Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 2 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 28, 2018 12:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:43 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




2


Vajarski vrt Mediči nije bio sličan Girlandajovoj bottegi, on nije trebao sam sebe da izdržava. Domeniko Girlandajo se uvek žurio, ne samo da zaradi novac za svoju veliku porodicu već i zbog toga što je potpisivao toliko ugovora s utvrđenim rokovima.
Ništa nije moglo biti dalje od žurbe nego što je bila atmosfera u koju je Mikelanđelo stupio toga aprilskog dana kad je počeo svoje naukovanje kod Lorenca Veličanstvenog i Bertolda. Osećaj koji je budio vrt bio je:
„Polako. Ne žuri. Mi ovde imamo samo jednu misiju: da učimo. Nemamo ništa drugo da prodamo osim učenja, ništa drugo da usavršavamo osim svoje sposobnosti i umetnosti. Vi imate samo da rastete. Calma! Pripremite se za doživotno klesanje."
Prva osoba koja ga je pozdravila bio je Pjetro Toriđani, snažno građeni plavi lepotan zelenih očiju. On reče uz osmeh koji je blistao od njegovih belih zuba:
- Ti si dakle to šunjalo. Duh vrta. Ti si se skrivao po tremovima.
- Nisam znao da ste me primetili.
- Primetili? - odgovori Toriđani. - Gutao si nas očima.
Bertoldo je, osim skulpture, voleo samo još dve stvari: smeh i kuvanje. Njegova šala bila je začinjenija nego njegovo pile alla cacciatora. Napisao je jedan kuvar, i bilo mu je žao što se preselio u palatu Mediči jedino zbog toga što nije imao prilike da proslavlja svoje recepte.
Ali skulpturu je mogao da slavi i slavio ju je: jer je ta slabašna osoba kao sneg bele kose, rumenih obraza i bledih modrih očiju bila jedini naslednik sveg znanja koje se moglo preneti iz zlatnog doba toskanskog vajarstva.
On provuče svoje mršave ruke pod ruke novih učenika.
- Istina, sva veština ne može se preneti - objašnjavao je on. - Donatelo je od mene učinio svoga naslednika, ali me nikad nije mogao izjednačiti sa sobom. Sipao je u mene iskustvo i veštinu kao što se rastopljena bronza sipa u kalup. Nijedan čovek ne može više da učini. Bez Donata, ja bih ostao samo majstor zlatar, pošto sam više od pola veka proveo s njim, ja sam ostao samo minijaturist. Ma koliko da je pokušavao, nije mogao da stavi svoje prste na moju šaku, niti svoju strast u moje osećaje. Svi smo mi onakvi kakvim nas je stvorio Bog. Ja ću vam pokazati sve što je Giberti naučio Donatela, a što je Donatelo mene naučio, koliko ćete vi primiti, to zavisi od vaše sposobnosti. Učitelj je neka vrsta kuvara, dajte mi žilavu kokošku ili žilav komad teletine, pa ih čak ni najbolji sos neće omekšati.
Mikelanđelo se glasno nasmeja. Bertoldo, zadovoljan svojom dosetkom, povede ih prema paviljonu.
- A sada na posao. Ako imate i malo talenta, on će izaći na videlo.
Mikelanđelo pomisli: „Samo neka mi se u ruke stave čekić i sabbia, pa će videti kako lete komadići!"
Bertoldo nije imao namere da stavi taj alat u ruke jednog početnika. On odredi Mikelanđelu jedan sto za crtanje na tremu između sedamnaestogodišnjeg Toriđanija i dvadesetdevetogodišnjeg Andrea Sansovina, koji je učio kod Antonija Polajuola i čiji se rad mogao videti u crkvi Santo Spirito.
Snabdevši ga materijalom iz unutrašnjih odaja, Bertoldo reče:
- Crtanje je drugačije sredstvo izražavanja nego vajarstvo. Čovek ili blok kamena su trodimenzionalni, što čini da odmah imaju više zajedničkog nego čovek i zid ili drvena ploča na kojoj treba slikati.
Mikelanđelo vide da su učenici u vrtu slični učenicima kod Girlandaja. Sansovino je bio kopija Mainardija: bio je to već jedan profesionalni umetnik, koji se godinama izdržavao radeći terakotu, imao je Mainardijevu prijatnu narav, pa je početnicima darežljivo davao i svoje vreme i strpljenje. Na drugoj strani lestvice nalazio se Sođi, četrnaestogodišnji mladić nalik na Čeka, koji je slučajno počeo da se bavi vajarstvom, i koji je za oštro Mikelanđelovo oko bio potpuno bez dara.
A tu je bio i njegov neizbežni Jakopo, u ovom slučaju dvadesetogodišnji Bačo da Montalupo, bezbrižan kao ptica na grani i, kao Jakopo, bez morala, bludni Toskanac koji je svake noći metlom skupljao skandale za jutarnje neverovatne priče. Prvog jutra kad je Mikelanđelo stupio na rad, Bačo je uleteo kasno s najuzbudljivijim dnevnim novostima: u Veneciji se rodilo čudovište, s okom iza svakog uva, u susednoj Padovi rodilo se drugo čudovište s dve glave i sa dve šake na svakoj ruci. Drugog jutra je pričao o Firentincu koji se tešio lošim ženama „da bi sačuvao što više vrlina svoje žene".
Naročito je dobro pričao seljačke šale, pričao je kako je jedna gospoda iz plemstva, raskošno odevena u svilu i bisere, zapitala jednog seljaka koji je baš izlazio iz crkve Santo Spirito: „Je li misa za villani, prostake, gotova?" „Da, gospođo",
odgovorio je seljak, „a misa za puttane, uličarke, baš počinje, pa požurite!" Bertoldo pljesnu rukama od zadovoljstva.
Kopija Granačija bio je Rustiči, petnaestogodišnji sin bogatog toskanskog mladića, koji je radio iz zadovoljstva i radi časti da stvara umetnost. Lorenco je želeo da Rustiči živi u palati Mediči, ali je mladić više voleo da stanuje sam u sobama u Via dei Marteh. Mikelanđelo je bio u vrtu svega nedelju dana kad ga Rustiči pozva na ručak.
- Kao i Bertoldo, ja uživam u finesama domaće kuhinje. Staviću gusku da se ujutro ispeče.
Mikelanđelo je otkrio da Rustiči, što znači seoski, živi u skladu sa svojim imenom, jer mu je stan bio pun životinja: tri psa, orao zavezan lancem za prečku, jedna južnoindijska ptica šarenog perja koju su seljaci sa imanja njegovog oca naučili da neprestano viče: „Va all inferno! Idi do đavola!" Još bešnje bilo je bodljikavo prase koje je Rustiči učinio svojim ljubimcem i koje se neprestano muvalo ispod stola bockajući Mikelanđelove noge svojim bodljama.
Posle ručka ušli su u sobu u kojoj su porodični portreti visili na zidovima. Pred tom aristokratskom pozadinom seljak postade kulturan mladić.
- Ti znaš da crtaš, Mikelanđelo. Zato ćeš se možda razviti u vajara. Samo mi dopusti da te opomenem: nemoj nipošto ići da živiš u raskoši palate.
Mikelanđelo se namršti pokazujući da se s time ne slaže:
- Ta opasnost mi malo preti.
- Slušaj, prijatelju moj, lako je navići se na sve što je skupoceno, otmeno, udobno. Kad se jednom tome odaš, lako ćeš postati ulizica i podseći krila svome sudu, samo da bi te zadržali. Sledeći korak je da promeniš svoj način rada da bi ugodio onima koji imaju moć, a to je smrt za vajara.
- Ja sam jednostavan, Rustiči.
Učenik s kojim je postao najbliži bio je Toriđani, koji je Mikelanđelu ličio više na vojnika nego na vajara. Toriđani je očaravao Mikelanđela, ali ga je i plašio kad bi skupio obrve i govorio svojim dubokim glasom koji je odjekivao. Toriđani je poticao iz jedne stare porodice trgovaca vinom, već odavno plemenite, i bio je najsmeliji od svih učenika u ponašanju prema Bertoldu. A znao je i da bude svadljiv, jer se posvađao s nekolicinom svojih drugova učenika. Pružio je Mikelanđelu jedno brzo, toplo prijateljstvo, neprestano mu pričajući sa susednog stola. Mikelanđelo nije poznavao nikoga ko bi bio tako lep kao Toriđani, ta vrsta fizičke lepote, gotovo ljudske savršenosti, činila ga je slabim, bez obzira na to što on sam nije imao lepe crte lica i što je bio malog rasta.
Granači je posmatrao kako prijateljstvo s Toriđanijem raste. Na Mikelanđelovo pitanje ne smatra li Granači da je Toriđani divan, ovaj oprezno odgovori:
- Znam ga otkad sam se rodio. Naše porodice su povezane.
- Ti nisi odgovorio na moje pitanje, Granači.
- Pre nego se s nekim sprijateljiš, treba s njim da pojedeš tovar soli.
Bio je nedelju dana u vrtu kad je Lorenco de Mediči ušao u vrt s jednom mladom devojkom. Mikelanđelo sada prvi put ugleda čoveka koji je i bez zvanja i ranga upravljao Firencom i od nje napravio moćnu republiku, bogatu ne samo u trgovini već i u umetnosti, književnosti i nauci. Lorenco de Mediči, čovek četrdesetih godina, imao je hrapavo lice koje kao da je bilo isklesano iz kakve tamne brdske stene, bio je to nepravilan obraz, nimalo lep, zemljaste kože, izbočenih vilica, s donjom usnom koja je provirivala iznad gornje, naviše okrenutog nosa, čiji je zavrnuti kraj bio širi od koščatog hrbata, krupnih crnih očiju, obraza na kojima su se videla tamna udubljenja iznad uglova usana, i guste crne kose podeljene na sredini, a zatim očešljane nadole do sredine svake obrve. Bio je obučen u dugu odeću boje pečene zemlje, s purpurnim rukavima, a komadić bele kragne pokazivao se na vratu. Bio je nešto iznad srednjeg rasta, snažnog tela, koje je održavao u kondiciji jašući svakog dana ili idući u lov sa sokolom.
Bio je i klasično obrazovan, mnogo je čitao grčke i latinske rukopise, pesnik koga je Platonova Akademija upoređivala sa Petrarkom i Danteom, graditelj prve evropske javne biblioteke, za koju je sakupio deset hiljada rukopisa i knjiga, najveću zbirku posle aleksandrijske. Bio je priznat kao „veći zaštitnik književnosti i umetnosti nego ijedan knez pre njega". Vlasnik zbirke statua, slika, crteža i dragulja, otvorene svim umetnicima i studentima za proučavanje i inspiraciju. Za naučnike koji su dolazili u Firencu da od nje naprave skolastičko srce Evrope sagradio je vile na padinama Fjezole, gde su Piko dela Mirandola, Anđelo Policijano, Marsilio Fičino i Kristoforo Landino prevodili novopronađene grčke i hebrejske rukopise, pisali poeziju, filozofske i religiozne knjige, pomažući da se stvori ono što je Lorenco nazivao „revolucijom humanizma".
Mikelanđelo je slušao priče o Lorencu, jedinoj omiljenoj temi razgovora u Firenci: o tome kako ima slabe oči, i kako je rođen bez čula mirisa. Sada, dok je slušao Lorenca kako razgovara s Bertoldom, on primeti da mu je glas grub, neprijatan.
No činilo se da je to Lorencova jedina neprijatna osobina, kao što je slabost njegovih očiju bila njegova jedina slabost, a nedostatak osećaja mirisa jedini nedostatak s kojim je rođen. Jer Lorenco, najbogatiji čovek na svetu, kome su se dodvoravali gospodari italijanskih gradskih uprava, kao i monarhije tako moćne kao Turska i Kina, bejaše otvorene, mile naravi i potpuno lišen nadmenosti. Vladalac republike, u istom smislu kao što su gonfalonieri di giustizia i Sinjorija bili upravitelji zakona i reda u gradu, on nije imao vojske, nije imao garde, i išao je ulicama Firence bez pratnje čuvara, razgovarao je sa svim građanima kao sa sebi ravnima, živeo je jednostavnim porodičnim životom, valjao se po podu sa svojom decom i otvorio kuću umetnicima, književnicima i naučnicima celog sveta.
U tome je bio njegov genije.On je primenjivao krajnju strogost u političkim stvarima, a ipak je vladao Firencom s toliko zdravog razuma i urođene susretljivosti i dostojanstva da su ljudi koji bi inače bili neprijatelji radili zajedno u slozi. Čak ni njegov vredni otac, Pjero, ni njegov genijalni deda, Kozimo, koga su u celoj Toskani nazivali Pater Patriae, Otac domovine, zato što je stvorio republiku iz firentinskih krvavih ratova, koji su vođeni nekoliko stotina godina između protivničkih stranaka gvelfa i gibelina, čak ni oni nisu postigli tako uspešne rezultate. Firenca je mogla da otpusti Lorenca Veličanstvenog i njegov dvor u roku od jednog sata i da ga najuri. On je to znao, ljudi su to znali, i baš je to saznanje pridonosilo da Lorencova vladavina bez pravog imena bude uspešna. Jer zbog toga što u njemu nije bilo oholosti, nije bilo ni kukavičluka: spasio je život svom ocu u jednom silovitom vojnom ustanku kad mu je bilo tek sedamnaest godina i stavio na kocku svoj vlastiti život kad je upao u logor Ferante u Napulju a da pri tom nije imao više lične pratnje nego što je imao na ulicama Firence, da spasi svoj grad od invazije.
To je bio taj čovek koji je stajao svega nekoliko koraka daleko od Mikelanđela i razgovarao ljubazno s Bertoldom o nekim antičkim skulpturama koje su baš stigle iz Male Azije tog dana: jer skulpture su Lorencu bile isto tako važne kao i flota brodova koja je plovila svetskim morima, kao lanac njegovih banaka širom cele Evrope i Sredozemlja, i kao milioni zlatnika ulagani iz godine u godinu u proizvodnju i trgovinu koja je obuhvatala svu robu počev od firentinske vune, ulja i vina pa do egzotičnih mirisa, začina i svila sa Istoka. Neki su Lorencu iskazivali poštovanje zbog njegovog bogatstva, drugi zbog njegove moći, ali naučnici i umetnici su ga poštovali i voleli zbog njegove strasti za znanjem, zbog slobode misli, koja je bila zatvorena više od hiljadu godina u mračnim vlažnim podzemnim tamnicama, i za koju se Lorenco zalagao da je oslobodi.
Lorenco prestade da čavrlja sa učenicima. Mikelanđelo sada skrene pogled na devojku koja je išla pored Lorenca. Bila je pomalo mršava, mlađa od njega, obučena u vunenu haljinu s dugačkim rukavima, ružičaste boje, gamurru čija je široka suknja padala u mekim, slobodnim naborima, i uski prslučić ispod koga je nosila svetložutu bluzu s visokim okruglim okovratnikom. Obuća joj je bila od žutog brokata, a na gustoj crnoj kosi nosila je ružičastu satensku kapicu obrubljenu biserom. Bila je tako bleda da čak ni ružičasta kapica ni haljina nisu mogle da unesu malo boje u njene mršave obraze.
Dok je Lorenco prolazio pored stola, jedva primetno klimajući glavom, Mikelanđelov se pogled odjednom sretne s devojčinim.
On prestade da radi. Ona zastane. On nije mogao da odvrati pogled s te mršave devojke lepog lica. Ona je bila zaprepašćena surovošću izraza na njegovom licu, njegovom energijom koja se slivala u crtež pred njim. Krv joj udari u obraze boje slonovače.
Mikelanđelo oseti to buđenje među njima po ubrzanom disanju. Za trenutak pomisli da ona hoće da govori s njim, jer je ovlažila svoje blede usne. Onda je sva uzdrhtala odvratila pogled od njega i pridružila se ocu.
Lorenco obgrli rukom devojku oko struka. Prođoše pored izvora i kroz vrata izađoše na trg.
Mikelanđelo se okrene Toriđaniju.
- Ko je to?
- Veličanstveni, ti idiote.
- Ne, ne on, već devojka.
- ...devojka? Oh, Kontesina. Njegova kćerka. Poslednja koja je ostala u palati.
- Kontesina? Mala kontesa?
- Da. Lorenco je imao običaj da svojim drugim kćerima tepa „Kontesina". Kad je ova najmlađa rođena, on ju je krstio Kontesina. Zbog čega pitaš? - Ni zbog čega. Tek onako.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:46 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




3


Lodoviko nikad nije dao svoj pristanak da Mikelanđelo stupi u vrt. Mada su u porodici znali da je on napustio Girlandajovu radionicu, izbegavali su njegov pad u vajarstvo time što su odbijali da to odobre. Retko su ga viđali, on je odlazio u zoru, kad su još spavali svi osim njegove maćehe, koja je već bila na pijaci, dolazio je kući tačno u dvanaest, kad je Lukrecija unosila pečenje ili piletinu, i radio je u vrtu do mraka, odugovlačeći što je duže mogao put do kuće kako bi porodica već bila u
krevetu, i samo je još njegov brat Buonaroto ležao budan da ga upita šta ima novo, ili njegova baka u kuhinji, koja je čekala da mu spremi laku večeru.
- Košulje su ti postale premale - reče Mona Alesandra - a čarape su ti iznošene. Tvoj otac smatra, budući da si odabrao da ne zarađuješ... ali svejedno. Ja sam ovaj novac stavila u stranu. Kupi šta ti treba.
On je poljubi u smežurane obraze, njihova ljubav u porodici bila je trajna, ali oni su samo usput znali da je pokažu.
Mikelanđelo je po prirodi bio ozbiljan i nije imao nikakvih želja za stvarima.
- Uskoro ću klesati i biću od glave do pete prekriven prašinom. Niko neće primetiti moje odelo.
Baka je poštovala njegov ponos, i stavi nazad u kesicu nekoliko novčića.
- Kako hoćeš. Ovde je novac za tebe.
Granači nije video potrebu da tako rano ustaje svakog jutra ili da se tako kasno noću vraća, samo su u podne dečaci dolazili i odlazili zajedno. Granači je svakog dana postajao sve potišteniji, a njegova pogrbljena ramena kao da su svega za palac ili dva bila iznad Mikelanđelovih.
- To je od one hladne i lepljive ilovače - jadikovao je on. - Mrzim je. Pokušao sam da modelujem što gore, ne bi li mi Bertoldo rekao da mogu da klešem. Pokušao sam da klesempietru duru, tvrdi kamen, desetak puta, ali svaki udarac čekićem prolazi kroz mene umesto kroz kamen.
- Ali, Granači, carissimo, mermer ima rezonancu - uveravao ga je Mikelanđelo. – On ume da prima. Pietra dura je kao stari hleb. Čekaj dok budeš radio u mermeru, biće ti kao da stavljaš prste u sveže testo.
Iznenađen, Granači dobro pogleda lice svog prijatelja:
- Ti si za sve tako neosetljiv, ali dođe li ti reč mermer u usta, postaješ pesnik.
Mikelanđelo je sav utonuo u crtanje. Takoreći prva rečenica koju mu je Bertoldo rekao bila je: - Ovde u vrtu crtanje je sine qua non: kad stigneš ujutro. nacrtaj levu ruku, zatim skini cipele i crtaj noge, to je dobra vežba za crtanje u perspektivi.
- A kako bi bilo da nacrtam svoju desnu ruku?
- Još jedan šaljivčina u našoj sredini - promrmljao je radosno Bertoldo.
Još onda kad je radio s pietrom serenom za Topoline, Mikelanđelo je premeštao čekić iz desne u levu ruku, ne osećajući razliku u tačnosti ili ravnoteži. Kad je nacrtao levu ruku u mnogim položajima, premestio je pero i crtao desnu ruku, najpre gledajući u dlan, a zatim je okrenuvši, s prstima ukručenim i raširenim.
Bertoldo prođe pored njega, dohvati arak s nekoliko crteža natrpanih na papiru.
- Radiš naopako - promrmlja on tiho.
- Ja se ne vređam. Moja desna i leva isto rade.
Žive modele dovodili su iz svih krajeva Firence, a nabavljao im ih je Lorenco, naučnike u crnom baršunu, vojnike debelog, kratkog vrata, četvrtastih glava i gustih obrva koje su se nadnosile nad oči, hvalisave siledžije, contadine sa njihovih kola, ćelave starce, povijenih noseva na licu na kome su se vrh nosa i brada gotovo sastavljali, monahe u crnim ogrtačima s kapuljačama prebačenim preko sede kose, vesele momke iz Firence, lepe, grčkih noseva koji su se spuštali pravo iz čela, duge kovrdžave kose koja se spuštala do vrata, okruglih praznih očiju, bojare vune zaprljanih ruku, žuljevite kovače, krepke nosače, debele kućne sluge, plemiće u crvenoj i beloj svili optočenoj biserom, vitke dečake u ljubičastim odelima, decu punih obraza da posluže kao modeli za putte.
Mikelanđelo je gunđao na Bertoldovu oštru kritiku jednog torzoa koji je nacrtao:
- Kako možemo da crtamo samo spolja? Sve što vidimo, to je ono što se pripija uz kožu. Kad bismo mogli da pratimo ono što je unutra u telu: kost, mišić... Da bismo poznavali jednog čoveka, moramo poznavati njegovu budelli e sangue, utrobu i krv. Ja nikad nisam video kakav je čovek iznutra.
- Dio fattuto! - opsova tiho Bertoldo. - Bože sačuvaj! Doktorima je dozvoljeno da seciraju po jedan leš jednog određenog dana u godini, pred Gradskim većem. Inače je to najveći zločin u Firenci. Izbaci to sebi iz glave.
- Iz usta mogu, iz glave ne. Nikad neću moći tačno da oblikujem ako ne budem znao kako jedno telo radi.
- Čak ni Grci nisu secirali, a oni su bili bezbožnici, i kod njih nije bilo crkve da to zabrani. Čak ni Donatelu nije bilo potrebno da reže ljudsko telo da bi ga onako odlično poznavao. Da li ti baš trebaš da budeš bolji od Fidije i Donatela?
- Bolji ne. Drugačiji da.
Mikelanđelo nikad nije video Bertolda tako uzbuđenog. On pruži ruku do mršave starčeve nadlaktice i potapša je da ga umiri.
Uprkos tim svakodnevnim sudarima, postali su prijatelji. Dok su drugi modelovali u malteru ili klesali kamen, Bertoldo bi uzeo dečaka i odveo ga u paviljon. Stajao bi nad njim satima dok je Mikelanđelo kopirao egipatske amajlije, grčke medaljone, rimske novčiće, držeći svako dragoceno umetničko delo u ruci dok je objašnjavao šta je stari umetnik nastojao da postigne.
Na svoje veliko iznenađenje, Mikelanđelo je zadobio i odanost Toriđanija, koji je sada primakao svoj radni sto bliže Mikelanđelovom. Toriđanijeva ličnost je bila neodoljiva, savladao je Mikelanđela svojom ljupkošću, pažnjama, živahnošću. Bio je kicoš koji se oblačio u šarene svilene košulje i širok pojas sa zlatnim kopčama, svraćao je brijaču na pijaci svakog jutra pre dolaska na posao da se obrije i da očešlja kosu mirisnim uljem.Mikelanđelo je bio prljavi radnik: na rukama je imao ugljen, koji bi onda, zaboravivši se, obrisao o lice, prosipao je boju na košulju, mastilo na čarape.
Toriđani je uspevao da prilično uradi za jedan dan, a ipak su mu njegova svetložuta camicia, košulja do struka s naduvenim rukavima, njegova zelena tunika s jednim „T" izvezenim na ramenu žutom svilom i tamnoplavi pleteni calzoni ostajali besprekorno čisti. Bio je pronašao položaj u kome je mogao da kleše a da mu prašina i komadići kamena ne padaju na odelo i kosu, a to je bilo nešto nečuveno za klesare, koji izlaze po obavljenom dnevnom radu nalik na kamene blokove. Bio je predmet divljenja za Mikelanđela, kome je laskalo kad bi ga Toriđani zagrlio, kad bi držao svoje lepo lice pored njegovog i kad bi uzvikivao njegovom poslednjem crtežu.
- Mikelanđelo mio, ti znaš napraviti najčistiji crtež, a zaprljaš se dok to radiš više od ikoga koga znam.
Toriđani je uvek bio u pokretu. Smejao se, pozirao, pričao pametne stvari i gluposti, ali nikad ne bejaše miran. Mahao je rukama sa smaragdnim i bisernim prstenjem, i osećao potrebu da dominira nad vazduhom oko sebe. Njegov jak melodičan glas odjekivao je nad bujnom prolećnom livadom s poljskim cvećem, a scalpellini u dalekom uglu vrta, koji su gradili biblioteku za Lorencove rukopise i knjige, zastajali su za trenutak da slušaju.
Kad bi učenici ujutro išli da posmatraju rano sunce na Đotovim delima u crkvi Santa Kroče, ili popodnevne zrake na Mladom Jovanu i Dva sveca Filipina Lipija u crkvi Santo Spirito ili da vide sjaj zalazećeg sunca na skulpturama na Kampaneli, koje je skicirao Đoto a izveo njegov učenik Andrea Pizano, Toriđani bi uzeo pod ruku Mikelanđela, udvarao mu se i imao u njemu osvojenog ali očaranog slušaoca.
- Ah, biti vojnik, Mikelanđelo. Boriti se u smrtonosnoj bici, ubijati neprijatelje mačem i kopljem, osvajati nove zemlje i sve njihove žene. To je život! Umetnik! Ha! To je posao za sultanove evnuhe! Ti i ja moramo zajedno putovati po svetu, amico mio, u potrazi za bitkama i opasnostima i blagom.
Mikelanđelo je osećao prema Toriđaniju duboku privrženost, gotovo ljubav. On je samog sebe smatrao prostim, zadobiti divljenje jednog tako lepog i poželjnog mladića kao što je Toriđani... bilo je to suviše jako vino za nekoga ko nikad nije pio.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:46 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



4


Sada je morao da se oduči od mnogih stvari koje je naučio u Girlandajovoj radionici, jer se crtanje za fresku razlikovalo od crtanja za slulpturu.
- Ovo je crtanje radi crtanja - opomenuo ga je Bertoldo, istim onim rečima kojim ga je Giriandajo opominjao protiv toga - da se postigne sigurnost oka i ruke.
Bertoldo mu je uterao u glavu razliku. Vajar ide za trodimenzionalnim figurama, ne samo za visinom i širinom već i za dubinom. Slikar crta da ispuni prostor, vajar da bi ga uklonio. Slikar slika mrtvu prirodu u jednom okviru, vajar crta da iznenadi pokret, da otkrije zatezanje i uvijanje koji se bore u ljudskoj figuri.
- Slikar slika da otkrije pojedinosti, vajar crta da iznese na videlo ono što je univerzalno. Comprendi? Razumeš? - upita ga Bertoldo.
Mikelanđelo je ćutao.
- Što je najvažnije od svega, slikar crta da nečemu pripiše vanjsko postojanje, da iz sebe samoga istrgne oblik i da ga stavi na papir, vajar crta da pripiše nečemu unutrašnje bitno postojanje, da izvuče oblik iz sveta i da ga učini čvrstim u sebi samom.
Nešto od toga je Mikelanđelo osećao, ali mnogo toga je priznao kao veliku mudrost iskustva.
- Ja sam stufato, bubalica - izvini se Bertoldo. - Sve što je bilo koji vajar verovao u toku dva veka, sve mi je sipano u glavu. Morate mi oprostiti ako iz nje curi obiter dicta.
Bertoldo, prihvativši se zadatka da podigne novu generaciju vajara, bio je odan učitelj,a ne kao Girlandajo, koji jednostavno nije imao vremena. Vajari su uglavnom jednosložni ljudi, jer su zvuci čekića i dleta njihov govor koji nadvikuje sve, pa čak i njihov pravi govor, koji cedi iz sebe samo kratke glasove i kratke reči. Bertoldo je bio izuzetak.
- Mikelanđelo, ti dobro crtaš. Ali važno je takođe znati zašto se mora dobro crtati. Crtanje je sveća koja se može upaliti da se vajar ne mora mučiti po mraku, to je plan u koji gledaš da razumeš skulpturu. Pokušati razumeti drugo ljudsko biće, zahvatiti do u njegovu najdublju unutrašnjost, to je najopasnije od svih ljudskih nastojanja. A vajar sve to pokušava bez ikakvog oruđa osim pera i ugljena! - On slegnu ramenima. - Taj romantični Toriđani priča kako će otići u rat. Dečija igra! Čak ni uzbuđenje čoveka u smrtonosnoj opasnosti nije veće od uzbuđenja jednog usamljenog čoveka kad pokušava da stvori nešto što nikad ranije nije postojalo!
Mikelanđelo je držao svoj dnevni rad u ruci posmatrajući ga ispitivački kao da želi da bolje razume šta Bertoldo govori, pokušavajući da u njemu nađe jedan deo onoga šta je Bertoldo želeo da se tamo nalazi.
- Crtanje je najbolji način da zbrišeš svoje neznanje o nekom predmetu - podsticao ga je starac - i da na njegovo mesto učvrstiš mudrost, isto onako kao što je Dante učinio kad je napisao stihove Čistilišta. Da, da, crtanje je kao čitanje: kao čitanje Homera, kako biste upoznali Prijama i Helenu Trojansku, Svetonija, kako biste naučili nešto o Cezaru.
Mikelanđelo obori glavu.
- Ja sam neuk. Ja ne čitam ni grčki ni latinski. Urbino je tri godine pokušavao da me nauči, ali sam ja bio tvrdoglav, nisam hteo da učim. Samo sam želeo da crtam.
- Stupido! Nisi me razumeo. Nije ni čudo što je Urbino imao muke s tobom kad te je učio. Crtanje je učenje. To je disciplina, mera kojom se može videti ima li u tebi poštenja. To je ispovedaonica, ono će otkriti o tebi sve, dok ćeš ti zamišljati da otkriva nekog drugog. Crtanje je pesnikova napisana strofa, nacrtana da se vidi hoće li tu biti neka priča vredna da se ispriča, istina vredna da se otkrije.
Starčev glas postade tih, pun ljubavi.
- Pamti to, figlio mio: crtati, to znači biti kao Bog kad je Adamu udahnuo dušu, to je
vanjsko disanje umetnika a unutrašnje disanje modela, koje stvara jedan novi, treći život na papiru. Čin ljubavi, Mikelanđelo, čin ljubavi: kojim je svako na svetu rođen. Da, crtanje je disanje života, to je on znao, ipak, za njega to nije bio cilj, već sredstvo.
Počeo je da ostaje uveče krišom u vrtu, pa je uzimao alat i radio na otpacima kamena koji su ležali uokolo: žućkasto-beli travertin iz rimskih kamenoloma, pietra forte iz Lombrelina, slepljena u grudve breccia iz Impruente, tamnozeleni mermer iz Preta, išarani crvenkastožuti mermer iz Sijene, ružičasti mermer iz Gavorana, providni cipollino, modri i beli šareni bardiglio. Ali je njegova najveća radost bila kad bi neko ostavio komad čiste bele carrare. Kao dete stajao je pred klesarima, čeznući da stavi svoje ruke na taj dragi kamen. To nikad nije bilo moguće: beli mermer je bio redak i skup, i iz Karare i Seravece su donosili samo koliko je bilo potrebno za porudžbinu.
Sada kradom poče da eksperimentiše šiljkom i zupčastim i ravnim dletom, obrađujući površinu mermera kao što je obrađivao pietru serenu kod Topolina. Za njega je to bio najlepši trenutak dana, kad je bio sam u vrtu i kad su mu samo kipovi pravili društvo. Uskoro, uskoro, moraće imati te alatke zauvek u svojim rukama: moraće da ih uzme odmah ujutro, jer su bili njegovi prirodni privesci, kao noge i ruke. I nikad nije zaboravljao, kad bi pao mrak, da skine dletom konture koje je izradio, kako ih niko ne bi primetio, da očisti komadiće i da ih baci na gomilu kamena u zadnjem delu vrta.
Bilo je neminovno da ga uhvate, ali ga je uhvatila osoba za koju se najmanje nadao da će ga iznenaditi. Kontesina de Mediči je sada gotovo svakog dana dolazila u vrt, ako ne s Lorencom, onda sa Policijanom ili Fičinom ili Pikom dela Mirandolom, platoničarima-naučnicima njenog oca. Razgovarala je s Granačijem, sa Sansovinom i Rustičijem, koje je očigledno dugo poznavala, ali joj niko nije predstavio Mikelanđela. S njim nikad nije razgovarala.
Odmah je znao, i ne pogledavši priliku koja se brzo kretala ili lice koje je celo bilo oči, kad je ušla kroz vrata. On oseti da mu svest postaje intenzivnija, kao da je svo kretanje oko njega, čak i kretanje sunca i vazduha, ubrzano.
Kontesina je upravo bila oslobodila Granačija od njegovog mučenja s kamenom. On joj je pričao o svojim osećajima, ona je to rekla svom ocu. Jednog dana Lorenco je došao u radionicu i rekao:
- Granači, ja bih želeo jednu veliku sliku, Trijumf Pavla Emilija. Hoćeš li se prihvatiti toga da je naslikaš?
- Da li hoću? Što se mora, to se može!
Kad se Lorenco okrenuo, Granači pritisnu levu ruku na usne i mahnu prstima Kontesini u znak zahvalnosti.
Nikad nije zastala da pogleda šta Mikelanđelo radi. Uvek bi se zaustavljala pored Toriđanijevog stola, na drugoj strani, tako da je bila okrenuta prema Mikelanđelu, i on je lepo video svaki njen pokret, čuo njen smeh, dok ju je Toriđani zabavljao. Mada ju je posmatrao, očaran, pogled im se nikad nije sreo.
Kad je ona naposletku otišla, ostao je potpuno iscrpljenih osećaja. Nije mogao to da razume. On nije mario za devojke. Čak ni godina dana Jakopovog tutorstva nije ga dovela do toga da zapazi koje su „dobre za postelju". U njegovoj porodici nije bilo devojaka, a isto tako ni u njihovom malom krugu prijatelja. Gotovo da se nije sećao da je ikad s nekom razgovarao. Čak nikad nije poželeo ni da ih skicira. Bile su mu strane. Pa zašto ga je onda bolelo kad ju je video da se drugarski smeje sa Toriđanijem, samo nekoliko stopa dalje od njega? Zašto je besneo na Toriđanija, a ne na nju? Šta je ona mogla njemu da znači, ta princeza plemenite krvi Medičija?
Bila je to neka tajanstvena bolest. Želeo je da ona više ne dolazi u vrt, da ga ostavi na miru. Rustiči je rekao da je ranije retko dolazila. Zašto sada dolazi svakog dana i ostaje po čitav sat, i duže? Što se strasnije bacao na prazne stranice, sve je više bio svestan da ona stoji trepereći nad radnim stolom Toriđanija, flertujući s lepim mišićavim atletom, dok je ipak nekako posmatrala i upijala svaki njegov potez ugljenom kao ličnu uvredu.
Dugo vremena je prošlo, bili su duboko u toplom letu, kad je poljsko cveće uvenulo a livade ležale mrke i izgorele, i tek je onda shvatio da je ljubomoran. Ljubomoran na Toriđanija. Ljubomoran na Kontesinu. Ljubomoran na njih dvoje zajedno. Ljubomoran na svako od njih posebno. I prestrašio se.
A sad ga je ona otkrila u vrtu pošto su svi ostali otišli. Bila je sa svojim bratom
Đovanijem, debelim i razrokim mladićem od otprilike četrnaest godina, kao i on, tako je nagađao Mikelanđelo, i već izabranim kardinalom, i svojim rođakom, nezakonitim sinom Lorencovog voljenog brata Đulijana, koga su ubili u Duomu zaverenici Paci. Tada je Mikelanđelu bilo svega tri godine, ali Firentinci su uvek pričali o prizoru zaverenika kako vise sa prozora Sinjorije.
Prve reči izleteše nenajavljene.
- Buona sera.
- Buona sera.
- Mikelanđelo.
- Kontesina.
- Come va? - To je kazala Kontesina.
- Non c'e male. - Kao klesar iz Setinjana.
Klesao je krivudavu liniju na komadu pietre serene. Nije prestao da radi.
- Kamen ima neki miris.
- Na sveže ubrane smokve.
- A ovo? - Ona pokaza na komad mermera na stolu pokraj njega. - Da li to miriše na sveže ubrane šljive?
- Ne, to gotovo i nema miris. - On odseče komadić. - Evo, pomirišite sami.
Ona namršti nosić, osmehujući se na njega. On stade pokraj mermera i poče da udara dletom tako da su udarci pljuštali kao kiša, a komadići leteli.
- Zašto radiš tako... besomučno? Zar te to ne iscrpljuje? Mene bi iscrpelo.
On je znao za njenu krhkost, za tuberkulozu u njenoj porodici, koja joj je odnela majku i sestru u toku protekle godine dana. Zbog toga ju je Lorenco toliko voleo, pričao je Rustiči, jer ona nije bila za dugo od ovog sveta.
- Ne, ne, klesanje kamena ne oduzima snagu, ono je vraća. Evo, pokušajte da klešete ovaj beli mermer. Začudićete se kad budete videli kako oživi pod vašim rukama.
- Pod tvojim rukama, Mikelanđelo. Hoćeš li da završiš tu šaru na pietri sereni za mene?
- Ali to nije ništa, samo krivudava linija, takva kakve klešemo za vrtne zidove ih za poklopce na cisternama.
- Meni se sviđa.
- Onda ću je završiti.
Stajala je mirno, tačno iznad njega, dok je on stajao nagnut nad kamenom. Kad je došao do jednog teškog mesta, on potraži kofu vode, ugleda jednu, poli tačno onu površinu koju je želeo da omekša, a zatim nastavi da prelazi dletom preko kamena.
Vesela, ona zapita: - A šta radiš kad se ti osušiš?
On je pogleda rumenog lica.
Nijednom dobrom scalpellinu nikad ne ponestane pljuvačke.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:47 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




5


S prvom jakom vrućinom zatvorenog vrta došla je i prva nezgoda: Sođi. Sođijevo oduševljenje je venulo kao trava na livadi. Nije bio dobio nikakvu nagradu niti porudžbinu, i mada mu je Bertoldo nešto plaćao, njegova zarada je bila veća samo od Mikelanđelove, koja nije ni postojala. Iz tog razloga Sođi je pomislio da će mu se Mikelanđelo pridružiti.
Jedne sparne večeri krajem avgusta čekao je da svi odu, a zatim odmaknuo stolicu i prišao najnovijem učeniku.
- Mikelanđelo, hajde da ti i ja odemo odavde. Sve ovo ovde je tako... tako nekorisno. Hajde da se spasimo dok je još vreme.
- Da se spasimo, Sođi? Od čega?
- Slušaj, ne budi slep. Nikad niko neće dati ni porudžbinu ni novac. Kome je zaista potrebna skulptura da bi živeo?
- Meni.
Osećaj odvratnosti, odricanja, pa čak i straha, urezani na Sođijevom licu bili su rečitiji nego išta što je on ikad mogao da unese u svoje voštane ih gipsane modele.
- Gde ćemo naći posla? Kad bi Lorenco umro...
- Ali on je mlad čovek, tek mu je četrdeseta.
- ...onda mi više ne bismo imali zaštitnika, ne bismo imali vrt. Hoćemo li tumarati po Italiji kao prosjaci s kapom u ruci? Je li tebi potreban klesar? Treba li tebi kakva Madona. Pijeta? Ja ću ti napraviti jednu, samo ako mi pružiš krov i hranu. Sođi potrpa svojih nekoliko ličnih stvari u torbu.
- Ma che! Ja hoću da se bavim nekim poslom u kojem će ljudi dolaziti k meni. Svakog dana! Za pastu ih svinjetinu, za vino ili calzoni. Ljudi ne mogu živeti bez tih stvari, svakog dana ih moraju kupovati. I tako ja moram svakog dana prodavati. Od onog što prodam, od toga ću živeti. Ja sam praktičan po prirodi, ja moram znati da ću svakoga dana zaraditi toliko i toliko solda. Skulptura je vrhunac raskoši, sasvim na dnu liste. Ja hoću da trgujem nečim što je na vrhu liste. Šta kažeš, Mikelanđelo? Nisu ti platili ni jedan jedini zlatnik. Pogledaj kako ti je odelo otrcano. Hoćeš li celog života živeti kao siromah? Beži sada sa mnom. Zajedno ćemo naći zaposlenje...
Sođi je ovu eksploziju duboko proživeo, ona se spremala sedmicama, možda mesecima. No ipak, u dubini svoje duše Mikelanđelo se pomalo zabavljao.
- Skulptura je na vrhu moje liste, Sođi. U stvari, ja i nemam liste. Ja kažem: „Skulptura", i već sam završio.
- Završio je pravi izraz! - složi se Sođi. - Moj otac poznaje jednog mesara na Ponte Vekio kome je potreban pomoćnik. Dleto je isto što i nož...
Sutradan ujutro kad je Bertoldo čuo da je Sođi otišao, on sleže ramenima.
- To su nezgode s vajarstvom. Svi su rođeni sa pomalo talenta, ali kako brzo plamen dogori kod većine.
On rezignirano pređe rukom kroz svoju retku sedu kosu.
- Uvek nam se to dešavalo u radionicama. Čovek počinje znajući da će jedan deo predavanja otići uludo, ali ne može se zbog toga odreći rada, jer će inače svi njegovi učenici stradati. Ti Sođiji, njihov pokretač nije ljubav ili sklonost prema vajarstvu, već mladalačko preobilje. Čim prvi žar počne da bledi, oni u sebi kažu: „Prestani da sanjaš. Postaraj se za pouzdan način života." Kad je čovek učitelj u jednoj bottegi, uvidi da je to tako. Vajarstvo je težak, surov posao. Čovek ne treba da postane umetnik zbog onoga što može, već zbog toga što mora. Vajarstvo je samo za one koji bi bez njega bili nesrećni.
Sutradan ujutro stiže kao novi učenik u vrt Buđardini, sa svojim licem poput punog meseca. Mikelanđelo i Granači ga toplo zagrliše.
Granači, koji je bio završio svoju sliku za Lorenca, pokazao je toliko talenta za organizaciju da ga je Lorenco zamolio da bude upravnik vrta. Granači je uživao u tome da bude izvršna vlast, da provodi dane proveravajući jesu li kamen, gvožđe ili bronza stigli, praveći takmičenja za učenike, primajući skromne porudžbine od cehova.
- Granači, ne smeš - bunio se Mikelanđelo. - Ti imaš isto toliko talenta kao i svi koji su u vrtu.
- Ali ja u ovome uživam - odgovori blago Granači.
- Onda prestani da uživaš. Ako nam je potreban ugljen, ili model, pusti da to sami nabavimo. Zašto da žrtvuješ svoj rad da bi pomagao nama da mi završimo svoj?
Granači nije bio neosetljiv na kompliment koji je ležao u Mikelanđelovom besu.
- Za sve ima vremena, caro mio - odgovori on. - Slikao sam. Opet ću slikati.
Ali kad se Granači vratio slikanju, Mikelanđelo je bio ljući nego ikada, jer ga je Lorenco naterao da crta pozorišne dekore za drame s moralnom poukom i zastave i slavoluke za parade.
- Granači, idiota, kako možeš da stojiš tamo i pevaš od sreće dok slikaš karnevalske dekoracije koje će biti bačene sutradan posle parade?
- Ali ja volim da radim ono što ti nazivaš trivia. Ne treba sve da bude bogato sadržajem i večno. I parade i zabave su važne, jer ljudi u njima nalaze radost, a radost je jedna od najvažnijih stvari na svetu, isto tako važna kao što je hrana, piće ili umetnost.
- Ti... ti... Firentinče!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:47 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



6


Što su jesenji dani postajali mračniji, Mikelanđelo je postajao sve prisniji u vrtu. Na crkvene praznike, kad je vrt bio čvrsto zaključan, Rustiči ga je pozivao na ručak, a zatim ga je vodio po okolini da traže konje, pa su plaćali seljacima, konjušarima i slugama za dozvolu da crtaju u njihovim štalama i poljima.
- Konji su najlepša božija stvorenja - uzviknu Rustiči. - Moraš ih neprestano crtati, svakog konja kojeg pronađeš.
- Ali, Rustiči, nikad nisam imao nameru da pravim skulpturu konja. Samo ljude.
- Kad jednom upoznaš konja, poznaješ svet.
Sansovino, contadino iz Areca, dvaput stariji od Mikelanđela, imao je svoju vlastitu filozofiju.
- Umetnik često mora da se vraća zemlji, mora je orati, sejati, čistiti od korova, žeti. Dodir sa zemljom nas obnavlja. Biti samo umetnik, to znači hraniti se sam sobom, i postati jalov. Zbog toga ja jašem na svom magarcu kući u Areco svakih nekoliko sedmica. Moraš poći sa mnom, Mikelanđelo, i osećati izoranu zemlju pod nogama.
- Rado bih posetio s tobom Areco, Sansovino, ako tamo ima mermera u kome bih mogao da zaorem jednu brazdu.
Samo je kod kuće bio nesrećan. Lodoviku je pošlo za rukom da dozna otprilike koliko koji učenik u vrtu prima novca za nagrade, platu i porudžbine, znao je da Sansovino, Toriđani i Granači zaraduju prilične svote.
- A ti ne zarađuješ? - upita Lodoviko. - Ni jedan jedini zlatnik?
- Još ne.
- Posle punih osam meseci, zašto? Zašto drugi zarađuju, a ti ne zarađuješ?
- Ne znam.
- Ja mogu da dođem samo do jednog zaključka: da se ti ne možeš takmičiti s ostalima.
- Nisam se ni takmičio.
- Zar Lorenco ne bi znao da ti imaš ma i malo talenta za vajara?
- Bez sumnje.
- Ali on te nikad nije primetio?
- Nikad.
- Allora! Daću ti još četiri meseca da se navrši godina. A onda, ako Lorenco još uvek bude mislio da si ti nezrelo voće, ići ćeš da radiš.
Ali Lodovikovo strpljenje trajalo je svega četiri sedmice. Jedne nedelje ujutro pritesnio je Mikelanđela u njegovoj spavaćoj sobi.
- Da li Bertoldo hvali tvoj rad?
- Ne hvali.
- Kaže li da imaš talenta?
- Ne kaže.
- Ne daje ti nikakvo ohrabrenje?
- Daje mi pouke.
-To nije isto.
-Ammesso, priznajem.
- Da li hvali ostale?
- Ponekad.
- Da nije to stoga što ti najmanje obećavaš?
- Nije.
- Zašto nije?
- Ja crtam bolje od njih.
- Crtaš. Šta to znači? Ako te uče da budeš vajar, zašto onda ne klešeš?
- Bertoldo mi ne dopušta.
- Zašto?
- Kaže da nisam spreman.
- Ali ostali klešu?
- Klešu.
- Zar ti ne vidiš šta to znači?
- Ne vidim.
- To znači da ti imaš manje sposobnosti od njih.
- To će se pokazati kad stavim ruke na kamen.
- Kad će to biti?
- Ne znam.
- Dok ne budeš radio u kamenu, nećeš ništa dobijati?
- Neću.
- A oni ničim ne pokazuju da će ti dati da radiš u kamenu?
- Ničim.
- Zar ti to ne ubija nadu?
- Ne.
- Pa šta onda osećaš?
- Zbunjen sam.
- A koliko dugo možeš da budeš zbunjen?
- Toliko dugo dok Bertoldo smatra da treba da budem.
- Šta se dogodilo s tvojim ponosom?
- Ništa.
- Isto što se s tobom dogodilo u vrtu: ništa.
- Čovek ne gubi ponos dok uči.
- Skoro će ti biti petnaest godina. Zar ti nikad nećeš ništa zarađivati?
- Zarađivaću.
- Kada? Kako?
- Ne znam.
- Dvadesetak puta si rekao „ne" ili „ne znam". Kad ćeš znati?
- Ne znam.
Iscrpljen, Lodoviko viknu: - Trebalo bi da te istučem batinom. Kad ćeš se ti jednom opametiti?
- Ja radim ono što moram, to je pamet.
Lodoviko se svali na jednu stolicu.
- Leonardo želi da postane monah. Ko je ikad čuo da se jedan Buonaroti zamonašio? Ti želiš da postaneš umetnik. Ko je ikad čuo da jedan Buonaroti želi da postane umetnik? Đovansimone hoće da postane ulični siledžija, da gađa kamenjem prolaznike. Ko je ikad čuo da je jedan Buonaroti malandrino! Urbino je poslao nazad Zigizmonda rekavši da bacam pare i da on ne može da nauči da piše. Ko je ikad čuo da je jedan Buonaroti nepismen? Više ne znam zašto čovek ima sinove!
Mikelanđelo priđe očevoj stolici i nežno stavi prst na njegovo rame.
- Verujte mi, oče. Ja ne tražim vunu na magarcu.
Ni u vrtu stvari za njega nisu išle bolje, izgledalo je u stvari da postaju gore. Bertoldo ga je stalno grdio, nikad nije bio zadovoljan onim što bi učinio. Skakao je s jedne noge na drugu vičući: - Ne, ne, ti to možeš bolje učiniti. Ponovo! Ponovo! - Terao ga je da ponovo crta modele s merdevina iznad njih, ili sa tla ispod njih, da bi ga na kraju nedelje naterao da dođe na praznik i da nacrta prizor koji će sadržati sve figure što ih je crtao u toku nedelje.
Vraćajući se kući s Granačijem jedne večeri, Mikelanđelo uzviknu žalosno:
- Zašto se prema meni drugačije postupa?
- Ne postupa se - odgovori Granači.
- Ali to svi dobro vide. Meni ne dopuštaju da učestvujem u bilo kojem takmičenju za Lorencovu novčanu nagradu, niti da radim na bilo kojoj porudžbini. Meni ne dopuštaju da posetim palatu i da vidim umetničke radove. Ti si sada upravnik vrta. Razgovaraj s Bertoldom. Pomozi mi!
- Kad Bertoldo bude smatrao da si spreman da učestvuješ u takmičenjima, on će to reći. Dotle...
- O Dio! - opsova Mikelanđelo tiho. - A dotle ću spavati u Loda dela Sinjorija, gde me otac neće moći dohvatiti štapom.
Bilo je još nešto zbog čega je bio nesrećan, ali to nije smeo da kaže Granačiju: kad je nastupilo vlažno vreme, Lorenco je zabranio Kontesini da izlazi iz palate. Mikelanđelu ona nije izgledala slabašna. On je u njoj osećao plamen, plamen dovoljno jak da u njemu sagori i smrt. Sada kad više nije dolazila, vrt je izgledao nekako čudno prazan, dani dugi i neprekinuti, bez uzbuđenja koje pruža čekanje.
U svojoj usamljenosti okrenuo se Toriđaniju. Postali su nerazdvojni. Mikelanđelo je govorio sa zanosom o Toriđaniju: o njegovoj duhovitosti, njegovoj pronicljivosti, izgledu...
Granači se namršti.
-Mikelanđelo, ja sam u teškom položaju: ne mogu da kažem nešto više a da ne ispadnem ljubomoran i uvređen. Ali moram te opomenuti. Toriđani je to već i ranije činio.
- Šta je činio?
- Rasipao svoju naklonost, potpuno zadobio nekoga, samo da bi se potom naljutio i prekinuo odnose kad bi se pojavio neko s kojim bi počeo iz početka. Toriđaniju je potrebna publika, ti mu predstavljaš publiku. Nemoj da tu potrebu pogrešno siivatiš kao njegovu ljubav prema tebi.
Bertoldo nije bio tako nežan. Kad je video Mikelanđelov crtež u kojem je ovaj podražavao crtež što ga je Toriđani upravo bio dovršio, pocepao ga je na hiljade komadića.
- Hodaj s bogaljem godinu dana, i na kraju ćeš i sam šepati. Vrati svoj sto nazad gde mu je mesto!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:48 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




7


Bertoldo je znao da je Mikelanđelovo strpljenje na kraju. On prebaci preko dečakovog ramena ruku krhku kao jesenji list.
- A sad: na klesanje.
Mikelanđelo zakloni lice rukama, njegove kao ćilibar žute oči plamtele su od uzbuđenja, znoj mu je orosio čelo. Olakšanje, radost, tuga, sve je bilo pomešano, i od svega toga mu je srce udaralo a ruke drhtale.
- Dakle, šta je vajarstvo? - upita Bertoldo glasom punim pouke. - To je umetnost koja, time što odstranjujemo sve ono što je suvišno s materijala koji obrađujemo, svodi taj materijal na onaj oblik koji je umetnik zamislio u svom duhu...
- Sa čekićem i dletom - uzviknu Mikelanđelo, pošto se smirio.
-... ili uzastopnim dodavanjem - ostade pri svome Bertoldo - kao pri modelovanju u glini ili vosku, koje predstavlja metodu nabacivanja.
Mikelanđelo živahno odmahnu glavom.
- To nije za mene. Ja želim da radim direktno u kamenu. Želim da radim onako kako su radili Grci, koji su klesali iz samog kamena.
Bertoldo se kiselo osmehnu.
- Plemenita težnja. Ali jednom Italijanu treba mnogo vremena da se vrati nazad Grcima. Najpre moraš naučiti da modeluješ u glini i vosku. Dok nisi saviadao metodu nabacivanja, zar bi se usudio da se latiš metode odstranjivanja?
- Znači, ništa od kamena?
- Ništa. Tvoji voštani modeli treba da budu otprilike stopu visoki. Naredio sam Granačiju da ti kupi određenu količinu voska. Da bismo mu povratili gipkost, poslužimo se malom količinom ove životinjske masnoće. Tako. Ako ti je s druge strane potrebno da bude čvršči, dodaj terpentina. Va bene?
Dok se vosak topio, Bertoldo mu pokaza kako će napraviti armaturu služeći se drvenim štapićima ili gvozdenom žicom, a pošto se vosak ohladio, kako da od njega napravi valjke. Kad je okvir bio gotov, Mikelanđelo poče dodavati vosak da vidi koliko tačno može da stvori jednu trodimenzionalnu figuru prenoseći je sa dvodimenzionalnog crteža.
To je, dakle, bilo čudo o kojem je klicao na stepenicama Duoma. Zbog ovoga je branio umetničku nadmoć vajarstva nad slikarstvom.To je bio pravi zadatak vajara: dubina, oblina, dimenzije koje je slikar mogao samo da nagovesti pomoću iluzije perspektive. Njegov svet je bio hrapavi svet stvarnosti, niko nije mogao proći oko njegove slike, ali svako je mogao proći oko njegove skulpture i proceniti je sa svake strane.
-I tako mora da bude savršena, ne samo spreda već iz svakog ugla - reče Bertoldo. – Što znači da se svaki komad mora klesati ne jednom već tri stotine i šezdeset puta, jer pri svakoj promeni ugla on postaje drugi komad.
Mikelanđelo je bio očaran, Bertoldov glas je strujao kroz njega kao plamen.
- Capisco. Razumem.
On uze vosak, oseti toplinu na dlanovima, za ruke koje su gladne kamena, valjak od voska ne može biti prijatan. Ali Bertoldove reči dale su mu podsticaja da pokuša može li napraviti glavu, torzo, punu figuru, koji bi do određene mere ponavljali crtež. Nije bilo lako.
- Ali što se ranije počne - uzviknu on - pre se završi.
Pošto je nabacao vosak na skeletni okvir, poslušao je Bertoldovo naređenje da radi alatkama od gvožđa i kosti. Kad je postigao najgrublju približnu sličnost, on dotera figuru svojim snažnim prstima. Rezultat je pokazivao crtu verovatnosti i neku sirovu snagu.
- Ali nikakve ljupkosti - prigovarao je Bertoldo - i nimalo sličnosti u licu.
- Ja ne radim portret - gunđao je Mikelanđelo,koji je upijao pouke kao što suv sunđer bačen u Arno upija vodu, ali koji se vređao na kritiku.
- Radićeš.
- Mogu li govoriti otvoreno?
- Zar možeš drugačije?
- Neka đavo nosi portrete. Nikad ih neću voleti.
- Nikad je duže u tvom uzrastu nego u mom. Kad ogladniš, a vojvoda od Milana zatraži od tebe da mu napraviš portret u bronzanom medaljonu...
Mikelanđelo se namršti. - Neću tako ogladneti.
Bertoldo je ostao pri svome. Govorio je o izrazu, ljupkosti i ravnoteži. O uzajamnom odnosu tela i glave: ako figura ima lice starca, mora imati i ruke, telo, noge starca. Ima li lice mladića, mora isto tako biti okrugla, mekana i slatka u izrazu, a pad s draperije mora tako izvesti da nagoveštava nagog mladića ispod nje. Kosa i brada moraju biti rađeni fino.
Bačo je dizao duh svima. U dane kad je Toriđani imao mušice i bubice, ili kad je Sansovino odjednom počinjao da čezne za Arecom, ili Mikelanđelo zapomagao da pređe na rad u glini, kad je Bertoldo grdio Rustičija što crta konje dok ima pred sobom muški model, kad je Granačiju pucala glava od glavobolje zbog stalne buke čekića i dleta, kad je Bertoldo, koga je mučio kašalj, jadikovao kako bi uštedeo sebi mnoge neprilike da je umro od poslednjeg napada, to je bio trenutak kad je Bačo priskakao u pomoć, donoseći sa sobom šalu iz gostionica i javnih kuća.
- Maestro, jeste li čuli ono o jednom trgovcu koji se žalio zbog skupih haljina svoje žene: „Kad god idem s tobom u krevet, to me košta jedan zlatnik." - „Kad bi išao češče sa mnom u krevet", odgovorila je mlada žena oštro, „koštalo bi te to svaki put samo jedan novčić."
- Ne, ja njega ne držim kao vrtnog klovna - objašnjavao je Bertoldo. - On obećava da će imati talenta i zna uvek dobro zapažati. Bačo isto toliko kao i svaki drugi u ovom vrtu ima volju da se posveti pozivu. On ne voli da uči, on je obuzet uživanjem. Ali to će ga proći. Njegov brat, dominikanac, posvetio se čistoći. Možda se zbog toga Bačo posvetio bludu.
Sedmice su prolazile, Bertoldo je uporno zahtevao da se Mikelanđelo usavrši u prenošenju iz ugljena u vosak. Kad više nije mogao da izdrži, Mikelanđelo baci alatke od kosti, ode na kraj vrta i uze čekić i dleto da istera svoj bes tešuči blokove za Lorencovu biblioteku. Predradnik, ne znajući sigurno da li da odobri tu pobunu, upita ga najpre:
- Zašto si došao k nama?
- Moram da stresem ovaj vosak s prstiju.
- Gde si učio klesati kamen?
- U Setinjanu.
-Ah!
Svakog dana sat ili dva radio je sa scalpellinima. Komadi pietre serene između njegovih nogu i pod rukama ulivalo mu je postojanost.
Bertoldo je kapitulirao.
- „ Mlaguerra di amor vince chi fugge" - reče on. - U ljubavnom boju pobednik je onaj koji beži. Prelazimo na glinu... Zapamti da se glina koju obrađuješ u vlažnom stanju skuplja. Radi glinu malo-pomalo. Dodaj joj meke iverčice i konjsku dlaku da budeš siguran da ti se modeli neće raspuknuti. Da obučeš svoju figuru, nakvasi draperiju da bude čvrsta kao gusto blato, a onda je umesi po figuri u naborima.
Kasnije ćeš naučiti kako da povećaš model do veličine kakvu nameravaš da klešeš.
- Upotrebili ste pravu reč - osmehnu se Mikelanđelo. - Izgleda da se približavam.
Februar se bližio kraju, s maglama koje su se spuštale sa brda i kišom koja je prekrivala grad okružen zidom sve dok i poslednja ulica nije postala reka. Bilo je svaga nekoliko sati sivog svetla pri kome se moglo raditi. Crkve i palate bile su suviše vlažne da bi se tamo moglo odlaziti radi kopiranja. Bili su primorani da borave u unutrašnjim sobama paviljona. Svaki učenik je sedeo na visokoj stolici nad grejalicom u kojoj je goreo ugalj. Bertoldo je morao da ostane u postelji ponekad i po nekoliko dana. Vlažna glina izgledala je lepljiva i hladnija nego ikad. Mikelanđelo je često radio pri uljanoj svetiljci, često sam u ledenoj radionici, ali zadovoljniji što je ovde nego da je bilo gde drugde.
Do aprila je trebalo svega dva meseca. A toliko i do Lodovikove odluke da će ga izvaditi iz vrta ako dotle ne postane toliko sposoban da bi bio plaćen. Bertoldo je, kad je došao zamotan u toplu odeću, bio bled kao duh, ali je Mikelanđelo znao da mora govoriti.
On pokaza Bertoldu glinene figure koje je modelovao i zamoli ga za odobrenje da ih kopira u kamenu.
- Ne, figlio mio - zakrešta Bertoldo hrapavim glasom - još nisi spreman.
- Drugi jesu, zar ja nisam?
- Ti moraš još mnogo da učiš.
- Priznajem.
- Pazienza - uzviknu Granači. - Bog je stvorio leđa za teret.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:48 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



8


Bilo je nekoliko rana koje su ga pekle. Bertoldo mu je zadao najtežu svojom neprekidnom bujicom kritike, kako god da je pokušao, Mikelanđelo nije mogao da požanje ni jednu jedinu reč pohvale. Druga bolna tačka bila je ta da još nije bio pozvan u palatu. Bertoldo bi vikao:
- Ne, ne, ovaj rad je suviše sladunjav, kad budeš video skulpture u palati, onda ćeš razumeti da mermer zahteva da izrazi samo najsnažnije i najdublje osećaje.
Mikelanđelo pomisli: „Pa onda, pozovite me, i videću!"
Kad je Lorenco pozvao Buđardinija u palatu, Mikelanđelo se razbesni. Na koga: na Bertolda? Na Lorenca? Na samog sebe? Nije znao. Isključivanje je prećutno podrazumevalo izbacivanje. Osećao se kao magarac koji nosi zlato a jede stričak.
Onda, jednog hladnog ali jasnog svetlog dana krajem marta, Bertoldo je stajao nad jednim modelom u glini koji je Mikelanđelo baš bio dovršio iz studija starih polubogova, pola ljudskim, pola životinjskim.
- U palati ima jedan novootkriveni faun - reče Bertoldo. - Sinoć smo ga raspakovali. Iz paganskog grčkog doba, bez sumnje. Fičino i Landino misle na vreme oko petog veka pre Hrista. Moraš ga videti.
Mikelanđelo zadrža dah.
- Sada bi bilo najpogodnije vreme. Hajdemo.
Pređoše Pjacu San Marko i zaokrenuše niz Via Larga. Bertoldo podiže jednu stranu toplog vunenog šala koji mu je bio dvostruko omotan oko vrata i stavi ga na donju polovinu lica da zaštiti usta od ciče zime. Na Via de Gori palati Mediči služio je zid drugog gradskog bedema kao osnova. Arhitekt Mikeloco završio ju je pre trideset godina za Kozima. Bila je dovoljno velika da primi mnogobrojnu porodicu od tri generacije, vladu jedne republike, upravu trgovačke kuće koja je poslovala po celom svetu, središte za umetnike i naučnike koji su dolazili u Firencu, bila je to kombinacija doma, kancelarija, trgovine, univerziteta, botegge, umetničke galerije, pozorišta i biblioteke, i odisala je strogošću i veličanstvenom jednostavnošću, koje su bile karakteristične za ukus porodice Mediči.
- U ovoj palati nema loše umetnosti.
Kamena zgrada oduševila je Mikelanđela dok je načas zastao na Via Larga da je gleda obuzet divljenjem. Mada je palatu video hiljadu puta, uvek mu je izgledala sveža i nova. Kakvi su to bili sjajni majstori ti scalpellini. Svaki grubo otesan ispupčen kamen prizemlja bio je doteran dletom tako savršeno kao da je komad skulpture: calcagnoli su okretno klesali površinu, davali kosim površinama lirske krivine od kojih su ogromni blokovi pevali, a ni dva bloka nisu bila ista, kao ni mermerne Donatelove statue.
U grubo kamenje bili su usađeni gvozdeni prstenovi za koje su posetioci pričvršćivali konje, na uglovima su se nalazili veliki bronzani držači u koje su se noću stavljale baklje. Oko palate s obe strane ulice pružala se kamena klupa na kojoj su druželjubivi Firentinci mogli da ćaskaju i da se sunčaju.
- Svaki kamen iz grubo obarađenog podnožja tako je dobar - reče Mikelanđelo prekidajući ćutanje - da bi se mogao namestiti na postolje i staviti u lođu.
- Možda - složi se Bertoldo - ali za mene je to previše teško. Zbog njega zgrada liči na tvrđavu. Ja više volim one ravne prave kamene ploče na drugom spratu, a još više možda minijaturne kamene ploče na trećem, od kojih je svaka isklesana kao dragi kamen. Zbog toga je palata sve svetlija što se više diže u prostor.
- Nisam do sada shvatio - reče Mikelanđelo - da je arhitektura gotovo isto tako velika umetnost kao skulptura.
Bertoldo se osmehnu popustljivo.
- Đulijano de Sangalo, najbolji arhitekt u Toskani, rekao bi ti da arhitektura i jeste skulptura: projektovanje oblika koji ispunjavaju prostor. Ako arhitekt nije vajar, on će dobiti jedino zidove koji opkoljavaju prazan prostor. Ako je tebi potreban posao, ti ćeš projektovati palatu umesto Pijete.
Ugao Via Larga i Via de Gori bio je jedna otvorena lođa koju je porodica Mediči koristila za svoje proslave i svetkovine. Firentinci su ih smatrali zabavom, zahtevajući uporno da vide šta se dešava. Lođa je imala sjajne lukove od trideset stopa isklesane iz pietre forte, jakog kamena, ovamo su dolazili građani, trgovci i političari da se savetuju s Lorencom, umetnici i studenti da raspravljaju o svojim problemima. Za sve je tu bila čaša slatkog belog grčkog vina, „savršenog pića za gospodina", i kolač u znak dobrodošlice.
Bertoldo i Mikelanđelo prođoše kroz masivna ulazna vrata i stupiše u četvrtasto dvorište s njegova tri savršena luka, koje su sa svake strane držali dvanaest junačkih stubova sa dekorisanim kapitelima. Bertoldo ponosno pokaza na zid od osam skulptura klasičnih figura između vrha lukova i prozorskih pragova.
- To su moje figure. Kopirao sam ih s antičkih gema. Originalne ćeš videti u Lorencovoj kolekciji u njegovom studiolu. Tako su dobre da ih drže za Donatelove!
Mikelanđelo se namršti: kako se Bertoldo mogao zadovoljiti time da toliko zaostaje za svojim učiteljem? Onda njegov pogled pređe na dve velike skulpture grada: Donatelovog i Verokijevog Davida. Uzviknuvši od radosti, on potrča da dodirne te kipove.
Bertoldo mu priđe i stade kraj njega, pogladivši svojom izvežbanom rukom sjajnu bronzanu površinu.
- Ja sam pomogao da se izlije ovaj komad za Kozima. Bio je namenjen da stoji baš ovde u vrtu, da se gleda sa svih strana. Kako smo bili uzbuđeni! Vekovima smo imali samo reljef, ili figure stavljene uz pozadinu. Ovo je bila prva slobodna bronza izlivena u više od hiljadu godina. Pre Donatela, skulptura je služila za ukrašavanje arhitekture: u nišama, na vratima, na horovima i propovedaonicama. Donatelo je bio prvi vajar slobodne bronze od vremena Rimljana.
Mikelanđelo je gledao otvorenih očiju u Donatelovog Davida, tako mladog i tako mekog, s dugim kovrdžama i grudima s istaknutim bradavicama, kako vitkom rukom drži mač, a levu nogu tako ljupko povija da bi stavio nogu u otvorenoj sandali na Golijatovu odsečenu glavu. To je dvostruko čudo, pomisli Mikelanđelo: da je livena bronza ispala tako satenski glatka i savršena, znao je da u tome ima i Bertoldove zasluge, i da je jedan tako nežan stvor, gotovo isto tako mršav kao Kontesina, mogao da ubije Golijata.
Imao je samo još jedan trenutak da proučava tri rimska sarkofaga ispod lukova, i dve restaurirane statue Marsijasa, pre nego što je Bertoldo pošao velikim stepeništem prema kapeli, u kojoj su se nalazile Gocolijeve freske, tako sjajnih boja da Mikelanđelo uzviknu od zaprepašćenja.
Zatim, kad ga je Bertoldo poveo iz sobe u sobu, njemu poče da se vrti u glavi: jer ovde je bila prava šuma kipova i galerija slika. Nije imao dovoljno očiju u glavi ni snage u nogama da ide od jednog do drugog komada ili da svlada svoje uzburkane osećaje. Nije bilo dobrog Italijanskog umetnika od vremena Dota ili Nikole Pizana koji ovde nije bio zastupljen. Bili su tu radovi u mermeru Donatela i Deziderija da Setinjana, Luke dela Robije i Verokija, Bertoldovi radovi u bronzi. Slike su visile u svakom tremu, predvorju, salonu, porodičnoj sobi, kancelariji, spavaćoj sobi: Mazačov Sveti Pavle, Pjaca dela Sinjorija, Učelova Bitka kod San Romana i Borba zmajeva i lavova, Đotovo Raspelo na drvenoj ploči, Fra Anđelikova Madona i Poklonstvo mudraca, Botičelijevo Rođenje Venere, Proleće, Madona Manjifikata. Bili su tu Kastanjo, Filipo Lipi, Polajuolo i stotine drugih iz Venecije i ostalih gradova.
Stigoše do Lorencovog studiola, poslednje u nizu prekrasnih odaja koje su nazivali „otmenim spratom palate", to nije bila Lorencova kancelarija, već njegova mala soba za pisanje, čije je svodove isklesao Luka dela Robija. Lorencov pisaći sto stajao je prislonjen uz zadnji zid ispod polica na kojima je bilo njegovo blago: dragulji, kamenje, mali mermerni bareljefi, stari rukopisi, prijatno pretrpana soba, koja je bila više namenjena uživanju nego radu,ukrašena malim na drvetu rađenim slikama Đota i Van Ajka, antičkim bronzama i golim Herkulom iznad kamina, malim bronzanim glavama na gredama iznad vrata, staklenim vazama za koje je nacrte pravio Girlandajo.
- Šta misliš? - zapita Bertoldo.
- Ništa. Sve. Mozak mi je kao oduzet.
- Nisam iznenađen. Evo Fauna koji je juče stigao iz Male Azije. Njegove oči ti kazuju koliko je uživao u telesnim zadovoljstvima. Mora da je bio prvi Firentinac. Sada ću te ostaviti samog nekoliko trenutaka dok nešto donesem iz moje sobe.
Mikelanđelo priđe bliže Faunu. Odjednom uhvati sam sebe kako gleda u njegove sjajne, užarene oči. Na dugoj bradi bile su mrlje kao da je po njoj prosuo crno vino u veselju. Izgledao je tako silno živ da se Mikelanđelu učini da će progovoriti, no u poročnom osmehu usne i zubi više nisu bili vidljivi. On pređe vrhovima prstiju preko rupe koja je zjapila, da napipa isklesanu liniju, ali je više nije bilo. On zabaci glavu i nasmeja se tako da kamena prostorija odjeknu od njegovog smeha. Krv je ponovo počela da kola njegovim žilama.
- Jesi li izgubio usta hvaleći se svojim lakrdijaškim pustolovinama?- viknu on Faunu.
Zatim izvuče papir za crtanje i crvenu kredu iz košulje, sede u suprotni kraj sobe i poče da skicira Fauna, dodajući mu usne, zube i besraman jezik, kao što je zamišljao da su izgledali kad ih je grčki vajar isklesao pre hiljadu godina.
On oseti nekoga iza leđa, a zatim mu nežan miris ispuni nozdrve. Naglo se okrene.
Bilo je prošlo mnogo sedmica otkako ju je video. Bila je tako mršavo malo telo, koje je zauzimalo tako malo prostora. Oči su joj bile proždrljive, gutale su ostatak njenog bledog nežnog lica rastapajući ga u toploj smeđoj tečnosti njenih zenica. Imala je na sebi plavu ganurru obrubljenim belim krznom. Bele zvezdice bile su prišivene na bluzi i rukavima. U ruci je imala grčki prepis Govora na pergamentu. Mikelanđelo je sedeo nepomično, nestajući i sam kao i ona u njenim očima.
- Mikelanđelo.
Kako je mogao osetiti toliko uživanje u samom izgovaranju toga imena, koje je inače čuo svakog dana bez ikakvog osećanja?
- Kontesina.
- Učila sam u svojoj sobi. Onda sam osetila da je neko ovde.
- Nisam se usudivao ni nadati se da ću vas videti. Bertoldo me je doveo da vidim umetnost.
- Otac mi neće dopustiti da dođem s njim u vrt pre proleća. Ti ne misliš da ću ja umreti?
- Vi ćete živeti da rodite mnogo sinova.
Boja se preli po njenim obrazima.
- Nisam vas uvredio? - upita on izvinjavajući se.
Ona odmahnu glavom. - Rekli su mi da si otvoren. - Ona koraknu do njegove stolice. - Kad sam pokraj tebe, osećam se snažnom. Zašto?
- A ja, kad sam pokraj vas, osećam se smetenim. Zašto?
Ona se nasmeja veselim, nežnim smehom.
- Nedostaje mi vrt.
- Vi nedostajete vrtu.
- Nisam ni pomislila da je vrt to primetio.
- Primetio je.
Ona se okrenu od dubine osećaja u njegovom glasu.
- A tvoj rad ide dobro?
- Non c'e male.
- Nisi naročito govorljiv.
- Ne težim da budem govornik.
- Onda treba da zatvoriš oči.
- Šta one govore?
- Stvari koje me raduju.
- Onda mi recite. Ja ne nosim ogledalo.
- Ono što mi o drugima znamo, to je naša vlastita tajna.
Osećao je da je razotkriven, ponižen što je pokazao osećaj kome nije znao ime. Uze papir za skiciranje.
- Sad moram da radim.
Ona lupi nogom. - Jednu Mediči ne smeš otpustiti. - Gnev joj zablista u očima, i od njega njihova prozirnost potamni do neprozirnosti, a zatim se u njih potkrade nežan osmeh. - Takve glupe reči više nećeš čuti od mene.
- Non importa. I ja sam glup na svoj način.
Ona pruži ruku. Bila je to mala ruka, prstiju krhkih kao u ptičice, u njegovoj gruboj, snažnoj šapi. Dobro je znao da ne treba da je stisne. A zatim, trenutak kasnije, oseti uzbudljiv, topao, čvrst stisak svoje ruke u njenoj čvrstoj šaci.
-Addio, Mikelanđelo.
- Addio, Kontesina.
- Radi dobro.
- Grazie mille.
Nestala je kroz vrata očeve radne sobe, ostavivši nežan miris u njegovim nozdrvama i udaranje krvi u ruci, kao da je radio s odlično odmerenim dletom od švedskog gvožđa.
On stavi crvenu kredu na papir.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:49 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




9


Te se noći prevrtao i obrtao, i nikako nije mogao da zaspi. Njegova prva godina u vrtu bila je pri kraju. Recimo da Lodoviko ode Lorencu, kao što je pretio, i da zatraži da ovaj otpusti njegovog sina? Hoće li Lorenco biti voljan da se suprotstavi jednoj uglednoj firentinskoj porodici? Zbog jednog učenika koga čak uopšte nije ni primetio?
No, on jednostavno nije mogao otići dok jedanput ne stavi svoje ruke na komad kamena.
Više nije mogao da izrazi praznoruku glad. On skoči iz kreveta, brzo navuče odelo pri mesečini, čvrsto odlučivši da stigne do Setinjana do zore i da provede dan klešući pietru serenu, blokove i stubove. Ali dok je nečujno trčao niz kružne stepenice do Via dei Bentakordi, odjednom stade. Pred očima mu iskrsnu slika njega samoga kako radi sa scalpellinima u dnu vrta, gde je bio smešten sav kamen. Naročito jedan kamen mu se ukaza pred očima, komad belog mermera, kako leži na travi malo dalje od blokova za gradnju. U glavi mu sinu misao da taj kamen po veličini tačno odgovara skulpturi koju je zamislio: Faunu kao što je onaj u Lorencovom studiolu, ali njegovom vlastitom.
Umesto da krene levo i da pođe ulicom s jarkom, izvan grada, on skrene desno, pođe niz Via dei Benči s njenim lepim dremljivim palatama Bardi do visokih drvenih gradskih vrata u gradskim zidinama, reče stražaru ko je, pređe Ponte ale Gracije i popevši se do ruševina tvrđave Belvedere sede na ogradu, dok mu je penušavi Arno ležao pod nogama.
Firenca, osvetljena punim mesecom, i tako bliska da mu se činilo da če prstima dodirnuti Sinjoriju ili Duomo, bila je prizor tako neverovatne lepote da on duboko uzdahnu. Nije ni čudo što su mladići iz ovog grada pevali romantične balade svom gradu, s kojim se nijedna devojka nije mogla takmičiti. Svi su pravi Firentinci govorili: - Neću da živim bez Duoma pred očima. - Za njega je taj grad bio čvrsta masa pietre serene, u kome su ulice nalik na tamne reke bile prosečene zidarskim dletom, a popločane piazze se belele na mesečini. Palate su stajali kao stražari, nekoliko spratova više od skromnih kuća koje su bile tako gusto nagomilane oko njih, probijajući žučkasto nebo, dizali su se zvonici crkava Santa Kroče i Santa Marija Novela i veličanstvena Sinjorija, visoka tri stotine stopa. Svoju vlastitu malu grupu stvarale su velika crvena kupola katedrale,sjajna mala bela kupola Krstionice i otmena ružičasta Kampanila. A oko svega toga dizao se gradski zid, iskićen tornjidma i pojačan kulama.
I dok je sedeo tamo, nad svojim ljubljenim gradom, znao je šta treba da radi.
Mesec je počeo zalaziti iza brda, poslednji veo blistavog sivog praha spuštao se na krovove kuća koji su ga upijali u sebe. Svetlost se jedva naslućivala na istoku, a zatim je jasno zasvetlila kao da je sunce ljubomorno lebdilo ispod horizonta čekajući samo znak da se sunovrati na pozornicu u dolini Arna i da natera u beg čarobnu tajanstvenu mesečinu vatrenim dokazom svoje veće moći da osvetli, da ogreje i da sve obelodani. Petlovi počeše kukurikati na imanjima gore uz reku, duž ivice močvare, stražari na kapijama povikaše da se otvore teška zasunuta vrata.
Mikelanđelo pođe nizbrdo pokraj reke do Ponte Vekija, mosta s prodavnicama mesa koje su baš otvarali pospani šegrti, i nastavi dole do Pjace San Marko i do vrta. Uputi se pravo mermernom bloku u travi iza novog gradilišta, uze ga u ruke i pod njegovim teretom otetura niz stazu u zadnji deo vrta. Tu ispravi jedno odrezano deblo drveta i sigurno smesti na njega komad mermera.
Znao je da nema pravo dirati taj mermer, i da se tako barem prećutno pobunio protiv autoriteta vrta, da je zbacio Bertoldovu čeličnu disciplinu. Pa sad, on je i onako bio na putu da izađe iz vrta ako bi njegov otac imao reč, i ako ga Bertoldo najuri, neka to bude pred skulpturom, zbog koje je na prvom mestu i doveden ovamo.
Rukama je milovao mermer, tražeći njegove skrivene konture. U toku cele godine nije nijednom dodirnuo komad belog vajarskog mermera.
- Zašto - upita se - zašto se tako osećam?
Za njega je mlečni, beli mermer bio živa materija, koja diše, oseća, naslućuje, prosuđuje. Nije mogao sebi dopustiti da ostane na cedilu. U dubini duše neki mu je glas govorio:
„To je ljubav."
Nije se plašio, čak se nije ni trgnuo. Primio je to kao jednostavnu istinu. Njegova osnovna potreba bila je da mu se ljubav uzvrati. Mermer je bio junak njegovog života, i njegova sudbina. Do ovog trenutka, kad je držao ruke nežno, s ljubavlju na mermeru, nije ni bio potpuno živ.
Jer ovo je bilo ono što je želeo da bude celog svog života: klesar belog mermera, ništa više, ništa manje.
On uze Toriđanijev alat i poče da radi: bež crteža, bez voska ili modela u glini, čak i bez oznaka ugljenom na grubim vanjskim delovima mermera. Jedino na šta je imao da se osloni, osim svog nagona i podsticanja, bila je jasno ocrtana slika Fauna u palati: vragolastog, zasićenog uživanjem, prepredenog, pokvarenog i skroznaskroz očaravajućeg.
On namesti dleto na kamen i zada prvi udarac čekićem. Tu je bilo njegovo mesto. On, mermer, čekić i dleto bili su jedno.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:54 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



10


Faun je bio dovršen. Tri noći radio je iza paviljona, tri dana sakrivao ga je ispod komada vunene tkanine. Sada ga je poneo do svog radnog stola. Sada je hteo da ga Bertoldo vidi: njegovog vlastitog Fauna, s punim osećajnim usnama i nizom sočnih belih zuba, između kojih je provirivao bezbrižni jezik. Polirao je vrh glave pietrom arditom i vodom da odstrani tragove alata i bele tačkice, kad počeše da stižu učenici, a Lorenco priđe stazom i zastade pred radnim stolom. - A, Faun iz mog studiola - reče on.
-Da.
- Nisi mu napravio bradu.
- Nisam smatrao da je potrebna.
- Zar nije posao kopista da kopira?
- Vajar nije kopist.
- Čak ni učenik?
- Ne. Učenik mora da stvori nešto novo iz nečeg starog.
- A otkud dolazi novo?
- Odande odakle dolazi cela umetnost. Iz njega samog.
Učini mu se da vidi blesak u Lorencovim očima, koji se brzo ugasio. - Tvoj Faun je star.
- Zar ne treba da bude star?
- Ja nisam pitao za njegove godine. Samo si mu ostavio sve zube.
Mikelanđelo se zagleda u kip.
- Ja sam samo popravio ono što je u onim drugim ustima bilo pokvareno.
-Trebalo je da znaš da kod stvorova u njegovim godinama nikad nije sve kako treba.
- U čoveka da. Ali kod fauna? - Nije mogao da potisne vragolast osmeh.- Fauni treba da su pola jarci. A imaju li jarci zube?
Lorenco se dobrodušno osmehnu.
- Nisam nikad gledao.
Kad je otišao, Mikelanđelo uze dleto i nastavi da radi na faunovim ustima.
Sutradan Lorenco ponovo dođe u vrt. Tog dana bilo je toplije, i Bertoldo je bio s njim. Lorenco zastade pred radnim stolom.
- Tvoj faun je izgleda ostario dvadeset godina za jedan dan.
-Vajar je gospodar umetnosti: on svoje predmete može učiniti mladima ili starijima.
Lorenco je izgledao zadovoljan.
- Vidim da si makao jedan gornji zub. I dva donja u suprotnom uglu.
- Zbog ravnoteže.
- Osim toga, zatvorio si desni tamo gde su bili zubi.
Mikelanđelove oči zaigraše.
- Bilo je domišljato od tebe što si cela usta preradio. Neko drugi bi se zadovoljio samo time da otkleše nekoliko zuba.
- To je bila logična posledica.
Lorenco ga načas dobro pogleda svojim ozbiljnim smeđim očima. Zatim reče: - Milo mi je što vidim da nismo uzalud gubili vreme.
Lorenco ode. Mikelanđelo se okrenu Bertoldu, koji je bio bled i malo je drhtao. Bertoldo ne reče ništa. Onda i on ode.
Sutradan ujutro jedan paž u šarenim čarapama i purpurnom ogrtaču pojavi se u vrtu. Bertoldo viknu:
- Mikelanđelo, zovu te u palatu. Pođi sa pažem.
- Sam si kriv što će te najuriti - uzviknu Bačo. - Što si ukrao onaj komad mermera.
Mikelanđelo pogleda Bertolda, zatim Granačija. Njihov izraz lica nije mu ništa kazivao. On pođe s pažem, uđe u zadnji deo vrta kroz jedan stari zid sa zupcima na vrhu, gledajući razrogačenim očima u šimširovo drveće podsečeno u obliku slonova, jelena, jedrenjaka pod punim jedrima, i stade kao ukopan pred jednim izvorom s granitnim bazenom, na kojem je stajala Donatelova bronzana Judita.
- Molim, gospodine - povika paž. - Manjifiko ne sme da čeka.
Morao je izvršiti nasilje da bi otrgao oči i telo od snažne a ipak pobeđene figure Holoferna, čiju glavu samo što nije posekao Juditin uzdignuti mač. Paž ga povede niz drveni kolski prilaz do prizemlja, a zatim uz dva sprata uskim sporednim stepenicama.
Lorenco je sedeo iza pisaćeg stola u biblioteci, velikoj sobi obloženoj policama s knjigama, koje je njegov deda počeo sakupljati pre pedeset godina. U sobi su bile svega dve skulpture, mermerne biste Lorencovog oca i strica, što ih je izradio Mino da Fjezole.Rumenog lica, Mikelanđelo brzo priđe bisti Pjera, Lorencovog oca.
- Vidite kako je izvanredno izglačan: kao da hiljade sveća gore iznutra.
Lorenco ustade i stade pored Mikelanđela da posmatra skulpturu.
- To je bio poseban Minov dar: on je znao da učini da beli mermer izgleda kao topla put.
- On je upotrebljavao sasvim okruglo dleto da oblikuje kosu. Ali pogledajte kako je nežno dleto prodiralo u mermer.
Mikelanđelo pomilova talase kose koji su se spuštali.
- No linije su oštro odsečene - reče Lorenco. - To se zove ferrata, tamo gde alatka spontano ocrtava pokret kose.
- A to klesari nazivaju „dugačak udarac" - doda dečak.
- Mino je bio izvanredan - reče Lorenco. - On je osećajnost zamenio za tehniku.
No ova bista mog oca prvi je mermerni portret koji je isklesan u Firenci.
- Prvi! Onda je Mino imao odvažnosti.
U tišini koja je sledila, Mikelanđelovo lice odjednom usplamti. On se kruto nakloni u pojasu.
- Nisam vam izručio svoje pozdrave, messere. Uzbudila me je skulptura pa sam počeo govoriti.
Lorenco odmahnu na te reči.
- Opraštam ti. Koliko ti je godina, Mikelanđelo?
- Petnaest.
- Ko ti je otac?
- Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni.
- Čuo sam to ime.
On otvori pisaći sto i izvadi presavijeni list pergamenta. Iz njega se prosu desetak crteža. Mikelanđelo naprosto nije verovao onome što je video.
- Ali... to su moji...
- Baš tako.
- Bertoldo mi je rekao da ih je uništio.
Lorenco se nagne prema njemu preko pisaćeg stola.- Postavili smo mnoge prepreke na tvoj put, Mikelanđelo. Bertoldo je rođen kao strog i oštar kritičar, i malo sklon da pohvali i obećava nagrade. Želeli smo da budemo sigurni da imaš... istrajnosti. Znali smo da imaš talenta, ali ti nismo poznavali karakter. Da si napustio rad zato što nisi dobio pohvale ili novčane nagrade...
U lepoj sobi nastade tišina, prožeta prijatnim mirisima pergamentskih listova, kožnih poveza i tek odštampanih araka. Mikelanđelov pogled bludio je po zidovima i gledao je naslove na desetak raznih jezika, od kojih nije mogao da raspozna ni jedno jedino slovo. Njegovi su se zadnji zubi tako stisli da jezik nije imao mesta da se pokrene ili govori.
Lorenco priđe dečaku.
-Mikelanđelo, ti imaš sposobnosti za vajara. Bertoldo i ja smo uvereni da bi ti mogao da postaneš naslednik Orkanje, Gibertija, Donatela.
Mikelanđelo potpuno zanemi.
- Želeo bih da dođeš i da živiš u ovoj palati. Kao član moje porodice. Od sada treba da se brineš samo za skulpturu.
- Ja najviše volim da radim u mermeru.
Lorenco se nasmeja.
- Ni hvale, ni izraza radosti što ćeš doći da živiš u palati Mediči. Samo ono što osećaš za mermer.
- Zar me niste zbog toga pozvali?
- Senz' altro. Hoćeš li mi dovesti oca?
- Sutra. Kako treba da vas zovem?
- Kako hoćeš.
- NIl Magnifico?
- Zašto ne?
- Kakvo značenje ima jedan kompliment kad ga čovek sluša dan i noć...
- ...s usana ulizica?
- To nisam rekao.
- S kakvim imenom ti misliš na mene?
- Lorenco.
- Ti ga izgovaraš s ljubavlju.
- Tako osećam.
- Ubuduće nemoj me više pitati šta treba da radiš. Došao sam do toga da očekujem od tebe neočekivano.
Još jednom se Granači ponudi da moli za njega kod Lodovika. Lodoviko nije mogao da siivati šta mu Granači govori.
- Granači, ti mog sina odvodiš s pravog puta.
- Palata Mediči baš nije izvan pravog puta, Meser Buonaroti, kažu da je to najsjajnija palata u Evropi.
- Ali šta to znači biti kamenorezac u jednoj palati? To je isto što i sluga.
- Mikelanđelo nije kamenorezac. On je vajar.
- Non importa. Pod kakvim uslovima on ide u palatu?
- Vi ne razumete, messere: on neće biti plaćen.
- Neće biti plaćen. Još jedna godina da prođe uludo.
- Il Magnifico je pozvao Mikelanđela da dođe i da živi u palati. On će biti kao član porodice. Ješće za stolom s velikanima sveta...
- Onome ko jede s moćnim štrcnuće u oči koštice od trešanja.
- On će učiti u Platonovoj akademiji, od najvećih naučnika Italije - nastavi Granači uporno. -I imaće mermera da ga kleše.
- Mermera - zastenja Lodoviko, kao da je ta reč prokletstvo.
- Vi ne smete odbiti da govorite sa Il Magnificom.
- Ići ću - promrmlja Lodoviko. - Šta drugo mogu da radim? Ali meni se to nimalo ne sviđa.
U palati, dok je stajao pred Lorencom u studiolu, a Mikelanđelo pored njega, sin vide da mu je otac ponižen, gotovo dirljiv. I bilo mu ga je žao.
- Buonaroti-Simoni, želeli bismo da Mikelanđelo živi ovde s nama, i da postane vajar. Ovde će sve dobijati. Hoćete li to odobriti dečaku?
- Magnifico messere, ne znam kako da vas odbijem - odgovori Lodoviko, duboko se poklonivši. - Ne samo Mikelanđelo, već i svi mi, naši životi i naš um na raspolaganju su Vašoj Veličanstvenosti.
- Dobro. Šta vi radite?
- Nikad se nisam bavio nikakvim zanatom ni trgovinom. Živeo sam od svog skromnog dohotka, i starao se o nekoliko poseda koje su mi ostavili preci.
- Onda me iskoristite. Vidite ima li u Firenci nešto što mogu da učinim za vas. Ja ću se postarati za vaše interese koliko je god u mojoj moći.
Lodoviko pogleda sina, zatim odvrati pogled.
- Ja ništa ne znam osim čitati i pisati. Ortak Marka Pučija u carinarnici upravo je umro, i ja bih bio srećan da dobijem njegovo mesto.
- Carinarnica! Tamo se plaća svega osam zlatnika mesečno.
- Mislim da bih bio sposoban da obavljam dužnost u toj kancelariji.
Lorenco podiže obe ruke do lakata, strese prste kao da želi otresti vodu.
- Očekivao sam da ćete tražiti nešto mnogo veće. Ali ako želite da postanete Pučijev ortak, vi to možete postati.
On se okrene Mikelanđelu, koji je stajao kraj oca čvrsto stisnutih usana. Topao osmeh ozari njegovo crno, ružno lice.
- Prošlo je šezdeset godina otkako je moj deda Kozimo pozvao Donatela u svoju kuću da napravi bronzanu statuu Davida.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:55 am


[You must be registered and logged in to see this link.]






KNJIGA TREĆA

PALATA



1


Paž ga isprati uz velike stepenice i kroz hodnik do odaje preko puta središnjeg dvorišta. Paž zakuca na vrata.
Bertoldo otvori vrata.
- Dobro došao, Mikelanđelo, u moj dom. Il Magnifico smatra da je meni preostalo tako malo vremena pa želi da te učim i u snu.
Mikelanđelo se nađe u jednoj unutrašnjoj prostoriji u obliku slova L, koja je bila podeljena u zasebne sobe. Bile su tu dve drvene postelje prekrivene belim čaršavima i crvenim pokrivačima, svaka sa sandukom kraj nogu. Bertoldova postelja je stajala unutar slova L, zid koji mu je bio iznad glave prekrivala je tapiserija koja je predstavljala Palaco dela Sinjorija. Bio je tu veliki ormar s policama postavljen dijagonalno prema unutrašnjem uglu slova L, sa puno Bertoldovih knjiga, uključujući tu i rukopis njegovog kuvara u koricama od svinjske kože, i s bronzanim svećnjacima koje je nacrtao za Donatela, i s voštanim ili glinenim modelima gotovo svih njegovih skulptura raspoređenim na raznim visinama.
Mikelanđelov krevet se nalazio u vratima na polovini slova L, otkuda je mogao da vidi skulpture na ormaru, ali nimalo od prostora gde je Bertoldov krevet. Preko puta kreveta nalazila se drvena ploča na kojoj je bila naslikana Krstionica, a pokraj prozora okrenutog na Via de' Gori vešalica i sto s vazom i krčagom vode.
- Ovako nećemo smetati jedan drugome - reče Bertoldo. - Stavi svoje stvari u sanduk do nogu svog kreveta. Ako imaš neke dragocenosti, zaključaću ih u ovaj starinski sanduk.
Mikelanđelo baci pogled na mali zavežljaj i pocepane čarape.
- Moja jedina dragocenost su moje ruke: volim da ih držim uza se.
- One će te odvesti dalje nego tvoje noge.
Legli su rano. Bertoldo je zapalio sveće u bronzanim svećnjacima, koje su bacale jezičke svetlosti u oba krila. Nisu videli jedan drugoga, a ipak su im kreveti bili svega nekoliko stopa udaljeni, i mogli su da razgovaraju tihim glasom. Jedino šta su obojica mogli da vide bio je ormar s modelima Bertoldovih radova.
- Vaša skulptura lepo izgleda pri svetlosti sveće.
Bertoldo je ćutao trenutak. - Policijano kaže: „Bertoldo nije vajar minijatura, on je minijaturni vajar."
Mikelanđelo glasno uzdahnu. Bertoldo je čuo zvuk protesta i reče tiho:
- U toj okrutnoj kritici ima dela istine. Zar nije dirljivo to što ti sa svog jastuka možeš da obuhvatiš jednim pogledom moj celi životni rad?
- Ali, Bertoldo, skulptura se ne meri po tome koliko je funti teška.
- Bilo kako da je meriš, to je skroman prilog. Talenat je jeftin, predanost je skupa. Stajaće te i života.
- Čemu drugom služi život?
Bertoldo uzdahnu.
- Jao, ja sam mislio da služi mnogim stvarima: lovu sa sokolom, isprobavanju recepata, nagovaranju lepih devojaka. Ti znaš firentinsku poslovicu: Život treba uživati. Vajar mora da stvara sadržaj rada. On mora proizvoditi pedeset, šezdeset godina, kao što su radili Giberti i Donatelo. On mora stvoriti dovoljno da ispuni svet.
Starac je bio umoran. Mikelanđelo ga je čuo kako uzdiše u snu. On sam je ležao budan, s rukama ispod glave. Nikako nije video razliku između: Život treba uživati, i: Život je rad. Bio je tu, živeo je u palati Mediči, uživajući u posmatranju bezbrojnih umetničkih dela koja će proučavati i u uglu vajarskog vrta punog lepog mermera za klesanje. Zaspao je s osmehom na usnama.
Probudio se pri prvom zraku sunca, tiho se obukao i izašao u predvorje palate. Pomilovao je rukama antičke mermerne kipove Marsijasa, i likove Faustine i Afrikanusa, proučavao je venecijanske slike raskošnih boja u prostoriji koja je bila gostinska soba, slikane portrete od Polajuola i portrete u mermeru od Mina da Fjezole, koji su se isticali jedni prema drugima, proveo je sat u kapeli diveći se fresci Benoca Gocolija, na kojoj su tri mudraca s istoka silazila niz brdo kod Fijezola, kucnuo je na vrata i ušavši obreo se razrogačenih očiju od čuda pred Donatelovim Vaznesenjem, Mazačovim Svetim Pavlom, Učelovom Bitkom kod San Romana... dok se nije toliko ošamutio da je pomislio da sanja.
U jedanaest sati vratio se u sobu. Tu vide da je krojač palate ostavio na krevetu jedno novo odelo. U svečanom raspoloženju on navuče na sebe šarenu svilu, a zatim stade ispred ogledala posmatrajući se sa zadovoljstvom. Bilo je čudno kako je izgledao mnogo privlačniji u novom odelu, jer je grimizni beretto davao boju njegovim obrazima, kapuljača ljubičastog ogrtača davala glavi više proporcija, a košulja i čarape zlatnožute boje davale svemu sjaj veselosti. On se seti dana, pre dve godine, kad je sedeo na krevetu i crtao svoje lice kredom čekajući da ga Granači zviždukom pozove.
Dok je stajao pred ogledalom, bio je uzbuđen promenama na sebi. Ne samo da je bio porastao za nekoliko palaca, tako da je sada bio visok pet stopa i četiri palca, već se malo i ugojio. Visoke jagodične kosti na licu nisu više ličile na lobanju, a s maljama koje su mu izbile iznad usana i na bradi nije se više primećivalo da su mu uši smeštene previše daleko na glavi. Češljao je svoju kovrdžavu kosu napred da pokrije deo suviše visokog čela. Njegove sitne oči pod teškim kapcima izgledale su otvorenije, a izraz sigurnosti u njima pokazivao je da je našao svoje mesto na svetu. Ljudi više nisu morali da misle da mu je lice nakrivo.
Obožavao je lepotu drugih ljudi, a sam je od nje imao tako malo. U svojoj trinaestoj godini pomirio se s tim da je malen, i da mu je sudbina dodelila beznačajno telo. Kako je imao najdublje divljenje za divnu snagu i proporcije muškog tela, njegovi vlastiti osrednji udovi i trup ličili su mu na kaput u dronjcima.
Sada više nije ostavljao tako loš utisak.
U svojoj zadubljenosti nije video kad je Bertoldo ušao.
- Oh, Bertoldo... samo sam hteo...
- Sviđaš se sam sebi u toj odeći?
- Nisam znao da mogu tako da izgledam.
- Ne možeš. To je samo za feste.
- Zar nedeljni ručak nije praznik?
- Obuci tu bluzu i ogrtač. Kad dođe Blagovest, moći ćeš se pokazati.
Mikelanđelo uzdahnu, skine ljubičasti ogrtač i odveza finu žutu platnenu bluzu, a onda vragolasto pogleda učitelja.
- Ah, pa, ne stavljate izvezeni podrepni kaiš na teglećeg konja.

Pošto su se popeli uz široke stepenice, iz polusprata u predvorje, skrenuše naglo nadesno u jednu sobu. Mikelanđelo se iznenadi obrevši se u jednoj ozbiljnoj sobi, bez ijednog jedinog umetničkog dela. Okviri na panelima i greda iznad vrata bili su pozlaćeni, zidovi obojeni hladnom žućkastom bojom, mirni i suzdržljivi. U suprotnom kraju sobe stajao je popreko sto za dvanaest osoba, a s obe strane pod pravim uglom bila su još dva stola koja su s prvim pravila slovo U, za kojima je moglo da sedi još dvanaest osoba iznutra i izvana, tako da niko nije bio udaljen od Lorenca za više od nekoliko uskih pozlaćenih stolica, a šezdeset osoba je tu moglo intimno da jede.
Bili su stigli rano. Mikelanđelo zastade na vratima. Lorenco, kome je zdesna sedela Kontesina a jedan firentinski trgovac sleva, ugleda ih.
- Ah, Mikelanđelo, dođi i sedi pokraj nas. Kod nas nema unapred određenih mesta, ko stigne prvi, zauzima najbliže prazno mesto.
Kontesina stavi ruku na stolicu pokraj sebe pozivajući ga da priđe k njoj. Kad je seo, Mikelanđelo primeti lep stoni pribor: četvrtaste kristalne čaše sa zlatnim ivicama, srebrne tanjire s firentinskim ljiljanom, rađenim zlatnom intarzijom, srebrne noževe i kašike s grbom Medičijevih od šest poređanih kugli: tri, dve i jedna. Baš kad je izrazio svoje poštovanje Lorencu, paževi palate skloniše zelene biljke otkrivajući očima orkestar u jednom udubljenju u obliku školjke koji se nalazio iza njega, bili su tu jedan klavir sa dvostrukom klavijaturom, harfa, tri velike viole i velika lutnja.
- Dobro došao u palatu, Mikelanđelo - reče Kontesina. - Otac kaže da ćeš biti jedan od porodice. Treba li da te zovem „bratom"?
Znao je da ga zadirkuje, i upita se u sebi: „Zašto sam rođen spor na jeziku"?
Posle jednog trenutka odgovori:
- Možda bi „rođak" bilo bolje?
Kontesina se nasmeja. - Milo mi je što je tvoj prvi ručak pao u nedelju. Drugim danima ženama nije dozvoljeno da sednu za sto. Mi jedemo u gornjoj lođi.
- Onda vas neću videti u toku nedelje - izleti mu.
Oči su joj bile okrugle kao Đotov O.
- Palata nije tako velika.
Posmatrao je šareni red gostiju na ručku dok su ulazili kao da ulaze u kraljevski dvor, a muzičari svirali Un Cavaliere di Spagna: Lorencovu kćerku Lukreciju i njenog muža Jakopa Salvijatija, Lorencove nećake Đovanija i Lorenca de Medičija, koje je Lorenco podigao i odgojio pošto su ostali siročad, nadstojnika manastira Bikjelinija, sjajnu glavu augustinskog reda u crkvi Santo Spirito, koja je čuvala biblioteke Petrarke i Bokača, Đulijana da Sangala, koji je izgradio divne vile u Podiju a Kajanu, vojvodu od Milana koji je bio na putu za Rim sa svojom pratnjom, ambasadora turskog sultana, dva kardinala iz Španije, vladajuće porodice iz Bolonje, Ferare, Areca, naučnike iz Pariza i Berlina, koji su doneli rukopise, rasprave, umetnička dela, članove iz Sinjorije iz Firence, blagog, jednostavnog Pjera Soderinija, koga je Lorenco spremao za šefa magistrata u Firenci, jednog emisara mletačkog dužda, profesore koji su došli da posete univerzitet u Bolonji, bogate gradske trgovce i njihove žene, poslovne ljude iz Atine, Pekinga, Aleksandrije, Londona. Svi su došli da ukažu domaćinu svoje poštovanje.
Kontesina je objašnjavala redom ko je ko. Bili su tu Demetrijus Čalkondiles, upravnik Lorencove javne grčke Akademije i suizdavač prvog štampanog izdanja Homera, Vespasijano da Bističi, vodeći bibliofil i trgovac retkim rukopisima, koji je snabdevao biblioteke pokojnog pape Nikole N, Alesandra Sforce, grofa od Vorčestera, i Medičije, engleski naučnici Tomas Linakre i Vilijam Grosin, koji su studirali pod rukovodstvom Policijana i Čalkondilesa iz Lorencove Platonske akademije, Johan Rojhlin, nemački humanist i učenik Pika dela Mirandole, monah Fra Marijano, za koga je Lorenco sagradio jedan manastir izvan Porta San Galo po nacrtu Đulijana da Sangala, jedan emisar s vešću o iznanadnoj smrti mađarskog kralja Matije, koji se divio „filozofu-princu Lorencu".
Pjero de Mediči, najstariji Lorencov sin, i njegova elegantno odevena žena Alfonsina Orsini uđoše kasno te su morali da sednu u začelje jednog od dugih stolova. Mikelanđelo vide da su uvređeni.
- Pjero i Alfonsina ne odobravaju sav taj republikanizam - prošaputa Kontesina. - Oni smatraju da bismo trebali da držimo dvor, a da bi samo Medičima trebalo biti dozvoljeno da sede u čelu stola, dok bi plebejci trebalo da sede ispod nas.
Uđoše i Lorencov drugi sin Đovani i njegov nećak Đulio, Đovani sa sveže obrijanom tonzurom i razrokim okom. Imao je svetlosmeđu kosu svoje majke i svetlu boju lica, bio je visok i krupan, debelog lica sa podbratkom. Đulio, nezakoniti sin Lorencovog pokojnog brata, bio je crnomanjast, lep, hladan. Oči su mu kritički posmatrale skup, odvajajući pojedinačno sve ličnosti i veze među njima. Nije mu izmaklo ništa što bi moglo da mu koristi.
Poslednja je ušla Nanina de Mediči oslonjena na ruku jednog lepog sjajno odevenog muškarca.
- Moja tetka Nanina - promrmlja Kontesina - i njen muž Bernardo Ručelaj. On je dobar pesnik, kaže otac, piše drame. Ponekad se Platonska akademija sastaje u njegovom vrtu.
Mikelanđelo je posmatrao svaku crtu lica rođaka svoje majke. On ne reče ništa Kontesini o tom srodstvu.
Muzičari počeše da sviraju Corinto, komponovan po jednoj od Lorencovih pesama. Dve sluge koje su stajale pored dizalica počeše da dovlače hranu. Dok su poslužitelji prolazili između gostiju s teškim srebrnim poslužavnicima sa svežom rečnom ribom, Mikelanđelo se trgnu ugledavši jednog mladića u šarenoj košulji kako uzima jednu ribicu, prinosi je uvetu, zatim ustima, kao da joj govori, i malo posle udara u plač. Sve oči bile su uperene u njega. Mikelanđelo okrenu svoj začudeni pogled Kontesini.
- Žako, dvorska luda. „Smej se. Budi Firentinac." - Zašto plačeš, Žako? - upita Lorenco.
- Moj se otac utopio pre nekoliko godina. Pitao sam ovu ribicu da li ga je negde videla. Rekla mi je da je suviše mlada da bi ga gde srela, i predložila mi da upitam one veće ribe koje više o tom znaju.
Lorenco, zabavljen, reče: - Dajte Žaku neku veliku ribu, kako bi mogao da je pita.
Smeh je postajao sve glasniji, stranci za Lorencovim stolom, koji se nikad nisu sreli i možda su poticali iz dijametralno suprotnih sredina, počeše da razgovaraju s ljudima oko sebe. Mikelanđelo, koji nije poznavao prirodu šale, i koji se sablaznio kad je video ludu za Lorencovim stolom, oseti kako mu se pogled pun neodobravanja smekšava. Kontesina ga je posmatrala.
- Zar ti ne voliš da se smeješ?
- Nisam vičan tome. U mojoj kući se niko ne smeje.
- Ti si ono što moj francuski učitelj naziva „un homme serieux". Ali i moj otac je ozbiljan čovek, on samo veruje da smeh može da bude koristan. Videćeš kad budeš živeo s nama neko vreme.
Zdela s ribom bila je maknuta, i on je bio poslužen sa fritto misto. Mikelanđelo je bio suviše očaran posmatrajući Lorenca kako naizmenično razgovara sa tridesetčetrdeset gostiju, da bi okusio jelo.
- Il Magnifico, da li on radi u toku celog obroka?
- On uživa u tim ljudima, galami, priči i šali. A ipak u isto vreme ima stotinu misli u glavi, i kad ustane, sve je odlučeno.
Poslužitelji doneše pečene prasiće na ražnju s ruzmarinom u ustima. Il Cardiere, jedan improvizator na liri, zabavljao je goste pevajući nedeljne novosti praćene satiričnim primedbama u ritmu i stihovima sa kadencama.
Posle slatkiša gosti su šetali širokim predvorjem. Kontesina uhvati Mikelanđela ispod ruke.
- Znaš li ti šta znači biti prijatelj? - upita ona.
- Granači je pokušao da me tome nauči.
- Svi su prijatelji Medičima - reče ona mirno - ...i niko.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:56 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



2


Sutradan ujutro on i Betoldo šetali su po mirisnom vazduhu ranog proleća. Nebo je bilo plavetno, a kamenje Firence vatreno zlatno dok je upijalo sunce. Iznad njih na brežuljcima Fijezole svaki čempres, vila i manastir isticali su se na zelenosivoj pozadini maslina i loze. Otišli su do kraja vrta, do zbirke mermernih blokova. Činilo se kao da stoje u nekom starom groblju, čiji su izvaljeni nadgrobni spomenici izbledeli od sunca.
Bertoldo se okrene svom štićeniku s bojažljivim izrazom u svetloplavim očima.
- Priznajem da nisam veliki klesar mermera. Ali s tobom ću možda postati veliki učitelj.
- Evo lepog komada mesa - uzviknu Mikelanđelo neobuzdano.
Bertoldo se nasmeja na tu upotrebu klesarskog žargona.
- Figura koju želiš da klešeš mora teći niz kamen. Ideš li u istom pravcu sa žilom, znaćeš po tome kako se kamen lomi kad ga udariš. Da bi video kako žile teku, sipaj vode na komad. Sitne crne pege, čak i u dobrom mermeru, jesu mrlje od gvožđa. Ponekad se mogu otklesati. Ako udariš po gvozdenoj žici, osetićeš, jer je tvrđa od mermera i tvoj će metal udariti u metal kamena.
- Zubi mi škripe kad samo pomislim.
- Kad god udariš mermer dletom, ti drobiš kristale. Zdrobljeni kristal je mrtav kristal. Mrtvi kristali upropašćuju skulpturu. Moraš naučiti da klešeš velike komade a da ne polomiš kristale.
- Kada?
- Kasnije.
Bertoldo mu je pričao o vazdušnim mehurima, mestima u mermeru koji ispadaju ili se pretvaraju u šupljine pošto su izloženi vremenu. Oni se spolja ne vide, i čovek se mora naučiti da zna kad ih ima iznutra. To je kao biranje jabuke, za jabuku čovek može reći da je zdrava jer je ispupčena u zdravoj formi i prostoru, dok se pokvarena jabuka ulegne, kao da ju je prostor pritisnuo.
- Mermer je kao čovek: moraš znati sve što je u njemu pre nego počneš. Ako u tebi ima vazdušnih mehura, onda ja gubim vreme.
Mikelanđelo napravi jednu dečju šalu, ali Bertoldo ne obrati pažnju na nju, već pođe po alat iz kućice.
- Ovde je šilo. To je alat za odvaljivanje komada. Ovde je ugnetto i scarpello. To su alati za davanje oblika.
Bertoldo mu pokaza da čak i onda kad kida mermer da bi se oslobodio onoga što ne želi mora ritmički udarati kako bi dobio kružne linije oko bloka. Nikad ne sme dovršiti jedan deo, već mora raditi na svim delovima, da bi držao odnose u ravnoteži. Da li shvata?
- Razumeću pošto me pustite slobodnog među ove komade. Ja učim rukama, a ne ušima.
- Onda izbaci vosak! Onaj faun nije bio loš, ali ti si do svojih rezultata stigao slepom intuicijom. Za čvrste rezultate moraš znati zašto nešto radiš.
Skulptorska radionica napolju bila je kombinacija kovačnice, stolarske radionice i potkivačnice. Tu su bile pri ruci grede, klinovi, drveni kozlići, testere, kosa dleta, čekići, drvena dleta za popravku drški od čekića. Pod je bio cementiran da bi se imalo čvrsto uporište. Duž kovačnice stajale su gvozdene šipke koje su stigle iz Švedske, a koje je Granači kupio dan ranije kako bi Mikelanđelo mogao napraviti za sebe jednu celu garnituru od devet dleta.
Bertoldo mu reče da zapali vatru u kovačnici, od kestenovog drveta dobija se najbolji ugalj: ono daje tihu, jaku, jednoličnu vatru.
- Ja već znam kako se kale alatke za pietru serenu - reče Mikelanđelo. - Naučili su me Topolini.
Kad je vatra počela goreti, on dohvati meh, optočen točak s metalnim pločama oko celog obima, da napravi dobru promaju.
- Basta - uzviknu Bertoldo. - Udari te gvozdene šipke jednu o drugu da vidiš zvone li kao zvonca.
Šipke su bile od dobrog gvožđa, sve osim jedne, koju su odbacili. Kad je vatra bila dobro raspaljena, Mikelanđelo se baci na pravljenje svoje prve garniture alatki. Znao je da „čovek koji sam ne pravi alatke ne pravi sam ni skulpture". Sati su prolazili. Nisu prestali da rade ni za vreme ručka. Sumrak je padao kad je starca obuzela slabost, a koža mu postala siva. Pao bi da ga Mikelanđelo nije dočekao na ruke. Poneo ga je u paviljon, čudeći se kako je Bertoldo lak, lakši od jedne šipke švedske dragocene kovine. On nežno položi svog učitelja na stolicu.
- Kako sam vam mogao dopustiti da tako dugo radite? - promrmlja.
Malo boje preli se preko lomnih kostiju Bertoldovih obraza. - Nije dovoljno rukovati mermerom, moraš takođe imati gvožđa u krvi.
Sutradan ujutro Mikelanđelo ustade po mraku, polagano, da ne probudi Bertolda, i pođe usnulim ulicama da stigne u vrt u zoru. Znao je da prvi znaci sunca otkrivaju istinu o mermeru. Pod tim snažnim zracima mermer je bio gotovo proziran, sve žile, greške, bile su nemilosrdno otkrivene. Kvalitet koji bi preživeo najranije sunce bio bi besprekoran kad padne noć.
Išao je od komada do komada lako udarajući čekićem. Solidni komadi odzvanjali su kao zvono, a oni s greškom tupo i muklo. Na jednom malom komadu koji je dugo bio izložen vremenu bila se stvorila crvena površina. Sa čekićem i dletom on odbi opnastu prevlaku da dobije čistu mlečnu supstancu koja se nalazila ispod nje. U želji da sazna pravac žile, čvrsto je držao čekić i lomio istaknute čoškove.
Svidelo mu se ono što je video. On uze komad ugljena pa nacrta na mermeru glavu i bradu jednog starca. Onda privuče jednu klupu, zajaše blok stisnuvši ga nogama, uze čekić i dleto. Njegovo se telo smiri uz dubok udisaj. Napetost je iščezavala sa svakim udarcem. Kamen ga je ispunjavao, davao mu telo, osećao je da je završen i potpun. Iz sata u sat ruke su mu postajale lakše i jače. Te metalne alatke odevale su ga u svoj vlastiti oklop. Činile su ga snažnim.
On pomisli: „Kao što Toriđani voli da oseća pušku u ruci, Sansovino plug, Rustiči oštro krzno psa, a Bačo ženu, tako sam ja najsrećniji kad imam komad mermera između nogu i čekić i dleto u rukama."
Beli mermer bio je srce svemira, najčistija materija koju je bog stvorio, ne samo simbol boga već njegova slika, način kako je sam sebe manifestovao. Samo božanska ruka mogla je stvoriti tako plemenitu lepotu.Mikelanđelo oseti da je i sam deo bele čistoče pred sobom, oseti njegovu potpunost kao da je njegova vlastita.
Seti se Bertolda kako citira Donatela: „Skulptura je umetnost koja, odstranjujući sve što je nepotrebno od materijala na kojem radi, svodi ovaj na oblik koji je umetnik zamislio u svom duhu."
Zar nije bilo isto tako istinito da vajar nikad ne bi mogao iznuditi nikakvu zamisao iz mermera koja već ne bi ležala u njegovoj prirodi? Imao je utisak da nikad ne bi ništa ispalo ako ne bi odgovaralo osnovnoj prirodi kamena, pa ma kako inače vajar to pošteno zamislio. U tom smislu vajar nikad ne može da bude potpuno gospodar svoje sudbine, kao što može slikar. Boja je tekuća, i može se saviti oko uglova. Mermer je oličenje čvrstine. Vajar koji kleše mermer morao je prihvatiti strogu disciplinu udruživanja. Mermer i on bili su jedno. Razgovarali su među sobom. A za njega, osećanje mermera bilo je najveće uzbuđenje. Nikakvo zadovoljstvo ma kog drugog čula, ukusa, vida, sluha, mirisa, nije moglo ni izdaleka da se uporedi s njim.
Bio je odstranio vanjsku koru. Sada je tonuo u masu, ulazio u nju u biblijskom smislu. U tom činu stvaranja potreban je pritisak, prodiranje, udaranje i pulsiranje sve dok se ne stigne do snažnog klimaksa, do potpunog posedovanja. Nije to bio samo ljubavni čin, to je bio čin ljubavi: venčavanje njegovih vlastitih unutrašnjih uzora s oblicima bitno svojstvenim mermeru, bila je to njiva na koju je on bacio seme, stvorio živo umetničko delo.
Bertoldo uđe u radionicu, ugleda Mikelanđela na radu i uzviknu: - Ne, ne. To ne valja. Prestani! Tako klešu amateri.
Mikelanđelo ču glas koji je bio jači od lupe čekića, okrene se i u trenutku shvati ko je, ali nije prestajao da radi svojim ugnettom.
- Mikelanđelo! Počeo si s pogrešnog kraja.
Mikelanđelo ga nije čuo. Bertoldo se okrenu da ne gleda učenika kako seče jednu brazdu kroz kamen kao da je žele od dunja. On odmahnu glavom u radosnom očajanju.
- Mogao bih isto tako da pokušam sprečiti Vezuv da izbacuje lavu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:56 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



3


Te večeri okupao se u kadi tople vode koja je bila spremljena za njega u maloj sobi na kraju hodnika, obukao tamnoplavu košulju i pantalone i pratio Bertolda u Lorencov studiolo na večeru. Bio je nervozan. Šta će reći? Za Platonsku akademiju pričalo se da je intelektualno srce Evrope, univerzitet i štamparija, izvor literature i centar za istraživanje sveta, koji je imao za cilj da Firencu pretvori u drugu Atinu. Da je samo slušao Urbina kad mu je čitao iz starih grčkih rukopisa.
U peći je pucketala vatra, topla svetlost širila se od bronzanih svetiljki na Lorencovom pisaćem stolu, vladala je prijatna drugarska atmosfera. Sedam stolica bilo je primaknuto uz niski sto. Police s knjigama, grčki reljefi, okviri sa kamejama i amajlijama davali su odaji ugodan i prisan ton.Članovi Platonske akademije primiše ga nezainteresovano, a zatim se vratiše na diskusiju o komparativnoj vrednosti medicine i astrologije kao nauke, pružajući Mikelanđelu priliku da svrsta lica i ličnosti četvorice naučnika koji su uživali glas najistaknutijih mozgova Italije.
Marsilio Fičino, star pedeset sedam godina, osnovao je Platonsku akademiju za Kozima, Lorencovog dedu. Bio je to sitan čovek, visok nešto manje od pet stopa, i mada je neprestano bio bolestan, kao pravi hipohondar, preveo je celog Platona. Postao je živi rečnik starih filozofija pošto je preveo celokupnu egipatsku mudrost pre no što je žudno progutao dela svih mudraca aleksandrinaca, konfučijevaca, zoroastrovaca. Kako ga je otac spremao za doktora, bio je upoznat i sa prirodnim naukama. Pomogao je da se u Firenci osnuje štamparija knjiga. Njegova dela privukla su pažnju naučnika iz cele Evrope, koji su dolazili da slušaju njegova predavanja. U njegovoj lepoj vili u Koređiju, koju je Mikeloco po Kozimovom naređenju izgradio za njega, a koju su vodile njegove nećakinje, zapalio je večni plamen pred Platonovom statuom, koga je pokušavao da proglasi za sveca kao: „najdražeg učenika Hristovog". To je bio čin krivoverja isto kao i izvrtanje istorije, zbog čega ga Rim umalo nije isključio iz crkve. Njegove su ga nećakinje zadirkivale:
- On zna recitovati sve Platonove dijaloge, ali nikad ne zapamti gde je stavio papuče.
Mikelanđelo zatim obrati pažnju na Kristofora Landina, starca od oko šezdeset šest godina, učitelja Lorencovog oca, Pjera Oholog, i samog Lorenca, sjajnog pisca i predavača, koji je učio firentinske umove da se oslobode dogme i da na prirodu primene pronalaske nauke. On je služio kao poverljivi sekretar Sinjorije, imao je iskustva u politici, a bio je vođa Medičija kroz tri generacije. Bio je autoritet u pitanjima o Danteu, i izdao je svoj komentar za Božansku komediju, u prvom izdanju štampan u Firenci. Njegovo životno delo bilo je usredsređeno na italijanski jezik, volgare, koji je on gotovo potpuno sam od jednog prezrenog dijalekta preobrazio u priznati jezik, prevodeći na njega Plinija, Horacija i Vergilija.
Bio je poznat u Firenci zbog svog revolucionarnog creda: „Najdublja osnova za delovanje je sigurna nadmoć razmišljanja i znanja." U Lorencu je našao junaka
Platonove republike: „Idealni vladalac jednog grada je naučnik."
Na rubu tvrde kožne stolice sedeo je Anđelo Policijano, tridesetšestogodišnjak, za koga su protivnici Medičija govorili da ga ovi drže uvek pri ruci zbog toga što u poređenju s njim Lorenco izgleda privlačan. Ipak je bio priznat kao najfantastičniji naučnik: izdavao je dela na latinskom kad mu je bilo deset godina, pozvan u firentinsku Compagnia di Dottina kad mu je bilo dvanaest godina da bi mu predavali Fičino, Landino i grčki naučnici koje su u Firencu doveli Mediči. Preveo je prve Homerove knjige Ilijade kad mu je bilo šesnaest godina i Lorenco ga je doveo u palatu da bude učitelj njegovih sinova. Najružniji među muškarcima, imao je tako lucidan i blistav stil kao nijedan pesnik od Petrarke, njegove Stanze per la Giostra di Giuliano, poema u jednoj knjizi, proslavljala je mučeništvo Đulijana de Medičija, Lorencovog mlađeg brata, koga su ubili Paci, i postala uzor italijanske poezije.
Mikelanđelov pogled pređe na najmlađeg i najprivlačnijeg iz te grupe, dvadesetsedmogodišnjeg Pika dela Mirandolu, koji je čitao i pisao na dvadeset dva jezika. Ostali članovi grupe su ga zadirkivali govoreći: - Jedini razlog zbog kojega Piko ne zna dvadeset treći jezik jeste taj što ne može da ga pronađe. - Bio je poznat kao „veliki gospodin Italije", prijatan i iskren po prirodi, nimalo razmažen zbog svoje meke zlatne kose, dubokih plavih očiju, svetle besprekorne kože i vitka stasa, te su Firentinci za njega govorili „lepi i ljubljeni". Njegove intelektualne sposobnosti bile su jedinstvo znanja, njegova ambicija bila je da uskladi sve religije i filozofije od početka sveta i veka. Kao Ličino, težio je da u svom duhu obuhvati sveukupno ljudsko znanje. Do tada je bio pročitao kineske filozofe na kineskom, arapske na arapskom, hebrejske na hebrejskom, verujući da su svi jezici razumna podela jednog univerzalnog jezika. Od svih Italijana najviše obdaren, ipak nije imao neprijatelja, isto kao što ružni Policijano nije mogao sebi da stvori prijatelja.
Vrata se otvoriše. Uđe Lorenco, šepajući od napada kostobolje koja mu se stalno vraćala. On klimnu glavom ostalima i okrene se Mikelanđelu.
- Ovo je sancta sanctorum: većina onoga što Firenca uči početo je u ovoj sobi. Kad smo mi u palati i kad si slobodan, uvek dođi ovamo.
Lorenco pomeri jedan ukrašen paravan i kucnu na dizalicu za jelo koja se nalazila iza njega, po čemu Mikelanđelo zaključi da se studiolo nalazi tačno ispod trpezarije. On začu kako se poslužavnik kreće u oluku, i za nekoliko trenutaka akademici su već uzimali tanjire sa sirom, voćem, hlebom, medom, orasima i smestili ih na niski sto ispred sebe. U sobi nije bilo posluge, piće je bilo samo mleko. Mada je razgovor bio lak, Mikelanđelo opazi da su se akademici sastali da rade, a posle večere „od vina i dlaka na glavi odeblja".
Sto je bio raspremljen, tanjiri, ostaci voće i ljuske od oraha poslani dole dizalicom. Odjednom razgovor postade ozbiljan. Sedeći na niskoj stolici pored Bertolda, Mikelanđelo je slušao raspravu protiv Crkve, koju naučnici u ovoj sobi odavno više nisu smatrali sinonimom za svoju veru. Firenca je naročito bila sedište nezadovoljstva, jer su se Lorenco i većina njegovih građana slagali u tome da se papa Siksto krio iza zavere Pacija, koja je dovela do ubistva Đulijana i gotovo smrtonosnog ranjavanja Lorenca. Papa je isključio iz crkve Firencu, zabranivši sveštenstvu da vrši svoje dužnosti. Firenca je zauzvrat ekskomunicirala papu, izjavivši da su papini zahtevi za vlašću bili zasnovani na apokrifima iz osmog veka, kao što je Konstantinova povelja. Papa je u pokušaju da uništi Lorenca poslao u Toskanu trupe koje su spalile i opljačkale susedni grad Pođibonsi...
Sa dolaskom Inoćentija VIII, 1484. godine, između Firence i Rima ponovo je uspostavljen mir, ali kako je Mikelanđelo čuo svedočanstvo koje su ljudi oko stola ukratko izneli, ispalo je da je velika većina toskanskog sveštenstva postajala sve nemoralnija, kako u ličnom životu tako i u obavljanju svešteničkih dužnosti. Jedini izuzetak bio je red augustinaca u crkvi Santo Spirito, koji je živeo u besprekornoj samodisciplini, pod priorom Bikjelinijem.
Piko dela Mirandola stavi laktove na niski sto, a bradu na sklopljene ruke.
- Mislim da bih mogao naći odgovor na naše dvoumljenje u pogledu Crkve: u vidu jednog dominikanskog monaha iz Ferare. Čuo sam ga tamo kako drži propoved. On potresa svodove katedrale svojim glasom.
Landino, kome je duga seda kosa padala niz potiljak, dok su mu na čelo padali čuperci, nasloni se na sto tako da je Mikelanđelo dobro video mrežu sitnih bora koje su mu okruživale oči.
- A je li glas jedino što taj monah ima?
- Naprotiv, Landino - odgovori Piko. - On je odličan poznavalac Biblije i svetog Avgustina. On čak i jače od nas oseća korupciju sveštenstva.
Anđelo Policijano, oštrih crta lica i guste crne kose koja mu je u pramenovima padala preko ušiju da mu delom zakloni grubu kožu na licu, okvasi svoju suviše crvenu, istaknutu donju usnu.
- Mene užasava ne samo korupcija već i neznanje.
Fičino, svetle kože, vesela, opažljiva iica i malog nosa i usta, povika žustro:
- Mnogo vremena je prošlo otkako smo imali jednog naučnika na firentinskoj propovedaonici. Imamo samo fra Marijana i priora Bikjelinija.
- Đirolamo Savanarola je godine proveo u učenju - uveravao ih je Piko - Platona i Aristotela, kao i crkvenih doktrina.
- Za čim on teži? - upita Lorenco.
- Da očisti crkvu.
- Ni za čim više? A šta je sa moći?
- Samo za moći u njemu samom.
- Kad bi taj monah radio s nama... - predloži Lorenco.
- Neka Vaša ekselencija zatraži njegov premeštaj od lombardijskih otaca.
- Pobrinuću se za to.
Pošto je predmet razgovora bio završen, najstariji, Landino, i najmlađi, Piko, obratiše sada pažnju na Mikelanđela. Landino ga upita je li čitao šta je Plinije napisao o poznatoj grčkoj statui Laokona.
- Ne poznajem Plinija.
- Onda ću ti pročitati.
On uze knjigu sa police, brzo prelista i poče da čita priču o kipu u palati cara Tita, „jednom delu koje se može smatrati kao bolje od ma kog drugog dela slikarske ili vajarske umetnosti. Isklesano je iz jednog komada, i glavna figura i deca, i zmija s njenim divnim savijucima".
Policijano nastavi s Lukijanovim opisom Knidske Venere, koja je prikazivala Veneru kako stoji pred Parisom kad joj je dodelio nagradu za lepotu. Zatim se Piko seti statue od pentelejskog mermera na Ksenofontovom grobu.
- Mikelanđelo će želeti da pročita Pausanija u originalu - reče Piko. - Doneću ti svoj primerak.
- Ja ne čitam grčki - reče Mikelanđelo pomalo postiđen.
- Ja ću te učiti.
- Ja nemam dara za jezike.
- Svejedno - upade Policijano. - Za godinu dana ti ćeš pisati sonete na latinskom i grčkom.
U sebi, Mikelanđelo promrmlja: „Dozvolite da sumnjam." Ali bilo bi neučtivo ubiti oduševljenje tih novih prijatelja koji su se sada među sobom prepirali iz kojih knjiga treba da ga podučavaju.
- ...Iz Homera. Za grčki je on najčistiji.
- Aristofan je zabavniji. Da se smeje dok uči...
Laknulo mu je kad je grupa odvratila pažnju od njega. Najvažnija ideja koju je pokupio iz brzog, učenog razgovora bila je ta da religija i nauka mogu postojati jedna pored druge obogaćujući jedna drugu. Grčka i Rim pre početka hrišćanstva izgradili su sjajnu umetnost, humanističke i prirodne nauke i filozofiju. Onda je za hiljadu godina sva ta mudrost i lepota bila smrvljena proglašena za prokletstvo, pokopana u tami.
Sada je ta mala grupa ljudi, senzualni Policijano, zborani Landino, mali Fičino, zlatokosi Piko dela Mirandola tih nekoliko slabašnih ljudi koje je vodio i pomagao Lorenco de Mediči pokušavala da stvori novi intelekt pod zastavom jedne reči koju Mikelanđelo nikad ranije nije čuo:
Humanizam.
Šta to znači?
Kako su časovi prolazili, on primeti da je zainteresovan, i to toliko da je, kad je Bertoldo dao znak da odlazi i tiho se išunjao, i dalje ostao. I dok je svaki od platoničara iznosio svoje misli, on polagano uhvati smisao onoga što su oni hteli da kažu.
Vraćamo svet čoveku, a čoveka njemu samom. Čovek više neće biti divlji, već plemenit. Nećemo mu uništiti duh da bi dobio besmrtnu dušu. Bez slobodnog, živog i stvaralačkog duha čovek nije ništa drugo do životinja, bez trunke duše. Mi vraćamo čoveku njegove umetnosti, književnost, nauku, nezavisnost, da bi mislio i osećao kao pojedinac, a ne da bude vezan za dogmu kao rob i da trune u okovima. Na kraju večeri, kad se vratio u svoju sobu i zatekao Bertolda još budnog, izlete mu iz usta:
- Oni čine da se osećam glupim.
- To su najbolji umovi Evrope. Mogu ti dati herojske teme da o njima razmišljaš. - Zatim, da bi utešio umornog mladića, dodade: - Ali oni ne znaju klesati mermer, a to je isto tako rečit jezik kao i svaki drugi.
Sledećeg jutra stigao je rano u vrt. Toriđani ga potraži u kućici za alat, gde je bio smestio svog bradatog starca na kome se vežbao.
- Gorim od radoznalosti - povika Toriđani. - Pričaj mi o životu u palati.
Mikelanđelo ispriča svom prijatelju o sobi u kojoj je boravio zajedno sa Bertoldom, o tome kako tumara po dugačkim hodnicima, i kako sme da rukuje umetničkim blagom, o gostima na nedeljnom ručku i uzbudljivoj večeri u Lorencovom studiolu s platoničarima. Toriđanija su zanimale samo ličnosti.
- Kako izgledaju Policijano i Piko dela Mirandola?
- Pa, Policijano je ružan dok ne počne govoriti, a onda ga reči učine lepim. Piko dela Mirandola je najlepši muškarac koga sam video, i sjajan.
- Veoma si impresioniran utiscima - reče zajedljivo Toriđani. - Novi par sjajnih modrih očiju, duga valovita zlatna kosa, i tebi oči iskaču iz duplji.
- Ali, Toriđani, zamisli da čovek zna čitati i pisati na dvadeset dva jezika! Dok se mi jedva znamo izražavati na jednom.
- Govori sam za sebe - odgovori Toriđani. - Ja sam vaspitan kao plemić i mogu da diskutujem s najboljima. Nisam ja kriv što si ti neuk.
Mikelanđelo shvati da je njegov prijatelj postao svadljiv.
- Ja nisam hteo tebe kritikovati, Toriđani.
- Jedna noć u palati Mediči, i već ti cela Firenca izgleda neuka.
- Ja sam samo...

...samo si se hvalisao svojim novim prijateljima - prekine ga Toriđani – ljudima koji su toliko privlačniji i inteligentniji od tvojih starih, aljkavih prijatelja, s kojima si bio zatvoren između ovih vrtnih zidova.
- Ja tako nešto nisam mislio. Zašto govoriš takve stvari?
Ali se Toriđani okrenuo.
Mikelanđelo uzdahnu i vrati se svom mermeru.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:57 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




4


Na Cvetnu nedelju bio je topao prolećni dan. Na umivaoniku Mikelanđelo nađe tri zlatna florina, za koje je Bertoldo rekao da će mu ih svake nedelje ostaviti Lorencov sekretar, ser Pjero da Bibijena.
Nije se mogao odupreti iskušenju da se pokaže svojoj porodici. Na krevet stavi opet drugo odelo, belu bluzu izvezenu grožđem i lišćem, kratak širok kaput sa širokim rukavima koji se napred zakopčavao srebrnim dugmadima, i tamnocrvene čarape. Osmehnu se sam sebi zamislivši izraz Granačijevog lica kad se budu sreli na Pjaci San Marko da pođu zajedno kući.
Rustiči ga je zapanjeno gledao dok je išao stazom i kad stiže dovoljno blizu, iskrivi lice:
- Ja sam prost. - Zatim ljutito: - Raširi rep.
-Rep?
- Svi pauni imaju šaren rep.
- Pa, Rustiči - zakuka on - zar baš nijedanput ne smem da obučem to odelo?
- Zar ne smem nositi ovaj nakit baš nijedanput? Zar ne smem piti ovo retko vino baš nijedanput? Naređivati ovoj posluzi baš nijedanput? Protraćiti neki zlatnik baš nijedanput? Spavati s lepom devojkom baš nijedanput?...
- Sva telesna iskušenja u jednom sonetu. Istina, Rustiči, čini mi se kao da sam obučen u odelo za neku pompeznu paradu. Ali voleo bih da ostavim utisak na svoju porodicu.
- Via via - progunđa Rustiči. - Odlazi.
Toriđani je dolazio stazom kočopereći se, u ogrtaču vatrene boje i crnom šeširu od baršuna na kome je lepršalo pero narandžaste boje. On stade pred Mikelanđelom.
- Hoću da razgovaram s tobom, nasamo.
Toriđani ga zgrabi za ruku. Mikelanđelo se trgne.
- Zašto nasamo? Mi nemamo tajni.
- Mi smo se poveravali jedan drugom. Dok se nisi preselio u palatu i dok nisi postao važan.
Nije se moglo pogrešiti u pogledu prirode osećaja koji se krio iza Toriđanijevog izliva. Mikelanđelo progovori blago, nadajući se da će ga smiriti.
- Ali ti živiš u svojoj vlastitoj palati, Toriđani.
- Da, i meni nije potrebno da se služim sitnim podvalama kao što je izbijanje zuba faunu da bih se dodvorio Medičima.
- Ti kao da si ljubomoran.
- Na šta? Na jednog nesnosnog umišljenog neznalicu?
Zašto umišljenog neznalicu? Kakve to ima veze?
- Zbog toga što ti ništa ne znaš o sreći ili drugarstvu.
- Ja nisam nikad bio srećniji.
- Da, zato što crtaš linije ugljenom svojim odvratnim rukama.
- Ali dobre linije - uzvrati Mikelanđelo, ne uzimajući za ozbiljno Toriđanija.
Toriđani pocrvene.
- Da li time hoćeš reći da moje nisu dobre?
- Zašto ti uvek okrećeš razgovor na sebe? Ti nisi središte svemira.
- Za sebe jesam. A bio sam i za tebe, dok ti glava nije porasla.
Mikelanđelo ga pogleda u čudu.
- Ti nikad nisi bio središte mog svemira.
- Onda si me prevario. Ti se ulaguješ za porudžbine mnogo vremena unapred.
Sunce se sledi na Mikelanđelovom licu. On se okrene i potrča što je brže mogao iz vrta niz Ulicu kovača štitova.
Stolar i trgovac koji su sedeli na suncu pred svojim radnjama podigoše s poštovanjem kape, inače, njegovo novo odelo kod kuće nije imalo više uspeha nego što ga je imalo kod Rustičija. Otac mu se osećao uvređenim, kao da je finoća na neki način bila za njega poniženje.
Mikelanđelo uze tri zlatnika iz kesice za pojasom i stavi ih na Lodovikov pisaći sto. Lodoviko se zagleda u njih bez ijedne primedbe, ali ga njegova maćeha Lukrecija poljubi srećna u oba obraza, očiju sjajnih od uzbuđenja.
- Sada mi reci! Kakav sos stavljaju oni na pastu?
Mikelanđelo je lupao glavu, u želji da zadovolji.
- Ne mogu da se setim.
- A meso? Stavljaju li kuvari u palati indijski gorki koren. A šta je s njihovim poznatim ribama kuvanim s bananama i orasima?
- Oprosti mi, madre mia, ne znam.
Ona očajnički odmahnu glavom.
- Zar se ne sećaš šta si žvakao? Onda se sprijatelji s kuvarima. Napiši recepte meni za ljubav.
Sada je cela porodica bila okupljena u Lodovikovoj sobi, kombinaciji kancelarije i dnevne sobe. Njegova baka je bila srećna jer se on upoznao s velikim ljudima Firence, njegov brat Đovansimone se zanimao za zabave. Njegova strina i stric bili su radosni zbog zlatnika koje je doneo kući. Buonaroto je želeo da sazna nešto o poslovnom dogovoru, hoće li primati tri zlatnika svake sedmice? Uzima li se novac za kamen i materijal od njegove plate?
Njegov otac zatraži da ga saslušaju.
- Kako Mediči postupaju s tobom? Il Magnifico?
- Dobro.
- A Pjero?
- On je ohol, takva mu je priroda.
- A Đovani, budući kardinal?
- On sa svima postupa jednako. Kao da svaki put čoveka vidi prvi put.
- A Đulijano?
Mikelanđelo se osmehnu. - Cela ga palata voli.
Lodoviko razmisli za trenutak, a onda izjavi:
Pjerov stav će pretegnuti: ti si u palati kao skroman radnik. - On baci pogled na tri zlatnika koja su se sijala na stolu. - Šta je to? Poklon? Plata?
- Dobijaću tri florina svake nedelje.
- Šta su rekli kad su poslali novac?
- Bio je na mom umivaoniku. Kad sam pitao Bertolda, on mi je rekao da mi je ta svota određena svake sedmice.
Njegov stric Frančesko nije mogao suzdržati radost.
- Odlično. Ako stalno budemo dobijali toliko, možemo unajmiti dućan.Mikelanđelo, ti ćeš biti ortak, ti ćeš deliti dobitke...
- Zamisli - upade njegova strina Kasandra s novorođenim poštovanjem - da će Mikelanđelo biti taj koji će nas vratiti trgovini.
- Ne! - Bejaše to Lodoviko, tamnocrvenog lica. - Mi nismo sramežljiva sirotinja.
- Ali ti zlatnici su dati Mikelanđelu kao članu porodice Mediči - odgovori njegova mlada žena.
- Hm! - frknu Lodoviko. - Šta njega čini Medičijem? Ta tri zlatnika?
- To nije milostinja. - Mikelanđelo bejaše ogorčen. - Ja radim od zore do mraka.
- Jesi li ti zakonski postao učenik? Jesam li ja potpisao ugovor u cehu? - On se okrene svom bratu Frančesku. - Poklon je hir. Naredne sedmice možda neće dobiti ništa.
Mikelanđelo pomisli da će mu otac tresnuti novac u glavu. On je samo mislio da donese kući svoju zaradu kao poslušan sin... možda da se malo pohvali. Ali tri zlatnika bila su više no što bi Lodoviko mogao da zaradi za mesec dana u carinarnici.
Mikelanđelo shvati da je bio bezobziran, jer sada, oborivši glavu na grudi, Lodoviko primeti: - Pomislite koliko li miliona zlatnika imaju Mediči kad jednom petnaestogodišnjem učeniku daju tri zlatnika sedmično. - Zatim, brzim pokretom ruke, on ih zbrisa u donju ladicu pisaćeg stola.
Lukrecija ugrabi trenutak da ih odvuče za sto. Posle ručka porodica se okupila u dnevnoj sobi. Lionardo, ćutljiv u toku ranije rasprave, stade pred Mikelanđela i izjavi papskim glasom:
- Umetnost je porok.
- Umetnost! Porok! - Mikelanđelo zapanjeno pogleda svog brata. - Kako... zašto?
- Zbog toga što je to ugađanje svojim sklonostima, koncentrisanje na svoju vlastitu žudnju za stvaranjem umesto na razmišljanje o lepotama koje je bog stvorio.
- Ali, Lionardo, naše su crkve prekrivene umetnošću.
- Nas je đavo odvukao na stranputicu. Crkva nije vašar, ljudi treba da idu da se mole bogu na kolenima, a ne da gledaju igre naslikane po zidovima.
- Onda u tvom svetu nema mesta za vajara?
Lionardo sklopi ruke i pobožno podiže oči prema nebu.
- Moj svet je budući svet, gde ćemo sedeti s desne strane Bogu.
Ustavši sa stolice, Lodoviko uzviknu: - Sada imam dva fanatika na vratu.
On ode da prilegne, a za njim cela porodica. Jedino Mona Alesandra ostade da ćutke sedi u jednom uglu. Mikelanđelo poželi da ode, osećao se umornim. Celi dan bio je jedno razočaranje.

Lionardo ne htede da ga pusti. On krene u frontalni napad na Lorenca i Platonsku akademiju kao akademiju pagana, bezbožnika, neprijatelja crkve, antihrista.
- Ja ti garantujem, Lionardo - poče Mikelanđelo pomirljivo - da nisam čuo nikakvo svetogrde niti neukazivanje poštovanja, barem ne prema samoj religiji. Lorenco je reformator samo za zloupotrebe, on želi očistiti crkvu.
- Očistiti! Reč koju nevernici upotrebljavaju kad je misle uništiti. Napad na crkvu je napad na hrišćanstvo.
Obuzet silnim besom, Lionardo sad optuži Lorenca de Medičija da je razuzdani bludnik, i da uveče izlazi iz palate da bi sa svojim drugarima otišao na konju da provede noć u bančenju i zavođenju mladih žena.
- O tim optužbama ja ništa ne znam - reče mirno Mikelanđelo. - Ali on je udovac. Zar on ne sme da voli?
- On je bio ljubavnik i pre smrti svoje žene. To svi znaju. Njegova mu je požuda već iscrpela telo.
Mikelanđelo se upita kako li je njegov brat saznao te stvari. On nije Lorenca smatrao svecem, čuo ga je kako je rekao Landinu smejući se: - Ja ne grešim iz pokvarenosti, već nekako nekim delom svoje prirode koja voli uživanje - i seti se Lorencovog odgovora Fičinu: - Ne žalim nipošto što volim čulna uživanja, jer je ljubav za slikarstvo, skulpturu i literaturu takođe čulna po svojoj prirodi.
- Njemu se činilo da je sve to privatna stvar jednog krepkog, snažnog čoveka.
- Samo ulizica kao što si ti ne vidi da je Lorenco tiranin - nastavi Lionardo.
Mikelanđelo pomisli: „To je već drugi put danas da me nazivaju ulizicom!" On se oseti još nesrećnijim. Činilo mu se da mu je odelo usko i smešno.
- On je uništio slobodu Firence - povika Lionardo. - On ugađa narodu. Daje im hleba i igara... I jedini je razlog zašto nije uzeo krunu i postao kralj u tome što je previše podmukao, voli da radi iza kulisa i kontroliše svaki pokret, dok su Toskanci svedeni na pione...
Pre no što je Mikelanđelu pošlo za rukom da odgovori, Mona Alesandra reče: - Da, Lionardo, on nas je ublažio. Održao nas je po strani od građanskog rata! Godinama smo mi uništavali jedni druge, porodice se dizale protiv porodica, komšije protiv komšija, a krv je tekla ulicama. Sada smo sjedinjeni. Jedino Mediči mogu nas sprečiti da ne dohvatimo jedni druge za gušu.
Lionardo nije hteo odgovoriti svojoj baki.
- Mikelanđelo, želim jednu poslednju reč sa tobom.
Mikelanđelo pogleda brata pravo u oči preko teškog stola od mahagonija. Nikad nije mogao razgovarati s tim čudnovatim mladićem niti se osećao prijatno s njim u društvu.
- Ovo je moj oproštaj s tobom. Ostavljam noćas ovu kuću da se pridružim Đirolamu Savonaroli u San Marku.
- Pa zar je Savonarola stigao? Lorenco ga je pozvao. Bio sam u studiolu kad je to predložio Piko dela Mirandola, i Lorenco je pristao da piše u Lombardiju.
- Medičejska laž! Zašto bi ga Lorenco zvao, kad je Savonarolina namera da uništi Medičije? Ja odlazim iz ove kuće kao što je Savonarola otišao od svoje porodice u Ferari, samo s jednom košuljom na leđima. Zauvek. Moliću se za tebe klečeći na podu ćelije dok na mojim kolenima ne bude više kože i dok mi ne poteče krv. Možda ćeš se tom krvlju iskupiti.
Mikelanđelo je dobro video iz Lionardovih usplamtehh očiju da ne vredi odgovarati. On odmahnu glavom u prividnom očajanju, pomislivši: „Otac ima pravo. Kako je ta zdrava i pametna porodica Buonaroti, koja se bavila menjanjem novca i koja je dve stotine godina davala samo ljude od reda, izrodila dva fanatika u jednoj generaciji?"
On promrmlja Lionardu: - Nećemo biti suviše daleko, svega nekoliko stotina stopa preko Pjace San Marko. Ako se nagneš kroz prozor svoje ćelije, čućeš me kako klešem u vrtu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:58 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




5


Naredne nedelje, kad je ponovo našao tri zlatnika na umivaoniku, on odluči da ih ne nosi kući. Pođe da potraži Kontesinu i pronađe je u njezinoj biblioteci.
– Moram kupiti jedan poklon.
- Za jednu damu?
- Za jednu ženu.
- Možda dragulje?
- Ne - odgovori on sumorno. - Ona je majka mojih prijatelja klesara.
- Kako bi bilo platneni stolnjak izvezen rupicama?
- Imaju stolnjak.
- Ima li ona mnogo haljina?
- Ima jednu u kojoj se venčala.
- Onda jednu crnu haljinu za misu?
- Odlično.
- Kako je velika?
Izgledao je zbunjen.
- Nacrtaj mi njenu sliku.
On se osmehnu. - S perom sve znam: čak i proporcije jedne žene.
- Zamoliću dadilju da me odvede u trgovinu da kupim crnu vunenu tkaninu. Moja sarta će je skrojiti tako da odgovara tvom crtežu.
- Ljubazni ste, Kontesina.
Nije želela zahvalnost. - To nije ništa.
Mikelanđelo se uputi na Pjacu Santo Spirito i nakupova poklone za ostale članove porodice Topolino, zatim udesi s jednim slugom u prizemlju palate da pozajmi konja i sedlo. U nedelju ujutro, pošto je prisustvovao misi u kapeli palate, on spremi torbu i pođe u Setinjano, pod toplim suncem koje mu je grejalo nepokrivenu glavu. Najpre pomisli da obuče staro odelo,kako Topolini ne bi pomislili da se pravi važan, ali brzo shvati da bi to bilo afektiranje. Osim toga, voleo je sebe u tamnoplavoj košulji i pantalonama koje je već nosio.
Porodica Topolino je sedela na terasi koja je bila okrenuta prema dolini i Buonarotijevoj kući na grebenu preko puta, uživajući u svom nedeljnom satu besposlice posle povratka s mise u maloj seoskoj crkvi. Bili su toliko iznenađeni kad su ga ugledali kako dolazi cestom na srebrnastosivom konju, u srebrnom sedlu, da zaboraviše reći zdravo. I Mikelanđelo je ćutao. Siđe s konja, zaveza ga za drvo, skine torbu i istrese je na grubu ploču stola. Posle jednog trenutka ćutnje otac zapita kakvi su to paketi. Mikelanđelo odgovori:
- Pokloni.
- Pokloni? - Otac pogleda redom sva tri sina, jer osim deci, Toskanci nikome ne daju poklone. - Jesi li ti zakasnio za poslednju Befanu, ili si poranio za sledeću?
- Jedno i drugo. Četiri godine sam jeo vaš hleb i pio vaše vino.
Otac odgovori grubo: - Klesao si kamen za čorbu koju si jeo.
- Svoj prvi novac odneo sam kući, Buonarotijevima. Topolinima donosim drugi.
- Imaš li porudžbine? - uzviknu deda.
- Ne. Svake nedelje Lorenco mi daje džeparac.
Topolini se pogledaše.
- Džeparac? - upita otac. - Hoćeš da kažeš platu?
- Ja ne primam platu.
- Oh, to je, znači, novac za izdržavanje: za stan i hranu?
- Ja ne plaćam za stan i hranu.
- Je li to novac za nabavke? Za calze, ili za mermer?
- Sve to dobijam.
- Pa za šta ti je onda novac?
- Da potrošim za ono što mi padne na pamet.
- Ako imaš hranu, krevet, mermer, šta bi ti još palo na pamet?
- Zadovoljstvo.
- Zadovoljstvo? - Članovi porodice prevrtali su tu reč po jezicima kao neko novo voće.
- Kakava zadovoljstva?
Mikelanđelo se zamisli.
- Pa, kockanje, na primer.
- Kockaš li se?
- Ne.
- Šta još?
Posle jednog trenutka: - Da se brijem na sajmu.
- Imaš li bradu?
- Još ne. Ali mogao bih staviti ulje na kosu kao Toriđani.
- Želiš li stavljati ulje na kosu?
- Ne želim.
- Onda to nije zadovoljstvo. Šta drugo?
On, u očajanju: - Pa, žene koje nose kukuljice sa zvoncetom na glavi kad izađu subotom popodne.
- Želiš li te žene?
- Poslužio sam se time kao ilustracijom. Mogao bih kupiti sveće da ih zapalim pred Devicom.
- To je dužnost.
- Popiti čašu vina nedeljom po podne.
- To je običaj. On priđe stolu.
- Doneti stvari prijateljima.
Polagano usred duboke tišine, on poče deliti poklone.
- Za mia madre, za misu. Za Bruna, kožni pojas sa srebrnom kopčom. Za Đilberta, žuta košulja i čarape. Za nonna vuneni šal oko vrata za zimu. Za oca Topolina, visoke čizme kad radi u Majanu. Enriko, ti si rekao da bi rado imao zlatan prsten kad odrasteš. Eccolo.
Dugo su ga gledali, nemi. Majka pođe u kuću da obuče haljinu, otac navuče čizme, Bruno stavi pojas oko struka, Đilberto obuče novu košulju, deda je stajao umotavajući i odmotavajući šal oko vrata. Enriko se pope na konja, da bi bolje mogao sam da posmatra prsten.
Zatim progovori otac.
- Svi ovi pokloni... to su pokloni od džeparca?
- Svi.
- A Lorenco, on ti daje novac da nama kupiš poklone.
- Da.
- On je zaista Veličanstveni.
Mikelanđelo primeti još jedan paket na stolu. Zbunjen, otvori ga i izvuče platneni stolnjak. Seti se Kontesine kako kaže: „Kako bi bilo jedan platneni stolnjak?" Kontesina je stavila taj poklon u torbu kao svoj prilog. Obrazi mu se zarumeneše. Dio mio! Kako to da objasni? On tutnu stolnjak u ruke majke Topolino. - Ovo je poklon Kontesine de Mediči. Za tebe.
Topolini se zapanjiše.
- Kontesina de Mediči? Zašto bi nam ona poslala stolnjak? Zar ona zna da mi postojimo?
- Da. Zna. Pričao sam joj o vama. Njena sarta ti je napravila haljinu.
Nonno se prekrsti. - To je čudo.
Mikelanđelo pomisli: „Amin. Tako je."

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:59 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



6


Svaki od četvorice članova Platonske akademije imao je vilu u okolini Firence. Dolazili su u grad po nekoliko puta nedeljno da predaju i da rade s Lorencom u studiolu. Činilo se da Lorenco želi da Mikelanđelo iskoristi svaku takvu priliku, i tako je on verno prisustvovao sastancima.
Platoničari su pokušali da ga zainteresuju za latinski i grčki. Pravili su tablice da mu pokažu kako je krasnopis tih jezika crtež sličan u suštini njegovim crtežima figura. On je odneo njihove rukopise i uputstva u sobu i razmišljao nad njima satima... ali je malo naučio.
- Ništa se ne hvata za mene! - požali se Bertoldu.
Uporni, akademičari su savetovali da čita naglas poeziju na narodnom jeziku: Dantea, Petrartku, Horacija, Vergilija. To mu je činilo zadovoljstvo, naročito u diskusijama koje su sledile pošto je pročitao Božansku komediju, uz tumačenje njene filozofije. Platoničari su mu čestitali na njegovoj sve čistijoj dikciji, a onda su doveli Dirolama Benivijenija, koga su opisali kao „najvatrenijeg pristalicu poezije na narodnom jeziku", da nauči Mikelanđela da i sam piše stihove. Kad se on usprotivio tvrdeći da želi da postane vajar a ne pesnik, Piko reče:
- Građa jednog soneta je isto tako stroga disciplina kao građa jednog mermernog reljefa. Kad te Benivijeni uči da pišeš sonete, on vežba tvoj um u pravilima logike i kompozicije misli. Ti se jednostavno moraš poslužiti njegovim talentom.
Landino je uveravao: - Mi i ne želimo da pokušamo oslabiti tvoju klesarsku ruku zamenjujući čekić i dleto perom i mastilom!
Policijano doda: - Ne smeš prestati da učiš poeziju. Moraš nastaviti glasno da čitaš. Da čovek bude potpun umetnik, nije dovoljno da bude samo slikar, vajar ili arhitekt. Čovek mora biti i pesnik ako želi da se potpuno izražava.
- Ja to radim tako bedno - žalio se Mikelanđelo Benivijeniju jedne večeri kad je pokušao da napravi stihove koji se skandiraju. - Kako možete čitati moje nezgrapne pokušaje?
Benivijeni, koji je bio i obdaren muzičar, nasmeja se na Mikelanđelovo očajanje, i otpeva jednu veselu pesmicu koju je sam komponovao, a zatim odgovori: - Moji prvi pokušaji nisu bili bolji, pre su bili lošiji. Ti ćeš misliti da si slab pesnik sve do onoga dana kad ti dođe potreba da nešto izraziš, a onda ćeš imati pesnički alat u rukama, metar i rimu, isto kao što ti čekić i dleto stoje na tezgi.
U dane verskih praznika, kad je Lorenco zatvarao vrt, Mikelanđelo bi odjahao u Landinovu vilu na vrhu Kasentina, koju mu je poklonila firentinska republika za njegove komentare uz Dantea, do Fičinijeve vile na Kaređu, zamka sa tvrđavskim zidovima i pokrivenim galerijama, do Pikove vile „Hrast" ili Policijanove vile„Dijane", obe na padinama Fijezole. U vilu „Dijani" oni bi se smestili u vrtnom paviljonu koji je podsećao na paviljon u kome su ličnosti iz Bokačovog Dekamerona ispredale svoje priče, i slušali su Policijana kako čita svoju novu pesmu:

Dođi gde trava je zelena, I zeleno postaje drveće. Ne plaši se, lepa devojčice, Svi momci su puni čežnje. Životinje i ptice gore Od ljubavi u mesecu maju.
Mladost je loman dragulj Trava ponovo zeleni,
Starost ne zna za obnovu,
Lepotice, ne budite okrutne Na vaše ljubavi u mesecu maju.


Jedna ideja počela je da se stvara u glavi Mikelanđela: i on će jednog dana imati kuću kao što je vila „Dijana", sa vajarskom radionicom i godišnjom stipendijom od Lorenca, koja će mu omogućiti da kupuje mermer iz Karare, od koga će klesati velike statue. Zar ima razloga da ne bi i s njim tako postupali? Nije se žurio, ali kad mu Lorenco jednom bude poklonio vilu, on bi voleo da to bude u Setinjanu, među klesarima.
Dani i sedmice su prolazili u crtanju sa živih modela, u prenošenju figura u glinu, u vežbanju na komadima kamena da bi isklesao članak na nozi, pokret bedra, okret glave na vratu, učeći kako da izbegne udarac kad mu se polomi vrh gvožđa za bušenje i u proučavanju tehnike Lorencovih grčkih vajarskih dela.
Lorenco je takođe podsticao njegovo obrazovanje. Jedne nedelje izjutra on zamoli Mikelanđela da prati porodicu Mediči u crkvu San Galo, gde će čuti fra Marijana, u čiji je manastir Lorenco išao kad je želeo da ozbiljno raspravlja o teologiji. - Fra Marijano je moj ideal - reče Lorenco - on poseduje ljubaznost pored ozbiljnosti, eleganciju pored asketizma, i liberalnu religiju prosvećenog zdravog razuma. Čućeš.
Fra Marijano je propovedao blagim glasom, punim harmoničnih preliva, i živahnim rečima. Odao je čast hrišćanstvu zato što sliči platonizmu, citirao je Grke, recitovao latinske pesnike s uglađenom rečitošću. Mikelanđelo je bio opčinjen. Nikad pre nije čuo ovakvog sveštenika. Kad je fra Marijano menjao boju svoga glasa, on je bio očaran, kad je fra Marijano razvijao svoje dokaze, on je bio uveren, kad bi fra Marijano ilustrovao svoje reči nekom smešnom anegdotom, on se smeškao, kad je sveštenik vršio pritisak na vernike ozbiljnim istinama, on je popuštao pred njihovom snagom.
Lorencu je rekao: - Sada bolje razumem šta Akademija podrazumeva pod modernom religijom.

Jedan od Pjerovih sluga kucnu na vrata njegovih odaja i uđe.
- Njegova ekselencija Pjero de Mediči naređuje Mikelanđelu Buonarotiju da se javi u predvorju Njegove ekselencije u četiri sata, pre zalaska sunca.
Mikelanđelo pomisli: „Kako je drugačiji od svoga oca, koji pita da li bi mi činilo zadovoljstvo da mu se priključim." Sluzi učtivo odgovori: - Obavestite Njegovu ekselenciju da ću se javiti.
Imao je dovoljno vremena da posedi u okrugloj drvenoj kadi na kraju hodnika, s kolenima zgrčenim pod bradom, i da se pita šta li to želi od njega prestolonaslednik dinastije Mediči, koji ga nikad nije udostojio nečim više od službenog naklona. Neki instinkt mu je govorio da je njegovo kaćipersko odelo, koje se sastojalo od izvezene košulje i ljubičastog ogrtača, baš ono što će Pjero pohvaliti.
Pjerove odaje nalazile su se na prvom spratu palate, okrenute prema otvorenoj lođi na uglu Via de Gori i Via Larga. Zbog Pjerove hladnoće Mikelanđelo nikad nije bio u tom krilu palate, čak ni da vidi umetnička dela o kojima je slušao rasprave. Sada su mu se noge vukle hodnikom koji je vodio u Pjerove odaje, jer je tu na zidu bila jedna sjajna slika Fra Anđelika i nežni mermerni reljef od Deziderija da Setinjana.
Sluga je čekao ispred Pjerovog predsoblja. On uvede Mikelanđela. Madona Alfonsina, Pjerova žena, u sivom damastu izvezenom draguljima, sedela je nepomično na visokom purpurnom naslonjaču. Prekrivajući zid iza nje, nalazila se jedna tapiserija s lišćem i cvećem, a na zidu s njene leve strane njen veliki portret naslikan uljanim bojama na kome su joj obrazi bili bledi kao alabaster. Pjero se pravio da ne čuje da Mikelanđelo ulazi. Stajao je na šarenom persijskom ćilimu okrenut leđima gostu i posmatrao tabernakul od kosti sa staklenim panelima, na kojima su bile naslikane priče o Hristu.
Alfonsina zapovednički odmeri Mikelanđela, ne dajući drugog znaka da ga je prepoznala osim što je frknula kroz nos, kako je to uvek radila, kao da Firenca i Firentinci loše mirišu. Od samog početka nije se ni najmanje trudila da sakrije prezir prema Firentincima. Toskance, koji su vekovima mrzeli Rim i sve što je rimsko, ovo je dovodilo do besa. A Pjeru de Medičiju, koji je bio polovinom Orsini po nasleđu, sada je drugu polovinu toga nasleđa oteo ovaj drugi član porodice Orsini.
Pjero se okrene. Crna gusta kosa spuštala mu se u talasima niz ramena, a lice mu je bilo lepo, uprkos kosom zarezu na bradi. Bez formalnog pozdrava on objavi:
- Obaveštavamo te, Mikelanđelo Buonaroti, da želimo portret Alfonsine napravljen u mermeru.
- Hvala vam, ekselencijo - odgovori Mikelanđelo - ali ja ne klešem portrete.
- Zašto ne?
Mikelanđelo pokuša objasniti da njegov cilj nije da stvori bilo koju osobu. - Ja ne bih mogao pogoditi sličnost kao ovaj slikar, tako da vas zadovolji.
- Koješta! Naređujem ti da isklešeš moju ženu u mermeru!
Mikelanđelo pogleda u Pjerovo bahato lice, i ču glas svog oca kako govori: „Šta znači biti klesar u palati Mediči? Isto što i sluga." Madona Alfonsina progovori prvi put.
- Budite ljubazni pa prenesite taj razgovor u svoju sobu.
Pjero ljutito otvori sobu i izađe napolje. Mikelanđelo pomisli da je najbolje da pođe za njim. Zatvori za sobom vrata i iznenadi se kad vide da među Pjerovim srebrnim kacigama i bokalima koje je on dobio kao nagrade u takmičenjima ima mnogo umetničkih dela: Botičelijeva Palada, Bertoldov Belorofon, a u nišama su se nalazile starinske obojene drvene skulpture prema zlatnoj pozadini. I nehotice, on uzviknu:
- Vaša ekselencija ima odličan umetnički ukus.
Pjero se ne odobrovolji.
- Kad budem želeo čuti tvoje mišljenje, pitaću te. U međuvremenu, objasni mi zašto smatraš da si bolji od naših ostalih plaćenika.
Mikelanđelo stisnu zube od besa i prisili se da odgovori učtivo.
- Ja sam vajar. Stanovnik ove palate na zahtev vašeg oca.
- Mi imamo stotinu zanatlija koji žive u ovoj palati. Šta im se kaže da rade, oni to rade. Počećeš sutra ujutro. I pazi da od njene ekselencije napraviš lepu statuu. - To ne bi mogao da učini čak ni Mino da Fjezole.
Pjerove oči bljesnuše.
- Ti... ti... contadino! Spakuj svoje dronjke i gubi nam se s očiju.
Mikelanđelo pođe u svoju sobu i poče bacati odelo iz komode na krevet. Neko zakuca na vrata. Bila je to Kontesina s guvernantom.
- Čula sam da si se svađao s mojim bratom.
On se sagne da dohvati nešto sa dna ladice.
- Stoj i razgovaraj sa mnom! - Bila je to zapovest.
On ustane i priđe joj.
- Nemam šta da kažem.
- Je li istina da si odbio da klešeš Alfonsinin portret?
- Jesam.
- Da li bi odbio kad bi te moj otac zamolio da klešeš njegov portret?
Mikelanđelo je ćutao. Da li bi odbio Lorenca, za koga je osećao tako duboku ljubav?
- Da li bi odbio kad bih te ja zamolila?
Opet je bio uhvaćen.
- Pjero me nije zamolio - reče on mirno. - On mi je naredio.
U hodniku se začuše užurbani koraci. Lorenco uđe u sobu, izuzetno mrk u licu, ljutita pogleda. Guvernanta promuca:
- Ekselencijo... pokušala sam da je sprečim...
Lorenco je odgurnu.
- Ja neću da se ovo dešava u mojoj kući.
Mikelanđelove oči usplamteše.
- Ja sam molio tvog oca da te meni prepusti, zar ne?
- Da.
- Onda sam ja odgovoran za tebe.
- Nemam izvinjenja.
- Ne tražim izvinjenje.Ušao si ovamo kao član porodice.Niko neće s tobom postupati kao sa... zabavljačem... ili ti narediti da napustiš svoj vlastiti dom.
Mikelanđelova kolena pokleknuše. On sede na krevet. Lorenco poče da govori blaže.
- Ali i ti, takođe, imaš još mnogo da naučiš...
- Priznajem. Moje ponašanje...
- ...da ne bežiš ovamo svaki put kad te uvrede, i da ne pakuješ svoje stvari. To je bedna odanost prema meni. Shvataš li to?
Mikelanđelo ustane, trudeći se da zadrži suze.
- Dugujem Pjeru izvinjenje. Rekao sam nešto neljubazno za njegovu ženu.
- On tebi duguje izvinjenje. To što ti želiš njemu da kažeš zauzvrat, to je tvoja stvar.- Kontesina zastade i došapnu mu preko ramena:
- Pomiri se s Pjerom. On ti može stvoriti mnogo neprilika.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39229
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu