Irving Stoun

Strana 9 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

First topic message reminder :

priča o Mikelanđelu



Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:33 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:32 pm







2


Kad je bio mlad, njegov se duh zanosio divovskim projektima. Jednom je u Karari hteo da kleše jedan celi mermerni vrh koji bi vodio mornare u Tirenskom moru. Ali dok se ove noći nemirno prevrtao u krevetu, pitao se: »Gde ću naći snage da prekrijem jedan zid veći od Sikstinskih panela Girlandaja, Botičelija, Roselija i Peruđina zajedno?« Istina, neće morati da leži i da slika nad sobom na plafonu, ali zid će tražiti isto toliko vremena, i isto će ga tako potpuno iscrpeti. Kako će sa šezdeset godina skupiti onu divovsku snagu koju je imao kad su mu bile trideset dve?
Oronuo od nespavanja, ustade i pođe na jutarnju misu u San Lorenco in Damazo, naletevši na Lea Baljonija, koji je išao kući na uglu. Pošto su se obojica ispovedili i pričestili, izađoše iz crkve i stadoše na Kampo dei Fjori lica osvetljenih bledom svetlošću jesenje zore.
-Leo, vi ste se provodili, a ja sam se borio s mojom besmrtnom dušom, no vama je trebalo manje vremena da se ispovedite nego meni.
-Dragi moj Mikelanđelo, za mene je sve ono što donosi radost dobro, a sve ono što donosi bol grešno. Ergo, moja savest je čista. Po vašem izmučenom izgledu rekao bih da ste prošle noći mnogo propatili, ergo, potrebno je da vam se oprosti mnogo prestupa. Hajdemo unutra na šolju vrelog mleka, nazdravićemo kardinalu Gonzagi za njegovu pohvalu vašem Mojsiju. Rim priča gotovo jedino o tome.
Odmarao se u tom času drugarstva. Izašavši od Baljonija polagano krene pustim ulicaima do Panteona, obiđe njegovu veličanstvenu kupolu, a zatim se spusti duž Via Rekta do Tibra pa ulicom Alesandrina do crkve svetog Petra. Antonio da Sangalo, nećak Đulijana da Sangala i Bramanteov pomoćnik, nasledio je naslov graditelja Svetog Petra. Koliko je Mikelanđelo mogao primetiti, malo je bilo ostvareno za osamnaest godina njegovog izbivanja iz Rima, osim što su popravljeni gigantski stubovi i sagrađeni najniži zidovi za temelje. Dve stotine hiljada dukata iz celog hrišćanskog sveta bilo je prosuto u beton, ali najviše, kako je Mikelanđelo saznao, u džepove jednog kruga ugovarača, koji su podizali crkvu tako polagano koliko je to ljudski bilo moguće. Ovako, razmišljao je Mikelanđelo, Sveti Petar neće biti gotov ni do sudnjega dana.
Kapelica Marije od Groznice još nije bila uklonjena da napravi mesta transeptu. On uđe unutra, stade pred svoju Pijetu. Kako je lepa bila Marija, kako izvanredna i kako nežna. A sin na majčinom krilu, kako osećajno lice.
On pade na kolena, upitavši se za trenutak da li nije pogrešno moliti se pred svojim vlastitim delom, ali te je figure isklesao tako davno, kad su mu bile tek dvadeset četiri godine. I mada su ga zapljusnula uzbuđenja tih dalekih dana kad je tek bio postao vajar, nije se mogao setiti nijedne pojedinosti kako ju je klesao. Činilo mu se kao da je to delo stvorio neko koga je upoznao veoma davno.
Rim je bio na ulicama u prazničnom odelu, jer je toga dana bila svetkovina, na dan kada dvanaest pobedonosnih kola polaze s brda Kapitola i ceremonijalno voze do Pjace Navone. Ove godine imala se održati i trka između bivola i konja, a zatim je trebalo da se dvadeset bikova priveže za kola na vrhu brda Testaćio i poteraju dole niz strmu padinu, gde će biti poklani pred očima gledalaca, kao nekada prasići koje je posmatrao s Baldučijem.
I ne znajući da je tamo usmerio svoje korake, nađe se pred palatom porodice Kavaljeri. Mata se nalazila u Rione de Sant' Eustakio, okrenuta na svoju vlastitu pjacu i okružena prekrasnim vrtovima,četvorougaona, okružena tvrđavskim zidom, palata Kavaljeri služila je nekoliko stotina godina kao sedište generacija Kavaljerija »konzervatora«, rimskih građana koji su dobrovoljno konzervisali rimske antike, stare rimske crkve, fontane i kipove u gradu.
Trebalo mu je tri nedelje da sredi ono što je moglo da bude jedna šetnja od deset minuta od njegove kuće u Mačelu dei Korvi, uskoj Via di San Marko i Via dela Botege Oskure do palate Kavaljeri. Dok je spuštao teški zvekir na njegovu metalnu osnovu sa sjajnim prednjim vratima, pitao se zašto mu je trebalo tako dugo da poseti Tomaza de' Kavaljerija kad je duboko u duši, u toku te poslednje godine koja ga je iscrpela u Firenci, znao da je jedan od razloga zašto se raduje povratku u Rim bilo prisustvo tog ljupkog mladog prijatelja.
Jedan sluga otvori vrata i uvede Mikelanđela u salon s visokim plafonom s leve strane, u kojem se nalazila najbolja privatna zbirka antičkih mermernih skulptura u Rimu. Dok je Mikelanđelo išao od jednog fauna s grožđem do jednog deteta koje je spavalo na steni s makom u ruci, zatim do reljefa morskog konja sa ženom koja sedi na njemu okružena delfinima, on se seti ljubaznih pisama koja je izmenjivao s Tomazom i crteža Ganimeda i Titiosa koje je napravio Tomazu da ih studira.
On začu korake iza sebe, okrenu se... i glasno zinu od čuda. Za dve godine otkako nije video Tomaza, ovaj se bio pretvorio od privlačnog mladića u najdivnijeg zrelog muškarca kojeg je Mikelanđelo ikad ugledao: još lepšeg od antičkog bacača diska koji je stajao između njega i Tomaza: sa širokim, mišićavim ramenima, uskim strukom, pravim vitkim nogama.
-Konačno si došao -reče Tomazo tihim glasom, tako iznenađujuće ozbiljnim i ljubaznim za jednog mladića od dvadeset četiri godine.
-Nisam želeo da ti donosim svoje neprilike.
-Prijatelji mogu da dele neprilike.
Sreli su se na pola puta u salonu, stegli jedan drugome ruku u napetom srdačnom pozdravu. Tomazove oči dobile su duboku kobaltnoplavu boju, a lice je omršavelo i dobilo finije oblike.

Sada znam gde sam te ranije video -povika Mikelanđelo. -Na svodu Sikstinske kapele.
-A kako sam ja stigao tamo?
-Ja sam te tamo stavio. Ti si Adam koji upravo prima život od Boga. Čak i po načinu kako ti svetla kosa pada na vrat.
-Odavno si slikao Adama?
-Otprilike pre dvadeset četiri godine. Upravo u vreme kad si se ti rodio. Ti si moj portret učinio istinitim.
-Vidiš li do koje mere sam spreman da činim sve za svoje prijatelje? -reče Tomazo nasmejavši se. -Čak ću verovati u čuda.
-Čuda možda nisu nemoguća. Došao sam na tvoja vrata teška koraka i teška srca.
Deset minuta sam proveo s tobom, i deset godina skinuo sa života.
-Kao što su tvoji crteži dodali deset godina mojoj zrelosti umetnika.
-Kako je to divno kad jedan mladić i jedan starac mogu da izmene godine, kao da su to darovi na dan Befane.
-Nemoj se nazivati starcem -uzviknu Tomazo. Kad se ljutio, njegove su oči postajale tamne kao noć. -Ljuti me kad vidim da misliš tako konvencionalno. Čovek je onoliko star koliko je stara stvaralačka snaga u njemu.
Topao osmeh preli se Mikelanđelovim licem. Čvorovi u njegovoj glavi i grudima se odvezaše.
-Znaš li da moram slikati Poslednji sud za papu Pavla?
-Čuo sam jutros na misi. Biće to veliko delo za Sikstinu, i odgovaraće svodu.
Mikelanđelo okrene leđa Tomazu da sakrije uzbuđenje, stade i poče rukama gladiti divne obraze nepokrivene mermerne Venere. Preko njega preli se talas radosti i on se ponovo okrenu svom prijatelju.
-Tomazo, do ovog trenutka nisam mislio da ću moći skupiti odvažnosti da stvorim Poslednji sud. Sada znam da mogu.
Popeše se uz široke stepenice. Na balustradi Kavaljeri su bili postavili manje i nežnije kipove, glavu jedne žene s korpom na glavi, rimsku skulpturu cara Avgusta, otvorenu morsku školjku u kojoj se nalazila naga figura. Tomazo Kavaljeri je provodio pola dana radeći za poreski odbor i kao nadzornik javnih radova, drugu polovinu crtajući. Njegova radionica nalazila se u stražnjem delu palate, okrenuta na Tore Arđentina. Bila je to soba u kojoj ne bejaše ničega osim dugačkih daski na drvenim kozlićima. Gore na zidovima bili su crteži koje je Mikelanđelo pravio pre dve godine, kao i oni koje je poslao iz Firence. Desetak crteža bilo je rašireno po daskama. Mikelanđelo ih osmotri, zatim uzviknu:
-Imaš divan talent. I marljivo radiš.
Tomazovo lice se zamrači.
-Poslednje godine zapao sam u loše društvo. Rim je pun iskušenja, kao što znaš. Previše sam pio i bludničio, a suviše malo radio...
Mikelanđela je zabavljala trezvena ozbiljnost s kojom je njegov prijatelj sam sebe kudio.
-Čak je i sveti Franjo bio neobuzdan kao mladić, Tomao -reče on, upotrebivši deminutiv da bi ga naterao na osmeh.
-Smem li raditi s tobom, pa makar samo dva sata dnevno?
-Moja radionica je i tvoja. Šta bi mi donelo veću sreću? Vidiš što su mi tvoja vera i odanost već doneli? Jedva čekam da počnem crtati za Poslednji sud. Ja neću služiti samo kao tvoj prijatelj već i kao tvoj učitelj. Zauzvrat, pomoći ćeš mi da pravimo crteže, delićeš moje modele. Razvićemo te u velikog umetnika.
Tomazo prebledi, njegove se oči pretvoriše u sivu boju prašine. On kruto odgovori: -Ti si personifikacija umetnosti. Ljubav koju meni ukazuješ jeste ljubav koju bi pokazivao onima koji vole umetnost i žele joj se posvetiti. Nešto mogu da ti kažem: nikad nisam nijednog čoveka voleo više od tebe, nikad nisam više želeo jedno prijateljstvo.
-Za mene je beskrajna tuga što ne mogu da ti dam svoju prošlost isto kao i budućnost.
-Ja imam tako malo da pružim zauzvrat.
-Ah -reče tiho Mikelanđelo -nemaš pravo. Dok stojim nasuprot tebi za ovim radnim stolom, ne osećam ni godine ni strah od smrti, znaš li nešto dragocenije što bi jedan čovek mogao drugome pružiti?
Postali su nerazdvojni. Išli su pod ruku oko Pjace Navone da se nadišu vazduha, nedeljama pravili Skice na Kapitolu ili na Forumu, večerali u domu jedan kod drugoga posle radnog: dana, zatim provodili večeri u satima punim podsticaja u crtanju i razgovoru. Uzajamna sreća koju su osećali zračila je srećom za sve koji su bili u njihovom prisustvu, i pošto su bili priznati drugovi, sada su ih svuda zajedno pozivali. Kako je Mikelanđelo definisao svoje osećaje prema Tomazu? Sigurno, bilo je to divljenje prema lepoti. Tomazovo fizičko biće snažno je delovalo na njega i izazivalo osećaj praznine u želucu. On je shvatao da se to što oseća prema Tomazu može opisati samo kao Ljubav, a ipak je bilo teško identifikovati taj osećaj. Od njegovih ljubavi u životu, gde je ova imala mesto? S kojom da je uporedi? Bila je drukčija od njegove potčinjene ljubavi prema porodici, od poštovanja i strahopoštovanja koje je osećao prema Il Magnificu, od poštovanja prema Bertoldu, od njegove dugotrajne nežne ljubavi prema Kontesini, nezaboravne strasti za Klarisu, njegove prijateljske ljubavi za Granačija, očinske ljubavi koju je osećao prema Urbinu. Možda se ta ljubav, koja mu je došla tako kasno u životu, nije ni mogla definisati.
-To je tvoja izgubljena mladost koju u meni poštuješ -reče Tomazo.
-Čak ni u snovima nisam izgledao kao ti -odgovori Mikelanđelo podsmešljivo.
Pravili su skice na stolu ispred vatre. On je izvlačio svoj prvi plan za zid Sikstine: upotrebljavajući figure u protivteži za bočne partije, od kojih su neke letele prema nebu, druge padale prema paklu.
-Ti govoriš o svom spoljašnjem izgledu -odgovori Tomazo. -Moja unutrašnja slika je jednostavna. Ja bih vrlo rado menjao svoje crte lica za tvoj genij.
-Bio bi glup, Tomazo, fizička lepota je jedan od najređih božjih darova.
Tomazovo lice prebledi.
-I jedan od najnekorisnijih -doda on pomalo sa strepnjom.
-Ne, ne -povika Mikelanđelo. -Ona donosi radost drugim ljudima. Šta misliš, zašto sam ja posvetio život stvaranju jedne rase božanskih stvorenja u mermeru i boji? Zato što se divim ljudskoj lepoti kao najdivnijem božjem daru.
-Tvoji su ljudi lepi jer si im udahnuo dušu. Tvoja Pijeta i Mojsije i lica na svodu Sikstinske kapele, oni osećaju i misle, oni poznaju sažaljenje... Zato oni žive i imaju značenja za nas.
Mikelanđelo se osećao ponižen pred tim strastvenim izlivom.
Ti si govorio s mudrošću čoveka od šezdeset godina, dok sam ja izgovorio gluposti mladića od dvadeset četiri godine.
Ustajao je s prvim svetlom, nestrpljiv da sedne za crtaći sto. Kad bi sunce ogrejalo vrh Trajanovog stuba, Tomazo bi stizao s korpicom sveže pečenih kiflica za prepodnevno osveženje. Svakog dana dolazio je drugi od modela koje je Urbino iznajmljivao u potrazi za tipovima kakve mu je opisivao Mikelanđelo: radnici, mehaničari, intelektualci, plemići, ljudi svih rasa i svih veličina. Kako je u Poslednjem sudu trebalo biti mnogo žena,imali su ženske modele, žene iz kupališta, bordela, i neke prekrasne hetere, koje su pozirale zbog pustolovne strane tog događaja.
Naslikao je Tomazov portret u crnoj kredi, ukazujući jedini put nekome taj kompliment: sa glatkim obrazima, fino modelovanom građom kostiju, u staroj odeći i s medaljonom u jednoj ruci.
-Da li se prepoznaješ, Tomazo?
-Crtež je božanstven. Ali to nisam ja.
-To si ti onakav kakvog te ja vidim.
-To me obeshrabruje... dokazuje ono što sam u početku sumnjao: imam ukusa, mogu razlikovati dobar rad od lošeg, ali nemam stvaralačkog žara.
Mikelanđelo je stajao nad Tomazom, koji je sedeo zgrbljen nad tezgom. Njegova ljubav za Tomaza činila ga je petnaest stopa visokim.
-Tomao, nisam li ja od Sebastijana napravio dobrog slikara i osigurao mu važne narudžbine? Ti imaš hiljadu puta više talenta od njega.
Tomazo je ćutao. On je imao svoje uverenje.
-Tvoje učenje mi omogućuje dublje razumevanje onoga što se krije u ovoj umetnosti, ali ne daje veću snagu da to sam izvedem. Ti traćiš vreme misleći na mene. Više ne bi trebalo da dolazim ovamo.
Posle večere Mikelanđelo sede za dugački sto i poče da piše. Do ujutro je završio dva soneta:

LJUBAV KOJA ŽARI

Sa tvojim lepim očima ja vidim svetlost koja se menja,
Za kojom bi moje slepe oči uzalud gledale,
Poduprt tvojim nogama, ja nosim teret
Koji bi za moje slabe noge bio suviše težak,

Bez krila, na tvojim lakim krilimaja letim,
Tvoj duh me nosi da se probijam do neba,
I po tvojoj želji crvenim i bledim i čas po čas
Sledim se na suncu, gorim pod studenim nebom.

Tvoja volja obuhvata moju i njen je gospodar, Život mojim mislima u tvom je srcu podaren, Moje reči počinju da dišu tvojim dahom:

Kao mesec sam ja koji ne može da sja
Sam, jer gledaj! naše oči ništa ne vide na nebu
Osim onog što živo sunce obasja.

Kad je Tomazo stigao u studio, Mikelanđelo mu pruži prvi sonet. Tomazo pročita, lice mu porumeni. Mikelanđelo uze drugi list papira s radne klupe i reče: Ovo je druga pesma koju sam ti napisao.

Nisam video smrtne lepote ovim očima
Kad sam savršen mir našao u tvojim lepim očima,
Ali daleko unutra, gde sve sveto biva,
Moja je duša osetila ljubav, svoju drugu nebesku...

Tomazo je stajao oborene glave, stojeći tako dugi trenutak. Zatim podiže oči koje su bile bistre i sjajne.
-Ja nisam vredan takve ljubavi, ali učiniću sve da je zaslužim.
-Samo da ne dobijemo ono što smo zaslužili -reče Mikelanđelo blago se osmehnuvši -ili bi Poslednji sud bio neizdrživ.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:33 pm





3


Stajao je sam u Sikstinskoj kapeli, s uzburkanom kompozicijom Stvaranja sveta nad glavom, praveći detaljan pregled oltarskog zida. Jona, koji je predsedavao na kraju plafona na mermernom tronu, sedeće kao prorok Starog zaveta nad sudenjem novozavetnog Hrista.
Zid visok pedeset pet stopa i četrdeset stopa širok, bio je uskomešan i iseckan. Na donjem kraju bile su naslikane tapiserije slične onima na dugačkom zidu sa strane, iznad oltara nalazile su se dve Peruđinove freske: Otkrivanje Mojsija i Rođenje Hrista, u sledećem delu bila su dva ista prozora kao na zidovima sa strane, s portretima prvih dvaju papa, Svetog Linusa i Svetog Cletusa, a zatim, na najvišem, ili četvrtom delu, njegove dve lunete na kojima je naslikao Hristove pretke.
Zid je bio potamneo od vatre pri dnu, rupičav i obijen u drugom pojasu, više gore bio je pun mrlja od vlage, a sav je bio prekriven prašinom, prljavštinom i dimom od sveća koje sa gorele na oltaru. Nije hteo da uništi Peruđinove freske, ali kako je morao uništiti i svoje dve slike u lunetama, niko ga neće smatrati osvetljivim. Zatvoriće dva prozora koji odvraćaju pažnju. Sagradiće novi zid od pečene opeke koji će projektovati tako da se nagne koso upolje za stopu od plafona prema podu, tako da se prašina, prljavština i dim više ne hvataju po njemu.
Papa Pavle je odmah dao odobrenje za Mikelanđelove planove gradnje. Mikelanđelo je sve više i više voleo papu Farnezea i počeo je osećati prijateljstvo prema njemu. Pošto je u mladosti živeo neumereno, Pavle je postao latinski i grčki naučnik, dobar govornik i pisac. Nameravao je da se kloni Julijevih ratova, Lavovih orgija, Klementovih međunarodnih grubih grešaka i spletaka. Bio je obdaren i finim smislom za šalu, kao što je Mikelanđelo video kad je došao u Vatikan. Primetivši Poritifeksovu lepu boju i svetli sjaj u očima, on primeti:
-Vaša svetost danas dobro izgleda.
Ne tako glasno -prošaputa Pavle šaljivo. -Razočaraćeš kolegijum kardinala. Oni su me izabrali samo zato što su mislili da sam na samrtnoj postelji. Ali papska dužnost mi godi, i ja ću ih nadživeti.
Bio je srećan u toku onih meseci stalnog crtanja u radionici koju je Urbino osvežio s malo boje po zidovima. Crtanje, kao hrana, piće i san, jača svakog čoveka. Posredstvom svoje crtačke ruke počeo je hvatati rep nekih rudimentarnih ideja. Poslednji sud bio je obećan hrišćanskom verom kao podudaran sa svršetkom sveta. Da li je to moguće? Da li je Bog stvorio svet da ga napusti? Odluka da stvori čoveka bila je samo božja. Zar onda Bog nije bio dovoljno jak da održi svet zauvek, uprkos pokvarenosti i zlu? Zar On to ne bi želeo? Pošto svaki sam sebe osudi pre smrti, bilo da prizna svoje grehe ili da umre ne pokajavši se, zar Poslednji sud ne bi mogao da bude jedna zamisao koju Bog stalno drži u rezervi, kada bi Hrist upravo stigao među ljude da počne suditi? Ali on nije verovao da bi mogao naslikati Poslednji sud kao nešto što se već desilo, već samo u trenutku kad počinje. Onda bi mogao da naslika čovekovo mučno ocenjivanje sebe samog. Ne bi bilo izbegavanja, prevare. Verovao je da je svaki pojedinac odgovoran za svoje ponašanje na zemlji, da je u njemu samom postojao sudija. Zar bi makar i jedan besan i razgnevijen Hrist mogao dosuditi veće kazne? Da li je Danteov Haron u svom čamcu na reci Aheronu mogao naterati bezbožnike u dublji, večniji pakao od čovekove jednostavne osude sebe samog?
Od trenutka kad je njegovo pero dirnulo papir on je tražio obrise ljudskog oblika, jednu liniju za svaku figuru, nervoznu da bi naznačila očajnički podsticaj iza njihovih pokreta. Neprestano je zamakao pero u mastilo, nestrpljiv što mora prekinuti neprekidnu vezu svog linearnog kretanja, željan da postigne simultanost oblika i prostora. Unutar linija obrisa upotrebio je sistem ukrštenih paralelnih crta da opiše igru mišića u raznim stanjima napregnutosti prouzrokovane nervoznim napetostima obrisa. Ono što je on tražio bilo je oštro izdvajanje ljudskog tela od prozirnog vazduha oko figure, ovo je postizao prodirući u same živce prostora. Svaki muškarac, svaka žena, svako dete stajaće potpuno jasno, da izrazi svoje puno ljudsko dostojanstvo, jer svako od njih je bilo individualno biće i imalo je svoju vrednost. To je bio ključ ponovnog rođenja ljudske nauke i slobode u Firenci, posle hiljadugodišnje tame. Nikad neće biti, on, Mikelanđelo Buonaroti, Toskanac, odgovoran za to da je spustio čoveka do nerazgovetnog dela jedne rudimentarne mase, čak ni na putu u raj ili pakao!
Mada to nije hteo priznati, ruke su ga bolele od desetogodišnjeg klesanja kapele Mediči. Što je više proučavao svod Sikstinske kapele, sve je više pomišljao da će slikarstvo postati jedna plemenita, trajna umetnost, na kraju krajeva.
Odjednom se obreo kao središte jedne grupe mladih Firentinaca, koji su se svakog poslepodneva sastajali u popravljenoj radionici u Mačelu dei Korvi da izlože svoje planove kako da pobede Alesandra. Vode su bili sjajni, vitalni kardinal Ipolito, koji je s kardinalom Erkolom Gonzagom delio vođstvo rimskog visokog društva umetnika i naučnika, plemeniti i ljubazni kardinal Nikolo, Roberto Stroci, čiji je otac pomogao Mikelanđelu da zaposli Đovansimona i Zigizmonda u vunarskoj trgovini, i čiji je deda kupio prvu Mikelanđelovu skulpturu, sinovi i unuci firentinske kolonije, odavno utemeljene, u čije je domove bio pozivan prilikom svog prvog boravka u Rimu, dok ga je, kardinal Rijario držao u neizvesnosti. Kad je otišao da ih poseti jedne nedelje uveče, našao se usred jedne pažljive i uzbuđene grupe mladića:
Pjerantonija, skulptora, Pjerina del Vage, najpopularnijeg umetnika štukature i ukrasitelja Rima, i njegovog učenika Marčela Mantovana, Jakopina del Konta, mladog firentinskog učenika Andree del Sarta, koji je sledio Mikelanđela u Rim, Lorenceta Lotija, arhitektu crkve svetog Petra i sina levača zvona koji je za Mikelanđela radio u Bolonji. Mladi ljudi su ga smatrali hrabrim čovekom koji se suprotstavljao papama, vrednim sinom Lorenca Veličanstvenog. U vreme kad je Firenca bila nisko pala, kad su njena deca očajavala, oni su nalazili utehe u idejama koje je Mikelanđelo izdigao iznad Evrope kao neki Monte Altisimo. On im je ulivao ponos što su Toskanci, on je svojeručno stvorio više dela čistog genija od svih ostalih umetnika zajedno. Ako je Firenca mogla stvoriti jednog Mikelanđela, onda je mogla preživeti i jednog Alesandra.
Mikelanđelo s bolom u duši shvati da nikada dotle nije doživeo takvo priznanje, niti ga je mogao prihvatiti, sve da ga je i doživeo.
-Moja priroda se menja -primeti on Tomazu. -Dok sam slikao svod, ni sa kim nisam razgovarao osim s Mikijem.
-Da li je to za tebe bilo nesrećno razdoblje?
-Jedan umetnik na vrhuncu svojih snaga postoji u području koje je izvan ljudske sreće.
Znao je da je ta promena u njegovoj prirodi došla, delimično, zbog njegovih osećaja prema Tomazovoj lepoti i plemenitosti duše, kao da je mladić koji se prvi put zaljubio u devojku. Imao je sve te simptome: silnu radost kad bi Tomazo ušao u sobu, osećaj napuštenosti kad bi otišao, bolne časove dok ga opet ne bi video. Gledao je Tomaza, koji je s pažnjom crtao ugljenom. Nije se usuđivao da mu kaže šta oseća, i tako je, kasno u noći, umesto toga napisao sonet:

Ljubav nije uvek težak i smrtni greh, Ako je to ljubav prema božanskoj lepoti. Ako čini da srce puno nežnosti i detinje čednosti može primiti zrake božje milosti koji ga greju...

Onda u Rim stiže vest da Karlo V namerava svoju nezakonitu kćer Margaretu udati za Alesandra, što bi održalo Alesandra na vlasti. Nade firentinske kolonije bile su uništene. Još veće razočaranje za samog Mikelanđela bio je fratar Sebastijano, okrugao kao grudva maslaca, koji se baš vratio s putovanja.
-Moj dragi compare, kako je divno što vas opet vidim! Morate doći u San Pjetro in Montorio da vidite kako sam dobro preneo vaše crteže u ulje.
-Ulje? Pa ti treba da radiš freske.
Sebastijano pocrvene sve do ogromne vilice.
-Freska je za vas, dragi učitelju, koji nikad ne grešite. Za moj temperament bolje je ulje. Ako napravim i deset grešaka mogu ih izbrisati i početi iz početka.
Popeli su se do San Pjetra in Montorio, koji je gledao na Rim.Vazduh je bio proziran, voda Tibra, dok je proticala između krovova od crepa, svetloplava ispod zimskog neba. U dvorištu Mikelanđelo prođe pored Bramanteovog Tempjeta, dragulja arhitekture, koji mu je uvek izazivao uzvik oduševljenja. U crkvi, Sebastijano ponosno odvede Mikelanđela do prve kapelice na desnoj strani. Video je da je Sebastijano obavio divan posao dodajući intenziteta njegovim, Mikelanđelovim crtežima, da su boje ostale sveže, nepromenjene. Ranijim

umetnicima koji su slikali uljem na zidovima, čak i takvim majstorima kao što su bili Andrea del Kastanjo, Antonio i Pjero Polajuolo, likovi su često bledeli ili tamneli.
-To je nova umetnost koju sam ja izmislio -objasni ponosno Sebastijano. - Upotrebljavam grubi nanos kreča pomešanog s mastikom i smolom, istopim sve to na vatri, zatim prekrijem zid belom vrelom zidarskom lopaticom. Zar se ne ponosiš mnome?
-Šta si još naslikao posle ove kapele?
-...ne mnogo.
-Ali ako si bio toliko ponosan što si usavršio jednu novu metodu?
-Kad me je papa Klement postavio za čuvara pečata, nije mi više bilo potrebno da radim. Imao sam novaca koliko sam hteo.
-To je bio jedini razlog zašto si slikao?
Sebastijano se okrene Mikelanđelu zureći u njega kao da je odjednom njegov dobročinitelj izgubio pamet.
-Kakav bi drugi razlog mogao postojati?
Mikelanđelo poče da se ljuti, a onda uvide da ima posla s jednim ljupkim detetom.
-Sebastijano, imaš potpuno pravo. Pevaj, sviraj na liri, zabavljaj se. Umetnošću treba da se bave samo oni jadnici koji sebi ne mogu pomoći.
Zastoj u radovima na crkvi svetog Petra bio je gorči napitak. Mada su stotine ljudi bile zaposlene i tone cementa pomešane u toku meseci otkako je stigao u Rim, njegovo mu je iskusno oko kazivalo da nikakav napredak nije učinjen ni u planovima ni u zgradi crkve. Firentinska kolonija je znala za to traćenje novca i vremena, ali čak ni njegova tri mlada prijatelja kardinala nisu mogla da mu kažu da li je papa u šta sumnjao. Antonio da Sangalo se za dvadeset godina tako čvrsto ušančio kao arhitekt crkve svetog Petra da se niko nije usudio da ga napadne. Mikelanđelo je video da je bolje ćutati.No u sebi je goreo, jer se nikad nije oslobodio osećaja da je sveti Petar njegov vlastiti projekat: on je naime delimično bio uzrok njegovog započinjanja. Kad više nije mogao ćutati, nađe jedan trenutak da kaže papi šta se dešava.
Papa Pavle je strpljivo slušao, gladeći svoju dugu sedu bradu.
-Nisi li ti isto tako okrivio Bramantea? Dvor će reći da si ljubomoran na Antonija da Sangala. To na tebe baca loše svetlo.
-Ja sam celog svog života u lošem svetlu.
-Slikaj Poslednji sud, Mikelanđelo, a Antonija da Sangala pusti da gradi crkvu svetog Petra.
Stigavši kući, razočaran,nađe Tomaza gde ga čeka s kardinalima Ipolitom i Nikolom. Svaki kao da je hodao svojom vlastitom putanjom nacrtanom na podu.
-Izgledate kao neka delegacija.
-I jesmo -odgovori Ipolito. -Karlo V prolazi kroz Rim. On će posetiti samo jednu privatnu osobu, Vitoriju Kolonu, markizu od Peskare. On je dugogodišnji prijatelj porodice njenog muža u Napulju.
-Ja ne poznajem markizu.
-Ali je ja poznajem -odgovori Tomazo. -Zamolio sam je da vas pozove na svoj skup ove nedelje posle podne. Doći ćete, naravno.
Pre no što je Mikelanđelo uspeo da upita: »Kako ću tamo odgovarati?« Nikolo, koji je imao Kontesinine ozbiljne smeđe oči, reče: -Za Firencu će mnogo značiti ako se ti sprijateljiš s markizom i ako te ona predstavi caru kad dođe u Rim.
Kad su dvojica kardinala otišla, Tomazo reče: -Zapravo, ja sam želeo da se upoznaš s Vitorijom Kolonom. U godinama otkako si poslednji put živeo ovde, ona je postala prva dama Rima. Ona je retki pesnik, jedan od najfinijih umova Rima. Lepa je. A i svetica je.
-Jesi li ti zaljubljen u tu damu? -upita Mikelanđelo. Tomazo se dobroćudno nasmeja.
-Oh, ne. Ona je žena od četrdeset šest godina. Doživela je jednu divnu ljubavnu istoriju i brak, i udovica je već deset godina.
-Da li je ona Kolona iz palate na Kvirinalu, iznad mene?
-Da, sestra Askanija Kolone, mada retko kada upotrebljava palatu. Uglavnom stanuje u manastiru gde se čuva glava svetog Jovana Krstitelja.Ona više voli ozbiljan život majke nastojnice i sestara.
Vitorija Kolona, kći jedne od najmoćnijih porodica Italije, bila je verena s Ferantom Frančeskom d' Avalos od Napulja, markizom od Peskare, kad su i njoj i njemu bile četiri godine. Bili su venčani raskošnim obredom u Iskiju kad im je bilo devetnaest godina. Međeni mesec je kratko trajao, jer je markiz bio general u službi Svetog rimskog cara Maksimilijana i morao je u rat. U šesnaest godina braka Vitorija je retko vidala svog muža. Godine 1512. bio je ranjen u bici kod Ravene. Vitorija ga je negovala i vratila u život, ali se on vratio u svoju komandu, i trinaest godina kasnije poginuo je u bici kod Pavije u Lombardiji posle junačke akcije na bojnom polju. Usamljena Vitorija provela je duge godine odvojenog života učeći marljivo grčki i latinski i postala je jedna od najistaknutijih naučnika Italije. Kad je njen muž umro, imala je nameru da ode u manastir, ali je to papa Klement zabranio. Provela je poslednjih deset godina života pružajući svoje usluge i bogatstva siromašnima i gradeći manastire, i tako je omogućila bezbrojnim devojkama koje su bile bez miraza pa nisu nalazile muža da uđu u manastir. Njene pesme smatrane su za najveće književne događaje vremena.
-Ja sam video samo jednog sveca koji je hodao u kožnim cipelama –primeti Mikelanđelo. -To je bio prior Bikjelini. Zanimalo bi me da vidim kako izgleda ta ženska verzija.
To je bilo poslednje što je pomislio o Vitoriji Koloni, markizi od Peskare, do kasnog nedeljnog popodneva kad je Tomazo došao po njega i kad su pošli uz Via dei Kavali pored vrtova Kolona s jedne strane i Konstantinovog kupališta s druge, na vrh Monte Kavalo, koji je dobio ime po dva mermerna krotitelja konja, do kojih ga je Leo Baljoni odveo prvog dana kad je stigao u Rim. Vrtovi manastira San Silvestro al Kvirinale bili su puni prolećnog sunčevog svetla, ali je u njemu bilo i lovorike za senku i starih kamenih klupa smeštenih uza zidove zarasle u zeleni bršljan.
Vitorija Kolona, koja je sedela među desetak muškaraca, diže se da ga pozdravi. Mikelanđelo je bio veoma iznenađen. Posle Tomazovog objašnjenja o njenoj žrtvi i žalosti i o njenoj svetosti, očekivao je da će upoznati jednu staru damu u crnini i da će se tragovi tragedije odražavati na njenom licu. Umesto toga, on se nađe licem u lice s dubokim zelenim očima najvitalnije, najprekrasnije žene koju je ikad video, veoma rumenih obraza, toplih usana rastavljenih u pozdrav, s izrazom mlade žene koja je jako uzbuđena životom. Imala je kraljevsko držanje, mada bez nadmenosti.
Ispod lakog materijala njene jednostavne odeće ugledao je zrelu figuru koja je dopunjavala krupne izražajne oči, duge pletenice zlatne kose boje meda začešljane nisko na vratu, veoma bele zube između punih crvenih usana, ravan rimski nos, na vrhu malo zavijen nagore, i fino modelovanu bradu i jagodične kosti koje su njenom licu davale snagu u skladu s njegovom lepotom.
Stideo se toliko što je skinuo ženu bez odbrane, kao da je iznajmljeni model, da mu je brujalo u ušima, i nije čuo njen pozdrav. Mislio je:
»Kako sam užasnu stvar učinio jednoj svetici!«
Njegovo kajanje natera buku u ušima da nestane,ali nije mogao skinuti pogled s nje. Njena lepota bila je kao sunce u podne, ispunjavala je vrt svim svojim svetlom, ali ga je u isto vreme i zaslepljivala. On s naporom prihvati predstavljanje Latanciju Tolomeu, učenom sijenskom ambasadoru, pesniku Sadoletu, kardinalu Moronu, papinom sekretaru Bloziju, koga je Mikelanđelo poznavao s papskog dvora, i jednom svešteniku koji je tumačio grupi Poslanice apostola Pavla.
Vitorija Kolona je govorila toplim melodičnim glasom:
-Pozdravljam vas kao starog prijatelja, Mikelanđelo Buonaroti, jer su mi vaša dela govorila mnogo godina.
-Moja su dela bila srećnija od mene, markizo.
Vitorijine zelene oči se naoblačiše.
-Čula sam da ste vi otvoren čovek, sinjore, koji ne poznaje laskanje.
-Tačno ste čuli -odgovori Mikelanđelo.
Njegov je glas ostavljao malo mesta za prepirku. Vitorija Kolona je za trenutak oklevala, zatim nastavi:
-Rekli su mi da ste poznavali Fra Savonarolu?
-Nisam ga poznavao. Ali sam ga čuo mnogo puta kako propoveda. U San Marku i Duomu.
-Volela bih da smo to doživeli.
-Njegov se glas prolamao kroz ogromne prostore katedrale i odbijao se o zidove udarajući pravo u moje uši.
-Šteta što te reči nisu pogodile Rim. Tako bismo možda imali reforme unutar Majke crkve. Sada ne bismo gubili decu u Nemačkoj i Holandiji.
-Vi ste se divili Fra Savonaroli?
-On je umro kao mučenik za našu stvar.
Slušajući taj strasni govor oko sebe, Mikelanđelo shvati da se nalazi usred jedne revolucionarne grupe, koja oštro kritikuje postupke crkve i koja traži načina da započne svoju reformaciju sveštenstva. Inkvizicija u Španiji i Portugalu uništila je hiljade života pod mnogo manje ozbiljnim optužbama. On se okrenu markizi, diveći se njenoj odvažnosti, njeno je lice blistalo od odanosti.
-Nemam nameru da govorim neuljudno, sinjora, ali Savonarola je žrtvovao mnogo divnih umetničkih i književnih dela »lomači taštine«, kako je on to nazvao pre nego je sam nastradao.
-To sam uvek žalila, sinjor Buonaroti. Ja znam da se ljudsko srce ne može očistiti time što će se isprazniti čovekov duh.
Razgovor postade opšti. Razgovarali su o flamanskoj umetnosti, koja se veoma cenila u Rimu, i njenoj oštroj suprotnosti prema italijanskom slikarstvu, onda o poreklu zamisli za Poslednji sud. Mikelanđelo je citirao iz Matije 25 : 31—33:

A kad dođe sin čovečji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na prestolu slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe, kao što pastir razlučuje ovce odjaraca, i postaviče ovce s desne strane sebi, a jarce s leve.

Dok su išli niz Monte Kavalo i posmatrali zalazak sunca kako potamnjuje boje grada ispod njih, Mikelanđelo upita:
-Tomazo, kad je opet možemo videti?
-Kad nas bude pozvala.
-Moramo li dotle čekati?
-Moramo čekati: ona nigde ne ide.
-Onda ću čekati -uzviknu Mikelanđelo žalosno -kao tihi molitelj, dok se dama ne udostoji da ponovo pošalje po mene.
Veseli osmeh zaigra na uglovima Tomazovih usana.
Te noći je lice Vitorije Kolone sijalo u sobi. Bilo je prošlo mnogo godina otkako ga je prisustvo jedne žene toliko zaokupilo. Pesnički stihovi koji su mu se vrzmali po glavi zameniše Tomaza de Kavaljerija s markizom od Peskare, i u zoru on ustade da napiše:

Lako je očima mojim, izbliza i izdaleka
Da gledaju sjaj koji iz tvoje lepote zrači,
Ali, gospo, noge ne mogu dopreti tamo kamo pogled može stiči:
I premda vidimo zvezdu, ne možemo se popeti daje dohvatimo...

Sprečeni smrtnošću i bez krila, mi Ne možemo slediti anđela u letu:
I to što ga samo gledamo iscrpljuje našu i poslednju snagu.
No, ako i nebo kao zemlja naklanja se tebi,
Nek' moje celo telo bude kao jedno oko i neka pa Da nijedan deo mene ne propusti da te vidi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:33 pm






4


Prošle su dve sedmice dok nije primio drugi poziv. U međuvremenu je nekako počeo da poistovećuje skulpturalnu lepotu njenog stasa, njeno snažno ali nežno lice, sa svojim mermernim kipom Noći u kapeli Mediči. Bila je topla majska nedelja kad je markizin sluga, Foao, stigao s porukom od markize.
-Moja gospodarica me je zamolila da vam kažem, meser, da se nalazi u kapeli San Silvestro al Kvirinale, da je crkva zatvorena i prijatna. Pita da li biste želeli da dođete i da izgubite malo od svoga dana s njom kako bi ona mogla da ga dobije s vama.
Bio je uzbuđen dok se osvežavao u kadi hladne vode koju mu je Urbino postavio na tremu u vrtu, zatim obukao tamnoplavu košulju i čarape koje je kupio za takav poziv i pošao uz brdo.
Nadao se da će biti sam s njom, ali kad je Vitorija Kolona izašla da ga pozdravi, obučena u belu svilu i s belom čipkastom maramom preko glave, on primeti da je kapela puna. Prepoznao je članove vatikanskog dvora i univerziteta. Jedan španski slikar se žalio da u Španiji nema dobre umetnosti, jer su Španci smatrali da slikarstvo i vajarstvo nisu mnogo vredni, i nisu hteli da za njih plaćaju. Ljudi su počeli govoriti o umetnosti u svojim gradovima - državama: O Ticijanovim portretima u Veneciji, o Đotovim freskama u Padovi,o jednoj slici u gradskoj većnici u Sijeni, o delima u zamku u Ferari, u Pizi, Bolonji, Parmi, Pjaćenci, Milanu,
Orvijetu...
Mikelanđelo je poznavao gotovo sva ta dela i slušao je samo napola, jer je posmatrao Vitoriju, koja je nepomično sedela ispod vitroa sa sjajem raznih boja na besprekornoj koži. Odjednom opazi da je počeo razmišljati o njoj, ako je njen brak s markizom od Peskare bio brak iz ljubavi, zašto su onda u šesnaest godina bili svega nekoliko meseci zajedno? Zašto je markiz boravio u severnoj Italiji za vreme dugih kišnih zima, kad se rat nije mogao voditi? I zašto je jedan stari prijatelj okrenuo glavu kad je Mikelanđelo upitao pod kakvim je junačkim okolnostima markiz poginuo?
Odjednom oseti da je u kapeli nastala tišina. Svi pogledi bili su upravljeni prema njemu. Kardinal Gonzaga učtivo ponovi pitanje: da li bi Mikelanđelo hteo da im priča o svom najmilijem umetničkom delu u Firenci? Malo rumen u licu i malo nesigurnim glasom Mikelanđelo poče da govori o lepotama skulpture Đilbertija, Orkanje, Donatela, Mina de Fjezole, o slikama Mazača, Girlandaja, Botičelija. Kad je završio, Vitorija Kolona reče:
-Poznajući Mikelanđela kao skromnog čoveka, svi smo se uzdržali da govorimo o umetnosti Rima. No on je u Sikstini stvorio delo kao dvadeset velikih slikara. Celo će čovečanstvo jednoga dana sigurno videti i razumeti Stvaranje u njegovom slikarstvu.
Njene ogromne zelene oči potpuno ga progutaše. Sada kad je govorila, govorila je njemu, tiho i jednostavno, no njen je glas imao neku čudnu hrapavost, a njene usne izgledale su svega nekoliko palčeva daleko od njegovih.
-Mikelanđelo, nemojte misliti da vas ja suviše hvalim. U stvari, ja uopšte ne hvalim vas, osim kao jednog vernog slugu. Jer ja sam odavno mislila da vi imate božanski dar i da vas je Bog izabrao za vaše velike zadatke.
Tražio je u duši odgovor, ali reči se nisu uobličavale. Želeo je da govori samo ono što oseća za nju.
-Njegova mi je svetost dozvolila da sagradim samostan za mlade devojke u podnožju Monte Kavala -nastavi Vitorija. -Ja sam izabrala onu stranu pored srušenog trema Mecenine kule, odakle je, kažu, Neron posmatrao kako gori Rim. Rado bih videla da tragove stopa tako pokvarenog čoveka izbrišu stope svetih žena. Ja ne znam, Mikelanđelo, kakav oblik ili kakve razmere da dam toj zgradi, i može li se nešto od stare zgrade adaptirati za novu.
-Ako biste hteli da siđete do tog terena, sinjora, mogli bismo proučiti ruševine.
-Zaista ste ljubazni.
Uopšte nije imao nameru da bude ljubazan, i jedino se nadao da će on i Vitorija sići u stari hram i provesti jedan sat zajedno dok budu pregledavali gomile kamenja. Vitorija pozva celu grupu da ih prati do podnožja. Mikelanđelo je za sebe sačuvao pravo da ide pored nje, uzbuđen njenom blizinom, telesnom, duševnom i umnom emanacijom njenog bića koje mu je progutaio zdrav razum. Za časak je izronio iz oblaka svojih osećaja, toliko da se arhitekt promoli iz njega i proceni gde bi se mogao smestiti samostan.
-Markizo, ja mislim da bi se ovaj srušeni ulaz mogao pretvoriti u jedan zvonik.
Mogao bih vam napraviti neke crteže za samostan.
-Nisam se usuđivala da toliko tražim.
Toplina njene zahvalnosti ispruži se kao dve ruke u zagrljaju. Čestitao je sebi na svom lukavstvu kojim mu je pošlo za rukom da poruši onu bezličnu ogradu koju je Vitorija visoko podigla između sebe i ostalih.
-Za dan-dva napraviću nekoliko skica. Gde mogu da vam ih donesem?
Vitorijine oči postadoše neprozirne. Kad je progovorila, glas joj je bio suzdržan.
-Ima mnogo posla oko mog samostana. Može li vam Foao doneti poruku kad ću biti slobodna? Za sedmicu-dve?
Vratio se u studio sav u besu i počeo udarati po stvarima. Kakvu igru igra ta žena? Da li mu je davala te neobične komplimente samo zato da bi ga oborila pred sobom na kolena? Da li mu se divila ili nije? Ako je želela njegovo prijateljstvo, zašto ga je onda odbijala? Odgurnula za... za sledeće dve sedmice? Zar nije mogla videti kako je on potpuno ushićen njom? Zar ona nema ljudske krvi u žilama, i ljudskog osećaja u grudima?
-Moraš je razumeti -uskliknu Tomazo kad je video da je Mikelanđelo uzbuđen.Ona je posvećena uspomeni svoga muža. U toku svih godina, od njegove smrti, volela je samo Isusa.
-Da ljubav prema Hristu sprečava ženu da voli smrtnog muškarca, Italijanski narod bi odavno izumro.
-Doneo sam ti neke njene pesme. Možda ćeš iz njih više saznati o njoj. Slušaj ovu:

Pošto je čista ljubav moju dušu odavno držala
U zanesenom obožavanju zemaljske slave, Sada se Gospodu, koji mi jedini može pružiti Lek, obraćam.

Meni ne dolikuje, od sada, da prizivam Delos ili Parnas ili druge izvore, Daleke druge vrhove bregova.
Ja sada boravim tamo
Gde se ljudski koraci ne mogu popeti bez pomoći.

I ovu iz jedne druge:

Da li bi taj uzbudljivi glas mogao ponoviti
U rečima najsvetijim za najdublje moje osećaje
Ime Isusa, a moje reči i dela
Svedoče o pravoj veri u njega, o usrdnoj nadi...

Mikelanđelo je nekoliko trenutaka razmišljao o tim rečima, prelazeći kažiprstom po borama na čelu.
-Meni se čini da je ona žena koja je duboko pogođena.
-Smrću.
-Dopusti mi da sumnjam.
-Čime onda?
-Moj mi instinkt govori da tu nešto nije u redu.
Kad je Tomazo otišao, Mikelanđelo zamoli Urbina da napuni žižak uljem, a onda spokojno sedne pred listove papira da prouči njihov sadržaj. Čitao je pesmu koju je napisala mužu:

Ti znaš, ljubavi, da nikad nisam tražila da pobegnem
Iz tvog slatkog zatvora, niti da nestrpljivo zbacim Tvoj dragi jaram sa svoga vrata, nikad da povučem Ono što je prvoga dana moja duša tebi predala.

Vreme nije promenilo staru sigurnost ljubavi,
Čvor je još uvek onako čvrst, i mada dozrevaju Iz trenutka u trenutak plodovi gorkoga kajanja, Ipak prelepo drvo ostaje meni drago.

I ti si video kako tvoja žestoka strelica,
Protiv koje je moć Smrti nemoćna,
Pada na jednu vatrenu, vernu ucveljenu grud.

Sada otpusti niti koje moju dušu čvrsto stežu, Jer mada za slobodu nikad ranije nisam marila, Sada samo žudim da je ponovo steknem.

Bio je iznenađen. Zašto je Vitorija opisivala svoju ljubav kao zatvor i kao jaram? Zašto bi ona »žudila da ponovo stekne slobodu« od jedne ljubavi kojoj je posvetila celi svoj život? Morao je dobiti odgovor: jer je sada znao da je voli, da ju je voleo od onog prvog zaslepljujudeg trenutka kad ju je ugledao u vrtu San Silvestra.
-Mogu se dobiti objašnjenja -uveravao ga je sveznajući Leo -među Napuljcima u Rimu, naročito među onima koji su se borili pored markiza. Dajte da vidim koje sam među njima zadužio.
Trebalo je pet dana da se skupi taj materijal, kad je Leo ušao u radionicu, izgledao je umoran.
-Činjenice su počele da me zasipaju kao da je neko otvorio slavinu na nebu. Ali ono što me nervira, čak i u ovim mojim ciničnim starim godinama, jeste koliko mitova prolazi kao istina.
-Urbino, budi tako dobar i donesi sinjoru jednu bocu našeg najboljeg vina.
–Pre svega, to nije bila nikakva nežna ljubavna priča. Markiz nikad nije voleo svoju ženu, i pobegao je od nje nekoliko dana posle venčanja. Drugo, on je bludno živeo celim putem od Napulja do Milana. Treće, služio se svim izgovorima kojima se služi jedan dosetljivi muž da se nikad ne nađe u istom gradu sa svojom ženom. I četvrto, plemeniti markiz izvršio je jednu najkukavičkiju prevaru u istoriji, prevarivši svoga vlastitog cara i svoje drugove zaverenike. Priča se da je umro od otrova, daleko od bojnog polja.
-Znao sam -povika Mikelanđelo. -Leo, upravo ste me učinili najsrećnijim čovekom na svetu.
-Dopustite mi da sumnjam.
-Šta hoćete do davola da kažete?
-Znanje će vam otežati život, a neće vam ga olakšati. Hoću da kažem, kad bi Vitorija Kolona čula da ste vi saznali istinu o njenom braku...
-Zar mislite da sam idiot?
-Zaljubljen čovek poslužiče se svakim oružjem protiv žene kojoj se udvara.
-Udvara! Tek treba da budem jedan sat nasamo s njom.
Crtao je za dugačkim stolom pretrpanim papirom, olovkama, ugljenom,i primerkom Danteovog Pakla, otvorenim kod priče o Haronu, kad Vitorijin sluga Foao uđe da pozove Mikelanđela za sledeće poslepodne u vrtove palate Kolona na brdu iznad kuće. Činjenica da ga je pozvala u svoju pradedovsku kuću, a ne u crkveni vrt ili kapelu, navede ga da poveruje da če možda biti sami. U groznici iščekivanja napisa zašiljenim perom:

Pa, kaži mi, ljubavi, kad ja gledam
Moju dragu, da li moje oči vide njenu lepotu
Uistinu, ili ta lepota živi u meni
Hiljadostruko umnožavajući njenu ljupkost?...

Vrtovi Kolona zauzimali su veći deo padine Monte Kavala. Bili su gusto zasađeni zelenilom koje je Mikelanđelo video iz svoje kuće. Sluga ga odvede dugom putanjom između jasmina u cvatu. Čuvši žamor glasova iz daljine oseti duboko razočaranje. Ugleda jedan letnjikovac u seni platana, s vodoskokom i jezercem s ljiljanima da osvežavaju zrak.
Vitorija mu dođe u susret. Mikelanđelo klimnu glavom ljudima u paviljonu i naglo sedne u jedan ugao, naslonivši se na čipkastu belu ogradu. Vitorija potraži njegov pogled, pokuša da ga uvede u razgovor, ali se on držao po strani. U glavi mu sinu misao:
»Zbog toga ona odbija da ponovo voli. Ne zato što je prva ljubav bila tako lepa, već zato što je bila ružna. Zbog toga ona svoju ljubav daje samo Hristu.«
On diže pogled zureći u nju s napetošću koja bi mogla da probije tkivo njenog mozga i srž njenih kostiju. Vitorija zastade usred rečenice, okrenu se i zapita zabrinuto:
-Da li nešto nije u redu, Mikelanđelo?
Onda on nasluti nešto drugo.
»Ona nikad nije upoznala muškarca. Njen muž nikad tu ljubav nije doveo do kraja, ni za vreme medenog meseca ni onda kad se vratio ranjen iz ratova. Ona je isto tako nevina kao one mlade devojke koje prima u svoje samostane.«
Sve ga je bolelo od čežnje za njom. Moraće prihvatiti legendu besmrtne ljubavi, i s te polazne tačke pokušati da nagovori tu odvažnu i privlačnu ženu da on može da joj ponudi ljubav možda isto onako lepu kao ljubav koju je ona izmislila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:34 pm








5


Njegova ljubav prema Vitoriji ni na koji način nije promenila njegove osećaje za Tomaza de Kavaljerija, koji je i dalje dolazio svakog jutra noseći bokal hladnog mleka, ili korpicu voća, na dva sata crtanja pod Mikelanđelovim kritičnim okom pre nego što sunce počne previše grejati. Mikelanđelo mu je davao da po desetak puta crta svaku skicu i nikad nije izgledao zadovoljan, ali je zaista bio veoma zadovoljan Tomazovim napretkom. Papa Pavle je primio Tomaza na dvor i imenovao ga je konzervatorom rimskih fontana.
Tomazo diže pogled sa stola za crtanje, napetog lica, ozbiljnih plavih očiju.
-Mikelanđelo, nema nijednog inženjera u Rimu koji zna kako su stari dovodili dole toliku vodu. Ili koji bi se usudio ponovo sagraditi akvadukte. Kako jedan narod može tako potpuno izgubiti talente? Ja mislim da više ne želim da budem slikar. Želim da postanem arhitekt. Mi Kavaljeri smo Rimljani već osam stotina godina. Grad mi je u krvi. Ne želim samo da ga konzerviram već i da pomognem da se ponovo izgradi. Ovom gradu najviše su potrebni arhitekti.
Potpuni nacrt za Sikstinu sada je bio gotov. Mogao je izbrojiti više od tri stotine ličnosti koje je tu uneo prema svojim prvobitnim crtežima, sve u pokretu, nijednu u stanju mirovanja: bila je to jedna uskomešana rulja ljudskih bića koja je okruživala Hrista u najužim unutrašnjim krugovima i vanjskim udaljenim, vertikalne osovine tela dizale su se na jednoj strani, spuštale na drugoj, dok su oblaci ispod Hrista predstavljali jedini prazan prostor. Na dnu s leve strane nalazila se prazna pećina pakla, s pogrebištem vekova, reka Aheron nalazila se na desnoj strani. Odredio je sebi raspored da svakog dana naslika po jednu figuru u prirodnoj veličini, a da dva dana posveti figurama natprirodne veličine.
Devica se pojavila kao harmonična mešavina njegove majke, Pijete i Medičijevih Madona, njegove Eve, koja je šest panela niže na tavanici uzimala jabuku od zmije, i Vitorije Kolone. Kao i Eva, i Madona je bila mlada, snažna žena u kojoj je bio život, kao ostale, bila je divna licem i stasom. Marija je taktično bila okrenuta od nemilosrdnog suda čovečanstva na strani njenog sina, jer njoj samoj nisu sudili. Da li se ona povukla u sažaljenju i zato što se čoveku mora suditi, ma kako prava bila njegova sudbina? Da li je Bog sudio ovcama, volovima, stoci, pticama? Kao majka, zar ona ne bi osećala bol zbog prokletih duša koje su se šćučurile ispod ruke njenog sina podignute u pravednom gnevu? Može li se ona osloboditi odgovornosti prema njemu, pa makar on i bio sin božji? Ona ga je nosila u utrobi svojoj devet meseci, dojila ga na svojim grudima, lečila mu rane.Njen sin sudio je sinovima drugih majki! Dobri će biti spašeni, sveci će se vratiti u nebo, ali čini se da je tako malo odabranih u poređenju s beskrajnim hordama grešnika. Sve što je njen sin činio bilo je savršenstvo, no ona se ipak nije mogla prisiliti da se ne plaši strašne patnje koja će slediti.
Karlo V nije došao u Rim, već je umesto toga spremio flotu da otplovi iz Barselone protiv severnoafričkih gusara. Izgnanici iz Firence poslaše mu delegaciju, navaljujući na njega da imenuje kardinala Ipolita za vladara Firence. Karlo je primio delegaciju pod ohrabrujućim uslovima... ali je odgađao svoju odluku do povratka iz ratova. Čuvši za tu novost, Ipolito odluči da se pridruži Karlu u njegovoj ekspediciji i da se bori na carevoj strani. U Itri, gde je čekao da se ukrca na brod, otrovao ga je jedan Alesandrov agent i on je za tren oka bio mrtav.
Firentinska kolonija pala je u najdublju tugu. Za Mikelanđela je taj gubitak bio naročito bolan, u Ipolitu on je nalazio sve ono što je voleo u njegovom ocu Đulijanu. Sad mu je bio ostao samo Kontesinin sin, na kome će se nastaviti njegova ljubav prema Medičima. Činilo se kao da Nikolo oseća to isto, jer su obojica tražili da budu zajedno za vreme tih dana ispunjenih strahom.
U jesen, godinu dana nakon što je stigao u Rim, njegov zid Sikstinske kapele bio je ponovo sagrađen od opeka i osušen, njegov karton s više od tri stotine »ljudi svih rasa«, kako je rekao Malija, bio je spreman da se izvede u prirodnoj veličini. Papa Pavle, u želji da ga osigura, izdao je breve u kome je izjavio da je Mikelanđelo Buonaroti skulptor, slikar i graditelj celog Vatikana, sa doživotnom penzijom od stotinu dukata mesečno, pedeset iz papske blagajne a pedeset od ubiranja prevoznina preko reke Po u Pjaćenci. Sebastijano del Pjombo stajao je s njim ispred skele u Sikstini i živo ga je pitao:
-Biste li pustili mene da stavim intonak, compare? Ja sam stručnjak.
-To je mučan posao, Sebastijano. Jesi li siguran da želiš to da uradiš?
-Bio bih ponosan da mogu reći da sam pomagao pri Poslednjem sudu.
-U redu. Ali nemoj upotrebiti rimsku pozzolanu, ona ostaje mekana, umesto toga stavi mermernu prašinu i ne suviše mnogo vode s krečom.
-Napraviću ti savršenu površinu.
Tako je i učinio u pogledu izvedbe, ali onoga trenutka kad se približio oltaru Mikelanđelo oseti po mirisu da nešto nije u redu: Sebastijano je bio pomešao lepak i smolu s krečom, sve smešao i nanosio žbuku zidarskom kašikom zagrejanom na vatri.
-Sebastijano, ti si pripremio zid za ulje?
-Pa zar nisi to želeo? -upita nedužno Sebastijano.
-Ti znaš da ja radim tehnikom freske!
-Ali ti to meni nisi rekao, kume.Ja sam uradio zid u našem svetom Petru in Montorio uljem.
Mikelanđelo odmeri pogledom Venecijanca od njegove ćelave glave pa do srednjih naslaga njegovog sada uplašenog debelog tela.
-I zato sad imaš kvalifikacije da naslikaš i deo ovoga zida...?
-Samo sam želeo da pomognem.
-...da slikaš Poslednji sud? -Mikelanđelov glas se dizao. -A kako umeš raditi samo uljem, pripremio si zid za ulje, kako bi sa mnom sarađivao. Šta si još učinio?
-Pa... ja... razgovarao sam s papom Pavlom. On zna da sam ja iz vaše bottege. Vi ste se žalili da ja više ne slikam. Ovde vam se pruža mogućnost...
-Da te izbacim napolje! -viknu Mikelanđelo. -Trebalo bi da skinem ceo malter na tu tvoju nezahvalnu glavu.
Ali čim je Sebastijano izjurio, Mikelanđelo je znao da će trebati mnogo dana, pa i sedmica, da se površina ostruže. Onda će morati pustiti da se zid ponovo osuši pre nego što bude mogao staviti pravu žbuku za fresku.I toj će površini trebati vremena da se osuši. Sebastijano mu je upropastio mesece i mesece.
Zid je mogao popraviti vešti Urbino, ali raskid do koga je došlo zbog brevea pape Pavla između Mikelanđela i Antonija da Sangala imao je trajati celog života.
Antonio da Sangalo, kome su sada bile trideset dve godine, ukrasio je svoje mršavo lice replikom sjajnih orijentalnih brkova svoga strica Đulijana. On se bio priključio Bramanteu kao učenik na crkvi svetog Petra i posle Bramanteove smrti radio je kao Rafaelov pomoćnik. Bio je član klike Bramante-Rafael koja je napadala vrednost Sikstine. Od Rafaelove smrti, osim za onih nekoliko godina kad mu je papa Lav naturio Baldasara Perucija iz Sijene za saradnika, Sangalo je bio arhitekt crkve svetog Petra i Rima. Petnaest godina, dok je Mikelanđelo radio u Karari i Firenci, niko se nije dignuo da izazove njegovu, nadmoć... Papin breve ga je razbesneo.
Tomazo ga je prvi opomenuo da Sangalo sve više besni.
-Ne samo da se on bori protiv toga što si ti imenovan za službenog skulptora i slikara Vatikanske palate. On se tome izruguje kao aktu pogrešnog rasudivanja. Ali je potpuno van sebe zbog toga što si ti imenovan za službenog graditelja.
-Ja nisam molio papu Pavla da to unese u breve.
-U to nikad nećeš uveriti Sangala. On tvrdi da ti kuješ zaveru da mu oduzme gradnju crkve svetog Petra.
-Kojeg svetog Petra? One stubove i temelje koje gradi petnaest godina?
Sangalo se te večeri pojavi u pratnji dvojice svojih učenika koji su mu osvetljavali put preko Pjace del Foro Trajano. Mikelanđelo ih pozva da uđu unutra i pokuša umiriti Sangala podsećajući ga na njihove nekadašnje dane koje su zajedno proveli u kući njegovog strica u Firenci. Sangalo nije hteo da se umiri.
-Trebalo je da dođem ovamo istog dana kad sam čuo da ste me optužili pred papom Pavlom. To je bilo isto ono pokvareno ogovaranje kakvim ste se poslužili protiv Bramantea.
-Rekao sam papi Juliju da je Bramanteova mešavina loša i da će stubovi popucati. Rafael je proveo godine popravljajući ih. Zar to nije istina?
-Vi mislite da možete naterati papu Pavla da se okrene protiv mene. Vi ste zahtevali da on vas proglasi službenim graditeljem Vatikana. Vi želite da me izgurate!
-To nije istina. Ja sam zabrinut za tu zgradu. Materijal je već isplaćen, a na crkvi se još ništa posebno ne vidi.
-Slušajte samo šta govori veliki arhitekt! Video sam ja onu bednu zdepastu kupolu koju ste vi nametnuli kapeli Mediči. -Sangalo pritisnu stegnute pesnice na svoje grudi. -Maknite taj vaš slupani nos iz svetog Petra.Celog života mešali ste se u stvari drugih ljudi. Čak vas ni Toriđani nije mogao odviknuti od toga. Ako vam je život mio, zapamtite: sveti Petar je moj.
Prvi put ljut i tužan zbog spominjanja Toriđanijevog imena,Mikelanđelo stisne usne i hladno odgovori:
-Ne sasvim. On je bio moj u svojoj prvoj zamisli, a može isto tako da bude moj i pri završetku.
Budući da je sada Sangalo objavio otvoreni rat, Mikelanđelo je odlučio da bi bilo najbolje da vidi Sangalov model. Tomazo je sredio da ga odvede u kancelariju poverenika crkve Svetog Petra, gde je model bio smešten. Otišli su prilikom nekakvog verskog praznika, kad nikoga nije bilo tamo.
Mikelanđelo je bio zaprepašćen onim što je ugledao. Bramanteova unutrašnjost u obliku jednostavnog grčkog krsta bila je čista i jednostavna, puna svetlosti i izdvojena od okoline. U Sangalovom modelu bio je krug kapelica koje su oduzimale svu svetlost Bramanteovom projektu, a same je nisu donosile. Mnogobrojni stubovi nizali su se u redovima jedni iznad drugih,bilo je toliko ispusta, ukrasnih završetaka i pododela da je bivša ozbiljna mirnoća bila upropašćena. Sangalo je gradio tvrđave i odbrambene zidove, on nije imao baš nikakvog smisla za produhovljenu crkvu, onu koja je bila zamišljena kao matična crkva hrišćanstva. Ako se Sangalu dopusti da nastavi, on će stvoriti jedan težak spomenik, pretrpan i neukusan.
Dok su išli kući, Mikelanđelo mirno reče Tomazu:
-Pogrešio sam kad sam papi rekao ono za novac. To je najmanja opasnost.
-Onda ništa nećeš reći?
-Jasno je iz tvog glasa, Tomazo, da se nadaš da neću. U stvari, papa će meni reći: »To te stavlja u rđavo svetlo«. Pa neka.Ali Sveti Petar će biti mračan kao stigijska pećina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:35 pm






6


Svi Poslednji sudovi koje je on video bili su sentimentalne, nerealne dečje bajke, ukrućene, bez pokreta, naslagane u slojevima, kako u prostoru tako i u svojoj duhovnoj kategoriji, s Hristom koji sedi udaljen i beživotan na prestolu posle svog Poslednjeg suda. Mikelanđelo je uvek išao za trenutkom odluke, koji je za njega bio večni začetak istine: David pre bitke s Golijatom, Bog pre no što je dao iskru života Adamu, Mojsije pre no što je pomogao Izraelićanima.Sada je takođe tražio Poslednji sud koji još nije bio obavljen, s Hristom koji stupa na scenu u naponu snage, dok svi narodi sveta i vremena prilaze njemu pitajući se u najdubljem strahu:
»Šta će sa mnom biti?«
Ovo je trebao biti njegov najsnažniji Hrist, on će ga načiniti Zevsom i Herkulom, Apolonom i Atlasom, shvatajući da on, Mikelanđelo Buonaroti, sudi ljudskom rodu. Povukao je u prostor desnu Hristovu nogu, isto onako kao i Mojsijevu, da bi dobio ravnotežu u rasporedu mase i celu figuru doveo u stanje napetosti. Zidom će dominirati Hristova terribilita s njegovom strahovitom uzvišenošću.
Na svodu je naslikao svoje Stvaranje sveta jasnim i dramatičnim bojama, Poslednji sud je trebao biti izveden smirenijim jednostavnim tonovima, u boji mesa i smeđim. Na tavanici je radio u oštro ocrtanim panelima, kod Poslednjeg suda moraće imati madioničarsku veštinu da stvori utisak da je zid iščezao a da se pojavio beskrajan prostor.
Sada, kad je bio spreman da počne sam fresku, svi osjećaji proteklih godina, umor i nesigurnost u pogledu budućnosti, bili su iščezli. Njegova ljubav prema Tomazu bodrila ga je i grejala. Bio je pun pouzdanja u svom stremljenju u ljubavi prema Vitoriji. I tako se bacio na zid svom svojom snagom.
-Tomazo, kako čovek može da bude srećan slikajući poslednji sud sveta, kad će tako užasno malo ljudi biti spašeno?
-Zbog toga što tvoja sreća ne potiče samo iz prokletstva. Crkva koja drži mladu devojku na krilu i taj osuđeni grešnik jesu isto tako divne stvari kao one što si ih slikao na svodu.
Pokušao je prikazati golu istinu pomoću golotinje, izraziti sve ono što ljudska figura može da izrazi. Njegov će Hrist imati na sebi komadić tkanine, Devica svetloljubičastu odeću, no dok je slikao njene lepe noge, uspeo je naterati sebe da ih prekrije samo najtanjom svilom ljubičaste boje. Ostali, muškarci, žene, deca, anđeli, svi su bili nagi. Naslikao ih je onako kako ih je Bog stvorio... i onako kako ih je želeo slikati otkako mu je bilo trinaest godina. Klonio se konvencionalne ikonografije da bi ostvario ono što je zaista osećao, bilo je tu malo ritualnog rečnika crkvenog slikarstva. On nije ni zamišljao sebe kao crkvenog slikara, niti Poslednji sud kao crkvenu fresku. Ona je bila duhovna, govorila je o večnosti ljudske duše, o moći božjoj da učini da čovek sam sebi sudi i da sebe smatra odgovornim za svoje grehe. Portretisao je jedno jedinstveno nago čovečanstvo koje se bori s istom sudbinom, ljude svih rasa. Čak i apostoli i sveci, koji su držali simbole svog mučeništva iz straha da bi mogli ostati neprepoznati, izgledali su zapanjeni slikom Boga, »najvišeg Jupitera«, kako ga je Dante opisao, koji se sprema da baci gromove i munje na krivce.
Danju se zaključavao u svet Sikstinske kapele, jedino s Urbinom pored sebe na visokoj skeli,slikajući najpre u lunetama sa kojih je uklonio svoje ranije slike. Odmah ispod njih nalazio se lik Hrista, na nebeskoj steni, a zlatno sunce koje mu je bilo presto, bejaše iza njega. Stojeći na podu kapele i gledajući prema svodu, osećao je potrebu da da jaču vizuelnu snagu Hristovoj podignutoj ruci. Popevši se na skelu, proširi opseg dodavši još boje iza obrisa ocrtanog u vlažnom malteru. Zatim naslika, Mariju pored Hrista, i gomile ljudi s obe strane.
Noću je čitao Bibliju i Savonaroline propovedi koje mu je poslaia Vitorija Kolona, sve se to uklapalo kao delovi jedne celine. Naprosto je čuo Savonarolin glas dok je čitao propovedi koje je slušao pre četrdeset godina. Sada je, kao što mu je Vitorija rekla, sveštenik mučenik stajao u svojoj punoj slavi proroka. Sve ono što je Savonarola propovedao, sve se ispunilo: rascep u crkvi, spremanje nove vere u okviru hrišćanstva, bedno stanje papinstva i sveštenstva, pad morala, povećanje nasilja:

Rime, silan ratzderaće tvoj sjaj i gordost, silna kuga učiniče da odbaciš svoje taštine.
Gle, 0 Firenco, svoju sudbinu, ako dobiješ tiranina. Tvoj jezik biće zarobljen, tvoja osoba podređena njemu, tvoja dobra njemu na raspolaganju... ponižena na sve načine.

S vanjske strane, činilo se kao da je sudnji dan došao papi Pavlu. Kardinal Nikolo, sada jedan od najuticajnijih kardinala na dvoru, doneo je Mikelanđelu novosti: španski kralj Karlo V i francuski kralj Franjo I ponovo su jedan drugome objavili rat. Karlo je krenuo na sever iz Napulja sa svojom vojskom, onom koja je opljačkala Rim i uništila Firencu. Papa Pavle nije imao ni vojske ni sredstava za otpor, pripremao se da pobegne.
-Ali gde? -živo je pitao Tomazo. -U Sant' Anđelo? Dok Karlove trupe opet budu pljačkale? Mi ne možemo izdržati još jednu pljačku, pretvorićemo se u gomilu kamenja, kao Kartagina.
-A čime da se bori? -upita Mikelanđelo. -Posmatrao sam carevu vojsku iza zidina San Miniata.Imaju topove, konjicu, kopljanike... šta bi ti upotrebio da se odbranimo?
-Gole ruke! -Tomazo je bio podivljao od besa. Mikelanđelo ga je prvi put video tako besnog.
Papa Pavle je odlučio da se bori... mirno i dostojanstveno. Primio je cara na stepenicama ispred crkve svetog Petra, okružio ga crkvenim velikodostojnicima u sjajnoj odeći, i sa tri hiljade neustrašivih mladih Rimljana. Karlo se ponašao ljubazno. Prihvatio je papinu duhovnu vlast. Sutradan, otišao je da poseti Vitoriju Kolonu, markizu od Peskare, prijateljicu svoje porodice, i ova pozva svoga prijatelja Mikelanđela Buonarotija da se sastanu u vrtu San Silvestro al Kvirinale.
Sveti rimski car, vladar službenog i gordog držanja, primio je Vitorijino predstavljanje s prilično oduševljenja. Mikelanđelo zamoli Karla da ukloni Alesandra s položaja firentinskog tiranina. Car kao da nije bio odviše zainteresovan za to, ali kad je Mikelanđelo završio, on se nagnu i reče s neuobičajenom toplinom:
-Mogu vam nešto obećati kad dođem u Firencu.
-Hvala vam, ekselencijo.
-Da ću posetiti vašu novu sakristiju. Ljudi sa mog dvora koji su se vratili u Španiju izjavili su da je to jedno od svetskih čuda.
Mikelanđelo pogleda Vitoriju da vidi sme li nastaviti. Vitorijino lice bejaše mirno, bila je spremna da stavi na kocku carevu naklonost dopuštajući Mikelanđelu da govori za svoju zemlju.
-Ekselencijo, ako su skulpture u novoj sakristiji tako dobre, one su dobre zbog toga što sam ja vaspitan u umetničkoj prestonici Evrope. Firenca će moći i dalje stvarati plemenita umetnička dela samo onda ako je vi oslobodite Alesandrovog jarma.
Karlo zadrža prijatan izraz i promrmlja: -Markiza od Peskare kaže da ste vi najveći umetnik od stvaranja sveta. Video sam vašu tavanicu u Sikstinskoj kapeli. Za nekoliko dana videću skulpture u vašoj Međičejskoj kapeli. Ako su onakve kako sam čuo da jesu, imate moju poštenu kraljevsku reč... nešto će biti učinjeno.
Firentinska kolonija je poludela od radosti. Karlo V je održao svoju reč: bio je tako duboko dirnut svojom posetom novoj sakristiji da je naredio da se svadbeni obred njegove kćeri Margarete i Alesandra obavi u Mikelanđelovoj kapeli. To je tako neprijatno pogodilo Mikelanđela da nije mogao raditi. Hodao je po campagni duž Via Apije pored koje su bili poređani nadgrobni spomenici, toliko obuzet gađenjem da je pokušao da izbljuje nezdravu prirodu postojećeg sveta.
Brak je bio kratkotrajan: Alesandra je ubio Lorencino, jedan od Popolana, u kući odmah do palate Mediči, kad je Alesandro čekao da mu Lorencinova nevina sestra dođe na sastanak. Firenca se oslobodila grabežljivog tiranina, ali Mikelanđelo nije. Alesandrovo telo, telo čoveka koga je mrzela cela Toskana, bilo je krišom spušteno u mrkloj noći u isklesani sarkofag ispod Zore i Sumraka.
-Svi Firentinci su se otarasili Alesandra... osim mene -reče on Urbinu očajno. – Sada vidiš čemu služi jedan klesar mermera: da pravi nadgrobne spomenike za tirane.
Gađenje prolazi, kao i radost. Svaki neprijatan udarac udaljavao ga je na sedmicu- dve iz Sikstinske kapele. Novosti pak, kao što je bilo venčanje njegove nećakinje Čeke sa sinom poznatog firentinskog istoričara Gujčardinija, ili izbor Vitorijinog ispovednika i učitelja Ređinalda Pola, koji je pružao jaku podršku stranci reforme, za kardinala, vraćale su ga osvežena da slika zbijenu grupu slikovitih svetaca iza Hristovog venca: Katarinu s delom točka, Sebastijana s punom rukom strela, likove koji su se smanjivali uzdižuči se prema svodu nebeskom, sjajne ženske likove isprepletane u nerazgovetnoj zbrci muškaraca. Upotrebio je energiju koja mu je preostala da smiri još uvek besnog vojvodu od Urbina, napravivši mu jedan model konja u bronzi, kao i bogato ukrašen slanik. Tešila ga je činjenica da je Kozimo de Mediči, potomak Medičija iz grane Popolana, skroman, pristojan sedamnaestogodišnji mladić, bio u palati Mediči, i da su se mnogi izgnanici vraćali kući. Mladi sinovi njegovih prijatelja dolazili su da mu požele s puno ljubavi: a rivederci.
Bio je potresen kad je zla sudbina, koja se počela spuštati na Firencu od prerane smrti Lorenca Veličanstvenog, nastavila da se i dalje neumoljivo bliži kulminaciji tragedije: Kozimo, mada ispravan u moralnom smislu, razvijao se u pravog tiranina, koji je osudio novoizabrani savet na nemoć. Mladi ljudi u Firenci organizovali su vojsku, kupili oružje, molili francuskog kralja Franju I da im pozajmi trupe da pobede Kozimove pomagače. Karlo V nije želeo republiku, on je svoje trupe dao Kozimu, koji je ugušio pobunu. Vođe su bili pogubljeni, stotine najplemenitijih srca i umova Toskane, dok su sve porodice pretrpele ozbiljne gubitke, Filipo Stroci je bio proboden mačem, njegov sin ubijen, Bačo Valori i njegov sin osuđeni na smrt, desetak drugih mladića koji su prolazili kroz njegovu radionicu i koji su bili voljni i željni da se vrate i da se bore za svoju gradsku državu bili su mrtvi, mrtvi u lepoti i slavi svoje mladosti.
-Šta su oni zgrešili? -povika Mikelanđelo. -Zašto su bili osuđeni da umru nasilnom smrću? U kakvoj mi to džungli živimo da se takav brutalan besmislen zločin može nekažnjeno izvršiti?
Kako je imao pravo kad je stavio na taj zid onog žestokog i gnevnog Hrista na dan Poslednjeg suda!
Ponovo je napravio crteže za desni donji ugao svog kartona, preko puta mrtvih koji se dižu iz grobova s leve strane, i prvi put je naslikao jednu grupu osuđenih, koju Haron vodi u dubinu pakla. Sada je čovek izgledao samo kao jedan drugi vid životinja koje gmižu na površini zemlje. Ima li on besmrtnu dušu? Veoma malo mu je pomogla:to je bio samo jedan privezak koji je imao vući sa sobom u pakao. Možda će mu ta duša pomoći da se popne u čistilište, a konačno možda i u nebo. U ovom trenutku on bi rekao: »Dopustite mi da sumnjam...«, jer je i Vitorija Kolona dočekala nemirne dane.
Đovani Pjetro Karafa, koji je odavno gajio sumnje u pogledu njene delatnosti na istraživanju novih doktrina i osporavanju vere, bio je izabran za kardinala. Verski fanatik, kardinal Karafa odmah je počeo raditi na uvođenju inkvizicije u Italiji da bi istrebio krivoverce, slobodne mislioce, nevernike... a u slučaju Vitorije Kolone one koji su izvan crkve radili na tome da prisile crkvu da sama izvrši unutrašnje reforme. On joj je jasno dao na znanje da nju i malu grupu oko nje smatra opasnom. Mada ih je retko kada bilo više od osmoro ili devetoro na sastancima, među njima se uvek nalazio i obaveštajac.Kardinal Karafa je u ponedeljak ujutro dobijao potpun izveštaj o raspravama koje su se vodile u nedelju posle podne.
-Šta će to za vas značiti? -Mikelanđelo zabrinuto upita Vitoriju.
-Ništa, sve dok su neki kardinali skloni reformama.
-Ali ako Karafa preuzme kontrolu?
-Izgnanstvo.
Mikelanđelo je bio zgranut. On se zagleda u njeno lice belo poput slonovače te i sam prebledi.
-Zar ne bi trebalo da budete oprezni?
Od same pomisli na to glas mu je postao hrapav. Da li on to pita zbog nje ili zbog sebe? Ona je znala kako je za njega važno njeno prisustvo u Rimu.

To ništa ne bi koristilo. Ja bih mogla tu istu opomenu, izgovoriti vama. -I njen je glas bio oštar. Da li i ona to pita zbog sebe ili zbog njega? Zar mu nije pokazala da želi da on bude u njenoj blizini? -Karafi se ne sviđa ono što vi slikate u Sikstinskoj kapeli.
-Otkuda on to zna. Ja se zaključavam.
Mada nije dopuštao nikom drugom do Urbinu, Tomazu i kardinalima Nikolu i Đovaniju Salvijatiju da dolaze u njegovu radionicu otkako je počeo slikati karton, a ni jednoj jedinoj duši osim Urbinu da uđe u Sikstinu, kardinal Karafa nije bio jedini koji je znao šta on stavlja na zid. Pisma sa primedbama na njegov rad počela su stizati iz cele Italije. Najčudnije je stiglo od Pjetra Aretina. Mikelanđelo ga je znao po glasu koji je uživao kao obdaren i bezobziran nitkov koji se izdržavao od ucena, primajući za njih najneverovatnije usluge, novac, čak i od kneževa i kardinala, kojima je pokazivao koliko bi im štete mogao naneti ako bi preplavio Evropu gadnim pismima o njima, napisanim u tako živim i duhovitim izrazima da su se po dvorovima u Evropi njegova ogovaranja ponavljala kao zabavne anegdote. Ponekad bačen svojom pohlepom i pohotom u siromaštvo i nemilost, u ovom trenutku bio je on čovek od značaja u Veneciji, prisan prijatelj Ticijana i drug kraljevima.
Svrha Aretinova pisma bila je da tačno kaže Mikelanđelu kako treba da slika Poslednji sud:

Vidim u gomili Antihrista s crtama lica koje ste samo vi mogli zamisliti: vidim užas na licima živih. Vidim znakove zamračenja sunca, meseca i zvezda, vidim elemente kako se tope i kako nestaju, i vidim iscrpljenu Prirodu kako postaje neplodna... vidim kako užasna anarhija plaši život i smrt... vidim izliv reči oštrih kao strele osude, koje dolaze iz usta Sina božjeg, usred strašne grmljavine...

Aretino je završavao svoje pismo primedbom da je odlučio da odustane od svoje odluke, mada se zakleo da se nikad neće vratiti u Rim, u želji da ukaže čast Mikelanđelovom geniju. Mikelanđelo je odgovorio podrugljivo, misleći da če se otarasiti tog uljeza:

Nemojte menjati svoju odluku da dođete u Rim samo zato da vidite moje delo. Previše bih tražio! Kad sam primio vaše pismo, obradovao sam se, no u isto vreme bio sam žalostan, jer, budući da sam dovršio veliki deo svoje priče, neću moći da iskoristim vašu zamisao.

Aretino ga je počeo zasipati pismima u kojima ga je saletao pitanjima o crtežima, delovima kartona, modelima: »Zar moja odanost ne zaslužuje da primim od vas, kneže vajarstva i slikarstva, jedan od onih vaših kartona koje bacate u vatru?« Čak je slao pisma Mikelanđelovim prijateljima, mladom Vazariju, koga je poznavao iz Venecije, i ostalima koji su posećivali radionicu u Mačelu dei Korvi, odlučivši da uz njihovu pomoć dobije neke skice koje bi kasnije mogao prodati. Mikelanđelo je odgovorio izmotavajući se. Naposletku mu sve to dosadi i poče potpuno ignorisati Aretina.
To je bila greška: Aretino je sačuvao svoj otrov dok Poslednji sud nije bio završen. Onda ga je napao u dva mračna izliva besa, od kojih mu jedan umalo nije uništio pet godina slikanja, a drugi ličnost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:35 pm





7


Sada su vreme i prostor postali identični. Nije se mogao zakleti koliko je prošlo dana, sedmica, meseci kad je 1537. prešla u 1538. godinu, ali je mogao tačno reći koliko je figura naslikao pred sobom na oltarskom zidu kako se dižu iznad nižeg nivoa oblaka do stenovitih grebena s obe strane Madone i Sina. Hrist, s rukom podignutom iznad glave, objavljujući neobuzdano da je nesreća neminovna, nije bio tu da sluša naročite molbe. Grešnicima nije ništa pomagalo da traže milost. Pokvareni su već bili osuđeni, i strava se osećala u vazduhu.
Pa ipak, nikad ljudsko telo nije bilo naslikano s toliko ljubavi i tako treperavo. Kako je tako nizak duh mogao živeti u jednom tako plemenitom dvorcu? Zašto je telo tako mnogo savršenije u strukturi, snazi, lepoti od bilo čega što su ti užasni smrtnici mogli da postignu svojim umom i srcem?
Svakog jutra Urbino je stavljao potrebni sloj intonaka, do noći bi ga Mikelanđelo pokrio jednom celinom koja se spuštala dole prema paklu, ili portretima sada starijih Adama i Eve. Urbino je postao isto takav stručnjak kao što je bio Roseli stavljajući žbuku svakog dana tako da se linije spajanja nisu videle. Naredio je Katarini, služavci, da svakog dana donosi toplo jelo koje bi on podgrejao na grejalici na skeli pre no što bi ga poslužio Mikelanđelu.
-Mangiate bene, dobro jedite. Trebaće vam snage. To je torta kakvu je pekla vaša maćeha, pile pečeno na ulju i samleveno u kobasicu s lukom, peršunom, jajima i šafranom.
-Urbino, ti znaš da sam suviše iscrpljen da bih jeo usred dnevnog rada.
-...i suviše umorni da jedete na kraju. Pogledajte šta imam ovde. Salata koja se topi u ustima.
Mikelanđelo se nasmeja. Da bi zadovoljio Urbina, jeo je, i iznenadio se kako mu je jelo prijalo, kako je bilo slično onim jelima što ih je pripremala II Migliore. Urbino je bio zadovoljan uspehom svog ratnog lukavstva.
Kad je Mikelanđelo počeo posrtati, posle mnogo meseci intenzivnog rada, Urbino ga natera da ostane kod kuće, da se odmara i da se razonodi klešući Proroka, Sibilu i Devicu za Rovere. Kad je umro vojvoda od Urbina, Mikelanđelu je laknulo, mada je znao da će morati priznati greh što se raduje smrti jednog čoveka. Ubrzo je novi vojvoda od Urbina stigao u radionicu u ulici Mačelo dei Korvi. Mikelanđelo ga pogleda kako stoji na pragu s izrazom lica svoga oca.
»Dio mio«, pomisli on, »ja nasleđujem sinove svojih neprijatelja kao i sinove prijatelja.«
Ali nije imao pravo u pogledu mladog vojvode.
-Došao sam da dokrajčim tu borbu -reče ovaj mirno. -Nikad se nisam slagao s ocem u tome da ste vi krivi što niste dovršili nadgrobni spomenik mog dede.
-Hoćete li reći da sada mogu nazvati vojvodu od Urbina svojim prijateljem?
-Svojim obožavaocem. Često sam govorio ocu da biste vi, da vam je bilo dopušteno da nastavite rad, završili taj nadgrobni spomenik isto tako kao što ste završili Sikstinsku kapelu i kapelu Mediči. Više vas niko neće gnjaviti.
Mikelanđelo se umorno spusti na stolicu. -Sine moj, znate li vi čega me upravo oslobadate...?
Ali iz istog razloga -nastavi mladić -vi ćete biti spremni da razumete našu najozbiljniju želju da vidimo da ste završili sveti spomenik mom stricu, papi Juliju. Zbog poštovanja koje osećamo prema papi Pavlu nećemo vas prekidati dok ne završite fresku, ali kad ona bude gotova, molim vas da se predate spomeniku, i da udvostručite marljivost za izgubljeno vreme.
-Od sveg srca! Vi ćete dobiti nadgrobni spomenik!
U toku dugih zimskih noći pravio je crteže za Vitoriju: Svetu porodicu i jednu izvanredno zamišljenu Pijetu, dok mu je ona uzvratila osećaje poklonivši mu prvi primerak svojih štampanih pesama, Rime. Za Mikelanđela, koji je želeo da izlije svu svoju strast, to je bio nepotpun odnos, no njegova ljubav prema njoj i uverenje da ona gaji duboke osećaje za njega održavali su njegove stvaralačke snage u naponu dok je slikao snažne seljačke anđele na lebdećem bastionu od nekoliko oblaka ispod Hrista, anđele koji su tako jako trubili trubama da su ih svi oni mrtvi ispod njih morali čuti i ustati iz grobova.
Njegova braća, njegov nećak Lionardo i njegova nećakinja Čeka obaveštavali su ga o porodičnim događajima. Lionardo, koji se približavao dvadesetoj, ostvario je prvi dobitak u porodičnoj vunarskoj radnji. Čeka mu je svake godine poklanjala po jednog novog nećaka. Ponekad je morao pisati razdražljiva pisma u Firencu, kao kad nije primio potvrdu za novac koji je poslao, ili kad su se Đovansimone i Zigizmondo svađali koliko će koji dobiti žita sa nekog imanja, ili kad je Lionardo, koga je zamolio da mu pošalje neke fine firentinske košulje, izabrao tri za koje se ispostavilo da su tako »grube da ih ni seljaci ne bi mogli nositi«.
Kad je Lionardo poslao dobre kruške ili vino trebbiano, Mikelanđelo bi odvojio jedan deo za Vatikan kao poklon papi Pavlu. Postali su prisni prijatelji. Ako ga Mikelanđelo dugo vremena ne bi posetio, Pavle bi ga pozivao od rada da dođe u prestonu dvoranu, pitajući ga uvređenim glasom:
-Mikelanđelo, zašto nikad ne dolaziš da me posetiš?
-Sveti oče, vama moje prisustvo ovde nije potrebno. Mislim da vam bolje služim ako ostanem na poslu nego oni koji su celi dan pokraj vas.
-Slikar Pasenti dolazi ovamo svakog dana.
-Pasenti ima običan talent koji se može naći bez svetiljke na svim trgovima sveta.
Pavle se pokazao kao dobar papa, postavljao je poštovane i sposobne ljude za kardinale, bio je naklonjen reformi unutar crkve. Mada je smatrao da je potrebno da istakne autoritet crkve nasuprot Karlovim vojnim snagama, nije izazvao ni ratove ni invazije. Odao se umetnosti i učenju. No njegovo nasledstvo od Bordžija se zadržalo i služilo je i dalje kao meta za napade. Isto onako sentimentalno privržen svojim sinovima i unucima kao što je bio papa Bordžija Čezaru i Lukreciji, nije bilo gotovo nikakve smicalice koju bi on smatrao podlom ako bi ona pomagala da se stvori bogatstvo za njegovog sina Pjera Luiđija, za koga je bio odlučio da će ga napraviti vojvodom. Imenovao je svog četrnaestogodišnjeg unuka Alesandra Farnezea za kardinala, a drugog jednog mladog unuka oženio je Karlovom kćerkom, udovicom Alesandra de Medičija, i stvorio mu mesto na taj način što je oduzeo Kamerino vojvodstvo od vojvode od Urbina. Zbog tih postupaka njegovi su ga neprijatelji nazivali nečasnim i okrutnim.

Krajem 1540. godine, završivši gornje dve trećine freske, Mikelanđelo unajmi stolara Lodovika da spusti skelu. Papa sazna za tu novost i stiže nenajavljen pred zaključana vrata Sikstinske kapele. Nije se koristio svojom ličnom kapelom, kako bi Mikelanđelo mogao da ima mira. Urbino, koji je na kucanje otvorio vrata, nije mogao da ne pusti papu unutra.
Mikelanđelo siđe s nove spuštene skele, pozdravi ljubaznim rečima papu Pavla i njegova meštra ceremonijala Bjađa da Čezenu. Pošto je stajao neko vreme okrenut Poslednjem sudu, papa pođe ukrućeno prema zidu ne odvraćajući pogled s njega. Kad je stigao do oltara, klekne i poče da čita molitvu.
Ali Bjado da Čezena je i dalje stajao gledajući netremice u fresku. Pošto je ustao, papa blagoslovi Mikelanđela, zatim Poslednji sud. Niz lice su mu tekle suze ponosa i poniznosti.
-Sine moj, ti si stvorio slavu mojoj vladavini.
-To je bestidno...! - procedi Bjado da Čezena.
Papa Pavle se zapanji.
-I potpuno nemoralno! Ne razlikujem svece od grešnika. Vidim samo stotine nagih ljudi koji pokazuju svoje polne organe. To je sramotno!
-Vi smatrate da je ljudsko telo sramotno? -upita Mikelanđelo.
-Nije sramotno u kupaonici, ali u kapeli Svetog oca! Skandalozno!
-Samo ako ti želiš da napraviš skandal, Bjado -odgovori papa čvrsto. -Na dan poslednjeg suda svi ćemo stajati nagi pred Gospodom. Sine moj, kako da ti izrazim svoju ogromnu zahvalnost?
Mikelanđelo se okrene meštru ceremonijala pružajući mu pomirljivo ruku, jer nije želeo da stvara neprijatelje svojoj fresci. Bjado de Čezena upade grubo:
-Jednog dana ovaj će zid biti uništen isto onako kako ste vi uništili divne Peruđnove freske koje su bile ispod vaše.
-Neće dok sam ja živ -uzviknu papa Pavle besno. -Isključiću iz crkve svakoga ko se usudi da dirne ovo remek-delo.
Oni izađoše iz kapele. Mikelanđelo je stajao češući jedan predeo ispod plećke koji ga je svrbeo i boleo. On zatraži od Urbina da napravi malo intonaka i da ga stavi na prazno mesto u krajnjem donjem desnom uglu zida. Pošto je to bilo učinjeno, on nacrta karikaturu Bjađa de Čezene: prikazao ga je kao suca u Adu, s magarećim ušima i jednom groznom zmijom omotanom oko donjeg dela trupa, bila je to ubitačna sličnost s njegovim šiljatim nosem i iskeženim zubima. Jadna osveta, to je Mikelanđelo znao, ali koja je druga bila dostupna umetniku?
Ipak se to nekako pročulo.Bjado da Čezena zatraži još jedan sastanak pred freskom.
-Vidite, Sveti oče -uzviknu meštar ceremonijala -izveštaj je bio tačan. Buonaroti me je stavio na svoju fresku. I s nekom groznom zmijurinom umesto polnog organa.
-To je pokrivač -odgovori Mikelanđelo. -Znao sam da ne biste voleli da budete naslikani potpuno goli.
-Neverovatna sličnost -primeti papa žmirkajući. -Mikelanđelo, meni se čini da si ti rekao da ne umeš slikati portrete.
-Bio sam nadahnut, Vaša svetosti.
Bjađo da Čezena skakutao je s noge na nogu, kao da on sam stoji na paklenom ognju, a ne njegova slika.
-Svetosti, naredite mu da me ukloni odande.
Iz pakla? -pogleda ga papa iznenađeno. -Da te je stavio u čistilište, učinio bih sve što je u mojoj moći da te oslobodim. Ali znaš i sam da iz pakla nema izlaska.
Sutradan Mikelanđelo sazna da se nikad niko nije poslednji smejao. Bio je na spuštenoj skeli i slikao Harona s iskolačenim očima i rogovima umesto ušiju kako bičem tera prokletnike iz čamca u plamene dubine, kad oseti vrtoglavicu, pokuša da se uhvati za oslonac i pade na mermerni pod. Za trenutak oseti strahovit bol.
Osvestivši se, ugleda Urbina kako ga poliva po licu ledenom vodom.
-Hvala bogu, osvestili ste se. Jeste li se mnogo povredili? Jeste li nešto slomili?
-Otkud znam. Kad sam toliko glup, trebalo bi da sam dosad polomio sve kosti u telu. Već pet godina radim na toj skeli, i na kraju moram da padnem.
-Noga vam krvari tamo gde je povređena ovim drvetom. Naći ću kola.
-Ništa nećeš naći. Niko ne treba da zna kakav sam idiot. Pomozi mi da ustanem. Sad me uhvati ispod pleća. Mogu na konju do kuće.
Urbino ga strpa u postelju, prinese mu usnama čašu trebbiana i ispra ranu. Kad je hteo otići po lekara, Mikelanđelo ga zadrži.
-Nikakvog doktora. Ceo Rim bi mi se smejao. Zaključaj ta vrata.
No uprkros svemu što je Urbino znao da učini pomoću toplih obloga i zavoja, rana poče da se gnoji. Mikelanđelo dobi temperaturu. Uplašen, Urbino posla poruku Tomazu.
-Ako vas pustim da umrete...
-Ta misao ima svoje dobre strane, Urbino. Više se ne bih morao penjati na skelu.
-Otkud znate, možda u paklu čovek mora večno raditi ono što je najviše mrzeo u životu.
Tomazo ode po doktora Bača Rontinija. Kad je Mikelanđelo odbio da ih pusti na prednja vrata, oni uđoše silom na stražnja. Doktor Rontini je bio besan.
-Kad je u pitanju najveći idiotizam, niko se ne može meriti s Firentincima. –On ispita ranu. -Još dan ili dva...
Trebalo je da prođe nedelju dana da opet stane na noge, osećao se kao vreća brašna. Urbino mu pomogne da se popne na skelu, stavi sloj intonaka na jednu mrlju na nebu, tačno ispod svetog Bartolomea. Mikelanđelo tu nacrta karikaturu svog vlastitog ispijenog, jadom skrhanog lica i glave kako lebdi u vazduhu usred neke prazne kože, podržavan svečevom rukom.
-Sad Bjađo da Čezena ne treba da se oseća tako rđavo -primeti on Urbinu dok je gledao na svoj prazan, opušten kostur. Obojica smo osuđeni i zabeleženi.
Slikao je donju trećinu zida, najjednostavniji deo, jer je tu bilo malo likova: samo simbolična groblja i pakao, s dugim mrtvacima koji se dižu iz grobova, dok jedan kostur pokušava da se pridruži onima na nebu.
Bio je to trenutak kad su Vitorijine neprilike došle do vrhunca. Najuticajniju i najtalenttovaniju od svih žena, koju je veliki Ariosto hvalio zbog njene lepote a papa zbog njene svetosti, tu najprisniju prijateljicu cara Karla V u Rimu, člana porodice bogatih Kolona i po venčanju jednu d' Avalos, kardinal Karafa ipak ju je terao u izgnanstvo. Činilo se nemoguće da jedna žena tako visokog položaja može da bude osuđena.
Mikelanđelo je otišao kardinalu Nikolu u palatu Mediči da traži pomoć. Nikolo pokuša da ga umiri.
-Sada svi u Rimu priznaju da je reforma potrebna. Moji stričevi Lav i Klement bili su suviše samovoljni, pokušavali su da stegom vrate one koji se nisu slagali s učenjem crkve. Pavle šalje markizinog prijatelja, kardinala Kontarinija, da pregovara sa luteranima i kalvinistima. Mislim da ćemo na vreme uspeti.
Kardinal Kontarini je bio na pragu sjajnog uspeha na konferenciji u Regensburgu kad ga je kardinal Karafa opozvao, optužio za potajan sporazum sa carem Karlom V i prognao u Bolonju.
Vitorija tada posla poruku Mikelanđelu: može li odmah doći? Želi da se oprosti s njim.
Bilo je to jednog opojnog dana meseca aprila, kad su pupoljci pupali u vrtovima Kolona a divlji mirisi proleća okruživali zidove. Mikelanđelo je očekivao da će je zateći samu u jednom takvom trenutku, ali je vrt bio pun ljudi. Ona ustane i pozdravi ga ozbiljno se osmehnuvši. Bila je obučena u crno, crna marama prekrivala joj je zlatnu kosu, lice joj je izgledalo kao isklesano iz mermera iz Pjetrasante. On joj priđe bliže.
-Lepo je od vas što ste došli, Mikelanđelo.
-Nemojte da traćimo vreme na formalnosti. Vi ste prognani?
-Dato mi je na znanje da bi bilo preporučljivo da napustim Rim.
-Kuda idete?
-U Viterbo. Tamo sam živela u samostanu Svete Katarine. Smatram ga jednim od svojih domova.
-Kad ću vas opet videti?
-Kad bude volja božja.
Stajali su nemo, upijajući se duboko pogledom, pokušavajući da saopšte nešto jedno drugome.
-Žao mi je, Mikelanđelo, ali neću moći videti vaš Poslednji sud.
-Videćete ga. Kad odlazite?
-Ujutro. Pisaćete mi?
-Pisaću vam i slaću vam crteže.
-Ja ću odgovarati, i slaću vam pesme.
On se naglo okrenu i napusti vrt, zaključao se u radionicu u svojoj kući, ucveljen. Pao je mrak kad se prenuo iz obamrlosti i zamolio Urbina da mu osvetli put do Sikstinske kapele. U firentinskoj četvrti uljani žišci svetleli su na kućnim prozorima. Tvrđava Sant' Anđelo isticala se na drugom kraju kao valjkasto isklesano brdo. Urbino otključa vrata Sikstine, pođe napred sa svećom, nakapa voskom upaljene sveće skelu i tako napravi ležište za dve sveće koje je nosio.
Poslednji sud oživi kao oluja u treperavom polusvetlu kapele. Poslednji Dan postao je Poslednja Noć. Tri stotine muškaraca, žena i dece, svetaca, anđela i demona, od kojih su mnogi bili obasjani punim dnevnim svetlom, pojaviše se da budu prepoznati i da odigraju svoju zloslutnu dramu na otvorenim prostorima same kapele.
Nešto mu privuče pažnju na zidu: kad je podigao pogled, ugleda Boga kako stvara svemir. Stihovi iz Knjige postanja, padoše mu na um:

I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je seme njegovo po njegovim vrstama.
I vide Bog da je dobro.
Potom reče Bog: neka budu videla na svodu nebeskom,

da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama,
I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, a videlo manje da upravlja noću, i zvezde. I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju.
I da upravljaju danom i noću i da dele svetlost od tame.
I vide Bog da je to dobro.
Istvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško i žensko stvori ih.
Tako pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma.

Mikelanđelo ponovo obrati pažnju na slike na oltarskom zidu i pogleda sve što je stvorio, i gle, dobro bejaše veoma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:36 pm








KNJIGA JEDANAESTA

KUPOLA


1


Na Dan svih svetih, tačno dvadeset i devet godina nakon što je papa Julije posvetio tavanicu posebnim obredom, papa Pavle je odslužio veliku misu u znak proslave završetka freske Poslednji sud.
Na Božić 1541. godine kapela bejaše otvorena za narod. Rim je proticao Sikstinom, užasnut, prepadnut, poražen. Kroz radionicu u Mačelu dei Korvi prolazili su Firentinci, Kardinali, plemići, umetnici i učenici. Kad je i poslednji gost otišao, Mikelanđelo primeti da dve grupe nisu bile predstavljene: Antonio da Sangalo i umetnici i arhitekti koji su se oko njega okupljali, ostaci Bramante- Rafaelove klike, te kardinal Karafa i njegovi sledbenici.
Uskoro je rat bio objavljen. Jedan skinuti fratar, Bernardino Okino, kritiko- vao je papu Pavla upitavši ga:
-Kako Vaša svetost može dopustiti da takve sramotne slike kao te
Mikelanđelove budu u jednoj kapeli gde se služi služba božja?
Ali kad se Mikelanđelo sutradan vratio u Sikstinsku kapelu, našao je tamo nekoliko umetnika kako sede na niskim stolicama i skiciraju i kopiraju. Papa se pridružio pružanju podrške Mikelanđelu poručivši mu da napravi fresku na dva zida gotovo dvadeset dve stope u kvadrat u kapeli koja je dobila ime po njemu, u Paulini, za koju je napravio nacrte i završio je Antonio da Sangalo, a koja se nalazila između Sikstinske kapele i crkve svetog Petra. Kapela je bila teško preopterećena u gornjem delu, a dva gornja prozora nisu pružala dovoljno svetlosti, ali su zidovi bili privlačno istaknuti crvenkastim korintskim stubovima. Papa Pavle je želeo da naslika Obraćenje svetog Pavla na jednom a Raspeće svetog Petra na suprotnom zidu.
Dok je razmišljao o tome kako da slikovito prikaže Obraćenje, Mikelanđelo je provodio dane s dletom i čekićem. Klesao je Brutovu glavu, koju je firentinska kolonija požurivala. Naznačio je guste kovrdže na Mojsijevoj glavi, isklesavši na čelu dva roga, ili zrake svetlosti koje je Stari zavet pripisivao Mojsiju. Kad je nastupila letnja žega, izneo je na vrtni trem od opeka dva mermera iz kojih je nameravao klesati Rahelu, Misaoni život i Aktivni život, za dve niše pored Mojsija, niše koje su, kad je ponovo napravio nacrt za Julijev nadgrobni spomenik postavljen uz jedan zid, postaie suviše male da prime Junačkog sužnja i Umirućeg sužnja. Završio je nacrte za Devicu, Proroka i Sibilu, koji su trebali upotpuniti spomenik, a onda poslao po Rafaela da Montelupa, koji je klesao svetog Damjana za kapelu Mediči, da ih iskleše. Kako dva Sužnja više nisu spadala u spomenik a i četiri nedovršena Diva i Pobeda još uvek bejahu u Firenci, Erkole Gonzaga je dokazao da je prorok. Sam Mojsije je imao da predstavlja sjaj Julijevog nadgrobnog spomenika, a i Mikelanđelovo najbolje vajarsko delo. To je bilo, kako je rekao kardinal od Mantove, »dovoljan spomenik za svakog čoveka«.
Mikelanđelo se pitao šta bi rekao Jakopo Gali na to što je završio nadgrobni spomenik s jednim jedinim glavnim delom, umesto četrdeset, koliko ih je trebalo biti prema prvobitnom ugovoru.
Zaključivši da je Urbino zaslužio svoju nezavisnost, Mikelanđelo mu reče:
-Urbino, ti si prešao tridesetu godinu, i vreme je da počneš zarađivati za sebe. Papa je pristao da ti plaća osam dukata mesečno da mešaš boje dok ja budem slikao njegovu kapelu. Želiš li potpisati ugovor i za konstrukciju zida za spomenik?
-Da, meser, jer moram stavljati novac na stranu za venčanje. Porodica koja je kupila moj očinski dom u Urbinu ima jednu devojčicu... za jedno deset godina ona će postati dobra žena...
Bolno je osećao nedostatak Vitorije Kolone. Do duboko u noć pisao joj je dugačka pisma, često slao poneki sonet ili crtež.
Iz početka je Vitorija redovno odgovarala, ali kad je sve više počeo navaljivati sa svojim pismima, odgovarala je ređe. Na njegov uplašen vapaj »Zašto?« odgovorila je:

Sjajni Messer Mikelanđelo!
Nisam vam ranije odgovorila na pismo, jer je ono bilo, da se tako izrazim, odgovor na moje poslednje:jer sam pomislila da bih ja, ako bismo vi i ja nastavili da se dopisujemo bez prekida, u skladu s mojim obavezama i vašom učtivosti, morala zanemariti ovdašnju kapelu Svete Katarine i ne bih mogla biti u zakazane sate u društvu s mojim sestrama, dok biste vi morali napustiti kapelu svetogPavla i biti odsutni preko celog dana.
...Tako bismo se oboje ogrešili o svoju dužnost.

Bio je smrvljen, ojađen, kao da je dečak koga su prekorili. Nastavio je da joj piše strastvene pesme, ali ih nije slao, zadovoljavajući se sitnim novostima koje su donosili putnici iz Viterba. Kad je čuo da je bolesna i da retko izlazi iz sobe, njegovo razočaranje pretvorilo se u strepnju. Ima li dobru lekarsku njegu? Pazi li dobro na sebe?
Bio je iscrpljen, umoran, nesposoban da se posveti stalnom poslu. No, posao se morao nastaviti. Postavio je novi zid u Paulinskoj kapeli, položio je u banku Montauto hiljadu i četiri stotine dukata da se isplate Urbinu i Rafaelu da Montelupu prema tome kako budu napredovali s nadgrobnim spomenikom. Napravio je skroman nacrt za Obraćenje svetog Pavla, s nekih pedeset likova i još nekim licima koja su okruživala Pavla dok je ležao na zemlji, pogođen trakom žutog svetla koje se spuštalo s neba. Bilo je to prvo čudo Novog zaveta koje je ikad slikao. Klesao je simbolične figure Rahele i Lee, dvaju nežnih, divnih mladih žena u bogatim draperijama, i prvi put od vremena kipova za Pikolominijev oltar klesao je kipove koji ga nisu iskreno zanimali. Njihov emocionalni intenzitet činio mu se razvodnjen, bile su bez ustreptale unutrašnje energije da bi držale i dominirale prostorom oko sebe.
Njegova radionica i vrt bili su se pretvorili u marljivu radionicu u kojoj je nekih pet ili šest mladića pomagalo Urbinu i Rafaelu da Montelupu da završe nadgrobni spomenik. Radovao se kad ga je priličan broj rimskih Jevreja,od kojih su neki izjavili da su sinovi ili unuci ljudi koji su mu pozirali za Pijetu, zamoliIo za dozvolu da dođu u radionicu da vide Mojsija. Stajali su pred svojim velikim učiteljem obuzeti nekom mešavinom ponosa i čuda, mrmljajući usnama nešto za šta je Mikelanđelo znao da nisu molitve, jer su ih Deset zapovesti zabranjivale.
Sadašnjost i budućnost prikazivali su mu se samo u obliku rada koji je trebalo da obavi! Koliko će još dela živeti? Obraćenje svetog Pavla zahtevaće toliko godina, Raspeće svetog Petra još toliko. Bolje je bilo brojiti projekte koji su pred njim nego dane, onda neće odbrojavati godine koje su pred njim kao da su novčići koje broji u ruke lukavom trgovcu. Jednostavnije je misliti o vremenu kao o stvaralaštvu, dve freske za Paulinu, zatim Skidanje s krsta koje je želeo da kleše iz svog vlastitog zadovoljstva iz poslednjih sjajnih komada kararskog mermera... Bog neće hteti da prekine jednog umetnika usred njegovog stvaranja.
Trošio je vreme isto onako tečno kao što je ispijao čašu vode, nekoliko dana predstavljalo je slugu koji pokušava da obuzda Pavlovog preplašenog konja, nedelja je bila posvećena jednom anđelu bez krila, mesec dana je trebalo da se rodi Pavle, koga je pogodilo svetlo iz Hristove ruke, godina dana je značila uobličavanje likova sa jedne strane Pavla, vojnika i drugova, nekih uplašenih, nekih koji su pokušavali da pobegnu, nekih koji su digli poglede u stravi. Kako bi se bolje moglo opisati vreme nego putem određene mere zadovoljstva?
No u Rimu bejaše stvoren Odbor inkvizicije. Kardinal Karafa, koji je živeo moralnim čestitim životom kao sveštenik na korumpiranom dvoru pape
Aleksandra VI Bordžije, prigrabio je vlast protiv volje i želje onih koji su mu služili. Mada se hvalisao da se nikad nikom nije umiljavao, da je grubo odbijao svakog ko je tražio kakvu uslugu, mada je bio naprasite naravi i bolno mršav u telu i licu, njegova vatrena predanost za crkveno učenje učinila ga je najuticajnijim vođom kolegijuma kardinala, koga su poštovali, plašili ga se i slušali. Njegov Odbor inkvizicije već je bio zasnovao Indeks, koji je naređivao koje se knjige mogu štampati i čitati.
Vrativši se u Rim, Vitorija Kolona stupila je u samostan San Silvestro in Kapite blizu Panteona. Mikelanđelo je smatrao da nije trebalo da napusti sigurnost Viterba. Navaljivao je da se sastanu. Vitorija je odbijala. Optužio ju je zbog okrutnosti, ona je odgovorila da je to ljubaznost. Konačno, zahvaljujuči samo upornosti, dobio je njen pristanak... ali tek da se uveri da su njena snaga i njena lepota uništeni. Bolest i težina optužbi protiv nje postarili su je za dvadeset godina. Od jedne divne, snažne, žive žene bila se pretvorila u jedno lice koje je bilo izborano, suvih bledih usana, sa zelenim očima upalim u očnim dupljama, i s kosom koja više nije imala svog bakarnog sjaja. Sedela je sama u samostanskom vrtu, ruku prekrštenih na krilu, glave prekrivene velom. Bio je savladan.
-Pokušavala sam da vas spasim od toga -promrmlja Vitorija.
-Vi moju ljubav smatrate tako praznom.
-Čak i u vašoj ljubaznosti krije se okrutno otkrovenje.
-Život je okrutan, nikad ljubav.
-Ljubav je od svega najokrutnija. Ja to znam...
-Vi znate samo jedan mali deo -prekine je on. -Zašto ste nas odvojili? I zašto ste se vratili u ovu opasnu sredinu?
-Moram se pomiriti s Crkvom, i moram naći oproštaja svojim gresima protiv nje.
-Gresima?
-Da. Nisam se pokoravala, nametala sam svoja vlastita isprazna mišljenja protiv božanskog učenja, štitila sam one koji se nisu slagali...
Nešto ga je stezalo u grlu. Još jedan odjek prošlosti. On se seti strepnje s kojom je slušao umirućeg Lorenca de Medičija dok je preklinjao za oproštenje Savonarolu, čoveka koji je uništio njegovu Akademiju. Zatim je čuo Lionardovo odricanje od Savonaroline neposlušnosti prema papi Bordžiji. Zar nije postojalo jedinstvo između življenja i umiranja?
-Moja je poslednja želja da umrem u milosti -govorila je Vitorija mirno. – Moram se vratiti u okrilje Crkve, kao što se dete vraća u okrilje svoje majke. Samo tamo mogu da nađem spasenje.
-To je učinila vaša bolest -uzviknu on. -Inkvizicija vas je mučila.
-Ja sam samu sebe mučila u duši. Mikelanđelo, ja vas poštujem jer vas smatram bogom danim čovekom. Ali vi treba da tražite spas pre smrti.
Slušao je zujanje pčela koje su se okupljale na cveću. Srce ga je bolelo zbog njenog očajanja. Još su bili živi na licu zemlje, a ona je govorila kao da su mrtvi. On reče:
-Moji osećaji za vas, koje mi nikad niste dopustili da ih izrazim, nisu se promenili. Zar ste vi mislili da sam ja mladić koji se zaljubio u jednu mladu lepu contadinu? Zar vi ne znate kako veliko mesto zauzimate u mojoj duši?
Suze joj navreše na oči. Ona poče ubrzano disati.
-Hvala vam, caro -prošaputa ona. -Izlečili ste rane koje su... tako davne.
I iščezne kroz sporedna vrata samostana, ostavivši ga na kamenoj klupi koja mu se odjednom učinila hladnom, u hladnom vrtu oko njega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:37 pm






2


Kad je Antonio da Sangalo počeo polagati temelje za krug kapele na južnoj strani tribine Svetog Petra, razmirice koje su dugo tinjale među njima rasplamsale su se do kraja. Prema Mikelanđelovim procenama, odgovarajuće krilo prema severu, prema papskoj palati,neminovno je moralo zameniti deo Sikstinske i celu Paulinsku kapelu.
-Jednostavno ne mogu verovati svojim očima -uzviknu papa Pavle kad mu je Mikelanđelo nacrtao ono što se dešava. -Zašto bi Sangalo srušio kapelu za koju je sam nacrtao planove i koju je sam sagradio?
-Njegovi radovi na Svetom Petru se stalno proširuju.
-Koliki bi deo Sikstine trebalo da zamene njegove kapele?
-Otprilike onu površinu koju pokrivaju Potop, Nojevo pijanstvo, Delfijska Sibila i Zaharija. Bog će preživeti.
-Kakva sreća za njega -promrmlja Pavle.
Papa je obustavio radove na crkvi svetog Petra pod izgovorom da nema dovoljno novaca da se oni nastave. Ali je Sangalo znao da je tome kriv Mikelanđelo. Nije napao direktno. To je poverio svom pomoćniku, Naniju di Bačo Biđu, kod koga je postojala duga tradicija mržnje prema Mikelanđelu, nasleđena od oca, koji je bio isključen iz rada na zamišljenoj fasadi San Lorenca, i od njegovog dugogodišnjeg prijatelja Firentinca Bača Bandinelija, Mikelanđelovog najrečitijeg protivnika u Toskani... Bačo Biđo , koji je težio da nasledi Sangala kao graditelj crkve svetog Petra, posedovao je neumorne glasne žice, koje je sada uposlio u jednom osvetničkom napadu na Poslednji sud tvrdeći da on pruža utehu neprijateljima Crkve i pomaže im da prelaze Luteru. Sangalu i Biđu je pošlo za rukom da dobiju potvrdu koju je izdao kardinal Karafa da sva umetnička dela, kao i sve knjige, moraju najpre biti odobreni od njegovog Odbora.
No putnici koji su dolazili u Sikstinsku kapelu padali su na kolena pred freskom, isto onako kao i Pavle III,kajući se za svoje grehe, čak i jedan tako raskalašan pesnik kao što je bio Molca iz Modene preobratio se pred njom. Mikelanđelo je mrmljao Tomazu:
-Kad sam ja u pitanju, tu nema sredine. Ja sam ili majstor ili sam čudovište sveta. Sangalova rulja napravila je moju sliku od onoga od čega su napravljena njihova srca.
-Miševi -odgovori Tomazo umirujući ga -koji pokušavaju da sruše kineski zid.
-Pre bi se moglo reći da su muve -odgovori Mikelanđelo. -Ujedaju dosta duboko da poteče krv.
-Vi morate štedeti krv.
Bindo Altoviti, koji je bio član poslednjeg firentinskog saveta i koji je bio vođa izgnanika u Rimu, izabrao je baš taj trenutak da izjavi na dvoru da su Mikelanđelovi odbrambeni zidovi u San Miniatu bili »umetničko delo«. Papa Pavle posla po Mikelanđela da prisustvuje konferenciji o odbrani Vatikana s odborom koji je već bio određen. Predsednik je bio njegov sin Pjer Luiđi, Antonio Sangalo arhitekt, član je bio Alesandro Viteli, oficir koji je imao iskustva u ratovanju, i Montemelino, artiljerijski oficir i inženjer.
Sangalo je sevao očima. Pošto je poljubio papin prsten, Mikelanđelo je bio predstavljen ostalima. Papa pokaza na Sangalov model i reče:
-Mikelanđelo, tražimo vaš savet. Ovde imamo jedan ozbiljan problem, jer se pokazalo da naša odbrana nije dovoljna protiv Karla V.
Nedelju dana kasnije, pošto je proučio teren, Mikelanđelo ponovo dođe u papinu radnu sobu. Odbor se bio sastao da čuje njegovu odluku.
-Svetosti, proveo sam dane proučavajući prilaze Vatikanu. Moje je mišljenje da se Sangalovi zidovi ne mogu braniti.
Sangalo skoči.
-Zašto se ne mogu braniti?
-Zbog toga što su tako planirani da štite suviše veliku površinu. Neki vaši položaji iza nas u brdima, i zidovi koji prolaze duž Trastevera pored Tibra, mogu se probiti.
-Smem li vas podsetiti -odgovori Sangalo hladno i sarkastično -da vas ljudi nazivaju slikarem i skulptorom?
-Moji bastioni u Firenci nisu bili probijeni.
-Oni nisu bili ni napadnuti.
-Careve trupe su ih suviše poštovale da bi ih napale.
-I na osnovu jednog malog zida u San Miniatu vi ste stručnjak koji će zameniti moja utvrđenja? -povika Sangalo.
-Dosta -uzviknu ozbiljno Pavle. -Sastanak se otkazuje.
Mikelanđelo ostavi odboru kritiku Sangalovog plana s detaljnim crtežima o izmenama koje bi trebalo učiniti da se Lavovom gradu ih Vatikanskom okrugu pruži dovoljna zaštita. Pošto su se Pjer Luiđi Farneze i Montemehno složili s tim analizama, papa dade dopuštenje da se nekoliko Sangalovih zaštitnih zidova prema reci završi, kao i njegova divna Dorska kapija. Ostali radovi bili su obustavljeni, a Mikelanđelo je bio imenovan za graditelja-savetnika Odbora za odbranu, ne da nasledi Sangala, već da radi pored njega.
Do sledećeg napada došlo je kad je Sangalo predao svoje crteže za prozore na drugom spratu i za venac palate Farneze, koju je gradio u delovima u toku mnogo godina za kardinala Farnezea pre no što je ovaj postao papa Pavle. Mikelanđelo je često viđao palatu u gradnji, jer je ona bila okrenuta na pjacu odmah ispod bloka kuća pored kuće Lea Bagljonija. Smatrao je da je njen plan glomazan i da pre odgovara tvrđavama iz nekog drugog doba, s onom svojom tvrdoglavom snagom u čvrstom ogromnom kamenju, ali bez sjajne lepote koju je zahtevala tako ogromna masa da bi imala krila. Sada je papa zamolio Mikelanđela da mu napiše iskrenu kritiku o palati. Mikelanđelo obeleži jedno poglavlje u Vitruvijevoj knjizi o arhitekturi, i posla je u Vatikan po Urbinu, a zatim napisa nekoliko sjajnih stranica da dokaže da palata Farneze »nema nikakvog reda, jer red je neka čudna i dopadljiva prikladnost elemenata jednog dela koji su i posebno i univerzalno smešteni i razumljivo raspoređeni. Niti u njoj ima rasporeda, otmenosti, stila, udobnosti, sklada, osobenosti ni udobne raspodele mesta«.
Ako bi bio sjajno projektovan, završi on, taj gornji niz prozora i venac mogli bi predstavljati spas za nju.
Rezultat ovog pisma bio je da je papa raspisao konkurs za nacrt gornjeg sprata i lepog venca. Veliki broj umetnika, Đordo Vazari, Pjerino del Vaga, Sebastijano del Pjombo i Jakopo Melegino objavili su da su se spremili na rad. A isto tako i Mikelanđelo Buonaroti.
-Vama ne dolikuje da se takmičite protiv umetnika kakve čovek nalazi bez svetiljke na svim trgovima sveta -bunio se Tomazo. -Recimo da izgubite? To poniženje bio bi udarac za vaš prestiž.
-Ja neću izgubiti, Tomazo.
Njegov venac bila je skulptura, isklesana i sjajno ukrašena. Lukovi i vitki stubovi prozora davali su palati otmenost koja joj je bila potrebna da nosi svoju snažnu kamenu masu.
Papa Pavle proučavao je crteže za doručkom u prisustvu Sebastijana, Vazarija, Sangala, Del Vaga. On diže pogled i izjavi:
-Želim da pohvalim sve ove crteže kao uzvišene i kao lepe. Ali ćete se sigurno složiti da to najviše važi za crteže božanskog Mikelanđela?
Mikelanđelo je spasio palatu Farneze od osrednjosti i dosade, ali se pričalo da je on to učinio da bi zamenio Sangala kao glavnog graditelja crkve svetog Petra, da je sada mogao samo da uđe u prestonu dvoranu pape Pavla i da izjavi da će preuzeti izgradnju.
-Ništa slično neću učiniti -reče Mikelanđelo kardinalu Nikolu u palati Mediči, kad je tamo dojahao u nedelju posle podne na svom arapskom belcu.
Odbor za inkviziciju kardinala Karafe počeo je ponovo prepisivati klasike i sprečavati da se štampaju nove knjige. Mikelanđelo je bio zaprepašćen videći da se njegove pesme smatraju ozbiljnom literaturom, njegovi soneti o Danteu, Lepoti, Skulpturi, Umetnosti i Umetnicima prepisivali su se i išli od ruke do ruke. Za neke njegove madrigale bila je napisana i muzika, a dobio je i izveštaj da se drže predavanja o njegovoj poeziji u Plantonskoj Akademiji u Firenci, i na univerzitetima u Bolonji, Pizi i Padovi.
Urbino je sastavio nadgrobni spomenik papi Juliju u San Pjetru in Vinkoli. Stavio je Leu i Rahelu u donje niše, Devicu, Proroka i Sibilu Rafaela da Montelupa u gornji zid. Mikelanđelo je smatrao da taj spomenik nije uspeo, ali Mojsije, koji je sedeo u središnjem delu mermernog zida, dominirao je crkvom snagom koja je odgovarala jedino snazi Boga u Stvaranju sveta i Hrista u Poslednjem sudu.
Uredivši arhitektonsku kancelariju u slobodnoj sobi u kući, zadužio je Tomaza de Kavaljerija za crtačke radove za palatu Farneze.
Na završenom Obraćenju svetog Pavla video se Hrist koji se naginje s neba i razdvaja nebo, okružen mnoštvom anđela bez krila s obe strane. Pavle, koji je pao s konja, ošamućen je i uplašen tom pojavom. Neki iz njegove družine pokušavaju da ga podignu, ostali su se razbežali u paničnom strahu. Snažna figura konja podelila je dve grupe putnika i vojnika na zemlji, kao što je Hrist gore delio anđele.
Onda je naredio Urbinu da postavi novu naslagu intonaka za Raspeće svetog Petra. Dok se naslaga sušila, on je, isključivši svet, klesao Skidanje s krsta, s Hristom koga s jedne strane pridržava Devica a s druge Marija Magdalena,dok je iza njih napravio svoj portret u liku Nikodema, koji je pomogao da se Hrist skine s krsta.
Ugled u Rimu sticao se i gubio za onoliko vremena koliko je čoveku potrebno da slomi orah. Kad je Mikelanđelo odbio da iskoristi prednost svoje pobede i izbaci Sangala iz crkve svetog Petra, grad mu je oprostio što je kritikovao palatu Farneze.
Onda stiže jedno pismo od Aretina, poslano iz Venecije. Mada ga nikad nije ugledao svojim očima, Mikelanđelo je primio od njega u toku proteklih godina desetak pisama u kojima je Aretino spajao ucveljena laskanja s pretnjama uništenja ako Mikelanđelo nastavi da mu poriče dar za crtanje. Taman se spremao da i ovu novu poslanicu baci u vatru, kad mu nešto neobuzdano u načinu kako je Aretino naneo njegovo ime preko njene prednje strane privuče pažnju. On slomi pečat.
Pismo je počinjalo napadom na Poslednji sud. Velika je šteta što Mikelanđelo nije poslušao Aretinov savet da prikaže i raj i pakao u sjaju, časti i užasu kako je on to naznačio u ranijim pismima.Umesto toga, »Vi koji ste hrišćanin, vi tako podređujete veru umetnosti da ste povredili smernost mučenika i devica stvarajući jedan prizor kakav bismo se usudili da zamislimo samo u kućama na zlom glasu«.
Od toga mesta nadalje počeo je nazivati Mikelanđela »pohlepnim«, jer je pristao da gradi nadgrobni spomenik za jednog bezvrednog papu, pa zatim varalicom i lopovom koji je uzeo »gomile zlata koje vam je zaveštao papa Julije«, a zauzvrat ništa nije pružio Roverima. »To je pljačka!«
Obuzet gađenjem, ali u isto vreme i opčinjen tim naizmenično besnim i visokoparnim i molećivim tonom tog dugog pisma, Mikelanđelo zatim pročita: »Svakako bi sve bilo dobro da ste vi ispunili svoja obećanja s pažnjom koju ste dugovali, pa makar samo da ućutkate zle jezike koji tvrde da jedino Gerardo ili
Tomazo znaju kako da od vas izmame usluge!«
Mikelanđelo se sledi. Kakvi zli jezici? Kakve usluge? Crteži su bili njegovi, i on ih je davao kome je hteo. Oni mu nikad nisu bili »izmamljeni«.
On ispusti te listove Aretinovog pisma.Bilo mu je muka. U svojih sedamdeset godina bio je optuživan za mnoge stvari, da je svadljiv, nadmen, nedruštven, skorojevićki nepripravan da se druži bilo s kim osim s ljudima od najvećeg talenta, intelekta ili ugleda. Ali nikad nije bila izrečena slična insinuacija. Gerardo je bio nekadašnji prijatelj Firentinac, kome je dao nekoliko crteža crtanih crnom kredom, pre više od dvadeset godina. Tomazo de Kavaljeri bio je jedna plemenita duša, u isti mah i veoma inteligentna i dobro vaspitana osoba, kakvih je bilo malo u Italiji! To je bilo neverovatno. U toku pedeset i nešto godina, otkako je k njemu došao Arđento, uzimao je učenike, asistente i sluge u svoju kuću, bilo je najmanje trideset mladih ljudi koji su živeli i radili s njim, koji su s njim odrasli u tom tradicionalnom odnosu. Nikad u njegovom drugarstvu s mladim učenicima, počevši od Girlandajove bottege, nije bila izrečena nijedna reč na račun njegovog ispravnog ponašanja. Kakva bi on bio meta za ucenjivanje da se ikad nekom stavio na milost!
Protiv optužbe da je izvršio bogohuljenje u svojoj zamisli Poslednjeg suda, da je prevario porodica Rovere, moglo se jednostavno boriti. Ali suočiti se u ovoj dobi svoga života s tim lažnim pripisivanjem, s tom optužbom koja se nije razlikovala od optužbe protiv Leonarda da Vinčija, optužbe koja je bila javno iznesena u Firenci pre mnogo godina, učinilo mu se kao jedan tako porazan udarac kakav nije primio u toku svih svojih burnih godina.
Nije potrajalo dugo i Aretinov se otrov pročuo po Rimu. Nekoliko dana kasnije Tomazo stiže bleda lica, stisnutih usana. Kad je Mikelanđelo zahtevao da sazna što se dogodilo, Tomazo pređe prstima desne ruke preko dlana leve, kao da želi sa svojih ruku stresti smeće.
-Čuo sam sinoć -reče on, više žalostan nego ljut -od jednog biskupa na dvoru o Aretinovom pismu.
Mikelanđelo se spusti na stolicu.
-Kako čovek treba da se ponaša s takvom osobom? -upita on hrapavim glasom.
-Nikako. Pristanite na njegove zahteve. Tako je on napredovao u svetu.
-Žao mi je, Tomazo. Nikad nisam želeo da ti pričinim neku neprijatnost.
-Ja sam zabrinut za tebe, Mikelanđelo, a ne za sebe. Moja porodica i moji drugovi dobro me poznaju, oni će se ismejavati toj laži i neće se na nju osvrtati... Ali ti, dragi moj prijatelju, tebe poštuju širom cele Evrope. Tebe Aretino želi da povredi, tvoj rad i tvoj položaj... Poslednje na svetu što želim jeste da tebe povredim.
-Ti mene nikad ne bi mogao povrediti, Tomao. Tvoja ljubav i tvoje divljenje su me hranili. Otkako je markiza bolesna, to je jedina ljubav na koju mogu računati da me održi. Ni ja se neću osvrtati na Aretina. Kao što čovek ne treba da se osvrće na ucenjivače. Kad bi mogao da uništi naše prijateljstvo, on bi time ostvario deo svoje namere da me povredi.
-Rimski jezici više vole svež skandal nego svež odrezak -opomenu Tomazo. -Mi ćemo nastaviti da živimo i radimo. To je pravilan odgovor ogovaranjima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:38 pm







3


U crtežima za Raspeće svetog Petra razmahao se da nađe nove izraze za sliku. U sredini crteža naslikao je kako kopaju rupu koja će držati veliki krst. Petar je bio pribijen naopako na krst koji je ležao ukoso oslonjen na jedan ogroman oblutak. Još uvek pošteden patnje zbog raspinjanja, Petar je sevao očima na svet, dok je njegovo ostarelo bradato lice rečito osuđivalo ne samo vojnike oko njega koji su upravljali raspinjanjem ili radnike koji su pomagali da se podigne krst već celi svet iza njih:
bila je to optužba protiv tiranije i okrutnosti, tako snažna kao u Poslednjem sudu.
Dok je završavao crtež dvaju Rimljana i želeo da nacrta njihove konje s onakvim genijem s kakvim ih je davao Leonardo da Vinči, crkvena zvona tužno odjeknuše po gradu. Njegov sluga, upade u radionicu vičući:
-Mesere, Sangalo je mrtav.
-...mrtav? On je gradio u Terni...
-Dobio je malariju. Upravo su doneli njegov kovčeg.
Papa Pavle je priredio Sangalu veličanstven pogreb.Njegov kovčeg nošen je ulicama s velikim sjajem, iza njega su išli umetnici i zanatlije koji su s njim godinama radili. U crkvi, Mikelanđelo je stajao s Tomazom i Urbinom slušajući posmrtni govor za Sangala, kao jednog od najvećih graditelja od vremena onih starih koji su gradili Rim. Dok su se vraćali kući, Mikelanđelo primeti:
-To posmrtno slovo je od reči do reči ono koje sam čuo za Bramantea, no papa LavX je obustavio sve Bramanteove radove, isto ovako kao što je papa Pavle obustavio Sangalove na palati Farneze, odbrambenim zidovima... Svetom Petru... Tomazo zastade na mestu i okrenu se oštro Mikelanđelu. -Misliš li ti...?
-Oh ne, Tomazo!
Nadzornik za građenje predložio je da se Đulio Romano vajar i arhitekt, Rafaelov učenik, pozove iz Mantove i imenuje za graditelja Svetog Petra. Papa Pavle uzviknu:
-To će biti Mikelanđelo. Niko drugi!
Kad ga je pozvao sluga, Mikelanđelo odjaha na belom konju u Vatikan. Papa je bio okružen jednom grupom kardinala i dvorana.
-Sine moj, ja te imenujem za graditelja Svetog Petra.
-Svetosti, ja ne mogu preuzeti taj posao.
U Pavlovim izbledelim a ipak oštrim oštroumnim očima pojavi se iskra.
-Hoćeš li mi reći da arhitektura nije tvoja struka?
Mikelanđelo pocrveni. Zaboravio je da je papa Pavle, u to vreme kardinal Farneze, bio u istoj prestonoj dvorani kad mu je Julije naredio da ukrasi svod Sikstinske kapele i kad je on u strahu povikao: -To nije moja struka!
-Sveti oče, ja bih možda srušio sve ono što je Sangalo sagradio, otpustio sve Sangalove ugovarače. Sav Rim bi bio protiv mene. Ja moram završiti Raspeće svetog Petra. Meni je sada sedamdeset godina. Gde ću naći snage da sagradim od temelja najvelelepniju crkvu u hrišćanstvu?... Ja nisam Avram, Sveti oče, koji je živeo sto i sedamdeset pet godina...
Na papu Pavla nimalo nije uticalo Mikelanđelovo jadanje. Njegove oči zasjaše.
-Sine moj, ti si mladić. Kad stigneš u moje uzvišene godine, to jest kad ti bude sedamdeset osam, dopustiće ti se da govoriš o godinama. Pre ne! Do tada ćeš prilično napredovati na Svetom Petru!
Mikelanđelov osmeh bejaše prilično usiljen.
Napustivši Vatikan kroz Belvederska vrata, on se pope na vrh Monte Maria, i pošto se odmorio i posmatrao zalazak sunca, spusti se s druge strane crkve svetog Petra. Radnici su bili otišli kući. On pređe preko Sangalovih temelja, niskih zidova za krug kapela koji se širio prema jugu. Mnogobrojni i teški stubovi na kojima je Sangalo nameravao graditi glavni brod i dve bočne lađe moraće se srušiti. Te ogromne osnove od cementa za dva tornja ili crkvena zvonika moraće otići, kao i nosači za tešku kupolu.
Njegova inspekcija završila se kad je pala noć. Kad se našao ispred kapele Marije od Groznice, on uđe unutra i stade u mraku pred Pijetom. Unutrašnji sukob ga je razdirao. Svaki pokret koji je učinio otkako je prvi put optužio Bramanteovu mešavinu cementa papi Juliju vodio ga je neminovno preuzimanju tog posla.
Iskreno je želeo da spasi crkvu svetog Petra, da od nje napravi sjajni spomenik hrišćanstvu. Uvek je osećao da je to njegova crkva, da nije bilo njega, ona možda nikad ne bi bila ni zamišljena. Pa zar onda nije odgovoran za nju?
On je takođe znao razmere toga zadatka, jačinu opozicije na koju će naići, godine teškog rada. Kraj njegova života biće teži od bilo kojeg dela života koji je već proživeo.
Jedna starica uđe u kapelu i stavi zapaljenu sveću ispred Madone. Mikelanđelo pruži ruku u dugačku korpu sveća, izabra jednu i stavi je pored ostalih.
Naravno da mora sagraditi crkvu svetog Petra! Zar se u životu ne mora raditi, patiti, sve do kraja?

Odbio je da primi bilo kakvu novčanu nagradu za svoje usluge kao graditelj, čak i onda kad je papa Pavle poslao svog nadzornika u Mačelo dei Korvi sa zavežljajem od sto dukata. Slikao je u Paulinskoj kapeli od zore do ručka, zatim bi se popeo nekoliko stepenica do Svetog Petra da posmatra kako se ruši. Radnici su bili nabusiti i neraspoloženi prema njemu... ali su se pridržavali rasporeda koji im je dao. Na svoju žalost otkrio je da su četiri glavna Bramanteova stuba, koje su godinama popravljali Rafael, Peruci i Sangalo, još uvek pokazivali nedostatke i da neće držati crkvu i kupolu dok se još mnogo tona betona ne ulije u njih. Otkriće te očigledne slabosti još je više razbesnelo nadzornika gradnje i ugovarače koji su radili pod Sangalom. Oni su mu nameštali toliko prepreka da je papa Pavle morao izdati rešenje kojim je Mikelanđela postavio za nadzornika kao i za graditelja, naređujući svima koji su radili na Svetom Petru da se tačno drže njegovih naređenja. Ugovarače i zanatlije koji su se i dalje držali neprijateljski Mikelanđelo je otpustio.
Od tog trenutka zgrada je počela rasti u jednom zamahu koji je zaprepastio a zatim zadivio Rim. Ljudi su počeli dolaziti da gledaju dva spiralna navozišta koja je sagradio s obe strane nasipa, tako da su i životinje koje su nosile materijal i ljudi na konjima s materijalom na sedlu mogli da se popnu sve do vrha, ubrzavajući pedeset puta proces rada u odnosu na radnike koji su išli gore-dole noseći materijal na leđima.
Odbor rimskih konzervatora, impresioniran, dođe da ga zamoli ne bi li mogao spasiti Kapitol i padinu Kampidoljo, versko i upravno sedište Rimske carevine, s hramovima Jupitera i Junone Monete. Taj sjajni kraj, upravo iznad njegove kuće, gde je sedeo s Kontesinom i posmatrao papu Lava kako proglašava Đulijana de Medičija za rimskog barona, predstavljao je ruševine, u kojima su od starih hramova ostale samo gomile kamenja, a od zgrade Senata stara tvrđava u kojoj su pasle životinje, okružena zemljištem koje je bilo more blata zimi a prašine leti. Bi li se Mikelanđelo prihvatio toga da povrati Kampidolju njegov prvobitan sjaj?
-Hoću li? -povika Mikelanđelo Tomazu, kad su ga konzervatori ostavili da razmisli o njihovoj ponudi. -Kad bi Đulijano da Sangalo samo znao. To je bio njegov san. Ti ćeš pomoći, Tomao. Ti možeš ostvariti svoje nade da će se Rim ponovo sagraditi.
Tomazove oči igrale su kao zvezde na vetrovitoj noći.
-Zahvaljujući tvom učenju, ja mogu da obavim taj posao.Videćeš da ću postati dobar arhitekt.
-Stvorićemo velike planove, Tomao -počećemo radove za sledećih pedeset godina. Kad mene više ne bude, ti ćeš sve završiti prema našim planovima.
Sada, pošto je radio kao samostalni graditelj, imenovao je Tomaza za svog pomoćnika, odredio mu poseban prostor za rad u svojoj kući. Tomazo, pedantan crtač, brzo se razvijao u jednog od najsposobnijih mladih graditelja u gradu.
Askanio, brat Vitorije Kolone, posvađao se s papom zbog poreza na so, i papine snage napadoše njegovu privatnu vojsku. Askanio je bio isteran iz Rima a svo vlasništvo porodice Kolona konfiskovano. Neprijateljstvo kardinala Karafe prema Vitoriji je raslo. Nekoliko njenih bivših prijatelja pobeglo je u Nemačku i pridružilo se luteranima... što joj je donelo još jednu osudu u očima Odbora inkvizicije. Ona se sada sklonila u samostan Santa Ana de Fumari, zakopanom duboko u vrtovima i kolonadama starog Pompejevog gledališta. Kad bi je Mikelanđelo posetio nedeljom posle podne, ponekad ne bi izustila ni jedne reči. On je donosio sa sobom crteže, pokušavajući da je zainteresuje za rad koji je projektovao, ali je Vitorija oživela samo onda kad mu je rekla da je dobila specijalno odobrenje da poseti Sikstinsku kapelu i da stane pred fresku Poslednji sud, i kad je pričao o kupoli Svetog Petra, koja mu je još uvek bila nejasna u duši. Ona je znala za njegovu postojanu ljubav prema Panteonu i Duomu u Firenci.
-Zato što su oni čista skulptura -reče on.
-A šta je crkva svetog Petra? Hoće li to biti samo krov koji neće dopustiti da u crkvu pada kiša?
-Vitorija, milo mi je što vidim da se smešite, što čujem kako me zadirkujete.
-Ne smete smatrati da sam nesrećna, Mikelanđelo. Ja nestrpljivo drhteći čekam sastanak s Bogom.
-Cara, trebalo bi da se ljutim na vas. Zašto toliko želite da umrete kad vas neki od nas tako iskreno vole? Zar to nije sebično od vas?
Ona uze njegove ruke među svoje. U ranom buđenju njegove ljubavi to bi za njega bio jedan čudan trenutak, sada je mogao osetiti jedino kako su joj kosti oštre pod kožom. Njene su oči gorele dok je šaputala:
-Oprostite mi što sam vas napustila. Znam da vi zaista mene ne trebate. Novo Skidanje s krsta u mermeru, božanstveno stepenište za Kampidoljo, kupola za Svetog Petra, sve su to vaše ljubavi. Božanski ste stvarali pre no što ste mene upoznali, i božanski ćete stvarati kad mene ne bude.
Pre no što je bilo vremena za još jedan nedeljni sastanak, bio je pozvan u palatu Čezarini, dom jedne rođake porodice Kolona, koja je bila udata Čezarini. Pošto je prešao iza Tore Arđentina, na vratima su ga sačekali i uveli u vrt.
-Markiza? -upita on doktora koji je izašao da ga pozdravi.
-Neće ugledati izlazak sunca.
Šetao je po vrtu dok su se nebesa kretala u svom krugu. U sedamnaest sati bio je primljen u palati. Vitorija je ležala na jastuku s izbledelom bakarnom kosom umotanom u svilenu kapuljaču. Bila je obučena u košulju od najfinije tkanine, s čipkastim okovratnikom zakopčanim uz vrat. Izgledala je lepa i mlada kao onda kad ju je prvi put ugledao. Izraz njenog lica bio je uzvišen, kao da se već uzdigla iznad svih zemaljskih neprilika.
Govoreći tihim glasom, Dona Filipa, opatica iz samostana Santa Ana de Fumari, naredi da se unese mrtvački sanduk. Bio je premazan katranom. Mikelanđelo uzviknu:
-Šta znači taj katranom premazani kovčeg? Markiza nije umrla od zarazne bolesti.
-Plašimo se odmazde, sinjore -promrmlja opatica. -Moramo odneti markizu u samostan i pokopati je pre no što neprijatelji zatraže njeno telo.
Mikelanđelo je žudeo da se sagne i da poljubi Vitoriju u čelo. Zadržavalo ga je saznanje da mu nikad nije ponudila ništa drugo osim svoje ruke.
Vratio se kući. Boleo ga je svaki delić tela i svaki deo lobanje. On sede za radni sto i napisa:

Ako sam bio blizu vatre pa sam kraj nje goreo,
Sada kad je plamen prigušen i kad se više ne vidi, Kakvo čudo ako ja u sebi propadam i gorim, I malo-pomalo se pretvaram u pepeo?

Vitorija je u svom testamentu naredila opatici da odabere njen grob. Kardinal Karafa je zabranio pogreb. Gotovo tri sedmice mrtvački je sanduk stajao u uglu samostanske kapele. Mikelanđelo je naposletku bio obavešten da je pokopana u zidu kapele, ali kad je otišao u crkvu nije mogao pronaći gde je grob bio uzidan. Opatica se oprezno osvrnu unaokolo, zatim mu odgovori na njegovo pitanje:
-Markiza je odnesena u Napulj. Ona će počivati pored svoga muža u crkvi San Domeniko Mađore.
Mikelanđelo se umorno odvukao kući, razmišljajući o gorkoj ironiji: markiz, koji je bežao od svoje žene u toku bračnog života, sada će je imati pored sebe za celu večnost. A njemu, Mikelanđelu, koji je u Vitoriji našao vrhunsku ljubav svoga života, nikad nije bilo dopušteno da tu ljubav ostvari.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:38 pm






4


Projekti mu nisu nedostajali. U očima sveta on je bio pravi »majstor«. Papa Pavle poverio mu je još jedan zadatak: zamolio ga je da izradi plan i preuzme građenje za odbrambene radove koji će mu pružiti veću sigurnost unutar Lavovog grada, i da upravlja podizanjem Kaligulinog obeliska na Pjaci San Pjetro.
Vojvoda Kozimo je navaljivao na njega da se vrati u Firencu i da radi vajarska dela za grad. Francuski kralj je deponovao novac u jednoj rimskoj banci na njegovo ime za onaj dan kad bude mogao klesati ili slikati za njega. Turski sultan ponudio je da mu pošalje pratnju koja će ga dovesti u Carigrad da tamo radi. Kad je god bila izvršena neka narudžbina, u Portugalu za jednu Madonu dela Mizerikordia za kralja, u Milanu za nadgrobni spomenik za jednog dalekog rođaka Medičija, u Firenci za vojvodsku palatu, Mikelanđela su konsultovali o temi, crtežu i o tome kojim bi se umetnicima mogao poveriti taj posao.
Veći deo svojih dana provodio je u Paulini, slikajući začuđena i zaprepašćena lica žena koje su posmatrale Petra na krstu, zatim portret jednog starijeg bradatog vojnika, ophrvanog bolom zbog toga što učestvuje u izvršenju kazne. Kad bi se umorio od četke, vratio bi se kući i dohvatio dleto i čekić, srećan već zbog same slobode što može da kleše i da zadovolji svoje unutrašnje potrebe. Samo mu je klesanje u kamenu pružalo osećaj vlastite trodimenzionalnosti. Bio je nesrećan zbog Lee i Rahele, stideo se što je svetu dao drugorazredna dela, plašio se da je ostario za snažnu umetnost klesanja mermera. Ali sad je njegov čekić pevao kroz sjajan kamen u jednom neprestanom »hajde«, stvarajući Hrista koji je iznemogao, a iza njega Nikodema s njegovom vlastitom sedom bradom, duboko upalim očima, sravnjenim nosem, s kapuljačom preko glave i s osećajnim pesničkim ustima.
Nikoga nije puštao da ulazi u Paulinsku kapelu dok je slikao, ali kroz njegovu radionicu prolazili su umetnici iz cele Evrope, koje je on zapošljavao, hrabrio, učio i nalazio im narudžbine.
Zatim, posle dugih nedelja i meseci snažnog izlivanja energije, odjednom bi se razboleo, ali od čega, to nije znao: od nekog trzanja u bedrima, od snažnog bola u slabinama, od slabosti u grudima koja ga je sprečavala da diše, od smetnji u bubrezima. Tada mu se činilo kao da mu se mozak sužava, postao bi mrzovoljan, svadljiv s najbližim prijateljima i rođacima. Optuživao je svoga nećaka Lionarda da je doputovao u Rim za vreme njegove bolesti kako bi se osigurao da će naslediti svo imanje i da će rukovoditi prodajom kopija jedne gravure kako bi zaradio novac. Realdo Kolombo, najveći italijanski anatom, koji je pisao prvu knjigu o tom predmetu, provodio je slobodno vreme u Mačelu dei Korvi, prskajući Mikelanđela izvorskom vodom iz Fjude. Onda bi se Mikelanđelo oporavio, činilo mu se da mu se mozak proširio, i viknuo bi Tomazu:
-Zašto se ponašam tako mrzovoljno? Zato što moje sedamdesete godine lete tako brzo?
-Granači je govorio da si ti bio mrzovoljan već sa dvanaest godina, kad te je upoznao.
-I on isto tako. Neka mu je blagoslovena uspomena.
Granači, njegov najstariji prijatelj, bio je umro: isto tako i Balduči, i Leo Baljoni i Sebastijano dei Pjombo. Svakim mesecom koji je prolazio kao da se sve više približava vrtlogu kruga rođenja i smrti. Pismo od Lionarda donelo mu je vest da je njegov brat Đovansimone umro i da je pokopan u crkvi Santa Kroče. Prekorio je svog nećaka što mu nije opisao pojedinosti Đovansimonove bolesti. Takođe je dodirnuo temu o ženidbi svoga nećaka, napominjući da se Lionardo približava tridesetoj i da je stoga vreme da potraži ženu i tako produži ime Buonarotija:

Verujem da u Firenci ima mnogo plemenitih i siromašnih porodica s kojima bi bilo milosrdno osnovati zajednicu, a bilo bi dobro i da nema miraza, jer tada ne bi bilo ponosa. Tebi treba žena s kojom ćeš se družiti, kojom ćeš moći upravljati, koja neće mariti za sjaj i koja neće svakog dana leteti u društva i na venčanja. Žena koja tako radi lako se pokvari.
A neće se moći reći da ti želiš da se uzdigneš venčanjem, jer se vrlo dobro zna da smo mi stari i plemeniti građani Firence, kao i svaka druga kuća.

I Tomazo de Kavaljeri se oženio.Tomazo je čekao do trideset osme godine, a onda je zaprosio jednu mladu devojku iz plemenite rimske porodice. Obavljeno je svečano venčanje, kojem su prisustvovali papa i dvor, celo rimsko plemstvo, firentinska kolonija, umetnici Rima. Za godinu dana sinjora Kavaljeri je poklonila svom mužu prvog sina.
Smrt je sledila brzo posle rođenja: smrt pape Pavla, koji je patio zbog nepopravljivosti svog unuka Otavija, i ubistva svoga sina Pjera Luiđija, koga je podmetnuo za vojvodu Parme i Pjaćence. Za razliku od Klementovog pogreba, stanovnici Rima su pokazali iskren bol zbog gubitka pape Pavla.
Kad se sastao kolegijum kardinala, srca pripadnika firentinske kolonije bila su puna radosnog iščekivanja, jer su se nadali da je red da kardinal Nikolo Ridolfi, Kontesinin sin, postane papa. On nije imao neprijatelja u Italiji, osim jedne male grupe koja je delila moć sa vojvodom Kozimom od Firence. No, Nikolo je imao snažnog neprijatelja izvan Italije: Karla V, Svetog rimskog cara. U toku sabora kardinala, dok se samo čekalo da izbor padne na Nikola, ovaj se odjednom smrtno razboli. Ujutro je bio mrtav.
Doktor Realdo Golombo izvrši autopsiju. Kad ju je završio, dođe u kuću na Mačelo dei Korvi. Mikelanđelo podiže svoj premoreni pogled.
-Ubistvo?
-Van svake sumnje.
-Našli ste dokaze?
-Da sam ja lično dao otrov, ne bih bio sigurniji u uzrok Nikolove smrti. Lotini, agent vojvode od Kozima, mogao je da ima tu mogućnost.
Mikelanđelo spusti glavu, poražen.
-Naše nade za Firencu su opet propale.
Kao i uvek kad je bio očajan zbog događaja u spoljašnjem svetu, okrenuo se mermeru. Sada je klesao Skidanje s krsta u nadi da će ga njegovi prijatelji postaviti na njegov vlastiti nadgrobni spomenik posle njegove smrti, i našao se pred čudnovatim problemom: Hristova leva noga je smetala njegovoj zamisli. Pošto je pažljivo razmislio, on potpuno odreza nogu. Hristova ruka, koja se pružala napred i bila stegnuta u Madoninoj, spretno je sakrivala činjenicu da je tu bila samo jedna noga.
Kolegijum kardinala izabra šezdesetdvogodišnjeg Đovana Mariju de Čokija del Montea, koji je postao papa Julije III. Mikelanđelo ga je poznavao sa dvora dugi niz godina, pomagao je nekoliko puta da se ponovo sastavi ugovor za Julijev nadgrobni spomenik. Tri puta za vreme opsade 1527. godine kardinala Čokija del Montea zarobila je careva vojska i vodila do vešala pred kućom Lea Baljonija na Kampo dei Fjori, tri puta je bio izbavljen u poslednjem času. Njegovo glavno zanimanje u životu bilo je uživanje.
-Trebalo je da uzme ime Lav XI -poveri Mikelanđelo Tomazu. -On će verovatno parafrazirati Lavovo tvrđenje rečima: »Ako me je Bog triput spasio vešala samo da me učini papom, onda ću u tome uživati.«
-On će biti dobar za umetnike -odgovori Tomazo. -On najviše voli njihovo društvo. Ima nameru da proširi svoju malu vilu na Porta del Popolo u ogromnu palatu.
Vrlo brzo Mikelanđelo je bio pozvan na ručak u Vila di papa Đulio, koja je već bila puna antičkih kipova, stubova, slika, i umetnika svih vrsta, od kojih su mnogi već imali narudžbine, uključujući i Mikelanđelove prijatelje Đorđa Vazarija, novog graditelja vile, i Čekiona Rosija, koji je s Vazarijem spasio Davidovu ruku, Đuljelma dela Porta, naslednika Sebastijana, Anibala Karačija. Novi papa dotle još nije razgovarao o nastavljanju gradnje crkve svetog Petra. Mikelanđelo je strpljivo čekao.
Julije III je imao dug povijen nos. Bila je to gotovo jedina crta lica koja se pokazivala iz bezbojne sive brade. Jeo je mnogo, trpajući ogromne zalogaje u otvor u bradi koja kao da ih je hvatala u klopku. Odjednom papa zatraži tišinu. Gosti za ručkom se utišaše.
-Mikelanđelo -uzviknu on svojim grubim, veselim glasom. -Nisam tražio da radite za mene iz poštovanja prema vašim godinama.
-Razlika je dvanaest godina, Svetosti -odgovori Mikelanđelo u šaljivoj poniznosti. -Kako svi mi znamo da ćete vi jako nastojati da vaš pontifikat bude izvanredan, ja mislim da se ne smem usuditi da tražim oslobođenje iz toga razloga.
Julije je uživao u toj zajedljivosti.
-Vi ste nama tako vredni, dragi Učitelju,da bih rado oduzeo od mog života da dodam vašem.
Mikelanđelo, posmatrajući papu kako guta pun tanjir bogato nadevene guske, pomisli: »Mi Toskanci malo jedemo, zato duže živimo.«
Glasno reče: -Zahvalan sam vam na ponudi, ali da bih bio pošten prema hrišćanskom svetu, ne mogu vam dopustiti da podnesete tu žrtvu.
-Onda, sine moj, ako vas ja preživim, kao što odgovara prirodnom toku života, daću da se vaše telo balzamuje, i držaću vas pored sebe, tako da i ono traje dok traje i vaše delo.
Mikelanđela prođe volja za jelom. Pitao se postoji li neki način da se izvini. Ali Julije još nije bio gotov s njim.
-Ima nekoliko stvari za koje bih želeo da mi napravite nacrte: za novo stepenište i fontanu za Belvedere, za fasadu palate San Roko, za spomenike za moga strica i dedu...
Ali ni reči o crkvi svetog Petra.
Onda je papa okupio društvo u vinogradu na muziku i predstavu. Mikelanđelo je klisnuo. Sve što je tražio od Julija bilo je da potvrdi da je on graditelj crkve svetog Petra.
Papa je otezao. Mikelanđelo je držao svoje crteže i planove u tajnosti, i davao je ugovaračima samo specifikacije za sledeći deo posla.
Uvek je osećao potrebu za tajnovitošću u poslu koji je bio u napredovanju. Sada je imao pravi razlog zašto radi tajno, ali ga to dovede u nepriliku.
Jedna grupa ugovarača koji su bili smenjeni s posla, predvođena uverljivim Bačom Biđo m, zainteresovala je kardinala Červinija, koji je bio zadužen za knjigovodstvo izgradnje, za svoje žalbe. Pismeni dokument bio je predat papi.
Mikelanđelo je bio pozvan u Vila di papa Đulio.
-Ne plašite se da se suočite s kritičarima? -upita Julije.
-Ne, Svetosti, ali želim da se sastanak održi na samoj građevini.
Velika gomila sveta skupila se na mestu koje je trebalo da postane nova kapela francuskih kraljeva. Bačo otvori napad uzviknuvši:
-Buonaroti je srušio lepšu crkvu no što je ona koju može sagraditi.
-Dopustite da nastavimo s vašom kritikom sadašnje građevine -odgovori ljubazno papa.
Jedan službenik povika: -Sveti oče, ogromne su svote protraćene a da nam nije rečeno zašto. Niti nam je išta saopšteno kako se građenje izvodi.
-To je odgovornost graditelja -odgovori Mikelanđelo.
-Ali, Svetosti, Buonaroti postupa s nama kao da se sve to nas ništa ne tiče. Mi smo potpuno beskorisni.
Papa potisnu jednu već skoro gotovu duhovitu šalu. Kardinal Červini podiže ruke raširivši ih, da pokaže lukove koji su se gradili.
-Svetosti, kao što vidite, Buonaroti gradi tri kapele na svakom kraju tih poprečnih lukova. Naše je mišljenje da takvo postavljanje, naročito na južnoj apsidi, neće pustiti dovoljno svetlosti u unutrašnjost...
Papine oči gledale su prodorno nad bezbojnom bradom.
-Naklonjen sam da se složim s kritikom, Mikelanđelo.
Mikelanđelo se okrenu Červiniju i odgovori mirno: -Monsinjore, iznad tih prozora u svodu nalaziće se još tri druga prozora.
-Niste dozvolili da se to nasluti.
-Nisam ni bio obavezan.
-Mi imamo pravo da znamo šta vi radite. -Kardinal Červini se sve više ljutio. –Vi niste nepogrešivi.
-Ja se nikad neću obavezati da pružim Vašem Gospodstvu, ili bilo kome drugom, obaveštenje o svojim namerama. Vaša je kancelarija zadužena da izdaje novac i da pazi da se taj novac ne ukrade. Planovi zgrade tiču se samo mene.
Mučna tišina neodređeno se osećala u ogromnoj zgradi, njenim zidovima, stubovima, lukovima koji su dopirali do otvorenog neba. Mikelanđelo se opet okrenu papi.
-Sveti oče, možete se uveriti svojim očima kakvu sjajnu zgradu gradim za vaš novac. Ako sav taj rad ne doprinosi tome da spasi moju dušu,pošto sam ja odbio da primim novčanu nagradu, onda sam potrošio prilično vremena i muke uzalud.
Papa stavi Mikelanđelu ruku na rame.
-Ni vaša večna ni vaša privremena sreća neće trpeti. Vi ste glavni graditelj crkve svetog Petra. -Okrenuvši se krugu tužitelja, on reče ozbiljno: -I takav će on ostati, tako dugo dok sam ja papa!
Bila je to pobeda za Mikelanđela. No u tom sporu stekao je novog neprijatelja, kardinala Marčela Červinija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:39 pm





5


Da smiri Bača Biđa, papa je oduzeo Mikelanđelu posao koji je počeo na izgradnji Ponte Santa Marija. Biđo je skinuo stare nosače od travertina da olakša most, i završio ga je s cementom i šljunkom. Mikelanđelo, dok je jahao s Vazarijem preko mosta, reče:
-Đorđo, ovaj most se trese pod nama. Hajde da podbodemo konje, inače će se srušiti dok smo još na njemu.
Vazari je tu dosetku proširio po celom Rimu. Biđo je besneo.
-Šta Buonaroti zna o mostovima?
Početkom 1551. godine Julije III konačno izda breve kojim je Mikelanđela postavio za glavnog graditelja crkve svetog Petra, ali za nekoliko meseci morao je prekinuti sve poslove na građevini. Julije je sipao takvo ogromno bogatstvo u Vilu di papa Đulio i zabavljao se tako raskošno da je utrošio novac određen za crkvu svetog Petra.
Sada je bio red na Mikelanđela da prebledi. Zapitao je Tomaza dok su radili nagnuti nad crtačkim stolovima:
-Kako bi bilo da odem Juliju i da viknem: »Vaš nezasiti prohtev za provodom nas upropaštava. Uzdržite se, kako bismo završili Svetog Petra.« -On bi te bacio u tamnicu Sant' Anđelo.
-Onda ću ćutati koliko god to bilo bolno.
Još uvek je bio uzbuđen kad je počeo da kleše Skidanje, kasnije u toku dana. Udario je u sitnozrni korund Hristove ruke. Iskre su letele pod njegovim dletom. Ljutito je udarao ruku celim nizom teških udaraca... i tako ju je slomio i oborio na pod. Ispustio je čekić i izašao iz kuće.
Išao je pored štala na Trajanovom trgu, koje su izgledale kao crne rupe u pećini dok su se penjale uz brežuljak prema Marsovom hramu. Nesrećan zbog ruke, Mikelanđelo odluči da počne sve iz početka. Ovog puta Polaganje u grob. Ušavši u jedno skladište mermera iza Cezarovog foruma, naiđe na jedan stari komad kamena koji je bio nekada deo venca, vapnenca boje mermera iz okoline Palestrine. Uprkos tome što je na kamenu bilo dubokih rupa, Mikelanđelo naredi da ga pošalju njegovoj kući i poče u glavi tražiti zamisao. U novoj verziji neće biti Nikodema, Hrist će imati ogromnu glavu, ruke i torzo, i kratke noge koje će padati, slomljene pod teretom. Jedino će se videti Marijina glava i ruke u njenom očajničkom pokušaju da pridrži težinu svog teškog mrtvog sina.
S osećajem olakšanja i osveženja vratio se u Mačelo dei Korvi. Tamo ga je čekao Urbino zabrinutog lica.
-Meser, nerado vam stvaram još jedan problem, ali vas sada moram ostaviti. Mikelanđelo je bio suviše zaprepašćen da bi mogao odgovoriti.
-Da me ostaviš?
-Sećate li se devojke koju sam pre deset godina izabrao za Urbina?
Mikelanđelo ne verujući poče odmahivati glavom. Zar je zaista prošlo deset godina?
-Danas joj je osamnaest. Vreme je da se venčamo.
-Pa zašto da ideš? Dovedi ovamo ženu, Urbino. Ja ću vam namestiti stan, kupiću vam nameštaj. Tvoja žena može imati služavku...
Urbinove oči se zaokružiše kao slovo »O«.
-Jeste li vi sigurni, meser. Jer meni je sada četrdeset godina, i trebalo bi da imam decu što pre.
-Ovo je tvoj dom. Ja sam tvoja porodica. Tvoji sinovi biće moji unuci.
Naredio je da se Urbinu isplati dve hiljade dukata kako bi mogao biti nezavisan, zatim još određena svota da uredi sobu za svoju nevestu i da kupi nov krevet. Za nekoliko dana Urbino se vratio sa ženom, Kornelijom Koloneli, simpatičnom devojkom, koja je preuzela vođenje domaćinstva i dobro ga je vodila. Ona je Mikelanđelu pružala ljubav koju bi davala ocu svoga muža. Devet meseci kasnije prvom sinu nadenuli su ime Mikelanđelo.
Mikelanđelo je terao svoga nećaka u Firenci da »kupi lepu kuću u gradu, koja treba da stoji hiljadu pet stotina do dve hiljade dukata, u našem kraju. I čim je nađeš, ja ću poslati novac«. Kad se Lionardo smesti u odgovarajućoj kući, treba da nađe ženu i da se ozbiljno posveti rađanju sinova.
Lionardo je odabrao Kasandru Ridolfi,koja je bila dalji član porodice u koju se udala Kontesina. Mikelanđelo je bio tako srećan da je poslao Kasandri dva prstena,jedan sa dijamantom, drugi s rubinom. Kasandra je zauzvrat poslala Mikelanđelu osam divnih košulja. Prvom sinu dali su ime Buonaroto, po Lionardovom ocu. Drugi je sin dobio ime Mikelanđelo, ali je brzo umro, i Mikelanđelo je zbog toga patio.
Da bi obnovio Kampidoljo, uzeo je staru rimsku kancelariju za porez na so, koja je pre nekih dve stotine godina bila pretvorena u zgradu Senata, nalik na neki bastion, i preradio je u kraljevsku službenu palatu s lirskim stepeništem, koje se dizalo s obe strane do središnjeg ulaza. Zatim je planirao dve palate, potpuno iste po nacrtu, za svaku stranu trga koji je vekovima služio kao tržnica. Srušio je tržnicu, popločao trg kamenom u uzorcima, tražeći po glavi savršeno umetničko delo da ga stavi usred trga.Razmišljao je o Laokonu, torzu iz Belvedera, gigantskoj kamenoj glavi Avgusta. Nijedno nije odgovaralo. Zatim se seti bronzane statue cara Marka Aurelija, koja je stajala sačuvana ispred crkve San Đovani in Laterano u toku tolikih vekova jer su hriščani smatrali da je to Konstantin, prvi hrišćanski car. Stavio ga je na tako nisko postolje da je sjajna živa figura trebalo da se pojavi u visini očiju ljudi koji će ulaziti i izlaziti iz palata s obe strane. Marko Antonije izgledaće kao da je sišao sa stepenica Senata i da je uzjahao konja da projaše kroz Rim.
U martu 1555. godine Tomazo, Vazari, Rafaelo da Montelupo, Amanati i Danijele da Voltera prirediše mu prijem za osamdeseti rođendan. Zidovi radionice bili su ukrašeni crtežima i projektima kojih je bilo dovoljno za još osamdeset godina...
Dve sedmice kasnije umro je papa Julije, ne mogavši da pričuva koju svoju godinu za svog prijatelja Mikelanđela. Na Mikelanđelovo zaprepašćenje, kardinal Marčelo Červini, nekadašnji blagajnik izgradnje, bio je izabran za papu.Uzeo je ime Marčel II.
A to je bio, zamišljao je potpuno mirno Mikelanđelo, njegov kraj. Rekao je kardinalu Červiniju da plan crkve svetog Petra nije njegova stvar. Sad kad je papa, to će i te kako biti njegova stvar.
Nije provodio vreme u oplakivanju svoje sudbine. Umesto toga, poče završavati svoje poslove u Rimu, pripremati da mu se bankovni račun i mermer prebace u Firencu. Ostavio je Urbina u kući, jer je njegova žena Kornelija ponovo bila trudna. Spalio je svoje prve planove za Svetog Petra i kupolu, i taman se spremao da spakuje bisage, kad, pošto je vladao tri sedmice, papa Marčel umre.
Mikelanđelo je otišao u crkvu, zahvalio Bogu što mu je dao snage da se ne raduje Červinijevoj smrti. Ali posle tri sledeće sedmice opet je zaključio da je najbolje da se vrati u Firencu. Kardinal Đovani Pjetro Karafa postao je papa Pavle IV
Niko nije tačno znao kako je bio izabran. Bio je to krajnje neprijatan čovek, neobuzdane prirode, i nikoga nije trpeo pored sebe. Papa Pavle IV znajući kako ga duboko mrze, reče:
-Ne znam zašto su mene izabrali za papu, i zato moram zaključiti da papu ne biraju kardinali, već Bog.
Izjavivši da je njegova težnja da zbriše svu jeres iz Italije, on pripremi Rimljanima užase španske inkvizicije. U jednoj građevini nalik na tvrđavu, blizu Vatikana, njegov Odbor za inkviziciju mučio je i osuđivao optužene ljude bez procesa, zatvarao ih u tamnice, u podrume, ostale spaljivao na Kampo dei Fjori... dok je papa u isto vreme postavljao jednog pokvarenog nećaka za kardinala i spremao vojvodstvo za ostale rođake. Mikelanđelo je smatrao da bi i on bio dobar za gorivo na lomačama koje su gorele pred kućom Lea Baljonija,ali nije pokušao da beži. Papa mu nije dosađivao... do dana obračuna.
Primio ga je u jednoj maloj samostanskoj sobi s belo okrečenim zidovima i samo s najnužnijim i neudobnim nameštajem. Njegov izraz lica bio je isto tako ozbiljan kao i njegova odeća.
-Buonaroti, ja poštujem vaš rad. Ali izričita je želja Saveta tridesetorice da se jeretične freske kao što je vaš oltar unište.
-...Poslednji sud?
Stajao je pred papinom drvenom stolicom osećajući se kao da je lešina u mrtvačnici Santo Spirito i da mu anatom kleše lobanju, diže mozak i pušta ga da padne na pod. On se sruči na ivicu klupe i slepo se zagleda u belo okrečene zidove pred sobom.
-Mnogi članovi naše hijerarhije smatraju da ste vi bogohulnik, o tome su stekli uverenje iz jednog članka koji je napisao Aretino iz Venecije...
-Ucenjivač!
-...prijatelj Ticijana, Karla V, Benvenuta Čelinija, pokojnog Franje I, francuskog kralja, Jakopa Sansovina... Ovde je jedan prepis koji kruži od ruke do ruke po Rimu...
Uveren sam da ga je i Savet tridesetorice proučio.
Mikelanđelo uze od pape papir i poče čitati:
Da li je moguće da ste vi mogli predstaviti u jednoj svetoj kapeli Boga, iznad oltara Njegovog Sina, u najvećoj kapeli na svetu,gde kardinali i biskupi i vikari Hristovi, uz katoličke ceremonije i svete obrede, ispovedaju, poštuju i obožavaju telo i krv Isusovu... jedan tako uzvišen predmet, s anđelima i svecima bez traga čednosti i lišene svakog nebeskog ukrasa!
On naglo trgne glavu.
-Svetosti, taj je napad napisan kad sam odbio da Aretinu pošaljem neke moje crteže i kartone. To je bio način kako da me napadne...
-Pristojni ljudi su zaprepašćeni golotinjom svetaca i mučenika, stotine muškaraca i žena potpuno otkrivenih...
-Oni su uskogrudi, Sveti oče, ne poznaju pravu prirodu umetnosti.
-Biste li vi nazvali svoga Svetog oca uskogrudim,Mikelanđelo? I neukim? Jer i ja sam jedan od njih.
-Freska nije zlo. Nikad nijedan zid nije bio više prožet ljubavlju prema Bogu.
-Vrlo dobro. Neću zahtevati da se zid poruši. Jednostavno ćemo ga okrečiti. Onda možete preko toga naslikati nešto drugo, jednu temu koja će sve zadovoljiti. Nešto jednostavno i pobožno, što možete brzo napraviti.
Bio je suviše slomljen da se odupre. Ali ne i Rim.Njegovi prijatelji, pristalice, njegovi stari drugovi na dvoru, uključujući tu i neke kardinale, koje je predvodio Erkole Gonzaga, počeše kampanju da spasu zid. Tomazo mu je donosio dnevne izveštaje o novim prijateljima koje su pridobili: ambasadora Francuske, biskupa Venecije, jednu plemenitu rimsku porodicu.
Zatim se pojavio jedan anonimni posrednik, s predlogom, koji je Rim smatrao sjajnom nagodbom. Danijelo da Voltera, kojeg je slikanju učio Sodoma a arhitekturi Peruci, sada jedan od najoduševljenijih Mikelanđelovih sledbenika, dođe u radionicu sav rumen u licu.
-Učitelju, tvoj Poslednji sud je spašen.
-Ne verujem. Papa se složio?
-...da ga ne uništi. Neće biti krečenja.
Mikelanđelo pade na kožnu stolicu, teško dišući.
-Moram izaći i zahvaliti svakoj i poslednjoj osobi koja mi je pomogla...
-Učitelju -prekinu Danijele odvrativši pogled -morali smo platiti određenu cenu.
-Kakvu cenu?
-...pa, da umekšamo papu... on je pristao da se ne uništi zid ako se na golotinju stave pantalone.
-Pantalone? -hoćeš reći... calzoni?
-A suknje na žene. Moramo prekriti sve delove koji su u vezi sa polom. Samo će nekoliko žena ostati nage iznad struka. Sve mora biti obučeno od kukova do kolena, naročito stražnjice koje su okrenute prema kapeli. Njegovi omiljeni sveci moraju se obući, kao i sveta Katarina, a Devičina suknja mora biti gušća...
-Da sam u ranijim godinama odlučio praviti šibice od sumpora-na to će Mikelanđelo -manje bih patio.
Danijele je drhtao kao da je uboden.
-Učitelju, budimo pametni. Papa je hteo pozvati dvorske slikare... ali sam ga ja nagovorio da meni prepusti da izvršim taj posao. Ja ću oštetiti zid što je moguće manje. Ako pustimo nekog stranca...
-Adam i Eva su nitima spojili smokvino lišće, i napravili su sebi pojaseve.
-Ne ljutite se na mene. Ja nisam u Savetu tridesetorice.
-Imaš pravo, Danijele. Moramo žrtvovati te intimne delove inkviziciji. Ja sam proveo celi svoj život portretišući lepotu čoveka. Sada je on ponovo postao sramotan, i dostojan da se spali na jednoj novoj lomači taštine. Znaš li šta to znači, Danijele? Mi se vraćamo u najmračniji, najneukiji vek od svih prošlih vekova.
-Slušajte, Mikelanđelo -reče molećivo Danijele. -Ja mogu pomešati gazu i komadiće tkanine da odgovaraju vašim tonovima kože. Upotrebiću tako tanak sloj boje da će sledeći papa moći skinuti sve pantalone i odeću a da ne ošteti ništa što je ispod toga...
Mikelanđelo odmahnu glavom.
-Hajde onda, i zavi ih u njihove čaršave.
-Imajte poverenja u mene. Ja ću u svakom slučaju nadmudriti papu. Taj je zadatak tako delikatan da će mi trebati meseci i godine pre no što se budem usudio početi. -Danijele je bio vredan radnik, bez originalnosti, i tako jadno spor da je uživao glas da nije dovršio nijednu narudžbinu za života naručioca. - Možda će Karafa tada već biti mrtav, Inkvizicija će prestati...
Najbolji način da se oslobodi od užasa bio je da dohvati čekić i dleto i da počne klesati. Nedavno je kupio jedan nepravilan stub, isturen na vrhu i na dnu. Umesto da ispravi kamen, odlučio je da iskoristi taj čudnovati oblik kako bi postigao profil u obliku polumeseca. Počeo ga je otklesavati u sredini, pitajući se hoće li mu kamen reći šta želi da stvori. Mermer je ostao dalek, ukočen, tih. Bilo je to suviše, tražiti od grubog materijala, mada je to bio sjajan kamen, da sam stvori jedno umetničko delo, ali izazov posebnog stuba uzbudio je u njemu novu energiju.
Isto je tako bilo potrebno preživeti u osamdesetoj kao i u trideset petoj, samo je bilo malo teže.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:39 pm






6


U Setinjanu je umro Zigizmondo, poslednji od njegove braće. Mikelanđelo je preživeo svoju generaciju. Isto tako žalosna bila je bolest Urbina, koji je bio s njim dvadeset šest godina. Plemenitost Urbinovog duha zasjala je kad je prošaputao Mikelanđelu:
-Više patim što vas ostavljam u ovom pokvarenom svetu nego što umirem.
Urbinova žena, Kornelija, rodila je drugog sina onog trenutka kad je Urbino pokopan. Mikelanđelo ih je zadržao kod sebe dok Urbinov testament nije bio izvršen. On je bio imenovan za čuvara i staratelja dečaka, kad je njihova majka otišla s njima u svoju porodičnu kuću u Urbinu, kuća je izgledala napuštena.
Radio je i dalje na podizanju tribina Svetog Petra, isklesao je novu Pijetu, kupio je još jedno imanje Lionardu, poslao Korneliji Urbino sedam pedalja lake crne tkanine koju je tražila, počeo je tražiti vrednu, siromašnu osobu kojoj bi mogao pomoći da spasi dušu. Onda je ponovo morao prekinuti posao na Svetom Petru zbog preteće invazije španskih trupa...
Osamdesete godine, zaključi on, nisu baš najsrećnije razdoblje u rasponu ljudskog života. Kad je napustio Firencu sa šezdeset godina, mislio je da je njegov život pri kraju, ali ljubav ga je podmladila, i šezdesete su godine prohujale. U toku sedamdesetih godina bio je tako duboko zauzet freskama u Paulinskoj kapeli, klesanjem Skidanja s krsta, novim zanimanjem arhitekta i Svetim Petrom, da mu nijedan dan nije bio dovoljno dugačak da obavi sve zadatke.
Sada, kad mu je bila osamdeset jedna i kad se približavao osamdeset drugoj, sati su bili kao stršljeni, svaki bi ga žacnuo u prolazu. Više nije video onako dobro kao što je video nekada, korak mu više nije bio tako čvrst, izdržljivost je popuštala pred nizom manjih uznemiravanja koja su mu potkopavala snagu, smetajući njegovoj žurbi da završi crkvu svetog Petra, da za nju stvori veličanstvenu kupolu.
Onda je dobio ozbiljan napad kamena u bubregu. Doktor Kolombo ga je izvukao zahvaljujući Tomazovoj neumornoj brizi, ali je morao nekoliko meseci odležati u krevetu i morao je prepustiti crteže za jednu od kapela nekom novom nadzorniku. Kad se oporavio i kad se s mukom popeo na skelu, video je da je novi nadzornik pogrešno pročitao njegove planove i da je napravio ozbiljne greške u građenju. Obuzeše ga stid i griža savesti,to je bio njegov prvi propust u izgradnji koja je trajala deset godina.
Najzad je pružio Baču Biđu polaznu tačku za nov napad: bila je to greška ozbiljnih razmera, koju nije mogao opravdati ni objasniti.
Odmah je otišao da poseti papu, ali onakav kakav je bio, Biđo je bio onde pre njega.
-Da li je istina? -upita papa Pavle kad je ugledao Mikelanđelovo lice. -Kapela će se morati srušiti?
-Gotovo sva, Svetosti.
-Žao mi je. Kako se tako nešto moglo dogoditi?
-Bio sam bolestan, Sveti oče.
-Tako. Biđo tvrdi da ste suviše stari da nosite tako veliku odgovornost. On smatra da bi vas zbog vas samog trebalo osloboditi tog teškog tereta.
-Njegova briga me dira. On i njegovi drugovi već mnogo godina pokušavaju da skinu taj »teški teret« s mojih ramena i da ga uzmu u svoje ruke. Ali zar se nije Biđov Ponte Santa Marija upravo srušio u reku? Verujete li da je Bačo Biđo bolji u svojim dobrim danima no što sam ja u svojim lošim?
-Niko ne dovodi u pitanje vaše sposobnosti.
Mikelanđelo zaćuta za trenutak, premišljajući.
-Svetosti, trideset godina sam posmatrao dobre arhitekte kako liju temelje. Ali oni nisu podigli crkvu svetog Petra sa zemlje. Za deset godina, otkako sam ja arhitekt, crkva se digla kao orao. Ako me sada otpustite, ona će se pretvoriti u ruševinu velike zgrade.
Papine usne se iskriviše.
-Mikelanđelo, sve dok budete imali snage da se borite, vi ćete ostati graditelj Svetog Petra.
Te noći održao se sastanak na Mačelu dei Korvi. Zbog toga što ovoga puta umalo nije umro, Tomazo, jedna grupa starih prijatelja i kaprijski kardinal, koji je postao njegov zaštitnik na dvoru, navaljivali su da napravi potpun model kupole. Do tada je pravio samo delove.
-Da smo vas prošle sedmice izgubili -reče Tomazo otvoreno -ko bi znao kakvu ste kupolu zamislili?
-Čuo sam kako govorite -doda kardinal -da ste želeli dovesti gradnju dotle da je niko ne bi mogao promeniti posle vaše smrti.
-To je moja nada.
-Onda nam dajte kupolu! -povika Lotino, slikarski učenik. -Drugi način ne postoji.
-Imate pravo -odgovori Mikelanđelo uzdahnuvši. -Ali još nisam zamislio konačnu kupolu. Moraću da je pronađem. Onda ćemo sagraditi drveni model.
Svi odoše, osim Tomaza. Mikelanđelo pođe prema svom stolu za crtanje, privuče drvenu stolicu. Poče glasno misliti, dok mu je pero prelazilo preko lista čistog papira. Panteon i Duomo u Firenci imali su dve kupole, jednu u drugoj, kombinovano u strukturi da jedna drugoj pruže oslonac. Unutrašnjost njegove kupole biće skulptura, vanjska strana arhitektura...
Kupola nije bila samo pokrivač, svaki krov bi mogao poslužiti toj korisnoj svrsi. Kupola je bila veliko umetničko delo, savršena mešavina skulpture i arhitekture, koje pomeraju prostor i pripajaju nebeski svod. Bio je to svod čoveka, stvoren po slici nebeskog svoda. Savršena kupola išla je od horizonta do horizonta u čovekovom duhu, prekrivajući ga svojom ljupkošću. Ona je bila najsavršenija od svih arhitektonskih oblika, najsvečanija, jer je težila da ponovo stvori uzvišeni oblik pod kojim čovečanstvo provodi dane svojih godina.
Kupola jedne crkve takmiči se s kupolom nebeskom: ona je isti oblik u minijaturi, kao što je sin prema ocu. Neki su ljudi govorili da je Zemlja okrugla, za čoveka kao što je on, čija su putovanja bila ograničena između Venecije i Rima, to je bilo teško dokazati. U osnovnoj školi učitelja Urbina učili su ga da je zemlja ravna, da se svršava onde gde se nebeska kupola spušta do njenih kružnih granica. No on je uvek primećivao jednu čudnu stranu kod tog, kako se pretpostavljalo, učvršćenog horizonta: dok je hodao ih jahao da ga stigne, horizont se istom brzinom udaljavao...
Isto tako i njegova kupola. Ona nije mogla biti ograničena. Nijedan čovek koji bude stajao ispod nje neće smeti nikad osetiti da bi mogao dosegnuti njene granice. Nebo je bilo savršena tvorevina, ma ko stajao na zemlji i ma gde bio, nalazio se u njenom središtu, a nebeska kupola bila je podjedanako udaljena sa svih strana iznad njega. Lorenco Veličanstveni, članovi njegove Akademije, humanisti, učili su ga da je čovek središte svemira, a to se nikad nije više dokazivalo nego onda kad bi stajao gledajući gore i kad bi otkrio da on, usamljeni pojedinac, služi kao središnji stub koji nosi nepromočivu tkaninu sunca i oblaka, meseca i zvezda, svestan činjenice da bi nebo palo bez njegove podrške, ma kako se on osećao usamljen i napušten. Uklonite kupolu kao oblik, ideju, simetričan krov koji pokriva čoveka, i šta je ostalo od sveta? Samo ravna okrugla ploča,onakva na kakvoj je njegova maćeha,Il Migliore, rezala hleb, još vruć, iz pećnice.
Nije ni čudo što je čovek postavio raj na nebo! Nije to bilo zbog toga što je on ikad video ma i jednu dušu kako se uspinje tamo, ili što je ugledao život gore u raju, već stoga što je raj jednostavno morao da se smesti u najveličanstveniji oblik koji je bio poznat ljudskom duhu ili čulima. On je želeo da i njegova kupola bude mistična, ne zaštita od vrućine ili kiše, grmljavine ili munje, već lepota od koje čoveka hvata vrtoglavica i koja će ga uveriti u prisutnost božju... stvarni oblik koji čovek ne samo da vidi i oseća već i u koji može ući. Ispod njegove kupole čovečja duša će morati da se podigne prema Bogu kao što će se dizati u trenutku kad se poslednji put bude odvajala od tela. Kako je čovek mogao da se više približi Bogu dok je još na zemlji? Sa svojom ogromnom kupolom nameravao je da naslika njegovu sliku isto onako sigurno kao kad ga je slikao na svodu Sikstinske kapele.
Spasenje njegove vlastite duše postalo je deo stvaranja kupole crkve svetog Petra. Jer kao svoje poslednje veliko delo preuzeo je najteži zadatak u svojih šezdeset osam godina rada, otkako ga je Granači poveo Ulicom slikara u radionicu na Via dei Tavolini rekavši: »Sinjor Girlandajo, ovo je Mikelanđelo, o kome sam vam pričao.«
Njegov duh i prsti kretali su se sa snagom i jasnoćom. Pošto je crto satima, okrenuo se svom polumesečastom komadu mermera da se osveži. Promenio je svoju prvobitnu zamisao Hrista s glavom i nogama okrenutim u suprotnom pravcu, u verziju u kojoj su se glava i kolena slagali, ali su bili u suprotnom položaju u odnosu na glavu Madone nad Hristovim ramenom, jer su tako pružali dramatičniji kontrast. Isklesao je jednu veliku figuru iz mermera u obiiku polumeseca pre nego što se umorio. Zatim se vratio kupoli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:40 pm





7


Tražio je savršenu ravnotežu, savršenstvo linija, krivina, oblika, mase, otvorenosti, čvrstine, otmenosti, dubinu beskrajnog prostora. Težio je za tim da stvori jedno umetničko delo koje će preživeti doba u kojem je on živeo.
Ostavio je ugljen i pera za crtanje i počeo modelovati, misleći da će mu rukovanje vlažnom glinom pružiti više slobode. U toku nedelja i meseci pravio je nekoliko modela, uništavao ih i počinjao nove nacrte. Osećao je da se približava otkrovenje, jer je najpre postigao monumentalnost, zatim dimenziju, zatim veiičanstvenost, zatim pojednostavljenje, no rezultati su još uvek poticali više iz umešnosti nego iz duhovnosti.
Konačno je došla, posle jedanaest godina razmišljanja, crtanja, molitve, nade i očajanja, eksperimentisanja i odbacivanja: tvorevina njegove mašte, sastavljena od svih njegovih umetnosti, zaprepašćujuća po veličini, a ipak krhka kao ptičje jaje u gnezdu, dizala se i pevala prema nebu, sagrađena od leteće paučine koja se uznosila bez napora i muzikalno u visinu od tri stotine trideset i pet stopa, u obliku kruške, kao što su grudi Medičijeve Madone... Bila je to kupola kojoj nijedna nije bila slična.
-Došla je -promrmlja uzbuđeno Tomazo ugledavši završene crteže. -Od kuda je došla?
-Odakle dolaze ideje, Tomao? Sebastijano je postavio to isto itanje kad je bio mlad. -Jedino mogu da ti odgovorim istim odgovorom kojim sam njemu odgovorio, jer nisam ništa mudriji u svojoj osamdeset drugoj no što sam bio u trideset devetoj godini: ideje su prirodne funkcije duha, kao što je disanje funkcija pluća. Možda dolaze od Boga.
Za gradnju modela uposlio je jednog stolara, Đovanija Frančeska. Ovaj je sagradio model od lipovog drveta, u razmeri jedan prema jedanaest hiljada prema prirodnoj veličini. Divovska kupola trebalo je da stoji na stubovima i na svodovima koje će nositi stubovi, i na jednom kružnom valjku, ili širokoj cementnoj osnovi. Valjak če biti sagrađen od opeka s oplatom od travertina, vanjska rebra kupole trebalo je da budu napravljena od travertina iz Tivolija, potpornji vezani uz valjak pomoću kostura od kovanog gvožđa, stubovi i horizontalni obrub pod krovom takođe od travertina. Osam navozišta oko nižeg valjka trebaio je da omoguće da se na magarcima materijal nosi do zidova kupole. Trebalo je mnogo meseci da se nacrtaju inženjerski planovi, ali je Mikelanđelo bio vešt, a Tomazo je bio postao stručnjak.
Sav rad bejaše obavljen u radionici u Mačelu dei Korvi, u najvećoj tajnosti.
Unutrašnjost kupole Mikelanđelo je modelovao sam, vanjsku stranu prepustio je Frančesku da je naznači bojom. Plastični venci i ukrasi bili su napravljeni od gline pomešane s piljevinom i lepkom, dok je iz Karare pozvao jednog pouzdanog rezbara po imenu Batista, da iskleše kipove i kapitele i bradata lica Apostola.
Papa Pavle IV umro je iznenada. U Rimu je planula najžešća od svih pobuna koje je Mikelanđelo video posle smrti jednog pape. Gomila je oborila novopodignuti kip bivšeg kardinala Karafe, satima vukla njegovu glavu ulicama dok su je građani zasipali kletvama i zatim je bacili u Tibar pre no što su navalili na glavnu kancelariju inkvizicije da oslobode zatvorenike i unište gomilu dokumenata koji su bili skupljeni da se optuženi osude zbog krivoverstva.
Umoran od razdora i krvoprolića, kolegijum kardinala izabra za papu šezdesetogodišnjeg Đovanija Anđela Medičija, iz skromne lombardijske linije porodice Mediči. Papa Pio IV učio je za advokata, i bio je razuman po prirodi. Kao advokat od poziva bio je sjajan pregovarač i uskoro su ga počeli ceniti u Evropi kao ispravnog čoveka. Inkvizicija, strana italijanskom karakteru, bila je okončana. Nizom konferencija i ugovora papa je vratio mir Italiji i susednim zemljama, a isto tako i luteranima. Vođena diplomatijom, Crkva je za sebe postigla mir u isto vreme kad je katolicizam ponovo sjedinio Evropu.
Papa Pio IV ponovo je potvrdio Mikelanđelov položaj graditelja Svetog Petra, stavivši mu na raspolaganje novac da podigne lukove nosače za valjak. Osim toga je naručio da napravi nacrt za vrata u gradskim zidovima, koja je trebalo da se nazovu Porta Pia.
To je očigledno bila trka s vremenom. Približavao se sredini devete decenije. S maksimumom novca i radnika mogao je možda stići do valjka za dve ili tri godine. Nije mogao odrediti koliko će mu trebati da završi kupolu, s prozorima, stubovima i ukrasnim frizovima, ali je smatrao da bi to mogao postići za deset do dvanaest godina. To bi ga dovelo do okruglo jednog veka. Niko nije živeo tako dugo, ali uprkos napadima žuči, bolovima u glavi, grčevima creva koji su mu donosili poremećaje u stomaku, povremenim bolovima u leđima i slabinama, nesvesticama koje su se javljaje na prekide i slabostima zbog kojih je morao leći u krevet na nekoliko dana, on nije osećao da mu snaga zaista opada. Još je uvek odlazio u šetnje u campagnu.
Kad bi se pogledao u ogledalu, video bi da mu lice ima dobru boju. Kosa mu je još uvek bila gusta i crna, mada jako prošarana sedim vlasima, kao i njegova račvasta brada. Oči su mu bile jasne i prodorne.
Sagradiće on tu kupolu. Nije li njegov otac, Lodoviko, dostigao devedesetu? Zar se on ne drži bolje od oca, barem za deset godina?
No morao je proći kroz još jedno teško iskušenje. Bačo Biđo, koji se dokopao jednog visokog administrativnog položaja u kancelariji nadzornika, raspolagao je dokumentovanim brojkama da dokaže koliko je dukata stajala Mikelanđelova bolest zbog lošeg građenja kapele. On je tu informaciju iskoristio što je bolje mogao, uverivši čak i Mikelanđelovog prijatelja kaprijskog kardinala da Sveti Petar loše napreduje. Biđo je sebe stavljao u položaj naslednika u tom poslu onoga dana kad Mikelanđelo legne u krevet.
Kad Mikelanđelo više nije imao snage da se svakog dana penje uz skelu, jedan od njegovih mladih pomagača, Pjer Luiđi Gaeta, bio je imenovan za pomoćnika sekretara radova. Gaeta je donosio Mikelanđelu svake večeri podroban izveštaj. Kad je sekretar bio ubijen, Mikelanđelo je predložio da se unapredi Gaeta. Umesto toga, to mesto je dobio Bačo Biđo. Gaeta je bio uklonjen. Biđo poče uklanjati potporne grede, skidati skelu i pripremati građevinu za novi plan.

Mikelanđelo je, penjući se teško uz skelu vremena, preturio preko glave osamdeset sedam, zatim osamdeset osam godina. Bio je tako pogoden tom vešću da nije hteo ustati iz kreveta, koji je premestio u radnu sobu.
-Ali moraš -povikao je Tomazo pokušavajući da ga probudi iz mrtvila -ili će Biđo razoriti delo koje si ti stvorio.
-Onaj koji se bori s bezvrednim ne postiže veliku pobedu.
-Oprosti mi, ali sada nije vreme za toskanske poslovice. Sad je vreme za akciju.
Ako danas ne možeš otići do Svetog Petra, moraš poslati u svoje ime deputaciju.
-Hoćeš li ti da ideš, Tomazo?
-Ljudi znaju da sam ti ja kao sin.
-Onda ću poslati Danijela da Volteru. On tako dugo vara dvor sa pantalonama za Poslednji sud da će znati i da raspravlja sa zaverenicima u nadglednikovoj kancelariji.
Danijelo da Voltera bio je odbijen. Baču Biđu je data punomoć za građenje. Kad je Mikelanđelo sreo papu dok je ovaj prolazio kroz Kampidoljo na čelu svoje svite, on viknu razdražljivo:
-Svetosti, ja zahtevam da izvršite promenu! Ako to ne učinite, vratiću se zauvek u Firencu. Vi puštate da se sruši crkva svetog Petra.
Svojim oporim advokatskim načinom papa Pio odgovori:
-Piano, piano, Mikelanđelo, idemo u palatu Senata gde ćemo moći razgovarati.
Papa ga je pažljivo saslušao.
-Skupiću članove Odbora za izgradnju koji su vam se protivili. Onda ću zamoliti svog rođaka Gabria Serbelonija da ode u crkvu svetog Petra i da izvidi te optužbe. Dođite sutra u Vatikansku palatu.
Stigao je suviše rano da bi ga papa primio. Lutao je kroz Stance dela Senjatura koje je ukrasio slikama Rafael u toku onih godina dok je sam Mikelanđelo radio na svodu Sikstine. Gledao je netremice četiri freske, najpre Atinsku školu, zatim Parnas, pa onda Spor i Pravdu. Nikad ranije nije sebi dopustio da gleda Rafaelov rad bez predrasuda. Znao je da on nikad ne bi mogao zamisliti ili naslikati te idealizovane mrtve prirode, videći kako su one izvanredno napravljene, s kakvim zanatskim poštenjem, on uvide da je u pogledu lirskog značaja i romantične ljupkosti Rafeel bio veći majstor od svih njih. Napustio je Stance u filozofskom raspoloženju.
Kad je ušao u malu prestonu dvoranu, zateče papu okruženog Odborom za izgradnju, koji je bio otpustio Gaetu i koji nije hteo primiti Danijela da Volteru. Za nekoliko trenutaka uđe i Gabrio Serbeloni.

Svetosti, ne nalazim ni zrna istine u ovom izveštaju koji je napisao Biđo . Sve je to napravljeno... ali za razliku od velike tvorevine Buonarotija, to je loše napravljeno, bez ikakve primetne svrhe osim sebičnosti.
Glasom sudije koji izgovara odluku, papa Pio izjavi:
-Bačo Biđo se ovim otpušta iz službe u gradnji crkve svetog Petra. Ubuduće, planovi Mikelanđela ne smeju se menjati ni u najsitnijoj pojedinosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:40 pm






8


Dok se zgrada katedrale dizala u svojim gigantskim stubovima, svodovima i fasadama,Mikelanđelo je provodio dane u radionici završavajući nacrte za Porta Pia i, na papin zahtev, pretvarajući deo ruševina čudesnih Dioklecijanovih kupališta u divnu crkvu Santa Marija delji Anjeli.
Prošlo je nekoliko godina otkako je klesao onaj mermer u obliku polumeseca. Jednog poslepodneva dok se odmarao na krevetu, pade mu na pamet ideja da ono što je njemu potrebno da završi taj komad mermera nije samo nov oblik za likove već i nov oblik za skulpturu samu po sebi.
Ustavši, uze najteži čekić i dleto i ukloni glavu Hrista, klešući novo lice i glavu tamo gde je bila Madonina glava. Zatim odreza Hristovu desnu ruku s tela, odmah iznad lakta, mada je otkinuta ruka ostala kao deo potpornog mermera koji je silazio do osnove. Ono što je pre bilo levo rame i deo Hristovih grudi promenio je u levu ruku Madone. Hristove divne duge noge sada su bile neproporcionalne, jer su predstavljale tri petine celog tela. Ove nove redukcije stvorile su uzbudljiv utisak čistoće, mladosti i ljupkosti. Tek je sada počeo da biva zadovoljan. Povijenost izduženog lika ulivala mu je osećaj da je postigao istinu o čoveku: srce se može umoriti, ali čovečanstvo, nošeno na svojim večno mladim nogama, i dalje će hodati po licu zemlje.
-Kad bih samo imao još deset godina, ih makar pet -doviknu on kipovima oko sebe. -Stvorio bih jednu celu novu skulpturu.
Odjednom mu se smrkne pred očima. Posle malo vremena osvestio se, ali je bio ošamućen. Prihvativši dleto, zagleda se u Hrista. No tok misli bejaše prekinut. Nije mogao da se seti šta je radio s mermerom. Znao je da se nešto dogodilo, ali nije mogao sabrati svoje misli. Je li zadremao? Zar nije bio potpuno budan? Zašto je onda osećao obamrlost i slabost u levoj ruci i nozi? Zašto mu se čini da su mu mišići na jednoj strani lica kao upali?
Pozva služavku. Kad je zatražio da pozove Tomaza, primeti da mu govor zapinje. Žena se zagleda u njega, širom otvorenih očiju.
-Mesere, da li je dobro?
Ona mu pomože da legne u postelju, zatim ogrnu šal i krene ulicama. Tomazo se vratio s lekarom porodice Kavaljeri. Mikelanđelo vide po izrazu na njihovim licima da se nešto ozbiljno dogodilo, mada su se oni pravili kao da je on samo premoren.
Doktor Donati mu dade nekakav topao napitak, umešavši u njega lek lošeg ukusa. -Odmor sve leči -reče doktor.
-Osim starosti.
Slušao sam o tvojoj starosti suviše dugo da bih je uzeo ozbiljno -odgovori Tomazo stavivši mu još jedan jastuk pod glavu. -Ostaću ovde dok ne zaspiš.
Probudio se i primetio iza svojih prozora duboku noć. Živahno se podigao. Glavobolja je bila prestala, video je potpuno jasno šta još treba da se uradi na Pijeti. Ustao je, zadenuo lojanu sveću u kapu i vratio se klesanju. U glavi mu više nije vladala zbrka. Prijatno je bilo osećati mermer pod prstima. Treptao je očima da se zaštiti od letećih komadića koje je napravio udarcima »hajde« na desnoj strani i oko ramefta, dok su njegovi kaligrafski udarci na mermernom torzou treperili i gubili se u prostoru.
U zoru Tomazo oprezno otvori ulična vrata i prasnu u smeh.
-O, lupežu jedan! Varalico! Ostavio sam te u ponoć, u dovoljno dubokom snu da spavaš celu jednu sedmicu. Vraćam se posle nekoliko sati i zatičem snežnu vejavicu.
-Divan miris, zar ne, Tomao? Kad mi se bela prašina skuplja u nozdrvama, onda najlakše dišem.
-Doktor Donati kaže da ti je potreban odmor.
-Na drugom svetu, caro. Raj je već pun skulptura. Tamo neću imati šta da radim osim da se odmaram.
Celog dana je radio, večerao je s Tomazom, zatim se bacio na postelju da odspava nekoliko sati pre no što će ustati da namesti još jednu sveću na kapi i počne glačati najpre plavcem i sumporom, zatim slamom, dajući izduženim Hristovim nogama atlasni sjaj.
Potpuno je zaboravio na napad.
Dva dana kasnije, dok je stajao pred mermerom, zaključivši da sada može sigurno da odseče nepotrebnu ruku da bi još više oslobodio izduženi lik u prostoru, on ponovo oseti ubod. Spusti čekić i dleto, posrčući dođe do postelje i kleknu na kolena s licem naslonjenim na ćebe.
Kad se probudio, soba je bila puna ljudi: Tomazo, doktor Donati i doktor Fidelisimi, Gaeta, Danijele da Voltera, mnogobrojni prijatelji Firentinci. Njemu nasuprot bila je jedna odsečena ruka kipa u kojoj je kucao njen vlastiti život. Na unutrašnjoj strani lakta nalazila se jedna žila nabubrela od krvi i života, mada je lebdela u prostoru, ona je postojala. Nije je mogao uništiti, kao što ni vekovi u kojima je bio pokopan i u toku kojih su gazili po njemu nisu uništili Laokona. Zagledavši se u svoju žilu, on primeti kako je ravna i bleda. Pomisli: »Čovek prolazi. Samo su umetnička dela besmrtna!« Poželeo je da sedi u stolici pored vatre. Kad su ga ostaviii samog, on navuče odeću preko ramena i pođe po kiši prema crkvi svetog Petra. Jedan od njegovih novijih učenika sretne ga na ulici i zapita:
-Učitelju, mislite li da je dobro da budete napolju po ovakvom vremenu?
Dopustio je da ga Kalkanjo odvede kući, ali u četiri sata sutradan posle podne, obukavši se, on pokuša da uzjaše na konja i da projaše. Noge su mu bile suviše slabe.
Čitav je Rim došao da se oprosti s njim. Oni koji nisu mogli da budu primljeni ostavili su cveće i poklone na stepenicama. Doktor Donati je pokušao da ga zadrži u postelji.
-Nemojte me požurivati -odgovori on doktoru. -Moj otac je doživeo svoj devedeseti rođendan, pa tako imam još dve sedmice da uživam u ovom prijatnom životu.
Dok si tako neustrašiv, kako bi bilo da se provozamo kočijom ujutro? – primeti Tomazo. -Poslednji rad na valjku je dovršen. Da bismo proslavili tvoj rođendan, počećemo prvi krug kupole.
-Grazie a Dio, hvala bogu. Sada je više niko neće moći promeniti. Ali svejedno, tužno je umreti. Voleo biii da počnem iz početka, da stvorim oblike i likove o kojima nikad nisam ni sanjao. -Njegove oči boje ćilibara bile su čvrste. -Najradije radim u belom mermeru.
-Dosta si se u životu zabavljao.
Te noći dok je ležao u postelji nespavajući, razmišljao je: »Život je bio dobar. Bog me nije stvorio da me napusti. Voleo sam mermer, da, i boju. Voleo sam arhitekturu, a i poeziju. Voleo sam porodicu i prijatelje. Voleo sam Boga, oblike zemlje i neba, i ljude takođe. Potpuno sam voleo život, a sada volim smrt kao njegov prirodni završetak. Il Magnifico bi bio srećan za mene, snage uništenja nikad nisu nadjačale stvaralaštvo.«
Odjednom ga zapljusnu snažan talas mraka. Pre no što je izgubio svest reče sam sebi: »Moram videti Tomaza. Ima nekih stvari koje se moraju obaviti.«
Kad je ponovo otvorio oči, Tomazo je sedeo na ivici postelje. Obgrlio je rukom Mikelanđela i podigao ga je, prislonivši mu glavu na svoje grudi.
-Tomao...
-Ovde sam, caro.
-Želim da me sahrane u Santa Kroče s mojom porodicom...
-Papa želi da vas sahrani u vašoj vlastitoj crkvi, Svetom Petru...
-To nije... zavičaj. Obećajte da ćete me odneti u Firencu...
-Papa će zabraniti, ali firentinski trgovci vas mogu prokrijumčariti kroz Porta del Popolo u karavanu s namirnicama...
-Moj testament, Tomao. -Snaga ga je izdavala. -Predajem dušu u ruke Gospoda... telo zemlji, a imanje porodici... Buonarotima...
-Tako će biti. Ja ću završiti Kampidoljo, tačno onako kao što si planirao. Sa Svetim Petrom na jednoj strani, i Kapitolom na drugoj, Rim će večito ostati Mikelanđelov, kao što je i Cezarov ili Konstantinov.
-Hvala ti, Tomao... umoran sam...
Tomazo poljubi Mikelanđela u čelo i povuče se plačući.
Mrak se spuštao. Sam u sobi, Mikelanđelo poče prelaziti u mislima slike svih lepih dela koja je stvorio. Video ih je, jedno po jedno, onako jasno kao onog dana kad ih je stvarao, skulpture, slike i arhitekturu, kako se nižu jedno po jedno, brzo kao godine njegovog života.
Bogorodica sa stepenicama i Bitka Kentaura, klesani za Bertolda i Il Magnifica, dok se grupa platoničara smejala jer ju je načinio »potpuno grčkom«, Sveti Prokul i Petronije, koje je isklesao za Aldovrandija u Bolonji, drveno Raspelo za nadzornika Bikjelinija, Kupidon koji spava s kojim je pokušao prevariti trgovca u Rimu, Bah kojeg je isklesao za voćnjak Jakopa
Galija, Pijeta koju je kardinal Dioniđi naručio za Svetog Petra, ogromni David za gonfaloniera Soderinija i Firencu, Sveta porodica koju mu je šaljivo izmamio Anjolo Doni, karton za Bitku kod Kašine, koju je nazvao Kupači, da bi se takmičio s Leonardom da Vinčijem, Madona s detetom za trgovce u Brižu, klesana u njegovoj prvoj vlastitoj radionici, bronzani portret pape Julija II, koji je doživeo lošu sudbinu, Stvaranje sveta koje je po nalogu pape Julija II naslikao na svodu Sikstinske kapele,

Poslednji sud za papu Pavla III, da bi dovršio kapelu, Mojsije za Julijev nadgrobni spomenik, četiri nedovršena Diva u Firenci, Zora i Sumrak, Noć i Dan za kapelu Mediči, Obraćenje svetog Pavla i Raspeće svetog Petra za Paulinsku kapelu, Kampidoljo, Porta Pia, tri Pijete koje je klesao iz svog vlastitog zadovoljstva... i, kad su slike zastale i stajale mirne u očima njegove duše, Sveti Petar.
Sveti Petar... ušao je u crkvu kroz prednji portal, prošao po jakom rimskom suncu širokom crkvenom lađom, stao je u središte kupole, nad nadgrobnim spomenikom svetog Petra. Osetio je kako mu duša napušta telo, kako se diže prema kupoli, kako postaje njen deo, deo prostora, vremena, neba i Boga.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:41 pm





NAPOMENA


Za ovaj biografski roman utrošio sam nekoliko godina života tragajući za izvornim materijalom u Firenci, Rimu, Karari i Bolonji. Rad je u stvari počeo pre šest godina, kad mi je sva Mikelanđelova pisma, četiri stotine i devedeset pet na broju, kao i izveštaje i ugovore (izdanje Milanezi, Firenca, 1875. godine) preveo na engleski -zadatak koga se ranije niko nije latio -dr Čarls Speroni, profesor italijanskog jezika na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, da bi stvorio solidnu osnovu za roman. Prilično materijala je ovde štampano prvi put. Izvori se sada mogu naći u biblioteci Kalifornijskog fakulteta u Los Anđelesu.
Dugujem duboku zahvalnost naučnicima koji su proučavali Renesansu. Pokojni Bernard Berenson, veliki naučnik, pružio mi je stručne savete o Mikelanđelovoj bibliografiji i otvorio mi svoju sjajnu biblioteku u mestu Tati, kako se sam izrazio: »i noću i danju«. Ludvig Goldšajder, britanski autoritet, susretljivo mi je pružio svoje dragoceno vreme i materijal. Aldo Fortuna, firentinski arhivar, stavio mi je na raspolaganje svoju dokumentaciju o Renesansi, kojoj je posvetio čitav život. Kardinal Tiserant omogućio mi je da se poslužim sjajnom Mikelanđelovom zbirkom u Vatikanskoj biblioteci. Profesor Đovani Podi otključao je knjige porodice Buonaroti, koje idu mnogo dalje u prošlost od Mikelanđelovog rođenja. Dr Ulrih Midledorf, direktor instituta »Kunsthistorisches Institut« u Firenci, omogućio mi je rad u svojoj biblioteci, kao i direktori Biblioteke Hercijane u Rimu.
Zahvalan sam Brunu i Mariju Tavoreliju iz Karare koji su mi omogućili da studiram vađenje mermera izbliza i neumorno se trudili da mi pruže podatke o kararskom dijalektu i običajima. U Bolonji, zahvalan sam profesoru Umbertu Bezegiju, koji me je doveo do najboljeg bolonjskog materijala, u Sijeni, zahvalan sam potomcima Vitorije Kolone, markizi Pače Mišateli i Doni Đinevri Boneli, što su mi pomogle oko priče o markizi od Peskare. Stenli Luis, kanadski vajar, bio je moj vođa u Firenci i uputio me u Mikelanđelovu tehniku, tamo me je takođe naučio da klešem mermer. Odgovorio mi je na beskrajni niz pitanja o razmišljanju i osećanju vajara na poslu. Čarls i Karmela Speroni ljubazno su ispravili rukopis i otiske. Naposletku, želim da izrazim veliku zahvalnost Čarlsu de Tolneju, čijih monumentalnih pet knjiga sadrže defintivnu istoriju Mikelanđelovog dela.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 9 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu