Irving Stoun

First topic message reminder :

priča o Mikelanđelu



Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ

MALI REČNIK


Mali rečnik italijanskih reči i fraza koje se najčešće upotrebljavaju u ovoj knjizi.
Nastavci se katkad menjaju zbog roda, jednine i množine, ili glagolskog oblika, ali značenje ostaje jasno. Ponekad je moderna upotreba drukčija. Sve su te reči prevedene kad se prvi put jave u tekstu.
Razne titule su: Messer - ili signor, što znači ser ili gospodin. Tu je: podesta odnosno gradonačelnik, gonfaloniere odn. guverner, signoria odn. savet. Padrone je vlasnik, a buonuomini su plemići, padre je sveštenik.
Među oznake za lično srodstvo spadaju madre ili majka,padre ili otac, figlio ili sin, nono je deda, compare kum, bambino dete. Monna je skraćeno za madonna, žena.
Mamma mia su izrazi od milja, majko moja! kao i amico za prijatelja, i amico mio.
Za ljubav i ljubaznost je caro, carissimo.
Gente su ljudi.
Palazzo je palata, piazza je trg, ringhiera je balkon. Casino mala kuća, stanza je soba, studiolo je mala biblioteka, bagno je kupatilo. Signoria je većnica, stinche je zatvor, calcio je fudbalska igra, apalio je konjska trka. Bastoni je igra karata. Okolina je campagna, a podere farma, paleri trava za pašu. Contadino je farmer ili radnik na farmi, ili seljak,
Muškarci nose farsetti ili tesan kaput, calzoni ili calze su dugačke čarape, camicia je dugačka košulja ili tunika, brache. kratke pantalone. Za žene gonnella ili suknja, gamurra dugačka haljina, scialiraa ili šal, ghirlanda, venac za glavu. Berretto je mekana kapa. Birettu nosi papa ili kardinal. Sarta je krojačica, a sarto krojač.
Među hranom postoje razne vrste pasta, ili testo, u raznim oblicima, ponekad punjeni: cannelloni, ravioli, lasagna, tortellini, takođe pane i panini hleb i zemičke. Pasmata je uskršnji kolač, biscotti biskviti uopšte. Came odn. meso, uključuje teletinu scaloppine, bistecca, biftek, salami odn. kobasice. Stufato je paprikaš, cacciucco odn. ribe, bramangiere od živine. Postoji alla cacciotora ili lovački stil, vešto pripremljeno jelo u činiji torta, papparanđelle alla lepre su knedle sa zecom, fritto mistro je mešano meso. Galinga je začin,piselli, grašak. Trebbiano i chianti su vina, kao i vin santo, dezertno vino, i passito, vino od suvog grožđa. Damigiana je demižon. Trattoria je mali restoran, kao i osteria, obična mala gostionica. Parmigiano je sir, koji se najčešće struže i upotrebljava sa pastom ili minestrone, supom. Mangiate bene! jedite dobro!
Bottega je umetnička radionica, raznih umetnika: scultori, skulptori, statuario, onaj koji pravi statue. U Karari bardi su učenici. U alat spadaju: zupčasta gradina, subbia odn. strugaljka, scribbus, oalcagnuolo, ugnetto, scarpello, mazzuolo, razne vrste šila i piljaka koje upotrebljava skulptor ili kopač i rezač kamena. Colpo vivo, ili ferrata je živ udarac ili niz udaraca u jednom. Trementina je terpentin, pazzolana je šljunak ili krupan pesak, koji se stavlja u malter ili intonako za freske, secco je doterivanje slike na suvom malteru. Sagoma je obris ili silueta.
Putti su mali anđeli ili heruvimi, i kao i cassettoni, udubljeni paneli, ukrašavaju praktično sve.
Vrste kamena su pietra serena, firentinski svetli kamen, ardita, dura ili forte, tvrd kamen, vulkanski peperino je iz Rima. Kamenoresci su scalpellini.
Što se tiče marmo, mermera, postoje beli mermeri Carrara i Seravezza, dok su cipollino, breccia, verdaccio, bardiglio pomalo obojeni. Radnici koji rade na mermeru su smodellatori ili ljudi koji vade blokove mermera, tecchiaiolo je radnik koji čisti stenu, carradori su vlasnici kola. Poggio je radna površina.
Soldi, scudi, denari su oznake za novac, baioco najmanji novčić.
Gotovo su sve gradske države pravile svoj novac. Spedalingo je trgovački i finansijski direktor.
U spisak najčešće upotrebljenih izraza spadaju izrazi za dobar dan, veče i iaku noć: Buon di', Buon giomo, buona sera, buona notte. Zbogom je a rivederci ili addio. Do viđenja a domani, a u Karari, Fa a modr odn. Pazi kako ideš.
Benvenuto ih Ben trovato znači dobro došli. Beviamo! znači pijmo! Auguri, čestitam, salve ih salute, zdravo! Come va znači kako ste? Odgovor non će male znači nije loše.
Buona fortuna je srećno, a peccato šteta! Finito je gotovo, a il colmo dosta! Dio ili Dio mio, moj Bože!
Basta je dosta, dovoljno mi je, bene je dobro a bravissimo divno. Il migliore je najbolje. Ecco, eto, to je. Allora znači onda dobro.
Non importa, nije važno. E vero ih davvero znači Baš zaista. Senz' altro inače bez pitanja. Uguale ih lo stesso znači isto. Ammesso je izvolite! Permette, dozvolite.
Grazie ih grazie mille, hvala.
Pazienza! znači imajte strpljenja, calma, mir, piano, piano, polako, polako.
Divertimento je zabava ili zabavljanje, scandaloso, skandalozno.
Ma je ah, ili šta čovek može? Ma che!, ma hajde.
Comprendo ih capisco znači razumeti.
Među pogrdne izraze spadaju: pazzo, pazzesco - ti si lud, sciocco, glup, stupido i idioto budala, potpuno glup. Puttana je uličarka, viltano je loše vaspitan, bastardo je kopile, figiol d'un can kučkin sin... Va al'inferno znači idi do đavola.
Simpatico je ljubak, rigorista je stroga ili uskogruda osoba, terribilita je strahopoštovanje. Campanilista je provincijalac koji mari samo za svoj zvonik, campanilismo, šovinizam,fuorusciti, izgnanstvo, paesano, seljak.
Il Cronaca je čovek koji priča priče.
Riposo je odmor ih kad čovek prilegne posle ručka, festa je praznik, ferragosto su ferije sredinom avgusta.
Amore je ljubav, viva forza, ljudska snaga, incinta je trudna. Monte je brdo, tramontana je severni vetar, volgare je prost jezik, budelli e sangue, krv i hrabrost.
Breve je papino pismo ili odluka, cappela je kapela, sanctum sanctorum je sveto među svetima, najsvetije mesto.