Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 8 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 28, 2018 12:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




5


Apeninski Alpi izranjali su kao taman zid iza njegovog prozora. Mikelanđelo obuče košulju, čarape i čizme sa ekserima za penjanje i izašavši iz svoga stana u dnu kuće apotekara Peličija, siđe niz dvorišne stepenice i stupi na Pjaca del Duomo, gde je jedan agent i vlasnik kamenoloma šmugnuo pored njega u mraku sa šalom prebačenim preko ramena i zavezanim u struku. Na drvenom mostu preko pjace dvojica sveštenika prelazila su iz sakristije do hora katedrale, na jutarnju misu. Karara je spavala ispod svojih zidova u obliku potkovice, kao kameni polukrug koji se zatvarao prema moru a otvarao prema strmoj strani brega. Nije želeo da ode iz Rima, ali kad se našao u srcu svog izvornog materijala, bol se stišala.
Gurnuvši pod ruku ručak koji se je sastojao od hleba, on pođe uskom ulicom do Porta del Boco, sećajući se ponosite rečenice stanovnika da je Karara jedini grad na svetu koji može sebi priuštiti da poploča svoje trgove mermerom. Po sivom svetlu ugledao je sive kuće s njihovim finim prozorskim okvirima od mermera i stubovima, jer sve ono što je Firenca tako savršeno radila sa svojom pietrom serenom, sve su to majstori klesari Karare radili sa svojim mermerom iz kamenoloma gore u brdima.
Mikelanđelo je voleo Kararce. Prijatno se osećao s njima jer je i sam bio čovek od kamena, no nije bilo sumnje da su oni bili najpovezanija, najnepoverljivija, najzatvorenija grupa koju je sreo. Nisu hteli da budu isto što i Toskanci južno od njih, ili Ligurci na severu, malo ih je napuštalo taj brdoviti kraj, niko se izvan tog kraja nije ženio, dečaci su bili u kamenolomu pored svojih očeva od svoje šeste godine, a napuštali su ga samo kad bi umrli. Nijedan seljak nije smeo doneti proizvode u Kararu osim onih kojima je bilo dopušteno da ulaze unutar zida generacijama. Kad je kamenolomu bio potreban novi radnik, njega su birali iz poznatih seljačkih porodica. Karara i Masa, najveći od susednih gradova, borili su se jedan protiv drugoga od pamtiveka. Čak i mala okolna sela bila su vaspitana u tradiciji campanilisma, to jest da svaka grupa živi za svoj vlastiti toranj odnosno grad, a protiv svih ostalih.
Karara je bila grad koji je imao jednu žetvu: mermer. Svakog dana je Kararac dizao pogled na bele naslage koje su ga umirivale, u brdima, na bele površine koje su podsećale na sneg čak i po bleštavoj letnoj žegi, i zahvaljivao Bogu za hleb nasušni. Njegov je život tekao u zajednici: kad bi jedan napredovao, svi bi napredovali, kad bi jedan gladovao, gladovali bi svi.Njihov život u kamenolomu bio je tako opasan da nisu govorili »zbogom« kad su se opraštali, već »Fa da modr«, pazi kuda ideš.
Išao je duž vijugave reke Karione. Septembarski vazduh bio je oštar, pogodan za penjanje. Ispod sebe video je tvrđavu Roka Malaspina i zvonik katedrale na straži iznad zbijenih kuća ukleštenih u uskim zidovima koji vekovima nisu bili prošireni. Uskoro počeše da se pojavljuju brdska sela, Kodena, Mizelja, Bedizano. Iz svake grupe kuća izviralo je muško stanovništvo, ispunjavajući jaruge kamenoloma koje su se slivale u ljudsku reku koja teče nagore.Ti ljudi su mu bili više slični od njegove rođene braće: mali, živi, neumorni, ćutljivi, obdareni praiskonskom snagom ljudi koji rade na tvrdoglavom kamenu. Gurali su nagore, s matalom ili ogrtačem prebačenim preko desnog ramena, kroz Torano, Stanicu bikova.
Jezik im je bio uspavan. Kad je prvo svetlo počelo da se probija iznad vrhova, počeše govoriti isprekidanim jednosložnim udarcima čekića, tim sažetim kararskim jezikom, koji je Mikelanđelo tek imao da uči, jer je kararski dijalekt prekidao reči kao što se kamen klesao i otpadao sa kamena, casa je postala ca, mama je postala ma, brasa je postala bra, bucarol, platno, postalo je buc, bejaše to brz jasan jezik jednosložnih reči! Pitali su ga o jučerašnjem traženju po kamenolomu Grota Kolombara i Ronko.
-Našli ste?
-Još nisam.
-Biće danas.
-Nadam se.
-Idite u Ravačone.
-Čuli ste novosti?
-Odlomili su jedan komad.
-Pokušaču.
Žuta sunčana svetlost ocrtavala je obrise krševitih stena pred njim. Mlečne jaruge pune mermernih otpadaka, izbacivanih stolećima sa poggia, zaravni ispred kamenoloma, pojavljivale su se kao zimski snežni nanosi. Sada su bili hiljadu stopa visoko, krećući se lako kroz prolećne mladice hrasta, bukve, jela, grmova s trnjem koje se zvalo bacon, a zatim sve više, kroz travu za letnju pašu ovaca, koja se zvala paleri. Dalje iznad drveća i cveća putevi su bili prosečeni kroz ogoljene stene iz kojih je provirivao mermer.
Reka od dve stotine klesara, očeva i sinova, ponovo se delila u rukave, polazeći gore u tri glavna kanala ili mermerna udubljenja.Svaki je imao svoje najomiljenije mesto: Rovačone, koji je obuhvatao kamenolom Polvačo, Kanale di Fantiskriti, otvoren još u starom Rimu, i Kanale i Kolonata. Dok su se delili, svaki je mrmljao: -Fa a modr, pazi kuda ideš.
-Se Dio 'l vora, dao Bog.
Mikelanđelo je nastavio da ide s grupom prema Polvačiju, gde je našao najbolji mermer za Julija pre jedanaest godina. Polvačo, na najudaljenijem kraju Podia Silvestra, davao je dobar beli mermer, ali okolni kamenolomi Bataljino, Grota Kolombare i Ronko sadržavali su običan mermer s kosim žilama. Kad je sunce doprlo do Monte Sargo, oni su bili stigli do gotovo milju visokog poggia, gde su momci skinuli ogrtače i dali se na posao čim su dohvatili čekić. Tecchiaioli, radnici koji se pentraju u kamenolomu, spustili su konopce sa gornjih kiisura, čisteći naslage razlabavljenog kamena, probijajući se svojim daskama dok su visili nekoliko hiljada stopa u vazduhu, da one koji su dole radili zaštite od kamena koji se krunio.
Vlasnik kamenoloma, koga su zvali Bure zbog njegovog ogromnog trupa, srdačno pozdravi Mikelanđela. Mada je bio nepismen kao i njegovi radnici, u dodiru s kupcima iz Engleske, Francuske, Nemačke i Španije naučio je da govori punim rečenicama.
-Ah, Buonaroti, danas ćemo imati veliki komad za vas.
-Dozvoli mi da se nadam.
Bure ga uhvati za ruku i povede ga do mesta gde su drveni klinovi natopljeni u vodi bili zabijeni u jedan zasek u obliku slova V u čvrstoj mermemoj litici, i tu su, onako nabrekli od vode, stvarali pukotinu koju su klesari sada napadali polugama i čekićima, zabijajući drvene klinove sve dublje da odvoje mermer iz njegovog ležišta. Pošto se mermer vadio vertikalno, najgornji komadi bili su dignuti polugama. Predradnik povika: -Pada dole! -Radnici koji su sekli komade mermera peskom i vodom razbežaše se do ivice poggia. Najgornji kamen otkinu se iz ležišta s treskom kao kad pada drvo, stiže ogromnom brzinom dole na radilište, lomeći se tamo gde je bio napukao.
Kad je Mikelanđelo prišao i počeo da proučava ogroman neravan komad kamena, bio je razočaran. Jake kiše koje su bile natopile zemlju što je prekrivala mermer hiljadama godina nosile su sa sobom dovoljno hemijskih sastojaka da išaraju čistu belinu. Bure, pojavivši se pred njim, bio je izvadio taj naročiti komad kamena nadajući se da će Mikelanđelo biti zadovoljan.
-Lep komad, a?
-Dobar je. -Primate?
-Išaran je.
-Isečen je gotovo savršeno.
-Moram imati savršen.
Bure se naljuti.
-Vi nas koštate mnogo novaca. Mesec dana vadimo mermer za vas, a ne vidimo ni pare.
-Platiću vam mnogo... za mermer za kipove.
-Bog pravi mermer, njemu se žalite.
-Neću dok se ne uverim da nema beljih komada od ovih.
-Hoćete li da vam odrežem celo svoje brdo?
-Dobiću hiljadu dukata da potrošim na fasadu San Lorenca. Dobićeš svoj deo.
Bure se okrenu, namrgoden, mrmljajući nešto što Mikelanđelo nije mogao čuti, ali nešto što je zvučalo kao da ga vlasnik naziva »larmadžijom«. No kako nije podigao glas, Mikelanđelo je bio siguran da nije dobro razumeo.
On pokupi svoj ogrtač i ručak i pođe u Ravačone, jednom starom kozjom stazom koja mu je jedva pružala neku sigurnost svojom širinom od svega nekoliko palaca dok se spuštao niz liticu. Stigao je u kamenolom u deset sati. Na poggiu su po dva radnika sekla mermerne blokove dok su učenici sipali pesak i vodu pod zupce. Na monotono dozivanje predradnika radnici koji su proširivali pukotinu u mermernim stenama naslaganim u slojeve siđoše u drvenu kolibu na ručak. Mikelanđelo im se pridruži za drvenom klupom nameštenom preko dva kamena, izvadi dva debela komada hleba namazana maslinovim uljem, sirćetom, solju i ikrom, i umačući ih u zajednički krčag s vodom, žudno je jeo. Mona Pelićia mu je bila ponudila companatico, paštetu za hleb,ali on je radije jeo ono što jedu radnici u kamenolomu.
To je bio i najbolji način da se složi s ljudima iz Karare jer su oni bili posebni ljudi. Govorili su ponosno za sebe: koliko ljudi toliko ćudi. Za vreme njegovog boravka 1505. godine, kad je tražio kamen za nadgrobni spomenik pape Julija, bio je primljen s isto onoliko suzdržljivosti kao i strani skulptori koji su dolazili da kupe kamen za svoje narudžbine. Ali kako je provodio dane u kamenolomu, otkrivajući intuitivno šupljine, mehure, žile, čvorove, kako je radio zajedno s radnicima da na valjcima spuste svoj kamen od dvadeset tona niz strmu padinu, pri čemu nije bilo ničeg odozgo što bi zadržalo teret osim nekoliko konopaca povezanih oko niza drvenih kolaca, oni su počeli verovati da je on ne samo skulptor već i klesar. Sada, kad je ponovo došao u Kararu, bio je primljen kao Kararac.
Pozivali su ga subotom uveče u krčmu gde su se muškarci skupljali da piju vino i da igraju karte, pri čemu su i onaj koji gubi i onaj koji dobija pili posle svakog deljenja, dok cela krčma nije bila pijana od šale i vina.
Mikelanđelo se ponosio što je primljen za sto gde su kockarske stolice prelazile od oca na sina kao porodično nasledstvo. I kad je jednom ugledao jednu praznu zgradu na uzvišici iznad grada, gde je nekoliko trgovina mermerom bilo poređano duž Kariona, zgradu čiji je prednji zid bio otvoren prema reci, on pomisli: »Zašto bih se ja morao vratiti u Rim ili u Firencu, da klešem kipove, kad ovde u Karari ne samo da ne izgleda čudno nego sasvim prirodno ako čovek želi da celi svoj život posveti skulpturi?« Ovde u Karari bili su smodellatori, ljudi koji su određivali osnovne mase blokova prema modelu, tu mu nikad ne bi nedostajali stručni pomoćnici, kad bi prolazio kroz Firencu ili Rim posle jednog besomučnog dana klesanja, prekriven od glave do pete mermernom prašinom, bio je predmet sažaljenja ako ne i podrugivanja, ovde je izgledao kao svi ostali i nije se raziikovao od ljudi koji su se vraćali kući iz kamenoloma ili trgovine mermerom. Tu mu je bilo mesto.
I u Ravačonu je bio razočaran, po drugi put toga jutra: na novom komadu, odlomljenom iz belog brda i spuštenog do poggia videle su se slabe naprsline. Nije ga mogao upotrebiti ni za jednu svoju divovsku figuru.
-Lep komad kamena -reče vlasnik prilazeći. -Kupujete?
-Možda. Pokušaću.
Mada je odgovorio učtivo, na vlasnikovom licu ukaza se mrzovoljan izraz. Mikelanđelo se baš spremao da pođe do sledećeg kamenoloma, kad začu zvuk trube koja je dolazila od Grote Kolombare, nekoliko grebena daleko, odzvanjajući niz doline. Radnici se slediše u svojim položajima. Zatim spustiše alat, prebaciše ogrtače preko desnog ramena i počeše nemo da se spuštaju niz put.
Jedan njihov drug bio je ranjen, možda je i poginuo. Svi radnici u kamenolomu u Apeninskim Alpima silazili su do svojih sela i tu čekali na obaveštenje o sudbini druga. Dalje se ne bi radilo do sledećeg jutra, a ne bi se radilo ni onda ako je trebalo prisustvovati pogrebu. Mikelanđelo se spusti stazom pored reke, posmatrajući žene kako peru rublje u vodi koja je imala mlečnu boju od klesarskih radionica koje su puštale niz reku prašinu i otpatke. Sišavši dole do grada, dođe na Svinjski trg i uputi se prema svom stanu u apotekarovoj kući,koji je bio u sredini između radnje i stana porodice Peličija. Apotekar Frančesko di Peličija, pedesetpetogodišnjak, rastom viši od mnogih Kararaca, bio je drugi po obrazovanju u gradu, jer je studirao na obližnjem univerzitetu u Pizi. On je bio jedan od nekolicine ljudi koji su kročili van Karare, da kupuje napitke s Bliskog istoka, i video je Davida u Firenci, kao i Sikstinsku kapelu i Mojsija u Mikelanđelovoj kući u Rimu. Mikelanđelo je već i ranije bio iznajmio te sobe, on i apotekar postali su prijatelji. Peličija je bio vlasnik velikih kamenoloma, no on nije iskoristio prijateljstvo kao izgovor da izvuče zaradu od Mikelanđela.
PeLičija je bio otišao da ukaže pomoć ranjenom čoveku. U Karari je bio i lekar, ali ga je malo koji radnik iz Karare zvao, govoreći: -Priroda leči, a doktori skupljaju novac. -Kad bi se neko razbolio, jedan od članova porodice došao bi u apoteku, opisao bi simptome, i sačekao da Peličija smeša lek.
Sinjora Peličija, krupna živahna žena četrdesetih godina, bila je prostrla sto u trpezariji okrenutoj prema Pjaci del Duomo. Bila je sačuvala za Mikelanđela svežu ribu od ručka. On je još dovršavao minestrone, kad uđe sluga iz Roke Malaspine s pisamcem od markiza Antonija Alberika II od Karare, gospodara kraja Masa-Karara, koji je zahtevao da Mikelanđelo smesta dođe u dvorac.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




6


Put do Roke vodio je malo uzbrdo. Bila je to tvrđava koja je služila kao brdsko utočište za Kararu, jer je suprotni zid utvrđenja u obliku potkovice bio neosvojiv, budući da je ispod njega tekla reka Kariona. Sagrađena u dvanaestom veku, Roka je imala tornjeve s kruništem, debele kamene zidove opkoljene jarkom da se odupru opsadi: jer jedan od razloga što su Kararci mrzeli sve strance bio je u tome što se preko njih neprestano gazilo pet stotina godina. Tek odnedavno porodici Malaspina pošlo je za rukom da očuva mir. Ono što je nekad bila surova tvrđava, sada je postala elegantna mermerna palata, sa freskama i nameštajem iz cele Evrope.
Markiz je čekao na vrhu veličanstvenih stepenica. Još dok je izmenjivao pozdrave, Mikelanđelo se nije mogao suzdržati a da se ne divi sjajnom mermernom podu i stubovima koji su išli duž spiralnog stepeništa. Markiz je bio visok, ljubazan, zapovedničkog držanja, dugog mršavog lica, visokih jagodica i raskošne brade.
-Ljubazno je od vas što ste došli,Maestro Buonaroti -reče markiz tihim starešinskim glasom. -Mislio sam da biste želeli videti sobu u kojoj je spavao Dante Aligijeri kad je ovde bio gost moje porodice.
-Dante je bio ovde gost?
-Svakako. On je napisao neke strofe Božanske komedije o našoj zemlji. Ovo je bio njegov krevet. A ovde je ploča sa njegovim stihovima:

Taj čovek čija su leđa odmah iza stomaka,
Arunusje,koji je jednom stanovao na brdu Luni,
Blizu Karare, gde radnici rade ispod njega,
I iz njegove pećine među snežnobelim mermerima Morao je da posmatra galaksiju zvezda, I da baci pogled na azurne morske valove...

Kasnije, u biblioteci obloženoj drvetom, markiz pređe na posao. Najpre je pokazao Mikelanđelu pismo od Mona Arđentine Soderini, koja je takođe bila Malaspina:

Majstor Buonaroti, vajar, koga moj muž veoma voli, a koji je veoma pošten, učtiv i ljubazan čovek, takve vrednosti da verujemo da danas ne postoji u Evropi čovek koji mu je sličan, otišao je u Kararu da izvadi mermer velikog kvaliteta. Toplo vas molimo da mu pružite sve moguće usluge i pomoć.

Markiz se zagleda u Mikelanđela. -Već na početku se javila jedna neprijatnost promrmlja on.
-Neprijatnost? Kakva?
-Sećate li se kojim vas je imenom nazvao vlasnik kamenoloma?
-Čini mi se da sam čuo da me je nazvao »larmardžijom«, šta to znači?
-To u našem dijalektu znači čovek koji se žali, koji ne prihvata ono što mu se pruža. Vlasnici govore da im se čini da vi ne znate šta hoćete.
-Delimično imaju pravo -prizna Mikelanđelo.-To je u vezi s fasadom za San Lorenca. Ja sve sumnjam da su papa Lav i kardinal Đulio sve to izmislili samo da me odvuku od Roverinog nadgrobnog spomenika. Obećali su mi hiljadu dukata da kupim mermer, ali mi ih ne šalju. Zato i ja moram da budem lenj: obećao sam im modele s razmerom, ali nisam nacrtao nijednu liniju otkako sam se vratio iz Rima. Kad čovek nema duševnog mira, markiže, onda je on bedan umetnik.
-Smem li vam nešto predložiti? Potpišite dva ili tri skromna ugovora za mermer koji će biti isporučen u budučnosti. Tako će vlasnici biti osigurani. Čini se da se mnogi koji su odrezali komade mermera samo za vas plaše da su izvadili suviše kamena i da će im radnici ostati nezaposleni. Ti gente, ljudi, imaju malo rezervi. Nekoliko nedelja pasulja i brašna odvajaju ih od gladi. Zapretite tom mršavom višku, i postaćete njihov neprijatelj.
-To je nezgodna situacija. Učiniću kako ste predložili.
U toku narednih sedmica potpisao je dva ugovora, jedan za osam komada mermera preko osam stopa visokih, plus petnaest manjih, uz kaparu od sto dukata, zatim je kupio od Mančina, Levorukog, tri komada belog mermera iz njegovog kamenoloma u Polvasiju. Dva svedoka potpisala su ugovor u Pjaca del Duomo. Napetosti je nestalo čim je obećao Buretu i Peliči da će nakupovati mnogo mermera čim stigne novac od pape.
No, tako je otklonio brige Kararcima, ali nije mogao da učini to isto i za sebe. Mada su Roverini naslednici popustili pred papinim željama, sačinivši treći ugovor, po kome se još smanjila veličina nadgrobnog spomenika i vreme produžilo od sedam na devet godina, Mikelanđelo je znao da su oni besni. Papa Lav X ih je blago uveravao da će on moći i dalje da kleše nadgrobni spomenik dok bude radio fasadu, ali nikoga, a najmanje Mikelanđela, nije prevarilo to obećanje. On je ubuduće morao raditi za Medičije, i to tako dugo dok ijedan papa bude iz porodice Mediči.
Nedovršeni nadgrobni spomenik bio je rak-rana koja mu je nagrizala stomak. Sebastijano je obećao da će marljivo paziti na njegovu kuću u Mačelu dei Korvi, no on se brinuo za svoje kipove i za blokove.
Novosti iz Firence bile su isto tako tužne. Njena radost što je izabrala svog prvog papu bila je pokvarena time što ju je taj izbor stajao slobode. Đulijano je umro. Republika je bila ukinuta, izabrani savet prognan, ustav stavljen van zakona. Firentincima se nije sviđalo da njima upravlja dvadesetjednogodišnji Lorenco, Pjerov sin, čiji su svaki i najmanji čin diktirali njegova majka Rimljanka i kardinal Đulio. Niti je dolazak Đulija u Firencu da pojača vlast Medičija ma i najmanje doprineo da im podigne duh. Buonarotova radnja radila je s gubitkom. Za to nije bio kriv Buonaroto, već je vreme bilo nepovoljno za nove poslovne poduhvate. Buonarotu je trebalo još novaca, koje mu Mikelanđelo nije mogao odvojiti.
Njegov je brat doveo svoju ženu Bartolomeu u porodičnu kuću. Neprestano je izražavao nadu da će se ona Mikelanđelu sviđati.Bila je dobra. Negovala je Lodovika u toku njegove nedavne bolesti i vodila kuću prilično dobro uz pomoć samo jedne starije služavke, Mone Margerite, koja se brinula o Lodoviku od smrti Il Migliore.
Mikelanđelo je shvatio da ona nije bila naročito privlačnog lica, ali da je donela priličan miraz i da se odlikuje tihom ljupkošću.
»Sviđaće mi se, Buonaroto«,rekao je Mikelanđelo bratu. »I daj da se pomolimo Bogu da rodi sinove. Sa Zigizmondom, koji živi kao nomad, i Đovansimonom, koji ne bi izdržavao ni jednog cvrčka, tvoja dobra Bartolomea je naša jedina nada da se produži ime Buonarotija.«
Lodoviko je postao pravi problem. Bio je sve zajedljiviji i optuživao je Mikelanđela što troši novac na nadgrobni spomenik Rovere ali ga ne dovršava, što je preuzeo fasadu San Lorenca bez ugovora ili garancije, što ne šalje novac u Buonarotovu radnju, što mu ne dozvoljava da kupi još neke kuće u Firenci i imanje u okolini, koje je Lodoviko mesecima tražio. Starac je jedva propuštao da prođe ijedna pošta bez zahteva, prigovora, optužbi.
Zimske kiše napravile su od brdskih puteva rečna korita. Zatim je pao sneg. Sav rad u brdima je stao. Klesari u svojim kamenim hladnim kućama niz čije se zidove cedila vlaga u podnožju brda ušuškali su se da im bude što toplije dok su jeli što je moguće manje pasulja i testa. Mikelanđelo je kupio kola drva, smestio radni sto ispred vatre i okružio se pismima od Bača d' Anjola, koji je trebalo da mu pomogne da sagradi drveni model fasade, od Sebastijana, koji mu je pisao da bar desetak vajara, uključujući tu i Rafaela, pokušava da mu oduzmu narudžbinu, i od Domenika Buoninsenjija u Rimu, poštenog i vrednog čoveka u tradiciji Jakopa Galija, koji je posvetio mnogo vremena pregovorima oko ugovora za fasadu, zaklinjući ga da dođe u Rim, jer je papa Lav glasno zahtevao da vidi crteže.
Mikelanđelo je koračao po hladnoj sobi, s rukama pod mišicama da se zagre- ju, misleći: »Moram u sebi probuditi onaj divni osećaj koji sam imao kad me je Il Magnifico odveo do San Lorenca i kad je rekao: Jednog dana ćete klesati fasadu koja će biti čudo cele Italije.«
Stigao je u Rim baš kad se grad spremao za Božić. Najpre je otišao kući. Laknulo mu je kad je video da je sve onako kao što je ostavio. Činilo mu se da je njegov Mojsije bliže dovršenju nego kad ga je ostavio. Kad bi samo mogao da ukrade jedan mesec...
U Vatikanu je bio srdačno primljen. Kardinal Đulio kao da je bio još sigurniji u svoju vlast nad crkvom. Kad je Mikelanđelo kleknuo da poljubi papin prsten, on primeti da dvostruka brada Lava X opet pada preko okovratnika hermelinske odore i da debeli obrazi gotovo sakrivaju mala bolešljiva usta.
-Zadovoljan sam što te opet vidim, sine moj -reče papa dok je vodio Mikelanđela u papsku biblioteku.
Miris pergamenta vrati Mikelanđela u biblioteku palate Mediči, on ugleda Il Magnifica kako stoji s jednom ilustrovanom knjigom uvezanom u grimiznu kožu. Jasnoća te vizije, kao da se sećao nekog prizora od pre nedelju dana a ne od pre dvadeset pet godina, pojača u njemu iluziju da projektuje fasadu za San Lorenca.
Mikelanđelo rasprostre listove papira po pisaćem stolu. Bila je tu jedna skica nedovršene fasade San Lorenca, zatim fasade podeljene na prizemlje i sprat, i zvonik,pri čemu je prizemlje bilo odvojeno vencem između tri ulaza u crkvu. Pored vrata je naslikao četiri velike figure, koje su predstavljale svetog Lorenca, svetog Jovana Krstitelja, Petra i Pavla u prizemlju, u nišama na prvom spratu, veći od prirodne veličine, bili su kipovi Matije, Luke i Marka, a na zvoniku bili su Damjan i Kozma, predstavljeni kao lekari, jer to je značila reč »mediči«. Mogao je sam klesati tih devet glavnih figura, ostatak fasade je bio arhitektonski. Devetogodišnji plan će mu ostaviti dovoljno vremena da završi Julijeve kipove. Na kraju, i Mediči i Rovere biće zadovoljni.
-Spremni smo da budemo izdašni -reče papa.
-Ali jedna se stvar mora promeniti -doda mirno Đulio.
-Koja, Vaša milosti?
-Mermer se mora kupiti u Pjetrasante. Oni imaju najbolji mermer za kipove na svetu.
-Da, Vaša milosti, čuo sam. Ali nema puteva.
-Mogu se napraviti.
-Rimski inženjeri su pričali da su pokušali da ih naprave, ali im nije pošlo za rukom.
-Nisu uporno pokušavali.
Upalo, tamno lice kardinala Đulija pokazivalo je da je razgovor završen.Mikelanđelo nasluti da u pitanju mora biti i nešto više nego samo kvalitet mermera. On se okrenu Lavu X pogledavši ga upitno.
-Bolje ćete proći u Pjetrasanti i Saraveci -objasni mu papa. -Kararci su pobunjenički narod. Oni nisu sarađivali sa Vatikanom. Ljudi u Pjetrasanti i Seraveci smatraju se vernim Toskancima. Oni su preneli svoje kamenolome na Firencu. Tako ćemo nabaviti najčistiji mermer samo po ceni radne snage.
-Ja ne verujem da je ljudski moguće da se kamen vadi u Pjetrasanti, Svetostipobuni se Mikelanđelo. -Komadi kamena morali bi se vaditi iz stena visokih čitavu milju.
-Ti ćeš poći na put na vrh Monte Altisimo i izvestiti šta ste našli. Mikelanđelo ne odgovori.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:24 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




7


Vratio se u Kararu, u svoje sobe iza radnje apotekara Peličija. Kad mu je papa konačno poslao po Salvatiju hiljadu dukata, on zaboravi na sve svoje brige oko kamenoloma Pjetrasanta i poče da kupuje mermer kao u groznici, od Jakopa i Antonija tri komada koji su se prodavali na Svinjskoj pijaci, sedam komada od Manćina. Uortačio se s Rađioneom da finansira vađenje stotinu kola kamena.
Samo je dotle stigao. Odbio je drvene modele koje mu je napravio Bačo d' Anjolo izjavivši: -To je detinjarija. -Sam je napravio drugi... koji nije bio ništa bolji. Platio je La Grasi, jednom klesaru pietre serene iz Setinjana da napravi model u glini... zatim ga je uništio. Kad je Salvijati pisao iz Firence, i Buoninsenji iz Rima, da su papa i kardinal razočarani što još nije izlio temelje, on napravi ugovor s Frančeskom i Bartolomeom iz Torana za još pedeset kola mermera, uprkos tome što nije nacrtao ništa više od veličina i oblika komada kamena koje je želeo da izrade smodellatori.
Markiz od Karare ga je pozvao na nedeljni ručak u Roku. Poslužen je bio tradicionalni kararski kolač, focaccia, napravljen od prosejanog pšeničnog brašna, jaja, oraha i groždica. Posle je pitao za papine planove za otvaranje kamenoloma u Pjetrasanti, za koje su mu javili iz Rima.
-Budite uvereni, Sinjore -reče Mikelanđelo -da se ništa neće raditi u tim brdima. Zatim stiže jedno žacavo pismo od Buoninsenjija:

Kardinal i papa smatraju da vi zanemarujete mermer iz Pjetrasante. Oni veruju da vi to činite namemo... Papa želi mermer iz Pjetrasante.

Ne govoreći nikome gde ide, Mikelanđelo naredi da konj bude spreman u zoru da krene morskim putem. Pjetrasanta je nekada imala priličan značaj kao granično uporište, ali za razliku od Kararaca, stanovnici Pjetrasante nisu se više zatvarali među zidove za koje se nisu mogli nadati da će ih odbraniti. Njihove kuće bile su sagrađene oko ogromnog trga gde se trgovaio i gde su se održavale svečanosti, zapadna strana bila je okrenuta prema divnom izgledu tirenskog mora, seljaci iz Pjetrasante su umirali u krevetu od neizlečive bolesti -starosti.
On se zaustavi za trenutak na jutarnjoj pijaci da kupi pomorandžu. Iznad njega dizao se Monte Altisimo, koji su ljudi iz Pjetrasante i Seraveca tako nazvali zbog njegove neosvojive tvrđave na steni koja je uhvaala strah dižući se milju u nebo i zasenjujući i zastrašujući one koji su živeli u njenom zloslutnom prisustvu. Kararci su s prezirom isticali da Monte Altisimo uopšte nije najviše brdo, Monte Sagro, Pico d'Učelo i Pizanino iznad Karare su viši. U Pjetrasanti su odgovarali da Kararci mogu živeti s njihovim vrhovima, da im mogu prilaziti, vaditi iz njih kamen, ali da je Monte Altisimo neosvojiv. Etrurci, geniji kad je bio u pitanju kamen, pa ni rimska vojska, nisu pobedili njegova bezdana ždrela.
Za kola je postojao uski prolaz između Pjetrasante i brdskog sela Seravece, kojim su se služili za prevoz namirnica. Mikelanđelo pođe duboko usečenom stazom do tvrđave koja je branila stotinu porodica koje su obrađivale doline i uzvisine. Ovde je sve bio jednolik kamen, kuće isprepletene oko popločanog trga. Našao je sobu za noć i vodiča, jednog snažnog mladića, sina jednog stolara. Ime mu je bilo Antonio, a zvali su ga Anto. Imao je bledoružičaste desni koje su se pokazivale iznad loših zuba kad je govorio.
-Koliko plaćate? Pristajem! Polazimo čim svane.
Krenuli su iz Seravece po mrklom mraku. Prvi sati penjanja uzbrdo nisu bili teški, jer je Anto poznavao teren. Ali tamo gde je staza prestala morali su se probijati kroz grmlje i šikare pomoću noževa koje su uzeli iz postolarske radnje. Penjali su se pravo gore uz tamne kamene vence, uz stene koje su izgledale da su napravljene kao stepenice za bogove, napola puzeći, napola kotrljajući se uz i niz strme male klance. Čuvali su se da ne padnu niz litice držeći se za poneko slučajno drvo. Spuštali su se duboko u ždrela mračna kao Antova radnja u Seravecu, puna vlažne hladnoće nakupljene u toku vekova bez sunca, onda su se penjali na rukama i kolenima do sledećeg obronka, koji se valjao dalje, dok se Monte Altisimo dizao u pozadini još uvek nekoliko nepoznatih milja daleko.
U podne su se pojavili na vrhu predgorja obraslog šikarom. Između Mikelanđela i Monte Altisima bio je još samo oštar nizak greben, a iza toga kanjon u podnožju brega, gde će morati preći reku. Anto uze iz kožne torbe dva hleba s tvrdom korom, izvadi meki deo iznutra pa ispuni hieb ribom i sosom od paradajza. Jeli su, zatim sišli u dolinu pre pretposlednjeg niskog grebena, probili se do niskog dela gde su se valoviti nizovi brda spuštali da otkriju zid Monte Altisima.
Mikelanđelo sede na veliki okrugao kamen i zagleda se gore u strašne Alpe.
-Uz pomoć Boga i cele francuske vojske mogla bi se sagraditi cesta dovde. Ali ko bi mogao sagraditi cestu uz taj okomiti zid?
-Nije moguće. Zašto da se i pokušava?
-Da bi se izvadio mermer.
Anto se zagleda u Mikelanđela, mičući usnama gore-dole preko ružičastih desni, ne verujući.
-Kakav mermer. To je budalaština! Niko ga ne može spustiti odozgo! -E vero. Istina.
-Zašto ste onda došli?
-Da se uverim. Hajde da se počnemo penjati, Anto. Hoću da vidim koliko vredi mermer koji ne možemo doneti dole.
Mermer nije bio samo dobar, bio je savršen: sve sami slojevi najčistijeg belog mermera. Našao je jedan poggio gde su kopali Rimljani, komade mermernog bloka koji su iskopali.Posle bitke da se održe uporišta na stenovitim klisurama i ždrelima, pošto su prešli snežnu granicu, i borbe da se iskopaju do vrha i nogama i rukama, Mikelanđelu je bilo jasno zašto su carevi upotrebljavali kararski mermer da sagrade Rim. No celo ga je telo bolelo od želje da udari čekićem i dletom u taj sjajni mermer, najčistiji koji je ikad video.
Bio je mrak kad je stigao u Kararu. Dok je dolazio cestom iz Avence, primeti da se seljaci na poljima nisu pojavili da ga vide. Kad je ušao u Porta Gibelina, stanovnici gradića ispred svojih radnji ojednom su svi bili zaposleni. Na Pjaca del Duomo jedna grupa ijudi koji su razgovarali u zatvorenom krugu podiže ramena dok je on prolazio. Mikelanđelo uđe u apoteku gde su Peličija i njegov sin mešali lekove na komadu mermera.
-Šta se desilo? Juče ujutro sam otišao kao Kararac, a vraćam se kao Toskanac?
Peličija ništa ne reče dok nije stavio mešavinu u maramicu jedne starice u crnini i zaželeo joj: Fa a modr.
-To je zbog vašeg puta u Monte Altisimo.
-Vaši su zemljaci usvojili rimski zakon po kojem je čovek kriv dok ne dokaže da je nevin?
-Oni se plaše. Otvaranje kamenoloma u Pjetrasanti moglo bi ih upropastiti.
-Molim izvestite ih da mi je papa naredio da idem u Monte Altisimo.
-Oni tvrde da ste vi za to krivi.
-Ja. Kako?
-Oni to dovode u vezu s tim što ste zahtevali komade bez mrlje, kažu da se »velika larma« čula u Rimu.
-Ali ja sam kupovao kararski mermer.
-Kararci smatraju da ste vi u srcu tražili sanctum sanctorum, čistu belu dušu brega, i da vam je papa zbog toga naredio da otvorite Pjetrasantu: da nađete savršen mermer koji bi vas zadovoljio.
Za trenutak Mikelanđelo nije mogao da odgovori. Znao je da su papa i kardinal Đulio preuzeli vlasništvo Monte Altisima, i da oni kažnjavaju Kararce zbog toga što su protiv Vatikana. Ali da li su Kararci imali instinktivno pravo u pogledu njega? Nijednom u proteklih sedam meseci, čak i pošto je dobro platio za njihov mermer, da li je bio zadovoljan smatrajući da je nabavio najbolji beli kamen? Da li je on želeo da papa otvori kamenolome u Pjetrasanti, pa makar da je on izjavio da je te nemoguć podvig?
-Ja ču izvestiti Njegovu svetost da se nikakav mermer ne može spustiti niz Monte Altisimo.
-Mogu li se oni osloniti na vas?
-Dajem im poštenu reč.
-To će biti dobra novost.
Više ga je zabavljalo nego zabrinjavalo kad je čuo da su Bačo d' Anjolo i Bido dobili pet stotina dukata da idu u brda Seraveca i da tamo sagrade cestu. Obojicu ih je poznavao, oni nisu bili u stanju ni da obuku jednu lešinu.*
*Igra reči: Lay out znači i sagraditi i obući mrtvaca
Za Kararu je to bilo srećno proleće jer su vajari dolazili da kupuju mermer,boraveći u župnom dvoru preko mosta, preko puta Duoma: Bartolomeo Ordonez iz Španije, Đovani de' Rosi i Maestro Simoni iz Mantove, Domeniko Gare iz Francuske, Don Bernardino de Kivos je radio za Karla španskog. I Mikelanđelo je bio srećan, jer su Mediči pristali da mu plate dvadeset pet hiljada dukata za fasadu.
Jakopo Sansovino, učenik njegovog starog prijatelja Andrea Sansovina iz vrta
Mediči, stiže u Kararu jednog kišnog popodneva. Stajao je okrenut leđima vatri kod Mikelanđela da se osuši. Jakopo je bio privlačan čovek kestenjste kose, od oko trideset godina, koji je uzeo ime svoga učitelja, a činilo se da ima talenta. Mikelanđelo ga je godinama viđao u Sansovinovoj radionici.
-Jakopo, prijatno je videti jedno firentinsko lice. Šta te dovodi u Kararu po ovom lošem vremenu?
-Vi.
-Ja? Kako?
-Papa Lav X mi je obećao friz.
-Koji friz?
-Pa, na vašoj fasadi, naravno! Predao sam crteže papi, i on je bio oduševljen.
Mikelanđelo okrenu glavu kako Jakopo ne bi video njegovo zaprepašćenje. - Ali ja nisam naznačio nikakav friz:
-Papa je raspisao konkurs za svakoga ko hoće da učestvuje. Ja sam odneo prvo mesto s jednom neprekidnom bronzanom linijom iznad tri portala, koja prikazuju scene iz života Medičija.
-Pretpostavimo da tvoj friz ne ide u moj plan?
-Vi radite svoj posao, a ja ću svoj.
Jakopov ton nije bio tako drzak, no nije dopuštao raspravljanje. Mikelanđelo reče mirno:
-Ja nikad nisam ni s kim sarađivao, Jakopo.
-Ono što kaže Sveti otac, to je odlučeno.
-Svakako. Ali prema mom ugovoru moram da ispravljam greške u bilo čijem radu.
-Neće biti grešaka. Verujte mi. Više treba da se brinete zbog Bača i Bida.

Šta s njima? -Mikelanđelo oseti kako mu se kičma koči.
-Oni će raditi sve dekoracije kamena i stubova.
Te noći nije spavao. Stavljao je panjeve na vatru i hodao kroz dve sobe svoga stana pokušavajući da se uhvati u koštac sa svojim najdubljim osećajima. Zašto je pustio da prođu ti meseci ne dovršavajući model koji su papa i kardinal mogli da odobre, ne praveći crteže za glavne figure i ne odlazeći u Firencu da postavi temelje? Stvarajući sebi osećaj kretanja, kupujući stotine mermernih blokova, on je stvorio iluziju da on i upravlja svime. Poseta Jakopa Sansovina s novostima da mu je fasada bila oduzeta dokazala mu je da nije imao pravo. Stajao je u mestu, za umetnika to je jedan od bolnih vidova umiranja.
Nije bilo vremena na traćenje. Budući da mora klesati tu fasadu, može početi i da je celu iskleše: blokove, stubove, uglove, kapitele i svece.
Napisao je u Rim:
Obećavam, Sveti oče, da će fasada San Lorenca biti čudo arhitekture i skulpture cele Italije.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:25 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



8


Vratio se u Firencu u proleće, na vreme da proslavi rođenje Buonarotove kćerke Frančeske, kojoj je dao nadimak Čeka. Pozvao je prijatelje u kuću na Via Gibelina na vin santo, sveto vino i kolač, zatim su otišli da kupe komad zemljišta na Via Moca blizu Sante Katerine, na kojem će sagraditi radionicu dovoljno veliku da u nju smesti velike komade mermera za fasadu i Julijev nadgrobni spomenik. Morao se pogađati s kanonicima Duoma, koji su mu računali tri stotine velikih dukata za zemlju, šezdeset dukata više no što je vredela, što je i Mikelanđelo znao. Kad se bunio, kanonik mu odgovori:
-Žao mi je, ali mi ne možemo odstupiti od papske bule koja se odnosi na prodaje.
-Onda mi dajte još jedan komad zemlje za šezdeset zlatnika koje ste mi više zaračunali.
-Žeiite li vi da radimo protiv naređenja Svetog oca?
Radio je nekoliko sedmica da završi nacrt s kojeg će napraviti drveni model. Kako je proširio svoju zamisao, dodavši pet priča u polureljefu u četvrtastim okvirima, i dva u kružnim, povećao je i troškove, tako da je bilo nemoguće stvoriti fasadu za manje od trideset pet hiljada dukata. Papa je odgovorio preko
Buoninsenjija, koji je pisao:

Sviđa im se vaš novi plan, ali vi ste podigli cenu za deset hiljada dutaka. Da li je to za proširenje fasade, ili je to pogrešni proračun u vašim ranijim planovima?

Mikelanđelo je odgovorio: »To će biti arhitektonsko i vajarsko čudo Italije! Kad će doći do isplate?« Buoninsenji je odgovorio:

Novca ima malo, ali nemojte sumnjati, vaš ugovor će biti potpisan. Počnite odmah raditi na temeljima. Njegova svetost je uznemirena što ih već niste sagradili.

Jakopo Sansovino, koga je Vatikan obavestio da na novom modelu nema bronzanog friza, dođe Mikelanđelu i nemilosrdno ga napade.
-Neka je proklet dan kad ste vi rekli nešto dobro za nekoga na zemlji!
-Pa, Jakopo, ja sam jako hvalio tvoj rad. Pokušao sam ti reći u Karari...
-Pokušali ste da mi kažete da za nikog drugog nema mesta osim za vas. To je bilo sve.
-Jakopo, nemoj da se rastajemo kao neprijatelji. Obećavam da ću ti pomoći da dobiješ narudžbinu. Onda ćeš razumeti da umetnički rad ne može biti simpozijum, on mora imati organsko jedinstvo duha i ruku jednog čoveka. Sve ostalo je smuti pa prospi.
Lodoviko je izabrao to vreme da mu prigovori što mu nije omogućio da digne novac od spedallinga u Santa Marija Nuova.
-Oče, ako ne prestanete s tim večitim gnjavljenjem, ova kuća više neće biti dovoljno velika za nas dvojicu.
Kad je pala noć, Lodoviko je otišao. Njegova soba ostala je prazna. Naredne večeri Buonaroto se vrati s vešću da Lodoviko svima priča da je izbačen iz svoje vlastite kuće.
-Gde stanuje?
-U jednoj seljačkoj kući iza naše kuće u Setinjanu.
-Odmah ću mu poslati pismo.
Mikelanđelo sedne za Lodovikov okrugli sto za račune, koji je izgledao čudno u toj svakodnevnoj četvrtastoj sobi, i napisa:

Najdraži oče, čuo sam da se žalite na mene i da pričate da sam vas izbacio iz kuće. To me čudi, jer sam siguran da od dana kad sam se rodio do sada u mojoj duši nije bilo misli, ni velike ni male, koja bi bila štetna po vas. Svaki posao koji sam preduzeo prihvatio sam iz ljubavi prema vama... i vi znate da sam predao vama sve što imam.
Imali ste trideset i više godina iskustva sa mnom, vi i vaši sinovi, i svi ste vi svesni toga da sam ja uvek radio i činio, kad sam mogao, za vaše dobro. Kako možete pričati da sam vas izbacio iz kuće? Ne vidite li kakav mi karakter pripisujete?... Toje samo još trebalo da prevrši meru mojih nevolja. Lepo ste mi uzvratili. Ali neka bude kako hoće: spreman sam da prihvatim da vam ništa nisam doneo osim stida i sramote... i preklinjem vas da mi oprostite, meni propalici...

Lodoviko se vratio u Via Gibelina. Oprostio mu je. Firenca je bila tužna, jer se firentinska tradicionalna ljubav prema veselju preselila u Rim, u dvor Lava X. A njegova vlastita tuga još se povećala kad je saznao da je karton za Kupače nestao.
-Uništen ne bi bila prava reč -reče ozbiljno Granači. -Na njemu je precrtavano i pisano, derali su ga, rezali, ukrali.
-Ali kako? On je pripadao Firenci. Zašto ga nisu zaštitili?
Granači mu objasni pojedinosti. Karton je bio poslan u Dvoranu papa blizu Santa Marija Novele, zatim na gornji sprat palate Mediči. Stotine umetnika koji su prolazili kroz Firencu radili su pred njim a da ga pri tome niko nije čuvao, pa su neki sekli delove i odnosili ih. Njegov neprijatelj još iz svađe s Peruđinom, vajar Bačo Bandineli, prisvojio je navodno mnoge delove. Jedine delove koji su se još nalazili u Firenci kupili su njegovi prijatelji Stroci.
Tako sam se pridružio Leonardu -primeti Mikelanđelo hrapavim glasom. - Moj karton je nestao. Kao i moj bronzani Julije.
Jedini koji je mogao da mu objasni događaje u njihovom pravom odnosu bio je prior Bikjelini, sada tako star i slabašan da je morao ležati u krevetu u Santo Spiritu.
-Pokušaj da razmišljaš o celom svom životu kao o jednoj celini, a ne kao o nizu nepovezanih delova -posavetova ga otac. -Na taj način svako razdoblje rađa se iz prethodnog, a ti znaš da će doći još neko.
Mikelanđelo se fokusirao na fasadu. Sagradio je solidan model, napravio kanelure na stubovima, ukrasio kapitele, grubo izdubio niše u kojima će stajati njegove mermerne figure,praveći figure od voska da njima predstavi svoje konačne skulpture. Papa Lav X potpisao je ugovor na četrdeset hiljada dukata: pet hiljada godišnje u toku osam godina, četiri hiljade odmah za troškove, i besplatan stan blizu crkve San Lorenco. Međutim...
-Njegova svetost želi da se sav rad na fasadi San Lorenca izvede iz mermera iz Pjetrasanta, i nijednim drugim.

Stajao je gologlav na groblju San Lorenca i slušao poslednje molitve za priora Bikjelinija, osećajući da je izgubio najmilijeg i najboljeg prijatelja na zemlji. Za svetog priora novo razdoblje rađalo se iz prethodnog: njegova nagrada u raju. Za Mikelanđela, koji je posmatrao kako njegovog prijatelja spuštaju u grob, »sledeće razdoblje« moglo je da bude pravi pakao.
U toku jednog sata po njegovom dolasku u Kararu gomila sveta poče da se skuplja, na Pjaci del Duomo, dolazeći iz nižih delova ispod Svinjskog trga, putem duž reke Karione i kroz Porta del Boco, niz padine brda iz Torana, Kolonata, Forestierija, iz kamenoloma Polvačio, Fantiskriti, Grota Kolombara, Bataljino. Sada je tu bilo nekoliko stotina Kararaca, koji su se skupljali sve bliže i bliže ispod apotekarovog prozora, pritičući ispod mosta na prostor ispred Duoma.
Prozori na apotekarovoj kući bili su visoki od poda do plafona, a srednja dva su bila staklena vrata. Mada nije bilo balkona, vrata su se mogla otvoriti, napolju je bila niska ograda od kovanog gvožđa. Mikelanđelo je stajao iza vrata zaklonjenih zavesama i slušao mrmljanje koje je postajalo sve jače i jače kako su se klesari skupljali na trgu. Onda ga neko opazi iza zavese. U gomili se oseti komešanje. Zatim počeše da viču:
-Larmadžija! Larmadžija!
Mikelanđelo pogleda u veoma uzbuđeno lice svog domaćina, koji je bio rastrzan između odanosti svojim ljudima i svom gostu.
-Bolje da izađem na trg -izjavi Mikelanđelo.
-Suviše je opasno. Kad se boje, onda su gadni. Mogli bi vas ubiti.
-Moram govoriti s njima.
On širom otvori staklena vrata ispred ograde od dve stope. Odozgo se začu vika:
-Figiol d' un can'. Kučkin sin!
Stisnute pesnice podigoše se prema njemu. On ispruži ruke, pokušavajući da ih utiša.
-Tvoja časna reč su brabonjci.
-Nisam ja za to kriv. Morate mi verovati.
-Bastardo! Kopile! Prodao si nas.

Nisam li ja kupio od vas mermer? Imam nove ugovore. Verujte mi. Ja sam Kararac!
-Ti si papin sluga.
-Ja ću zbog toga patiti više nego vi.
Tišina zavlada među gomilom. Jedan čovek u prednjim redovima povika s teško suzdržanim strahom:
-Ali tebe neće mučiti želudac!
Taj povik je delovao kao signal. Stotine ruku se podigoše. Kamenje ispuni vazduh kao tuča. Komadići belog mermera razlupaše jedna staklena vrata, zatim i druga. Jedan veliki kamen udari Mikelanđela u čelo. Bio je zaprepašćen: više od udarca nego od bola. Krv mu poteče niz lice. On oseti kako mu obliva obrvu, obilazi je i kaplje u ugao oka.
On se ne pokrenu da zaustavi udarac. Gomila je videla šta se desilo. Žamor se raširi po trgu.
-Basta! Prolili smo krv.
Masa poče da se razilazi, reke ljudi potekoše pored katedrale na ulice iz Kojih su došle.U nekoliko trenutaka pjaca je bila pusta,samo su beli kamen i razbijeno staklo govorili šta se dogodilo. Mikelanđelo pređe dlanom preko oka, pogleda na tamnu gomilu. I ranije je krvario od mermera: komadići od njegovog suviše besnog klesanja ponekad bi ga udarili po licu i probili kožu. Ali ovo je bilo prvi put da je bio kamenovan.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




9


Iznajmio je kuću prema moru na Pjaci Pjetrasanta, s pogledom na milju široku močvaru, koju je trebalo da pređe i napravi luku. Zadržao je stariji bračni par, vlasnike kuće, da se staraju o njemu. Kardinal Đulio ga je takođe obavestio da mora iskopati mermer i za gradnju crkve svetog Petra i za popravak Duoma u Firenci. Ceh vunara šalje stručnjake da sagrade drum.
Bio je mesec mart. Imao je pred sobom otprilike šest meseci lepog vremena pre no što će sneg i led prekriti bregove. Bude li mu pošlo za rukom da mermerni blokovi poteku iz kamenoloma i na obalu do oktobara, njegov će posao biti gotov... ako ga uopšte bude mogao početi! Poslao bi brodom prve komade za Firencu, gde bi proveo zimu klešući ih. Kad ponovo dođe lepo vreme, predradnik i momci će moći da se vrate u kamenolom.
Ispisao je sve što mu treba, dao se na put u Kararu i pošao pravo u radnje iznad grada i spoljniii zidova. Ušao je u jednu radnju s užadima, prvu u nizu nabavljača pored reke.
-Treba mi jako uže.
Vlasnik nije dizao pogled s užeta.
-Nemamo.
Pošao je dalje ulicom do gvožđara.
-Želim kupiti viganj i gvozdene šipke.
-Sve rasprodano.
Susedna radnja s alatom bila je najbolja u tom kraju.
Možete li mi prodati nešto drvenih klinova, sekire, testeru...
-Nestalo.
Izašao je u brda tražeći vlasnike s kojima je imao potpisane ugovore i kojima je isplatio velike svote novca.
-Hajde sa mnom u Pjetrasantu, Levoruki.
-Veliki ugovori. Ne mogu.
Zatim poče navaljivati na Rasiona:
-Pozajmi mi tvoje predradnike na šest meseci. Platiću dvostruko.
-Ne mogu bez njih.
Penjao se više, prema udaljenim kamenolomima, čiji su ljudi bili okupljeni oko vlastitog campanila umesto kararskog.
-Radi u mom kamenolomu, umesto u svom. Platiću ti istu zaradu plus cenu blokova iz tvog kamenoloma za sledeću godinu. Šta kažeš?
Vlasnikove oči zasjaše na pomisao na višak novca, ali njegovo oduševljenje brzo iščeznu.
-Ne želim da za mnom trubi rog.
Kako nije imao sreće u kamenolomima, on se brzo vrati istim putem u grad, uđe u apotekarovu kuću kroz vrt iza kuće i potraži svog prijatelja.
-Vi ste upošljavali i učili predradnike celog svog života. Pošaljite mi jednog. Potrebna mi je pomoć. Svi su me odbili.
Peličia reče tužno: -Znam. Ja sam vaš prijatelj. Prijatelji ne bi trebalo da napuste jedan drugog.
-Onda ćete mi pomoći?
-Ne mogu.
-Hoćete da kažete da nećete?
-To je isto. Nijedan čovek ne može da ide. Oni ostaju uz svoj campanile. To je najozbiljnija opasnost s kojom se suočila naša zajednica otkako nas je pregazila francuska vojska. A ova radnja? Bilo bi isto kao kad bi neko ispisao prstom znak kuge pepelom na prednjim vratima. Molim vas za oproštenje.
Mikelanđelo odvrati oči.
-Ja sam pogrešio što sam došao.
Osećajući se umornijim nego da je klesao dvadeset sati, Mikelanđelo ponovo krenu mermerom popločanim ulicama, prolazeći pored domaćica umotanih u scianime, šalove, dok nije stigao u Roke Malaspine. Markiz je bio ne samo vlasnik velikog dela Karare već i jedina vlast u markizatu. Njegova je reč bila zakon. Markiz ga je pozdravio ozbiljno ali ne neprijateljski.
-Papa je ovde nemoćan -objasni on. -On ne može naterati ljude da kopaju mermer iz brda. Čak i ako bi izbacio iz crkve celu pokrajinu.
-Onda, prećutno, ni vi im ne možete narediti da kopaju za mene?
Markiz se slabo osmehnu. -Mudar vladalac nikad ne izdaje naređenja za koja zna da ih podanici neće izvršiti.
U sobi zavlada mučna tišina, dok jedan sluga ne uđe da posluži vino i pasmata, pečene kifle, uskršnji specijalitet.
-Markiže, ja sam potrošio hiljadu dukata za mermer koji još leži u kamenolomima. Šta je s njim?
-Da li vaši ugovori glase da se mermer odnese na obalu? -Glase.
Onda možete biti sigurni da će biti isporučeni. Mi ispunjavamo ugovore.
Mermerni stubovi i blokovi bili su spušteni sa brda na kolima. Teško kamenje bilo je privezano za stražnje točkove da služe kao kočnice. Ali kad je sav kamen bio isporučen na obalu ladari odbiše da ga prevezu u Firencu.
-To ne stoji u ugovoru.
-Znam. Spreman sam da platim dobru nagradu. Hoću da se odnesu u Pizu, zatim uz Arno dok je još visok.
-Nema teretnih brodova.
-Vaši šlepovi stoje besposleni.
-Zauzeti su za sutra. Nema prostora.
Mikelanđelo opsova, uzjaha konja i pođe na dugo i teško putovanje preko Spezije i Rapala u Đenovu. Tamo je bilo dovoljno vlasnika brodova koji su bili željni posla. Izračunaše koliko će šlepova biti potrebno. Mikelanđelo plati unapred, i zakaza sastanak da ih dočeka u Avezu, da upravlja tovarom.
Dva jutra kasnije, kad su se đenovski šlepovi pojavili na vidiku, jedan čamac iz Karare izađe pred njih. Mikelanđelo je čekao na obali, besan zbog zakašnjenja. Na kraju se čamac vrati, s kapetanom iz Đenove. On pogleda na Mikelanđelove komade mermera i stubove i reče:
-Ne mogu ih poneti. Suviše su veliki.
Mikelanđelo prebledi od besa.
-Ja sam ti naznačio broj, težinu i veličinu.
-Mnogo ih je.
Kapetan baci kesu novaca Mikelanđelu, vrati se u čamac. Kararci na obali stajali su bez izraza na licu, a zatim se okrenuše i odoše tapkajući dugom ravnicom.
Sutradan je Mikelanđelo jahao morskim putem prema Pizi. Kad se približio gradu, ugleda toranj kako se nagnuo prema plavom nebu i seti se svog prvog putovanja s Bertoldom kad mu je bilo petnaest godina, i kako ga je njegov učitelj odveo u Kamposanto da mu dokaže da nije kopirao staru rimsku Bitku kentaura. Sada su mu bile četrdeset tri godine. Da li je moguće da je prošlo svega dvadeset osam godina otkako je proučavao divne skulpture Nikola Pizana u Krstionici? Što je duže živeo, to se više udaljavao od Bertoldovog najozbiljnijeg saveta: -Moraš stvoriti grandiozno delo.
»Kako?« pitao se umorno.
Pronašao je jednog kapetana na koga se mogao osloniti i vratio se u Pjetrasantu. Brodovi nisu došli zakazanog dana... ni sutradan... ni narednog dana. On i njegovi skupi teškom mukom izabrani blokovi bili su napušteni. Kako da ih on prenese s obale Karare?
Nije znao gde još da pokuša. No kako je morao otvoriti kamenolom, naprosto će ih morati tu ostaviti. Kasnije će ponovo pokušati.
Kamenoresci pietre serene iz Setinjana znali su da je slavu što ju je stekao Mikelanđelo platio po visokoj ceni. Nisu mu zavideli dok su posmatrali njegovu mršavu figuru kako teško korača putem uzbrdo. Ali kad mu se pred očima ukazala otvorena stena, kad je ugledao nagnute slojeve plavosivog kamena, ljude kako rade na površini, njegovo raspoloženje živnu, i on se široko osmehnu. Niže dole radnici su teškim maljem tesali neravne blokove u kamenje prodajne veličine. Bilo je vreme ručku, dečaci su bili stigli sa zavežljajima preko ramena, na kojima su se s obe strane ljuljali lonci s toplom hranom. Klesari se skupiše na ivici pećine.
Zna li neko gde ima neki kamenolom gde nema posla? -upita Mikelanđelo. Mogao bih zaposliti nešto dobrih ljudi u Pjetrasanti.
Nisu hteli da se kaže da su odbili jednog starog druga, no kamenolomi su radili, a kad je bilo posla, niko nije mogao otići.
-To je sreća -uzviknu on. Uzdržao se da ne doda: »ali ne za mene«. -Šta mislite, da li bih mogao pokušati u susedstvu?
Ljudi se zgledaše ćuteći.
-Pokušaj.
Posetio je ostale kamenolome, jedno okno gde se vadila pietra dura, Kavu di Fosato, Koverćano, kamenolom pietre forte u Lombrelinu. Ljudi su radili: nisu imali razloga da ostave porodice i domove, ozbiljno su se bojali brda iznad Pjetrasante. U očajanju, Mikelanđelo se s mukom vrati u Setinjano Topolinima. Sinovi su vodili radnju, sa sedmoricom unuka -najmlađem bejaše sedam godina -koji su učili zanat. Bruno, najstariji, s kratkom i već prosedom kosom, sklapao je ugovore, Enriko, srednji brat, koga je njegov deda učio najdelikatnijem radu na stubovima i čipkasto rezbarenim prozorima, bio je jedini od trojice braće u neku ruku umetnik, Đilberto, najživlji, mogao je uraditi koliko trojica klesara. Oni su bili Mikelanđelova poslednja mogućnost: ako mu porodica Topolino ne pomogne, niko mu neće pomoći. On iznese svoju situaciju u celini, ne izostavivši nijednu teškoću ni opasnost.
-Da li bi neko od vas mogao poći? Moram imati nekoga kome mogu verovati.
Naprosto je čuo kako zajednički tiho razmišljaju. Najzad se svi pogledi zadržaše na Brunu.
-Ne možemo te pustiti -reče Bruno polagano. -Jedan mora poći.
-Koji?
-Ne Bruno -reče Enriko, -On mora pregovarati o nekim ugovorima.
-Ni Enriko -reče Đilberto. -On jedini dovršava radove. Dva brata pogledaše Đilberta i rekoše u jedan glas:
-Onda ostaješ ti.
-Onda ostajem ja. -Đilberto se počeša po gustim maljama na grudima gledajući Mikelanđela. -Ja imam najmanje veštine, ali imam najviše snage.Da li ću odgovarati?
-Hoćeš. I zahvalan sam vam.
-Ne mešaj zahvalnost u porodičnu čorbu -odgovori Enriko, koji je, pored veštine za tocilom, od dede naučio i narodne izreke.
U toku sledećih dana Mikelanđelo je skupio radnike: Mikela, koji je s njim radio u Rimu, tri brata Frančelija:Domenika, malog mladića ali dobrog skulptora, Zara, koga je Mikelanđelo godinama poznavao, i Sandra, najmlađeg La Grasa iz Setinjana, koji mu je napravio drveni model, pristao je da pođe, kao i jedna grupa odabranih klesara koji su došli u iskušenje jer im je ponudio dvostruku platu. Srce mu se steže u grudima kad ih je skupio da im izda naređenja da pođu u iznajmljenim seljačkim kolima sledećeg jutra: dvanaest klesara, a nijedan radnik iz kamenoloma u celoj grupi radnika! Kako da se s tim neiskusnim radnicima upusti u borbu s tim divljim brdom?
Dok je o tome razmišljao idući kući, prođe pored jedne grupe klesara koji su polagali nove kamene ploče na Via Sant' Eđidio. Bio je zaprepašćen ugledavši među njima Donata Bentija, vajara koji je radio u Francuskoj i imao uspeha sa svojim narudžbinama.
-Benti! Za ime božje, šta radiš tu?

Benti, mada mu je bilo tek trideset godina,rodio se sa staračkim licem, imao je ispod očiju modre kesice, ružno lice s borama koje su se skupljale i ukrštale na bradi. Ponašanje mu je bilo ozbiljno. Mahnuvši rukom u znak neme poniznosti, Benti odgovori:
-Pravim male skulpture da po njima hodaju ljudske noge. Kako malo jedem, to mi odgovara, mada povremeno moram nešto i pojesti.
-Ja ti mogu platiti više u Pjetrasanti nego što dobijaš na putu. Šta kažeš na to? Potreban si mi.
-Ja tebi potreban? -reče Benti kolutajući očima kao u sove, ne verujući. -To bi mogle biti najlepše reči na italijanskom jeziku. Idem.
-Dobro. Dođi u moju kuću u Via Gibelina čim svane. Nas četrnaestorica idemo kolima.
Te večeri je Mikelanđelovoj kući došao Salvijati s jednim čovekom sivih očiju i retke kose, koga je predstavio kao Vijerija, dalekog rođaka u sedmom kolenu pape Lava X.
-Vijeri ide s vama u Pjetrasantu kao intendant.On će se brinuti za hranu,za materijal i prevoz i vodiće knjige. Ceh vunara će ga plaćati.
-Pomišljao sam na nekoga ko će voditi računovodstvo.
Salvijati se osmehnu. -Vijeri je vešt u rukovanju brojkama. Njegove knjige biće isto tako savršeno uravnotežene kao vaš David, sve do poslednje pare biće na svom mestu.
Vijeri je govorio stisnutim glasom čoveka koji slabo mari za reči: -Kolone brojeva su gospodari... sve dok ne zaključim račune. Tek onda sam ih naterao da slušaju.
Bio je to srećan odlazak, jer je njegova snaja, Bartolomea, teško rodila sina, koga su nazvali Simone, konačno je imenu Buonaroti bila osigurana budućnost.

Vijeri, Đilberto Topolino i Benti useliše se s njim u kuću u Pjetrasanti. Vijeri uze jednu spavaću sobu za kancelariju. Zatim Mikelanđelo pronađe jednu veću kuću u Seravecu za ostale radnike. Označivši najzgodniji put do kamenoloma, postavi ljude da rade s motikama i lopatama da prokopaju trasu kojom će magarci prenositi materijal. Priličan broj seljačića došao je da radi pod Antovim nadzorom. Oni su udarali čekićima da odvale kamen od brda i da načine sigurnu podlogu za put. Kad je postalo jasno da jedan kovač ne može udovoljiti njihovim potrebama, Benti posla po svog kuma, Lacera, krupnog čoveka, bez vrata i snažnih grudi, koji je podigao kovačnicu za potrebe kamenoloma i ceste i u njoj pravio specijalna kola kojima će se mermerni stubovi prenositi do mora.
Mikelanđelo, Mikele, Đilberto i Benti krenuše u istraživanje i nađoše nekoliko slojeva šarenog mermera u nižim predelima Monte Altisima, a zatim samo za jednu stenu ispod vrha otkopaše formaciju pravog klesarskog mermera, tako kristalnobelog i besprekornog u boji i sastavu da čoveku stane dah.
-Istina je! -doviknu Mikelanđelo Bentiju. -Što je brdo više, mermer je čistiji.
On pozva radnike i naredi Antovim ljudima da mu pomognu napraviti na vrhu jednu ravnu površinu sa koje će moći da kopaju. Mermer je išao unutra u breg ravnom belom linijom. Čitava ta mermerna litica mogla se skinuti. Bila je samo po površini malo oštećena snegom, vetrom i kišom, ali ispod te vanjske ljušture potpuno čista.
Sve što sada treba da uradimo -reče Mikelanđelo uzbuđeno -jeste da izvadimo velike blokove koji se ovde nalaze od stvaranja sveta.
-I da ih dopremimo dole s ovog brda -dodade Benti, gledajući pet-šest milja nizbrdo, pored Seravece i Pjetrasante do mora. -Iskreno rečeno, ja se više plašim za put nego za mermer.
Prve sedmice vađenja bile su potpuno izgubljene.Mikelanđelo je pokazao radnicima kako Kararci zabijaju mokre drvene klinove u pukotine i između slojeva, kako klinovi još više nabreknu dok mermer ne počne da puca, i kako onda odvajaju komade ogromnim polugama. Ali mermer i radnici u kamenolomu su kao ljubavnici, oni poznaju svako raspoloženje jedan drugome, prelaze, sklonosti da se protive ili da pristanu. Mermer je uvek bio kao strasna vladarka tvrdih planinskih formacija, no ipak ju je bilo najlakše razdrmati zbog njene nežnosti: bio je to svojeglav dragi kamen, koji je zahtevao odanost i nežnost.
O svim tim stvarima klesari iz Setinjana ništa nisu znali.Ni Benti ni Domeniko, mada su oni klesali figure. Mikelanđelo je to naučio na eksperimentima i greškama, oslanjajući se na godine koje je proveo posmatrajuđ Kararce kako postupaju s mermemim blokovima, trudeći se da u nekoliko meseci upije u sebe veštinu sticanu generacijama. Njegovi radnici činili su sve što su mogli, ali su pravili greške. Pietra serena na kojoj su oni učili bila je neuporedivo trajnija. Oni nisu bili opremljeni da rukuju »sjajnim kamenom«, to je bilo isto kao da je doveo stolare ih kovače.
Kao predradnik, Đilberto Topolino je bio vulkan energije, trčao je, jurio, besno napadao brdo, terao ostale da drže strahoviti ritam, ali Đilberto je znao samo kako da izradi građevinski kamen od pietre serem, koju je držao među kolenima. Priroda mermera ga je dovodila do besa svojom arogantnom tvrdoćom, kad je trebalo da bude mekana kao šećer, i što se mrvila pod njegovim alatom kad je trebalo da bude čvrsta.
Krupni La Grasa se žalio:
-To je isto kao raditi u mraku.
Posle nedelju dana rada na jednom nižem sloju, gde je Domeniko rekao da su pronašli nešto dobro, izrezali su jedan komad mermera za koji se pokazalo da je bio prošaran spiralnim tamnim žilama i koji je za njih bio neupotrebljiv.
Vijeri se pokazao kao odličan intendant. Dobijao je hranu i materijal po najnižim cenama i održavao niske troškove. Imao je priznanice za svaku izdatu paru, ali besprekorni računi na kraju meseca bili su slaba uteha Mikelanđelu. On još nije bio iskopao ni za jedan dukat mermera koji bi se mogao upotrebiti.
-Vidite, Buonaroti, moji računi se lepo slažu -reče Vijeri.
-Ali koliko mi mermera treba da se izravna sa sto osamdeset dukata...?
-Mermera? Moj je zadatak da vam za svaku škudu pokažem gde sam je uložio.
-A moj je da pokažem mermer za te izdatke.
Jun se već približavao. Ceh vunara još nije bio poslao nadzornika za gradnju ceste. Mikelanđelo je znao da je, zbog strmog terena i zato što će se put morati velikim delom seći u čvrstoj steni, ako ne počnu odmah, neće završiti pre no što ih oteraju zimske bure. Konačno stiže i graditelj: Boka, Usta, nepismen radnik u Toskani u svojoj mladosti, koji je imao toliko energije i ambicije da je naučio crtati geografske karte, predvoditi radnike i najzad sklapati ugovore za građenje cesti između seljačkih imanja. Ceh vunara je izabrao Boku, sirovu ljudeskeru, dlakavog od glave do pete, zbog glasa koji je uživao da ispunjava ugovore u rekordnom vremenu. Mikelanđelo pokaza Boki svoje crteže za projektovanu cestu.
-Brdo vidim i sam -upade Boka. -Gde ću naći zgodno mesto da sagradim cestu.
Boka je bio dobro izučio sam sebe. U roku od deset dana nacrtao je najjednostavniji mogući put do podnožja Monte Altisima. Jedina neprilika bila je u tome što cesta nije bila trasirana prema onim mestima gde je trebalo da se traži mermer. I pošto bi spustio na rukama komade mermera od dvadeset jedne tone niz jaruge Monte Altisima, Mikelanđelu bi još uvek ostajala prilična udaljenost do Bokine ceste!
Navaljivao je da ga Boka prati gore do najviših kamenoloma, Pole i Vinkarele, i niz jaruge kojima će se spuštati mermerni stubovi.
-Vidite, Boka, uopšte neću moći spustiti mermerne blokove do vašeg puta.
-Ja sam napravio ugovor da gradim put do brda. I ja ga i gradim.
-Od kakve će koristi biti taj put ako ne budem mogao njime preneti mermer?
-Moja stvar je put. Vaša mermer.
-Ali na drugoj strani vašeg puta nema ničeg osim mermera -uzviknu Mikelanđelo, sav očajan. -Ja ću imati trideset dva bika da vuku kola... mi ne prevozimo seno! To mora biti najbolji put do kamenoloma. Ovakav, na primer..
Kad je Boka bio uznemiren, čupkao je po palac dugačke dlake koje su mu rasle iz nosa i iz ušiju. On uze jedan crn pramen kažiprstom i palcem i poče da ga vuče.
-Ko ovde gradi, vi ili ja? Nikako obojica.
Bila je topla noć, zvezde su lebdele nisko nad morem u sjajnim gomilama. Mikelanđelo je išao miljama južno po cesti uz more, prolazeći pored zaspalih sela, dok je razbijao glavu svojim problemom. Čemu će služiti cesta ako se njom neće prevoziti mermer? Zar se neće smatrati da je on kriv ako ne bude mogao spustiti mermer do mora? Bokin put neće koristiti, jer nigde ne vodi! Šta da radi s tim čovekom?
Mogao se žaliti papi Lavu, kardinalu Đuliju, Salvijatiju, pa da mu pošalju drugog graditelja ceste. Ali ko bi mu garantovao da će drugi ugovarač prihvatiti onaj put koji je po njegovom mišljenju najbolji? Papa bi mogao reći da je njegova terribilita uzrok što se ni sa kim ne slaže.
Što je još imao da bira?
On sam mora graditi put!
Mučni jecaj uznemiri topli noćni vazduh. On se osvrnu oko sebe i ugleda mračnu močvaru između sebe i mora. Kako da se prihvati građenja ceste kroz najdivlji kraj Italije? Nikad nije gradio cestu. On je vajar. Šta on zna o tim stvarima? To bi mu natovarilo na leđa užasne teškoće. To bi značilo da pozove još jednu grupu radnika i da je nadgleda kako nasipa močvaru,seče drveće, probija prolaz kroz čvrste zidove stene. Znao je šta bi rekli papa Lav X i kardinal Đulio: rekli bi isto ono što je papa Julije rekao kad se onako ogorčeno borio da izbegne slikanje svoda Sikstinske kapele, a zatim izmislio plan koji mu je učetverostručio rad.
Vikao je Lavu i Đuliu: -Ja nisam radnik u kamenolomu!
A sada je hteo da bude inženjer.
Lav bi sigurno uzviknuo:
-Kako da te čovek razume?
To je bilo pitanje na koje nije znao odgovor. Mada još nije mogao izvaditi nijedan upotrebljiv komad mermera za podnožje, video je božanstveno jezgro

Monte Altisima. Znao je da će na kraju iskopati njegov mermer. A ako hoće to uraditi, mora imati i odgovarajuću cestu.
Zar nije naučio u toku ovih godina da vajar mora biti i arhitekt i inženjer? Ako je mogao klesati Pijetu, Davida, Mojsija, ako je mogao napraviti nacrt za mauzolej pape Julija i fasadu San Lorenca, zašto ne bi mogao da sagradi cestu dugačku pet milja?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




10


Koristio je lokalne seljačke puteve do Seravece, okrenuo na sever pored sela da bi izbegao reku Vecu i njen klanac, i onda ucrtao na kartu cestu pravo prema Monte Altisimu uprkos tome što mu je ogromno stenje ležalo na putu. Nabio je kolčeve dolinom Sere do grupe kamenih kuća u Rimanju, prešao reku Seru na plićaku koji se mogao pregaziti i išao uz obalu sve do strmog klanca. Na dve tačke odredio je da se probija kroz čvrstu stenu, a ne da put vodi uz uski greben pa se onda spušta serpentinama u dolinu. Za kraj je izabrao jedan deo u podnožju dvaju jaruga niz koje je nameravao spuštati kamen iz Vinkarele i Pole.
Za dva dukata kupio je jedno orahovo drvo i dao da mu kolar Masi napravi kola sa dva točka i gvožđem preko točkova da na njima prenosi isečen kamen do močvare između Pjetrasante i mora. Postavio je Donata Bentija za nadzornika izgradnje ceste od Pjetrasante do podnožja kanala Monte Altisima, Mikele je bio zadužen za nasipanje močvare, Đilberto Topolino je ostao nadzornik u Vinkareli, kamenolomu nekih četiri hiljade pet stotina stopa visoko u Alpima, na poslednjem mestu na koje je noga mogla kročiti na strmoj litici i gde se mogao kopati poggio da bi se napravilo mesta za rad na vađenju kamena.
Krajem juna Vijeri mu priđe tužnog lica.
-Moradete prestati da gradite cestu.
-Prestati... ali zašto?
-Nema više novaca.
-Ceh vunara je bogat. Oni plaćaju troškove.
-Ja sam primio svega sto zlatnika. Oni su potrošeni. Evo, pogledajte kolone u računskoj knjizi.
-Jedini stupci koje želim videti jesu mermerni stupci. A ja ih ne mogu spustiti do luke bez ceste.
-Peccato. Šteta. Možda će novac uskoro stići. Dotle... -Vijeri dignu obe ruke uvis u rečitom pokretu poraza... -finito. Gotovo.
-Ja sada ne mogu stati. Uzmite moj drugi novac.
-Vaš privatni novac za mermer? Vi ne možete da ga potrošite na cestu.
-To je isto. Bez ceste nema mermera. Isplatite troškove s moga računa od osamsto dukata.
-Ali možda ih nikad nećete dobiti natrag. Vi nemate zakonskog potraživanja prema Cehu vunara...
-Nemam ja nikakvo potraživanje ni prema kome -odgovori grubo Mikelanđelo.Dok ne izvadim mermer, Sveti otac mi ne da da budem skulptor. Potrošite moj novac za cestu. Kad Ceh vunara pošalje novac, vratićete mi ga.
Od izlaska do zalaska sunca išao je gore-dole po brdima na mazgi koja je sigurno koračala po neravnim stazama, posmatrajući kako napreduje rad na gradnji ceste. Benti je radio brzo, samo što je najteži posao ostavljao za kraj,Đilberto je bio skinuo zemlju sa mermernog sloja u Vinkareli i zabijao je mokre drvene klinove u pukotine, domaći carradori, vlasnici kola, sipali su tone krša u močvaru i polagano gradili osnovu prema obali,gde je Mikelanđelo zamislio svoju luku. Sa stotinu toplih letnjih radnih dana pred sobom, izračunao je da će do kraja septembra spustiti nekoliko stubova za glavne figure niz kanal do mesta za utovar.
Do meseca jula, prema Vijerijevim računima, bio je potrošio preko tri stotine od svojih osam stotina dukata. U nedelju posle jutarnje mise seo je s Đilbertom na drvenu ogradu Ponte Stacemese, i dok im je vrelo sunce udaralo u leđa, gledali su preko seoceta Stacema prema moru.
Đilberto pogleda iskosa svoga prijatelja.
-Hoću da ti kažem... tako da ne budeš tamo kad odu...
-Kuda ko odlazi?
-Polovina radnika: Anđelo, Frančesko, Bartolo, Barone, Tomazo, Andrea, Bastiano. Kad ih Vijeri isplati, oni se vraćaju u Firencu.
-Ali zašto? -Mikelanđelo je bio zgranut. -Bili su dobro plaćeni...
-Plaše se. Misle da će mermer pobediti nas, umesto mi njega.
-To je glupost! Jedan dobar blok smo načeli. Biće izvađen za nedelju dana.
Đilberto odmahnu glavom. -Na njemu su se pokazale žile. Prednji deo je upropašćen. Moramo ići dublje u stenu...
-Kako? -povika Mikelanđelo. -S pola tuceta radnika koji ne znaju šta rade?
Đilberto obori glavu. -Oprosti mi, Mikelanđelo. Ja sam te razočarao. Ovde se ne može primeniti ništa od onoga što ja znam o pietri sereni.
Mikelanđelo zagrli Đilbertova opuštena ramena.
-Ti radiš kako najbolje umeš. Naći ću nove zidare. Vidiš, Đilberto, ja nemam pravo da napustim posao.
Sredinom septembra bili su spremni da prođu kroz tri ogromne stene koje su bili zaobišli: jednu na kraju Seravece, drugu odmah iza Rimanja, i poslednju tamo gde je reka nailazila na neku staru putanju. Njegova se cesta bližila završetku. Bacio je toliko krša u močvaru da bi ispunio celo Tirensko more, ali je donji sloj puta, koji je neprestano tonuo i skretao, konačno bio sigurno položen do obale. Gore u Vinkareli, mada ga je to stajalo još šest sedmica prodiranja u brdo za celu debljinu stuba da bi se izbegle žile, najzad mu je pošlo za rukom da izvadi jedan izvanredan komad mermera. A imao je i jedan komad mermera na rubu poggia. Mada su mu neki novi ljudi otišli, gunđajući da ih tera da mnogo rade, bio je zadovoljan rezultatima rada u toku leta.
-Znam da ti to izgleda beskonačno, Đilberto, ali pošto smo ustanovili jedan modus operandi, izvadićemo još tri-četiri bloka pre nego počnu kiše.
Sutradan poče da spušta ogroman blok niz klisuru, koja je bila dobro ispunjena u toku ovih meseci komadićima mermera da bi se dobila glatka osnova. Blok je bio zavezan pet-šest puta po širini, nekoliko puta po dužini i polagano podignut na drvene valjke. Zatim su ga gurali i vukli do ruba poggia, vrhom prema ivici kanala. Duž te staze kojom su ga vukli, s obe strane bili su zabijeni u zemlju drveni kolčevi. Konopci vezani od bloka do tih drvenih klinova bili su jedino za šta su radnici mogli da drže mermerni blok.
Blok krenu nizbrdo pridržavan od tridesetorice ljudi. Mikelanđelo, podražavajući uzvik Kararaca, koji se sastojao od niza otpevanih tonova, upravljao je ljudima koji su radili na valjcima, ljudima pored drvenih kolaca koji su držali konopce svom snagom dok blok ne bi prošao pored njih, da bi zatim potrčali putem do sledeće grupe drvenih kolaca da privežu konopce i nameste kočnicu. Sati su prolazili, sunce je već bilo visoko na nebu, ljudi su se znojili, proklinjali, mučili, žalili se da umiru od gladi.
-Ne možemo stati da jedemo -povika Mikelanđelo. -Ne možemo osigurati mermer. Mogao bi nam se otkinuti.
Niz strmu klisuru blok je klizio dok su radnici ulagali svu svoju snagu da ga zadrže, da uspore njegovo kretanje. Micao se palac po palac stotinu aršina, dve stotine, tri, četiri, pet, gotovo niz celu prednju stranu Monte Altisima, dok konačno krajem poslepodneva nisu došli na trideset pet aršina do ceste. Mikelanđelo je bio srećan, uskoro će spustiti blok na platformu, sa koje će ga prebaciti na specijalna kola sa zapregom od trideset dva vola.
Nikad nije tačno znao kako se dogodio taj nesrećan slučaj. Jedan snažan mladi Pizanac, po imenu Đino, koji je podmetao valjke, taman je bio kleknuo da podmetne drugi valjak ispred bloka, kad se odjednom prolomi vrisak uzbune, nešto puče, i blok poče sam da se kotrlja.
Nastade vrisak: -Đino! Makni se! Brzo!
Ali bilo je suviše kasno. Blok je prešao preko Đina i zaneo se prema Mikelanđelu. Mikelanđelo se baci preko grebena,valjajući se nekoliko stopa dok se nije zaustavio. Ljudi su stajali kao skamenjeni dok je prekrasni blok mermera povećavao brzinu, probijao se naniže, udario u platformu za utovar i razbio se na putu na stotinu komada. Đilberto se nagnu nad Đina. Krv je zamrljala putanju koju je za sobom ostavio mermer. Mikelanđelo kleknu pred mladića.
-Slomljen mu je vrat -reče Đilberto.
-Je li još živ?
-Nije. Poginuo je na mestu.
Mikelanđelo u duši začu tužno zavijanje trube kako odekuje od vrha do vrha. On podiže Đinovo mrtvo telo, koračajući nasumice niz beli prolaz do dna. Neko mu je doveo magarca do stanice za utovar. On ga uzjaha, držeći Đina, dok ostali povedoše pogrebnu povorku u Seravecu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:26 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




11


Mladićeva smrt teško mu je ležala na savesti. Legao je u postelju s očajanjem u srcu. Kiša koja je lila kao iz kabla preplavila je Pjacu. Sav rad bejaše prekinut. Vijeri je zaključio knjige. Radnici su se vratili kući. Mikelanđelovi računi su pokazivali da je potrošio trideset dukata više od onoga što mu je za mermer bilo unapred isplaćeno na početku godine. A nije bio utovario ni jedan jedini kamen. Jedina uteha bilo je to što je Đinovom pogrebu prisustvovala jedna grupa kararskih radnika i vlasnika. Apotekar Peličija uhvati Mikelanđela ispod ruke kad su izlazili iz groblja. -Duboko žalimo, Mikelanđelo. Mladićeva smrt nas je opametila. Ali i mi smo pretrpeli štetu zbog gubitka ugovora s agentima i vajarima koji čekaju da kupe mermer iz papinih kamenoloma.
Sada su kararski lađari hteli da prevezu njegove mermerne blokove, koji su još uvek ležali na obali Karare, u dokove Firence.
Nekoliko sedmica ležao je bolestan. Budućnost je izgledala crnja od sivog neba. On nije uspeo u zadatku koji mu je bio poveren, potrošio je novac koji je unapred primio, godinu dana utrošio je uzalud. Šta će sada biti? Ni papa Lav X ni kardinal Điulio nisu imali mnogo strpljenja sa šeprtljama.
Jedno pismo od njegovog prijatelja Salvijatija, kasno u oktobru, bilo mu je dovoljno da ga postavi na noge:

Žao mi je što čujem da ste tako nesrećni zbog te stvari: u takvim poduhvatima mogli ste doživeti mnogo gore nesreće. Verujte mi da vam ništa neće nedostajati, a bog će vam platiti za taj nesrećni slučaj. Zapamtite, kad završite vaš rad, naš grad biće zahvalan vama i celoj vašoj porodici, i biće vam večito obavezan. Veliki i pošteni ljudi stiču više hrabrosti od nesreća i postaju jači.

Njegov strah da će ga papa i kardinal osuditi zbog neuspeha umirilo je jedno pismo od Buoninsenjija iz Rima, koji je pisao:

Sveti otac i Njegova milos tjako su zadovoljni što tamo ima mnogo mermera. Žele da se ta stvar ubrza koliko je god moguće.

Nekoliko dana kasnije pošao je sam na konju do kraja druma, zatim se uspeo uz Monte Altisimo do Vinkarele. Sunce se bilo rodilo, vazduh je bio ispunjen jesenjim mirisima. U kamenolomu je našao alat u drvenoj kohbi, označio vertikalno čekićem i teškim dletom četiri bloka koje je trebalo iskopati iz brda čim se bude vratio s radnicima. Vrativši se u Pjetrasantu, stavi onih nekoliko svojih stvari u bisage i spusti se obalom u Pizu, a zatim nastavi put dolinom koja se pružala pored Arna, dok se Duomo pomerao u prostoru na horizontu miljama daleko.
Firenca je znala za taj nesrećan slučaj, ali samo kao za jednu nezgodu koja je dovela do odgađanja. Mada su se neki radnici koji su se vratili žalili da ih je Mikelanđelo terao da previše rade, drugi su ga hvalili zbog brzine kojom je dovršio cestu i izneo prvi komad mermera koji je bio iskopan u Pjetrasanti. Bio je još suviše potresen da bi pokušao klesati ma i najmanju stvar, i tako se odlučio na zdraviji posao, građenje nove radionice na zemljištu koje je kupio na Via Moca. Ovoga puta nije pravio plan za kuću s pridodatom radionicom, već za ogroman atelje s visokim plafonom i dve manje sobe koje je dodao za stanovanje.
Kad je njegov plan postao suviše velik za mesto, on ode Fetučiju, kapelanu crkve Santa Marija del Fjore, pokušavajući ponovo da dobije komad zemljišta u pozadini. Kapelan mu odgovori:
-Papa je izdao bulu koja naređuje da se sva crkvena imanja moraju prodati po najvišoj mogućoj ceni.
Mikelanđelo se vrati kući i napisa kardinalu Đuliju:

Pošto je papa sada izdao bulu kojom omogućava da ljudi kradu, molim vašu milost da jednu izda i za mene.

Kardinala Đulija je to zabavljalo, ali Mikelanđelo je na kraju platio punu cenu za taj komad zemljišta. Bacio se na zidanje svoje kuće, besno kao uragan, unajmljujući radnike, kupujući daske i eksere od Pučiona, stolara, malter od Ugoliona, crepove za krov od Moza, jelovo drvo od Kaponija. Unajmio je contadine da mu donose pesak, šljunak i kamen, ostajao je na poslu celi dan da nadgleda rad. Celu noć je upisivao u knjige računa isto onako kao i Vijeri, koji je vodio knjige računa u Pjetrasanti, pišući imena svedoka koji su bili prisutni kad je isplatio Talosiju što je napravio mermerne okvire za prozore, Badani, koji je donosio pesak, Pontiju za pet stotina velikih opeka, udovici koja je stanovala pokraj njega za polovinu njenog ogradnog zida.
Pokušavajući da bar jednom bude tako dobar trgovac kao što bi voleli Jakopo Gali, Balduči i Salvijati, preuzeo je od bolesnog Buonarota spisak skromnog prihoda od imanja koje je kupovao u toku godine...

Niže naznačujem prihod koji sam imao u toku tri godine od podere koji je obrađivao Basiano zvan Balene (kit), podere koju sam kupio od Pjera Tedaldija.
Uprvoj godini: dvadeset sedam buradi vina, osam buradi ulja i četiri buradi žita. Druge godine: dvadeset četiri buradi vina, ništa ulja, osam merica žita. Treće godine:
deset buradi ulja, trideset buradi vina, pet merica žita.

Zima je bila blaga. U februaru je njegov krov od opeke bio podignut, vrata nameštena, visoki severni prozori uokvireni,a levač bronze je poslao četiri bronzane koturače za radionicu. Pošto je doneo kojih pet ili šest kararskih blokova visokih devet stopa za Julijev nadgrobni spomenik iz skladišta na Arnu, postavio ih je uspravno, da bi ih proučavao.Kad je dovršio radionicu, trebalo je samo da se vrati u Pjetrasantu da iskopa mermer koji mu je bio potreban za San Lorenca, onda je mogao da se smesti na Via Moca za godine i godine usredsređenog rada za Medičije i Rovere.
Nije molio Đilberta Topolina da se vrati u kamenolom. To bi bilo nepošteno. Ali gotovo svi ostali su pristali da pođu s njim,uključujući i novu grupu klesara. Umesto da se plaše Pjetrasante, radnici su osećali da je sada, pošto je cesta bila završena i kamenolomi otvoreni, najteži posao bio obavljen. Mikelanđelo je poneo iz Firence materijal koji mu je bio potreban: najjači konopac, užad od žice, teške čekiće i dleta. Još uvek nesrećan zbog neobjašnjenog nesrećnog slučaja u kome je stradao Đino, izradio je sistem železnih klinova s alkama koji su mogli da se zabiju u površinu mermera i koji su radnicima omogućavali da čvršće drže mermer dok ga spuštaju niz jarugu. Lacero je rekao da može u kovačnici izraditi železne klinove s alkama. Mikelanđelo je poslao Bentija da kupi najbolje gvožđe koje nađe.
Na vreme su odelili mermer od brda u vertikalnom pravcu i pustili da se komad otkotrlja na poggio. Papa je bio pravilno obavešten: tu je bilo dovoljno prelepog mermera da se svet snabdeva hiljadu godina. I sada, pošto su beli zidovi bili otkriveni, a svu zemlju, stene, prljavštinu i škriljac očistila odozgo dvojica specijalnih radnika penjača, kristalne stene divno su se predavale.
Mikelanđelo je oklevao da spušta blokove bez klinova, ali Peličija, koji je došao gore do mesta iskopavanja, preporuči mu da udvostruči broj drvenih klinova duž puta, da upotrebi deblju užad i da uspori kretanje nadolje smanjenjem broja valjaka.
Više nije bilo nesrećnih slučajeva. U toku sedmica spustio je pet savršenih komada kamena niz kanal, pa na kola, i cestom iza trideset dva bika, pored Seravece, Pjetrasante, preko močvare na obalu. Tu je trebalo da pristanu niski šlepovi, čije če utrobe biti ispunjene peskom dok ne potonu duboko u vodu, blokovi će se podići na peščani tovar, onda će pesak biti ispran kroz otvore na palubi za oticanje vode i tako će komadi mermera biti čvrsto smešteni na palubi.
Krajem aprila, Lacero je završio klinove s alkama. Mikelanđelu je, u oduševljenju zbog lepote sjajnih belih blokova, laknulo zbog toga povećanja sigurnosti. Sada, pošto je šest blokova bilo spremno da krenu, postarao se da se gvozdene alke dobro učvrste, kako bi održale ogromnu težinu i omogućile da se smanji debljina užeta.
No, ovo poboljšanje bilo je njegova propast. Na pola puta niz jarugu jedna alka se slomi, blok se otkine i dobivši toliku brzinu da se prebacio preko ruba jaruge, strmoglavio se s treskom niz najstrmiju padinu Monte Altisima direktno do reke, razmrskavši se u komadiće na kamenoj podlozi.
Oporavivši se od trenutnog zaprepašćenja, Mikelanđelo vide da niko nije povređen. Onda ispita slomljenu alku. Bila je napravljena od slabog gvožđa.
Brzo se pope uz jarugu, uze težak čekić i udari železne veze na čekrcima koje je Lacero bio napravio. One se slomiše pod njegovim udarcima kao da su od ilovače. Bilo je čudo što svi radnici nisu mnogo ranije nastradali.
-Benti!
-Da?
-Gde si kupio ovo železo?
-...U Pizi... kao što si rekao...
-Dao sam ti novac da kupiš najbolje. A u ovome nema više gvožđa nego u nožu.
-...Oprosti -promuca Donato Benti -ali... ja... ja nisam išao. Išao je Lacero. Imao sam poverenja u njega.
Mikelanđelo pođe u kućicu gde je kovač duvao mehovima nad vignjem.
-Lacero! Zašto nisi kupio najbolje gvožđe, kao što sam naredio?
-...ovo je bilo jeftinije.
-Jeftinije? Ti si računao punu cenu.
Lacero slegnu ramenima. -A šta biste vi hteli? Svaki čovek iskoristi priliku da zaradi koju paru.
-Koju paru! Da razbije blok koji vredi sto dukata. Da dovede u opasnost sve koji tamo rade. Kako si mogao da budeš tako... tako korumpiran?
Lacero ponovo slegnu ramenima, on nije znao šta znači korumpiran.
-Šta je propalo? Jedan blok? Takvih kao šta je taj ima još na hiljade. Iskopajte drugi.
Isto tako brzo kao što je vest stigla u Vatikan, poslano je i pismo s naređenjem Cehu vunara. Mikelanđelo je bio pozvan u Firencu. Jedan predradnik Duoma bio je poslan da ga smeni, Mikelanđelo je uzjahao na konju u Firencu kasno sutradan posle podne. Trebalo je da se odmah javi kardinalu Đuliju u palati Mediči.
Palata je bila u žalosti. Madelene de la Tur d'Auvernje, koja je bila udata za Pjerovog sina Lorenca, bila je umrla na porođaju. Lorenco, koji je bio ustao iz bolesničke postelje da odjaše iz vile Mediči u Karedi do Pođia a Kajana, dobio je groznicu i umro dan ranije. To je odnelo i poslednjeg zakonitog naslednika koji je poticao iz muške loze Kozima de Medičija, mada su još postojala dva nezakonita Medičija, Ipolito, sin pokojnog Đulijana, i Alesandro, za koga se govorkalo da je sin kardinala Đulija.
U palati je vladala žalost i zbog toga što se pričalo da je rasipni život pape Lava X gotovo upropastio Vatikan. Firentinski bankari koji su ga finansirali bili su u ozbiljnoj neprilici.
Obukavši čisto rublje i spakovavši glavnu knjigu računa, Mikelanđelo krene svojim omiljenim firentinskim ulicama, Viom Gibelinom do Vie del Prokonzolo, pored Duoma u Ulici lubenica, ostavljajući kuću Kod pet svetiljki s leve strane, onda uđe u Via de' Kalderaj s njenim kotlarima i majstorima koji su pravili oklope, pređe celu Via Larga do palate Mediči. Kardinal Đulio, koga je papa bio poslao da uzme uzde u svoje ruke služio je rekvijem u kapeli Benoca Gacolija. Kad je misa bila završena te su svi izašli, Mikelanđelo izjavi saučešće zbog smrti mladog Lorenca. Kardinal kao da ga nije čuo.
-Vaša milosti, zašto ste me opozvali? Za nekoliko meseci ja bih imao svih devet gigantskih stubova na obali Pjetrasante.
-Tamo sada ima dovoljno mermera.
Mikelanđelo je bio obeshrabren tihom mržnjom u kardinalovom glasu.
-Dosta?... Ja ne razumem.
-Napuštamo fasadu San Lorenco.
Mikelanđelo prebledi, nem.
Đulio nastavi: -Potrebno je da se pod Duoma ponovo poploča. Pošto su Duomo i Ceh vunara platili za pravljenje ceste, oni imaju pravo na mermer koji je iskopan.
Mikelanđelu se učini kao da kardinal gazi po njegovom prostrtom telu čizmama s ekserima.
-Da poploča pod Duoma? Mojim mermerom? Najfinijim mermerom za skulpturu koji je ikad iskopan! Zašto me na taj način ponižavate?
Kardinal Đulio odgovori ledeno: -Mermer je mermer. Treba da se upotrebi za ono što je po redu potrebno. Upravo sada katedrali je potreban kamen za pod.
Mikelanđelo stisnu pesnice da bi prestao da drhti i zagleda se u divan Gacolijev portret II Magnifica i njegovog brata Đulijana, na zidu kapele.
-Prošlo je blizu tri godine kako su me Njegova svetost i Vaša milost odvojili od nadgrobnog spomenika Rovere. Za sve to vreme ja nisam mogao klesati ni jedan palac mermera. Od dve hiljade tri stotine dukata, koliko ste mi poslali, potrošio sam hiljadu i osam stotina na mermer, kamenolome i ceste. Po papinom naređenju dao sam da se mermer za Julijev nadgrobni spomenik prenese ovamo, da bih mogao klesati u isto vreme dok radim na fasadi San Lorenca. Da ih sada šaljem ponovo u Rim, to bi me stajalo više od pet stotina dukata! Ne računam cenu drvenih modela koje sam napravio, ne računam tri godine koje sam protraćio na tom radu, ne računam velike uvrede koje su mi nanete što sam doveden ovamo da radim ovaj posao, a da mi se zatim oduzme. Ne računam kuću u Rimu, koju sam napustio, i gde su mermer,nameštaj i isklesani kipovi pretrpeli štetu za još pet stotina dukata. Neću da računam sve to, bez obzira kakav je to strašan gubitak za mene. Ja želim samo jedno: da budem slobodan.
Kardinal Đulio je pažljivo slušao Mikelanđelovo nabrajanje žalbi. Njegovo mršavo, glatko lice se smrači.
-Sveti otac će ispitati sve te događaje u pravo vreme. Otpušten si.
Mikelanđelo umorno pođe niz dugi hodnik. Noge ga odnesoše do onog mesta gde je bio studiolo II Magnifica. Širom otvorivši vrata, uđe i osvrne se po sobi. Onda glasno doviknu odavno nestalom Lorencovom duhu:
-Upropašćen sam!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:27 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





KNJIGA DEVETA

RAT


1


Kuda čovek ide kad je uništen? Kuda drugde nego da radi, pošto spusti zasune na vratima svoje radionice, oko čijih zidova stoji dvanaest mermernih blokova poput naoružanih vojnika koji čuvaju njegovu izdvojenost.
Nova radionica je bila radost: plafon trideset pet stopa visok, visoki prozori okrenuti severu, a sama radionica dovoljno prostrana da mu omogući da kleše nekoliko figura za nadgrobni spomenik u isto vreme. Tu je bilo mesto vajara, u njegovoj radionici.
Pošto je u Rimu potpisao ugovor s Metelom Varijem da napravi Uskrslog Hrista, odlučio je da najpre napravi taj jedan komad. Njegova crtačka ruka otkri da nije u stanju nacrtati Uskrslog Hrista, jer u njegovoj duši Hrist nikad nije umro. Za njega nije bilo ni raspela ni ukopa, niko nije mogao ubiti sina božjeg, ni Pontije Pilat, ni rimske legije koje su bile postavljene u Galileji. Hristove nabrekle mišićave ruke čvrsto su držale krst, čija je poprečna greda bila suviše kratka da se na nju pribije muškarac ili čak i dete, svi simboli su bili tu, bambusova trska poetično povijena, sunđer potopljen u sirće, ali u tom belom mermeru neće biti ni traga straha, neće biti sećanja na teško iskušenje. Otišavši do crkve Santa Marija Novela preko centralne tržnice i Via Sant' Antonio, priđe horu i zagleda se u snažnog Girlandajovog Hrista, za kojeg je pravio skice. Nikad nije verovao da duhovnost mora biti anemična ili estetska.
Mali model u glini lako mu se uobličavao pod rukama, a zatim je radionica bila krštena prvim letenjem belih komadića, koji su Mikelanđelu izgledali čisti kao sveta voda. Grupa starih prijatelja došla je da proslavi njegov prvi udarac u mermer: Buđardini, Rustiči, Bačo d'Anjolo. Granači je nalio čašu kiantija, podigao čašu i povikao:
-Pijem za tri poslednje jadne godine. Requiescant in pace. Hajde sada da pijemo za one godine koje dolaze, kad će svi ovi hrabri komadi kamena oživeti. Beviamo!
Posle tri godine posta, Uskrsli Hrist naprosto je izronio iz bloka. Pošto je uverio Varija da napravi ugovor za nagu figuru, njegovo dleto pevalo je tešući obrise muškarca u stojećem stavu, uravnoteženih proporcija, s glavom koja nežno gleda dole na čoveka, dok je blag spokojan mir Isusovog muževnog lica govorio svima koji su ga posmatrali:
»Imajte veru u dobrotu Gospoda. Ja sam savladao svoj krst. Ja sam ga pobedio.Tako možete i vi. Nasilje prolazi. Ljubav ostaje.«
Budući da se kip morao slati u Rim, ostavio je opnu između leve ruke i torzoa i između nogu, niti je pokušavao da sredi kosu, jer je mogla otpasti, niti je izglačao lice koje bi na putu moglo da bude izgrebano.
Onoga dana kad je poslao kip dođe Sođi da poseti njegovu radionicu. Bio je gotovo izleteo iz svoje kože napete kao kobasica.
-Mikelanđelo, upravo sam priredio svetski konkurs za skulpturu.
-Oh. A gde si ga priredio?
-U glavi. I milo mi je što ti mogu reći da si ti dobio.
-Šta sam dobio, Sođi?
-Pravo da klešeš tele za prednji deo moje nove mesarske radnje.
-Od mermera?
-Svakako.
-Sođi, obećao sam sebi da nikad neću napraviti skulpturu teleta ako ne bude od čistog zlata. Kao ono koje su Jevreji obožavali kad je Mojsije sišao s brda Sinaja.
Sođi izbeči oči. -Zlatno! To bi bilo izvanredno. Kako tanku zlatnu prevlaku možemo da upotrebimo?
-Prevlaku? Sođi, zaprepašćen sam. Stavljaš li ti navlaku na meso svojih kobasica? Da bi učinio pravdu svojoj radnji, tele mora biti od čistog zlata, od vrha nosa do zadnje dlake na repu.
Dok mu je znoj kapao s lica, Sođi povika:
-Znaš li koliko bi koštalo tele od čistoga zlata? Milion dukata.
-Ali bi ti postao slavan.
Sođi tužno odmahnu glavom.
-Nema smisla plakati nad prolivenim mlekom. Moraću naprosto raspisati drugi konkurs. Ti ne dolaziš u obzir!

Očekivala ga je mala zarada u godinama koje su dolazile, jer mu je Uskrsli Hrist doneo manje od dve stotine dukata, a figure za Julijev nadgrobni spomenik bile su plaćene unapred. A još uvek je on jedini izdržavao porodicu. Njegov brat Buonaroto je sada imao dvoje dece, a treće je bilo na putu. Buonaroto je bio bolešljiv, i malo je radio. Đovansimone je provodio dane u vunarskoj radnji, ali nije imao poslovnog smisla. Njegov brat Zigizmondo nije bio izučio nikakav zanat, osim ratovanja. Kad se Lodoviko razboleo, neprestano je bilo računa za doktora i apotekara. Prihod s imanja kao da je nestajao. Trebalo je ubuduće smanjiti troškove.
-Buonaroto, sada pošto sam se vratio u Firencu,ne misliš li da bi tvoje vreme možda bilo bolje iskorišćeno ako bi vodio moje poslove?
Buonaroto je bio skrhan. Lice mu pobledi.
-Hoćeš li da zatvoriš radnju?
-Ona ne donosi novac.
-Samo zbog toga što sam bio bolestan. Čim se oporavim, svakog ću dana ići na posao. Šta bi radio Đovansimone?
I Mikelanđelo je shvatio da je trgovina potrebna da se održi društveni položaj Buonarota i Đovansimona. S njom su bili trgovci: bez nje, bili bi zavisni, živeli bi od rada svoga brata. A on nije mogao učiniti ništa što bi nanelo štetu porodičnom imenu.
-Imaš pravo, Buonaroto -reče on uzdahnuvši. -Radnja će jednog dana donositi novac.
Što je čvršće navlačio zasun na vrata radionice protiv uijeza spolja, postajalo mu je sve očevidnije da je neprilika čovekovo prirodno stanje. Dobio je vest da je Leonardo da Vinči umro u Francuskoj, neželjen i nepoštovan od svojih zemljaka. Pismo od Sebastijana iz Rima obavesti ga da je Rafael bolestan i iscrpljen, primoran da sve više i više poslova prepušta učenicima, Mediči su bili zapali u teškoće: Alfonsina, koja je patila zbog čira i zbog gubitka sina i vlasti nad Firencom sklonila se iz Rima da umre. Političke ideje pape Lava X koje su se izražavale u podržavanju francuskog kralja Fransoa I protiv Karla, pokazale su se kao nezdrave, jer je Karlo V bio novoizabrani Sveti rimski imperator Španije, Nemačke i Holandije. U Nemačkoj, Martin Luter je izazvao papsku vrhovnu vlast, vičući:
-Ja ne znam može li hrišćanska vera trpeti drugog poglavara univerzalne Crkve na zemlji... osim Hrista...

Pošto je nedeljama bio zatvoren u kući, Mikelanđelo je prisustvovao večeri Društva bakrača.Granači je bio došao u radionicu kako bi zajedno otišli do Rustičija. Granači je bio nasledio porodično bogatstvo i sada je živeo u strogom poštenju sa ženom i dvoje dece u kući svojih predaka u Santa Kroče. Kad je Mikelanđelo izrazio svoje iznenađenje zbog Granačijeve predanosti poslovima, ovaj službeno odgovori:
-Svaka generacija je čuvar porodičnog poseda.
-Možda ćeš postati ozbiljan i u odnosu na svoj talenat, pa ćeš malo slikati?
-Ah... pa... talenat. Ti nisi zanemario svoj talenat, i vidiš šta si sve doživeo. Ja još nameravam uživati u životu, šta mi je drugo preostalo posle tolikih protekhh godina? Gorka sećanja?
-Kad ne bih imao divne skulpture da pokažem da su godine prošle, moje bi uspomene zaista bile gorke.
Rustiči je još uvek imao radionicu u Via dela Sapienca, gde su slavili narudžbinu Davida. Dok su prolazili trgom svetog Marka, Mikelanđelo ugleda jednu poznatu priliku. Njemu se zamagli pred očima i on zgrabi Granačija za ruku. Bio je to Toriđani, u razgovoru sa devetnaestogodišnjim zlatarom i vajarskim učenikom Benvenutom Čelinijem, koji se srdačno smejao i širio ruke. Čim su ušli k Rustičiju, uđe Čelini i priđe pravo Mikelanđelu.
-Taj Toriđani je životinja! Pričao mi je kako ste vas dvojica zajedno odlazili u crkvu Karmine da učite crtati na Mazačovim freskama, i kad ste ga vi jednog dana toliko gnjavili da vas je udario, osetio je kako vaša kost puca ispod njegovih zglobova.
Mikelanđelovo lice postade tužno:
-Zašto mi ponavljaš tu priču, Čelini?
-Zato što su njegove reči stvorile u meni takvu jednu mržnju prema čoveku za koga sam gotovo verovao da ću s njim poći u Englesku -on traži nekoliko pomoćnika za neku tamošnju narudžbinu -da, sada znam da ga ne bih mogao gledati.
Prijatno je bilo imati grupu prijatelja i Firentinaca oko sebe u čvrsto povezanom društvu. On predloži Jakopa Sansovina za jednu važnu narudžbinu u Pizi, i Jakopo mu je oprostio što mu nije dopustio da učestvuje u radu na sada pokojnoj fasadi. Isto tako i Bačo d' Anjolo, koji je postao poznat zbog lepote svojih intarzija u drvetu. Buđardini, s narudžbinom od Paola Ručelaja da napravi oltarsku sliku Mučeništvo svete Katarine za crkvu Santa Marija Novela, sada je imao neprilike sa crtanjem. Mikelanđelo je proveo nekoliko večeri sa svojim starim prijateljem crtajući ugljenom crteže nagih figura, ranjenih i mrtvih, koje su padale napred i nazad, da uhvati razna osvetljenja i senke na njihovim snažnim figurama.
Jedina mrzovoljna osoba bio je Bačo Bandineli,koji nije hteo gledati ka Mikelanđelu. Mikelanđelo je posmatrao čoveka koji se borio protiv njega još od svađe s Peruđinom. Bio je to čovek od trideset jedne godine, s nosem čiji je greben bio tanak kao žica, ali veoma širok u nozdrvama, s očima sa teškim kapcima koje su bile varljivo pospane, i s ustima koja su govorila brže od ijednih usta u Toskani. Mediči su ga nagradili s nekoliko narudžbnai. Đulio mu je nedavno dao da napravi jednog Orfeja i Kerbera.
-Šta on to meni ne može zaboraviti? -zapita Mikelanđelo Granačija.-To što mi je uništio karton za Kupače?
-To što si se rodio, što živiš, dišeš i klešeš. Sama činjenica da postoji takav čovek kao što je Mikelanđelo truje mu vazduh. On veruje da bi on bio prvi majstor mermera u Italiji, da nije tebe.
-Da li bi bio?
-Napravio je jednu užasnu brljotinu s Herkulom i Kakusom za ringhieru Sinjorije. Ali on je vešt zlatar i miljenik Medičija, jer je njegov otac spasio njihov zlatni pehar za vreme pljačke. Možeš ti da postaneš isto tako loš skulptor kao što je on ili možeš njega učiniti isto tako dobrim kao što si ti. Ništa neće biti dovoljno da ga umiri.
Anjolo Doni, za koga je Mikelanđelo naslikao Svetu porodicu, pribavio je ispod ruke, neslužbeno članstvo u Društvu,potpomažuči određen broj njihovih skupljih zabava. Kako je Mikelanđelova slava rasla, tako je rasla i legenda njihovog prijateljstva. Doni je pričao da su bili nepobediva kombinacija fudbalskog tima Santa Kroče, Mikelanđelo je živeo isto toliko u njegovom domu koliko u svojem: Doni ga je hrabrio da istraje u umetnosti. Ono što je sada Mikelanđelo shvatio bilo je da je posle petnaest godina pričanja Doni počeo verovati u svoje izmišljene priče. Kad je Doni pričao Aristotelu da Sangalu kako je jedne kasne noći širom otvorio stražnja vrata jedne palate i držao sveću dok je Mikelanđelo pravio skice s jedne freske za koju su vlasnici bili zabranili da se kopira, Granači namignu Mikelanđelu i poče da se umiljava otežući u govoru:
-Kako divna priča, Mikelanđelo. Zašto mi je ranije nisi ispričao?
Mikelanđelo se kiselo osmehnu. Nije mogao javno nazvati Donija lažljivcem. Šta bi time postigao? Bolje da to smatra merilom svog uspeha.

U toku narednih meseci počeo je raditi istovremeno na četiri mermerna bloka od devet stopa, uobličavajući isturene vajarske oblike na uglu svakog bloka, zatim ih je okretao u krug da radi druge strane. Trebalo je da to budu delovi za temu Sužnjeva za nadgrobni spomenik. Željan da odredi muskulature oblika tela, izmerio je udaljenosti između anatomskih površina i zabio šiljate bronzane eksere u vanjski sloj mermera. Išao je oko stubova sa šiljkom u ruci ubadajući ovde-onde, zarezujući površine da bi se upoznao s tvrdoćom kamena. Kad bude počeo detaljni rad na bilo kojoj sekciji, znaće koliko mermera leži iza nje. Samo je s čekićem i dletom mogao saznati unutrašnju težinu, dubinu u koju može zagristi.
Svojim vajarskim očima video je u sebi detalje skulpture. U njegovoj duši nisu postojale četiri odvojene figure, već delovi jedne jedinstvene zamisli: pospani mladi div koji pokušava da se oslobodi svog zatvora u kamenu vremena, div koji se budi i probija se iz svoje brdske čaure, Atlas na vrhuncu života i moći i mudrosti, koji drži božju zemlju na ramenima, i bradati div, star i umoran, spreman da prepusti svet mladome divu u jednom neprestanom krugu rađanja i umiranja.
I on je živeo van vremena i prostora, kao ti polubogovi koji su se uvijali i izvijali da izađu iz kamena koji ih je obavijao. Neumorno je klesao u toku jesenjih i zimskih dana, grejao se vatrom od drveta, jeo pomalo čorbe ili teletine koje mu je donosila Mona Margerita preko ulice u zdeli, bacao se na krevet potpuno obučen kad više nije mogao slediti tragove šila ili dleta. Budio se posle nekoliko sati, osvežen, stavljao sveću na kapu i nastavljao da radi, klešući prednje strane figura, bušeći rupe između nogu, modelujući četiri tela zašiljenim dletima, održavajući ih neprestano u istom stepenu razvoja.
U proleće četiri Diva-sužnja bila su vidljiva. Mada je telo mladog diva još uvek ležalo u mermernoj utrobi iz koje se pojavljivalo, stopala mu još nisu bila uobličena, samo su obrisi lica nagoveštali glavu sakrivenu ispod podignute ruke, dok je telo kroz koje je jurila krv živelo svojom vlastitom anatomskom težinom. Atlas, s glavom potpuno zatvorenom u grubo otesanoj isturenoj steni koju su držale njegove divovske ruke, disao je i snažno osećao svet koji je držao. Bradati div, čija su leđa i bedra bili obeleženi unakrsnim linijama, teško se oslanjao na osnovu, duboko uplašen od žestokih udaraca šiljkom. Glava Diva koji se budi jako se naginjala na jednu stranu, dok su se ruke širile u pokretu koji sve obuhvata. Jedna noga oštro je bila savijena u kolenu, a druga još uvek zakopana u mermernom bloku.
Stajao je pored svojih Divova, majušan usred tih blokova visokih devet stopa. No, ipak, sva četvorica su se saginjali pred njegovom nadmoćnom snagom, njegovom silom koja je udarala, pred letećim čekićem i dletom koji su stvarali četiri paganska boga da drže nadgrobni spomenik jednog hrišćanskog prvosveštenika.
Granači povika:
-Ti si već nadoknadio tri izgubljene godine u kamenolomima. Ali odakle izlaze ta tajanstvena stvorenja? Da li su oni Olimpijci stare Grčke? Ili proroci Starog zaveta?
-Svaki umetnički rad je autoportret.
-Oni imaju ogromnu emocionalnu snagu, meni je kao da i ja moram sam sebe preneti u te nedovršene oblike i završiti ih svojim vlastitim razmišljanjem i osećanjem.
Ako Granači nije mislio da sugerše Mikelanđelu da ostavi svoja četiri Diva nedovršena, papa Lav X i kardinal Đulio jesu. Odlučili su da dograde kapelu u San Lorencu, u kojoj su hteli pokopati svoje očeve, II Magnifica i njegovog brata Đulijana. Zidovi na novoj kapeli već su bili početi u dve ranije prilike. Mikelanđelo je prolazio pored zidara i ne gledajući ih, jer nije imao namere da se upetljava u još jedan mrtvorođeni plan Medičija. Međutim, nimalo zbunjeni zbog toga što su stornirali ugovor za fasadu, papa Lav X i kardinal Đulio, koji se vratio u Vatikan pošto je ostavio kardinala od Kortone da upravlja Firencom, poslaše Salvijatija Mikelanđelu s ponudom da napravi skulputru za novu kapelu.
-Ja više nisam njihov skulptor -povika Mikelanđelo kad se Salvijati pojavio na njegovim vratima. -Sada Bačo Bandineli drži taj uzvišeni položaj. Do kraja godine izvući ću ova četiri Diva iz njihovih blokova. Još dve godine takvog rada, i mogu završiti Julijev nadgrobni spomenik, složiti ga i okončati taj ugovor. Porodica Rovere dugovaće mi nekih osam hiljada pet stotina dukata. Znate li šta to znači za čoveka koji nije zaradio ni pare za četiri godine?
-Vama je potrebna dobra volja Medičijevih.
-Meni je takođe potreban novac... koji ja ne dobijam od Medičija. Oni mene još uvek smatraju petnaestogodišnjim dečakom kome ostavljaju po tri dukata svake nedelje na umivaoniku za džeparac.
No kako su rasli zidovi kapele tako je rastao i pritisak Medičija na njega. Sledeća ponuda stigla je u jednom pismu iz Rima od Sebastijana.
Mikelanđelo je nastavio da kleše svoje Divove,bedra i savijeno koleno Mladoga diva, noge zbijene kao truplo drveta stegnute kaiševima, izraz obraćen na unutra. To su bile stvarnosti njegovog života za vreme poslednjih prolećnih dana, tihog, vrućeg leta, i prvih hladnih povetaraca koji su dopirali s planine u septembru.
Kad je njegov brat Buonaroto, sada otac drugog sina, kome je dao ime Lionardo, došao u radionicu da se požali što ga nikad ne vide, i kad ga je zapitao da li se ne oseća usamljenim radeći noću i danju bez porodice i prijatelja, Mikelanđelo odgovori:
-Divovi su moji prijatelji. Oni ne razgovaraju samo sa mnom već i među sobom. Raspravljaju... kao što su Atinjani radili na svojim trgovima.
-Ko pobeđuje? Ti, nadam se.
-Dio mio, ne! Ponekad se oni udruže i savladaju me.
-Tako su ogromni, Mikelanđelo. Kad bi jedan od njih spustio ruku ili nogu na tvoju glavu...
-...pukla bi kao jaje. Ali u njima nema nasilja, oni su žrtve, a ne napadači, oni pokušavaju da očuvaju svet, a ne da ga smrve.

Zašto je pristao? Nije tačno znao. U oktobru, pritisak iz Vatikana postao je jak. U oktobru su Buonarotovi računi pokazivali da je potrošio više gotovine u protekloj godini nego što je ubrao prihoda od stanara za kuću na Via Gibelina, i od prodaje vina, ulja, ječma, žita, raži, kineske šećerne trske i slame s imanja. Do oktobra je toliko izdašno izlivao svoju snagu na Sužnjeve od devet stopa da ga je bilo lako savladati. Vest o Rafaelovoj smrti ga je potresla, te je postao svestan čovekovog kratkog života, ograničenog vremena za stvaranje. Postao je tužan, zamišljen. Uspomena na II Magnifica i njegovu preranu smrt mučila ga je.
»Šta bih ja postao bez Lorenca de Medičija?« upita sam sebe. »I što sam ja učinio da mu to vratim? Zar ne bi od mene bilo nezahvalno kad bih odbio da klešem njegov nadgrobni spomenik?«
Mada je opet trebalo da bude opterećen skulpturama za nadgrobni spomenik, mogao bi zahtevati slobodu da kleše neke sasvim izmišljene skulpture, ideje koje su počele da mu gore u duši.
Ali poslednji podsticaj bilo je otvoreno izražavanje mržnje pape Lava X. Sebastijano, koji se očajnički borio da dobije narudžbinu da naslika Konstantinovu dvoranu u Vatikanu, uveravao je papu da bi mogao stvarati čuda s freskama samo kad bi imao Mikelanđelovu pomoć. Lav je uzviknuo:
-U to ne sumnjam, jer vi svi pripadate njegovoj školi. Pogledajte Rafaelov rad, čim je video Mikelanđelov, odmah je napustio Peruđinov stil. Ali u Mikelanđelu postoji jedna terribilita, i on ne sluša razum.
Sebastijano je pisao:

Rekao sam da ste vi takvi samo zato što imate važnih radova da dovršite... Vi sve plašite, uključujući i pape.

To je već bio drugi papa uzastopno koji ga je optuživao za to ulivanje straha. Čak i ako je to istina, ko je onda za to kriv? Kad je pisao Sebastijanu, da se na to požali, Sebastijano mu odgovori utešno:

Ja vas ne smatram strašnim, osim jedino u umetnosti, što će reći da ste najveći umetnik koji je ikad živeo.

Uskoro je trebalo da dovrši dovoljno figura za Julijev grob da zadovolji Rovere. Kuda će otuda poći dalje? Nije mogao sebi priuštiti da bude u nemilosti Vatikana. Vatikan je kontrolisao sve crkve u Italiji, čak i plemići i bogati trgovci vodili su računa o njegovoj reči. Firencom su takođe upravljali Mediči. Ili će raditi za Medičije, ili uopšte neće raditi.
Umirivao je sebe da će, budući da su zidovi nove sakristije bili gotovo dovršeni, mala, intimna kapelica biti ta koja će ograničiti broj skulptura koje bi on uzeo u obzir. Jakopo Gali bi odobrio obim te narudžbine.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:28 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




2


Papa Lav X i kardinal Đulio bili su srećni kad im se vratio u porodicu. Ljutnja zbog kamenoloma i ceste u Pjetrasanti bila je zaboravljena, možda zbog toga što radnici iz Duoma nisu bili u stanju da izvade nijedan blok više. Kamenolomi su bili zatvoreni. Njegovih pet belih blokova ležalo je zanemareno na obali. Salvijati, koji se, pošto je izvršio neki posao za papu, vraćao u Rim, ponudio je svoje usluge da napravi ugovor po kome bi se dalo raditi.
-Ako je tako nešto moguće -uzviknu Mikelanđelo mireći se sa sudbinom. – Kažite papi i kardinalu da ću raditi za njih po ugovoru na mesec, na dan, pa čak i kao poklon.
Sutradan rano izjutra otišao je u novu sakristiju, ušavši kroz ulaz za radnike. Unutrašnji zidovi bili su od grubog cementa.
Kupola još nije bila stavljena.Pomislio je kako bi sve moglo divno izgledati kad bi on napravio plan za unutrašnjost od pietre serene iz kamenoloma u Majanu. Mogao bi izabrati najsjajnije komade, pretvoriti skučenu kapelicu u svetište belog mermera na plavosivoj pietri sereni, dva materijala koja je najviše na svetu voleo.
Firencu su preplavile kiše gonjene vetrom. Mikelanđelo premesti radni sto ispred vatre i poče da eksperimentiše. Papa je sada odlučio da se u kapeli moraju napraviti i grobnice za mlade Medičije, njegovog brata Đulijana i Pjerovog sina Lorenca. Mikelanđelovu prvu ideju o grobnici sa četiri groba, koja stoji slobodno u sredini kapele, odbio je kardinal Đulio zbog toga što je kapela bila suviše mala da u nju stanu i grobnica i skulpture. Kardinalovu ideju o nizu lukova sa grobnicama u zidu iznad svakog luka, dok bi njegov sarkofag bio u sredini, Mikelanđelo je odbio kao neizvodivu.
Nacrtao je nov plan: po jedan jednostavan sarkofag s obe strane kapele, svaki sa po dve nagnute alegorične figure: Noć i Dan na jednoj, Zora i Sumrak na drugoj, dve muške, dve ženske, velike zamišljene figure duboke emocionalne i fizičke lepote, koja će prikazivati čovekova razdoblja u toku njegovog života.
Taj je plan bio prihvaćen.
Mislio je na pet svojih belih blokova na obali Pjetrasante. Ali oni su pripadali Duomu. Jednostavnije je bilo poslati dve stotine dukata koje mu je Vatikan dao u njegov omiljeni kamenolom Polvačo u Karari s detaljnim skicama o veličini i obimu blokova. Kad su mermerni blokovi stigli, bio je zadovoljan videći da su odlični za klesanje i da su pravilno obrađeni.
Proveo je prolećne i letnje mesece praveći nacrte za unutrašnje zidove i kupolu, crtajući skice za Noć i Dan, Zoru i Sumrak, za dve figure mladih Medičija u prirodnoj veličini za niše iznad sarkofaga, za Madonu s detetom za zid preko puta oltara. Kad je došao u Firencu na putu za Lombardiju, gde se trebao pridružiti papinoj vojsci koja se opet borila protiv Francuza što su nadirali, kardinal Đulio posla po Mikelanđela i toplo ga primi u palati Mediči.
-Mikelanđelo, kako bih mogao da vidim očima i dirnem rukama tačno onakvu kapelu kakvu ćeš napraviti?
-Vaša Milosti, daću vam tačne crteže vrata, prozora, pilastera, stubova, niša, venaca od pietre serene. Onda ću sagraditi modele u drvetu tačno one veličine kakvi će biti nadgrobni spomenici. Staviću na njih predložene statue u glini, napravljene u onoj veličini i uglačane tačno onako kakve će biti.
-To će ti oduzeti prilično mnogo vremena. Sveti otac se žuri.
-Ne, Vaša Milosti, za to će trebati samo malo vremena i malo novca.
-Onda je ugovoreno. Ostaviću nalog Buoninsenjiju da ti isplati novac kad ti bude potreban.
Kardinal nije ništa slično učinio, ali to nije ni iznenadilo ni odvratilo Mikelanđela. Nastavio je da pravi modele na svoj vlastiti trošak. Zatim je obratio pažnju na arhitekturu, praveći skice i planove za gradnju kupole. Takođe je odlučio da zatvori nekoliko prozora.Jedino je prestao da radi da proslavi rođenje trećeg Buonarotovog sina, Buonarotina, sa tri mala muška naslednika ime BuonarotiSimoni bilo je sada spašeno.
Krajem novembra, papa Lav X se vratio iz iova u svoju vilu u Maljanu i prehladio se. Prvog decembra 1521. godine, prvi papa Mediči umro je u Vatikanu. Mikelanđelo je prisustvovao rekvijemu u Duomu, stojeći pored Granačija i sećajući se godina sa Đovanijem u palati i Đovanijevog prvog lova, Đovanijeve ljubaznosti i odanosti kad je postao uticajni kardinal u Rimu. Pridružio se u molitvi za pokoj Lavove duše. Kasnije, prošaputa Granačiju:
-Misliš li da nebo može pružiti bar malo onakve zabave kakvu je Lav priuštio u Vatikanu?
-Sumnjam. Bog ne bi hteo da troši tolike pare.
Ledena tramontana pirila je kroz ulice. Nije bilo tih panjeva koji bi zagrejali radionicu. Smrću Lava X projekat za kapelu Mediči postao je isto tako hladan i izbrisan vetrom. U Rimu se nekoliko zainteresovanih stranaka u kolegiju kardinala borilo za prvenstvo, dok se naposletku nisu složili na šezdesetdvogodišnjem Adrijanu, utrehtskom kardinalu, praktičnom Flamancu koji je bio učitelj Karla V.
Kardinal Đulio je pobegao u Firencu, jer je papa Adrijan bio veoma moralan sveštenik, koji nije odobravao Medičijev pontifikat i koji je znao da je Đulio dobrim delom za sve to odgovoran.
Papa Adrijan je odlučio da ispravi nepravde pape Lava X i da da zadovoljštinu žalbama svih onih koji su bili uvređeni. Počeo je time što je vojvodi od Urbina vratio suverenitet, a završio slušajući sa simpatijama žalbe porodice Rovere, složivši se da treba da podignu tužbu protiv Mikelanđela Buonarotija što nije ispunio ugovor prema naslednicima pape Julija.
Mikelanđelo se nervozno trzao dok je išao kući notara Rafaela Ubaldinija. Ubaldini se upravo bio vratio iz audijencije kod pape Adrijana.
-Zašto bi trebalo da me predaju sudu? -uzviknu Mikelanđelo. -Ja nisam napustio nadgrobni spomenik.
Ubaldini je bio snažan, ozbiljan mali čovek plave kože na mestima gde se brijao.
-Rovere tvrde da jeste.
-U mojoj radionici su četiri sužnja...
-Vi ste pristali u revidiranom ugovoru da završite nadgrobni spomenik prošlog maja. Pristali ste da ne preuzimate nikakve druge projekte, no ipak ste prihvatili sakristiju Medičija.
-Ja sam samo napravio crteže za sakristiju... Ako bih dobio još jednu godinu...
-Vojvoda od Urbina više ne veruje vašim obećanjima. Pokazali su papi Adrijanu da je prošlo sedamnaest godina otkako ste potpisali ugovor, a još niste ništa poslali.
Drhteći od besa, Mikelanđelo se pobuni: -Da li su oni rekli papi Adrijanu da me je u prvom redu sprečio papa Julije jer je odbio da finansira nadgrobni spomenik? Naterao me da protraćim petnaest meseci života terajući me da napravim njegovu bronzanu figuru u Bolonji? Da me je Julije strpao na svod Sikstinske kapele da slikam četiri godine...?
-Polako, polako. Evo, sednite za moj pisaći sto.
Mikelanđelo zapita hrapavim glasom:
-Ako papa Adrijan bude naklonjen njihovoj tužbi, da li sam ja poražen?
-Verovatno.
-Šta oni hoće od mene?
-Prvo, da im se sav njihov novac vrati.
-Vratiću ga.
-Preko osam hiljada dukata.
-Osam hi...! -On skoči kao da se vatra zapalila ispod kožne stolice. -Ali ja sam dobio svega tri hiljade.
-Imaju dokumente, priznanice...
Ubaldini pokaza Mikelanđelu račune. Mikelanđelo pozeleni.
-Dve hiljade dukata koje je Julije isplatio pre svoje smrti bile su za Sikstinu.
-Možete li to dokazati?
-...ne...
-Onda će im sud priznati osam hiljada, plus kamate na taj novac za sve vreme.
-Koliko će to iznositi?
-Ne više od dvadeset pet procenata. Oni takođe zahtevaju novčanu odštetu zbog toga što niste ispunili ugovor. To može biti bilo koja svota za koju sud bude smatrao da je treba odrediti. Papu Adrijana ne zanima umetnost, on ovo smatra čisto trgovačkom stvari.
Mikelanđelo trepnu da zadrži suze ispod očnih kapaka.
-Šta da radim? -prošaputa on. -Sva moja imanja i kuće, kad se zajedno uzmu, ne vrede deset hiljada dukata. Biću uništen, propašće cela moja životna uštedevina...
-Iskreno da vam kažem, ne znam. Moramo pronaći prijatelje u sudu. Ljude koji se dive vašem radu i koji će intervenisati kod pape Adrijana. U međuvremenu, smem li vam predložiti da završite četiri Sužnja i da ih odnesete u Rim? Kad biste mogli skupiti sve ono što ste već isklesali za Julijev nadgrobni spomenik...?
Vratio se u radionicu ne videći ništa pred sobom. Bio je sav izmožden od gađenja. Firencom se pronese vest kakva mu katastrofa preti. I prijatelji počeše da dolaze: Granači i Rustiči nosili su kese zlata, članovi porodice Stroci i Piti nudili su da zbog njega idu u Rim.
Ali on je bio u klopci. Rovere nisu marili za novac, oni su nameravali da ga kazne što je napustio nadgrobni spomenik Rovere zbog fasade i kapele Medičija. Kad je pisao Sebastijanu nudeći mu da dođe u Rim i dovrši nadgrobni spomenik, vojvoda od Urbina je odbio njegovu ponudu izjavivši:
-Mi više ne želimo nadgrobni spomenik. Mi želimo da Buonaroti bude izveden na sud i osuđen.
I tako je naučio da postoje stepeni u čovekovoj propasti. Pre tri godine, kad ga je kardinal Đulio pozvao natrag iz Pjetrasante i kad je poništio ugovor za fasadu, bio je ozbiljno povređen,ali je mogao da se vrati poslu, da kleše Uskrslog Hrista i da počne četiri Sužnja. Sada se suočio s pravom nesrećom, bilo mu je četrdeset sedam godina, a trebalo je da mu se oduzme sve imanje i da bude javno diskreditovan kao čovek koji nije mogao ili nije hteo završiti narudžbinu.Rovere će ga žigosati kao lopova što im je uzeo novac i što im ništa nije dao zauzvrat. Za njega neće biti posla sve dok Adrijan bude papa. Njegov život kao umetnika i kao čoveka bio je iza njega.
Lutao je po okolini govoreći sam sa sobom, zamišljajući zavere protiv njega, intrige i mahinacije slepe sudbine, često ne znajući gde se nalazi, dok mu je misao skretala s jedne fantazije do druge: kako beži u Tursku s prijateljem Tomazom di Tolfom, koji ga je po drugi put pozvao, kako se iskrada iz Italije prerušen da započne život na francuskom dvoru pod drugim imenom, kako se sveti onima koji su ga uvredili, kako napada besnim govorom svoje mučitelje i kako on njima čini nasilja -sve mentalne i moralne operacije ljudi koji su bolno pogođeni. Nije mogao da spava, nije mogao da sedi za stolom za vreme ručka. Noge su ga nosile do Pistorije ili Pontasjeve, dok mu je misao bila u Rimu, ili Urbinu, ili Karari, ili Firenci, prepirući se, optužujući, vičući, udarajući, jer se nije mogao pomiriti s nepravdama i poniženjima.
Posmatrao je kako se skuplja letina, kako mlate žito na popločanim seoskim dvorištima, kako beru grožđe sa čokota i cede vino, plaste seno i pokrivaju ga za zimu, kako beru masline i podrezuju drveće, kako drveće postaje žuto. Smršao je.
Nije mogao zadržati više hrane nego onda kad je noćima secirao u Santo Spiritu.
Neprestano se pitao:
»Kako je to moglo da se desi? Kad sam počeo s toliko ljubavi za mermer,tako obuzet klesanjem, radom na mojoj umetnosti? Kad nikad ništa drugo nisam u životu želeo. Šta se to meni dogodilo? Kako sam postao prognan?«
-Šta je moj zločin? O, Gospode? -povika on glasno. -Zašto si me napustio? Kako mogu prolaziti kroz Danteov Pakao ako još nisam mrtav?
Dok je čitao Pakao, naišao je na jedan takav deo da mu se učinilo da je Dante napisao knjigu da opiše njegov, Mikelanđelov život i nesreću:

Da li sam ja lopov, da me zmije muče?
Moram li da budem deo »te pokvarene gomile«?

***

Svaki je izgledao najčudnovatije zguren
Između brade i tamo gde počinju grudi
Lice svakoga okrenuto njegovim leđima,
I tako su večno morali da idu unazad,

***

Došao sam među ovu pokvarenu gomilu Prema kojoj i Bog i svi njegovi neprijatelji osećaju odvratnost
Te podle kukavice koji nikad nisu živeli bili su nagi, i stalno su ih ubadale Grozne muve i ose koje su oko njih letele.


Klonio se ulice u toku dana, sklanjao se daleko od punih pjaca i njihovih glasnih, šarenih trgova i sajmova, jer mu se sve činilo da je isto onako kao kad je slikao Sikstinsku kapelu i kad se vraćao kući preko Pjace San Pjetro: kao da ljudi gledaju kroz njega jer ne postoji. Imao je čudan osećaj da se kreće kao duh među živima. On potraži Granačija i upita ga:
-Šta je to što meni nedostaje? Bio sam blizak papama, dobijao sam izvanredne narudžbine. Imam talenta, energije, oduševljenja, samodiscipline, doslednosti i cilja. Šta meni nedostaje? Fortuna? Sreća? Gde treba čovek da traži kvasac sreće?
-Pusti da prođu zla vremena, caro, onda ćeš živeti i uživaćeš u dobru. Ako sam sebe sagorevaš, kao što gori trulo drvo na vatri...
-Ah, Granači, tvoja omiljena reč: preživeti. Šta onda ako je čovek završio svoj rad?
-Koliko je godina tvom ocu?
-Lodoviku? Blizu osamdeset.
-Eto! Tek je prošia polovina tvoga života. Znači da si obavio samo pola posla. Ti samo nemaš dovoljno vere.
Pokazalo se da je Granači u pravu. Sam Bog ga je spasio. Posle dvadeset dva mučna meseca, On je pozvao papu Adrijana da ga u večnosti nagradi. U kolegijumu kardinala nastalo je cenkanje koje je trajalo jednu sedmicu, natezanje, obećanja i obaveze... dok kardinal Đulio de Mediči nije skupio dovoljno glasova da bude izabran. Rođak Đulio!
Papa Klement VII poslao je poruku odmah posle krunisanja: Mikelanđelo mora nastaviti rad na kapeli.
Osećao se kao čovek koji je preležao opasnu bolest i koji je gledao smrti u oči. Kad je posmatrao sve s tog povoljnog stanovišta, shvatio je da je sve ono što mu se dogodilo pre ovoga bilo uspon u vremenu, a sve ono što se dogodilo posle, spuštanje. Ako nije mogao kontrolisati svoju vlastitu sudbinu, zašto se onda rodio? Bog na Sikstinskom svodu, koji se spremao da Adamu da iskru života, obuhvatio je u svom uzvišenom biću obećanje slobode koja če pratiti taj život. I on poče da kleše svoje alegorije za sakristiju kao stvorenja koja su prošla kroz teškoće i tragediju života, koja su poznavala njegovu pustoš, ništavnost. Contadini su govorili: »Život je stvoren da se živi«. Granači je rekao: »Život je stvoren da se uživa«. Mikelanđelo je rekao: »Život je stvoren da se radi«. Zora, Dan, Sumrak i Noć su govorili: »život je stvoren da se pati«.
Njegov David je bio mlad i znao je da može pobediti sve što odluči, Mojsije je bio u zrelim godinama, ali s unutrašnjom snagom da pokrene brda i formira narode. Ova nova stvorenja koja je stvarao zračila su tugom, sažaljenjem, postavljala su najbolnija od svih pitanja, pitanja na koje se ne može odgovoriti: Zašto smo na zemlji? Da preživimo svoj život? Da ga nastavimo? Da budemo neprestani lanac živog mesa koji vezuje jednu generaciju s drugom?
Ranije, ticao ga se samo mermer i ono što bi mogao izvući iz njega. Sada se njegova briga okrenula ljudskom osećaju i onome što bi mogao naslikati od filozofskog značenja života. On je bio čovek s mermerom, sada je postigao istovetnost čoveka i mermera. Uvek je želeo da njegove figure predstavljaju nešto značajno, ali njegov David, njegov Mojsije, njegova Pijeta, sve su to bili pojedinačni komadi, potpuni unutar samih sebe. U ovoj kapelici Mediči imao je mogućnosti da portretiše jednu jedinstvenu temu. Ono što će njegov duh oživeti u pogledu svrhe vajarstva biće važnije od skretanja njegove skulptorske ruke preko mermernih površina.

Šestog marta 1525. godine Lodoviko je priredio ručak u porodičnom domu da se proslavi Mikelanđelov pedeseti rođendan. Mikelanđelo se probudio u tužnom raspoloženju, ali kad je seo za sto, u krugu Lodovika, Buonarota, njegove žene i četvoro dece, braće Đovansimona i Zigizmonda, bio je zadovoljan. Bio je stigao u jesen života: čovek ima svoja godišnja doba isto kao i zemlja. Da li je jesenja žetva bila manje važna od prolećne setve? Jedno bez drugoga bilo je bez svrhe.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:28 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




3


Crtao je, modelovao i vajao kao čovek koga su pustili iz zatvora, za koga je jedina radost koja mu je ostala bila sloboda da prenese sebe u prostor. Vreme je bilo njegov kamenolom, iz njega je mogao iskopati čiste bele kristalne godine. Šta je još imalo da se kopa u naprslim brdima budućnosti? Novac? Novac mu je izmicao. Slava? Ona ga je uhvatila u zamku. Rad je bila njegova jedina nagrada, druge nije bilo. Da stvori u belom mermeru još više uzvišenijih figura nego što se ikad videlo na zemlji ili na nebu, da njima izrazi sveopšte istine, to je bila plata, slava jednog umetnika. Sve drugo je bila iluzija, dim koji nestaje s horizonta.
Papa Klement mu je dodelio doživotnu penziju od pedeset dukata mesečno, dodelio mu je kuću na pjaci preko puta crkve San Lorenco kao radionicu. Vojvoda od Urbina i ostali naslednici Rovere bili su nagovoreni da odustanu od tužbe. Sada mu je bilo potrebno da napravi nacrt samo za jedan nadgrobni spomenik na jednom zidu za koji je imao sve figure osim jednog pape, a Devicu je već bio isklesao. Trebalo je punih dvadeset godina da dođe do praktičnog zaključka o Julijevom nadgrobnom spomeniku, koji je Jakopo Gali znao od početka.
Za sakristiju je ugovorio s porodicom Topolini da rukovode rezanjem i instaliranjem vrata, prozora, korintskih stubova i arhitrava koji su delili zidove kapele na tri nivoa, gigantskih pilastera u donjem nivou koji su se povlačili u delikatne žlebljene stubove i vitke niše na drugom, lunete i pendantive na trećem nivou, koji su nosili kupolu, sve od pietre serene.
Ono što je pokušao ostvariti u svojoj kupoli bila je kombinacija forme Duoma, koju je napravio čovek, i okruglog oblika zrelog voća svuda oko njega. Bila je malo skučena jer je trebalo da je postavi na zidove koji su već bili podignuti, ali je bio srećan otkrivši da je isto toliko skulpture bilo u arhitekturi koliko arhitekture u skulpturi.
Nalozi i narudžbine počeše da pristižu, počev od prozora za palate pa do nadgrobnog spomenika za Bolonju, vile za Mantovu, kip za Andrea Doria iz Đenove, fasada za palate u Rimu, Device s arhanđelom Mihajlom za San Miniato. Čak mu je i papa Klement ponudio jednu novu narudžbinu, ovoga puta biblioteku u kojoj bi se smestili rukopisi i knjige Medičija, koju je trebalo sagraditi iznad stare sakristije San Lorenca. Mikelanđelo napravi i skice za biblioteku, upotrebivši opet pietru serenu za dekorativne efekte.
Njegov novi mladi učenik bio je Antonio Mini, nećak njegovog prijatelja Đovanbatiste Minija, dečak dugog lica,čije su oči i usta bili suviše okrugli za njegovo mršavo lice, ali dobre građe tela i s ozbiljnim stavom prema životu. Bio je pošten i pouzdan u pribavljanju modela, kopiranju crteža, pravljenju i popravljanju dleta u vignju, isto tako odan i veseo pomoćnik kao što je bio Arđento, ali sa znatno više talenta. Kako je Mikelanđelo sada imao jednu mladu služavku, Monu Anjolu, koja je obavljala domaće poslove u radionici u Via Moca, romantični Mini je mogao po volji provoditi svoje slobodne časove na stepenicama Duoma sa firentinskim mladićima i posmatrati devojke kako se šepure pored Krstionice u haljinama s visokim okovratnicima i naduvenim rukavima.
Đovani Spina, trgovac naučnik plemenitog kova jednog Jakopa Galija, Aldovrandija i Salvijatija, bio je imenovan od pape Klementa da svršava poslove s Mikelanđelom oko sakristije i biblioteke Mediči. Bio je to vitak čovek, opuštenih ramena, kome je bilo hladno čak i po toplom vremenu, pametnog lica i očiju koje nisu bile široke već veoma dugačke. Predstavio se sam sa vrata radionice rekavši: -Upoznao sam Sebastijana na dvoru u Rimu. On me je odveo vašoj kući u Mačelo dei Korvi da vidim Mojsija i dva mlada Sužnja. Uvek sam se divio Donatelovom radu. Vas dvojica ste kao otac i sin.
-Deda i sin. Ja sam naslednik Bertolda, a on je bio naslednik Donatela. Mi smo neprekidna toskanska loza.
Spina zagladi kosu koju je češljao preko ušiju. -Kad papa ne bude imao novčanih sredstava u Firenci, možete na mene računati da ću ih nabaviti... negde drugde. –On priđe četvorici nedovršenih Sužnjeva, i obiđe ih, proučavajući ih, očiju otvorenih punom dužinom od zaprepašćenja.
-Taj Atlas, koji drži na svojim ramenima vrh bloka odakle će se najzad roditi glava... da li on govori da svaki čovek koji nosi glavu na ramenu nosi punu težinu sveta?
Seli su za radni sto i diskutovali o delima Dela Kverče u Bolonji i Laokonu u Rimu. Spina upita:
-Ručelaji ne priznaju da ste im vi rođak, zar ne?
-Otkuda to znate?
-Pregledao sam dokumente. Hoćete li da dođete u vrt njihove palate na sastanak? Mi smo jedini koji su ostali iz Platonske akademije. Ovog četvrtka Nikolo Makijaveli čita prvi deo svoje istorije Firence koju je naručila Sinjorija.
U nedovršenoj sakristiji Mikelanđelo je radio na Zori, Sumraku, Devici i mladom Lorencu. Za vreme toplih letnjih večeri sedeo je pored otvorenih vrata koja su gledala na dvorište i pravio modele od gline za rečne bogove, simbole suza i patnje, za podnožje figura mladih Medičija. Kasnije, umoran od klesanja ili modelovanja u glini, ali bez želje za snom, ležao je širom otvorenih očiju, slušajući okolna crkvena zvona kako otkucavaju sate pred zoru. Video je privlačno Kontesinino lice pred sobom, čuo zvuk njenog glasa, i u isto vreme osetio kako Kontesina leži pored njega a njegove je ruke čvrsto drže u zagrljaju, na neki način, posle mnogo godina usamljenosti, dve slike su se mešale dok nisu postale jedna, slika čiste ljubavi. Razmišljao je da li će ikad ponovo osetiti ljubav, u bilo kom vidu ili pojavi. Ustavši, on uze komad papira za crtanje prekrivenog osenčenim studijama Zore i Sumraka, ruku, bedara, grudi, nogu, i provede ostatak noći izlivajući osećaje u poeziji:

LJUBAVNI PLAMEN

Tako je prijatna vatra tvrdom kamenu
Da, upaljena i rasplamsana u plamen,
Sagoreva kamen, i iz pepela se diže
Ono što otada živi vezujući kamenje ujedno;

U peći otvrdnuto ono odoleva mrazu i suncu, Isteče veću vrednost za beskrajne dane...
Kao što se pročišćena duša iz pakla vraća s hvalom

Tako i vatra koja izbija iz duše moje, koja je ležala
Duboko sakrivena u mom srcu, može me razblažiti,
Dok ne sagorim i ne ugasim se i tako se rodim za bolji život.

Ako načinjen samo od dima i prašine, ja danas živim,
Otvrdnut u ognju živeću večno,
I zlato, a ne železo, moj će duh istražiti i kovati.

Kad je prvo svetlo granulo, on odgurnu papire i pođe do ogledala nad umivaonikom, da posmatra svoje lice kao da pripada nekom karakterističnom modelu koji je uzeo da mu pozira. Činilo se kao da se cela njegova fizionomija produbila. Bore na ravnom čelu, oči koje su se povlačile iz svetla ispod čela, nos, koji sada kao da je bio širi nego ikad ranije,usne stisnute kao da su zaključale reč i misao. Oči su imale boju tamnog ćilibara. Samo se kosa oduprla promeni, ostala je sjajna po boji i građi i mladalački se kovrdžala iznad čela.

S povratkom Medičija na papsko prestolje, Bačo Bandineli je dobio narudžbinu da kleše Herkula za prednju stranu Sinjorije, onoga kojeg je Mikelanđelo ponudio gonfalonieru Soderiniju nekih sedamnaest godina pre toga. Znajući da je Mikelanđelo bio uzbuđen, Mini je trčao sve do kuće, i upavši u radionicu povikao:
-Komad mermera za Herkuia je baš stigao... i potonuo u Arno. Ljudi koji stoje na obali pričaju da je mermer više voleo da potone nego da ga kleše Bandineli!
Mikelanđelo se srdačno nasmeja, uze dleto i uz jedno dugačko »hajde« napravi potez od koščatog kolena Sumraka sve do slabina.
Sledećeg jutra jedan kanonik mu donese poruku od pape Klementa.
-Buonaroti, ti poznaješ ugao lođe vrta Mediči,preko puta od mesta gde stanuje Luiđi dela Stufa? Papa je pitao da li bi želeo da tamo podigneš jednog Kolosa, osam stopa visokog?
-Sjajna ideja -odgovori zajedljivo Mikelanđelo -samo što bi on oduzeo mnogo od puta. Zašto da ga ne postavimo u jedan ugao gde stoje sve brijačnice? Mogli bismo napraviti šuplju statuu i iznajmiti prizemlje brijaču. Na taj način njegova zakupnina ne bi propala.
U četvrtak naveče Mikelanđelo ode u palatu Ručelaj da čuje Makijavelija kako čita Mandragolu. Ta grupa bila je ogorčena na papu Klementa. Na njega se aludiralo kao na Mazgu, Kopile, Izmet Medičija. Platonska akademija nalazila se u središtu zavere koja je želela da povrati republiku. Njihova mržnja bila je povećana time što su dva nezakonita Medičija živela u palati i pripremala se da preuzmu vladu u Firenci.
-Za nas bi to značilo najdublji pad -primeti Stroci o Klementovu sinu -da nama upravlja mazga od mazge!
Mikelanđelo je slušao priče kako Klement doprinosi jačanju antimeđičejske stranke time što pravi sudbonosne greške u rasuđivanju,isto onako kao što je to činio Lav X. U neprekidnim ratovima između susednih naroda stalno je pomagao pogrešnu stranu, njegovim saveznicima Francuzima uništio je vojsku rimski car, čije je predloge Klement odbio, mada je, da kažemo istinu, Klement tako često menjao strane da ni Mikelanđelo ni Evropa nisu mogli ići u korak s njegovim spletkama. U Nemačkoj i Holandiji hiljade katolika napustilo je veru zbog reformacije koju papa Klement nije hteo sprovesti u crkvi, reformacije koju je objavio Martin Luter u svojih devedeset pet teza prikovanih na vratima crkve u dvorcu u Vitenbergu 1517. godine.
-Nalazim se u užasnom položaju -reče Mikelanđelo Spini kad su seli da večeraju pečenog goluba kojeg je poslužila Mona Anjola. -Čeznem da se vrati republika, a radim za Medičija. Sudbina sakristije zavisi o dobroj volji pape Klementa. Ako se pridružim pokretu za izbacivanje Medičija, šta će biti od skulptura?
-Umetnost je najviši izraz slobode -odgovori Đovani Spina. -Neka se drugi bore zbog politike.
Mikelanđelo se zaključao u sakristiji, zaronivši glavu u mermer.
Ali kardinal Paserini od Kortone vladao je Firencom autokratski. Kao stranac nije osećao ljubavi za Firencu, a činilo se da je ne oseća ni Klement, jer je odbio sve molbe Sinjorije i starih porodica da zameni čoveka koga su Firentinci smatrali okrutnim, pohlepnim, punim prezira za njihove izabrane savete, i koji im je puštao krv prekomernim porezima. Firentinci su čekali samo na pogodan trenutak da se dignu, da dograbe oružje i da jednom zauvek izbace iz grada Medičije. Kad je vojska Svetog rimskog carstva, hitajući na jug da zauzme Rim i da kazni papu Klementa, marširala s trideset hiljada vojnika prema Bolonji, posle čega je nameravala da osvoji i Firencu, grad se redom digao i zasipajući kamenjem palatu Mediči zahtevao oružje da se sam brani od invazije koja dolazi, vičući:
-Puške! Puške narodu!
Kardinal od Kortone se pojavio na gornjem prozoru i obećao oružje, ali kad je čuo da se papina vojska, kojom je zapovedao Mikelanđelov nekadašnji protivnik, vojvoda od Urbina, približava Firenci, zaboravio je obećanje i požurio sa dva mlada Medičija da dočeka vojvodu. Sada se Mikelanđelo pridružio svojim prijateljima i Granačiju u Palacu dela Sinjorija. Na pjaci je gomila vikala:
-Popolo, Liberta. Narod, sloboda!
Firentinski vojnici koji su čuvali palatu nisu učinili nikakav pokušaj da spreče odbor građana da uđe u vladinu palatu. Održan je sastanak u Velikoj dvorani. Zatim je Nikolo Kaponi, čiji je otac vodio raniji pokret da se protera Pjero de Mediči, izašao na balkon i objavio:
-Firentinska republika je ponovo stvorena! Mediči su proterani! Svi građani treba da se naoružaju i da se skupe na Pjaci dela Sinjorija!
Pošto je stigao kardinal Paserini s hiljadu konjanika vojvode od Urbina, pristalice Medičija im otvoriše kapiju. Odbor u palati zaključa vrata. Urbinova konjica napade vrata dugačkim kopljima. Sa dva reda prozora jednospratnice i sa parapeta s puškarnicama na vrhu padalo je kao kiša na vojvodine vojnike sve ono što se moglo pokrenuti u palati: pisaći stolovi, stolovi, stolice, porcelan, oružje.
Jedna teška drvena klupa polete uz prasak niz parapet. Mikelanđelo vide da je bila usmerena pravo na Davida.
-Pazi! -vrisnu on kao da če se kip pokrenuti.
Bilo je prekasno. Drvena klupa tresnu.Leva ruka, koja je držala praćku, puče u laktu. Ruka pade na kamen pjace i slomi se.
Gomila se povuče, vojnici se okrenuše i zgledaše. Svako kretanje sa prozora i parapeta palate Sinjorije prestade.Začu se žamor među gomilom sveta. Mikelanđelo nesvesno krene prema statui. Gomila se razdvoji, mrmljajući:
-To je Mikelanđelo. Pustite ga da prođe.
Stao je ispred Davida, zureći u njegovo zamišljeno, odlučno no lepo lice. Golijat ga nije okrznuo, ali građanski rat u Firenci umalo ga nije potpuno uništio.
Mikelanđelo oseti bol u ruci kao da je i ona bila amputirana.
Iz gomile izađoše Đorđo Vazari, jedan od mladih Mikelanđelovih učenika, i Čekino Rosi, brzo priđoše Davidu, pokupiše tri komada ruke i noge i izgubiše se u uskoj sporednoj ulici...
U tišini noći začu se grebanje prstom na Mikelanđelovim vratima. On ih otvori i pusti unutra Vazarija i Čekina. Oni počeše da govore uglas.
-Sinjor Buonaroti...
-...sakrili smo tri komada...
-...u ormaru, u kući Rosijevog oca.
-Tamo su sigurni.
Mikelanđelo se zagleda u dva mlada vedra lica pred sobom, pitajući se: »Sigurni? Šta je sigurno u svetu gde vladaju rat i haos?«

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:29 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



4


Vojska Svetog rimskog cara stigla je u Rim i probila zidove. Horda pomešanih plaćenika pregazila je Rim, nateravši papu Klementa da pobegne visokim prolazom u tvrđavu Sant' Anđelo, gde je ostao zarobljenik dok su nemačke, španske i italijanske trupe pljačkale, besnele i palile Rim, uništavajući sva umetnička dela, lomeći oltare, mermerne kipove Marije, proroka i svetaca,lijući bronzane figure za topove, bojadisana okna za olovo, paleći vatre na mermernim podovima s intarzijama u Vatikanu, bušeći oči na slikama, vukući kip pape Klementa na ulicu i razbivši ga u komade.
-Šta je sa mojom Pijetom? Mojim Sikstinskim svodom? -jadikovao je Mikelanđelo. -Šta je s mojom radionicom? Mojsijem i dva Sužnja? Možda leže u hiljadu komada.
Spina stiže kasno u noć. Prisustvovao je nizu grozničavih sastanaka u palati Mediči, i zatim u palati Sinjorije. Osim najokorelijih pristalica Medičija, svi su se Firentinci složili da se Medičima mora oduzeti vlast. Budući da je papa Klement bio zarobljenik, republika se mogla ponovo proglasiti. Ipolitu, Alesandru i kardinalu od Kortone biće dozvoljeno da žive u miru.
-I to će -zaključi zamišljeno Spina -biti kraj vlade Medičija za vrlo dugo vremena. Mikelanđelo je čutao.
-Nova sakristija?
Spina obori glavu.
-Mora se... zatvoriti...
-Mediči su moja sudbina -povika Mikelanđelo u muci. -U toku svih ovih godina radio sam za Lava i Klementa, a šta imam da im pokažem? Šest grubo oklesanih komada kamena, napola završenu unutrašnjost jedne kapele... Budući da je Klement zatvorenik, Rovere će me ponovo napasti...
On umorno sede na tezgu. Spina tiho progovori:
-Predložiču vas za službu u republici. Čim naša vlada bude sigurna, moći ćemo uveriti Sinjoriju da je ta kapela za II Magnifica, koga svi Toskanci poštuju. Onda ćemo dobiti odobrenje da otključamo vrata i ponovo počnemo raditi.
Mikelanđelo zatvori kuću preko puta San Lorenca sa svim crtežima i modelima u glini, i vrativši se u Via Moca baci se naglo na jedan komad kamena da označi jednu Pobedu, jednu iz prvobitne zamisli za Julijev nadgrobni spomenik. Kip je ispao kao klasični grčki mladić, lepih srazmera mada ne tako mišićav kao ostali koje je klesao. Ruke su ga dobro služile, a dleto mu je krčilo put u mermer koji je popuštao, ali uskoro je shvatio da ga glava ne služi.
Pobeda? Nad čim? Ako ne može odrediti ko je Pobednik, kako može da odredi i ko je pobeđen? Ispod Pobednikovih nogu, on isklesa lice i glavu jednog poraženog i slomljenog starca... sebe? Onakvog kako bi mogao izgledati za deset-dvadeset godina, s punom i sedom bradom. Šta ga je pobedilo? Da li je mladost bila Pobednik, jer je to bilo jedino razdoblje kad je čovek mogao zamisliti da je Pobednik? Pobeđeni je imao iskustvo, duboko znanje i patnju ocrtane na licu pod kolenom mladića. Dešava li se to iskustvu i mudrosti? Da se ono uvek lomi i uništava vremenom prerušenim u mladost?
Izvan studija republika Firenca je likovala. Nikolo Kaponi bejaše izabran za gonfaloniera da vlada u Soderinijevoj tradiciji. Za zaštitu republike gradska država je primila Mikelanđelov revolucionarni plan za vojsku sačinjenu od građana, naoružanih i uvežbanih da brane republiku od napadača. Firencom nije upravljala samo Sinjorija, već i Savet sedamdesetorice, u kome su bili predstavnici starih porodica. Trgovina je bila aktivna, grad je napredovao, ljudi su bili srećni u svojoj ponovo vraćenoj slobodi.
Malo ih je bilo koji su marili šta je bilo s papom Klementom, koji je još uvek bio zatvorenik u Sant' Anđelu. Tamo su ga branile malobrojne pristalice, među kojima i Benvenuto Čelini, mladi vajar koji nije hteo postati Toriđanijev učenik. Ali Mikelanđelo je bio živo zainteresovan za papu Klementa. Bio je uložio četiri godine rada i ljubavi u sakristiju. Bilo je delimično završenih mermera u sada zaključanoj kapelici, čijoj je budućnosti bio posvećen. Budno je pratio Klementovu sudbinu.
Papa Klement je bio u opasnosti sa dve strane. Pošto je crkva bila podeljena na nacionalne jedinice, moć je bežala iz Rima. Nije to bilo samo zbog toga što su luterani krstarili srednjom Evropom. Engleski kardinal Volsi predložio je savetu slobodnih kardinala u Francuskoj da se stvori nova vlada za crkvu. Italijanski kardinali su se sastali u Parmi da stvore svoju vlastitu hijerarhiju. Francuski kardinali su unapređivali papske vikare. Karlove, nemačke i španske trupe koje su bile stacionirane u Rimu još uvek su pljačkale, uništavale, zahtevale otkup da izađu. Iz Sant' Anđela Klement je pokušavao da nađe novac, primoran da žrtvuje taoce neprijatelju: Jokopa Salvijatija su vukli ulicama do vešala i umalo ga obesili. Meseci su prolazili, spletke su rasle u svakoj zemlji za raspodelu moći, za novog papu, savet, reformaciju...
Krajem leta gospodnjeg 1527. sreća se okrenula.Žestoka kuga desetkovala je vojsku Svetog rimskog imperatora. Nemačke trupe su mrzele Rim i očajno želele da se vrate kući. Francuska vojska je upala u Italiju da se bori sa Svetom rimskom imperijom. Klement je pristao da isplati napadačima tri stotine hiljada dukata u roku od tri meseca. Španske trupe bile su povučene od Sant' Anđela... posle sedam meseci tamnovanja, papa Klement je pobegao, prerušen u trgovca, prema Orvijetu.
Mikelanđelo je odmah dobio poruku od Klementa. Da li Mikelanđelo još uvek radi za njega? Da li će nastaviti da kleše u novoj sakristiji? Papa Klement ima pet stotina dukata koje će mu odmah poslati po kuriru da pokrije trenutne troškove.
Mikelanđelo je bio duboko potresen: teško izmučeni papa, bez novčanih sredstava, bez sledbenika i bez ikakvih izgleda da će ponovo zadobiti vlast, poslao mu je poruku odanosti i stalnog poverenja, kao što bi to učinio svakom drugom članu svoje porodice.
-Ne mogu uzeti Đulijev novac -reče Mikelanđelo Spini dok su raspravljali u radionici u Via Moco. –Ali, zar ne bih nešto mogao da klešem? Ako se prokradem unutra, noću? Ne bih naškodio Firenci.
-Strpljenja. Za godinu-dve dana... Savet sedamdesetorice se plaši šta će učiniti Klement. Smatrali bi vaš rad na kapeli aktom nelojalnosti.
Sa dolaskom toplog vremena kuga navali na Firencu. Ljudi su dobijali tešku glavobolju, bolove u leđima i slabinama, groznicu, povraćanje, i za tri dana bili su mrtvi. Ako bi pali na ulici, tamo bi i ostali, ako bi umrli kod kuće, njihove bi porodice pobegle. Hiljade Firentinaca je nestalo. Grad se pretvorio u mrtvačnicu. Buonaroto pozva brata kući u Via Gibelina.
-Mikelanđelo, plašim se za Bartolomeu i decu. Mogu li se preseliti u tvoju kuću u Setinjanu. Tamo bi bili sigurni.
-Naravno. Povedi i oca.
-Ja neću da idem -gunđao je Lodoviko. -Kad čovek ima preko osamdeset godina, onda ima pravo da umre u svom krevetu.
Sudbina je čekala Buonarota u Setinjanu, u sobi gde je rođen. Kad je Mikelanđelo stigao tamo, Buonaroto je bio u zanosu, jezik mu je bio otečen i prekriven suvim žućkastim mrljama. Đovansimone je bio preselio Buonarotovu ženu i decu na sigurno mesto dan ranije. Posluga i contadini su pobegli.
Mikelanđelo privuče stolicu do bratove postelje, pomislivši kako su njih dvojica još uvek jako slični. Buonarotove oči blesnuše od straha kad je ugledao brata.
-Mikelanđelo... nemoj ostajati... kuga...
Mikelanđelo nakvasi bratove ispucane usne vlažnom krpom, promrmljavši: Neću te ostaviti. Ti si jedini član naše porodice koji me je voleo.
-Uvek sam te voleo... Ali sam bio... teret... Oprosti mi...
-Nemam šta da ti opraštam. Da sam te držao pored sebe u toku svih ovih godina, bilo bi mi mnogo bolje.
Buonarotu pođe za rukom da se tužno osmehne.
U zoru je Buonaroto bio na samrti.Mikelanđelo ga je držao zagrljenog levom rukom, a bratova glava mu je ležala na grudima. Buonaroto se samo jednom probudio, ugledao Mikelanđelovo lice blizu svoga. Bore patnje izbrisaše se, rezignacija preli po licu svoje mimo pomazanje. Za nekoliko trenutaka bio je mrtav.
Mikelanđelo odnese brata u ponjavi u dvorište iza crkve. Nije bilo mrtvačkih sanduka, nije bilo grobara. Iskopao je grob, spustio Buonarota u raku, pozvao sveštenika, sačekao da ovaj Buonarota poprska svetom vodom i blagoslovi. Zatim poče da baca zemlju na grob dok ga nije popunio.
Vratio se u Via Moca,spalio odelo u dvorištu iza kuće, ušao u kadu vode, vrele koliko je mogao da izdrži. Nije znao da li to pomaže protiv kuge, a nije mnogo ni mario. Dobio je vest da je Simone, njegov najstariji nećak, takođe umro od kuge.
Mikelanđelo pomisli:
»Možda je Buonaroto srećniji?«
Ako je uhvatio bolest, onda mu je preostalo svega još nekoliko sati da posvršava svoje poslove. On napisa na papiru da se Buonarotovoj ženi isplati miraz koji je donela. Mlada je žena, trebaće joj drugi muž. Uredio je da se njegova jedanaestogodišnja nećakinja Čeka smesti u manastir Boldrone, pobrinuvši se za njeno izdržavanje i time što joj je prepisao prihode sa dvaju imanja. Ostavio je gotovinu da se plati za školovanje njegovih nećaka Lionarda i malog Buonarotina.
Kad je Granači zakucao na vrata, Mikelanđelo viknu:
-Odlazi. Ja sam bio izložen kugi. Možda sam je dobio.
-Ne budi sciocco, budala. Ti si suviše žilav da umreš. Imam bocu vina da odagnamo zle duvove.
-Granači, idi kući i ispij je sam. Neću da ja budem kriv za tvoju smrt. Možda ćeš naslikati još koju dobru sliku ako ostaneš živ.
-Ala mi je to razlog! -nasmeja se Granači.-Allora, ako budeš sutra živ, dođi da ispiješ svoju polovinu kjantija.
Kuga je minula. Ljudi su se spuštali iz susednih brda. Radnje su se ponovo otvorile. Sinjorija se vratila u grad. Jedna od prvih odluka bila je da Mikelanđelo kleše Herkula, kojeg je pre dvadeset godina naručio Soderini, iz bloka koji je Bandineli otesao do pupka.
I papa Klement se još jednom umešao u njegov život. Pošto se vratio u Vatikan, stvorivši savez sa Svetim rimskim carem, preuzeo je vlast nad odmetnutim italijanskim, francuskim i španskim kardinalima, obrazovao vojsku od snaga vojvode od Urbina, Kolone i španskih trupa. Tu vojsku je poslao protiv nezavisnih Firentinaca da zbriše republiku, kazni neprijatelje Medičija i ponovo dovede porodicu na vlast. Spina je potcenio papu Klementa i Medičija. Sinjorija pozva Mikelanđela. Gonfaloniere Kaponi sedeo je za Soderinijevim pisaćim stolom, okružen svojom Osmoricom.
-Budući da ste vajar, Buonaroti -reče on hitajući -smatramo da biste mogli biti i inženjer za odbranu. Potrebni su nam zidovi koji se ne mogu porušiti. Kako se zidovi grade od kamena, a vi ste čovek kamena...
Mikelanđelo teško proguta vazduh. Sada će zaista biti upetljan, na obe strane!
-Posvetite se južnom delu grada. Sa severa smo neosvojivi. Izveštaj što je najbrže moguće.
Mikelanđelo stane pretraživati nekoliko milja zida koji je počinjao na istoku od one strane crkve San Miniato koja je bila okrenuta bregu, i vijugao prema zapadu pre no što se vratio na Arno. Ni zidovi ni odbrambene kule nisu bili u dobrom stanju, niti jarkovi, niti su postojali šančevi s vanjske strane koji bi neprijatelju otežali približavanje. Kamenje je ležalo razbacano, loše pečena opeka se lomila, bilo je potrebno više kula za topove, a trebalo ih je i nadzirati da bi penjanje uz njih predstavljalo teži zadatak. Tačka oslonca odbrambene linije trebalo je da bude toranj San Miniata, sa čije visine bi branioci mogli kontrolisati najveći deo terena preko koga bi neprijateljske trupe morale napasti.
On se vrati s izveštajem gonfalonieru Kaponiju i Sinjoriji, izloživši im broj zidara, ciglara, kolara, seljaka koji bi mu bili potrebni da napravi odbrambene zidove.
Gonfaloniere povika ljutito:
-Ne dirajte San Miniato. Nema potrebe utvrđivati crkvu.
-Ima, još i kako, ekscelencijo, jer ako to ne učinimo, neprijatelj će probiti zidove. On će zaobići naše krilo ovde, istočno od brda San Miniato.
Dobio je dozvolu da dokaže da je taj plan bio najbolji mogući plan. Primorao je sve da stupe u njegovu službu: Granačija, Društvo bakrača, zidare iz radionice Duoma. Dok je ranije pretraživao celu okolinu da nađe stas, lice, snažnu ruku ili dugačko, suncem opaljeno grlo za kip ili sliku, sada je tražio zidare, klesare iz Majana i Prata, stolare, ciglare i mehaničare da zaustave rat. Rad je išao punom brzinom, jer je došao izveštaj da se papina vojska kreće na Firencu iz nekoliko pravaca, ogromna po broju uvežbanih boraca i oružja. Sagradivši cestu od reke za svoje ljude i za materijal, Mikelanđelo poče da gradi svoje bastione na prvom tornju izvan gradskih vrata San Miniata, prema San Đorđu,okruživši breg od životnog značaja po odbranu visokim zidovima od opeka napravljenih od zemlje pomešane s lanom, ili kučinama i izmetom stoke. Stotine contadina radilo je u jednoj smeni,praveći zidove tako brzo kako su mogli da naprave opeke.Kamenoresci su sekli,klesali,oblikovali, podupirući slabo kamenje umetnuto po dužini, povisujući zidove i tornjeve, podižući čitave nove površine na mestima koja su bila najosetljivija.
Kad je prva faza njegovog posla bila završena, Sinjorija izvrši pregled. Sutradan izjutra, kad je ušao u kancelariju na uglu koji je gledao na Pjacu dela Sinjorija i na čvrsto zbijene krovove Firence, bio je pozdravljen s osmesima.
-Mikelanđelo, izabrani ste u Nove dela Milicija, Devetoricu Milicije, kao generalni komandant fortifikacija! -To je velika čast, gonfaloniere.
-I velika odgovornost. Želimo da otputujete u Pizu i Livorno u inspekciju, da se uverite je li naša odbrana s mora sigurna.
Više nije mogao ni pomišljati na skulpturu. Niti je mogao uzviknuti: »Rat nije moja struka.« Imao je da obavi jedan specijalan posao. Firenca ga je tražila u danima svoje krize. Nikad sebe nije zamišljao komandantom, organizatorom, ali sada je otkrio da su ga sve složeniji umetnički radovi naučili kako da uskladi svaki sastavni detalj da postigne savršen rezultat, čak je možda poželeo da ima nešto od Leonardove pronalazačke mašte u pogledu mašina.
Kad se vratio iz Pize i Livorna, poče kopati niz dubokih šančeva upotrebljavajući iskopanu zemlju i stene da napravi daljnja utvrđenja. Njegov sledeći pokret bio je da dobije odobrenje da poruši sve kuće između odbrambenih zidova i podnožja brežuljaka koji su ih opasavali jednu milju na jug, jer je papina vojska morala da napadne preko te zemlje. Vojska je upotrebljavala maljeve za udaranje, onakve kakve su stari upotrebljavali za rušenje seljačkih kuća. Seljaci su pomagali da se sravne kuće koje su u posedu njihovih porodica bile stotine godina. Bogataši su se bunili zbog rušenja njihovih palata, ne bez razloga, priznavao je Mikelanđelo, jer su bile tako lepo sagrađene. Pošlo im je za rukom da nagovore svega nekolicinu vojnika da sruše nekoliko kapelica. Kad je on sam došao u trpezariju San Salvija i kad je video Poslednju večeru Andrea Del Sarta kako blista u svom sjaju na napola porušenom zidu, uzviknu:
-Neka ostane. To je suviše veliko umetničko delo da se poruši.
Upravo je bio dovršio poravnavanje terena kad je čuo da su neki ljudi upali u njegovu radionicu u Via Moca. Modeli su bili oboreni po podu, svežnjevi crteža i skica razbacani u užasnom neredu, mnogi su nedostajali, kao i četiri modela u vosku.
On primeti neko svetlucanje metala na podu. Sagnuvši se, dohvati dleto između gomile papira. Bilo je to dleto kakva se upotrebljavaju u zlatarskim radnjama. On se uputi kući svoga prijatelja Pilota, koji je poznavao domaće zlatare.
-Poznaješ li ovo dleto?
-Poznajem. Pripada Bandineliju.
Veoma diskretno, neko je vratio skice i modele u vosku, Mikelanđelo je naredio Minu da se postara da radionica bude pod stražom.
Zatim ga Sinjorija posla u Feraru da prouči nova utvrđenja vojvode od Ferare. Pismo koje je nosio sa sobom glasilo je:

Šaljemo u Feraru našeg slavnog Mikelanđela Buonarotija, kao što znate čoveka retkog talenta, sa ciljem koji će vam on usmeno objasniti. Mi veoma želimo da bude pozdravljen kao osoba koju mi visoko poštujemo i cenimo, kako to njegove vrline zaslužuju.

Vojvoda od Ferare, obrazovan čovek iz porodice Este, i oduševljeni poštovalac slikarstva, vajarstva, poezije i pozorišta, zahtevao je da Mikelanđelo bude njegov gost. Mikelanđelo ljubazno odbi, i ostade u gostionici gde je uživao u ponovnom sastanku s Arđentom, koji je doveo svoje devetoro dece da poljube Mikelanđelovu ruku.
-Dakle, Arđento, jesi li postao dobar poljoprivrednik?
Arđento napravi grimasu. -Ne. Ali zemlja sama čini da sve raste, bez obzira šta s njom radite. Deca su moja glavna žetva.
-A moja još uvek nevolja, Arđento.
Kad je Mikelanđelo zahvalio vojvodi od Ferare što mu je otkrio tajnu svojih odbrambenih utvrđenja, vojvoda reče:
-Napravite mi jednu sliku. Onda ću biti nagrađen.
Mikelanđelo se osmehnu. -Čim se završi rat.
Kad se vratio u Firencu, sazna da je general Malatesta iz Peruđe doveden u Firencu da služi kao jedan od zapovedajućih generala. On se odmah pobunio protiv Mikelanđelovog plana da podigne kamene potpornje onako kako je naučio u Ferari.
-Vi ste nas već opteretili sa suviše mnogo zidova. Odvedite svoje seljake i pustite moje vojnike da brane Firencu.
Malatesta je izgledao hladan i podmukao. Te noći dok je obilazio temelje bedema Mikelanđelo naiđe na osam topova koji su bili dati Malatesti da brani zid kod San Miniata. No umesto da ih postave unutar utvrđenja, ili na parapetima, oni su ležali izvan zidova, neosigurani. Mikelanđelo probudi generala koji je spavao.
-Šta znači to što ovako izlažete te topove. Mi smo ih čuvali svojim životima dok vi niste stigli. Ko god slučajno nabasa na njih može ih ukrasti ili uništiti.
-Jeste li vi komandant firentinske vojske? -upita Malatesta, bled.
-Samo odbrambenih zidova.
-Onda se vratite svom zidu s kravljom balegom i ne pričajte jednom vojniku kako da se bori.
Kad se vratio u San Miniato,Mikelanđelo sretne generala Marija Orsinija, koji zapita:
-Šta se dogodilo, prijatelju moj? Vaše lice bukti.
Mikelanđelo mu ispriča. Kad je završio, Orsini tužno odgovori:
-Treba da znate da su ljudi iz njegove kuće svi izdajice. Kad dođe vreme i on će izdati Firencu.
-Jeste li o tome podneli izveštaj Sinjoriji?
-Ja sam unajmljeni oficir, kao Malatesta, a ne Firentinac.
Ujutro je Mikelanđelo čekao u Velikoj dvorani da bude primljen kod gonfaloniera. Sinjorija nije bila impresionirana.
-Ne brinite za naše oficire. Posvetite se svojim novim planovima za zidove. Oni ne smeju biti probijeni.
-Neće biti potrebno da ih neko probija dok ih Malatesta čuva.
-Vi ste previše iscrpljeni. Odmorite se malo.
Vratio se zidovima i nastavio da radi pržeći se na septembarskom suncu, ali Malatestu nije mogao izbiti sebi iz glave. Kud god je išao, slušao je priče protiv generala: on je predao Peruđu bez bitke, njegovi ljudi se nisu hteli boriti protiv papskih trupa u Arecu, kad trupe stignu do Firence, Malatesta će predati grad...
Nekoliko puta ponovo je odlazio u Sinjoriju, preklinjući ih da smene Malatestu, jer će njegovi radovi na građenju neosvojivih zidova biti uzaludni ako Malatesta otvori gradska vrata papinoj vojsci. Ili je to zaista protestovao kod gonfaloniera Kaponija?... Nije li to bilo kod pape Julija... zbog Bramanteovih zidova za crkvu svetog Petra?... koji su bili napravljeni od slabog cementa i koji će se srušiti?... Da li je Malatesta pitao: »Jeste li vi zapovednik firentinske vojske?« Nije li to bio papa Julije koji je pitao: »Jesi li arhitekt?«...
Postao je uznemiren. Zamišljao je papine trupe kako uništavaju Firencu kao što se desilo i Rimu, pljačkajući, uništavajući, razbijajući umetničke radove. Mučen nesanicom, nije mogao da jede, niti da se usredsredi na upravljanje radnicima, već je počeo prisluškivati odlomke rečenica koje su ga uveravale da je Malatesta skupio svoje oficire na južnom zidu u zaveri protiv Firence.
Šest dana i šest noći nije ni pio ni jeo i nije mogao savladati svoje strepnje. Jedne noći progovori mu jedan glas. On se okrene na parapetu.
-Ko si ti?
-Prijatelj.
-Šta hoćeš?
-Da spasim tvoj život.
-Da li je u opasnosti?
-Najgoroj.
-Od papine vojske?
-Od Malateste.
-Šta namerava?
-Ubiće te.
-Zašto?
-Zato što otkrivaš njegovu izdaju.
-Niko mi ne veruje.
-Tvoj leš će biti nađen na kraju bastiona.
-Mogu se braniti.
-Ne u toj tami.
-Šta da radim?
-Beži.
-To je izdaja.
-Bolje nego biti mrtav.
-Kad moram da idem? -Sada.
-Ja sam ovde zadužen.
-Nisi u ovom trenutku.
-Kako ću objasniti?
-Brzo!
-Moja komanda... zidovi...
-Brzo! Brzo!
On siđe s parapeta, pređe Arno i pođe natrag do Via Moca. Prilike su se pojavljivale iz guste magle napola uobličene, kao tek otklesani mermerni komadi. On naredi Miniju da stavi novac i odelo u bisage. Onda obojica uzjahaše konje. Na vratima Prato bili su zaustavljeni. Jedan stražar viknu:
-To je Mikelanđelo, iz Devetorice Milicije. Pusti ga. Uputio se prema Bolonji, Ferari, Veneciji, Francuskoj... prema sigurnosti.
Vratio se posle sedam nedelja, ponižen i u nemilosti. Sinjorija ga je bila osudila i udaljila ga na tri godine iz Saveta. Ali zbog toga što je trideset hiljada vojnika papinih trupa sada bilo ulogoreno na brežuljku ispod njegovih južnih odbrambenih zidova, vratili su ga na komandu. Imao je da zahvali Granačiju za pomilovanje: kad ga je Sinjorija stavila van zakona s ostalima koji su bežali, Granači je isposlovao privremenu izmenu kazne za njega i poslao je Bastiana, koji je pomagao Mikelanđelu da popravlja zidove, u poteru.
-Moram priznati da je Sinjorija bila blaga -primeti ozbiljno Granači -ako se uzme u obzir da si se vratio punih pet sedmica posle Zakona o isključenju pobunjenika. Mogao si izgubiti sve svoje imanje u Toskani, i glavu takođe, kao što je Fičinov sin izgubio život jer je tvrdio da Mediči imaju po svoj prilici više prava da vladaju Firencom nego bilo ko drugi, ako se uzme u obzir šta su sve dali gradu. Bolje ponesi ćebe u San Miniato i dovoljno hrane za jednogodišnju opsadu...
-Ne brini, Granači. Tako glup ne mogu da budem dva puta.
-Šta te je bilo spopalo?
-Čuo sam glasove.
-Čije?
-Svoje vlastite.
Granači se osmehnu.
-Pomogla su mi pričanja o tvom prijemu na dvoru u Veneciji, o ponudi dužda da nacrtaš plan za most preko Rialta, i o pokušajima francuskog ambasadora da te prebaci na francuski dvor. Sinjorija je smatrala da si idiot, ali veliki umetnik, što jesi. Nisu bili radi da se nastaniš u Veneciji ili u Parizu. Zahvali samo svojoj zvezdi i tome što znaš klesati mermer, inače više ne bi bio živ i ne bi gledao Duomo.
Mikelanđelo je gledao kroz prozor drugog sprata Granačijeve radionice u pravcu sjajne Bruneleskijeve kupole od crvene opeke koja se u svoj svojoj prostranoj veličanstvenosti dizala prema olujnom sunčevom zalasku.
-Najdivnija arhitektonska forma na svetu jeste svod nebeski -razmišljao je -i, znaš, Bruneleskijeva kupola isto je tako lepa.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:30 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




5


Smestio je svoje stvari u kulu San Miniata i zurio kroz magličasto svetlo punog meseca na stotine neprijateljskih šatora sa zašiljenim čunjevima podignutim tamo gore milju daleko, iza terena koji je on bio očistio, na brežuljcima koji su pravili polukrug oko njegovog zaštitnog bedema.
Ujutro ga probudi artiljerijska vatra. Kao što je očekivao, napad je bio usredsređen na zvonik San Miniata. Budu li mogle da ga sruše, papine trupe će ući u grad. Sto pedeset topova neprestano je pucalo. Celi blokovi opeke i kamena leteli su u vazduh od eksplozije topovskih zrna. Napad je trajao dva sata. Kad je bio završen, Mikelanđelo izađe kroz jedan prokop i stojeći u podnožju zvonika stade pregledavati štetu.
Tražio je dobrovoljce među onima koji su znali da grade kamenom i cementom. Dok je Bastiano upravljao radom iznutra, Mikelanđelo povede jednu grupu napolje, tačno papi pred oči da vrati oštećeno i poispadalo kamenje u zidove. Iz nekog razloga koji on nije shvatao, možda stoga što nisu znale koliku su štetu načinile, neprijateljske trupe ostale su u logoru. On naredi kočijašima da donesu pesak iz Arna i vreće cementa, posla kurire da pokupe zidare i radnike iz kamenoloma i u sumrak im naredi da poprave toranj. Radili su noću, ali cementu je trebalo vremena da otvrdne. Ako neprijateljska artiljerija suviše brzo otvori vatru, njegovi će bedemi biti sravnjeni sa zemljom. Gledao je u zvonik, u njegove vence s puškarnicama šire za oko četiri stope sa svih strana od samog zvonika. Kad bi bilo načina da se tu obesi nešto što bi primilo udarac tih železnih i kamenih topovskih metaka pre no što udare u sam zvonik...
Sišavši niz brdo, Mikelanđelo pređe Ponte Vekijo i naredi straži da probudi novog gonfaloniera, Frančeska Kardučija. Izneo mu je svoj plan, dobio pismeno naređenje i četu milicije. Čim je svanulo, kucali su na radnjama vunara, skladištima i carinarnicama gde je vuna ležala čekajući da se oporezuje. Zatim su prošli celi grad tražeći materijal za dušeke, u radnjama i privatnim kućama, zatim rekvirirali kola da odnesu taj materijal. Radio je brzo. Kad je sunce izašlo, imao je nekoliko desetina najjačih dušeka ispunjenih vunom i obešenih na konopcima preko prednje strane tornja.
Kad su papini oficiri saznali šta se dešava i kad su upravili topove na zvonik, bilo je prekasno. Njihova su zrna udarala o debele jastuke koji su, mada su bivali pogodeni, imali četiri stope da se zanesu pre no što stignu do vlažnih kamenih zidova. Dušeci su služili kao štit za Mikelanđelovo tek zacementirano kamenje. Topovska zrna padala su u jarugu ne nanoseći štetu. Pošto je pucao sve do podneva, neprijatelj diže ruke od napada.
Uspeh njegovih duhovitih vunenih štitnika doneo mu je repatrijaciju. Vratio se u radionicu i mirno prospavao noć prvi put posle mnogo meseci.
Nastalo je doba jakih kiša. Otvoren prostor od milje raščiščenih polja između njegovih zidova i neprijatelja pretvorio se u kaljugu. Napad je postao nemoguć. Mikelanđelo poče slikati temperom jednu Ledu s labudom za vojvodu od Ferare. Mada je obožavao fizičku lepotu, njegova umetnost bila je prožeta seksualnom čistoćom. Sada je sebi dopustio jednu snažnu čulnost. Portretisao je Ledu kao raskošno lepu ženu koja leži na divanu, s labudom koji joj se ugnezdio između nogu. Njegov dugački vrat izvijugan kao slovo »S« pripijao se uz njene grudi, njegove usne uz njene. Uživao je slikajući tu krepku priču.
Zimski oblaci i dalje su bili na nebu. Mikelanđelo je provodio dane na parapetima, noću je čekao na priliku da se prokrade u sakristiju i da kleše pri svetlosti sveće. Kapela je bila hladna, puna senki, ali on nije bio sam. Njegove figure bili su njegovi poznati prijatelji: Zora, Sumrak, Devica: jer iako još ne sasvim rođene, one su živele u mermeru, razmišljale, pričale mu što misie o svetu, isto kao što je on njima pričao i preko njih, o umetnosti kao nastavku čoveka, večnosti koja povezuje budućnost i prošlost, sredstvu koje pobeđuje smrt: jer tako dugo dok umetnost živi, čovek ne nestaje.
U proleće se rat nastavio, ali ne u bitkama već protiv gladi koja je vladala u Firenci. Ponovo vraćen na svoj položaj u Devetorici Milicije, Mikelanđelo je svake večeri primao izveštaje.Zauzevši male tvrđave na Arnu, papska vojska je presekla nabavku namirnica s mora. Španske trupe su stigle s juga a nemačke sa severa da pojačaju Klementove trupe.
Hrane je bilo malo. Najpre je ponestalo mesa, zatim ulja, povrća, brašna, vina. Zavladala je glad. Mikelanđelo je davao svoje dnevno sledovanje Lodoviku da održi oca u životu. Ljudi su počeli jesti magarce, pse, mačke. Letnje sunce je peklo kamenje, vode je nestajalo, Arno je presušio. Kuga ponovo navali. Ljudi su tražili vazduha, padali i više se nisu dizali. Sredinom jula u gradu je bilo pet hiljada mrtvih. Firenca je imala jedinu mogućnost da preživi, uz pomoć svog junačkog generala Frančeska Feručija, čija se vojska nalazila blizu Pize. Njemu su izneli plan da napadne od Luče i Pistoje i da razbije opsadu. Poslednjih šesnaest hiljada ljudi unutar zidova koji su mogli da se bore pričestilo se, zaklinjući se da će uništiti neprijateljske logore s obe strane grada, dok će general Feruči napasti sa zapada.
No general Malatesta je izdao republiku. Odbio je da pomogne Feručiju. Feruči je napadao snažno i bio je na putu da pobedi kad je Malatesta sklopio savez s papinim generalima. Feruči je bio pobeđen i ubijen.
Firenca je kapitulirala. Malatestine trupe su otvorile gradska vrata. Predstavnici pape Klementa ušli su u grad da preuzmu vlast u ime Medičija. Firenca je pristala da izda osamdeset hiljada dukata za isplatu papske vojske. Oni članovi vlade koji su mogli, pobegli su. Drugi su bili obešeni na Barđelu ili bačeni u Stinke. Svi članovi Devetorice milicije bili su osuđeni.
-Bolje beži iz grada još ove noći -terao je Buđardini Mikelanđela. -Papa neće imati milosti. Ti si sagradio odbrambene zidove protiv njega.
-Ne mogu opet bežati -odgovori Mikelanđelo umorno.
-Sakrij se u mojoj kući na tavanu -ponudi Granači.
-Neću da izložim opasnosti tvoju porodicu.
-Kao službeni arhitekt, imam ključeve od Duoma. Mogu te tamo sakriti – povika Bačo d' Anjolo.
Mikelanđelo se zamisli. -Znam jednu kulu na Arnu. Na nju niko neće posumnjati. Tamo ću se sakriti dok Malatesta ne odvede svoje trupe.
Oprostio se od svojih prijatelja i pošao sporednim putevima do Arna, prešao reku i krišom ušao u zvonik San Nikola, zakucavši na vrata susedne kuće, koja je pripadala klesarima, sinovima starog Bepa iz radionice Duoma, da im kaže da će se tu sakriti. Zatim je zatvorio vrata tornja za sobom, popeo se vijugavim drvenim stepenicama i proveo ostatak noći zureći preko brežuljaka u napuštene neprijateljske logore. U zoru je još uvek oslonjen na kamene zidove gledao ne videći ništa osim teren koji je on poravnao da zaštiti gradsku državu.
Kad je pogledao sebe iznutra i izvana, njegovih pedeset pet godina izgledalo je uništeno, i to uzalud, kao i ona milja poravnane zemlje ispred njega. Pravio je bilans onih godina otkako ga je papa Lav X naterao da napusti rad na nadgrobnom spomeniku papi Juliju. Šta je imao da pokaže za ovih četrnaest godina? Uskrslog Hrista, koga je, kako ga je Sebastijano plačno izvestio iz Rima, oštetio neuki učenik koji je skidao opnu između nogu, i koji je suviše glupo doterao lice dok ga je glačao. Jedna Pobeda koja je danas, čak mnogo više nego onoga dana kad ju je dovršio, izgledala konfuzna. Četiri Diva su se još uvek savijala u blokovima mermera u Via Moca. Mojsija i dva Sužnja u kući u Rimu koju je opljačkala napadačka vojska.
Ništa. Ništa svršeno, ništa sastavljeno, ništa upotpunjeno, isporučeno. I jednoruki, osakaćeni David koji stoji kao simbol pobeđene republike.
Nisu samo gradovi bivali opsednuti i opljačkani. I čovek je bivao opsednut. Lorenco je govorio da se snage uništenja nalaze svuda, da obaraju sve i svakoga što im se nađe na putu. Jedino što je upoznao od vremena Savonarole: sukob. Možda su njegov otac i stric Frančesko imali pravo kad su pokušavali da ga urazume. Koga je on obogatio ili usrećio? Proveo je celi život razdirući se, trpeći terribilita svoje vlastite prirode u pokušaju da stvori lepe mermere, značajne kipove. Voleo je vajarstvo otkako se rodio. Zeleo je samo da ga ponovo oživi, da ga ponovo stvori, da u njega unese novije, veće zamisli. Je li suviše mnogo želeo? Za sebe, i za svoje vreme?
Tako je davno njegov prijatelj Jakopo Gali rekao kardinalu od San Dioniđija: »Mikelanđelo će vam napraviti najlepši mermer koji se danas može videti u Rimu, takav kakav nijedan majstor našeg vremena neće moći da nadmaši.«
A eto gde je sad bio: zatvorenik koji se sam bacio u tamnicu, sakriven u starom zvoniku, koji se plaši da siđe iz straha da ga ne obese na Bardelu, kao što je tolike obešene video u svojoj mladosti. Kakav neslavan kraj za čistu sjajnu vatru koja mu je gorela u grudima.
Između ponoćnih zvona i kukurikanja petla pred zoru išao je duž baruština uz Arno i vrativši se video da mu je bila ostavljena hrana i voda i novosti dana koje mu je naškrabao Mini. Gonfaloniere Karduči bio je smaknut u dvorištu Bardela. Đirolami, koji ga je nasledio kao gonfaloniere, odveden je u Pizu i otrovan. Fra Benedeto, sveštenik koji je bio na strani republike, bio je odveden u Rim da umre od gladi u Sant' Anđelu. Svi oni koji su pobegli stavljeni su van zakona, a njihovo je imanje zaplenjeno.
Firenca je znala gde se on sakriva, ali pritajena mržnja prema papi Klementu i njegovim generalima i trupama bila je tako jaka da je ne samo bio siguran da ga neće izručiti već da je postao junak.
Lodoviko,koga je Mikelanđelo poslao u Pizu sa dva Buonarotova sina za vreme prve opsade, vratio se bez Buonarotina. Dečak je umro u Pizi.

Jednog dana sredinom novembra Mikelanđelo začu kako ga neko zove po imenu, glasno i jasno. Bacivši pogled sa tornja, ugleda Đovanija Spinu u ogromnoj bundi, koji je, okruživši usta rukama, vikao prema njemu:
-Mikelanđelo, siđite!
On potrča niz drvene stepenice preskačući po tri, otključa vrata i ugleda široke Spinine oči sjajne od oduševljenja.
-Papa vam je oprostio. Poslao je naređenje preko priora Fidovanija da s vama lepo postupaju ako vas pronađu, da vam se penzija ponovo isplaćuje i da vam se vrati kuća kraj San Lorenca...
-Zašto?
-Sveti otac želi da se vratite radu u sakristiji.
Dok je Mikelanđelo skupljao svoje stvari, Spina je razgledao toranj.
-Ovde gore je ledeno. Čime ste se grejali?
-Ogorčenjem -reče Mikelanđelo. -To je najbolje gorivo koje poznajem. Ne dogoreva.
Dok je išao ulicama po kasnom jesenjem suncu,milovao je prstima kamenje kuća sagrađenih od pietre serene: polagano je upijao njihovu toplinu u sebe. Pri pomisli da će se vratiti u kapelicu poče ubrzano disati.
Njegova radionica u Via Moca bila je skroz-naskroz ispreturana od papskih trupa koje su ga tražile, čak su gledali u dimnjak i u ormare. Ništa nije bilo ukradeno. U kapeli vide da su skele uklonjene, verovatno da se na njima greju sveštenici San Lorenca, ali nijedan mermer nije bio dirnut. Posle tri godine rata mogao je ponovo nastaviti rad. Tri godine...! Dok je stajao usred svojih alegoričnih blokova on nasluti da je i vreme oružje: veliko umetničko delo zahtevalo je mesece, godine da njegovi emocionalni elementi očvrsnu u kamenu. Vreme je bilo kvasac, mnogi vidovi Dana i Sumraka i Madone koji su se ranije izmicali sada su mu bili jasni, njihovi su oblici sazreli, njihova defincija postala određena. Umetničko delo znači razvijanje od pojedinosti do opšteg. Za umetnički rad, vreme donosi vanvremenost.
Posle lake večere s Lodovikom Mikelanđelo se vrati u radionicu u Via Moca. Mini je bio izašao. On zapali ulje u žišku i prođe do radionice dodirujući poznate delove nameštaja. Bilo je ugodno opet biti kod kuće, među ono nekoliko stvari: Bitka kentaura i Madona sa stepenicama visili su na stražnjem zidu, četiri nedovršena Sužnja još su se gledala u prisnom krugu nasred radionice. On izvadi mape s crtežima i poče ih prelistavati, odobravajući i praveći pokoju ispravku šiljastim perom. Zatim se vrati papiru za crtanje i napisa s dubokim osećanjem:

Previše mnogo sreće ništa manje od tuge
Može da ubije čoveka osuđenog na smrtnu kaznu, Ako, prestavši da se nada i sleđen do srži u kostima, Iznenadni oproštaj stigne da ga oslobodi.

Lepaje umetnost, koja, doneta nam s neba, pobeđuje prirodu, tako i božanska snaga Pripada onome koji se bori svakim svojim nervom.

Ako sam bio stvoren za umetnost i još od detinjstvu određen za
žrtvu da me uništi lepota koja sve sagoreva, Ja optužujem gospodaricu kojoj sam rođen da služim.

Bačo Valori, novi guverner Firence, koji je upravljao u ime pape Klementa, posla po njega da dođe u palatu Mediči. Mikelanđelo se začudi: jer Valori je pomagao da Soderinija izbace iz Firence 1512. godine. Ali Valori se sav smešio dok je sedeo iza pisaćeg stola s kojeg je Il Magnifico vodio sudbinu Firence.
-Buonaroti, potrebni ste mi.
-Uvek je dobro kad je čovek potreban, sinjore.
-Želim da mi napravite plan za jednu kuću. Tako da je odmah mogu sagraditi! I uz nju, jednu od vaših velikih skulptura za dvorište.
-Vi mi iskazujete previše časti -promrmlja Mikelanđelo silazeći niz široko stepenište.
Ali Granači je bio oduševljen.
-Sada je red na tebi da pridobiješ neprijatelja.Valori prezire Društvo. On zna da smo mi protivnici Medičija. Ako učiniš ono što on traži, nama će biti oprošteno.
Mikelanđelo ode do kuće na Via Gibelina. U jednom sanduku u kuhinji obloženom vunom stajao je eksperimentalni David koga je klesao iz mermera koji mu je Bepe kupio,David čije su noge počivale na Golijatovoj crnoj, krvavoj glavi. S malo klesanja Golijatova će glava nestati i na njenom mestu pojaviće se okrugla sfera... svet. David će postati novi Apolon.
Porodična kuća izgledala je prazna i napuštena. Nedostajao mu je Buonaroto. Zigizmondo, koji je bio vojnik u firentinskoj vojsci prošle tri godine, zamolio je odobrenje da živi na porodičnom imanju u Setinjanu. Đovansimone je bio odlučio da natera Mikelanđela da finansira ponovno otvaranje vunarske radnje. Lodoviko je bio oslabio,tako utučen zbog smrti svog malog unuka Buonarotina da se nije mogao setiti šta se dogodilo dečaku. Jedanaestogodišnji Lionardo bio je jedina nada i zadovoljstvo porodice Buonaroto, naslednik porodičnog imena. Mikelanđelo je platio za tri godine njegovog školovanja.
-Striče Mikelanđelo, mogu li postati tvoj učenik?
-Kao vajar? -zaprepasti se Mikelanđelo.
-Zar ti nisi vajar?
-Jesam. Ali to nije život koji bih ja poželeo mom jedinom nećaku. Ja mislim da ćeš biti srećniji ako pođeš da učiš kod Strocija vunarski zanat. Do tada, kako bi bilo da dođeš u radionicu i da preuzmeš knjige koje je vodio tvoj otac. Potreban mi je neko ko će unositi račune u knjige.
Dečakove smeđe oči, s mrljama boje ćilibara, tako slične Buonarotijevim i njegovim, zasjaše.
Kad se vratio u Via Moca, zateče Minija kako zabavlja nekakvog raskošno obučenog izaslanika vojvode od Ferare.
-Maestro Buonaroti, došao sam da uzmem sliku koju ste obećali mom vojvodi.
-Gotova je.
Kad je doneo Ledu s labudom,izaslanik se nemo,zagleda u nju.Posle jednog trenutka reče:
-Ali to je samo jedna sitnica. Moj vojvoda je očekivao majstorsko delo.
Mikelanđelo je posmatrao temperu, gledajući sa zadovoljstvom u strastvenu Ledu.
-Smem li vas pitati kojim se vi poslom bavite, sinjore?
-Ja sam trgovac -reče ovaj ponosno.
-Onda će vaš vojvoda naći da ste za njega napravili loš posao. Budite tako ljubazni i izadite iz moje radionice.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:30 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]







6


Nastavio je rad u kapeli. Ponovo je uzeo zidare i ljude da prave cement. Umesto da radi na alegorijama na okretnim stolovima da uhvati igru svetlosti, dao je da se postave uz pomoć drvenih balvana pod onim uglom pod kojim će stajati na sarkofagu i u onom položaju koji će definitivno zauzimati u kapeli. Na taj način najefektnije je trebalo da iskoristi pravu svetlost i senku koju će one primiti.
Dok je pravio nacrte na četiri nagnute figure za dva nadgrobna spomenika, mučio ga je problem kako da zadrži vizuelnu pažnju i da joj ne dopusti da se spusti niz luk poklopca na nadgrobnom spomeniku. U tu svrhu stvorio je protivkrivu u torzou, savijajući po jednu nogu svake figure prema gore, u visokoj projekciji, dok se druga ispruženih prstiju pružala do najdaljeg ruba bloka. Nagli pokret noge nagore u prostor držaće figure koje će biti postavljene ramenima jedna prema drugoj na njihovim nepouzdanim postoljima.
U kapeli je bilo hladno zbog kiša koje su napolju padale i zbog prodorne vlage od vode koja se cedila iz cementa što se polagano sušio na zazidanim prozorima. Ponekad je osećao kako mu zubi cvokoću čak i onda kad se brzo kretao kroz mermer. Po noći, kad bi se vratio u radionicu, glava mu je bila puna sluzi, grlo hrapavo. Nije se obazirao na poteškoće, čvrsto odlučivši da ovaj projekt ne sme postati drugi Julijev nadgrobni spomenik.
Sebastijano je neprestano pisao iz Rima: Pijeta je bila izložena opasnosti u svojoj kapeli, ali nijedan se čovek nije usudio da uvredi mrtvog Hrista na majčinom krilu. Baha je porodica Jakopa Galija bila zakopala u voćnjaku pored njegove stare radionice, i sad je bio ponovo podignut. On, Sebastijano, imenovan je za papinog čuvara pečata i postao je fratar s lepom platom, i poznat kao Sebastijano del Pjombo. Što se tiče kuće na Mačelo dei Korvi, malter i zidovi i plafon su se ljuštili, gotovo sav nameštaj je bio nestao, zgrade oko vrtne ograde bile su srušene da se dobije drvo za gorivo. Njegovi mermerni blokovi bili su spašeni, ali kuća je vapila za popravkom. Ne bi li Mikelanđelo mogao poslati novac da se te popravke izvrše?
Mikelanđelo nije imao novca. Firenca se nije bila oporavila od rata, hrane i materijala bejaše malo, trgovina bejaše tako bedna da su izdaci za porodičnu radnju svakog meseca odlazili u propast. Valori je upravljao čvrstom rukom. Papa Klement je nahuškao razne firentinske klike jedne na druge. Grad se nadao da će Ipolito, plemeniti i dobroćudni Đulijanov sin, zameniti Valorija, ali papa Klement je imao bolje planove. Ipolito je postao kardinal, uprkos svojim najživljim željama, i poslan u Mađarsku za zapovednika italijanskih snaga protiv Turaka, dok je Klementov sin, poznat kao Alesandro Mavar zbog tamne kože i debelih usana, bio doveden u Firencu s velikim ceremonijalom i postavljen za doživotnog suverena gradske države. Raskalašan, ružan mladić bedne inteligencije i nezasitnih prohteva, s trupama svoga oca na raspolaganju da ispuni svaku svoju želju, Alesandro je ubijao svoje protivnike usred bela dana, napastvovao i zavodio gradsku omladinu, zbrisao i poslednje tragove koji su još podsećali na slobodu i brzo je doveo grad u stanje anarhije.
Isto tako brzo Mikelanđelo se našao u borbi s Alesandrom. Kad je Alesandro zatražio od njega da napravi nacrte za novu tvrđavu iznad Arna, Mikelanđelo je odbio. Kad ga je Alesandro obavestio da želi pokazati kapelu vicekralju Napulja koji se nalazio u poseti, Mikelanđelo je zaključao sakristiju.
-Vaše ponašanje je opasno -opomenu ga Đovani Spina.
-Siguran sam dok ne završim nadgrobni spomenik. To je Klement jasno rekao, čak i svom tupom sinu... ili bih već odavno bio mrtav.
Spustivši dleto, on obriše mermernu prašinu s lica i obrva, pogleda oko sebe i uzviknu sa zahvalnošću:
-Ova kapela će nadživeti Alesandra, čak i ako ga ja ne nadživim.
-Vi nećete, u to sam siguran. Oslabili ste, užasno kašljete. Zašto ne idete po brdima po vrelom suncu, da izlečite prehladu i stavite malo milosrdnog mesa na te svoje kosti?
Mikelanđelo sede na ivicu klupe koja je bila postavljena između dva kozlića i odgovori zamišljeno:
-Ništa od dobra nije ostalo u Firenci, ni od reda, osim njene umetnosti. Kad stojim ispred tog Dana, s čekićem i dletom u rukama, osećam da ispunjavam Mojsijev zakon kroz umetnost i da na taj način nadoknađujem duševnu degradaciju koju nam nanose Alesandro i njegovi bikovi. Šta će preživeti, ove mermerne skulpture ili pokvarenost?
-Onda mi barem dozvolite da prenesem te blokove u jednu toplu, suvu sobu.
-Ovde ih moram klesati, Spina, gde je svetlost ista onakva kakva će biti kad budu na sarkofagu.
U radionici je te večeri zatekao molbu od Đovan Batiste, Minijevog strica: mladić se očajnički zaljubio u kćerku neke siromašne udovice i želi da se njom oženi. Njegov je stric smatrao da bi ga trebalo poslati iz Firence. Da li bi Mikelanđelo mogao pomoći?
Kad se Mini vratio s noćnog provoda, Mikelanđelo ga upita: -Voliš li tu devojku?
-Strasno! -odgovori Mini.
-Je li to ona ista devojka koju si strasno voleo prošlog leta?
-Naravno da nije.
-Onda uzmi ovu sliku Lede s labudom. I ove crteže. Novac koji od toga dobiješ osiguraće ti radionicu u Parizu.
-Ali ta Leda vredi celo bogatstvo -uzviknu Mini zaprepašćen.
-Onda se postaraj da za nju dobiješ celo bogatstvo. Piši mi iz Francuske.
Čim je Mino krenuo na sever, jedan mladić od nekih dvadeset godina pojavi se na vratima radionice i predstavi se kao Frančesko Amadore.
-Mada me zovu Urbino -doda tihim glasom. -Sveštenik u San Lorencu mi je rekao da vam treba neko.
-Kakvo zaposlenje tražiš?
-Meni treba dom, sinjor Buonaroti, i porodica, jer nikog nemam. Kasnije, rado bih se oženio i osnovao porodicu, ali najpre moram mnogo godina raditi. Potičem od skromnih ljudi, i imam samo ovo odelo što je na meni.
-Da li ti želiš da budeš vajarski učenik?
-Umetnički učenik, messere?
Mikelanđelo je posmatrao čoveka koji je stajao pred njim, u pohabanom ali urednom odelu, mršavog gotovo do kostiju, s ispupčenim stomakom koji nije poznavao sitost, čvrstih sivih očiju, zuba sivih kao prašina i svetle pepeljaste kose. Urbinu je bio potreban dom i zaposlenje, no njegovo je ponašanje imalo dostojanstva i unutrašnjeg spokojstva. Očigledno je poštovao sebe, a to se Mikelanđelu sviđalo.
-Vrlo dobro, da pokušamo.
Urbino je bio plemenitog duha, koji je osvetljavao svaki njegov postupak. Bio je tako presrećan što je najzad našao sebi mesto da je ispunio kuću svojom vlastitom srećom, ponašajući se prema Mikelanđelu s poštovanjem koje se duguje ocu. Mikelanđelo je zavoleo mladića.
Papa Klement je ponovo terao Julijeve naslednike da pregovaraju o odustajanju od ugovora. Rovere, koji su se osećali uvređenima i tlačenima, usmeno su pristali da prihvate nadgrobni spomenik samo s jednim licem ukrašen onim figurama koje je Mikelanđelo već bio isklesao. Trebalo je da odustane od Mojsija i dva Sužnja, da završi četiri Sužnja i da ih pošalje s Pobedom u Rim. Bilo mu je stalo samo da napravi crteže za ostale figure i da pronađe dve hiljade dukata da vrati Roverima, koji će ih isplatiti jednom drugom umetniku da dovrši grobnicu. Posle dvadeset sedam godina brige, i osam glavnih skulptura za koje neće dobiti ni pare, biće oslobođen pakla koji je sam sebi nametnuo.
Nije mogao prodati nijedno od svojih imanja ili kuća da dobije te potrebne dve hiljade dukata. Niko u Toskani nije imao novca. Jedina zgrada za koju je mogao dobiti pristojnu ponudu bila je radionica u Via Moca.
-Srce mi se kida -vikao je Spini. -Ja tako volim ovu bottegu.
Spina uzdahnu. -Da pišem u Rim. Možda demo moći urediti da se isplata odgodi.

Đovansimone izabra tada da dođe u Via Moca u jednu od svojih retkih poseta. -Ja tražim veliku kuću u Via di San Prokulo -izjavi on.
-Zašto?
-Da se otmeno smestim.
-Ona je iznajmljena.
-Nama nije potreban novac za stanarinu.
-Možda tebi nije, ali meni jeste.
-Zašto? Ti si dovoljno bogat.
-Đovansimone, ja se borim da platim dug Roverima...
-To je samo izgovor. Ti si škrt, kao otac.
-Da li ti je ikad nešto nedostajalo?
-Moje pravo mesto u životu. Mi smo plemeniti građani.
-Onda se ponašaj plemenito.
-Nemam novca. A ti ga gomilaš.
-Đovansimone, tebi su pedeset tri godine, i nikad se nisi sam izdržavao. Ja sam tebe izdržavao trideset četiri godine, još od Savonaroline smrti.
-Nikoga ne hvale zato što vrši svoju dužnost. Ti govoriš tako kao da smo mi bili obične zanatlije. Naša porodica je isto tako stara kao Mediči, Stroci ili Tornabuoni.
Mi plaćamo porez u Firenci tri stotine godina!
-Ti govoriš kao otac -odgovori Mikelanđelo umorno.
-Mi imamo pravo da stavimo Medičijevu krunu. Hoću da je postavim na pročelje kuće na Via di San Prokulo, da uzmem poslugu. Ti se neprestano buniš da je sve ono što činiš za našu porodicu. E pa, dokaži to, iskopaj reči i rupu ispuni zlatom.
-Đovansimone, ti nisi u stanju da vidiš ni ono što ti bode oči. Ja nemam te izvore da od tebe napravim firentinskog plemića.
Doznavši da se Zigizmondo preselio u seljački deo Setinjana i da radi na zemlji, on odjaha u brdo i zateče Zigizmonda iza pluga gde tera dva bika, lica i kose ispod slamnatog šešira, mokre od znoja, sa dubretom nahvatanim na obući.
-Zigizmondo, ti radiš kao contadino.
Zigizmondo skine šešir i obrisa čelo umornim pokretom ruke.
-Samo orem polje.
-Ali zašto, mi ovde imamo poljoprivrednike zakupnike da rade poljske poslove.
-Volim da radim.
-Ali ne kao radnik. Zigizmondo, šta da čovek misli o tebi? Nijedan Buonaroto nije radio svojim rukama već tri stotine godina.
-Osim tebe.
Mikelanđelo pocrveni. -Ja sam vajar. Šta će ljudi u Firenci red kad čuju da moj brat radi kao seljak. Na kraju krajeva, Buonaroti su plemeniti građani, mi imamo grb...
-...grb me neće nahraniti. Sada sam previše star da se borim, pa radim. Ovo je naša zemlja, sejem žito, sadim masline i grožđe...
-Moraš li ti gaziti po dubretu da bi to činio?
Zigizmondo pogleda na svoje čizme prevučene korom.
-Đubre čini polja plodnim.
-Radio sam celog života da se ime Buonaroti poštuje po celoj Italiji. Hoćeš li ti da se priča da imam brata u Setinjanu koji timari volove?
Zigizmondo pogleda na svoje dve lepe životinje i odgovori s ljubavlju: - Volovi su lepi.
-Jesu lepi. Sad idi da se okupaš, obuci čisto odelo i pusti da naši zakupci oru.
Izgubio je obe svađe. Đovansimone je proširio vest po Firenci da je njegov brat Mikelanđelo tvrdica i prostak koji onemogućava svojoj porodici da živi prema njihovom visokom položaju u toskanskom društvu. Zigizmondo je proširio vest po Setinjanu da je njegov brat Mikelanđelo skorojević i aristokrat koji smatra da je njegova porodica postala suviše fina za pošten rad. Kao rezultat, oba brata su dobila ono što su želela: Đovansimone više novca da ga troši, Zigizmondo zemlju da je obrađuje.
Sad se sav predao dvema ženskim figurama, Zori i Noći. Osim Madona, nikad nije klesao ženu. Nije imao želje da portretiše mlade devojke na pragu života, želeo je da kleše zrelost, darežljivo telo koje rađa ljudsku rasu, zrele žene koje su se mučile na porođaju i koje su rađale, umornih ali nesavladivih tela. Da li je trebalo da bude hermafrodit da bi stvarao autentične žene? Svi su umetnici bili hermafiroditi. Klesao je Zoru kao još neprodubljenu, baš na prelazu između sna i jave. Glava joj je još umomo ležala na ramenu, trake čvrsto vezane ispod grudi isticale prostorno njihovu oblinu, trbušni mišići ulegnuti, utroba iscrpljena od nošenja, celi mučni put njenog života ogledao se u napola zatvorenim očima i napola otvorenim ustima, leva ruka savijena i lebdi u vazduhu, spremna da padne čim Zora podigne glavu s ramena da pogleda Dan.
Onda je prešao nekoliko koraka u kapeli da radi na raskošno pohotnoj figuri Noći, još mladoj, plodnoj, poželjnoj kolevci ljudi, sjajna grčka glava počivala je na nežno zaobljenom vratu, oči zatvorene prepuštajući se snu i tami, napetost se odražavala u figuri dugih udova s plastično obrađenom puti koja je trebalo da joj da svojstvo čulnosti, koje je hteo pojačati jakim politiranjem. Svetlost koja će se slobodno kretati po obrisima mlečnog mermera naglasiće ženske oblike: snažne zrele grudi, izvor života, sjajna robusna bedra, ruka oštro povučena iza leđa da ponosno istakne prsa: san svakog muškarca o lepom, darežljivom ženskom telu, spremnom za san? Za ljubav? Za oplođenje?
Izglačao je figuru slamom i sumporom, sećajući se kako su njegovi preci, Etrurci, klesali kamene figure za pokrove svojih sarkofaga.
Završio je Zoru u junu, a Noć u avgustu, dve mermerne skulpture u natprirodnoj veličini za devet meseci otkako se vratio s tornja, iscedivši unutrašnju snagu u toku vrelog suvog leta. Zatim se vratio muškim figurama Dana i Sumraka, ostavljajući debelo kaligrafske tkivo oko glave, ne upuštajući se u turpijanje ni poliranje jer su tragovi alata sami po sebi označavali snažnu muškost. Kod Dana, mudrog, snažnog čoveka, koji je poznavao svaki aspekt životnog prolaznog bola i radosti, klesao je glavu koja se dizala iznad snažnog ramena i ruke, prikazujući mišićavim torzoom leđa koja su podigla i nosila težinu sveta.
Sumrak je bio portret njegovih vlastitih upalih očiju, koščatog nosa i bradatog lica, s glavom dijagonalno pognutom kao sunce na zalasku kad zapada za horizont, čije su se čvornovate crte ponavljale u rukama iskrivljenim od rada i snažno modelovanim kolenima podignutim i prekrštenim, dok je noga opružena prelazila tanku mermernu ploču koja je pokrivala grob.
Nekada je studirao anatomiju da upozna unutrašnje telesne funkcije čoveka, sada je obrađivao mermer kao da i on ima svoju vlastitu anatomiju. U ovoj kapeli želeo je ostaviti nešto svoje, nešto što samo vreme neće moći izbrisati.
Završio je Sumrak u septembru.
Kiše su počele, kapela je postala hladna i ledena. Opet više nije bilo mesa na njemu, bio je oslabio do kostiju i hrskavice, imao je manje od sto funti, dižući čekić i dleto da istoči krv iz svojih žila, svoju srž i kosti u vene i kosti Dana,Bogorodice s detetom i kipa zamišljenog Lorenca u sedećem stavu. I dok su mermerni kipovi postajali treperavo živi, snažni, krepki, on je postajao isto tako iscrpljen, jer je iz njegovog vlastitog skladišta volje, odvažnosti, smelosti i mozga tim delima ulivna večna energija. Poslednju mrvicu snage izlio je u besmrtnost mermera.
-To ne ide, znaš. -Ovoga puta ga je grdio Granači, Granači koji je sam smršao zbog nesreće svoga grada. -Smrt zbog prevelike popustljivosti oblik je samoubistva, bilo da ona dolazi od rada ili od vina.
-Ako ne bih radio dvadeset sati dnevno, nikada ne bih završio.
-To je naopako. Kad bi imao zdrave pameti da se odmaraš, mogao bi večito da živiš.
-Ovo i jeste večito.
Granači odmahnu glavom. -Sa svojih pedeset sedam godina, ti imaš snagu čoveka od trideset. Bože, ja sam iscrpljen... od zadovoljstva. Kako te sreća prati, zašto misliš da bi umiranje bilo lakše od življenja?
Mikelanđelo se nasmeja prvi put posle mnogo sedmica.
-Granači mio, kako bi moj život bio siromašan bez tvog prijateljstva. Ti si za sve kriv... za vajarstvo... ti si me odveo u Lorencov vrt, ti si me hrabrio.
Granači se nasmeja:
-Nikada nisi želeo da praviš nadgrobne spomenike, no proveo si gotovo celi svoj život radeći mermerne grobnice. Celog svog života si govorio da nikad nećeš praviti portrete, a eto ovde se boriš sa dva, u prirodnoj veličini.
-Ti sanjaš.
-Zar nećeš klesati portrete za niše?
-Naravno da neću. Ko će posle sto godina znati da li moji portreti liče na mladog Lorenca i Đulijana? Ja ću klesati univerzalne figure dela i razmišljanja. Oni neće biti niko, a ipak će biti svako. Tema je isto što i seljačka kola koja nose vajarove ideje na trg.
Urbino je bio naučio čitati i pisati kod sveštenika u Kastel Durante, polagano je ušao u položaj upravnika i domaćinstva i radionice. Sada, pošto je njegov nećak dobro napredovao kao učenik kod Strocija, Mikelanđelo je predao Urbinu da vodi knjige. Urbino je isplaćivao plate i račune, preuzeo ulogu koju je imao Buonaroto kad je bio mlad, postao zaštitnik koji je mogao Mikelanđelov život načiniti mirnijim, preuzeti sitne neprilike na svoja leđa. Mikelanđelo je na kraju stekao osećaj stalnosti u pogledu njihovog odnosa.
Odmarao se prešavši na pravljenje modela u glini, mešajući otpatke tkanine da glina bude gušća da bolje odgovara njegovom načinu rada, i mesio je da je stavi na armaturu. Vlaga gline je bila toliko slična vlazi kapele da mu se činilo kao da oblikuje vlažnu sirovu sakristiju. Prenoseći ga sa gline u mermer, klesao je mladog Lorenca za nišu iznad Zore i Sumraka, prilazeći mu s arhitektonskog stanovišta, dajući tu figuru razmišljanja kao statičnu, čvrsto građenu, povučenu, zanetu svojim vlastitim unutrašnjim razmišljanjem. Za kontrast je stvorio jednu kompoziciju akcije Đulijana nad sarkofagom koji je nosio Dan i Noć na suprotnom zidu: pokretljivog, punog napetosti koja se širi u stalnom kretanju. Lorencova glava je bila dobro smeštena i zbijena među ramena. Đulijano je sedeo neočekivano izbacivši glavu u prostor.
S Bogorodicom sa detetom imao je najviše radosti. Čeznuo je svakom čelijom svog tela i iz dubine duše da joj da božansku lepotu lica koje će sijati od ljubavi i sažaljenja jer je ona kolevka i uskrsla budučnost, instrument božanstva kojim ljudska rasa, uprkos nesrećama i tragedijama, i dalje živi.
Imao je pred očima temu majke i deteta svežu i sjajnu kao da je nikad ranije nije klesao, snažnu želju i snažno ispunjenje: dete uvijeno na majčinom krilu, žudno tražeći hranu, krupni nabori majčine haljine pojačavali su uzbuđenje, utelovljujući u spoljašnjem obliku njene osećaje ispunjene želje i bola dok je pohlepno ovozemaljsko dete sisalo. Bio je kao ošamućen, činilo mu se da se nalazi u svojoj prvoj radionici, da kleše Madonu za trgovce iz Briža... da ponovo proživljava ono razdoblje milosti.
Bila je to samo groznica. Kad je prošla, bio je tako slab da su ga noge jedva držale.

Tada papa posla u Firencu kola i kočijaša, naređujući Mikelanđelu da dođe u Rim da se oporavi na toplini južnog sunca i da čuje o jednom uzbudljivom projektu koji je on zamislio. Klement je pozvao Mikelanđelove prijatelje iz firentinske kolonije na ručak u Vatikan i naredio da se odigra nekoliko komedija, kako bi ih zabavio. Klementova zabrinutost za njegovo zdravlje bila je iskrena, gotovo kao za voljenog brata. Onda mu papa otkri svoju želju: da li bi Mikelanđelo želeo da slika Poslednji sud na ogromnom zidu oltara Sikstinske kapele?
Za ručkom je Mikelanđelo upoznao jednog mladića, neobično lepog, nalik na jednog od onih grčkih mladića na Donijevoj Svetoj porodici. Imao je sjajne plavosive oči boje pietre serene, klasičan nos, i usta koja kao da je isklesao Praksitel u mermeru boje mesa, visoko, zaobljeno čelo povezano savršenom vertikalom s povijenom bradom jakih kostiju, kosu boje kestena, duge simetrično oblikovane obraze s visokim jagodičnim kostima, i bronzanoružičastu kožu mladića koji su se takmičili u grčkom stadionu.
Tomazo de Kavaljeri, star dvadeset dve godine, dobro vaspitan, ozbiljan, bio je naslednik jedne patricijske rimske porodice. Obuzet željom da postane dobar slikar, živo zamoli Mikelanđela može li postati njegov učenik. Obožavanje u Tomazovim očima uzdizalo se gotovo do idolopoklonstva. Mikelanđelo odgovori da se mora vratiti u Firencu da završi kapelu Mediči, ali da ne vidi zašto ne bi mogli neko vreme u toku njegovog boravka u Rimu provesti zajedno crtajući. Napeta mladićeva usredsređenost dok je posmatrao kako Mikelanđelo postiže svoje živahne efekte veoma mu je laskala. Mikelanđelo otkri da je Tomazo talentovan, savestan radnik, veseo i simpatico. Tomazo je imao dobrodošlu sposobnost da učini da među njima nestane razlike od trideset pet godina, tako da se on u Tomazovoj prisutnosti osećao mladim, mogao je da se smeje, da se razgali. Kad su se rastajali, dogovoriše se da će se dopisivati. Mikelanđelo je pristao da šalje posebne crteže s kojih će Tomazo moći studirati i da će javiti kad bude doneo odluku o papinoj želji.
Kad se vratio u Firencu, vratio se osvežen u sakristiju. U proleće je zaboravio na umiranje. Da bi do kraja doterao kožu na dve muške figure, poslužio se ukrštenim paralelnim linijama kojima ga je najpre naučio Girlandajo pri crtanju perom: kaligrafskim linijama izrađenim dvoseklim dletom izvučenim pod pravim uglom preko drugih linija, tako da se finiji tragovi dleta nisu podudarali s dubljim tragovima ugnetta. Iz toga se rodilo tkivo kože koja je imala svu napetost i prednost živog tkiva. Na Bogorodičinim obrazima postigao je mekoću kao u oblutka. Lepota njenog lica bila je uzvišena.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:31 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



7


Vreme nije bilo breg, već reka, menjalo je brzinu toka kao i sam tok. Moglo je da nabuja, da preplavi obale, ili da potpuno presahne, moglo je da teče jasno i bistro u svom koritu ili da bude opterečeno muljem i otpacima bačenim s obala. Kad je Mikelanđelo bio mlad, svaki je dan bio izdvojen: imao je svoju građu, sadržaj, oblik, stajao je kao individualno biće označeno brojem, koje se beležilo i pamtilo.
Sada je vreme bilo rastvorljivo: sedmice i meseci nestajali su u neprestanom toku i brzinom koja se neprestano povećavala. Isto toliko posla je završavao, ali sama građa vremena se menjala za njega, njegove proizvoljne granice postajale su nejasne.Godine više nisu bile pojedinačno kamenje već Apeninski Alpi koje je čovek po svojoj potrebi delio u pojedinačne vrhove. Da li su sedmice i meseci zaista kraće trajali, ili ih je on prestao brojiti, prihvativši jednu drugu meru? Nekada je vreme imalo tvrdu, lomnu kakvoću, bilo je čvrsto. Sada je bilo tečnost. Njegov pejzaž postao je za Mikelanđela isto onako različit koliko je drukčija rimska campagna od toskanske. Zamišljao je vreme da je apsolutno, uvek isto, svuda i svim ljudima, sada je video da je promenljivo kao i ljudska priroda ih sunce i oblaci na nebu, Kad je 1531. godina prešla u 1532, kad je 1532. počela da se dodiruje i prelazi u 1533, on se pitao:
»Kuda ide vreme?«
Odgovor je bio sasvim jasan: pretvaralo se iz amorfnog u suštinsko postajući deo životne snage Bogorodice s detetom, Zore i Sumraka i Noći i mladih Medičija. Ono što on nije razumeo bilo je to da je vreme postalo skraćeno,isto onako kao i prostor. Kad je stajao na brdu i gledao preko Toskanske doline, prednja polovina se videla u svim svojim providnim pojedinostima, udaljenija polovina, mada je bila isto tako široka i dugačka, bila je zgusnutija, zbijenija, nabacanija, izgledala je kao da je samo uski pojas a ne široka prostrana polja. A to se dešava i vremenu u udaljenim predelima čovekovog života, bez obzira kako budno on pazi na sate i na dane koji prolaze, oni izgledaju kraći kad se uporede sa širokim prvim delom njegovog života.
Isklesao je dva pokrova za sarkofage u potpuno čistim linijama. Linije koje su se spuštale završavale su se u jednostavnoj spirali, s nekoliko jednostavnih listova isklesanih na vrhu nosećih stubova.Nije se upuštao u rečne bogove ili simbole Neba i Zemlje, ideje kojima se bavio u prethodnom nivou. Isklesao je jednu masku ispod vanjskog ramena Noći i stavio sovu u desni ugao, koju je formiralo jedno podignuto koleno, to je bilo sve. Za njega je čovekova lepota uvek bila početak i kraj umetnosti.
Reč o tome šta je on pokušavao u kapeli raširila se širom cele Italije, a zatim i Evrope. Mikelanđelo je srdačno pozdravljao ozbiljne umetnike, koji su pravili skice i beleške dok je on radio, ali neprestani dolazak radoznalih posmatrača ga je nervirao.
Jedan odlično obučen plemić zapita:
-Kako ste napravili tu divnu figuru Noći?
-Imao sam komad mermera u kojem je bila sakrivena ta figura koju sada vidite. Jedino što je trebalo da se učini bilo je to da se uklone mali komadi koji su je okružavali a koji nisu dopuštali da se vidi. Za svakoga ko zna kako se to radi nema ničeg lakšeg.
-Onda ću poslati mog slugu da potraži kipove u kamenu.
Otišao je na putovanje u San Miniato del Tedesko da poseti papu Klementa, koji je putovao na svetkovinu venčanja Katerine de Mediči, kćerke Pjerovog sina Lorenca, s francuskim prestolonaslednikom. Proveo je srećno vreme s kardinalom Ipolitom, koji je sada bio pridodat papi,i sa Sebastijanom del Pjombom, još uvek Klementovin miljenikom.
Ostatak vremena provodio je u četvorouglu koji su stvarali sakristija Mediči, gde je klesao, kuća na drugoj strani ulice, gde je pravio modele, i radionice u Via Moca, gde je stanovao i gde se o njemu starao Urbino. Kako je znao da je oslabio do kostiju i kože, bio je srećan što se okružio dobrim vajarima koji su mu pomagali da dovrši kapelu: Tribolom, koji je trebao da kleše Nebo i Zemlju s Mikelanđelovih modela, Anđelom Montorsolijem, koji je trebao da izradi jednog svetog Kozmu, Rafaelom da
Montelupom, sinom njegovog starog prijatelja Bača, lakrdijaša vajarskog vrta Mediči, koji je završio njegove dve pape za Pikolominijev oltar. Ponekad se noću osvežavao prihvatajući se materijala za crtanje i ispitujući dušu da vidi šta bi imala da kaže o Poslednjem sudu.
Bandineli je završio svog Herkula za Klementa. Vojvoda Alesandro je izdao naređenje da ga smeste preko puta Davida, ispred Palaca dela Sinjorija, koji je prekrstio u Palaco Vekijo zbog toga što Firenca više nije imala savet koji vlada. Negodovanje naroda protiv kipa bilo je tako veliko da je Bandineli morao ići u Rim i isposlovati papino naređenje da se statua postavi na mesto. Mikelanđelo prođe s Urbinom kroz Pjacu dela Sinjorija da vidi Herkula i listove papira koji su u njega bili utaknuti u toku noći kako lepršaju na vetru. Trepnuo je kad je pogledao u Bandinelijeve besmislene izbočine mišića. Pošto je pročitao nekoliko verzija, on primeti iskrivivši lice:
-Bandineli će biti nesrećan kad pročita ove pohvale.
Zatim se seti proročanstva Leonarda da Vinčija u Belvederu:
-Pošto bude proučio vaš plafon, svaki će slikar morati paziti da ne postane bezizražajan zbog preteranog naglašavanja kostiju, mišića, tetiva... šta da rade slikari kad pokušavaju da vas nadmaše?
Sada je razumeo šta mu je Leonardo hteo reći.
-Nemojte dovršavati svoju revoluciju. Ostavite nešto i za one koji dolaze posle vas.-Ali čak i da je i ranije razumeo Leonarda, šta bi mogao učiniti?
Kao i Kararci, i on je bio campanilista, koji se pribija uz Đotov zvonik kao da je to središte svemira. Ali Firenca je sada bila nepokretna, njenu je slobodu ugušio Alesandro. Pošto je umetnost bila ugušena u istom krvavom krevetu s političkom slobodom, gotovo svi članovi Društva bakrača su se preselili u druge gradove. Firenca ranijih Medičija nije više postojala. Verokijevi i Donatelovi mermeri još su uvek dostojanstveno stajali u nišama Orsanmikele, ali Firentinci su išli ulicama pognute glave, posle beskonačnih ratova i poraza, »mazga od mazge«, »Mavar«, došao je kao poslednji udarac. Kad je prošao pored Marcokija na Pjaci dela Sinjorija, Mikelanđelo okrenu glavu. Nije čak mogao prisiliti sebe da popravi Davidovu polomljenu ruku, ne dotle dok se ne povrati republika, dok se ne obnovi veličina Firence kao umetničkog i intelektualnog središta evropske Atine.

Lodovikov devedeseti rođendan pao je jednog radosnog dana meseca juna 1534. Vazduh je bio topao ali potpuno bistar. Firenca je blistala kao dragi kamen između šiljatih brda. Mikelanđelo je skupio poslednje ostatke porodice Buonaroti. Za ručkom je bio Lodoviko, tako slab da su ga morali podupreti jastucima, Đovansimone, beskrvan i mršav od beskrajne bolesti, tihi Zigizmondo, koji je sam živeo na porodičnom imanju gde su svi bili rođeni, Čeka, sedamnaestogodišnja Buonarotova kčerka, i mladi Lionardo, koji je završavao naukovanje kod Strocija.
-Striče Mikelanđelo, obećao si da ćeš ponovo otvoriti vunarsku radnju mog oca čim budem spreman da rukujem njom.
-Tako i hoću, Lionardo.
-Uskoro? Sada mi je petnaest godina, i sasvim dobro sam naučio posao.
-Uskoro, Lionardo, čim uspem srediti svoje poslove.
Lodoviko je pojeo svega nekoliko kašika supe koju je drhtavim rukama prinosio ustima. Usred ručka zamoli da ga odnesu u krevet. Mikelanđelo uze oca na ruke. Nije težio više nego svežanj pruća koje je Mikelanđelo upotrebljavao da zaštiti zidove San Miniata. Stavio je oca u postelju, ugurao ćebe oko njega. Starac je malo okrenuo glavu kako bi mogao da vidi pisaći sto okruglog oblika s uredno poređanim računskim knjigama. Osmeh mu pređe preko pepeljastosivih usana.
-Mikelanjolo.
Ime iz milja. Lodoviko ga nije upotrebio godinama.
-Messer padre?
-Želeo sam da živim... do devedesete...
-I jeste.
-...ali bilo je teško. Radio sam... svakog trenutka... samo da ostanem živ.
-To je isto tako dobar posao kao svaki drugi koji poznajem.
-Ali sada... umoran sam...
-Odmorite se. Zatvoriću vrata.
-Mikelanđelo...?
-Da, oče?
-...ti ćeš se brinuti... za dečake... Đovansimona... Zigizmonda?
Mikelanđelo pomisli: »Dečaci! U pedesetim godinama.« Glasno odgovori: - Naša porodica je sve što imam, oče.
-Ti ćeš dati... Lionardu... radnju?
-Kad bude spreman.
-A Čeki... miraz?
-Jeste, oče.
-Onda je sve dobro. Ja sam držao porodicu... na okupu. Mi smo napredovali... povratili novac... koji je moj otac izgubio... Moj život... nisam... proživeo uzalud. Molim te, pozovi sveštenika iz Santa Kroče.
Lionardo dovede sveštenika. Lodoviko je umro tiho, okružen sinovima, unucima. Toliko je boje ostalo u njegovim obrazima, a lice mu je izgledalo tako mirno, da Mikelanđelo naprosto nije mogao verovati da je mrtav.
Osećao se čudno sam. Celog života bio je bez majke, i bez očeve ljubavi, bez naklonosti ili razumevanja. Sada sve to nije ništa marilo, voleo je oca, kao što je i Lodoviko voleo sina na svoj tvrdi toskanski način. Svet će izgledati prazan, čak napušten bez njega. Lodoviko mu je prouzrokovao bezbroj strepnji, no nije bio Lodoviko kriv što je samo jedan od njegovih pet sinova zarađivao. Zbog toga je on morao toliko mnogo tražiti od Mikelanđela da nadoknadi za onu četvoricu koji ništa nisu pridoneli računskim knjigama na njegovom pisaćem stolu okruglog oblika. Mikelanđelo je bio ponosan što može ispuniti Lodovikove težnje i omogućiti ocu da umre kao čovek koji je imao uspeha u životu.
Te noći sedeo je u svojoj radionici, otvorivši velika vrata koja su gledala na vrt, i uze da piše pri svetlu uljanog žiška. Odjednom u vrt i njegovu sobu navališe hiljadu malih belih leptira, nazvanih »mana iz jevrejske pustinje«, pletući mrežu oko žiška i njegove glave leteći u formacijama kao ptice. Za nekoliko trenutaka bili su mrtvi, pokrivajući radionicu i vrt laganim snegom. Mikelanđelo izbrisa debeli sloj vodenih cvetova s tezge, uze pero i napisa:

Smrt pada manje teško njemu koji umorno Vraća Bogu žetvu potpuno dozrelu Nego čoveku koji je svež duhom i snažan.
Onda leti njemu punog i najsvežijeg duha.

Ali okrutno bi bilo srce koje ne bi plakalo. Zato što on više neće gledati ovu zemlju On koji mu je dao život, zatim zaštitu.

Jačina našeg bola, težina našeg jada,
Manji su ili jači, već prema tome kako ko oseća, A svu moju najdublju slabost, Gospode, ti poznaješ.

Stajao je sam u sakristiji ispod kupole koju je on skicirao i sagradio, okružen zidovima od pietre serene i mermera, koji su tako divno bili složeni. Lorenco Zamišljeni bio je u svojoj niši, Đulijano je sedeo na podu, još nepotpuno dovršen. Dan, poslednja od sedam figura, bio je poduprt ispod uzdignutih ramena drvenim trupcima, leđa snažnog muškog tela, bila su neobrađena tamo gde će stajati uza zid. Lice namešteno u protivteži iza jako podignutog ramena bilo je lice orla koji je neprekidno gledao na svet iz duboko upalih očiju. Kosa, nos i brada bili su grubo otesani, kao isklesani iz granita, u čudnoj praiskonskoj suprotnosti s jako osvetljenom kožom snažnog ramena koje ga je štitilo.
Da li je kapela bila gotova? Posle četrnaest godina?
Stojeći usred divno isklesanih sarkofaga s obe strane, koji će držati po dve divovske figure,Zoru i Sumrak, Dan i Noć, i lepu Bogorodicu s detetom koja će stajati uz široki bočni zid,osećao je da je isklesao sve što je želeo klesati i da je rekao sve što je želeo reći. Za njega je kapela Mediči bila završena. Verovao je da bi II Magnifico bio zadovoljan, da bi primio tu kapelu i te mermerne skulpture umesto fasade koju je bio zamislio.
Mikelanđelo dohvati komad papira za crtanje, napisa naređenje trojici vajara da podignu Dan i Noć na njihov sarkofag, Sumrak i Zoru preko puta. Ostavio je pisamce na stolu ispod komada mermera, okrenuo se i izašao na vrata i ne osvrnuvši se za sobom.
Urbino zapakova bisage.
-Imaš li sve, Urbino?
-Sve osim mapa s crtežima, Messer. One će biti spremne za nekoliko trenutaka.
-Zamotaj ih u moje flanelske košulje da budu zaštićene.
Uzjahali su konje, prošli kroz grad i izašli na Porta Romana. Ka kraju uspona Mikelanđelo stade, okrenu se da pogleda Duomo, Krstionicu i Kampanile, na žutosmeđi toranj Palaco Vekija, koji je blistao na septembarskom suncu, na divni kameni grad smešten pod krovovima od crvene opeke. Teško je bilo napustiti svoj grad, teško osećati, sad kad je bio blizu šezdesete, da ne može računati da će se ikad više vratiti u njega.
Onda odlučno okrenu konja na jug prema Rimu.
-Požurimo, Urbino. Provešćemo noć u Podibonsiju, u jednoj krčmi koju poznajem.
-A hoćemo li stići u Rim do sutra uveče? -upita Urbino uzbuđeno. -Kako izgleda Rim, Meser?
Pokušao je opisati Rim, ali bilo mu je suviše teško pri srcu. Nije imao pojma šta mu donosi budućnost, mada je bio siguran da je njegov vlastiti beskonačni rat konačno dovršen. Da su mu astrolozi koji su se skupljali oko Porte Romane doviknuli dok je prolazio da je pred njim još trećina njegovih godina, dve od četiri ljubavi njegovog života, najduža, najkrvavija bitka, i još neke najlepše skulpture, slike i arhitektonska dela, on bi se setio Il Magnificovog potcenjivanja njihove nazovinauke i nasmejao bi se umomo.
Ali, oni bi imali pravo.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:32 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



KNJIGA DESETA

LJUBAV


1


Uzjahao je na konju kroz Porta del Popolo.Rim, posle poslednjeg ratovanja, izgledao je gore porušen nego onda kad ga je video prvi put godine 1496. Prošao je kroz svoju porušenu kuću na Mačelu dei Korvi. Gotovo sav nameštaj bejaše ukraden, zajedno s dušecima i kuhinjskim potrepštinama, i neki od blokova za postolje Julijevog nadgrobnog spomenika. Mojsije i dva Sužnja nisu bili oštećeni. Pregledao je sobe, pogledao u zarasli vrt. Moraće omalterisati i krečiti zidove, staviti novi pod, ponovo namestiti celu kuću. Od pet hiljada dukata koje je u proteklih deset godina zaradio od Medičijeve kapele, uspelo mu je da u Rim ponese svega nekoliko stotina.
-Moramo doterati našu kuću, Urbino.
-Ja mogu sam da se staram za popravke, meser.
Dva dana posle Mikelanđelovog dolaska u Rim, papa Klement umre u Vatikanu. Ceo Rim se slegao po ulicama obuzet radošću.Mržnji prema Klementu, koju su iskazivali za vreme svečanih pogrebnih obreda, bila je uzrok njegova odgovornost za pljačkanje Rima. Samo jedan dan ranije Mikelanđelo i Benvenuto Čelini bili su u poseti Klementu. Bio je dobro raspoložen, raspravljajući s Čelinijem o novoj medalji koju ovaj treba da nacrta, i sa Mikelanđelom o nacrtu za Poslednji sud. Mada je rođak Đulio ponekad bio uzrokom njegovih patnji, Mikelanđelo je osećao priličan gubitak zbog smrti tog poslednjeg prijatelja iz detinjstva provedenog u palati Mediči.
Za vreme dve sedmice koje su bile potrebne kolegijumu kardinala da se okupi i da izabere novog papu, Rim je mirovao. Ali nije mirovala firentinska kolonija. Kad je Mikelanđelo stigao u palatu Mediči, vide da je samo vanjska strana bila zavijena crnom tkaninom. Unutra, fuorusciti, izgnanici, su slavili. Posle Klementove smrti neće biti nikoga ko će štititi njegovog sina Alesandra, moći će ga zameniti Ipolito, sin ljubljenog Đulijana.
Dvadesetpetogodišnji kardinal Ipolito stajao je na vrhu stepenica palate Mediči da dočeka Mikelanđela. Osmeh pun ljubavi osvetljavao je njegovo bledo lice s patricijskim crtama i kao ugljen crnom kosom. Nosio je tamnocrveni ogrtač i kapu od baršuna, i niz velikih zlatnih dugmeta na grudima. Jednom rukom obgrli Mikelanđela oko ramena, ovaj se okrene i ugleda Kontesininog sina, kardinala Nikola Ridolfija, s majčinim nežnim stasom i sjajnim smeđim očima.
-Moraš s nama ostati ovde u palati -reče Ipolito -dok ti se ne popravi kuća.
-To bi želela moja majka -reče Nikolo.
I desetak starih prijatelja dođe da ga pozdravi: Kavalkanti, Ručelaj, Olivijeri, Paci, Bačo Valori, Klementov komesar Firence, Filipo Stroci i njegov sin Roberto, kardinal Salvijati stariji, kardinal Đovani Salvijati, Jakopov sin, Bindo Altoviti.
Firentinska kolonija u Rimu bila se povećala za one porodice kojima je Alesandro oduzeo imanja i moć.
Nakon Klementove smrti više nije bilo potrebno čuvati tajne. Ono što je ranije bila tajna zavera, sada je postao otvoren pokret.
-Vi ćete nam pomoći? -upita kardinal Đovani Salvijati.
-Svakako, Alesandro je zver.
Začu se oštar žamor odobravanja. Nikolo reče: -Postoji samo još jedna prepreka: Karlo V.Kad bi car bio na našoj strani, mogli bismo ući u Firencu i zbaciti Alesandra. Građani bi se digli i pridružili nam se.
-Kako ja mogu da pomognem?
Firentinski istoričar Jakopo Nardi odgovori:
-Car malo mari za umetnost. No dobili smo izveštaje da je izrazio interes za vaš rad. Hoćete li mu nešto isklesati ili naslikati, ako bi to pomoglo našoj stvari?
Mikelanđelo im obeća. Posle ručka Ipolito reče: -Štale za koje je Leonardo da Vinči napravio plan mom ocu dovršene su. Da li bi želeo da ih vidiš?
U prvoj štali, ispod greda s visokom tavanicom, bio je jedan arapski konj.
Mikelanđelo pogladi dugi vrat životinje, topao pod njegovom rukom.
-Lep je. Nikad nisam video tako savršenog konja.
-Molim te primi ga na dar.
-Hvala, ne -reče brzo Mikelanđelo. -Baš jutros je Urbino porušio našu poslednju staru štalu. Ne bismo imali gde da ga držimo.
Ali kad je stigao kući, nađe Urbina gde stoji u vrtu pažljivo držeći životinju za uzde. Mikelanđelo ponovo potapša otmeni vrat životinje, pitajući:
-Misliš li da bi trebalo da ga zadržimo.
-Otac me je učio da nikad ne primam dar koji jede.
-Ali kako možemo vratiti tako lepu životinju? Moramo kupiti nešto dasaka da sagradimo novu štalu.
Neprestano se pitao da li mu je bilo lakše što je skinuo sa svojih pleća teret Poslednjeg suda. Oltarski zid Sikstinske kapele zahtevao bi najmanje pet godina slikanja, jer to bi bio najveći zid u Italiji na kojem je ikad naslikana jedna jedina freska. No kako su mu dukati izmicali za popravke i ponovno doterivanje kuće, vide da će mu uskoro trebati novaca.
Balduči, širok koliko i dugačak, ali čvrst i rumenih obraza, sada je podizao unuke u bogatstvu. On prasnu:
-Naravno da si u neprilici! Proveo si tolike godine u Firenci bez mojih finansijskih čudesa. Ali sada si u sigurnim rukama. Predaj mi novac koji budeš zaradio, i ja ću ga uložiti tako da ćeš biti nezavisan i bogat.
-Balduči, u meni ima nečeg što otuđuje novac. Dukati govore: »Taj čovek nam neće pružiti siguran dom u kojem ćemo moći da se množimo. Hajde da odemo negde drugde«. Ko će biti novi papa?
-Pogodi.
Od Baldučija ode do Lea Baljonija, u istu kuću na Kampo dei Fjori. Leo, s lavovskom grivom i licem bez bora, napredovao je kao poverljivi agent pape Lava i Klementa, na položaju koji je dobio uz Mikelanđelovu pomoć.
-Sada sam spreman da se povučem -poveri Leo Mikelanđelu za ručkom u sjajno nameštenoj trpezariji. -Imao sam gotovo sav novac, žene i pustolovine koje jedan čovek može tražiti. Mislim da ću ostaviti sledećeg papu da sam svršava svoje sitne poslove.
-Koji će to biti papa?
-To niko ne zna.
Sutradan rano ujutro dođe mu u posetu vojvoda od Urbina, koga je pratio sluga noseći kutiju s četiri ugovora za Julijev nadgrobni spomenik. Vojvoda je bio čovek krvoločnog izraza, s licem koje je bilo ispresecano dubokim brazdama kao bojno polje. Sa sobom je nosio smrtonosni bodež.Bilo je ovo prvi put od krunisanja Lava X pre dvadeset jedne godine da su se dva protivnika srela. Vojvoda obavesti Mikelanđela da je zid za Julijev nadgrobni spomenik u crkvi San Pjetro in Vinkoli spreman. To je bila Julijeva crkva kad je bio kardinal Rovere. Zatim odozgo iz kožne kutije izvadi poslednji ugovor, onaj iz 1532. godine, kojim »se oslobada i odrešuje Mikelanđelo svih ranije sačinjenih ugovora«, i baci ga Mikelanđelu pod noge.
-Više nema Medičija da vas štite. Ako ne ispunite ovaj poslednji ugovor do maja sledeće godine, kao što je u ugovoru naznačeno, ja ću vas naterati da ispunite ugovor iz 1516. godine: dvadeset pet kipova, većih od prirodne veličine. Dvadeset pet za koje smo već platili.
I vojvoda besno izjuri, s desnom rukom na dršci bodeža.
Mikelanđelo nije bio uredio da se četiri nedovršena Diva i Pobeda donesu iz Firence. On je bio jedva dočekao raskid ugovora omogućen promenom prvobitnog plana za spomenik oko kojeg se moglo obići u nadgrobni spomenik prisionjen uz jedan zid, no ipak je bio uznemiren, jer ti ogromni kipovi sada neće biti u proporciji s mermemom fasadom. Za ostala tri vajarska dela koja je dugovao Reverima, odlučio je da iskleše Devicu, Proroka i Sibilu, od blokova koji su se nalazili u vrtu. Te figure neće biti ni velike ni teške. A bio je siguran da će Rovere takođe biti zadovoljni, u svakom slučaju, i njegov vlastiti osećaj zahtevao je promenu, sledećeg maja, kao što je bilo naznačeno u ugovoru, on će završiti tri manje figure, i njegovi će radnici moći uraditi zid u crkvi San Pjetro in Vinkoli.
No u pogledu završavanja nadgrobnog spomenika Rovere sudbina je bila isto toliko protiv vojvode od Urbina koliko i protiv Mikelanđela. 11. oktobara 1534. godine, kolegijum kardinala izabrao je za papu Alesandra Farnezea. Farneze je bio vaspitan kod Lorenca, ali je već pre Mikelanđela napustio umetnost i učenje. Kad je njegovu božanski lepu sestru Đuliju uzeo papa Aleksandar VI za svoju ljubavnicu, Farneze je postao kardinal i stupio u raspusni život dvora Bordžije, te je izrodio dvoje nezakonite dece od dve ljubavnice. Rim ga je satirično nazivao »kardinal podsuknji«, jer je dobio zvanje preko sestrinog položaja. Međutim 1519. godine, kad se zaredio za sveštenika, napustio je čulna zadovoljstva i počeo živeti uzornim životom.
Papa Pavle III poslao je kurira u kuću na Mačelu dei Korvi s pitanjem da li bi Mikelanđelo mogao doći u Vatikan toga poslepodneva? Sveti otac ima nešto važno da mu saopšti. Mikelanđelo ode u kupalište u Via de' Pastini, gde mu brijač podšiša kosu koja mu je bila narasla preko obrva. Pogledavši se u ogledalo u spavaćoj sobi, dok mu je Urbino pomagao da obuče košulju i ogrtač boje maslačka, on s iznenađenjem primeti da mrlje boje ćilibara u njegovim očima počinju bledeti i da slomljeni pregib na nosu više ne izgleda tako dubok.
-Čudno -promrmlja on -sada, kad me za to više nije briga, nisam više tako ružan kao što sam bio.
-Ako ne pripazite -reče Urbino proprativši osmehom ovo samodopadanje počećete izgledati kao Mikelanđelova skulptura.
Kad je ušao u malu prestonu dvoranu Vatikana, Mikelanđelo zateče papu Pavla III gde živahno razgovara s Erkolom Gonzagom, kardinalom od Mantove, sinom obrazovane Izabele d'Este, čovekom odličnog ukusa. Mikelanđelo kleknu, poljubi papin prsten, a oči mu brzo uhvatiše lice novog pape: uska glava, oči izrazito oštroumne, dugi tanki nos koji je štrčao iznad snežnobelih brkova, upali obrazi i tanke usne koje su govorile o pohotljivcu koji se pretvorio u estetu. Bilo je to snažno lice.
-Sine moj, smatram dobrim znakom što ćeš raditi u Rimu za vreme mog pontifikata.
-Vaša svetost je ljubazna.
-To je stvar sebičnosti. Nekolicina mojih prethodnika biće spominjana ponajviše zbog umetničkih dela koja su naručili da ih napraviš.
Mikelanđelo se skromno pokloni na taj kompliment. Papa toplo doda: -Želim da stupiš u našu službu.
Mikelanđelo se zaustavi da izbroji odmor klesara od jedan-dva-tri-četiri.
-Kako mogu služiti Vašoj svetosti?
-Da nastaviš svoj rad na Poslednjem sudu.
-Sveti oče, ja ne mogu prihvatiti jednu tako veliku narudžbinu.
-Zašto ne?
-Obavezan sam ugovorom prema vojvodi od Urbina da završim nadgrobni spomenik pape Julija. Pretio mi je katastrofom ako do kraja ne radim isključivo na njemu.
-Da li će Svetu stolicu zastrašiti jedan ratnik? Izbaci nadgrobni spomenik iz glave. Ja želim da završiš Sikstinsku kapelu u slavu našeg pontifikata.
-Sveti oče, trideset godina muče me zbog greha što sam potpisao taj ugovor.
Pavle ustade s prestola, dok mu je mršavo telo drhtalo pod jasnocrvenim baršunastim ogrtačem optočenim hermelinom.
-I za mene je prošlo trideset godina otkako sam poželeo da te imam u svojoj službi. Sada kad sam papa, zar da mi ne bude dopušteno da udovoljim toj svojoj želji?
-Svetosti, to su vaših trideset godina protiv mojih.
S besnim pokretom Pavle odgurnu crvenu kapu od baršuna sa obrva i viknu:
-Odlučio sam da mi služiš, pa bilo šta bilo.
Mikelanđelo poljubi papin prsten, povuče se iz male prestone dvorane.Kad se vratio kući, utonu u staru kožnu stolicu. Oštro kucanje na vratima prenu ga iz klonulosti. Urbino uvede dvojicu švajcarskih gardista, visoka plava diva u istoj žutozelenoj odeći, koji izjaviše da će Mikelanđelo Buonaroti primiti, sutradan pre podne, posetu Njegove svetosti Pavla III.
-Pronaći ću čistačice, meser -izjavi staloženi Urbino. -Šta se služi Svetom ocu i njegovoj pratnji? Ja nikad nisam video jednog papu, osim u procesiji.
-I ja bih voleo da je to jedino mesto gde sam ga video -promrmlja Mikelanđelo.Kupi passito i biscotti, vino od suvog grožđa i kolačića. Uzmi naš najbolji firentinski stolnjak.
Papa stiže s Kardinalima i pratnjom, prouzrokovaši prilično uzbuđenje na Pjaci del Foro Trajano.Dobroćudno se osmehnuvši Mikelanđelu,brzo priđe Mojsiju.
Kardinali okružiše figuru poljem od crvenih ogrtača. Bilo je očigledno iz pogleda koji je papa potajno bacio na Erkola Gonzagu da je kardinal od Mantove bio priznati autoritet Vatikana za umetnost. Gonzaga koraknu unazad od Mojsija nagnute glave, očiju sjajnih od uzbuđenja. On izjavi glasom u kome je bilo strahopoštovanja, ponosa i zahvalnosti:
-Taj je Mojsije sam dovoljan da učini čast papi Juliju. Nijedan čovek ne bi mogao tražiti sjajniji spomenik.
Papa Pavle reče zamišljeno: -Erkole, želeo bih da sam to ja rekao.
Zatim, okrenuvši se Mikelanđelu, doda: -Vidiš, sine moj. Nisam bio nerazuman. Naslikaj za mene Poslednji sud. Urediću s vojvodom od Urbina da primi Mojsija i ta dva Sužnja iz tvoje ruke.
Mikelanđelo nije uzalud preživeo četiri pontifikata, i odmah je shvatio da je nadmudren.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 8 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu