Žudnja za životom

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Čet Jan 25, 2018 2:44 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

IRVING STOUN (1903–1989) bio je američki pisac, poznat po svojim biografskim romanima slavnih ličnosti. Roditelji su mu se razveli, a kada se majka preudala Irving je uzeo očuhovo prezime. Od majke je nasledio strast za čitanjem i obrazovanjem. Dobio je titulu magistra iz oblasti pisanja, umetnosti i nauke na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Knjigu Žudnja za životom napisao je inspirisan Van Gogovim pismima bratu. Dok je pisao roman, mnogo vremena je proveo u Italiji, istražujući život ovog velikog umetnika, a imao je svu pomoć italijanske vlade.


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Jan 27, 2018 3:02 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:57 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


3

Sutradan ujutru Vincent uze svoj ortački pribor i ode u Kormanov atelje. To je bila velika soba na trećem spratu, sa jakom severnom svetlošću koja je dolazila sa ulice. Jedan nag muški model stajao je na jednom kraju, okrenut licem prema vratima. Tridesetk stoličica i nogara za studente bilo je rastureno po odaji. Vincent se upisa kod Kormana i dobi jedne nogare. Pošto je skicirao otprilike jedan sat, vrata iz hodnika se otvoriše i uđe neka žena. Glava joj je bila zamotana u maramu, a jednu ruku je držala na obrazu. Ona užasnuto pogleda nagi model, uzviknu „Gospode" i pobeže.
Vincent se okrete ka čoveku koji je sedeo pored njega.
- Šta joj je bilo?
- Oh, to se događa svakog dana. Tražila je zubnog lekara, prva vrata do nas. Kad je ugledala nagog muškarca smesta ju je prošla zubobolja. Ako se zubar ne preseli, verovatno će bankrotirati. Vi ste došljak, zar ne?
- Da. Ovo mi je treći dan u Parizu.
- Kako se zovete?
- Van Gog. A vi?
- Anri Tuluz-Lotrek. Jeste li neki rod Teu Van Gogu?
- On mi je brat.
- Onda ste vi sigurno Vincent! E pa, milo mi je što sam vas upoznao. Vaš brat je najbolji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. On je jedini koji pruža mladim ljudima mogućnosti. I ne samo to, on se bori za nas. Ako nas pariška publika ikad primi, to će biti zahvaljujući Teu Van Gogu. Mi svi smatramo da je on divan.
- I ja to mislim.
Vincent pogleda malo bolje tog čoveka. Lotrek je imao spljoštenu glavu,njegovo lice, nos, usne i brada bili su istureni napred. Imao je gustu crnu bradu, koja je rasla upolje umesto nadole.
- Zašto ste došli na ovako skotsko mesto kao što je Kormanov atelje? - upita Lotrek.
- Moram negde da slikam. A zašto ste vi došli?
- Proklet bio ako znam. Živeo sam u jednoj javnoj kući na Monmartru celog meseca. Slikao sam portrete devojaka. To je bio pravi raj! Skiciranje u ateljeu je dečja igra.
- Voleo bih da vidim vaše studije tih žena.
- Da li biste zbilja voleli da ih vidite?
- Naravno. Zašto da ne?
- Mnogi ljudi smatraju da sam lud što slikam igračice, klovnove i prostitutke. Ali u njima se može naći pravi karakter.
- Znam. Bio sam oženjen jednom prostitutkom u Hagu.
- Bien! Dobra je ta porodica Van Gog!Dajte mi da vidim vašu skicu modela, hoćete li?
- Uzmite ih sve. Izradio sam četiri.
Lotrek je nekoliko trenutaka posmatrao slike, a onda reče: - Vi i ja ćemo se dobro slagati, prijatelju. Mi slično mislimo. Da li je Korman ovo već video?
- Nije.
- Kad ih bude video, vi ste ovde svršili svoje. Tojest, što se tiče njegove kritike. Pre neki dan mi je rekao: „Lotrek, vi preterujete, vi stalno preterujete. Po jedna linija u svakoj vašoj studuji je karikatura".
- A vi ste mu odgovorili „To, moj dragi Kormane, to je karakter, a ne karikatura".
Lotrekove oči čudno zablistaše. - Da li još uvek želite da vidite portrete mojih devojaka?
- Naravno.
- Onda hajdemo! Ovo mesto je ionako prava mrtvačnica.
Lotrek je imao debeo, kratak vrat, i snažna ramena i ruke. Kada ustade,Vincent vide da je njegov novi prijatelj bogalj. Lotrek stojeći nije izgledao viši nego kad je sedeo. Njegov debeli trup bio je ispupčen gotovo u obliku trougla sve do struka, a onda je strmo padao ka malim, suhim nogama.
Pošli su Bulevarom Kliši. Lotrek se teško naslanjao na svoj štap. Svaka dva-tri minuta zastao bi da se odmori, pokazujući poneku divnu liniju na mestu gde su se dve zgrade dodirivale. Malo pre Mulen Ruža oni skretoše uzbrdo, prema Bit Monmartru. Lotrek je morao sve Češće da se odmara.
- Verovatno se pitate šta je s mojim nogama, Van Gog? Svako se čudi. E pa, reći ću vam.
- Oh, molim vas! Ne morate o tome da govorite.
- Bolje je da znate. - On se naže preko štapa, naslanjajući se na njega ramenima. - Rođen sam sa krtim nogama. Kad mi je bilo dvanaest godina, okliznuo sam se na podu i slomio desnu bumu kost. Iduće godine pao sam u jarak i slomio levu. Od toga vremena moje noge nisu porasle ni santimetar.
- Jeste li nesrećni zbog toga?
- Ne. Da sam bio normalan, nikada ne bih postao slikar.Moj otac je grof od Tuluza. Ja sam naslednik titule. Da sam hteo, mogao sam imati maršalsku palicu i jahati pored kralja Francuske... Naravno, pod uslovom da postoji kralj Francuske... Ali, sacrebleu, zašto bi neko bio grof kad može da bude slikar!
- Da, bojim se da je prošlo vreme grofova.
- Da li da idemo dalje? Degaov atelje je odmah dole, u ovoj aleji. Kažu da ga ja podražavam, zato što on slika balerine a ja devojke iz Mulen Ruža. Ali neka govore šta hoće. Ovo je moj stan, Ulica Fonten, broj 19 A. Stanujem u prizemlju, kao što ste verovatno pretpostavljali.
On otvori vrata i pozva Vincenta da uđe.
- Živim sam - reče on. - Sedite, ako možete da nađete mesto.
Vincent pogleda unaokolo. Pored slika, ramova, nogara, stoličica, klupica i truba platna, u ateljeu su se nalazila i dva velika stola. Jedan je bio prepun boca vina i likera najrazličitijih boja. Na drugom stolu ležale su hrpe baletskih patika, starih knjiga, ženskih haljina, rukavica, čarapa, vulgarnih fotografija i skupocenih japanskih reprodukcija. U celom tom kršu i lomu jedva je bilo mesta gde je Lotrek mogao da sedne i da slika.
- Šta je, Van Gog? - upita on. - Zar ne možete naći mesto da sednete? Samo bacite to đubre na pod i donesite stolicu bliže prozoru. U onoj kući bilo je dvadeset sedam devojaka. Spavao sam sa svakom. Slažete li se s tim da je potrebno spavati sa ženom da bismo je potpuno razumeli?
- Da.
- Evo mojih crteža. Nosio sam ih jednom trgovcu na Kapucinskom bulevaru. On mi je rekao: „Lotrek, zašto ste se opredelili za ružno? Zašto uvek slikate najgore i najnemoralnije ljude koji se mogu naći? Te žene su odvratne, krajnje odvratne. Razvratnost i mračna pokvarenost ispisane su im na licu. Da li se to zove moderna umetnost - stvarati ružno? Jeste li vi slikari tako slepi za lepotu da možete da slikate samo talog? Ja sam mu odgovorio: „Izvinite, ali čini mi se da će mi pozliti, pa ne bih želeo da uprljam vaš lepi tepih". Da li je ovo osvetljenje dobro, Van Gog? Hoćete li nešto da popijete? Kažite, šta volite? Imam sve što god zaželite.
On se odgega između stolova, stolica i truba platna brzim pokretima, nali jednu čašu i pruži je Vincentu.
- Živela ružnoća, Van Gog! - uzviknu on. - Dabogda nikada ne okaljala Akademiju!
Vincent je srkutao svoje piće i posmatrao Lotrekovih dvadeset sedam skica devojaka iz monmartrske javne kuće. Shvatio je da ih je slikar naslikao onako kako ih je sam video. To su bili objektivni portreti, bez moralnog stava ili etičkih primedbi. Na licima tih devojaka odražavala se beda i patnja, neosetljiva senzualnost, životinjska razuzdanost i duhovno mrtvilo.
- Volite li portrete seljaka, Lotrek? - upita on.
- Da. Ako nisu sentimentalizovani.
- E pa, ja slikam seljake. I izgleda mi da su ove žene takođe seljanke. One su vrtlari tela, da se tako izrazim. Zemlja i telo, to su samo dve različite forme iste materije, zar ne? Sve ove žene obrađuju telo, ljudsko telo, koje se mora obraditi da bi proizvelo život. Ovo su dobri radovi, Lotrek, rekli ste nešto što je vredno reći.
- I vi ne smatrate da su one ružne?
- One su vredan i oštrouman komentar života. To je najuzvišenija vrsta lepote, ne mislite li i vi tako? Da ste idealizirali ili sentimentalizirali te žene, naslikali biste ih ružnima, jer bi vaši portreti bili kukavički i lažni. Ali vi ste izneli celu istinu, onako kako ste je videli, a to je u stvari lepota, zar ne?
- Gospode bože! Zašto na ovom svetu nema više ljudi kao što ste vi? Hoćete još jednu čašicu? I poslužite se tim skicama! Uzmite koliko god hoćete.
Vincent podiže jednu sliku prema svetlosti, preturaše po pameti jedan trenutak i onda uzviknu: - Domije! Na njega me podseća.
Lotrekovo lice sinu.
- Da, Domije. Najveći od svih. I jedina osoba od koje sam nešto naučio. Bože! kako je divno taj čovek umeo da mrzi!
- Ali zašto slikati stvari ako ih mrzite? Ja slikam samo ono što volim.
- Sva velika umetničćka dela potiču iz mržnje, Van Gog. Oh, vidim da se divite mom Gogenu.
- Šta ste rekli, čija je to slika?
- Pola Gogena. Da li ga poznajete?
- Ne.
- Onda ga morate upoznati. Ovo je jedna urođenica sa Martinika. Gogen je proveo tamo neko vreme. On je potpuno lud za primitivnim predmetima, ali je odličan slikar. Imao je ženu, troje dece, i službu na berzi koja mu je donosila trideset hiljada franaka godišnje. Kupio je za petnaest franaka slike od Pisaroa, Manea i Sisleja. Slikao je portret svoje žene na dan venčanja. Ona je smatrala da je to divan beau geste. Gogen je obično slikao nedeljom, znate li Berzanski umetnički klub? Jedanput je pokazao sliku Maneu,koji mu je rekao da je vrlo dobra. - Oh! - odgovorio je Gogen, - ja sam samo amater! - Oh, ne! - rekao je Mane. - Nema amatera, već ima samo onih koji slikaju rđave slike. - Ta primedba udarila je Gogenu u glavu kao alkohol,i odonda se nije više otreznio. Napustio je službu na berzi, živeo sa svojom porodicom u Ruanu godinu dana od ušteđevine, a onda poslao ženu i decu njenim roditeljima u Štokholm. Otada se snalazi kako zna i ume.
- Izgleda da je on interesantan.
- Budite oprezni kad se upoznate s njim, on voli da muči svoje prijatelje. Slušajte, Van Gog, kako bi bilo da vam pokažem Mulen Ruž i Elize Monmartr? Tamo poznajem sve devojke. Volite li žene, Van Gog? Mislim - da spavate s njima? Ja ih volim. Šta kažete, da se provedemo jedne noći?
- Svakako.
- Divno. Mislim da moramo da se vratimo Kormanu. Popijte još jednu pre nego što pođete! Tako. A sada samo još jednu, i ispraznićete bocu.Pazite, prevrnućete sto. Ne mari, čistačica će pokupiti sve te stvari. Moraću uskoro da se odselim odavde. Ja sam bogat, Van Gog. Moj otac se boji da ću ga prokleti što me je rodio kao bogalja, pa mi daje sve što želim. Kad se iselim iz jednog stana, nikada ne ponesem ništa drugo osim svojih slika. Iznajmim prazan stelje, i onda kupujem stvar po stvar. Kad ga pretrpam stvarima, ponovo se preselim. Uzgred budi rečeno, a koje žene najviše volite? Plavuše? Riđokose?
- Ne morate da zaključate. Jeste li primetili kako metalni krovovi teku prema Bulevaru Kliši kao neki crni okean. Oh, dođavola! Šta se ja tu pretvaram pred vama!
Oslanjam se na štap i pokazujem lepe prizore zato što sam prokleti bogalj, i što ne mogu da napravim više nego dva-tri koraka uzastopce. Hajdemo.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:58 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


4

Izgledalo je sve tako lepo. Sve što je trebalo da uradi bilo je da baci staru paletu, da kupi nove boje, i da slika kao impresionista. Posle prvog dana Vincent je bio iznenađen i malo razdražen. Posle drugog dana bio je smeten. Posle smetenosti došla je ljutina, pa bes, pa strah. Na kraju nedelje potpuno je podivljao. Posle svih onih napornih meseci što je učio da radi bojom, on je još uvek bio početnik. Platna su mu bila tamna, nejasna i lepljiva. Lotrek, koji je sedeo pored Vincenta u Kormanovom ateljeu, posmatrao ga je kako slika i proklinje, ali se uzdržao da mu pruži bilo kakav savet.
To je bila teška nedelja za Vincenta, a još hiljadu puta gora za Tea. Teo je imao osetljivu dušu, blago ponašanje i živeo je otmenim životom. Bio je veliki probirač, u oblačenju, u nameštaju, kod kuće, i na poslu. U njemu je bilo samo malo Vincentove vitalnosti i snage.
Ali stan u Ulici Laval bio je stan dovoljno prostran za Tea i njegov nežan nameštaj Luj Filp. Već posle nedelju dana Vincent je od njega napravio starinarnicu. Šetao je po salonu gore-dole, sklanjao nameštaj sebi s puta,bacao platna, četke i prazne tube svuda po podu, pretrpao sofe i stolove svojim prljavim odelom, razbijao tanjire, prskao bojom, poremetio potpuno sve Teove životne navike.
- Vincente, Vincente, ne budi takav divljak! - vikao je Teo.
Vincent je koračao po malom stanu, grizao prste i nešto mrmljao za sebe. On se teško baci na lomnu stolicu.
- Nema smisla - mrmljao je. - Počeo sam suviše kasno. Isuviše sam star da se promenim. Bože, Teo, kako sam samo pokušavao! Počeo sam da radim dvadeset skica ove nedelje. Ali ja sam stekao svoju tehniku, i ne mogu da počnem sve ispočetka. Kažem ti da sam izgubljen! Ne mogu da se vratim u Holandiju i da nastavim da slikam ovce sada, kada sam sve ovo video. A došao sam suviše kasno da bih iskoristio pravi zamah svoga slikarstva! Bože, šta da radim?
On skoči, otvori vrata da udahne malo svežeg vazduha, zalupi ih, otvori prozor, zagleda se za trenutak u restoran Bataj, zalupi prozor tako jako da ga zamalo nije slomio, ode u kuhinju da nešto popije, prosu pola vode na pod, i vrati se natrag u salon, dok su mu kapi vode curile niz bradu.
- No, pa šta veliš, Teo? Moram li da se predam? Jesam li propao? Tako izgleda, zar ne?
- Vincente, ponašaš se kao dete. Smiri se malo i saslušaj me. Ne, ne, nemoj se šetati! Ne mogu tako da razgovaram s tobom. I, za ima božje, izuj te teške čizme ako već imaš nameru da ritneš tu stolicu svakiput kad prođeš pored nje!
- Ali, Teo, dozvolio sam da me izdržavaš šest godina. A šta si za to dobio? Mnogobrojne mrke slike, jednog beznadežno propalog čoveka, koga ćeš vući na svojim leđima.
- Slušaj, stari moj, kad si hteo da slikaš seljake, jesi li uhvatio u čemu je majstorija za nedelju dana? Ili ti je trebalo pet godina?
- Da, ali onda sam tek počinjao.
- Danas tek počinješ da radiš bojama! I verovatno će ti biti potrebno pet godina.
- Zar tu nema kraja, Teo? Zar moram da idem u školu celog života? Imam trideset i tri godine, kad ću, za ime božje, dostići zrelost?
- Ovo je tvoje poslednje zaposlenje, Vincente. Video sam sve što je naslikano u Evropi. Oni ljudi u mom mezaninu su nešto najnovije. Kad jednom staviš svetlije boje na svoju paletu...
- Teo, zar zaista misliš da mogu? Ne misliš da sam propao?
- Pre bih rekao da si magarac. To je najveća revolucija u istoriji umetnosti, a ti bi hteo da je savladaš za nedelju dana. Hajdemo u šetnju do Bite da malo rashladimo glavu. Ako ostanem još neki minut s tobom u ovoj sobi, verovatno ću eksplodirati.
Sutradan je Vincent skicirao kod Kormana sve do večeri, a zatim je svratio po Tea kod Gupila. Spustio se rani aprilski sumrak, i dugi niz šestospratnih kamenih kuća kupao se u koralnom sjaju umirućih boja. Ceo Pariz pio je svoj večernji aperitiv. Kafanske terase u Ulici Monmartr bile su prepune ljudi koji su ćaskali sa prijateljima. Iz kafana je dopirala nežna muzika, da bi osvežila Parižane posle napornog dana. Gasne svetiljke su bile upaljene, kelneri su postavljali stolove u restoranima, trgovački pomoćnici spuštali su gvozdene roletne i unosili robu iz korpi koje su stajale na trotoaru.
Teo i Vincent su lagano šetali. Prešli su Trg Šatoden, gde su se ukrštale kočije koje su dolazile sa šest raznih strana, prošli su Notr Dam de Loret, i skrenuli uzbrdo u Ulicu Laval.
- Da popijemo po jedan aperitiv, Vincente?
- Hajde. Sednimo na takvo mesto odakle možemo da posmatramo ljude.
- Otići ćemo u Bataj, u Ulicu dez Abes.Verovatno će neki od mojih prijatelja navratiti tamo.
Restoran Bataj su uglavnom posećivali slikari. Pred kafanom je stajalo samo petšest stolova, ali su dve velike sobe unutra bile udobne i velike. Gospođa Bataj je uvek uvodila slikare u jednu sobu, a građane u drugu, na prvi pogled umela je da oceni kojoj klasi čovek pripada.
- Gargon! - pozvao je Teo. - Donesite mi kimel eko.
- Šta meni predlažeš, Teo?
- Probaj koantro. Moraćeš neko vreme da vršiš oglede dok ne nađeš stalno piće.
Kelner stavi na tanjir pred njih poručena pića sa cenom naznačenom crnim slovima. Teo zapali cigaru. Vincent svoju lulu. Kraj njih su prolazile pralje u crnim pregačama, noseći korpe izglačanog rublja ispod ruke, prođe i jedan radnik, mlatarajući jednom nezamotanom haringom koju je držao za rep. Bilo je tu slikara u košuljama, sa mokrim platnima zavezanim za nogare, poslovnih ljudi u crnim polucilindrima i sivim kariranim kaputima,domaćica u platnenim papučama, koje su nosile boce vina ili meso zamotano u hartiju, lepih žena tankog struka, sa dugim suknjama koje su se vukle za njima, i malim šeširima sa perjem, nakrivljenim na glavi.
- Ovo je divna parada, Teo, zar ne?
- Da, Pariz se u stvari probudi tek kad je vreme za aperitiv.
- Pokušao sam da pronađem... šta to čini Pariz tako divnim?
- Iskreno da ti kažem, ne znam. To je večna tajna. Ima neke veze sa francuskim karakterom, čini mi se. Tu postoji sloboda i trpeljivost, neko olako shvatanje života koje... Halo, evo jednog mog prijatelja sa kojim hoću da te upoznam. Dobro veče, Pole, kako si?
- Vrlo dobro, hvala, Teo.
- Da ti predstavim svoga brata, Vincenta Van Goga? Vincente, ovoje Pol Gogen. Sedite, Pole, i poručite svoj neizbežni apsint.
Gogen uze čašicu, liznu vrhom jezika apsint, a onda ga promućka u ustima. Zatim se okrete Vincentu.
- Kako vam se sviđa Pariz,gospodine Van Gog?
- Veoma mi se sviđa.
- Tiens! C'est curieux*. Ali mnogim ljudima se ne sviđa. Ja lično smatram ga jednom ogromnom kantom za đubre. A đubre je civilizacija.
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ne marim mnogo ovaj koantro, Teo. Možeš li da mi predložiš nešto drugo?
- Probajte apsint, gospodine Van Gog - upade Gogen. - To je jedino piće dostojno jednog slikara.
- Šta kažeš ti na to, Teo?
- Zašto mene pitaš? Poruči ako želiš. Gargon! Jedan apsint za gospodina. Danas izgledaš zadovoljan sobom, Pole. Šta se dogodilo? Jesi li prodao neku sliku?
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ništa tako gnusno, Teo. Ali desilo mi se jutros nešto divno.
Teo namignu Vincetnu. - Pričaj nam, Pole. Gargon! Još jedan apsint za gospodina Gogena.
Gogen liznu vrhom jezika apsint, promućka ga u ustima,pa reče: - Znate li onu aleju, Impas Frenije, koja izlazi na Ulicu de Frono? E pa,-jutros u pet sati čuo sam kako Majka Furel, stolareva žena, viče: „Upomoć! Moj muž se obesio!" Izvukao sam se iz postelje, navukao pantalone (pristojnost pre svega),ščepao nož i presekao konopac. Čovek je bio mrtav, ali još topao, još vruć. Hteo sam da ga odnesem u postelju. „Stoj!" povika Majka Furel, „moramo čekati policiju!" Desno od moje kuće nalazi se jedan povrtnjak. „Imate li dinju?" upitao sam baštovana. „Naravno, gospodine, imam jednu sasvim zrelu". Za doručak sam pojeo dinju i ne misleći na čoveka koji se obesio. Kao što vidite, život je lep. Pored otrova ima i protivotrova. Bio sam pozvan na ručak, te sam zato obukao belu košulju, očekujući da ću uzbuditi društvo. Ispričao sam im celu priču. Smešeći se, sasvim bezbrižno, oni su me zamolili za komad konopca kojim se čovek obesio.
Vincent pogleda bolje Pola Gogena. Imao je krupnu, crnu glavu kao pravi varvarin. Snažan nos presecao mu je lice od levog oka do desnog ugla usta. Oči su mu bile ogromne, bademastog oblika, izbuljene, pune neke divlje tuge. Šiljate kosti štrčale su ispod očiju na dugim obrazima i širokoj bradi.Bio je to pravi gorostas, neizmerne brutalne vitalnosti.
Teo se blago osmehnu.
- Pole, čini mi se da suviše uživaš u svom sadizmu da bi bilo sasvim prirodno. Moram sada da idem, pozvan sam na večeru. Vincente, hoćeš li i ti sa mnom?
- Neka ostane sa mnom, Teo - reče Gogen. - Voleo bih da se upoznam sa tvojim bratom.
- Dobro, Ali ne napajaj ga suviše apsintom. Nije navikao na njega. Gargon, combien*!
* (franc.) Kelner, koliko plaćam?
- Ovaj vaš brat je divan, Vincente - reče Gogen polazeći. - Još uvek se plaši da izloži mlade ljude, ali mislim da ga u tome sprečava Valadon.
- On ima Monea, Sisleja, Pisaroa i Manea na balkonu!
- To je tačno, ali gde je Sera? A Gogen? A Sezan i Tuluz-Lotrek? Ostali već stare i njihovo vreme prolazi.
- Oh, znači, vi poznajete Tuluz-Lotreka?
- Anrija? Pa naravno! Ko njega ne zna? On je đavolski dobar slikar, ali je lud. On misli da će se, ako spava sa pet hiljada žena, osvetiti za to što nije ceo čovek. Svakog jutra on se budi sa kompleksom manje vrednosti zato što nema noge, svake noći uguši taj kompleks u piću i ženskom telu. Ali on se opet vraća sutra ujutru. Da nije lud, on bi bio jedan od naših najboljih slikara. Ovde treba da skrenemo. Moj atelje je na četvrtom spratu. Pazite na taj stepenik. Daska je slomljena.
Gogen pođe napred i upali lampu. Bila je to bedna sobica na mansardi, sa nogarima, nesigurnim krevetom, stolom i stolicom. U jednom udubljenju blizu vrata Vincent spazi nakoliko prostačkih, nepristojnih fotografija.
- Po ovim slikama ne bih rekao da imate neko visoko mišljenje o ljubavi.
- Gde ćete da sednete, na krevet ili na stolicu? Eno nekog duvana za lulu na stolu. Dakle, ja volim žene ako su debele i pokvarene.Njihova inteligencija mi smeta. Uvek sam želeo da imam debelu ljubavnicu i nikad je nisam našao. Kao za pakost, uvek su trudne. Jeste li čitali jednu kratku priču koju je prošlog meseca objavio neki mladić po imenu Mopasan? On je Zolin štićenik. Jedan čovek koji voli debele žene naredi da mu se pripremi kod kuće božična večera za dvoje, a onda krene po gradu da traži društvo. Naiđe na neku ženu koja mu potpuno odgovara, ali kada su stigli do pečenja, ona mu rodi jednog krupnog dečka!
- Samo, sve to ima tako malo veze sa ljubavlju, Gogene.
Gogen se izvali na krevet, podmetnu snažnu ruku pod glavu, i poče da duva oblake dima ka neobojenoj tavanici.
- Ne mislim time da kažem da nisam osetljiv na lepotu, Vincente, već prosto da moja čula neće da čuju za nju. Kao što vidite, ja ne poznajem ljubav. Reči „Volim te" slomile bi mi sve zube. Ali ipak ne mogu da se potužim. Kao Hristos, i ja kažem: „Telo je telo, a duh je duh". Zahvaljujući tome, malom sumom novca zadovoljavam svoje telo, a duh mi je ostavljen na miru.
- Vi ste svakako našli vrlo prosto rešenje!
- Ne, nije tako prosto naći ženu sa kojom ćete leći. Ako žena uživa, ja uživam dvaput više. Ali više volim prazne spoljne pokrete pri kojima mi se osećanja ne uzbuđuju. Ja čuvam osećanja za svoje slike.
- U poslednje vreme i ja sam došao do tog zaključka. Ne, hvala, mislim da ne bih mogao da podnesem više apsinta. Ništa, ništa, samo vi izvolite. Moj brat Teo ima visoko mišljenje o vašem radu. Mogu li da vidim neke vaše studije?
Gogen skoči.
- Ne možete. Moje studije su sasvim privatne, kao i moja pisma. Ali,pokazaću vam svoje slike. Nećete moći mnogo da vidite pri ovoj svetlosti. Pa, ako baš navaljujete.
Gogen kleče, izvuče gomilu slika ispod kreveta, i prisloni ih jednu za drugom na bocu apsinta na stolu. Vincent je bio spreman da vidi nešto neobično, ali su Gogenova dela izazvala kod njega samo zaprepašćenje. Video je samo konfuznu masu slika natopljenih suncem, drveće koje ni botaničar ne bi mogao da pozna, životinje o kojima Kivije nije nikada ni sanjao, ljude koje je samo Gogen mogao da stvori, more koje je moglo da bude i vulkansaka lava, nebo u kome nikakav bog ne bi mogao da stanuje. Tu je bilo čudnih koščatih urođenika, sa tajanstvenom beskrajnošću u svojim naivnim, primitivnim očima. Fantastične slike izrađene u svetloružičastoj i ljubičastoj i plamenocrvenoj boji, čisto ukrasne slike na kojima su se divlja flora i fauna razvijale pod vrelim i sjajnim suncem.
- Vi ste isti kao Lotrek - promrmlja Vincent. - Vi mrzite iz dubine duše.
Gogen se nasmeja. - Šta mislite o mojim slikama, Vincente?
- Istinu da vam kažem, ne znam. Dajte mi vremena da razmislim o njima. Dozvolite mi da dođem ponovo i da vidim vaš rad.
- Dođite kad god hoćete.Danas živi u Parizu samo jedan mlad čovek čije su slike isto tako dobre kao moje, to je Žorž Sera. I on je primitivac. Sve ostale budale u Parizu su civilizovane.
- Žorž Sera? - upita Vincent. - Čini mi se da nisam čuo za njega.
- Ne, niste ni mogli da čujete. Nema nijednog trgovca u gradu koji bi izložio njegove slike. A ipak je on veliki umetnik.
- Voleo bih da se upoznam s njim, Gogene.
- Odvešću vas docnije tamo. Kako bi bilo da večeramo zajedno i da odemo do Brijana. Imate li novaca? Ja imam dva franka. Bolje da ponesemo ovu bocu sa sobom. Vi idite prvi. Ja ću držati lampu dok ne siđete, da ne biste slomili vrat.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:59 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



5

Bilo je skoro dva ujutru kad su stigli do Seraove kuće.
- Zar se ne bojite da ćemo ga probuditi? - upita Vincent.
- Bože sačuvaj! On radi celu noć. I gotovo ceo dan. Ne verujem da ikada spava. Evo kuće. Pripada Žoržovoj majci. Jedanput mi je rekla: „Moj dečak, Žorž, želi da slika. Dobro, neka slika. Imam dovoljno novaca za nas dvoje. Samo neka bude srećan!" On je primeran sin. Ne pije, ne puši, ne psuje, ne izlazi noću, i ne troši novac ni na šta drugo osim na materijal. Ima samo jedan porok - slikanje. Čuo sam da ima ljubavnicu i sina koji žive u blizini, ali ih on nikada ne pominje.
- Izgleda da je mrak u kući - reče Vincent. - Kako ćemo ući a da ne probudimo celu porodicu?
- Žorž je na tavanu. Verovatno ćemo videti svetlost sa druge strane. Bacićemo mu kamičak u prozor. Čekajte, bolje je da ja bacim. Ako ne pogodite tačno, udarićete u prozor na trećem spratu i probudićete njegovu majku.
Žorž Sera siđe da im otvori vrata, on stavi prst na usta i povede ih uz stepenice.
Zatvori tavanska vrata za njima.
- Žorže, reče Gogen - da te upoznam sa Vincentom Van Gogom, Teovim bratom. On slika kao Holanđanin, ali je inače đavolski dobar čovek.
Seraov tavan bio je ogroman, išao je gotovo celom dužinom kuće. Na zidovima su visila ogromna nedovršena platna, a ispred njih su bile postavljene skele. Visok četvrtasti sto bio je smešten ispod gasne svetiljke, na stolu je ležalo jedno platno.
- Milo mi je što sam se upoznao s vama, gospodine Van Gog. Molim vas, izvinite me za nekoliko trenutaka! Moram da popunim još komadić slike pre nego što se osuši boja.
On se pope na jednu stolicu i naže se nad sliku. Svetiljka je bacala nepomičnu žutu svetlost. Dvadesetak malih sudova bilo je poređano na stolu. Sera zamoči vrh najmanje slikarske četke koju je Vincent ikada video u jedan od sudova i poče da stavlja male tačkice boje na platno, sa matematičkom tačnošću. Radio je spokojno i bez uzbuđenja. Pokreti su mu bili ravnodušni i isprekidani, kao da radi neki mehanizam. Tačka tačka tačka tačka. Držao je četku pravo u ruci, jedva dotičući sud sa bojom, zatim - tačka tačka tačka tačka na platno, stotine i stotine sićušnih tačaka. Vincent ga je posmatrao, zapanjen. Na kraju se Sera okrete na svojoj stolici.
- Eto, - reče on - ispunio sam ovaj komadić.
- Da li bi hteo da pokažeš to Vincentu, Žorže? - upita Gogen. – Tamo odakle on dolazi slikaju samo krave i ovce. On nije znao ni da postoji moderna umetnost do pre nedelju dana.
- Sedite na ovu stolicu, gospodine Van Gog.
Vincent se pope na visoku stolicu i pogleda platno razastrto pred njim. Tako nešto on nije video još nikada, ni u umetnosti ni u životu.
Slika je prikazivala Ostrvo Grande Jatte. Arhitektonski građena ljudska bića, sastavljena od bezbrojnih malih tačaka, štrčala su kao tornjevi u nekoj gotskoj katedrali. Trava, reka, čamci, drveće, sve je bila nejasna i apstraktna masa od tačkaste svetlosti. Platno je bilo naslikano najsvetlijim bojama sa palete, svetlijim od onih kojima su se usuđivali da slikaju Mane, Dega pa čak i Gogen. Slika je predstavljala povlačenje u oblast gotovo apstraktne harmonije. Ako je i bila živa, to nije bio život prirode. Vazduh je bio pun svetlucavih zrakova, ali nigde nije mogao da se oseti ni najmanji dašak. To je bila mrtva priroda jednog drhtavog života iz koga je kretanje zauvek iščezlo.
Gogen je stajao pored Vincenta i smejao se izrazu njegovog lica.
- U redu, Vincente, Zoržove slike zaprepaste svakoga ko ih prvi put pogleda. Dosta je bilo! Šta mislite o njima?
Vincent se okrete Serau, kao da želi da se izvini.
- Oprostićete mi, gospodine, ali toliko mi se čudnih stvari dogodilo za ovo nekoliko dana da ne mogu da se snađem. Ja sam se izgrađivao u holandskoj tradiciji. Nisam imao pojma o težnjama impresionista. A sada sam odjednom uvideo da je sve ono u šta sam verovao odbačeno.
- Razumem - reče mirno Sera. - Moj metod je napravio pravu revoluciju u slikarskoj umetnosti, i zato ne mogu od vas ni očekivati da sve razumete na prvi pogled. Vidite, gospodine, do danas je slikanje bilo stvar ličnog iskustva. Moj je cilj da stvorim od njega apstraktnu nauku. Moramo naučiti da suzbijamo osećanja i postignemo matematičku preciznost duha. Svako ljudsko osećanje može, i mora biti svedeno na apstraktan proračun boje, linije i tona. Vidite li ove male sudove na stolu?
- Da, primetio sam ih.
- Svaki od tih sudova, gospodine Van Gog, sadrži jedno specifično ljudsko osećanje. Sa mojom formulom ona mogu da se proizvode u fabrikama i da se prodaju u apotekama. Nema više slučajnog mešanja boja na paleti. Taj metod pripada prošlosti. Odsada će slikar otići u apoteku i prosto pogledati etikete na sudovima sa bojama. Ovo je vek nauke, a ja ću od slikarstva napraviti nauku. Osobenost mora iščeznuti, i slikarstvo mora postati precizno, kao arhitektura. Razumete li me, gospodine?
- Ne, - odgovori Vincent - bojim se da vas ne razumem.
Gogen gurnu Vincenta.
- Slušaj, Žorže, zašto to stalno nazivaš svojim metodom? Pisaro ga je pronašao pre nego što si se ti rodio.
- To je laž.
Sera pocrvene. On skoči sa stolice, priđe brzo prozoru, kucnu nekoliko puta nervozno prstima u njega, a onda dojuri natrag.
- Ko kaže da je to Pisaro pronašao pre mene? Kažem vam da je to moj metod. Ja sam se prvi toga setio. Pisaro je naučio poentilizam od mene. Ja sam pregledao istoriju umetnosti od italijanskih primitivaca, i kažem vam, niko se pre mene nije toga setio. Kako se usuđujete...?
On se divlje ugrize za usnu, priđe jednoj od svojih skela, i okrete leđa Vincentu i Gogenu.
Vincent je bio strašno iznenađen tom promenom. Čovek koji je malopre bio nagnut nad platnom na stolu imao je crte lica kao isklesane, savršene i hladne. Oči su mu bile bezosećajne, a ponašanje bezlično kao u naučnika u nekoj laboratoriji. Glas mu je bio hladan, skoro pedagoški.Isti onaj veo apstrakcije kojim je pokrivao svoje slike zastirao je i njegove oči. A ovaj čovek u dnu tavana grizao je punu, crvenu donju usnu, koja je štrčala iz guste brade, i ljutito čupavio kovrdžastu kosu, koja je pre toga bila tako uredna.
- Dobro, dobro, Žorže - reče Gogen, namignuvši Vincentu. - Svi znaju da je to tvoj metod. Bez tebe ne bi bilo poentilizma.
Raznežen, Sera se vrati stolu. Ljutinamu je polako nestajala iz očiju.
- Gospodine Sera, - reče Vincent - kako možemo napraviti od slikarstva apstraktnu nauku kad je ono što je u njemu najvažnije osobeni izraz pojedinca?
- Gledajte! Pokazaću vam.
Sera dohvati kutiju olovaka sa stola i čučnu na go drveni pod. Gasna svetiljka iznad njih bacala je nejasnu svetlost. Noć je bila potpuno mirna. Vincent kleče pored njega s jedne strane, a Gogen s druge- Sera je još uvek bio uzbuđen, i govorio je živo.
- Po mom mišljenju, - reče on - svi efekti u slikarstvu mogu da se svedu na formule. Recimo, hoću da naslikam cirkusku scenu. Evo jahača na neosedlanom konju, evo trenera, evo galerije i gledalaca. Hoću da prikazem raspoloženje. Šta su tri elementa slikarstva? Linija, ton i boja. Dobro, da bih prikazao raspoloženje povući ću sve linije horizontalno, evo ovako. Slikaću uglavnom svetlim bojama, evo ovako, i dominiraće topli tonovi, tako. Evo! Zar ovo ne predstavlja apstrakciju raspoloženja?
- Pa, - odgovori Vincent - možda predstavlja apstrakciju raspoloženja, ali ne i samo raspoloženje.
Sera diže pogled na njega iz svog klečećeg stava. Lice mu je bilo u senci. Vincent primeti kako je to lep čovek.
- Ja i ne tražim samo raspoloženje. Tražim suštinu raspoloženja. Poznajete li Platona, prijatelju?
- Poznajem.
- Dobro, ono što slikari moraju naučiti da prikažu nije sama stvar, nego njena suština. Kad slikar slika konja, to ne mora biti neki naročiti konj koga možete da prepoznate na ulici. Kamerom mogu da se prave fotografije, mi moramo biti iznad toga. Ono što mi moramo da uhvatimo kad slikamo konja, gospodine Van Gog, to je Platnovo konjstvo, večni duh konja. A kad slikamo čoveka, ne treba to da bude vratar sa bradavicom na vrh nosa, već čovečnost, duh i suština svih ljudi. Razumete li me, prijatelju?
- Razumem, - reče Vincent - ali se ne slažem.
- Složićemo se kasnije.
Sera se diže, skide svoj slikarski mantil i izbrisa sliku cirkusa koju je naslikao na podu.
- A sada da pređemo na nešto mirnije - nastavi on. - Slikam jedan prizor sa Ostrva Grande Jatte. Sve moje linije su horizontalne, evo ovako. Tonovi su podjednako i topli i hladni, evo ovako, boje su podjednako i tamne i svetle, evo. Vidite?
- Nastavi, Žorže, - reče Gogen - ali ne postavljaj glupa pitanja.
- Sada prelazimo na žalost. Sve linije padaju nadole, kao ova.Dominiraju hladni tonovi, evo ovako, i tamne boje dominiraju, evo ovako. Eto! To je suština žalosti! Svako dete bi to moglo da naslika. Matematičke formule za podelu prostora na platnu biće ispisane u jednoj knjižici. Već sam ih izradio. Slikar treba samo da pročita knjigu, da ode u apoteku, da kupi određene sudove sa bojom, i da se pridržava pravila.On će onda biti naučnik i odličan slikar. Može da radi pri sunčevoj svetlosti i svetlosti gasne lampe, može da bude monah ili slobodnjak, sedam godina star ili sedamdeset - sve će njegove slike dostići isto arhitektonsko bezlično savršenstvo.
Vincent zatrepta. Gogen se nasmeja.
- On misli da si ti lud, Žorže.
Sera obrisa i poslednji trag crteža svojim kaputićem, a onda ga baci u jedan mračan ugao.
- Mislite li zaista to, Van Gog? - upita on.
- Ne, ne, - pobuni se Vincent - mene su toliko puta nazivali budalom da mi se ne sviđa zvuk te reči. Ali moram priznati jedno: vaše ideje su vrlo čudne!
- On ipak misli da si lud, Žorže - reče Gogen.
Neko snažno zalupa na vrata.
- Mon Dieu ! - zagrme Gogen - opet smo probudili tvoju majku! Rekla mi je da će me gađati četkom za kosu ako ne prestanem da dolazim noću.
Uto uđe Seraova majka. Bila je obučena u debelu kućnu haljinu, a na glavi je imala noćnu kapicu.
- Žorže, obećao si mi da više nećeš raditi noću. Oh, to ste vi, Pole? Zašto ne plaćate kiriju? Onda biste imali gde da spavate noću.
- Kad biste me samo primili k sebi, Majko Sera, ne bih morao uopšte da plaćam kiriju.
- Ne, hvala, jedan umetnik u porodici je sasvim dovoljan. Evo, donela sam vam kafu i zemičke. Ako morate da radite, treba i da jedete. Čini mi se da ću morati da siđem dole i da donesem vašu bocu apsinta, Pole?
- Niste je valjda celu popili, Majko Sera?
- Pole, sećate li se šta sam vam ono rekla o četki za kosu?
Vincent izađe iz senke.
- Majko, - reče Sera - ovo je moj novi prijatelj, Vincent Van Gog.
Majka Sera ga uze za ruku.
- Svaki prijatelj moga sina je dobrodošao ovamo, pa makar to bilo u četiri sata ujutru. Šta želite da popijete, gospodine?
- Ako se ne ljutite, želeo bih čašu Gogenovog apsinta.
- To nećete! - uzviknu Gogen. - Majka Sera mi je odredila sledovanje. Samo jednu bocu mesečno. Uzmite nešto drugo. Vaša varvarska nepca ionako ne znaju za razliku između apsinta i chartreuse jaune.
Tri čoveka i Majka Sera sedeli su i ćaskali uz kafu i zemičke sve dok se žuti zraci jutarnjeg sunca nisu promolili kroz mali severni prozor.
- Mogla bih baš i da se obučem - reče Majka Sera. - Dođite jednog dana da večerate sa Žoržem i sa mnom, gospodine Van Gog. Biće nam vrlo milo da vas vidimo.
Na vratima Sera reče Vincentu: - Bojim se da vam nisam dovoljno objasnio svoj metod. Dođite kad god zaželite, radićemo zajedno. Kad budete razumeli moj metod, videćete da slikarstvo više nikada ne može da bude ono staro. E pa, moram da se vratim svojim slikama. Imam da popunim još jedan mali komad pre nego što odem na spavanje. Molim vas, pozdravite brata.
Vincent i Gogen siđoše kroz puste kamene kanjone i uspeše se na brežuljak Monmartra. Pariz se još ne beše probudio. Zelene šalone bile su čvrsto zatvorene, roletne su bile spuštene na radnjama, a mala seljačka kola vraćala su se kući pošto su ostavile svoje povrće, voće i cveće na pijaci.
- Hajdemo na vrh Bite da posmatramo kako sunce budi Pariz – reče Gogen.
- Vrlo rado.
Kad su stigli na Bulevar Kliši, ušli su u Ulicu Lepik, koja zaokreće kod Mulen de la Galet, i s mukom su se popeli na brežuljak Monmartra. Kuće su postajale sve ređe i ređe, počeli su da se pojavljuju cvetni travnjaci i drveće. Ulica Lepik se naglo završavala. Dva čoveka pođoše jednom stazom koja je vijugala kroz grmlje.
- Kažite mi iskreno, Gogene, - reče Vincent - šta vi mislite o Serau?
- O Žoržu? Pomislio sam da ćete me to pitati. On zna o bojama više nego iko drugi posle Delakroa. On ima svoje intelektualne teorije o umetnosti. To ne valja. Slikari ne treba da misle na ono što rade. Ostavimo teoriju kritičarima. Žorž će dati svoj važan prilog teoriji boja, i verovatno će njegova gotska arhitektura ubrzati reakciju u umetnosti. Ali on je lud, potpuno lud, kao što ste i sami videli.
Put je bio strm, ali kad su stigli do vrha, ceo je Pariz ležao razastrt pred njima kao jezero crnih krovova i gustih crkvenih tornjeva koji su se izdizali iz noćne magle. Sena je presecala grad nadvoje kao vijugava svetla traka. Kuće su se spuštale niz brežuljak Monmartra do doline Sene, a onda se ponovo pele uz Monparnas. Sunce granu i obasja Vensensku šumu, koja je ležala u njegovom podnožju. Na drugom kraju grada, zelenilo Bulonjske šume bilo je još tamno i sanjivo. Tri istaknute tačke grada, Opera u sredini, Notr Dam na istoku i Trijumfalna kapija na zapadu, dizale su se u vazduh kao brežuljci šarenog kamena.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 12:59 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


6

Tišina sa spustila na mali stan u Ulici Laval. Teo je blagodario bogu za taj trenutak mira. Ali mir ne potraja dugo. Umesto da polako i pažljivo suzbija svoj zastareli način slikanja, Vincent je počeo da imitira svoje prijatelje. U svojoj divljoj želji da postane impresionista zaboravio je sve što je bio naučio o slikanju. Njegove slike su izgledale kao gnusne kopije Seraa, Tuluz-Lotreka i Gogena. Mislio je da savršeno napreduje.
- Slušaj, stari moj, - reče Teo jedne noći - kako se ti zoveš?
- Vincent Van Gog.
- Jesi li siguran da se ne zoveš Žorž Sera ili Pol Gogen?
- Na šta ciljaš, dođavola?
- Da li zbilja misliš da ćeš postati Žorž Sera? Shvataš li da je od stvorenja sveta postojao samo jedan Lotrek? I samo jedan Gogen... hvala bogu! Glupo je od tebe što pokušavaš da ih imitiraš.
- Ja ih ne imitiram. Ja učim od njih.
- Ti imitiraš. Pokaži mi bilo koju od svojih novih slika, i ja ću ti reći s kim si proveo prethodno veče.
- Ali ja stalno napredujem, Teo. Pogledaj koliko su svetlije ove slike.
- Svakog dana radiš sve gore. Na svakoj slici si sve manje Vincent Van Gog. Tu nema budućnosti za tebe, stari moj. Bilo bi ti potrebno mnogo godina napornog rada. Zar si takav slabić da moraš da imitiraš druge? Zar ne možeš samo da asimiliraš ono što ti oni pružaju?
- Teo, kažem ti da su ove slike dobre!
- A ja ti kažem da su strašne!
Bitka je počela.
Svake noći kad bi se vratio iz galerije, iscrpen i napetih nerava, Teo bi zatekao Vincenta kako ga čeka nestrpljivo da mu pokaže neku novu sliku. Divlje bi skočio na Tea pre nego što bi stigao da skine šešir i kaput.
- Evo! Sada mi samo kaži da ova nije dobra! Kaži da ne napredujem! Pogledaj ovaj sunčani efekat! Pogledaj...
Teo je imao da bira između dve stvari: da slaže pa da provede prijatno veče sa pitomim bratom, ili da kaže istinu i da bude divljački proganjan po celoj kući do zore. Teo je bio užasno umoran. Nije mogao dozvoliti sebi da kaže istinu. Ali ju je rekao.
- Kad si poslednji put bio kod Diran-Rijela? - upita on umorno.
- Kakve to veze ima?
- Odgovori mi na pitanje.
- Pa, - odgovori Vincent posramljeno - juče pošle podne.
- Znaš li, Vincente, da u Parizu ima pet hiljada slikara koji pokušavaju da imitiraju Eduarda Manea? A mnogi od njih čine to bolje od tebe.
Bojište je bilo suviše malo da bi ijedan mogao da se spase.
Vincent pokuša jednu novu podvalu. On nabaca sve impresioniste na jednu novu sliku.
- Divno - promrmlja Teo te noći. - Ovu sliku ćemo nazavti„Rekapitulacija". Sve ćemo obeležiti na platnu. Ovo drvo je pravi Gogen. Ova devojka u uglu je nesumnjivo Tuluz-Lotrek. Rekao bih, da je tvoje sunce koje obasjava reku Sislej, boja - Mone, lišće - Pisaro, vazduh - Sera, a središnja figura - Mane.
Vincent se grčevito borio. Radio je po ceo dan, a uveče, kada bi Teo došao kući, izgrdio bi ga kao malo dete. Teo je morao da spava u dnevnoj sobi, tako da Vincent nije tamo mogao da slika noću. Njegove svađe sa Teom su ga isuviše uzbudile i iscrple da bi mogao da zaspi. Provodio je duge časove držeći pridike bratu. Teo se borio s njim sve dok ne bi zaspao od iscrpenosti,dok je svetlost još gorela, a Vincent uzbuđeno mahao rukama. Tea je tešila jedino pomisao na to da će se uskoro preseliti u Ulicu Lepik, gde će imati svoju spavaću sobu i dobar jak katanac na vratima.
Kada se Vincent umorio svađajući se oko svojih slika, počeo je da ispunjava Teove noći burnim diskusijama o umetnosti, o trgovini umetničkim stvarima, i o bednom položaju umetnika.
- Teo, ne mogu to da razumem - žalio se on. - Eto, ti si direktor jedne od najvažnijih umetničkih galerija u Parizu, a nećeš da izložiš čak ni sliku svoga rođenog brata.
- Valadon mi ne dozvoljava.
- Jesi li pokušao?
- Hijadu puta.
- U redu, recimo da moje slike nisu dovoljno dobre. A šta je sa Seraom? A Gogenom? A Lotrekom?
- Svaki put kad mi donesu novu sliku, ja molim Valadona da mi dozvoli da je obesim u mezaninu.
- Jesi li ti gospodar u galeriji, ili neko drugi?
- Nažalost, ja tamo samo radim.
- Onda treba da napustiš to mesto. To je poniženje, obično poniženje. Teo, ja to ne bih mogao da trpim. Ja bih otišao.
- Razgovaraćemo o tome za doručkom, Vincente. Mnogo sam radio danas i hoću da spavam.
- Neću da čekam do doručka.Hoću o tome da razgovaram, baš sada. Teo, od kakve je koristi to što izlažeš Manea i Degaa? Oni su već priznati. Oni počinju da prodaju svoje slike. Sada moraš da se boriš za mlađe ljude.
- Daj mi vremena! Možda za tri godine...
- Ne! Ne možemo čekati tri godine. Moramo odmah raditi. Oh Teo, zašto ne napustiš tu službu i ne otvoriš svoju sopstvenu galeriju? Pomisli samo, nema više Valadona, nema Bugeroa, nema Henera!
- Za to je potreban novac, Vincente. Ja nisam ništa uštedeo.
- Nabavićemo nekako novac.
- Trgovina slikama se sporo razvija danas.
- Ne mari. Radićemo danju i noću dok ne stanemo na noge.
- A šta ćemo u međuvremenu? Moramo da jedemo.
- Da li mi prebacuješ što sam ne zarađujem?
- Zaboga, Vincente, idi da spavaš. Mrtav sam umoran.
- Neću da spavam. Hoću da znam istinu. Je li to jedini razlog što nećeš da napustiš Gupila? Zato što moraš mene da izdržavaš? Hajde, reci mi istinu. Ja sam mlinski kamen zavezan oko tvog vrata. Ja te vučem nadole. Zbog mene moraš da zadržiš tu službu. Da nije mene, ti bi bio slobodan.
- Da sam samo malo veći, ili malo jači, dobro bih te izmlatio. Ali pošto nisam, najmiću Gogena da to učini. Moje je mesto kod Gupila, Vincente, sada i večito. Tvoj posao je slikanje, sada i večito. Polovina moje zarade kod Gupila pripada tebi, pola tvoga slikarstva pripada meni. A sada se diži sa moje postelje i pusti me da spavam, ili ću zvati žandarme.
Sutradan uveče Teo pruži Vincentu jednu kovertu i reče: - Ako večeras ništa ne radiš, mogli bismo da odemo u ovo društvo.
- Gde je to?
- Kod Anrija Rusoa. Pogledaj pozivnicu.
Na pozivnici su bile napisane dve strofe neke jednostavne pesmice i rukom naslikano cveće.
- Ko je to? - upita Vincent.
- Ja ga zovem le Douanier*. Bio je carinski činovnik u provinciji do svoje četrdesete godine. Slikao je samo nedeljom, isto kao i Gogen. Došao je u Pariz pre nekoliko godina i smestio se u radničkom naselju oko Bastilje. U svom životu nije imao nijedan dan vaspitanja ili obrazovanja, a ipak slika, piše pesme, komponuje muziku, daje časove violine radničkoj deci, svira klavir, i daje časove crtanja nekolicini starih ljudi.
* (franc.) carinik
- Šta slika?
- Fantastične životinje, uglavnom koje proviruju iz fantastičnih džungli. A od džungle je video samo Botaničku baštu u Bulonjskoj Šumi. On je seljak i po prirodi primitivac, iako mu se Pol Gogen podsmeva.
- Šta ti misliš o njegovom radu, Teo?
- Pa, ne znam. Svi ga nazivaju glupakom i ludakom.
- Da li je on to?
- On je kao neko dete, primitivno dete. Večeras ćemo otići k njemu i imaćeš prilike da ga sam oceniš. On je sve svoje slike obesio po zidovima.
- Sigurno ima novaca kad može da poziva društvo.
- On je danas verovatno najsiromašniji slikar u Parizu. Morao je čak da iznajmi violinu da bi mogao davati časove, jer ne može da je kupi. Ali on zove društvo s izvesnim planom. I sam ćeš videti.
Kuća u kojoj je živeo Ruso bila je nastanjena radničkim porodicama. Ruso je imao jednu sobu na četvrtom spratu. Ulica je bila puna dece koja su vrištala, smrad iz kuhinje, koji se pomešao sa zadahom mokrog rublja i nužnika u hodniku bio je tako jak da je prosto gušio.
Anri Ruso se pojavi na Teovo kucanje. Bio je mali, debeli čovek, po građi sličan Vincentu. Prsti su mu bili kratki i debeli, glava gotovo četvrtasta. Imao je zatubast nos i bradu, i krupne, nevine oči.
- Činite mi čast svojim dolaskom, gospodine Van Gog - reče on mekim, prijatnim glasom.
Teo predstavi Vincenta. Ruso ih ponudi da sednu. Soba je bila puna živih boja, što joj je davalo veseo izgled. Ruso je namestio svoje seljačke zavese od crvene i bele karirane tkanine. Zidovi su bili prekriveni slikama divljih životinja, džungli i neverovatnih pejzaža.
Četiri dečaka stajala su kraj starog olupanog klavira, u uglu, držeći nervozno u rukama violine. Na polici iznad kamina stajali su domaći kolačići koje je Ruso ispekao i posuo kimom. Nekoliko klupa i stolica bilo je razbacano po sobi.
- Vi ste prvi stigli, gospodine Van Gog - reče Ruso. - Kritičar Gijom Pil čini mi čast što će dovesti neko društvo.
Na ulici se začu neka buka: dečji glasovi i kloparanje kolskih točkova po kaldrmi. Ruso širom otvori vrata. Prijatni ženski glasovi dopirali su iz hodnika.
- Samo napred! Samo napred! - grmeo je neki glas. - Jednom rukom držite se za ogradu, drugom za nos!
Glasan smeh proprati tu dosetku. Ruso, koji ju je jasno čuo, okrete se Vincentu i nasmeja se. Vincent pomisli kako nikada nije video ni u jednog čoveka tako čiste, nevine oči, tako lišene svake zlobe i nezadovoljstva.
Društvo od desetak ljudi grunu u sobu. Muškarci su bili obučeni u večernja odela, žene u raskošne haljine, lepe cipele, i duge bele rukavice. One uneše u sobu miris skupocenog parfema, finog pudera, svile i stare čipke.
- E pa, Anri! - povika Gijom Pil dubokim, dostojanstvenim glasom. - Vidite da smo došli. Ali ne možemo dugo da ostanemo. Idemo na bal kod princeze de Brolji. U međuvremenu morate zabavljati moje goste.
- Oh, želela bih da se upoznam s njim! - uskliknu jedna vitka, smeđokosa devojka u večernjoj haljini duboko izrezanoj na grudima. - Pomislite, to je veliki slikar o kome govori ceo Pariz. Hoćete li da mi poljubite ruku, gospodine Ruso?
- Pazi, Blanš - reče neko. - Znaš... ti slikari...
Ruso se osmehnu i poljubi joj ruku. Vincent se povuče u jedan ugao. Pil i Teo su neko vreme ćaskali. Ostali su šetali kroz sobu, dvoje po dvoje, razgovarajući o raznim slikama uz glasan smeh, pokazujući prstom Rusoove zavese, njegove ornamente, prevrnuvši svaki ugao sobe da bi našli nešto čemu će se smejati.
- Ako želite da sednete, gospođe i gospođo, - reče Ruso - moj orkestar će vam odsvirati jednu moju novu kompoziciju. Posvetio sam je gospodinu Pilu. Zove se Chanson Raval.
- Hajde, hajde! - povika Pil. - Ruso će nas zabavljati. Žani! Blanš! Žak! Sedite. To će biti divno.
Četiri dečaka drhteći stadoše pred jedini pult za note i počeše da štimuju svoje violine. Ruso sede za klavir i zatvori oči. Posle jednog trenutka reče:
- Spremni! - i poče da svira. Kompozicija je bila jednostavna pastorala. Vincent pokuša da sluša, ali je kikotanje prigušivalo muziku. Na kraju svi glasno zapljeskaše. Blanš priđe klaviru, stavi ruku Rusou na rame i reče: - Bilo je divno, gospodine Ruso, divno. Nikada nisam bila tako duboko dirnuta.
- Vi mi laskate, gospođo.
Blanš smejući se povika:
- Gijome, čujete li ovo? On misli da mu laskam.
- Sad ću vam odsvirati još jednu kompoziciju.
- Pevajte nam uz nju jednu svoju pesmu, Anri. Vi imate toliko pesama. Ruso se osmehnu detinjasto.
- Dobro, gospodine Pil, pevaću vam uz to jednu pesmu, ako baš želite.
On ode do stola, uze jednu hrpu pesama, prelista ih i izabra jednu. Zatim sede za klavir i poče da svira. Vincentu se svidela njegova muzika. Dva-tri stiha, koliko je mogao da uhvati od pesme, takođe su bili lepi. Ali obe stvari izvođene zajedno ostavljale su vrlo komičan utisak. Gomila je urlala od smeha. Teo udari Pila po ramenu:
- Oh, Gijome, vi ste pravo pseto. I to podmuklo pseto!
Kad je završio sviranje, Ruso izađe u kuhinju i vrati se sa mnogo debelih, prostih šolja s kafom, i posluži svoje goste. Oni su skidali kim sa kolača i bacali jedan drugom u kafu. Vincent je pušio lulu u uglu.
- Hajde, Anri, pokažite nam svoje poslednje slike. Zato smo došli. Moramo da ih vidimo ovde, u vašem ateljeu, pre nego što ih odnesu u Luvr.
- Imam nekoliko divnih novih slika - reče Ruso. - Skinuću ih sa zida da ih vidite.
Društvo se skupi oko stola, takmičeći se u što neobičnijim komplimentima.
- Ovo je božanstveno, prosto božanstveno - zadihano reče Blanš. - Moram je uzeti za budoar. Ne mogu da živim više nijedan dan bez nje. Cher Maitre*, koliko staje ovo besmrtno remek-delo?
* (franc.) Dragi majstore
- Dvadeset pet franaka.
- Dvadeset pet franaka! Zamislite, dvadeset pet franaka zajedno veliko umetničko delo! Hoćete li da mi ga posvetite?
- To će biti za mene čast.
- Obećao sam Fransoazi da ću joj doneti jednu sliku - reče Pil. - Anri, nađite jednu za moju verenicu. Ali to mora da bude najbolja stvar koju ste ikada naslikali.
- Znam jednu koja je baš za vas, gospodine Pil.
On skide jednu sliku neke tajanstvene životinje koja je virila iz jedne džungle, kao u bajci. Svi zaurlaše na Pila.
- Šta je to? - To je lav.
- Nije, nego tigar.
- Kazaću vam, to je moja pralja. Poznala sam je.
- Ova je malo veća, gospodine - reče Ruso blago. - Stajaće trideset franaka.
- I vredi toliko, Anri, vredi. Jednog dana moji će praunuci prodati tu savršenu sliku za trideset hiljada franaka!
- I ja hoću jednu! - povika još nekolicina. - Moram jednu da odnesem svojim prijateljima. Ovo je najbolja izložba ove godine.
- Hajdemo! - povika Pil. - Zadocnićemo na bal. I ponesite svoje slike. Napravićemo džumbus kod princeze de Brolji s ovim slikama. Doviđenja, Anri. Divno smo se zabavljali. Pozovite nas opet uskoro.
- Zbogom, cher Maitre - reče Blanš, lepršajući svojom namirisanom maramicom ispred njegovog nosa. - Nikada vas neću zaboraviti. Živećete u mom sećanju zauvek.
- Ostavite ga na miru, Blanš! - povika jedan od muškaraca. – Siromah čovek neće moći noćas da spava.
I oni bučno siđoše niz stepenice, dobacujući jedan drugom šale, ostavljajući za sobom oblak skupocenog parfema koji se mešao sa zadahom kuće.
Teo i Vincent pođoše ka vratima. Ruso je stajao pored stola gledajući gomilu novca.
- Imaš li nešto protiv da ideš sam kući, Teo? - upita Vincent mirno. - Želeo bih da ostanem i da se bolje upoznam s Anrijem.
Teo izađe. Ruso i ne primeti da je Vincent zatvorio vrata i naslonio se na njih, već nastavi da broji novac koji je ležao na stolu.
- Osamdeset franaka, devedeset, sto, sto pet.
On diže pogled i vide da ga Vincent posmatra. Oči mu opet postadoše prostodušne i detinjaste. On odgurnu novac ustranu. Stajao je tu, smešeći se glupo.
- Skinite tu masku, Ruso - reče Vincent. - I ja sam seljak i slikar.
Ruso se odmače od stola, priđe Vincentu i uhvati ga srdačno za ruku.
- Vaš brat mi je pokazao vaše slike holandskih seljaka. Dobre su. Bolje su od Mileovih. Gledao sam ih, mnogo, mnogo puta. Divim vam se, gospodine.
- A ja sam gledao vaše slike, Ruso, dok su ovi... pravili budale od sebe. I ja se vama divim.
- Hvala. Hoćete li da sednete? Napunite lulu mojim duvanom. Ima ovde sto pet franaka, gospodine. Moći ću da kupim duvan, hranu i platno da na njemu slikam.
Oni sedoše jedan prekoputa drugog i počeše da puše u prijatnoj tišini, razmišljajući.
- Mislim da znate da vas nazivaju ludakom, Ruso?
- Da, znam. A čuo sam da su u Hagu i vas smatrali ludim.
- Tako je.
- Pustite ih neka misle šta hoće. Jednog dana će moje slike visiti u Luksemburgu.
- A moje, reče Vincent - visiće u Luvru.
Oni pročitaše jedan drugom u očima šta su mislili i prsnuše u srdačan smeh.
- U pravu su Anri - reče Vincent. - Mi smo ludi.
- Da popijemo nešto u to ime? - upita Ruso.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:00 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



7

Gogen zakuca na vrata njihovog stana iduće srede, pred samu večeru.
- Vaš brat me je zamolio da vas odvedem večeras u kafanu Batinjol. On će morati da radi dugo u galeriji. Ovo su zanimljive slike. Smem li da pogledam?
- Naravno. Neke sam naslikao u Brabantu, a neke u Hagu.
Gogen je piljio dugo vremena u slike. Nekoliko puta je podigao ruku, otvorio usta, i hteo da progovori. Ali kao da nije umeo da izrazi svoje misli.
- Oprostite mi što pitam, Vincente, - reče najzad - ali da niste vi slučajno padavičar?
Vincent je baš oblačio kožni kaput koji je, na Teov užas, našao u jednoj starinarnici i hteo da nosi po svaku cenu. On se okrete i pogleda Gogena.
- Da li sam šta? - upita on.
- Padavičar. Jedan od onih ljudi što dobijaju nervne napade?
- Ne, koliko je meni poznato, Gogene. Zašto pitate?
- Pa... ove vaše slike... izgleda kao da će poleteti s platna. Kad gledam vaše radove... a to mi se ne događa prvi put... počinjem da osećam neko nervozno uzbuđenje, koje ne mogu da objasnim.Osećam da ću, ako slika ne eksplodira, sigurno ja eksplodirati. Znate li gde me vaše slike najviše uzbuđuju?
- Ne. Gde?
- U crevima. Sva moja utroba počinje da drhti. Postajem tako razdražen i uzbuđen da se jedva mogu savladati.
- Možda bih mogao da ih prodam kao sredstvo za čišćenje. Na primer, čovek obesi sliku u nužnik i posmatra je svakog dana u određeni sat.
- Ozbiljno, Vincente, ja mislim da ne bih mogao da živim sa vašim slikama. Poludeo bih za nedelju dana.
- Hoćemo li da pođemo?
Oni izađoše Ulicom Monmartr na Bulevar Kliši.
- Jeste li večerali? - upita Gogen.
- Ne. A vi?
- Nisam. Da svratimo do Bataja?
- To je dobra ideja. Imate li novaca?
- Ni santima. A vi?
- Ja sam „švorc", kao i obično. Čekao sam Tea da me povede na večeru.
- Hm! Onda verovatno nećemo jesti.
- Hajdemo gore da vidimo šta ima za jelo, u svakom slučaju.
Oni pođoše uzbrdo Ulicom Lepik, zatim skrenuše desno u Ulicu dez Abes. Gospođa Bataj beše zakucala jelovnik naškraban mastilom na jedno drvo ispred kafane.
- Hmmmm, - reče Vincent - teletina sa graškom. Moje omiljeno jelo.
- Mrzim teletinu - reče Gogen. - Srećan sam što ne moramo da jedemo.
- Quelle blague*!
* (franc.) Ne pričaj gluposti!
Tumarali su ulicom i stigli do jednog malog trougaonog parka u podnožju Bite.
- Hej, - reče Gogen - eno Pola Sezana gde spava na klupi. Ne shvatam zašto taj idiot upotrebljava svoje cipele umesto jastuka. Hajde da ga probudimo.
On izvuče kaiš iz pantalona, presavi ga napola, i ošinu zaspalog čoveka preko nogu u čarapama. Sezan skoči s klupe, jauknuvši od bola.
- Gogene, ti prokleti sadisto! Je li ti to smatraš za šalu? Jednog dana razbiću ti lobanju.
- Tako ti i treba, kad ostavljaš otkrivene noge. Zašto si stavio te svoje prljave provansalske čizme pod glavu? Čini mi se da je to gore nego da nemaš nikakvog jastuka.
Sezan protrlja noge, jednu za drugom, pa onda obuče čizme gunđajući.
- Ne upotrebljavam ih umesto jastuka. Mećem ih pod glavu da mi ih neko ne ukrade dok spavam.
Gogen se okrete Vincentu. - Po tome kako govori, čovek bi pomislio da crkava od gladi. Njegov otac ima banku i pola Eks-an-Provansa. Pole, ovo je Vincent Van Gog. Teov brat.
Sezan i Vincent se rukovaše.
- Šteta što te nismo sreli pre jednog sata, Sezane - reče Gogen. – Mogao bi s nama da večeraš. Bataj je imala najbolju teletinu s graškom koju sam ikada okusio.
- Je li zbilja bilo dobro? - upita Sezan.
- Dobro! Bilo je izvrsno! Zar ne, Vincente?
- Naravno.
- Onda ću i ja otići da večeram. Hajdete sa mnom da mi pravite društvo, hoćete li?
- Ne znam da li bih mogao da pojedem još jednu porciju. Da li biste vi mogli, Vincente?
- Bogami, ne verujem. Ali ako gospodin Sezan baš navaljuje...
- Budi dobar mladić, Gogene. Ti znaš da ne volim da jedem sam. Uzmi nešto drugo ako ti je bilo dosta teletine.
- Dobro, da ti učinim. Hajdemo, Vincente.
Oni se vratiše nazad u Ulicu dez Abes, u kafanu Bataj.
- Dobro veče, gospodo - reče kelner. - Jeste li izabrali?
- Jesmo - odgovori Gogen. - Donesite nam tri plats du jour*.
* (franc.) glavno jelo, specijalitet
- Bien. A kakvo vino?
- Ti izaberi vino, Sezane. Ti se u te stvari bolje razumeš od mene.
- Da vidimo. Ima Sent-Estef, Bordo, Sotern, Bon...
- Jesi li ikada probao Pomar? - prekide ga Gogen bezazleno. - Mislim da je to najbolje vino koje ovde imaju.
- Donesite nam bocu Pomara - reče Sezan kelneru.
Gogen začas proguta teletinu i zeleni grašak, a onda se okrete Sezanu, koji beše pojeo tek polovinu večere.
- Uzgred budi rečeno, Pole, - primeti on - čuo sam da se Zolino „Delo" prodaje na hiljade.
Sezan mu dobaci mračan, ljutit pogled i odgurnu večeru s izrazom odvratnosti. Zatim se okrete Vincentu.
- Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- „Delo" je rđava knjiga, - reče Sezan - i lažna. Osim toga, to je najgore izdajstvo koje je ikada izvršeno u ime prijateljstva. Knjiga govori o jednom slikaru, gospodine Van Gog. O meni! Emil Zola je moj najstariji prijatelj. Zajedno smo odrasli u Eksu. Išli smo u školu zajedno. Došao sam u Pariz samo zato što je on bio ovde. Bili smo bliži nego rođena braća, Emil i ja. Dok smo bili mladi, planirali smo kako ćemo, rame uz rame, postati veliki umetnici. A sada mi je to učinio.
- Šta vam je učinio? - upita Vincent.
- Ismejao me je. Podsmevao mi se. Izvrgao me ruglu pred celim Parizom. Dan za danom pričao sam mu o svojim teorijama svetlosti,o tome kako se može predstaviti materija ispod spoljne površine, pričao sam mu o svojim idejama revolucionarnog slikarstva. Slušao me je, bodrio, i ispitivao. A za sve vreme skupljao je materijal za svoju knjigu, da pokaže kakva sam ja budala.
Sezan iskapi do dna svoju čašu vina, okrete se Vincentu i nastavi, dok su mu sitne oči sijale od strašne mržnje.
- Zola je spojio nas trojicu u toj knjizi, gospodine Van Gog: mene,Bazila, i jednog siromašnog, bednog dečaka koji je čistio Maneov atelje. Taj dečak je imao ambicije da postane umetnik, ali se najzad iz očajanja obesio. Zola mene prikazuje kao zanesenjaka, kao jednog od onih izgubljenih siromaha koji misle da revolucionišu umetnost, ali koji ne slikaju na uobičajen način prosto zato što nemaju dovoljno talenta. On je pustio da se ja obesim o skelu pred svojim remek-delom zato što na kraju shvatam da je ono što sam pogrešno smatrao za genijalnost u stvari samo ludačko mazanje. Nasuprot meni postavio je drugog umetnika iz Eksa, jednog sentimentalnog vajara koji proizvodi najobičnije akademsko đubre, i od njega načinio velikog umetnika.
- To je vrlo zabavno - reče Gogen - kada se čovek seti da je Zola bio prvi koji je podržavao Maneovu revoluciju slikarstva.Emil je učinio za impresionizam više nego bilo koji drugi živi čovek.
- Da, on je obožavao Manea, zato što je Eduard zbacio akademike. Ali kad sam ja pokušao da prevaziđem impresioniste, nazvao me je ludakom i idiotom. Što se tiče Emila, on je prosečno inteligentan čovek i odvratan prijatelj. Odavno sam prestao da odlazim u njegovu kuću. On živi kao neki prokleti buržuj. Skupi tepisi po podu, vaze na kaminu, posluga, pisaći sto ukrašen rezbarijama na kome piše svoje remekdela. Fuj! On je veći malograđanin nego što se Mane ikada usudio da bude. U duši su obojica bili buržuji, zato su se tako dobro i slagali. A samo zato što sam iz istog grada odakle je i on, i što me je poznavao još dok sam bio dete, Emil misli da ja ne mogu da radim nekakav važan posao.
- Čuo sam da je on pre nekoliko godina napisao neku brošuru o tvojim slikama u Salonu odbijenih. Šta se s njom dogodilo?
- Emil ju je pocepao, Gogene, baš pre nego što je trebalo da ode na štampanje.
- Ali zašto? - upita Vincent.
- Bojao se da će kritika pomisliti da se ona zauzima za mene samo zato što sam njegov stari prijatelj. Da je štampao tu brošuru, ja bih sada bio poznat. Umesto toga, on je otštampao „Delo". I to sve iz prijateljstva. Moje slike u Salonu odbijenih ismejalo je devedeset odsto ljudi koji su ih videli. Diran-Rijel izlaže Degaa, Monea, i mog prijatelja Gijomena, ali su odbili da meni daju metar prostora. Čak i vaš brat, gospodine Van Gog, boji se da me izloži u svom mezaninu. Jedini trgovac u Parizu koji se usuđuje da stavi moje slike u izlog jeste Čiča Tangi, a on, siromah, ne bi umeo da proda ni koricu hleba gladnom milionaru.
- Ima li još malo Pomara u toj boci, Sezane? - upita Gogen. - Hvala. Ono što se meni ne sviđa kod Zole jeste to što njegove pralje govore kao prave pralje, ali kad ih napusti, on zaboravi da promeni stil.
- E pa, dosta mi je Pariza. Vraćam se u Eks da tamo provedem ostatak života. Tamo še iz doline diže jedan brežuljak sa koga se vidi cela pokrajina. U Provansi sija jasno sunce. A boje! Kakve boje! Znam jedan komadić zemljišta, blizu samog vrha brežuljka, koji je za prodaju. Pokriven je borovom šumom. Tamo ću sagraditi atelje i zasaditi jabučar. I ogradiću kuću visokom kamenom ogradom. Pomešaću razbijene boce sa cementom i staviti na vrh ograde, da se odbranim od sveta. I nikada neću napustiti Provansu, nikada, nikada!
- Pustinjak, a? - promrmlja Gogen u svoju čašu Pomara.
- Pustinjak iz Eksa. Tako lepa titula! Bolje bi bilo da krenemo u kafanu Batinjol. Do sada su se već svi tamo skupili.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:01 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



8

Gotovo svi su bili tamo. Lotrek je imao pred sobom gomilu tanjirića toliko visoku da mu je dopirala skoro do brade. Žorž Sera je mirno ćaskao sa Anketenom, mršavim, visokim slikarem koji je pokušavao da kombinuje metod impresionista sa načinom slikanja japanskih reprodukcija. Anri Ruso je vadio kolačiće iz džepa i umakao ih u belu kafu, dok je Teo vodio živu diskusiju sa dvojicom od najmodernijih pariških kritičara.
Batinjol je ranije bio predgrađe na ulazu u Bulevar Kliši, i ruje Eduard Mane skupljao oko sebe srodne duše Pariza. Pre Maneove smrti učenici Batinjolske škole imali su običaj da se sastaju dvaput nedeljno u kafani. Legro, Fanten-Latur, Kurbe, Renoar, svi su se ta sastajali i izlagali svoje teorije o umetnosti, sada su školu preuzeli mlađi ljudi.
Sezan spazi Emila Zolu. On je prišao jednom stolu u dnu kafane, poručio kafu, i sedeo izdvojen od gomile. Gogen predstavi Vincenta Zoli i onda se sruši na stolicu pored Tuluz-Lotreka. Zola i Vincent ostadoše sami za stolom.
- Video sam da ste ušli sa Polom Gogenom, gospodine Van Gog. Bez sumnje je nešto govorio o meni?
- Jeste.
- Šta to?
- Bojim se da ga je vaša knjiga duboko uvredila.
Zola uzdahnu i odgurnu sto malo dalje od kožom tapecirane klupe da bi imao više mesta za svoj ogromni stomak.
- Jeste li ikada čuli za Švajningerov način lečenja? - upita on. - Kažu da, ako čovek ništa ne pije uz jelo, može da oslabi petnaestak kila za tri mešeca.
- Nisam čuo za to.
- Bilo mi je vrlo teško da napišem onu knjigu o Polu Sezanu, ali svaka reč u njoj je istinita. Vi ste slikar. Da li biste falsifikovali portret svog prijatelja samo zato što bi ga istina učinila nesrećnim? Naravno da ne biste. Pol je divan mladić. Godinama mi je bio najmiliji prijatelj. Ali njegova dela su mi prosto-naprosto smešna. Vi znate da smo mi svi u kući tolerantni, gospodine, pa ipak, kad mi dođu prijatelji, moram da zaključam Polove slike u orman da ih ne bi ismejali.
- Ali valjda njegove slike nisu baš tako rđave!
- Još su gore, dragi moj Van Gog, još gore. Niste videli nijednu? Zato i ne verujete. On crta kao dete od pet godina. Dajem vam reč, ja mislim da je on sasvim poludeo.
- Gogen ga poštuje.
- Boli me srce - nastavi Zola - kad gledam kako Sezan traći svoj život na tu fantastičnu modu. Trebalo bi da se vrati u Eks i da preuzme očevo mesto u banci. Na taj način bi nešto postigao u životu. A ovako... jednog dana će se obesiti... kao što sam prorekao u „Delu". Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- Tako? I šta mislite o tome?
- Mislim da je to najbolja knjiga posle Balzaka."
- Da, to je moje remek-delo. Izlazilo je kao podlistak u „Žil Blažu" prošle godine. Dobio sam za njega dosta novaca. A do sada je prodato šezdeset hiljada primeraka. Moj prihod nikada nije bio tako veliki. Dozidaću jedno novo krilo uz moju kuću u Medanu. Knjiga je već izazvala četiri štrajka i pobune u rudarskim oblastima Francuske. „Žerminal" će izazvati gigantsku revoluciju, a kad je izazove - zbogom, kapitalizmu! Šta vi slikate, gospodine... Kako ono reče Gogen da se zovete?
- Vincent Van Gog. Teo Van Gog je moj brat.
Zola ostavi olovku kojom je nešto šarao po ploči stola, i zagleda se u Vincenta.- To je čudno - reč on.
- Šta je čudno?
- Vaše ime. Negde sam ga već čuo.
- Možda ga je Teo pomenuo pred vama.
- Pomenuo ga je, ali nije to. Čekajte! To je bilo... to je bilo... „Žerminal"! Jeste li ikada bili u nekoj rudarskoj oblasti?
- Da. Živeo sam u belgiskoj Borinahi dve godine.
- Borinahi! Mali Vasme! Markas!
Zoline krupne oči iskočiše iz okruglog, bradatog lica.
- Znači, vi ste onaj drugi dolazak Isusa Hrista!
Vincent pocrvene. - Na šta mislite?
- Proveo sam pet nedelja u Borinahi sakupljajući materijal za „Žerminal". Rudari su mi pričali o Hristu-čoveku koji je radio među njima kao propovednik.
- Govorite tiše, molim vas!
Zola prekrsti ruke preko svog debelog stomaka i isturi ga napred.
- Nemojte se stideti, Vincente - reče on. - Ono što ste pokušali da učinite bilo je vrlo značajno. Samo ste izabrali pogrešno sredstvo. Religija nikada neće nikuda dovesti ljude. Samo ljudi niska duha prihvatiće nesreću na ovom svetu za obećanja blaženstva na onome.
- To sam uvideo suviše dockan.
- Proveli ste dve godine u Borinahi, Vincente. Poklanjali ste svoju hranu,novac, odelo. Smrtno ste se umarali. A šta ste za to dobili? Ništa. Nazvali su vas ludakom, i izbacili iz crkve. Kad ste otišli, prilike nisu bile ništa bolje nego kad ste došli.
- Bile su još gore.
- Ali moje sredstvo će pomoći. Pisana reč će izazvati revoluciju. Svaki pismeni rudar u Belgiji i Francuskoj pročitao je moju knjigu. Nema nijedne kafane, nijedne bedne kolibe u celoj pokrajini koja nema bar jedan raskupusan primerak „Žerminala". Onima koji nisu pismeni čitaju drugi po nekoliko puta. Izbila su već četiri štrajka. A izbiće ih još. Cela zemlja se diže. „Žerminal" će stvoriti novo društvo, tamo gde vaša religija ne bi uspela. A šta ja dobijam za naknadu?
- Šta?
- Franke. Hiljade i hiljade franaka. Hoćete li da popijete nešto sa mnom?
Diskusija za Lotrekovim stolom postajala je sve življa. Svi su gledali u tom pravcu.
- Kako napreduje Ma methode, Sera? - upita Lotrek, pućkajući zglobovima prstiju.
Sera se napravi kao da ne primećuje podsmeh. Njegove savršeno lepe crte i miran izraz, kao u maske, nisu delovali kao ljudsko lice, nego kao oličenje muške lepote.
- Izašla je jedna nova knjiga nekog Amerikanca Ogdena Ruda, o prelamanju svetlosti. Mislim da je to korak napred u odnosu na Helmholca i Sevrala, ali ipak ne podstiče onako kao Supervilovo delo. Bilo bi korisno da je svi pročitate.
- Ne čitam knjige o slikarstvu - reče Lotrek. - To ostavljam laicima.
Sera otkopča svoj crno-beli karirani kaput i popravi veliku plavu kravatu sa belim tačkicama.
- I vi ste laik, - reč on - dokle god samo nagađate koje ćete boje upotrebiti.
- Ja ne nagađam. Ja osetim nagonski.
- Nauka je metod, Žorže - umeša se Gogen. - Mi smo postali učeni baveći se problemom boja tokom mnogih godina ispunjenih napornim radom i pokušajima.
- To nije istina, prijatelju moj. Naše vreme teži za objektivnom produkcijom. Dani inspiracije, pokušaja i grešaka bespovratno su prošli.
- Ne mogu da čitam te knjige - reče Ruso. - Od njih me zaboli glava. Posle toga moram da slikam ceo dan da bi me prošla glavobolja.
Svi se nasmejaše. Anketen se okrete Zoli i reče: - Da li ste videli onaj napad na „Žerminal" u večernjim novinama?
- Ne. Šta kažu?
- Kritika vas naziva najnemoralnijim piscem devetnaestog veka.
- To je stara priča. Zar ne mogu da nađu ništa drugo protiv mene?
- Imaju pravo, Zola - reče Lotrek. - Ja mislim da su vaše knjige bludne i bestidne.
- Vi biste svakako morali da poznate bestidnost kad je vidite!
- Sad ste dobili svoje, Lotrek!
- Gargon! - pozva Zola. - Svima po jedno piće.
- Sada smo propali - šapnu Sezan Anketenu. - Kad Emil počne da plaća piće, to znači da ćemo morati da slušamo njegovo predavanje čitav sat.
Kelner donese svima piće. Slikari zapališe lule i primakoše se bliže jedan drugom, obrazujući prisan krug. Gasne svetiljke osvetljavale su sobu svetlim spiralama. Razgovor za okolnim stolovima dopirao je do njih kao jednolično brujanje.
- Ljudi nazivaju moje knjige bestidnim - reče Zola - iz istog razloga iz koga pripisuju bestidnost vašim slikama, Anri. Publika ne može da shvati da u umetnosti nema mesta moralnom ocenjivanju. Umetnost je nemoralna,isto kao i život. Za mene ne postoje bestidne knjige ili slike, postoje samo slabo zamišljena i slabo urađena dela. Tuluz-Lotrekova bludnica je moralna zato što on prikazuje lepotu koja je sakrivena iza njenog spoljašnjeg izgleda, Bugeroova nevina seljančica nemoralna je zato što je toliko sentimentalizovana i toliko sladunjava da se čoveku povraća čim je pogleda.
- Tako je - potvrdi Teo.
Vincent vide da slikari poštuju Zolu, ne zato što je slavan - oni su prezirali obične znake uspeha - nego što se služi jednim sredstvom koje je njima izgledalo tajanstveno i teško. Pažljivo su slušali njegove reči.
- Običan ljudski mozak služi se pojmovima dvojine, svetlost i senka,slatko i kiselo, dobro i zlo. Takva dvojina ne postoji u prirodi. U svetu nema ni dobrog ni zlog, već samo postojanje i delovanje.Kad opisujemo neku radnju, mi opisujemo život, ako tu radnju nazovemo nekim imenom – na primer pokvarenost ili bestidnost - onda zalazimo u oblast subjektivnih predrasuda.
- Ali, Emile, - reče Teo - šta bi narodne mase činile bez moralnih predrasuda?
- Moral je kao Vera - nastavi Tuluz-Lotrek, - uspavljujuće sredstvo, da ljudi zatvore oči i da ne vide svu bedu svog života.
- Vaša amoralnost nije ništa drugo već anarhizam, Zola - reče Sera - i to nihilistički anarhizam. Drugi su to pokušali, ali nije uspevalo.
- Naravno da moramo imati ustaljene pravilnike - složi se Zola. – Opšti napredak zahteva žrtve od pojedinaca. Ja ne zameram moralu, nego samo sramežljivosti koja pljuje na „Olimpiju" i želi da smrvi Mopasana. Kažem vam, moral je danas u Francuskoj potpuno ograničen na erotičnu zonu. Ostavite ljude da spavaju s kim žele, ja ne poznajem neki viši moral od toga.
- To me podseća na jednu večeru koju sam priredio pre nekoliko godina - reče Gogen. - Jedan od ljudi koje sam pozvao reče: „Znate, prijatelju moj, ne mogu da dovodim svoju ženu na te večere kad je vaša ljubavnica prisutna". „Dobro", odgovorih, „večeras ću je poslati nekud napolje". Kad je večera bila završena i kad su svi otišli kući, naša poštovana gospođa, koja je celo veče zevala, prestade da zeva i reče mužu: „Pre nego što legnemo zajedno, hajde da malo pričamo- bezobrazne priče". A muž joj reče: „Večeras ćemo samo pričati. Prejeo sam se".
- To vam sve kazuje! - povika Zola, smejući se glasno.
- Ostavimo etiku za trenutak po strani i vratimo se nemoralnosti u umetnosti - reče Vincent. - Niko nikada nije nazvao moje slike bestidnim, ali me stalno optužuju zbog jedne još veće nemoralnosti, zbog ružnoće.
- To ste dobro rekli, Vincente - reče Tuluz-Lotrek.
- Da, to je za javnost suština novog nemorala - složi se Gogen. - Jeste li videli kako nas je ovog meseca nazvao Mercure de France? Kult ružnoće!
- Istom kritikom sam i ja pogođen - reče Zola. - Jedna kneginja mi je rekla pre neki dan: „Moj dragi gospodine Zola, zašto jedan čovek sa tako izuzetnim talentom kao vi ide po svetu i prevrće kamenje samo da bi video kakve vrste prljavih insekata mile ispod njega?"
Lotrek izvadi jedne stare novine iz džepa.
- Slušajte šta je rekla kritika o mojim slikama na poslednjoj izložbi u Salonu nezavisnih. „Tuluz-Lotreku se može prigovoriti što uživa u tome da prikazuje trivijalnu veselost, prostačke zabave i 'niske tipove'. Izgleda da nema smisla za lepotu čovečjeg lica, za eleganciju oblika, i ljupkost pokreta. Istina je da on slika sa puno ljubavi bića ružno građena, zdepasta i odvratna u svojoj ružnoći, ali od kakve je vrednosti takva izopačenost?"
- Senke Franca Halsa - promrmlja Vincent.
- On je u pravu - reče Sera. - Ako niste izopačeni u svakom slučaju ste zavedeni. Umetnost treba da se bavi apstraktnim stvarima, kao što su boje, crtež, ton. Ne sme se upotrebiti za popravljanje društvenog stanja niti za traženje ružnog. Slikanje mora biti kao muzika, odvojeno od svakidašnjice.
- Viktor Igo je umro lane, - reče Zola - a s njim je umrla i cela jedna civilizacija. Civilizacija lepih gestova, romantičnosti, umetničkih laži i prepredenog izvrdavanja. U mojoj knjizi se zastupa nova civilizacija: nemoralna civilizacija dvadesetog veka. A isto tako i u vašim slikama. Bugero još uvek vuče svoju lešinu ulicama Pariza, ali on se razboleo onog dana kad je Eduard Mane izložio svoj „Doručak na travi", a umro je onog dana kad je Mane završio „Olimpiju". E, sad je i Mane otišao, a takođe i Domije, ali još imamo Degaa, Lotreka i Gogena, da nastave njihovo delo.
- Ubaci i ime Vincenta Van Goga u taj spisak - reče Tuluz-Lotrek.
- Stavi ga na čelo spiska - reče Ruso.
- Eto, Vincente, - reče Zola smejući se - proglašeni ste za pripadnika kulta ružnoće. Prihvatate li to naimenovanje?
- Avaj, - reče Vincent - bojim se da sam takav rođen.
- Hajde, onda, da formulišemo svoj manifest, gospodo - reče Zola. - Prvo, mi smatramo da je svaka istina lepa, ma kako njeno lice izgledalo nakazno. Prihvatamo sve što pruža priroda, bez ikakvog odbacivanja. Verujemo da ima više lepote u surovoj istini nego u lepoj laži, da ima više poetičnosti u prostim, običnim stvarima nego u svim pariškim salonima.Smatramo da je bol dobar, jer je to najdublje od svih ljudskih osećanja. Smatramo da je seks lep, čak i kad je oličen u bludnici ili podvodaču. Mi pretpostavljamo karakter ružnoći, bol lepoti, a surovu, golu stvarnost svetu blagu Francuske. Mi prihvatamo život u potpunosti, ne donoseći nikakve moralne sudove. Smatramo da je prostitutka isto tako dobra kao i grofica, vratarka isto tako dobra kao i general, seljak isto tako dobar kao i ministar, jer svi oni spadaju u okvir prirode i utkani su u potku života.
- Podignimo čaše, gospodo! - uskliknu Tuluz-Lotrek. - Pijmo u čast amoralnosti i kulta ružnoće. Neka on ulepša i obnovi svet!
- Gluposti! - reč Sezan.
- I još jednom „Gluposti"! - reče Žorž Sera.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:02 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

9

Početkom juna Teo i Vincent su se preselili u svoj novi stan u Ulici Lepik, br. 54, na Monmartru. Kuća je bila sasvim blizu Ulice Laval, trebalo je samo da se popnu Ulicom Monmartr do Bulevara Kliši, pa da onda zaokrenu Ulicom Lepik, pored Mulen de la Galet, u sasvim seoski deo Bite.
Njihov stan bio je na trećem spratu. Sastojao se od tri sobe, ostave i kuhinje. Dnevna soba bila je udobna, sa Teovim lepim nameštajem stila Luj Filip i velikom peći, koja ih je štitila od pariške hladnoće. Teo je imao dara da namesti kuću. Voleo je da sve bude kako treba.Njegova spavaća soba bila je pored dnevne sobe. Vincent je spavao u sobici, iza koje se nalazio njegov atelje - jedna soba obične veličine, sa jednim prozorom.
- Nećeš više morati da ideš u Kormanov atelje, Vincente - reče Teo. Oni su baš premeštali i raspoređivali nameštaj u dnevnoj sobi.
- Ne, hvala bogu. Pa ipak, trebalo bi da naslikam nekoliko ženskih aktova.
Teo namesti sofu uza zid prekoputa Vincentove sobice, i baci kritički pogled po odaji. - Već odavno nisi naslikao jedno potpuno platno u boji, zar ne? - upita on.
- Nisam.
- A zašto?
- Od kakve bi to koristi bilo? Dok ne uspem da nađem prave boje... gde hoćeš da ti stoji ova stolica, Teo? Ispod lampe ili kraj prozora? Ali sada, kada imam svoj sopstveni atelje...
Sutradan Vincent ustade u zoru, namesti nogare, pričvrsti komad platna na okvir, izvadi novu sjajnu paletu koju mu je Teo kupio, i omekša četke.Kad je bilo vreme da Teo ustane, on pristavi kafu i ode do pekare da kupi sveže kifle.
Teo je osećao Vincetovo nemirno raspoloženje za doručkom.
- E pa, Vincente, - reče on - išao si u školu tri meseca. Oh, ne mislim na Kormana. Mislim na školu Pariza! Video si najznačajnije slike koje su naslikane u Evropi za poslednjih trista godine. I sada si spreman da...
Vincent odgurnu upola pojedeni doručak i skoči. - Sada ću početi...
- Sedi. Završi doručak. Imaš dovoljno vremena. Nemaš ni za šta da se brineš. Kupiću ti boje i platna na rasprodaji, tako da ćeš uvek imati dosta pri ruci. Dobro bi bilo i da opraviš zube, hoću da budeš potpuno zdrav. Ali, za ime božje, radi polako i pažljivo!
Kad se Teo vratio kući te večeri, zatekao je Vincenta besnog. Šest godina radio je svoj posao, napredujući, pod najtežim uslovima, sada, kad su mu pružene sve olakšice, suočio se sa ponižavajućom nesposobnošću.
Tek oko deset sati Teo je uspeo da ga umiri. Kad su otišli na večeru,Vincentu se vratilo malo samopouzdanja. Teo je izgledao bled i iscrpen.
Nedelje koje su zatim došle bile su pravo mučenje za obojicu. Kad bi se Teo vratio iz galerije, našao bi Vincenta u jednom od stotinu raznih besova. Jak katanac na Teovim vratima uopšte nije pomogao. Vincent je sedeo na njegovoj postelji do ranih jutarnjih časova, prepirući se s njim. Kad bi Teo zaspao, Vincent bi ga prodrmao za ramena i probudio ga.
- Ne šetaj po sobi, nego sedi mirno bar jedan trenutak - molio ga je jedne noći Teo. -I prestani da piješ taj prokleti apsint. Tako Gogen nije usavršio svoje slikanje. I slušaj me sada, ti prokleti idiote, moraš čekati najmanje godinu dana pre nego što počneš da posmatraš svoje radove kritičkim okom. Kakve koristi imaš od toga što ćeš se razboleti? Slabiš i postaješ nervozan. Znaš i sam da ne možeš naslikati svoje najbolje slike u takvom stanju.
Došlo je pariško leto sa svojim vrućinama. Sunce je pržilo ulice. Ceo Pariz sedeo je pred svojim omiljenim kafanama do jedan-dva sata izjutra, pijuckajući hladna pića. Cveće u Bit Monmartru procvetalo je u hiljadu veselih boja. Sena je vijugala blistajući kroz grad, između drveća i svežih zelenih travnjaka.
Vincent je svakog jutra vezivao na leđa svoje nogare i polazio da traži mesto gde bi slikao. Nikada nije video tako vrelo, tako postojano sunce u Holandiji, niti tako duboke, elementarne boje. Skoro svake večeri stizao bi sa slikanja na vreme da sudeluje u vatrenim diskusijama u mezaninu Gupilove galerije.
Jednog dana Gogen je došao da mu pomogne pri mešanju nekih boja.
- Kod koga kupuješ te boje? - upita on.
- Teo ih kupuje na rasprodaji.
- Trebalo bi da pomažeš Čiča Tangija. Njegove su cene najniže u Parizu, i usto daje na veresiju čoveku kad nema novaca.
- Koje Čiča Tangi? Čuo sam već ranije da ga pominješ.
- Zar se još nisi upoznao s njim? Bože, ne smeš gubiti više ni trenutka.Ti i Čiča ste dva jedina iskrena komunista koja sam ja do sada sreo. Stavi tu svoju divnu kapu od zečjeg krzna. Idemo u Ulicu Klozel.
Dok su zaokretali niz Ulicu Lepik, Gogen mu ispriča istoriju Čiča Tangija. - Pre nego što je došao u Pariz bio je zidar. Mleo je neke boje u Eduardovoj kući, a docnije postao nastojnik negde u Biti. Njegova žena je pazila kuću, a Čiča je počeo da prodaje boje u tom delu grada. Upoznao se sa Pisaroom, Moneom, Sezanom, i pošto su ga oni zavoleli, svi smo počeli da kupujemo boje kod njega. U poslednjoj pobuni prišao je komunistima. Jednog dana, dok je sanjario čuvajući stražu, jedna banda iz Versaja napala je njegovo stražarsko mesto. Siromah čovek nije mogao da puca na ljudska bića. Bacio je pušku. Bio je osuđen da služi dve godine na galijama u Brestu, zbog izdajstva, ali smo ga mi izbavili. Uštedeo je nekoliko franaka i otvorio tu malu radnju u Ulici Klozel. Lotrek mu je fasadu obojio plavom bojom. On je bio prvi čovek koji je izložio Sezanovu sliku. Otada smo svi nosili tamo svoje radove. Ne zato što ih on prodaje. Bože sačuvaj! Vidite, Čiča je veliki ljubitelj umetnosti, ali pošto je siromašan on ne može da kupi slike. Zato ih izlaže u svojoj radnjici, gde može da sedi među njima po ceo dan.
- Misliš li da on ne bi prodao slike ni kad bi za njih dobio dobru cenu?
- Nikada. On uzima samo one slike koje voli,a kada se jedanput veže za neku od njih, ne može da je pusti iz radnje. Bio sam tamo jednog dana kad je ušao neki dobro obučeni čovek. Divio se jednoj Sezanovoj slici i upitao za cenu. Svaki trgovac u Parizu bio bi srećan da je proda za šezdeset franaka. Čiča Tangi je dugo vremena gledao sliku, i onda rekao: „Ah, ovu ovde! To je jedna izuzetno dobra Sezanova slika. Ne mogu da je dam ispod šest stotina franaka". Kad je čovek izleteo napolje, Čiča je skinuo sliku sa zida i držao je pred sobom gledajući je sa suzama u očima.
- Kakve onda imate koristi od toga što izlaže vaše slike?
- Znaš, Čiča Tangi je čudan čovek. Sve što zna o umetnosti to je kako se melju boje. A ipak ima nepogrešivo osećanje za autentično. Ako bude tražio neku tvoju sliku, daj mu je. To će biti tvoj formalni ulazak u parišku umetnost. Evo Ulice Klozel, ovde skrećemo.
Ulica Klozel bila je vrlo kratka, vezivala je Ulicu mučenika i Ulicu Anri Monije. Bila je puna malih radnji, nad kojima su se nalazila dva ili tri sprata stanova, sa belim prozorima. Čiča Tangijeva radnja bila je prekoputa jedne ženske osnovne škole.
Čiča Tangi je baš razgledao neke japanske reprodukcije koje su u to doba ulazile u modu u Parizu.
- Čiča Tangi, doveo sam jednog prijatelja, Vincenta Van Goga. On je vatreni komunista.
- Srećan sam što mogu da vas pozdravim u svojoj radnji - reče Čiča Tangi nežnim, gotovo ženskim glasom.
Tangi je bio omanji čovek debeljušnog lica i setnih očiju kao u vernog psa. Nosio je slamni šešir sa širokim obodom, koji mu je bio natučen do obrva. Imao je kratke ruke, punačke šake, i čupavu bradu. Desno oko je držao poluotvoreno.
- Vi ste zbilja komunista, gospodine Van Gog? - upita on stidljivo.
- Ne znam šta podrazumevate pod komunizmom, Čiča Tangi. Ja smatram da svako mora da radi onoliko koliko može, i to posao koji najviše voli, a za uzvrat da dobije sve što mu je potrebno.
- Vrlo jednostavno! - nasmeja se Gogen.
- Oh, Pole, - reče Čiča Tangi - vi ste radili na Berzi. Novac pretvara ljude u životinje, zar nije tako?
- Da, novac, ali i nedostatak novca.
- Ne, nikada nedostatak novca, samo nedostatak hrane i sredstava za život.
- Tako je, Čiča Tangi - reče Vincent.
- Naš prijatelj Pol - reče Tangi - prezire ljude koji zarađuju novac, a nas prezire zato što ne možemo ništa da zaradimo. Ali ja bih više voleo da pripadam ovoj drugoj vrsti. Svaki čovek koji živi sa više od pedeset santima dnevno, nitkov je.
- Onda se vrlina - reče Gogen - javila kod mene silom prilika. Čiča Tangi, hoćete li da mi date još malo boje na veresiju? Znam da vam dugujem već prilično, ali ne mogu da radim ako...
- Da, Pole, daću vam na veresiju. Kad bih ja imao malo manje poverenja u ljude, a vi malo više, obojica bismo bili srećniji. Gde je nova slika koju ste mi obećali? Možda bih mogao da je prodam i nadoknadim novac za boje.
Gogen namignu Vincentu. - Doneću vam dve, Čiča Tangi, da ih obesite jednu pored druge. A sada, ako hoćete da mi date jednu tubu crne, jednu žute...
- Platite svoj račun i dobićete još boja!
Tri čoveka se istovremeno okrenuše.Gospođa Tangi, zalupivši vratima dnevne sobe, uđe u radnju. Bila je to mršava, mala žena strogog, uskog lica i očiju punih gorčine. Ona besno jurnu na Gogena.
- Zar mislite da mi držimo radnju u dobrotvorne svrhe? Zar mislite da možemo da jedemo Tangijev komunizam? Platite taj račun, lopužo, ili ću vas predati policiji!
Gogen se osmehnu najzanosnije što je mogao, uze gospođu Tangi za ruku i galantno je poljubi.
- Ah, Ksantipo, kako lepo danas izgledate!
Gospođa Tangi nije znala zašto je taj lepi grubijan uvek naziva Ksantipom, ali joj se sviđao zvuk tog imena i bila je polaskana.
- Nemojte misliti da me možete prevariti, vi propalice. Robovala sam celog svog života meljući te prljave boje, a sada dolazite vi da mi ih ukradete.
- Moja divna Ksantipo, ne ljutite se na mene. Vi imate dušu umetnika. Mogu to da vidim na vašem lepom licu.
Gospođa Tangi podiže kecelju kao da je htela da obriše umetničku dušu sa svog lica. - Uh! - povika ona. - Jedan umetnik u porodici je dovoljan. Verovatno vam je rekao da hoće da živi samo sa pedeset santima dnevno. Šta mislite, gde li bi našla tih pedeset santima kad ih ja ne bih zarađivala za njega?
- Ceo Pariz govori o vašoj ljupkosti i vašoj sposobnosti, draga gospođo.
On se ponovo saže i dodirnu usnama njenu naboranu ruku. Ona postade blaža.
- No, vi ste propalica i laskavac, ali možete ovoga puta dobiti malo boje. Samo gledajte da platite svoj račun.
- Za tu ljubaznost, moja divna Ksantipo, naslikaću vaš portret. Jednog dana on će visiti u Luvru i ovekovečiće nas oboje.
Malo zvono na vratima zazvoni. Neki nepoznat čovek uđe. - Ona slika koju imate u izlogu - reče on. - Ona mrtva priroda. Od koga je?
- Od Pola Sezana.
- Sezana. Nikad nisam čuo za njega. Je li za prodaju?
- Ah ne, nažalost, već je...
Gospođa Tangi skide kecelju, gurnu Tangija ustranu i živo priđe čoveku.
- Pa naravno da je za prodaju. To je lepa mrtva priroda, zar ne, gospodine? Jeste li ikada videli tako lepe jabuke? Prodaćemo vam ih jeftino, gospodine, pošto im se divite.
- Koliko?
- Koliko, Tangi? - upita gospođa, sa pretnjom u glasu.
Tangi s mukom proguta. - Tri st...
- Tangi!
- Dve st...
- TANGI!
- U redu, sto franaka.
- Sto franaka? - reče stranac. - Za jednog nepoznatog slikara? Bojim se da je to suviše. Bio sam spreman da platim dvadeset i pet.
Gospođa Tangi izvadi sliku iz izloga.
- Vidite, gospodine, to je velika slika. Ima tu četiri jabuke. Četiri jabuke staju sto franaka. Vi želite da potrošite samo dvadeset pet franaka. Pa zašto onda ne uzmete samo jednu jabuku?
Čovek je jedan trenutak posmatrao sliku, pa onda reče: - Da, to bih mogao da učinim. Isecite ovu jabuku iz slike i ja ću je uzeti.
Gospođa otrča u svoj stan, donese makaze i odseče jednu jabuku. Zamota je u papir, pruži je čoveku i uze dvadeset pet franaka. On izađe iz radnje sa paketom ispod ruke.
- Moj omiljeni Sezan - zavapi Tangi. - Stavio sam ga u izlog da bi ga ljudi mogli pogledati i nastaviti put srećni.
Gospođa stavi isečenu sliku na tezgu.
- Idući put kad neko želi da kupi Sezana, a nema mnogo novaca, prodaj mu jednu jabuku. Uzmi onoliko koliko dobiješ za nju. Ionako ništa ne vrede, on slika toliko jabuka. Nemojte se smejati, Gogene, to isto važi i za vas. Skinuću sa zidova sve vaše slike i prodavaću vaše nage divljakinje po pet franaka komad.
- Moja draga Ksantipo, - reče Gogen - dockan smo se sreli u životu. Da ste vi bili moj ortak na Berzi, do sada bi Francuska banka bila naša.
Kad se gospođa povuče u svoje odaje, Čiča Tangi reče Vincentu: - Vi ste slikar, gospodine? Nadam se da ćete ovde kupovati boje. A možda ćete mi dozvoliti da vidim neke vaše slike?
- Sa najvećim zadovoljstvom. Ovo su divne japanske reprodukcije. Da li su za prodaju?
- Da. Postale su velika moda u Parizu otkako su braća Gonkur počela da ih sakupljaju. One mnogo utiču na naše mlade slikare.
- Sviđaju mi se ove dve. Želeo bih da ih prostudiram. Koliko staju?
- Tri franka komad.
- Uzeću ih. Oh bože, zaboravio sam. Poslednji franak sam potrošio jutros. Gogene, imate li šest franaka?
- Ne budite smešni.
Vincent sa žaljenjem spusti na tezgu dve japanske reprodukcije.
- Bojim se da ću morati da ih ostavim, Čiča Tangi.
Čiča gurnu reprodukcije Vincentu u ruke i pogleda ga sa stidljivim,setnim osmehom na svom neupadljivom licu.
- To vam je potrebno za vaš rad. Molim vas uzmite ih. Platićete mi drugi put.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:03 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


10

Teo odluči da pozove u goste Vincentove prijatelje. Spremili su četiri tuceta tvrdo kuvanih jaja, doneli krčag piva, i bezbroj činija napunili kolačima. Dim od duvana bio je tako gust u dnevnoj sobi da je Gogen, kada je pokretao svoje ogromno telo iz jednog kraja sobe u drugi, izgledao kao neki okeanski parobrod koji dolazi kroz maglu. Lotrek se smestio u jedno uglu, razbijao jaja o jednu od Teovih omiljenih stolica, i bacao ljuske na tepih. Ruso je bio uzbuđen zbog nekog mirišljavog pisamceta koje je toga dana primio od neke obožavateljke, koja je želela da se upozna s njim. Pričao je tu priču po stoti put, razrogačenih i začuđenih očiju. Sera je baš stvarao neku novu teoriju, i pribio je Sezana uz prozor, objašnjavajući mu je. Vincent je sipao pivo iz krčaga, smejao se Gogenovim bestidnim pričama, čudio se sa Rusoom koja bi to dama mogla da bude, svađao se sa Lotrekom da li se linijama ili tačkama boje može bolje izraziti neka impresija, i najzad izbavio Sezana iz Seraovih kandži.
Soba je htela da se rasprsne od galame. Svi ti ljudi bili su moćne ličnosti, strasni egoisti, i vatreni ikonoklasti. Teo ih je nazivao monomanijacima. Voleli su da se svađaju, da se bore, da psuju, da brane svoje teorije, i da sve ostalo proklinju. Glasovi su im bili jaki i grubi, broj stvari koje su oni mrzeli bio je ogroman. Jedna dvorana dvadeset puta veća od Teove sobe bila bi suviše mala da sadrži dinamičnu snagu tih borbenih, glasnih slikara.
Ta buka u sobi, koja je Vincenta raspaljivala da oduševljeno gestikulira i govori, izazvala je kod Tea strašnu glavobolju. Sva ta vika bila je tuđa njegovoj prirodi. Neobično je voleo sve te ljude u sobi. Zar se nije zbog njih onako mirno, neprekidno borio sa Gupilom? Ali te grube, neotesane ličnosti bile su mu strane. Teo je imao u sebi prilično ženstvenosti. Tuluz-Lotrek, sa svojim uobičajenim sarkastičnim humorom, jedanput je primetio:
„Šteta što je Teo Vincentov brat. Mogao bi da mu bude tako savršena žena".
Teo je smatrao da je isto tako neukusno što on prodaje Bugeroove slike kao što bi bilo neukusno da ih Vincent slika. Pa ipak, ako bude prodavao Bugeroove slike, Valadon će mu dozvoliti da izloži Degaa. Jednog dana će nagovoriti Valadona da mu dozvoli da izloži Sezana, pa onda Gogena ili Lotreka, i najzad, jednog dana u dalekoj budućnosti, i Vincenta Van Goga...
On baci još jedan pogled na bučnu, dimljivu sobu, punu svađe, izvuče se neopaženo kroz prednja vrata, i pođe ka Biti, sam, gledajući pariške svetlosti koje su se prostirale pred njim.
Gogen se svađao sa Sezanom. Mahao je jednim tvrdom kuvanim jajetom i kolačićem u jednoj, a čašom piva u drugoj ruci. Hvalisao se da je on jedini čovek u Parizu koji može da pije pivo dok drži lulu u ustima.
- Vaše slike su hladne, Sezane - vikao je on. - Ledene. Smrzavam se kad ih samo pogledam. Nema ni zrna emocije u svim onim kilometrima platna na koje ste vi nabacali boju.
- Ja ne pokušavam da slikam emocije - odvrati Sezan. - Ostavljam to piscima. Ja slikam jabuke i pejzaže.
- Vi ne slikate emociju zato što ne smete da je slikate. Vi slikate očima, eto čim vi slikate.
- A čime drugi slikaju?
- Svim mogućim stvarima. - Gogen brzo prelete pogledom preko sobe. - Lotrek, na primer, slika slezinom. Vincent slika srcem. Sera slika razumom, to je isto tako rđavo kao slikati očima, a Ruso slika maštom.
- A čime vi slikate, Gogene?
- Ko, ja? Ne znam. Nikad o tome nisam mislio.
- Kazaću vam - reče Lotrek. - Vi slikate svojim polnim organima.
Kad se smeh na račun Gogena stišao,Sera se naže preko divanskog naslona i povika: - Možete se smejati čoveku koji slika razumom, ali pomoću toga sam otkrio kako ću postići da naše slike dvostruko deluju.
- Zar ću morati opet da slušam ispočetka to trabunjanje? – progunđa Sezan.
- Umukni, Sezane! Gogene, skrasi se jednom i ne zauzimaj celu sobu.Ruso, prestani da pričaš tu prokletu priču o svojoj obožavateljki. Lotrek, baci mi jedno jaje. Vincente, mogu li da dobijem jedan kolač? A sada svi slušajte!
- Šta ti je, Sera? Nisam te video tako uzbuđenog otkako je onaj čovek pljunuo na tvoju sliku u Salonu odbijenih.
- Slušajte! Šta je danas slikarstvo? Svetlost. Kakva svetlost? Nijansirana svetlost. Tačke boja koje se slivaju jedna u drugu...
- To nije slikanje, to je poentilizam!
- Za ime božje, Žorže, zar ćeš opet da intelektualiziraš?
- Umukni! Završili smo jedno platno. Šta onda radimo? Predamo ga nekoj budali koja ga stavi u nemoguć zlatan okvir i ubije i poslednji efekat. E pa, ja predlažem da nikada ne pustimo sliku iz ruku dok sami ne stavimo okvir, tako da on postane sastavni deo slike.
- Ali, Sera, završio si suviše brzo. Svaka slika mora da visi u nekoj sobi. A ako je soba pogrešene boje, onda će ubiti i sliku i okvir.
- To je istina, zašto ne bismo obojili sobu da odgovara okviru?
- To je dobra ideja - reče Sera.
- A šta ćemo sa kućom u kojoj je ta soba?
- I sa gradom u kome je ta kuća?
- Oh, Žorže, kakve ti sve proklete ideje ne padaju na pamet!
- Eto posledice slikanja razumom.
- Razlog zašto vi glupaci ne slikate razumom jeste taj što ga nemate!
- Pogledajte Žoržovo lice, svi. Brzo! Ovoga puta se naučnik naljutio, hvala bogu.
- Zašto se vi uvek međusobno svađate? - upita Vincent. - Zašto ne pokušate da sarađujete?
- Ti si komunista u ovoj grupi - reče Gogen. - Hajde, reci nam šta ćemo dobiti ako budemo radili zajedno?
- Dobro, - reče Vincent, ubacujući tvrdo kuvano žumance u usta – kazaću vam. Izradio sam jedan plan. Imamo mnogo nepoznatih veličina. Mane,Dega, Sisli i Pisaro utrli su nam put. Oni su priznati, i njihove slike se izlažu u velikim galerijama. U redu, oni su slikari Velikog bulevara. A mi moramo ići u sporedne ulice. Mi smo slikari Malog bulevara. Zašto ne bismo mogli da izlažemo svoje slike u malim restoranima sporednih ulica, u radničkim restoranima? Svaki od nas bi učestvovao, recimo, sa pet slika. Svako poslepodne stavili bismo ih na neko novo mesto. Prodavali bismo slike za onoliko koliko bi radnici mogli da plate. Povrh toga što bi naše slike stalno bile pred publikom, pružili bismo priliku siromašnim ljudima Pariza da vide dobru umetnost i da kupe lepe slike skoro zabadava.
- Tiens! - uzdahnu Ruso, širom otvorenih očiju od oduševljenja. - To je divno.
- Potrebno mi je godinu dana da svršim jednu sliku - gunđao je Sera. - Zar mislite da ću je prodati nekom prljavom stolaru za pet sua?
- Mogli biste da date svoje male studije.
- Da, ali recimo da restorani neće da prime naše slike?
- Sigurno će ih uzeti.
- Zašto ne bi? Ništa ih ne košta, a ulepšava im restoran.
- Kako bismo to uradili? Ko će naći restoran?
- Sve sam to uredio - povika Vincent. - Čiča Tangi će biti naš menadžer. On će naći restoran, obesiti slike, i uzimati novac.
- Naravno. On je pravi čovek za to.
- Ruso, budite dobri i trknite do Čiča Tangija. Kažite mu da nam je potreban zbog važnog posla.
- Na mene ne računajte u toj stvari - reče Sezan.
- Šta ti je? - upita Gogen. - Bojiš li se da se tvoje lepe slike ne uprljaju pogledima radnika?
- Nije to. Vraćam se u Eks krajem meseca.
- Pokušajte samo jedanput, Sezane - navaljivao je Vincent. - Ako ne bude uspelo, ništa nećete izgubiti.
- E pa, dobro.
- Kada završimo sa restoranima, - reče Lotrek - mogli bismo početi sa javnim kućama. Poznajem skoro sve madames na Monmartru. One imaju bolje mušterije, i ja mislim da bismo postigli više cene.
Čiča Tangi uđe trčeći, sav uzbuđen. Ruso mu je objasnio samo u najgrubljim crtama u čemu je stvar. Njegov okrugli slamni šešir beše mu se nakrivio na glavi, a malo ružno lice sijalo mu se od živog uzbuđenja.
Kad je čuo kakav je plan, on uzviknu: - Da, da, ja znam pravo mesto. Restoran Norven. Vlasnik je moj prijatelj. Njegovi su zidovi goli, i on će biti srećan. Kad tamo završimo, znam jednog drugog u Ulici Pjer... Oh, ima hiljada restorana u Parizu.
- Kad će se održati prva izložba kluba sa Malog bulevara? - upita Gogen.
- Zašto da odgađamo? - predloži Vincent. - Zašto ne bismo sutra?
Tangi poče da skače na jednoj nozi, skide šešir, a onda ga opet nabi na glavu.
- Da, da, sutra! Donesite mi svoje slike sutra ujutru. Posle podne obesiću ih u restoranu Norven.
A kad ljudi budu došli na večeru, mi ćemo izazvati senzaciju. Prodavaćemo slike kao svećice na Uskrs. Šta mi to dajete? Čašu piva? Dobro! Gospodo, popijmo za Komunistički umetnički klub Malog bulevara. Neka njegova prva izložba predstavlja uspeh!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:03 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


11

Čiča Tangi zakuca na vrata Vincentovog stana sutradan ujutru.
- Obišao sam već i druge da im kažem - reče on. - Možemo da izložimo u restoranu Norven samo pod uslovom da tamo večeramo.
- U redu.
- Dobro. I drugi su se složili. Ne možemo da obesimo slike pre pola pet. Možete li doći u moju radnju u četiri sata? Svi ćemo poći zajedno.
- Biću tamo.
Kad je Vincent stigao u plavu radnju u Ulici Klozel, Čiča Tangi je već tovario slike na ručna kolica. Ostali su sedeli unutra, pušeći i raspravljajući o japanskim reprodukcijama.
- Alors, - povika Čiča - spremni smo.
- Smem li da vam pomognem, Čiča Tangi? - upita Vincent.
- Ne, ne, ja sam menadžer.
On odgurnu kolica na sredinu ulice i poče polako da se penje uzbrdo.Slikari su išli iza njega, dvojica po dvojica. Prvi su išli Gogen i Lotrek, voleli su da budu zajedno zbog toga što su predstavljali smešan prizor. Sera je slušao Rusoa, koji je bio sav uzbuđen zbog drugog mirišljavog pisma koje je primio to poslepodne. Vincent i Sezan, koji se beše natmurio i neprestano mumlao neke nejasne reči kao „dostojanstvo" i „pristojnost", završavali su povorku.
- Čekajte, Čiča Tangi, - reče Gogen kada su zaokrenuli i pošli uz brežuljak - kolica su teška, natovarena besmrtnim remek-delima. Pustite da ih ja malo guram:
- Ne, ne - povika Čiča Tangi, trčeći napred. - Ja sam barjaktar ove revolucije. Kad prva puška opali, ja ću pasti.
Smešan su prizor pružali ti tako različiti, čudnovato obučeni ljudi, koji su išli sredinom ulice iza jednih prostih kolica. Nisu se ljutili na svet koji je buljio u njih. Smejali su se i razgovarali u najboljem raspoloženju.
- Vincente, - povika Ruso - jesam li vam pričao o pismu koje sam primio danas posle podne? Opet je namirisano. Od iste gospođe.
On dotrča do Vincenta, mašući rukama, ponovo pričajući istu onu beskonačnu priču. Kad je najzad završio i vratio se Serau, Lotrek pozva Vincenta.
- Znate li ko je ta Rusoova gospođa? - upita on.
- Ne. Kako bih mogao da znam?
Lotrek se nasmeja. - To je Gogen. On želi da obraduje Rusoa ljubavnom aferom. Jadnik, nije nikada imao ženu. Gogen će ga kljukati namirisanim ljubavnim pismima dva meseca, a zatim će ga pozvati na sastanak. Obući će se u žensko odelo i naći će se sa Rusoom na Monmartru, u jednoj sobi koja ima rupice da se može viriti unutra. Svi ćemo biti tamo i gledaćemo kroz rupice kako Ruso prvi put leže sa ženom. Biće izvanredno.
- Gogena, ti si pravi sotona.
- Oh, mani, Vincente - reče Gogen. - Ja mislim da je to divna šala.
Najzad su stigli u restoran Norven. Bilo je to jedno skromno mestašce, ututkano između jedne vinare i skladišta za konjsku opremu. Fasada je bila obojena žutom bojom, a zidovi unutra bili su svetloplavi. U odaji je bilo dvadesetak stolova sa crveno-belim kariranim stolnjacima. U dnu, kraj kuhinjskih vrata, stajala je visoka tezga za vlasnika.
Čitav sat slikari su se svađali oko toga koje slike treba da budu obešene jedna pored druge. Čiča Tangi je bio sasvim zbunjen. Vlasnik je počinjao da se ljuti, jer se čas večere približavao, a u restoranu je vladao pravi haos. Sera nije hteo da dozvoli da se njegove slike uopšte obese, jer bi plavo obojeni zid ubio boju njegovog neba. Sezan nije dozvoljavao da njegova mrtva priroda visi pored Lotrekovih „bednih plakata", a Ruso je bio uvređen zbog toga što su njegove slike hteli da stave u dno sale, blizu kuhinje. Lotrek je navaljivao da jednu od njegovih slika obese u nužniku.
- To je trenutak kada čovek najviše razmišlja - reče on.
Ciča Tangi priđe Vincentu sav očajan. - Evo - reče on. - Uzmite ova dva franka, dodajte još malo, i izgurajte ih sve prekoputa u bar. Kad bih imao samo petnaest miuta, mogao bih da završim.
Podvala je uspela. Kad su se vratili u restoran, izložba je bila uređena. Prestali su da se svađaju i seli su za jedan veliki sto pored ulaznih vrata. Čiča Tangi je namestio natpise svuda po zidovima.
OVE SLIKE SU ZA PRODAJU, JEFTINO OBAVEŠTENJA KOD VLASNIKA.
Bilo je pola šest. Večera se nije služila pre šest sati. Ljudi su bili uzbuđeni kao učenice. Svakiput kad bi se vrata otvorila, sve bi se oči pune nade uperile u njih.
Norvenove mušterije nisu nikad dolazile pre šest sati.
- Pogledaj Vincenta - šapnu Gogen Serau. - Nervozan je kao primadona.
- Znaš šta, Gogene, - reče Lotrek - kladim se s tobom u večeru da ću ja prodati sliku pre tebe.
- Primam.
- Sezane, a tebi nudim tri prema jedan - reče Lotrek.
Sezan pocrvene na tu uvredu, a svi se nasmejaše.
- Zapamtite - reče Vincent. - Čiča Tangi će prodavati. Neka niko ne pokušava da se cenjka sa kupcima.
- Zašto ne dolaze? - upita Ruso. - Već je kasno.
Što se kazaljka više približavala broju šest, grupa je postajala sve uznemirenija. Na kraju zadirkivanja prestadoše. Ljudi nisu skidali očiju sa vrata. Sve ih obuze osećanje napetosti.
- Nisam se ovako osećao ni kada sam izlagao sa „Nezavisnima" pred svim pariškim kritičarima - promrmlja Sera.
- Gledaj! Gledaj! - prošaputa Ruso - onaj čovek što prelazi ulicu. On dolazi ovamo. On je gost.
Čovek prođe pored Norvena i nestade. Sat na zidu otkuca šest puta. Na poslednji otkucaj vrata se otvoriše ijedan radnik uđe. Bio je bedno odeven. Linije umora ocrtavale su mu se na ramenima i leđima.
- Sada, - reče Vincent - sada ćemo videti.
Radnik se odvuče do jednog stola u drugom kraju sobe, baci kapu na vešalicu i sede. Šestorica slikara su ga napregnuto posmatrala. Čovek pogleda jelovnik, poruči plat du jour, i idućeg trenutka je već srkao svoju supu velikom kašikom. Nije ni digao pogleda sa tanjira.
- Tiens, - reče Vincent, - c 'est curieux.
Dva limarska radnika uđoše. Vlasnik im nazva dobro veče. Oni klimnuše glavom, sedoše na najbliže stolice, i smesta zapodenuše žučnu raspravu oko nečeg što se dogodilo toga dana.
Restoran se polako punio. Nekoliko žena dođe sa muškarcima. Izgledalo je da svako ima svoj redovan sto. Prvo što bi pogledali bio je jelovnik, a kada bi ih kelner poslužio, tako bi se zaneli u jelo da se ne bi ni osvrnuli. Posle večere zapalili bi svoje lule, ćaskali, razvili svoje večernje novine, i čitali.
- Žele li gospoda da im sada donesem večeru? - upita kelner oko sedam sati.
Niko ne odgovori. Kelner ode. Neki čovek i žena uđoše.
Dok je bacao svoj šešir na vešalicu, čovek primeti Rusoovog tigra koji je virio iz džungle. On ga pokaza svojoj prijateljici.Za slikarskim stolom svi zaustaviše disanje. Ruso se pridiže sa stolice. Žena nešto reče tihim glasom i nasmeja se. Oni sedoše i približivši glavu uz glavu, počeše halapljivo da gutaju večeru.
U četvrt do osam kelner bez pitanja donese supu. Niko je i ne okusi. Kad se ohladila, kelner je odnese. On donese plat du jour. Lotrek poče da crta nešto viljuškom po sosu.Samo je Ruso mogao da jede. Svi, pa čak i Sera, iskapiše svoje čaše kiselog vina. U restoranu je bilo toplo od mirisa hrane, od zadaha ljudi koji su ceo dan radili i znojili se na vrelom suncu.
Jedan po jedan, gosti platiše račun, odgovoriše na učtivo „Laku noć" vlasnikovo, i izađoše.
- Žao mi je, gospodo, - reče kelner - ali već je pola devet, i mi zatvaramo.
Čiča Tangi skide sa zidova slike i iznese ih na ulicu.A onda pođe gurajući kolica kroz sumrak koji se polako spuštao.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:06 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


12

Duh starog Gupila i strica Vincenta Van Goga zauvek je iščezao iz galerija. Umesto toga slike su počele da se prodaju kao i svaka druga roba, na primer cipele ili haringe. Tea su neprestano gonli da što više zaradi, a da prodaje slabije slike.
- Slušaj, Teo, - reče Vincent - zašto ne napustiš Gupila?
- Drugi trgovci umetničkim predmetima su isto tako rđavi – umorno odgovori Teo. - Osim toga, tamo sam već tako dugo. Bolje bi bilo da ne menjam mesto.
- Moraš ga promeniti. Ja to ne tražim od tebe! Svakim danom si sve nesrećniji tamo. Ne misli na mene! Ja ću lako otići ako zatreba. Teo, ti si najpoznatiji i najomiljeniji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. Zašto ne otvoriš sopstvenu radnju?
- Oh, bože, zar ćemo opet početi istu priču?
- Slušaj, Teo. Imam divnu ideju. Otvorićemo komunističku radnju sa umetničkim predmetima. Svi ćemo ti dati svoje slike, a od onog što dobiješ za njih živećemo svi zajedno. Možemo da sakupimo dovoljno novaca da otvorimo jednu malu radnju u Parizu, a uzećemo kuću negde na selu, gde ćemo svi živeti i raditi. Portije je prodao Lotrekovu sliku pre neki dan, a Čiča Tangi je prodao nekoliko Sezanovih. Siguran sam da ćemo zainteresovati mlade pariške kupce slika. A ne bi nam bilo potrebno mnogo novaca da održavamo tu kuću na selu. Svi bismo živeli zajedno, skromnim životom, umesto da držimo tuce stanova u Parizu.
- Vincente, strašno me boli glava. Pusti me sada da legnem, hoćeš li?
- Ne, možeš da spavaš u nedelju. Slušaj, Teo... kuda ideš? U redu, svuci se ako hoćeš, ali ja ću ipak da ti govorim. Evo, sešću kraj uzglavlja. Dakle, ako si nesrećan kod Gupila, i svi mladi slikari Pariza pristaju, i možemo da sakupimo zajedno malo novaca...
Sutradan uveče sa Vincentom su došli Čiča Tangi i Lotrek. Teo se nadao da će Vincent da provede veče van kuće. Sitne oči Čiča Tangija igrale su od uzbuđenja.
- Gospodine Van Gog, gospodine Van Gog, to je divna ideja! To morate da učinite. Ja ću napustiti radnju i preseliću se s vama u selo. Ja ću mleti boje, razapinjati platna, i praviti okvire. A tražim samo stan i hranu.
Teo s uzdahom pusti knjigu.
- Odakle ćemo nabaviti novac za to preduzeće? Novac da otvorimo radnju, da zakupimo kuću, i da hranimo sve te ljude?
- Evo, poneo sam ga sa sobom! - povika Čiča Tangi. - Dvesta dvadeset franaka. Sve što sam do sada uštedeo. Uzmite ga, gospodine Van Gog. To će nam pomoći da osnujemo koloniju.
- Lotrek, vi ste pametan čovek. Šta kažete na sve ove gluposti?
- Ja mislim da je to odlična ideja. Kako stvari sada stoje, mi ne samo što se borimo sa celim Parizom nego i između sebe. Kad bismo predstavljali jedan ujedinjeni front...
- Dobro, vi ste bogati. Hoćete li da nam pomognete?
- A, ne. Ako bi to bila kolonija koju bi neko izdržavao,onda bi izgubila svoju svrhu. Ja ću dati dvesta dvadeset franaka, isto kao i Čiča Tangi.
- To je ludačka ideja! Da svi vi imate bar malo pojma o poslovnim stvarima...
Čiča Tangi pritrča Teu i zgrabi ga za ruku.
- Moj dragi gospodine Van Gog, preklinjem vas ne nazivajte to ludačkom idejom. Vi morate, vi prosto-naprosto morate...
- Sada više nema izvlačenja, Teo - reče Vincent. - Uhvatili smo te! Mi ćemo pronaći novac i proglasiti te za našeg gospodara. Rekao si zbogom Gupilu. S tim je svršeno. Sada si upravitelj Komunističke umetničke kolonije.
Teo pređe rukom preko očiju.
- Već vidim sebe kako upravljam čoporom divljih životinja.
Kad se Teo iduće večeri vratio kući, zatekao je sobu prepunu uzbuđenih slikara. Vazduh je bio plav od smrdljivo duvanskog dima, i uzburkan od glasnih, buntovnih glasova. Vincent je sedeo na jednom lomnom stočiću usred sobe, kao ceremonijalmajstor.
- Ne, ne! - vikao je on. - Neće biti plate. Nikakav novac. Uopšte nećemo viđati novac po godinu dana. Teo će prodavati slike, a mi ćemo dobijati hranu, stan i materijal.
- A šta će biti sa ljudima čije se slike ne budu prodavale? - upita Sera. - Koliko ćemo vremena da ih izdržavamo?
- Dokle god budu hteli da ostanu s nama i da rade.
- Divno - progunđa Gogen. - Svi amateri Evrope doći će na naš prag.
- Evo gospodina Van Goga! - povika Čiča Tangi, spazivši Tea, koji je stajao naslonjen na dovratak. - Triput „hura" za našeg upravitelja!
- Hura za Tea! Hura za Tea! Hura za Tea!
Svi su bili strašno uzbuđeni. Ruso je hteo da zna da li će moći da daje časove violine u koloniji. Anketen je rekao da duguje kiriju za tri meseca,i da bi bilo dobro da nađu kuću što pre. Sezan je zahtevao da se čoveku dozvoli da troši svoj novac ako ga ima. Vincent je vikao: - Ne, to bi uništilo naš komunizam. Mi sve moramo deliti, i to deliti podjednako. - Lotrek je hteo da zna da li će moći da drži žene u kući. Gogen je insistirao na tome da svako mora da priloži bar dve slike mesečno!
- Onda ja ne pristupam! - povika Sera. - Ja mogu da naslikam samo jednu veliku sliku godišnje.
- A šta će biti sa materijalom? - upita Čiča Tangi. - Da li ću svima davati nedeljno istu količinu boje i platna?
- Ne, ne, naravno da nećete - vikao je Vincent. - Svako će dobiti onoliko materijala koliko mu je potrebno, ni manje ni više. Isto kao i hranu.
- Da, ali šta će biti s ostatkom novca? Kad počnemo da prodajemo svoje slike? Ko će uzimati zaradu?
- Niko neće uzimati zaradu - reče Vincent. - Čim budemo imali malo ušteđenog novca, otvorićemo galeriju u Bretanji. Zatim ćemo otvoriti drugu, u Provansi. I uskoro ćemo imati galerije po celoj zemlji, i putovaćemo iz jednog mesta u drugo.
- A ko će plaćati vozne karte? Da li će i to ići iz dobiti?
- Da, i koliko ćemo moći da putujemo? Ko će to odlučivati?
- Recimo da ima suviše slikara za jednu kuću u punoj sezoni? Ko će ostati napolju, možete li to da mi kažete?
- Teo,Teo, ti ćeš upravljati tim poslom. Sve nam reci. Može li svako da se pridruži? Je li broj članova ograničen? Da li ćemo morati da slikamo prema nekom sistemu? Da li ćemo imati modele tamo u kući?
U zoru se sastanak završio. Ljudi sa donjeg sprata bili su potpuno iscrpeni od udaranja drškom metle u tavanicu. Teo je legao da spava u četiri, ali su se Vincent, Čiča Tangi i još nekolicina najoduševljenijih sakupili oko njegove postelje i terali ga da podnese ostavku kod Gupila idućeg prvog.
Kako su nedelje prolazile, uzbuđenje je sve više raslo. Umetnički svet Pariza podelio se u dva tabora. Priznati slikari govorili su o tim ludacima, braći Van Gog. Svi ostali su neprekidno raspravljali o novom pokušaju.
Vincent je govorio i radio kao lud, i noću i danju. Bilo je hiljadu detalja koje je trebalo završiti: kako će dobiti novac, gde će smestiti radnju, kako će naplaćivati slike, koji ljudi mogu da stupe u koloniju, ko će voditi kuću na selu i kako. Teo je, i protiv svoje volje, pao u neko grozničavo uzbuđenje. Stan u Ulici Lepik bio je svake večeri prepun. Novinari su dolazili da bi dobijali materijal za članke. Umetnički kritičari su dolazili da raspravljaju o novom pokretu. Slikari iz cele Francuske vraćali su se u Pariz da se upišu u organizaciju.
Ako je Teo bio kralj, Vincent je bio kraljevski organizator. Sastavio je bezbroj planova, ustava, budžeta, molbi za novac, zbornika zakona i pravilnika, izjava za novine, brošura preko kojih će upoznati Evropu sa ciljevima Komunističke umetničke kolonije.
Bio je tako zauzet da je zaboravio da slika.
Skoro tri hiljade franaka ušlo je u blagajnu organizacije. Slikari su prilagali svaki franak koga su mogli da se liše. Ulični vašar održan je na Bulevaru Klipi, i svaki čovek je hvalio svoje slike. Pisma su stizala iz cele Evrope, ponekad se u njima nalazila isprljana i izgužvana novčanica od jednog franka. Parižani koji su voleli umetnost dolazili su im u stan, tu ih je obuzimalo oduševljenje za nov pokret, i oni su pre odlaska bacali novac u otvorenu kutiju. Vincent je bio sekretar i blagajnik.
Teo je uporno tvrdio da pre nego što počnu moraju imati pet hiljada franaka. On je našao jednu radnju u Ulici Tronšet, za koju je smatrao da se nalazi na dobrom mestu, a Vincent je otkrio jednu divnu staru zgradu u šumi Sen Žermen-an-Lej, koja se mogla dobiti skoro zabadava. Slike umetnika koji su želeli da se pridruže pokretu neprestano se pristizale u stan u Ulici Lepik, tako da čovek više nije mogao da se okrene. Stotine i stotine ljudi ulazile su u mali stan i izlazile iz njega. Svađali su se, borili, psovali, jeli, pili i besno mlatarali rukama. Teo je dobio poruku da se seli iz stana.
Posle mesec dana nameštaj Luj Filip bio je sav uništen.
Vincent nije imao vremena ni da misli na paletu. Trebalo je pisati pisma, intervjuisati ljude, razgledati kuće, raspaljivati oduševljenje kod svakog novog slikara i amatera koji bi naišao. Govorio je sve dok nije promukao. Neka grozničava energija pojavila mu se u očima. Neuredno se hranio, a gotovo nikada nije nalazio vremena za spavanje. Večito je išao, išao, išao.
Početkom proleća, pet hiljada franaka bilo je sakupljeno. Teo je podneo ostavku Gupilu prvog u mesecu. Odlučio je da uzme onu radnju u Ulici Tronšet. Vincent je dao malu kaparu za kuću u Sen Žermenu. Listu članova sa kojima će se kolonija otvoriti sastavili su Teo, Vincent, Čiča Tangi, Gogen i Lotrek. Od hrpe slika, nagomilanih u stanu, Teo je izabrao one koje će izložiti na prvoj izložbi. Ruso i Anketen su se žučno raspravljali oko toga ko će ukrasiti unutrašnjost radnje, a ko će je dekorisati spolja. Teo se više nije ljutio što ga ne puštaju da spava. Sada je bio isto onako oduševljen kao Vincent u početku. Grozničavo je radio da sve organizuje, kako bi se kolonija mogla otvoriti u leto. Vodio je beskrajne rasprave sa Vincentom o tome da li druga kuća treba da bude na Atlantskom Okeanu ili na Sredozemnom Moru.
Jednog jutra Vincent je otišao da spava u četiri sata ujutru, potpuno iscrpen. Teo ga nije budio. Spavao je do podne, i ustao osvežen. Ušao je u svoj atelje. Platno na nogarima bilo je staro već više nedelja. Boje na platnu bile su suve, ispucale, pokrivene prašinom. Tube su bile razbacane po ćoškovima. Četke su ležale unaokolo natopljene starom bojom. Jedan unutrašnji glas ga tiho upita: „Jedan trenutak, Vincente. Jesi li ti slikar? Ili si komunistički organizator?"
On odnese gomilu razbacanih slika u Teovu sobu i naslaga ih na postelju. U ateljeu je ostavio samo svoje slike. Prislonio ih je sve na nogare, jednu po jednu, grizući nokte dok je buljio u njih.
Da, napredovao je. Polako, polako, njegove boje su postajale sve svetlije, težile su ka nekoj kristalnoj svetlosti. Više nisu bile imitacija. Tragovi njegovih prijatelja više se nisu mogli naći na slikama. Prvi put je primetio da razvija jednu sasvim individualnu vrstu tehnike. Tako nešto nikada nije video. Nije čak ni znao kako je do toga došlo.On je filtrirao impresionizam kroz svoju sopstvenu prirodu, i bio je na samoj granici da postigne jedan vrlo čudan način izražavanja. A onda se najedanput zaustavio.
On namesti svoje poslednje slike na nogare. Odjednom, zamalo što ne uskliknu... Izgleda da je uhvatio nešto! Njegove slike počele su da pokazuju jedan određeni metod, jedan nov napad oružjem koje je iskovao preko zime.
Mnoge nedelje odmora omogućile su mu da sada jasno sagleda svoja dela. Video je da razvija jednu sopstvenu impresionističku tehniku.
On se pogleda u ogledalo. Trebalo je da podseče bradu, da se ošiša,košulja mu je bila prljava, a pantalone su visile kao meka krpa. On izglača odelo vrućom peglom, obuče Teovu košulju, uze novčanicu od pet franaka iz kase i ode do berberina. Kad se potpuno uredio, on zamišljeno dođe u Gupilovu galeriju na Bulevaru Monmartr.
- Teo, - reče - možeš li časkom da izađeš sa mnom?
- Šta se desilo?
- Uzmi šešir. Ima li u blizini neka kafana gde nas niko ne bi mogao da nađe?
Oni sedoše u jedan povučen ugao u dnu kafane. Teo reče: - Znaš li, Vincente, da je ovo prvi put posle mnogo meseci što s tobom razgovaram nasamo?
- Znam, Teo. Bojim se da sam bio neka vrsta budale.
- Kako to?
- Teo, reci mi iskreno da li sam ja slikar? Ili sam komunistički organizator?
- Šta hoćeš time da kažeš?
- Tako sam bio zauzet organizovanjem kolonije da nisam imao vremena da slikam. A kad jednom počnemo da radimo u našoj kući, neću nikada imati vremena za slikanje.
- Razumem.
- Teo, ja hoću da slikam. Nisam radio ovih sedam godina samo zato da postanem menadžer drugim slikarima. Kažem ti, zaželeo sam se četaka. Teo, tako sam se zaželeo da bih bio u stanju da pobegnem iz Pariza idućim vozom.
- Ali, Vincente, sada, pošto smo sve...
- Rekao sam ti da sam bio budala. Teo, možeš li da saslušaš jednu ispovest?
- Da?
- Smuči mi se kad pogledam sve te slikare, umoran sam od njihovih razgovora, od njihovih teorija, od njihovih beskrajnih svađa. Oh, ne moraš da se smešiš, znam da sam dao svoj udeo u borbi. U tome i jeste stvar. Kako je ono Mov imao običaj da kaže? „Čovek može ili da slika ili da govori o slikarstvu, ali ne može obe stvari da radi istovremeno". Dakle, Teo, jesi li me izdržavao sedam godina samo da bi me slušao kako svečano izlažem ideje?
- Ti si mnogo učinio za koloniju, Vincente.
- Da, ali sada kada smo spremni da se preselimo,ja sam shvatio da ne želim da idem. Tamo ne bih mogao da živim i da radim. Teo, pitam se da li ćeš me razumeti... ali siguran sam da hoćeš. Kad sam bio u Brabantu i u Hagu, smatrao sam sebe za važnu ličnost. Bio sam usamljen čovek koji se bori protiv celog sveta. Bio sam slikar, jedini živi slikar. Sve što sam slikao imalo je izvesnu vrednost. Znao sam da imam mnogo sposobnosti i nadao sam se da će svet reći: „On je odličan slikar".
- A sada?
- Avaj, sada sam samo jedan od mnogih. Ima stotine slikara oko mene.Vidim svoje karikature na sve strane. Seti se samo svih onih bednih slika u tvome stanu što su ih poslali slikari koji hoće da stupe u koloniju. I oni misle da će postati veliki slikari. Pa, možda sam je isti kao i oni. Otkud znam? Čime sad da podstičem svoju odvažnost? Pre nego što sam došao u Pariz, nisam znao da pošto je beznadežne budale koje obmanjuju sebe celog života. Sada znam. I to me boli.
- To nema nikakve veze s tobom.
- Možda nema. Ali nikada neću moći da ugušim tu malu klicu sumnje.Kad sam sam na selu, zaboravljam da se svakog dana slikaju hiljade slika. Zamišljam da je moja jedina, i da je to divan poklon svetu. Nastavio bih da slikam čak i kad bih znao da je moje delo užasno, ali ta... ta umetnička iluzija... pomaže. Razumeš li?
- Razumem.
- Osim toga, ja nisam gradski slikar. Ja ne spadam ovamo. Ja sam seljački slikar. Hoću da se vratim u svoja polja. Hoću da nađem sunce koje će biti tako vrelo da će izgoreti u meni sve osim želje za slikanjem!
- Znači... ti hoćeš da... napustiš... Pariz?
- Da, moram.
- A šta će biti sa kolonijom?
- Ja ću se izgubiti. Ali ti moraš da nastaviš.
Teo odmahnu glavom. - Ne, bez tebe neću.
- Zašto?
- Ne znam. Radio sam to samo zbog tebe... zato što si ti to želeo.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina.
- Još nisi dao ostavku, Teo?
- Ne. Trebalo je da je dam prvoga.
- Mogli bismo da vratimo novac ljudima,koji su ga dali?
- Da... Kad nameravaš da pođeš?
- Kad izbistrim svoju paletu.
- Razumem.
- Onda ću otići. Na jug, verovatno.Ne znam kuda. Da budem sam. I da slikam, slikam, slikam. Sasvim sam.
On prebaci ruku Teu preko ramena s nezgrapnom nežnošću.
- Teo, reci mi da me ne prezireš što sve ovako odbacujem kada si ti toliko žrtvovao za mene?
Teo se osmehnu sa beskrajnom tugom. On uhvati ruku koja mu je ležala na ramenu i potapša je.
- ...Ne... ne, naravno da te ne prezirem. Ja razumem. Mislim da imaš pravo. E pa, stari moj... bolje bi bilo da popiješ to piće. Moram da se vratim u radnju.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:08 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



13

Vincent je radio još mesec dana, ali mada je njegova paleta bila sada skoro isto tako čista i svetla kao u njegovih prijatelja, izgledalo mu je da još nije dostigao onaj oblik izražavanja koji je želeo. U početku je mislio da je to zbog njegovog nespretnog crtanja, pa je pokušao da slika polako i hladnokrvno. Pedantni proces stavljanja boja bio je za njega pravo mučenje. Ali je još gore bilo kada bi posle toga pogledao platno. Pokušao je da sakrije poteze četkom na uglačanim površinama, pokušao je da radi tankim slojem boje umesto bogatim mlazevima. Ali izgleda da ništa nije pomagalo. Stalno je osećao da pipa u mraku tražeći sredstvo izražavanja koje neće biti jedinstveno, već će mu omogućiti da kaže sve ono što je želeo. A nikako nije mogao da ga uhvati.
- Ovoga puta sam ga skoro uhvatio - promrmlja on jedne večeri u stanu. - Skoro, ali ne sasvim. Kad bih samo mogao da pronađem šta mi to stoji na putu.
- Mislim da bih ti ja mogao reći - primeti Teo, uzimajući sliku od brata.
- Možeš li? Šta je to?
- To je Pariz.
- Pariz?
- Da. Pariz je bio tvoja škola. Dokle god ostaneš ovde, nećeš biti ništa drugo nego učenik. Sećaš li naše škole u Holandiji, Vincente? Učili smo kako su drugi ljudi radili, i kako treba da se radi, ali u stvari nikad sami nismo ništa učinili.
- Misliš li da mi se predmeti ovde ne sviđaju?
- Ne, mislim da ne možeš da se oslobodiš svojih učitelja. Biću strašno usamljen bez tebe, Vincente, ali znam da moraš da ideš. Negde na ovom svetu mora da postoji mesto koje će biti samo tvoje. Ne znam gde je ono, ti treba sam da ga pronađeš. Ali moraš da se otrgneš od škole pre nego što dostigneš zrelost.
- Znaš li, stari moj, na koju sam zemlju mnogo mislio u poslednje vreme?
-Ne.
- Na Afriku.
- Afriku! Zaista?
- Da. Mislio sam na žarko sunce koje sija za vreme ove proklete duge i hladne zime. Tamo je Delakroa našao svoje tonove, a ja ću možda naći sebe.
- Afrika je daleko, Vincente - reče Teo zamišljeno.
- Teo, željan sam sunca. Željan sam ga, sa svom njegovom užasnom vrelinom i snagom. Cele zime sam osećao kako me ono vuče prema jugu,kao neki ogroman magnet. Dok nisam otišao iz Holandije, nisam ni znao da postoji nešto kao sunce. A sada znam da slikanje ne može postojati bez njega. Možda je ono što treba da me dovede do zrelosti baš to vrelo sunce. Smrzao sam se do kostiju od pariške zime, Teo,i čini mi se da je malo te hladnoće prešlo na moju paletu i na moje četke. Nikada nisam bio čovek koji prilazi stvarima sa pola srca, kad afričko sunce bude isteralo iz mene hladnoću, i zapalilo moju paletu...
- Hm, hm, - reče Teo - moraćemo da razmislimo o tome. Možda si u pravu.
Pol Sezan je priredio veče za svoje prijatelje. On je uspeo uz očevu pomoć da kupi zemljište na jednom brežuljku u Eksu. Vraćao se kući da tamo sagradi atelje.
- Napusti Pariz, Vincente, - reče on - i dođi da živiš u Provansi. Ne u Eksu, to je moja teritorija, ali negde u blizini. Sunce je tu toplije i jasnije nego ma gde u svetu. U Provansi ćeš naći svetlosti i čistu boju kakvu još nikada nisi video. Ja ću tamo ostati do kraja života.
- Ja ću biti idući koji će otići iz Pariza - reče Gogen. - Vraćam se u tropske krajeve. Ako želiš, Sezane, da nađeš pravo sunce u Provansi, onda treba da dođeš u Markesas. Tamo su sunce i boje isto tako primitivni kao i ljudi.
- Trebalo bi da stupim u društvo obožavalaca sunca - reče Sera.
- Što se mene tiče, - izjavi Vincent - verovatno ću ići u Afriku.
- Gle, gle, - promrmlja Lotrek - imamo među nama još jednog malog Delakroa.
- Da. Ali ne baš odmah, možda. Mislim da bi trebalo da malo proživim u Provansi, kako bih se privikao na sunce.
- Ne možete da se preselite u Marsej - reče Sera. - Taj grad pripada Montičeliju.
- Ne mogu da idem u Eks - reče Vincent - jer on pripada Sezanu. Mone je već naslikao Antib, a slažem se da je Marsej posvećen „Fadi". Ima li neko predlog kuda bih mogao da odem?
- Čekaj! - povika Lotrek. - Znam pravo mesto. Jesi li ikad pomislio na Ari?
- Ari? To je neka stara rimska naseobina, zar ne?
- Da. Leži na Roni, nekoliko sati daleko od Marseja. Bio sam tamo jedanput. Boje i okolina su takve da Delakroaovi prizori iz Afrike izgledaju malokrvni.
- Nije moguće! A ima li tamo dobrog sunca?
- Sunca? Dovoljno da od njega poludiš. A treba da vidiš i Arlezijanke, najveličanstvenije žene na svetu. Još su zadržale čiste, nežne crte lica svojih grčkih predaka, spojene sa zdravom, snažnom građom romanskih osvajača. A što je čudnovato, mirišu potpuno istočnjački, mislim da je to posledica saracenskih invazija u osamnaestom veku. U Arlu je pronađena jedna prava Venera, Vincente. Model je bila jedna Arlezijanka.
- To zvuči privlačno - reče Vincent.
- I jeste. A samo pričekaj dok osetiš maestral.
- Šta je to maestral?
- To ćeš videti kad stigneš tamo - odgovori Lotrek osmehujući se.
- A kako se tamo živi? Je li jeftino?
- Nemaš na šta da potrošiš novac, osim na stan i hranu, a to ne staje mnogo. Ako želiš da odeš oz Pariza, zašto ne pokušaš?
- Ari - promrmlja Vincent za sebe. - Ari i Arlezijanke. Voleo bih da naslikam jednu od tih žena.
Pariz je bio uzbudio Vincenta. Popio je isuviše apsinta, popušio isuviše lula duvana, bavio se suviše spoljnom sktivnošću. Bilo mu je dosta. Osećao je silnu potrebu da sam ode nekuda gde će biti miran i gde će moći svoju ustalasanu, nervoznu energiju da utroši na rad. Samo toplo sunce bilo mu je potrebno da to ostvari. Osećao je da vrhunac njegovog života, ta potpuna stvaralačka snaga za koju se borio osam dugih godina, nije više daleko. Znao je da ništa od onoga što je do sada naslikao nije imalo neku vrednost, možda je pred njim ležao još kratak deo puta na kome će moći da stvori onih nekoliko slika koje bi dale opravdanje njegovom životu.
Kako je ono rekao Montičeli?„Moramo uložiti deset godina napornog rada da bismo na kraju mogli da naslikamo dva ili tri verna portreta".
U Parizu je imao sigurnost, prijateljstvo i ljubav. Kod Tea ga je uvek čekao prijatan dom. Njegov brat ga nikada ne bi pustio da gladuje, nikada ne bi dozvolio da ga dvaput zamoli za slikarski materijal, niti bi mu odbio išta što je mogao da mu da, a najmanje od svega iskrenu naklonost.
Znao je da će onog trenutka kad napusti Pariz početi njegove nevolje.Neće umeti da rasporedi svoje prihode bez Tea. Pola vremena biće prinuđen da gladuje. Moraće da stanuje u bednim kafanicama, da se sekira pošto neće moći da kupi boje, da oseća kako mu se grlo steže zato što nema prijateljske duše s kojom bi mogao razgovarati.
- Zavolećeš Ari - reče mu sutradan Lotrek. - Mesto je mirno, i niko ti neće smetati. Vrućina je suva, boje su veličanstvene, i to je jedino mesto u Evropi gde možeš da nađeš pravu japansku jasnoću. To je pravi slikarski raj. Da nisam tako vezan za Pariz, i sam bih otišao tamo.
Te večeri Teo i Vincent su otišli na Vagnerov koncert. Vratili su se rano i proveli miran čas sećajući se detinjstva u Zundertu. Idućeg jutra Vincent je spremio kafu Teu, a kad je njegov brat otišao na posao,očistio je mali stan kao što nije bio očišćen otkako su se doselili u njega. Na zid je obesio jednu sliku ružičastih rakova, jedan portret Čiča Tangija u slamnom okruglom šeširu, Mulen de la Galet, ženski akt gledan s leđa, i jednu studiju Jelisejskih Polja.
Kad se te večeri Teo vratio kući, našao je pisamce na stolu u dnevnoj sobi.
„Dragi Teo,
Otišao sam u Ari, i pisaću ti čim stignem tamo.
Obesio sam neke slike na zidove da me ne bi zaboravio.

Stežem ti u mislima ruku,
Vincent"

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:08 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



ŠESTA KNJIGA: ARL


1

Arlezijansko sunce udarilo je Vincentu u oči i prodrlo u samu njegovu srž. Bila je to svetla lopta kao limun žute vatre, koja je prelazila preko neba i ispunjavala vazduh zaslepljujućom svetlošću. Strašna vrućina i silna jasnoća vazduha stvarale su neki novi, nepoznati svet.
Vincent je izašao iz vagona treće klase rano ujutru i pošao vijugavim putem koji je vodio od stanice ka Trgu Lamartin, pijačnom trgu koji je s jedne strane bio ograničen nasipom Rone, a s druge kafanama i bednim hotelima. Ari je ležao baš pred njim, prilepljen uz padinu brežuljka zidarskom mistrijom, dremajući na vrelom, tropskom suncu.
Što se tiče traženja stana, Vincent je bio ravnodušan. Ušao je u prvi hotel na koji je naišao, Hotel de la Gar, i uzeo jednu sobu. U njoj se nalazio jedan mesingani krevet koji je škripao, okrnjeni krčag u lavoru, ijedna rasparena stolica. Vlasnik je uneo i jedan neobojen sto. Nije bilo mesta za nogare, ali je Vincent imao nameru da celog dana slika napolju.
Bacio je svoju torbu na krevet i istrčao napolje da vidi grad. Sa Trga Lamartin vodila su u srce Arla dva prilaza. Kružna ulica na levoj strani bila je određena za kola, ona je išla ivicom grada i zaokretala polako ka vrhu brežuljka, prolazeći pored starog rimskog foruma i amfiteatra. Vincent pođe kraćim prilazom, koji je vodio kroz lavirint uskih kaldrmisanih ulica. Posle dugog penjanja stigao je na suncem ispržen Opštinski trg. Usput je prošao pored hladnih zgrada i četvorougaonih dvorišta koji su izgledali kao da su ostali neoštećeni od ranih rimskih dana. Radi zaštite od pobesnelog sunca aleje su bile tako uske da je Vincent mogao da dotakne oba niza kuća prstima ispružene ruke. Da bi se izbegao strašni maestral, ulice su vijugale u beznadežnoj zbrci uz strane brežuljka, i nikada nisu išle pravo više od desetak metara. Na ulicama je ležalo smeće, prljava deca su stajala na vratima kuća, a sve je imalo neki mračan, zlokoban izgled.
Vincent napusti Opštinski trg, izađe kratkom alejom na glavnu pijačnu ulicu u zaleđu grada, prođe kroz mali park, a onda se spusti niz brežuljak do rimske arene. Skakao je sa steperiika na stepenik kao koza, dok najzad nije stigao na vrh. Seo je na jedan kamen, klateći nogama, iznad strmog obronka od tridesetak metara, zapalio lulu, i posmatrao kraj čijim se gospodarem proglasio.
Grad ispod njega spuštao se naglo prema Roni kao neki kaleidoskopski vodopad. Krovovi kuća bili su spojeni jedan sa drugim u zamršenom planu. Svi su bili pokriveni crepom koji je prvobitno bio crven, ali ga je žarko,uporno sunce ispeklo u zbrku raznih boja, od najsvetlije žute kao limun i nežnoružičaste boje pa do plave kao lavandula i smeđe kao zemlja.
Široka, brza Rona naglo je zaokretala u podnožju brežuljka na kome se nalazio Ari, i jurila dalje ka Sredozemnom Moru. S obe strane reke bili su izgrađeni kameni nasipi. Na suprotnoj obali Trinketaj je svetlucao kao neki naslikan grad.Iza Vincenta bila su brda, ogromni venci koji su štrčali uvis u jasnoj beloj svetlosti. Pred njim se prostirala panorama obrađenih polja,voćnjaka u cvetu, plodnih ravnica izoranih hiljadama dubokih brazda: sve to kao da se sticalo u nekoj beskrajnoj dalekoj tački.
Ali boje u tom kraju naterale su ga da pređe rukom preko začuđenih očiju. Nebo je bilo tako intenzivno plavo, tako teško, nemilosrdno, duboko plavo da više i nije bilo plavo, bilo je potpuno bezbojno. Zelena boja polja koja su se prostirala pred njim bila je u stvari esencija zelene boje koja je poludela. Plamenožuto kao limun sunce, kao krv crveno tle, drečava belina usamljenog oblaka nad brdom Monmažur, večno rascvetani ružičasti voćnjaci... te boje su bile neverovatne. Kako će da ih naslika? Kako će ikada moći da ubedi nekoga da takve boje postoje, čak i ako bude uspeo da ih prenese na svoju paletu? Limun žuta, plava, zelena, crvena, ružičasta,priroda se neobuzdano izlivala u pet izrazitih, užasnih tonova.
Vincent se vratio drumom na Trg Lamartin, zgrabio nogare, boje i platno, i krenuo obalom. Bademi su svuda počinjali da cvetaju. Od sunčeve bleštavosti zabolele su ga oči. Šešir je bio ostavio u hotelu. Sunce se probijalo kroz njegovu riđu kosu, i isisavalo svu hladnoću Pariza, sav zamor, obeshrabrenost i zasićenost kojima je gradski život prepunio njegovu dušu.
Pošto je išao kilometar niz reku, naišao je na jedan pokretan most preko koga su prelazila mala kolica, koja su se ocrtavala prema plavom nebu.Reka je bila plava kao izvor, nasipi narančasti, išarani zelenom travom. Grupa pralja u košuljama i raznobojnim kapama prala je prljavo rublje u senci jednog usamljenog drveta.
Vincent namesti nogare, duboko uzdahnu i zatvori oči. Nijedan čovek ne bi mogao otvorenih očiju da uhvati sve te boje. Iz njegovog sećanja iščezoše Seraove priče o naučnom poentilizmu, Gogenovi govori o primitivnoj dekoraciji, Sezanove pojave ispod nepropustljivih površina, Lotrekove linije boje i linije ćudljive mržnje.
Ostao je samo Vincent.
Kad je došlo vreme večeri, vratio se u hotel. Seo je za jedan stočić u baru i poručio apsint. Bio je isuviše uzbuđen, isuviše prepun utisaka da bi mislio na jelo. Jedan čovek koji je sedeo za obližnjim stolom spazio je boju kojom su bile zaprljane Vincentove ruke, lice i odelo, i stupio je u razgovor.
- Ja sam pariški novinar - reče on. - Ovde sam već tri meseca, sakupljam materijal za jednu knjigu o provansalskom jeziku.
- Ja sam jutros stigao iz Pariza - reče Vincent.
- Primetio sam. Imate li nameru da ostanete dugo?
- Da. Bar tako mislim.
- E pa, primite moj savet i nemojte ostati. Arije najluđe mesto na svetu.
- Zašto to mislite?
- Ne mislim. Znam. Posmatrao sam ove ljude tri meseca, i kažem vam da su svi ćaknuti. Samo ih pogledajte. Posmatrajte njihove oči. Nema nijedne normalne, razumne osobe u celom ovom kraju Taraskona.
- To je čudno tvrđenje - primeti Vincent.
- Kroz nedelju dana vi ćete se složiti sa mnom. Zemlja oko Arla je najrastrganija, najstrašnije šibana pokrajina u Provansi. Vi ste bili napolju na suncu. Možete li pomisliti kako ono utiče na ljude koji žive u njegovom bleštavom sjaju dan za danom? Kazaću vam - ono im prži mozak u glavi. A maestral? Još niste osetili maestral? Oh, bože, pričekajte dok ga osetite. On šiba ovaj grad terajući ga u besnilo dve stotine dana u godini. Ako pokušate da idete ulicom, on vas treska o zidove kuća. Ako ste u polju, on vas baca na zemlju i drobi vas u prašinu. Uvlači se u vas, dok ne pomislite da više nećete moći da izdržite ni minuta. Video sam kako taj prokleti vetar otkida prozore, čupa drveće, obara ograde, šiba ljude i životinje u polju tako da sam pomišljao da će ih rastegnuti u komadiće. Ovde sam tek tri meseca, i sam sam već malo poludeo. Odlazim sutra ujutru.
- Vi sigurno preterujete? - upita Vincent. - Meni se čini da su Arlezijanci dobri, bar po onome što sam danas video.
- Videli ste malo. Čekajte samo dok ih upoznate. Slušajte, znate li šta ja lično mislim?
- Ne. Hoćete li da popijete sa mnom jedan apsint?
- Hvala. Po mom ličnom mišljenju, Ari je epileptičan. Od šibanja on dolazi u takvo stanje nervoznog uzbuđenja da postajete sigurni da će dobiti strašan napad i da će mu pena izbiti na usta.
- A da li se to događa?
- Ne. To i jeste čudno. Ta zemlja je večito blizu vrhunca, ali ga nikada ne dostiže. Čekao sam tri meseca da vidim revoluciju, ili erupciju vulkana na Opštinskom trgu. Desetak puta sam pomislio da će stanovnici iznenada poludeti i preseći jedan drugom grkljan! Ali baš kad stignu do tačke na kojoj je eksplozija neminovna, maestral se stiša nekoliko dana, a sunce zađe za oblake.
- E pa, - nasmeja se Vincent - ako Ari nikada ne dostigne vrhunac,ne možete ga zvati epileptičnim, zar ne?
- Ne, - odgovori novinar - ali ga mogu nazvati epileptoidalnim.
- Šta je to, dođavole?
- Pišem članak o tome za svoje novine u Parizu. Jedan nemački članak dao mi je tu ideju.
On izvuče iz džepa jedan časopis i pokaza ga preko stola Vincentu.
- Ovi lekari su ispitivali slučajeve nekoliko stotina ljudi koji su bolovali od nervnih bolesti sličnih padavici, ali koji nikada, nisu dobijali napade, videcete iz ovih grafikona kako su krivom linijom beležili porast nervoze i uzbuđenja, to lekari nazivaju nepostojana napregnutost. E pa, u svakom od tih slučajeva, kod pacijenata je groznica rasla sve dok nije dostigao trideset šest do trideset osam godina. Prosečno sa trideset šest godina dobijali su epileptičan napad. Posle toga dolazilo je još do nekoliko grčenja, i posle godinu, dve dana - zbogom.
- To je isuviše rano za umiranje - reče Vincent. - Čovek tek počinje da vlada sobom u tim godinama.
Novinar vrati časopis natrag u džep.
- Hoćete li da ostanete u ovom hotelu neko vreme? - upita on. – Moj članak je skoro gotov, poslaću vam poštom jednu kopiju čim bude objavljen. Težište članka je u ovome: Ari je epileptoidalan grad. Njegov puls se ubrzavao vekovima. On se približava svojoj prvoj krizi. To se mora dogoditi. I to uskoro. A kada se dogodi, bićemo svedoci strašne katastrofe. Ubistva, zlonamerne paljevine, silovanja, potpuno uništavanje! Ova zemlja ne može večno da živi ovako šibana i mučena. Nešto se mora dogoditi i dogodiće se. Odlazim pre nego što ljudima počne da izbija pena na usta. Savetujem vam da i vi pođete sa mnom.
- Hvala, - reče Vincent - meni se ovde sviđa. A sada idem da spavam. Videćemo se ujutru? Ne? Onda vam želim srećan put. I ne zaboravite da mi pošaljete kopiju svog članka.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:09 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



2

Svakog jutra Vincent se dizao pre zore, oblačio se, i odlazio nekoliko kilometara niz reku ili u polja da nađe neko mesto koje će ga uzbuditi. Svake noći vraćao bi se sa završenim platnom, završenim zato što nije više ništa mogao s njim da uradi. Odmah posle večere otišao bi da spava.
Postao je slepa slikarska mašina,koja je izbacivala jedno praskavo platno za drugim, i ne znajući šta radi. Voćnjaci u tom kraju su cvetali. U njemu se rodila besna strast da ih sve naslika. Više nije mislio na slikanje. Samo je slikao. Svih onih osam godina intenzivnog rada najzad se izrazilo u eksploziji trijumfalne energije. Ponekad, kad bi počeo da radi rano u zoru, slika bi bila dovršena do podne. Vratio bi se natrag u grad, popio bi šolju kafe i krenuo opet, u nekom drugom pravcu, sa novim platnom.
Nije znao da li su mu slike dobre ili rđave. Nije ga se ticalo. Bio je pijan od boja. Niko ga nije oslovljavao. On nije nikoga oslovljavao. Ono malo snage što bi mu preostalo od slikanja upotrebio bi da se bori protiv maestrala. Tri dana u nedelji morao je da priveže nogare za kočeve zabijene u zemlju. Nogare su se ljuljale napred-nazad na vetru kao čaršav na konopcu za rublje. Noću se osećao utučen i iscrpen kao da su ga prebili.
Nikada nije nosio šešir. Jako sunce polako mu je sagorevalo na temenu. Kad je noću ležao na svom mesinganom krevetu u malom hotelu, osećao se kao da mu je glava zatvorena u vatrenu loptu. Sunce ga je potpuno oslepilo. Nije mogao da razlikuje zelenilo boje od plavetnila neba. Ali kad bi se vratio u hotel, video bi da je slika donekle sjajna, blistava kopija prirode.
Jednog dana radio je u jednom voćnjaku, ljubičasta oranica bila je ograđena crvenom ogradom, a dva ružičasta kruškova drveta dizala su se prema veličanstvenom plavom i belom nebu.
„Ovo je verovatno najbolji pejzaž koji sam do sada izradio", promrmlja on sam za sebe.
Kad se vratio u hotel, zatekao je pismo u kome su mu javljali da je Anton Mov umro u Hagu. Ispod svojih kruškovih drveta on napisa: souvenir de Mauve*. Vincent i Teo" i smesta posla sliku Movovoj kući u Ejlbomen.
* (franc.) uspomena na Mova
Sutradan ujutru naišao je na jedan šljivik u cvetu. Dok je radio, poče da duva neki zao vetar, koji se vraćao u pravilnim razmacima kao talasi na moru. U međuvremenu, sunce je sijalo, a beli cvetovi blistali na drveću. Rizikujući svakog trenutka da vidi celu stvar oborenu na zemlju, Vincent nastavi da slika. To ga podseti na dane u Ševeningenu kad je slikao po kiši, usred peščane oluje, dok je razbesneli okean zapljuskivao njega i njegove nogare. Slika je delovala belo sa dosta žute boje u njoj, i plave i ljubičaste. Kad je završio sliku, video je na njoj nešto što nije imao nameru da stavi - maestral.
„Ljudi će pomisliti da sam bio pijan dok sam ovo slikao", nasmeja se on sam sebi.
Jedna rečenica iz Teovog jučerašnjeg pisma pade mu na pamet. Menher Tersteh, prilikom jedne posete Parizu, stao je ispred Sislejeve slike i šapnuo Teu: „Ne mogu da se otmem utisku da je slikar koji je ovo naslikao bio malo pijan".
„Kad bi Tersteh video moje arlezijanske slike", pomisli Vincent, „rekao bi da je to delirijum tremens u punoj snazi".
Ljudi iz Arla izbegavali su Vincenta. Viđali su ga kako žuri iz grada pre sunčevog izlaska, noseći teške nogare na leđima, gologlav, brade žudno isturene napred, sa grozničavim uzbuđenjem u očima. Viđali su ga kako se vraća sa dve plamene duplje na licu, sa temenom svetlim kao sirovo meso, sa mokrim platnom ispod ruke, gestikulirajući sam za sebe. Grad mu je nadenuo ime. Svi su ga tako zvali.
„Fou-rou!"
„Možda i jesam riđokosa budala", reče on sam sebi, „ali šta ja ta mogu?"
Vlasnik hotela podvaljivao je Vincenta na svakom franku. Vincent nije mogao da dobije ništa za jelo, jer su se svi u Arlu hranili kod kuće. Restorani su bili skupi. Vincent ih je sve pretražio da bi našao hranljivu supu, ali toga nije bilo nigde.
- Je li teško skuvati krompire, gospođo? - upitao je na jednom mesta.
- Nemoguće, gospodine.
- Pa imate li onda pirinča?
- To ćemo imati sutra.
- A imate li makarone?
- Nije bilo mesta na peći za makarone.
A kraju je morao prestati da ozbiljno misli na hranu, i da živi od onoga na šta naiđe. Vrelo sunce ulivalo mu je snagu, iako je na stomak obraćao malo pažnje. Umesto hrane uzimao je apsint, duvan i Dodeove priče o Tartarenu. Bezbrojni časovi usretsređenosti pred nogarima iskidali su mu nerve. Bilo mu je potrebno opojno piće. Apsint ga je činio još razdražljivijim sutradan, ta razdražljivost je podsticao svojim šibanjem maestral, a peklo je vrelo sunce.
Što je leto više odmicalo, sve su stvari sagorevale. Nije video oko sebe ništa drugo osim starog zlata, bronze i bakra, nad kojima se širilo zelenkastoazurno nebo izbledelo od vreline. Bilo je neke sumpornožute boje u svemu što je sunce obasjavalo. Njegove slike bile su masa svetle plamenožute boje. Znao je da se žuto nije upotrebljavalo u evropskom slikarstvu još od Renesanse, ali ga to nije sprečilo. Žuta boja curila je iz tube na platno i tu ostajala. Njegove slike bile su natopljene suncem, izgorele od sunca, opaljene od vrelog sunca i vazduha.
Bio je ubeđen da nije ništa lakše načiniti dobru sliku nego naći dijamant ili biser. Bio je nezadovoljan sobom i onim što je radio, ali se ipak nadao da će na kraju sve biti dobro. Ponekad je čak i ta nada izgledala kao neka fatamorgana. Pa ipak, osećao je da živi jedino onda kada je radio.Lični život nije za njega postojao. On je bio samo mehanizam, slepi slikarski automat u koji su ubacivani hrana, piće i boje svakog jutra, i koji je uveče izbacivao po jednu svršenu sliku.
A kakve je sve to imalo svrhe? Da ih proda? Svakako ne! Znao je da niko ne želi da kupi njegove slike. Čemu onda ta žurba? Zašto je gonio i podsticao sebe da slika desetine i desetine slika kad je prostor ispod mesinganog kreveta bio već popunjen slikama?
Želja za uspehom beše napustila Vincenta. Radio je zato što je morao da radi, zato što ga je to spašavalo od duševnih patnji, zato što ga je to odvraćalo od razmišljanja. Mogao je da živi bez žene, bez doma, bez dece, mogao je da živi bez ljubavi i prijateljstva i zdravlja, mogao je da živi bez sigurnosti, udobnosti, i hrane, mogao je da živi čak i bez Boga. Ali nije mogao da živi bez nečega što je bilo jače od njega samoga, što je bilo njegov život - bez snage i sposobnosti za stvaranje.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:10 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



3

Pokušao je da nađe modele, ali Arlezijanci nisu hteli da mu poziraju. Mislili su da će ih naslikati rđavo. Bojali su se da će se njihovi prijatelji smejati njihovim portretima. Vincent je znao da se ljudi, kada bi ih slikao lepo kao Bugero, ne bi stideli da se slikaju. Morao je da napusti ideju o modelima, i da uvek radi u prirodi.
Sa dozrevanjem leta zavlada blistava vrućina i vetar se utiša. Svetlost u kojoj je Vincent radio bila je na granici između blede sumpornožute i blede zelenožute. Često je mislio na Renoara i na njegove čiste linije. Tako su sve stvari izgledale u čistom vazduhu Provanse, isto kao što su izgledale na japanskim reprodukcijama.
Jednog ranog jutra on spazi jednu devojku preplanule kože,pepeljastosive kose, sivih očiju, u svetloružičastoj bluzi ispod koje je mogao da vidi njene grudi, lepe, čvrste i male. To je bila žena isto tako jednostavna kao i polje, svaka linija njenog tela bila je nevina.Njena majka bila je divna osoba obučena u prljavožutu i izbledelu plavu boju, a postavio ju je na jaku sunčevu svetlost, ispred grupe divnih cvetova, belih kao sneg i žutih kao limun. Nekoliko časova su mu pozirale za malu sumu novaca.
Kad se te večeri Vincent vratio kući,počeo je da razmišlja o devojci preplanule kože. San mu nije dolazio na oči. Znao je da u Arlu ima javnih kuća, ali to su uglavnom bila mesta od pet franaka koja su posećivali Zuavi, crnci dovedeni u Ari da se obuče za francusku vojsku.
Meseci su prošli otkako Vincent nije razgovarao sa nekom ženom, osim kada je tražio šolju kafe ili kesu duvana. On se seti Margotinih nežnih reči, prstiju koji su mu milovali lice, i za kojima su dolazili nežni poljupci.
On skoči, jurnu preko Trga Lamartin i ulete u lavirint kamenih kuća.Posle nekoliko trenutaka penjanja uzbrdo on začu ispred sebe neku graju. Poče da trči i stiže do ulaznih vrata jedne javne kuće u Ulici de Rikolet baš kad su žahdarmi stavljali na kola dva Zuava, koje su ubili neki pijani Italijani. Crveni fesovi vojnika ležali su u lokvama krvi na neravnoj kaldrmi. Jedna grupa žandarma odvede Italijane u zatvor, dok je razbesnela svetina jurila za njima vičući:
- Obesite ih! Obesite ih!
Vincent iskoristi opšte uzbuđenje da šmugne u Maison de Tolerance, broj 1, u Ulici de Rikolte. Luj, vlasnik, pozdravi ga i uvede u jednu malu sobu levo od sale, gde je nekoliko parova sedelo uz piće.
- Imam jednu mladu devojku, zove se Rašel i vrlo je lepa - reče Luj. - Hoće li gospodin da proba? Ako vam se ne sviđa njen izgled, možete izabrati neku drugu.
- Mogu li da je vidim?
Vincent sede za sto i zapali lulu. Iz sale še začu smeh, a jedna devojka ulete u sobu igrajući. Ona se baci na stolicu prekoputa Vincenta i osmehnu se na njega.
- Ja sam Rašel - reče ona.
- Ali, - uzviknu Vincent - pa ti si prava beba!
- Imam šesnaest godina - reče ponosito Rašel.
- Koliko si već ovde?
- Kod Luja? Godinu dana.
- Čekaj da te pogledam.
Žuta gasna lampa stajala je iza njenih leđa, lice joj je bilo u senci. Ona nasloni glavu na zid i podiže bradu prema svetlosti da bi je Vincent video.
On ugleda okruglo, bucmasto lice, krupne, prazne plave oči, i mesnatu bradu i vrat. Njena kosa bila je uvijena na temenu, dajući licu još loptastiji izgled. Imala je na sebi samo šarenu haljinu i sandale. Bradavice njenih okruglih grudi bile su uperene u njega kao preteći prsti.
- Lepa si, Rašel - reče on.
Vedar, detinji osmeh pojavi se u njenim praznim očima. Ona vrteći se dotrča do njega i uze ga za ruku.
- Milo mi je što ti se sviđam - reče ona. - Volim kad se sviđam ljudima. Onda je lepše, zar ne?
- Da. A sviđam li se ja tebi?
- Mislim da si ti smešan čovek, fou-rou.
- Fou-rou! Znači, ti me poznaješ?
- Videla sam te na Trgu Lamartin. Zašto uvek nekud juriš sa onim velikim zavežljajem na leđima? I zašto ne nosiš šešir? Zar te sunce ne peče? Oči su ti sasvim crvene. Zar te ne bole?
Vincent se nasmeja naivnosti toga deteta.
- Ti si vrlo slatka, Rašel. Hoćeš li da me zoveš mojim pravim imenom,ako ti ga kažem?
- Kako se zoveš?
- Vincent.
- Ne. Meni se više sviđa fou-rou. Da li ćeš se ljutiti ako te budem zvala fou-rou? I mogu li nešto da popijem? Stari Luj me posmatra iz sale.
One pređe prstima preko svog grla. Vincent vide kako su upali u meko meso. Zatim se osmehnu svojim praznim plavim očima, i on vide da se smeje da bi bila srećna, pa da i on bude srećan. Zubi su joj bili pravilni, ali tamni, debela donja usna visila joj je, gotovo dodirujući horizontalno udubljenje pod punačkom bradom.
- Poruči bocu vina, - reče Vincent - ali ne skupog, jer nemam mnogo novaca.
Kad je vino stiglo, Rašel reče: - Hoćeš li da pijemo vino u mojoj sobi? Tamo je prijatnije.
- Vrlo rado.
Popeše se na sprat kamenim stepenicama, i uđoše u Rašelinu sobicu. Tu je bio uzan krevet, pisaći sto, stolica i nekoliko Žilijenovih medaljona u boji na belim zidovima. Dve iscepane i okrnjene lutke stajale su na pisaćem stolu.
- Ponela sam ih od kuće - reče ona. - Evo, fou-rou, uzmi ih. Ovo je Žak,a ovo je Katarina. Kod kuće sam se s njima igrala. Oh, fou-rou, ali si smešan.
Vincent je stajao i glupo se smeškao držeći lutke obema rukama sve dok Rašel nije prestala da se smeje. Ona uze od njega Žaka i Katarinu, baci ih na sto, zavitla sandale ujedan ugao, i skide haljinu.
- Sedi, fou-rou, - reče ona - igraćemo se kuće. Ti ćeš biti tata, a ja mama. Voliš li da se igraš kuće?
Rašel je bila omanja, snažna devojka oblih, izbočenih kukova, sa dubokim nagibom ispod šiljatih grudi, i punačkim, okruglim stomakom.
- Rašel, - reče Vincent - ako hoćeš da me zoveš fou-rou, imam i ja za tebe jedno ime.
Rašel pljesnu rukama i sede mu u krilo.
- Oh, reci mi, kako? Volim kada me zovu novim imenom.
- Zvaću te Le Pigeon.
Rašeline plave oči postadoše uvređene i zbunjene.
- Zašto sam ja golub, tata?
Vincent lako pomilova rukom njen okrugli stomak kao u Kupidona.
- Zato što ličiš na golubicu, sa tim blagim očima i malom debelom pupom.
- Da li je lepo biti golub?
- Naravno. Golubovi su vrlo lepi i privlačni... kao i ti.
Rašel se naže, poljubi ga u uvo, skoči sa kreveta i donese dve čaše za vino.
- Kako imaš smešne male uši, fou-rou - reče ona, pijuckajući crveno vino. Pila je kao što pije malo dete, sa nosem u čaši.
- Voliš li ih? - upita Vincent.
- Volim. Tako su meke i okrugle kao u kučenceta.
- Onda možeš da ih uzmeš.
Rašel se glasno nasmeja.Ona prinese čašu usnama. Ponovo poče da se smeje toj šali, i zaceni se. Nekoliko kapi crvenog vina pocuri joj niz levu dojku, nastavi preko golubijeg stomaka, i nestade u crnom trouglu.
- Ti si zgodan, fou-rou - reč ona. - Svi o tebi govore kao da si lud. Ali nisi, zar ne?
Vincent napravi grimasu. - Samo malo - reče on.
- A hoćeš li da budeš moj dragi? - zapita Rašel. - Nisam imala dragog više od mesec dana. Hoćeš li da dolaziš k meni svake noći?
- Bojim se da ne mogu da dolazim svake noći, Pigeon.
Rašel se napući. - Zašto?
- Pa, pored ostalog, nemam novaca.
Rašel mu uvrnu desno uvo igrajući se.
- Ako nemaš pet franaka, fou-rou, odrezaćeš uvo i daćeš mi ga? Volela bih da ga imam. Staviću ga na sto i igraću se s njim svake večeri.
- A hoćeš li mi dati da ga otkupim ako kasnije budem imao pet franaka?
- Oh, fou-rou, tako si smešan i zgodan. Volela bih da su ostali ljudi koji dolaze ovamo takvi kao što si ti.
- Zar ti se ovde ne sviđa?
- Oh, sviđa mi se. Dobro se zabavljam, i sve volim... osim Zuava, eto.
Rašel spusti čašu i ljupko zagrli Vincenta oko vrata.On oseti njen meki trbuh uz svoj prsluk, i bradavice njenih grudi, kao pupoljci, kako ga peku. Ona zari svoje usne u njegove. On oseti da ljubi mekanu, somotnu unutrašnjost njene donje usne.
- Hoćeš li ponovo doći da me vidiš, fou-rou, nećeš me zaboraviti i otići nekoj drugoj devojci?
- Vratiću se, Pigeon.
- A hoćemo li sada ono da radimo? Hoćemo li da se igramo kuće?
Kad je posle pola sata napustio to mesto, bio je tako ožedneo da je jedva uspeo da ugasi žeđ bezbrojnim čašama hladne vode.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Mustra taj Sub Jan 27, 2018 1:10 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


4

Vincent je došao do zaključka da su boje, što su bile sitnije izmlevene, sve više postajale zasićene uljem.Ulje je bilo samo rastvarač za boju, on nije mnogo mario za njega, naročito otkako mu je bilo svejedno što su mu slike hrapave. Umesto da kupuje boju koja je tucana na kamenu bogzna koliko sati u Parizu, odlučio je da priprema boje sam za sebe. Teo je zamolio Čiča Tangija da pošalje Vincentu tri hromne boje, malahit, cinober, narandžasto-olovnu, kobalt, i ultramarin. Vincent ih je istucao u svojoj maloj hotelskoj sobi. Tako su ga boje ne samo stajale manje, nego su bile sveže i duže su trajale.
Zatim nije bio zadovoljan ni platnom na kome je slikao.Tanki sloj gipsa kojim je ono bilo prekriveno nije upijao njegove guste boje. Teo mu je poslao tube neprerađenog platna. Vincent je noću mešao gips u maloj zdeli i premazivao platno na kome je hteo da slika sutradan.
Žorž Sera ga je naučio da bude osetljiv prema okviru u kome je trebalo da počiva njegova slika. Kad je poslao Teu svoje prve arlezijanske slike,objasnio mu je kakvu vrsta drveta treba da upotrebi za okvir i kojom bojom treba da ga oboji. Ali se nije smirio sve dok nije video svoje slike u okvirima koje je sam napravio. Kupio je obične daske kod trgovca, odsekao onoliku dužinu koliku je želeo, a onda ih obojio tako da odgovaraju kompoziciji slike.
Sam je pravio boje, preparirao platna, slikao slike, pravio okvire i bojio ih.
- Šteta što ne mogu sam da kupujem svoje slike - glasno je mrmljao. - Onda bih bio sasvim dovoljan sam sebi.
Maestral ponovo poče da duva. Cela priroda kao da je pobesnela. Nebo je bilo bez ijednog oblaka. Bleštavi sjaj sunca bio je praćen jakom sušom i strašnom hladnoćom. Vincent je naslikao jednu mrtvu prirodu u svojoj sobi: sud za kafu od plavog emajla, šolju kraljevskoplavu i zlatnu, krčag za mleko sa bledoplavim i belim kvadratićima, bokal od majolike, plav sa crvenim, zelenim i smeđim šarama, i najzad dve pomorandže i tri limuna.
Kad se vetar stišao, on je ponovo počeo da izlazi, naslikao je Ronu,gvozdeni most kod Trinketaja, gde su nebo i reka bili boje apsinta, pristanište ljubičasto, ličnosti koje su stajale nalakćene na ogradu crnkaste, gvozdeni most jasno plav sa nijansom žive narandžaste boje, na crnoj pozadini sa nešto malo zelene kao malahit. Pokušao je da izrazi nešto potpuno tužno, tako da i samo izaziva tugu.
Umesto da reprodukuje verno ono što mu je pred očima, on je upotrebio boje despotski da izrazi što snažnije samog sebe. Shvatio je da je ono što mu je Pisaro rekao u Parizu istina: „Morate hrabro preterivati u efektima koje stvaraju boje - bilo u harmoniji ili u neskladu". U Mopasanovom predgovoru za „Pjer i Žan" našao je slično mišljenje. „Umetnik ima pravo da preteruje,da stvori u svojim romanima svet lepši, jednostavniji, utešniji nego što je naš„.
Jednoga dana radio je naporno u žitnim poljima, na jakom suncu.Rezultat je bio jedno poorano polje, veliko polje sa grumenima ljubičaste zemlje, koje se izdiže ka horizontu, jedan sejač, plav i beo, na horizontu jedno polje niskog zrelog žita, iznad svega toga, žuto nebo sa žutim suncem.
Vincent je znao da bi pariški kritičari smatrali da on radi suviše brzo. Nije se s tim slagao. Zar ga na to nije gonila emocija, iskreno osećanje prema prirodi? A ako je emocija ponekad bila tako jaka da je on radio i ne znajući da radi, ako su ponekad potezi dolazili neposredno jedan za drugim, kao reči prilikom govora, ipak će opet doći teški dani, bez nadahnuća. Mora da kuje gvožđe dok je vruće, da iskovane šipke stavi na stranu.
On priveza nogare na leđa i pođe kući drumom koji je vodio pored Monmažura. Išao je tako brzo da je uskoro prestigao jednog čoveka i dečaka koji su polako išli ispred njega. On vide da je čovek stari Rulen arlezijanski facteur des postes*. Često je sedeo u kafani pored Rulena, i želeo je da porazgovara s njim, ali mu se nikad nije pružila prilika.
* (franc.) poštar
- Dobar da, gospodine Rulen - reče on.
- Ah, to ste vi, slikare! - reče Rulen. - Dobar dan. Vodio sam sina u nedeljnu popodnevnu šetnju.
- Bio je divan dan, zar ne?
- Ah, da, divno je kad taj đavolski maestral ne duva. Jeste li danas naslikali nešto, gospodine?
- Jesam.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, i ništa ne znam o umetnosti. Ali učinili biste mi čast ako biste mi dozvolili da pogledam sliku.
- Sa zadovoljstvom.
Dečak otrča napred, igrajući se. Vincent i Rulen su išli jedan pored drugoga. Dok je Rulen gledao sliku, Vincent ga je posmatrao. Rulen je nosio plavu poštansku kapu. Imao je blage ispitivačke oči, i dugu, četvrtastu, talasastu bradu koja mu je potpuno pokrivala vrat i okovratnik, i ležala na tamnoplavom poštanskom kaputu. Vincent oseti kod Rulena istu onu nežnu mudrost koja mu se tako svidela kod Čiča Tangija. Bio je skroman na neki patetičan način, a njegovo obično, seljačko lice nekako se nije slagalo sa bujnom grčkom bradom.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, - ponovi Rulen - i oprostite mi što govorim. Ali vaša žitna polja su tako živa, isto tako živa kao polja pored kojih smo prošli, na primer, kao ono gde sam vas video da radite.
- Znači, sviđa vam se?
- Što se toga tiče, to ne mogu da kažem. Znam samo da nešto osećam, ovde unutra.
On pređe prstom preko grudi.
Zastali su u podnožju Monmažura. Crveno sunce je zalazilo iza stare crkve, i njegovi zraci padali su na stabla i lišće borova koji su rasli između stena, bojeći lišće narandžastom vatrom, dok su se drugi borovi izdizali u daljini, pruskoplavi prema nežnom plavozelenom nebu. Beli pesak i naslage belih stena ispod drveća bili su osenčeni plavom bojom.
- I ovo je živo, zar ne? - Upita Rulen.
- Biće i onda živo kad nas više ne bude, Rulene.
Išli su, ćaskajući mirno i prijateljski. U Rulenovim rečima nije bilo ničeg teškog. Njegov razum bio je jednostavan, njegove misli istovremeno jednostavne i duboke. Izdržavao je sebe, ženu i četvoro dece sa sto trideset pet franaka mesečno. Bio je poštar dvadeset pet godina bez unapređenja, samo sa povremenim povišicama plate.
- Kad sam bio mlad, gospodine, - reče on - mnogo sam mislio o Bogu. Ali izgleda da je on s godinama izbledeo. Još uvek živi u onim žitnim poljima koja ste vi naslikali, i u zalasku sunca na Monmažuru, ali kad pomislim na ljude... i na svet koji su oni stvorili...
- Znam,Rulene, ali sve više i više osećam da ne smemo suditi o Bogu na osnovu ovog sveta. To je prosto studija koja mu nije pošla za rukom. A šta možete da učinite sa studijom koja je slaba, ako volite umetnika? Ne kritikujte je mnogo, držite jezik za zubima. Ali imate prava da tražite nešto bolje.
- Da, tako je, - uzviknu Rulen - nešto malo bolje.
- Trebalo bi da vidimo nešto drugo urađeno istom rukom pre nego što donesemo svoj sud. Ovaj svet je očigledno napravljen na brzinu, jednog od onih loših dana kad umetnik nije bio dobro raspoložen.
Mrak je pao na zavojiti seoski drum. Prvi komadići zvezda provirili su kroz teški kobaltni pokrivač noći. Rulenove blage, nevine oči potražiše Vincentovo lice.
- Znači, vi smatrate da postoji neki drugi svet osim ovoga, gospodine?
- Ne znam, Rulene. Prestao sam da mislim o tome kad sam počeo da se zanimam svojim radom. Ali ovaj život izgleda tako nepotpun, zar ne? Ponekad mislim da, kao što su vozovi i kola sredstva kojima se prevozimo iz jednog kraja zemlje u drugi, tako su tifusna groznica ili tuberkuloza sredstva kojima se prevozimo iz ovog sveta u neki drugi.
- Ah, vi umetnici mnogo razmišljate!
- Rulene, hoćete li da mi učinite jednu uslugu? Dozvolite mi da naslikam vaš portret. Arlezijanci neće da mi poziraju.
- Biće mi Čast, gospodine. Ali zašto želite da slikate mene? Ja sam običan, ružan čovek.
- Ako ima Boga, Rulene, on ima verovatno bradu i oči kao što su vaše.
- Zašto mi se rugate, gospodine? - Naprotiv, ja to ozbiljno mislim.
- Hoćete li doći da podelite s nama večeru sutra uveče? Imaćemo prostu hranu, ali će nam biti milo da dođete.
Gospođa Rulen bila je seljanka koja ga je podsetila malo na gospođu Deni. Na stolu pokrivenom kariranim crveno-belim stolnjakom bilo je malo paprikaša sa krompirom, jedan domaći hleb i boca kiselog vina. Posle večere Vincent je skicirao gospođu Rulen, ćaskajući sa poštarom dok je radio.
- Za vreme revolucije bio sam republikanac, - reče Rulen - ali sada vidim da nismo ništa dobili. Bez obzira na to da li nama upravljaju kraljevi ili ministri, mi siromašni ljudi imamo isto onako malo kao i ranije. Mislio sam da ćemo, kad budemo postali republika, sve deliti, i to na jednake delove.
- Ah, ne, Rulene.
- Celog svog života, gospodine, pokušavao sam da razumem zašto jedan čovek treba da ima više od drugoga, zašto neko mora naporno da radi dok njegov sused lenstvuje. Možda sam suviše neuk da bih to razumeo. Da li vi, gospodine, mislite da bih bolje razumeo kad bih bio obrazovan?
Vincent baci brz pogled da vidi da li Rulen slučajno nije ciničan. Ali na njegovom licu bio je isti onaj izgled prostodušne nevinosti.
- Da, prijatelju moj, - reče on - izgleda da većina obrazovanih ljudi to sve dobro razume. Ali ja sam neuk kao i vi, i nikada to neću moći da razumem niti da prihvatim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39219
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Žudnja za životom

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu