Irving Stoun

Strana 1 od 10 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

priča o Mikelanđelu



Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:33 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:31 am






KNJIGA PRVA


RADIONICA


1

Sedeo je ispred ogledala u spavaćoj sobi na drugom spratu i crtao svoje mršave obraze s visokom grbom na nosu, nisko široko čelo i uši postavljene suviše daleko na glavi, tamnu kosu koja se kovrdžala na čelu u gustim loknama i kao ćilibar žute oči, široko usađene i zaklonjene teškim kapcima.
„Nemam skladne proporcije", pomisli trinaestogodišnji dečak s ozbiljnom usredsređenošću. „Glava mi nije pravilna, a čelo natkriljuje usta i bradu. Neko je trebao da se posluži viskom."
On nečujno pomače svoje čvrsto telo da ne probudi četiri brata koja su spavala iza njega, a zatim naćuli uvo prema Via del Angvilara kako bi čuo zvižduk svog prijatelja Granačija. Onda brzim potezima olovke počne prepravljati oblik svog lica, šireći oval očiju, zaokružujući čelo, šireći uske obraze, predstavljajući usne punije a bradu veću.
„Eto", pomisli on, „sad izgledam bolje. Šteta što se lice ne može nacrtati pre nego se rodi, kao planovi za pročelje Duoma."
Glasovi ptičje pesme zabrujaše kroz prozor, koji je bio otvorio puštajući u sobu hladni jutarnji vazduh. On sakri papir za crtanje ispod okruglog jastuka na postelji i niz kružne kamene stepenice nečujno siđe na ulicu.
Njegov prijatelj Frančesko Granači bio je mladić od devetnaest godina, za glavu viši od njega, kose plave kao slama i živih plavih očiju. Granači mu je već godinu dana davao utočište u kući svojih roditelja preko puta Via dei Bentakordi, nabavljao mu materijal za crtanje, kao i slike koje je potajno pozajmljivao iz Girlandajove radionice. Mada je bio sin bogatih roditelja, Granači je stupio na zanat kod Filipa Lipija kad mu je bilo deset godina, u trinaestoj je pozirao kao središnja figura uskrslog mladića za sliku Sveti Petar uskrsava carevog nećaka u kapeli Karmin, koju je Masačo ostavio nedovršenu, a sada je bio na zanatu kod Girlandaja. Granači nije svoje slikanje uzimao ozbiljno, ali je imao oštro oko za talenat kod drugih.
- Zar ovaj put stvarno ideš sa mnom? - upita uzbuđeno Granači.
- To sam sam sebi darovao za rođendan.
- Dobro. - On uze mlađeg dečaka za ruku i povede ga niz vijugavu Via dei Bentakordi,sagrađenu na ovalnom terenu starog rimskog koloseuma, pored visokih zidova zatvora Stinke. - Zapamti šta sam ti rekao za Domenika Girlandaja. Ja kod njega učim zanat već pet godina, i dobro ga poznajem. On voli kad ga njegovi učenici uvažavaju.
Tada zaokrenuše u Via Gibelina, iznad samih Gibelinskih vrata, koja su označavala među drugog gradskog zida. Prođoše nalevo pored divne kamene zgradurine Barđelo, s njenim šarenim guvernerovim dvorištem, a zatim, pošto su skrenuli nadesno u ulicu Prokonzula,pored palate Paci. Mlađi dečak s puno ljubavi pomilova nepravilno, grubo otesano kamenje njenih zidova.
- Hajde požuri - terao ga je Granači. - Ovo je najzgodniji trenutak dana za posetu Girlandaju, pre no što počne crtati.
Išli su nejednakim koracima uzanim ulicama. Prošli su pored Ulice starih okova, s njenim kamenim palatama i vanjskim izrezbarenim kamenim stepenicama koje su vodile u izbočene nadstrešnice. Prošli su pored Via del Korzo i na levoj strani videli kroz uski procep Tedaldini ulice delić Duoma, pokrivenog crvenim crepovima, a iza sledećeg bloka, s leve strane, palatu Sinjorije s njenim lukovima i prozorima, natkriljenu žutosmeđim kamenim zvonikom koji je probijao nežno plavetnilo svitanja na firentinskom nebu. Da bi došli do Girlandajove radionice, trebalo je da pređu četvrtasti Stari trg, gde su tek zaklana goveda, rasečena i otvorena, visila na koturima pred mesarskim radnjama. Odavde je bilo samo još nekoliko koraka pored Ulice slikara do ugla Via dei Tavolini, gde su ugledali otvorena vrata Girlandajove radionice.
Mikelanđelo zastade za trenutak i zagleda se u Donatelov mermerni kip svetog Marka, koji je stajao u visokoj niši Orzanmikele.
- Vajarstvo je najveća umetnost! - uzviknu on glasom koji je odavao uzbuđenje.
Granači je bio iznenađen što je njegov prijatelj prikrivao tu sklonost prema vajarstvu pune dve godine njihovog prijateljstva.
- Ne slažem se s tobom - reče on mirno. - Ali šta si sada tu zinuo, treba da obavimo posao koji nas čeka.
Dečak duboko uzdahnu. I oni uđoše zajedno u Girlandajovu radionicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:32 am






2


Radionica je bila velika odaja sa visokim plafonom, ispunjena oštrim mirisom boje i ugljena. U sredini se nalazio grubo otesan sto postavljen na nogare, oko koga je pet-šest pospanih učenika sedelo pogrbljeno na stolicama. U najbližem uglu neki čovek tucao je boju u avanu, dok su uza zid bili naslagani kartoni dovršenih fresaka, freske Poslednja večera za crkvu Onjisanti i freske Hrist poverava apostolski poziv Petru i Andriji za Sikstinsku kapelu u Rimu.
U jednom zaklonjenom uglu u dnu, na uzdignutom podijumu, sedeo je čovek četrdesetih godina, čiji je široki sto predstavljao jedino uredno mesto u radionici, s uredno poređanim olovkama, četkama, blokovima za crtanje, makazama i ostalim priborom koji je visio na kukama, i s knjigama ilustrovanih rukopisa iza stola, na policama uza zid.
Granači stade ispred majstorovog stola.
- Gospodine Girlandajo, ovo je Mikelanđelo, o kome sam vam pričao.
Mikelanđelo oseti kako ga probada par očiju za koje je važilo opšte mišljenje da mogu jednim pogledom zabeležiti više nego oči ijednog drugog umetnika u Italiji. Ali i dečak se služio svojim očima kao da su pisaljke sa srebrnim vrhom, crtajući za svoj duhovni novčanik umetnika kako sedi malo iznad njega u azurnoplavom kaputu i crvenom ogrtaču prebačenom preko ramena da bi se zaštitio od martovske hladnoće, s crvenom kapom na glavi, sa svojim osećajnim licem s punim tamnocrvenim usnama, izbočenim jagodičnim kostima, duboko upalim obrazima, bujnom crnom kosom razdeljenom po sredini, koja mu je padala čak do ramena, dugim gipkim prstima desne ruke kojima se držao za grlo. Setio se kako mu je pre nekoliko dana Granači pričao da je Girlandajo uzviknuo:
„.Sada, pošto sam počeo shvatati mogućnosti koje pruža ova umetnost, boli me što mi nisu date sve površine zidova Firence da ih prekrijem freskama." - Ko je tvoj otac? - upita Girlandajo.
- Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni.
- Čuo sam to ime. Koliko ti je godina?
- Trinaest.
- Kod nas učenici počinju s deset godina. Gde si bio poslednje četiri godine?
- Traćio sam vreme u srednjoj školi Frančeska da Urbina, učio sam latinski i grčki.
Ugao Girlandajovih usana, tamnih kao vino, trže se, pokazujući da mu se odgovor sviđa.
- Znaš li crtati?
- Sposoban sam da naučim.
Granači je želeo da pomogne svom prijatelju, ali kako nije mogao priznati da je Mikelanđelu pozajmljivao Girlandajove slike da ih kopira, jednostavno reče:
- On ima dobru ruku. Napravio je crteže po zidovima u kući svog oca u Setinjanu.
Ima jedan crtež satira...
- Ah, slikar fresaka - našali se Girlandajo. - Konkurencija za mene koji starim.
Mikelanđelo je bio tako uzbuđen da je ozbiljno shvatio Girlandaja.
- Nikad nisam pokušavao da radim bojama. Ja se time ne bavim.
Girlandajo zausti da odgovori, ali zastade.
- Ako ti išta nedostaje, to sigurno nije skromnost. Ti nećeš postati moj konkurent – ne zbog toga što za to nemaš talenta, već zbog toga što ne mariš za boju.
Mikelanđelo je više osetio no što je čuo iza sebe Granačijevo mrmljanje.
- Nisam tako mislio.
-Ti si malen za trinaest godina.Izgledaš suviše slabašan za težak rad u ovoj radionici.
- Za crtanje nisu potrebni snažni mišići.
Onda je shvatio da su ga namamili da kaže ono što nije trebalo, a pored toga podigao je i glas.Učenici se na to okrenuše. Trenutak kasnije prevagnu Girlandajova dobroćudnost.
- E pa dobro, kako bi bilo da mi nešto nacrtaš. Šta ćeš crtati?
Mikelanđelov pogled preleti po radionici gutajući utiske, kao što seoski mladići drobe grožđe u ustima za vreme jesenjih svečanosti berbe.
- Zašto ne radionicu?
Girlandajo se nasmeje s omalovažavanjem, kao da se oslobodio nekog neprijatnog položaja.
- Granači, daj Buonarotiju papir i ugljen. Pa ako nemate ništa protiv, ja ću se opet latiti svog posla.
Mikelanđelo pronađe zgodan položaj blizu vrata, odakle je najbolje video radionicu, i sede za sto da crta. Granači je stajao pored njega.
- Zašto si morao predložiti tako tešku temu? Ne žuri. On će zaboraviti da si tu...
Njegove oči i ruke bili su dobri saradnici, koji su hvatali glavne crte prostorije, radni sto u sredini sa učenicima s obe strane, Girlandaja na podijumu ispod severnog prozora. Prvi put otkako je ušao u radionicu disanje mu je bilo normalno.
Osetivši kako mu se neko naginje preko ramena, on reče: - Nisam gotov.
- Dovoljno je. - Girlandajo uze papir i stade ga posmatrati koji trenutak.
- Ti si već radio u nekoj drugoj radionici! Je l’ kod Rozelija?
Mikelanđelo je znao da Girlandajo ne voli Rozelija, koji je vodio jedinu drugu slikarsku radionicu u Firenci. Sedam godina pre Girlandaja, papa Siksto IV pozvao je Botičelija i Rozelija u Rim da naslikaju freske za upravo dovršenu Sikstinsku kapelu. Rozeli je privukao papinu pažnju upotrebom jarkih crvenih i ultramarinsko plavih boja i ukrašavanjem svakog oblaka, zavese i drveta zlatnom bojom, i dobio je novčanu nagradu za kojom je čeznuo.
Dečak odmahnu glavom.
- Crtao sam u školi kad majstor Urbno nije gledao. A kopirao sam Đota u kapeli Santa Kroče, u kapeli Karmine...
Odobrovoljivši se, Girlandajo reče: - Granači ima pravo. Ti imaš snažnu ruku.
Mikelanđelo pruži ruku pred Girlandaja, okrećući dlan i nadlanicu. - To je ruka kamenoresca - odgovori on ponosito.
- U radionici fresaka malo su nam potrebni kamenoresci. Počećeš kod mene kao đak, ali pod istim uslovima kao da ti je deset godina. Moraš mi platiti šest florina za prvu godinu...
- Ja vam ne mogu ništa platiti.
Girlandajo ga oštro pogleda.
- Buonarotijevi nisu siromašni seljaci. Budući da tvoj otac želi da učiš...
- Otac me je tukao kad god sam pominjao slikanje.
- Ali ja te ne mogu uzeti ako on ne potpiše ugovor s doktorskim i apotekarskim cehom. A zašto te neće opet tući kad mu ovo budeš rekao?
- Zbog toga što će mi vaš pristanak da me primite biti odbrana. To, i činjenica da ćete mu platiti za prvu godinu šest florina, za drugu osam, i za treću deset.
Girlandajove oči planuše.
- To je nečuveno! Da platim za povlasticu što ću te učiti!
- Onda ne mogu doći da radim za vas. To je jedini način.
Čovek koji je tucao boju lenjo je vrteo tučkom po vazduhu dok je preko ramena posmatrao taj prizor. Učenici za stolom nisu se uopšte pravili da rade. Majstor i budući učenik zamenili su položaj, kao da je Girlandajo poslao po Mikelanđela jer mu je potreban i jer ga želi. Mikelanđelo je gotovo već video kako se Girlandajove usne uobličavaju da kažu: ne. Ali je stajao ne uzmičući, s držanjem punim poštovanja i prema starom čoveku i prema sebi, gledajući u Girlandaja pravo u oči, kao da hoće da kaže:
„To bi trebalo da uradite. Ja ću vam toliko vredeti".
Da je pokazao i najmanje slabosti, Girlandajo bi mu okrenuo leđa. Ali suočen s tim čvrstim pogledom, umetnik oseti škrto divljenje. Ponašao se u skladu s glasom koji ga je pratio, glasom da je čovek „koji voli i koga svi vole," rekavši:
- Očigledno je da nikad nećemo završiti hor Tornabuonija bez tvoje neprocenjive pomoći. Dovedi svog oca.
Kad su se ponovo našli u Via dei Tavolini, dok su se rani jutarnji prodavci i vlasnici radnji vrteli oko njih, Granači zagrli dečaka s puno ljubavi.
- Ti si prekršio sva pravila. Ali primljen si!
Mikelanđelo dobaci svom prijatelju jedan od retkih toplih osmeha, dok su mu oči boje ćilibara sa žutim i plavim tačkicama blistale. Njegov osmeh upotpuni onaj popravljeni crtež što ga je njegova olovka tražila jutros pred ogledalom u spavaćoj sobi, kad su se razvukle u srećan osmeh, njegove usne su bile pune i otkrivale su snažne bele zube, a isturena brada dostizala je vajarski sklad s gornjim delom njegovog lica.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:33 am






3


Dok je hodao pored porodične kuće pesnika Dantea Aligijerija, i pored kamene crkve Badija, bilo je Mikelanđelu kao da hoda kroz neku galeriju, jer Toskanac pokazuje prema kamenu onu nežnost što je ljubavnik ima za svoju dragu. Još od vremena svojih etrurskih predaka, ljudi iz Fjezole, Setinjana i Firence sekli su kamen iz brda, tovarili ga na volove i dopremali ga na svoju zemlju, rezali ga, sekli, uobličavali i od njega gradili domove i palate, crkve i lođe, tvrđave i zidove. Kamen je bio jedan od najbogatijih plodova toskanske zemlje. Ljudi su mu od detinjstva poznavali dodir i miris, ukus vanjske strane kao i njegovu sadržinu, znali su kako se ponaša na vrelom suncu, na kiši, na punoj mesečini, na ledenom vetru 'tramontani'. Hiljadu i pet stotina godina njihovi su preci obrađivali domaću 'pietru serena', mirni kamen, i podizali grad takve lepote da čoveku zastane dah, grad za koji su Mikelanđelo i generacije pre njega uzvikivali:
- Više nikad neću živeti a da mi Duomo ne bude pred očima!
Naposletku stigoše do stolarske radionice koja je zauzimala donji sprat kuće što ju je porodica Buonaroti iznajmila u via dei Angvilara.
- A rivederci, kao što je lisica rekla krznaru - zacvrkuta Granači.
- Oh, ja ću pristati da mi se odere koža - odgovori Mlkelanđelo - ali, za razliku od lisice, ja ću ostati živ.
On skrene za oštri ugao Via dei Bentakordi, mahnu na dva konja čije su glave izvirivale iz otvorenog gornjeg dela stajskih vrata na drugoj strani ulice, i popne se sporednim stepenicama u porodičnu kuhinju.
Njegova maćeha je pravila svoj omiljeni kolač: pilići su bili rano izjutra ispečeni na ulju i samleveni u kobasicu s lukom, peršunom, jajima i šafranom. Sa slaninom i svinjetinom bili su napravljeni valjušci od sira, brašna, karanfilića i dumbirovog korena, i poređani s kobasicom od piletine između slojeva testa, datulja i badema. Sve to jelo bilo je napravljeno u obliku pite i prekriveno testom koje je prethodno bilo ispečeno na tihoj vatri.
- Dobro jutro madre mia.
- Ah, Mikelanđelo.Danas imam nešto specijalno za tebe: salatu koja se topi u ustima.
Ime Lukrecije di Antonio di Sandro Ubaldini da Galjano bilo je duže od spiska njene opreme koju je donela u miraz, pa zašto bi se inače jedna tako mlada žena udala za četrdesettrogodišnjeg udovca sa pet sinova koji je počinjao da sedi, i kuvala za domaćinstvo Buonarotija koje je brojalo devet članova?
Svakog jutra ustajala je u četiri sata da bi stigla na trg u isto vreme kad su i contadini, seljaci, stizali ulicama popločanim oblucima sa svojim kolicima što su ih vukli sitni konji natovarenim svežim voćem i povrćem, jajima i sirom, mlekom i živinom. Ako nije baš pomagala seljacima da istovare kola, barem im je olakšavala teret birajući robu dok su se njihovi proizvodi još nalazili u vazduhu i pre no što bi imali prilike da budu stavljeni na tezge: najmekše, najbolje mahune, i piselli, grašak, i besprekorne smokve i breskve.
Mikelanđelo i njegova četiri brata zvali su je II Migliore, Najbolje, zato što je svaka čestica unoga što je išlo u njeno jelo morala da bude najbolja. U zoru je bila kod kuće s korpom prepunom lova. Nije se brinula o odeći, nije obraćala pažnju na svoje tamno jednostavno lice na kome su se naslućivali kratki zalisci i brkovi, a kosa bez sjaja bila joj je čvrsto zalizana sa čela. Ali dok je Mikelanđelo gledao njene zažarene obraze, njeno uzbuđenje u očima s kojim je posmatrala kako joj se peče kolač, dok je gledao kako se dostojanstveno i ljupko kreće od vatre do porculanskih posuda sa začinima da bi zaprašila testo finim prahom cimeta ili oraščića, znajući u svakom trenutku svog sedmosatnog jutra tačno gde se nalazi po rasporedu, video je da iz nje zrači sjaj.
Poznavao je svoju maćehu kao pokorno stvorenje u svakoj fazi njenog braka osim u kuhinji, tu je bila lavica s najboljim borbenim tradicijama Marzoka, lava čuvara grada Firence. Bogatu Firencu snabdevali su egzotičnim namirnicama iz celog sveta:alojom, isijotom, kardamomom, majčinom dušicom, pečurkama, gomoljicama, orahom u prahu, galingom. Ali, avaj, bilo je potrebno mnogo novaca da se sve to kupi.Mikelanđelo, koji je imao sobu sa svoja četiri brata pored sobe svojih roditelja, često je slušao rane jutarnje rasprave dok se njegova maćeha oblačila za pijacu.
- Ti hoćeš svaki dan sanduk haringa i hiljadu pomorandži.
- Lodoviko, nemoj da mi meriš troškove na dram. Ti si od onih koji hoće da uvek imaju punu kesu i prazan stomak.
- Prazan stomak! Nijedan Buonaroti nije propustio da večera u tri stotine godina. Zar ti ja ne donosim svake nedelje sveže tele iz Setinjana?
- Zašto da jedemo svaki dan teletinu, kad je pijaca puna prasadi i golubova?
Onih dana kad je gubio, Lodoviko je zamišljeno pregledavao knjige računa, siguran da neće moći ni okusiti tu bramangieru od mesa živine, badema, masti šećera, oraščića i skupog pirinča, kojom ga je njegova mlada žena upropaštavala. Ali polagano, dok su se mirisi provlačili ispod kuhinjskih vrata, kroz porodičnu trpezariju u njegovu radionicu, sav njegov strah, njegov bes i porazi bi iščezli, a oko jedanaest sati bio bi mrtav gladan.
Lodoviko bi progutao obilan ručak, zatim odgurnuo stolicu od stola, lupnuo se po naduvenom stomaku široko razmaknutim prstima i uzviknuo onu jednu rečenicu bez koje je toskanski dan sumoran i ništavan:
- Ho mangiato bene! Dobro sam se najeo.
Uz tu pohvalu Lukrecija bi sklonila ostatke za laku večeru, oprala lonce i činije, otišla gore da spava do mraka, pošto bi joj dan bio potpuno ispunjen i radost iscrpljena.
Ali Lodoviko je sada prolazio procesom obrnutim od jutarnjeg zavođenja. Dok bi sati prolazili i hrana se varila, dok bi se uspomena na divni ukus povlačila, mučno pitanje koliko je taj obilan ručak koštao počelo bi da jede njega i on bi se opet naljutio.
Mikelanđelo prode kroz praznu porodičnu sobu s teškom hrastovom klupom pred kaminom, s mehovima visokim šest stopa naslonjenim na kamen, sa stolicama s kožnim naslonima i kožnim sedištima poređanim uza zid, sve te raskošne komade nameštaja izradio je osnivač poridice. Sledeća soba, koja je takođe gledala na Via dei Bentakordi i na staje, bila je radna soba njegovog oca, za koju je Lodoviko dole u stolarskoj radionici napravio trougaoni pisaći sto, prilagođen uglu od četrdeset pet stepeni, stvorenom tako što su se dve ulice spajale na ovom završnom luku starog koloseuma. Ovde je Lodoviko sedeo zguren nad svojim sivim, od pergamenta napravljenim knjigama računa. Otkad je Mikelanđelo pamtio, sav posao njegovog oca sastojao se u tome da intenzivno razmišlja o tome kako da ne potroši novac i kako da održi bedne ostatke bogatstva Buonarotijevih, kome su temelji bili udareni 1250. godine, a onda se srozalo na jedno seosko imanje od deset jutara u Setinjanu i na jednu kuću na koju im se osporavalo zakonsko pravo, odmah pored ove koju su uzeli u najam.
Lodoviko ču svoga sina kako ulazi i diže pogled. Priroda je prema njemu bila darežljiva samo u jednom, u kosi: pošto je slobodno rasla, on se dičio raskošnim brkovima koji su se utapali u desetak centimetara dugačku, četvrtasto podšišanu bradu. Kosa mu je bila prošarana sedim vlasima, preko čela išle su mu četiri bore, teško stečene godinama u toku kojih je zurio u knjige i porodične papire. Njegove sitne oči bile su tužne od traženja izgubljenog bogatstva Buonarotijevih. Mikelanđelo je poznavao svog oca kao opreznog čoveka koji je zaključavao vrata s tri ključa.
- Dobro jutro, messer padre.
Lodoviko uzdahnu:
- Suviše sam se kasno rodio. Pre sto godina čokote Buonarotijevih vezivali su kobasicama.
Mikelanđelo je posmatrao oca dok je ovaj opet tonuo u rad, koji se sastojao od sanjarenja o hronici Buonarotijevih, tog Starog zaveta svog života. Lodoviko je do u poslednji florin znao koliko je koja generacija Buonarotijevih posedovala zemlje, kuća, trgovina, zlata. Ta porodična istorija bila je njegovo zanimanje, i svi njegovi sinovi morali su redom zapamtiti tu legendu.
- Mi smo plemeniti građani - govorio im je Lodoviko. - Naša porodica je stara kao porodica Mediči, Stroci ili Tornabuoni. Ime Buonaroti mi nosimo tri stotine godina - glas mu se dizao od energije i ponosa. - Mi plaćamo porez u Firenci već tri veka.
Mikelanđelu je bilo zabranjeno da bez odobrenja sedi u očevom prisustvu, i morao je da se pokloni kad bi mu bilo izdano neko naređenje. Dužnost je, a ne interes, nateralo dečaka da nauči kako se njihova porodica naglo podigla kad su gvelfi preuzeli vlast u Firenci sredinom trinaestog veka, godine 1260. jedan Buonaroti je bio savetnik gvelfske vojske, godine 1392. vođa gvelfske partije, od 1343. do 1469. Buonarotijevi su deset puta bili članovi firentinskih Priori ili Gradskog saveta, što je bio najdostojniji položaj u gradu: između 1326. i 1475. godine osam Buonarotija su bili gonfaloniere ili predsednici opštine Santa Kroče, između 1375. i 1473, dvanaestorica su bili među buonuominima ili savetnicima Santa Kroče, uključujući tu i Lodovika i njegovog brata Frančeska, koji su bili imenovani 1473. godine. Do poslednjeg službenog priznanja porodice Buonaroti, čija je slava tamnela, došlo je trinaest godina ranije, 1474, kad je Lodoviko bio imenovan za podesta ili spoljnog predsednika opštine, koji je išao u obilazak, za spojena seoca Kapreza i Kjuzi di Verna, visoko gore u krševitim Apeninima, gde se rodio Mikelanđelo u gradskoj kući u kojoj je porodica boravila šest meseci.
Otac je učio Mikelanđela da je rad nešto nedostojno jednog plemenitog građanina, ali sin je primetio da je Lodoviko mnogo više radio smišljajući načine kako da ne potroši novac nego što bi radio da ga zaradi. U okviru tvrđave Buonaroti bilo je ostalo nekoliko razasutih izvora, dovoljnih da mu dopune izdatke za gospodski život, pod uslovom da ništa ne potroši. No uprkos svoj veštini i predanosti s kojima je Lodoviko vršio svoj zadatak, njihov je kapital oticao.
Dok je stajao pored prozorskog udubljenja, grejući na zubatom martovskom suncu koščata ramena, dečak se u mašti vrati u njihov dom u Setinjanu, koji je gledao na dolinu reke Arno, u vreme kad je njegova majka bila živa. Onda je bilo ljubavi i smeha, ali je njegova majka umrla kad je njemu bilo šest godina, a njegov se otac, očajan, povukao u tvrđavu svoje radne sobe. Za četiri godine dok se njegova tetka Kasandra brinula za domaćinstvo, Mikelanđelo je bio usamljeno dete koje nije bilo potrebno nikome osim svojoj baki, Moni Alesandri, koja je živela s njima, i porodici kamenoresca na suprotnom brežuljku, jer ga je kamenoreščeva žena dojila kad je njegova majka bila suviše bolesna da bi hranila svog sina.
U toku četiri godine, dok se njegov otac nije ponovo oženio i dok Lukrecija nije navalila da se presele u Firencu, on je bežao k Topolinovima kad mu se god pružila prilika. Prolazio bi žitnim poljima pored srebrnozelenih maslina, prošao bi potok koji je delio njihove zemlje, i popeo se kroz vinograde uz brežuljak s druge strane u njihovo dvorište. Ovde je mogao mirno raditi tešući pietru serenu iz susednog kamenoloma u prizmatično kamenje za neku novu firentinsku palatu, iscrpljujući svoju nesreću tačnim udarcima koje je naučio u ovom dvorištu još dok je bio dete i kad je, zajedno s kamenoreščevim sinovima, i on dobio mali čekić i dleto da obrađuje otpatke.
Mikelanđelo se otrže iz kamenoreščevog dvorišta u Setinjanu i vrati se u ovu kamenu kuću u Via del Angvilara.
- Oče, sad baš dolazim iz radionice Domenika Girlandaja. Girlandajo je pristao da me upiše kao učenika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:33 am






4


Dok je vladala tišina koja je kao puls udarala među njima, Mikelanđelo je čuo kako jedan konj rže na drugoj strani ulice i kako Lukrecija džara ugljen na vatri u kuhinji. Lodoviko se osloni na obe ruke da bi se podigao u zapovednički položaj nad svojim sinom. Ta neshvatljiva sinova želja da postane umetnik bila bi konačan udarac koji bi survao već uzdrmanu porodicu Buonaroti u društvenu provaliju.
- Mikelanđelo, izvinjavam se što sam morao da te dam da učiš vunarski zanat i što sam te morao naterati da postaneš trgovac umesto gospodin. Ali ja sam te upisao u skupu školu i plaćao sam za tebe novcem koji sam jedva mogao da odvojim, da bi ti bio vaspitan i da bi napredovao u cehu dok ne budeš imao svoje vunare i trgovine. Tako su počela gotovo sva firentinska bogatstva, pa čak i bogatstvo Medičijevih.
Lodovikov glas postade jači. - Zar ti misliš da ću ti ja sada dopustiti da protraćiš svoj život kao slikar? Da osramotiš porodično ime? Za tri stotine godina nijedan Buonaroti nije pao tako nisko da radi svojim rukama.
- To je istina. Mi smo bili zelenaši - ljutito odgovori dečak.
- Mi pripadamo cehu menjača novca, jednom od najuvaženijih u Firenci.
Pozajmljivanje novca je cenjeni poziv.
Mikelanđelo potraži zaštitu u šali.
- Jeste li ikad posmatrali čika Frančeska kako sklanja svoju tezgu ispred Orzanmikela kad počne kiša? Nikad nisam video da neko brže radi svojim rukama.
Pošto je čuo svoje ime, čika Frančesko utrča u sobu. Bio je viši od Lodovika, veselijeg izraza lica, on je bio strana koja radi u trgovačkoj zajednici Buonaroti. Pre dve godine on se odvojio od Lodovika, zaradio priličnu svotu novca, kupio kuće i počeo otmeno živeti, da bi ga odmah potom namamili da napravi loš posao sa stranom valutom, da izgubi sve i vrati se bratu u kuću. Kad bi sad padala kiša, on bi pokupio baršunasti prekrivač sa stola za rasklapanje, ščepao vreću s novcem koja mu je stajala između nogu i otrčao mokrim ulicama svom prijatelju Amatoru, krojaču sukna, koji mu je dozvoljavao da spusti svoj sto ispod zaklona.
Frančesko reče grubim glasom:
- Mikelanđelo, ne bi trebalo da vidiš uvek ono što je najgore. Kakvo to naopako zadovoljstvo nalaziš u tome što vređaš jednog Buonarotija?
Dečak se razbesni na tu optužbu.
- Ja se isto toliko ponosim našim imenom kao i svako drugi. Zašto da ne naučim zaista lepe stvari kojima će se ponositi Firenca, kao što su Gibertijeva vrata i Donatelove skulpture i Girlandajove freske? Firenca je dobar grad za umetnika.
Lodoviko stavi ruku dečaku na rame, nazivajući ga Mikelanjolom, njegovim imenom od milja. Ovo mu je bio najmiliji od pet sinova, u njega je polagao najveće nade, ta mu je ljubav dala odvažnosti da potroši novac za tri godine školovanja kod Urbina. Učitelj je bio suviše ponosan da bi izvestio oca da njegov na izgled pametan sin više voli da crta po beležnicama nego da uči slova iz zbirke grčkih i latinskih rukopisa. Što se tiče retorike, dečak je bio vezan svojim vlastitim pravilima logike, koje uverljivi Urbino nije mogao promeniti.
- Mikelanđelo, to što ti pričaš o umetnicima isto je toliko istinito koliko i govor kojim se podbunjuju radnici.Suviše sam se ljutio na tvoju glupost a da bili išta drugo uradio osim da te istučem. Ali tebi je sada trinaest godina, plaćao sam da učiš logiku, pa ću sada i da je primenim na tebi. Giberti i Donatelo su počeli kao zanatlije i završili kao zanatlije. Tako će i Girlandajo. Njihov rad nikad nije podigao njihov društveni položaj ni za jedan braccio, ni za pedalj, a Donatelo je na kraju života bio tako siromašan da mu je Kozimo de Mediči morao dati starosnu penziju.
Dečak planu na taj napad.
- To je bilo zbog toga što je Donatelo stavio sav svoj novac u žičanu korpu i obesio je o tavanicu da bi svi njegovi pomoćnici i prijatelji mogli da se posluže njome kad bi im zatrebalo. Girlandajo silno zarađuje.
- Umetnost je mlaćenje prazne slame - primeti Frančesko, jer je toskanska mudrost splet izreka. - Gubiš trud, a ne dobijaš žito. Svaki čovek misli da će se u njegovim rukama neotesano kamenje pretvoriti u zlato! Kakav je to san?
- Jedini koji poznajem - uzviknu Mikelanđelo i okrene se opet Lodoviku. – Pustite da mi isteče sva krv koja je za umetnost, i u meni neće ostati dovoljno tečnosti ni da pljunem.
- Ja sam prorekao da će moj Mikelanđelo povratiti bogatstvo Buonarotijevih - uzviknu Lodoviko. - Trebalo je manje da govorim! E, daću ja tebi za taj tvoj prostakluk.
Udarci zapljuštaše po dečaku. Lodoviko je bio ukrutio desni lakat kako bi mu ruka poslužila kao batina. Frančesko, koji nije želeo da njegov nećak promaši u tom kritičnom trenutku njegove mladosti, i sam poče da tuče dečaka, udarajući ga rukom po ustima.
Mikelanđelo spusti glavu kao što to rade neme životinje. Nije imalo smisla da beži, jer bi se tada svađa morala kasnije nastaviti. Duboko u grlu odjeknuše mu reči njegove bake: - Pazienza ! Strpljenja! Još se nije rodio čovek čiji se posao nije rodio zajedno s njim.
Jednim krajičkom oka Mikelanđelo ugleda svoju strinu Kasandru kako stoji na pragu ispunjavajući vrata. Bila je to krupna žena, koja kao da se gojila od vazduha koji udiše. Kasandra, ogromnih kukova, butina i grudi, s glasom koji je odgovarao njenoj težini, bila je jedna nesrećna žena. A nije ni smatrala da je njena dužnost da širi sreću.
- Sreća - govorila je strina Kasandra - to je za drugi svet.
Gromki glas strine Kasandre, koji je zahtevao da dozna šta se dešava, više je povredio njegovo uvo nego ruka njenog muža. Onda odjednom sve reči i udarci zamukoše, i Mikelanđelo je znao da je njegova baka ušla u sobu. Baka je bila povučena žena u crnini. Nije bila lepa, ali je imala fino skrojenu glavu, a koristila je svoju matrijarhalnu vlast samo u trenucima porodičnih kriza. Lodoviko se nerado protivio svojoj majci. On se svali na stolicu.
- Ovim je diskusija završena - izjavi on. - Ja sam te odgajao tako da ne moliš ceo svet, dovoljno je da zaradiš novac i da služiš imenu. I da više nikad nisam čuo da si se upisao u slikarske učenike.
Mikelanđelo je bio srećan što je njegova maćeha bila suviše zauzeta svojim kolačem, pa nije mogla da ostavi kuhinju, soba je sada bila suviše puna da bi primila još nekog posmatrača.
Mona Alesandra priđe svome sinu za pisaćim stolom.
- Kakva je razlika između toga hoće li se on upisati u Vunarski ceh i presti vunu ili u Apotekarski ceh i mešati boje? Ti nećeš ostaviti dovoljno novaca ni da se odgoji pet gusaka, a kamoli pet sinova. - Njen glas nije prigovarao, zar nije baš loše rasudivanje i zla sreća njenog muža Lionarda Buonarotija izazvala početak pada porodice? – Svih pet dečaka moraju raditi za svoj život, neka Lionardo ide u manastir, kao što on želi, a Mikelanđelo u radionicu. Kad mu više ne možemo pomoći, zašto da mu smetamo.
- Ja ću biti učenik kod Girlandaja, oče. Morate potpisati dokumente. Ja ću dobro raditi za sve nas.
Lodoviko je netremice gledao u svog sina, s nevericom. Da nije opsednut nekim zlim duhom? Ne bi li trebalo da ga odvede u Areco da ga pregledaju?
- Mikelanđelo, ti mi govoriš stvari koje me teraju da deset puta puknem od besa. –I on izbaci svoju poslednju ubitačnu strelu. - Nemamo ni pare da platimo za naukovanje kod Girlandaja.
To je bio trenutak na koji je Mikelanđelo čekao. On reče blago:
- Novac nije potreban, padre. Girlandajo je pristao da vama plaća za moje naukovanje.
- On da plaća! - trže se Lodoviko. - Zašto bi on meni plaćao za povlasticu da tebe podučava?
- Zato što smatra da imam snažnu ruku.
Posle poduže ćutnje Lodoviko se polagano spusti na kožnu stolicu.
- Osim ako nas bog ne sačuva, mi ćemo propasti. Istina, ja ne znam odakle ti dolaziš. Sigurno ne od Buonarotija. Sve je to sigurno od strane tvoje majke, od Ručelaja.
On ispljunu to ime kao da je punim ustima zagrizao crvljivu jabuku. Mikelanđelo je prvi put čuo da se to ime izgovorilo u kući Buonarotijevih. Lodoviko se prekrsti, više u zamišljenosti nego u pobožnosti.
- Istina je da sam ja sebe pobedio u više bitaka nego ijedan svetac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:34 am





5


Bottega Domenika Girlandaja bila je radionica s najviše poslova i najnaprednija u celoj Italiji. Pored dvadeset pet fresaka i zasvođenih prozora za hor Tornabuonija u crkvi Santa Marija Novela, koje je trebalo završiti za dve godine preostale od pet predviđenih ugovorom, bio je takođe potpisao ugovor da naslika Hrista u slavi za bolnicu Inoćenti i da napravi nacrt za jedan mozaik portala katedrale. Svakih nekoliko dana odlazio je na konju u susedni grad, gde su tražili da im slika sve, od male ikone za jedan oltar do predvorja vojvodske palate. Girlandajo, koji nikad nije tražio narudžbine, nijednu nije mogao da odbije: prvog dana kad je Mikelanđelo došao u radionicu on mu reče:
- Ako ti neka seljanka donese korpu sa željom da joj je ukrasiš slikama, učini to što lepše možeš, jer je to na svoj čedan način isto toliko važno kao i freska na zidu.
Mikelanđelo je zaključio da je radionica ispunjena energijom ali i dobroćudnošću. Dvadesetosmogodišnji Sebastijano Mainardi, koji je svoju dugu crnu kosu šišao tako da bi podsećao na Girlandajovo bledo, usko lice s izbočenim koščatim nosem i isturenim zubima, vodio je brigu o učenicima, on je bio Girlandajov šurak, mada - tvrdio je vragolasti Jakopo del'Indako, sin jednog pekara - protiv svoje volje.
- Girlandajo ga je oženio svojom sestrom da bi ga zadržao da radi za porodicu - pričao je Jakopo Mikelanđelu. - Zato se pazi.
Kao i mnoge druge Jakopove vragolije, i ova je sadržavala trun istine, Girlandajovi su bili familija umetnika koji su učili zanat u radionici svog oca, veštog zlatara koji je prvi stvorio jedan pomodni venac, nazvan ghirlanda, koji su Firentinke nosile u kosi. Domenikova dva mlađa brata, David i Benedeto, minijaturist, želeo je da slika samo sičušne i precizne slike ženskog nakita ili cveća, David, najmlađi,potpisao je ugovor s crkvom Santa Marija Novela, zajedno sa svojim bratom.
Domeniko Girlandajo prešao je iz radionice svog oca u radionicu Baldovinetija, majstora mozaika, gde je ostao do svoje dvadeset prve godine, kada ga je, oklevajući, napustio da bi otvorio vlastitu radionicu. - Slikanje je crtanje, a istinsko večno slikanje je mozaik - govorio je on, ali kako se mozaik malo tražio, on se okrenuo freskama i postao umetnik koji je najviše primao od drugih i bio najveći eklektičar u Italiji. Naučio je sve čemu su raniji slikari fresaka, od vremena Čimabua, imali da ga nauče. Pored toga, on je dodao nešto što je na neki naročito sjajan način bilo lično njegovo.
Girlandajo je zaista prihvatio Mainardija kao zeta pošto mu je mladi učenik pomagao da naslika majstorske freske u crkvi u San Điminjanu, susednom gradu sa sedamdeset šest zvonika. Mainardi, koji je sad uzeo Mikelanđela pod svoje pokroviteljstvo, bio je strašno sličan Girlandaju: dobroćudan, obdaren, dobro obučen u radionici Verokija, voleo je iznad svega da slika, i slagao se s Girlandajom da su na fresci važne lepota i ljupkost. Slika treba da ispriča jednu priču, bilo biblijsku bilo pobožnu, bilo priču iz grčke mitologije, ali slikareva uloga nije u tome da gleda koje se značenje krije iza te priče, da traži to značenje ili da prosuđuje njegovu vrednost.
- Svrha je slikanja - objašnjavao je Mainardi svom najnovijem učeniku - da bude dekorativno, da slikarski oživi priče, da ljude usreći, da, čak i žalosnim slikama svetaca koje muče. Uvek to pamti, Mikelanđelo, pa ćeš postati slikar koji ima uspeha.
Ako je Mainardi bio majordomus učenika, Mikelanđelo je ubrzo doznao da je šesnaestogodišnji Jakopo, majmunskog lica, bio njihov vođa. Imao je dara da izigrava kako je zaposlen a da ništa ne radi.Srdačno je pozdravio trinaestogodišnjeg dečaka u radionici opomenuvši ga ozbiljno:
- Raditi samo i jedino težak posao nije dostojno jednog hrišćanina. - Okrenuvši se stolu učenika, on doda likujući: - Ovde u Firenci imamo otprilike devet praznika mesečno. Dodajte tome nedelje, i to onda znači da moramo raditi samo svaki drugi dan.
- Ne vidim da to za tebe predstavlja neku bitnu razliku, Jakopo - primeti Granači ljutito i zajedljivo. - Ti ne radiš radnim danom.
Dve nedelje su prohujale do onog čarobnog dana potpisivanja ugovora i njegove prve plate. Mikelanđelo je odjednom shvatio kako je malo uradio da zaradi dva zlatna florina, koliko će iznositi njegova prva plata. Do tada su ga upotrebljavali kao trčkaralo, da donese boju od apotekara, da seje pesak da bi mu dao fini sastav, i da ga pere crevom u bačvi. Pošto se probudio dok je još napolju bio mrak, on puzeći pređe preko svog mlađeg brata, skoči iz kreveta i stane preturati po klupi pored postelje da nađe svoje duge čarape i košulju do kolena. Kod Bardela prođe ispod nekakvog leša koji je visio s kuke učvršćene na vencu zgrade, to je sigurno bio onaj čovek koji nije umro kad su ga obesili pre dve nedelje, već je izgovorio takve osvetničke reči da je osam magistrata odlučilo da ga ponovo obese.
Girlandajo je bio iznenađen zatekavši dečaka na pragu tako rano, i njegovo buon giorno, dobro jutro, bilo je kratko. Danima je radio na studiji za sliku Sveti Jovan krsti obraćenika i bio je uznemiren jer nije mogao da istera na čistinu svoju zamisao Hrista. Kasnije se naljutio što ga je prekinuo njegov brat David s gomilom računa koje je trebalo platiti. Domeniko je odgurnuo račune grubim pokretom leve ruke, nastavljajući da crta desnom.
- Pa zar ti ne možeš da upravljaš ovom bottegom, Davide, a mene da ostaviš da na
miru slikam.
Mikelanđelo je zabrinuto posmatrao taj prizor: hoće li oni zaboraviti koji je danas dan? Granači ugleda izraz lica svoga prijatelja. On se iskrade s klupe, priđe Davidu i nešto mu promrmlja na uvo. David se maši za kožnu kesu koju je nosio o širokom pojasu, prođe kroz odaju do Mikelanđela i pruži mu dva florina i knjigu za ugovore. Mikelanđelo brzo potpisa svoje ime pored prve isplate, kao što je bilo označeno u ugovoru s računom doktora i apotekara, a zatim zapisa datum:
16. april 1488. godine.
Radost mu prostruja kroz vene dok je zamišljao trenutak kad će predati ocu dva florina. Dva florina nisu bila bogatstvo Medičija, ali se nadao da će oni obasjati mračnu atmosferu Buonarotijeve kuće. Onda mu do svesti dopre oduševljeno mrmrljanje među učenicima i Jakopov glas koji je govorio:
- Pogodili smo se, nacrtaćemo po sećanju onu nakaznu figuru na zidu u uličici iza bottege. Onaj koji nacrta najtačniju sliku biće pobednik i ima da plati večeru. Čeko, Baldineli, Granači, Buđardini, Tedesko, jeste li spremni?
Mikelanđelo oseti tup bol u grudima, njega su izostavili. Njegovo je detinjstvo bilo usamljeno, i on nije imao prisnog prijatelja dok Granači nije u svom malom susedu otkrio talenat za crtanje. Tako su ga često izostavljali iz igre. Zašto? Zato što je bio malen i bolešljiv? Zato što u njemu nije bilo dovoljno smeha? Zato što je teško stupao u kontakt s ljudima?Tako je očajnički želeo da bude uključen u drugarstvo te male grupe, ali to nije dolazilo tako lako. Na kraju prve sedmice Granači mu je morao držati lekciju kako da se snađe sa svojim drugovima.
Trinaestogodišnji koščati Đulijano Buđardini, jednostavan mladić koji se prijateljski odnosio prema Mikelanđelu, od prvog trenutka kad je ovaj stupio u radionicu, vežbao se tada crtajući jednu grupu žena. Buđardini nije znao crtati ljudske figure, a nije ga to ni zanimalo.
- Čemu? - pitao je. - Mi nikad ništa drugo ne pokazujemo osim ruke i lice.
Videći konture nalik na vreću, Mikelanđelo je nagonski dohvatio jedno zatupasto pero i napravio nekoliko brzih pokreta koji su uneli delove tela ispod teških ženskih haljina i ulili im osećaj pokreta. Buđardini je trepnuo svojim teškim očnim kapcima nekoliko puta gledajući kako njegovi likovi oživljavaju. U njemu nije bilo zavisti i on se nije ljutio zbog tog doterivanja. Ali se zato uvredio trinaestogodišnji Čeko, koji se s deset godina, kao što je bilo pravilno, upisao za učenika kod Girlandaja. Jezičavi Čeko je povikao:
- Ti si učio na golom ženskom modelu?
- Pa to i ne postoji u Firenci - pobunio se Mikelanđelo.
Tedesko, koščat ridokos mladić, plod neke ranije invazije na Firencu, upitao je glasom što se graničio s mržnjom: - Pa otkud onda znaš kakvi su pokreti ženskih grudi i kukova, da možeš pod odeću uneti pravi život?
- Posmatram žene kad beru pasulj po poljima, ili kad hodaju s korpom na glavi.
Ono što oči mogu da vide i ruka može da nacrta.
- Girlandaju se to neće svideti! - zakrešta veselo Jakopo.
Te večeri Granači mu je rekao u poverenju:
- Pazi da ne izazivaš ljubomoru. Čeko i Tedesko su već odavno učenici. Otkud mogu da vide pravdu u tome što ti možeš odmah s početka crtati bolje od njih, koji uče godinama? Pohvali njihov rad. Svoj zadrži za sebe.
Sada, za stolom učenika, Jakopo je dopunjavao pojedinosti igre.
- Vreme je ograničeno na deset minuta. Ko pobedi, biće proglašen za prvaka i domaćina.
- Zašto ne bih i ja mogao da se takmičim, Jakopo? - uzviknu Mikelanđelo.
Jakopo se namršti: - Ti si tek početnik, ti nikako ne bi mogao da pobediš, a nemaš ni mogućnosti da platiš. To ne bi bilo pošteno prema nama ostalima.
Žacnut, Mikelanđelo stane moliti: - Pusti me da učestvujem, Jakopo. Videćeš, neću biti tako loš.
- Dobro - složi se Jakopo oklevajući. - Ali ne možemo ti dati više vremena nego ostalima. Svi spremni?
Uzbuđen, Mikelanđelo dohvati ugljen i papir i poče da stavlja na njega obrise nakaznog lika, pola mladića pola satira, koji je nekoliko puta video na zadnjem kamenom zidu. Mogao je da se seti crta po sećanju, isto onako kao što su učenici u Urbinovoj školi čudesno nizali stihove iz Homerove Ilijade ili Vergilijeve Eneide,kad je to od njih zahtevao učitelj.
- Gotovo! - viknu Jakopo. - Poređajte crteže na sredinu stola. Mikelanđelo pritrča stolu, stavi svoj crtež u red i brzo pregleda ostale crteže. Zaprepastilo ga je kako su izgledali nepoznati, čak nepotpuni. Jakopo ga je gledao netremice širom otvorenih usta.
- Naprosto ne verujem. Gledajte svi. Mikelanđelo je pobedio. Nastadoše uzvici čestitanja. Čeko i Tedesko se osmehnuše na njega prvi put posle njihove prepirke. Mikelanđelo je blistao od ponosa. Bio je najmlađi učenik, a ipak je zaslužio pravo da svima plati večeru...
Da plati svima večeru! Stomak mu se spusti kao da je progutao svoja dva florina. On izbroji glave, bilo ih je sedam. Popiće dve litre vina, pojesti domaću supu, teleće pečenje, voće... i napraviće priličnu rupu u jednom od dva zlatnika, koje je tako nestrpljivo čekao da ih preda ocu.
Na putu do gostionice, dok su ostali trčali ispred njih smejući se srdačno među sobom, jedan krajičak niti zaigra mu u glavi. On poče da mota klupko svojih misli unazad i uhvati korak sa Granačijem.
- Nasamarili su me, zar ne? - Jesu.
- Zašto me nisi opomenuo?
- To je sastavni deo uvođenja u ceh.
- Šta da kažem ocu?
- Da si znao, bi li naterao sebe da loše crtaš?
Mikelanđelo se bojažljivo osmehnu.
- Nisu mogli izgubiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:35 am






6


U Girlandajovoj radionici nije postojala neka naročita metoda nastave. Njena osnovna filozofija bila je izraz na jednoj ploči koju je Girlandajo prikucao na zid pored svog pisaćeg stola:
Najsavršeniji vodič je priroda. Radi i dalje tako ne propuštajući da svakog dana nešto nacrtaš.
Mikelanđelo je imao da uči iz svakog zadatka koji je svaki učenik imao da radi. Pred njim nije bilo tajni. Girlandajo je stvarao osnovnu skicu, kompoziciju na svakom panelu i harmoničan odnos jednog panela prema svim ostalima. On je slikao gotovo sve važne portrete, ali stotine ostalih bili su raspoređeni u radionici. Ponekad je nekoliko ljudi radilo na jednoj jedinoj figuri i na sloju žbuke određenom, da se uradi za jedan dan. Tamo gde je ugao vidljivosti u crkvi bio odličan, Girlandajo je slikao sam ceo panel. Inače su najveće delove slikali Mainardi, Benedeto, Granači i Buđardini. Na bočnim lunetama nad prozorima, koje su se teško mogle videti, davao je da se vežbaju Čeko i Baldineli, njegov drugi trinaestogodišnji učenik.
Mikelanđelo je išao od stola do stola i obavljao sporedne poslove. Niko nije imao vremena da ga uči. On je posmatrao Girlandaja kako završava portret Đovane Tornabuoni, koji je slikao kao posebnu porudžbinu, i kako ga zatim prenosi na skicu panela za sliku Pohod Marije Elizabeti.
- Slikanje uljem je za žene - reče Girlandajo sarkastično. - Ali ova figura će se dobro uklopiti u fresku. Nikada ne pokušavaj da izmišljaš ljudske likove, Mikelanđelo, slikaj na svojim panelima samo one koje si već preslikao iz života.
David i Benedeto su radili zajedno s Mainardijem za jednim dugačkim stolom u udaljenom uglu radionice. Benedeto nikad nije radio slobodnom rukom. Mikelanđelu se činilo da on više pažnje poklanja matematičkim kvadratima na papiru ispred sebe nego individualnim osobinama lica koje portretiše. No on je ipak bio vešt u radu na razmeravanju alatom. On reče Mikelanđelu:
- Zapamti da je lice podeljeno na tri dela: prvo, kosa i čelo, zatim nos, onda brada i usta. E, uzmi sad razmer jednog muškarca. Izostavljam razmere žena, jer nijedna od njih nije savršeno proporcionalna. Ruka sa šakom proteže se do sredine kukova... tako. Cela dužina jednog čoveka je osam lica, i jednaka je širini njegovih raširenih ruku. Uvek moraš pamtiti da muškarac na levoj strani ima jedno rebro manje od žene...
Mikelanđelo pokuša da crta prema Benedetovom geometrijskom planu, s viskom i šestarom, ali je tako stvorena šema bila mrtvački sanduk u koji su mogli da stanu samo leševi.
Mainardi je, međutim, imao sigurnu ruku i samopouzdanje koji su u njegov rad udahnuli život. On je naslikao važne delove i u lunetama i na panelima, i radio je na modelu u boji za Poklonstvo kraljeva. On pokaza Mikelanđelu kako se boja meša s temperom, prelazeći dva puta preko golih delova.
- Prvi sloj boje, naročito za mlade ljude sa svežim tenom, mora se slikati temperom načinjenom s jajetom gradske kokoši, crveni žumanci seoskih kokošiju odgovaraju jedino za temperu za meso starijih ili tamnoputih osoba.
Od Mainardija je Mikelanđelo naučio da zelena nijansa ispod boje mesa treba da se nazire, da jako osvetli obrve i vrh nosa s malo čiste bele boje, da ocrta vanjske delove očnih kapaka i trepavica crnom bojom.
Od Jakopa nije dobijao tehničke pouke, već gradske novosti. Nijedna spletka nije izmicala Jakopu. Mogao je da prolazi pored vrline celog svog života a da se nikad ne spotakne o nju, ali njegov je nos osećao naličje ljudske prirode, onako nagonski kao što ptica namiriše đubre. Jakopo je bio sakupljač i raznosač gradskih prepričavanja, svakodnevno je obilazio gostionice, vinare i brijačnice, kvartove prostitutki i grupe staraca koji su sedeli po klupama ispred palata, jer su oni bili najbolji nabavljači gradskih priča i skandala. Svakog jutra je dolazio u radionicu zaobilaznim putem, koji mu je omogućavao da dođe do svih obaveštenja, kad bi stigao Girlandaju, već je imao punu korpu noćnih vesti, koji je muž postao rogonja, ko će dobiti porudžbinu za koji umetnički projekat i koga će staviti u klade ispred zida Sinjorije.
Girlandajo je imao rukopisni primerak Čeninijeve rasprave o slikarstvu, mada Jakopo nije znao da pročita ni slova, seo je za sto prekrstivši noge ispod sebe i praveći se da čita delove koje je zapamtio:
„Tvoj način života, ako si umetnik treba uvek da je sređen kao da studiraš teologiju, filozofiju ili bilo koju drugu nauku,to jest, treba da jedeš i piješ umereno bar dvaput dnevno, da čuvaš i štediš svoju ruku, čuvajući je od umora izazvanog bacanjem kamenja ili gvozdenih šipki. Ima još jedan uzrok čija bi pojava mogla da ti načini ruku tako nesigurnom da će drhtati i trepereti više nego što se trese lišće na vetru, a to je često boravljenje u ženskom društvu."
Jakopo zabaci glavu šireći prema plafonu mehuriće svog smeha a zatim se okrene potpuno zabezeknutom Mikelanđelu, koji je o ženama znao manje no što je znao o Ptolomejevoj astronomiji.
- Sada znaš, Mikelanđelo, zašto ja više ne crtam: neću da Girlandajove freske drhte i tresu se kao lišće na vetru!
Dobrodušni, nemarni David bio je dobro obučen u veštini da uvećava u razmeru pojedinačne delove i da ih prenosi na karton koji je imao dimenzije crkvenog panela. Taj posao nije bio stvaralački, ali je za njega bila potrebna veština. On je pokazao kako treba podeliti male slike na kvadrate, a karton na isti broj većih kvadrata, kako prenositi sadržaj svakog malog kvadrata u odgovarajuće kvadrate kartona, podvlačeći kako greške koje se jedva mogu primetiti na malim skicama postaju očigledne na velikim kartonima.
Buđardini, koji je zbog svog nezgrapnog tela ostavljao utisak da bi se namučio krečeći očevu staju, uspevao je ništa manje no da unese duševnu napetost u svoje likove na skici za Pohod Marije Elizabeti, mada oni anatomski nisu bili tačni. Naterao je Mikelanđela da mu sedi za crtež preko jednog celog ručka. Posle dva sata Buđardini reče: - Pogledaj svoj portret. Već sam uhvatio izraz tvog lica. Mikelanđelo prasnu u smeh.
- Buđardini, naslikao si me s jednim okom na slepoočnici! Pogledaj!
Buđardini osmotri Mikelanđelovo lice, zatim svoj crtež.
- Meni se čini da tvoje oko izgleda upravo onako kako sam ga nacrtao, a isto tako i tvoje lice.
- Onda je to sigurno urođena mana - odgovori dečak.
Uputivši se zaobilaznim putem kući, Mikelanđelo i Granači stupiše na Pjaca dela
Sinjorija, gde se bila okupila velika gomola naroda, a zatim se popeše uza stepenice Lode dela Sinjorije. Otuda su mogli da vide u ringhieru palate, gde je ambasador turskog sultana u belom turbanu i širokoj zelenoj odeći poklanjao žirafu većnicima Sinjorije. Mikelanđelo požele da nacrta taj prizor, ali znajući da bi mogao uhvatiti samo mali deo te složene scene, on se požali Granačiju da se oseća kao šahovska tabla, s naizmeničnim crnim i belim kvadratima znanja i neznanja.
Sutradan u podne, pošto je pojeo malo Lukrecijine pečene teletine, vrati se u radionicu, koja je sada bila prazna, jer su ostali dremali posle ručka. Bio je odlučio da mora proučiti učiteljeve crteže. Ispod Girlandajovog stola on pronađe jedan smotuljak označen sa: Pokolj nevine dece, odnese ga na sto i prostre po njemu nekoliko desetina listova sa skicama za freske. Učinilo mu se, dok je sedeo udubljen u završene freske, da Girlandajo nije znao naslikati kretnju, jer su vojnici s podignutim mačevima i majke i deca u trku stvarali u njemu zbrku i emocinalni haos. Ipak su te pojednostavljene studije imale u sebi i jednostavnosti i autoriteta. On poče da kopira crteže, i bio je napravio oko pet-šest skica brzo jednu za drugom kad oseti da neko stoji iza njega. Okrenuvši se, opazi neodobravanje na Girlandajovom namrštenom licu.
- Zašto zabadaš nos u taj smotuljak? Ko ti je to odobrio?
Mikekanđelo spusti ugljen, uplašen.
- Nisam znao da se u tome krije neka tajna. Želeo sam da učim. - On se smiri i nastavi: - Što brže budem učio, brže ću moći da pomažem. Želim da zaradim one zlatne florine.
Pozivanje na njegovo zdravo rasudivanje manje je pridonelo da se otkloni Girlandajov bes nego uzbuđenje u dečakovim očima.
- Vrlo dobro. Sad ću ti posvetiti malo vremena.
- Onda me naučite kako da se služim perom.
Girlandajo povede svog najnovijeg učenika do svog stola, očisti ga i stavi dva ista arka papira. Pruži Mikelanđelu pero s tankim vrhom, sam uze drugo i poče da senči ukrštenim crtama.
- Evo mog krasnopisa: krugovi za oči, oštri uglovi za nos, evo ovako, služi se kratkim perom da crtaš usta i naglasiš donju usnu.
Mikelanđelo je sledio starca brzim pokretima ruke, primećujući kako se Girlandajo u skiciranju nikad nije trudio da završi noge, već ih je postepeno smanjivao u ništa. Girlandajo je znao da prebaci uverljivu draperiju preko figura u nekoliko brzih poteza, da nacrta neku ženu kako pridržava haljinu s nežnom ljupkošću, da postigne lirsko talasanje linija tela i da u isto vreme figurama da individualnost i karakter.
Preko Mikelanđelovog lica razli se izraz oduševljenja. Nikad nije bio tako srećan. S perom u ruci on je bio umetnik, glasno je mislio, ispitivao je svoju dušu, istraživao po srcu šta oseća, ispitujući ruku šta može da prosudi o predmetima pred njim. Želeo je da provede duge časove za radnim stolom, da ponovo crta modele iz sto raznih uglova.
Girlandajo je zapažao gorljivost na dečakovom licu i uzbuđenje u njegovoj ruci.
- Mikelanđelo, ne smeš crtati radi crtanja. Ta figura nije zgodna da se iskoristi na fresci.
Videći kako ga njegov učenik sluša, Girlandajo izvadi iz pisaćeg stola još dva crteža, studiju glave čoveka od ispod trideset godina, glatkog, punog lica, krupnih očiju i zamišljenog, gotovo u prirodnoj veličini, čiji su oblici bili dati u grubim potezima, dok je crtež kose bio fin i dekorativan, i krštenje jednog čoveka u horu rimske bazilike, koji se odlikovao lepotom kompozicije.
- Divno! - prošaputa Mikelanđelo pruživši ruku da uzme crteže. - Vi ste naučili sve čemu je Mazačo imao da vas nauči.
Krvi nestade iz Girlandajovog crnpurastog Lica, da li ga je dečak uvredio, ocenio da samo kopira? Ali dečakov glas bio je pun ponosa. Girlandajo mu uze crteže.
- Skice nisu ništa, računaju se samo gotove freske. Ovo ću uništiti.
Oni začuše glasove Čeka i Baldinelija pred radionicom. Girlandajo ustade od stola. Mikelanđelo uze papir i novo pero, brzo ponovo pokupi listove za Pokolj nevine dece, zaveza ih i strpa u ugao baš kad su dečaci ulazili u sobu.
Girlandajo je držao jednu mapu - iz koje je studirao i pravio skice dok je smišljao novo platno - zaključanu u velikoj ladici radnog stola. Granači je pričao Mikelanđelu da je Girlandaju trebalo mnogo godina da skupi te crteže ljudi koje je smatrao majstorima, Tadea Gadija, Lorenca Monaka, Fra Anđelika, Paola Učela, Polajuola, Fra Filipa Lipija i mnogih drugih. Mikelanđelo je provodio očaravajuće časove gledajući njihove oltare i freske kojima je grad bio raskošno obdaren, ali nikad nije video nijednu radnu studiju.
- Naravno da ne možeš. - Odgovori odsečno Girlandajo kad ga je Mikelanđelo zapitao bi li mogao da vidi mapu.
- Ali zašto ne? - uskliknu očajno Mikelanđelo. To je bila dragocena prilika da prouči misao i tehniku najboljih firentinskih umetnika.
- Svaki umetnik sastavlja sebi mapu - reče Girlandajo - prema svom ukusu i oceni. Ja sam pravio svoju zbirku preko dvadeset pet godina. Pravi i ti svoju.
Nekoliko dana kasnije Girlandajo je proučavao jedan crtež Benoca Gocolija, akt mladića sa strelom, kad ga jedan odbor od tri člana pozva da pođe s njima u susedni grad. Girlandajo zaboravi da vrati crteže u zaključanu ladicu.
Sačekavši da ostali odu na ručak, Mikelanđelo priđe pisaćem stolu i uze skicu Benoca Gocolija. Posle nekoliko pokušaja on naposletku napravi po svom mišljenju vernu kopiju, i tada mu jedna slučajna misao pade na pamet. Bi li njome mogao prevariti Girlandaja? Skica je bila stara trideset godina, papir zaprljan i požuteo od starosti. On odnese nekoliko komadića papira u dvorište, protrlja prstima zemlju i pokuša utrljati prljavštinu u papir. Malo kasnije iznese svoju kopiju u dvorište i poče polagano prljati papir.
Stari papir za crtanje ima oko ivice boju dima. Mikelanđelo se vrati u radionicu, gde je vatra gorela u peći, i podrža nad vatrom zaprljane komadiće, radi probe, a zatim i svoju kopiju akta. Zatim stavi imitaciju na Girlandajov sto, a original sakrije.
Sedmicama je posmatrao svaku Girlandajovu kretnju, kad bi god učitelj zaboravio da vrati skicu u mapu, bio to Kastanjo, Sinjoreli ili Verokio, dečak bi ostao da napravi kopiju. Ako je bilo kasno posle podne, onda bi poneo papir sa sobom, i kad bi ostali članovi porodice zaspali, naložio bi vatru dole na ognjištu i dao papiru odgovarajuću boju. Do kraja meseca bio je sakupio mapu od dvanaest odličnih skica.Ako bi nastavio tako da radi, njegova mapa majstorskih skica trebalo je da postane isto tako debela kao Girlandajova.
Girlandajo je još uvek povremeno dolazio rano posle ručka da održi čas svom učeniku: kako se crta crnim ugljenom, kako se radi crtež pisaljkom srebrnog vrha a zatim pojačava efekat belom kredom. Mikelanđelo upita bi li jednom mogli da crtaju aktove.
- Zašto bi učio da crtaš aktove kad figure uvak moramo crtati pod draperijom? - upita Girlandajo. - U Bibliji nema dovoljno aktova da bi se to isplatilo.
- Ima svetaca - odgovori dečak. - Oni moraju da budu goli, gotovo goli kad ih gađaju strelama ili kad ih peku na usijanom gvožđu.
- Istina, ali ko traži anatomiju kod svetaca? Ona smeta duhu.
- Zar to ne bi pomoglo da se naslika karakter?
- Ne. Sve što treba pokazati od karaktera može se izraziti licem... i možda rukama. Niko nije radio aktove od vremena paganskih Grka. Mi moramo slikati za hrišćane. Osim toga, naša su tela ružna, nesrazmerna, puna čireva, groznice i izmeta. Vrt s palmama i čempresima, narandže u cvatu, arhitektonski crtež ravnog kamenog zida sa stepenicama koje vode u more... to je lepota. To je neosporna lepota. Slika treba da bude ljupka, da osvežava, da očarava. Ko može reći da ljudsko telo ima bilo koje od tih svojstava? Ja rado slikam figure kako se skladno kreću ispod odeće...
- ...a ja bih želeo da ih slikam onako kako je Bog stvorio Adama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:36 am







7


Jun je svalio letnje vrućine nad Firencu. Dečak je ostavio na stranu svoje calzoni, duge gaće, i na bose noge natakao je sandale. Nosio je svetlu pamučnu košulju. Zadnja vrata radionice bila su širom otvorena, a stolovi smešteni na dvorištu pod lisnatim drvećem.
Na dan svetkovine svetog Jovana bottega je bila čvrsto zaključana. Mikelanđelo je ustao rano, i s braćom otišao do reke Arno, koja je proticala kroz grad, da pliva i da se igra po vodi žutoj od blata pre no što se sastao sa svojm drugovima učenicima iz Duoma.
Pjaca je bila pokrivena širokim plavim platnenim zaklonom od sunca sa zlatnim ljiljanima, koji je trebalo da predstavlja nebo. Svaki ceh bio je sagradio za sebe oblak, na kojem je visoko sedeo njihov sveti zaštitnik na drvenom okviru potpuno pokrivenom vunom, okružen svetlima i heruvinima i posut bleštavim zvezdama. Na nižim gvozdenim granama sedela su deca obučena kao anđeli, privezana za grane kaiševima.
Na čelu povorke nosili su krst iz Santa Marije del Fjore, a iza njega išli su pevački horovi strižača vune i obućara, horovi dečaka obučenih u belo, zatim divovi na štulama visokim šest lakata, pod fantastičnim maskama, zatim dvadeset dve kule natovarene na kola, s glumcima koji su prikazivali žive slike iz Svetog pisma: kula svetog Mihajla predstavljala je bitku anđela, prikazujući kako je Lucifer prognan iz neba: Adamova kula prikazivala je Boga kako stvara Adama i Evu i ulazak zmije, Mojsijeva kula predstavljala je Predaju ploča sa zapovedima.
Mikelanđelu se činilo da te žive slike nemaju kraja. Nikad nije voleo biblijske igre, i želeo je da ode. Granači, koji je bio oduševljen slikovitim prizorom, navaljivao je da ostanu do kraja. Baš kad je u Duomu počela svečana misa, uhvatili su jednog čoveka iz Bolonje kako krade kese i zlatne kopče s pojasa od vernika koji su se gurali pred propovedaonicom. Svet u crkvi i na trgu pretvori se u besnu gomilu koja je vikala: - Obesite ga! Obesite ga! - povukavši dvojicu učenika sa sobom do kuće gradskog kapetana, gde su lopova odmah obesili o prozor.
Kasnije toga dana strašan vetar i oluja praćena gradom obrušiše se na grad, uništivši šarene platnene zaklone i pretvorivši trkalište za palio u baruštinu.
Buđardini, Čeko, Baldineli i Mikelanđelo naguraše se u vrata Krstionice.
- Bura je došla zbog toga što je taj pokvareni Bolonjac krao u Duomu ovog svetog dana - uzviknu Čeko.
- Ne, ne, već obrnuto - pobuni se Buđardini. - Bog je poslao oluju kao kaznu što smo obesili čoveka na dan praznika.
Oni se okrenuše Mikelanđelu, koji je posmatrao skulpture od pozlaćene bronze na Gibertijevim drugim vratima, s njihovim divnim panelima, oživljenim mnoštvom ljudi u sloju preko sloja, životinjama, gradovima, brdima, palatama Starog zaveta.
- Šta ja mislim? - reče Miikelanđelo. - Ja mislim da su ovo rajska vrata.
Kod Girlandaja Rođenje svetog Jovana bilo je gotovo da se prenese na zid crkve Santa Marija Novela. Iako je rano stigao u radionicu, Mikelanđelo vide da je poslednji. Oči mu se raširiše od uzbuđenja dok su svi užurbano skupljali kartone, zavežljaje skica, četke, lončiće i bočice s bojama, sudove, vreće s peskom i krečom i torbe s ugljenom. Sav materijal bio je natovaren na mala kola u koja je bio upregnut još manji magarac, i cela radionica pođe na čelu s Girlandajom kao komandujućim generalom i Mikelanđelom kao najnovijim učenikom, terajući kola kroz Via del Sole do „Znaka Sunca", što je značilo do ulaza u župu Santa Marija Novela. Mikelanđelo povede magarca udesno i nađe se na trgu Santa Marija Novela,jednom od najstarijih i najlepših u gradu.
On zaustavi magarca, pred njim se nejasno ocrtavala crkva, koja je stajala nedovršena u svojoj neobrađenoj opeci od 1348. godine, kad je Đovani Ručelaj, koga je Mikelanđelo smatrao za ujaka, došao na dobru misao da odabere Leona Batistu Albertija da izradi plan pročelja od sjajnog crnog i belog mermera. Mikelanđelo ožive pri pomisli na porodicu Ručelaj, utoliko više što to ime nije smeo da spomene u porodici Buonaroti. Mada nikad nije bio u njihovoj palati na Via dela Vinja Nuova, prolazeći tuda uvek bi malo usporio korak da pogleda u ogromne bašte s grčkim i rimskim skulpturama i da proučava arhitekturu Albertija, koji je napravio plan za veličanstvenu zgradu.
Mršavi, nespretni Tedesko je rukovodio istovarivanjem, i uživao je da naređuje trinaestogodišnjacima u trenutku kad mu je komanda dopala ruku. Mikelanđelo uđe na bronzana vrata sa smotuljkom skica u rukama i zastade da udahne hladan vazduh ispunjen mirisom tamjana. Crkva se pružala pred njim u obliku egipatskog krsta, duga preko tri stotine stopa, a njena tri prelomljena luka i niz veličanstvenih stubova postepeno su se smanjivali u daljini približujući se glavnom oltaru iza kojeg je Girlandajova radionica radila tri godine. Njeni bočni zidovi bili su prekriveni svetlim freskama, iznad same Mikelanđelove glave stajalo je Đotovo drveno raspeće.
Mikelanđelo je polako išao glavnim brodom, uživajući u svakom koraku, jer je to hodanje bilo kao putovanje kroz italijansku umetnost: Đoto, slikar, vajar i arhitekt, za koga legenda kaže da ga je otkrio Čimabue kao pastira koji je crtao na steni i doveo ga u svoju radionicu da bi postao onaj koji će osloboditi slike njihove mračne vizantinske beživotnosti.
Đota su devedeset godina oponašali imitatori dok - i ovde s leve strane Mikelanđelo ugleda živi, sjajni dokaz u vidu Svete Trojice ovog slikara - Mazačo, pojavivši se bog sam zna otkuda, nije počeo da slika, i tako je firentinska umetnost bila ponovo rođena.
Na suprotnoj strani broda on ugleda jedno raspelo od Bruneleskija, kapelu porodice Stroci s freskama i skulpturama od braće Orkanja, prednji deo glavnog oltara s bronzama Gibertija, i zatim, kao sažet prikaz sve te veličanstvenosti, kapelu Ručelaj, koju je sagradila porodica njegove majke sredinom trinaestog veka, kad se obogatila preko jednog člana koji je na Istoku otkrio kako se proizvodi lepa crvena boja.
Mikelanđelo nikad nije mogao privoleti sebe da se popne onih nekoliko stepenica koje su vodile do kapele Ručelaj, mada je ona sadržala najveće bogatstvo crkve Santa Marija Novela. Vernost porodici i protiv volje nije mu dala da uđe unutra. Sada, pošto se odvojio od nje i pošto je počeo da radi u crkvi Santa Marija Novela, zar nije zaslužio pravo da uđe? Da uđe i da ne bude smatran za uljeza u očima porodice koja je posle smrti njegove majke presekla sve veze i koja se nije ni najmanje brinula za sudbinu petorice sinova Frančeske Ručelaj del Sera, kćerke Marije Bonda Ručelaj?
On spusti zavežljaj koji je nosio i polagano pođe uz stepenice. Kad se našao u kapeli ispred Čimabueove Madone on klekne, jer to je bila upravo ona kapela u kojoj se majka njegove majke molila u toku cele svoje mladosti, i gde se njegova majka molila u svečanim danima porodičnog skupa.
Suze su ga pekle u očima, a zatim potekoše. Učili su ga molitvama, ali je on dotle samo deklamovao reči. Sada mu se same od sebe stvoriše na usnama. Da li se on to molio lepoj Madoni ili svojoj majci? I zar je tu zaista bilo neke razlike? Zar ona nije bila isto takva kao Madona iznad njega? Sve nejasne uspomene o njoj stopiše se sada u liku Bogorodice.
Mikelanđelo ustade i pođe prema Pizanovoj Devici i pređe nežno svojim dugim koščatim prstima preko mermerne odeće. Zatim se okrene i izađe iz kapele. Za trenutak zastade na vrhu stepenica razmišljajući o suprotnosti između njegovih dveju porodica. Ručelaji su tu kapelu sagradili oko 1265. godine, u isto vreme kad su se Buonaroti obogatili. Ručelaji su znali ceniti najbolje stručnjake, one koji su takoreći bili tvorci svojih umetnosti, Čimabua u slikarstvu, negde oko kraja trinaestog veka, a Nina Pizana 1365. godine. Pa i sada, godine 1488, prijateljski su se takmičili s Medičima oko mermernih skulptura iskopavanih u Grčkoj, Siciliji i Rimu.
Buonaroti nikad nisu naručivali kapele, iako su to radile sve porodice koje su bile približno jednako bogate. Zašto nisu i oni?
Iza hora Mikelanđelo je video svoje drugove kako iznose materijal na skele.
Da li je dovoljno da se kaže da Buonaroti nisu, niti su ikad bili pobožni? Lodoviko je u razgovoru ubacivao verske izraze, ali je Mona Alesandra govorila za svog sina: „Lodoviko priznaje sve crkvene kanone, iako ih ne poštuje."
Buonaroti su uvek bili ljudi teški na pari, a istovremeno su, kao i svi Firentinci, imali nos za sve što se ticalo novca i znali su da ga po svaku cenu sačuvaju. Da li je sklonost da ga ulažu jedino u kuće i zemlju, jedini pravi izvor bogatstva za jednog Toskanca,sprečavala Buonarotije da potroše ijednu paru na umetnost? Mikelanđelo nije mogao da se seti da je u ijednoj kući Buonarotijevih video ma i najjednostavniju sliku ili skulpturu. To je bilo prilično čudno za jednu bogatu porodicu koja je živela tri stotine godina u najstvaralačkijem gradu na svetu, gde su čak domovi s najskromnijim sredstvima imali umetnička dela, koja su se prenosila s kolena na koleno.
On se osvrne da pogleda poslednji put na zidove sa freskama kapele Ručelaj, shvativši da su Buonaroti ne samo škrti već da su i neprijatelji umetnosti, jer su mrzeli ljude koji su je stvarali.
Vičući na skelama, Buđardini ga je zvao. Mikelanđelo vide kako se cela radionica skladno kreće. Dan ranije Buđardini je postavio debelu naslagu maltera na jedan zid i čekićem stvorio na njemu grubu površinu, koju je sada premazivao gipsom u ravnu površinu koja će toga dana biti naslikana.Sa Čekom, Baldinelijem i Tedeskom podigao je karton koji su oni držali ispred vlažnog sloja maltera. Girlandajo izbocka linije figura u svež malter zašiljenim štapićem od slonovače, a zatim dade znak da se kartoni odnesu.Mlađi učenici siđoše sa skele, ali Mikelanđelo ostade da posmatra Girlandaja kako meša svoje mineralne zemljane boje u malim posudama s vodom, cedi četke između prstiju i počinje slikati.
Morao je raditi sigurno i brzo, jer je njegov zadatak morao biti završen pre nego što se gips te noći osuši. Ako bi zaostao, na neislikanom gipsu stvorila bi se kora od vazdušnih struja koje su strujale kroz crkvu, i ti delovi bi potamneli i dobili mrlje. Ako ne bi tačno odmerio koliko toga dana može da uradi, preostali osušeni gips morao se sutradan obiti, pri čemu bi ostala vidljiva ivica. Popravljanje je bilo zabranjeno, boje koje bi bile kasnije dodane morale bi sadržati tutkalo, od čega bi se boja freske pokvarila i potamnela.
Mikelanđelo je stajao na skeli s kofom vode, prskajući površinu tačno ispred Girlandajove četke koja je letela, da bi stalno bila vlažna. Prvi put je razumeo onu istinu koja kaže da nijedna kukavica nikad nije pokušala da radi fresku. Posmatrao je Girlandaja kako se neustrašivo kreće napred, slikajući devojku s korpom zrelog voća na glavi i talasastu suknju koja je tada bila u modi, a zbog koje su Firentinske devojke izgledale kao uvažene trudne gospe. Pored njega je stajao Mainardi, slikajući dve starije, smirene tetke iz porodice Tornabuoni, koje su došle u pohode Elizabeti.
Benedeto se nalazio na najvišem vrhu skele, slikajući fino izrađen plafon u prečkama. Granačiju je bilo dodeljeno da sllika devojku koja poslužuje, u sredini pozadine, kako donosi poslužavnik Elizabeti. David je radio na Elizabeti koja se naslanjala na bogato izrezbarenu stranicu od kreveta. Buđardini, kome su bila dodeljena vrata i okviri vrata, pozva Mikelanđela na svoju stranu, puckajući prstima da mu da znak da malo poprska zid vodom, zatim se odmaknu da se divi malom prozoru koji je upravo naslikao iznad Elizabetine glave.
- Jesi li ikad video lepši prozor? - zapita on.
- Sjajno, Buđardini - odgovori Mikelanđelo. - Naročito je lep otvoren prostor koji vidimo kroza nj.
Buđardini je posmatrao svoje delo, zbunjen ali ponosan.
-I tebi se sviđa taj deo? Smešno, ja ga još nisam ni naslikao.
Slike na panelu dostigle su vrhunac kad je Girlandajo, uz Mainardijevu pomoć,slikao mladu Đovanu Tornabuoni,raskošno odevenu u najbolje firentinske svile i dragulje, kako gleda pravo u Girlandaja, nimalo se ne zanimajući za Elizabetu, koja je sedela u krevetu s visokim stranicama, ni za Jovana, koga je dojila na svojim grudima jedna druga lepotica Tornabuoni, što je sedela na ivici kreveta.
Punih pet dana svojski su radili na tom zidu.Jedino Mikelanđelu nije bilo dozvoljeno da stavlja boju. Bio je rastrgan: jedan deo njega osećao je, iako je bio u radionici svega tri meseca, da je sposoban da radi zid kao i ostali trinaestogodišnjaci. U isto mu je vreme jedan drugi unutrašnji glas neprestano govorio da sva ta grozničava aktivnost nema nikakve veze s njim. Čak i onda kad se osećao najnesrećnijim što je isključen, želeo je da istrči iz hora i radionice u svoj vlastiti svet.
Krajem sedmice gips je počeo da se suši. Osušeni kreč poprimio je iz vazduha svoju karbonsku kiselinu, fiksirajući boje. Mikelanđelo vide da je njegovo verovanje da se boja upija u vlažni gips bilo pogrešno, boje su ostajale na površini, prekrivene kristalnom prevlakom karbonata kreča koji ih je spajao, kao što koža mladog atlete sadrži njegovo meso i krv. Sada je cela površina imala metalni sjaj, koji će štititi boje od toplote, hladnoće i vlage. Ali čuđenje je naročito izazvala činjenica što se svaki deo urađen u jednom danu polagano sušio i dobijao baš one iste boje koje je Girlandajo stvorio u svojoj radionici.
A ipak, kad je naredne nedelje za vreme mise otišao sam u crkvu Santa Marija Novela, gurajući se među pobožnim Firentincima u njihovim kratkim baršunastim forsettima, prslucima, ogromnim kaputima od kamelota obrubljenim hermelinom, i visokim šeširima, on oseti razočaranje: toliko svežine i snage bilo je nestalo iz crteža. Osam žena su bile mrtva priroda u mozaiku, kao da su načinjene od tvrdih komadića obojenog kamena. A to sigurnio nije bilo ni rođenje Jovana u skromnoj porodici Elizabete i Zaharija, bio je to društveni skup u domu jednog trgovačkog kneza Italije, potpuno lišen svakog verskog duha ili sadržaja.
Stojeći ispred sjajne površine, dečak shvati da Girlandajo voli Firencu. Grad je bio njegova religija. On je provodio svoj život slikajući njegove ljude, njegove palate, njegove sjajno ukrašene sobe, njegovu arhitekturu i ulice koje su vrvele od života, njegove religiozne i političke parade. I kakvo je on imao oko! Ništa mu nije izmaklo! Pošto mu niko nije naručio da slika Firencu, on je od Firence načinio Jerusalim, palestinska pustinja bila je Toskana, a sve biblijske ličnosti moderni Firentinci. Zbog toga što je Firenca bila više neznabožačka nego hrišćanska, svi su bili zadovoljni Girlandajovim izopačenim portretima.
Mikelanđelo izađe iz crkve s osećanjem potištenosti. Oblici su bili sjajni, ali gde je sadržaj? Pogled mu je lutao dok je pokušavao da formuliše reči kako bi uobličio misli što su mu jedna drugu potiskivale u glavi.
I on je sam želeo da nauči kako treba tačno da naslika ono što vidi. Ali ono što oseća o onome što vidi, biće uvek mnogo važnije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:37 am





8


Pošao je prema Duomu, gde su se skupljali mladi ljudi na hladnim mermernim stepenicama da se smeju i posmatraju povorke raskošno opremljenih prolaznika. U Firenci je svakog dana bio sajam, svake nedelje taj najbogatiji grad u Italiji, koji je istisnuo Veneciju u trgovini s Orijentom, bio je na ulici da dokaže kako su njegove trideset tri bankovne palate obezbedivale bogatstvo za svakoga. Devojke iz Firence su bile plave i vitke i visoko su držale glavu. Nosile su na glavi marame raskošnih boja, zatim haljine s dugim rukavima i visokim okovratnicima i naboranim i širokim suknjama, dok su im se grudi ocrtavale pod tanjom tkaninom i nežnijom bojom. Stariji muškarci nosili su tamnije ogrtače, ali su mladići iz poznatih porodica izazivali veliku senzaciju između stepenica Duoma i Krstionice svojim calzonima, kod kojih je svaka nogavica bila u drugoj boji i sa šarom rađenom prema porodičnom grbu. Njihove sluge koje su ih pratile išle su za njima u istom takvom odelu.
Jakopo je sedeo na jednom starom rimskom sarkofagu, na jednom od onih koji su bili smešteni pokraj neravnog zida od žutosmeđe opeke Duoma. Otuda je neprestano davao primedbe o devojkama koje su prolazile, dok je njegov sablažnjiv pogled tražio one koje je mogao da nagradi svojim najvišim komplimentima:
- Ali, baš kao da su stvorene za krevet.
Mikelanđelo priđe Jakopu i nežno pomilova rukama sarkofag, tražeći prstima duboke reljefe pogrebne povorke ljudi i konja koji su se borili.
- Opipaj kako su te mermerne figure još žive i kako dišu!
Njegov je glas odavao takvo oduševljenje da se Jakopo okrenuo prema njemu. Njegova se tajna sad otkrila u firentinskom sumraku, dok je sunce na zalasku zapalilo kupole Krstionice i katedrale. Njegova glad ga je savladala.
- Bog je bio prvi vajar, on je napravio prvu figuru: čoveka. A kad je hteo da da ljudima svoje Zakone, kakav je materijal upotrebio? Kamen. Deset zapovesti urezano ja na jednoj kamenoj ploči za Mojsija. Šta je bilo prvo oruđe koje je čovek za sebe istesao? Kamen. Pogledaj sve nas slikare koji visimo tu na stepenicama Duoma. Koliko tu ima vajara?
Njegovi prijatelji učenici bili su zaprepašćeni bujicom njegovih reči. Čak i Jakopo prestade da gleda devojke. Nikad ga nisu čulida govori s takvom žestinom, dok su mu oči plamtele kao žiške boje ćilibara pri svetlu koje se gasilo. Rekao im je zašto on misli da više nema vajara, snaga koja se trošila na tesanje čekićem i dletom iscrpljuje i duh i telo, za razliku od četaka, pera i ugljena, kojima se slikar služi s takvom lakoćom.
Jakopo zviznu. Granači odgovori svom mladom prijatelju.
- Ako je krajnji zamor merilo umetnosti, onda se radnik u kamenolomu koji vadi mermer iz brda klinovima i teškim polugama može smatrati plemenitijim od vajara, kovač većim od zlatara, a zidar važnijim od arhitekta.
Mikelanđelo pocrvene. Loše je počeo. Posmatrao je nasmešena lica Jakopa, Tedeska i dvojice trinaestogodišnjaka.
- Ali vi morate priznati da umetnost postaje plemenita do onog nivoa do kojeg predstavlja istinu. Onda će skulptura postati bliža istinskom obliku, jer kad radite u mermeru, figura se pojavljuje sa sve četiri strane...
Njegove reči, inače tako škrte, prestizale su jedna drugu: slikar stavlja boju na ravnu površinu i služi se perspektivom u pokušaju da uveri ljude da vide celi prizor. Ali pokušajte samo da obiđete neku osobu na slici, ili drvo! To je iluzija, madioničarski trik. A vajar! Ali! On kleše celu stvarnost. Zato vajarstvo ima isti onaj odnos prema slikarstvu koji istina ima prema neistini. I ako slikar pogreši, šta uradi? Krpi i prepravlja i prelazi sliku drugim slojem boje. Vajar, naprotiv, mora da vidi u samom mermeru oblik koji se u ovome sadrži. Polomljene delove on ne može da sastavi. Zato danas više nema vajara, jer je potrebno hiljadu puta više tačnosti prosudivanja i oštroumnosti.
On iznenada ućuti. Teško je disao.
Jakopo skoči sa svog mesta na poklopcu sarkofaga i pruži obe ruke u znak da preuzima reč. Bio je veseo, voleo je slikarstvo i razumeo ga je, mada je bio previše lenj da na njemu radi.
Vajarstvo je dosadno. Šta mogu vajari da naprave? Čoveka, ženu, lava, konja. Pa opet iz početka. To je jednolično. Ali slikar može slikati celi svemir: nebo, sunce, mesec i zvezde, oblake i kišu, brda, drveće, reke, mora. Vajari su svi umrli od dosade.
Sebastijano Mainardi se pridruži grupi i poče da sluša. Bio je poveo svoju ženu u nedeljnu šetnju, a zatim se vratio na stepenice Duoma u društvu svojih mladih prijatelja, koje je, kao svi Firentinci, više voleo od društva žene. Na njegovom inače bledom licu videli su se tragovi boje.
- To je istina! Vajaru je potrebna samo jaka ruka i prazna glava. Da, prazna, pošto nacrta svoj jednostavni crtež, šta ima u glavi za vreme onih stotinu sati dok udara čekićem i dletom? Ništa! Ali slikar mora misliti na hiljade stvari svakog trenutka, mora povezati sve sastavne delove jedne slike. Stvaranje iluzije o trećoj dimenziji je veština. Zbog toga je život slikara uzbudljiv, a vajarov dosadan.
Suze razočaranja navreše Mikelanđelu na oči. Proklinjao je sebe zbog svoje nemoći da iskleše u rečima kamene oblike koje je osećao u svojoj duši.
- Slike se mogu uništiti: požar u kapeli, ili prevelika hladnoća, i boja počinje da bledi, da puca. Ali kamen je večan! Ništa ga ne može uništiti. Kad su porušili firentinski koloseum, šta su uradili s kamenjem? Sagradili od njega nove zidove. A pomislite samo na grčke kipove koje iskopavaju, stare po dve i tri hiljade godina. Pokažite mi sliku koja je stara dve hiljade godina. Pogledajte ove rimske mermerne sarkofage, isto su tako čisti i jaki kao u ono doba kad su isklesani...
-I isto tako hladni! - povika Tedesko.
Mainardi podiže ruku da privuče pažnju.
- Mikelanđelo - poče on nežno - zar tebi nikad nije palo na pamet da vajara više nema zbog cene materijala? Jednom vajaru je potreban bogataš ili neka organizacija da mu obezbedi mermer i bronzu. Ceh vunarskih trgovaca iz Firence finansirao je Gibertija četrdeset godina da napravi vrata Krstionice. Kozimo de Mediči snabdevao je Donatela sredstvima koja su mu bila potrebna. Ko će tebe snabdeti kamenom, ko će te podržavati dok budeš učio? Boje su jeftine, porudžbine su obilne, zato primamo učenike. A što se tiče opasnosti što je predstavlja fatalna greška za onog koji kleše, isti je slučaj i sa slikarom koji radi na fresci. Ako vajar mora videti oblik koji je nerazdvojiv od kamena, zar slikar ne mora predvideti šta će na kraju postati od njegovih boja u svežem, vlažnom gipsu, i ne mora li tačno znati kako če one ispasti kad se gips osuši?
Mikelanđelo je morao nemo priznati da je to istina.
- Osim toga - nastavi Mainardi - sve što se ikad moglo postići u vajarstvu već su stvorili oba Pizana, Giberti, Orkanja, Donatelo. Uzmi Deziderija da Setinjana ili Mina da Fjezole, oni su napravili lepe, ljupke kopije Donatela. A Bertoldo, koji je pomagao Donatelu da lije svoje figure, i koji je bio tamo da nauči tajne što ih je Donatelo naučio od Gibertija: šta je Bertoldo stvorio osim nekoliko minijatura koje su redukcija Donatelovih velikih ideja? A sada je bolestan i umire, svoj je rad završio. Ne, vajar teško da može uraditi nešto više osim samo da kopira, jer je opseg skulpture tako uzak.
Granači dotaknu dečakovo rame da bi ga utešio.
- Zar si zaboravio, Mikelanđelo, šta je rekao Praksitel? „Slikarstvo i skulptura imaju iste roditelje, one su sestrinske umetnosti."
Ali Mikelanđelo nije hteo da se složi. Bez ijedne reči siđe niz hladne mermerne stepenice, i udaljujući se od Duoma popločanim ulicama ode kući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:37 am




9


Noć mu je ostala neprospavana. Prevrtao se i bacao. Soba je bila topla, jer je Lodoviko govorio da je vazduh koji dolazi kroz prozor isto tako opasan kao i hitac koji dolazi iz praćke. Buonaroto, koji je spavao sa Mikelanđelom u istoj postelji, bio je miran u snu kao i u svim drugim stvarima. Mada je bio dve godine mlađi od Mikelanđela, on je zapovedao petorici dečaka.
U krevetu blizu vrata, sa zavesama navučenim oko njega, spavalo je dobro i zlo Buonarotijevog roda: Lionardo, godinu i po stariji od Mikelanđela, koji je svoje dane provodio u čežnji da postane svetac, i Đovansimone, četiri godine mlađi, lenj i grub prema roditeljima, koji je jednom zapalio Lukrecijinu kuhinju jer ga je ona kaznila. Zigizmondo, najmlađi, još je spavao u krevetu na točkove u dnu Mikelanđelove postelje. Mikelanđelo je sumnjao da taj dečak nikad neće postati ništa drugo do samo glupan, jer nije imao sposobnosti da uči.
Skočivši nečujno s postelje, Mikelanđelo se uvuče u svoje broche, kratke pantalone, navuče košulju i sandale i izađe iz kuće. Išao je niz Via del' Angvilara i sveže opranim ulicama i izribanim terasama do trga Santa Kroče, gde je stajala franjevačka crkva, gruba i mračna u još neobrađenim opekama. Dok je prolazio pored otvorene galerije, njegove oči potražiše sarkofag Nina Pizana i zaustaviše se na njegove četiri alegorične figure.
Zaokrenuvši levo na Via del Foso, sagrađenu na drugoj liniji gradskih zidova, Mikelanđelo prođe pored zatvora, zatim pored kuće koja je pripadala nećaku svete Katarine Sijenske, i, na kraju ulice, na uglu Lastavica pored najpoznatije gradske apoteke. Otuda zaokrenu u Via Pjetrapjana, Ulicu ravnog kamena, koja je vodila preko trga Sant' Ambrođio, u crkvu u kojoj su bili pokopani vajari Verokio i Mino da Fjezole.
Od trga pođe niz Borgo la Kroče, dok nije stigao do jednog seoskog puta koji se zvao Via Pontasijeve, i na kraju te ulice stiže do reke Afriko, pritoke Arna, čije su zelene obale bile zarasle u drveće i raskošnu vegetaciju. Pošto je prešao Via Pjadentina, stiže do Varlunga, male skupine kuća kraj nekadašnje rimske tvrđave, a onda zaokrene ulevo i pođe kosom prema Setinjanu.
Išao je jedan sat dok nije zora zaplamtela, topla i svetla. Mikelanđelo se zaustavi pred brežuljkom da posmatra bregove Toskane kako se bude iz svog noćnog sna. On je malo mario za one lepote koje su toliko dirale slikare: za crvene makove u zelenom žitu, za gotovo crne čemprese koji su se dizali prema nebu.
Ne, on je voleo dolinu Arna zato što je ona bila isklesani pejzaž. Bog je bio najveći vajar: pred njim su se nizali lirski brežuljci kod kojih je svaki lanac bio stvoren rukom crtača te je dopunjavao sledeće lance što su se valjali za njim. Ništa na čemu se oko moglo zadržati nije bilo nemarno smišljeno. U njegovom bistrom vazduhu udaljeni vrhovi, grebeni koji se valjaju, vile i drveće, iako kilometrima udaljeni, izdizali su se nudeći dodiru svoje opipljive oblike. Ovde je prirodna perspektiva delovala obrnuto: što je predmet bio udaljeniji, izgledao je bliži.
Toskanac je bio vajar po prirodi. Kad je preuzeo pejzaž, sagradio je kamene terase, zasadio vinograde i maslinike u skladu s brežuljcima. Ni dve gomile sena nisu bile jednako nabačene, svaka porodica nasleđivala je vajarske oblike: kružni, duguljasti, zaklon, šator, koji su stajali kao oznaka imanja.
On se pope kolskim putem uz brežuljke opkoljene zidovima, koji su bili oslonci života Toskanaca, jer su mu pružali skrovitost i sigurnost a u isto vreme branili njegovu zemlju i njegovu suverenost, uzdizali su se blizu trinaest stopa u visinu da bi držali strme obronke, i bili su sagrađeni da traju stotinama generacija. Kamen je svemu davao obeležje: njime je Toskanac gradio svoje imanje i kuće, ograđivao polja, pravio terase na obroncima da podupre zemlju. Priroda je bila darežljiva kamenom, svaki brežuljak bio je nerazrađeni kamenolom. Kad bi malo dublje zagrebao prstom, Toskanac bi naišao na građevinski materijal dovoljan za čitav grad. A kad je podizao suvozidinu, njegovi su bedemi stajali kao da su zidani malterom.
- Veština kojom ljudi obrađuju kamen pokazuje koliko su civilizovani.
Mikelanđelo napusti cestu tamo gde je zaokretala za kamenolom u Majanu. Pune četiri godine posle majčine smrti puštali su ga da tumara po toj okolini, mada mu je tada bilo pravo vreme da bude u školi. U Setinjanu nije bilo učitelja, a njegov otac bejaše suviše povučen u sebe da bi za to mario. Sada se uspinjao poljem u kojem je poznavao svaki kamen što je stršio, i drvo i brazdu.
Probijajući se napred, on stiže do naselja Setinjano, koje je sačinjavalo desetak kuća skupljenih oko sive kamene crkve. To je bilo srce zemlje klesara, koje je izrodilo najveće scalpelline na svetu, sve one generacije koje su sagradile Firencu. Bilo je to svega dve milje daleko od grada, na prvoj uzvišici iznad rečne doline, odakle se građa lako prenosila do grada.
Za Setinjano se govorilo da brda koja ga okružuju imaju kameno srce a baršunaste grudi.
Dok je išao kroz malo naselje prema kući Buonarotijevih, Mikelanđelo prođe pored desetak skladišta kamena koja su bila raštrkana među poderima ili farmama. Uskoro je stigao do velikog skladišta koje je dalo Deziderija da Setinjana. Smrt ga je naterala da ispusti čekić i dleto u trideset šestoj godini, ali je već i u tim godinama bio slavan. Mikelanđelo je dobro poznavao njegove mermerne nadgrobne spomenike u crkvama Santa Kroče i Santa Marija Novela, s njihovim izvanrednim anđelima, i Devicom koja je tako nežno isklesana da je izgledala kao da spava a ne da je mrtva. Deziderio je uzeo Mina da Fjezole, koji je bio samo klesar, i naučio ga vajarskoj umetnosti. Mino je odlutao u Rim u dubokoj žalosti za svojim učiteljem.
Sada u Firenci više nije bilo vajara. Giberti, koji je učio Donatela i braću Polajuolo, umro je pre nekih trideset tri godine. Donatelo, koji je umro pre dvadeset dve godine, vodio je jednu radionicu pola veka, ali od njegovih sledbenika Antonio Roselino je umro pre devet godina, Luka dela Robija pre šest, a Verokio je umro nedavno. Braća Polajuolo su se pre četiri godine preselila u Rim, a Bertofdo, Donatelov miljenik i naslednik njegovog ogromnog znanja i radionice, bio je na smrt bolestan. Andrea i Đovani Robija, učenici Luke, napustili su vajarstvo i prešli na emajlirane reljefe od terakote.
Da, vajarstvo je bilo mrtvo. Za razliku od oca, koji je žalio što nije rođen nekih stotinu godina ranije, Mikelanđelo je žalio samo što nije rođen četrdeset godina ranije, kako bi mogao da uči kod Gibertija, ili trideset godina, kako bi mogao da bude Donatelov učenik, ili čak dvadeset ili deset ili pet godina ranije, kako bi mogao da uči obrađivanje mermera kod braće Polajuolo, kod Verokija ili Luke dela Robija.
Rodio se suviše kasno, u zemlji gde je dve stotine i pedeset godina, otkako je Nikola Pizano iskopao neke grčke i rimske kipove i počeo klesati, u Firenci i dolini Arna stvoreno najbogatije vajarstvo otkako je Fidija završio svoj rad na grčkom Partenonu. Neka tajanstvena kuga koja je napala toskanske vajare izbrisala je i poslednjeg, rod koji je tako sjajno cvetao, sada je bio izumro. Osećajući bol u srcu, Mikelanđelo pođe napred.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:39 am







10


Nekoliko stotina metara niže na vijugavom drumu stajala je kuća Buonarotijevih, usred imanja od pet jutara, data pod zakup nekim tuđincima pod dugoročnim ugovorom. Mesecima nije bio tamo. Kao i uvek, bio je iznenađen lepotom i prostranstvom kuće, koja je bila isklesana pre dve stotine godina od najboljeg majanskog kamena, pietre serene, otmena u svojim jednostavnim linijama, sa širokim tremovima odakle se pružao vidik na dolinu, gde je reka sijala kao ukras koji je uredio neki obrađivač srebra.
Sećao se svoje majke kako se kreće po sobama, kako prede na širokim donjim vratima, kako mu daje poljubac za laku noć u njegovoj velikoj sobi na uglu koja je gledala na polja Buonarotijevih, na potok u dnu, i na porodicu klesara Topolina na suprotnom obronku.
Mikelanđelo pređe preko stražnjeg dvorišta i kamene staze pored kamene cisterne s njenim zamršenim ukrasima od izukrštanih paralelnih linija, sa koje je uzeo svoj prvi čas crtanja. Zatim odskakuta nizbrdo, između žita s jedne i grožđa koje je zrilo s druge strane, do dubokog potoka u dnu, zasenjenog bujnim lišćem. Tu skine košulju, kratke pantalone i sandale. Praćakao se i prevrtao u hladnoj vodi, uživajući u njenom mokrom dodiru na svom uznemirenom umornom telu. Zatim je nekoliko trenutaka čučao na vrelom suncu da se osuši, obukao odelo i popeo se osvežen na drugi obronak.Zastao je kad mu se radilište ukazalo pred očima. To je bila slika koju je voleo, slika koja je za njega značila dom i sigurnost: otac je radio dletima od kaljenog železa da zaokruži jedan izbrazdani stub, najmlađi sin je odsecao ivice na jednom stepeništu, jedan od dvojice starijih klesao je jedan fini prozorski okvir, drugi ugrađivao mermernu ploču u udubinu nad vratima, deda polirao jedan stub od kamena plavca sitnim rečnim peskom. Iza njih bila su tri nadsvođena trema, a ispod su tapkali pilići, patke i svinje.
U svojoj glavi dečak nije pravio razlike između scalpellina i scultora, klesara i vajara, jer su skalpelini bili odlične zanatlije, koji su iznosili na videlo boju i sastav pietre serene. Možda je postojala razlika u stepenu veštine, ali ne i u vrsti: svaki kamen palate Paci, Piti i Mediči bio je isklesan i fazetiran i obrađen tako da mu se na površini isticala njegova kakvoća, kao da je komad skulpture: a to je za jednog skalpelina iz Setinjana i bio. Manje zanatlije ograničavale su se na to da prave obično tesano kamenje za manje kuće i kamen za popločavanje ulica. Štaviše, Firentinci su bili toliko ponosni na svoje najjednostavnije kamenje za pločnike da se celi grad hvalisao jednim lopovom koga su vukli u taljigama vodeći ga pred Palaco dela Sinjorija da ga obese, a koji je povikao iz protesta:
- Kakvi su to idioti isklesali ovako nezgrapno kamenje?
Otac začu Mikelanđelove korake.
- Buon di, Mikelanđelo.
- Buon di, Topolini.
- Come va? Kako je?
- Non c'e male. Nije loše. E te? A ti?
- Non c'e male. A poštovani Lodoviko?
- Dobro mu je.
Topolino u stvari nije mario kako je Lodoviku: Lodoviko je branio Mikelanđelu da dođe ovamo. Niko nije ustao, jer klesar retko kada prekida svoj ritam, druga dva dečaka i onaj koji je bio Mikelanđelovih godina povikaše u znak toplog pozdrava.
- Ben venuto, Mikelanđelo. Dobro došao.
- Salve, zdravo, Bruno. Zdravo, Đilberto. Zdravo, Enriko.
Skalpelinove reči su malobrojne i jednostavne, i odgovaraju po dužini jednom udarcu čekića. Kad teše kamen, on uopšte ne voli da govori: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam: ni reči sa usana, samo ritam ramena i kretanje ruke s dletom. Onda govori za vreme pauze: jedan, dva, tri, četiri. Rečenica mora da odgovara ostatku brojanja od četiri ili ostaje neizrečena i nepotpuna. Ako misao mora biti složena, onda će biti raspoređena u nekoliko radnih brojanja od sedam, i ispunjavaće dva ili tri brojanja od četiri. Ali skalpelino je naučio da ograniči svoje razmišljanje na ono što može da se izrazi u jednostavnoj pauzi brojanja do četiri.
Klesari se nisu školovali. Topolino je izračunavao svoje ugovore na prstima. Sinovima su davani čekić i dleto u šestoj godini, kao i Mikelanđelu u svoje vreme, a sa deset godina i oni su obrađivali kamen puno radno vreme. Brakovi se nisu sklapali izvan kamenog kruga. Sporazumi s graditeljima i arhitektima prelazili su s kolena na koleno, kao i služba u kamenolomu u Majanu, gde nijedan stranac nije mogao da nađe posao. Između lukova visio je duguljast komad pietre serene s primerima klasične obrade ornamenta u kamenu: riblja kost, subbia, rupice rađene probojcem, rustik, mreža od ukrštenih paralelnih linija, fazetiranje, centrirani pravi ugao, i stepenasta linija: prva abeceda koju je naučio Mikelanđelo, kojom se još uvek lakše služio nego abecedom kojom su ga učili da čita Bibliju i Dantea. Topolino progovori: - Ti si postao Girlandajov učenik?
- Jesam.
- Nisi oduševljen?
- Ne mnogo.
- Peccato. Šteta.
- Ko radi tuđ zanat, sipa vodu u rešeto - reče stari deda.
- Zašto si ostao? - upita srednji brat.
- Gde da idem?
- Mi bismo trebali jednog klesara - reče Bruno.
Mikelanđelo prenese pogled s najstarijeg sina na oca.
- Davvero? Je li to istina?
- Davvero.
- Uzećete me za šegrta?
- Kad obrađuješ kamen, nisi šegrt. Zarađuješ svoj deo.
Mikelanđelu srce zaigra u grudima. Svi su klesali ćutke dok je Mikelanđelo stajao iznad oca, koji mu je baš tada ponudio hranu namenjenu porodičnim stomacima.
- Moj otac...
- Ecco! Uzmi!
- Mogu li da klešem?
Okrećući točak, starac uzvrad: - „Pomaže i ono najmanje, rekao je otac koji se pomokrio u Arno jer se čamac njegovog sina bio nasukao u Pizi."
Mikelanđelo sede pred grubo otesani stub, s čekićem u jednoj i dletom u drugoj ruci.Voleo je da oseti u ruci njihovu težinu. Kamen je bio konkretan a ne apstraktan. Čovek se nije mogao zbog njega prepirati sa svakog stanovišta, kao o ljubavi ili teologiji. Nijedan teoretičar nikad nije odvojio kamen od njegovog ležišta u kamenolomu.
Mikelanđelo je imao urođenu veštinu, neoslabljenu mnogim mesecima odsutnosti. Pod njegovim udarcima pietra serena se sekla kao kolač. Postojao je prirodni ritam između vanjskih i unutrašnjih pokreta njegovog daha i njegove ruke kojom je pokretao čekić gore-dole dok je spuštao dleto niz jedan žleb.Pošto je opipao kamen, osetio je da je svet opet normalan, a potresi od udaraca ulivali su mu talase snage u mršave ruke do ramena, grudi, niz dijafragmu i noge do stopala.
Pietra serena koju su tesali bio je vreo kamen, žive plavosive boje, koji je odbijajući promenljivu svetlost bio prijatan oku. Bio je trajan, a ipak se mogao obrađivati, bio je gibak, veseo, kako po karakteru tako i po boji, i donosio svima onima koji su na njemu radili vedrinu nalik vedrini plavog italijanskog neba.
Porodica Topolino ga je naučila da obrađuje kamen s ljubavlju, da traži njegove prirodne oblike, njegova brda i doline čak iako je možda izgledao masivan, da se nikad ne naljuti niti da omrzne materijal.
- Kamen radi s tobom. Sam sebe otkriva. Ali ga moraš tačno udariti. Kamen ne zamera dletu. Nad njim se ne vrši nasilje. Njegova je priroda da se menja. Svaki kamen ima svoj vlastiti karakter. On se mora razumeti, s njim pažljivo postupati, inače će biti uništen.
- Kamen sebe daje razumevanju i ljubavi.
Njegova je prva lekcija bila da snaga i trajnost leže u kamenu, ne u rukama ili alatu. Kamen je bio gospodar, a ne klesar. Ako bi neki klesar i pomislio da je on gospodar, kamen bi mu se usprotivio i suprotstavio. A kad bi klesar udarao po kamenu kao što bi neki neuki contadino udarao svoju stoku, taj divni, topli, sjajni, živi materijal postao bi dosadan, bezbojan, ružan, umro bi pod njegovim rukama. Na udarce i na kletve, na žurbu i mržnju, prekrivao je čvrstim kamenim velom svoju meku unutrašnju prirodu. Klesar ga je mogao silom razmrskati, ali nikad naterati da posluša. Na ljubav se pokoravao: postajao je još sjajniji i blistaviji i stvarao je meke oblike i simetriju.
Od početka su ga učili da kamen ima svoje tajanstvo: noću je morao da bude pokriven, jer bi popucao ako bi na njega pao pun mesec. Svaki komad ima u sebi predele gde je prazan i izvijen. Da bi ostao prilagodljiv, mora se čuvati u toplim vrećama, a vreće moraju uvek biti vlažne. Toplota daje kamenu isto ono talasasto gibanje koje je on imao u svom prvobitnom domu, u brdu. Led je njegov neprijatelj.
- Kamen će ti govoriti. Slušaj ga dok udaraš čekićem.
Kamen je nazvan po najdragocenijoj hrani: came, meso.
Scalpellini su poštovali taj kamen. Za njih je to bio najdugotrajniji materijal na svetu: ne samo da je gradio njihove kuće, imanje, crkve, grad, već im je hiljade godina davao njihovu trgovinu, veštinu, ponos zanatstva i izvor života. Kamen nije bio kralj, već bog. Obožavali su ga kao njihovi paganski preci Etrurci. Postupali su s njim s poštovanjem.
Mikelanđelo ih je poznavao kao ljude od ponosa: brinuti se za stoku, svinje, lozu, masline, žito, to je bio redovan posao, to su dobro radili da bi dobro jeli. Ali obrađivati kamen, ah! to je bio život za čoveka. Zar nije Settignanese isklesao, uobličio i sagradio najčarobniji grad u celoj Evropi: Firencu, taj dragulj klesarske umetnosti. Njegovu lepotu nisu stvorili samo arhitekt i vajar, već i scalpellino, bez koga ne bi bilo beskrajne raznolikosti oblika i ukrasa.
Mona Margerita, jedna bezoblična žena, koja je radila oko stoke i na njivi isto kao i oko peći, izađe iz kuće i stade ispod svoda, slušajući. O njoj je Lodoviko ogorčeno rekao, kad je Mikelanđelo želeo da radi svojim rukama:
- Dete koje se pošalje dojilji da ga doji, primiče i način života žene koja ga hrani.
Ona ga je dojila zajedno sa svojim sinom dve godine, i onoga dana kad su joj se grudi presušile, stavila je oba dečaka na vino. Voda je bila za kupanje, pre mise. Mikelanđelo je osećao kraj Mone Margerite isto što i kraj Mone Alesandre, svoje bake: ljubav i sigurnost.
On je poljubi u oba obraza.
- Buon giomo, figlio mio.
- Buon giomo, madre mia.
- Pazienza -posavetova ona. - Girlandajo je dobar učitelj.Ko zna zanat, zna i dužnost.
Otac je ustao.
- Moram birati u pećini Majano. Hoćeš li da mi pomogneš da natovarimo?
- Rado. A rivederci, nonno, deda. A rivederci, Bruno. Addio, Đilberto. Addio, Enriko.
- Addio, Mikelanđelo.
Vozili su se jedan pored drugoga na visokom sedištu iza dva bela vola s lepim obličjem. U poljima su berači maslina stajali na merdevinama napravljenim od tankih grana, usečenih da bi nosile lake poprečne grane. Korpe su im bile zavezane oko struka konopcem, priležuči uz stomak i mesto gde se račvaju noge. Držali su grane levom rukom, a pokretom desne ruke, kao da muzu, brali su male crne maslinke. Berači su pričali, po dvojica dolaze na jedno drvo, i govore jedan drugom kroz granje, jer ne govoriti za contadina je isto kao biti i pomalo mrtav. Topolino reče tihim glasom: - Budale vole tuđe brbljarije.
Cesta, koja je vijugala obilazeći obrise obronka, spuštala se u dolinu a zatim se polagano penjala na breg Čečeri u kamenolom. Dok su skretali na okuci za Majano, Mikelanđelo ugleda tesnac u brdu s njegovom naizmenično plavom i sivom serenom prošaranom prugama kamena železne boje. Pietra serena bila je zakopana u horizontalnim naslagama. Iz tog kamenoloma Bruneleski je birao kamen za svoje izvanredne crkve San Lorenco i Santo Spirito. Visoko gore na steni nekoliko ljudi je ocrtavalo jedan blok koji je trebalo izvaditi scribbusom, šiljkom koji se zabija u žile kamena da bi se ovaj odvojio od glavnog masiva. Video je dobro tragove šiljka u uzastopnim naslagama kamene formacije, i naslage kamena oljuštene kao da su skinute s gomile listova pergamenta. Deo kamenoloma gde su se obavljali površinski radovi i gde su slojevi padali pošto su bili odsečeni treperio je od toplote i prašine od sečenja, prskanja, tesanja koje su obavljali ljudi mokri od znoja, mali, mršavi, žilavi muškarci, koji su radili na steni od jutra do mraka bez umora i koji su umeli da odrežu isto tako ravnu liniju čekićem i dletom kao umetnik perom i lenjirom: isto tako usredsređeni u svojoj odlučnosti i istrajnosti kao sama stena.
Mikelanđelo je poznavao te ljude od svoje šeste godine, otkad je počeo da se vozi iza belih volova sa Topolinom.
Oni ga pozdraviše upitavši ga kako je: pravi praiskonski ljudi, koji su svoj život provodili u društvu s najjednostavnojom i najosnovnijom snagom na svetu: kamenom iz brda, bačenim trećeg dana stvaranja sveta.
Topolino osmotri tek izvađeni kamen uz uobičajenu primedbu, koju je Mikelanđelo tako dobro poznavao:
- Ovaj ima čvorove. U ovom je suviše mnogo železa. Ljuskav je, smrviće se u kristale kao šećer na zemički. Ovaj će biti šupalj.
Dok nije, najzad, verući se po stenama i idući prema grebenu, oštro uzviknuo:
- Ah! Evo lepog komada mesa.
Ima jedan način kako se kamen može sam podići ako se raspodeli pritisak. Mikelanđelu su već ranije pokazali kako će postupati s čvrstim materijalom a da ne izvuče ruke iz džepova. On raširi noge, i zamahnu svojom težinom iz struka, Topolino otvori prvu pukotinu između kamena i zemlje železnom šipkom. Pomeriše kamen preko šljunka na otvorenu zemlju, a zatim je uz pomoć klesara blok bio poduprt nagore i podignut kroz otvoreni stražnji deo kola.
Mikelanđelo obrisa košuljom znoj sa čela. Kišni oblaci valjali su se niz Arno sa brda na severu. On se oprosti od Topolina.
-A domani - odgovori Topolino, mahnuvši bičem volovima da krenu.
Do sutra, pomisli Mikelanđelo. Sutra će biti sledeći put kako ću zauzeti mesto među porodicom, pa neka to bude za nedelju, ili za godinu dana.
On se udalji iz kamenoloma i zastane na brdu ispod Fjezole. Topla kiša padala mu je na lice okrenuto prema nebu. Tamne mase lišća na maslinama bile su srebrnastozelene. U žitu, sa šarenim maramama na kosi, jele su seljanke. Ispod njega Firenca je izgledala kao da je neko posipa sivom prašinom, kao da briše ćilim crvenih krovova od crepa. Izvirivala je samo kupola katedrale, i ravni zvonik Sinjorije, koji se ponosito dizao uvis, dva simbola koja su se dopunjavala i pod kojima je Firenca cvetala i množila se.
Mikelanđelo pođe nizbrdo, s osećajem da je petnaest stopa visok.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:40 am





11


Pošto je bio uzeo jedan dan dopusta bez odobrenja, Mikelanđelo je stigao rano u radionicu. Girlandajo je bio tamo celu noć i crtao je pri svetlosti sveće. Bio je neobrijan, modro lice i upali obrazi na treperavom svetlu davali su mu izgled pustinjaka.
Mikelanđelo priđe do podijuma na kome je stajao sto, dominirajući dostojanstveno bottegom, sačeka da Girlandajo podigne pogled, i onda zapita:
- Da li nešto nije u redu?
Girlandajo ustane, umorno prinese ruku grudima, a onda neodlučno mahnu prstima gore-dole, kao da želi da strese brige sa sebe. Dečak se pope na podijum i stade gledajući netremice u desetak nedovršenih crteža. Hrista koga je Jovan trebalo da krsti. Figure su bile tanke, gotovo nežne.
- Mene plaši ovaj tamo - mrmljao je za sebe Girlandajo. - Bojao sam se da stavim lik jednog Firentinca koga mogu prepoznati...
On uze pero i pređe njime brzo preko papira. Ono što se ispod njega pojavilo bila je neodlučna figura, malena u poređenju s ćelavim Jovanom, koga je Girlandajo već bio dovršio, i koji je čekao, sa zdelom u ruci.On s odvratnošću baci pero i promrmlja da ide kući da malo odspava. Mikelanđelo pođe u hladovito stražnje dvorište i poče da pravi crteže na jasnom svetlu koje je otvaralo firentinske letnje dane.
Nedelju dana pravio je pokušaje crtajući. Zatim je uzeo nov papir i nacrtao jednu figuru snažnih ramena, mišićavo razvijenih grudi, širokih bokova, punog ovalnog stomaka i čvrstih bedara, koja su čvrsto počivala na velikim čvrstim nogama, bio je to čovek koji je mogao razbiti blok pietre serene jednim udarcem čekića.
Girlandajo je bio zaprepašćen kad mu je Mikelanđelo pokazao svog Hrista.
- Ti si imao model?
- Klesara iz Setinjana, koji je pomagao pri mom odgajanju.
- Hrist je klesar!
- On je bio tesar.
- Firenca neće priznati Hrista iz radničke klase, Mikelanđelo. Naši ljudi su navikli da on bude otmen.
Mikelanđelo potisnu slab osmeh.
- Kad sam došao da vam budem učenik, vi ste govorili: „Pravo večno slikarstvo je mozaik", i poslali ste me u San Miniato da vidim Hrista iz desetog veka, koga je Baldovineti restaurirao. Taj Hrist nije trgovac vunom iz Prata.
- U pitanju je sirovost, a ne snaga - odgovori Girlandajo - koje mladi lako mogu da pobrkaju. Ispričaću ti jednu priču. Kad je Donatelo bio sasvim mlad, mnogo je vremena proveo praveći jedno raspelo za crkvu Santa Kroče, a kad je ono bilo gotovo, odneo ga je svom prijatelju Bruneleskiju.„Meni se čini", rekao je Bruneleski, „da si ti na to raspelo obesio jednog orača, a ne telo Isusa Hrista, koje je bilo najnežnije u svim svojim delovima." Donatelo, koga je uznemirila neočekivana kritika starijeg, povika: „Kad bi bilo isto tako lako napraviti takvu figuru kao oceniti je... pokušaj da je napraviš sam!"
Toga istoga dana Bruneleski je počeo da radi. Zatim je pozvao Donatela na ručak, ali su dva prijatelja najpre kupila jaja i svežeg sira. Kad je Donatelo ugledao raspelo u Bruneleskijevom tremu, bio je toliko zapanjen da je podigao ruke predajući se, tako da su jaja i sir koje je držao pala na pod. Bruneleski je rekao smejući se:
„Šta ćemo večerati, Donato, sada, kad si slupao jaja?"
Donatelo, koji nije mogao skinuti pogled s lepog Hrista, odgovori: „Tvoj je posao da praviš Hrista, a moj da pravim orače."
Mikelanđelo je poznavao oba Hrista. Bruneleskijev se nalazio u crkvi Santa
Marija Novela. Mucajući on objasni da se njemu više sviđa Donatelov orač nego Bruneleskijev eterični Hrist, koji je bio tako lak da se činilo kao da je stvoren da bude razapet. Za Donatelovu figuru raspeće je došlo kao jedno užasno iznenađenje, kao što je to bilo za Mariju i ostale u dnu krsta. On iznese misao da Hristova duhovna ličnost možda nije zavisila od njegove telesne nežnosti, već od neuništivosti njegove poruke.
Girlandaja nije zanimala apstraktna teologija. On se vrati svom poslu, mahnuvši automatski rukom učeniku da može da ide. Mikelanđelo pođe u vrt i sedne na vrelo sunce poduprevši bradu rukama. Pokazao se kao pravi gnjavator.
Nekoliko dana kasnije radionica je brujala. Girlandajo je bio dovršio svog Hrista i sada ga je povećavao do prirodne veličine bojom za karton. Kad je Mikelanđelu bilo dopušteno da vidi završenu figuru, ostao je zabezeknut: bio je to njegov Hrist. Povijenih krivih nogu, u izbočenom položaju, i sa grudima, ramenima i rukama čoveka koji je nosio klade i gradio kuće, s okruglim isturenim stomakom koji je primao svoju količinu hrane: u svojoj snazi i stvarnosti daleko je nadmašivao sve one figure iz mrtvih priroda koje je Girlandajo dotle naslikao za hor Tornabuonija.
Ako je Mikelanđelo očekivao da će mu Girlandajo odati priznanje, onda je bio razočaran. Girlandajo je očigledno bio zaboravio raspravu i dečakov crtež.
Naredne nedelje cela radionica se en masse preselila u crkvu Santa Marija Novela da počne Smrt Bogorodice u polumesečastoj luneti koja je natkrilila levu stranu hora. Granači je bio srećan, jer mu je Girlandajo dao da naslika nekoliko apostola, i on se uspeo na skelu pevušeći jednu melodiju o tome kako strastveno voli svoju ljubavnicu, Firencu, predmet svih firentinskih romantičnih balada. Na skelu se pope i Mainardi da napravi figuru što je klečala s leve strane Mariji, koja je ležala, i Davida s desne strane, slikajući svoju omiljenu temu, toskansku cestu, kako zavija na brežuljak do jedne bele vile.
U crkvi Santa Marija Novela bilo je u to rano doba dana samo nekoliko starica u crnim šalovima koje su se molile Madonama. Platneni zakloni bili su spušteni da bi sveži vazduh došao u hor. Mikelanđelo je neodlučno stajao pred skelama, neprimećen, a zatim pođe srednjim, dugačkim crkvenim brodom prema jasnom sunčevom svetlu. Okrenu se da poslednji put baci pogled na skelu koja se dizala sve više i više ispred obojenih prozora, sada mračnih pri slaboj svetlosti sa zapada, na žarke boje nekoliko dovršenih panela, na Girlandajove slikare, na majušne figure koje su se snovale na luneti, na drvena sedišta u crkvi u dnu hora pokrivena platnom, na vreće gipsa i peska, na debelu dasku sa slikarskim materijalom, sve okupano u nežnom sjaju.
U sredini crkve nalazilo se nekoliko drvenih klupa. On namesti jednu klupu, uze papir za crtanje i drveni ugljen iz košulje i poče da slika prizor ispred sebe.
Iznenadio se kad je video senke kako silaze niz skele.
- Vreme je za večeru - objavi Granači. - Čudno je to kako slikanje duhovnih predmeta budi u čoveku lavovski apetit.
Mikelanđelo primeti: - Danas je petak i imaćeš ribu umesto bistacca. Samo idi, ja nisam gladan.
U praznoj crkvi pružala mu se prilika da crta arhitekturu hora. Mnogo pre no što bude mogao i da zamisli, njegovi će se drugovi penjati po skelama. Sunce je klonulo prema zapadu i ispunilo hor toplim bojama. On oseti kako neko s leđa prodire pogledom kroz njega, okrene se i ugleda Girlandaja. Mikelanđelo se ne pomače.
Girlandajo prošaputa promuklim glasom: - Naprosto ne verujem da jedan tako mlad dečak ima toliko dara. Ima stvari koje ti bolje znaš od mene, a ja radim preko trideset godina. Dođi sutra rano u radionicu. Možda ćemo moći da udesimo da za tebe stvari od sada budu zanimljivije.
Mikelanđelo je išao kući, lica ozarenog od radosti. Granači ga je zadirkivao:
- Izgledaš kao blaženi svetac fra Anđelika koji lebdi iznad kamenja u pločniku.
Mikelanđelo pogleda pakosno svog prijatelja:
- S krilima?
- Niko te ne bi mogao nazvati svecem, s tom tvojom mrzovoljnom naravi. Ali svaki pošten napor da se ponovo stvori ono što je Bog prvobitno stvorio...
- ...jeste jedan oblik pobožnosti?
- ...krije u sebi ljubav prema božjem svemiru. Zašto bi se inače umetnik mučio?
- Ja sam uvek voleo Boga - odgovori jednostavno Mikelanđelo.
Sutradan ujutro nestrpljivo je očekivao da se prvo sivilo prostre preko uskog komadića neba iznad Via dei Bentakordi. U Via Larga seljaci su dremuckali u kolima dok su magarci i volovi kloparali preko kamenja s proizvodima koje su nosili na stari trg. Ugledao je Đotov Kampanile kako stoji ružičast i beo u prvom tračku zore. Čak i u svojoj žustroj žurbi kroz ulice imao je vremena da se divi kupoli koju je Bruneleski sagradio s toliko genija pošto je ogroman prostor stajao otvoren nebu i elementima više od stotinu godina, jer niko nije znao kako da ga zatvori a da ne upotrebi poprečne grede.
Girlandajo je bio za svojim stolom kad je stigao Mikelanđelo.
- Spavanje je najveća od svih dosada. Primakni stolicu.
Dečak sede pored Girlandaja, koji odmaknu zavese iza njega, tako da je severno svetlo padalo na njih.
- Okreni glavu. Još malo. Skiciraću te kao mladog Jovana, koji napušta grad i odlazi u pustinju. Nisam pronašao zadovoljavajući model dok te nisam video juče kako radiš u crkvi Santa Marija Novela.
Mikelanđelo s mukom proguta vazduh. I to posle svog sna u besanoj noći kako će oživotvoriti čitave kartone za slike kojima će ispuniti zasad još prazna udubljenja u zidovima...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:41 am







12


Girlandajo nije imao nameru da razočara svog učenika. On pozva Mikelanđela i pokaza mu od kraja do početka plan za Smrt Bogorodice te nemarno doda:
- Želim da sarađuješ sa Granačijem u ovom prizoru s apostolima. Onda ćemo te pustiti da oprobaš svoje umeće na figurama na levoj strani, zajedno s malim anđelima pored njih.
Granači nije bio ljubomoran. Zajedno su skicirali apostole, jednog ćelavog, drugog kako pridržava Jovana koji plače.
- Sutra ujutro pre mise - reče Granači - vratićemo se u radionicu, pa ću ti dati da počneš da radiš od početka.
Granači je govorio doslovno: stavio je Mikelanđela da radi na kamenom zidu u zadnjem delu dvorišta pokraj radionice.
- Zid mora da ti bude čvrst, ako se mrvi, tvoja freska nestaće s njim. Pogledaj da nema šalitre, neka se pojavi najmanja mrlja koja se svojom bojom razlikuje od ostale površine, i boja će ti biti pojedena.Izbegavaj pesak koji je izvađen suviše blizu mora. Kreč koji upotrebljavaš treba da je star. Pokazaću ti kako da se služiš zidarskom lopaticom da bi dobio glatku površinu. Pazi, malter treba da se utera sa najmanjom mogućom količinom vode, da bude čvrst, kao maslac.
Mikelanđelo je radio kako su ga učili, ali se žalio:
- Granači, ja hoću da crtam perom, a ne zidarskom lopaticom.
Granači oštro odgovori:
- Jedan umetnik mora da ovlada i najprljavijim pojedinostima svoga zanata! Ako sam ne znaš kako se to radi, kako da očekuješ od jednog radnika gipsara da ti napravi savršenu površinu?
- Imaš pravo. Još ću malo da mešam.
Kad je mešavina bila dobra, Granači pruži Mikelanđelu jednu četvorougaonu tablu da je drži u jednoj ruci, i jednu savitljivu lopaticu od pet palaca širine da njom stavlja gipsani malter. Mikelanđelo je uskoro imao instinktivni osećaj za to. Kad se malter dovoljno osušio, Granači je pridržao uza zid jedan stari karton iz radionice dok je Mikelanđelo bušio iglom rupice crtajući obrise nekoliko figura, a zatim, dok je Granači još uvek držao karton, uze malu vrećicu ugljena da popuni rupe. Onda Granači odmaknu karton, a dečak nacrta obrise koji su povezivali rupe crvenim okerom, i kad je to sve bilo suvo, opraši ugljen perom.
Ušavši u radionicu, Mainardi vide šta se događa i energično povuče Mikelanđela da se okrene njemu.
- Moraš zapamtiti da svež malter menja svoj sastav. Ujutro tvoje boje moraju biti stalno tečne, kako ne bi začepio pore. U vreme sunčevog zalaska moraju biti tečne jer će malter manje apsorbovati. Najbolje vreme za slikanje je sredina dana. Ali pre no što naučiš stavljati boje, potrebno je da naučiš kako ćeš ih mleti. Ti znaš da postoji samo sedam prirodnih boja. Hajde da počnemo od crne.
Boje su se nabavljale od apotekara u komadima veličine oraha. Komad porfira upotrebljavao se kao osnova, porfirni ručni tučak da se njim melje. Mada je bilo potrebno da se boja melje svega pola sata, nije bilo dozvoljeno da se na Girlandajovo platno stavi bilo kakva boja koja nije dobro mlevena najmanje dva sata.
- Moj otac je imao pravo - primeti Mikelanđelo, ruku pocrnelih od pigmenta: - da čovek bude umetnik, potrebno je najpre da bude manuelni radnik.
Girlandajo je ušao u radionicu.
- Nastavi samo - uskliknu on. - Mikelanđelo, ako zaista želiš pravu mineralnu crnu, upotrebi ovu crnu kredu, želiš li crnu poput šljake,onda dodaj u nju malo mineralne zelene,otprilike koliko stane na vrh noža. - Unoseći se sve više u situaciju, on zbaci kapu. - Za boje mesa moraš pomešati dva dela najfinje sinopije s jednim delom belog dobro ugašenog kreča. Daj da ti pokažem odnos.
Na otvorenim vratima pojavi se David, držeći u jednoj ruci svežanj računa, a ispod druge ruke knjigu računa.
- Šta vredi učiti ga o bojama - uzviknu on - kad ne zna kako da napravi četke? Dobre se uvek ne mogu nabaviti. Pazi, Mikelanđelo, ove svinjske četke prave se od belih svinja, ali neka sigurno budu domaće. Uzmi pola funte čekinja za jednu četku.
Zaveži ih ovako za jednu veliku šipku...
Mikelanđelo uzdiže svoje prljave ruke prema plafonu u šaljivom očajanju.
- U pomoć! Vi hoćete da moje cele tri godine učenja natrpate u jedno nedeljno jutro!
Kad je Granačijeva freska bila spremna, Mikelanđelo se popne na skelu da mu posluži kao pomoćnik. Girlandajo mu još nije bio dao dozvolu da se služi četkom, ali je već nedelju dana stavljao podlogu i mešao boje.
Bila je jesen kad je dovršio svoje crteže za Smrt Bogorodice i bio je spreman da napravi svoju prvu fresku. Rani oktobarski vazduh bio je svež i bistar. Žetva je bila obavljena, vino isceđeno, maslinovo ulje smešteno u velike ćupove, contadini su podsecali drveće i nosili granje kući za zimsko grejanje, polja su ležala preorana, dok se lišće pretvaralo u crvenosmeđu boju, da bi se slagalo s toplim žućkastim kamenjem kule s kruništem Sinjorije.
Dva prijatelja popeše se na skelu natovareni kantama maltera, vode, četaka, kašikama za mešanje i obojenim crtežima. Mikelanđelo prekri omanju površinu podlogom, pričvrsti na nj karton najbližeg sveca, sedog i bradatog, s ogromnim očima. Primenio je vreću s ugljenom, crvenu oker liniju, perušku za čišćenje od prašine. Zatim pomeša boje za verdaccio, koju stavi mekom četkom da dobije tanku osnovu. Uze fino zašiljenu četku i s terra verde nacrta izvanredne crte lica: snažan rimski nos, duboko usađene oči, valovitu sedu kosu spuštenu do ramena i brkove koji su se ljupko stapali s bradom što je pokrivala celo lice. Slobodnom rukom, bacivši samo jednom pogled na svoju skicu, on nacrta starcu vrat, ramena i ruke.
Sada se, spreman da ozbiljno stavi boju, okrenu Granačiju širom otvorenih očiju.
- Ja ti više ne mogu biti ni od kakve pomoći, Mikelanđelo mio - odgovori Granači - Sada je sve između tebe i Boga. Buona fortuna. Srećno.
I s tim rečima siđe sa skele.
Mikelanđelo se nađe sam gore na horu, sam na svom uzdignutom i nesigurnom mestu iznad crkve i iznad sveta. Za trenutak ga uhvati vrtoglavica. Kako je crkva drugačije izgledala odavde, tako neizmemo šuplja i prazna. U nozdrvama je osećao vlagu svežeg maltera i oštar miris boje. Rukama dohvati četku. Iscedi je prstima i opipa palcem leve ruke, sećajući se da se rano ujutro boje moraju držati u tečnom stanju, uze malo terra verde i poče da senči sve one delove lica koji će biti najtamniji: ispod brade, pa onda nos, usne, uglove usana i obrve.
Samo je jednom otišao učitelju u radionicu za pomoć.
- Kako ću smešati tačno onu nijansu koju sam juče imao?
- Odmeri na nožu količinu što si je odsekao od komada. Ruka može tačnije da proceni nego oko.
Nedelju dana radio je sam. Radionica je bila tu da pomogne ako bude potrebno, ali mu niko nije smetao. Ovo je bilo njegovo krštenje.
Trećeg dana su svi znali da se on ne drži pravila. Crtao je anatomski naga muška tela, uzimajući za modele dva muškarca koje je crtao na Starom trgu kad su istovarivali robu. Zatim ih je ogrtao odećom, protivno praksi da se čovekove kosti nagađaju po naborima odeće.
- ...crtaću ih onako kako je Bog stvorio Adama.
Mikelanđelo nikad nije video anđela, pa nije znao kako da ga nacrta. Još ga je više zbunjivalo pitanje šta da radi s krilima, jer niko nije znao da mu kaže jesu li ona napravljena od mesa ili od nekog drugog providnog materijala iz ceha vunarskih i svilarskih trgovaca. Niti mu je iko mogao pružiti bilo kakvo obaveštenje o oreolu: je li čvrst kao metal, ili prozračan kao duga?
Mladići su ga nemilosrdno dražili.
- Ti si varalica - povika Čeko. - To uopšte nisu krila.
-I prevarant - doda Baldineli. - Ona se tako gube u odeći da ih niko ne može videti.

Taj oreol može da se uzme kao slučajna oznaka na zidu - doda Tedesko. - Šta je s tobom, zar ti nisi hrišćanin?
- Zar ti nemaš nikakve vere?
Mikelanđelo se s mukom osmehnu.
- Moj anđeo je stolarev sin koji stanuje dole ispod nas. Zamolio sam njegovog oca da izradi par krila za njega...
Njegove dve figure bile su izdvojena slika, sama za sebe, smeštena u donjem uglu lunete, ispod brda čunjastog oblika, na kome se izdizao jedan zamak. Ostatak lunete bio je pretrpan s više od dvadeset figura koje su okruživale Bogorodičin odar s visokim jastucima, sve sama apokrifna lica svetaca i apostola, postavljena pod malo različitim uglovima koji izražavaju teskobu. Čak je bilo teško pronaći Mariju.
Kad je Mikelanđelo poslednji put sišao sa skele, Jakopo uze da prinosi svima Davidov mali crni šešir, i svi priložiše po nekoliko škuda da kupe vina. Jakopo prvi održa zdravicu:
- Za našeg novog druga... koji će uskoro postati Roselijev učenik.
Mikelanđelo je bio uvređen.
- Zašto to kažeš?
- Zato što si ukrao lunetu.
Mikelanđelo nikad nije voleo vino, ali ova čaša kijantija učini mu se naročito gorka.
- Umukni, Jakopo. Ne želim neprilike.
Kasnije tog poslepodneva Girlandajo ga pozva u stranu. Nije rekao Mikelanđelu ni reči za fresku. Niti ju je hvalio niti kudio, kao da se nikad nije ni popeo na skelu. On podiže oči s radnog stola. Pogled mu je bio smrknut.
- Govore da sam ljubomoran. To je istina. Oh, ne one dve figure, one su nezrele i sirove. Ako odskaču od drugih, to nije zbog toga što su bolje nacrtane, već zbog toga što se ne slažu sa stilom naše radionice. Moj šestogodišnji Ridolfo zna bolje da kopira metodu naše bottege nego ti. Ali da stvar bude jasna, ja sam ljubomoran na tvoju crtačku veštinu.
Mikelanđelo se oseti trenutno ponižen, što mu se retko događa.
-I šta da radim s tobom? Da te prepustim Roseliju? Svakako ne! Na preostalim panelima ima još mnogo posla. Pripremi karton za figure na desnoj strani. I pokušaj da ih tako napraviš da ne štrče kao povezani prsti na nogama.
Te noći Mikelanđelo se kasno vratio u radionicu, izvadio kopije Girlandajovih crteža iz pisaćeg stola i stavio natrag originale. Sutradan ujutro Girlandajo promrmlja dok je Mikelanđelo prolazio:
- Hvala ti što si mi vratio moje crteže. Nadam se da su ti pomogli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:41 am






13


Dolina reke Arno ima najgore zimsko vreme u Italiji. Nebo je bilo mutno, hladnoća se uvlačila u kuću i probijala kroz kamen i vunu i ujedala meso. Posle hladnoće dolazila je kiša, a pošljunčene ulice pretvarale su se u reke. Sve što nije bilo pošljunčeno postajalo je blatna močvara. Jedina svetla tačka bio je dolazak Izabele Aragonske, koja je putovala na sever s njenom dugom svitom dvorkinja koje je raskošno obukao njen otac, vojvoda od Kalabrije, da se uda za vojvodu od Milana.
Girlandajova radionica imala je samo jednu peć. Tu su ljudi sedeli za polukružnim stolom licem okrenuti plamenu, zbijeni da se zagreju. Leđa su im zebla, ali su im prsti dobijali dovoljno topline da mogu da rade. U crkvi Santa Marija Novela bilo je još gore. Hor je bio leden kao podzemna pećina. Promaja koja je duvala kroz crkvu tresla je klupe i kožne remene skela. Izgledalo je kao da čovek pokušava da slika na jakom vetru, dok mu nozdrve udišu ledenu vodu.
Ali ako je zima bila oštra, bila je kratka. U martu je tramontana prestala da duva, sunčevi zraci su opet u sebi imali malo toplote, a nebo je bilo prošarano lakom primesom plavetnila. Drugoga od tih dana Granači upade u radionicu, trepćući brzo svojim inače spokojnim očima. Mikelanđelo je retko kad video svog prijatelja tako uzbuđenog.
- Hajde sa mnom. Imam nešto da ti pokažem.
Granači dobi Davidovo odobrenje i za trenutak se dva dečaka nađoše na ulici. Granači povede Mikelanđeki kroz grad prema Pjaci San Marko. Zaustaviše se za trenutak dok je neka povorka prolazila noseći svete mošti San Đirolama, vilicu i ručnu kost, bogato okovane srebrom i zlatom, sa oltara Santa Marije del Fijore. Na Via Larga, preko puta jedne strane crkve, nalazila su se jedna vrata.
- Tu ćemo ući.
On gurnu vrata i otvori ih. Mikelanđelo uđe i stade zapanjen.
Bio je to ogroman pravougaoni vrt, s jednom malom zgradom ili paviljonom u sredini, tamo napred, pravo, na kraju ravne staze nalazio se bazen, izvor, i na postolju mermerni kip dečaka koji vadi trn iz noge. Na širokom tremu paviljona jedna grupa mladića radila je za stolovima.
Sva četiri zida vrta bile su otvorene lođe u kojima su se videle antičke mermerne biste: cara Hadrijana, Scipiona, Avgusta, Neronove majke Agripine i mnogobrojnih zaspalih kupidona. Jedna ravna staza oivičena čempresima vodila je u paviljon. Iz svakog ugla četvorougla vodile su još tri staze oivičene drvećem koje su zavijale kroz zelene travnjake velike kao livade i sekle se pred paviljonom.
Mikelanđelo nije mogao da odvoji oči od lođe u kojoj su dva mladića radila nad komadom kamena, mereći i obeležavajući, dok je nekoliko drugih mladića klesalo nazubljenim dletom.
On se okrenu Granačiju i reče zamuckujući:
- Ko... šta... je to?
- To je vajarski vrt.
- Ali... za šta?
- Škola.
- ...škola?
- Za vežbanje vajara.
Njegova kolena pokleknuše.
- Kojih vajara?
- Ovaj vrt pripada Klarisi de Mediči. Lorenco joj ga je kupio, da joj to bude dom u slučaju njegove smrti. Klarisa je umrla prošlog jula, i Lorenco je osnovao školu za vajare. Doveo je Bertolda za učitelja.
- Ali Bertoldo je umro!
Ne, samo je umirao. Lorenco je naredio da ga prenesu ovamo na nosilima iz bolnice Santo Spirito, pokazao mu vrt i rekao da mora da obnovi za Firencu dane njene veličine u skulpturi. Bertoldo je sišao sa nosila i obećao Lorencu da će era Gibertija i Donatela biti ponovo stvorena.
Mikelanđelo je pogledom gutao vrt, prelazeći očima dugačke lođe, upijajući u sebe kipove, grčke urne, vaze, Platonovu bistu pokraj vrata.
- Ono je Bertoldo sada na vratima - reče Granači. - Upoznao sam se s njim. Hoćeš li da te predstavim?
Mikelanđelo neobuzdano zamaha glavom gore-dole.
Oni pođoše niz pošljunčanu stazu i obiđoše bazen i izvor. Nekoliko muškaraca u dobi od petnaest do trideset godina radilo je za drvenim stolovima. Bertoldo, tako slabašan u telu da je izgledao više duh nego telo, imao je dugu sedu kosu zavijenu turbanom. Rumeni obrazi su mu goreli dok je naređivao dvojici dečaka da učine hrapavim jedan komad mermera.
- Maestro, dopustite mi da vam predstavim svog prijatelja Mikelanđela.
Bertoldo diže pogled. Imao je jako svetle modre oči i nežan glas, koji je čudnovato nadvisivao udarce čekića. On pogleda Mikelanđela.
- Ko ti je otac?
- Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni.
- Čuo sam to ime. Radiš li u kamenu?
Mikelanđelov mozak prestao je da radi. Neko pozva Bertolda. On se izvi i ode na drugu stranu lođe. Granači uze Mikelanđela za ruku i povede ga kroz odaje paviljona. U jednoj je bila izložena Lorencova kolekcija kameja, novaca i medalja, primerci od svih umetnika koji su radili za porodicu Mediči: Gibertija, koji je dobio takmičenje pradeda Lorenca de Medičija za vrata Krstionice, Donatela, koji je bio štićenik Kozima de Medičija,Benoca Gocolija, koji je naslikao freske u kapeli njihove palate s portretima porodice Mediči u slici Putovanje mudraca u Vitlejem. Tu su bili Bruneleskijevi modeli za Duomo. Fra Anđelikovi crteži svetaca za San Marko, Mazačovi crteži za crkvu Karmina, otkriveno blago koje je ošamutilo dečaka.
Granači ga ponovo uze za ruku i povede stazom do vrata, pa napolje na Via Larga.
Mikelanđelo sede na klupu na trgu San Marko, i dok su mu golubovi tapkali oko nogu, on je dlanovima pritiskao čelo da ga zgnječi. Kad je ponovo pogledao Granačija, oči su mu bile grozničave.
- Ko su učenici? Kako su oni stupili u školu?
- Biraju ih Lorenco i Bertoldo.
Mikelanđelo zastenja.
- A ja sam više od dve godine ostavio kod Girlandaja. Mamma mia, sam sam sebe upropastio.
- Pazienza! - reče mu Granači tešeći ga. - Još nisi starac. Kad budeš završio svoje školovanje kao učenik...
- Strpljenja! - prasnu Mikelanđelo. - Granači, ja moram stupiti u tu školu! Sada! Ja neću da budem slikar, ja hoću da budem klesar mermera. Sada! Kako da me prime?
- Moraju te pozvati.
- Kako da učinim da me pozovu?
- Ne znam.

Ko onda zna? Neko mora znati!
- Ne guraj me. Odguraćeš me s klupe.
Mikelanđelo se umiri. Srušene nade nateraše mu suze na oči.
- Oh, Granači, jesi li ikad želeo nešto tako jako da to nisi mogao podneti?
- ...ne. Sve je uvek bilo tu.
- Kako si srećan.
Granači je gledao neprikrivenu čežnju na licu svoga prijatelja. - Možda.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:42 am






KNJIGA DRUGA

VAJARSKI VRT



1


Bio je privučen u vrt na Pjaci San Marko kao da su te starinske kamene statue imale u sebi zakopan neki magnet. Ponekad nije bio svestan toga da ga noge tamo nose. Našao bi se iza vrata, krijući se u senci lođe. Ni sa kim nije govorio, nije tumarao stazom preko travnjaka do paviljona gde su radili Bertoldo i njegovi učenici. Samo je stajao nepomičan, s očima punim čežnje.
Prevrćući se u krevetu do duboko u noć, dok su njegova braća spavala oko njega, Mikelanđelo je mislio:„ Neki način mora da postoji. Nanina, sestra Lorenca de Medičija, udata je za Bernarda Ručelaja. Ako pođem k njemu, te mu kažem da sam
Frančeskov sin i zamolim ga da govori s Il Magnificoni za mene ."
Ali jedan Buonaroti nije mogao da ide da se ponizi pred jednim Ručelajom.
Girlandajo je bio strpljiv.
- Moramo završiti sliku Krštenja u toku nekoliko nedelja i spustiti skele do niže freske, Zaharija piše ime svoga sina. Ostalo nam je malo vremena. Kako bi bilo da počneš crtati umesto da juriš po ulicama?
- Smem li dovesti model za iskušenika? Video sam jednog na Starom trgu kako istovaruje kola.
- Možeš.
Dečak je skicirao svog grubog mladog contadina, koji je došao pravo s njive, potpuno nagog osim što je imao svoje brache, kako kleči da bi skinuo teške radničke cipele, meso žućkasto kao ćilibar opaljeno suncem, telo nezgrapno, s ružnim zdepastim mišićima, ali je mladićevo lice bilo ozareno svetlošću dok je gledao Jovana. Iza njega Mikelanđelo je skicirao dva sedobrada pomoćnika Jovanova, na čijim se licima videla lepota i gruba snaga u figurama.
Granači se motao oko njega sa nelagodnošću dok su se prilike pojavljivale na slici.
- Girlandajo je nesposoban da crta takve likove.
Kao uvijeni prsti na nogama, a?
Girlandajo je bio prezaposlen skiciranjem ostalih pet ili šest deonica freske da bi imao vremena da se meša. Ovoga puta, kad se popeo na skele, Mikelanđelo više nije osećao strah pred mokrim malterom. Pravio je eksperimente s tonovima mesa iz svojih lončića s bojom, uživajući u tom vrhunskom fizičkom naporu da oživi svoje figure, oblačeći ih u topla kao limun žuta i ružičasta odela.
- Pune dve godine? Kako ću to izdržati?
Girlandajo ga je terao da mnogo radi.
- Sada ćemo te premestiti na drugu stranu hora, da radiš Poklonstvo kraljeva. Pripremi karton za poslednje dve figure koje stoje ovde na desnoj strani.
Poklonstvo je bilo toliko pretrpano figurama da Mikelanđelo nije našao malo zadovoljstva u tome što im je dodao još dve. Vrativši se s ručka, Granači objavi za učeničkim stolom:
- Danas je godina dana otkako je Mikelanđelo počeo da radi s nama. Naručio sam da nam se predveče donese jedna demigiana vina, proslavićemo to.
Dočekalo ga je ćutanje, radionica je pucala od napetosti. U sredini stola dvojica učenika sedela su pognuvši glave nad radom. Girlandajo je sedeo za svojim stolom ukočeno kao neki mozaik njegovog učitelja, pogleda cmjeg od njegove brade.
- Il Magnifico me pozvao i pitao da li želim da pošaljem svoja dva najbolja učenika u njegovu novu školu Mediči - izjavi on.
Mikelanđelo ostade kao ukopan na drvenom podu radionice.
- Ne, ja ne bih želeo da pošaljem svoja dva najbolja učenika - povika Girlandajo. – Da opljačka moju bottegu. I to svakako ne onoga dana kad je Benedeto pozvan u Pariz da slika za francuskog kralja. Ja imam još pet ili šest panela da dovršim! - On pogleda po skupu. - Ali ko sme da se usudi da kaže „ne" Il Magnificu! Ti, Buonaroti. Ti bi želeo da ideš?
- Ja sam tumarao oko toga vrta kao izgladnelo pseto oko mesarske radnje – zavapi Mikelanđelo.
- Dosta! - Mikelanđelo ga nikad nije video tako besnog.- Granači, ti i Mikelanđelo ste otpušteni. Večeras ću potpisati dokumenta u cehu. Sada nazad na posao, svi!
Mislite li da sam ja II Magnifico, koji ima milione da izdržava akademiju?
Mikelanđelo je bio van sebe od radosti. Granači je i dalje bio natmuren.
- Granači, šta ti je?
- Ja volim slikanje. Ja ne mogu da radim u kamenu. To je suviše teško.
- Ne, ne, prijatelju moj, ti ćeš biti odUčan vajar. Ja ću ti pomoći. Čekaj, samo da vidiš.
Granači se tužno osmehnu.
- Oh, idem s tobom, Mikelanđelo. Ali šta ću ja raditi s čekićem i dletom? Ja ću se sav iseći!
Mikelanđelo nije mogao da se sabere. Malo kasnije ustade od velikog stola i priđe Girlandajovom stolu. Želeo je da zahvali čoveku koji ga je tek pre godinu dana primio, ali je stajao pred stolom, sjajnih očiju i nemih usana, kako da izrazi zahvalnost čoveku koji mu je dozvolio da ga napusti?
Girlandajo primeti zbunjenost na dečakovom licu. Kad je progovorio, govorio je tiho, da ih niko drugi ne čuje.
- Imao si pravo, Buonaroti: freske nisu za tebe. Taj iskušenik koga si skicirao izgleda kao da je isklesan iz stene. Ti imaš crtačkog talenta, s godinama vežbanja možda ćeš ga moći preneti na kamen. Ali nikad ne zaboravi da je Domeniko
Girlandajo bio tvoj prvi učitelj.
Pred kućom Buonarotijevih te večeri Mikelanđelo promrmlja Granačiju:
- Bolje bi bilo da uđeš sa mnom. Kad smo obojica u istom položaju, verovatno nas neće obojicu najuriti.
Popeli su se glavnim stepeništem da bi zaobišli kuhinju i Mikelanđelovu maćehu, tiho su ušli u porodičnu sobu gde je njegov otac sedeo pogrbljen nad pisaćim stolom u uglu, koji je natkriljivao plafon od četrnaest stopa. Soba je bila hladna: bilo ja potrebno da prođe dobar deo proleća pa da prožme kamen.
- Oče, čuj novosti. Napuštam Girlandaja.
- Ah, divno! Znao sam da ćeš se opametiti. Stupaš u Ceh vunarskih...
- Napuštam ga da bih postao učenik u vajarskom vrtu Medičija.
Lodoviko je bio radostan i zbunjen u isto vreme.
- ...vrt Medičija... kakav vrt?
-I ja idem, gospodine Buonaroti - dodade Granači. - Mi ćemo biti Bertoldovi učenici, pod vođstvom Il Magnifica...
- Klesar! - Lodoviko u očajanju podiže ruke prema nebu.
- Da budem vajar, oče. Bertoldo je poslednji umetnik koji još živi.
- Čovek nikad ne zna kad je kraj nesreći: ona ima više vijuga nego zmija. Da tvoju majku nije zbacio konj, tebe ne bismo poslali Topolinu da te njegova žena doji, i ne bi imao pojma o klesanju.
Mikelanđelo se nije usudivao da bilo šta odgovori. Granači reče:
- Gospodine Buonaroti, deset dečaka je moglo da ostane kod Topolina i da im kameni prah ne stigne nikada do pluća. Vaš sin ima sklonost prema vajarstvu.
- Šta je vajar? Nešto manje od slikara. Čak nije ni član jednog od dvanaest cehova. Radnik, kao drvoseča. Ili kao berač maslina.
- S jednom velikom razlikom - uporno ali učtivo odgovori Granači. - Masline se koriste za ulje, drvo izgori da bi se kuvala supa. Oboje se troši. Umetnost ima čarobnu osobinu: što je više umova svari, ona duže živi!
- Poezija! - povika Lodoviko. - Ja ti govorim iz zdravog razuma da bih spasao život svoje porodice, a ti mi recituješ poeziju.
Mona Alesandra, Mikelanđelova baka, uđe u sobu.
- Kaži svom ocu, šta nudi Lorenco, II Magnifico, Mikelanđelo. On je najbogatiji čovek u Italiji i zna da bude darežljiv. Koliko traje učenje? Kolika je plata?
- Ne znam. Nisam pitao.
- Nisi pitao - promrsi Lodoviko. - Misliš li ti da smo bogati kao Granačijevi, pa da možemo da te podržavamo u tvojim ludostima?
Crvenilo išara bele obraze Frančeska Granačija. On progovori s neuobičajenom grubošću.
- Pitao sam. Ništa nije obećano.Nema ugovora. Nema plate. Samo besplatna nastava.
Mikelanđelo se premesti s noge na nogu i okrene se u struku da primi krajnji izliv Lodovikovog besa. Umesto toga Lodoviko pade na tvrdu kožnu stolicu lupnuvši teško, a suze mu navreše na oči. Mikelanđelo pomisli nezainteresovano:
„Smešni smo mi Firentinci: nijedna kap naše krvi nije začinjena osećajem, pa ipak tako lako plačemo." On priđe ocu,stavi mu ruku na rame. - Oče, dajte mi

mogućnost. Lorenco de Mediči želi da stvori novu generaciju vajara za Firencu. Ja želim da postanem jedan od njih.
Lodoviko pogleda svog sina koji je najviše obećavao.
- Je li Lorenco baš tebe tražio? Zato što misli da imaš dara?
Dečak pomisli kako bi svima bilo mnogo lakše kad bi on mogao da kaže nekoliko jednostavnih laži.
- Lorenco je tražio od Girlandaja dva njegova najbolja učenika. On je izabrao Granačija i mene.
Njegova maćeha je slušala na kuhinjskim vratima. Ona uđe u sobu. Lice joj je bilo bledo, a tamna kosa visila je sa strane u krutim pramenovima. Ona reče Mikelanđelu:
- Ja nemam ništa protiv tebe, Mikelanđelo. Ti si dobar dečak. Dobro jedeš. - Zatim se okrenu Lodoviku. - Ali ja moram da govorim za svoju porodicu. Moj otac je smatrao da će za nas biti čast da budemo povezani sa Buonarotijevima. Šta će meni preostati ako ti tom dečaku dopustiš da uništi naš položaj?
Lodoviko steže naslonjač. Izgledao je umoran. - Nikad neću dati pristanak.
Zatim izađe iz sobe, vodeći sa sobom ženu i majku. U mučnoj tišini Granači reče:
- On samo pokušava da izvrši svoju dužnost prema tebi. Kako može priznati da je sud jednog četrnaestogodišnjeg dečaka bolji od njegovog? To bi značilo previše tražiti.
- Pa zar da ja propustim priliku? - dobaci besno Mikelanđelo.
- Ne. Ali zapamti da on čini najbolje što zna, s jednim tvrdoglavim dečakom koji ga dovodi u situaciju za koju on nema, oprosti mi što to kažem, pameti da je razume.
Mikelanđelo je treptao ćuteći.
- Ti voliš svoga oca, zar ne, Granači?
- Volim.
- Zavidim ti.
- Onda moraš da budeš ljubazan prema svom ocu.
- Ljubazan?
- Da, budući da nemaš nameru dozvoliti, da ti nanese zlo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 10 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu