Irving Stoun

First topic message reminder :



inspirisan Van Gogovim pismima bratu

IRVING STOUN (1903–1989) bio je američki pisac, poznat po svojim biografskim romanima slavnih ličnosti. Roditelji su mu se razveli, a kada se majka preudala Irving je uzeo očuhovo prezime. Od majke je nasledio strast za čitanjem i obrazovanjem. Dobio je titulu magistra iz oblasti pisanja, umetnosti i nauke na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Knjigu Žudnja za životom napisao je inspirisan Van Gogovim pismima bratu. Dok je pisao roman, mnogo vremena je proveo u Italiji, istražujući život ovog velikog umetnika, a imao je svu pomoć italijanske vlade.

3

Sutradan ujutru Vincent uze svoj ortački pribor i ode u Kormanov atelje. To je bila velika soba na trećem spratu, sa jakom severnom svetlošću koja je dolazila sa ulice. Jedan nag muški model stajao je na jednom kraju, okrenut licem prema vratima. Tridesetk stoličica i nogara za studente bilo je rastureno po odaji. Vincent se upisa kod Kormana i dobi jedne nogare. Pošto je skicirao otprilike jedan sat, vrata iz hodnika se otvoriše i uđe neka žena. Glava joj je bila zamotana u maramu, a jednu ruku je držala na obrazu. Ona užasnuto pogleda nagi model, uzviknu „Gospode" i pobeže.
Vincent se okrete ka čoveku koji je sedeo pored njega.
- Šta joj je bilo?
- Oh, to se događa svakog dana. Tražila je zubnog lekara, prva vrata do nas. Kad je ugledala nagog muškarca smesta ju je prošla zubobolja. Ako se zubar ne preseli, verovatno će bankrotirati. Vi ste došljak, zar ne?
- Da. Ovo mi je treći dan u Parizu.
- Kako se zovete?
- Van Gog. A vi?
- Anri Tuluz-Lotrek. Jeste li neki rod Teu Van Gogu?
- On mi je brat.
- Onda ste vi sigurno Vincent! E pa, milo mi je što sam vas upoznao. Vaš brat je najbolji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. On je jedini koji pruža mladim ljudima mogućnosti. I ne samo to, on se bori za nas. Ako nas pariška publika ikad primi, to će biti zahvaljujući Teu Van Gogu. Mi svi smatramo da je on divan.
- I ja to mislim.
Vincent pogleda malo bolje tog čoveka. Lotrek je imao spljoštenu glavu,njegovo lice, nos, usne i brada bili su istureni napred. Imao je gustu crnu bradu, koja je rasla upolje umesto nadole.
- Zašto ste došli na ovako skotsko mesto kao što je Kormanov atelje? - upita Lotrek.
- Moram negde da slikam. A zašto ste vi došli?
- Proklet bio ako znam. Živeo sam u jednoj javnoj kući na Monmartru celog meseca. Slikao sam portrete devojaka. To je bio pravi raj! Skiciranje u ateljeu je dečja igra.
- Voleo bih da vidim vaše studije tih žena.
- Da li biste zbilja voleli da ih vidite?
- Naravno. Zašto da ne?
- Mnogi ljudi smatraju da sam lud što slikam igračice, klovnove i prostitutke. Ali u njima se može naći pravi karakter.
- Znam. Bio sam oženjen jednom prostitutkom u Hagu.
- Bien! Dobra je ta porodica Van Gog!Dajte mi da vidim vašu skicu modela, hoćete li?
- Uzmite ih sve. Izradio sam četiri.
Lotrek je nekoliko trenutaka posmatrao slike, a onda reče: - Vi i ja ćemo se dobro slagati, prijatelju. Mi slično mislimo. Da li je Korman ovo već video?
- Nije.
- Kad ih bude video, vi ste ovde svršili svoje. Tojest, što se tiče njegove kritike. Pre neki dan mi je rekao: „Lotrek, vi preterujete, vi stalno preterujete. Po jedna linija u svakoj vašoj studuji je karikatura".
- A vi ste mu odgovorili „To, moj dragi Kormane, to je karakter, a ne karikatura".
Lotrekove oči čudno zablistaše. - Da li još uvek želite da vidite portrete mojih devojaka?
- Naravno.
- Onda hajdemo! Ovo mesto je ionako prava mrtvačnica.
Lotrek je imao debeo, kratak vrat, i snažna ramena i ruke. Kada ustade,Vincent vide da je njegov novi prijatelj bogalj. Lotrek stojeći nije izgledao viši nego kad je sedeo. Njegov debeli trup bio je ispupčen gotovo u obliku trougla sve do struka, a onda je strmo padao ka malim, suhim nogama.
Pošli su Bulevarom Kliši. Lotrek se teško naslanjao na svoj štap. Svaka dva-tri minuta zastao bi da se odmori, pokazujući poneku divnu liniju na mestu gde su se dve zgrade dodirivale. Malo pre Mulen Ruža oni skretoše uzbrdo, prema Bit Monmartru. Lotrek je morao sve Češće da se odmara.
- Verovatno se pitate šta je s mojim nogama, Van Gog? Svako se čudi. E pa, reći ću vam.
- Oh, molim vas! Ne morate o tome da govorite.
- Bolje je da znate. - On se naže preko štapa, naslanjajući se na njega ramenima. - Rođen sam sa krtim nogama. Kad mi je bilo dvanaest godina, okliznuo sam se na podu i slomio desnu bumu kost. Iduće godine pao sam u jarak i slomio levu. Od toga vremena moje noge nisu porasle ni santimetar.
- Jeste li nesrećni zbog toga?
- Ne. Da sam bio normalan, nikada ne bih postao slikar.Moj otac je grof od Tuluza. Ja sam naslednik titule. Da sam hteo, mogao sam imati maršalsku palicu i jahati pored kralja Francuske... Naravno, pod uslovom da postoji kralj Francuske... Ali, sacrebleu, zašto bi neko bio grof kad može da bude slikar!
- Da, bojim se da je prošlo vreme grofova.
- Da li da idemo dalje? Degaov atelje je odmah dole, u ovoj aleji. Kažu da ga ja podražavam, zato što on slika balerine a ja devojke iz Mulen Ruža. Ali neka govore šta hoće. Ovo je moj stan, Ulica Fonten, broj 19 A. Stanujem u prizemlju, kao što ste verovatno pretpostavljali.
On otvori vrata i pozva Vincenta da uđe.
- Živim sam - reče on. - Sedite, ako možete da nađete mesto.
Vincent pogleda unaokolo. Pored slika, ramova, nogara, stoličica, klupica i truba platna, u ateljeu su se nalazila i dva velika stola. Jedan je bio prepun boca vina i likera najrazličitijih boja. Na drugom stolu ležale su hrpe baletskih patika, starih knjiga, ženskih haljina, rukavica, čarapa, vulgarnih fotografija i skupocenih japanskih reprodukcija. U celom tom kršu i lomu jedva je bilo mesta gde je Lotrek mogao da sedne i da slika.
- Šta je, Van Gog? - upita on. - Zar ne možete naći mesto da sednete? Samo bacite to đubre na pod i donesite stolicu bliže prozoru. U onoj kući bilo je dvadeset sedam devojaka. Spavao sam sa svakom. Slažete li se s tim da je potrebno spavati sa ženom da bismo je potpuno razumeli?
- Da.
- Evo mojih crteža. Nosio sam ih jednom trgovcu na Kapucinskom bulevaru. On mi je rekao: „Lotrek, zašto ste se opredelili za ružno? Zašto uvek slikate najgore i najnemoralnije ljude koji se mogu naći? Te žene su odvratne, krajnje odvratne. Razvratnost i mračna pokvarenost ispisane su im na licu. Da li se to zove moderna umetnost - stvarati ružno? Jeste li vi slikari tako slepi za lepotu da možete da slikate samo talog? Ja sam mu odgovorio: „Izvinite, ali čini mi se da će mi pozliti, pa ne bih želeo da uprljam vaš lepi tepih". Da li je ovo osvetljenje dobro, Van Gog? Hoćete li nešto da popijete? Kažite, šta volite? Imam sve što god zaželite.
On se odgega između stolova, stolica i truba platna brzim pokretima, nali jednu čašu i pruži je Vincentu.
- Živela ružnoća, Van Gog! - uzviknu on. - Dabogda nikada ne okaljala Akademiju!
Vincent je srkutao svoje piće i posmatrao Lotrekovih dvadeset sedam skica devojaka iz monmartrske javne kuće. Shvatio je da ih je slikar naslikao onako kako ih je sam video. To su bili objektivni portreti, bez moralnog stava ili etičkih primedbi. Na licima tih devojaka odražavala se beda i patnja, neosetljiva senzualnost, životinjska razuzdanost i duhovno mrtvilo.
- Volite li portrete seljaka, Lotrek? - upita on.
- Da. Ako nisu sentimentalizovani.
- E pa, ja slikam seljake. I izgleda mi da su ove žene takođe seljanke. One su vrtlari tela, da se tako izrazim. Zemlja i telo, to su samo dve različite forme iste materije, zar ne? Sve ove žene obrađuju telo, ljudsko telo, koje se mora obraditi da bi proizvelo život. Ovo su dobri radovi, Lotrek, rekli ste nešto što je vredno reći.
- I vi ne smatrate da su one ružne?
- One su vredan i oštrouman komentar života. To je najuzvišenija vrsta lepote, ne mislite li i vi tako? Da ste idealizirali ili sentimentalizirali te žene, naslikali biste ih ružnima, jer bi vaši portreti bili kukavički i lažni. Ali vi ste izneli celu istinu, onako kako ste je videli, a to je u stvari lepota, zar ne?
- Gospode bože! Zašto na ovom svetu nema više ljudi kao što ste vi? Hoćete još jednu čašicu? I poslužite se tim skicama! Uzmite koliko god hoćete.
Vincent podiže jednu sliku prema svetlosti, preturaše po pameti jedan trenutak i onda uzviknu: - Domije! Na njega me podseća.
Lotrekovo lice sinu.
- Da, Domije. Najveći od svih. I jedina osoba od koje sam nešto naučio. Bože! kako je divno taj čovek umeo da mrzi!
- Ali zašto slikati stvari ako ih mrzite? Ja slikam samo ono što volim.
- Sva velika umetničćka dela potiču iz mržnje, Van Gog. Oh, vidim da se divite mom Gogenu.
- Šta ste rekli, čija je to slika?
- Pola Gogena. Da li ga poznajete?
- Ne.
- Onda ga morate upoznati. Ovo je jedna urođenica sa Martinika. Gogen je proveo tamo neko vreme. On je potpuno lud za primitivnim predmetima, ali je odličan slikar. Imao je ženu, troje dece, i službu na berzi koja mu je donosila trideset hiljada franaka godišnje. Kupio je za petnaest franaka slike od Pisaroa, Manea i Sisleja. Slikao je portret svoje žene na dan venčanja. Ona je smatrala da je to divan beau geste. Gogen je obično slikao nedeljom, znate li Berzanski umetnički klub? Jedanput je pokazao sliku Maneu,koji mu je rekao da je vrlo dobra. - Oh! - odgovorio je Gogen, - ja sam samo amater! - Oh, ne! - rekao je Mane. - Nema amatera, već ima samo onih koji slikaju rđave slike. - Ta primedba udarila je Gogenu u glavu kao alkohol,i odonda se nije više otreznio. Napustio je službu na berzi, živeo sa svojom porodicom u Ruanu godinu dana od ušteđevine, a onda poslao ženu i decu njenim roditeljima u Štokholm. Otada se snalazi kako zna i ume.
- Izgleda da je on interesantan.
- Budite oprezni kad se upoznate s njim, on voli da muči svoje prijatelje. Slušajte, Van Gog, kako bi bilo da vam pokažem Mulen Ruž i Elize Monmartr? Tamo poznajem sve devojke. Volite li žene, Van Gog? Mislim - da spavate s njima? Ja ih volim. Šta kažete, da se provedemo jedne noći?
- Svakako.
- Divno. Mislim da moramo da se vratimo Kormanu. Popijte još jednu pre nego što pođete! Tako. A sada samo još jednu, i ispraznićete bocu.Pazite, prevrnućete sto. Ne mari, čistačica će pokupiti sve te stvari. Moraću uskoro da se odselim odavde. Ja sam bogat, Van Gog. Moj otac se boji da ću ga prokleti što me je rodio kao bogalja, pa mi daje sve što želim. Kad se iselim iz jednog stana, nikada ne ponesem ništa drugo osim svojih slika. Iznajmim prazan stelje, i onda kupujem stvar po stvar. Kad ga pretrpam stvarima, ponovo se preselim. Uzgred budi rečeno, a koje žene najviše volite? Plavuše? Riđokose?
- Ne morate da zaključate. Jeste li primetili kako metalni krovovi teku prema Bulevaru Kliši kao neki crni okean. Oh, dođavola! Šta se ja tu pretvaram pred vama!
Oslanjam se na štap i pokazujem lepe prizore zato što sam prokleti bogalj, i što ne mogu da napravim više nego dva-tri koraka uzastopce. Hajdemo.

4

Izgledalo je sve tako lepo. Sve što je trebalo da uradi bilo je da baci staru paletu, da kupi nove boje, i da slika kao impresionista. Posle prvog dana Vincent je bio iznenađen i malo razdražen. Posle drugog dana bio je smeten. Posle smetenosti došla je ljutina, pa bes, pa strah. Na kraju nedelje potpuno je podivljao. Posle svih onih napornih meseci što je učio da radi bojom, on je još uvek bio početnik. Platna su mu bila tamna, nejasna i lepljiva. Lotrek, koji je sedeo pored Vincenta u Kormanovom ateljeu, posmatrao ga je kako slika i proklinje, ali se uzdržao da mu pruži bilo kakav savet.
To je bila teška nedelja za Vincenta, a još hiljadu puta gora za Tea. Teo je imao osetljivu dušu, blago ponašanje i živeo je otmenim životom. Bio je veliki probirač, u oblačenju, u nameštaju, kod kuće, i na poslu. U njemu je bilo samo malo Vincentove vitalnosti i snage.
Ali stan u Ulici Laval bio je stan dovoljno prostran za Tea i njegov nežan nameštaj Luj Filp. Već posle nedelju dana Vincent je od njega napravio starinarnicu. Šetao je po salonu gore-dole, sklanjao nameštaj sebi s puta,bacao platna, četke i prazne tube svuda po podu, pretrpao sofe i stolove svojim prljavim odelom, razbijao tanjire, prskao bojom, poremetio potpuno sve Teove životne navike.
- Vincente, Vincente, ne budi takav divljak! - vikao je Teo.
Vincent je koračao po malom stanu, grizao prste i nešto mrmljao za sebe. On se teško baci na lomnu stolicu.
- Nema smisla - mrmljao je. - Počeo sam suviše kasno. Isuviše sam star da se promenim. Bože, Teo, kako sam samo pokušavao! Počeo sam da radim dvadeset skica ove nedelje. Ali ja sam stekao svoju tehniku, i ne mogu da počnem sve ispočetka. Kažem ti da sam izgubljen! Ne mogu da se vratim u Holandiju i da nastavim da slikam ovce sada, kada sam sve ovo video. A došao sam suviše kasno da bih iskoristio pravi zamah svoga slikarstva! Bože, šta da radim?
On skoči, otvori vrata da udahne malo svežeg vazduha, zalupi ih, otvori prozor, zagleda se za trenutak u restoran Bataj, zalupi prozor tako jako da ga zamalo nije slomio, ode u kuhinju da nešto popije, prosu pola vode na pod, i vrati se natrag u salon, dok su mu kapi vode curile niz bradu.
- No, pa šta veliš, Teo? Moram li da se predam? Jesam li propao? Tako izgleda, zar ne?
- Vincente, ponašaš se kao dete. Smiri se malo i saslušaj me. Ne, ne, nemoj se šetati! Ne mogu tako da razgovaram s tobom. I, za ima božje, izuj te teške čizme ako već imaš nameru da ritneš tu stolicu svakiput kad prođeš pored nje!
- Ali, Teo, dozvolio sam da me izdržavaš šest godina. A šta si za to dobio? Mnogobrojne mrke slike, jednog beznadežno propalog čoveka, koga ćeš vući na svojim leđima.
- Slušaj, stari moj, kad si hteo da slikaš seljake, jesi li uhvatio u čemu je majstorija za nedelju dana? Ili ti je trebalo pet godina?
- Da, ali onda sam tek počinjao.
- Danas tek počinješ da radiš bojama! I verovatno će ti biti potrebno pet godina.
- Zar tu nema kraja, Teo? Zar moram da idem u školu celog života? Imam trideset i tri godine, kad ću, za ime božje, dostići zrelost?
- Ovo je tvoje poslednje zaposlenje, Vincente. Video sam sve što je naslikano u Evropi. Oni ljudi u mom mezaninu su nešto najnovije. Kad jednom staviš svetlije boje na svoju paletu...
- Teo, zar zaista misliš da mogu? Ne misliš da sam propao?
- Pre bih rekao da si magarac. To je najveća revolucija u istoriji umetnosti, a ti bi hteo da je savladaš za nedelju dana. Hajdemo u šetnju do Bite da malo rashladimo glavu. Ako ostanem još neki minut s tobom u ovoj sobi, verovatno ću eksplodirati.
Sutradan je Vincent skicirao kod Kormana sve do večeri, a zatim je svratio po Tea kod Gupila. Spustio se rani aprilski sumrak, i dugi niz šestospratnih kamenih kuća kupao se u koralnom sjaju umirućih boja. Ceo Pariz pio je svoj večernji aperitiv. Kafanske terase u Ulici Monmartr bile su prepune ljudi koji su ćaskali sa prijateljima. Iz kafana je dopirala nežna muzika, da bi osvežila Parižane posle napornog dana. Gasne svetiljke su bile upaljene, kelneri su postavljali stolove u restoranima, trgovački pomoćnici spuštali su gvozdene roletne i unosili robu iz korpi koje su stajale na trotoaru.
Teo i Vincent su lagano šetali. Prešli su Trg Šatoden, gde su se ukrštale kočije koje su dolazile sa šest raznih strana, prošli su Notr Dam de Loret, i skrenuli uzbrdo u Ulicu Laval.
- Da popijemo po jedan aperitiv, Vincente?
- Hajde. Sednimo na takvo mesto odakle možemo da posmatramo ljude.
- Otići ćemo u Bataj, u Ulicu dez Abes.Verovatno će neki od mojih prijatelja navratiti tamo.
Restoran Bataj su uglavnom posećivali slikari. Pred kafanom je stajalo samo petšest stolova, ali su dve velike sobe unutra bile udobne i velike. Gospođa Bataj je uvek uvodila slikare u jednu sobu, a građane u drugu, na prvi pogled umela je da oceni kojoj klasi čovek pripada.
- Gargon! - pozvao je Teo. - Donesite mi kimel eko.
- Šta meni predlažeš, Teo?
- Probaj koantro. Moraćeš neko vreme da vršiš oglede dok ne nađeš stalno piće.
Kelner stavi na tanjir pred njih poručena pića sa cenom naznačenom crnim slovima. Teo zapali cigaru. Vincent svoju lulu. Kraj njih su prolazile pralje u crnim pregačama, noseći korpe izglačanog rublja ispod ruke, prođe i jedan radnik, mlatarajući jednom nezamotanom haringom koju je držao za rep. Bilo je tu slikara u košuljama, sa mokrim platnima zavezanim za nogare, poslovnih ljudi u crnim polucilindrima i sivim kariranim kaputima,domaćica u platnenim papučama, koje su nosile boce vina ili meso zamotano u hartiju, lepih žena tankog struka, sa dugim suknjama koje su se vukle za njima, i malim šeširima sa perjem, nakrivljenim na glavi.
- Ovo je divna parada, Teo, zar ne?
- Da, Pariz se u stvari probudi tek kad je vreme za aperitiv.
- Pokušao sam da pronađem... šta to čini Pariz tako divnim?
- Iskreno da ti kažem, ne znam. To je večna tajna. Ima neke veze sa francuskim karakterom, čini mi se. Tu postoji sloboda i trpeljivost, neko olako shvatanje života koje... Halo, evo jednog mog prijatelja sa kojim hoću da te upoznam. Dobro veče, Pole, kako si?
- Vrlo dobro, hvala, Teo.
- Da ti predstavim svoga brata, Vincenta Van Goga? Vincente, ovoje Pol Gogen. Sedite, Pole, i poručite svoj neizbežni apsint.
Gogen uze čašicu, liznu vrhom jezika apsint, a onda ga promućka u ustima. Zatim se okrete Vincentu.
- Kako vam se sviđa Pariz,gospodine Van Gog?
- Veoma mi se sviđa.
- Tiens! C'est curieux*. Ali mnogim ljudima se ne sviđa. Ja lično smatram ga jednom ogromnom kantom za đubre. A đubre je civilizacija.
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ne marim mnogo ovaj koantro, Teo. Možeš li da mi predložiš nešto drugo?
- Probajte apsint, gospodine Van Gog - upade Gogen. - To je jedino piće dostojno jednog slikara.
- Šta kažeš ti na to, Teo?
- Zašto mene pitaš? Poruči ako želiš. Gargon! Jedan apsint za gospodina. Danas izgledaš zadovoljan sobom, Pole. Šta se dogodilo? Jesi li prodao neku sliku?
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ništa tako gnusno, Teo. Ali desilo mi se jutros nešto divno.
Teo namignu Vincetnu. - Pričaj nam, Pole. Gargon! Još jedan apsint za gospodina Gogena.
Gogen liznu vrhom jezika apsint, promućka ga u ustima,pa reče: - Znate li onu aleju, Impas Frenije, koja izlazi na Ulicu de Frono? E pa,-jutros u pet sati čuo sam kako Majka Furel, stolareva žena, viče: „Upomoć! Moj muž se obesio!" Izvukao sam se iz postelje, navukao pantalone (pristojnost pre svega),ščepao nož i presekao konopac. Čovek je bio mrtav, ali još topao, još vruć. Hteo sam da ga odnesem u postelju. „Stoj!" povika Majka Furel, „moramo čekati policiju!" Desno od moje kuće nalazi se jedan povrtnjak. „Imate li dinju?" upitao sam baštovana. „Naravno, gospodine, imam jednu sasvim zrelu". Za doručak sam pojeo dinju i ne misleći na čoveka koji se obesio. Kao što vidite, život je lep. Pored otrova ima i protivotrova. Bio sam pozvan na ručak, te sam zato obukao belu košulju, očekujući da ću uzbuditi društvo. Ispričao sam im celu priču. Smešeći se, sasvim bezbrižno, oni su me zamolili za komad konopca kojim se čovek obesio.
Vincent pogleda bolje Pola Gogena. Imao je krupnu, crnu glavu kao pravi varvarin. Snažan nos presecao mu je lice od levog oka do desnog ugla usta. Oči su mu bile ogromne, bademastog oblika, izbuljene, pune neke divlje tuge. Šiljate kosti štrčale su ispod očiju na dugim obrazima i širokoj bradi.Bio je to pravi gorostas, neizmerne brutalne vitalnosti.
Teo se blago osmehnu.
- Pole, čini mi se da suviše uživaš u svom sadizmu da bi bilo sasvim prirodno. Moram sada da idem, pozvan sam na večeru. Vincente, hoćeš li i ti sa mnom?
- Neka ostane sa mnom, Teo - reče Gogen. - Voleo bih da se upoznam sa tvojim bratom.
- Dobro, Ali ne napajaj ga suviše apsintom. Nije navikao na njega. Gargon, combien*!
* (franc.) Kelner, koliko plaćam?
- Ovaj vaš brat je divan, Vincente - reče Gogen polazeći. - Još uvek se plaši da izloži mlade ljude, ali mislim da ga u tome sprečava Valadon.
- On ima Monea, Sisleja, Pisaroa i Manea na balkonu!
- To je tačno, ali gde je Sera? A Gogen? A Sezan i Tuluz-Lotrek? Ostali već stare i njihovo vreme prolazi.
- Oh, znači, vi poznajete Tuluz-Lotreka?
- Anrija? Pa naravno! Ko njega ne zna? On je đavolski dobar slikar, ali je lud. On misli da će se, ako spava sa pet hiljada žena, osvetiti za to što nije ceo čovek. Svakog jutra on se budi sa kompleksom manje vrednosti zato što nema noge, svake noći uguši taj kompleks u piću i ženskom telu. Ali on se opet vraća sutra ujutru. Da nije lud, on bi bio jedan od naših najboljih slikara. Ovde treba da skrenemo. Moj atelje je na četvrtom spratu. Pazite na taj stepenik. Daska je slomljena.
Gogen pođe napred i upali lampu. Bila je to bedna sobica na mansardi, sa nogarima, nesigurnim krevetom, stolom i stolicom. U jednom udubljenju blizu vrata Vincent spazi nakoliko prostačkih, nepristojnih fotografija.
- Po ovim slikama ne bih rekao da imate neko visoko mišljenje o ljubavi.
- Gde ćete da sednete, na krevet ili na stolicu? Eno nekog duvana za lulu na stolu. Dakle, ja volim žene ako su debele i pokvarene.Njihova inteligencija mi smeta. Uvek sam želeo da imam debelu ljubavnicu i nikad je nisam našao. Kao za pakost, uvek su trudne. Jeste li čitali jednu kratku priču koju je prošlog meseca objavio neki mladić po imenu Mopasan? On je Zolin štićenik. Jedan čovek koji voli debele žene naredi da mu se pripremi kod kuće božična večera za dvoje, a onda krene po gradu da traži društvo. Naiđe na neku ženu koja mu potpuno odgovara, ali kada su stigli do pečenja, ona mu rodi jednog krupnog dečka!
- Samo, sve to ima tako malo veze sa ljubavlju, Gogene.
Gogen se izvali na krevet, podmetnu snažnu ruku pod glavu, i poče da duva oblake dima ka neobojenoj tavanici.
- Ne mislim time da kažem da nisam osetljiv na lepotu, Vincente, već prosto da moja čula neće da čuju za nju. Kao što vidite, ja ne poznajem ljubav. Reči „Volim te" slomile bi mi sve zube. Ali ipak ne mogu da se potužim. Kao Hristos, i ja kažem: „Telo je telo, a duh je duh". Zahvaljujući tome, malom sumom novca zadovoljavam svoje telo, a duh mi je ostavljen na miru.
- Vi ste svakako našli vrlo prosto rešenje!
- Ne, nije tako prosto naći ženu sa kojom ćete leći. Ako žena uživa, ja uživam dvaput više. Ali više volim prazne spoljne pokrete pri kojima mi se osećanja ne uzbuđuju. Ja čuvam osećanja za svoje slike.
- U poslednje vreme i ja sam došao do tog zaključka. Ne, hvala, mislim da ne bih mogao da podnesem više apsinta. Ništa, ništa, samo vi izvolite. Moj brat Teo ima visoko mišljenje o vašem radu. Mogu li da vidim neke vaše studije?
Gogen skoči.
- Ne možete. Moje studije su sasvim privatne, kao i moja pisma. Ali,pokazaću vam svoje slike. Nećete moći mnogo da vidite pri ovoj svetlosti. Pa, ako baš navaljujete.
Gogen kleče, izvuče gomilu slika ispod kreveta, i prisloni ih jednu za drugom na bocu apsinta na stolu. Vincent je bio spreman da vidi nešto neobično, ali su Gogenova dela izazvala kod njega samo zaprepašćenje. Video je samo konfuznu masu slika natopljenih suncem, drveće koje ni botaničar ne bi mogao da pozna, životinje o kojima Kivije nije nikada ni sanjao, ljude koje je samo Gogen mogao da stvori, more koje je moglo da bude i vulkansaka lava, nebo u kome nikakav bog ne bi mogao da stanuje. Tu je bilo čudnih koščatih urođenika, sa tajanstvenom beskrajnošću u svojim naivnim, primitivnim očima. Fantastične slike izrađene u svetloružičastoj i ljubičastoj i plamenocrvenoj boji, čisto ukrasne slike na kojima su se divlja flora i fauna razvijale pod vrelim i sjajnim suncem.
- Vi ste isti kao Lotrek - promrmlja Vincent. - Vi mrzite iz dubine duše.
Gogen se nasmeja. - Šta mislite o mojim slikama, Vincente?
- Istinu da vam kažem, ne znam. Dajte mi vremena da razmislim o njima. Dozvolite mi da dođem ponovo i da vidim vaš rad.
- Dođite kad god hoćete.Danas živi u Parizu samo jedan mlad čovek čije su slike isto tako dobre kao moje, to je Žorž Sera. I on je primitivac. Sve ostale budale u Parizu su civilizovane.
- Žorž Sera? - upita Vincent. - Čini mi se da nisam čuo za njega.
- Ne, niste ni mogli da čujete. Nema nijednog trgovca u gradu koji bi izložio njegove slike. A ipak je on veliki umetnik.
- Voleo bih da se upoznam s njim, Gogene.
- Odvešću vas docnije tamo. Kako bi bilo da večeramo zajedno i da odemo do Brijana. Imate li novaca? Ja imam dva franka. Bolje da ponesemo ovu bocu sa sobom. Vi idite prvi. Ja ću držati lampu dok ne siđete, da ne biste slomili vrat.

5

Bilo je skoro dva ujutru kad su stigli do Seraove kuće.
- Zar se ne bojite da ćemo ga probuditi? - upita Vincent.
- Bože sačuvaj! On radi celu noć. I gotovo ceo dan. Ne verujem da ikada spava. Evo kuće. Pripada Žoržovoj majci. Jedanput mi je rekla: „Moj dečak, Žorž, želi da slika. Dobro, neka slika. Imam dovoljno novaca za nas dvoje. Samo neka bude srećan!" On je primeran sin. Ne pije, ne puši, ne psuje, ne izlazi noću, i ne troši novac ni na šta drugo osim na materijal. Ima samo jedan porok - slikanje. Čuo sam da ima ljubavnicu i sina koji žive u blizini, ali ih on nikada ne pominje.
- Izgleda da je mrak u kući - reče Vincent. - Kako ćemo ući a da ne probudimo celu porodicu?
- Žorž je na tavanu. Verovatno ćemo videti svetlost sa druge strane. Bacićemo mu kamičak u prozor. Čekajte, bolje je da ja bacim. Ako ne pogodite tačno, udarićete u prozor na trećem spratu i probudićete njegovu majku.
Žorž Sera siđe da im otvori vrata, on stavi prst na usta i povede ih uz stepenice.
Zatvori tavanska vrata za njima.
- Žorže, reče Gogen - da te upoznam sa Vincentom Van Gogom, Teovim bratom. On slika kao Holanđanin, ali je inače đavolski dobar čovek.
Seraov tavan bio je ogroman, išao je gotovo celom dužinom kuće. Na zidovima su visila ogromna nedovršena platna, a ispred njih su bile postavljene skele. Visok četvrtasti sto bio je smešten ispod gasne svetiljke, na stolu je ležalo jedno platno.
- Milo mi je što sam se upoznao s vama, gospodine Van Gog. Molim vas, izvinite me za nekoliko trenutaka! Moram da popunim još komadić slike pre nego što se osuši boja.
On se pope na jednu stolicu i naže se nad sliku. Svetiljka je bacala nepomičnu žutu svetlost. Dvadesetak malih sudova bilo je poređano na stolu. Sera zamoči vrh najmanje slikarske četke koju je Vincent ikada video u jedan od sudova i poče da stavlja male tačkice boje na platno, sa matematičkom tačnošću. Radio je spokojno i bez uzbuđenja. Pokreti su mu bili ravnodušni i isprekidani, kao da radi neki mehanizam. Tačka tačka tačka tačka. Držao je četku pravo u ruci, jedva dotičući sud sa bojom, zatim - tačka tačka tačka tačka na platno, stotine i stotine sićušnih tačaka. Vincent ga je posmatrao, zapanjen. Na kraju se Sera okrete na svojoj stolici.
- Eto, - reče on - ispunio sam ovaj komadić.
- Da li bi hteo da pokažeš to Vincentu, Žorže? - upita Gogen. – Tamo odakle on dolazi slikaju samo krave i ovce. On nije znao ni da postoji moderna umetnost do pre nedelju dana.
- Sedite na ovu stolicu, gospodine Van Gog.
Vincent se pope na visoku stolicu i pogleda platno razastrto pred njim. Tako nešto on nije video još nikada, ni u umetnosti ni u životu.
Slika je prikazivala Ostrvo Grande Jatte. Arhitektonski građena ljudska bića, sastavljena od bezbrojnih malih tačaka, štrčala su kao tornjevi u nekoj gotskoj katedrali. Trava, reka, čamci, drveće, sve je bila nejasna i apstraktna masa od tačkaste svetlosti. Platno je bilo naslikano najsvetlijim bojama sa palete, svetlijim od onih kojima su se usuđivali da slikaju Mane, Dega pa čak i Gogen. Slika je predstavljala povlačenje u oblast gotovo apstraktne harmonije. Ako je i bila živa, to nije bio život prirode. Vazduh je bio pun svetlucavih zrakova, ali nigde nije mogao da se oseti ni najmanji dašak. To je bila mrtva priroda jednog drhtavog života iz koga je kretanje zauvek iščezlo.
Gogen je stajao pored Vincenta i smejao se izrazu njegovog lica.
- U redu, Vincente, Zoržove slike zaprepaste svakoga ko ih prvi put pogleda. Dosta je bilo! Šta mislite o njima?
Vincent se okrete Serau, kao da želi da se izvini.
- Oprostićete mi, gospodine, ali toliko mi se čudnih stvari dogodilo za ovo nekoliko dana da ne mogu da se snađem. Ja sam se izgrađivao u holandskoj tradiciji. Nisam imao pojma o težnjama impresionista. A sada sam odjednom uvideo da je sve ono u šta sam verovao odbačeno.
- Razumem - reče mirno Sera. - Moj metod je napravio pravu revoluciju u slikarskoj umetnosti, i zato ne mogu od vas ni očekivati da sve razumete na prvi pogled. Vidite, gospodine, do danas je slikanje bilo stvar ličnog iskustva. Moj je cilj da stvorim od njega apstraktnu nauku. Moramo naučiti da suzbijamo osećanja i postignemo matematičku preciznost duha. Svako ljudsko osećanje može, i mora biti svedeno na apstraktan proračun boje, linije i tona. Vidite li ove male sudove na stolu?
- Da, primetio sam ih.
- Svaki od tih sudova, gospodine Van Gog, sadrži jedno specifično ljudsko osećanje. Sa mojom formulom ona mogu da se proizvode u fabrikama i da se prodaju u apotekama. Nema više slučajnog mešanja boja na paleti. Taj metod pripada prošlosti. Odsada će slikar otići u apoteku i prosto pogledati etikete na sudovima sa bojama. Ovo je vek nauke, a ja ću od slikarstva napraviti nauku. Osobenost mora iščeznuti, i slikarstvo mora postati precizno, kao arhitektura. Razumete li me, gospodine?
- Ne, - odgovori Vincent - bojim se da vas ne razumem.
Gogen gurnu Vincenta.
- Slušaj, Žorže, zašto to stalno nazivaš svojim metodom? Pisaro ga je pronašao pre nego što si se ti rodio.
- To je laž.
Sera pocrvene. On skoči sa stolice, priđe brzo prozoru, kucnu nekoliko puta nervozno prstima u njega, a onda dojuri natrag.
- Ko kaže da je to Pisaro pronašao pre mene? Kažem vam da je to moj metod. Ja sam se prvi toga setio. Pisaro je naučio poentilizam od mene. Ja sam pregledao istoriju umetnosti od italijanskih primitivaca, i kažem vam, niko se pre mene nije toga setio. Kako se usuđujete...?
On se divlje ugrize za usnu, priđe jednoj od svojih skela, i okrete leđa Vincentu i Gogenu.
Vincent je bio strašno iznenađen tom promenom. Čovek koji je malopre bio nagnut nad platnom na stolu imao je crte lica kao isklesane, savršene i hladne. Oči su mu bile bezosećajne, a ponašanje bezlično kao u naučnika u nekoj laboratoriji. Glas mu je bio hladan, skoro pedagoški.Isti onaj veo apstrakcije kojim je pokrivao svoje slike zastirao je i njegove oči. A ovaj čovek u dnu tavana grizao je punu, crvenu donju usnu, koja je štrčala iz guste brade, i ljutito čupavio kovrdžastu kosu, koja je pre toga bila tako uredna.
- Dobro, dobro, Žorže - reče Gogen, namignuvši Vincentu. - Svi znaju da je to tvoj metod. Bez tebe ne bi bilo poentilizma.
Raznežen, Sera se vrati stolu. Ljutinamu je polako nestajala iz očiju.
- Gospodine Sera, - reče Vincent - kako možemo napraviti od slikarstva apstraktnu nauku kad je ono što je u njemu najvažnije osobeni izraz pojedinca?
- Gledajte! Pokazaću vam.
Sera dohvati kutiju olovaka sa stola i čučnu na go drveni pod. Gasna svetiljka iznad njih bacala je nejasnu svetlost. Noć je bila potpuno mirna. Vincent kleče pored njega s jedne strane, a Gogen s druge- Sera je još uvek bio uzbuđen, i govorio je živo.
- Po mom mišljenju, - reče on - svi efekti u slikarstvu mogu da se svedu na formule. Recimo, hoću da naslikam cirkusku scenu. Evo jahača na neosedlanom konju, evo trenera, evo galerije i gledalaca. Hoću da prikazem raspoloženje. Šta su tri elementa slikarstva? Linija, ton i boja. Dobro, da bih prikazao raspoloženje povući ću sve linije horizontalno, evo ovako. Slikaću uglavnom svetlim bojama, evo ovako, i dominiraće topli tonovi, tako. Evo! Zar ovo ne predstavlja apstrakciju raspoloženja?
- Pa, - odgovori Vincent - možda predstavlja apstrakciju raspoloženja, ali ne i samo raspoloženje.
Sera diže pogled na njega iz svog klečećeg stava. Lice mu je bilo u senci. Vincent primeti kako je to lep čovek.
- Ja i ne tražim samo raspoloženje. Tražim suštinu raspoloženja. Poznajete li Platona, prijatelju?
- Poznajem.
- Dobro, ono što slikari moraju naučiti da prikažu nije sama stvar, nego njena suština. Kad slikar slika konja, to ne mora biti neki naročiti konj koga možete da prepoznate na ulici. Kamerom mogu da se prave fotografije, mi moramo biti iznad toga. Ono što mi moramo da uhvatimo kad slikamo konja, gospodine Van Gog, to je Platnovo konjstvo, večni duh konja. A kad slikamo čoveka, ne treba to da bude vratar sa bradavicom na vrh nosa, već čovečnost, duh i suština svih ljudi. Razumete li me, prijatelju?
- Razumem, - reče Vincent - ali se ne slažem.
- Složićemo se kasnije.
Sera se diže, skide svoj slikarski mantil i izbrisa sliku cirkusa koju je naslikao na podu.
- A sada da pređemo na nešto mirnije - nastavi on. - Slikam jedan prizor sa Ostrva Grande Jatte. Sve moje linije su horizontalne, evo ovako. Tonovi su podjednako i topli i hladni, evo ovako, boje su podjednako i tamne i svetle, evo. Vidite?
- Nastavi, Žorže, - reče Gogen - ali ne postavljaj glupa pitanja.
- Sada prelazimo na žalost. Sve linije padaju nadole, kao ova.Dominiraju hladni tonovi, evo ovako, i tamne boje dominiraju, evo ovako. Eto! To je suština žalosti! Svako dete bi to moglo da naslika. Matematičke formule za podelu prostora na platnu biće ispisane u jednoj knjižici. Već sam ih izradio. Slikar treba samo da pročita knjigu, da ode u apoteku, da kupi određene sudove sa bojom, i da se pridržava pravila.On će onda biti naučnik i odličan slikar. Može da radi pri sunčevoj svetlosti i svetlosti gasne lampe, može da bude monah ili slobodnjak, sedam godina star ili sedamdeset - sve će njegove slike dostići isto arhitektonsko bezlično savršenstvo.
Vincent zatrepta. Gogen se nasmeja.
- On misli da si ti lud, Žorže.
Sera obrisa i poslednji trag crteža svojim kaputićem, a onda ga baci u jedan mračan ugao.
- Mislite li zaista to, Van Gog? - upita on.
- Ne, ne, - pobuni se Vincent - mene su toliko puta nazivali budalom da mi se ne sviđa zvuk te reči. Ali moram priznati jedno: vaše ideje su vrlo čudne!
- On ipak misli da si lud, Žorže - reče Gogen.
Neko snažno zalupa na vrata.
- Mon Dieu ! - zagrme Gogen - opet smo probudili tvoju majku! Rekla mi je da će me gađati četkom za kosu ako ne prestanem da dolazim noću.
Uto uđe Seraova majka. Bila je obučena u debelu kućnu haljinu, a na glavi je imala noćnu kapicu.
- Žorže, obećao si mi da više nećeš raditi noću. Oh, to ste vi, Pole? Zašto ne plaćate kiriju? Onda biste imali gde da spavate noću.
- Kad biste me samo primili k sebi, Majko Sera, ne bih morao uopšte da plaćam kiriju.
- Ne, hvala, jedan umetnik u porodici je sasvim dovoljan. Evo, donela sam vam kafu i zemičke. Ako morate da radite, treba i da jedete. Čini mi se da ću morati da siđem dole i da donesem vašu bocu apsinta, Pole?
- Niste je valjda celu popili, Majko Sera?
- Pole, sećate li se šta sam vam ono rekla o četki za kosu?
Vincent izađe iz senke.
- Majko, - reče Sera - ovo je moj novi prijatelj, Vincent Van Gog.
Majka Sera ga uze za ruku.
- Svaki prijatelj moga sina je dobrodošao ovamo, pa makar to bilo u četiri sata ujutru. Šta želite da popijete, gospodine?
- Ako se ne ljutite, želeo bih čašu Gogenovog apsinta.
- To nećete! - uzviknu Gogen. - Majka Sera mi je odredila sledovanje. Samo jednu bocu mesečno. Uzmite nešto drugo. Vaša varvarska nepca ionako ne znaju za razliku između apsinta i chartreuse jaune.
Tri čoveka i Majka Sera sedeli su i ćaskali uz kafu i zemičke sve dok se žuti zraci jutarnjeg sunca nisu promolili kroz mali severni prozor.
- Mogla bih baš i da se obučem - reče Majka Sera. - Dođite jednog dana da večerate sa Žoržem i sa mnom, gospodine Van Gog. Biće nam vrlo milo da vas vidimo.
Na vratima Sera reče Vincentu: - Bojim se da vam nisam dovoljno objasnio svoj metod. Dođite kad god zaželite, radićemo zajedno. Kad budete razumeli moj metod, videćete da slikarstvo više nikada ne može da bude ono staro. E pa, moram da se vratim svojim slikama. Imam da popunim još jedan mali komad pre nego što odem na spavanje. Molim vas, pozdravite brata.
Vincent i Gogen siđoše kroz puste kamene kanjone i uspeše se na brežuljak Monmartra. Pariz se još ne beše probudio. Zelene šalone bile su čvrsto zatvorene, roletne su bile spuštene na radnjama, a mala seljačka kola vraćala su se kući pošto su ostavile svoje povrće, voće i cveće na pijaci.
- Hajdemo na vrh Bite da posmatramo kako sunce budi Pariz – reče Gogen.
- Vrlo rado.
Kad su stigli na Bulevar Kliši, ušli su u Ulicu Lepik, koja zaokreće kod Mulen de la Galet, i s mukom su se popeli na brežuljak Monmartra. Kuće su postajale sve ređe i ređe, počeli su da se pojavljuju cvetni travnjaci i drveće. Ulica Lepik se naglo završavala. Dva čoveka pođoše jednom stazom koja je vijugala kroz grmlje.
- Kažite mi iskreno, Gogene, - reče Vincent - šta vi mislite o Serau?
- O Žoržu? Pomislio sam da ćete me to pitati. On zna o bojama više nego iko drugi posle Delakroa. On ima svoje intelektualne teorije o umetnosti. To ne valja. Slikari ne treba da misle na ono što rade. Ostavimo teoriju kritičarima. Žorž će dati svoj važan prilog teoriji boja, i verovatno će njegova gotska arhitektura ubrzati reakciju u umetnosti. Ali on je lud, potpuno lud, kao što ste i sami videli.
Put je bio strm, ali kad su stigli do vrha, ceo je Pariz ležao razastrt pred njima kao jezero crnih krovova i gustih crkvenih tornjeva koji su se izdizali iz noćne magle. Sena je presecala grad nadvoje kao vijugava svetla traka. Kuće su se spuštale niz brežuljak Monmartra do doline Sene, a onda se ponovo pele uz Monparnas. Sunce granu i obasja Vensensku šumu, koja je ležala u njegovom podnožju. Na drugom kraju grada, zelenilo Bulonjske šume bilo je još tamno i sanjivo. Tri istaknute tačke grada, Opera u sredini, Notr Dam na istoku i Trijumfalna kapija na zapadu, dizale su se u vazduh kao brežuljci šarenog kamena.

6

Tišina sa spustila na mali stan u Ulici Laval. Teo je blagodario bogu za taj trenutak mira. Ali mir ne potraja dugo. Umesto da polako i pažljivo suzbija svoj zastareli način slikanja, Vincent je počeo da imitira svoje prijatelje. U svojoj divljoj želji da postane impresionista zaboravio je sve što je bio naučio o slikanju. Njegove slike su izgledale kao gnusne kopije Seraa, Tuluz-Lotreka i Gogena. Mislio je da savršeno napreduje.
- Slušaj, stari moj, - reče Teo jedne noći - kako se ti zoveš?
- Vincent Van Gog.
- Jesi li siguran da se ne zoveš Žorž Sera ili Pol Gogen?
- Na šta ciljaš, dođavola?
- Da li zbilja misliš da ćeš postati Žorž Sera? Shvataš li da je od stvorenja sveta postojao samo jedan Lotrek? I samo jedan Gogen... hvala bogu! Glupo je od tebe što pokušavaš da ih imitiraš.
- Ja ih ne imitiram. Ja učim od njih.
- Ti imitiraš. Pokaži mi bilo koju od svojih novih slika, i ja ću ti reći s kim si proveo prethodno veče.
- Ali ja stalno napredujem, Teo. Pogledaj koliko su svetlije ove slike.
- Svakog dana radiš sve gore. Na svakoj slici si sve manje Vincent Van Gog. Tu nema budućnosti za tebe, stari moj. Bilo bi ti potrebno mnogo godina napornog rada. Zar si takav slabić da moraš da imitiraš druge? Zar ne možeš samo da asimiliraš ono što ti oni pružaju?
- Teo, kažem ti da su ove slike dobre!
- A ja ti kažem da su strašne!
Bitka je počela.
Svake noći kad bi se vratio iz galerije, iscrpen i napetih nerava, Teo bi zatekao Vincenta kako ga čeka nestrpljivo da mu pokaže neku novu sliku. Divlje bi skočio na Tea pre nego što bi stigao da skine šešir i kaput.
- Evo! Sada mi samo kaži da ova nije dobra! Kaži da ne napredujem! Pogledaj ovaj sunčani efekat! Pogledaj...
Teo je imao da bira između dve stvari: da slaže pa da provede prijatno veče sa pitomim bratom, ili da kaže istinu i da bude divljački proganjan po celoj kući do zore. Teo je bio užasno umoran. Nije mogao dozvoliti sebi da kaže istinu. Ali ju je rekao.
- Kad si poslednji put bio kod Diran-Rijela? - upita on umorno.
- Kakve to veze ima?
- Odgovori mi na pitanje.
- Pa, - odgovori Vincent posramljeno - juče pošle podne.
- Znaš li, Vincente, da u Parizu ima pet hiljada slikara koji pokušavaju da imitiraju Eduarda Manea? A mnogi od njih čine to bolje od tebe.
Bojište je bilo suviše malo da bi ijedan mogao da se spase.
Vincent pokuša jednu novu podvalu. On nabaca sve impresioniste na jednu novu sliku.
- Divno - promrmlja Teo te noći. - Ovu sliku ćemo nazavti„Rekapitulacija". Sve ćemo obeležiti na platnu. Ovo drvo je pravi Gogen. Ova devojka u uglu je nesumnjivo Tuluz-Lotrek. Rekao bih, da je tvoje sunce koje obasjava reku Sislej, boja - Mone, lišće - Pisaro, vazduh - Sera, a središnja figura - Mane.
Vincent se grčevito borio. Radio je po ceo dan, a uveče, kada bi Teo došao kući, izgrdio bi ga kao malo dete. Teo je morao da spava u dnevnoj sobi, tako da Vincent nije tamo mogao da slika noću. Njegove svađe sa Teom su ga isuviše uzbudile i iscrple da bi mogao da zaspi. Provodio je duge časove držeći pridike bratu. Teo se borio s njim sve dok ne bi zaspao od iscrpenosti,dok je svetlost još gorela, a Vincent uzbuđeno mahao rukama. Tea je tešila jedino pomisao na to da će se uskoro preseliti u Ulicu Lepik, gde će imati svoju spavaću sobu i dobar jak katanac na vratima.
Kada se Vincent umorio svađajući se oko svojih slika, počeo je da ispunjava Teove noći burnim diskusijama o umetnosti, o trgovini umetničkim stvarima, i o bednom položaju umetnika.
- Teo, ne mogu to da razumem - žalio se on. - Eto, ti si direktor jedne od najvažnijih umetničkih galerija u Parizu, a nećeš da izložiš čak ni sliku svoga rođenog brata.
- Valadon mi ne dozvoljava.
- Jesi li pokušao?
- Hijadu puta.
- U redu, recimo da moje slike nisu dovoljno dobre. A šta je sa Seraom? A Gogenom? A Lotrekom?
- Svaki put kad mi donesu novu sliku, ja molim Valadona da mi dozvoli da je obesim u mezaninu.
- Jesi li ti gospodar u galeriji, ili neko drugi?
- Nažalost, ja tamo samo radim.
- Onda treba da napustiš to mesto. To je poniženje, obično poniženje. Teo, ja to ne bih mogao da trpim. Ja bih otišao.
- Razgovaraćemo o tome za doručkom, Vincente. Mnogo sam radio danas i hoću da spavam.
- Neću da čekam do doručka.Hoću o tome da razgovaram, baš sada. Teo, od kakve je koristi to što izlažeš Manea i Degaa? Oni su već priznati. Oni počinju da prodaju svoje slike. Sada moraš da se boriš za mlađe ljude.
- Daj mi vremena! Možda za tri godine...
- Ne! Ne možemo čekati tri godine. Moramo odmah raditi. Oh Teo, zašto ne napustiš tu službu i ne otvoriš svoju sopstvenu galeriju? Pomisli samo, nema više Valadona, nema Bugeroa, nema Henera!
- Za to je potreban novac, Vincente. Ja nisam ništa uštedeo.
- Nabavićemo nekako novac.
- Trgovina slikama se sporo razvija danas.
- Ne mari. Radićemo danju i noću dok ne stanemo na noge.
- A šta ćemo u međuvremenu? Moramo da jedemo.
- Da li mi prebacuješ što sam ne zarađujem?
- Zaboga, Vincente, idi da spavaš. Mrtav sam umoran.
- Neću da spavam. Hoću da znam istinu. Je li to jedini razlog što nećeš da napustiš Gupila? Zato što moraš mene da izdržavaš? Hajde, reci mi istinu. Ja sam mlinski kamen zavezan oko tvog vrata. Ja te vučem nadole. Zbog mene moraš da zadržiš tu službu. Da nije mene, ti bi bio slobodan.
- Da sam samo malo veći, ili malo jači, dobro bih te izmlatio. Ali pošto nisam, najmiću Gogena da to učini. Moje je mesto kod Gupila, Vincente, sada i večito. Tvoj posao je slikanje, sada i večito. Polovina moje zarade kod Gupila pripada tebi, pola tvoga slikarstva pripada meni. A sada se diži sa moje postelje i pusti me da spavam, ili ću zvati žandarme.
Sutradan uveče Teo pruži Vincentu jednu kovertu i reče: - Ako večeras ništa ne radiš, mogli bismo da odemo u ovo društvo.
- Gde je to?
- Kod Anrija Rusoa. Pogledaj pozivnicu.
Na pozivnici su bile napisane dve strofe neke jednostavne pesmice i rukom naslikano cveće.
- Ko je to? - upita Vincent.
- Ja ga zovem le Douanier*. Bio je carinski činovnik u provinciji do svoje četrdesete godine. Slikao je samo nedeljom, isto kao i Gogen. Došao je u Pariz pre nekoliko godina i smestio se u radničkom naselju oko Bastilje. U svom životu nije imao nijedan dan vaspitanja ili obrazovanja, a ipak slika, piše pesme, komponuje muziku, daje časove violine radničkoj deci, svira klavir, i daje časove crtanja nekolicini starih ljudi.
* (franc.) carinik
- Šta slika?
- Fantastične životinje, uglavnom koje proviruju iz fantastičnih džungli. A od džungle je video samo Botaničku baštu u Bulonjskoj Šumi. On je seljak i po prirodi primitivac, iako mu se Pol Gogen podsmeva.
- Šta ti misliš o njegovom radu, Teo?
- Pa, ne znam. Svi ga nazivaju glupakom i ludakom.
- Da li je on to?
- On je kao neko dete, primitivno dete. Večeras ćemo otići k njemu i imaćeš prilike da ga sam oceniš. On je sve svoje slike obesio po zidovima.
- Sigurno ima novaca kad može da poziva društvo.
- On je danas verovatno najsiromašniji slikar u Parizu. Morao je čak da iznajmi violinu da bi mogao davati časove, jer ne može da je kupi. Ali on zove društvo s izvesnim planom. I sam ćeš videti.
Kuća u kojoj je živeo Ruso bila je nastanjena radničkim porodicama. Ruso je imao jednu sobu na četvrtom spratu. Ulica je bila puna dece koja su vrištala, smrad iz kuhinje, koji se pomešao sa zadahom mokrog rublja i nužnika u hodniku bio je tako jak da je prosto gušio.
Anri Ruso se pojavi na Teovo kucanje. Bio je mali, debeli čovek, po građi sličan Vincentu. Prsti su mu bili kratki i debeli, glava gotovo četvrtasta. Imao je zatubast nos i bradu, i krupne, nevine oči.
- Činite mi čast svojim dolaskom, gospodine Van Gog - reče on mekim, prijatnim glasom.
Teo predstavi Vincenta. Ruso ih ponudi da sednu. Soba je bila puna živih boja, što joj je davalo veseo izgled. Ruso je namestio svoje seljačke zavese od crvene i bele karirane tkanine. Zidovi su bili prekriveni slikama divljih životinja, džungli i neverovatnih pejzaža.
Četiri dečaka stajala su kraj starog olupanog klavira, u uglu, držeći nervozno u rukama violine. Na polici iznad kamina stajali su domaći kolačići koje je Ruso ispekao i posuo kimom. Nekoliko klupa i stolica bilo je razbacano po sobi.
- Vi ste prvi stigli, gospodine Van Gog - reče Ruso. - Kritičar Gijom Pil čini mi čast što će dovesti neko društvo.
Na ulici se začu neka buka: dečji glasovi i kloparanje kolskih točkova po kaldrmi. Ruso širom otvori vrata. Prijatni ženski glasovi dopirali su iz hodnika.
- Samo napred! Samo napred! - grmeo je neki glas. - Jednom rukom držite se za ogradu, drugom za nos!
Glasan smeh proprati tu dosetku. Ruso, koji ju je jasno čuo, okrete se Vincentu i nasmeja se. Vincent pomisli kako nikada nije video ni u jednog čoveka tako čiste, nevine oči, tako lišene svake zlobe i nezadovoljstva.
Društvo od desetak ljudi grunu u sobu. Muškarci su bili obučeni u večernja odela, žene u raskošne haljine, lepe cipele, i duge bele rukavice. One uneše u sobu miris skupocenog parfema, finog pudera, svile i stare čipke.
- E pa, Anri! - povika Gijom Pil dubokim, dostojanstvenim glasom. - Vidite da smo došli. Ali ne možemo dugo da ostanemo. Idemo na bal kod princeze de Brolji. U međuvremenu morate zabavljati moje goste.
- Oh, želela bih da se upoznam s njim! - uskliknu jedna vitka, smeđokosa devojka u večernjoj haljini duboko izrezanoj na grudima. - Pomislite, to je veliki slikar o kome govori ceo Pariz. Hoćete li da mi poljubite ruku, gospodine Ruso?
- Pazi, Blanš - reče neko. - Znaš... ti slikari...
Ruso se osmehnu i poljubi joj ruku. Vincent se povuče u jedan ugao. Pil i Teo su neko vreme ćaskali. Ostali su šetali kroz sobu, dvoje po dvoje, razgovarajući o raznim slikama uz glasan smeh, pokazujući prstom Rusoove zavese, njegove ornamente, prevrnuvši svaki ugao sobe da bi našli nešto čemu će se smejati.
- Ako želite da sednete, gospođe i gospođo, - reče Ruso - moj orkestar će vam odsvirati jednu moju novu kompoziciju. Posvetio sam je gospodinu Pilu. Zove se Chanson Raval.
- Hajde, hajde! - povika Pil. - Ruso će nas zabavljati. Žani! Blanš! Žak! Sedite. To će biti divno.
Četiri dečaka drhteći stadoše pred jedini pult za note i počeše da štimuju svoje violine. Ruso sede za klavir i zatvori oči. Posle jednog trenutka reče:
- Spremni! - i poče da svira. Kompozicija je bila jednostavna pastorala. Vincent pokuša da sluša, ali je kikotanje prigušivalo muziku. Na kraju svi glasno zapljeskaše. Blanš priđe klaviru, stavi ruku Rusou na rame i reče: - Bilo je divno, gospodine Ruso, divno. Nikada nisam bila tako duboko dirnuta.
- Vi mi laskate, gospođo.
Blanš smejući se povika:
- Gijome, čujete li ovo? On misli da mu laskam.
- Sad ću vam odsvirati još jednu kompoziciju.
- Pevajte nam uz nju jednu svoju pesmu, Anri. Vi imate toliko pesama. Ruso se osmehnu detinjasto.
- Dobro, gospodine Pil, pevaću vam uz to jednu pesmu, ako baš želite.
On ode do stola, uze jednu hrpu pesama, prelista ih i izabra jednu. Zatim sede za klavir i poče da svira. Vincentu se svidela njegova muzika. Dva-tri stiha, koliko je mogao da uhvati od pesme, takođe su bili lepi. Ali obe stvari izvođene zajedno ostavljale su vrlo komičan utisak. Gomila je urlala od smeha. Teo udari Pila po ramenu:
- Oh, Gijome, vi ste pravo pseto. I to podmuklo pseto!
Kad je završio sviranje, Ruso izađe u kuhinju i vrati se sa mnogo debelih, prostih šolja s kafom, i posluži svoje goste. Oni su skidali kim sa kolača i bacali jedan drugom u kafu. Vincent je pušio lulu u uglu.
- Hajde, Anri, pokažite nam svoje poslednje slike. Zato smo došli. Moramo da ih vidimo ovde, u vašem ateljeu, pre nego što ih odnesu u Luvr.
- Imam nekoliko divnih novih slika - reče Ruso. - Skinuću ih sa zida da ih vidite.
Društvo se skupi oko stola, takmičeći se u što neobičnijim komplimentima.
- Ovo je božanstveno, prosto božanstveno - zadihano reče Blanš. - Moram je uzeti za budoar. Ne mogu da živim više nijedan dan bez nje. Cher Maitre*, koliko staje ovo besmrtno remek-delo?
* (franc.) Dragi majstore
- Dvadeset pet franaka.
- Dvadeset pet franaka! Zamislite, dvadeset pet franaka zajedno veliko umetničko delo! Hoćete li da mi ga posvetite?
- To će biti za mene čast.
- Obećao sam Fransoazi da ću joj doneti jednu sliku - reče Pil. - Anri, nađite jednu za moju verenicu. Ali to mora da bude najbolja stvar koju ste ikada naslikali.
- Znam jednu koja je baš za vas, gospodine Pil.
On skide jednu sliku neke tajanstvene životinje koja je virila iz jedne džungle, kao u bajci. Svi zaurlaše na Pila.
- Šta je to? - To je lav.
- Nije, nego tigar.
- Kazaću vam, to je moja pralja. Poznala sam je.
- Ova je malo veća, gospodine - reče Ruso blago. - Stajaće trideset franaka.
- I vredi toliko, Anri, vredi. Jednog dana moji će praunuci prodati tu savršenu sliku za trideset hiljada franaka!
- I ja hoću jednu! - povika još nekolicina. - Moram jednu da odnesem svojim prijateljima. Ovo je najbolja izložba ove godine.
- Hajdemo! - povika Pil. - Zadocnićemo na bal. I ponesite svoje slike. Napravićemo džumbus kod princeze de Brolji s ovim slikama. Doviđenja, Anri. Divno smo se zabavljali. Pozovite nas opet uskoro.
- Zbogom, cher Maitre - reče Blanš, lepršajući svojom namirisanom maramicom ispred njegovog nosa. - Nikada vas neću zaboraviti. Živećete u mom sećanju zauvek.
- Ostavite ga na miru, Blanš! - povika jedan od muškaraca. – Siromah čovek neće moći noćas da spava.
I oni bučno siđoše niz stepenice, dobacujući jedan drugom šale, ostavljajući za sobom oblak skupocenog parfema koji se mešao sa zadahom kuće.
Teo i Vincent pođoše ka vratima. Ruso je stajao pored stola gledajući gomilu novca.
- Imaš li nešto protiv da ideš sam kući, Teo? - upita Vincent mirno. - Želeo bih da ostanem i da se bolje upoznam s Anrijem.
Teo izađe. Ruso i ne primeti da je Vincent zatvorio vrata i naslonio se na njih, već nastavi da broji novac koji je ležao na stolu.
- Osamdeset franaka, devedeset, sto, sto pet.
On diže pogled i vide da ga Vincent posmatra. Oči mu opet postadoše prostodušne i detinjaste. On odgurnu novac ustranu. Stajao je tu, smešeći se glupo.
- Skinite tu masku, Ruso - reče Vincent. - I ja sam seljak i slikar.
Ruso se odmače od stola, priđe Vincentu i uhvati ga srdačno za ruku.
- Vaš brat mi je pokazao vaše slike holandskih seljaka. Dobre su. Bolje su od Mileovih. Gledao sam ih, mnogo, mnogo puta. Divim vam se, gospodine.
- A ja sam gledao vaše slike, Ruso, dok su ovi... pravili budale od sebe. I ja se vama divim.
- Hvala. Hoćete li da sednete? Napunite lulu mojim duvanom. Ima ovde sto pet franaka, gospodine. Moći ću da kupim duvan, hranu i platno da na njemu slikam.
Oni sedoše jedan prekoputa drugog i počeše da puše u prijatnoj tišini, razmišljajući.
- Mislim da znate da vas nazivaju ludakom, Ruso?
- Da, znam. A čuo sam da su u Hagu i vas smatrali ludim.
- Tako je.
- Pustite ih neka misle šta hoće. Jednog dana će moje slike visiti u Luksemburgu.
- A moje, reče Vincent - visiće u Luvru.
Oni pročitaše jedan drugom u očima šta su mislili i prsnuše u srdačan smeh.
- U pravu su Anri - reče Vincent. - Mi smo ludi.
- Da popijemo nešto u to ime? - upita Ruso.

7

Gogen zakuca na vrata njihovog stana iduće srede, pred samu večeru.
- Vaš brat me je zamolio da vas odvedem večeras u kafanu Batinjol. On će morati da radi dugo u galeriji. Ovo su zanimljive slike. Smem li da pogledam?
- Naravno. Neke sam naslikao u Brabantu, a neke u Hagu.
Gogen je piljio dugo vremena u slike. Nekoliko puta je podigao ruku, otvorio usta, i hteo da progovori. Ali kao da nije umeo da izrazi svoje misli.
- Oprostite mi što pitam, Vincente, - reče najzad - ali da niste vi slučajno padavičar?
Vincent je baš oblačio kožni kaput koji je, na Teov užas, našao u jednoj starinarnici i hteo da nosi po svaku cenu. On se okrete i pogleda Gogena.
- Da li sam šta? - upita on.
- Padavičar. Jedan od onih ljudi što dobijaju nervne napade?
- Ne, koliko je meni poznato, Gogene. Zašto pitate?
- Pa... ove vaše slike... izgleda kao da će poleteti s platna. Kad gledam vaše radove... a to mi se ne događa prvi put... počinjem da osećam neko nervozno uzbuđenje, koje ne mogu da objasnim.Osećam da ću, ako slika ne eksplodira, sigurno ja eksplodirati. Znate li gde me vaše slike najviše uzbuđuju?
- Ne. Gde?
- U crevima. Sva moja utroba počinje da drhti. Postajem tako razdražen i uzbuđen da se jedva mogu savladati.
- Možda bih mogao da ih prodam kao sredstvo za čišćenje. Na primer, čovek obesi sliku u nužnik i posmatra je svakog dana u određeni sat.
- Ozbiljno, Vincente, ja mislim da ne bih mogao da živim sa vašim slikama. Poludeo bih za nedelju dana.
- Hoćemo li da pođemo?
Oni izađoše Ulicom Monmartr na Bulevar Kliši.
- Jeste li večerali? - upita Gogen.
- Ne. A vi?
- Nisam. Da svratimo do Bataja?
- To je dobra ideja. Imate li novaca?
- Ni santima. A vi?
- Ja sam „švorc", kao i obično. Čekao sam Tea da me povede na večeru.
- Hm! Onda verovatno nećemo jesti.
- Hajdemo gore da vidimo šta ima za jelo, u svakom slučaju.
Oni pođoše uzbrdo Ulicom Lepik, zatim skrenuše desno u Ulicu dez Abes. Gospođa Bataj beše zakucala jelovnik naškraban mastilom na jedno drvo ispred kafane.
- Hmmmm, - reče Vincent - teletina sa graškom. Moje omiljeno jelo.
- Mrzim teletinu - reče Gogen. - Srećan sam što ne moramo da jedemo.
- Quelle blague*!
* (franc.) Ne pričaj gluposti!
Tumarali su ulicom i stigli do jednog malog trougaonog parka u podnožju Bite.
- Hej, - reče Gogen - eno Pola Sezana gde spava na klupi. Ne shvatam zašto taj idiot upotrebljava svoje cipele umesto jastuka. Hajde da ga probudimo.
On izvuče kaiš iz pantalona, presavi ga napola, i ošinu zaspalog čoveka preko nogu u čarapama. Sezan skoči s klupe, jauknuvši od bola.
- Gogene, ti prokleti sadisto! Je li ti to smatraš za šalu? Jednog dana razbiću ti lobanju.
- Tako ti i treba, kad ostavljaš otkrivene noge. Zašto si stavio te svoje prljave provansalske čizme pod glavu? Čini mi se da je to gore nego da nemaš nikakvog jastuka.
Sezan protrlja noge, jednu za drugom, pa onda obuče čizme gunđajući.
- Ne upotrebljavam ih umesto jastuka. Mećem ih pod glavu da mi ih neko ne ukrade dok spavam.
Gogen se okrete Vincentu. - Po tome kako govori, čovek bi pomislio da crkava od gladi. Njegov otac ima banku i pola Eks-an-Provansa. Pole, ovo je Vincent Van Gog. Teov brat.
Sezan i Vincent se rukovaše.
- Šteta što te nismo sreli pre jednog sata, Sezane - reče Gogen. – Mogao bi s nama da večeraš. Bataj je imala najbolju teletinu s graškom koju sam ikada okusio.
- Je li zbilja bilo dobro? - upita Sezan.
- Dobro! Bilo je izvrsno! Zar ne, Vincente?
- Naravno.
- Onda ću i ja otići da večeram. Hajdete sa mnom da mi pravite društvo, hoćete li?
- Ne znam da li bih mogao da pojedem još jednu porciju. Da li biste vi mogli, Vincente?
- Bogami, ne verujem. Ali ako gospodin Sezan baš navaljuje...
- Budi dobar mladić, Gogene. Ti znaš da ne volim da jedem sam. Uzmi nešto drugo ako ti je bilo dosta teletine.
- Dobro, da ti učinim. Hajdemo, Vincente.
Oni se vratiše nazad u Ulicu dez Abes, u kafanu Bataj.
- Dobro veče, gospodo - reče kelner. - Jeste li izabrali?
- Jesmo - odgovori Gogen. - Donesite nam tri plats du jour*.
* (franc.) glavno jelo, specijalitet
- Bien. A kakvo vino?
- Ti izaberi vino, Sezane. Ti se u te stvari bolje razumeš od mene.
- Da vidimo. Ima Sent-Estef, Bordo, Sotern, Bon...
- Jesi li ikada probao Pomar? - prekide ga Gogen bezazleno. - Mislim da je to najbolje vino koje ovde imaju.
- Donesite nam bocu Pomara - reče Sezan kelneru.
Gogen začas proguta teletinu i zeleni grašak, a onda se okrete Sezanu, koji beše pojeo tek polovinu večere.
- Uzgred budi rečeno, Pole, - primeti on - čuo sam da se Zolino „Delo" prodaje na hiljade.
Sezan mu dobaci mračan, ljutit pogled i odgurnu večeru s izrazom odvratnosti. Zatim se okrete Vincentu.
- Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- „Delo" je rđava knjiga, - reče Sezan - i lažna. Osim toga, to je najgore izdajstvo koje je ikada izvršeno u ime prijateljstva. Knjiga govori o jednom slikaru, gospodine Van Gog. O meni! Emil Zola je moj najstariji prijatelj. Zajedno smo odrasli u Eksu. Išli smo u školu zajedno. Došao sam u Pariz samo zato što je on bio ovde. Bili smo bliži nego rođena braća, Emil i ja. Dok smo bili mladi, planirali smo kako ćemo, rame uz rame, postati veliki umetnici. A sada mi je to učinio.
- Šta vam je učinio? - upita Vincent.
- Ismejao me je. Podsmevao mi se. Izvrgao me ruglu pred celim Parizom. Dan za danom pričao sam mu o svojim teorijama svetlosti,o tome kako se može predstaviti materija ispod spoljne površine, pričao sam mu o svojim idejama revolucionarnog slikarstva. Slušao me je, bodrio, i ispitivao. A za sve vreme skupljao je materijal za svoju knjigu, da pokaže kakva sam ja budala.
Sezan iskapi do dna svoju čašu vina, okrete se Vincentu i nastavi, dok su mu sitne oči sijale od strašne mržnje.
- Zola je spojio nas trojicu u toj knjizi, gospodine Van Gog: mene,Bazila, i jednog siromašnog, bednog dečaka koji je čistio Maneov atelje. Taj dečak je imao ambicije da postane umetnik, ali se najzad iz očajanja obesio. Zola mene prikazuje kao zanesenjaka, kao jednog od onih izgubljenih siromaha koji misle da revolucionišu umetnost, ali koji ne slikaju na uobičajen način prosto zato što nemaju dovoljno talenta. On je pustio da se ja obesim o skelu pred svojim remek-delom zato što na kraju shvatam da je ono što sam pogrešno smatrao za genijalnost u stvari samo ludačko mazanje. Nasuprot meni postavio je drugog umetnika iz Eksa, jednog sentimentalnog vajara koji proizvodi najobičnije akademsko đubre, i od njega načinio velikog umetnika.
- To je vrlo zabavno - reče Gogen - kada se čovek seti da je Zola bio prvi koji je podržavao Maneovu revoluciju slikarstva.Emil je učinio za impresionizam više nego bilo koji drugi živi čovek.
- Da, on je obožavao Manea, zato što je Eduard zbacio akademike. Ali kad sam ja pokušao da prevaziđem impresioniste, nazvao me je ludakom i idiotom. Što se tiče Emila, on je prosečno inteligentan čovek i odvratan prijatelj. Odavno sam prestao da odlazim u njegovu kuću. On živi kao neki prokleti buržuj. Skupi tepisi po podu, vaze na kaminu, posluga, pisaći sto ukrašen rezbarijama na kome piše svoje remekdela. Fuj! On je veći malograđanin nego što se Mane ikada usudio da bude. U duši su obojica bili buržuji, zato su se tako dobro i slagali. A samo zato što sam iz istog grada odakle je i on, i što me je poznavao još dok sam bio dete, Emil misli da ja ne mogu da radim nekakav važan posao.
- Čuo sam da je on pre nekoliko godina napisao neku brošuru o tvojim slikama u Salonu odbijenih. Šta se s njom dogodilo?
- Emil ju je pocepao, Gogene, baš pre nego što je trebalo da ode na štampanje.
- Ali zašto? - upita Vincent.
- Bojao se da će kritika pomisliti da se ona zauzima za mene samo zato što sam njegov stari prijatelj. Da je štampao tu brošuru, ja bih sada bio poznat. Umesto toga, on je otštampao „Delo". I to sve iz prijateljstva. Moje slike u Salonu odbijenih ismejalo je devedeset odsto ljudi koji su ih videli. Diran-Rijel izlaže Degaa, Monea, i mog prijatelja Gijomena, ali su odbili da meni daju metar prostora. Čak i vaš brat, gospodine Van Gog, boji se da me izloži u svom mezaninu. Jedini trgovac u Parizu koji se usuđuje da stavi moje slike u izlog jeste Čiča Tangi, a on, siromah, ne bi umeo da proda ni koricu hleba gladnom milionaru.
- Ima li još malo Pomara u toj boci, Sezane? - upita Gogen. - Hvala. Ono što se meni ne sviđa kod Zole jeste to što njegove pralje govore kao prave pralje, ali kad ih napusti, on zaboravi da promeni stil.
- E pa, dosta mi je Pariza. Vraćam se u Eks da tamo provedem ostatak života. Tamo še iz doline diže jedan brežuljak sa koga se vidi cela pokrajina. U Provansi sija jasno sunce. A boje! Kakve boje! Znam jedan komadić zemljišta, blizu samog vrha brežuljka, koji je za prodaju. Pokriven je borovom šumom. Tamo ću sagraditi atelje i zasaditi jabučar. I ogradiću kuću visokom kamenom ogradom. Pomešaću razbijene boce sa cementom i staviti na vrh ograde, da se odbranim od sveta. I nikada neću napustiti Provansu, nikada, nikada!
- Pustinjak, a? - promrmlja Gogen u svoju čašu Pomara.
- Pustinjak iz Eksa. Tako lepa titula! Bolje bi bilo da krenemo u kafanu Batinjol. Do sada su se već svi tamo skupili.

8

Gotovo svi su bili tamo. Lotrek je imao pred sobom gomilu tanjirića toliko visoku da mu je dopirala skoro do brade. Žorž Sera je mirno ćaskao sa Anketenom, mršavim, visokim slikarem koji je pokušavao da kombinuje metod impresionista sa načinom slikanja japanskih reprodukcija. Anri Ruso je vadio kolačiće iz džepa i umakao ih u belu kafu, dok je Teo vodio živu diskusiju sa dvojicom od najmodernijih pariških kritičara.
Batinjol je ranije bio predgrađe na ulazu u Bulevar Kliši, i ruje Eduard Mane skupljao oko sebe srodne duše Pariza. Pre Maneove smrti učenici Batinjolske škole imali su običaj da se sastaju dvaput nedeljno u kafani. Legro, Fanten-Latur, Kurbe, Renoar, svi su se ta sastajali i izlagali svoje teorije o umetnosti, sada su školu preuzeli mlađi ljudi.
Sezan spazi Emila Zolu. On je prišao jednom stolu u dnu kafane, poručio kafu, i sedeo izdvojen od gomile. Gogen predstavi Vincenta Zoli i onda se sruši na stolicu pored Tuluz-Lotreka. Zola i Vincent ostadoše sami za stolom.
- Video sam da ste ušli sa Polom Gogenom, gospodine Van Gog. Bez sumnje je nešto govorio o meni?
- Jeste.
- Šta to?
- Bojim se da ga je vaša knjiga duboko uvredila.
Zola uzdahnu i odgurnu sto malo dalje od kožom tapecirane klupe da bi imao više mesta za svoj ogromni stomak.
- Jeste li ikada čuli za Švajningerov način lečenja? - upita on. - Kažu da, ako čovek ništa ne pije uz jelo, može da oslabi petnaestak kila za tri mešeca.
- Nisam čuo za to.
- Bilo mi je vrlo teško da napišem onu knjigu o Polu Sezanu, ali svaka reč u njoj je istinita. Vi ste slikar. Da li biste falsifikovali portret svog prijatelja samo zato što bi ga istina učinila nesrećnim? Naravno da ne biste. Pol je divan mladić. Godinama mi je bio najmiliji prijatelj. Ali njegova dela su mi prosto-naprosto smešna. Vi znate da smo mi svi u kući tolerantni, gospodine, pa ipak, kad mi dođu prijatelji, moram da zaključam Polove slike u orman da ih ne bi ismejali.
- Ali valjda njegove slike nisu baš tako rđave!
- Još su gore, dragi moj Van Gog, još gore. Niste videli nijednu? Zato i ne verujete. On crta kao dete od pet godina. Dajem vam reč, ja mislim da je on sasvim poludeo.
- Gogen ga poštuje.
- Boli me srce - nastavi Zola - kad gledam kako Sezan traći svoj život na tu fantastičnu modu. Trebalo bi da se vrati u Eks i da preuzme očevo mesto u banci. Na taj način bi nešto postigao u životu. A ovako... jednog dana će se obesiti... kao što sam prorekao u „Delu". Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- Tako? I šta mislite o tome?
- Mislim da je to najbolja knjiga posle Balzaka."
- Da, to je moje remek-delo. Izlazilo je kao podlistak u „Žil Blažu" prošle godine. Dobio sam za njega dosta novaca. A do sada je prodato šezdeset hiljada primeraka. Moj prihod nikada nije bio tako veliki. Dozidaću jedno novo krilo uz moju kuću u Medanu. Knjiga je već izazvala četiri štrajka i pobune u rudarskim oblastima Francuske. „Žerminal" će izazvati gigantsku revoluciju, a kad je izazove - zbogom, kapitalizmu! Šta vi slikate, gospodine... Kako ono reče Gogen da se zovete?
- Vincent Van Gog. Teo Van Gog je moj brat.
Zola ostavi olovku kojom je nešto šarao po ploči stola, i zagleda se u Vincenta.- To je čudno - reč on.
- Šta je čudno?
- Vaše ime. Negde sam ga već čuo.
- Možda ga je Teo pomenuo pred vama.
- Pomenuo ga je, ali nije to. Čekajte! To je bilo... to je bilo... „Žerminal"! Jeste li ikada bili u nekoj rudarskoj oblasti?
- Da. Živeo sam u belgiskoj Borinahi dve godine.
- Borinahi! Mali Vasme! Markas!
Zoline krupne oči iskočiše iz okruglog, bradatog lica.
- Znači, vi ste onaj drugi dolazak Isusa Hrista!
Vincent pocrvene. - Na šta mislite?
- Proveo sam pet nedelja u Borinahi sakupljajući materijal za „Žerminal". Rudari su mi pričali o Hristu-čoveku koji je radio među njima kao propovednik.
- Govorite tiše, molim vas!
Zola prekrsti ruke preko svog debelog stomaka i isturi ga napred.
- Nemojte se stideti, Vincente - reče on. - Ono što ste pokušali da učinite bilo je vrlo značajno. Samo ste izabrali pogrešno sredstvo. Religija nikada neće nikuda dovesti ljude. Samo ljudi niska duha prihvatiće nesreću na ovom svetu za obećanja blaženstva na onome.
- To sam uvideo suviše dockan.
- Proveli ste dve godine u Borinahi, Vincente. Poklanjali ste svoju hranu,novac, odelo. Smrtno ste se umarali. A šta ste za to dobili? Ništa. Nazvali su vas ludakom, i izbacili iz crkve. Kad ste otišli, prilike nisu bile ništa bolje nego kad ste došli.
- Bile su još gore.
- Ali moje sredstvo će pomoći. Pisana reč će izazvati revoluciju. Svaki pismeni rudar u Belgiji i Francuskoj pročitao je moju knjigu. Nema nijedne kafane, nijedne bedne kolibe u celoj pokrajini koja nema bar jedan raskupusan primerak „Žerminala". Onima koji nisu pismeni čitaju drugi po nekoliko puta. Izbila su već četiri štrajka. A izbiće ih još. Cela zemlja se diže. „Žerminal" će stvoriti novo društvo, tamo gde vaša religija ne bi uspela. A šta ja dobijam za naknadu?
- Šta?
- Franke. Hiljade i hiljade franaka. Hoćete li da popijete nešto sa mnom?
Diskusija za Lotrekovim stolom postajala je sve življa. Svi su gledali u tom pravcu.
- Kako napreduje Ma methode, Sera? - upita Lotrek, pućkajući zglobovima prstiju.
Sera se napravi kao da ne primećuje podsmeh. Njegove savršeno lepe crte i miran izraz, kao u maske, nisu delovali kao ljudsko lice, nego kao oličenje muške lepote.
- Izašla je jedna nova knjiga nekog Amerikanca Ogdena Ruda, o prelamanju svetlosti. Mislim da je to korak napred u odnosu na Helmholca i Sevrala, ali ipak ne podstiče onako kao Supervilovo delo. Bilo bi korisno da je svi pročitate.
- Ne čitam knjige o slikarstvu - reče Lotrek. - To ostavljam laicima.
Sera otkopča svoj crno-beli karirani kaput i popravi veliku plavu kravatu sa belim tačkicama.
- I vi ste laik, - reč on - dokle god samo nagađate koje ćete boje upotrebiti.
- Ja ne nagađam. Ja osetim nagonski.
- Nauka je metod, Žorže - umeša se Gogen. - Mi smo postali učeni baveći se problemom boja tokom mnogih godina ispunjenih napornim radom i pokušajima.
- To nije istina, prijatelju moj. Naše vreme teži za objektivnom produkcijom. Dani inspiracije, pokušaja i grešaka bespovratno su prošli.
- Ne mogu da čitam te knjige - reče Ruso. - Od njih me zaboli glava. Posle toga moram da slikam ceo dan da bi me prošla glavobolja.
Svi se nasmejaše. Anketen se okrete Zoli i reče: - Da li ste videli onaj napad na „Žerminal" u večernjim novinama?
- Ne. Šta kažu?
- Kritika vas naziva najnemoralnijim piscem devetnaestog veka.
- To je stara priča. Zar ne mogu da nađu ništa drugo protiv mene?
- Imaju pravo, Zola - reče Lotrek. - Ja mislim da su vaše knjige bludne i bestidne.
- Vi biste svakako morali da poznate bestidnost kad je vidite!
- Sad ste dobili svoje, Lotrek!
- Gargon! - pozva Zola. - Svima po jedno piće.
- Sada smo propali - šapnu Sezan Anketenu. - Kad Emil počne da plaća piće, to znači da ćemo morati da slušamo njegovo predavanje čitav sat.
Kelner donese svima piće. Slikari zapališe lule i primakoše se bliže jedan drugom, obrazujući prisan krug. Gasne svetiljke osvetljavale su sobu svetlim spiralama. Razgovor za okolnim stolovima dopirao je do njih kao jednolično brujanje.
- Ljudi nazivaju moje knjige bestidnim - reče Zola - iz istog razloga iz koga pripisuju bestidnost vašim slikama, Anri. Publika ne može da shvati da u umetnosti nema mesta moralnom ocenjivanju. Umetnost je nemoralna,isto kao i život. Za mene ne postoje bestidne knjige ili slike, postoje samo slabo zamišljena i slabo urađena dela. Tuluz-Lotrekova bludnica je moralna zato što on prikazuje lepotu koja je sakrivena iza njenog spoljašnjeg izgleda, Bugeroova nevina seljančica nemoralna je zato što je toliko sentimentalizovana i toliko sladunjava da se čoveku povraća čim je pogleda.
- Tako je - potvrdi Teo.
Vincent vide da slikari poštuju Zolu, ne zato što je slavan - oni su prezirali obične znake uspeha - nego što se služi jednim sredstvom koje je njima izgledalo tajanstveno i teško. Pažljivo su slušali njegove reči.
- Običan ljudski mozak služi se pojmovima dvojine, svetlost i senka,slatko i kiselo, dobro i zlo. Takva dvojina ne postoji u prirodi. U svetu nema ni dobrog ni zlog, već samo postojanje i delovanje.Kad opisujemo neku radnju, mi opisujemo život, ako tu radnju nazovemo nekim imenom – na primer pokvarenost ili bestidnost - onda zalazimo u oblast subjektivnih predrasuda.
- Ali, Emile, - reče Teo - šta bi narodne mase činile bez moralnih predrasuda?
- Moral je kao Vera - nastavi Tuluz-Lotrek, - uspavljujuće sredstvo, da ljudi zatvore oči i da ne vide svu bedu svog života.
- Vaša amoralnost nije ništa drugo već anarhizam, Zola - reče Sera - i to nihilistički anarhizam. Drugi su to pokušali, ali nije uspevalo.
- Naravno da moramo imati ustaljene pravilnike - složi se Zola. – Opšti napredak zahteva žrtve od pojedinaca. Ja ne zameram moralu, nego samo sramežljivosti koja pljuje na „Olimpiju" i želi da smrvi Mopasana. Kažem vam, moral je danas u Francuskoj potpuno ograničen na erotičnu zonu. Ostavite ljude da spavaju s kim žele, ja ne poznajem neki viši moral od toga.
- To me podseća na jednu večeru koju sam priredio pre nekoliko godina - reče Gogen. - Jedan od ljudi koje sam pozvao reče: „Znate, prijatelju moj, ne mogu da dovodim svoju ženu na te večere kad je vaša ljubavnica prisutna". „Dobro", odgovorih, „večeras ću je poslati nekud napolje". Kad je večera bila završena i kad su svi otišli kući, naša poštovana gospođa, koja je celo veče zevala, prestade da zeva i reče mužu: „Pre nego što legnemo zajedno, hajde da malo pričamo- bezobrazne priče". A muž joj reče: „Večeras ćemo samo pričati. Prejeo sam se".
- To vam sve kazuje! - povika Zola, smejući se glasno.
- Ostavimo etiku za trenutak po strani i vratimo se nemoralnosti u umetnosti - reče Vincent. - Niko nikada nije nazvao moje slike bestidnim, ali me stalno optužuju zbog jedne još veće nemoralnosti, zbog ružnoće.
- To ste dobro rekli, Vincente - reče Tuluz-Lotrek.
- Da, to je za javnost suština novog nemorala - složi se Gogen. - Jeste li videli kako nas je ovog meseca nazvao Mercure de France? Kult ružnoće!
- Istom kritikom sam i ja pogođen - reče Zola. - Jedna kneginja mi je rekla pre neki dan: „Moj dragi gospodine Zola, zašto jedan čovek sa tako izuzetnim talentom kao vi ide po svetu i prevrće kamenje samo da bi video kakve vrste prljavih insekata mile ispod njega?"
Lotrek izvadi jedne stare novine iz džepa.
- Slušajte šta je rekla kritika o mojim slikama na poslednjoj izložbi u Salonu nezavisnih. „Tuluz-Lotreku se može prigovoriti što uživa u tome da prikazuje trivijalnu veselost, prostačke zabave i 'niske tipove'. Izgleda da nema smisla za lepotu čovečjeg lica, za eleganciju oblika, i ljupkost pokreta. Istina je da on slika sa puno ljubavi bića ružno građena, zdepasta i odvratna u svojoj ružnoći, ali od kakve je vrednosti takva izopačenost?"
- Senke Franca Halsa - promrmlja Vincent.
- On je u pravu - reče Sera. - Ako niste izopačeni u svakom slučaju ste zavedeni. Umetnost treba da se bavi apstraktnim stvarima, kao što su boje, crtež, ton. Ne sme se upotrebiti za popravljanje društvenog stanja niti za traženje ružnog. Slikanje mora biti kao muzika, odvojeno od svakidašnjice.
- Viktor Igo je umro lane, - reče Zola - a s njim je umrla i cela jedna civilizacija. Civilizacija lepih gestova, romantičnosti, umetničkih laži i prepredenog izvrdavanja. U mojoj knjizi se zastupa nova civilizacija: nemoralna civilizacija dvadesetog veka. A isto tako i u vašim slikama. Bugero još uvek vuče svoju lešinu ulicama Pariza, ali on se razboleo onog dana kad je Eduard Mane izložio svoj „Doručak na travi", a umro je onog dana kad je Mane završio „Olimpiju". E, sad je i Mane otišao, a takođe i Domije, ali još imamo Degaa, Lotreka i Gogena, da nastave njihovo delo.
- Ubaci i ime Vincenta Van Goga u taj spisak - reče Tuluz-Lotrek.
- Stavi ga na čelo spiska - reče Ruso.
- Eto, Vincente, - reče Zola smejući se - proglašeni ste za pripadnika kulta ružnoće. Prihvatate li to naimenovanje?
- Avaj, - reče Vincent - bojim se da sam takav rođen.
- Hajde, onda, da formulišemo svoj manifest, gospodo - reče Zola. - Prvo, mi smatramo da je svaka istina lepa, ma kako njeno lice izgledalo nakazno. Prihvatamo sve što pruža priroda, bez ikakvog odbacivanja. Verujemo da ima više lepote u surovoj istini nego u lepoj laži, da ima više poetičnosti u prostim, običnim stvarima nego u svim pariškim salonima.Smatramo da je bol dobar, jer je to najdublje od svih ljudskih osećanja. Smatramo da je seks lep, čak i kad je oličen u bludnici ili podvodaču. Mi pretpostavljamo karakter ružnoći, bol lepoti, a surovu, golu stvarnost svetu blagu Francuske. Mi prihvatamo život u potpunosti, ne donoseći nikakve moralne sudove. Smatramo da je prostitutka isto tako dobra kao i grofica, vratarka isto tako dobra kao i general, seljak isto tako dobar kao i ministar, jer svi oni spadaju u okvir prirode i utkani su u potku života.
- Podignimo čaše, gospodo! - uskliknu Tuluz-Lotrek. - Pijmo u čast amoralnosti i kulta ružnoće. Neka on ulepša i obnovi svet!
- Gluposti! - reč Sezan.
- I još jednom „Gluposti"! - reče Žorž Sera.

9

Početkom juna Teo i Vincent su se preselili u svoj novi stan u Ulici Lepik, br. 54, na Monmartru. Kuća je bila sasvim blizu Ulice Laval, trebalo je samo da se popnu Ulicom Monmartr do Bulevara Kliši, pa da onda zaokrenu Ulicom Lepik, pored Mulen de la Galet, u sasvim seoski deo Bite.
Njihov stan bio je na trećem spratu. Sastojao se od tri sobe, ostave i kuhinje. Dnevna soba bila je udobna, sa Teovim lepim nameštajem stila Luj Filip i velikom peći, koja ih je štitila od pariške hladnoće. Teo je imao dara da namesti kuću. Voleo je da sve bude kako treba.Njegova spavaća soba bila je pored dnevne sobe. Vincent je spavao u sobici, iza koje se nalazio njegov atelje - jedna soba obične veličine, sa jednim prozorom.
- Nećeš više morati da ideš u Kormanov atelje, Vincente - reče Teo. Oni su baš premeštali i raspoređivali nameštaj u dnevnoj sobi.
- Ne, hvala bogu. Pa ipak, trebalo bi da naslikam nekoliko ženskih aktova.
Teo namesti sofu uza zid prekoputa Vincentove sobice, i baci kritički pogled po odaji. - Već odavno nisi naslikao jedno potpuno platno u boji, zar ne? - upita on.
- Nisam.
- A zašto?
- Od kakve bi to koristi bilo? Dok ne uspem da nađem prave boje... gde hoćeš da ti stoji ova stolica, Teo? Ispod lampe ili kraj prozora? Ali sada, kada imam svoj sopstveni atelje...
Sutradan Vincent ustade u zoru, namesti nogare, pričvrsti komad platna na okvir, izvadi novu sjajnu paletu koju mu je Teo kupio, i omekša četke.Kad je bilo vreme da Teo ustane, on pristavi kafu i ode do pekare da kupi sveže kifle.
Teo je osećao Vincetovo nemirno raspoloženje za doručkom.
- E pa, Vincente, - reče on - išao si u školu tri meseca. Oh, ne mislim na Kormana. Mislim na školu Pariza! Video si najznačajnije slike koje su naslikane u Evropi za poslednjih trista godine. I sada si spreman da...
Vincent odgurnu upola pojedeni doručak i skoči. - Sada ću početi...
- Sedi. Završi doručak. Imaš dovoljno vremena. Nemaš ni za šta da se brineš. Kupiću ti boje i platna na rasprodaji, tako da ćeš uvek imati dosta pri ruci. Dobro bi bilo i da opraviš zube, hoću da budeš potpuno zdrav. Ali, za ime božje, radi polako i pažljivo!
Kad se Teo vratio kući te večeri, zatekao je Vincenta besnog. Šest godina radio je svoj posao, napredujući, pod najtežim uslovima, sada, kad su mu pružene sve olakšice, suočio se sa ponižavajućom nesposobnošću.
Tek oko deset sati Teo je uspeo da ga umiri. Kad su otišli na večeru,Vincentu se vratilo malo samopouzdanja. Teo je izgledao bled i iscrpen.
Nedelje koje su zatim došle bile su pravo mučenje za obojicu. Kad bi se Teo vratio iz galerije, našao bi Vincenta u jednom od stotinu raznih besova. Jak katanac na Teovim vratima uopšte nije pomogao. Vincent je sedeo na njegovoj postelji do ranih jutarnjih časova, prepirući se s njim. Kad bi Teo zaspao, Vincent bi ga prodrmao za ramena i probudio ga.
- Ne šetaj po sobi, nego sedi mirno bar jedan trenutak - molio ga je jedne noći Teo. -I prestani da piješ taj prokleti apsint. Tako Gogen nije usavršio svoje slikanje. I slušaj me sada, ti prokleti idiote, moraš čekati najmanje godinu dana pre nego što počneš da posmatraš svoje radove kritičkim okom. Kakve koristi imaš od toga što ćeš se razboleti? Slabiš i postaješ nervozan. Znaš i sam da ne možeš naslikati svoje najbolje slike u takvom stanju.
Došlo je pariško leto sa svojim vrućinama. Sunce je pržilo ulice. Ceo Pariz sedeo je pred svojim omiljenim kafanama do jedan-dva sata izjutra, pijuckajući hladna pića. Cveće u Bit Monmartru procvetalo je u hiljadu veselih boja. Sena je vijugala blistajući kroz grad, između drveća i svežih zelenih travnjaka.
Vincent je svakog jutra vezivao na leđa svoje nogare i polazio da traži mesto gde bi slikao. Nikada nije video tako vrelo, tako postojano sunce u Holandiji, niti tako duboke, elementarne boje. Skoro svake večeri stizao bi sa slikanja na vreme da sudeluje u vatrenim diskusijama u mezaninu Gupilove galerije.
Jednog dana Gogen je došao da mu pomogne pri mešanju nekih boja.
- Kod koga kupuješ te boje? - upita on.
- Teo ih kupuje na rasprodaji.
- Trebalo bi da pomažeš Čiča Tangija. Njegove su cene najniže u Parizu, i usto daje na veresiju čoveku kad nema novaca.
- Koje Čiča Tangi? Čuo sam već ranije da ga pominješ.
- Zar se još nisi upoznao s njim? Bože, ne smeš gubiti više ni trenutka.Ti i Čiča ste dva jedina iskrena komunista koja sam ja do sada sreo. Stavi tu svoju divnu kapu od zečjeg krzna. Idemo u Ulicu Klozel.
Dok su zaokretali niz Ulicu Lepik, Gogen mu ispriča istoriju Čiča Tangija. - Pre nego što je došao u Pariz bio je zidar. Mleo je neke boje u Eduardovoj kući, a docnije postao nastojnik negde u Biti. Njegova žena je pazila kuću, a Čiča je počeo da prodaje boje u tom delu grada. Upoznao se sa Pisaroom, Moneom, Sezanom, i pošto su ga oni zavoleli, svi smo počeli da kupujemo boje kod njega. U poslednjoj pobuni prišao je komunistima. Jednog dana, dok je sanjario čuvajući stražu, jedna banda iz Versaja napala je njegovo stražarsko mesto. Siromah čovek nije mogao da puca na ljudska bića. Bacio je pušku. Bio je osuđen da služi dve godine na galijama u Brestu, zbog izdajstva, ali smo ga mi izbavili. Uštedeo je nekoliko franaka i otvorio tu malu radnju u Ulici Klozel. Lotrek mu je fasadu obojio plavom bojom. On je bio prvi čovek koji je izložio Sezanovu sliku. Otada smo svi nosili tamo svoje radove. Ne zato što ih on prodaje. Bože sačuvaj! Vidite, Čiča je veliki ljubitelj umetnosti, ali pošto je siromašan on ne može da kupi slike. Zato ih izlaže u svojoj radnjici, gde može da sedi među njima po ceo dan.
- Misliš li da on ne bi prodao slike ni kad bi za njih dobio dobru cenu?
- Nikada. On uzima samo one slike koje voli,a kada se jedanput veže za neku od njih, ne može da je pusti iz radnje. Bio sam tamo jednog dana kad je ušao neki dobro obučeni čovek. Divio se jednoj Sezanovoj slici i upitao za cenu. Svaki trgovac u Parizu bio bi srećan da je proda za šezdeset franaka. Čiča Tangi je dugo vremena gledao sliku, i onda rekao: „Ah, ovu ovde! To je jedna izuzetno dobra Sezanova slika. Ne mogu da je dam ispod šest stotina franaka". Kad je čovek izleteo napolje, Čiča je skinuo sliku sa zida i držao je pred sobom gledajući je sa suzama u očima.
- Kakve onda imate koristi od toga što izlaže vaše slike?
- Znaš, Čiča Tangi je čudan čovek. Sve što zna o umetnosti to je kako se melju boje. A ipak ima nepogrešivo osećanje za autentično. Ako bude tražio neku tvoju sliku, daj mu je. To će biti tvoj formalni ulazak u parišku umetnost. Evo Ulice Klozel, ovde skrećemo.
Ulica Klozel bila je vrlo kratka, vezivala je Ulicu mučenika i Ulicu Anri Monije. Bila je puna malih radnji, nad kojima su se nalazila dva ili tri sprata stanova, sa belim prozorima. Čiča Tangijeva radnja bila je prekoputa jedne ženske osnovne škole.
Čiča Tangi je baš razgledao neke japanske reprodukcije koje su u to doba ulazile u modu u Parizu.
- Čiča Tangi, doveo sam jednog prijatelja, Vincenta Van Goga. On je vatreni komunista.
- Srećan sam što mogu da vas pozdravim u svojoj radnji - reče Čiča Tangi nežnim, gotovo ženskim glasom.
Tangi je bio omanji čovek debeljušnog lica i setnih očiju kao u vernog psa. Nosio je slamni šešir sa širokim obodom, koji mu je bio natučen do obrva. Imao je kratke ruke, punačke šake, i čupavu bradu. Desno oko je držao poluotvoreno.
- Vi ste zbilja komunista, gospodine Van Gog? - upita on stidljivo.
- Ne znam šta podrazumevate pod komunizmom, Čiča Tangi. Ja smatram da svako mora da radi onoliko koliko može, i to posao koji najviše voli, a za uzvrat da dobije sve što mu je potrebno.
- Vrlo jednostavno! - nasmeja se Gogen.
- Oh, Pole, - reče Čiča Tangi - vi ste radili na Berzi. Novac pretvara ljude u životinje, zar nije tako?
- Da, novac, ali i nedostatak novca.
- Ne, nikada nedostatak novca, samo nedostatak hrane i sredstava za život.
- Tako je, Čiča Tangi - reče Vincent.
- Naš prijatelj Pol - reče Tangi - prezire ljude koji zarađuju novac, a nas prezire zato što ne možemo ništa da zaradimo. Ali ja bih više voleo da pripadam ovoj drugoj vrsti. Svaki čovek koji živi sa više od pedeset santima dnevno, nitkov je.
- Onda se vrlina - reče Gogen - javila kod mene silom prilika. Čiča Tangi, hoćete li da mi date još malo boje na veresiju? Znam da vam dugujem već prilično, ali ne mogu da radim ako...
- Da, Pole, daću vam na veresiju. Kad bih ja imao malo manje poverenja u ljude, a vi malo više, obojica bismo bili srećniji. Gde je nova slika koju ste mi obećali? Možda bih mogao da je prodam i nadoknadim novac za boje.
Gogen namignu Vincentu. - Doneću vam dve, Čiča Tangi, da ih obesite jednu pored druge. A sada, ako hoćete da mi date jednu tubu crne, jednu žute...
- Platite svoj račun i dobićete još boja!
Tri čoveka se istovremeno okrenuše.Gospođa Tangi, zalupivši vratima dnevne sobe, uđe u radnju. Bila je to mršava, mala žena strogog, uskog lica i očiju punih gorčine. Ona besno jurnu na Gogena.
- Zar mislite da mi držimo radnju u dobrotvorne svrhe? Zar mislite da možemo da jedemo Tangijev komunizam? Platite taj račun, lopužo, ili ću vas predati policiji!
Gogen se osmehnu najzanosnije što je mogao, uze gospođu Tangi za ruku i galantno je poljubi.
- Ah, Ksantipo, kako lepo danas izgledate!
Gospođa Tangi nije znala zašto je taj lepi grubijan uvek naziva Ksantipom, ali joj se sviđao zvuk tog imena i bila je polaskana.
- Nemojte misliti da me možete prevariti, vi propalice. Robovala sam celog svog života meljući te prljave boje, a sada dolazite vi da mi ih ukradete.
- Moja divna Ksantipo, ne ljutite se na mene. Vi imate dušu umetnika. Mogu to da vidim na vašem lepom licu.
Gospođa Tangi podiže kecelju kao da je htela da obriše umetničku dušu sa svog lica. - Uh! - povika ona. - Jedan umetnik u porodici je dovoljan. Verovatno vam je rekao da hoće da živi samo sa pedeset santima dnevno. Šta mislite, gde li bi našla tih pedeset santima kad ih ja ne bih zarađivala za njega?
- Ceo Pariz govori o vašoj ljupkosti i vašoj sposobnosti, draga gospođo.
On se ponovo saže i dodirnu usnama njenu naboranu ruku. Ona postade blaža.
- No, vi ste propalica i laskavac, ali možete ovoga puta dobiti malo boje. Samo gledajte da platite svoj račun.
- Za tu ljubaznost, moja divna Ksantipo, naslikaću vaš portret. Jednog dana on će visiti u Luvru i ovekovečiće nas oboje.
Malo zvono na vratima zazvoni. Neki nepoznat čovek uđe. - Ona slika koju imate u izlogu - reče on. - Ona mrtva priroda. Od koga je?
- Od Pola Sezana.
- Sezana. Nikad nisam čuo za njega. Je li za prodaju?
- Ah ne, nažalost, već je...
Gospođa Tangi skide kecelju, gurnu Tangija ustranu i živo priđe čoveku.
- Pa naravno da je za prodaju. To je lepa mrtva priroda, zar ne, gospodine? Jeste li ikada videli tako lepe jabuke? Prodaćemo vam ih jeftino, gospodine, pošto im se divite.
- Koliko?
- Koliko, Tangi? - upita gospođa, sa pretnjom u glasu.
Tangi s mukom proguta. - Tri st...
- Tangi!
- Dve st...
- TANGI!
- U redu, sto franaka.
- Sto franaka? - reče stranac. - Za jednog nepoznatog slikara? Bojim se da je to suviše. Bio sam spreman da platim dvadeset i pet.
Gospođa Tangi izvadi sliku iz izloga.
- Vidite, gospodine, to je velika slika. Ima tu četiri jabuke. Četiri jabuke staju sto franaka. Vi želite da potrošite samo dvadeset pet franaka. Pa zašto onda ne uzmete samo jednu jabuku?
Čovek je jedan trenutak posmatrao sliku, pa onda reče: - Da, to bih mogao da učinim. Isecite ovu jabuku iz slike i ja ću je uzeti.
Gospođa otrča u svoj stan, donese makaze i odseče jednu jabuku. Zamota je u papir, pruži je čoveku i uze dvadeset pet franaka. On izađe iz radnje sa paketom ispod ruke.
- Moj omiljeni Sezan - zavapi Tangi. - Stavio sam ga u izlog da bi ga ljudi mogli pogledati i nastaviti put srećni.
Gospođa stavi isečenu sliku na tezgu.
- Idući put kad neko želi da kupi Sezana, a nema mnogo novaca, prodaj mu jednu jabuku. Uzmi onoliko koliko dobiješ za nju. Ionako ništa ne vrede, on slika toliko jabuka. Nemojte se smejati, Gogene, to isto važi i za vas. Skinuću sa zidova sve vaše slike i prodavaću vaše nage divljakinje po pet franaka komad.
- Moja draga Ksantipo, - reče Gogen - dockan smo se sreli u životu. Da ste vi bili moj ortak na Berzi, do sada bi Francuska banka bila naša.
Kad se gospođa povuče u svoje odaje, Čiča Tangi reče Vincentu: - Vi ste slikar, gospodine? Nadam se da ćete ovde kupovati boje. A možda ćete mi dozvoliti da vidim neke vaše slike?
- Sa najvećim zadovoljstvom. Ovo su divne japanske reprodukcije. Da li su za prodaju?
- Da. Postale su velika moda u Parizu otkako su braća Gonkur počela da ih sakupljaju. One mnogo utiču na naše mlade slikare.
- Sviđaju mi se ove dve. Želeo bih da ih prostudiram. Koliko staju?
- Tri franka komad.
- Uzeću ih. Oh bože, zaboravio sam. Poslednji franak sam potrošio jutros. Gogene, imate li šest franaka?
- Ne budite smešni.
Vincent sa žaljenjem spusti na tezgu dve japanske reprodukcije.
- Bojim se da ću morati da ih ostavim, Čiča Tangi.
Čiča gurnu reprodukcije Vincentu u ruke i pogleda ga sa stidljivim,setnim osmehom na svom neupadljivom licu.
- To vam je potrebno za vaš rad. Molim vas uzmite ih. Platićete mi drugi put.

10

Teo odluči da pozove u goste Vincentove prijatelje. Spremili su četiri tuceta tvrdo kuvanih jaja, doneli krčag piva, i bezbroj činija napunili kolačima. Dim od duvana bio je tako gust u dnevnoj sobi da je Gogen, kada je pokretao svoje ogromno telo iz jednog kraja sobe u drugi, izgledao kao neki okeanski parobrod koji dolazi kroz maglu. Lotrek se smestio u jedno uglu, razbijao jaja o jednu od Teovih omiljenih stolica, i bacao ljuske na tepih. Ruso je bio uzbuđen zbog nekog mirišljavog pisamceta koje je toga dana primio od neke obožavateljke, koja je želela da se upozna s njim. Pričao je tu priču po stoti put, razrogačenih i začuđenih očiju. Sera je baš stvarao neku novu teoriju, i pribio je Sezana uz prozor, objašnjavajući mu je. Vincent je sipao pivo iz krčaga, smejao se Gogenovim bestidnim pričama, čudio se sa Rusoom koja bi to dama mogla da bude, svađao se sa Lotrekom da li se linijama ili tačkama boje može bolje izraziti neka impresija, i najzad izbavio Sezana iz Seraovih kandži.
Soba je htela da se rasprsne od galame. Svi ti ljudi bili su moćne ličnosti, strasni egoisti, i vatreni ikonoklasti. Teo ih je nazivao monomanijacima. Voleli su da se svađaju, da se bore, da psuju, da brane svoje teorije, i da sve ostalo proklinju. Glasovi su im bili jaki i grubi, broj stvari koje su oni mrzeli bio je ogroman. Jedna dvorana dvadeset puta veća od Teove sobe bila bi suviše mala da sadrži dinamičnu snagu tih borbenih, glasnih slikara.
Ta buka u sobi, koja je Vincenta raspaljivala da oduševljeno gestikulira i govori, izazvala je kod Tea strašnu glavobolju. Sva ta vika bila je tuđa njegovoj prirodi. Neobično je voleo sve te ljude u sobi. Zar se nije zbog njih onako mirno, neprekidno borio sa Gupilom? Ali te grube, neotesane ličnosti bile su mu strane. Teo je imao u sebi prilično ženstvenosti. Tuluz-Lotrek, sa svojim uobičajenim sarkastičnim humorom, jedanput je primetio:
„Šteta što je Teo Vincentov brat. Mogao bi da mu bude tako savršena žena".
Teo je smatrao da je isto tako neukusno što on prodaje Bugeroove slike kao što bi bilo neukusno da ih Vincent slika. Pa ipak, ako bude prodavao Bugeroove slike, Valadon će mu dozvoliti da izloži Degaa. Jednog dana će nagovoriti Valadona da mu dozvoli da izloži Sezana, pa onda Gogena ili Lotreka, i najzad, jednog dana u dalekoj budućnosti, i Vincenta Van Goga...
On baci još jedan pogled na bučnu, dimljivu sobu, punu svađe, izvuče se neopaženo kroz prednja vrata, i pođe ka Biti, sam, gledajući pariške svetlosti koje su se prostirale pred njim.
Gogen se svađao sa Sezanom. Mahao je jednim tvrdom kuvanim jajetom i kolačićem u jednoj, a čašom piva u drugoj ruci. Hvalisao se da je on jedini čovek u Parizu koji može da pije pivo dok drži lulu u ustima.
- Vaše slike su hladne, Sezane - vikao je on. - Ledene. Smrzavam se kad ih samo pogledam. Nema ni zrna emocije u svim onim kilometrima platna na koje ste vi nabacali boju.
- Ja ne pokušavam da slikam emocije - odvrati Sezan. - Ostavljam to piscima. Ja slikam jabuke i pejzaže.
- Vi ne slikate emociju zato što ne smete da je slikate. Vi slikate očima, eto čim vi slikate.
- A čime drugi slikaju?
- Svim mogućim stvarima. - Gogen brzo prelete pogledom preko sobe. - Lotrek, na primer, slika slezinom. Vincent slika srcem. Sera slika razumom, to je isto tako rđavo kao slikati očima, a Ruso slika maštom.
- A čime vi slikate, Gogene?
- Ko, ja? Ne znam. Nikad o tome nisam mislio.
- Kazaću vam - reče Lotrek. - Vi slikate svojim polnim organima.
Kad se smeh na račun Gogena stišao,Sera se naže preko divanskog naslona i povika: - Možete se smejati čoveku koji slika razumom, ali pomoću toga sam otkrio kako ću postići da naše slike dvostruko deluju.
- Zar ću morati opet da slušam ispočetka to trabunjanje? – progunđa Sezan.
- Umukni, Sezane! Gogene, skrasi se jednom i ne zauzimaj celu sobu.Ruso, prestani da pričaš tu prokletu priču o svojoj obožavateljki. Lotrek, baci mi jedno jaje. Vincente, mogu li da dobijem jedan kolač? A sada svi slušajte!
- Šta ti je, Sera? Nisam te video tako uzbuđenog otkako je onaj čovek pljunuo na tvoju sliku u Salonu odbijenih.
- Slušajte! Šta je danas slikarstvo? Svetlost. Kakva svetlost? Nijansirana svetlost. Tačke boja koje se slivaju jedna u drugu...
- To nije slikanje, to je poentilizam!
- Za ime božje, Žorže, zar ćeš opet da intelektualiziraš?
- Umukni! Završili smo jedno platno. Šta onda radimo? Predamo ga nekoj budali koja ga stavi u nemoguć zlatan okvir i ubije i poslednji efekat. E pa, ja predlažem da nikada ne pustimo sliku iz ruku dok sami ne stavimo okvir, tako da on postane sastavni deo slike.
- Ali, Sera, završio si suviše brzo. Svaka slika mora da visi u nekoj sobi. A ako je soba pogrešene boje, onda će ubiti i sliku i okvir.
- To je istina, zašto ne bismo obojili sobu da odgovara okviru?
- To je dobra ideja - reče Sera.
- A šta ćemo sa kućom u kojoj je ta soba?
- I sa gradom u kome je ta kuća?
- Oh, Žorže, kakve ti sve proklete ideje ne padaju na pamet!
- Eto posledice slikanja razumom.
- Razlog zašto vi glupaci ne slikate razumom jeste taj što ga nemate!
- Pogledajte Žoržovo lice, svi. Brzo! Ovoga puta se naučnik naljutio, hvala bogu.
- Zašto se vi uvek međusobno svađate? - upita Vincent. - Zašto ne pokušate da sarađujete?
- Ti si komunista u ovoj grupi - reče Gogen. - Hajde, reci nam šta ćemo dobiti ako budemo radili zajedno?
- Dobro, - reče Vincent, ubacujući tvrdo kuvano žumance u usta – kazaću vam. Izradio sam jedan plan. Imamo mnogo nepoznatih veličina. Mane,Dega, Sisli i Pisaro utrli su nam put. Oni su priznati, i njihove slike se izlažu u velikim galerijama. U redu, oni su slikari Velikog bulevara. A mi moramo ići u sporedne ulice. Mi smo slikari Malog bulevara. Zašto ne bismo mogli da izlažemo svoje slike u malim restoranima sporednih ulica, u radničkim restoranima? Svaki od nas bi učestvovao, recimo, sa pet slika. Svako poslepodne stavili bismo ih na neko novo mesto. Prodavali bismo slike za onoliko koliko bi radnici mogli da plate. Povrh toga što bi naše slike stalno bile pred publikom, pružili bismo priliku siromašnim ljudima Pariza da vide dobru umetnost i da kupe lepe slike skoro zabadava.
- Tiens! - uzdahnu Ruso, širom otvorenih očiju od oduševljenja. - To je divno.
- Potrebno mi je godinu dana da svršim jednu sliku - gunđao je Sera. - Zar mislite da ću je prodati nekom prljavom stolaru za pet sua?
- Mogli biste da date svoje male studije.
- Da, ali recimo da restorani neće da prime naše slike?
- Sigurno će ih uzeti.
- Zašto ne bi? Ništa ih ne košta, a ulepšava im restoran.
- Kako bismo to uradili? Ko će naći restoran?
- Sve sam to uredio - povika Vincent. - Čiča Tangi će biti naš menadžer. On će naći restoran, obesiti slike, i uzimati novac.
- Naravno. On je pravi čovek za to.
- Ruso, budite dobri i trknite do Čiča Tangija. Kažite mu da nam je potreban zbog važnog posla.
- Na mene ne računajte u toj stvari - reče Sezan.
- Šta ti je? - upita Gogen. - Bojiš li se da se tvoje lepe slike ne uprljaju pogledima radnika?
- Nije to. Vraćam se u Eks krajem meseca.
- Pokušajte samo jedanput, Sezane - navaljivao je Vincent. - Ako ne bude uspelo, ništa nećete izgubiti.
- E pa, dobro.
- Kada završimo sa restoranima, - reče Lotrek - mogli bismo početi sa javnim kućama. Poznajem skoro sve madames na Monmartru. One imaju bolje mušterije, i ja mislim da bismo postigli više cene.
Čiča Tangi uđe trčeći, sav uzbuđen. Ruso mu je objasnio samo u najgrubljim crtama u čemu je stvar. Njegov okrugli slamni šešir beše mu se nakrivio na glavi, a malo ružno lice sijalo mu se od živog uzbuđenja.
Kad je čuo kakav je plan, on uzviknu: - Da, da, ja znam pravo mesto. Restoran Norven. Vlasnik je moj prijatelj. Njegovi su zidovi goli, i on će biti srećan. Kad tamo završimo, znam jednog drugog u Ulici Pjer... Oh, ima hiljada restorana u Parizu.
- Kad će se održati prva izložba kluba sa Malog bulevara? - upita Gogen.
- Zašto da odgađamo? - predloži Vincent. - Zašto ne bismo sutra?
Tangi poče da skače na jednoj nozi, skide šešir, a onda ga opet nabi na glavu.
- Da, da, sutra! Donesite mi svoje slike sutra ujutru. Posle podne obesiću ih u restoranu Norven.
A kad ljudi budu došli na večeru, mi ćemo izazvati senzaciju. Prodavaćemo slike kao svećice na Uskrs. Šta mi to dajete? Čašu piva? Dobro! Gospodo, popijmo za Komunistički umetnički klub Malog bulevara. Neka njegova prva izložba predstavlja uspeh!

11

Čiča Tangi zakuca na vrata Vincentovog stana sutradan ujutru.
- Obišao sam već i druge da im kažem - reče on. - Možemo da izložimo u restoranu Norven samo pod uslovom da tamo večeramo.
- U redu.
- Dobro. I drugi su se složili. Ne možemo da obesimo slike pre pola pet. Možete li doći u moju radnju u četiri sata? Svi ćemo poći zajedno.
- Biću tamo.
Kad je Vincent stigao u plavu radnju u Ulici Klozel, Čiča Tangi je već tovario slike na ručna kolica. Ostali su sedeli unutra, pušeći i raspravljajući o japanskim reprodukcijama.
- Alors, - povika Čiča - spremni smo.
- Smem li da vam pomognem, Čiča Tangi? - upita Vincent.
- Ne, ne, ja sam menadžer.
On odgurnu kolica na sredinu ulice i poče polako da se penje uzbrdo.Slikari su išli iza njega, dvojica po dvojica. Prvi su išli Gogen i Lotrek, voleli su da budu zajedno zbog toga što su predstavljali smešan prizor. Sera je slušao Rusoa, koji je bio sav uzbuđen zbog drugog mirišljavog pisma koje je primio to poslepodne. Vincent i Sezan, koji se beše natmurio i neprestano mumlao neke nejasne reči kao „dostojanstvo" i „pristojnost", završavali su povorku.
- Čekajte, Čiča Tangi, - reče Gogen kada su zaokrenuli i pošli uz brežuljak - kolica su teška, natovarena besmrtnim remek-delima. Pustite da ih ja malo guram:
- Ne, ne - povika Čiča Tangi, trčeći napred. - Ja sam barjaktar ove revolucije. Kad prva puška opali, ja ću pasti.
Smešan su prizor pružali ti tako različiti, čudnovato obučeni ljudi, koji su išli sredinom ulice iza jednih prostih kolica. Nisu se ljutili na svet koji je buljio u njih. Smejali su se i razgovarali u najboljem raspoloženju.
- Vincente, - povika Ruso - jesam li vam pričao o pismu koje sam primio danas posle podne? Opet je namirisano. Od iste gospođe.
On dotrča do Vincenta, mašući rukama, ponovo pričajući istu onu beskonačnu priču. Kad je najzad završio i vratio se Serau, Lotrek pozva Vincenta.
- Znate li ko je ta Rusoova gospođa? - upita on.
- Ne. Kako bih mogao da znam?
Lotrek se nasmeja. - To je Gogen. On želi da obraduje Rusoa ljubavnom aferom. Jadnik, nije nikada imao ženu. Gogen će ga kljukati namirisanim ljubavnim pismima dva meseca, a zatim će ga pozvati na sastanak. Obući će se u žensko odelo i naći će se sa Rusoom na Monmartru, u jednoj sobi koja ima rupice da se može viriti unutra. Svi ćemo biti tamo i gledaćemo kroz rupice kako Ruso prvi put leže sa ženom. Biće izvanredno.
- Gogena, ti si pravi sotona.
- Oh, mani, Vincente - reče Gogen. - Ja mislim da je to divna šala.
Najzad su stigli u restoran Norven. Bilo je to jedno skromno mestašce, ututkano između jedne vinare i skladišta za konjsku opremu. Fasada je bila obojena žutom bojom, a zidovi unutra bili su svetloplavi. U odaji je bilo dvadesetak stolova sa crveno-belim kariranim stolnjacima. U dnu, kraj kuhinjskih vrata, stajala je visoka tezga za vlasnika.
Čitav sat slikari su se svađali oko toga koje slike treba da budu obešene jedna pored druge. Čiča Tangi je bio sasvim zbunjen. Vlasnik je počinjao da se ljuti, jer se čas večere približavao, a u restoranu je vladao pravi haos. Sera nije hteo da dozvoli da se njegove slike uopšte obese, jer bi plavo obojeni zid ubio boju njegovog neba. Sezan nije dozvoljavao da njegova mrtva priroda visi pored Lotrekovih „bednih plakata", a Ruso je bio uvređen zbog toga što su njegove slike hteli da stave u dno sale, blizu kuhinje. Lotrek je navaljivao da jednu od njegovih slika obese u nužniku.
- To je trenutak kada čovek najviše razmišlja - reče on.
Ciča Tangi priđe Vincentu sav očajan. - Evo - reče on. - Uzmite ova dva franka, dodajte još malo, i izgurajte ih sve prekoputa u bar. Kad bih imao samo petnaest miuta, mogao bih da završim.
Podvala je uspela. Kad su se vratili u restoran, izložba je bila uređena. Prestali su da se svađaju i seli su za jedan veliki sto pored ulaznih vrata. Čiča Tangi je namestio natpise svuda po zidovima.
OVE SLIKE SU ZA PRODAJU, JEFTINO OBAVEŠTENJA KOD VLASNIKA.
Bilo je pola šest. Večera se nije služila pre šest sati. Ljudi su bili uzbuđeni kao učenice. Svakiput kad bi se vrata otvorila, sve bi se oči pune nade uperile u njih.
Norvenove mušterije nisu nikad dolazile pre šest sati.
- Pogledaj Vincenta - šapnu Gogen Serau. - Nervozan je kao primadona.
- Znaš šta, Gogene, - reče Lotrek - kladim se s tobom u večeru da ću ja prodati sliku pre tebe.
- Primam.
- Sezane, a tebi nudim tri prema jedan - reče Lotrek.
Sezan pocrvene na tu uvredu, a svi se nasmejaše.
- Zapamtite - reče Vincent. - Čiča Tangi će prodavati. Neka niko ne pokušava da se cenjka sa kupcima.
- Zašto ne dolaze? - upita Ruso. - Već je kasno.
Što se kazaljka više približavala broju šest, grupa je postajala sve uznemirenija. Na kraju zadirkivanja prestadoše. Ljudi nisu skidali očiju sa vrata. Sve ih obuze osećanje napetosti.
- Nisam se ovako osećao ni kada sam izlagao sa „Nezavisnima" pred svim pariškim kritičarima - promrmlja Sera.
- Gledaj! Gledaj! - prošaputa Ruso - onaj čovek što prelazi ulicu. On dolazi ovamo. On je gost.
Čovek prođe pored Norvena i nestade. Sat na zidu otkuca šest puta. Na poslednji otkucaj vrata se otvoriše ijedan radnik uđe. Bio je bedno odeven. Linije umora ocrtavale su mu se na ramenima i leđima.
- Sada, - reče Vincent - sada ćemo videti.
Radnik se odvuče do jednog stola u drugom kraju sobe, baci kapu na vešalicu i sede. Šestorica slikara su ga napregnuto posmatrala. Čovek pogleda jelovnik, poruči plat du jour, i idućeg trenutka je već srkao svoju supu velikom kašikom. Nije ni digao pogleda sa tanjira.
- Tiens, - reče Vincent, - c 'est curieux.
Dva limarska radnika uđoše. Vlasnik im nazva dobro veče. Oni klimnuše glavom, sedoše na najbliže stolice, i smesta zapodenuše žučnu raspravu oko nečeg što se dogodilo toga dana.
Restoran se polako punio. Nekoliko žena dođe sa muškarcima. Izgledalo je da svako ima svoj redovan sto. Prvo što bi pogledali bio je jelovnik, a kada bi ih kelner poslužio, tako bi se zaneli u jelo da se ne bi ni osvrnuli. Posle večere zapalili bi svoje lule, ćaskali, razvili svoje večernje novine, i čitali.
- Žele li gospoda da im sada donesem večeru? - upita kelner oko sedam sati.
Niko ne odgovori. Kelner ode. Neki čovek i žena uđoše.
Dok je bacao svoj šešir na vešalicu, čovek primeti Rusoovog tigra koji je virio iz džungle. On ga pokaza svojoj prijateljici.Za slikarskim stolom svi zaustaviše disanje. Ruso se pridiže sa stolice. Žena nešto reče tihim glasom i nasmeja se. Oni sedoše i približivši glavu uz glavu, počeše halapljivo da gutaju večeru.
U četvrt do osam kelner bez pitanja donese supu. Niko je i ne okusi. Kad se ohladila, kelner je odnese. On donese plat du jour. Lotrek poče da crta nešto viljuškom po sosu.Samo je Ruso mogao da jede. Svi, pa čak i Sera, iskapiše svoje čaše kiselog vina. U restoranu je bilo toplo od mirisa hrane, od zadaha ljudi koji su ceo dan radili i znojili se na vrelom suncu.
Jedan po jedan, gosti platiše račun, odgovoriše na učtivo „Laku noć" vlasnikovo, i izađoše.
- Žao mi je, gospodo, - reče kelner - ali već je pola devet, i mi zatvaramo.
Čiča Tangi skide sa zidova slike i iznese ih na ulicu.A onda pođe gurajući kolica kroz sumrak koji se polako spuštao.

12

Duh starog Gupila i strica Vincenta Van Goga zauvek je iščezao iz galerija. Umesto toga slike su počele da se prodaju kao i svaka druga roba, na primer cipele ili haringe. Tea su neprestano gonli da što više zaradi, a da prodaje slabije slike.
- Slušaj, Teo, - reče Vincent - zašto ne napustiš Gupila?
- Drugi trgovci umetničkim predmetima su isto tako rđavi – umorno odgovori Teo. - Osim toga, tamo sam već tako dugo. Bolje bi bilo da ne menjam mesto.
- Moraš ga promeniti. Ja to ne tražim od tebe! Svakim danom si sve nesrećniji tamo. Ne misli na mene! Ja ću lako otići ako zatreba. Teo, ti si najpoznatiji i najomiljeniji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. Zašto ne otvoriš sopstvenu radnju?
- Oh, bože, zar ćemo opet početi istu priču?
- Slušaj, Teo. Imam divnu ideju. Otvorićemo komunističku radnju sa umetničkim predmetima. Svi ćemo ti dati svoje slike, a od onog što dobiješ za njih živećemo svi zajedno. Možemo da sakupimo dovoljno novaca da otvorimo jednu malu radnju u Parizu, a uzećemo kuću negde na selu, gde ćemo svi živeti i raditi. Portije je prodao Lotrekovu sliku pre neki dan, a Čiča Tangi je prodao nekoliko Sezanovih. Siguran sam da ćemo zainteresovati mlade pariške kupce slika. A ne bi nam bilo potrebno mnogo novaca da održavamo tu kuću na selu. Svi bismo živeli zajedno, skromnim životom, umesto da držimo tuce stanova u Parizu.
- Vincente, strašno me boli glava. Pusti me sada da legnem, hoćeš li?
- Ne, možeš da spavaš u nedelju. Slušaj, Teo... kuda ideš? U redu, svuci se ako hoćeš, ali ja ću ipak da ti govorim. Evo, sešću kraj uzglavlja. Dakle, ako si nesrećan kod Gupila, i svi mladi slikari Pariza pristaju, i možemo da sakupimo zajedno malo novaca...
Sutradan uveče sa Vincentom su došli Čiča Tangi i Lotrek. Teo se nadao da će Vincent da provede veče van kuće. Sitne oči Čiča Tangija igrale su od uzbuđenja.
- Gospodine Van Gog, gospodine Van Gog, to je divna ideja! To morate da učinite. Ja ću napustiti radnju i preseliću se s vama u selo. Ja ću mleti boje, razapinjati platna, i praviti okvire. A tražim samo stan i hranu.
Teo s uzdahom pusti knjigu.
- Odakle ćemo nabaviti novac za to preduzeće? Novac da otvorimo radnju, da zakupimo kuću, i da hranimo sve te ljude?
- Evo, poneo sam ga sa sobom! - povika Čiča Tangi. - Dvesta dvadeset franaka. Sve što sam do sada uštedeo. Uzmite ga, gospodine Van Gog. To će nam pomoći da osnujemo koloniju.
- Lotrek, vi ste pametan čovek. Šta kažete na sve ove gluposti?
- Ja mislim da je to odlična ideja. Kako stvari sada stoje, mi ne samo što se borimo sa celim Parizom nego i između sebe. Kad bismo predstavljali jedan ujedinjeni front...
- Dobro, vi ste bogati. Hoćete li da nam pomognete?
- A, ne. Ako bi to bila kolonija koju bi neko izdržavao,onda bi izgubila svoju svrhu. Ja ću dati dvesta dvadeset franaka, isto kao i Čiča Tangi.
- To je ludačka ideja! Da svi vi imate bar malo pojma o poslovnim stvarima...
Čiča Tangi pritrča Teu i zgrabi ga za ruku.
- Moj dragi gospodine Van Gog, preklinjem vas ne nazivajte to ludačkom idejom. Vi morate, vi prosto-naprosto morate...
- Sada više nema izvlačenja, Teo - reče Vincent. - Uhvatili smo te! Mi ćemo pronaći novac i proglasiti te za našeg gospodara. Rekao si zbogom Gupilu. S tim je svršeno. Sada si upravitelj Komunističke umetničke kolonije.
Teo pređe rukom preko očiju.
- Već vidim sebe kako upravljam čoporom divljih životinja.
Kad se Teo iduće večeri vratio kući, zatekao je sobu prepunu uzbuđenih slikara. Vazduh je bio plav od smrdljivo duvanskog dima, i uzburkan od glasnih, buntovnih glasova. Vincent je sedeo na jednom lomnom stočiću usred sobe, kao ceremonijalmajstor.
- Ne, ne! - vikao je on. - Neće biti plate. Nikakav novac. Uopšte nećemo viđati novac po godinu dana. Teo će prodavati slike, a mi ćemo dobijati hranu, stan i materijal.
- A šta će biti sa ljudima čije se slike ne budu prodavale? - upita Sera. - Koliko ćemo vremena da ih izdržavamo?
- Dokle god budu hteli da ostanu s nama i da rade.
- Divno - progunđa Gogen. - Svi amateri Evrope doći će na naš prag.
- Evo gospodina Van Goga! - povika Čiča Tangi, spazivši Tea, koji je stajao naslonjen na dovratak. - Triput „hura" za našeg upravitelja!
- Hura za Tea! Hura za Tea! Hura za Tea!
Svi su bili strašno uzbuđeni. Ruso je hteo da zna da li će moći da daje časove violine u koloniji. Anketen je rekao da duguje kiriju za tri meseca,i da bi bilo dobro da nađu kuću što pre. Sezan je zahtevao da se čoveku dozvoli da troši svoj novac ako ga ima. Vincent je vikao: - Ne, to bi uništilo naš komunizam. Mi sve moramo deliti, i to deliti podjednako. - Lotrek je hteo da zna da li će moći da drži žene u kući. Gogen je insistirao na tome da svako mora da priloži bar dve slike mesečno!
- Onda ja ne pristupam! - povika Sera. - Ja mogu da naslikam samo jednu veliku sliku godišnje.
- A šta će biti sa materijalom? - upita Čiča Tangi. - Da li ću svima davati nedeljno istu količinu boje i platna?
- Ne, ne, naravno da nećete - vikao je Vincent. - Svako će dobiti onoliko materijala koliko mu je potrebno, ni manje ni više. Isto kao i hranu.
- Da, ali šta će biti s ostatkom novca? Kad počnemo da prodajemo svoje slike? Ko će uzimati zaradu?
- Niko neće uzimati zaradu - reče Vincent. - Čim budemo imali malo ušteđenog novca, otvorićemo galeriju u Bretanji. Zatim ćemo otvoriti drugu, u Provansi. I uskoro ćemo imati galerije po celoj zemlji, i putovaćemo iz jednog mesta u drugo.
- A ko će plaćati vozne karte? Da li će i to ići iz dobiti?
- Da, i koliko ćemo moći da putujemo? Ko će to odlučivati?
- Recimo da ima suviše slikara za jednu kuću u punoj sezoni? Ko će ostati napolju, možete li to da mi kažete?
- Teo,Teo, ti ćeš upravljati tim poslom. Sve nam reci. Može li svako da se pridruži? Je li broj članova ograničen? Da li ćemo morati da slikamo prema nekom sistemu? Da li ćemo imati modele tamo u kući?
U zoru se sastanak završio. Ljudi sa donjeg sprata bili su potpuno iscrpeni od udaranja drškom metle u tavanicu. Teo je legao da spava u četiri, ali su se Vincent, Čiča Tangi i još nekolicina najoduševljenijih sakupili oko njegove postelje i terali ga da podnese ostavku kod Gupila idućeg prvog.
Kako su nedelje prolazile, uzbuđenje je sve više raslo. Umetnički svet Pariza podelio se u dva tabora. Priznati slikari govorili su o tim ludacima, braći Van Gog. Svi ostali su neprekidno raspravljali o novom pokušaju.
Vincent je govorio i radio kao lud, i noću i danju. Bilo je hiljadu detalja koje je trebalo završiti: kako će dobiti novac, gde će smestiti radnju, kako će naplaćivati slike, koji ljudi mogu da stupe u koloniju, ko će voditi kuću na selu i kako. Teo je, i protiv svoje volje, pao u neko grozničavo uzbuđenje. Stan u Ulici Lepik bio je svake večeri prepun. Novinari su dolazili da bi dobijali materijal za članke. Umetnički kritičari su dolazili da raspravljaju o novom pokretu. Slikari iz cele Francuske vraćali su se u Pariz da se upišu u organizaciju.
Ako je Teo bio kralj, Vincent je bio kraljevski organizator. Sastavio je bezbroj planova, ustava, budžeta, molbi za novac, zbornika zakona i pravilnika, izjava za novine, brošura preko kojih će upoznati Evropu sa ciljevima Komunističke umetničke kolonije.
Bio je tako zauzet da je zaboravio da slika.
Skoro tri hiljade franaka ušlo je u blagajnu organizacije. Slikari su prilagali svaki franak koga su mogli da se liše. Ulični vašar održan je na Bulevaru Klipi, i svaki čovek je hvalio svoje slike. Pisma su stizala iz cele Evrope, ponekad se u njima nalazila isprljana i izgužvana novčanica od jednog franka. Parižani koji su voleli umetnost dolazili su im u stan, tu ih je obuzimalo oduševljenje za nov pokret, i oni su pre odlaska bacali novac u otvorenu kutiju. Vincent je bio sekretar i blagajnik.
Teo je uporno tvrdio da pre nego što počnu moraju imati pet hiljada franaka. On je našao jednu radnju u Ulici Tronšet, za koju je smatrao da se nalazi na dobrom mestu, a Vincent je otkrio jednu divnu staru zgradu u šumi Sen Žermen-an-Lej, koja se mogla dobiti skoro zabadava. Slike umetnika koji su želeli da se pridruže pokretu neprestano se pristizale u stan u Ulici Lepik, tako da čovek više nije mogao da se okrene. Stotine i stotine ljudi ulazile su u mali stan i izlazile iz njega. Svađali su se, borili, psovali, jeli, pili i besno mlatarali rukama. Teo je dobio poruku da se seli iz stana.
Posle mesec dana nameštaj Luj Filip bio je sav uništen.
Vincent nije imao vremena ni da misli na paletu. Trebalo je pisati pisma, intervjuisati ljude, razgledati kuće, raspaljivati oduševljenje kod svakog novog slikara i amatera koji bi naišao. Govorio je sve dok nije promukao. Neka grozničava energija pojavila mu se u očima. Neuredno se hranio, a gotovo nikada nije nalazio vremena za spavanje. Večito je išao, išao, išao.
Početkom proleća, pet hiljada franaka bilo je sakupljeno. Teo je podneo ostavku Gupilu prvog u mesecu. Odlučio je da uzme onu radnju u Ulici Tronšet. Vincent je dao malu kaparu za kuću u Sen Žermenu. Listu članova sa kojima će se kolonija otvoriti sastavili su Teo, Vincent, Čiča Tangi, Gogen i Lotrek. Od hrpe slika, nagomilanih u stanu, Teo je izabrao one koje će izložiti na prvoj izložbi. Ruso i Anketen su se žučno raspravljali oko toga ko će ukrasiti unutrašnjost radnje, a ko će je dekorisati spolja. Teo se više nije ljutio što ga ne puštaju da spava. Sada je bio isto onako oduševljen kao Vincent u početku. Grozničavo je radio da sve organizuje, kako bi se kolonija mogla otvoriti u leto. Vodio je beskrajne rasprave sa Vincentom o tome da li druga kuća treba da bude na Atlantskom Okeanu ili na Sredozemnom Moru.
Jednog jutra Vincent je otišao da spava u četiri sata ujutru, potpuno iscrpen. Teo ga nije budio. Spavao je do podne, i ustao osvežen. Ušao je u svoj atelje. Platno na nogarima bilo je staro već više nedelja. Boje na platnu bile su suve, ispucale, pokrivene prašinom. Tube su bile razbacane po ćoškovima. Četke su ležale unaokolo natopljene starom bojom. Jedan unutrašnji glas ga tiho upita: „Jedan trenutak, Vincente. Jesi li ti slikar? Ili si komunistički organizator?"
On odnese gomilu razbacanih slika u Teovu sobu i naslaga ih na postelju. U ateljeu je ostavio samo svoje slike. Prislonio ih je sve na nogare, jednu po jednu, grizući nokte dok je buljio u njih.
Da, napredovao je. Polako, polako, njegove boje su postajale sve svetlije, težile su ka nekoj kristalnoj svetlosti. Više nisu bile imitacija. Tragovi njegovih prijatelja više se nisu mogli naći na slikama. Prvi put je primetio da razvija jednu sasvim individualnu vrstu tehnike. Tako nešto nikada nije video. Nije čak ni znao kako je do toga došlo.On je filtrirao impresionizam kroz svoju sopstvenu prirodu, i bio je na samoj granici da postigne jedan vrlo čudan način izražavanja. A onda se najedanput zaustavio.
On namesti svoje poslednje slike na nogare. Odjednom, zamalo što ne uskliknu... Izgleda da je uhvatio nešto! Njegove slike počele su da pokazuju jedan određeni metod, jedan nov napad oružjem koje je iskovao preko zime.
Mnoge nedelje odmora omogućile su mu da sada jasno sagleda svoja dela. Video je da razvija jednu sopstvenu impresionističku tehniku.
On se pogleda u ogledalo. Trebalo je da podseče bradu, da se ošiša,košulja mu je bila prljava, a pantalone su visile kao meka krpa. On izglača odelo vrućom peglom, obuče Teovu košulju, uze novčanicu od pet franaka iz kase i ode do berberina. Kad se potpuno uredio, on zamišljeno dođe u Gupilovu galeriju na Bulevaru Monmartr.
- Teo, - reče - možeš li časkom da izađeš sa mnom?
- Šta se desilo?
- Uzmi šešir. Ima li u blizini neka kafana gde nas niko ne bi mogao da nađe?
Oni sedoše u jedan povučen ugao u dnu kafane. Teo reče: - Znaš li, Vincente, da je ovo prvi put posle mnogo meseci što s tobom razgovaram nasamo?
- Znam, Teo. Bojim se da sam bio neka vrsta budale.
- Kako to?
- Teo, reci mi iskreno da li sam ja slikar? Ili sam komunistički organizator?
- Šta hoćeš time da kažeš?
- Tako sam bio zauzet organizovanjem kolonije da nisam imao vremena da slikam. A kad jednom počnemo da radimo u našoj kući, neću nikada imati vremena za slikanje.
- Razumem.
- Teo, ja hoću da slikam. Nisam radio ovih sedam godina samo zato da postanem menadžer drugim slikarima. Kažem ti, zaželeo sam se četaka. Teo, tako sam se zaželeo da bih bio u stanju da pobegnem iz Pariza idućim vozom.
- Ali, Vincente, sada, pošto smo sve...
- Rekao sam ti da sam bio budala. Teo, možeš li da saslušaš jednu ispovest?
- Da?
- Smuči mi se kad pogledam sve te slikare, umoran sam od njihovih razgovora, od njihovih teorija, od njihovih beskrajnih svađa. Oh, ne moraš da se smešiš, znam da sam dao svoj udeo u borbi. U tome i jeste stvar. Kako je ono Mov imao običaj da kaže? „Čovek može ili da slika ili da govori o slikarstvu, ali ne može obe stvari da radi istovremeno". Dakle, Teo, jesi li me izdržavao sedam godina samo da bi me slušao kako svečano izlažem ideje?
- Ti si mnogo učinio za koloniju, Vincente.
- Da, ali sada kada smo spremni da se preselimo,ja sam shvatio da ne želim da idem. Tamo ne bih mogao da živim i da radim. Teo, pitam se da li ćeš me razumeti... ali siguran sam da hoćeš. Kad sam bio u Brabantu i u Hagu, smatrao sam sebe za važnu ličnost. Bio sam usamljen čovek koji se bori protiv celog sveta. Bio sam slikar, jedini živi slikar. Sve što sam slikao imalo je izvesnu vrednost. Znao sam da imam mnogo sposobnosti i nadao sam se da će svet reći: „On je odličan slikar".
- A sada?
- Avaj, sada sam samo jedan od mnogih. Ima stotine slikara oko mene.Vidim svoje karikature na sve strane. Seti se samo svih onih bednih slika u tvome stanu što su ih poslali slikari koji hoće da stupe u koloniju. I oni misle da će postati veliki slikari. Pa, možda sam je isti kao i oni. Otkud znam? Čime sad da podstičem svoju odvažnost? Pre nego što sam došao u Pariz, nisam znao da pošto je beznadežne budale koje obmanjuju sebe celog života. Sada znam. I to me boli.
- To nema nikakve veze s tobom.
- Možda nema. Ali nikada neću moći da ugušim tu malu klicu sumnje.Kad sam sam na selu, zaboravljam da se svakog dana slikaju hiljade slika. Zamišljam da je moja jedina, i da je to divan poklon svetu. Nastavio bih da slikam čak i kad bih znao da je moje delo užasno, ali ta... ta umetnička iluzija... pomaže. Razumeš li?
- Razumem.
- Osim toga, ja nisam gradski slikar. Ja ne spadam ovamo. Ja sam seljački slikar. Hoću da se vratim u svoja polja. Hoću da nađem sunce koje će biti tako vrelo da će izgoreti u meni sve osim želje za slikanjem!
- Znači... ti hoćeš da... napustiš... Pariz?
- Da, moram.
- A šta će biti sa kolonijom?
- Ja ću se izgubiti. Ali ti moraš da nastaviš.
Teo odmahnu glavom. - Ne, bez tebe neću.
- Zašto?
- Ne znam. Radio sam to samo zbog tebe... zato što si ti to želeo.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina.
- Još nisi dao ostavku, Teo?
- Ne. Trebalo je da je dam prvoga.
- Mogli bismo da vratimo novac ljudima,koji su ga dali?
- Da... Kad nameravaš da pođeš?
- Kad izbistrim svoju paletu.
- Razumem.
- Onda ću otići. Na jug, verovatno.Ne znam kuda. Da budem sam. I da slikam, slikam, slikam. Sasvim sam.
On prebaci ruku Teu preko ramena s nezgrapnom nežnošću.
- Teo, reci mi da me ne prezireš što sve ovako odbacujem kada si ti toliko žrtvovao za mene?
Teo se osmehnu sa beskrajnom tugom. On uhvati ruku koja mu je ležala na ramenu i potapša je.
- ...Ne... ne, naravno da te ne prezirem. Ja razumem. Mislim da imaš pravo. E pa, stari moj... bolje bi bilo da popiješ to piće. Moram da se vratim u radnju.

13

Vincent je radio još mesec dana, ali mada je njegova paleta bila sada skoro isto tako čista i svetla kao u njegovih prijatelja, izgledalo mu je da još nije dostigao onaj oblik izražavanja koji je želeo. U početku je mislio da je to zbog njegovog nespretnog crtanja, pa je pokušao da slika polako i hladnokrvno. Pedantni proces stavljanja boja bio je za njega pravo mučenje. Ali je još gore bilo kada bi posle toga pogledao platno. Pokušao je da sakrije poteze četkom na uglačanim površinama, pokušao je da radi tankim slojem boje umesto bogatim mlazevima. Ali izgleda da ništa nije pomagalo. Stalno je osećao da pipa u mraku tražeći sredstvo izražavanja koje neće biti jedinstveno, već će mu omogućiti da kaže sve ono što je želeo. A nikako nije mogao da ga uhvati.
- Ovoga puta sam ga skoro uhvatio - promrmlja on jedne večeri u stanu. - Skoro, ali ne sasvim. Kad bih samo mogao da pronađem šta mi to stoji na putu.
- Mislim da bih ti ja mogao reći - primeti Teo, uzimajući sliku od brata.
- Možeš li? Šta je to?
- To je Pariz.
- Pariz?
- Da. Pariz je bio tvoja škola. Dokle god ostaneš ovde, nećeš biti ništa drugo nego učenik. Sećaš li naše škole u Holandiji, Vincente? Učili smo kako su drugi ljudi radili, i kako treba da se radi, ali u stvari nikad sami nismo ništa učinili.
- Misliš li da mi se predmeti ovde ne sviđaju?
- Ne, mislim da ne možeš da se oslobodiš svojih učitelja. Biću strašno usamljen bez tebe, Vincente, ali znam da moraš da ideš. Negde na ovom svetu mora da postoji mesto koje će biti samo tvoje. Ne znam gde je ono, ti treba sam da ga pronađeš. Ali moraš da se otrgneš od škole pre nego što dostigneš zrelost.
- Znaš li, stari moj, na koju sam zemlju mnogo mislio u poslednje vreme?
-Ne.
- Na Afriku.
- Afriku! Zaista?
- Da. Mislio sam na žarko sunce koje sija za vreme ove proklete duge i hladne zime. Tamo je Delakroa našao svoje tonove, a ja ću možda naći sebe.
- Afrika je daleko, Vincente - reče Teo zamišljeno.
- Teo, željan sam sunca. Željan sam ga, sa svom njegovom užasnom vrelinom i snagom. Cele zime sam osećao kako me ono vuče prema jugu,kao neki ogroman magnet. Dok nisam otišao iz Holandije, nisam ni znao da postoji nešto kao sunce. A sada znam da slikanje ne može postojati bez njega. Možda je ono što treba da me dovede do zrelosti baš to vrelo sunce. Smrzao sam se do kostiju od pariške zime, Teo,i čini mi se da je malo te hladnoće prešlo na moju paletu i na moje četke. Nikada nisam bio čovek koji prilazi stvarima sa pola srca, kad afričko sunce bude isteralo iz mene hladnoću, i zapalilo moju paletu...
- Hm, hm, - reče Teo - moraćemo da razmislimo o tome. Možda si u pravu.
Pol Sezan je priredio veče za svoje prijatelje. On je uspeo uz očevu pomoć da kupi zemljište na jednom brežuljku u Eksu. Vraćao se kući da tamo sagradi atelje.
- Napusti Pariz, Vincente, - reče on - i dođi da živiš u Provansi. Ne u Eksu, to je moja teritorija, ali negde u blizini. Sunce je tu toplije i jasnije nego ma gde u svetu. U Provansi ćeš naći svetlosti i čistu boju kakvu još nikada nisi video. Ja ću tamo ostati do kraja života.
- Ja ću biti idući koji će otići iz Pariza - reče Gogen. - Vraćam se u tropske krajeve. Ako želiš, Sezane, da nađeš pravo sunce u Provansi, onda treba da dođeš u Markesas. Tamo su sunce i boje isto tako primitivni kao i ljudi.
- Trebalo bi da stupim u društvo obožavalaca sunca - reče Sera.
- Što se mene tiče, - izjavi Vincent - verovatno ću ići u Afriku.
- Gle, gle, - promrmlja Lotrek - imamo među nama još jednog malog Delakroa.
- Da. Ali ne baš odmah, možda. Mislim da bi trebalo da malo proživim u Provansi, kako bih se privikao na sunce.
- Ne možete da se preselite u Marsej - reče Sera. - Taj grad pripada Montičeliju.
- Ne mogu da idem u Eks - reče Vincent - jer on pripada Sezanu. Mone je već naslikao Antib, a slažem se da je Marsej posvećen „Fadi". Ima li neko predlog kuda bih mogao da odem?
- Čekaj! - povika Lotrek. - Znam pravo mesto. Jesi li ikad pomislio na Ari?
- Ari? To je neka stara rimska naseobina, zar ne?
- Da. Leži na Roni, nekoliko sati daleko od Marseja. Bio sam tamo jedanput. Boje i okolina su takve da Delakroaovi prizori iz Afrike izgledaju malokrvni.
- Nije moguće! A ima li tamo dobrog sunca?
- Sunca? Dovoljno da od njega poludiš. A treba da vidiš i Arlezijanke, najveličanstvenije žene na svetu. Još su zadržale čiste, nežne crte lica svojih grčkih predaka, spojene sa zdravom, snažnom građom romanskih osvajača. A što je čudnovato, mirišu potpuno istočnjački, mislim da je to posledica saracenskih invazija u osamnaestom veku. U Arlu je pronađena jedna prava Venera, Vincente. Model je bila jedna Arlezijanka.
- To zvuči privlačno - reče Vincent.
- I jeste. A samo pričekaj dok osetiš maestral.
- Šta je to maestral?
- To ćeš videti kad stigneš tamo - odgovori Lotrek osmehujući se.
- A kako se tamo živi? Je li jeftino?
- Nemaš na šta da potrošiš novac, osim na stan i hranu, a to ne staje mnogo. Ako želiš da odeš oz Pariza, zašto ne pokušaš?
- Ari - promrmlja Vincent za sebe. - Ari i Arlezijanke. Voleo bih da naslikam jednu od tih žena.
Pariz je bio uzbudio Vincenta. Popio je isuviše apsinta, popušio isuviše lula duvana, bavio se suviše spoljnom sktivnošću. Bilo mu je dosta. Osećao je silnu potrebu da sam ode nekuda gde će biti miran i gde će moći svoju ustalasanu, nervoznu energiju da utroši na rad. Samo toplo sunce bilo mu je potrebno da to ostvari. Osećao je da vrhunac njegovog života, ta potpuna stvaralačka snaga za koju se borio osam dugih godina, nije više daleko. Znao je da ništa od onoga što je do sada naslikao nije imalo neku vrednost, možda je pred njim ležao još kratak deo puta na kome će moći da stvori onih nekoliko slika koje bi dale opravdanje njegovom životu.
Kako je ono rekao Montičeli?„Moramo uložiti deset godina napornog rada da bismo na kraju mogli da naslikamo dva ili tri verna portreta".
U Parizu je imao sigurnost, prijateljstvo i ljubav. Kod Tea ga je uvek čekao prijatan dom. Njegov brat ga nikada ne bi pustio da gladuje, nikada ne bi dozvolio da ga dvaput zamoli za slikarski materijal, niti bi mu odbio išta što je mogao da mu da, a najmanje od svega iskrenu naklonost.
Znao je da će onog trenutka kad napusti Pariz početi njegove nevolje.Neće umeti da rasporedi svoje prihode bez Tea. Pola vremena biće prinuđen da gladuje. Moraće da stanuje u bednim kafanicama, da se sekira pošto neće moći da kupi boje, da oseća kako mu se grlo steže zato što nema prijateljske duše s kojom bi mogao razgovarati.
- Zavolećeš Ari - reče mu sutradan Lotrek. - Mesto je mirno, i niko ti neće smetati. Vrućina je suva, boje su veličanstvene, i to je jedino mesto u Evropi gde možeš da nađeš pravu japansku jasnoću. To je pravi slikarski raj. Da nisam tako vezan za Pariz, i sam bih otišao tamo.
Te večeri Teo i Vincent su otišli na Vagnerov koncert. Vratili su se rano i proveli miran čas sećajući se detinjstva u Zundertu. Idućeg jutra Vincent je spremio kafu Teu, a kad je njegov brat otišao na posao,očistio je mali stan kao što nije bio očišćen otkako su se doselili u njega. Na zid je obesio jednu sliku ružičastih rakova, jedan portret Čiča Tangija u slamnom okruglom šeširu, Mulen de la Galet, ženski akt gledan s leđa, i jednu studiju Jelisejskih Polja.
Kad se te večeri Teo vratio kući, našao je pisamce na stolu u dnevnoj sobi.
„Dragi Teo,
Otišao sam u Ari, i pisaću ti čim stignem tamo.
Obesio sam neke slike na zidove da me ne bi zaboravio.

Stežem ti u mislima ruku,
Vincent"

ŠESTA KNJIGA: ARL


1

Arlezijansko sunce udarilo je Vincentu u oči i prodrlo u samu njegovu srž. Bila je to svetla lopta kao limun žute vatre, koja je prelazila preko neba i ispunjavala vazduh zaslepljujućom svetlošću. Strašna vrućina i silna jasnoća vazduha stvarale su neki novi, nepoznati svet.
Vincent je izašao iz vagona treće klase rano ujutru i pošao vijugavim putem koji je vodio od stanice ka Trgu Lamartin, pijačnom trgu koji je s jedne strane bio ograničen nasipom Rone, a s druge kafanama i bednim hotelima. Ari je ležao baš pred njim, prilepljen uz padinu brežuljka zidarskom mistrijom, dremajući na vrelom, tropskom suncu.
Što se tiče traženja stana, Vincent je bio ravnodušan. Ušao je u prvi hotel na koji je naišao, Hotel de la Gar, i uzeo jednu sobu. U njoj se nalazio jedan mesingani krevet koji je škripao, okrnjeni krčag u lavoru, ijedna rasparena stolica. Vlasnik je uneo i jedan neobojen sto. Nije bilo mesta za nogare, ali je Vincent imao nameru da celog dana slika napolju.
Bacio je svoju torbu na krevet i istrčao napolje da vidi grad. Sa Trga Lamartin vodila su u srce Arla dva prilaza. Kružna ulica na levoj strani bila je određena za kola, ona je išla ivicom grada i zaokretala polako ka vrhu brežuljka, prolazeći pored starog rimskog foruma i amfiteatra. Vincent pođe kraćim prilazom, koji je vodio kroz lavirint uskih kaldrmisanih ulica. Posle dugog penjanja stigao je na suncem ispržen Opštinski trg. Usput je prošao pored hladnih zgrada i četvorougaonih dvorišta koji su izgledali kao da su ostali neoštećeni od ranih rimskih dana. Radi zaštite od pobesnelog sunca aleje su bile tako uske da je Vincent mogao da dotakne oba niza kuća prstima ispružene ruke. Da bi se izbegao strašni maestral, ulice su vijugale u beznadežnoj zbrci uz strane brežuljka, i nikada nisu išle pravo više od desetak metara. Na ulicama je ležalo smeće, prljava deca su stajala na vratima kuća, a sve je imalo neki mračan, zlokoban izgled.
Vincent napusti Opštinski trg, izađe kratkom alejom na glavnu pijačnu ulicu u zaleđu grada, prođe kroz mali park, a onda se spusti niz brežuljak do rimske arene. Skakao je sa steperiika na stepenik kao koza, dok najzad nije stigao na vrh. Seo je na jedan kamen, klateći nogama, iznad strmog obronka od tridesetak metara, zapalio lulu, i posmatrao kraj čijim se gospodarem proglasio.
Grad ispod njega spuštao se naglo prema Roni kao neki kaleidoskopski vodopad. Krovovi kuća bili su spojeni jedan sa drugim u zamršenom planu. Svi su bili pokriveni crepom koji je prvobitno bio crven, ali ga je žarko,uporno sunce ispeklo u zbrku raznih boja, od najsvetlije žute kao limun i nežnoružičaste boje pa do plave kao lavandula i smeđe kao zemlja.
Široka, brza Rona naglo je zaokretala u podnožju brežuljka na kome se nalazio Ari, i jurila dalje ka Sredozemnom Moru. S obe strane reke bili su izgrađeni kameni nasipi. Na suprotnoj obali Trinketaj je svetlucao kao neki naslikan grad.Iza Vincenta bila su brda, ogromni venci koji su štrčali uvis u jasnoj beloj svetlosti. Pred njim se prostirala panorama obrađenih polja,voćnjaka u cvetu, plodnih ravnica izoranih hiljadama dubokih brazda: sve to kao da se sticalo u nekoj beskrajnoj dalekoj tački.
Ali boje u tom kraju naterale su ga da pređe rukom preko začuđenih očiju. Nebo je bilo tako intenzivno plavo, tako teško, nemilosrdno, duboko plavo da više i nije bilo plavo, bilo je potpuno bezbojno. Zelena boja polja koja su se prostirala pred njim bila je u stvari esencija zelene boje koja je poludela. Plamenožuto kao limun sunce, kao krv crveno tle, drečava belina usamljenog oblaka nad brdom Monmažur, večno rascvetani ružičasti voćnjaci... te boje su bile neverovatne. Kako će da ih naslika? Kako će ikada moći da ubedi nekoga da takve boje postoje, čak i ako bude uspeo da ih prenese na svoju paletu? Limun žuta, plava, zelena, crvena, ružičasta,priroda se neobuzdano izlivala u pet izrazitih, užasnih tonova.
Vincent se vratio drumom na Trg Lamartin, zgrabio nogare, boje i platno, i krenuo obalom. Bademi su svuda počinjali da cvetaju. Od sunčeve bleštavosti zabolele su ga oči. Šešir je bio ostavio u hotelu. Sunce se probijalo kroz njegovu riđu kosu, i isisavalo svu hladnoću Pariza, sav zamor, obeshrabrenost i zasićenost kojima je gradski život prepunio njegovu dušu.
Pošto je išao kilometar niz reku, naišao je na jedan pokretan most preko koga su prelazila mala kolica, koja su se ocrtavala prema plavom nebu.Reka je bila plava kao izvor, nasipi narančasti, išarani zelenom travom. Grupa pralja u košuljama i raznobojnim kapama prala je prljavo rublje u senci jednog usamljenog drveta.
Vincent namesti nogare, duboko uzdahnu i zatvori oči. Nijedan čovek ne bi mogao otvorenih očiju da uhvati sve te boje. Iz njegovog sećanja iščezoše Seraove priče o naučnom poentilizmu, Gogenovi govori o primitivnoj dekoraciji, Sezanove pojave ispod nepropustljivih površina, Lotrekove linije boje i linije ćudljive mržnje.
Ostao je samo Vincent.
Kad je došlo vreme večeri, vratio se u hotel. Seo je za jedan stočić u baru i poručio apsint. Bio je isuviše uzbuđen, isuviše prepun utisaka da bi mislio na jelo. Jedan čovek koji je sedeo za obližnjim stolom spazio je boju kojom su bile zaprljane Vincentove ruke, lice i odelo, i stupio je u razgovor.
- Ja sam pariški novinar - reče on. - Ovde sam već tri meseca, sakupljam materijal za jednu knjigu o provansalskom jeziku.
- Ja sam jutros stigao iz Pariza - reče Vincent.
- Primetio sam. Imate li nameru da ostanete dugo?
- Da. Bar tako mislim.
- E pa, primite moj savet i nemojte ostati. Arije najluđe mesto na svetu.
- Zašto to mislite?
- Ne mislim. Znam. Posmatrao sam ove ljude tri meseca, i kažem vam da su svi ćaknuti. Samo ih pogledajte. Posmatrajte njihove oči. Nema nijedne normalne, razumne osobe u celom ovom kraju Taraskona.
- To je čudno tvrđenje - primeti Vincent.
- Kroz nedelju dana vi ćete se složiti sa mnom. Zemlja oko Arla je najrastrganija, najstrašnije šibana pokrajina u Provansi. Vi ste bili napolju na suncu. Možete li pomisliti kako ono utiče na ljude koji žive u njegovom bleštavom sjaju dan za danom? Kazaću vam - ono im prži mozak u glavi. A maestral? Još niste osetili maestral? Oh, bože, pričekajte dok ga osetite. On šiba ovaj grad terajući ga u besnilo dve stotine dana u godini. Ako pokušate da idete ulicom, on vas treska o zidove kuća. Ako ste u polju, on vas baca na zemlju i drobi vas u prašinu. Uvlači se u vas, dok ne pomislite da više nećete moći da izdržite ni minuta. Video sam kako taj prokleti vetar otkida prozore, čupa drveće, obara ograde, šiba ljude i životinje u polju tako da sam pomišljao da će ih rastegnuti u komadiće. Ovde sam tek tri meseca, i sam sam već malo poludeo. Odlazim sutra ujutru.
- Vi sigurno preterujete? - upita Vincent. - Meni se čini da su Arlezijanci dobri, bar po onome što sam danas video.
- Videli ste malo. Čekajte samo dok ih upoznate. Slušajte, znate li šta ja lično mislim?
- Ne. Hoćete li da popijete sa mnom jedan apsint?
- Hvala. Po mom ličnom mišljenju, Ari je epileptičan. Od šibanja on dolazi u takvo stanje nervoznog uzbuđenja da postajete sigurni da će dobiti strašan napad i da će mu pena izbiti na usta.
- A da li se to događa?
- Ne. To i jeste čudno. Ta zemlja je večito blizu vrhunca, ali ga nikada ne dostiže. Čekao sam tri meseca da vidim revoluciju, ili erupciju vulkana na Opštinskom trgu. Desetak puta sam pomislio da će stanovnici iznenada poludeti i preseći jedan drugom grkljan! Ali baš kad stignu do tačke na kojoj je eksplozija neminovna, maestral se stiša nekoliko dana, a sunce zađe za oblake.
- E pa, - nasmeja se Vincent - ako Ari nikada ne dostigne vrhunac,ne možete ga zvati epileptičnim, zar ne?
- Ne, - odgovori novinar - ali ga mogu nazvati epileptoidalnim.
- Šta je to, dođavole?
- Pišem članak o tome za svoje novine u Parizu. Jedan nemački članak dao mi je tu ideju.
On izvuče iz džepa jedan časopis i pokaza ga preko stola Vincentu.
- Ovi lekari su ispitivali slučajeve nekoliko stotina ljudi koji su bolovali od nervnih bolesti sličnih padavici, ali koji nikada, nisu dobijali napade, videcete iz ovih grafikona kako su krivom linijom beležili porast nervoze i uzbuđenja, to lekari nazivaju nepostojana napregnutost. E pa, u svakom od tih slučajeva, kod pacijenata je groznica rasla sve dok nije dostigao trideset šest do trideset osam godina. Prosečno sa trideset šest godina dobijali su epileptičan napad. Posle toga dolazilo je još do nekoliko grčenja, i posle godinu, dve dana - zbogom.
- To je isuviše rano za umiranje - reče Vincent. - Čovek tek počinje da vlada sobom u tim godinama.
Novinar vrati časopis natrag u džep.
- Hoćete li da ostanete u ovom hotelu neko vreme? - upita on. – Moj članak je skoro gotov, poslaću vam poštom jednu kopiju čim bude objavljen. Težište članka je u ovome: Ari je epileptoidalan grad. Njegov puls se ubrzavao vekovima. On se približava svojoj prvoj krizi. To se mora dogoditi. I to uskoro. A kada se dogodi, bićemo svedoci strašne katastrofe. Ubistva, zlonamerne paljevine, silovanja, potpuno uništavanje! Ova zemlja ne može večno da živi ovako šibana i mučena. Nešto se mora dogoditi i dogodiće se. Odlazim pre nego što ljudima počne da izbija pena na usta. Savetujem vam da i vi pođete sa mnom.
- Hvala, - reče Vincent - meni se ovde sviđa. A sada idem da spavam. Videćemo se ujutru? Ne? Onda vam želim srećan put. I ne zaboravite da mi pošaljete kopiju svog članka.

2

Svakog jutra Vincent se dizao pre zore, oblačio se, i odlazio nekoliko kilometara niz reku ili u polja da nađe neko mesto koje će ga uzbuditi. Svake noći vraćao bi se sa završenim platnom, završenim zato što nije više ništa mogao s njim da uradi. Odmah posle večere otišao bi da spava.
Postao je slepa slikarska mašina,koja je izbacivala jedno praskavo platno za drugim, i ne znajući šta radi. Voćnjaci u tom kraju su cvetali. U njemu se rodila besna strast da ih sve naslika. Više nije mislio na slikanje. Samo je slikao. Svih onih osam godina intenzivnog rada najzad se izrazilo u eksploziji trijumfalne energije. Ponekad, kad bi počeo da radi rano u zoru, slika bi bila dovršena do podne. Vratio bi se natrag u grad, popio bi šolju kafe i krenuo opet, u nekom drugom pravcu, sa novim platnom.
Nije znao da li su mu slike dobre ili rđave. Nije ga se ticalo. Bio je pijan od boja. Niko ga nije oslovljavao. On nije nikoga oslovljavao. Ono malo snage što bi mu preostalo od slikanja upotrebio bi da se bori protiv maestrala. Tri dana u nedelji morao je da priveže nogare za kočeve zabijene u zemlju. Nogare su se ljuljale napred-nazad na vetru kao čaršav na konopcu za rublje. Noću se osećao utučen i iscrpen kao da su ga prebili.
Nikada nije nosio šešir. Jako sunce polako mu je sagorevalo na temenu. Kad je noću ležao na svom mesinganom krevetu u malom hotelu, osećao se kao da mu je glava zatvorena u vatrenu loptu. Sunce ga je potpuno oslepilo. Nije mogao da razlikuje zelenilo boje od plavetnila neba. Ali kad bi se vratio u hotel, video bi da je slika donekle sjajna, blistava kopija prirode.
Jednog dana radio je u jednom voćnjaku, ljubičasta oranica bila je ograđena crvenom ogradom, a dva ružičasta kruškova drveta dizala su se prema veličanstvenom plavom i belom nebu.
„Ovo je verovatno najbolji pejzaž koji sam do sada izradio", promrmlja on sam za sebe.
Kad se vratio u hotel, zatekao je pismo u kome su mu javljali da je Anton Mov umro u Hagu. Ispod svojih kruškovih drveta on napisa: souvenir de Mauve*. Vincent i Teo" i smesta posla sliku Movovoj kući u Ejlbomen.
* (franc.) uspomena na Mova
Sutradan ujutru naišao je na jedan šljivik u cvetu. Dok je radio, poče da duva neki zao vetar, koji se vraćao u pravilnim razmacima kao talasi na moru. U međuvremenu, sunce je sijalo, a beli cvetovi blistali na drveću. Rizikujući svakog trenutka da vidi celu stvar oborenu na zemlju, Vincent nastavi da slika. To ga podseti na dane u Ševeningenu kad je slikao po kiši, usred peščane oluje, dok je razbesneli okean zapljuskivao njega i njegove nogare. Slika je delovala belo sa dosta žute boje u njoj, i plave i ljubičaste. Kad je završio sliku, video je na njoj nešto što nije imao nameru da stavi - maestral.
„Ljudi će pomisliti da sam bio pijan dok sam ovo slikao", nasmeja se on sam sebi.
Jedna rečenica iz Teovog jučerašnjeg pisma pade mu na pamet. Menher Tersteh, prilikom jedne posete Parizu, stao je ispred Sislejeve slike i šapnuo Teu: „Ne mogu da se otmem utisku da je slikar koji je ovo naslikao bio malo pijan".
„Kad bi Tersteh video moje arlezijanske slike", pomisli Vincent, „rekao bi da je to delirijum tremens u punoj snazi".
Ljudi iz Arla izbegavali su Vincenta. Viđali su ga kako žuri iz grada pre sunčevog izlaska, noseći teške nogare na leđima, gologlav, brade žudno isturene napred, sa grozničavim uzbuđenjem u očima. Viđali su ga kako se vraća sa dve plamene duplje na licu, sa temenom svetlim kao sirovo meso, sa mokrim platnom ispod ruke, gestikulirajući sam za sebe. Grad mu je nadenuo ime. Svi su ga tako zvali.
„Fou-rou!"
„Možda i jesam riđokosa budala", reče on sam sebi, „ali šta ja ta mogu?"
Vlasnik hotela podvaljivao je Vincenta na svakom franku. Vincent nije mogao da dobije ništa za jelo, jer su se svi u Arlu hranili kod kuće. Restorani su bili skupi. Vincent ih je sve pretražio da bi našao hranljivu supu, ali toga nije bilo nigde.
- Je li teško skuvati krompire, gospođo? - upitao je na jednom mesta.
- Nemoguće, gospodine.
- Pa imate li onda pirinča?
- To ćemo imati sutra.
- A imate li makarone?
- Nije bilo mesta na peći za makarone.
A kraju je morao prestati da ozbiljno misli na hranu, i da živi od onoga na šta naiđe. Vrelo sunce ulivalo mu je snagu, iako je na stomak obraćao malo pažnje. Umesto hrane uzimao je apsint, duvan i Dodeove priče o Tartarenu. Bezbrojni časovi usretsređenosti pred nogarima iskidali su mu nerve. Bilo mu je potrebno opojno piće. Apsint ga je činio još razdražljivijim sutradan, ta razdražljivost je podsticao svojim šibanjem maestral, a peklo je vrelo sunce.
Što je leto više odmicalo, sve su stvari sagorevale. Nije video oko sebe ništa drugo osim starog zlata, bronze i bakra, nad kojima se širilo zelenkastoazurno nebo izbledelo od vreline. Bilo je neke sumpornožute boje u svemu što je sunce obasjavalo. Njegove slike bile su masa svetle plamenožute boje. Znao je da se žuto nije upotrebljavalo u evropskom slikarstvu još od Renesanse, ali ga to nije sprečilo. Žuta boja curila je iz tube na platno i tu ostajala. Njegove slike bile su natopljene suncem, izgorele od sunca, opaljene od vrelog sunca i vazduha.
Bio je ubeđen da nije ništa lakše načiniti dobru sliku nego naći dijamant ili biser. Bio je nezadovoljan sobom i onim što je radio, ali se ipak nadao da će na kraju sve biti dobro. Ponekad je čak i ta nada izgledala kao neka fatamorgana. Pa ipak, osećao je da živi jedino onda kada je radio.Lični život nije za njega postojao. On je bio samo mehanizam, slepi slikarski automat u koji su ubacivani hrana, piće i boje svakog jutra, i koji je uveče izbacivao po jednu svršenu sliku.
A kakve je sve to imalo svrhe? Da ih proda? Svakako ne! Znao je da niko ne želi da kupi njegove slike. Čemu onda ta žurba? Zašto je gonio i podsticao sebe da slika desetine i desetine slika kad je prostor ispod mesinganog kreveta bio već popunjen slikama?
Želja za uspehom beše napustila Vincenta. Radio je zato što je morao da radi, zato što ga je to spašavalo od duševnih patnji, zato što ga je to odvraćalo od razmišljanja. Mogao je da živi bez žene, bez doma, bez dece, mogao je da živi bez ljubavi i prijateljstva i zdravlja, mogao je da živi bez sigurnosti, udobnosti, i hrane, mogao je da živi čak i bez Boga. Ali nije mogao da živi bez nečega što je bilo jače od njega samoga, što je bilo njegov život - bez snage i sposobnosti za stvaranje.

3

Pokušao je da nađe modele, ali Arlezijanci nisu hteli da mu poziraju. Mislili su da će ih naslikati rđavo. Bojali su se da će se njihovi prijatelji smejati njihovim portretima. Vincent je znao da se ljudi, kada bi ih slikao lepo kao Bugero, ne bi stideli da se slikaju. Morao je da napusti ideju o modelima, i da uvek radi u prirodi.
Sa dozrevanjem leta zavlada blistava vrućina i vetar se utiša. Svetlost u kojoj je Vincent radio bila je na granici između blede sumpornožute i blede zelenožute. Često je mislio na Renoara i na njegove čiste linije. Tako su sve stvari izgledale u čistom vazduhu Provanse, isto kao što su izgledale na japanskim reprodukcijama.
Jednog ranog jutra on spazi jednu devojku preplanule kože,pepeljastosive kose, sivih očiju, u svetloružičastoj bluzi ispod koje je mogao da vidi njene grudi, lepe, čvrste i male. To je bila žena isto tako jednostavna kao i polje, svaka linija njenog tela bila je nevina.Njena majka bila je divna osoba obučena u prljavožutu i izbledelu plavu boju, a postavio ju je na jaku sunčevu svetlost, ispred grupe divnih cvetova, belih kao sneg i žutih kao limun. Nekoliko časova su mu pozirale za malu sumu novaca.
Kad se te večeri Vincent vratio kući,počeo je da razmišlja o devojci preplanule kože. San mu nije dolazio na oči. Znao je da u Arlu ima javnih kuća, ali to su uglavnom bila mesta od pet franaka koja su posećivali Zuavi, crnci dovedeni u Ari da se obuče za francusku vojsku.
Meseci su prošli otkako Vincent nije razgovarao sa nekom ženom, osim kada je tražio šolju kafe ili kesu duvana. On se seti Margotinih nežnih reči, prstiju koji su mu milovali lice, i za kojima su dolazili nežni poljupci.
On skoči, jurnu preko Trga Lamartin i ulete u lavirint kamenih kuća.Posle nekoliko trenutaka penjanja uzbrdo on začu ispred sebe neku graju. Poče da trči i stiže do ulaznih vrata jedne javne kuće u Ulici de Rikolet baš kad su žahdarmi stavljali na kola dva Zuava, koje su ubili neki pijani Italijani. Crveni fesovi vojnika ležali su u lokvama krvi na neravnoj kaldrmi. Jedna grupa žandarma odvede Italijane u zatvor, dok je razbesnela svetina jurila za njima vičući:
- Obesite ih! Obesite ih!
Vincent iskoristi opšte uzbuđenje da šmugne u Maison de Tolerance, broj 1, u Ulici de Rikolte. Luj, vlasnik, pozdravi ga i uvede u jednu malu sobu levo od sale, gde je nekoliko parova sedelo uz piće.
- Imam jednu mladu devojku, zove se Rašel i vrlo je lepa - reče Luj. - Hoće li gospodin da proba? Ako vam se ne sviđa njen izgled, možete izabrati neku drugu.
- Mogu li da je vidim?
Vincent sede za sto i zapali lulu. Iz sale še začu smeh, a jedna devojka ulete u sobu igrajući. Ona se baci na stolicu prekoputa Vincenta i osmehnu se na njega.
- Ja sam Rašel - reče ona.
- Ali, - uzviknu Vincent - pa ti si prava beba!
- Imam šesnaest godina - reče ponosito Rašel.
- Koliko si već ovde?
- Kod Luja? Godinu dana.
- Čekaj da te pogledam.
Žuta gasna lampa stajala je iza njenih leđa, lice joj je bilo u senci. Ona nasloni glavu na zid i podiže bradu prema svetlosti da bi je Vincent video.
On ugleda okruglo, bucmasto lice, krupne, prazne plave oči, i mesnatu bradu i vrat. Njena kosa bila je uvijena na temenu, dajući licu još loptastiji izgled. Imala je na sebi samo šarenu haljinu i sandale. Bradavice njenih okruglih grudi bile su uperene u njega kao preteći prsti.
- Lepa si, Rašel - reče on.
Vedar, detinji osmeh pojavi se u njenim praznim očima. Ona vrteći se dotrča do njega i uze ga za ruku.
- Milo mi je što ti se sviđam - reče ona. - Volim kad se sviđam ljudima. Onda je lepše, zar ne?
- Da. A sviđam li se ja tebi?
- Mislim da si ti smešan čovek, fou-rou.
- Fou-rou! Znači, ti me poznaješ?
- Videla sam te na Trgu Lamartin. Zašto uvek nekud juriš sa onim velikim zavežljajem na leđima? I zašto ne nosiš šešir? Zar te sunce ne peče? Oči su ti sasvim crvene. Zar te ne bole?
Vincent se nasmeja naivnosti toga deteta.
- Ti si vrlo slatka, Rašel. Hoćeš li da me zoveš mojim pravim imenom,ako ti ga kažem?
- Kako se zoveš?
- Vincent.
- Ne. Meni se više sviđa fou-rou. Da li ćeš se ljutiti ako te budem zvala fou-rou? I mogu li nešto da popijem? Stari Luj me posmatra iz sale.
One pređe prstima preko svog grla. Vincent vide kako su upali u meko meso. Zatim se osmehnu svojim praznim plavim očima, i on vide da se smeje da bi bila srećna, pa da i on bude srećan. Zubi su joj bili pravilni, ali tamni, debela donja usna visila joj je, gotovo dodirujući horizontalno udubljenje pod punačkom bradom.
- Poruči bocu vina, - reče Vincent - ali ne skupog, jer nemam mnogo novaca.
Kad je vino stiglo, Rašel reče: - Hoćeš li da pijemo vino u mojoj sobi? Tamo je prijatnije.
- Vrlo rado.
Popeše se na sprat kamenim stepenicama, i uđoše u Rašelinu sobicu. Tu je bio uzan krevet, pisaći sto, stolica i nekoliko Žilijenovih medaljona u boji na belim zidovima. Dve iscepane i okrnjene lutke stajale su na pisaćem stolu.
- Ponela sam ih od kuće - reče ona. - Evo, fou-rou, uzmi ih. Ovo je Žak,a ovo je Katarina. Kod kuće sam se s njima igrala. Oh, fou-rou, ali si smešan.
Vincent je stajao i glupo se smeškao držeći lutke obema rukama sve dok Rašel nije prestala da se smeje. Ona uze od njega Žaka i Katarinu, baci ih na sto, zavitla sandale ujedan ugao, i skide haljinu.
- Sedi, fou-rou, - reče ona - igraćemo se kuće. Ti ćeš biti tata, a ja mama. Voliš li da se igraš kuće?
Rašel je bila omanja, snažna devojka oblih, izbočenih kukova, sa dubokim nagibom ispod šiljatih grudi, i punačkim, okruglim stomakom.
- Rašel, - reče Vincent - ako hoćeš da me zoveš fou-rou, imam i ja za tebe jedno ime.
Rašel pljesnu rukama i sede mu u krilo.
- Oh, reci mi, kako? Volim kada me zovu novim imenom.
- Zvaću te Le Pigeon.
Rašeline plave oči postadoše uvređene i zbunjene.
- Zašto sam ja golub, tata?
Vincent lako pomilova rukom njen okrugli stomak kao u Kupidona.
- Zato što ličiš na golubicu, sa tim blagim očima i malom debelom pupom.
- Da li je lepo biti golub?
- Naravno. Golubovi su vrlo lepi i privlačni... kao i ti.
Rašel se naže, poljubi ga u uvo, skoči sa kreveta i donese dve čaše za vino.
- Kako imaš smešne male uši, fou-rou - reče ona, pijuckajući crveno vino. Pila je kao što pije malo dete, sa nosem u čaši.
- Voliš li ih? - upita Vincent.
- Volim. Tako su meke i okrugle kao u kučenceta.
- Onda možeš da ih uzmeš.
Rašel se glasno nasmeja.Ona prinese čašu usnama. Ponovo poče da se smeje toj šali, i zaceni se. Nekoliko kapi crvenog vina pocuri joj niz levu dojku, nastavi preko golubijeg stomaka, i nestade u crnom trouglu.
- Ti si zgodan, fou-rou - reč ona. - Svi o tebi govore kao da si lud. Ali nisi, zar ne?
Vincent napravi grimasu. - Samo malo - reče on.
- A hoćeš li da budeš moj dragi? - zapita Rašel. - Nisam imala dragog više od mesec dana. Hoćeš li da dolaziš k meni svake noći?
- Bojim se da ne mogu da dolazim svake noći, Pigeon.
Rašel se napući. - Zašto?
- Pa, pored ostalog, nemam novaca.
Rašel mu uvrnu desno uvo igrajući se.
- Ako nemaš pet franaka, fou-rou, odrezaćeš uvo i daćeš mi ga? Volela bih da ga imam. Staviću ga na sto i igraću se s njim svake večeri.
- A hoćeš li mi dati da ga otkupim ako kasnije budem imao pet franaka?
- Oh, fou-rou, tako si smešan i zgodan. Volela bih da su ostali ljudi koji dolaze ovamo takvi kao što si ti.
- Zar ti se ovde ne sviđa?
- Oh, sviđa mi se. Dobro se zabavljam, i sve volim... osim Zuava, eto.
Rašel spusti čašu i ljupko zagrli Vincenta oko vrata.On oseti njen meki trbuh uz svoj prsluk, i bradavice njenih grudi, kao pupoljci, kako ga peku. Ona zari svoje usne u njegove. On oseti da ljubi mekanu, somotnu unutrašnjost njene donje usne.
- Hoćeš li ponovo doći da me vidiš, fou-rou, nećeš me zaboraviti i otići nekoj drugoj devojci?
- Vratiću se, Pigeon.
- A hoćemo li sada ono da radimo? Hoćemo li da se igramo kuće?
Kad je posle pola sata napustio to mesto, bio je tako ožedneo da je jedva uspeo da ugasi žeđ bezbrojnim čašama hladne vode.

4

Vincent je došao do zaključka da su boje, što su bile sitnije izmlevene, sve više postajale zasićene uljem.Ulje je bilo samo rastvarač za boju, on nije mnogo mario za njega, naročito otkako mu je bilo svejedno što su mu slike hrapave. Umesto da kupuje boju koja je tucana na kamenu bogzna koliko sati u Parizu, odlučio je da priprema boje sam za sebe. Teo je zamolio Čiča Tangija da pošalje Vincentu tri hromne boje, malahit, cinober, narandžasto-olovnu, kobalt, i ultramarin. Vincent ih je istucao u svojoj maloj hotelskoj sobi. Tako su ga boje ne samo stajale manje, nego su bile sveže i duže su trajale.
Zatim nije bio zadovoljan ni platnom na kome je slikao.Tanki sloj gipsa kojim je ono bilo prekriveno nije upijao njegove guste boje. Teo mu je poslao tube neprerađenog platna. Vincent je noću mešao gips u maloj zdeli i premazivao platno na kome je hteo da slika sutradan.
Žorž Sera ga je naučio da bude osetljiv prema okviru u kome je trebalo da počiva njegova slika. Kad je poslao Teu svoje prve arlezijanske slike,objasnio mu je kakvu vrsta drveta treba da upotrebi za okvir i kojom bojom treba da ga oboji. Ali se nije smirio sve dok nije video svoje slike u okvirima koje je sam napravio. Kupio je obične daske kod trgovca, odsekao onoliku dužinu koliku je želeo, a onda ih obojio tako da odgovaraju kompoziciji slike.
Sam je pravio boje, preparirao platna, slikao slike, pravio okvire i bojio ih.
- Šteta što ne mogu sam da kupujem svoje slike - glasno je mrmljao. - Onda bih bio sasvim dovoljan sam sebi.
Maestral ponovo poče da duva. Cela priroda kao da je pobesnela. Nebo je bilo bez ijednog oblaka. Bleštavi sjaj sunca bio je praćen jakom sušom i strašnom hladnoćom. Vincent je naslikao jednu mrtvu prirodu u svojoj sobi: sud za kafu od plavog emajla, šolju kraljevskoplavu i zlatnu, krčag za mleko sa bledoplavim i belim kvadratićima, bokal od majolike, plav sa crvenim, zelenim i smeđim šarama, i najzad dve pomorandže i tri limuna.
Kad se vetar stišao, on je ponovo počeo da izlazi, naslikao je Ronu,gvozdeni most kod Trinketaja, gde su nebo i reka bili boje apsinta, pristanište ljubičasto, ličnosti koje su stajale nalakćene na ogradu crnkaste, gvozdeni most jasno plav sa nijansom žive narandžaste boje, na crnoj pozadini sa nešto malo zelene kao malahit. Pokušao je da izrazi nešto potpuno tužno, tako da i samo izaziva tugu.
Umesto da reprodukuje verno ono što mu je pred očima, on je upotrebio boje despotski da izrazi što snažnije samog sebe. Shvatio je da je ono što mu je Pisaro rekao u Parizu istina: „Morate hrabro preterivati u efektima koje stvaraju boje - bilo u harmoniji ili u neskladu". U Mopasanovom predgovoru za „Pjer i Žan" našao je slično mišljenje. „Umetnik ima pravo da preteruje,da stvori u svojim romanima svet lepši, jednostavniji, utešniji nego što je naš„.
Jednoga dana radio je naporno u žitnim poljima, na jakom suncu.Rezultat je bio jedno poorano polje, veliko polje sa grumenima ljubičaste zemlje, koje se izdiže ka horizontu, jedan sejač, plav i beo, na horizontu jedno polje niskog zrelog žita, iznad svega toga, žuto nebo sa žutim suncem.
Vincent je znao da bi pariški kritičari smatrali da on radi suviše brzo. Nije se s tim slagao. Zar ga na to nije gonila emocija, iskreno osećanje prema prirodi? A ako je emocija ponekad bila tako jaka da je on radio i ne znajući da radi, ako su ponekad potezi dolazili neposredno jedan za drugim, kao reči prilikom govora, ipak će opet doći teški dani, bez nadahnuća. Mora da kuje gvožđe dok je vruće, da iskovane šipke stavi na stranu.
On priveza nogare na leđa i pođe kući drumom koji je vodio pored Monmažura. Išao je tako brzo da je uskoro prestigao jednog čoveka i dečaka koji su polako išli ispred njega. On vide da je čovek stari Rulen arlezijanski facteur des postes*. Često je sedeo u kafani pored Rulena, i želeo je da porazgovara s njim, ali mu se nikad nije pružila prilika.
* (franc.) poštar
- Dobar da, gospodine Rulen - reče on.
- Ah, to ste vi, slikare! - reče Rulen. - Dobar dan. Vodio sam sina u nedeljnu popodnevnu šetnju.
- Bio je divan dan, zar ne?
- Ah, da, divno je kad taj đavolski maestral ne duva. Jeste li danas naslikali nešto, gospodine?
- Jesam.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, i ništa ne znam o umetnosti. Ali učinili biste mi čast ako biste mi dozvolili da pogledam sliku.
- Sa zadovoljstvom.
Dečak otrča napred, igrajući se. Vincent i Rulen su išli jedan pored drugoga. Dok je Rulen gledao sliku, Vincent ga je posmatrao. Rulen je nosio plavu poštansku kapu. Imao je blage ispitivačke oči, i dugu, četvrtastu, talasastu bradu koja mu je potpuno pokrivala vrat i okovratnik, i ležala na tamnoplavom poštanskom kaputu. Vincent oseti kod Rulena istu onu nežnu mudrost koja mu se tako svidela kod Čiča Tangija. Bio je skroman na neki patetičan način, a njegovo obično, seljačko lice nekako se nije slagalo sa bujnom grčkom bradom.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, - ponovi Rulen - i oprostite mi što govorim. Ali vaša žitna polja su tako živa, isto tako živa kao polja pored kojih smo prošli, na primer, kao ono gde sam vas video da radite.
- Znači, sviđa vam se?
- Što se toga tiče, to ne mogu da kažem. Znam samo da nešto osećam, ovde unutra.
On pređe prstom preko grudi.
Zastali su u podnožju Monmažura. Crveno sunce je zalazilo iza stare crkve, i njegovi zraci padali su na stabla i lišće borova koji su rasli između stena, bojeći lišće narandžastom vatrom, dok su se drugi borovi izdizali u daljini, pruskoplavi prema nežnom plavozelenom nebu. Beli pesak i naslage belih stena ispod drveća bili su osenčeni plavom bojom.
- I ovo je živo, zar ne? - Upita Rulen.
- Biće i onda živo kad nas više ne bude, Rulene.
Išli su, ćaskajući mirno i prijateljski. U Rulenovim rečima nije bilo ničeg teškog. Njegov razum bio je jednostavan, njegove misli istovremeno jednostavne i duboke. Izdržavao je sebe, ženu i četvoro dece sa sto trideset pet franaka mesečno. Bio je poštar dvadeset pet godina bez unapređenja, samo sa povremenim povišicama plate.
- Kad sam bio mlad, gospodine, - reče on - mnogo sam mislio o Bogu. Ali izgleda da je on s godinama izbledeo. Još uvek živi u onim žitnim poljima koja ste vi naslikali, i u zalasku sunca na Monmažuru, ali kad pomislim na ljude... i na svet koji su oni stvorili...
- Znam,Rulene, ali sve više i više osećam da ne smemo suditi o Bogu na osnovu ovog sveta. To je prosto studija koja mu nije pošla za rukom. A šta možete da učinite sa studijom koja je slaba, ako volite umetnika? Ne kritikujte je mnogo, držite jezik za zubima. Ali imate prava da tražite nešto bolje.
- Da, tako je, - uzviknu Rulen - nešto malo bolje.
- Trebalo bi da vidimo nešto drugo urađeno istom rukom pre nego što donesemo svoj sud. Ovaj svet je očigledno napravljen na brzinu, jednog od onih loših dana kad umetnik nije bio dobro raspoložen.
Mrak je pao na zavojiti seoski drum. Prvi komadići zvezda provirili su kroz teški kobaltni pokrivač noći. Rulenove blage, nevine oči potražiše Vincentovo lice.
- Znači, vi smatrate da postoji neki drugi svet osim ovoga, gospodine?
- Ne znam, Rulene. Prestao sam da mislim o tome kad sam počeo da se zanimam svojim radom. Ali ovaj život izgleda tako nepotpun, zar ne? Ponekad mislim da, kao što su vozovi i kola sredstva kojima se prevozimo iz jednog kraja zemlje u drugi, tako su tifusna groznica ili tuberkuloza sredstva kojima se prevozimo iz ovog sveta u neki drugi.
- Ah, vi umetnici mnogo razmišljate!
- Rulene, hoćete li da mi učinite jednu uslugu? Dozvolite mi da naslikam vaš portret. Arlezijanci neće da mi poziraju.
- Biće mi Čast, gospodine. Ali zašto želite da slikate mene? Ja sam običan, ružan čovek.
- Ako ima Boga, Rulene, on ima verovatno bradu i oči kao što su vaše.
- Zašto mi se rugate, gospodine? - Naprotiv, ja to ozbiljno mislim.
- Hoćete li doći da podelite s nama večeru sutra uveče? Imaćemo prostu hranu, ali će nam biti milo da dođete.
Gospođa Rulen bila je seljanka koja ga je podsetila malo na gospođu Deni. Na stolu pokrivenom kariranim crveno-belim stolnjakom bilo je malo paprikaša sa krompirom, jedan domaći hleb i boca kiselog vina. Posle večere Vincent je skicirao gospođu Rulen, ćaskajući sa poštarom dok je radio.
- Za vreme revolucije bio sam republikanac, - reče Rulen - ali sada vidim da nismo ništa dobili. Bez obzira na to da li nama upravljaju kraljevi ili ministri, mi siromašni ljudi imamo isto onako malo kao i ranije. Mislio sam da ćemo, kad budemo postali republika, sve deliti, i to na jednake delove.
- Ah, ne, Rulene.
- Celog svog života, gospodine, pokušavao sam da razumem zašto jedan čovek treba da ima više od drugoga, zašto neko mora naporno da radi dok njegov sused lenstvuje. Možda sam suviše neuk da bih to razumeo. Da li vi, gospodine, mislite da bih bolje razumeo kad bih bio obrazovan?
Vincent baci brz pogled da vidi da li Rulen slučajno nije ciničan. Ali na njegovom licu bio je isti onaj izgled prostodušne nevinosti.
- Da, prijatelju moj, - reče on - izgleda da većina obrazovanih ljudi to sve dobro razume. Ali ja sam neuk kao i vi, i nikada to neću moći da razumem niti da prihvatim.

5

Vincent je ustajao u četiri ujutru, pešačio tri-četiri sata da bi stigao do mesta koje bi želeo da slika, a onda slikao da mraka. Nije bilo prijatno ići deset ili dvanaest kilometara tim pustim drumom, ali mu je dodir mokrog platna ispod ruke ulivao pouzdanje.
Izradio je sedam velikih slika za sedam dana. Pri kraju nedelje bio je smrtno premoren od posla. Leto je bilo divno, ali ga se Vincent dosta naslikao. Divlji maestral poče da duva i podiže oblake prašine koji obeliše drveće. Vincent je morao da ostane u kući. Spavao je šesnaest sati neprekidno.
Došao je bio u nezgodan položaj jer je u četvrtak potrošio sav novac, a Teovo pismo nije očekivao pre ponedeljka u podne. To nije bila Teova krivica. On je još uvek slao pedeset franaka svakih deset dana, a povrh toga sav slikarski materijal. Vincent je strasno želeo da vidi svoje nove slike u okvirima, pa ih je suviše mnogo poručio o svom trošku. Ta četiri dana živeo je od dvadeset tri šolje kafe i jedne vekne, koju je uzeo od pekara na veresiju.
U njemu se javila neka strašna reakcija na ono što je uradio. Smatrao je da njegove slike ne vrede onoliko koliko Teo čini za njega. Želeo je da uzme novac koji je već potrošio i da ga vrati bratu. Pregledao je slike, jednu po jednu, i činilo mu se da ne vrede onoliko koliko su koštale. Čak i ako bi s vremena na vreme poneka studija ispala podnošljiva, znao je da bi bilo jeftinije da ju je kupio od nekog drugog.
Celog leta rojevi ideja dolazili su mu u glavu. Iako je bio usamljen, nije imao vremena da misli ili da oseća. Živeo je kao neka parna mašina. Ali sada je osećao da mu je mozak ustajala čorba, a nije imao ni franka da se zabavi jelom ili da ode i poseti Rašel. On zaključi da je sve ono što je letos slikao bilo vrlo, vrlo rđavo.
,,U svakom slučaju", reče sam sebi,, jedno naslikano platno vredi više od praznog platna. Ja ne želim ništa više, to mi daje pravo da slikam, i razlog za slikanje".
Bio je uveren da će samim tim što živi u Arlu osloboditi svoju individualnost. Život je kratak. Brzo prolazi. No, pošto je on slikar, mora da slika.
„Ovi moji slikarski prsti postaju poslušniji", mislio je on, „iako se lešina raspada u komade".
On sastavi dug spisak boja da ga pošalje Teu. Najedanput primeti da se nijedna boja sa njegovog spiska ne bi mogla naći na holandskoj paleti, kod Mova, Maresa, ili Vajsenbruha.Ari ga je doveo do toga da potpuno prekine sa holandskom tradicijom.
Kad mu je u ponedeljak stigao novac, on nađe jedno mesto gde je mogao da dobije dobar obrok za jedan franak. Bio je to čudan restoran, poptuno siv: pod je bio od sivog bitumena kao ulični trotoar, na zidovima su bili sivi tapeti, zelene šalone uvek su bile spuštene, a vrata zastrta velikim zelenim zavesama da ne bi ulazila prašina. Jedan uzan, vrlo besan sunčev zrak probijao se kroz zavese.
Pošto se nedelju dana odmarao, odlučio je da malo slika noću. Slikao je sivi restoran dok su gazde večerale, a kelneri se muvali tamo-amo. Slikao je gusto, toplo kobaltno noćno nebo, posuto hiljadama svetlih provansalskih zvezda, onako kako ga je video sa Trga Lamartin. Odlazio je na drum i slikao čemprese na mesečini. Slikao je Cafe de Nuit, koja je bila otvorena preko cele noći da bi u nju mogli da se sklone beskućnici koji nisu imali novaca da plate prenoćište, ili oni koji su bili suviše pijani da bi mogli da ga nađu.
Jedne noći naslikao je kafanu gledanu spolja, a druge noći njenu unutrašnjost. Zelenom i crvenom bojom pokušao je da prikaže užasne ljudske strasti. Unutrašnjost je naslikao crvenu kao krv i tamnožutu, sa zelenim bilijarskim stolom koji je stajao u sredini. Dodao je četiri svetiljke žute kao limun, koje su bacale narandžasto-zelenu svetlost. Na figurama malih beskućnika koji su tu spavali sukobljavale su se najsuprotnije nijanse crvenog i zelenog. Pokušao je da izrazi ideju da je kafana mesto gde se čovek može upropastiti, poludeti, ili izvršiti zločin.
Arlezijanci su se zabavljali gledajući kako njihov fou-rou slika po ulicama cele noći, a danju spava. Vincentovi postupci su uvek za njih bili divna zabava.
Kad je došao prvi u mesecu,vlasnik hotela ne samo što je povisio kiriju za sobu nego je odlučio da naplati Vincentu upotrebu ormana gde je držao slike. Vincent je mrzeo hotel i bio je besan zbog lakomosti vlasnika. Sivi restoran gde se hranio sasvim mu je odgovarao, ali je imao samo toliko novaca da je tamo mogao da jede dva-tri dana od deset. Zima je dolazila, a on nije imao ateljea gde bi radio, hotelska soba ga je pritiskivala i ponižavala. Hrana koju je morao da jede po jeftinim restoranima ponovo mu je otrovala stomak.
Morao je da nađe stalan dom i sopstveni atelje.
Jedne večeri dok je prelazio preko Trga Lamartin sa Rulenom, on primeti natpis „Za izdavanje" na jednoj žutoj kući nedaleko od njegovog hotela.Kuća je imala dva krila, i dvorište u sredini. Bila je okrenuta ka Trgu i gradu na brežuljku. Vincent je stajao i zamišljeno gledao kuću.
- Šteta što je tako velika - reče on Rulenu. - Voleo bih da imam ovakvu kuću.
- Ne morate zakupiti celu kuću, gospodine. Možete da uzmete samo desno krilo, na primer.
- Zbilja? Šta mislite koliko ima soba? Hoće li biti skupu?
- Rekao bih da ima tri-četiri sobe. Malo će vas koštati, upola manje od hotela. Doći ću sutra za vreme ručka da je razgledam s vama, ako hoćete. Možda vam mogu pomoći da je dobijete za pristojnu cenu.
Sutradan ujutru Vincent je bio tako uzbuđen da nije mogao da radi ništa drugo već samo da šeta gore-dole po Trgu Lamartin i posmatra žutu kuću sa svih strana. Bila je solidno građena i sunčana. Kad je izbliza pogledao, Vincent je video da ima dva zasebna ulaza, i da je levo krilo već zauzeto.
Rulen mu se pridružio posle ručka. Zajedno su ušli u desno krilo kuće. Unutra se nalazio jedan hol koji je vodio u veliku sobu, iz koje se išlo u jednu manju. Zidovi su bili belo okrečeni. Hol i stepenište, koje je vodilo na sprat, bili su popločani čistom crvenom ciglom. Gore je bila još jedna velika soba sa ostavom. Pod je bio od crvenih opeka, a na belo okrečeni zid padali su svetli sunčevi zraci.
Rulen beše napisao pisamce vlasniku, koji ih je očekivao gore u sobi. On i Rulen su nekoliko trenutaka razgovarali brzim provansalskim narečjem, koje je Vincent vrlo malo razumeo. Poštar se okrenuo Vincenta.
- On bi želeo da zna koliko ćete dugo zadržati stan?
- Kažite mu - neodređeno.
- Pristajete li da ga zakupite najmanje na šest meseci?
- Oh, da, da!
- On kaže da će vam ga onda dati za petnaest franaka mesečno.
Petnaest franaka mesečno! Za celu kuću! Trećinu te sume plaćao je za hotelsku sobu. To je bilo čak manje nego što je plaćao za atelje u Hagu. Stalan dom za petnaest franaka mesečno! On brzo izvuče novac iz džepa.
- Evo! Brzo! Dajte mu to. Kuća je izdata.
- On bi želeo da zna kad ćete se useliti - reče Rulen.
- Danas. Smesta.
- Ali, gospodine, vi nemate nameštaja. Kako ćete da se uselite?
- Kupiću jedan dušek i stolicu. Rulene, vi ne znate šta to znači provesti ceo život po bednim hotelskim sobama. Moram da uđem u ovu kuću smesta!
Vlasnik ode. Rulen se vrati na posao.Vincent je išao iz jedne sobe u drugu, goredole po stepenicama, razgledajući svaki santimetar svoga carstva. Teovih pedeset franaka stiglo je dan ranije, imao je još trideset franaka u džepu. On žurno izađe, kupi jedan jeftin dušek i stolicu, i odnese ih u žutu kuću. Rešio je da mu soba u prizemlju služi kao spavaća soba, a ona na spratu kao atelje. On tresnu dušek na pod od crvene opeke, odnese stolicu gore u atelje, i ode posednji put u hotel.
Vlasnik je dodao četrdeset franaka na Vincentov račun uz neki neodređen izgovor. Odbio je da preda Vincentu njegove slike dok mu ovaj ne uruči novac. Vincent je morao da ode u policiju da bi dobio svoje slike, a zatim je morao da plati pola tražene svote.
Kasno posle podne našao je jednog trgovca koji je pristao da mu da na veresiju jednu malu gasnu peć, dva lonca i jednu kerozinsku lampu. Vincentu je ostalo još tri franka. Kupio je kafe, hleba, krompira i malo mesa za supu. Ostao je bez ijednog santima. Kuhinju je smestio u malu sobu u prizemlju.
Kad se noć spustila na Trg Lamartin i žutu kuću, Vincent je skuvao supu i kafu na maloj peći. Nije imao stola, pa je raširio hartiju preko dušeka, doneo je svoju večeru i jeo sedeći na podu, prekrštenih nogu. Bio je zaboravio da kupi nož i viljušku. Drškom četke vadio je komade mesa i krompira iz lonca.Pomalo su mirisali na boju.
Kad je završio večeru, uzeo je kerozinsku lampu i popeo se stepenicama od crvene cigle na drugi sprat. Soba je bila prazna i pusta, osim nogara, koji su stajali pored prozora kroz koji je sijala mesečina. U pozadini je ležao taman vrt Trga Lamartin.
Legao je na dušek. Kada se ujutru probudio, otvorio je prozor i ugledao zeleni vrt, sunce koje se rađa, i drum koji je vijugao ka gradu. On pogleda čiste crvene cigle na podu, besprekorno čiste bele zidove, prostrane sobe. Skuvao je sebi šolju crne kafe i šetao po sobi pijući je iz lonca i planirajući kako će namestiti kuću, koje će slike obesiti na zidove, i kako će provoditi srećne časove u svom sopstvenom domu.
Sutradan dobio je pismo od svog prijatelja Gogena, koji je bio zatvoren, bolestan i bez novaca u jednoj kafani u Pon-Avenu, u Bretanji. „Ne mogu da se izvučem iz ove rupe", pisao je Gogen,, jer ne mogu da platim račun, a vlasnik je zaključao sve moje slike. Od svih nevolja koje muče čovečanstvo ništa me tako ne dovodi do besa kao oskudica u novcu. Sada se osećam kao da sam osuđen na večno prosjačenje".
Vincent se seti svih slikara na zemlji koji su nesrećni, bolesni, bedni,koje bližnji izbegavaju i rugaju im se, koji gladuju i muče se do smrtnog časa. Zašto? Kakav su zločin učinili? Kakav je to veliki greh zbog koga su postali prognanici i parije? Kako može takva osuđena duša dobro da slika? Slikar budućnosti - ah, to će biti takav kolorista i takav čovek kakav još nikada nije postojao. Neće živeti u bednim kafanama i posećivati javne kuće za Zuave.
Siromah Gogen. Trune negde u nekoj rupi u Bretanji, isuviše bolestan da bi mogao da radi, bez prijatelja koji bi mu pomagao, o bez i jednog jedinog franka u džepu da se najede i plati lekara. Vincent ga je smatrao za velikog slikara i velikog čoveka. Kad bi Gogen umro! Kad bi Gogen morao da napusti svoj rad! Kakva bi to bila tragedija za umetnički svet!
Vincent stavi pismo u džep, izađe iz žute kuće, i krene duž nasipa Rone.Jedna barka natovarena ugljem bila je privezana za molo. Posmatrana odozgo, bila je sjajna i mokra od talasa. Voda je bila žućkastobela, a ponegde bisernosiva. Nebo je bilo boje jorgovana, malo narandžasto na zapadu, a grad ljubičast. Neki radnici u prljavim belim i plavim odelima dolazili su i odlazili noseći tovar sa čamca na obalu.
Prizor je bio pravi Hokusai*. Preneo je Vincenta natrag u Pariz, japanskim reprodukcijama u radnji Čiča Tangija... i Polu Gogenu, koga je najviše voleo od svih svojih prijatelja.
* japanski slikar
Odjednom je shvatio šta treba da radi. Žuta kuća bila je dovoljno velika za dvojicu. Svaki će imati svoju spavaću sobu i atelje. Ako budu sami kuvali, mleli boje, i štedeli novac, moći će obojica da žive od njegovih sto pedeset franaka mesečno. Kirija neće biti veća, a na hranu će trošiti samo malo više. Kako bi bilo divno da opet ima prijatelja, prijatelja slikara koji bi govorio istim jezikom i koji bi razumeo njegov rad! A kakvim bi ga divnim stvarima Gogen mogao naučiti u vezi sa slikarstvom!
Do tada nije ni uviđao koliko je usamljen. Čak i kad ne bi mogli da žive od sto pedeset Vincentovih franaka, možda bi Teo mogao da im šalje još pedeset franaka a zauzvrat da dobija jednu Gogenovu sliku mesečno.
Da! Da! Mora da dovede Gogena k sebi u Ari. Toplo provansalsko sunce izvući će iz njega bolest, kao što je izvuklo iz Vincenta. Uskoro će imati atelje koji će raditi punom parom. Njihov atelje biće prvi na celom Jugu. Oni će nastaviti tradicije Delakroa i Montičelija.Natopiće slike suncem i bojom, pokazaće svetu tu raskalašnu prirodu.
Gogen mora da bude spašen!
Vincent se okrete, potrča, i jurio je natrag sve do Trga Lamartin. On ulete u žutu kuću, žurno se pope uz stepenice, i poče uzbuđeno da raspoređuje sobe.
„Pol i ja ćemo imati po jednu spavaću sobu ovde gore. Donje sobe upotrebićemo za ateljee. Kupićemo krevete, dušeke, presvlake, stolice i stolove, pa ćemo imati pravi dom. Celu kuću ću ukrasiti suncokretima i rascvetalim voćnjacima. ,,Oh, Pole, Pole, kako će biti divno kad opet budeš kraj mene!"

6

Nije bilo tako lako kao što je očekivao. Teo je pristao da doda pedeset franaka za jednu Gogenovu sliku mesečno, ali tu je bila još i vozna karta, koju ni Gogen ni Teo nisu mogli da plate. Gogen je bio suviše bolestan da bi mogao da ustane, suviše zadužen da bi mogao da ode iz Pon-Avena, suviše razočaran da bi mogao da priđe ma kom planu s oduševljenjem. Debela i hitna pisma letela su od Aria do Pariza i Pon-Avena.
Vincent je sada bio očajnički zaljubljen u svoju žutu kuću. Novcem dobijenim od Tea kupio je jedan sto i komodu.
„Krajem godine", pisao je Vincent Teu, „biću drugi čovek. Ali nemoj misliti da ću onda otići odavde. Nikako. Provešću ostatak života u Arlu. Postaću slikar Juga. A ti smatraj da imaš letnjikovac u Arlu. Jedva čekam da uredim kuću pa da ti uvek ovde provodiš praznike".
Trošio je samo na najnužnije životne potrebe, a sve ostalo davao je na kuću. Svakog dana morao je da bira između sebe i žute kuće. Da li da jede meso za večeru ili da kupi krčag od majolike? Da li da nabavi par novih cipela ili zeleni jorgan za Gogenov krevet? Da li da poruči okvir od borovog drveta za svoju novu sliku ili da kupi one pletene stolice?
Uvek je kuća bila na prvom mestu.
Žuta kuća ulivala mu je osećanje mira jer je radio da osigura sebi budućnost. Suviše se potucao dotada, tumarao po svetu bez svrhe. Ali sada se više nikada neće seliti. Kad njega više ne bude, neki drugi slikar naći će razrađeno preduzeće. On će osnovati stalni atelje,koji će upotrebljavati generacije slikara da bi tumačile i slikale Jug. Progonila ga je ideja da ukrasi kuću takvim slikama koje bi vredele onoliko koliko je na njega potrošeno tokom svih onih godina kada nije ništa stvarao.
Baci se na posao sa novom energijom. Znao je da posmatrajući neku stvar duže vremena postaje zreliji i bolje je razume. Pedeset puta odlazio je na Monmažur da gleda polja u njegovom podnožju. Maestral mu je otežavao da poteze četkom uskladi i isprepleće s osećajima, nogare su se besno ljuljale na vetru. Radio je bez predaha od sedam ujutru do šest uveče. Jedno platno dnevno!
- Sutra će biti pravi pakao - reč Rulen jedne večeri, kasno u jesen. Sedeli su u kafani Lamartin i pili pivo. - A posle toga - zima.
- Kakva je zima u Arlu? - upita Vincent.
- Užasna. Mnogo kiše, strašni vetrovi i jaki mrazevi. Ali zima je ovde vrlo kratka. Samo nekoliko meseci.
- Sutra će, dakle, biti naš poslednji lepi dan. Onda znam koje ću mesto da naslikam. Zamislite jedan jesenji vrt, Rulene, sa dva čempresa, tamnozelena, u obliku boce, i tri mala kestena čija lišće ima boju duvana i narandže. Tu je i jedna mala tisa sa svetložutim lišćem i ljubičastim stablom, i dva mala žbuna, kao krv crvena sa skrletnim lišćem. A usto pesak, trava i plavo nebo.
- Ah, gospodine, kad vi opisujete te stvari, uviđam da sam celog života bio slep.
Sutradan ujutru Vincent se digao sa suncem. Bio je dobro raspoložen. Potkresao je bradu makazama, začešljao ono malo kose što arlezijansko sunce nije izgorelo na njegovoj lubanji, obukao jedino celo odelo koje je imao, i u znak oproštaja sa suncem stavio na glavu parišku kapu od zečjeg krzna.
Rulenovo pretskazanje bilo je tačno. Sunce je izašlo, kao žuta usijana lopta. Kapa od zečijeg krzna nije imala oboda, te mu je sunce sijalo u oči.
Jesenja bašta bila je udaljena od Arla dva sata hoda, putem za Taraskon. Ležala je na padini jednog brežuljka. Vincent namesti nogare u jednom pooranom žitnom polju, iza bašte.On baci kapu na zemlju, skide svoj dobar kaput, i učvrsti platno na nogare. Iako je još bilo rano jutro, sunce mu je peklo teme i stvaralo pred očima plameni veo, na koji je već bio navikao.
Pažljivo je posmatrao scenu ispred sebe, analizirao boje od kojh je bila sastavljena, i upijao sliku u mozak. Kad je bio uveren da je shvatio scenu, on omekša četke, skide zatvarače sa tuba boja, i očisti nož kojim je stavljao debeli sloj boje. Još jedanput pogleda baštu, pomeša nekoliko boja na paleti, i podiže četku.
- Moraš li odmah da počneš, Vincente? - upita jedan glas iza njega.
Vincent se okrete.
- Još je rano, dragi. Imaš na raspolaganju ceo dan.
Vincent se zadihano zagleda u ženu, potpuno zaprepašćen. Bila je mlada, ali ne dete. Oči su joj bile plave kao kobaltno nebo arlezijanske noći, a kosa, koja joj je padala niz leđa, bila je limun-žuta, kao sunce. Crte lica bile su nežnije nego u Kej Vos, ali je u njima bilo neke zrelosti Juga. Koža joj je bila boje izgorelog zlata, zubi između nasmejanih usana beli kao oleandrov cvet koji se gleda kroz crvenu vinsku čašu. Nosila je dugu belu haljinu pripijenu uz telo i zakopčanu na jednoj strani srebrnom kopčom. Na nogama je imala obične sandale. Stas joj je bio snažan, krepak, ali se ipak spuštao u čistim, sladostrasnim pregibima.
- Dugo se nisam pojavljivala, Vincente - reče ona.
Ona stade između Vincenta i nogara, naslanjajući se na prazno platno i zaklanjajući mu pogled na baštu. Sunce obasja njenu kao limun žutu kosu i posla plamene talase niz njena leđa. Ona se osmehnu na njega tako srdačno, tako odano, da on pređe rukom preko očiju da bi se uverio da se slučajno nije iznenada razboleo ili zaspao.
- Ne razumeš, moj dragi, dragi dečače - reče ona. - A kako bi i mogao, kad se nisam tako dugo pojavljivala?
- Ko si ti?
- Ja sam tvoj prijatelj, Vincente. Najbolji prijatelj koga imaš na svetu.
- Otkud znaš kako se zovem? Nikada te ranije nisam video.
- Nisi. Ali ja sam tebe mnogo, mnogo puta videla.
- Kako se zoveš?
- Maja.
- Je li to sve? Samo Maja?
- Za tebe, Vincente, to je sve.
- Zašto si pošla za mnom ovamo, u polje?
- Iz istog razloga iz koga sam te pratila po celoj Evropi... da bih mogla da budem pored tebe.
- Ti me zamenjuješ sa nekim drugim. Ja nikako ne mogu da budem taj čovek za koga me smatraš.
Žena stavi hladnu belu ruku na njegovu izgorelu crvenu kosu i lako je pomilova. Svežina njene ruke i svežina njenog nežnog dubokog glasa krepile su kao voda iz dubokog zelenog izvora.
- Postoji samo jedan Vincent Van Gog. Nikada ne bih mogla da ga zamenim.
- Koliko dugo me poznaješ?
- Osam godina , Vincente.
- Pa, pre osam godina ja sam bio...
- ...Da, dragi, u Borinahi.
- I onda si me poznavala?
- Videla sam te prvi put jednog krasnog jesenjeg popodneva, kad si sedeo na jednom zarđalom gvozdenom točku ispred Markasa.
- ....Posmatrajući rudare kako se vraćaju kući!
- Da. Kad sam te prvi put ugledala, sedeo si tamo, besposlen. Ja sam prošla pored tebe. Onda si uzeo jednu staru olovku i kovertu iz džepa i počeo si da crtaš. Pogledala sam preko tvog ramena da vidim šta si uradio. A kada sam videla... zaljubila sam se.
- Zaljubila si se? Zaljubila si se u mene?
- Da, Vincente, moj dragi, dobri Vincente, zaljubila sam se u tebe.
- Možda nisam onda tako rđavo izgledao.
- Nisi izgledao ni upola tako dobro kao što sada izgledaš.
- Tvoj glas... Maja... zvuči tako čudno. Samo jedan put mi je jedna žena govorila takvim glasom...
- ...Margotinim glasom. Ona te je volela. Vincente, isto onoliko koliko te i ja volim.
- Zar si poznavala Margot?
- U Brabantu sam živela dve godine. Svakog dana sam te pratila u polja. Posmatrala sam te kako radiš u sobi iza kuhinje. I bila sam srećna zato što te Margot voli.
- Znači, onda me ti nisi više volela?
Ona mu pomilova oči hladnim vrhovima prstiju.
- Ah, da, volela sam te. Nikada nisam prestala da te volim, još od prvog dana.
- I nisi bila ljubomorna na Margot?
Žena se nasmeja. Preko lica prelete senka neke neodređene tuge i sažaljenja. Vincent se seti Mendesa da Koste.
- Ne. Nisam bila ljubomorna na Margot. Njena ljubav je bila dobra za tebe. Ali tvoju ljubav prema Kej nisam volela. Ona te je unesrećila.
- Jesi li me poznavala kad sam bio zaljubljen u Ursulu?
- To je bilo pre mog doba!
- Onda me ne bi volela.
- Ne.
- Bio sam budala.
- Ponekad čovek mora u početku da bude budala da bi na kraju postao pametan.
- Ali, ako si me volela kad smo bili u Brabantu, zašto nisi došla k meni?
- Nisi bio spreman za mene, Vincente.
- A sada... jesam li spreman?
- Jesi.
- Da li me još voliš? Čak i sada... danas... ovog trenutka?
- Sada... danas... ovog trenutka... i večno.
- Kako možeš da me voliš? Pogledaj, desni su mi bolesne. Svaki zub u ustima mi je veštački. Sva kosa na glavi mi je izgorela. Oči su mi crvene kao u sifilističara. Lice mi je sama kost i koža. Ružan sam. Najružniji čovek. Nervi su mi propali, telo postalo neplodno, a iznutra sam otrovan od glave do pete. Kako možeš da voliš takvu razvalinu?
- Hoćeš li da sedneš, Vincente?
Vincent sede na svoju stolicu. Žena se spusti na kolena u meku ilovaču polja.
- Nemoj, - povika Vincent - uprljaćeš svoju belu haljinu. Dozvoli da stavim kaput ispod tebe.
Žena ga zadrža blagim pokretom ruke. - Mnogo puta sam uprljala haljinu prateći te, Vincente, ali je uvek posle toga opet bila čista.
Ona mu podiže bradu svojom snažnom belom rukom, prstima mu zagladi nekoliko pramenova kose za uhom.
- Ti nisi ružan, Vincente. Ti si lep. Mučio si i kinjio to siroto telo u kome ti je zamotana duša, ali dušu ne možeš da povrediš. To je ono što ja volim. A kad budeš uništio sebe svojim strasnim radom... ta duša će nastaviti da živi večno... A s njom i moja ljubav prema tebi.
Sunce se beše podiglo na nebu. Besno je pržilo odozgo Vincenta i ženu.
- Hodi,da te odvedem nekuda gde je svežije - reče Vincent. – Ima nekoliko čempresa na drumu. Biće ti prijatnije u hladu.
- Srećna sam s tobom ovde. Ne smeta mi sunce. Navikla sam se na njega.
- Jesi li već dugo u Arlu?
- Došla sam s tobom iz Pariza.
Vincent ljutito skoči i besno odgurnu stolicu.
- Ti si varalica! Namerno su te ovamo poslali da me ismejavaš. Neko ti je ispričao moju prošlost, i plaća ti da me praviš budalom. Neću više da razgovaram s tobom!
Žena je s osmehom u očima posmatrala njegovu ljutinu.
- Ja nisam varalica, dragi moj. Ja sam nešto najstvarnije u tvom životu. Nikad nećeš moći da ubiješ moju ljubav prema tebi.
- To je laž! Ne voliš me. Podsmevaš mi se. Otkriću tvoju igru.
On je grubo ščepa u zagrljaj. Žena se naže ka njemu.
- Pričiniću ti bol ako ne odeš i ne prestaneš da me mučiš!
- Možeš, Vincente. I ranije si to činio. To je deo ljubavi.
- E pa dobro, uzmi onda svoj lek!
On privuče njeno telo k sebi. Pritisnu svoje usne na njene, ujedajući je, upijajući se u nju poljupcem.
Ona rastavi svoje meke, tople usne i pusti ga da se napije slasti sa njenih usta. Celo njeno telo pripi se uz njegovo, mišić uz mićić, kost uz kost, meso uz meso, predajući se potpuno, nepovratno.
Vincent je odgurnu od sebe i otetura se do svoje stolice. Žena pade na zemlju pored njega, stavi ruku na njegovu nogu, i prisloni glavu uz nju. On pomilova dugu, gustu kosu, žutu kao limun.
- Jesi li se sada uverio? - upita ona.
Posle kraćeg vremena Vincent reče: - Ti si u Arlu otkako sam ja došao.Jesi li znala za Le Pigeon?
- Rašel je slatko dete.
- I ne zameraš mi?
- Ti si muškarac, Vincente, i žene su ti potrebne. Pošto još nije bilo vreme da ja dođem i da ti se predam, morao si da ideš kuda si mogao. Ali sada...
- Sada?
- Sada to više nije potrebno. Nikada više.
- Hoćeš da kažeš da ćeš ti...?
- Naravno, dragi Vincente. Ja te volim.
- Zašto bi me volela? Žene su me uvek prezirale.
- Ti nisi bio stvoren za ljubav. Imao si drugog posla.
- Posla? Ha! Bio sam budala. Čemu služe sve te stotine slika? Ko ih želi? Ko će ih kupiti? Ko će izreći o njima neku mrzovoljnu reč ili pohvalu, ko će kazati da sam ja razumeo prirodu ili prikazao njenu lepotu?
- Jednoga dana kazaće to celi svet, Vincente.
- Jednoga dana. Kakav san! Kao san da ću jednog dana biti zdrav čovek,koji će imati svoj dom i porodicu, i koji će zarađivati za život svojim slikanjem. Slikao sam osam dugih godina. Nijedanput za sve to vreme niko nije hteo da kupi neku sliku koju sam ja naslikao. Bio sam budala.
- Znam, ali kakva divna budala. Kada tebe više ne bude, Vincente, svet će shvatiti šta si ti pokušao da kažeš. Slike koje danas ne možeš da prodaš za hiljadu franaka, jednoga dana će se prodavati za milion. Ah, smešiš se, ali ja ti kažem da je to istina. Tvoje će slike visiti u muzejima u Amsterdamu, Hagu, Parizu, Drezdenu, Minhenu, Berlinu, Moskvi i Njujorku. Tvoje će slike biti neocenjive, jer neće biti za prodaju. Knjige će se pisati o tvojoj umetnosti, Vincente, romani i drame će opisivati tvoj život, ime Vincenta Van Goga biće za njih svetinja.
- Da još uvek ne osećam ukus tvojih usana na svojima, pomislio bih da je ovo san, ili da sam poludeo.
- Dođi i sedi kraj mene, Vincente. Stavi svoju ruku u moju.
Sunce je bilo u zenitu. Padina brežuljka i dolina kupali su se u nekoj sumpornožutoj magli. Vincent je ležao u poljskoj brazdi pored žene. Šest meseci nije ni s kim razgovarao osim sa Rašel. U njemu nabuja poplava reči. Žena mu se zagleda duboko u oči, i on poče da priča. Pričao joj je o Ursuli i o danima kad je bio Gupilov službenik. Pričao joj je o svojim borbama i razočarenjima, o svojoj ljubavi prema Kej, i o životu koji je pokušao da vodi sa Kristinom. Govorio joj je o svojim nadama u vezi sa slikanjem, o imenima kojima su ga nazivali, o udarcima koje je primao, i zašto je želeo da mu slike budu sirove, rad nedovršen, a boje eksplozivne, pričao joj je o svim stvarima koje je želeo da učini za slikanje i slikare, i kako mu je telo iscrpeno od napora i bolesti.
Što je duže govorio, postajao je sve uzbuđeniji. Reči su mu kuljale iz usta kao boje iz njegovih tuba. Celo njegovo telo bilo je u pokretu. Govorio je šakama, gestikulirao rukama i ramenima. Šetao se gore-dole pred njom, dok mu se telo divlje grčilo. Puls mu se ubrzavao, krv kiptela, a vrelo sunce je budilo u njemu grozničavu energiju.
Žena je mirno slušala, ne propuštajući ni reč. Iz njenog pogleda on vide da ga je razume. Gutala je sve što je on imao da kaže, i bila je tu, željna da čuje još, da ga razume, da primi sve što je imao da da, i što nije mogao da zadrži u sebi.
On iznenada stade. Drhtao je od uzbuđenja. Oči i lice su mu bili crveni,a udovi su mu se tresli. Žena ga privuček sebi. - Poljubi me, Vincente - reče on.
On je poljubi u usta. Usne joj više nisu bile hladne. Ležali su jedno pored drugog u plodnoj, mekoj ilovači. Žena mu je ljubila oči, uši, nozdrve, ispupčenu gornju usnu, kvasila unutrašnjost njegovih usana svojim slatkim, mekim jezikom, prelazila mu prstima preko brade do vrata, pa niz ramena, i preko osetljivih pazuha.
Njeni poljupci probudiše u njemu najbolniju strast koju je ikada poznao. Svaki delić tela boleo ga je teškim bolom mesa, koje ne može da se zadovolji samo mesom. Nikada mu se dotada nijedna žena nije predala u ljubavnom poljupcu. On privi njeno telo uz svoje, osećajući ispod njene bele haljine vrelinu životne bujice.
- Čekaj! - reče ona.
Otkopčavši srebrnu kopču sa strane, ona zbaci belu haljinu sa sebe. Telo joj je imalo istu onu tamnozlatnu boju kao i njeno lice. Bilo je nevino, svaki njegov drhtaj bio je nevin. Nije znao da telo jedne žene može da bude tako savršeno građeno. Nije znao da strast može da bude tako čista, tako nežna, tako rasplamtela!
- Ti drhtiš, dragi - reče ona. - Stegni me uza se. Nemoj da drhtiš, dragi moj, mili moj, stegni me ako me želiš.
Sunce se spuštalo na drugoj strani neba. Zemlja je bila vrela od njegovih zraka. Mirisala je na stvari koje su bile posejane, na stvari koje su rasle, koje su bile posečene i koje su umrle. Mirisala je na život, bogatim, prodornim mirisom života koji se večno stvarao i večno vraćao u prah od koga je postao.
Vincentovo ushićenje sve više je raslo. Svaki mišić u njemu je drhtao od teškog bola. Žena raširi svoje ruke prema njemu, pruži mu svoju toplinu, uze od njega sve što je u njemu bilo muškoga, upi u sebe sav vulkanski nemir, svu preteranu strast koja je satima razdirala njegove nerve i prožimala mu telo, a onda ga povede blagim milujućim lelujanjem ka potresnom, stvaralačkom vrhuncu.
Iscrpen, on zaspa u njenom naručju.
Kad se probudio, bio je sam. Sunce je zašlo. Na desnom obrazu imao je blatnjavu mrlju, jer je zario svoje znojavo lice u ilovaču. Zemlja je bila hladna i mirisala na zakopana bića koja su gmizala. On obuče kaput i kapu od zečjeg krzna, priveza nogare na leđa, i stavi platno ispod ruke. Zatim pođe kući mračnim drumom.
Kad je stigao u žutu kuću, on baci nogare i prazno platno na dušek u spavaćoj sobi. Zatim izađe u grad da popije šolju kafe. Nasloni glavu na hladnu kamenu ploču stola, i poče da razmišlja o tom danu.
„Maja", promrmlja on sam za sebe. „Maja. Nisam li to ime već negde čuo? To znači... to znači... šta li bi to moglo da znači?"
On popi još jednu šolju kafe. Posle jednog sata vrati se preko Trga Lamartin u žutu kuću. Počeo je da duva hladan vetar. Miris kafe osećao se u vazduhu.
Nije se potrudio da zapali kerozinsku lampu kad je po povratku bacio nogare. Sada zapali šibicu i stavi lampu na sto. Žuta svetlost obasja sobu.
Pogled mu privuče šarena mrlja na dušeku. On začuđeno priđe i podiže platno koje je nosio sa sobom toga jutra.
Tu, u veličanstvenom sjaju, on ugleda svoju jesenju baštu, dva zelena čempresa, u obliku boce, tri mala kestena sa lišćem boje duvana i narandže,tisa sa svetložutim lišćem i ljubičastim stablom, dva mala, kao krv crvena žbuna, sa skrletnim lišćem, u prvom planu pesak i trava, a iznad svega plavo, plavo nebo sa plamenom, sumpornožutom loptom.
Stajao je nekoliko trenutaka buljeći u sliku. Ovlaš je prikuca na zid. Zatim se vrati ka dušeku, sede prekrstivši noge, pogleda sliku i osmehnu se.
- Dobra je - reče glasno. - Vrlo je dobro ostvarena.

7

Došla je zima. Vincent je provodio dane u svom toplom prijatnom ateljeu. Teo mu je pisao da je Gogen, koji je proveo u Parizu nekoliko dana,bio rđavo raspoložen i da je odlučno odbijao arlezijansku zamisao. Po Vincentovom mišljenju, žuta kuća nije trebalo da bude samo dom za dva čoveka, već stalan atelje svih slikara Juga. Napravio je detaljne planove kako da proširi stan čim on i Gogen budu počeli da rade. Svaki slikar koji bude hteo da živi biće dobrodošao, zauzvrat biće dužan da šalje Teu jednu sliku mesečno. Čim Teo bude imao dovoljno impresionističkih slika kod sebe, on će napustiti Gupila i otvoriti Galeriju nezavisnih u Parizu.
Vincent je u svojim pismima jasno naglašavao da će Gogen biti direktor ateljea, i učitelj svih slikara koji budu u njemu radili. Vincent je štedeo svaki franak koji je mogao da bi namestio svoju spavaću sobu. Obojio je zidove bladoljubičasto. Pod je bio od crvene opeke. Kupio je lake, zelenkastožute čaršave i jastuke, crveni pokrivač, a drveni krevet i stolice obojio je bojom svežeg masla. Toaletni sto obojio je narandžasto, umivaonik plavo, a vrata ljubičasto kao jorgovan. Obesio je mnogo slika po zidovima, širom otvorio šalone, a zatim naslikao sve to i poslao sliku Teu, da bi njegov brat mogao da vidi kako mu je soba prijama. Slikao je u japanskom stilu.
Sa Gogenovom sobom stvar je stajala drugačije. Nije hteo da kupuje tako jeftin nameštaj za direktora ateljea. Gospođa Rulen ga je uveravala da će krevet od orahovine, koji je hteo da kupi za Gogena, stajati tri stotine pedeset franaka, što je za njega bilo nemoguće da sakupi. Ipak je počeo da kupuje manje predmete za sobu, dovodeći sebe neprestano u teško finansijsko stanje.
Kad nije imao novaca za modele, stajao je pred ogledalom i slikao stalno ispočetka svoj portret. Rašel je došla da mu pozira, gospođa Rulen je takođe dolazila jedanput nedeljno i dovodila decu, gospođa Zinu, žena vlasnika kafane u koju je svraćao na čašu pića, pozirala mu je u arlezijanskoj nošnji. Nabacao je figuru na platno za jedan sat. Pozadina je bila bledožuta, lice sivo, odeća crna i tamnomodra. Vincent je namestio ženu da sedi na jednoj pozajmljenoj stolici od narandžinog drveta, nalakćena na zeleni sto.
Jedan Zuav sitnog lica, sa vratom kao u bika a očima kao u tigra, pristao je da sedi za izvesnu malu sumu. Vincent ga je naslikao u plavoj uniformi, plavoj kao emajlirani tiganj, sa crveno-narandžastim pletenicama, i dve bledožućkaste zvezde na grudima. Na kao bronza preplanuloj mačkastoj glavi imao je crvenu kapu, koja se isticala na zelenoj pozadini. Rezultat je bio jedna divlja kombinacija neskladnih tonova, vrlo oštrih, prostih, čak i drečećih, ali koji su odgovarali karakteru te ličnosti.
Vincent je satima sedeo pored prozora sa olovkom i hartijom za crtanje, pokušavajući da savlada tehniku koja bi mu omogućila da sa nekoliko poteza naslika figuru muškarca, žene, mladića, konja, pseta, tako da su im glava, telo i noge u potpunoj razmeri. Precrtavao je mnoge slike koje je naslikao tog leta jer je mislio da mu, ako bude izbacivao pedeset studija po dvesta franaka za godinu dana, neće izgledati tako nepošteno što jede i pije kao da ima na to prava.
Mnoge stvari je naučio preko zime: da meso ne sme da se slika pruskoplavom, jer onda liči na drvo, da njegove boje nisu postojane kao što bi treblo da budu, da je najvažniji element u slikanju Juga kontrast između crvenog i zelenog, narandžastog i plavog, sumpornožutog i ljubičastog kao jorgovan. Shvatio je da pokušava u slikama da kaže nešto utešno, kao što je muzika utešna, da želi da slika muškarce i žene sa nečim božanskim, što je oreol simbolično predstavljao, a što je on pokušao da izrazi stvarnim sjajem i podrhtavanjem svojih boja, i najzad, da će oni koji imaju talenat za siromaštvo večno biti siromašni.
Jedan od Van Gogovih stričeva je umro i ostavio Teu malo nasledstvo. Pošto je Vincent toliko želeo da živi sa Gogenom, Teo odluči da polovinom te sume namesti Gogenovu spavaću sobu i pošalje ovoga u Ari. Vincent je bio oduševljen. Počeo je da planira kako će ukrasiti žutu kuću. Želeo je tuce panel ploča sa božanstvenim arlezijanskim suncokretima, pravu simfoniju plavog i žutog.
Čak ni vest o besplatnoj karti nije uzbudila Gogena. Iz nekog razloga koji je za Vincenta ostao tajna, Gogen je više voleo da živi u Pon-Avenu. Vincent je jedva čekao da završi ukrašavanje, i da atelje bude spreman kad stigne učitelj.
Došlo je proleće. Žbunovi oleandera u zadnjem dvorištu žute kuće prosto su poludeli cvetajući razuzdano kao da su izgubili ravnotežu. Bili su pretrpani novim cvetovima, a isto tako i gomilama uvelih, njihovo zelenilo se neprestano obnavljalo u jakim mlazevima, očevidno neiscrpnim.
Vincent je ponovo natovario nogare na leđa i krenuo da pronađe suncokrete za dvanaestak panela. Poorana zemlja u poljima bila je tako meke boje kao par drvenih cipela, dok je nebo plavo kao nezaboravak bilo poprskano belim oblacima. Neke suncokrete je naslikao na licu mesta, pri zalasku sunca, munjevitom brzinom. Ostale je poneo sa sobom kući i naslikao ih u zelenoj vazi.
Obojio je svoju kuću spolja novom žutom bojom, na veliko uživanje stanovnika Trga Lamartin.
Kad je završio svoj posao oko kuće, došlo je leto. Sa njim je došlo vrelo sunce, maestral, koji je šibao sve jače, uzbuđenje u vazduhu, strašan, mučan izgled pokrajine i kamenog grada koji je ležao na brežuljku.
A sa njim je došao i Pol Gogen.
Stigao je u Ari predzoru i čekao je sunce u maloj kafani otvorenoj preko cele noći. Vlasnik ga je pogledao i uzviknuo: - Vi ste taj prijatelj! Poznao sam vas.
- O čemu to dođavola govorite?
- Gospodin Van Gog mi je pokazao portret koji ste mu poslali. Liči sasvim na vas, gospodine.
Gogen ode da probudi Vincenta. Njihov susret bio je bučan i srdačan. Vincent pokaza Gogenu kuću, pomože mu da raspakuje stvari, zamoli ga da mu priča pariške novosti. Živo su razgovarali nekoliko sati.
- Imaš li nameru danas da radiš, Gogene?
- Misliš li ti da sam ja Karolus-Diran, pa da mogu da siđem s voza, da zgrabim paletu i da ti smesta naslikam jedan sunčani efekat?
- Samo sam pitao.
- Onda ne postavljaj glupa pitanja.
- I ja ću se odmoriti. Hodi. Pokazaću ti grad.
On povede Gogena uz breg, preko suncem obasjanog Opštinskog trga, pa duž pijačnog druma na kraj grada. Zuavi su vežbali na polju pred kasarnom, njihovi crveni fesovi plamteli su na suncu. Vincent pođe kroz mali park ispred rimskog foruma. Arlezijanke behu izašle u svoju jutarnju šetnju. Vincent je uvek oduševljeno pričao Gogenu kako su one divne.
- Šta misliš o Arlezijankama, Gogene? - upita on.
- Ne mogu da podnesem njihov miris.
- Pogledaj samo ton njihove puti, čoveče, a ne oblik. Pogledaj šta je sunce učinilo sa njihovom bojom.
- Kakve su ovde javne kuće, Vincente?
- Nema nikakvih, osim onih po pet franaka, za Zuave.
Vratiše se u žutu kuću da nekako udese zajednički život. Prikucaše jednu kutiju na zid u kuhinji, i staviše u nju polovinu novca koji su imali. Ovoliko za duvan, ovoliko za nepredviđene troškove, uključujući kiriju. Na vrh kutije stavili su komad hartije i olovku, kojom će zapisivati svaki franak koji budu uzeli. U drugu kutiju metnuli su ostatak novca, podelili ga na četiri dela, da plaćaju hranu svake nedelje.
- Ti si dobar kuvar, zar ne, Gogene?
- Odličan. Bio sam mornar.
- Onda ćeš odsada ti da kuvaš. Ali večeras ću ja napraviti supu u tvoju čast.
Kad ga je te večeri poslužio supom, Gogen nije mogao da je okusi.
- Kako li si smešao ovo, Vincente, ne mogu da zamislim. Kao što mešaš boje na svojim slikama, verovatno.
- Šta smeta bojama na mojim slikama?
- Dragi moj, ti još uvek lebdiš u neo-impresionizmu. Bolje bi bilo da napustiš svoj sadašnji metod. Ne odgovara tvojoj prirodi.
Vincent odgurnu u stranu svoj čanak sa supom.
- Ti to možeš da kažeš na prvi pogled, zar ne? Te žarkožute boje, na primer, sasvim su pobrkane.
Vincent pogleda panele sa suncokretima na zidu.
- Zar je to sve što imaš da kažeš za moje suncokrete?
- Ne, dragi moj, mogu da nađem još dosta stvari za kritikovanje.
- Na primer?
- Na primer, tvoje harmonije boja, monotone su i nepotpune.
- To je laž!
- Oh, sedi, Vincente. Prestani da gledaš kao da ćeš me ubiti. Ja sam mnogo stariji od tebe, i zreliji. Ti još uvek pokušavaš da nađeš sebe. Samo me slušaj, a ja ću ti dati neke korisne lekcije.
- Izvini, Pole, ja želim da mi ti pomogneš-
- Onda bi bilo najbolje da prvo izbiješ sebi iz glave to đubre. Celog dana si bunceo o Mesonijeu i Montičeliju. A obojica ne vrede ništa. Dokle god se budeš divio takvim delima, nikada sam nećeš naslikati dobru sliku.
- Montičeli je veliki slikar. On je znao više o bojama nego bilo koji drugi čovek njegovog vremena.
- On je bio pijani idiot, eto šta je on bio.
Vincent skoči i besno pogleda Gogena preko stola. Čanak sa supom pade na crveni pod od opeke i razbi se.
- Ne govori tako o „Fadi"! Ja ga volim skoro kao rođenog brata! Sve te priče o tome kako je on pijanica i lud su samo zlobno ogovaranje. Nijedna pijanica ne bi mogla da naslika Montičelijeve slike. Umni napor potreban da se uravnoteže šest osnovnih boja, tačan proračun, i hiljadu drugih stvari koje treba smisliti za pola sata, zahtevaju zdrav razum. Kad ponavljaš to zlobno ogovaranje o „Fadi", onda si isto tako pokvaren kao i one proklete žene koje su ga započele.
- Turlututu, mon chapeau pointu*!
* (franc.) Tralala, moj šiljati šeširiću!
Vincetn ustade, kao da mu je neko sasuo čašu hladne vode u lice. Njegove reči i osećanja borili su se u njemu. On pokuša da savlada svoj bes, ali nije mogao. Odjuri u svoju spavaću sobu i zalupi vrata za sobom.

8

Sutradan ujutru svađa je bila zaboravljena. Popili su zajedno kafu i odmah pošli suprotnim putevima da nađu šta će slikati. Kad se Vincent te večeri vratio kući, iscrpen onim što je nazivao „ravnotežom šest osnovnih boja", on zateče Gogena kako već sprema večeru na maloj gasnoj peći. Mirno su razgovarali neko vreme, a onda razgovor skrete na slikare i slikarstvo, na jedini predmet za koji su se strasno interesovali.
Bitka je otpočela.
Slikare koje je Gogen obožavao Vincent je prezirao. Vincentovi idoli bili su anatemisani za Gogena.Nisu se slagali ni u najsitnijoj pojedinosti svog zanata. O bilo čemu drugom mogli su da diskutuju na miran i prijateljski način, ali slikarstvo je bilo hrana i piće njihovog života. Borili su se za svoje ideje do poslednje trunke nervozne energije. Gogen je imao dvaput veću snagu od Vincenta, ali je Vincentovo sarkastično uzbuđenje to nadoknađivalo.
Čak i kad su diskutovali o stvarima u kojima su se slagali, njihovi argumenti bili su strašno naelektrisani. Iz tih diskusija izlazili su tako iscrpenih glava kao ispražnjene baterije.
- Nikad nećeš biti umetnik, Vincente, - izjavi Gogen - dok ne budeš umeo da gledaš prirodu, da se vratiš natrag u atelje i da je naslikaš hladnokrvno!
- Neću da slikam hladnokrvno, ti idiote! Hoću da slikam toplokrvno. Zato sam u Arlu.
- Sve ovo što si uradio samo je ropsko podražavanje prirode.Moraš naučiti da slikaš napamet.
- Napamet! Gospode bože!
- I još jedna stvar, dobro bi uradio da si slušao Seraa. Slikarstvo je apstraktno, moj dečače. Nema tu mesta za priče koje ti pričaš i to tvoje moralisanje.
- Ja morališem? Ti si lud.
- Ako hoćeš da propovedaš, Vincente, vrati se u sveštenike. Slikanje – to je boja, linija i oblik, ništa više. Umetnik može da reprodukuje ono što je ukrasno u prirodi, ali to je sve.
- Dekorativna umetnost! - planu Vincent. - Ako je to sve što uzimaš iz prirode, onda bi bilo bolje da se vratiš na berzu.
- Kad se budem vratio, dolaziću da slušam tvoje propovedi nedeljom ujutru. Šta ti uzimaš iz prirode, kaplare?
- Ja uzimam osećanja, Gogene, i ritam života.
- E pa, sad smo kvit.
- Kad slikam sunce, onda želim da ljudi osete kako se obrće užasnom brzinom. Kako daje svetlost i toplotne talase strašne jačine. Kad slikam žitna polja, želim da ljudi osete kako atomi u žitu bujaju do svoga konačnog rasprskavanja. Kad slikam jabuku, želim da ljudi osete kako sok te jabuke izbija kroz njenu ljusku, i kako se semenke u njoj bore da donesu svoj plod!
- Vincente, koliko puta sam ti rekao da jedan slikar ne sme imati svoje teorije?
- Uzmi, na primer, ovu scenu u vinogradu, Gogene. Pogledaj! Ovo grožđe će se raspuknuti i briznuti sok pravo tebi u oči. Evo, pogledaj ovu jarugu! Želeo bih da ljudi osete koliko je miliona tona vode proteklo niz njene strane. Kada slikam portret nekog čoveka, želeo bih da ljudi osete ceo život tog čoveka, sve što je on uradio i propatio!
- Šta hoćeš time da kažeš, dođavola?
- E pa, evo šta, Gogene. Polja iz kojih raste žito i voda koja juri niz jarugu, sok ovog grožđa, ili život ovog čoveka, sve je to jedna ista stvar. Osnov jedinstva u životu je jedinstvo ritma. Ritma prema kome svi mi igramo: ljudi, jabuke, jaruge, poorana" polja, kolica u žitu, kuće, konji, i sunce. Ona materija koja je u tebi, Gogene, sutra će izbiti napolje iz grožđa, zato ste ti i grožđe jedna ista stvar. Kad slikam seljaka koji radi u polju, želim da ljudi osete kako seljak prelazi u zemlju, isto kao i žito, a zemlja prelazi u seljaka. Želim da osete kako se sunce uliva u seljaka, u polje, u žito, u plug i konje, isto kao što se svi oni ulivaju natrag u sunce. Kad počneš da osećaš sveopšti ritam po kome se kreće sve na svetu, počinješ da razumevaš život. Samo to je Bog.
- Brigadier, - reče Gogen - vous avez raison*!
* (franc.) Kaplare, imaš pravo!
Vincent je bio na vrhuncu uzbuđenja, sav je drhtao od grozničave uzrujanosti. Gogenove reči udariše ga kao šamar. Stajao je glupo gledajući, otvorenih usta.
- No, kaži mi, zaboga, šta to znači: „Kaplare, imaš pravo"?
- To znači da je vreme da odemo u kafanu na po jedan apsint.
Krajem druge nedelje Gogen reče: - Da isprobamo onu tvoju kuću večeras. Možda ću naći neku lepu debelu devojku.
- Drži se podalje od Rašel. Ona je moja.
Prošli su kroz lavirint kamenih ulica i ušli u Maison de Tolerance. Kada je Rašel čula Vincentov glas, dotrčala je kroz hol i bacila mu se u naručje. Vincent predstavi Gogena Luju.
- Gospodine Gogene, - reče Luj - vi ste umetnik. Možda ćete moći da mi date svoje mišljenje o dvema slikama koje sam lane kupio u Parizu.
- Vrlo rado. Gde ste ih kupili?
- Kod Gupila, na Trgu Opere. Bile su u prednjoj sali. Hoćete li da uđete, gospodine?
Rašel odvede Vincenta u pobočnu sobu, gurnu ga na jednu stolicu kraj stola i sede mu u krilo.
- Dolazim ovamo već šest meseci, - progunđa Vincent - a Luj nikad nije tražio moje mišljenje o njegovim slikama.
- On te ne smatra za umetnika, fou-rou.
- Možda ima pravo.
- Ti me više ne voliš - reče Rašel, napućivši se.
- Zašto tako misliš, Pigeon?
- Nisi dolazio da me vidiš nedeljama.
- Zato što sam mnogo radio da bih udesio kuću za prijatelja.
- Znači, voliš me i kad ne dolaziš?
- I kad ne dolazim.
Ona uvrte njegove male, okrugle uši, a onda ih poljubi jedno za drugim.
- Da mi dokažeš, fou-rou, daćeš mi svoje male smešne uši? Obećao si da ćeš mi ih dati.
- Ako možeš da ih skineš, onda ih uzmi.
- Oh, fou-rou, da su prišivene, kao uši u moje lutke!
Iz sobe nasuprotnoj strani ču se jedan krik, a onda galama kao da neko viče od smeha ili od bola. Vincent odgumu Rašel s kolena, i odjuri kroz hol u salon.
Gogen je ležao na podu, previjajući se, dok su mu suze tekle niz lice. Luj, sa lampom u ruci, buljio je u njega, zaprepašćen. Vincent se naže nad Gogena i prodrma ga.
- Pole, Pole, šta ti je?
Pol pokuša da govori, ali nije mogao. Posle jednog trenutka on promuca:
- Vincente... to je Luj kupio kod Gupila... za salon javne kuće. Obe slike su od Bugeroa!
On se podiže na noge i pođe prema izlaznim vratima.
- Čekaj malo! - povika Vincent, trčeći za njim. - Kuda ćeš?
- U poštu. Moram smesta da telegrafiram klubu Batinjol.
Došlo je opet leto, u svoj svojoj strašnoj bleštavoj vrelini. Ceo kraj planu u vrtlogu razuzdanih boja. Zelene, plave, žute i crvene boje bile su tako jake da su pekle oči. Što god bi dohvatilo sunce, spržilo bi do korena. Dolina Rone je drhtala od vrućine, koja ju je plavila u talasima. Sunce je udaralo dvojicu slikara, mrvilo ih, prodiralo do srži, i ispijalo iz njih svu otpornost. Dođe i maestral, šibajući im tela i nerve, tresući im glave na ramenima sve dok ne bi pomislili da će se raspuknuti ili otkinuti. Pa ipak su svakog jutra izlazili u polje, zajedno sa suncem, i radili sve dok jasno plavetnilo noći ne bi smenilo jasno plavetnilo dana.
Između Vincenta i Gogena - jednog aktivnog vulkana i drugog koji je prigušeno tinjao - spremala se ljuta bitka. Noću, kad su bili isuviše umorni da bi mogli zaspati, isuviše nervozni da bi sedeli mirno,trošili su svu energiju jedan na drugoga. Nestalo im je novaca. Nisu imali načina da se zabave. Našli su oduške svojim suzbijenim strastima u uzajamnom draženju. Gogenu se nije nikada dosadilo da razbesni Vincenta, kad je ovaj na vrhuncu uzbuđenja, time što će mu dobaciti u lice:
,,,Brigadier, vous avez raison!"
- Vincente, nije ni čudo što ne umeš da slikaš. Pogledaj samo nered u ovom ateljeu. Pogledaj tu zbrku kutija za boje. Bože, da tvoj holandski mozak nije tako zagrejan Dodeom i Montičelijem, možda bi mogao sve to malo raščistiš i da napraviš malo reda.
- To se tebe ništa ne tiče, Gogene! Ovo je moj atelje. Ti drži svoj atelje kako se tebi sviđa.
- Kad već o tome govorimo, mogu da ti kažem da ti je mozak isto tako haotičan kao i kutija za boje. Ti se diviš svakom slikaru poštanskih maraka u Evropi, a ipak ne možeš da shvatiš da je Dega...
- Dega! Šta je on uopšte nsalikao što se može meriti sa Mileom?
- Mile! Taj sentimentalist! Taj...!
Vincent pade u jarost na takvo potcenjivanje Milea, koga je on smatrao za učitelja i duhovnog oca. On poče da juri Gogena iz sobe u sobu. Gogen je bežao. Kuća je bila mala. Vincent je vikao na njega, ubeđivao ga, dizao pesnicu do Gogenovog snažnog lica. Dugo su se njih dvojica prepirali te tropske, teške noći.
Obojica su radili kao đavoli da bi uhvatili sebe i prirodu u trenutku donošenja ploda. Iz dana u dan ratovali su sa svojim rasplamtelim paletama, iz noći u noć sami sa sobom. Kad se nisu zlobno svađali, njihove prijateljske rasprave bile su tako eksplozivne da im je bilo nemoguće da zaspe. Stigao je novac od Tea. Odmah su ga potrošili na duvan i apsint. Bilo je suviše toplo za jelo. Mislili su da će apsintom smiriti nerve. On ih je samo još više uzbudio.
Užasan, jak maestral poče da duva. On primora ljude da ostanu kod kuće. Gogen nije mogao da radi. Provodio je vreme izazivajući neprekidno Vincenta. Nikada nije video nikoga ko bi se tako razbesneo zbog običnih ideja.
Vincent je bio jedina Gogenova zabava. I on ju je koristio što je više mogao.
- Bolje bi bilo da se smiriš, Vincente - reče on petog dana otkako je počeo maestral. Tog dana dražio je svog prijatelja sve dotle dok maestral,koji je zavijao napolju, nije izgledao kao blag i tih povetarac u poređenju sa burom u žutoj kući.
- A ti, Gogene?
- Slučajno se desilo,Vincente, da su neki ljudi koji su bili dugo u mom društvu i imali običaj da diskutuju sa mnom o raznim stvarima najzad poludeli!
- Da li mi to pretiš?
- Ne, ja te opominjem.
- Onda zadrži svoju opomenu za sebe.
- U redu, ali nemoj da me kriviš ako se nešto dogodi.
- Oh, Pole, Pole, hajde da prestanemo sa tom večitom svađom. Ja znam da si ti bolji slikar od mene. Znam da me možeš mnogo čemu naučiti. Ali neću da me prezireš. Čuješ li! Robovao sam deset dugih godina i, tako mi boga, umem i ja nešto da izradim tim prokletim bojama! Eto priznaj, zar ne mogu? Govori, Gogene!
- Brigadier, vous avez raison!
Maestral se utišao. Arlezijanci su se ponovo usudili da izađu na ulicu.Vratilo se žarko sunce. Nesnosna vrućina spustila se na Ari. Policija je morala da se bori protiv zločina i nasilja. Ljudi su išli ulicama sa pritajenim uzbuđenjem u očima. Niko se nije smejao. Niko nije govorio. Kameni krovovi su goreli na suncu. Na Trgu Lamartin odigravale su se tuče i sevali noževi. Miris katastrofe lebdeo je u vazduhu. Ari je bio suviše zagrejan da bi mogao duže da ppdnosi tu napetost. Dolina Rone samo što se nije rasprsla u milion komadića.
„Šta će se desiti?" upita se Vincent. „Zemljotres ili revolucija?"
Uprkos svemu tome, slikao je i dalje u poljima, gologlav. Bila mu je potrebna bela, zaslepljujuća vrućina da rastvori užasnu strast koju je osećao u sebi. Mozak mu je bio usijan kao sud za topljenje metala, koji je izbacivao jedno usijano platno za drugim.
Sa svakim platnom sve je više osećao da se svih onih devet godina rada sticalo u tih nekoliko zamornih nedelja da učine od njega, za jedna kratak trenutak, potpunog i savršenog umetnika. Daleko je prevazišao svoja prošlogodišnja dela: Nikada više neće izraditi slike koje će tako potpuno izražavati suštinu prirode i suštinu njega samoga.
Slikao je od četiri ujutru pa sve dok mu noć ne bi ukrala prizor koji je slikao. Radio je po dve, a ponekad čak i tri slike dnevno. Sa svakom novom slikom koju bi istrgao iz sebe samoga, prosipao je krv godine dana svoga života. Nije ništa mario koliko će dugo živeti, važno je bilo šta će uraditi sa danima svoga života. Po njemu, vreme se merilo slikama koje je izbacivao, a ne lepršavim listovima kalendara.
Osećao je da je njegova umetnost dostigla vrhunac, da je to bila najviša tačka njegovog života, trenutak ka kome je težio svih tih godina. Nije znao koliko će dugo trajati. Znao je samo da mora da slika slike... još slika... sve više i više slika. Taj vrhunac njegovoga života, taj trenutak beskrajnosti mora on da zaustavi, da podržava, da ga podstiče sve dok ne stvori one slike koje je nosio u svojoj duši.
Slikajući ceo dan, svađajući se celu noć, ne spavajući nimalo, jedući vrlo malo, zasićeni suncem i bojama, uzbuđenjima, duvanom i apsintom, mučeni elementima i sopstvenim stvaralačkim nagonom, mučeći jedan drugoga svađama i besnilom - oni su bili sve uzrujaniji i uzrujaniji.
Sunce ih je pržilo. Maestral ih je šibao. Boje su ih zaslepljivale. Apsint je punio njihove prazne utrobe groznicom. Žuta kuće se tresla i podrhtavala od bure u zagušljivim noćima.
Gogen je naslikao Vincentov portret, dok je ovaj slikao mrtvu prirodu nekih plugova. Vincent se zagleda u portret. Prvi put je jasno razumeo šta Gogen misli o njemu.
- To sam sigurno ja - reče on. - Ali, ,,ja" koji sam poludeo…
Te večeri otišli su u kafanu. Vincent poruči jedan mali apsint. Najedanput, on baci punu čašicu Gogenu na glavu. Gogen ustade teturajući se. On podigne Vincenta na ruke. Odnese ga preko Trga Lamartin. Vincent se nađe u krevetu. Odmah je zaspao.
- Dragi moj Gogene, - reče on vrlo mirno idućeg jutra - imam neko nejasno osećanje da sam te sinoć uvredio.
- Rado ti opraštam, i iz sveg srca, - reče Gogen - ali se jučerašnji događaj može ponoviti. Da sam i ja bio ćaknut, mogao sam da izgubim kontrolu nad sobom i da te udarim. Zato mi dozvoli da pišem tvom bratu i da mu javim da se vraćam u Pariz.
- Ne! Ne! To ne možeš da uradiš. Da napustiš žutu kuću? Sve ono što sam ja u njoj napravio za tebe?
Celog dana besnela je bura. Vincent se očajnički borio da zadrži Gogena kraj sebe. Gogen se odupirao, svim molbama. Vincent ga je molio, laskao mu, psovao, pretio, pa čak i plakao. U toj bici dokazao je da je jači. Osećao je da ceo njegov život zavisi od toga da li će zadržati prijatelja u žutoj kući. Kad je pala noć, Gogen je bio iscrpen. Predao se samo da bi se malo odmorio.
U svim sobama žute kuće osećalo se da vazduh podrhtava od elektriciteta. Gogen nije mogao da zaspi. Pred zoru je zadremao. Neko čudno osećanje ga probudi. On spazi Vincenta kako stoji pored njegovog kreveta, posmatrajući ga u mraku.
- Šta ti je, Vincente? - upita on strogo.
Vincent izađe iz sobe, vrati se u svoj krevet, i pade u dubok san.
Iduće noći Gogena trže iz sna isto ono čudno osećanje. Vincent je stajao pored njegovg kreveta, buljeći u njega u mraku.
- Vincente! Odlazi u krevet!
Vincent se okrete i ode.
Sutradan za vreme večere žestoko se posvađaše oko supe.
- Sipao si boju u supu, Vincente, dok ja nisam gledao! - povika Gogen.
Vincent se nasmeja. On priđe zidu i napisa kredom:
Je suis Saint Esprit
Je suis sain d'esrprit.
* (franc.) Igra reči: Ja sam Sveti Duh, ja sam zdrav duhom.

Nekoliko dana bio je vrlo miran. Izgledao je žalostan i utučen. Jedva bi progovorio koju reč sa Gogenom. Nije čak uzimao ni četku u ruku. Nije ni čitao.
Sedeo je na stolici i gledao ispred sebe u prazninu.
Četvrtog dana po podne, kada je duvao strašan maestral on zamoli Gogena da pođe s njim u šetnju.
- Hajdemo do parka - reče mu. - Imam nešto da ti kažem.
- Zar to ne možeš da mi kažeš ovde, gde je tako udobno?
- Ne, ne mogu da govorim dok sedim. Moram da koračam.
- Dobro, ako baš moraš.
Pošli su kolskim drumom koji je zavijao nalevo oko grada.Da bi mogli da idu natrag, morali su da se probijaju kroz maestral kao da je neka debela, gusta masa. Čempresi u parku su se savijali skoro do zemlje.
- Šta si to hteo da mi kažeš? - upita Gogen.
Morao je da viče Vincentu na uvo. Vetar je odnosio reči pre nego što je Vincent mogao da ih uhvati.
- Pole, razmišljao sam o ovih nekoliko poslednjih dana. Došao sam na jednu divnu ideju.
- Izvini, ali poznate su mi te tvoje divne ideje.
- Mi smo svi propali kao slikari. Znaš li zašto?
- Šta? ne mogu da čujem nijednu reč. Viči mi na uvo.
- ZNAŠ LI ZAŠTO SMO SVI PROPALI KAO SLIKARI?
- Ne. Zašto?
- Zato što slikamo sami!
- Šta ti to znači, dođavola?
- Neke stvari slikamo dobro, a neke rđavo. Sve zajedno bacamo ih na jedno jedino platno.
- Brigadier, ja čekam objašnjenje!
- Sećaš li se braće Bot? Holandskih slikara. Jedan je dobro slikao pejzaže. Drugi je dobro slikao likove. Zajedno su slikali jednu sliku. Jedan je naslikao pejzaž, drugi likove. Imali su uspeha.
- E pa, šta si hteo celom tom pričom?
- Šta? Ne čujem te. Dođi bliže!
- KAŽEM, NASTAVI!
- Pole, to je ono što mi moramo da uradimo. Ti i ja, Sera, Sezan, Lotrek, Ruso. Svi moramo zajednički da radimo na jednoj slici. To će biti pravi slikarski komunizam. Mi bismo svi uneli u sliku ono što smatramo najbolje. Sera vazduh. Ti pejzaž. Sezan površine. Lotrek likove. Ja sunce, mesec i zvezde. Zajedno, bili bismo jedan veliki umetnik. Šta veliš na to?
- Turulututu, mon chapeau pointu!
On prsnu u promukao , divlji smeh. Vetar je zapljuskivao Vincentovo lice njegovim smehom, kao morskim kapljicama.
- Brigadier, - povika on kad se malo povratio - ako to nije najveličanstvenija ideja na svetu, progutaću je! Izvini me za trenutak.
On ode stazom posrćući, držeći se za stomak, presavijan od smeha.
Vincent je stajao potpuno miran.
Jato crnih ptica dolete iz visina. Hiljade crnih ptica koje su graktale i lupale krilima. One saleteše Vincenta, udarale su ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta, u uši, u oči, obuhvatajući ga gustim, crnim, bezvazdušnim oblakom lepršavih krila.
Gogen se vrati.
- Hodi, Vinente, idemo do Luja. Osećam potrebu da proslavim tu tvoju neocenjivu ideju.
Vincent je ćuteći išao za njim do Ulice de Rikolet.
Gogen ode gore sa jednom od devojaka.
Rašel sede Vincentu u krilo, u kafani.
- Zar nećeš da ideš gore sa mnom, fou-rou? - upita ona.
- Ne.
- Zašto?
- Nemam pet franaka.
- Hoćeš li onda umesto toga da mi daš svoje uvo?
- Hoću.
Posle nekoliko trenutaka Gogen se vratio. Dva čoveka pođoše nizbrdo ka žutoj kući. Gogen proguta svoju večeru.On izađe na prednja vrata ne progovorivši ni reč. Već je bio skoro prešao Trg Lamartin kad začu iza sebe dobro poznate korake, kratke, brze, neravnomerne.
On se okrete.
Vincent je jurio za njim s otvorenim brijačem u ruci.
Gogen stade kao ukopan i pogleda Vincenta.
Vincent se zaustavi samo dva koraka od njega. Buljio je u Gogena u mraku.
Zatim obori glavu, okrenu se i otrča kući.
Gogen ode u hotel. On uze jednu sobu, zaključa vrata i leže u postelju.
Vincent uđe u žutu kuću. Pope se stepenicama od crvenih opeka u spavaću sobu. Uze ogledalo pomoću koga je često slikao svoj portret. Stavi ga na toaletni sto, prislonivši ga uza zid.
A onda pogleda svoje zakrvavljene oči u ogledalu.
Došao je kraj. Njegov život se završio. To je pročitao na svom licu.
Bolje bi bilo da to svrši odjednom.
On podiže brijač. Oseti oštar čelik na svojoj koži na vratu.
Neki glasovi pričali su mu čudnovate priče.
Arlezijansko sunce podizalo je zid bleštave vatre između njegovih očiju i stakla.
On odseče sebi desno uvo.
Ostavi samo mali komadić donjeg dela.
Ispusti brijač. Obmota glavu peškirom. Krv je kapala na pod.
Izvadi uvo iz umivaonika. Opra ga. Uvi ga u nekoliko listova hartije za crtanje. Sve to zamota u novine.
Natuče francusku kapu preko debelog zavoja. Siđe niz stepenice do prednjih vrata. Pređe preko Trga Lamartin, pope se uzbrdo, zazvoni na vratima Maison de Tolerance, Numero 1.
Jedna devojka otvori vrata.
- Pošaljite mi Rašel.
Posle jednog trenutka uđe Rašel.
- Oh, to si ti, fou-rou. Šta želiš?
- Doneo sam ti nešto.
- Za mene? Poklon?
- Da.
- Kako si dobar, fou-rou.
- Dobro ga čuvaj. To ti je uspomena na mene.
- Šta je to?
- Odmotaj, pa ćeš videti.
Rašel odmota hartiju. S užasom se zagleda u uvo. A onda pade onesvešćena na kameni pod.
Vincent se okrene i iziđe. Siđe niz brežuljak. Pređe preko Trga Lamartin. Zatvori vrata žute kuće iza sebe, i ode u postelju.
Kad se Gogen vratio sutradan ujutru u pola osam, on zateče gomilu ljudi sakupljenu pred vratima. Rulen je očajnički kršio ruke.
- Šta ste učinili svome drugu, gospodine? - upita jedan čovek u okruglom šeširu kao lubanica. Glas mu je bio grub i ozbiljan.
- Ne znam.
- Oh, da... znate vi vrlo dobro... on je mrtav.
Gogenu je trebalo dugo vremena da se pribere. Izgledalo mu je da ga pogledi gomile cepaju u komadiće, gušeći ga.
- Hajdemo gore, gospodine - reče on mucajući. - Tamo se možemo objasniti.
Mokri peškiri ležali su po podu u dve prizemne sobe. Stepenice koje su vodile u Vincentovu spavaću sobu bile su umrljane krvlju.U postelji je ležao Vincent, umotan u čaršave, zgrčen kao oroz na pušci. Izgledao je kao da je mrtav. Blago, vrlo blago, Gogen dodirnu telo. Bilo je toplo. Gogenu se učini da mu se iznenada povratila sva energija, sve raspoloženje.
- Budite ljubazni, gospodine, - reče on tihim glasom policiskom inspektoru - i probudite pažljivo ovog čoveka. Ako bude pitao za mene, recite mu da sam otišao u Pariz. Moje prisustvo moglo bi da bude za njega fatalno.
Policiski inspektor posla po lekara i po kola. Prenese Vincenta u bolnicu. Rulen je trčao pored kola, zadihan.

9

Doktor Feliks Rej, mladi pripravnik u bolnici u Arlu, bio je omalen podebeo čovek, osmougaone glave sa koje je štrčala čupava crna kosa. On previ Vincentovu ranu, i onda ga smesti u jednu spavaću sobu koja je ličila na ćeliju, i iz koje je sve bilo izbačeno. Kad je izašao iz sobe, zaključa za sobom vrata.
Predveče, dok je merio pacijentu puls, Vincent se probudi. On pogleda u tavanicu, u bele zidove, a zatim kroz prozor u komadić plavog neba koje je postepeno tamnelo. Oči mu polako pređoše na lice doktora Reja.
- Zdravo - reče on tiho.
- Zdravo - odgovori doktor Rej.
- Gde sam?
- U bolnici u Arlu.
- Oh!
Trzaj bola pređe mu preko lica. On podiže ruku ka mestu gde je nekada bilo njegovo desno uvo. Doktor Rej ga zaustavi.
- Ne smete da dirate - reče on.
- ...Da... sećam se... sada.
- To je jedna lepa čista rana, stari moj. Bićete na nogama kroz nekoliko dana.
- Gde je moj prijatelj?
- Vratio se u Pariz.
- ...Tako... Mogu li da dobijem svoju lulu?
- Ne još, stari moj.
Doktor Rej opra i previ ranu.
- To je samo jedna beznačajna nezgoda - reče on. - Na kraju krajeva, čovek i ne čuje pomoću tog kupusa koji mu je prilepljen spolja na glavu. Neće vam nedostajati.
- Vrlo ste ljubazni, doktore. Zašto je ova soba... tako prazna?
- Naredio sam da se sve iznese da bih vas zaštitio.
- Od koga?
- Od vas lično.
- ...Da... razumem...
- E pa, sad moram da idem. Poslaću vam bolničara sa večerom. Pokušajte da ležite potpuno mirno. Oslabili ste od gubitka krvi.
Kad se Vincent ujutru probudio, Teo je sedeo pored njegove postelje. Teovo lice bilo je bledo i umorno, a oči zakrvavljene.
- Teo - reče Vincent.
Teo ustade sa stolice, kleče pored postelje i uze Vincenta za ruku.Plakao je bez stida i uzdržavanja.
- Teo... uvek... kad se probudim... i osećam potrebu za tobom... ti si pored mene.
Teo nije mogao da govori.
- Surovo je od njih što su te naterali da dolaziš čak ovamo. Kako si saznao?
- Gogen mi je juče telegrafirao. Uhvatio sam noćni voz.
- Gogen nije imao prava da te uvali u takav trošak. Celu noć si presedeo,Teo?
- Da, Vincente.
Neko vreme su ćutali.
- Razgovarao sam sa doktorom Rejom, Vincente. Kaže mi da je to bila sunčanica. Slikao si na suncu gologlav, zar ne?
-Da.
- E pa, vidiš, dečače moj, nisi to smeo da radiš. Ubuduće ćeš morati da nosiš šešir. Mnogi ljudi u Arlu dobijaju sunčanicu.
Vincent mu blago steže ruku. Teo pokuša da proguta nešto što mu je zastalo u grlu.
- Imam novosti za tebe, Vincente, ali mislim da bi bilo bolje da pričekam nekoliko dana.
- Jesu li dobre vesti, Teo?
- Mislim da će ti se sviđati.
U sobu uđe doktor Rej.
- No, kako se danas oseća bolesnik?
- Doktore, sme li moj brat da mi kaže neke dobre vesti?
- Sigurno da sme. Samo, čekajte malo. Da pogledam to. Da, dobro je, dobro je. Sada će brzo zarasti.
Kad je doktor izašao iz sobe, Vincent zamoli brata da mu kaže vesti.
- Vincente, - reče Teo - ja imam... ovaj, ja... ja sam se upoznao sa jednom devojkom.
- Pa, Teo?
- Da. Ona je Holanđanka, Johana Bunger. Mnogo liči na našu majku, čini mi se.
- Voliš li je, Teo?
- Da. Tako sam bio očajnički sam bez tebe u Parizu, Vincente. Nije mi bilo tako teško pre nego što si došao, ali pošto smo zajedno živeli godinu dana...
- Sa mnom je bilo mučno živeti, Teo. Bojim se da sam ti zagorčao mnoge časove.
- Oh, Vincente, kad bi samo znao koliko sam puta zaželeo da uđem u stan u Ulici Lepik i da nađem tvoje cipele na polici, i tvoje mokre slike na mojoj postelji. Ali, ne smemo više da razgovaramo. Moraš da se odmoriš. Samo ćemo sedeti ovako zajedno.
Teo je ostao u Arlu dva dana. Otišao je tek kad ga je doktor Rej uverio da će Vincent brzo ozdraviti, i da će on paziti na njegovog brata ne samo kao na pacijenta nego i kao na prijatelja.
Rulen je dolazio svakog jutra i donosio cveće. Preko noći Vincent je patio od halucinacija. Doktor Rej mu je stavljao kamfor na jastuk i dušek, da bi savladao nesanicu.
Krajem četvrtog dana,kad je doktor video da je Vincent potpuno razuman, otključao je sobu i naredio da se opet unese nameštaj.
- Smem li da ustanem i da se obučem, doktore? - upita Vincent.
- Ako se osećate dovoljno jakim. Dođite u moju kancelariju pošto se budete malo prošetali.
Bolnica u Arlu bila je dvospratna zgrada, sagrađena u obliku četvorougaonika, sa baštom u sredini, punom raskošnog šarenog cveća,paprati i staza posutih šljunkom. Vincent je nekoliko minuta polako šetao, a onda je otišao u kancelariju doktora Reja, koja se nalazila u prizemlju.
- Kako se osećate opet na nogama? - upita doktor.
- Vrlo dobro.
- Kažite mi, Vincente, zašto ste to učinili?
Vincent je dugo vremena ćutao.
- Ne znam - reče on.
- Na šta ste mislili kad ste to uradili?
- ...ja... nisam... mislio, doktore.
Vincent je proveo idućih nekoliko dana vraćajući snagu. Jednog jutra, dok je ćaskao sa doktorom Rejom u njegovoj sobi, on podiže brijač sa umivaonika i otvori ga.
- Treba da se obrijete, doktore Rej - reče on. - Hoćete li da vas ja obrijem?
Doktor Rej se povuče u jedan ugao, i zakloni dlanovima lice.
- Ne! Ne! Ostavite to!
- Ali ja sam zaista dobar berberin, doktore! Mogao bih dobro da vas obrijem.
- Vincente! Ostavite taj brijač!
Vincent se nasmeja, zatvori brijač, i vrati ga na umivaonik. - Ne bojte se, prijatelju moj. To je sve prošlo.
Pri kraju druge nedelje doktor Rej dade Vincentu dozvolu da ponovo slika. Poslali su jednog bolničara u žutu kuću da donese nogare i platno. Doktor Rej je pozirao Vincentu samo da bi ga razonodio. Vincent je radio polako, pomalo svakoga dana. Kad je završio portret, poklonio ga je doktoru.
- Voleo bih da ovo sačuvate kao uspomenu na mene, doktore. To je jedini način na koji mogu da vam izrazim zahvalnost zbog vaše pažnje.
- To je vrlo lepo od vas, Vincente. Činite mi čast.
Doktor odnese portret kući i upotrebi ga da pokrije jednu rupu u zidu.
Vincent je ostao u bolnici još dve nedelje. Slikao je baštu, koja je gorela na suncu. Za vreme rada nosio je veliki slamni šešir. Da bi naslikao cvetnu baštu, trebalo mu je pune dve nedelje.
- Morate svraćati k meni svakog dana - reče doktor Rej rukujući se sa Vincentom na bolničkoj kapiji. - I zapamtite, nimalo apsinta, nimalo uzbuđenja, i ne smete da radite na suncu bez ovog šešira.
- Obećavam, doktore. I hvala vam na svemu.
- Pisaću vašem bratu da vam je sada sasvim dobro.
Vincent dozna da je vlasnik napravio ugovor da iseli njega i da izda žuto kuću nekom duvandžiji. Vincent je osećao duboku privrženost prema žutoj kući. To je bio njegov koren u provansalskoj zemlji. Naslikao je svaki njen pedalj, spolja i iznutra. Namestio ju je za stanovanje. Uprkos onom nesrećnom slučaju on ju je smatrao svojim domom, i odlučio je da se bori sa gazdom do kraja.
Ispočetka se bojao da sam spava u žutoj kući zbog nesanice, protiv koje čak ni kamfor nije pomagao. Doktor Rej mu je dao brom da bi odagnao nepodnošljive halucinacije koje su ga plašile. Na kraju su glasovi koji su mu šaptali na uvo čudne priče nestali, i vraćali su se samo u strašnim snovima.
Još je bio isuviše slab da bi mogao da izlazi van kuće da slika. Mozak mu se polako bistrio. Krv mu se svakim danom obnavljala, a apetit rastao. Jednom je prijatno večerao sa Rulenom u restoranu, dobro raspoložen i ne plašeći se ponovnih patnji. Počeo je marljivo da radi portret Rulenove žene, koji nije bio dovršen u vreme nesrećnog slučaja. Sviđao mu se način na koji je poređao crvene boje, od ružičaste do narandžaste, prelazeći kroz žute tonove u limunovu boju, sa svetlo i tamnozelenom.
Njegovo zdravlje i posao polako su napredovali.Znao je da neko može da slomi ruku i nogu i da se posle toga oporavi, ali je bio zaprepašćen time što neko može da slomi mozak u glavi pa da posle toga takođe ozdravi.
Jedno popodne otišao je da se raspita za Rašelino zdravlje.
- Pigeon, - reče on - žao mi je zbog svih neprilika koje sam ti stvorio.
- Ne mari, fou-rou. Ne treba da se jediš zbog toga. U ovom gradu takve stvari nisu neobične.
Prijatelji su mu dolazili u posetu i uveravali su ga da u Provansi svi pate od groznice, ili od halucinacija, ili od ludila.
- Nije to ništa neobično, Vincente - reče Rulen. - Ovde dole u Tartarenovoj zemlji svi smo pomalo udareni.
- Dobro, dobro - reče Vincent - razumemo se uzajamno kao članovi iste porodice.
Prođe još nekoliko nedelja. Vincent je sada mogao da radi po ceo dan u ateljeu. Misli o ludilu i smrti iščezle su mu iz uma.
Počeo je da se oseća gotovo normalno.
Najzad se usudio da izađe i da slika van kuće. Sunce je gorelo dajući divnu žutu boju poljima. Ali Vincent je nije mogao uhvatiti. Jeo je redovno, spavao redovno, izbegavao svako uzbuđenje i preterano oduševljenje.
Osećao se tako normalnim da nije mogao da slika.
- Vi ste grand nerveux*, Vincente - reč mu doktor Rej. - Nikada niste bili normalni. Ali u stvari nijedan umetnik nije normalan, da je normalan, ne bi bio umetnik. Normalni ljudi ne stvaraju umetnička dela. Oni jedu, spavaju, rade svoj redovan posao i umiru. Vi ste preosetljivi prema životu i prirodi,zato morate da ih tumačite nama ostalima. Ali ako ne budete pažljivi, ta vaša preosetljivost će vas odvući u propast. Preosetljivost vremenom uništi svakog umetnika.
* (franc.) vrlo nervozan čovek
Vincent je znao da - ako želi da dostigne onu visoku žutu notu koja je dominirala u njegovim arlezijanskim slikama - mora stalno da bude na ivici, napet, pun drhtavog uzbuđenja i strasne osetljivosti, razgolićenih živaca. Ako dozvoli sebi da opet dođe u takvo stanje, moći će ponovo da slika onako sjajno kao i ranije. Ali taj put vodio je ka propasti.
„Umetnik je čovek koji mora da radi svoj posao", promrmlja on sam za sebe. „Kako je glupo od mene što živim ako ne mogu da slikam onako kako želim".
On izađe u polje bez šešira, upijajući u sebe snagu sunca. Pio je lude boje neba, žutu vatrenu loptu, zelena polja i rascvetano cveće. Pustio je da šiba maestral, da ga guši tamno noćno nebo, da mu suncokreti draže maštu do krajnjih granica. Kako mu je uzbuđenje raslo, gubio je sve više apetit.
Počeo je da živi od kafe, apsinta i duvana. Mnoge noći preležao je budan dok su mu duboke boje tog kraja proletale ispred zakrvavljenih očiju. Najzad je natovario nogare na leđa i pošao u polje. Snaga mu se vratila: njegovo osećanje za sveopšti ritam prirode, njegova sposobnost da naslika jedno platno za nekoliko sati i da ga natopi užarenim, sjajnim suncem. Svakog dana stvorio bi po jednu novu sliku, svakog dana rasla je živa u toplomeru njegovih uzbuđenja. Naslikao je trideset sedam, slika, bez odmora.
Jednoga dana probudio se osećajući neku obamrlost. Nije mogao da radi. On sede na stolicu. Zagleda se u jedan zid. Nije se takoreći ni pokrenuo celog dana. Glasovi su se vratili i pričali mu na uvo čudne, čudne priče. Kad je pala noć, otišao je u sivi restoran i seo za jedan mali sto. Poručio je supu. Kelnerica mu je donese. Neki glas piskavo odjeknu u njegovom uhu, opominjući ga.
On baci tanjir sa supom na pod. Sud se razbi u paramparčad.
- Pokušavate da me otrujete! - povika Vincent. - Stavili ste otrov u ovu supu!
On skoči na noge i prevrnu sto. Neki gosti potrčaše ka vratima. Drugi su ga zapanjeno gledali.
- Svi pokušavate da me otrujete! - vikao je on. - Hoćete da me ubijete! Video sam kad ste stavili otrov u ovu supu!
Dva žandarma uđoše i odnese ga uz brežuljak u bolnicu.
Posle dvadeset četiri sata on se umirio i razgovarao o tom događaja sa doktorom Rejom. Radio je pomalo svakog dana, šetao po okolini, vraćao se na večeru u bolnicu, i spavao. Ponekad su ga pritiskale neopisive duševne muke, a ponekad je izgledalo da se veo vremena i neizbežnih okolnosti za trenutak pocepao.
Doktor Rej mu je dozvolio da ponovo slika. Vincent je naslikao jedan voćnjak bresaka koji je ležao pored druma, sa Alpima u pozadini, jednom maslinom sa lišćem boje starog srebra, srebra koje se prelivalo u zeleno prema plavom nebu, i sa narandžastom pooranom zemljom.
Posle tri nedelje, Vincent se vratio u žutu kuću. U međuvremenu se grad, a naročito Trg Lamartin, okrenuo protiv njega. Odsečeno uvo i otrovna supa bilo je više nego što su oni mogli da podnesu sa ravnodušnošću. Arlezijanci su bili čvrsto uvereni da ljudi polude od slikanja. Kad je Vincent prolazio, buljili su u njega, pravili glasne primedbe, ponekad čak prelazili na drugu stranu ulice kako bi izbegli susret s njim.
Nijedan restoran u gradu nije mu dozvoljavao da uđe na vrata.
Deca iz Arla sakupljala su se pred žutom kućom i izmišljala igre da bi ga mučila.
- Fou-rou! Fou-Rou! - vikala su ona. - Odseci sebi i drugo uvo!
Vincent bi zatvorio prozore. Dečja vika i smeh dopirali bi ipak do njega.
- Fou-rou! Fou-rou!
- Ludak! Ludak!
Sastavili su malu pesmicu, koju su mu pevali ispod prozora.
„ Fou-rou, budala glupa odseče sebi desno uvo, ma kakva bila sada lupa, stvorenje ludo osta gluvo ".

Vincent je pokušao da izađe iz kuće ne bi li ih se oslobodio. Kroz ulice, u polja, pratila ga je vesela gomila dečurlije koja su pevala i smejala se.
Iz dana u dan njihov broj se povećavao, sakupljali su se ispred žute kuće. Vincent je trpao vatu u uši. Radio je za nogarima, kopirajući svoje slike. Dečje reči dopirale su kroz pukotine u zidu. Palile su mu mozak.
Dečaci su postajali sve drskiji. Penjali su se uz oluke kao mali majmuni, sedeli na daskama ispred prozora, buljili u sobu i drali se iza Vincentovih leđa.
- Fou-rou, odseci sebi i drugo uvo! Hoćemo tvoje drugo uvo!
Gungula na Trgu Lamartin bivala je sve veća. Dečaci su namestili dasku po kojoj su se mogli penjati na drugi sprat. Razbili su prozor, provlačili glavu u sobu, gađali Vincenta raznim stvarima. Gomila dole na ulici ih je hrabrila, ponavljala njihove pesme i viku.
- Daj nam drugo uvo! Hoćemo drugo uvo!
- Fou-rou! Hoćeš li bonbona? Pazi, otrovne su!
- Fou-rou! Hoćeš li supe! Pazi, otrovana je!
„Fou-rou, budala glupa odseče sebi desno uvo, ma kakva bila sada lupa, stvorenje ludo osta gluvo ".

Dečaci koji su čučali ispred prozora poveli su gomilu koja je stajala dole da zapeva u horu. Zajedno su pevali u sve jačem kreščendu.

- Fou-rou, baci nam svoje uvo, baci nam svoje uvo!
- FOU-ROU BACI NAM SVOJE UVO! BACI NAM SVOJE UVO!
Vincent se okrete od nogara. Tri mangupčeta sedela su na prozoru pevajući. On se baci na njih. Oni brzo umakoše niz dasku. Gomila na ulici zaurla. Vincent je stajao na prozoru, gledajući dole u njih.
Jato crnih ptica dolete s neba, hiljade crnih ptica koje su graktale i lupale krilima. Zamračile su Trg Lamartin, saletale su Vincenta, udarale ga, napunile sobu, obuhvatile ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta, u oči, obavijajući ga gustim, crnim, bezvazdušnim oblakom lepršavih krila.
Vincent skoči na prozorsku dasku.
- Odlazite! - povika on. - Vi đavoli, odlazite! Za ime božje, ostavite me na miru!
- FOU-ROU, BACI NAM SVOJE UVO! BACI NAM SVOJE UVO!
- Odlazite! Ostavite me na miru. Čujete li, ostavite me na miru!
On zgrabi lavor sa stola i baci ga na njih. On se razbi dole na kaldrmi. Vincent poče da juri po sobi u besu, dohvatajući sve stvari koje bi mu došle pod ruku i bacajući ih na Trg Lamartin, gde su se bespovratno razbijale. Njegove stolice, nogare, ogledalo, sto, krevetska presvlaka, slike suncokreta sa zidova - sve je letelo dole na provansalske mangupe. A sa svakim predmetom odlazilo je po jedno letimično sećanje na dane koje je proveo u žutoj kući, na žrtve koje je podnosio da bi mogao kupiti, jedan po jedan, sve te proste predmete kojima je hteo da ukrasi kuću u kojoj će provesti ceo život.
Kad je potpuno ispraznio sobu, on stade pored prozora, dok je svaki živac u njemu drhtao. A onda klonu na prozorsku dasku. Glava mu je visila nadole, ka kaldrmisanom trgu.

10

Jedna peticija je smesta počela da kruži po Trgu Lamartin. Potpisalo ju je devedest ljudi i žena.
„Pretsedniku opštine Tardjeu:
Mi dole potpisani građani Arla duboko smo uvereni da je Vincent Van Gog, koji stanuje na Trgu Lamartin broj 2, opasan ludak, koji ne sme da se slobodno kreće.
Stoga se obraćamo vama, kao našem pretsedniku, i zahtevamo da zatvorite tog ludaka".
Približavali su se dani izbora u Arlu. Pretsednik opštine Tardje nije hteo da izgubi toliko glasova. Naredio je policiskom inspektoru da uhapsi Vincenta.
Žandarmi su ga našli kako leži na podu ispred prozora. Odveli su ga u zatvor. Stavili su ga u ćeliju, pod bravu. Pred vratima je stajao stražar.
Kad je Vincent došao k svesti, zatražio je da vidi doktora Reja. Nisu mu dozvolili. Tražio je hartiju i olovku da piše Teu. I to su mu odbili. Najzad je doktor Rej uspeo da uđe u zatvor.
- Pokušajte da savladate svoju srdžbu, Vincente, - reče on - inače će poverovati da ste opasan ludak, a to će za vas značiti kraj. Osim toga, jaka uzbuđenja vam samo škode. Pisaću vašem bratu, i mi ćemo vas izbaviti odavde.
- Molim vas, doktore, nemojte dozvoliti Teu da dođe ovamo. On baš sada treba da se oženi. To bi mu sve pokvarilo.
- Kazaću mu da ne dolazi. Mislim da imam jedan dobar plan u vezi s vama.
Dva dana kasnije doktor Rej je opet došao. Stražar je još uvek stajao pred vratima ćelije.
- Slušajte, Vincente - reče lekar. - Baš sam posmatrao kako vas iseljavaju iz vaše žute kuće. Vlasnik je preneo vaše stvari u podrum jedne kafane, a vaše slike je zaključao. Kazao je da vam ih neće dati dok ne platite kiriju koju ste mu dužni.
Vincent je ćutao.
- Pošto tamo ne možete da se vratite, mislim da bi bilo bolje da se držite mog plana. Ne znam kako će se često vraćati ti vaši epileptični napadi. Ako budete živeli u miru, i tišini, i u prijatnoj okolini, i ako se ne budete uzbuđivali, možda se više neće javljati. S druge strane, oni se mogu ponoviti svakih mesec dana ili svaka dva meseca. Zato, da bismo zaštitili vas, i one oko vas... ja mislim da bi bilo preporučljivo... da odete...
- ...u maison de sante*!
* (franc.) ludnica - Da.
- Znači, vi mislite da sam ja...?
- Ne, moj dragi Vincente, niste. Vi i sami možete da vidite da ste normalni isto koliko i ja. Ali ti epileptični napadi su kao i svaka druga vrsta groznice. Oni teraju čoveka da izgubi glavu. A kad nastupi takva nervna kriza, vi naravno radite nerazumne stvari. Zato treba da budete u bolnici, gde će se brinuti o vama.
- Razumem.
- Ima jedno dobro mesto u San Remiju, samo dvadeset pet kilometara odavde. Zove se Sen Pol de Mozel. Oni primaju pacijente prve, druge i treće klase. Treća klasa staje sto franaka mesečno. Toliko možete da platite. To mesto je ranije bilo manastir, i leži u samom podnožju brežuljka. Divno je, Vincente, i mirno, oh, tako mirno. Imaćete lekara koji će vam davati savete, i sestre koje će vas negovati. Hrana će biti jednostavna i dobra. Moći ćete da povratite zdravlje.
- Da li ću smeti da slikam?
- Pa, naravno, stari moj. Sve ćete moći da radite što god zaželite... samo ako vam ne škodi. To će biti isto kao da ste u nekoj bolnici sa velikim imanjem. Ako budete tako mirno živeli godinu dana, možda ćete potpuno ozdraviti.
- Ali kako ću se izvući iz, ove rupe?
- Razgovarao sam sa inspektorom. Pristao je da vas pusti da odete u Sen Pol de Mozel, pod uslovom da vas ja tamo odvedem.
- I vi kažete da je to zbilja lepo mesto?
- Oh, divno, Vincente. Naći ćete mnogo stvari za slikanje.
- Kako je to lepo! Sto franaka mesečno nije mnogo. Možda je to baš ono što mi je potrebno, da se odmorim godinu dana.
- Naravno da vam je to potrebno. Već sam pisao vašem bratu, i sve mu ispričao. Nagovestio sam mu da s obzirom na vaše sadašnje stanje ne bi bilo preporučljivo da putujete daleko, a svakako ne u Pariz. Kazao sam mu da bi, po mom mišljenju, Sen Pol bio najbolje mesto za vas.
- Dobro, ako se Teo složio... Ma šta, samo da mu ne pravim više neprilika...
- Svakog časa očekujem odgovor. Vratiću se čim ga dobijem.
Teo nije imao drugog izlaza. Pristao je. Poslao je novac da se plate računi njegovog brata. Doktor Rej je odvezao Vincenta kolima na stanicu, gde su uzeli voz za Taraskon. Iz Taraskona su krenuli jednom lokalnom železničkom prugom koja je obilazila oko zelene plodne doline Sen Remi.
Do Sen Pola de Mozel moralo je da se ide još dva kiometra uz strmi brežuljak, kroz usnuli grad. Vincent i doktor Rej su seli u jedna kola. Drum je vodio prevojem crnih, golih brda. Nedaleko odatle Vincent ugleda, šćućurene u samom podnožju, mrke zidove manastira.
Kola se zaustaviše. Vincent i doktor Rej izađoše. Desno od druma nalazio se čist, okrugao prostor sa Vestinim hramom i jednom trijumfalnom kapijom.
- Kako li se ovo stvorilo ovde? - upita Vincent.
- Ovo je bilo jedno važno rimsko utvrđenje. Reka koju vidite tamo dole nekada je natapala celu dolinu. Dopirala je baš do ovog mesta gde vi sada stojite. Kako se reka povlačila, grad se spuštao sve niže i niže niz brežuljak. Sada više ništa nije ostalo osim ovih mrtvih spomenika i manastira.
- Zanimljivo.
- Hajdemo, Vincente. Doktor Pejron nas očekuje.
Oni siđoše s druma i pođoše jednom stazom oivičenom borovima prema manastirskoj kapiji. Doktor Rej povuče jednu gvozdenu alku, i odjeknu glasan zvuk zvona. Posle nekoliko trenutaka vrata se otvoriše i doktor Pejron se pojavi.
- Kako ste, doktore Pejron? - reče doktor Rej. - Doveo sam vam svoga prijatelja, Vincenta Van Goga, kao što smo se dogovorili preko pisma. Znam da ćete se dobro brinuti o njemu.
- Da, doktore Rej, brinućemo se o njemu.
- Hoćete li da me izvinite ako odmah odem, doktore? Imam taman toliko vremena da uhvatim voz natrag za Taraskon.
- Naravno, doktore Rej. Razumem.
- Zbogom, Vincente - reče doktor Rej. - Budite srećni, i ozdravićete. Doći ću da vas posetim kad god mi to bude moguće. Do kraja godine očekujem da ćete biti potpuno zdrav čovek.
- Hvala vam, doktore. Vrlo ste ljubazni. Zbogom.
- Zbogom, Vincente.
On se okrete i ode stazom između borova.
- Uđite, Vincente - pozva ga doktor Pejron, sklonivši se u stranu.
Vincent prođe pored doktora Pejrona.
Kapija ludnice zatvori se iza njega.

SEDMA KNJIGA: SAN REMI

1

Bolničko odeljenje u kome su spavali stanovnici ludnice ličilo je na čekaonicu treće klase nekog zabačenog seoceta. Umobolni su uvek nosili kape, naočare, štapove i ogrtače, kao da su spremni da baš pođu nekuda na put.
Sestra Dešanel provede Vincenta kroz dugu sobu, koja je ličila na hodnik, i pokaza mu jednu praznu postelju.
- Ove ćete spavati,gospodine - reč ona. - Preko noći ćete navući zavese da vam drugi ne bi smetali. Doktor Pejron bi želeo da vas vidi u svojoj sobi pošto se smestite.
Jedanaest ljudi koji su sedeli oko nezapaljene peći ne primetiše Vincentov dolazak niti povedoše razgovor o njemu. Sestra Dešanel se vrati kroz usku dugu sobu, dok su njena bela uštirkana haljina, crni ogrtač i crni veo štrčali kruto iza nje.
Vincent spusti svoju putnu torbu i pogleda oko sebe. S obe strane odaje bile su smeštene postelje, nagnute pod uglom od pet stepeni, a oko svake se nalazio okvir na kome su visile prljave, žućkaste zavese. Tavanica je bila od grubih greda, zidovi belo okrečeni, a u sredini je stajala peć sa sulundarom s leve strane. Jedina svetiljka u sobi visila je baš iznad peći.
Vincent se čudio zašto su ljudi tako mirni. Nisu razgovarali jedan s drugim, nisu čitali, niti se igrali nekih igara. Naslonjeni na svoje štapove, gledali su u peć.
Po jedno sanduče bilo je prikucano na zid iznad svakog kreveta, ali je Vincent više voleo da drži svoje stvari u torbi. On stavi lulu, duvan, i jednu knjigu u sanduče, gurnu torbu pod krevet i izađe u baštu. Usput prođe pored niza tamnih, hladnih soba, čvrsto zaključanih i napuštenih.
Manastirska bašta bila je potpuno zapuštena. Ispod velikih borova rasla je visoka neošišana trava, pomešana sa bujnim korovom. Zidovi su obuhvatali četvorougaon prostor pun zaparnog sunca. Vincent skrete ulevo i zakuca na vrata privatne kuće u kojoj je živeo doktor Pejron sa svojom porodicom.
Doktor Pejron je bio medecin de marine u Marselju, a posle toga očni lekar. Teška kostobolja naterala ga je da potraži neku maison de sante u mirnom kraju.
- Vidite, Vincente, - reče lekar, oslanjajući se na pisaći sto obema rukama - ranije sam se brinuo za zdravlje tela. Sada se brinem za zdravlje duše. To je isti posao.
- Vi ste imali iskustva sa živčanim bolestima, doktore. Možete li mi objasniti zašto sam odsekao sebi uvo?
- To nije ništa neobično za epileptičara, Vincente.Imao sam dva slična slučaja. Slušni nervi postanu preterano osetljivi, i pacijent misli da će zaustaviti halucinacije ako odseče sebi uvo.
- ...Oh... razumem. A lečenje koje ću morati da preduzmem...?
- Lečenje? Ovaj... pa... moraćete da uzimate najmanje dva topla kupanja nedeljno. To ćete morati svakako. I moraćete da ostanete u toploj vodi dva sata.To će vas umiriti.
- A šta još treba da radim, doktore?
- Treba da budete potpuno mirni. Ne smete da se uzbuđujete. Nemojte raditi, nemojte čitati, nemojte se prepirati ili uzbuđivati.
- Znam... isuviše sam slab da bih mogao da radim.
- Ako ne želite da prisustvujete religioznim obredima u Sen Polu, kazaću sestrama da vas ne prisiljavaju. Ako vam je nešto potrebno, dođite k meni.
- Hvala vam, doktore.
- Večera je u pet sati. Čućete gong. Pokušajte da se priviknete na bolničke običaje,-Vincente, što brže možete. To će ubrzati vaše ozdravljenje.
Vincent se vrati kroz neuređenu baštu, prođe pored oronulog trema na ulazu u zgradu treće klase, i pored niza tamnih, napuštenih ćelija. On sede na svoj krevet u bolničkoj odaji. Njegovi drugovi su još uvek sedeli ćuteći pored peći. Posle kratkog vremena on začu neki zvuk iz druge sobe. Ona jedanaestorica se podigoše i sa izgledom namrgođene odlučnosti izađoše iz odaje. Vincent pođe za njima.
Soba u kojoj su jeli imala je zemljani pod, a bila je bez prozora. U njoj se nalazio samo jedan dug, neotesan, drveni sto sa klupama. Sestre su raznosile, hranu. Imala je ukus plesni, kao u nekoj jeftinoj gostionici. Prvo su dobili supu i crni hleb, bubašvabe u supi probudiše u Vincentu žaljenje za pariškim restoranima. Posle toga došlo je neko jelo od gustog graška, pasulja i sočiva. Njegovi drugovi su jeli halapljivo, počistili su mrvice crnog hleba sa stola u šake, a onda ih polizali.
Kad se obed završio, ljudi su se vratili na one iste stolice oko peći, i preživali večeru sa beskrajnom usretsređenošću. Kad se večera slegla u njima, ustali su jedan po jedan, svukli se, navukli zavese i legli da spavaju.
Vincent nije čuo da su izustili ijednu reč.
Sunce je baš zalazilo.Vincent stade kraj prozora, posmatrajući zelenu dolinu. Prema divnom nebu, bledožute boje kao limun, isticali su se tužni borovi kao kakva raskošna crna čipka. Taj prizor nije ganuo Vincenta, nije osetio čak ni najmanju želju da ga naslika.
Stajao je pored prozora sve dok težak provansalski sumrak nije prodro kroz žuto nebo i upio sve boje. Niko nije došao u bolničku odaju da zapali lampu. U mraku čovek ništa drugo nije mogao činiti osim da razmišlja o svom životu.
Vincent se svuče i leže u krevet. Ležao je otvorenih očiju, buljeći u grube grede na tavanici. Usled nagiba klizio je, ležeći, nadole. Sa sobom beše poneo Delakroaovu knjigu. On potraži po kutiji, nađe je i pritisnu u mraku njene kožne korice na srce. Taj dodir ga ohrabri. On nije pripadao tim ljudima koji su ga okruživali, već velikom učitelju čije su reči mudrosti i utehe tekle kroz tvrde korice pravo u njegovo bolno srce.
Posle izvesnog vremena zaspa. Probudi ga tiho jecanje koje je dopiralo iz susednog kreveta. Jecanje je postajalo sve glasnije i glasnije, dok se nije pretvorilo u viku i bujicu besnih reči.
- Odlazite! Prestanite da me pratite! Zašto me pratite? Nisam ga ubio!Ne možete me prevariti. Znam ko ste vi. Vi ste tajna policija! E pa, pretražite me ako hoćete! Nisam ukrao taj novac! Sam se ubio u sredu! Odlazite! Za ime božje, ostavite me na miru!
Vincent skoči i razmače zavese. On ugleda jednog plavokosog mladića od dvadeset tri godine, koji je zubima cepao svoju noćnu košulju. Kad mladić ugleda Vincenta, on skoči i, klečeći, sklopi grozničavo ruke pred njim.
- Gospodine Mune-Sili, nemojte me odvoditi! Nisam to uradio, kažem vam!
Nisam sodomist! Ja sam pravnik. Sve ću vaše sporove da vodim,gospodine MuneSili, samo nemojte da me uhapsite! Nisam mogao da ga ubijem prošle srede! Nemam novaca! Pogledajte! Nema ga!
On zbaci pokrivač sa sebe i poče da čepa sve po krevetu u nastupu ludačkog besnila, neprestano vičući protiv tajne policije i lažnih optužbi.Vincent nije znao šta da radi. Svi ostali bolesnici kao da su mirno spavali.
Vincent pritrča susednom krevetu, razgrnu zavesu i prodrma čoveka.Ovaj otvori oči i glupo se zagleda u Vincenta.
- Ustanite i pomozite mi da ga umirimo, - reče Vincent - bojim se da se ne ozledi.
Čovek u krevetu poče da balavi. On izusti čitav niz plačnih nerazumljivih reči.
- Brzo - povika Vincent. - Potrebna su dvojica da ga savladaju.
On oseti neku ruku na svom ramenu. Okrete se. Jedan od starijih ljudi stajao je iza njega.
- Ne vredi da se mučite s ovim ovde - reče čovek. - On je idiot. Nije izustio nijednu reč otkako je ovde. Hodite, umirićemo mladića.
Plavokosi mladić beše iskopao noktima jednu rupu u dušeku, i klečao je nad njom, izvlačeći slamu i krpe. Kad ponovo ugleda Vincenta, on poče da urla neke pravničke citate. Lupao je pesnicama Vincenta u grudi.
- Da, da, ubio sam ga! Ubio sam ga! Ali ne zbog pederastije! Nisam to učinio, gospodine-Mune-Sili. I ne prošle srede. To je bilo zbog njegovog novca! Pogledajte! Evo ga! Sakrio sam novčanik u dušek! Naći ću ga za vas! Samo, molim vas, naredite tajnoj policiji da me ne prati! Mogu da budem slobodan, čak i ako sam ga ubio! Citiraću vam primere da vam dokažem... Evo! Izvadiću ga iz dušeka!
- Uzmite ga za drugu ruku - reče stari čovek Vincentu.
Silom položiše mladića na krevet, ali on nastavi da viče još čitav sat. Najzad mu reči postadoše nerazumljive, i on pade u grozničav san. Stari čovek priđe Vincentu.
- Mladić je studirao pravo - reče on. - Premorio je mozak. Ovi napadi dolaze svakih deset dana. Nikada nikoga ne povredi. Laku noć vam želim, gospodine.
Čovek se vrati u svoj krevet i smesta zaspa. Vincent opet priđe prozoru odakle je video dolinu. Bilo je još dugo do izlaska sunca i ništa se nije moglo videti osim zornjače. On se setio Dobinjijeve slike zornjače, koja je izražavala svu neizmernu tišinu i veličanstvenost svemira... i osećanje duboke tuge zbog ništavnog pojedinca koji stoji dole, gledajući u nju.

2

Sutradan, posle doručka ljudi izađoše u baštu. Iza jednog udaljenog zida mogao je da se vidi greben turobnih, golih brežuljaka, koji su bili mrtvi od vremena kada su ih prvi put prešli Rimljani. Vincent je posmatrao bolesnike koji su se setno kuglali. On sede na kamenu klupu i zagleda se u debelo drveće obraslo bršljanom, pa onda u zemlju išaranu zimzelenom. Sestre reda Svetog Josifa d’Obena prođoše pored njih idući u staru rimsku kapelu, bile su to sitne mišje figure u crno-belom, duboko upalih očiju, prstima su prebirale brojanice i mrmljale jutarnje molitve.
Posle jednog sata nemog kuglanja, ljudi se vratiše u hladnoću svoje bolničke odaje. Posedaše oko nezapaljene peći. Vincent je bio zaprepašćen njihovom beskrajnom lenjošću. Nije mogao da razume zašto nemaju čak ni jedne stare novine koje bi čitali.
Kad više nije mogao da izdrži, on opet izađe u baštu i poče da se šeta po njoj. Čak je i sunce u Sen Polu izgledalo kao da je na samrti.
Stari manastir je bio sagrađen u obliku uobičajenog četvorougaonika, na sevemoj strani bilo je odeljenje pacijenata treće klase, na istoku kuća doktora Pejrona, kapela, i samostan iz desetog stoleća, na južnoj zgrade bolesnika druge i treće klase, a na zapadnoj dvorište za opasne bolesnike i jedan dug zid od ilovače. Zaključana i rezom zatvorena kapija bila je jedini izlaz. Zidovi su bili dvanaest stopa visoki i glatki, te niko nije mogao da pređe preko njih.
Vincent se vrati do jedne kamene klupe blizu žbuna divljih ruža, i sede.Pokušao je da razmisli i objasni sam sebi zašto je došao u Sen Pol. Neka strašna pometnja i strah obuzeli su ga i nisu mu dali da misli. U svom srcu nije mogao da nađe ni nade ni želje.
Posrćući, on pođe natrag. U trenutku kada je ulazio u samostanski trem on začu čudno zavijanje nekog psa. Pre nego što je stigao do vrata, pseće zavijanje pretvori se u vučje urlikanje.
Vincent prođe kroz celu odaju. U krajnjem uglu, okrenutog licem zidu, on ugleda onog starog čoveka od prošle noći. Čovek beše podigao lice ka tavanici. Urlao je iz sve snage, sa životinjskim izrazom. Vučje urlikanje pređe postepeno u neke čudne krike iz džungle. Tužni zvuči preplaviše sobu.
,,U kakvu li su me ovo vrstu menažerije zatvorili?" upita Vincent samog sebe.
Ljudi pored peći nisu obraćali pažnju na to. Životinjsko urlikanje u uglu dostiže vrhunac očajanja.
- Moram nekako da mu pomognem - reče glasno Vincent.
Plavi mladić ga zaustavi.
- Bolje je da ga ostavite na miru - reče on. - Ako mu se obratite, pobesneće. Sve će to proći za nekoliko sati.
Manastirski zidovi bili su debeli, ali je za sve vreme ručka Vincent mogao da čuje raznovrsne krike nesrećnikove, koji su odjekivali u tišini. Proveo je poslepodne u jednom dalekom uglu bašte, pokušavajući da pobegne od besnih jauka.
Te noći, za večerom, jedan mladić čija je leva strana bila oduzeta dohvati nož, skoči na noge, i prisloni nož sebi na grudi desnom rukom.
- Došao je čas! - povika on. - Ubiću se!
Čovek desno od njega ustade umorno i uhvati paralitičara za ruku.
- Ne danas, Rejmonde - reče on. - Danas je nedelja.
- Da, da, danas! Neću da živim! Odbijam da živim! Pustite mi ruku! Hoću da se ubijem!
- Sutra, Rejmonde, sutra. Danas nije pravi dan.
- Pustite mi ruku! Hoću da zabodem ovaj nož sebi u srce! Kažem vam hoću da se ubijem!
- Znam, znam, ali ne sada. Ne sada.
On uze nož Rejmondu iz ruke i odvede ga u bolničku odaju, dok je ovaj plakao u nemoćnom besu.
Vincent se okrete svom susedu, čije su crvene oči posmatrale drhtave prste kojima je pokušavao da prinese kašiku supe ustima.
- Šta je ovome? - upita on.
Sifilističar spusti kašiku i reče: - Nije prošao nijedan dan u godini a da Rejmond nije pokušao da se ubije.
- Zašto ovde pokušava da se ubije? - upita Vincent. Zašto ne ukrade nož i ne ubije se kad svi odu na spavanje?
- Možda ne želi da umre, gospodine.
Dok ih je Vincent sutradan posmatrao kako se kuglaju, jedan od ljudi iznenada pade na zemlju i poče grčevito da se trza.
- Brzo. To je padavica! - povika neko.
- Za ruke i noge!
Četiri čoveka bila su potrebna da mu drže ruke i noge. Padavičar kao da je imao snagu dvanaestorice ljudi. Plavi mladić zavuče ruku u džep, izvadi kašiku, i gurnu je između zuba čoveku koji je ležao na zemlji.
- Hej, držite mu glavu! - povika on Vincentu.
Epileptičara je potresao niz čas jačih čas slabijih grčeva, koji su postajali sve strašniji. Oči su mu se kolutale u dupljama, a pena mu je curila iz uglova usta.
- Zašto mu držite tu kašiku u ustima? - progunđa Vincent.
- Da ne pregrize sebi jezik.
Posle pola sata drhtanja čovek se onesvesti. Vincent i još dvojica odnesoše ga u krevet. To je bio kraj događaja, niko ga više nije pominjao.
Za petnaest dana Vincent je video kako svaki od njegovih jedanaest drugova preživljava svoju sopstvenu vrstu nastupa, bučnog manijaka, koji je cepao sa sebe odelo i razbijao sve što bi mu došlo pod ruku, čoveka koji je zavijao kao životinja, dva sifilističara, samoubicu monomanijaka, paralitičare koji su patili od preteranog besa ili oduševljenja, epileptičara, limfomana sa manijom gonjenja, plavog mladića koga je gonila tajna policija.
Nije prošao ni dan da neko od njih nije dobio napad, nije prošao ni dan da Vincenta nisu pozvali da smiri nekog trenutnog manijaka. Pacijenti treće klase morali su da budu jedni drugima doktori i bolničarke. Pejron je svraćao samo jedanput nedeljno, a čuvari su se brinuli samo za pacijente druge i prve klase. Ljudi su se zbližili, pomagali su jedan drugome u trenucima napada, i imali su bezgranično strpljenje, svaki od njih znao je da će opet doći na njega red, uskoro, i da će mu biti potrebna pomoć i strpljivost njegovih suseda.
To je bilo bratstvo umobolnih.
Vincent je bio srećan što je došao tu. Otkako je video istinu o životu ludaka polako ga je napuštao neodređeni strah od umobolnosti. Malo-pomalo počeo je da smatra ludilo bolešću kao što je i svaka druga.Posle tri nedelje nije se plašio svojih drugova više nego što bi se plašio bolesnika od tuberkuloze ili raka.
Često je sedeo i ćaskao s idiotom. Idiot je mogao da odgovara samo nerazumljivim zvucima, ali je Vincent osećao da ga mladić razume i da je zadovoljan što može da govori. Sestre nisu nikada razgovarale sa ljudima osim kada je to bilo neophodno. Vincentova porcija razumnog opštenja s ljudima sastojala se od pet minuta razgovora koji je svake nedelje vodio sa doktorom Pejronom.
- Kažite mi, doktore, - reče on- zašto ovi ljudi nikada ne razgovaraju jedni s drugima? Neki od njih izgledaju dovoljno inteligentni kad nemaju napade.
- Ne mogu da razgovaraju, Vincente, jer onog trenutka kad počnu da govore oni se posvađaju, i dobiju napad. Zato su shvatili da je jedino moguće da žive zajedno ako stalno ćute.
- Onda bi isto tako mogli da budu i mrtvi, zar ne?
Pejron sleže ramenima. - To je, dragi moj Vincente, stvar shvatanja.
- Ali zašto bar ne čitaju? Mislim da bi knjige...?
- Čitanje počinje da im muti mozak, Vincente, i prvo što vidimo, to je da dobiju jake napade. Ne, prijatelju, oni moraju da žive u svom sopstvenom zatvorenom svetu. Ne morate da ih žalite.Zar se ne sećate šta je rekao Drajden? „Biti lud to je zadovoljstvo koje ne poznaje niko osim ludaka".
Prošlo je mesec dana. Nijedanput Vincent nije zaželeo da bude negde drugde. Nije primetio ni kod ostalih neku određenu želju da odu. Znao je da je to bilo zbog toga što su svi oni bili suviše potreseni životom u spoljnjem svetu.
A nad bolničkom odajom lebdeo je zadah ljudi koji trule.
Vincent je dobro čuvao duševnu snagu za onaj dan kad mu se vrati želja za slikanjem. Njegovi drugovi životarili su u besposličenju, misleći samo na svoja tri obroka dnevno. Vežbajuči sebe da i sam tako ne popusti, Vincent je odbijao da jede hranu koja je bila bajata ili pokvarena. Progutao bi samo malo crnog hleba i supe. Teo mu je poslao Šekspirova dela u jednoj knjizi, čitao je „Ričarda II", „Henrija IV" i „Henrija V", upravljajući misao ka drugim krajevima i drugom dobu.
Borio se hrabro da mu se žalost ne skupi u srcu, kao voda u močvari.
Teo je sada bio oženjen. On i njegova žena Johana često su pisali Vincentu. Teovo zdravlje bilo je slabo. Vincent se više brinuo za brata nego za sebe. Molio je Johanu da kuva Teu prava holandska jela, posle desetogodišnjeg hranjenja po restoranima.
Vincent je znao da bi ga rad bolje razonodio nego ma šta drugo i da bi mu možda bio najbolji lek kada bi mogao da se baci na posao svom snagom.Ljudi u bolnici nisu imali ničega što bi ih spasilo od truljenja i smrti, on je imao svoje slikanje, koje će ga izvesti iz ludnice kao zdravog i srećnog čoveka.
Pri kraju šeste nedelje doktor Pejron dade Vincentu jednu malu sobu za atelje. Tapeti su bili od zelenosive hartije, zavese zelene kao more, sa bledim ružama. Te zavese, i jednu staru naslonjaču presvučenu tkaninom čije su šare ličile na Montičelijevu sliku, ostavio je neki bogatiji pacijent koji je ta umro. Soba je gledala na jedno strmo žitno polje, i slobodu. Debele, crne šipke stajale su na prozoru.
Vincent brzo naslika pejzaž koji je video sa prozora. U prednjem planu bilo je polje sa žitom, koje je posle bure bilo polomljeno i poleglo. Jedan zid spuštao se niz strminu, a iza zelenog maslinovog lišća nalazilo se nekoliko koliba i brežuljaka. Na platno je Vincent stavio i veliki sivo-beli oblak utopljen u azurnoplavoj boji.
Za večeru se vratio u bolnicu, likujući. Snaga ga nije napustila. Ponovo se našao lice u lice sa prirodom. Osećanje za rad držalo ga je i prisiljavalo da stvara.
Ludnica ga sada više nije mogla ubiti. Bio je na puta ozdravljenja. Kroz nekoliko meseci će izaći. Moći će da se vrati u Pariz, svojim starim prijateljima. Život je ponovo počinjao za njega. On napisa Teu dugo, burno pismo, tražeći boje, platna, četke i zanimljive knjige.
Sutradan sunce se rodilo, žuto i vrelo. Cvrčci su u bašti počeli da cvrče, oštrim kricima, jače od popaca. Vincent iznese nogare napolje i naslika borovo drveće, žbunje i staze. Njegovi drugovi su izašli i posmatrali preko njegovog ramena kako slika, ali su ostali potpuno mirni i puni poštovanja.
„Oni se bolje ponašaju od dobrih Arlezijanaca", promrmlja Vincent za sebe.
Tog dana predveče otišao je da poseti doktora Pejrona. - Osećam se sasvim dobro, doktore, i želeo bih da mi dozvolite da odlazim u polja i da slikam.
- Da, svakako izgledate bolje, Vincente. Kupanje i mir su vam pomogli. Ali zar ne mislite da je malo opasno da već izlazite?
- Opasno? Ali ne. Zašto?
- Recimo da... dobijete napad... u poljima...?
Vincent se nasmeja. - Nema kod mene više napada, doktore. S tim je svršeno. Osećam se bolje nego što sam se osećao pre njih.
- Ne, Vincente, bojim se...
- Molim vas, doktore. Kad budem mogao da idem kuda želim i da slikam ono što volim, zar ne shvatate koliko ću biti srećniji?
- E pa, ako je rad ono što vam je potrebno...
I tako se kapija otvori pred Vincentom. On natovari nogare na leđa i pođe u potragu za pejzažima. Provodio je dane na brežuljcima iza ludnice.Čempresi oko Sen Remija počeli su da zaokupljuju njegove misli. Hteo je nešto da napravi od njih, nešto kao one slike suncokreta. Čudio se zašto nikada nisu bili naslikani onako kao što ih je on video. Smatrao je da su im linije i proporcije lepe kao kod nekog egipatskog obeliska, crne mrlje u sunčevom pejzažu.
Stare navike iz Arla vratiše mu se. Svakog jutra, čim bi svanulo, polazio je sa praznim platnom, pri zalasku sunca na njemu je bilo nešto preslikano iz prirode.
Nije mogao primetiti da su mu snaga ili sposobnost popustile. Svakog dana osećao se sve jačim, osećajnijim, sigurnijim u sebe.
Sada, pošto je opet bio gospodar svoje sudbine, nije se više bojao da jede za stolom u ludnici. U slast bi pojeo svu hranu, pa čak i supu sa bubašvabama. Hrana mu je bila potrebna da bi stekao snagu za rad. Ničeg sada nije morao da se boji. Potpuno je vladao sobom.
Pošto je proveo u ludnici tri meseca, našao je jedan motiv čempresa koji ga je uzdigao iznad svih njegovih nevolja, iznad svih patnji koje je prepatio. Drveće je bilo masivno. Prednji plan bio je ispunjen šibljem i kupinama. Iza toga bili su neki ljubičasti brežuljci, i zeleno i ružičasto nebo sa mesecom u poslednjoj četvrti. Gusto šiblje u prednjem planu naslikao je debelim slojem boja, sa žutim, ljubičastim i zelenim mrljama. Kada je te večeri pogledao sliku, znao je da se izvukao iz rupe i da ponovo stoji čvrsto na zemlji, licem okrenut ka suncu.
U radosti koja ga je obuzela video je sebe opet kao slobodnog čoveka.
Teo mu je poslao malo više novaca, te je Vincent dobio dozvolu da ode u Ari i otkupi svoje slike. Stanovnici Trga Lamartin bili su učtivi prema njemu, ali kada ugleda žutu kuću, on se oseti vrlo rđavo. Pomisli da će se onesvestiti. Umesto da poseti Rulena i doktora Reja, kao što je nameravao, on ode da nađe gostioničara kod koga su bile njegove slike.
Vincent se te noći nije vratio u ludnicu kao što je obećao. Sutradan našli su ga između Taraskona i Sen Remija, kako leži potrbuške u jednom jarku.

3

Groznica mu je zamračivala um tri nedelje. Ljudi u bolnici, koje je on toliko sažaljevao zato što su im se napadi ponavljali, bili su vrlo pažljivi prema njemu. Kad se dovoljno oporavio da shvati šta se dogodilo, neprestano je ponavljao u sebi:
„Užasno! Užasno!"
Krajem treće nedelje, kada je već mogao da se šeta kroz praznu sobu koja je ličila na hodnik, sestre dovedoše novog pacijenta. Pustio je poslušno da ga dovedu do kreveta, ali čim su sestre otišle počeo je da besni. Sve je odelo zderao sa tela i pocepao ga u komadiće, neprestano urlajući iz sveg glasa. Grebao je krevet, razbio sanduče prikucano na zidu, pocepao zavese, razbio okvir, i zgužvao svoju torbu u neku bezobličnu masu.
Stanovnici nisu ni dirnuli došljaka.Najzad dođoše dva stražara i odvedoše manijaka. Zatvoriše ga u jednu ćeliju u dnu hodnika. Dve nedelje urlao je kao divlja zver. Vincent ga je čuo i danju i noću. A onda krici sasvim prestadoše. Vincent je video kako su stražari zakopali čoveka na malom groblju iza kapele.
Vincenta obuze strašan napad depresije. Što se više njegovo zdravlje popravljalo, što je lakše njegov mozak mogao da rasuđuje hladnokrvno, sve mu je gluplje izgledalo da nastavlja slikanje kad ga je to tako mnogo koštalo a ništa nije donosilo. A ipak, ako ne bude radio, neće moći da živi.
Doktor Pejron mu je davao mesa i vina sa svog stola, ali mu nije hteo dozvoliti ni da priđe ateljeu. Vincentu je to bilo svejedno dok se oporavljao, ali kad mu se snaga povratila i kad se našao osuđen da živi u nepodnošljivoj dokolici, kao njegovi drugovi, on poče da se buni.
- Doktore Pejrone, - reče - menije rad potreban da bih se oporavio. Ako me naterate da sedim besposlen kao ovi ludaci, i ja ću postati jedan od njih.
- Znam, Vincente, ali vi ste tako mnogo radili da ste dobili napad.Moram vas čuvati takvog uzbuđenja.
- Ne, doktore, nije to bilo zbog rada. Napad sam dobio zato što sam otišao u Ari. Čim sam ugledao Trg Lamartin i žutu kuću, pozlilo mi je. Ali ako se nikada više tamo ne vratim, neću dobiti napad. Molim vas, dopustite mi da odem u atelje.
- Ne želim da primim na sebe odgovornost. Pisaću vašem bratu. Ako on da svoj pristanak, onda ćemo vam opet dozvoliti da radite.
Odgovarajući na pismo, Teo zamoli doktora da dozvoli Vincentu da slika, a usto javi i druge prijatne vesti. On će postati otac. Ta novost je, tako obradovala Vincenta da se osećao jakim kao pred poslednji napad. On odmah sede i napisa Teu jedno uzbuđeno pismo.
„Znaš li čemu se nadam, Teo? Nadam se da će porodica tebi biti ono što je meni priroda, gruda zemlje, trava, žuto žito, i seljaci. Dete koje će ti roditi Johana povezaće te sa stvarnošću, što je inače nemoguće u velikom gradu. Sada sigurno duboko osećaš prirodu, pošto kažeš da Johana već oseća kako joj se dete miče pod srcem".
On opet ode u svoj atelje i naslika scenu iza prozora sa rešetkama – žitno polje sa malim žeteocem, i veliko sunce. Platno je bilo sasvim žuto, osim zida koji se spuštao strmo duž jarka, i ljubičastih brda u pozadini.
Doktor Pejron postupi po Teovoj želji i dozvoli Vincentu da ide u polje i da slika. Slikao je čemprese koji su isticali iz zemlje i ulivali se u žuti sunčani svod. Izradio je jednu sliku žene koja sakuplja masline, zemlja je bila ljubičasta, a malo dalje okeržuta,- drveće je imalo bronzana stabla i zelenosivo lišće, nebo i tri ženske figure bili su tamnoružičasti.
Idući na posao, zastao bi da porazgovara sa seljacima u polju. On lično smatrao je sebe nižim od tih seljaka.
- Vidite, - reče on jednom od njih - ja orem na svojim platnima, kao što vi orete na svojim poljima.
Pozna provansalska jesen dostigla je vrhunac lepote. Zemlja je izbacivala sve svoje ljubičaste boje, spaljena trava je plamtela oko malih ružičastih cvetova u vrtu, zeleno nebo predstavljalo je kontrast raznim tonovima žutog lišća.
A sa poznom jeseni Vincentu se vratila snaga. Video je da njegov rad napreduje. Dobre zamisli počele su da mu se rađaju u glavi, bio je srećan puštajući ih da se razviju. Pošto je tako dugo ostao u tom kraju, počeo je duboko da ga oseća. Taj kraj bio je potpuno drukčiji od Arla. Maestral je bio gotovo potpuno zaustavljen brežuljcima koji su nadvisivali dolinu. Sunce je mnogo manje peklo. Sada, pošto je shvatio kraj oko Sen Remija, nije hteo da napusti ludnicu. Prvih meseci svog boravka molio se Bogu da ta godina prođe a da mu ne poremeti razum.Sada, obuzet radom, nije znao da li stanuje u bolnici ili u hotelu. Iako se sasvim dobro osećao, smatrao je da bi bilo glupo preseliti se na neko drugo mesto i provesti tamo opet šest meseci upoznajući se sa stranim tlom.
Pisma iz Pariza održavala su ga u dobrom raspoloženju. Teu je žena kuvala kod kuće, i njegovo se zdravlje naglo popravljalo. Johana je nosila dete bez teškoća. A svake nedelje Teo mu je slao duvan, čokoladu, boje, knjige i novčanicu od deset ili dvadeset franaka.
Uspomena na onaj napad posle putovanja u Ari potpuno je iščezla Vincentu iz sećanja. Po stoti put je uveravao sebe da bi ozdravio šest meseci ranije da se nije vraćao u taj prokleti grad. Kad su se njegove studije čempresa i maslinjaka osušile, oprao ih je vodom pomešanom sa malo vina, i onda ih poslao Teu. Kada mu je Teo javio da je izložio nekoliko njegovih slika u Salonu nezavisnih, bio je razočaran, jer je osećao da još nije naslikao svoju najbolju sliku. Hteo je da sačeka dok ne usavrši svoju tehniku.
Pisma od Tea su ga uveravala da primetno napreduje. Rešio je da, kad se navrši godina dana koju treba da provede u ludnici, uzme neku kućicu u selu Sen Remi i nastavi da slika Jug. Još jednom on oseti onu likujuću radost koju je osećao u arlezijanskim danima pre nego što je stigao Gogen, kad je slikao svoje suncokrete.
Jedno poslepodne, kad je mirno slikao u poljima, njegov duh poče opet da luta. Kasno te noći čuvari iz ludnice su ga našli nekoliko kilometara daleko od nogara. Telo mu je bilo sklupčano oko debla jednog čempresa.

4

Pri kraju petog dana počeo je da dolazi k sebi. Najviše ga je bolelo što su njegovi drugovi primili njegov napad kao da je to nešto neminovno.
Došla je zima. Vincent nije mogao da sakupi toliko volje da ustane iz kreveta. Peć u sredini sobe je sada gorela.Ljudi oko nje sedeli su u ledenoj tišini od jutra do mraka. Prozori bolničke sobe bili su mali i visoki, i propuštali vrlo malo svetlosti. Naložena peć širila je težak zadah raspadanja. Sestre, još više zavijene u svoje crne ogrtače i kapuljače, išle su kroz sobe mrmljajući molitve i prebirajući brojanice. Gola brda u pozadini štrčala su kao mrtvačke glave.
Vincent je ležao budan u svom nagnutom krevetu. Čemu ga je naučila ona Movova slika iz Ševeningena? „Savoir souffrir sans se plaindre". Patiti bez žaljenja, podnositi bol bez protivljenja... da, ali pri tome može da se dobije vrtoglavica. Ako se preda tom bolu, toj tuzi, to će ga ubiti. U životu svakog čoveka dođe trenutak kad se patnja mora odbaciti kao neki prljav ogrtač.
Dani su prolazili, jedan potpuno isti kao i drugi. U njegovom mozgu nije bilo ni ideja ni nade. Čuo je kako sestre razgovaraju o njegovim slikama, pitale su da li on slika zato što je lud, ili je lud zato što slika.
Idiot je sedeo kraj njegovog kreveta i satima mrmljao nerazumljive reči. Vincent je osećao toplinu tog prijateljstva i nije ga terao. Često se obraćao idiotu, jer nije bilo nikoga drugoga ko bi ga slušao.
- Oni misle da sam poludeo od rada - reče mu on jednog dana, dok su dve sestre prolazile. - Znam da je u stvari slikar zaista čovek koji je isuviše apsorbovan onim što vide njegove oči, i da nije dovoljno gospodar ostatka svog života. Ali, zar je zbog toga nesposoban da živi na ovom svetu?
Idiot je samo blenuo.
Jedna rečenica iz Delakroaove knjige mu najzad dade snage da ustane iz kreveta. „Otkrio sam slikarstvo", rekao je Delakroa, „kad više nisam imao ni zuba ni daha".
Nekoliko nedelja nije osećao čak ni želju da izađe u baštu. Sedeo je u bolničkoj sobi pored peći, čitajući knjige koje mu je Teo slao iz Pariza. Kad je jedan od njegovih suseda dobio napad, on ga nije ni pogledao, niti je ustao sa stolice. Umobolnost je postala razumnost, nenormalno je postalo normalno. Toliko je vremena prošlo otkako je živeo sa pametnim ljudima da više nije svoje drugove smatrao ludacima.
- Žao mi je, Vincente, - reče doktor Pejron - ali vam ne mogu ponovo dozvoliti da izlazite. Ubuduće ćete morati da ostanete između četiri zida.
- Hoćete li mi dozvoliti da radim u ateljeu?
- Savetovao bih vam da ne radite.
- Da li biste više voleli da izvršim samoubistvo, doktore?
- U redu, radite u ateljeu. Ali samo nekoliko sati dnevno.
Čak ni pogled na nogare i četke nije mogao da razbije Vincentovu obamrlost. On sede u Montičelijevu fotelju i zagleda se u prozor sa rešetkama u pusta polja.
Nekoliko dana kasnije pozvaše ga u kancelariju doktora Pejrona da potpiše neko preporučeno pismo. Kad je otvorio koverat, našao je jedan ček na četiri stotine franaka. To je bila najveća suma koju je posedovao u životu. Čudio se zašto li mu je Teo poslao taj novac.
„Dragi moj Vincente,
Najzad! Jedna od tvojih slika prodala je za četiri stotine franaka! To je „Crveni vinograd", koji si naslikao prošlog proleća u Arlu. Kupila ju je Ana Bok, sestra holandskog slikara.
Čestitam ti, stari moj! Uskoro ćemo prodavati tvoje slike širom cele Evrope! Upotrebi taj novac da se vratiš u Pariz, ako ti dozvoli doktor Pejron.
Nedavno sam se upoznao sa jednim divnim čovekom, doktorom Gašeom, koji ima kuću u Over sir Loaz, jedan sat dalek od Pariza. Svaki važniji slikar, počev od Dobinjija, slikao je tamo. On mi je rekao da potpuno razume tvoj slučaj, i kad god budeš hteo da dođeš u Over, on će se brinuti o tebi.
Sutra ću ti opet pisati.
Teo"

Vincent pokaza pismo doktoru i njegovoj ženi. Pejron ga je zamišljeno pročitao pa onda opipao ček. Čestitao je Vincentu na njegovom uspehu.
Vincent se vraćao stazom, dok je meka materija njegovog mozga počinjala ponovo da oživljava sa grozničavom aktivnošću. Na pola puta on opazi da je poneo ček, a ostavio Teovo pismo u doktorovoj kancelariji. Okrete se i brzo se vrati.
Baš kad je hteo da zakuca na vrata, on ču kako neko pominje njegovo ime. Jedan trenutak je oklevao, neodlučan.
- Pa šta misliš, zašto je on to učinio? - pitala je gospođa Pejron.
- Možda je mislio da bi to bilo dobro za njegovog brata.
- Ali ako sam nema dovoljno novaca...?
- Verovatno je smatrao da to vredi učiniti da bi se Vincent vratio u normalan život.
- Znači, ti misliš da to ni u kom slučaju nije istina?
- Draga moja Mari, kako bi mogla da bude istina? Ta žena je navodno sestra jednog slikara. Kako bi neko ko ima imalo pojma, mogao da...?
Vincent se okrete i ode.
Za večerom je primio telegram od Tea.
KRSTILI DEČAKA PO TEBI JOHANA I VINCENT SU DOBRO.
Prodaja slike i divna vest koju je primio od Tea učinili su da je Vincent preko noći ozdravio. Rano ujutru otišao je u atelje, očistio četke, poređao platna i studije naslonjene na zid.
„Ako je Delakroa mogao da otkrije slikarstvo kad više nije imao zuba i daha, ja ga mogu otkriti kad više ne budem imao zuba ili razuma".
Sa nemim besom bacio se na posao. Presikao je „Dobru Samarićanku" od Delakroa, „Seljače" i „Kopače" od Milea. Odlučio je da svoju poslednju nesreću primi sa nordiskom ravnodušnošću. Umetnički život bio je težak: to je znao kad je počinjao. Pa zašto bi onda počeo da se žali tako kasno?
Tačno dve nedelje posle onog dana kad je primio ček od četiri stotine franaka, našao je u poštanskom sandučetu jedan primerak januarskog izdanja Mercure de France. On primeti da je Teo na naslovnoj strani obeležio jedan članak, Les Isoldes.
„Ono što karakteriše rad Vincenta Van Goga (pročita on) jeste preterana snaga i žestina izražavanja. U njegovom odlučnom isticanju suštine stvari, u njegovom često naglom uprošćavanju forme, u njegovoj prkosnoj želji da gleda sunce lice u lice, u strasnosti njegovih crteža i boja - nalazimo jednog snažnog, smelog muškarca, koji je ponekad brutalan, a ponekad iskreno nežan.
Vincent Van Gog je naslednik Franca Halsa. Njegov realizam prevazilazi istinitost onih čuvenih holandskih malograđana, tako zdravog tela i uravnoteženog uma, koji su bili njegovi preci. Ono što karakteriše njegove slike jeste njegovo svesno studiranje karaktera, njegovo neprekidno traganje za bitnošću svakog predmeta, njegova duboka i skoro detinja ljubav prema prirodi i istini.
Da li će taj krepki i istiniti umetnik sa divnom dušom ikada upoznati radost javnih priznanja? Ne verujem. On je isuviše jednostavan, a istovremeno isuviše prefinjen za naš savremeni buržujski duh. Nikada ga niko neće potpuno razumeti, osim njegove braće umetnika.
G. Alber Orije"

Vincent nije pokazao taj članak doktoru Pejronu.
Sva njegova snaga i žudnja za životom vratile su mu se. Naslikao je bolničku sobu u kojoj je spavao, naslikao je nadzornika zgrade, a zatim njegovu ženu, napravio je još nekoliko kopija Milea i Delakroa, ispunjavao svoje noći i dane burnim radom.
Pošto je potanko proučio istoriju svoje bolesti, jasno je uvideo da su njegovi napadi periodični i da se ponavljaju svaka tri meseca. E pa, pošto je sada znao kada treba da dođu, moći će da pripazi. Kad dođe vreme za sledeći napad, prestaće da slika, leći će u krevet, i pripremiće se na kratko bolovanje. A posle nekoliko dana opet će ustati, kao da je bolovao samo od lakog nazeba.
Jedina stvar koja mu je sada smetala u bolnici bio je preterano religiozan karakter tog mesta. Činilo mu se da su sa dolaskom mračne zime sestre počele da dobijaju histerične napade. Ponekad, dok ih je posmatrao kako mumlaju molitve, prebiraju brojanice, ljube krstove, šetaju očiju uprtih u Bibliju, ulaze na prstima u kapelu na molitvu i službu božju po pet-šest puta dnevno, teško je uspevao da odredi ko su pacijenti u toj ludnici, a ko posluga. Još od onih dana koje je proveo u Borinahi osećao je neki užas od svakog verskog preterivanja. Ponekad je osećao kako mu zatucanost sestara tišti mozak. Sa još više strasti bacio se na posao, pokušavajući da izbriše iz sećanja prilike u crnim ogrtačima i crnim kapuljačama. .
Dao je sebi četrdeset osam sati odmora pred kraj trećeg meseca, i ležao u krevetu potpuno zdrav duhom i telom. Navukao je zavese da mu sestre, koje je obuzimao sve veći religiozni zanos, ne bi mogle da pomute duševni mir.
Došao je dan kada je trebalo da dobije živčani napad. Vincent ga je očekivao željno, skoro sa ljubavlju. Sati su prolazili. Ništa se nije dogodilo. Bio je iznenađen, pa onda razočaran. Prošao je i drugi dan.Još uvek se osećao potpuno normalno. Kad je i treči dan prošao bez nezgode, morao je da se smeje sam sebi.
„Bio sam budala. Najzad sam doživeo poslednji od tih napada. Doktor
Pejron je pogrešio. Odsada ne treba više da se plašim. Traćio sam vreme ležeći ovako u krevetu. Sutra ujutru ću ustati i slikati".
Usred noćne tišine, kad su svi spavali, on se polako izvuče iz kreveta.Prođe bosonog kroz bolničko odeljenje sa kamenim podom. Ode po mraku u podrum gde je bio smešten ugalj. Kleče, zagrabi šaku ugljene prašine i namaza se po licu.
„Vidite, gospođo Deni? Sad su me prihvatili. Znaju da sam jedan od njihovih. Ranije mi nisu verovali, ali sam sada i ja gueule noire. Rudari će mi dozvoliti da im donesem reč božju".
Stražari su ga našli tamo ubrzo posle svanuća. Šaptao je nerazumljive molitve, ponavljajući odlomke iz Svetog pisma, odgovarajući glasovima koji su mu pričali na uvo čudne priče.
Njegove religiozne halucinacije nastavile su se još nekoliko dana. Kad je došao k sebi, zamolio je jednu sestru da zove doktora Pejrona.
- Mislim da sam mogao izbeći napad, doktore, - reče on - da nisam bio izložen svoj ovoj religioznoj histeriji.
Doktor Pejron sleže ramenima, naže se nad krevet i navuče Vincentove zavese iza sebe.
- Šta mogu da radim, Vincente? Tako je to, svake zime. Ja se ne slažem s tim, ali ne mogu ni da se mešam. Sestre dobro rade svoj posao uprkos svemu.
- Bilo kako bilo, - reče Vincent - dosta je teško ostati pametan među ludacima čak i bez tog religioznog ludila. Vreme moga napada je prošlo...
- Vincente, nemojte se zavaravati. Taj napad je morao doći. Vaš nervni sistem sam dolazi do te krize svaka tri meseca. Da vaše halucinacije nisu bile religiozne, bile bi neke druge vrste.
- Ako dobijem još jedan napad, doktore, moliću brata da me odvede.
Vratio se da radi u ateljeu prvog dana proleća. Ponovo je slikao prizor koji je video kroz prozor, žitno polje sa žutim strnjikama, koje je sad bilo preorano. Naslikao je ljubičasto pooranu zemlju kao kontrast žutim prugama korenja, i brežuljke u pozadini. Bademovo drveće je svuda počinjalo da cveta, i nebo je pri zalasku sunca ponovo postalo bledo žuto kao limun.
Večno obnavljanje prirode nije donelo nov život Vincentu. Prvi put otkako se privikao na svoje drugove, njihovo ludo brbljanje i periodični napadi kidali su mu nerve i razdirali utrobu. Nije bilo spasa ni od mišjih crno-belih prilika, koje su se molile. I sam pogled na njih bio je dovoljan da Vincent zadrhti.
„Teo", pisao je bratu, „bio bih vrlo nesrećan kad bih napustio Sen Remi,ovde ima još mnogo korisnog posla da se uradi. Ali ako još jedanput dobijem napad religiozne prirode, za to će biti kriva ludnica, a ne moji nervi. Samo još dva-tri napada biće dovoljni da me ubiju.
Budi spreman. Ako dobijem još jedan religiozni napad, doći ću smesta u Pariz, onog trenutka kad budem mogao da ustanem iz kreveta. Možda bi za mene bilo bolje da opet pođem na sever, gde čovek može očekivati malo razboritosti.
Šta je bilo s onim tvojim doktorom Gašeom? Da li će se lično pozabaviti mojim slučajem?"
Teo odgovori da je opet razgovarao sa doktorom Gašeom i da mu je pokazao neke Vincentove slike. Doktor Gaše je zaželeo da Vincent dođe u Over i da slika u njegovoj kući.
„On je specijalista, Vincente, ne samo za nervne bolesti nego i za slikanje. Uveren sam da ne bi mogao da budeš u boljim rukama. Kad god zaželiš da dođeš, samo mi telegrafiši i ja ću uhvatiti prvi voz za Sen Remi".
Nastupiše prolećne vrućine. Cvrčci su počeli da pevaju u bašti. Vincent je naslikao trem bolničkog odeljenja treče klase, staze i drveće u bašti, svoj portret u ogledalu. Radio je gledajući jednim okom platno, a drugim kalendar.
Idući napad desio se u martu.
Čuo je glasove koji su mu nešto vikali u praznim hodnicima. Odgovarao im je, a odjek njegovog glasa vraćao mu se kao zloban krik sudbine. Tog puta našli su ga u kapeli, bez svesti. Sredinom maja oporavio se od religioznih halucinacija koje su mu se kovitlale po mozgu.
Teo je navaljivao da dođe u Sen Remi i da ga odvede. Vincent je pak hteo da pođe sam na put, a da ga jedan čuvar smesti u voz u Taraskonu.
„Dragi Teo,
Nisam invalid, niti opasna životinja. Pusti me da dokažem tebi i sebi da sam normalno biće. Ako mogu da se izbavim iz ove ludnice sopstvenom snagom, i da započnem nov život u Overu, možda ću moći da pobedim i svoju bolest.
Pružam sebi još jednu mogućnost. Daleko od ove maison des fous, osećam da ću opet postati pametna osoba. Po onome što mi pišeš, Over treba da je miran i lep. Ako budem pažljivo živeo, pod nadzorom doktora Gašea, uveren sam da ću pobediti svoju bolest.
Telegrafisaću ti kad moj voz polazi iz Taraskona. Čekaj me na Gar de Lion. Polazim odavde u subotu, da bih mogao da provedem nedelju kod kuće sa tobom, Johanom i malim ".

OSMA KNJIGA: OVER

1

Teo nije mogao da spava od straha cele te noći. Krenuo je na Gar de Lion dva sata pre nego što je Vincentov voz mogao da stigne. Johana je morala da ostane kod kuće sa detetom. Stajala je na terasi njihovog stana na četvrtom spratu, na Site Pigal, i gledala kroz lišće velikog crnog drveća koje je zaklanjalo prednji deo kuće. Radoznalo je posmatrala kada će iz Ulice Pigal jedne kočije zaokrenuti u Site Pigal.
Rastojanje između Gar de Lion i Teove kuće bilo je veliko. Johani je izgledalo kao da čeka beskonačno. Počela se plašiti da se nije nešto dogodilo Vincentu u vozu. Najzad jedan fijaker zaokrenu iz Ulice Pigal, dva vesela lica joj se okrenuše, a dve ruke mahnuše. Ona se napreže da bi videla Vincenta.
Site Pigal bio je jedan ćosorkak, koji se na jednom kraju završavao dvorištem i uglom jedne kamene kuće. Samo dve dugačke zgrade pružale su se sa svake strane te bogate i gospodske ulice. Teo je stanovao u broju 8, na kraju ulice, kuća je bila malo uvučena, a ispred nje nalazila se baštica i zaseban mali trotoar. Fijakeru je bilo potrebno nekoliko sekundi da stigne do velikog crnog drveta pred ulazom.
Vincent je potrčao uz stepenice, dok ga je Teo pratio u stopu. Johana je očekivale da će videti jednog invalida, ali čovek koji ju je zgrabio bio je rumen, a na licu mu je bio osmeh i izraz čvrste odlučnosti.
„On izgleda savršeno dobro. Izgleda mnogo jači od Tea", bila je njena prva pomisao.
Ali nije mogla da natera sebe da pogleda u njegovo uvo.
- No, Teo, - povika Vincent, držeći Johanu za ruke i gledajući je s odobravanjem - ti si stvarno našao divnu ženu.
- Hvala, Vincente - nasmeja se Teo.
Teo ju je izabrao sećajući se svoje majke. Johana je imala iste blage oči kao Ana Kornelija, iz njih je izbijala ista nežnost puna simpatije i sažaljenja. Sa detetom koje je bilo svega nekoliko meseci staro, kod nje su se već počeli javljati znaci zrelosti. Imala je obično, dobrodušno, ovalno lice i gustu svetlosmeđu kosu začešljanu jednostavno unazad sa visokog holandskog čela. Njena ljubav prema Teu obuhvatala je i Vincenta.
Teo odvede Vincenta u spavaću sobu, gde je dete spavalo u kolevci. Dva čoveka su ćuteći gledala dete sa suzama u očima. Johana je osećala da oni žele da budu sami jedan trenutak, ona na prstima pođe k vratima. Baš kad je stavila ruku na kvaku, Vincent se okrete smešeći se prema njoj i reče, pokazujući na čipkani pokrivač kolevke:
- Nemoj ga suviše pokrivati čipkom, sestrice.
Johana tiho ozatvori vrata za sobom. Vincent pogleda još jedanput dete, i oseti onaj strašan bol neplodnih ljudi čije meso ne ostavlja iza sebe meso, čija je smrt konačna smrt.
Teo pročita njegove misli.
- Još imaš vremena, Vincente. Jednoga dana naći ćeš ženu koja će te voleti i koja će s tobom deliti teškoće života.
- Ah, ne, Teo, kasno je.
- Pre neki dan našao sam jednu ženu koja bi bila savršena za tebe.
- Zaista! Ko je to?
- To je ona devojka u „Tene Vierge", od Turgenjeva. Sećaš li je se?
- Misliš li na onu koja radi sa nihilistima, i prenosi kompromitujući materijal preko granice?
- Da.Tvoja žena bi morala da bude takva,Vincente. Neko ko je osetio životne nesreće do dna...
- ...A šta bi ona radila sa mnom? Čovekom sa jednim uvetom?
Mali Vincent se probudi, pogleda u njih i osmehnu se. Teo podiže dete iz kolevke i stavi ga Vincentu na ruke.
- Tako je mek i topao, kao malo kučence - reče Vincent, osećajući dete na svom srcu.
- Čekaj, nespretnjače, ne drži se tako dete.
- Bojim se da sam srećniji kad držim četku.
Teo uze dete i privi ga na grudi, prislonivši glavu uz dečje smeđe uvojke. Vincentu je izgledalo kao da su oboje isklesani iz jednog komada kamena.
- No, Teo, dečače, - reče on rezignirano - svaki čovek ima svoje sredstvo izražavanja. Ti stvaraš živim mesom... a ja ću stvarati bojama.
- Tako je, Vincente, baš tako.
Mnogo prijatelja došlo je te večeri k Teu da se pozdrave sa Vincentom. Prvi je došao Orije, lep mladić sa talasastom kosom i bradom koja mu je rasla s obe strane brade ali se nije spajala u sredini. Vincent ga odvede u spavaću sobu, gde je Teo obesio jednu Montičelijevu kitu cveća.
- Kazali ste u svom članku, gospodine Orije, da sam ja jedini slikar koji je osetio hromatičnost boja kod stvari koja imaju kvalitet metala ili dragulja. Pogledajte ovog Montičelija, „Fada" je to postigao davno pre nego što sam ja došao u Pariz.
Posle jednoga sata Vincent odustane od pokušaja da ubedi Orijea,i pokloni mu umesto toga jednu sliku čempresa iz Sen Remija u znak zahvalnosti za njegov članak.
Tuluz-Lotrek ulete unutra, zaduvan od penjanja uz stepenice, ali ipak živahan i raskalašan kao uvek.
- Vincente, - uzviknu on dok se rukovao - prošao sam na stepenicama pored sopstvenika pogrebnog zavoda. Traži li on tebe ili mene?
- Tebe, Lotrek! Sa mnomjie bi mogao da napravi posao.
- Da se opkladim s tobom, Vincente. Kladim se da je tvoje ime zapisao ispred moga u svojoj beležnici.
- Važi. U šta se kladimo?
- U večeru u kafani Aten i jedno veče u operi.
- Želeo bih da se šalite malo manje mrtvački - reče Teo, sa slabim osmehom.
Neki stran čovek uđe na prednja vrata, pogleda Lotreka, i baci se na stolicu u jednom udaljenom uglu. Svi su čekali da ga Lotrek predstavi, ali on mirno nastavi da govori.
- Zar nećete da nam predstavite svog prijatelja? - upita Vincent. - To nije moj prijatelj - nasmeja se Lotrek. - To je moj čuvar.
Zavlada mučna tišina.
- Zar niste čuli, Vincente? Bio sam malo poremećen nekoliko meseci. Kazali su mi da je to bilo od preteranog pića, pa sada pijem mleko. Poslaću vam pozivnicu kad budem idući put pravio prijem. Na njoj sam naslikan ja kako muzem kravu sa pogrešnog kraja!
Johana posluži goste osvežavajućim pićem. Svi su govorili u glas, i vazduh je postao gust od duvanskog dima. To podseti Vincenta na stare pariške dane.
- Kako je Žorž Sera? - upita on Lotreka. ,
- Žorž! Hoćeš li da kažeš da ne znaš šta je bilo s njim?
- Teo mi nije ništa pisao - reče Vincent. - Šta je?
- Žorž umire od tuberkuloze. Doktor kaže da neće preživeti svoj trideset prvi rođendan.
- Od tuberkuloze! Ali, Žorž je bio jak i zdrav. Kako je...
- Od preteranog rada - re.če Teo. - Ima dve godine kako ga nisi video? Radio je kao đavo. Spavao je samo dva-tri sata dnevno, a sve ostalo vreme besno je slikao. Čak ga ni ona njegova dobra stara majka nije mogla da spase.
- I tako će nam Žorž uskoro otići - reče Vincent zamišljeno.
U sobu uđe Ruso, noseći kesu domaćih kolača za Vincenta. Čiča Tangi, sa istim onim okruglim slamnim šeširom, pokloni Vincentu jednu japansku reprodukciju i jedan slatkorečiv govor o tome kako je srećan što ga može opet pozdraviti u Parizu.
U deset sati Vincent navali da siđe i kupi kilogram maslina.Naterao je sve da ih jedu, pa čak i Lotrekovog čuvara.
- Kad biste samo jedanput mogli da vidite one srebrno-zelene maslinjake u Provansi, - uzviknu on - jeli biste masline celog života.
- Kad si već pomenuo maslinjake, Vincente, - reče Lotrek - kako su ti se svidele Arlezijanke?
Sutradan je Vincent odneo dečja kolica na ulicu, kako bi dete moglo da se sunča jedan sat na privatnom trotoaru. Zatim se vrati u stan i stade, u košulji sa kratkim rukavima, posmatrajući zidove. Bili su pokriveni njegovim slikama. U trpezariji iznad kamina visili su „Ljudi koji jedu krompir", u dnevnoj sobi „Pejzaž iz Arla", „Noćni pogled na Ronu", a u spavaćoj sobi „Rascvetani voćnjak". Na očajanje Johanine femme de menage*, gomile neuokvirenih slika ležale su ispod kreveta, ispod sofe, ispod ormana, i u sobi za goste.
* (franc.) sobarica
Dok je preturao tražeći nešto u Teovom stolu, on nađe svežanj pisama uvezanih debelim kanapom. Začudi se kad vide da su to sve njegova pisma. Teo je pažljivo čuvao svaku rečenicu koju mu je brat napisao od onog dana, pre dvadeset godina, kada je Vincent iz Zunderta otišao u Hag kad Gupila. Sve ukupno, bilo je tu sedam stotina pisama. Vincent se zapita zašto li ih Teo čuva.
U drugom delu pisaćeg stola on nađe crteže koje je slao Teu poslednjih deset godina, svrstane uredno po vremenu kada ih je slikao. Bili su tu rudari i njihove žene iz borinaškog vremena, sagnuti nad terril-om, kopači i sejači u poljima blizu Etena, stari ljudi i žene iz Haga, kopači iz Hesta, i ribari iz Ševeningena, bili su tu i „ljudi koji jedu krompir" i tkači iz Ninena, pa restorani i ulične scene iz Pariza, rani suncokreti i skice voćnjaka iz Arla, i bašta ludnice u Sen Remiju.
- Napraviću svoju izložbu! - uzviknu on. Skine sve sike sa zidova, izbaci svežnjeve skica, izvuče gomile neuokvirenih slika ispod nameštaja. Poređa ih vrlo pažljivo po periodima. Zatim odabra skice i ulja na kojima je bio najbolje izražen duh mesta koji je slikao. U predsoblju, u koji se ulazilo iz hodnika, on prikuca oko trideset najranijih studija. Borinahane koji izlaze iz rudnika, naginju se nad svoje trbušaste peći, i večeraju u svojim malim kolibama.
„Ovo je soba slika rađenih ugljenom", objavi on sam sebi.
Zatim obiđe celu kuću i pronađe da je kupatilo najmanje važan prostor.On se popne na stolicu i zakuca na sva četiri zida, u pravoj liniji, niz slika i studija iz Etena i studije brabantskih seljaka.
„A ovo je, naravno, soba slika u olovci".
Kao iduće odeljenje izabra kuhinju. Tu je obesio slike iz Haga i Ševeningena, pogled kroz prozor iznad dvorišta sa gradom, peščane nasipe, ribarske barke koje ljudi izvlače na obalu.
„Soba broj tri", reče on, „soba akvarela".
U maloj sobi za goste obesi sliku svojih prijatelja De Grotovih, „Ljudi koji jedu krompir", to je bilo prvo ulje u kome se potpuno izrazio. Oko te slike zakucao je dvanaestak studija tkača iz Ninena, seljaka u žalosti, groblja iza crkve, svog oca, tankog crkvenog tornja.
U svojoj spavaćoj sobi obesio je ulja iz pariškog perioda, one slike koje je ostavio u Teovom stanu u Ulici Lepik one noći kada je otišao u Ari. Dnevnu sobu je pretrpao svim arlezijanskim slikama koje su mogle da stanu na zidove. U Teovu spavaću sobu stavio je slike koje je izradio dok je bio u ludnici u Sen Remiju.
Kad je završio posao, počistio je pod, obukao kaput i stavio šešir, sišao sa četvrtog sprata na ulicu, i gurao kolica svog imenjaka po suncu kroz Site Pigal, dok ga je Johana držala pod ruku i ćaskala snjim na holandskom.
Nešto posle dvanaest sati iz Ulice Pigal pojavi se Teo i mahnu im srećno rukom, poče da trči, i sa puno ljubavi izvadi dete iz kolica. Ostaviše kolica kod nastojnika i popeše se uz stepenice veselo ćaskajući. Kad su stigli do ulaznih vrata, Vincent ih zaustavi.
- Povešću vas na izložbu Van Goga, Teo i Jo - reče on. - Pripremite se na mučenje.
- Izložbu, Vincente? - upita Teo. - Gde?
- Samo zatvorite oči - reče Vincent.
On širom otvori vrata i tri Van Goga stupiše u predsoblje. Teo i Johana su gledali unaokolo, zaprepašćeni.
- Kad sam bio u Etenu, - reče Vincent - otac je jedanput primetio da dobro nikad ne može da proizađe iz zla. Ja sam odgovorio da ne samo što može, nego u slikarstvu i mora. Ako hoćete da pođete sa mnom, moj dragi brate i sestro, pokazaću vam priču o čoveku koji je počeo da radi sirovo, kao nespretno dete, a posle deset godina neprekidnog rada dospeo je do... ali, to ćete sami zaključiti.
Vodio ih je prema hronološkom redu, iz sobe u sobu. Stajali su kao tri posetioca u nekoj umetničkoj galeriji, posmatrajući ta dela koja su predstavljala život jednog čoveka. Osećali su lagani, bolni uspon umetnika, koji je posrtao u zrelosti izražavanja, prevrat koji se dogodio u Parizu, strasni izliv njegovog snažnog glasa u Arlu, u kome su se spojile sve niti njegovih godina punih rada... a onda... udarac... slike iz Sen Remija... uporna borba da održi plamen stvaranja, a zatim polagano propadanje... propadanje... propadanje...
Gledali su izložbu očima običnih posetilaca. Pred sobom su videli, za kratkih pola časa, rekapitulaciju jednog ljudskog življenja na zemlji.
Johana je skuvala tipičan brabantski ručak. Vincent je bio srećan što može ponovo da okusi holandsku hranu. Pošto je ona raspremila sto, dva čoveka zapališe lule i počeše da razgovaraju.
- Moraš da radiš sve što ti doktor Gaše bude rekao, Vincente.
- Da, Teo, slušaću ga.
- Jer vidiš, on je specijalista za nervne bolesti. Ako se budeš držao njegovih naređenja, sigurno ćeš se oporaviti.
- Obećavam.
- Gaše i sam slika. On izlaže svake godine sa Nezavisnima pod imenom P. Van
Risel.
- Da li su mu slike dobre, Teo?
- Ne, ne bih rekao. Ali on je jedan od onih ljudi koji su geniji za pronalaženje genija. Došao je,u Pariz kada mu je bilo dvadeset godina, da studira medicinu, i sprijateljio se sa Kurbeom, Miržeom, Šamflerijem i Prudonom. Često je posećivao kafanu ,,La Nuvel Aten", i ubrzo se sprijateljio sa Maneom, Renoarom, Degaom, Diranom i Klodom Moneom. Dobinji i Domije slikali su u njegovoj kući mnogo godina pre nego što je uopšte postojalo tako nešto kao što je impresionizam.
- Nije valjda!
- Skoro sve slike što ima naslikane su u njegovoj bašti ili u njegovoj dnevnoj sobi. Pisaro, Gijomen, Sislej, Delakroa, svi su odlazili u Over da slikaju sa Gašeom. Naći ćeš tamo na zidovima i slike Sezana, Lotreka i Seraa. Kažem ti, Vincente, nije bilo nijednog poznatijeg slikara od sredine ovog stoleća koji nije bio prijatelj doktora Gašea.
- Jao! Čekaj jedan trenutak, Teo, ti me plašiš. Ja ne pripadam takvom sjajnom društvu. Je li on video neke moje slike?
- Idiote, zašto misliš da je tako željan da te vidi u Overu?
- Đavo me odneo ako znam!
- On smatra da su tvoji arlezijanski noćni prizori na poslednjoj Izložbi nezavisnih najbolje slike. Kunem ti se, kad sam mu pokazao panele sa suncokretima koje si slikao za Gogena i žutu kuću, suze su mu navrle na oči. „Gospodine Van Gog, vaš brat je veliki slikar. U istoriji umetnosti nikada nije postojalo nešto slično žutoj boji ovih suncokreta. Samo te slike, gospodine, učiniće vašeg brata besmrtnim".
Vincent se počeša po glavi i nasmeja se.
- E, pa, - reče on - ako doktor Gaše tako misli o mojim suncokretima, on i ja ćemo se dobro slagati.

2

Doktor Gaše je izašao na stanicu da dočeka Tea i Vincenta.Bio je nervozan, uzbuđen, skakutav mali čovek sa nekom pohlepnom setom u očima. On toplo steže Vincentu ruku.
- Da, da, videćete da je ovo pravo slikarsko selo. Sviđaće vam se. Vidim da ste poneli nogare. Imate li dosta boja? Moraćete odmah početi da slikate. Večeraćete sa mnom kod moje kuće, zar ne? Jeste li poneli neku od vaših novih slika? Ovde nema žute arlezijanske boje, bojim se, ali zato ima drugih stvari, da, da, naći ćete ovde druge stvari. Morate doći u moju kuću da slikate. Daću vam vaze i stolove koje su slikali svi od Dobinjija do Lotreka. Kako se osećate? Izgledate dobro. Mislite li da će vam se ovde svideti? Da, da, pazićemo na vas. Napravićemo od vas zdravog čoveka!
Sa stanične platforme Vincent pogleda preko grupe drveća zelenu Oazu,koja je vijugala kroz plodnu ravnicu. On potrča malo u stranu da bije bolje video. Teo se obrati tihim glasom doktoru Gašeu.
- Molim vas,pazite brižljivo na moga brata - reče on. - Ako primetite neke simptome koji bi govorili da se bolest vraća, telegrafišite mi odmah. Moram da budem pored njega kad bude... ne sme mu se dozvoliti da... ima ljudi koji kažu da...
- Pst! Pst! - prekide ga doktor Gaše, skakućući s noge na nogu i gladeći snažno svoju jareću bradu kažiprstom. - Naravno da je on lud. Ali šta biste vi hteli? Svi umetnici su ludi. To je ono najbolje što je u njima. Takve ih volim. Ponekad zaželim da sam i sam lud! „Nijedna savršena duša nije lišena neke mešavine ludila!" Znate li koje to rekao? Aristotel, eto koje to rekao!
- Znam, doktore, - reče Teo - ali on je mlad čovek,ima svega trideset i sedam godina. Najbolji deo njegovog života tek leži pred njim.
Doktor Gaše skide svoju belu smešnu kapu i provuče rukom kroz kosu više puta, bez nekog naročitog razloga.
- Prepustite ga meni. Znam kako treba postupati sa slikarima. Za mesec dana napraviću od njega zdravog čoveka. Pustiću ga da radi. To će ga izlečiti. Nateraću ga da slika moj portret. Odmah. Danas posle podne. Odvratiću ga od misli na bolest, naravno.
Vincent se vrati, udišući punim plućima čist poljski vazduh.
- Trebalo bi da dovedeš ovamo Jo i malog Vincenta, Teo. Zločin je podizati decu u gradu.
- Da, da, morate doći u nedelju i provesti ceo dan s nama! - povika Gaše.
- Hvala. Voleo bih da dođem. Evo, nailazi moj voz. Zbogom, doktore Gaše, hvala vam što ćete se brinuti o mom bratu. Vincente, piši mi svakog dana.
Doktor Gaše je imao običaj da drži ljude za lakat i da ih gura u pravcu kuda je on želeo da ide. Gurao je ispred sebe Vincenta, nastavljajući nervozno da govori visokim glasom, skačući s predmeta na predmet, odgovarajući sam sebi na pitanja i preplavivši Vincenta brzim monologom.
- Ovo je drum koji vodi u selo, - reče on - ovaj dugačak, pravo pred nama. Ali hodite, odvešću vas na brežuljak i pokazaću vam pravi izgled. Ne smeta vam što šetate sa nogarima na leđima? Levo je katolička crkva. Jeste li primetili da katolici uvek grade svoje crkve na vrhu brda, kako bi ljudi gledali nagore u njih? Bože, bože, verovatno starim, ovaj uspon mi svakog dana izgleda sve strmiji. Ovo su divna žitna polja, zar ne? Over je okružen njima. Jednom morate doći da slikate ta polja. Naravno, nisu tako žuta kao provansalska... da, ono je groblje na desnoj strani... stavili smo ga tu, na vrh brežuljka, da gleda na reku i dolinu... mislite li da je mrtvacima važno gde leže?... dali smo im najlepše mesto u celoj dolini Oaze... da uđemo?...najjasniji pogled na reku je iznutra... moći ćemo da vidimo čak i Poentoaz... da, kapija je otvorena, samo gurnite... tako... zar nije lepo?... sagradili smo visoke zidove da bismo zadržali vetar... mi ovde sahranjujemo i protestante i katolike...
Vincent skide nogare s leđa i pođe malo ispred doktora Gašea, da bi izbegao bujicu reči. Groblje, koje je ležalo na samom vrhu brega, bilo je uredno, četvrtastog oblika. Jedan deo silazio je niz padinu. Vincent priđe zadnjem zidu, odakle je mogao da vidi celu dolinu Oaze kako se pruža pred njim. Hladna zelena reka vijugala je ljupko između obala blistavog zelenila. Desno od sebe video je slamne krovove seoskih kuća, a malo dalje pozadi još jednu padinu, na čijem se vrhu dizao jedan zamak. Groblje je bilo puno čistog majskog sunca i ranog prolećnog cveća. Nad njim se prostiralo nežno plavo nebo. Potpuna i divna tišina bila je bezmalo kao tišina u grobu.
- Znate, doktore, - reče Vincent - dobro mi je činilo što sam otišao na Jug.- Sada mogu bolje da sagledam Sever, pogledajte koliko ima ljubičaste boje na onoj dalekoj rečnoj obali, gde sunce još nije izvuklo zelenilo.
- Da, da, ljubičasta, ljubičasta, to je baš to, ljub...
- I kako je zdravo - mrmljao je Vincent, - Kako mirno i spokojno.
Oni zaokrenuše dole niz breg, pored žitnih polja i crkve, i pođoše drumom sa desne strane, koji je vodio u selo. - Žao mi je što ne mogu da vas zadržim u svojoj kući, - reče doktor Gaše - ali, nažalost, nemamo mesta. Odvešću vas u jednu dobru gostionicu, a svakog dana dolazićete k meni da slikate i osećaćete se kao kod kuće.
Doktor uhvati Vincenta za lakat i odgura ga pored Opštine, pa nadole, skoro do rečne obale, gde se nalazila jedna letnja gostionica. Gaše reče nešto gostioničaru, koji pristade da da Vincentu stan i hranu za šest franaka dnevno.
- Ostavljam vas sada da se smestite - povika Gaše, - ali ne zaboravite da dođete na ručak u jedan sat. I ponesite nogare. Morate da izradite, moj portret. I morate mi pokazati neke svoje nove slike. Imaćemo mnogo da pričamo, zar ne?
Čim je izgubio doktora iz vida, Vincente ščepa svoje stvari i pođe napolje.
- Čekajte! - reče vlasnik. - Kuda ćete?
- Ja sam radnik, - odgovori Vincent - a ne kapitalista. Ne mogu da plaćam šest franaka dnevno.
On se vrati na trg i nađe jednu malu kafanu, tačno prekoputa Opštine.Zvala se Ravu, tu je mogao da dobije hranu i stan za tri i po franka dnevno.
Kafana Ravu bila je sastajalište seljaka i radnika koji su radili u okolini Overa. Vincent nađe jedan mali bar na levoj strani ulaza, a s obe strane turobne neprijatne kafanske sobe bili su poređani grubi drveni stolovi i klupe. U dnu kafane, iza bara, stajao je jedan bilijarski sto sa prljavim i pocepanim zelenim pokrivačem. To je bio Ravuov ponos i radost. Jedna vrata u dnu vodila su u kuhinju, odmah iza tih vrata bile su stepenice koje su vodile u tri spavaće sobe.Sa svog prozora Vincent je mogao da vidi toranj katoličke crkve i mali deo grobljanskog zida, čist i mrk na blagom overskom suncu.
On uze nogare, boje i četke, jedan portret Arlezijanke, i ode do Gašea. Isti put koji je vodio od stanice i prolazio pored Ravua skretao je s trga ka zapadu i uspinjao se uz još jednu uzbrdicu. Posle kraćeg hodanja Vincent stiže do mesta gde su se račvala tri puta. Video je da onaj na desnoj strani vodi pored zamka na brežuljku, a onaj na levoj strani spušta se kroz polje graška do rečne obale. Gaše mu je rekao da pođe srednjim putem koji je obilazio oko brežuljka. Vincent je išao polako, razmišljajući o doktoru čijoj je brizi bio prepušten. Primetio je kako su se umesto starih kuća sa slamnim krovovima počele da dižu gospodske vile, i da se ceo izgled mesta menjao.
Vincent povuče bakarnu alku pričvršćenu na visokom kamenom zidu. Na zvuk zvona dotrča Gaše. On povede Vincenta uz nekoliko strmih kamenih stepenica u terasastu cvetnu baštu. Kuća je bila trospratna, solidna i dobro sagrađena. Doktor savi Vincentovu ruku, uhvati ga za lakat i odgura ga u zadnje dvorište, gde je držao patke, kokoške, ćurke, petlove, i čitavu svitu raznovrsnih mačaka.
- Hodite u dnevnu sobu, Vincente - reče doktor Gaše, pošto mu je ispričao iscrpnu istoriju svake ptice u dvorištu.
Dnevna soba u prednjem delu kuće bila je velika i imala je visoku tavanicu, ali svega dva mala prozora koja su gledala na baštu. Uprkos svojoj veličini, soba je bila toliko pretrpana nameštajem, starinama i raznim drangulijama da je jedva bilo mesta za dva čoveka da se kreću oko stola u sredini. Soba je bila mračna zbog malih prozora, i Vincent primeti da je svaka stvarčica u njoj crna.
Gaše je trčao levo-desno uzimajući stvari, gurajući ih Vincentu u ruke, i uzimajući ih opet pre nego što je Vincent stigao da ih pogleda.
- Vidite. Vidite onaj buket na zidu? Ovu vazu je upotrebljavao Delakroa da drži u njoj cveće. Pipnite je. Zar ne liči na onu koju je on slikao? Vidite ovu stolicu? Kurbe je sedeo na njoj pored prozora kad je slikao baštu. Zar nisu divne ove činije? Demulen mi ih je doneo iz Japana. Klod Mone je jednu od njih stavio u svoju mrtvu prirodu. Gore je, hodite sa mnom. Pokazaću vam je.
Za večerom se Vincent upoznao sa Gašeovim sinom, Polom, jednim živim i lepim dečkom od petnaest godina. Gaše, koji je bio bolešljiv čovek i patio od slabog varenja, poslužio je pet raznih vrsta jela za večeru. Vincent beše navikao na sočivo i crni hleb u Sen Remiju, njemu pripade muka posle trećeg jela, te više nije mogao ništa da okusi.
- A sada moramo da idemo na posao! - povika doktor. - Vi ćete me portretirati, Vincente, ja ću vam pozirati ovakakv kakav sam, a?
- Bojim se da ću morati da vas upoznam,doktore, jer inače portret ne bi bio naslikan sa razumevanjem.
- Možda imate pravo. Ali vi ćete sigurno nešto slikati? Hoćete li mi dozvoliti da gledam kako slikate? Voleo bih da vas posmatram.
- Video sam jedan prizor u bašti koji bih voleo da naslikam.
- Dobro! Dobro! Namestiću vam nogare. Pole, ponesi nogare gospodina Vincenta u baštu. Pokazaćete nam gde želite da ih postavite, a ja ću vam reći da li je neki drugi slikar već naslikao to mesto.
Dok je Vincent radio, doktor je obigravao oko njega u malim krugovima, mašući rukama sa zanosom, zaprepašćenjem i čuđenjem. Neprekidno je preko Vincentovog ramena sipao bujicu saveta, isprekidanu stotinama raznih uzvika.
- Da. Da, ovoga puta ste pogodili. To je crveni lak. Pazite. Upropastićete to drvo. Ah, da, da, sada ste pogodili. Ne. Ne više koblata. Ovo nije Provansa. Sada vidim. Da, da, to je epatant*. Pazite. Pazite. Vincente,stavite malo žute u taj cvet. Da, da, tako. Kako vi oživljavate stvari. Nema mrtve prirode u vašoj četki. Ne, ne. Molim vas. Budite pažljivi. Ne suviše. Ah, da, da, sada sam shvatio. Merveilleux**!
* (franc.) veličanstveno ** (franc.) Divno!

Vincent je podnosio doktorove savete i monolog dokle god je mogao.Onda se okrete skakutavom Gašeu i reče mu: - Dragi moj prijatelju, zar ne mislite da će vam škoditi zdravlju što se toliko uzbuđujete i razdražujete? Kao lekar, morali biste znati koliko je važno da čovek bude miran.
Ali Gaše nije mogao da bude miran dokle god neko slika.
Kad je završio svoju sliku, Vincent uđe u kuću sa Gašeom i pokaza mu portret Arlezijanke koji je doneo. Doktor zažmuri na jedno oko i ispitivački pogleda. Posle duge i opširne diskusije sa samim sobom o dobrim i rđavim stranama slike, on izjavi:
- Ne, ne mogu da je prihvatim. Ne mogu da je prihvatim. Ne vidim šta ste hteli da kažete.
- Ništa nisam hteo da kažem - odgovori Vincent. - Ona je sinteza svih Arlezijanki, moglo bi se reći. Ja sam jednostavno pokušao da protumačim njen karakter bojama.
- Avaj, - reče doktor jadikujući - ne mogu potpuno da je prihvatim.
- Smem li da pogledam po kući vašu zbirku?
- Naravno, naravno, nagledajte se do mile volje. Ja ću ostati s ovom gospođom da vidim hoću li moći da je prihvatim.
Vincent je lutao jedan sat po kući, pažljivi Pol vodio ga je iz sobe u sobu. U jednom uglu, nepažljivo bačenu, našao je jednu Gijomenovu sliku, nagu ženu koja leži na krevetu. Slika je očigledno bila zaboravljena i boje behu već ispucale. Dok ju je Vincent posmatrao, doktor Gaše dotrča gore uzbuđeno i izbaci niz pitanja o Arlezijanki.
- Hoćete li da kažete da ste je sve vreme posmatrali? - zapita Vincent.
- Da, da, dolazi, dolazi, počinjem da je osećam.
- Oprostite mi moju neskromnost, doktore Gaše, ali ovo je jedna divna Gijomenova slika. Ako je uskoro ne uramite, ona će propasti.
Gaše ga uopšte nije čuo.
- Vi kažete da ste se ugledali na Gogena u crtanju... Ne slažem se... ti sukobi boja...
ubijaju njenu ženstvenost... ne, ne ubijaju, ali... no, no, pogledaću je ponovo... polako se uživljavam... polako... ona skače sa platna ka meni.
Gaše je proveo ostatak popodneva obigravajući oko Arlezijanke, pokazujući na nju prstom, kršeći ruke, govoreći sam sa sobom, pitajući i odgovarajući na bezbroj pitanja, zauzimajući hiljade raznih poza. Kad je pala noć, žena je potpuno osvojila njegovo srce. Uzvišeni mir spusti se na njega.
- Kako je teško biti jednostavan - primeti on, stojeći mirno i iscrpen pred portretom.
- Da.
- Ona je divna, divna. Nikada nisam osetio takvu dubinu karaktera.
- Ako vam se sviđa, doktore, - reče Vincent - ona je vaša. A isto tako i slika koju sam danas posle podne naslikao u vašoj bašti.
- Ali zašto mi dajete te slike, Vincente? One su skupocene.
- Možda ćete morati da se brinete o meni u bliskoj budućnosti. Neću imati novaca da vam platim. Zato vam plaćam u slikama.
- Ali, ja se neću brinuti o vama zbog novca, Vincente. Ja ću se brinuti iz prijateljstva.
- Soit*! Ja vam dajem te slike iz prijateljstva.
* (franc.) Neka bude!

3

Još jedanput Vincent se spremio da bude slikar. Odlazio je na spavanje u devet sati, pošto je dugo posmatrao radnike kako igraju bilijara ispod slabe svetiljke u Ravuovoj kafani. Ustajao je u pet sati. Vreme je bilo divno, sa blagim suncem i svežim zelenilom doline. Posledice bolesti i prisilnog lenstvovanja u Sen Remiju počele su da se javljaju, četka mu je klizila iz ruke.
Zamolio je Tea da mu pošalje šezdeset studija ugljenom od Barga, da bi ih precrtavao. Bojao se da će biti izgubljen ako ne bude opet studirao proporcije i aktove. Tražio je po Overu neku malu kuću gde bi mogao da se smesti za stalno. Razmišljao je o tome da li je Teo imao pravo kad je rekao da negde u svetu postoji žena koja bi delila život s njim. Izvadio je nekoliko slika iz Sen Remija, s namerom da ih dotera i usavrši.
Ali ta iznenadna aktivnost bila je trenutna pojava, refleks jednog organizma koji je bio još suviše moćan da bi mogao biti uništen.
Posle dugog samovanja u ludnici dani su mu izgledali kao nedelje. Nije znao kako da ih ispuni, jer nije imao snage da sve vreme slika. A nije imao ni želje. Pre onog nesrećnog slučaja u Arlu nijedan dan nije bio dovoljno dug za njega da završi svoje delo, a sada su mu svi izgledali beskonačni.
Zaželeo je da naslika nekoliko prizora iz prirode, ali kad je počeo da radi, osetio je da je čudnovato hladan, skoro ravnodušan. Grozničava strast da vatreno slika po ceo dan ostavila ga je. Sada je slikao da bi se zabavio. A ako ne bi završio sliku do večeri... to više nije bilo važno.
Doktor Gaše je ostao njegov jedini prijatelj u Overu. Gaše, koji je svoje dane provodio uglavnom u svojoj lekarskoj ordinaciji u Parizu, Često je dolazio uveče u kafanu Ravu da pogleda slike. Vincent se čudio beskrajno tužnom pogledu doktorovih očiju.
- Zašto ste nesrećni, doktore Gaše? - upita on.
- Ah, Vincente, ja sam radio toliko godina... a tako sam malo uradio.Doktor ne vidi ništa osim bola, bola, bola.
- Rado bih se zamenio s vama - reče Vincent.
Gašeove setne oči živo zablistaše.
- Ah, ne, Vincente, najlepša stvar na svetu jeste biti slikar. Celog života želeo sam da budem slikar... ali sam mogao da ukradem samo poneki sat, tu i tamo... ima mnogo bolesnih ljudi kojima sam potreban.
Doktor Gaše kleče na pod i izvuče gomilu slika ispod Vincentovog kreveta. On uze u ruku jedan zažaren žuti suncokret.
- Da sam samo jednu ovakvu sliku naslikao, Vincente, smatrao bih da je moj život imao smisla. Proveo sam godine lečeći bolove drugih ljudi... ali oni su ipak na kraju umirali... kakvog je to imalo smisla? Ovi vaši suncokreti... oni će izlečiti patnju u ljudskim srcima... donosiće ljudima radost... stolećima i stolećima... zato je ceo vaš život uspeo... zato treba da ste srećni.
Nekoliko dana kasnije Vincent je nacrtao doktorov portret u beloj kapi i plavom kaputa, na kobaltao plavoj pozadini. Naslikao je glavu u vrlo svetlom, lakom tonu, a ruke isto tako svetlom bojom mesa. Namestio je Gašea da sedi za crvenim stolom na kome je stajala jedna žuta knjiga i biljka sa nekoliko purpurnih cvetova. Kad je završio sliku, Vincent je primetio da je portret sličan onom njegovom portreta u Arlu koji je naslikao pre Gogenovog dolaska.
Doktor je bio potpuno zanesen slikom. Vincent nije nikada ranije čuo takvu bujicu pohvala i odobravanja. Gaše je navaljivao na Vincenta da napravi za sebe jednu kopiju. Kada se Vincent složio s tim, doktorovoj radosti nije bilo kraja.
- Morate upotrebiti moju štamparsku mašinu koja je na tavanu, Vincente! - povika on. - Otići ćemo u Pariz, donećemo vaše slike, i napraviti litografije. Neće vas koštati ni pare, ni pare. Hodite, pokazaću vam svoju radionicu.
Morali su da se penju lestvicama i da odgurnu zaklopna vrata da bi se popeli na tavan. Gašeov atelje je bio tako pretrpan tajanstvenim i fantastičnim alatom da je Vincent pomislio da je zalutao u neku alhemičarsku radionicu srednjeg veka.
Kad su se vratili dole, Vincent primeti da Gijomenov akt još uvek leži zabačen.
- Doktore Gaše, - reče on - ja moram tražiti od vas da ovo uramite. Vi upropašćujete jedno remek-delo.
- Da, da, imao sam nameru da ga uramim. Kad ćemo ići u Pariz da donesemo vaše slike? Otisnućete onoliko litografija koliko budete želeli. Ja ću nabaviti materijal.
Maj je mirno prešao u jun. Vincent je slikao katoličku crkvu na brežuljku. Umorio se sredinom popodneva, i nije se ni potrudio da je završi. Uz veliko naprezanje uspeo je da naslika žitno polje ležeći na zemlji, sa glavom gotovo u samom žitu, naslikao je i veliku sliku kuće gospođe Dobinji, zatim jednu sliku bele kuće među drvećem, sa noćnim nebom,narandžastom svetlošću u prozorima, tamnim zelenilom, i nijansom tamnoružičaste boje, i najzad jednu večernju scenu - dva kruškova drveta, potpuno crna, prema žućkastom nebu.
Ali slikanje je izgubilo svu slast. Slikao je iz navike, jer ništa drugo nije imao da radi. Strahoviti napori desetogodišnjeg obimnog rada odvlačili su ga sve dalje i dalje. Prizori iz prirode koji su ga ranije uzbuđivali sada su ga ostavljali ravnodušnim.
„To sam toliko puta slikao", mrmljao bi sam za sebe dok je išao putevima, sa nogarima na leđima, tražeći neki motiv. „Ništa novo nemam o tome da kažem. Zašto da se ponavljam? Otac Mile je imao pravo. ,,J’aimerais mieux ne rien dire que de m’ exprimer faiblement".
Njegova ljubav prema prirodi nije umrla, ali sada više nije osećao očajničku potrebu da se baci na neki pejzaž da ga oživi. Sagoreo je. Za vreme celog meseca juna naslikao je samo pet slika. Bio je umoran, neizrecivo umoran. Osećao se praznim, iscrpenim, kao da mu je svaki od onih stotina i stotina crteža i slika koje je naslikao za proteklih deset godina uzeo po jedan komadić života.
Najzad je nastavio da radi samo zato što je osećao da je dužan da vrati Teu kapital koji je godinama ulagao u njega. A ipak, kad bi pomislio usred slikanja da je Teova kuća pretrpana sa više slika nego što bi mogao da proda za deset života, osetio bi neko gađenje i odgurnuo bi nogare sa odvratnošću.
Znao je da sledeći napad treba da bude u julu, na kraju perioda od tri meseca. Bojao se da će učiniti nešto neodgovorno kada bude dobio napad,i da će ga prognati iz sela. Nije načinio nikakav konačni finansiski sporazum sa Teom kad je otišao iz Pariza, i pitao se koliko će novaca da dobije. Naizmenična tuga i zanos u Gašeovim očima svakog dana su sve više i više nervirali Vincenta.
A povrh svega toga, Teovo dete se razbolilo.
Iz straha za svog imenjaka Vincent skoro pomahnita. Trpeo je dok je mogao, a onda seo u voz i otišao u Pariz. Njegov iznenadni odlazak u Site Pigal uneo je još više uzbuđenja. Teo je izgledao bled i bolestan.Vincent se svim silama trudio da ga uteši.
- Ne brinem se samo za maloga, Vincente - priznade on na kraju.
- Nego, Teo?
- Zbog Valadona. Preti da će tražiti da me otpuste.
- Ali, Teo, on to ne može! Ti si radio kod Gupila šesnaest godina!
- Znam. Ali on kaže da ja zanemarujem posao zbog impresionista. Ne prodajem mnogo njihovih slika, a kad ih prodam, cene su niske. Valadon kaže da je moja radnja radila sa gubitkom cele prošle godine.
- Zar bi on zbilja mogao da te izbaci?
- Zašto da ne? Van Gogov deo je već odavno prodat.
- Šta ćeš da radiš, Teo? Da otvoriš svoju radnju?
- Kako bih mogao? Imao sam malo ušteđenog novca, ali sam ga potrošio na venčanje i na dete.
- Da samo nisi bacio one hiljade franaka na mene...
- Ali, Vincente, molim te. To nema s tim nikakve veze. Ti znaš da ja...
- Ali šta ćeš da radiš, Teo? Tu su Jo i mali.
- Znam. E pa... ne znam... Sada se brinem samo za dete.
Vincent je ostao u Parizu nekoliko dana. Koliko je mogao, provodio je vreme van stana, da ne bi uznemiravao dete. Pariz i njegovi stari prijatelji su ga uzbuđivali. Osećao je kako ga polako obuzima neka groznica. Kad se mali Vincent malo oporavio, on sede na voz i vrati se u mirni Over.
Ali tišina mu nije prijala. Mučile su ga razne brige. Šta će se s njim dogoditi ako Teo izgubi službu? Da li će ga izbaciti na ulicu kao prosjaka? A šta će biti sa Johanom i detetom? Šta bi bilo kad bi dete umrlo? Znao je da slabo Teovo zdravlje ne bi moglo da izdrži takav udarac. Ko će ih sve izdržavati dok Teo bude tražio novu službu? I gde će Teo naći snage za to traženje?
Sedeo je satima u mračnoj kafani Ravu. Ona ga je podsećala na kafanu Lamartin, sa svojim mirisom ustajalog piva i duvanskog dima. Lenjo se vukao oko stola sa bilijarskim takom u ruci, pokušavajući da pogodi izlizane kugle. Nije imao novaca za piće. Nije imao novaca da kupi boje i platna. Nije mogao ništa da traži od Tea u tako teškim trenucima. I smrtno se bojao da će, kad dobije u julu napad, učiniti nešto ludo, nešto što će nesrećnom Teu pričiniti još više briga i troška.
Pokušao je da radi, ali nije mogao. Naslikao je sve što je želeo da naslika. Priroda nije više u njemu pokretala stvaralačku strast, i on je znao da je najbolji deo njega već mrtav.
Dani su prolazili. Došla je sredina jula, a s njom i vručine. Teo, kome Valadon samo što nije odsekao glavu, očajan od briga oko deteta i lekarskih računa, ipak je uspeo da pošalje pedeset franaka svome bratu. Vincent ih je dao Ravuu. To će mu istrajati skoro do kraja jula. A posle toga... šta? Nije više mogao da očekuje novac od Tea.
Ležao je na leđima pod vrelim suncem u poljima kraj malog groblja.Šetao je obalom Oaze, udišući svezi dah vode i zelenila koje je raslo duž obale. Otišao je na večeru kod Gašea i nakljukao se hranom čiji ukus nije osećao i koju nije mogao da svari. Dok je doktor uzbuđeno pričao o Vincentovim slikama, Vincent reče sam sebi:
„To nisam ja o kome on govori. Ja nikada nisam ništa naslikao. Ne mogu se setiti da sam povukao i jedan jedini potez četkom. Verovatno ih je naslikao neki drugi čovek".
Ležeći u mraku svoje sobe, govorio je sam sebi: „Pretpostavimo da Teo ne izgubi službu. Pretpostavimo da će on i dalje moći da mi šalje sto pedeset franaka mesečno. Šta ću ja da radim sa svojim životom? Živeo sam ovih nekoliko bednih godina zato što sam morao da slikam, zato što sam morao da kažem ono što je u meni gorelo. Ali u meni sada više ništa ne gori. Treba li da nastavim da životarim kao ona sirota bića u Sen Polu, i da čekam na neki nesrećan slučaj koji će me izbrisati sa zemlje?"
Drugi put se opet brinuo za Tea, Johanu i dete.
„Pretpostavimo da mi se vrate snaga i raspoloženje i da ponovo zaželim da slikam. Kako ću moći da uzimam novac od Tea kad mu je on potreban za Johanu i za dete? Ne bi trebalo da on taj novac troši na mene. Trebalo bi da ga upotrebi da pošalje svoju porodicu na selo, gde bi mogli da ozdrave i ojačaju. On me je nosio na svojoj grbači deset dugih godina. Zar to nije dosta? Zar ja ne bih morao da se sklonim i da ostavim malog Vincenta da oproba sreću? Ja sam rekao ono što sam imao, sada je red na maloga".
Ali ispod svega toga skrivao se užasan strah od onoga što bi napad mogao da mu donese. Sada je bio zdrav i razuman, mogao je da učini sa svojim životom što god hoće. Ali ako ga idući napad pretvori u pobesnelog manijaka? Ako mu mozak popusti pod pritiskom napada? Ako postane beznadežan, slinavi idiot? Šta bi onda siroti Teo mogao da radi? Da ga zatvori u ludnicu za neizlečive?
Poklonio je doktoru Gašeu još dve slike i izmamio od njega istinu.
- Ne, Vincente, - reče doktor - s vašim napadima je svršeno. Od sada ćete uvek biti potpuno zdravi. Ali svi epileptičari nisu tako srećni.
- Šta može da im se dogodi, doktore?
- Ponekad, posle više napada, oni potpuno polude.
- I nema nikakve mogućnosti da ozdrave?
- Ne. Onda su gotovi. Oh, mogu da se vuku još nekoliko godina u nekoj ludnici, ali se nikada ne vraćaju svesti.
- Kako možete da znate, doktore, da li će se oni oporaviti od sledećeg napada ili će im on razoriti mozak?
- To se ne može znati, Vincente. Ali slušajte, zašto bismo diskutovali o tako mračnim pitanjima? Hajdemo u radionicu da napravimo nekoliko bakroreza.
Vincent nije izlazio iz svoje sobe kod Ravua četiri dana. Gospođa Ravu mu je svake večeri donosila jelo.
„Sada sam zdrav i pametan", neprestano je ponavljao sam sebi. „Sada sam gospodar svoje sudbine.Ali kad me uhvati sledeći napad... pući će mi lubanja... neću znati kako da se ubijem... i biću izgubljen. Oh, Teo, Teo, šta da radim?"
Četvrtog dana posle podne on dođe Gašeu. Doktor je sedeo u dnevnoj sobi. Vincent ode u sobicu gde je nekoliko dana ranije ostavio neuramljenog Gijomena. On uze sliku.
- Rekao sam vam da je uramite - reče on.
Doktor Gaše ga pogleda iznenađeno.
- Znam, Vincente. Prošle nedelje sam poručio ram kod jednog trgovca u Overu.
- Sada mora da se urami! Danas! Ovog časa!
- Ali, Vincente, vi govorite gluposti!
Vincent je jedan trenutak posmatrao doktora, a onda mu se preteći približi stavivši ruku u džep svoga kaputa. Doktoru Gašeu se učini da vidi kako je Vincent uhvatio revolver i uperio ga u njega kroz kaput.
- Vincente! - povika on.
Vincent zadrhta. On obori oči, izvuče ruku iz džepa i istrča iz kuće.
Sutradan on uze nogare i platno, pođe drumom prema stanici, pope se uz brežuljak iza katoličke crkve, i sede u žitno polje, prekoputa groblja.
Oko podne, kad mu je jako sunce udaralo pravo u glavu, jato crnih ptica odjednom dolete s neba. One ispuniše vazduh, zamračiše sunce, obmotaše Vincenta tamnim debelim pokrivačem noći, letele su mu kroz kosu, u oči, u nos, u usta,obavijajući ga gustim, crnim, bezvazdušnim oblakom lepršavih krila.
Vincent nastavi da radi. Slikao je ptice nad žitnim poljem. Nije znao koliko je dugo držao četku, ali kad je video da je završio, on napisa „Vrane nad žitnim poljem" u jednom uglu, donese nogare i slike natrag u kafanu, baci se na krevet i zaspa.
Sutradan posle podne ponovo je izašao, ali je ostavio Opštinski trg na drugoj strani. Popeo se uz brežuljak pored zamka. Jedan seljak ga ugleda kako sedi na drvetu.
„Nemoguće!" čuo je on Vincenta kako govori. „Nemoguće!"
Posle nekog vremena sišao je sa drveta i pošao preko pooranog polja iza zamka.
Ovoga puta bilo je svršeno. To je znao još u Arlu, kad je dobio prvi napad, ali nije mogao da se odluči.
Hteo je da kaže zbogom. Uprkos svemu, svet u kome je živeo bio je ipak dobar. Kao što je Gogen rekao: „Pored otrova postoji i protuotrov". A sada, pošto napušta taj svet, on hoće da mu kaže zbogom, da kaže zbogom svim prijateljima koji su mu pomogli da proživi život: Ursuli, koja ga je svojim prezirom istrgla iz običnog života i napravila od njega prognanika, Mendes da Kosti, koji mu je ulio veru da će se najzad izraziti, i da će to izražavanje opravdati ceo njegov život, Kej Vos, čije su reči „Ne, nikada, nikada!" ostale urezane u njegovoj duši, gospođi Deni, Žaku Verneju i Anriju Dekriku, koji su mu pomogli da zavoli ponižene na ovoj zemlji, prečasnom Pitersenu, koji u svojoj plemenitosti nije opažao Vincentovo ružno odelo i prosto ponašanje, majci i ocu, koji su ga voleli onako kako su mogli, Kristini, jedinoj ženi koju mu je sudbina dodelila da ga blagoslovi, Movu, koji mu je bio učitelj nekoliko divnih nedelja, Vajsenbruhu i De Boku, koji su mu bili prvi prijatelji slikari, svojim stričevima Vincentu, Janu, Kornelijusu Marinusu i Strikera, koji su ga proglasili za belu vranu porodice Van Gog, Margoti, jedinoj ženi koja ga je volela, i koja je pokušala da se ubije iz ljubavi prema njemu, svima svojim prijateljima slikarima u Parizu: Lotreku, koji je opet bio zatvoren u ludnicu, da tamo umre, Zoržu Serau, koji je umro u trideset prvoj godini od preteranog rada, Polu Gogenu, prosjaku u Bretanji, Rusou, koji je trunuo u jednoj jazbini blizu Bastilje, Sezanu, ogorčenom pustinjaku na vrhu brežuljka u Eksu, Čiča Tangiju i Rulenu, koji su mu pokazali suštinu jednostavnih duša na zemlji, Raseli i doktoru Reju, koji su mu ukazali onu ljubaznost koja mu je bila potrebna, Orijeu i doktoru Gašeu, jedinoj dvojici ljudi na svetu koji su ga smatrali velikim slikarem, i najzad, svom dobrom bratu Teu, koji je toliko patio zbog njega, koji ga je toliko voleo i koji je bio najbolji brat na svetu.
Ali reči nisu nikad bile njegovo sredstvo izražavanja. Morao bi da naslika „zbogom".
A „zbogom" se ne može naslikati.
On podiže lice ka suncu. Revolver prisloni uz bok. Pritisnu okidač. Pade dole, zarivajuči lice u bogatu, toplu poljsku ilovaču, kao deo te zemlje koji se vraća u majčinu utrobu.

4

Četiri sata kasnije doteturao se u mračnu kafanu. Gospođa Ravu ga je otpratila do sobe i spazila krv na njegovom odelu. Smesta je otrčala po doktora Gašea.
- Oh, Vincente, Vincente, šta ste to uradili? - zajeca Gaše kad je ušao u sobu.
- Izgleda da sam promašio, šta vi mislite?
Gaše pregleda ranu.
- Oh, Vincente, siroti moj prijatelju,kako ste morali biti nesrećni da biste mogli to da uradite! Zašto nisam znao? Zašto ste hteli da nas napustite kad vas svi toliko volimo? Setite se divnih slika koje još morate da naslikate za ovaj svet!
- Hoćete li biti tako dobri da mi dodate moju lulu iz džepa na prsluku?
- Naravno, prijatelju.
On napuni lulu duvanom, i stavi je Vincentu u usta.
- Molim vas, upalite je - reče Vincent.
- Naravno, prijatelju.
Vincent je polako pućkao lulu.
- Vincente, danas je nedelja i vaš brat nije u radnji. Koja je njegova adresa?
- Neću vam dati njegovu adresu.
- Ali, Vincente, morate! Treba hitno da ga nađemo.
- Teo ne sme da se uznemirava u nedelju.. Umoran je i mučen brigama.Potreban mu je odmor.
Nikakvim nagovaranjem Gaše nije mogao da izvuče adresu Site Pigala od Vincenta. Doktor je ostao pored njega do kasno u noć, previjajući mu ranu.Onda je otišao kući da se malo odmori, ostavljajući svoga sina da pazi na Vincenta.
Vincent je ležao cele noći širom otvorenih očiju, ne rekavši ni reči Polu. Neprestano je punio lulu i pušio.
Kad je Teo sutradan došao u galeriju, našao je Gašeov telegram. Uhvatio je prvi voz za Pontoaz, a onda uzeo kola i dojutio u Over.
- No, Teo - reče Vincent.
Teo pade na kolena pored kreveta i uze Vincenta u naručje kao malo dete. Nije mogao da govori.
Kad je stigao doktor, Teo ga izvede napolje u hodnik. Gaše je tužno mahao glavom.
- Nema nade, prijatelju moj. Ne mogu ga operisati da bih izvadio metak, jer je suviše slab. Da nije napravljen od gvožđa, umro bi još u polju.
Ceo dan Teo je presedeo pored Vincentove postelje, držeći ga za ruku.Kad je pala noć i kad su ostali sami u sobi, oni počeše tiho da govore o svom detinjstvu u Brabantu.
- Sećaš li se mlina u Risviku, Vincente?
- To je bio divan stari mlin, zar ne, Teo?
- Šetali smo se stazom pored rečice i pravili planove za život.
- A kad smo se igrali u visokom žitu, usred leta, isto si me ovako držao za ruku kao što me sada držiš. Sećaš li se, Teo?
- Da, Vincente.
- Kad sam bio u bolnici u Arlu, često sam mislio na Zundert. Proživeli smo lepo detinjstvo, Teo, ti i ja. Igrali smo se u bašti iza kuhinje, u senci akacija, a majka bi nam ispekla pitu od sira za ručak.
- Sve to izgleda tako davno, Vincente.
- ...Pa... da... život je dug. Teo, meni za ljubav, pazi na sebe. Pazi na svoje zdravlje. Moraš misliti na Jo i na maloga. Odvedi ih nekuda na selo gde će ojačati i oporaviti se. I nemoj da ostaneš kod Gupila, Teo. Uzeli su ti ceo život... a za uzvrat ti nisu ništa dali.
- Otvoriću jednu malu sopstvenu galeriju, Vincente. A moja prva izložba biće izložba jednog jedinog čoveka. Celokupna dela Vincenta Van Goga... onako kako si ih ti poređao u stanu... svojim rukama.
- Ah, da, moja dela... žrtvovao sam za njih život... i gotovo izgubio razum.
Duboka tišina overske noći spusti se na sobu.
Oko jednog sata ujutru Vincent okrene polako glavu i prošaputa:
- Želeo bih da sada umrem, Teo.
- Posle nekoliko trenutaka on zaklopi oči.
Teo oseti da ga je njegov brat napustio zauvek.

5

Ruso, Čiča Tangi, Orije i Emil Bemar došli su iz Pariza na pogreb. Vrata kafane Ravu bila su zaključana, a zastori spušteni. Mala mrtvačka kola u kojima su bili upregnuti crni konji čekala su pred vratima.
Vincentov mrtvački sanduk postavili su na bilijarski sto.
Teo, doktor Gaše, Ruso, Čiča Tangi, Orije, Bernar i Ravu stajali su oko njega bez reči. Nisu smeli da pogledaju jedan drugog.
Niko nije ni pomislio da pozove sveštenika.
Kočijaš zakuca na vrata.
- Vreme je, gospodo! - reče on.
- Za ime božje, ne možemo ga pustiti da ode ovako - povika Gaše.
On donese sve slike iz Vincentove sobe, a onda posla svog sina Pola da otrči do kuće i donese i ostale.
Šestorica ljudi počeše da vešaju slike na zid.
Teo je sam stajao pored sanduka.
Vincentove sunčane slike pretvoriše mračnu, tužnu kafanu u sjajnu katedralu. Još jednom se ljudi sakupiše oko bilijarskog.stola. Jedini je Gaše mogao da govori.
- Ne očajavajmo, mi koji smo Vincentovi prijatelji. Vincent nije mrtav.On neće nikad umreti. Njegova ljubav, njegova genijalnost, velika lepota koju je stvarao uvek će živeti, obogaćujući svet. Ne prođe ni jedan sat a da ne pogledam njegove slike i da ne nađem u njima novu veru, nov smisao života. On je bio džinovska figura... veliki slikar... filozof. Pao je kao žrtva svoje ljubavi prema umetnosti.
Teo pokuša da mu zahvali.
- ...Ja... ja...
Suze ga zagušiše. Nije mogao da nastavi.
Na Vincentov sanduk staviše poklopac.
Njegovih šest prijatelja podigoše ga sa bilijarskog stola. Iznese ga iz kafane. Nežno ga spustiše na mrtvačka kola.
Išli su iza crnih kola, niz drum obasjan suncem. Prošli su pored seljačkih kuća i malih poljskih vila.
Pored stanice kola skrenuše ulevo i počeše da se penju polako uz brežuljak. Prošli su pored katoličke crkve, a onda kroz žuto žitno polje.
Crna kola se zaustaviše na ulazu u groblje.
Teo je išao za sandukom, koji su šestorica ljudi nosili do groblja.
Doktor Gaše je izabrao za Vincentov poslednji počinak ono mesto na kome su stajali prvog dana, i koje je gledalo na divnu zelenu dolinu Oaze.
Još jednom Teo pokuša da govori. Nije mogao.
Grobari spustiše sanduk u raku. Zatim nabacaše odozgo zemlju i zaravniše je. Sedmorica ljudi se okrenuše, iziđoše iz groblja, i pođoše niz brežuljak.
Nekoliko dana kasnije doktor Gaše dođe na grob i zasadi po njemu suncokrete.
Teo se vratio kući u Site Pigal. Svakog trenutka, danju u noću, Teo je osećao neizmerni bol za svojim bratom.
Pod tim naporom njegov um se pomrači.
Johana ga je odvela u maison de sante u Utreht, kuda je Margot bila odvedena pre njega.
Posle šest meseci, gotovo na sam dan Vincentove smrti, Teo izdahnu.Sahranili su ga u Utrehtu.
Posle kratkog vremena, kad je Johana čitala Bibliju da bi se utešila, ona naiđe na jednu rečenicu:
I u smrti nisu bili razdvojeni.
Ona prenese Teovo telo u Over i sahrani ga pored njegovog brata.
Kad je vrelo oversko sunce obasjalo malo groblje u žitnim poljima, Teo je mirno počivao u gustom hladu Vincentovih suncokreta.