kao što je trgovina vaš posao.
- Da, ali ja prodajem robu! Prodajete li vi to što slikate?
Svaki živi stvor sa kojim je razgovarao u selu postavio mu je to pitanje. Bilo mu je već stvarno dosta.
- Ponekad prodajem. Moj brat je trgovac, i on kupuje moje slike.
- Trebalo bi da radite, Vincente. Nije dobro za vas što tako lenstvujete. Čovek ostari, i nađe se bez igde ičega.
- Lenstvuje,? Pa ja radim dvaput duže nego što vi držite tu radnju otvorenom.
- To vi nazivate radom? Sedeti i farbati? To je samo dečja zabava. Držati radnju, orati u polju - to je rad za pravog čoveka. Isuviše ste stari da biste mogli tako da traćite vreme.
Vincent je znao da Din van den Bek izražava samo mišljenje celog sela, i da se po provinciskom shvatanju reči „umetnik" i „radnik" uzajamno isključuju. On prestade da se brine o onome što drugi misle, prolazeći ulicama, pravio se kao da ih ne primećuje. Kada je njihovo nepoverenje prema njemu dostiglo vrhunac, desi se jedan slučaj koji mu povrati njihovo prijateljstvo.
Ana Kornelija je slomila nogu kad je izlazila iz voza u Helmondu. Smesta su je preneli kući. Iako lekar nije ništa govorio porodici, strahovao je za njen život. Vincent bez razmišljanja napusti svoj posao. Njegovo iskustvo u Borinahi napravilo je od njega iskusnog bolničara. Lekar ga je posmatrao pola sata, a onda reče: - Vi ste bolji od svake žene, vaša majka će biti u odličnim rukama.
Ljudi iz Ninena, koji su umeli u teškim trenucima da budu isto tako ljubazni kao što su mogli da budu okrutni kada su se dosađivali, počeše da dolaze u župski dvor sa slatkišima, knjigama i utešnim rečima. U čudu su buljili u Vincenta, on je presvlačio postelju ne pokrećući majku, kupao je i hranio, brinuo se o gipsu na nozi. Posle dve nedelje celo selo promeni mišljenje o njemu. Kad su dolazili u posetu, razgovarao je s njima njihovim sopstvenim jezikom, raspravljali su o tome kako se najbolje mogu izbeći rane od ležanja u postelji, kakvu hranu treba da uzima bolesnik, kakva treba da je temperatura sobe. Razgovarajući s njim o tome i razumevajući ga, oni dođoše do uverenja da je on ipak ljudsko biće. Kad je njegova majka počela da se oseća malo bolje, te je on mogao malo i da slika, seljaci su mu se obraćali s osmehom i zvali ga po imenu. Nije više osećao kako se zavese malo podižu, jedna za drugom, dok on prolazi kroz grad.
Margot je sve vreme bila pored njega. Nju jedinu nije začudila njegova plemenitost. Jednog dana, dok su šapućući razgovarali u bolesničkoj sobi, Vincent slučajno primeti: - Ključ mnogih stvari leži u potpunom poznavanju ljudskog tela, ali da bi se to naučilo potrebno je mnogo novaca. Ima jedna divna knjiga „Anatomija za umetnike", od Džona Maršala, ali je vrlo skupa.
- Zar nemaš novaca da je kupiš?
- Ne, i neću imati dokle god nešto ne prodam.
- Vincente, bila bih vrlo srećna kada bi mi dozvolio da ti pozajmim novaca. Ti znaš da ja imam redovne prihode, a nikada ne mogu da ih potrošim.
- To je lepo od tebe, Margot, ali ne bih mogao da dozvolim.
Nije navaljivala, ali posle dve-tri nedelje pružila mu je jedan paket iz Haga.
- Šta je to? - upita on.
- Otvori, pa ćeš videti.
Na omotu je bilo prikačeno malo pisamce. U paketu se nalazila Maršalova knjiga, u pisamcetu je bilo napisano:
„ZA NAJSREĆNIJI OD SVIH ROĐENDANA".
- Ali danas mi nije rođendan! - uzviknu on.
- Ne, - nasmeja se Margot - ali meni jeste! Moj četrdeseti rođendan, Vincente. Dao si mi najlepši poklon u života. Budi dobar i primi to, dragi. Danas sam tako srećna, a želela bih da i ti budeš.
Bili su u njegovom ateljeu u bašti. U blizini nije bilo nikoga, samo je Vilemina sedela kraj majke u kući. Popodne se bližilo kraju, a sunce je na zalasku bacalo malu svetlu mrlju na beli zid. Vincent je nežno prelistavao knjigu, to je bilo prvi put da je neko, osim Tea, tako srećan što može da mu pomogne. On baci knjigu na postelju i zagrli Margot. Oči su joj bile zamagljene od ljubavi prema njemu. Poslednjih nekoliko meseci vrlo su malo imali prilike za maženje u poljima, bojali su se da ih neko ne vidi. Margot se uvek predavala njegovom milovanju potpuno, svim svojim srcem. Prošlo je bilo već pet meseci otkako je Vincent napustio Kristinu, bojao se da ne ode suviše daleko. Nije želeo da učini ništa što bi uvredilo Margot ili njenu ljubav prema njemu.
On se duboko zagleda u njene blage mrke oči dok ju je ljubio. Margot se osmehnu na njega, a onda zatvori oči i pruži mu svoje usne. Sedeli su čvrsto zagrljeni, pripijeni jedno uz drugo. Postelja je bila udaljena od njih samo jedan korak. Zajedno sedoše na nju. U tom zagrljaju oboje zaboraviše na sve one godine bez ljubavi, kada su njihovi životi bili tako prazni.
Sunce je zalazilo, svetli kvadrat na zidu se ugasio. Sobica se kupala u mekom sumraku. Margot priđe prstima preko Vincentovog lica, dok su joj čudni zvuči izlazili iz grla, govoreći o ljubavi. Vincent oseti kako pada u bezdan iz koga postoji samo jedan izlaz. On se otrže iz Margotinog zagrljaja i skoči na noge. Priđe svojim nogarima i zgužva komad hartije na kome je radio. Nije se čuo nikakav drugi zvuk osim kreštanja neke svrake na akaciji, i zvonjenja zvonaca na kravama koje su se vraćale kući. Posle jednog trenutke Margot progovori, mirno i iskreno.
- Možeš to da uradiš, ako želiš, dragi.
- Zašto? - upita on, ne osvrćući se.
- Zato što te volim.
- Ne bi bilo pošteno.
- Rekla-sam ti već, Vincente, kralj ne može da pogreši!
On kleče kraj nje. Glava joj je ležala na jastuku. On opet primeti onu liniju koja se s desne strane njenih usta spuštala prema bradi, i poljubi je. Poljubi i njen uzani nos, zatim široke nozdrve, i pređe usnama preko kože na njenom licu, koje se beše podmladilo za deset godina. Dok je tako ležala u sumraku, podatljiva, obgrlivši ga rukama oko vrata, opet je ličila na onu lepu devojku kakva je morala biti kad je imala dvadeset godina.
- I ja tebe volim - reče on. - Nisam to ranije znao, ali sada znam.
- Lepo je od tebe što to kažeš, dragi. - Glas joj je zvučao blago i sanjalački. - Znam da me malo voliš. A ja tebe volim svim svojim srcem. I to mi je dovoljno.
Nije je voleo kao što je voleo Ursulu i Kej. Nije je voleo čak ni kao Kristinu. Ali je gajio neko vrlo nežno osećanje prema toj ženi što je tako mirno ležala u njegovom zagrljaju. Znao je da ljubav sadrži u sebi gotovo svaku vrstu ljudskih odnosa. Nešto ga zabole u srcu kad pomisli kako malo oseća za jedinu ženu na svetu koja ga je tako nesebično volela, i seti se agonije koju je preživljavao kad mu Ursula i Kej nisu uzvratile ljubav. Poštovao je Margotinu duboku ljubav, ali ju je ipak na neki neobjašnjiv način smatrao malo neukusnom. Klečeći na drvenom podu u tamnoj sobici, obuhvativši rukama glavu žene koja ga je volela kao što je on voleo Ursulu i Kej, najzad je shvatio zašto su one dve pobegle od njega.
- Margot, - reče on - moj život je bedan, ali ću ja biti srećan ako budeš htela da odeš odavde sa mnom.
- Hoću da ga podelim s tobom, dragi.
- Možemo da ostanemo ovde, u Ninenu. Ili bi možda više volela da odeš odavde posle venčanja?
Ona nežno protrlja glavu o njegovu mišicu. - Kako je ono kazala Rut? „Kuda ti budeš išao, ići ću i ja".

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:54 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



6

Nimalo nisu bili spremni na buru koja se podigla sutradan, kad su svojim porodicama objavili novost. Kod porodice Van Gog jedini problem bio je novac. Kako je mogao da se oženi kad ga Teo izdržava?
- Prvo moraš početi da zarađuješ novac, moraš urediti svoj život, a onda možeš da se oženiš - reče mu otac.
-Ako uredim život na taj način što ću se boriti sa golom stvarnošću svoje umetnosti, - odgovori Vincent - zarađivanje novca doći će samo po sebi.
- Onda će i ženidba doći sama po sebi. Ali sada ne!
Taj nemir u župskom dvoru bio je šala u poređenju s onim što se događalo u susednoj kući, kod žena.Dok je svih pet sestara bilo neudato, Behemanove su mogle smelo da se suprodstave svetu. Margotina udaja bila bi pred celim selom živi dokaz poraza ostalih devojaka.Gospođa Beheman je smatrala da je važnije da sačuva svoje četiri kćeri od daljih patnji nego da jedna od njih bude srećna.
Margot ga toga dana nije otpratila do tkača. Predveće je došla u atelje. Oči su joj bile uplakane i naduvene, više nego ikada videlo se da ima četrdeset godina. Pripi se uz njega jedan trenutak, zagrlivši ga očajnički.
- Celog dana su te strašno vređali - reče ona. - Nikada nisam sanjala da jedan čovek može da učini toliko rđavih stvari a da ipak bude živ.
- Trebalo je to da očekuješ.
-I očekivala sam. Ali nisam imala pojma da će te napadati tako podlo.
On je obgrli oko struka i nežno je poljubi. - Prepusti ih samo meni – reče joj. - Doći ću k vama večeras posle večere, možda ću uspeti da ih ubedim da nisam tako strašan.
Čim je stupio u kuću Behemanovih,znao je da se nalazi na čudnom, tuđem zemljištu. Tih šest žena stvaralo je neku zlokobnu atmosferu, atmosferu koja nikada nije bila narušena muškim glasom ili korakom.
Uvedoše ga u slaon, koji je bio hladan i memljiv. U njega mesecima niko nije kročio. Vincent je znao kako se zovu Četiri sestre, ali se nikada nije potrudio da veže imena s licima. Sve su izgledale kao Margotine karikature. Najstarija sestra, koja je vodila domaćinstvo, preuzela je na sebe da rukovodi istragom.
- Margot nam je rekla da želite da se oženite njom. Smemo li pitati šta je bilo s vašom ženom u Hagu?
Vincent im objasni sve o Kristini. Atmosfera u salonu rashladi se za nekoliko stepeni.
- Koliko imate godina, Menher Van Gog?
- Trideset ijednu.
- Je li vam Margot rekla da je ona...
- Znam koliko joj je godina.
- Smemo li znati koliko zarađujete?
- Imam sto pedeset franaka mesečno.
- Kakve je vrste taj prihod?
- Novac mi šalje moj brat.
- Hoćete li time da kažete da vas brat izdržava?
- Ne. On mi šalje mesečnu plato. Zauzvrat dobija sve što ja naslikam.
- Koliko vaših slika može on da proda?
- Ne bih mogao da vam kažem.
- E pa, ja mogu. Vaš otac mi je rekao da on nije do sada prodao još nijednu vašu sliku.
- Prodaće ih kasnije. One će mu doneti mnogo više novaca nego što bi mu sada donele.
- To je veliko pitanje, da ne kažem nešto gore. Bolje bi bilo da razgovaramo o činjenicama.
Vincent je posmatrao grubo, ružno lice najstarije sestre. Od nje se nije mogao nadati nikakvim simpatijama.
- Ako ništa ne zarađujete, - nastavi ona - smem li vas upitati kako mislite da izdržavate svoju ženu?
- Moj brat je pristao da baca na mene sto pedeset franaka mesečno, to je njegova stvar, a ne vaša. Za mene je to i dalje plata. Ja naporno radim da bih zaradio taj novac. Margot i ja bismo mogli da živimo od te plate, ako budemo pažljivo trošili.
- Ali nećemo morati da pazimo! - povika Margot. - Ja imam dovoljno da se sama izdržavam.
- Čuti Margot! - zapovedi joj najstarija sestra.
- Seti se, Margot, - reče majka - da ja imam pravo da ti oduzmem taj prihod ako nečim osramotiš porodično ime.
Vincent se osmehnu. - Zar bi to bilo sramota kad bi se udala za mene? - upita on.
- Vrlo malo znamo o vama, Menher Van Gog, a ono malo što znamo prilično je nezgodno. Koliko dugo se bavite slikanjem?
- Tri godine.
- A još niste uspeli. Koliko će vam vremena biti potrebno da postignete, uspeh?
- Ne znam.
- Šta ste bili pre nego što ste počeli da slikate?
- Trgovac umetničkim stvarima, učitelj, knjižar, bogoslov i propovednik.
- I svuda ste pretrpeli neuspeh?
- Napustio sam ta zanimanja.
- Zašto?
- Nisam bio za to.
- Koliko će vam vremea biti potrebno da napustite slikanje?
- On to neće učiniti nikada! - uzviknu Margot.
- Čini mi se, Menher Van Gog, - reče starija sestra - da ste prilično uobraženi kad želite da se oženite sa Margot. Vi ste beznadežno declasse,nemate ni franka u džepu, niti imate kakvog načina da ga zaradite, niste u stanju da se zadržite na bilo kakvom poslu, i potucate se po svetu kao besposličar i propalica. Kako bismo smele da dozvolimo svojoj sestri da se uda za vas?
Vincent izvadi svoju lulu, a zatim je ponovo vrati u džep. - Margot me voli i ja volim nju. Mogu da je usrećim. Živeli bismo ovde godinu-dve, a onda bismo otišli. Ona nikada neće doživeti od mene ništa drugo osim nežnosti i ljubavi.
- Napustićete je! - povika jedna od sestara kreštavim glasom. - Vi ćete je se zasititi i napustićete je kao onu u Hagu!
- Hoćete da se oženite njom samo zbog njenog novca! - uzviknu druga.
- Ali nećete ga dobiti - izjavi treća. - Majka će vratiti njene doznake banci.
Margoti se oči napuniše suzama. Vincent ustade. Uvideo je da nema smisla gubiti vreme s tim aspidama. Trebalo bi prosto da se venča sa Margot u Ajndhovenu, i da smesta otputuju u Pariz. A on još nije želeo da ode iz Brabanta, njegov posao nije bio završen. On se zgrozi na pomisao da ostavi Margot u toj kući jalovih žena.
Sledeći dani bili su za Margot puni patnje.Pao je prvi sneg, i Vincent je bio primoran da radi u ateljeu. Behemanove nisu dozvoljavale Margoti da ga posećuje. Od trenutka kad bi ujutru ustala iz postelje, pa sve dok joj ne bi bilo dozvoljeno da legne, bila je prinuđena da sluša optužbe protiv Vincenta. Živela je sa svojom porodicom četrdeset godina,Vincenta je poznavala samo nekoliko meseci. Mrzela je svoje sestre jer je znala da su joj upropastile život, ali je mržnja jedan od najnejasnijih oblika ljubavi i ponekad razvija jako osećanje dužnosti.
- Ne razumem zašto nećeš da odeš sa mnom, - reče joj Vincent - ili bar da se ovde venčamo bez njihovog odobrenja.
- Ne bi mi dozvolile.
- Ko? Majka?
- Sestre. Majka se obično drži povučeno i samo odobrava.
- A je li važno šta kažu tvoje sestre?
- Sećaš li se kad sam ti pričala o tome kako se u mladosti zamalo nisam zaljubila u jednog mladića?
- Sećam se.
- One su prekinule tu stvar. Moje sestre. Ne znam zašto. Celog života sprečavale su me u svemu što sam htela da uradim. Kada bih odlučila da odem u posetu nekim rođacima u gradu, ne bi me puštale. Kad bih htela da čitam, ne bi mi dozvoljavale da nabavim bolje knjige. Svaki put kad bih pozvala u kuću nekog muškarca, rastrgle bi ga u komade kad bi otišao, tako da ga ja više nikada ne bih pogledala. Želela sam da učinim nešto sa svojim životom,da postanem bolničarka, ili da studiram muziku. Ali ne, morala sam da mislim onako kako one misle, da živim onako kako one žele.
- A sada?
- A sada mi ne dozvoljavaju da se udam za tebe.
Mnogo životne snage koju beše stekla u poslednje vreme nestalo je iz njenog glasa i ponašanja. Usne su joj postale suve, a male pege ispod očiju opet su se pojavile.
- Ne brini se za njih, Margot. Mi ćemo se venčati, i to će biti kraj. Brat mi je često predlagao da dođem u Pariz. Tamo bismo mogli da živimo.
Margot ništa ne odgovori. Sedela je na ivici postelje i gledala u drveni pod, opuštanih ramena. On sede pored nje i uhvati je za ruku.
- Bojiš li se da se udaš za mene bez njihovog odobrenja?
- Ne. - U njenom glasu nije bilo ni jačine ni ubeđenja. - Ubiću se,Vincente, ako me odvoje od tebe. To ne bih mogla da podnesem. Ubiću se, i svršeno.
- One ne bi morale znati. Prvo bismo se venčali, pa im tek onda kazali.
- Ne mogu da im se protivim. Ima ih suviše mnogo. Ne mogu se boriti protiv svih.
- E pa, nemoj ni da se boriš. Prosto se udaj za mene, to će biti kraj.
- To ne bi bio kraj. To bi bio početak. Ti ne znaš moje sestre.
- I ne želim da ih znam! Ali večeras ću učiniti kod njih još jedan pokušaj.
Znao je da je sve uzaludno čim je stupio u salon. Zaboravio je ledenu atmosferu tog mesta.
- Sve smo to već čuli, Menher Van Gog, - reče sestra, - i to nas ne ubeđuje, niti ostavlja na nas neki utisak.O toj stvari smo već donele svoj sud. Mi želimo da vidimo Margot srećnu, ali nećemo da upropasti svoj život. Rešile smo da, ako kroz dve godine još uvek bude želela da se uda za vas, povučemo svoje prigovore.
- Dve godine! - reče Vincent.
- Neću biti ovde kroz dve godine - reče mirno Margot.
- Gde ćeš biti?
- Biću mrtva. Ubiću se ako mi ne dozvolite da se udam za njega.
Usred poplave uzvika „Kako se usuđuješ da govoriš tako nešto!" i „Vidite li kakav uticaj ima on na nju!" Vincent pobeže. Tu više nije imalo šta da se radi.
Godine nesređenog života ostavile su traga na Margot. Nervi joj nisu bili jaki, niti joj je zdravlje bilo baš najbolje.Pod udruženim napadom pet odlučnih žena, njen duh je svakim danom sve više slabio. Jedna dvadesetogodišnja devojka bi možda izašla iz takve borbe nepovređena, ali su u Margot bili ubijeni svaki otpor i odlučnost. Lice joj se naboralo,oči su joj opet bile pune sete, a koža joj je ogrubela i dobila nezdravu boju. Linija s desne strane njenih usana produbila se.
Zajedno s njenom lepotom iščezlo je i ono što je Vincent osećao prema njoj.U stvari, on je nije nikad ni voleo, niti želeo da se njom oženi, a sada je to želeo manje nego ikada. Stideo se svoje neosetljivosti, i zato su njegova milovanja postajala sve vatrenija. Nije znao da li ona naslućuje kakva su njegova prava osećanja.
- Voliš li njih više nego mene, Margot? - upita je on jednog dana kada je uspela da na nekoliko trenutaka dotrči u njegov atelje.
Ona ga pogleda začuđeno i prekorao. - Oh, Vincente!
- Pa zašto onda hoćeš da me napustiš?
Ona se sklupča u njegovom zagrljaju kao umorno dete.
Glas joj je zvučao tiho i nekako izgubljeno. - Kad bih znala da me voliš onoliko koliko ja volim tebe, ustala bih protiv celog sveta. Ali to tebi znači tako malo... a njima tako mnogo.
- Margot, varaš se. Ja te volim.
Ona mu nežno stavi prst na usta. - Ne, dragi, ti bi želeo da me voliš... ali me ne voliš. Ne moraš se zbog toga jediti. Ja hoću da budem ona koja više voli.
- Zašto ne raskrstiš s njima i ne postaneš svoj gospodar?
- To je lako reći. Ti si jak, ti možeš da se boriš protiv svakoga. Ali ja imam četrdeset godina... Rođena sam u Ninenu... Nisam nikada išla dalje od Ajndhovena. Zar ne shvataš, dragi, da ja nikada u životu nisam raskrstila ni sa čim i ni sa kim.
- Da. Shvatam.
- Da je to nešto što ti želiš, Vincente, borila bih se za tebe svom svojom snagom. Ali ovo je samo nešto što ja žeim. A, na kraju krajeva, sve je došlo tako kasno... moj život je prošao...
Glas joj se pretvori u šapat. On joj podiže glavu palcem i kažiprstom. Oči su joj bile pune suza.
- Draga moja devojko, - reče on - mila moja Margot. Mogli bismo da proživimo ceo život zajedno. Potrebno je da kažeš samo jednu reč. Spakuj svoje stvari noćas, kada cela tvoja porodica zaspi. Možeš da mi ih dodaš kroz prozor. Otići ćemo do Ajndhovena i uhvatićemo prvi jutarnji voz za Pariz.
- Nema smisla, dragi. Ja sam deo njih, a one su deo mene. Ali meni će se na kraju ipak ispuniti želja.
- Margot, ne mogu da te gledam tako nesrećnu.
Ona okrete lice k njemu.Suza više nije bilo. Smešila se. - Ne, Vincente, ja sam srećna. Dobila sam ono što sam želela. Bilo je divno voleti te.
On je poljubi, i na njenim usnama oseti slan ukus suza koje joj se behu skotrljale niz obraze.
- Više ne pada sneg - reče ona malo kasnije. - Ideš li sutra ujutru u polja, da sllikaš?
- Da, verovatno ću ići.
- Gde ćeš biti? Doći ću k tebi posle podne.
Sutradan je radio dugo, sa krznenom kapom na glavi i platnenom bluzom čvrsto zakopčanom oko vrata. Večernje nebo bilo je ljubičasto i zlatno nad tamnim siluetama kućica razbacanih među crvenkastim šibljem. Iznad njih uzdizale su se retke crne topole, tle je bilo bledozelene boje,išarano prugama crne zemlje i blede suve trske koja je rasla duž jarkova.
Margot je žurno dolazila preko polja. Bila je obučena u onu isto belu haljinu koju je imala kada su se prvi put našli, a preko ramena beše prebacila šal. On primeti da su joj se obrazi lako zarumeneli. Ličila je na onu ženu koja je pre nekoliko nedelja procvetala od ljubavi. U rukama je nosila malu korpicu sa radom.
Ona mu se baci oko vrata. Mogao je da oseti kako joj srce divlje lupa. On joj zabaci glavu unazad i zagleda se u njene mrke oči. U njima više nije bilo tuge.
- Šta je to? - upita je. - Da li se nešto dogodilo?
- Ne, ne! - povika Margot. - Samo... samo sam srećna... što sam opet s tobom.
- Ali zašto si izašla u toj lakoj haljini?
Ona je ćutala neko vreme, a onda reče: - Vincente, ma koliko daleko budeš otišao od mene, želela bih da se uvek sećaš jedne stvari u vezi sa mnom.
- Čega, Margot?
- Da sam te volela! Uvek se sećaj da sam te volela više nego ijedna žena u celom tvom životu.
- Zašto tako drhtiš?
- Nije mi ništa. Zadržale su me. Zato sam zakasnila. Hoćeš li skoro biti gotov?
- Za nekoliko trenutaka.
- Onda mi dozvoli da sedim iza tebe dok radiš, kao što sam ranije činila. Vidiš, dragi, nikada nisam htela da ti budem na putu ili da ti smetam. Želela sam samo da mi dozvoliš da te volim.
- Da, Margot. - Nije znao šta bi drugo rekao.
- A sada na posao, dragi, i završi ga... da bismo se zajedno vratili kući. -
Ona malo zadrhta, jače prigrnu šal oko ramena, i reče: - Pre nego što počneš, Vincente, poljubi me još jednom. Onako kao što si me poljubio onda... onda... u tvom ateljeu... kada smo bili tako srećni.
Vincent je nežno poljubi. Ona raširi haljinu oko sebe i sede iza njega. Sunce beše zašlo, a kratak zimski sumrak spustio se na ravnicu. Okruživala ih je tišina večeri u polju.
A tada se ču zveket neke boce. Margot se sa prigušenim krikom podiže na kolena, a onda grčeći se pade na zemlju. Vincent skoči i jurnu ka njoj.Oči su joj bile zatvorene, na licu joj je ležao gorak osmeh. Telo joj je potresao niz grčeva, ona se ukoči i povi unazad, dok su joj se ruke uvijale. Vincent se naže nad bocu koja je ležala u snegu. Beli, kristalni talog ostao je u samom grliću. Bio je bez mirisa.
Vincent podiže Margot na ruke i ludački potrča preko polja.Bio je udaljen od Ninena jedan kilometar. Bojao se da ona ne umre pre nego što stigne u selo. Bilo je vreme večere. Ljudi su sedeli pred vratima svojih domova. Vincent je morao da prođe kroz celo selo noseći Margot na rukama. Stigao je do Behemanovih, otvorio vrata snažnim udarcem noge, i položio Margot na sofu u salonu. Majka i sestre dotrčaše unutra.
- Margot se otrovala! - povika on. - Dovešću lekara!
On odjuri po seoskog lekara i diže ga od stola. - Jeste li sigurni da je strihnin? - upita lekar.
- Tako je izgledalo.
- I još je bila živa kad ste je doneli kući?
-Da.
Margot se previjala na sofi kad su ušli u sobu. Doktor se naže nad nju.
- Naravno. Bio je strihnin, - reče on - ali je uzela još nešto da bi ublažila bolove. Miriše mi na laudanum. Nije znala da će to dejstvovati kao protivotrov.
- Znači, ostaće u životu, doktore? - upita majka.
- Ima izgleda. Moramo smesta da je prenesemo u Utreht. Potrebno je da bude pod stalnim nadzrom.
- Možete li da preporučite neku bolnicu u Utrehtu?
- Mislim da bolnica ne bi bila preporučljiva. Bolje bi bilo da je odvedemo u neki maison de sante*, na izvesno vreme. Znam jedno dobro mesto. Poručite kola. Moramo poći poslednjim vozom iz Ajdhovena.
* (franc.) privatni sanatorium
Vincent je ćuteći stajao u mračnom uglu. Kola stigoše pred kuću. Lekar uvi Margot u ćebe i iznese je napolje. Majka i četiri sestre išle su za njom.Vincent izađe poslednji. Njegova porodica stajala je pred vratima župnog dvora. Celo selo beše se skupilo pred vratima Behemanove kuće. Zavlada mrtva tišina kad lekar iznese Margot na rukama. On je unese u kola. Žene se takođe popeše. Vincent je stajao pored kola. Doktor dohvati uzde. Margotina majka se okrete, ugleda Vincenta i povika:
- To ste vi učinili! Vi ste mi ubili kćer!
Gomila pogleda u Vincenta. Doktor ošinu konje bičem. Kola iščezoše niz drum.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:54 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



7

Pre nego što je njegova majka slomila nogu, seljaci su bili neprijateljski raspoloženi prema Vincentu zato što mu nisu verovali i što nisu mogli da razumeju njegov način života. Ali ga u stvari nikada nisu mrzeli. Sada se svi žestoko okrenuše protiv njega, i on je osećao kako ga njihova mržnja okružuje sa svih strana. Kad je prolazio, okretali su mu leđa. Niko ga nije oslovljavao niti primećivao. Postao je prokažen.
Njemu lično to je bilo sasvim svejedno - tkači i seljaci u svojim kolibama primali su ga još kao prijatelja - ali kad ljudi prestadoše da dolaze u župni dvor i da posećuju njegove roditelje, on uvide da mora da se seli.
Vincent je znao da bi za njega bilo najbolje da ode sasvim iz Brabanta i da ostavi roditelje na miru. Ali kuda da ide? Brabant je bio njegov dom.Želeo je tu da živi do smrti. Želeo je da slika seljake i tkače, u tome je nalazio jedino opravdanje za svoj rad. Znao je kako je dobro biti zimi duboko u snegu, u jesen duboko u žutom lišću, u leto među zrelim žitom, a u proleće u travi, znao je da je dobro biti stalno sa kosačima i seoskim devojkama, leti pod ogromnim nebom, zimi pored vatre, i osećati da je oduvek bilo tako i da će večno tako biti.
Po njegovom mišljenju, Mile se u svom Angelus-u najviše približio božanskom stvaranju. U sirovosti seljačkog života on je nalazio jedinu istinu, nešto trajno i stvarno. Želeo je da slika u prirodi, na licu mesta. Tamo je morao da tera stotine muva, da se bori sa prašinom i peskom, i izgrebao bi slike dok bi ih nosio satima preko pustopoljine i kroz grmlje. Ali je po povratku znao da se nalazio licem u lice sa stvarnošću i da je uhvatio nešto od elementarne jednostavnosti. Ako su njegove slike mirisale na slaninu,dim i kuvane krompire, to nije bilo nezdravo. Ako štala miriše na balegu, to i priliči štali. Ako polja imaju miris zrelog žita, ili ptičjeg izmeta, ili đubriva, to je takođe zdravo - naročito za ljude iz grada.
Rešio je problem na vrlo jednostavan način. Nedaleko od druma bila je katolička crkva, a pored nje crkvenjakova kuća. Johanus Šafrat bio je krojač, tim poslom se bavio kad nije čuvao crkvu. Njegova žena Adrijana bila je dobra duša. Ona je izdala Vincentu dve sobe, radujući se u neku ruku što može da učini nešto za tog čoveka protiv koga se okrenulo celo selo.
Šafratova kuća bila je u sredini podeljena prostranim holom. Desno od ulaza bile su sobe u kojima su živeli domaći. Levo se nalazila jedna velika dnevna soba koja je gledala na drum, a jedna manja soba iza nje. Dnevnu sobu pretvori Vincent u atelje, a sobu iza nje upotrebljavao je za čuvanje alata. Spavao je gore na mansardi. Polovina mansarde služila je Šafratovima za sušenje rublja. U drugoj polovini bila je velika postelja,i jedna stolica. Kad bi pala noć, Vincent bi prebacio svoje odelo preko stolice, skočio u postelju, popušio lulu duvana i zaspao, posmatrajući kako večernje rumenilo postepeno prelazi u tamu.
U ateljeu je smestio svoje crteže, alvarele i kredu, glave muškaraca i žena sa jako istaknutim prćavim nosevima kao u crnaca, isturenim vilicama i velikim ušima. Bilo je tu tkača i tkačkih razboja, žena koje rukuju čunkom, seljaka koji sade krompir. Sprijateljio se sa svojim bratom Korom, zajedno su napravili jedan ormančić i sakupili najmanje trideset različitih ptičjih gnezda, preslica s točkom, grejača za postelje, seljačkih alatki, starih krpa i šešira, drvenih cipela, tanjira, i svega što je imalo veze sa seljačkim životom. Čak su u jedan ugao stavili i neko malo drvo.
Vincent se baci na posao. Pronašao je da čađavocrna boja i bitumen, koje su slikari uglavnom prestali da upotrebljavaju, čine tonove njegovih slika zrelijim i mekšim. Otkrio je da treba staviti samo malo žutog u boju pa da ona izgleda vrlo žuta ako se postavi pored ljubičaste ili plave kao jorgovan.
A naučio je i da je samoća neka vrsta zatvora.
U martu Vincentov otac, koji je propešačio veliku daljinu preko pustopoljine da bi posetio nekog bolesnog župljanina, sruši se na zadnjim stepenicama župnog doma. Kad Ana Kornelija stiže do njega, on je već bio mrtav. Sahranili su ga na groblju pored stare crkve. Teo dođe kući na pogreb.Te noći sedeli su u Vincentovom ateljeu, razgovarajući prvo o porodičnim prilikama, a onda i o poslu.
- Ponudili su mi hiljada franaka mesečno da napustim Gupila i da pređem u drugu galeriju - reče Teo.
- Pa hoćeš li prihvatiti ponudu?
- Ne verujem. Mislim da je njihova politika potpuno komercijalna.
- Ali pisao si mi da i Gupil...
- Znam, les Messieurs takođe jure za velikom zaradom. Ali, radim kod njih već dvadeset godina. Zašto da promenim mesto za nekoliko franaka više? Jednog dana mogu da me postave za upravnika neke od filijala. Ako to urade, prodavaću impresioniste.
- Impresioniste? Čini mi se da sam to ime negde pročitao? Ko su oni?
- Oh, neki mladi slikari u Parizu: Eduard Mane, Dega, Renoar, Klod Mone, Sislej, Kurbe, Lotrek, Gogen, Sezan, Sera.
- Kako su dobili to ime?
- Na izložbi u galeriji Nadar, 1874. Klod Mone je tu izložio jednu sliku koju je nazvao Impression: Soleil Levant*. Neki kritičar po imenu Luj Leroj nazvao je izložbu „izložbom impresionista" i to im je ime ostalo.
* (franc.) Impresija: Rađanje sunca
- Da li oni rade svetlim ili tamnim bojama?
- Oh, svetlim! Mrze tamne boje.
- Onda ne verujem da bih mogao da radim s njima. Imam nameru da promenim svoj kolorit, ali ću slikati tamnije, a ne svetlije. - Možda ćeš drugačije misliti kad dođeš u Pariz, - Možda. Da li neki od njih prodaje slike?
- Diran-Rijel s vremena na vreme proda po koju Maneovu sliku. To je uglavnom sve.
- Pa od čega onda žive?
- Sam bog zna.Od svoje dovitljivosti, ponajviše. Ruso daje deci časove violine, Gogen pozajmljuje od svojih bivših prijatelja sa berze, Seraa izdržava majka, a Sezana otac. Nemam pojma odakle ostali nabavljaju novac.
- Poznaješ li ih sve, Teo?
- Da, postepeno ih upoznajem.Nagovarao sam les Messieurs da im ustupe jedan mali ugao, kako bi mogli da izlažu kod Gupila, ali oni neće da dodirnu sliku nekog impresioniste ni štapom dugačkim tri metra.
- Izgleda mi da bi trebalo da se upoznam s tim ljudima. Slušaj, Teo, ti nikako ne pokušavaš da me zabaviš time što ćeš me upoznati sa drugim slikarima.
Teo priđe prozoru ateljea i zagleda se napolje, u mali travnjak koji je odvajao crkvenjakovu kuću od druma za Ajndhoven.
- Onda dođi u Pariz da živiš sa mnom - reče on. - Ionako ćeš sigurno kad-tad tamo završiti.
- Još nisam spreman.Moram prvo ovde još nešto da posvršavam.
- E pa,ako ostaneš u provinciji, ne nadaj se da ćeš se upoznati sa ljudima svoje vrste.
- To je možda istina. Ali, Teo, ima jedna stvar koju ne mogu da razumem. Ti nisi nikada prodao ni jedan jedini moj crtež ili sliku, u stvari,nisi nikada ni pokušavao. Reci, jesi li pokušao?
- Nisam.
- Zašto?
- Pokazao sam tvoje slike poznavaocima Oni su mi rekli...
- Oh, poznavaocima! - Vincent sleže ramenima. - Meni su dobro poznate one banalnosti koje govori većina poznavalaca. Teo, ti sigurno znaš da njihovo mišljenje ima vrlo malo veze sa stvarnim kvalitetom neke slike.
- Pa, ne bih to rekao. Tvoj rad je gotovo za prodaju, ali...
- Teo, Teo, to su iste one reči koje si mi pisao o mojim prvim skicama iz Etena.
- Ali to je istina, Vincente, ti kao da si neprestano na samom pragu potpune zrelosti. Svaku tvoju sliku uzimam žudno, očekujući da se to najzad ostvari. Ali do danas...
- Što se tiče prodavanja ili neprodavanja, - prekide ga Vincent, lupajući lulom o peć - to je stara pesma, o kojoj neću da lupam glavu.
- Kažeš da si počeo ovde neke radove. Onda navali i završi ih. Što pre dođeš u Pariz, to će biti bolje za tebe. Ali ako hoćeš da u međuvremenu nešto prodam, šalji mi slike, a ne studije. Niko ne želi studije.
- No, dosta je teško reći gde se završava studija a počinje slika. Slikajmo koliko možemo, Teo, i budimo ono što smo, sa svim svojim greškama i osobinama. Kažem „mi" jer tvoj novac - a znam sa koliko ga muke nabavljaš za mene - daje ti pravo da smatraš moje slike upola svojim delom.
- Oh, što se toga tiče... - Teo se odšeta u dno sobe i poče da se igra starom kapom koja je visila na drvetu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:55 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



8

Pre očeve smrti Vincent je odlazio u župski dom samo ponekad na večeru ili na časak razgovora.Posle pogreba njegova sestra Elizabeta mu jasno dade na znanje da je on u župi persona non grata*. Porodica je želela da sačuva izvestan ugled. Njegova majka smatrala je da on treba da se brine o sebi, a da je njoj mesto pored njenih kćeri.
* (lat.) nepoželjna osoba
Sada je bio potpuno sam u Ninenu, umesto ljudi studirao je prirodu. Počeo je sa beznadežnom upornošću da je podražava, ali je sve ispadalo pogrešno, najzad je završio time što je mirno slikao stvari onako kako ih je video, a priroda se složila s tim i prilagodila mu se. Kad je bio nesrećan u svojoj usamljenosti, setio bi se onog događaja u Vajsenbruhovom ateljeu i oštrog jezika slikarevog koji je branio patnju. Kod svog vernog Milea našao je Vajsenbruhovu filozofiju izraženu još ubedljivije: „Nikada ne želim da ugušim patnju, jer baš ona često tera umetnike da se izražavaju što snažnije".
Sprijateljio se s jednom seljačkom porodicom po imenu De Grot. Porodica se sastojala od oca, majke, sina i dve kćeri, svi su radili u polju. De Grotovi, kao većina seljaka u Brabantu, mogli su da nose naziv gueules noires sa isto toliko prava kao i rudari iz Borinahe. Lica su im bila crnačka, sa raširenim nozdrvama, pljosnatim nosevima, ogromnim debelim usnama,i dugim ušima. Donji deo lica bio im je ispupčen, a glava mala i šiljata. Živeli su u jednostavnoj kolibi s udubljenjima u zidu, za postelje. U sredini sobe stajao je sto, dve stolice i nekoliko sanduka, a jedna lampa visila je sa grube drvene tavanice.
Porodica De Grot hranila se krompirima. Za večera bi popili šolju kafe i, možda jedanput nedeljno, pojeli krišku slanine. Sadili su krompir, vadili krompir i jeli krompir, to je bio njihov život.
Stin De Grot bila je slatko devojče od devetnaest godina. Nosila je na poslu široku belu kapicu i crnu bluzu sa belim okovratriikom. Vincent se navikao da ih posećuje svake večeri. On i Stin su se zajedno mnogo smejali.
- Vidite! - povikala bi ona. - Ja sam fina gospođa. Vi me slikate. Treba li da stavim za vas svoju novu kapicu, Menher?
- Ne, Stin, ti si lepa takva kakva si.
- Ja, lepa?
Prsnula bi u smeh. Imala je krupne vesele oči i prijatan izraz. Lice joj je potpuno odgovaralo životu koji je vodila. Kad bi se sagnula da okopa krompir u polju, on bi našao u linijama njenog tela takvu ljupkost kakvu nije imala čak ni Kej. Naučio je da je osnovna stvar pri crtanju ličnosti akcija, i da je veliki nedostatak starih majstora to što njihove ličnosti nisu radile. Skicirao je De Grotove kada su jeli krompir koji se puši, i uvek je Stin virila preko njegovog ramena i šalila se s njim. Ponekad bi nedeljom stavila čistu kapicu i okovratnik, i pošla s njim u šetnju po pustopoljini. To je za seljake bila jedina zabava.
- Da li vas je Margot Boheman volela? - upita ona jednom.
- Jeste.
- Pa zašto je onda pokušala da se ubije?
- Zato što joj njena porodica nije dozvolila da se uda za mene.
- Bila je glupa. Znate li šta bih ja uradila umesto da se ubijem? Prosto bih vas volela.
Ona mu se nasmeja u lice i otrča u borov šumarak. Celog dana su se smejali i igrali među borovima. Drugi parovi koji su tuda prolazili videli su ih. Stin je imala prirodan talenat za smeh, i najmanja sitnica koju bi Vincent rekao ili učinio izazvala bi kod nje veselo kikotanje. Rvala se s njim i pokušavala da ga obori na zemlju. Kad joj se ne bi svidelo ono što je slikao kod njene kuće, prosula bi preko slike kafu ili bi je bacila u vatru. Često je dolazila u njegov atelje da mu pozira, a posle njenog odlaska soba je ostajala u pravom haosu.
I tako je prošlo leto i jesen, i ponovo je došla zima. Sneg je primorao Vincenta da sve vreme radi u ateljeu. Ljudi iz Ninena nisu voleli da poziraju, i da im nije bilo stalo do novaca, niko ne bi došao k njemu. U Hagu je nacrtao oko devedeset krojačica da bi mogao da sastavi jednu grupnu sliku od tri. Želeo je da naslika De Grotove kako večeraju krompire i kafu, ali da bi ih tačno naslikao osećao je da najpre mora nacrtati sve seljake u okolini.
Katolički sveštenik nije odobravao što crkvenjak izdaje sobe u svojoj kući čoveku koji je istovremeno bezbožnik i umetnik, ali pošto je Vincent bio miran i učtiv, nije imao razloga da ga izbaci napolje. Jednog dana Adrijana Šafrat uđe u atelje sva uzbuđena. - Otac Pauvels želi smesta da vas vidi.
Otac Pauvels bio je krupan čovek crvenog lica. On baci brz pogled po ateljeu i zaključi da nikada u životu nije video takav dar-mar.
- Šta mogu da učinim za vas, Oče? - upita Vincent učtivo.
- Vi ne možete za mene ništa da učinite! Ali ja mogu da učinim nešto za vas! Pomoći ću vam da svršite tu stvar, pod uslovom da uradite ono što vam ja kažem.
- Na koju stvar mislite, Oče?
- Ona je katolkinja, a vi ste protestant, ali ja ću tražiti specijalno odobrenje od biskupa. Budite spremni za venčanje kroz nekoliko dana.
Vincent priđe bliže prozoru da pogleda Oca Pauvelsa pri svetlosti. - Bojim se da vas ne razumem, Oče! - reče on.
- Oh, razumete me vi dobro. I ne morate da se prenemažete. Stin De Grot je trudna. Morate da spasete čast porodice.
- Dođavola, Stin trudna!
- Možete slobodno prizivati đavola. To je stvarno đavolsko delo.
- Jeste li sigurni u to, oče? Da se niste zabunili?
- Ja ne okrivljujem ljude ako nemam sigurnih dokaza.
- A da li vam je Stin rekla... da li vam je rekla... da sam ja taj čovek?
- Ne. Ona odbija da kaže njegovo ime.
- Pa zašto meni dodeljuje tu čast?
- Viđali su vas s njom mnogo puta. Zar ona ne dolazi često u vaš atelje?
- Dolazi.
- Zar niste s njom šetali nedeljom po poljima?
- Da, šetao sam.
- Pa kakav mi je dalji dokaz potreban?
Vincent je neko vreme ćutao, a onda reče mirno: - Žao mi je što to čujem, Oče, naročito ako to bude stvorilo mojoj prijateljici Stin neprilike. Ali uveravam vas da su moji odnosi prema njoj bili besprekorni.
- Očekujete li da ja u to poverujem?
- Ne - odgovori Vincent. - Ne očekujem.
Te večeri, kad se Stin vratila iz polja, on ju je sačekao na pragu njene kolibe. Ostali ukućani su otišli da večeraju. Stin je sela pored njega.
- Uskoro ćete imati još nekoga da slikate - reče ona.
- Znači, to je istina, Stin?
- Istina je. Hoćete li da opipate?
Ona uze njegovu ruku i stavi je sebi na stomak. On lepo oseti izraslinu.
- Otac Pauvels me je baš malopre obavestio da sam ja otac.
Stin se nasmeja. - Volela bih da ste to vi. Ali vi nikad niste hteli, zar ne?
On pogleda znoj koji se na poljima upio u njenu crnu kožu,pogleda teške, grube crte njenog lica, debeo nos i usne. Ona se osmehnu na njega.
- I ja bih voleo da je tako, Stin.
- Znači, Otac Pauvels kaže da ste to vi. Baš je to smešno.
- Zašto je smešno?
- Hoćete li čuvati moju tajnu?
- Obećavam.
- To je bio njegov crkvenjak.
Vincent zviznu. - Zna li tvoja porodica?
- Naravno da ne znaju. I nikada im neću reći. Ali znaju da niste vi.
Vincent uđe u kolibu. Nije se osećala nikakva promena u atmosferi.Porodica De Grot primila je vest o Stininoj trudnoći isto onako kao što bi primila vest o trudnoći neke krave u polju. Ponašali su se prema njemu kao i ranije, i on je znao da veruju u njegovu nevinost.
Ali selo nije verovalo. Adrijana Šafrat je prisluškivala na vratima. Ona je brzo saopštila novost svojim susedima.Kroz jedan sat dve hiljade šest stotina stanovnika u Ninenu znalo je da će Stin roditi Vincentovo dete, i da će ih Otac Pauvels prisiliti da se venčaju.
Došao je novembar, a s njim i zima. Bilo je vreme da Vincent krene. Nije više imao zbog čega da ostaje i dalje u Ninenu.Naslikao je sve što je bilo za slikanje, naučio sve što je mogao da nauči o seljačkom životu. Nije više mogao da izdrži okružen ponovo oživelom mržnjom sela. Jasno je bilo da je došlo vreme da ide. Ali kuda da ide?
- Menher Van Gog, - reče Adrijana žalosno, pošto je kucnula na vrata - Otac Pauvels je rekao da morate smesta da napustite ovu kuću i da nađete stan na drugom mestu.
- Dobro, učiniću mu po volji.
Šetao je po ateljeu posmatrajuči svoja dela. Dve pune godine ropskog rada. Stotine studija tkača i njihovih žena, razboja, seljaka u poljima, isečenih drva u dnu župskog dvorišta, i starog crkvenog tornja, pustare i grmlja na vrelom suncu i u hladnom zimskom sumraku.
Obuze ga ogromna tuga. Njegov rad bio je tako fragmentaran. Bilo je tu raznih odlomaka seljačkog života u Brabantu, ali nijedne slike koja bi predstavljala seljaka, koja bi uhvatila pravi duh njegove kolibe i krompira koji se puše. Gde je njegov Angelus brabantskog seljaka? I kako može da ode pre nego što ga naslika?
Vincent baci pogled na kalendar. Bilo je još dvadeset dana do prvoga. On pozva Adrijanu.
- Kažite Ocu Pauvelsu da sam platio do prvog i da se neću iseliti pre toga.
On uze svoje nogare, platno i boje i ode u De Grotovu kolibu. U njoj nije bilo nikoga. On poče da skicira olovkom unutrašnjost odaje. Kad se porodica vratila iz polja, on pocepa hartiju. De Groto vi sedoše da večeraju svoj kuvani krompir, crnu kafu i slaninu. Vincent postavi platno i slikao je sve dok porodica nije pošla na spavanje. Cele te noći radio je na slici u svom ateljeu. Prespavao je ceo idući dan. Kad se probudio, spalio je platno sa divljom odvratnošću, i ponovo otišao De Grotovima.
Stari holandski majstori naučili su ga da su crtanje i bojenje jedna ista stvar. De Grotovi sedoše za sto, u istom položaju koji su zauzimali celog svog života. Vincent je hteo da pokaže kako su ti ljudi koji jedu krompir pod svetlošću lampe, kopali zemlju istim tim rukama koje stavljaju u zdelu,želeo je da govori o manuelnom radu, i o tome kako oni pošteno zarađuju svoj hleb.
Njegova stara navika da se svom snagom baci na neku sliku dobro mu je došla. Radio je s ogromnom brzinom i vitalnošću. Nije morao da misli o onome što radi, nacrtao je stotine seljaka, koliba i porodica koje sede s krompirom pred sobom.
- Danas je ovde bio Otac Pauvels - reče majka.
- Šta je hteo? - upita Vincent.
- Ponudio nam je novac da vam više ne poziramo.
- Šta ste mu rekli?
- Rekli smo mu da ste vi naš prijatelj.
- Posetio je sve kuće u okolini - dodade Stin. - Ali su mu svi odgovorili da bi više voleli da zarade jedan su pozirajući vama nego da prime njegovu milostinju.
Sutradan je ponovo uništio platno. Uhvatilo ga je neko osećanje besa i nemoći. Ostalo mu je još samo deset dana. Morao je da ode iz Ninena, mesto je postalo nepodnošljivo. Ali nije mogao da ode pre nego što ispuni svoje obećanje dato Mileu.
Svake večeri dolazio je u kuću De Grotovih. Radio je sve dok oni ne bi postali tako sanjivi da više nisu mogli da sede. Svake noći isprobavao je novu kombinaciju boja, razne tonove i proporcije, i svakog dana je uviđao da je pogrešio, da mu je delo nepotpuno.
Došao je poslednji dan u mesecu. Vincent je radio kao besan. Nije spavao i gotovo nije ni jeo. Živeo je od nervozne energije. Što je više grešio,njegovo uzbuđenje je sve više raslo. Čekao je De Grotove da se vrate s polja. Nogari su bili spremni, boje izmešane, platno zategnuto na okviru. To je bila njegova poslednja mogućnost. Ujutru je zauvek napuštao Brabant.
Radio je satima. De Grotovi su ga razumeli. Kad su završili večeru,ostali su za stolom, tiho razgovarajući svojim seljačkim jezikom. Vincent nije znao šta slika. Bacao je boje, potpuno nesvestan onoga što se dešava između njegove ruke i nogara. U deset sati De Grotovi behu živi zaspali, a Vincent je bio potpuno iscrpen. Sve što je mogao da učini, učinio je. On pokupi svoje stvari, i reče svima zbogom. Odvuče se kući kroz noć, ne osećajući da korača.
U ateljeu on stavi sliku na stolicu, zapali lulu, i poče da posmatra svoje delo. Cela stvar bila je pogrešna. Promašena. U njoj nije bilo duha. Opet nije uspeo. Dve godine rada u Brabantu bile su proćerdane.
On popuši lulu do poslednjeg dima.Spakova svoju torbu. Pokupi sve svoje studije sa zidova i iz ormana i stavi ih u jednu veliku kutiju. Zatim se baci na sofu.
Nije znao koliko je vremena prošlo. Ustao je, skinuo sliku s okvira, bacio je u jedan ugao, i namestio novo platno. Pomešao je neke boje, seo, i počeo da radi.
„Čovek počinje u beznadežnoj borbi da podražava prirodu, i sve ispadne pogrešno, a kada najzad mirno završi stvarajući onako kako mu naređuje paleta, priroda se složi s tim i prilagodi se. On croit que j ‘imagine -cen ‘est pas vrai - je me souviens* ".
* (franc.) Ljudi smatraju da izmišljam - to nije tačno - ja se sećam
Baš to mu je Pitersen rekao u Briselu, on stoji suviše blizu svojih modela. Ne može da dobije perspektivu. Izlivao je svoju umetnost u kalup prirode, a sada je izlivao prirodu u svoj sopstveni kalup.
Slikao je celu stvar bojom dobrog, prljavog, neoljuštenog krompira. Bio je tu prljav platneni stolnjak, zadimljeni zid, svetiljka okačena o grube grede, Stin poslužuje oca krompirom, majka sipa crnu kafu, brat diže šolju k usnama, a na svim licima ogleda se mir, strpljivo prihvatanje večnog reda stvari.
Sunce se rodilo, i malo svetlosti ušlo je kroz prozorčić. Vincent ustade sa stolice. Bio je potpuno miran i spokojan. Uzbuđenje koje ga je držalo poslednjih dvadeset dana je prošlo. On pogleda svoje delo. Mirisalo je na slaninu, dim i krompir. Vincent se osmehnu. Naslikao je svoj Angelus. Uhvatio je „ono što je neprolazno u onome što je prolazno". Brabantski seljaci neće nikada umreti.
On opra sliku belancetom. Zatim odnese svoju kutiju sa crtežima i slikama u župni dom, ostavi ih kod svoje majke, i reče joj zbogom. Vrati se u atelje, napisa na slici „ljudi koji jedu krompir", stavi usto još nekoliko svojih najboljih studija, i krete u Pariz.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:56 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



PETA KNJIGA: PARIZ

1

- Dakle, ti nisi primio moje poslednje pismo? - upita Teo idućeg jutra dok su sedeli doručkujući zemičke i kafu.
- Ne verujem . odgovori Vincent. - Šta si mi pisao?
- Javio sam o mom unapređenju kod Gupila.
- Ali, Teo, zašto mi nisi juče rekao o tome nijednu reč?
- Bio si suviše uzbuđen da bi mogao slušati. Postao sam upravnik galerije na Bulevaru Monmartr.
- Teo, pa to je divno! Tvoja sopstvena galerija!
- U stvari, nije moja sopstvena, Vincente. Moram se držati tačno Gupilove politike. Ali su mi dozvolili da obesim impresioniste u mezaninu tako...
- Koga ćeš izložiti?
- Monea, Degaa, Pisaroa i Manea.
- Nikada nisam čuo za njih.
- Onda bi bilo dobro da pođeš sa mnom u galeriju i da ih dobro pogledaš.
- Šta znači taj lukavi osmeh na tvom licu, Teo?
- Oh, ništa. Hoćeš li još kafe? Moramo da krenemo za nekoliko trenutaka. Ja idem peške do radnje svakog jutra.
- Hvala. Ne, ne, samo pola šolje. Đavo te odneo, Teo, dečače, ali tako je prijatno opet doručkovati s tobom za istim stolom.
- Čekao sam dugo da dođeš u Pariz. Ipak si najzad morao da dođeš. Samo, mislim da bi bilo bolje da si sačekao do juna, kad se ja budem preselio u Ulicu Lepik. Tamo ćemo imati tri velike sobe. Znaš, ovde ne možeš baš mnogo da radiš.
Vincent se okrete na stolici i pogleda oko sebe. Teov stan se sastojao iz jedne sobe, male kuhinje, i još jedne sobice za ostavu. Soba je bila veselo nameštena autentičnim nameštajem stila Luj Filip, ali je jedva bilo mesta da se čovek okrene.
- Ako namestim nogare, - reče Vincent - moraćemo da premestimo nešto od tvog divnog nameštaja u dvorište.
- Znam da je stan pretrpan, ali sam imao prilike da nabavim ove stvari vrlo jeftino, a to je baš ono što sam želeo za svoj novi stan. Hodi, Vincente, povešću te nizbrdo, u moju omiljenu šetnju Bulevarom. Čovek ne poznaje Pariz dok ga ne omiriše u rano jutro.
Teo obuče debeo crni kaput koji se zakopčavao visoko preko snežnobele kravate, začetka male kovrdže koje su mu stajale s obe strane glave, a zatim pogladi brkove i meku bradu. Na glavu stavi crni šešir, uze rukavice i štap, i pođe ka prednjim vratima.
- No, Vincente, jesi li spreman? Zaboga, kako to izgledaš! Ako budeš nosio to odelo bilo gde osim u Parizu, uhapsiće te!
- Šta mu fali? - Vincent se pogleda od glave do pete. - Nosim ga već skoro dve godine i niko mi ništa nije rekao.
Teo se nasmeja. - Ništa ne mari. Parižani su navikli na ljude kao što si ti. Kupiću ti neko odelo kad se večeras zatvori galerija.
Oni siđoše niz zavojite stepenice, prođoše pored portirske lože i izađoše kroz kapiju u Ulicu Laval. Bila je to dosta široka ulica, bogatog i uvaženog izgleda, sa velikim radnjama u kojima su se prodavali lekovi, okviri za slike i razne starine.
- Pogledaj one tri lepe žene na trećem spratu naše zgrade - reče Teo.
Vincent pogleda gore i vide tri gipsane glave sa poprsjima. Ispod prve bilo je napisano Skulptura, ispod srednje Arhitektura, a ispod poslednje Slikarstvo.
- Zašto oni smatraju da je Slikarstvo tako ružna baba?
- Ne znam, - odgovori Teo - ali, u svakom slučaju, došao si u pravu kuću.
Oni prođoše radnju Le Yieux Rouven, Antiquites, gde je Teo kupio svoj nameštaj Luj Filip. Posle jednog trenutka našli su se u Ulici Monmartr, koja je ljupko zavijala uz brežuljak ka Aveniji Kliši i Bit Monmartr, a zatim nizbrdo u srce grada. Ulica je bila puna jutarnjeg sunca i mirisa Pariza koji se budi, mirisa ljudi koji jedu zemičke i piju kafu, mirisa povrća, mesa i trgovina sa sirom koje su se otvarale jedna za drugom.
Bila je to gusto naseljena buržoaska četvrt, puna malih trgovina. Radnici su išli sredinom ulice. Domaćice su pipale robu u korpama koje su stajale ispred radnji i cenjkale se sa prodavcima.
Vincent duboko udahnu vazduh. - To je Pariz - reče on. - Posle toliko godina.
- Da, Pariz. Glavni grad Evrope. Naročito za jednog umetnika.
Vincent je upijao u sebe živu reku ljudi koja je tekla ulicom gore-dole:dečake u prugastim crveno-crnim žaketima, domaćice koje nose nezamotane vekne ispod miške, kolica koja su stajala uz ivičnjak, sobarice u mekim papučama, imućne trgovce koji idu na posao. Pošto su prošli pored nebrojenih mesarnica, poslastičarnica, pekara, perionica i malih kafana, oni zaokrenuše Ulicom Monmartr nizbrdo i stigoše na Trg Šatoden, gde se u velikom krugu sticalo šest ulica. Oni presekoše krug i prođoše pored Notr Dam de Loret, jedne četvrtaste, prljave crkve od crnog kamena sa tri anđela na krovu, koji su idilično plivali u plavom vazduhu. Vincent pogleda izbliza natpis nad vratima.
- Da li oni stvarno veruju u tu „Slobodu-Jednakost-Bratstvo", Teo?
- Mislim da veruju. Treća republika verovatno neće propasti. Rojalisti su sasvim mrtvi, a socijalisti dolaze na vlast. Emil Zola mi je nedavno rekao da će sledeća revolucija buknuti brotiv kapitalizma, umesto protiv rojalizma.
- Zola! Kako je to divno što ga poznaješ, Teo!
- Pol Sezan me je upoznao s njim. Mi se svi jedanput nedeljno sastajemo u kafani Batinjol. Idući put ću povesti i tebe.
Posle Trga Šatoden, Ulica Monmartr je gubila svoje buržoasko obeležje i dobijala gospodskiji izgled. Trgovine su postale veće, kafane upadljivije,ljudi bolje obučeni, a zgrade raskošnije. Pored trotoara ređali su se mjuzik-holovi i restorani, hoteli su bili lepši, a kočije su smenile teretna kola. Braća su išla brzim korakom. Hladna sunčana svetlost postajala je sve jača, a vazduh je odisao bogatim i raznovrsnim životom grada.
- Pošto ne možeš da radiš kod kuće, - reče Teo.- predložio bih ti da odlaziš u Kormanov atelje.
- Kakav je to atelje?
- Pa, Korman je pravi akademik, kao većina majstora, ali ako ne želiš njegovu kritiku, on će te ostaviti na miru.
- Je li skupo?
Teo munu Vincenta štapom u slabinu. -Zar ti nisam rekao da sam unapređen? Postaću jedan od onih plutokrata koje će Zola raščistiti svojom idućom revolucijom!
Na kraju je Ulica Monmartr prelazila u široki, naočiti Bulevar Monmartr, sa velikim trgovinama, arkadama, i luksuznim radnjama. Bulevar, koji je nekoliko blokova dalje prelazio u Italijanski bulevar i vodio prema Trgu Opere, bio je najvažnija arterija u gradu. Iako je ulica u to vreme dana bila pusta, nameštenici u radnjama pripremali su se za naporan dan.
Teova filijala Gupilove galerije bila je smeštena u broju 19, samo jedan uzani blok udesno od Ulice Monmartr. Vincent i Teo prešli su široki bulevar, zastali pored jedne gasne svetiljke da propuste neke kočije, a onda nastavili put prema galeriji.
Dobro obučeni nameštenici poklonili su se s poštovanjem kad je Teo ušao u salu svoje galerije. Vincent se seti kako se on klanjao Terstehu i Obahu kad je sam bio nameštenik. U vazduhu se osećao isti dah kulture i otmenosti, miris za koji je mislio da su ga njegove nozdrve zaboravile. Na zidovima sale bile su obešene slike Bugeroa, Henera i Delaroša. Iznad glavne sale bio je mali balkon, na koji su vodile stepenice iz zadnje odaje.
- Slike koje ti želiš da vidiš nalaze se u mezaninu - reče Teo. - Kad budeš gotov, vrati se ovamo i reci mi šta misliš o njima.
- Teo, što se oblizuješ unapred?
Teov osmeh se još više raširi. - Do skorog viđenja! - reče on i nestade u kancelariji.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:56 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



2

„Jesam li ja u ludnici?"
Vincent se sruši zaslepljen na jedinu stolicu koja se nalazila u mezaninu, i protrlja oči. Od svoje dvanaeste godine navikao je da gleda tamne i mračne slike, slike na kojim se nisu videli potezi četkom, gde je svaki detalj bio ispravan i potpun, a tanki slojevi boje prelazili neprekidno jedan u drugi.
Slike koje su se veselo smešile na njega sa zidova bile su nešto što on nije nikada ranije video niti o tome sanjao. Svršeno je bilo sa tankim, ravnim površinama. Svršeno je bilo sa setnom ozbiljnošću. Svršeno je bilo sa mrkim sosom u kome je Evropa vekovima kupala svoje slike. Ovo su bile slike raskalašno lude od sunca. Pune svetlosti, vazduha, i drhtave živosti.Slike balerina iza kulisa, naslikane prostim crvenim, zelenim i plavim bojama nabacanim bez ikakvog reda jedne pored drugih. On pogleda potpis - Dega.
Bila je tu i grupa slika koje su prikazivale scene pored reke, sa svom zrelošću i opojnošću boja usred leta, i vrelim suncem koje je sijalo s neba.Ime je bilo - Mone. U svim slikarskim delima koja je Vincent do tada video nije bilo toliko svetlosti, daha i mirisa kao u jednoj od tih sjajnih slika. Najtamnija boja koju je Mone upotrebljevao bila je deset puta svetlija od najsvetlije boje koja se mogla naći u muzejima Holandije. Potezi četkom su se isticali, bez stida, svaki potez bio je jasan, svaki je bio sastavni deo ritma prirode. Površina platna bila je debela, i na njoj su podrhtavali teški klobuci zrelih, živih boja.
Vincent stade ispred slike jednog čoveka u vunenoj potkošulji, koji drži veslo malog čamca sa dubokom galskom usretsređenošću tako karakterističnom za Francuza koji se zabavlja u nedelju posle podne. Žena je sedela pored njega, mirno. Vincent potraži pogledom ime slikara.
- Opet Mone? - reče on glasno. - Čudno. Ovo nema ni najmanje sličnosti sa onom njegovom slikom iz prirode.
On pogleda još jednom i vide da je pogrešio. Ime je bilo Mane, a ne Mone. Onda se seti priče o Maneovom „Doručku na travi" i „Olimpiji", i kako je policija morala da ih ogradi konopcima da ih ljudi ne bi isekli noževima i pljuvali na njih.
Nije znao zašto, ali Maneove slike su ga podsećale.na knjige Emila Zole.U njima je bilo onog istog divljeg traženja istine, istog neustrašivog oštroumlja, istog ubeđenja da je karakter lepota, ma koliko gadan izgledao.Pažljivo je studirao tehniku slikanja, i video da je Mane stavljao elementarne boje jednu pored druge, bez postupnosti, da su mnogi detalji jedva naznačeni, da se boje, linije, svetlost i senke ne završavaju oštro, nego da prelaze jedna u drugu.
- Baš kao što ih oči vide kad u prirodi prelaze jedna u drugu – reče Vincent. On kao da ču Movov glas. „Možeš li da povučeš ijednu tačnu liniju, Vincente?"
On ponovo sede i pusti da mu se slike urezu u pamet. Posle kratkog vremena zapazi jedno od najprostijih sredstava koje je izazvalo u slikarstvu tako potpunu revoluciju. Ti slikari su prikazali na svojim slikama vazduh! Taj živi, pokretni vazduh davao je drugi izgled predmetima koji su se nalazili na slici! Vincent je znao da za akademičare vazduh ne postoji, to je običan prazan prostor u koji oni postavljaju krute nepomične predmete.
Ali ovi novi ljudi! Oni su otkrili vazduh! Otkrili su svetlost i dah, atmosferu i sunce, gledali su stvari kroz sve one nebrojene sile koje žive u tom drhtavom fluidu. Vincent je shvatio da slikanje više neće moći da bude onakvo kakvo je bilo. Fotografski aparati i akademičari će i dalje stvarati verne duplikate, slikari će sve više gledati kroz svoju sopstvenu prirodu i suncem obasjan vazduh u kome su radili. Ti ljudi kao da su stvorili novu umetnost.
Spotičući se, on siđe niz stepenice. Teo je bio u glavnoj sali. On se okrete sa osmehom na usnama, željno ispitujući bratovo lice.
- No, Vincente? - reče on.
- Oh, Teo! - uzdahnu Vincent.
On pokuša da kaže nešto, ali nije mogao. Baci brz pogled na mezanin.A onda se okrete i istrča iz galerije.
Išao je širokim bulevarom sve dok nije došao do jedne osmougaone zgrade. Vide da je to Opera. Kroz tesan klanac kamenih zgrada on ugleda jedan most i krene ka reci. Siđe dole, do vode, i umoči prste u Senu. Zatim pređe preko mosta i ne pogledavši bronzane konjanike, i nastavi svoj put uzbrdo. Prođe pored groblja, okrene nadesno i stiže do ogromne železničke stanice. Zaboravivši da je prešao Senu, on upita jednog žandarma gde je Ulica Laval.
- Ulica Laval? - reče žandarm. - Vi ste u pogrešnom kraju grada, gospodine. Ovo je Monparnas. Morate sići niz brežuljak, preći Senu, i ponovo se popeti na Monmartr.
Vincent je satima tumarao kroz Pariz, ne mareći mnogo kuda ide. Šetao je širokim čistim bulevarima sa impozantnim radnjama, a zatim prljavim alejama, pa onda ulicama sa beskrajnim nizovima vinara. Ponovo se nađe na vrhu brežuljka na kome se nalazila jedna trijumfalna kapija. Prema istoku su se videla tri bulevara oivičena sa svake strane uskim parkovima,koji su završavali velikim skverom sa jednim egipatskim obeliskom. Na zapadnoj strani video je jednu nepreglednu šumu.
Tek kasno posle podne našao je ulicu Laval. Onaj tupi bol u njemu bio je otupeo od silnog umora. On se uputi pravo ka mestu gde su ležali zavežljaji sa njegovim slikama i crtežima. Sve ih rasprostre po podu.
Gledao je svoje slike. Gospode! Kako su bile tamne i turobne. Gospode! Kako su bile teške, beživotne, mrtve. Slikao je u davno prošlim vekovima, a ni sam to nije znao.
Teo se vrati kući u sumrak i zateče Vincenta kako nepomično sedi na podu. On kleče pored brata. Poslednji tračak dnevne svetlosti nestajao je iz sobe. Teo je ćutao neko vreme.
- Vincente, - reče on - znam kako se osećaš. Zaprepašćen si. To je nešto užasno, zar ne? Odbacili smo gotovo sve što je u slikarstvu smatrano za svetinju.
Vincentove sitne, bolne oči sretoše se sa Teovim.
- Teo, zašto mi nisi rekao? Zašto ja to nisam znao? Zašto me nisi ranije doveo ovamo? Zašto si dozvolio da upropastim šest dugih godina?
- Da ih upropastiš? Glupost! Ti si samo izradio svoju umetnost. Ti slikaš kao Vincent Van Gog, i kao niko drugi na svetu. Da si došao ovamo pre nego što si kristalizovao svoj način izražavanja, Pariz bi uticao na tebe i ti bi počeo da radiš po njegovom kalupu.
- Ali šta da radim? Pogledaj samo ove starudije! On ritnu nogom jedno oveliko, tamno platno. - Sve je ovo mrtvo, Teo. I bez vrednosti.
- Pitaš me šta da radiš? Reći ću ti. Treba da naučiš o svetlosti i bojama od impresionista. Toliko moraš da pozajmiš od njih. Ali ništa više. Ne smeš da ih podražavaš. Ne smeš potonuti. Ne smeš dozvoliti da te Pariz preplavi.
- Ali, Teo, pa ja moram da učim sve ispočetka. Sve što radim je pogrešno.
- Sve što ti radiš je ispravno... osim svetlosti i boje. Ti si bio impresionista od onoga dana kad si prvi put uzeo olovku u ruku, u Borinahi. Pogledaj svoje crteže! Pogledaj svoje radove četkom! Niko nije tako slikao pre Manea. Pogledaj svoje linije! Ti gotovo nikad ne povučeš neki definitivan potez. Pogledaj svoja lica, svoje drveće, svoje likove u polju! Sve su to tvoje impresije. One su sirove, nesavršene, filtrirane kroz tvoju sopstvenu ličnost.Eto to znači biti impresionista, ne slikati kao što slikaju drugi, ne biti rob pravila i propisa. Ti pripadaš svom dobu, Vincente, i ti si impresionista - pa hteo to ili ne hteo.
- Oh, Teo, hoću da budem.
- Tvoja dela su poznata u Parizu među slikarima koji nešto vrede. Oh, ne mislim na one koji prodaju svoje slike,nego na one koji prave razne eksperimente. Oni bi želeli da se upoznaju s tobom. Naučićeš neke divne stvari od njih.
- Oni poznaju moje radove? Mladi impresionisti poznaju moje radove?
Vincent se podiže na kolena da bi bolje video Tea.Teo se setio onih dana u Zundertu kada su se zajedno igrali na podu u dečjoj sobi.
- Naravno. Šta misliš da sam ja radio sve ovo vreme u Parizu? Oni smatraju da imaš pronicljivo oko i slikarsku pesnicu. Sve što imaš da uradiš jeste da staviš svetlije boje na paletu i da naučiš kako da slikaš živ i svetao vazduh.Vincente, zar nije divno živeti u vremenu kad se događaju tako krupne stvari?
- Teo, stari đavole, ti divni stari đavole!
- Hajde, diži se! Upali svetlost. Obucimo se, pa da idemo na večeru. Odvešću te u pivaru Universel. Tamo služe najbolji šatobrijan u Parizu. Prirediću ti pravi banket. Sa bocom šampanja, stari moj, da proslavimo veliki dan kad su se sreli Pariz i Vincent Van Gog!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu