Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 3 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 28, 2018 12:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:08 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



7


Došlo je vreme da pokuša obraditi neku temu. Ali koju? I koje su teme njega zanimale?
- To mora da bude grčka tema - odluči Platon Četvrti.
- Treba da bude iz jedne od legendi o Herkulu i Anteju, o bitki Amazonki, o Trojanskom ratu - predloži Policijano, dok su mu se komadići dinje lepili uz ogromne tamne usne. - Biće to kao na frizu na Partenonu u Atini.
Mikelanđelo reče: - Ali ja malo znam o tim stvarima.
Ozbiljnog lica, Landino odgovori:
- To je, dragi moj Mikelanđelo, baš ono što pokušavamo da ti utuvimo poslednjih meseci: da te kao tvoji neslužbeni učitelji učimo o grčkom svetu i njegovoj kulturi.
Piko dela Mirandola se nasmeja, a studiolo se ispuni muzikom s klavikorda.
- Ono što naši prijatelji pokušavaju da kažu jeste, čini mi se, to da oni žele da te vrate u zlatno pagansko doba.
Ispričali su mu priču o dvanaest Herkulovih dela,o Niobi kako pati zbog svoje mrtve dece, o Minervi Atini, o Umirućem gladijatoru. Lorenco ublaži diskusiju svojim pomalo neprijatnim glasom.
- Ne ukazujte na teme našem mladom prijatelju. On mora izabrati temu po svojoj slobodnoj volji.
Mikelanđelo se zavali na sedište stolice i spusti glavu na naslon. Oči su mu sijale sjajem ćilibara pri svetlosti sveće koja je ostavljala crvene kolutove na njegovoj kestenjastoj kosi. Osluškivao je glasove u svojoj duši. Jednu stvar je znao sigurno: njegova prva tema neće doći ni iz Atine, ni iz Kaira ih Rima, pa čak ni iz Firence. Ona ima da dođe iz njegove duše, da bude nešto što on zna i oseća i razume. Inače bi bio izgubljen. Umetničko delo nije isto što i delo učenosti, ono je lično, subjektivno. Mora se roditi u duši stvaraoca.
Lorenco ga je upitao: „Šta želiš da kažeš?" On je sam sebi odgovorio: „Nešto jednostavno, što duboko osećam. Ali šta ja znam? Makar i o samom sebi? Da želim da postanem vajar, i da volim mermer. Iz tih osećaja ne mogu da stvorim vajarsko delo."
Zatim, usred žamora, on ugleda sebe kako stoji na stepenicama kapele Ručelaj onoga istog dana kad je prvi put otišao sa Girlandajovom radionicom u crkvu Santa Marija Novela. On živo ugleda kapelu pred sobom, Madone Čimabua i Nina Pizana, i ponovo oseti ljubav prema svojoj majci, svoj osećaj gubitka kad je ona umrla, svoju usamljenost, svoju glad za ljubavlju.
Bilo je kasno. Sastanak se prekinuo. Ostao je Lorenco. Mada se ponekad pričalo da njegov jezik ima grubu oštricu, on je govorio prirodno i jasno.
- Moraš oprostiti našim platoničarima njihovo oduševljenje - reče on. - Fičino je zapalio svetiljku pred Platonovom bistom. Landino prireduje najsjajnije književne gozbe godine na dan Platonovog rođenja. Za nas, Platon i Grci su ključ koji nam je omogućio da uteknemo od mračnih verskih predrasuda. Mi ovde u Firenci pokušavamo da stvorimo drugo Periklovo doba. U svetlosti tih naših ambicija ti moraš shvatiti prekomernost našeg žara.
- Ako niste umorni, Lorenco - reče Mikelanđelo - da li bismo još jednom mogli da obiđemo palatu i da vidimo one Madone s detetom?
Lorenco dohvati jako uglačanu bronzanu svetiljku. Pođoše niz hodnik dok nisu stigli do predvorja Lorencove kancelarije, u kojoj je bio jedan Donatelov mermerni reljef, tako nejasan i bezličan, pomisli Mikelanđelo, kao da ne želi da dozvoli da se prepozna. Otuda pođoše u Đulijanovu spavaću sobu. Najmlađi Mediči je i dalje spavao, s pokrivačem navučenim preko lica, dok su Lorenco i Mikelanđelo raspravljali o Pazelinovoj Madoni s detetom s dva mala anđela, naslikanoj na drvenoj ploči. Spustili su se hodnikom posmatrajući Devicu koja obožava dete od Fra Filipa Lipija na oltaru kapele, o kojoj je Lorenco objašnjavao da su modeli bili opatica Lukrecija Buti, koju je voleo Fra Filipo, i dete njihove veze, Filipino Lipi, sada slikar kod koga je učio Botičeii, kao što je Botičeli učio kod Fra Filipa. Ispitivali su Madonu Nerija di Bičija, a zatim pređoše do Madone s detetom sa krunom Medičija od Luke dela Robije, sve u sjajnim bojama, i najzad uđoše u Lorencovu spavaću sobu da vide Botičelijevu Madonu del Manjifikat, koju je ovaj naslikao za Lorencovog oca i majku nekih dvadeset godina ranije.
- Ta dva anđela što kleče pred Devicom i Detetom, to smo moj brat Đulijano i ja. Kad su ga ubili Paci, najjasnije svetlo iščezlo je iz mog života. Moj portret je ulepšan, kao što vidiš. Ja sam ružan čovek, gotovo se stidim toga, ali svi slikari misle da ja želim da mi laskaju. Isto je to učinio i Benoco Gocoli u našoj kapeli, oni naprave moju tamnu kosu svetlom, moj prćast nos ravnim, moju vrlo retku kosu lepom kao što je Pikova.
Lorenco mu dobaci oštar pogled, stisnutih usana, ozbiljnog pogleda.
- Meni se čini da ti znaš da meni laskanje nije potrebno.
- Granači kaže da sam ja opor - reče Mikelanđelo zbunjeno.
- Ti si naoružan dijamantom - izjavi Lorenco. - Ostani takav.
Lorenco mu ispriča legendu o Simoneti Vespuči, Botičelijevom originalu za Madonu del Manjifikat - najčistijoj lepoti koju je Evropa poznavala - reče Lorenco. - Nije istina da je Simoneta bila ljubavnica moga brata Đulijana. On je nju voleo, kao i cela Firenca, ali platonski. Pisao joj je duge sentimentalne pesme... ali je moga nećaka Đulija rodila njegova prava ljubavnica, Antonija Gorini. Sandro Botičeli je zaista voleo Simonetu, mada sumnjam da je ikad s njom lično govorio. Ona je žena u svim njegovim slikama: Primavera, Venera, Palada. Nijedan čovek nije nikad naslikao tako izvanrednu žensku lepotu.
Mikelanđelo je ćutao. Kad je pomislio na svoju majku, i on je nju video kao lepu mladu ženu, ipak, bila je to jedna druga lepota koju je on osećao, neka lepota koja je dolazila iz njegove duše. Ne žena koju svi muškarci žele, kao što je bila Botičelijeva ljubav, već žena koja bi volela svoga sina i koju bi on voleo. On okrene lice prema Lorencu, i reče u punom poverenju:
- Osećam se blizak Madoni. To je jedina slika koju imam o svojoj majci. Budući da još uvek treba da tražim svoju tehniku, zar ne bi bilo najbolje da znam šta želim da kažem?
- Moglo bi biti najbolje - odgovori Lorenco ozbiljno.
- Možda če ono što ja osećam za svoju majku biti istina o onome što je ona osećala za mene.
Mikelanđelo je lutao po sobama palate, kopirajući majstore, ponekad u drštvu s Kontesinom ili Đulijanom. Onda mu je dosadilo da se bavi idejama drugih ljudi, pa se uputio u najsiromašnije krajeve grada, gde su žene radile na pločniku pred kućom, pletuči sedišta za stolice ili omotače za boce, s dečicom na krilu ili grudima. Odlazio je na selo do contadina oko Setinjana, koje su ga poznavale još od detinjstva i koje nisu obraćale pažnju kad ih je slikao kako kupaju ili doje svoju decu.
Nije tražio portret, već duh materinstva. Crtao je majku i dete u svakom položaju koji bi pronašao i tražeći pravi odnos između njih ugljenom i papirom, a zatim, za nekoliko škuda, nagovorio bi žene da se pomere, promene položaj, da pomere sebe i dete i da mu omoguće razne uglove iz kojih če im prići da bi tražio ... nije znao šta.
Sa Granačijem, Toriđanijem, Sansovinom i Rustičijem odlazio je da traži umetnost Firence. Crtao je usredsredivši se na temu Madone s detetom i slušao je Bertolda kako kritikuje svaki deo dok su provodili čitave sate trudeći se da saznaju kako su njihovi prethodnici postigli svoje rezultate.
Mikelanđelo je otkrio da je Madona Bernarda Roselina, u njegovoj zavičajnoj crkvi Santa Kroče, jedna debela bezizražajna majka s detetom, a u istoj crkvi jedna Madona Deziderija da Setinjana, bili su contadina i bambino zavijen u toskanske pelene - žena iz naroda koja je došla iz sela na feštu. Otišli su u Orzanmikele da vide Orkanjinu Devicu na slici Rođenje Hristovo, koja je bila nežna i puna ljubavi i snažna, ali se Mikelanđelu činila primitivna i drvena. Madona Nina Pizana, koja je stajala slobodno u crkvi Santa Marija Novela, izgledala je najbolje isklesana, ali je to bila lepo odevena žena trgovca iz Pize koja je držala svog skupoceno odevenog smrtnog sina loših proporcija i bez duhovnosti. Jedna Devica s detetom od Verokija, rađena u terakoti, predstavljala je sredovečnu Madonu koja je zbunjeno posmatrala sina koji je već stajao i blagosiljao svet. Otišli su do Device i deteta Agostina di Dučija, bogato odevenih, elegantnih mladih bića, praznih, čednih lica.
Sutradan, Mikelanđelo pođe sam u šetnju uz Arno prema Pontasjevu. Sunce je palilo. On skine košulju, izloživši grudi njegovoj aprilskoj lepoti. Plava toskanska brda bila su zamagljena i gubila su se u daljini u zbijenim redovima. Voleo je ta brda. Penjući se u brda i osećajući strmi greben pod nogama, on shvati da još uvek nije uspeo dokučiti šta on to želi da saopšti o Mariji i njenom detetu. Jedino je znao da želi postići nešto živo i sveže. On se preda razmišljanju o ličnosti i sudbini Marije. Blagovest je bila najomiljenija tema firentinskih slikara: Arhanđel Gavrilo sišao je s neba da objavi Mariji da će roditi sina božjega. U svim slikama, koliko se on sećao, ta joj je vest došla kao potpuno iznenađenje, te očigledno nije imala drugog izbora.
Ali da li je to bilo moguće? Da li je jedan tako važan zadatak, najvažniji koji je bio dan ljudskom biću posle Mojsija, mogao biti naturen Mariji bez njenog znanja i pristanka? Bog je sigurno voleo Mariju više od svih žena na svetu kad je nju izabrao za taj božanstveni zadatak. Pa zar joj nije izneo svoju zamisao, saopštio svaki korak od Vitlejema do raspeća? I u svojoj mudrosti i milosti pružio joj mogućnost da ga odbije?
A da je Marija imala slobodu izbora, kad bi je ona najverovatnije primenila? Na Blagovest? Kad je rodila dete? U trenutku kad ga je dojila, dok je Hrist još bio dete? A kad ga je jednom prihvatila, zar nije morala da nosi taj teret od toga trenutka do onoga dana kad je njeno dete bilo raspeto na krst? Znajući budućnost, kako je mogla da podvrgne svoga sina takvim mukama? Zar ona ne bi rekla: „Ne, ne moj sin. Ja neću pristati. Ja neću dopustiti da se to dogodi." Ali, da li se mogla suprostaviti volji božjoj? Kad je se on obratio njoj da pomogne Njemu? Da li je ikad jedna smrtna žena bila stavljena u tako bolnu dilemu?
On zaključi da bi želeo da kleše Mariju u trenutku odluke, dok doji dete, kada, znajući sve, mora da odredi budućnost: za sebe, za svoje dete, za svet.

Sada, kad je razumeo za šta se odlučio, mogao je crtati s određenom namerom. Marija će dominirati skulpturom. Ona će biti središte kompozicije. Biće herojska žena po ugledu, ne samo žena kojoj je pružena sloboda da sama donese odluku već i žena koja ima unutrašnju snagu i inteligenciju da to učini. Dete će biti sporedno, prisutno i puno života, ali ni na koji način neće odvraćati pažnju sa Madone.
Želeo je postaviti dete na krilo majci i da mu lice zagnjuri u majčine grudi a leđa potpuno okrene gledaocima. To bi bilo prirodno mesto za dete, prikazano u njegovoj najprečoj dnevnoj aktivnosti, a po istom simbolizmu to bi bio i trenutak kad bi Marija najneodložnije osetila da mora doneti odluku.
Koliko je njemu bilo poznato, niko nije slikao Hrista okrenutog gledaocu leđima. No Hristova drama imala je da počne tek za nekih trideset godina. Ovo je bilo majčino vreme i majčin portret.
Pregledao je ponovo stotine crteža majke i deteta koje je napravio u toku poslednjih meseci odabirajući one koji bi odgovarali njegovoj novoj zamisli, i dok su još crteži ležali na stolu pred njim, on poče da traži pozadinu svoje teme. Gde je tada bila Marija? Tu pred njim bio je crtež majke kako sedi na klupi u dnu stuba. Ko je bio s njom osim njenog deteta? Ovde je bilo mnogo dece koja se igraju. Figura Marije mogla je da bude napravljena prema tim snažnim toskanskim majkama. Ali kako se slika lice Madone? Uspomena na lik njegove vlastite majke bila je sada stara blizu deset godina i bila je neodređena, nalik na san.
On stavi crteže u stranu. Da li je moguće zamisliti jedno vajarsko delo pre no što si video mermer od kojega ćeš ga napraviti?
On potraži Granačija, koji je bio dobio jednu od najvećih soba u paviljonu za svoju slikarsku radionicu, i zamoli ga da obiđe s njim trgovine kamenom u gradu.
- Bolje ću raditi ako budem imao pri ruci mermer da ga vidim i osetim, i upoznam njegovu unutrašnju građu.
- Bertoldo kaže da mermer ne treba kupovati dok crteži i modeli nisu gotovi, onda si tek siguran da ćeš odabrati odgovarajući komad.
- Moglo bi biti i obrnuto - odgovori Mikelanđelo zamišljeno. - Mislim da je to neka vrsta venčanja...
- Dobro, ispričaću Bertoldu jednu finu priču, i sutra idemo.
Firenca je imala desetine trgovina mermerom razbacanih po Prokonzulskoj četvrti, u kojima je bilo granita, travertina, šarenog mermera u svim veličinama i oblicima, kao i tesanog kamenja za građenje, okvira za vrata, prozorskih okvira, stubova. Ali ni u jednoj nisu pokazali blok kararskog mermera koji je Mikelanđelo tražio.
- Dobro, hajdemo onda do skladišta u Setinjanu. Tamo ćemo imati više sreće - predloži on.
U starom dvorištu gde je Deziderio učio Mina da Fjezole, on ugleda jedan komad koji ga smesta osvoji. Bio je skromnih dimenzija, ali su njegovi kristali blistali belim sjajem. On ga poli vodom da vidi ima li pukotina, lupnu ga sa svake strane čekićem da oslušne zvuke, isproba da li ima napuklina, mehura, mrlja.
- Ovaj, Granači - uskliknu radosno. - On će obuhvatiti Madonu i dete. Ali moram ga videti pri prvim zracima sunca. Onda ću sigurno znati da li je savršen.
- Ako ti misliš da ću ja sedeti na zemlji i diviti se tvom mermeru do zore...
- Ne, ne, ti se pogodi za cenu. Pozajmiću za tebe konja od Topolina pa ćeš stići kući živ i zdrav.
- Znaš, amico, ja ne verujem ni reči u te gluposti da „izlazak sunca kaže sve". Šta li to možeš da vidiš pri izlasku sunca što ne vidiš bolje sada pri jakom svetlu? Ja mislim da je to neka vrsta paganskog obožavanja: obred plodnosti mora se obaviti u zoru da bi sigurno umilostivio brdske bogove.
Mikelanđelo je spavao pod ćebetom ispod Topolinovih svodova. Krenuo je pre prvog jutarnjeg svetla i stajao je nad mermerom kad su prvi zraci zasvetleli preko brežuljka. Komad je bio kao providan. Pogled je mogao da prodre kroz njega i po širini i visini i dubini kroz slojeve kristala koji su sačinjavali njegovo strukturalno jedinstvo.Nije bilo primetnog nedostatka: ni pukotine ni rupe, ni razlike u boji.
Kristali su se punim sjajem prelivali na njegovoj površini.
- Ti si plemenit komad - reče on glasno.
Isplativši vlasnika Granačijevim zlatnicima, natovari mermer na Topolinova kolica i potera par belih volova koji su se njihali u hodu, kao što je terao kola iz Majana još kad mu je bilo šest godina. Oteravši kola niz brežuljak, on okrene desno kod Varlunga, nastavi pored obale Afrika,pored stare Porte ala Kroče, koja je označavala četrvrtu gradsku među, pored Borgo la Kroče i bolnice Santa Marija Nuova, okrene desno kod Via Larga ispred palate Mediči i prođe preko Pjace San Marko do vrtnih vrata, ponosan kao da vodi kući nevestu.
Dva klesara pomogoše mu da ponese blok do kućice. On zatim prenese svoj crtaći sto i radni pribor iz paviljona. Začuđen, Bertoldo izađe u zadnji deo vrta.
- Ti si već spreman da počneš klesati?
- Ne. još sam daleko od toga.
- Pa zašto si onda preneo ovo iz paviljona?
- Zbog toga što bih želeo da radim na miru.
- Na miru? Nećeš moći da se skloniš od lupe čekića scalpellina celog dana.
- To je prijatan zvuk. Odrastao sam s njim.
- Ali ja moram određeno vreme provoditi s ostalima u paviljonu. Ako budeš pored mene, moći ću da te savetujem i da te ispravljam kad ti pomoć bude potrebna.
Mikelanđelo promisli trenutak, a onda reče: - Bertoldo, osećam potrebu da budem sam, da radim izvan tuđih pogleda, čak i vašeg. Moći ću da dobijem pouku kad dođem da zamolim za nju.
Bertoldu usne zadrhtaše. - Tako ćeš napraviti puno grešaka, caro, i nastavićeš tako pogrešno da radiš.
- Zar to nije najbolji način učenja? Dovesti svoje greške do njihovog logičnog zaključka?
- Jedna reč saveta može uštedeti mnogo vremena.
- Ja imam vremena.
Bertoldo odvrati pogled svojih umornih bledih očiju. Zatim se osmehnu.
- Davvero. Ti imaš vremena. Kad budeš trebao pomoć, dođi k meni.
Kasno popodne tog dana, kad su svi ostali otišli iz vrta, Mikelanđelo se okrene i spazi kako ga Toriđani netremice posmatra.
- Sada si, dakle, suviše dobar da crtaš pokraj mene. - Oh, Toriđani. Ja samo želim da budem malo sam...
- Sam? Od mene? Svog najboljeg prijatelja.Nisi želeo da budeš sam cele prve godine, dok ti je bila potrebna pomoć i društvo. Sada, pošto te je Il Magnifico odabrao...
- Toriđani, molim te, veruj mi, ništa se nije promenilo. Samo sam se nešto malo odmakao...
- To je isto kao da si se odmakao pedeset milja. Govorio sam ti da ću smestiti tvoju vajarsku tezgu pored moje kad budeš spreman.
- Ja želim da sam pravim greške.
- Ili je zbog toga što se plašiš da ćemo pokrasti tvoje tajne?
- Tajne! - Mikelanđelo poče da se ljuti. - Kakve tajne može da ima jedan početnik klesar? Ovo je moje prvo delo. Ti si ih napravio već nekoliko.
Toriđani je bio uporan: - Ti mene odbacuješ.
Mikelanđelo zaćuta.Da li je bilo i malo istine u toj optužbi? On se divio Toriđanijevoj fizičkoj lepoti, pričama, pesmama... ali sad više nije želeo da razgovara i da sluša anegdote dok komad mermera stoji pored njega i izaziva ga.
- Brzo si se pokvario! - izjavi Toriđani. - Ja sam imao zaštitnike pre tebe. Ali oni koji to čine uvek pretrpe neuspeh.
Nekoliko trenutaka kasnije stiže Granači, ozbiljnog lica. On pogleda nakovanj, grubi sto na nogarima, tezge i sto za crtanje na jednom podijumu uzdignutom od zemlje.
- Šta ne valja, Granači?
- Toriđani. Došao je u paviljon u velikom strahu. Pričao je o tebi neke neprijatne stvari.
- Ja sam ih prvi čuo.
- Slušaj, Mikelanđelo. Ja sam sada na drugoj strani bedema. Pre godinu dana sam te opominjao da ne poklanjaš previše pažnje Toriđaniju. Sada te moram opomenuti da nisi pošten. Ne prekidaj s njim... Znam da si zaokupljen mermerom, ali Toriđani ne vidi ništa tako čarobno u mermeru, i s punim pravom misli da je tvoje držanje posledica toga što živiš u palati. Ako mi budemo odbacivali prijatelje zbog toga što su nam dosadili, koliko će nam prijatelja ostati?
Mikelanđelo pređe palcem po jednoj liniji koja se ocrtavala na komadu mermera.
- Nastojaću da se pomirim sa njim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:08 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




8


Reč „mermer" dolazi od grčke reči koja znači „kamen koji blista". Kako je njegov komad blistao na ranom jutarnjem suncu kad ga je postavio vertikalno na drvenu tezgu, gledajući sjaj koji je stvarala svetlost probijajući se i odbijajući od površine kristala koji su ležali dublje unutra. Sada je živeo sa svojim blokom nekoliko meseci, posmatrao ga je pri svakom svetlu, iz svakog ugla, na svakom stepenu toplote i hladnoće. Polagano je počeo shvatati njegovu prirodu, zbog toga što je klesao u njemu ne dletom već opažanjem, sve dok nije verovao da poznaje svaki sloj, svaki kristal, i da tačno zna kako će uveriti kamen da stvori oblike koji su njemu potrebni. Bertoldo je rekao da se oblici najpre moraju osloboditi, pre no što se mogu oplemeniti. No mermer je posedovao bezbroj oblika, da nije bilo tako, svi bi vajari klesali isto.
On uze svoj čekić i subbia i poče da teše colpo vivo živim udarcem, propraćajući svoje kretnje glasnim „hajd". Dleto je dalje napredovalo u jednom neprekinutom pravcu dok je radio šiljkom, koji je bio kao prst što oprezno dubi mermer i odbacuje materiju, zupčastim dletom, koje je bilo kao ruka koja popravlja strukturu što je ostala posle šiljka, pljosnatim dletom, koje je bilo kao pesnica koja odbija brazde iza zupčastog dleta. On je bio u pravu u pogledu ovog komada. Mermer se odazvao svakom osećanju koji je on želeo da mu saopšti dok je radio sve dublje i dublje idući za svojim likovima kroz uzastopne slojeve.
Mermer je postajao svetao u mračnim neispitanim uglovima njegove duše, otkrivajući mu izvore novih zamisli. Nije radio sa svojih crteža ili modela u glini, sve ih je stavio na stranu. Klesao je prema slikama u svom duhu. Njegove oči i ruke znale su gde se mora pojaviti svaka linija, oblina, masa, i na kojoj će dubini u srcu kamena stvoriti niski reljef, jer će se pojaviti samo jedna četvrtina figure.
Radio je u svojoj kućici kad mu dođe u posetu Đovani. Bilo je to prvi put da mu je petnaestogodišnji budući kardinal došao u posetu otkako ga je pre godinu dana Kontesina dovela u vrt. Uprkos tome što nije bio nimalo obdaren lepotom, Mikelanđelu se učini da je izraz njegovog lica inteligentan i živ. U Firenci se pričalo da taj nehajni drugi Lorencov sin koji voli zabavu ima sposobnosti, ali da ih nikad neće iskoristiti, jer je ideja vodilja njegovog života bila da izbegava svaki trud.
Njemu uz bok išla je njegova hladna senka, petnaestogodišnji rođak Đulio, u kome priroda kao da se latila zadatka da stvori suprotnost Đovaniju: bio je visok, mršav, uglastog lica, pravog nosa i s rupicom na bradi, povijenih crnih obrva, krupnih očiju: lep, ljubak i vredan, voleo je napore kao svoj prirodni metier, ali je bio hladan i krut kao leš. Priznat od Lorenca kao Mediči, ali omražen od Pjera i Alfonsine zbog svog nezakonitog porekla, Đulio je mogao da stvori sebi mesto samo uz pomoć jednog od svojih rođaka. On se pripio uz debelog, dobrodušnog Đovanija, lukavo se dodvorivši, stekao je položaj na kome je obavljao sav Đovanijev posao, pazio na ono što je ovome bilo neprijatno, pribavljao mu zadovoljstva i donosio onakve odluke kakve bi i sam Đovani doneo. Kad je Đovani postao pravi kardinal i kad se preselio u Rim, Đulio ga je pratio.
- Đovani, kako je lepo od vas što ste došli u posetu - reče Mikelanđelo.
- Nije baš prava poseta - odgovori Đovani svojim jedrim glasom. - Došao sam da te pozovem u svoj veliki lov. To je najuzbudljiviji dan u godini za celu palatu.
Mikelanđelo je već slušao o tom lovu: kako su Lorencovi lovci, konjanici i sluge bili poslani na jedno mesto u brdima gde je bilo zečeva, jelena i divljih veprova, kako je celi kraj bio ograđen platnom za jedra i kako su ga contadini iz susedstva čuvali da divljač ne preskoči ogradu ili da divlji veprovi ne naprave rupe u platnu, pa da mnoštvo divljači pobegne. Nikada dotle nije video ravnodušnog Đovanija tako prepunog oduševljenja.
- Oprostite mi, ali kao što vidite ja sam baš pri mermeru i ne mogu ga ostaviti.
Đovani je izgledao potišten. - Ti nisi radnik. Ti možeš raditi kad želiš. Ti si slobodan.
Mikelanđelo je stezao i labavio pesnicu s dletom, kome je dao osmougaoni oblik da mu ne ispada iz ruke.
- O tome se može razgovarati, Đovani.
- Ali ko te može zadržati?
- Ja.
- Ti zaista više voliš svoj rad od mog lova?
- Budući da mi pružate izbor, da.
- Baš je to čudno. Nikad to ne bih verovao. Ti jedino želiš da radiš? Ti nemaš vremena za razonodu?
Ta je reč za Mikelanđela bila podbadač, kao što je reč „zadovoljstvo" bila za Topoline. On obrisa prašinu od mermera s oznojene gornje usne.
- Zar nema svako svoju definiciju razonode? Za mene, mermer je isto tako uzbudljiv kao i lov.
Đulio reče tihim glasom svom rođaku: - Neka nas bog sačuva fanatika.
U svojoj prvoj rečenici upravljenoj Đuliju, Mikelanđelo upita: - Zašto sam ja fanatik? Đovani odgovori: - Zbog toga što te zanima samo jedna stvar.
Đulio se opet obrati Đovaniju tihim glasom. Đovani odgovori: - Imaš potpuno pravo - i dva mladića odoše bez ijedne dalje reči.
Mikelanđelo se vrati klesanju i zaboravi na nezgodan slučaj. Ali ne zadugo.
Predveče, kad je zahladilo, Kontesina uđe u vrt. Prišavši tik uz Mikelanđelovo delo, ona reče tihim glasom: - Moj brat Đovani kaže da si ga uplašio.
- ...uplašio ga? Pa ja nisam ništa učinio.
- Đovani kaže da u tebi ima neke... okrutnosti.
- Kažite svom bratu da ne očajava zbog mene. Možda sam suviše mlad da me nagovori na zadovoljstvo.
Kontesina ga ispitivački pogleda.
- Za Đovanija je lov njegov najveći napor godine. Za vreme tih nekoliko sati on je glava porodice Mediči, pa čak i moj otac sluša njegova naređenja. Ako odbiješ da učestvuješ u njegovom lovu, to je isto kao da si odbacio Đovanija i sebe stavio iznad njega. On je dobar i nikad nikoga ne želi uvrediti. Zašto ti hoćeš uvrediti njega?
- Ja ga ne želim uvrediti, Kontesina. Ja samo ne želim prekinuti svoje raspoloženje. Hoću da klešem celi dan i svaki dan dok god ne završim.
Ona viknu: - Ti si već od Pjera napravio sebi neprijatelja! Zar moraš to isto učiniti i sa Đovanijem?
Nije znao šta da odgovori. Onda, jer mu je raspoloženje bilo upropašćeno, spusti dleto, nakvasi veliki komad bele tkanine u vodi na izvoru i prekri mermer. Doći će dan kad nikome neće dopustiti da ga ometa u radu!
- Dobro, Kontesina, doći ću.

Da bi ostvario ritmički pokret, naučio je da uzme čekić i dleto u istom trenutku i da šiljak drži labavo kako bi se mogao slobodno kretati ne ograničavajući snagu čekića. Palac mu je obuhvatao alat koji je držao s četiri prsta i automatski je zatvarao oči da se zaštiti od komadića u trenutku udarca. Radeći na plitkom reljefu, smeo je da kleše samo malo i morao je da sputava fizičku snagu u sebi. Njegov šiljak je ulazio u mermer gotovo pod pravim uglom, ali kad je prešao na oblike koji su bili najviši, na Madonino lice i Hristova leđa, morao je promeniti položaj.
Toliko je bilo stvari o kojima je trebalo misliti u isto vreme. Njegovi udarci morali su pogađati glavnu masu, udarati mermer u pravcu komada od koga je bio odsečen, kako bi mogao da izdrži udarac. Bio je nacrtao figure i stepenice u vertikalnom položaju da bi umanjio mogućnost prskanja bloka, ali je otkrio da mermer neće popustiti pred vanjskom silom a da ne istakne svoju vlastitu suštinu: kamenitost. Nije shvatao do koje mere se mora boriti s mermerom. Njegovo poštovanje prema tom materijalu raslo je sa svakim udarcem.
Da bi izvukao na svetlo dana žive likove, bili su potrebni dugi sati i još duži dani, polagano ljuštenje sloja za slojem. Radanje supstance nije se moglo ubrzati. Posle svake serije udaraca koraknuo bi unazad da proveri koliko je napredovao.
S leve strane njegovog crteža silazile su teške kamenite stepenice. Marija je sedela u profilu na klupi s desne strane, dok je široka kamena balustrada stvarala utisak da se završava u njenom krilu, tačno ispod kolena deteta. On vide da bi Marijina snažna leva ruka, koja je čvrsto držala detetovu nogu, kad bi se još malo raširila na ravnoj površini, mogla čvrsto držati ne samo sina već i donji deo balustrade, koji bi postao uspravna greda. Marija bi tako držala na krilu i težinu Hrista i, ako donese odluku da služi Bogu kao što je On tražio, krst na kom će njen sin biti razapet.
Nije hteo da nameće posmatračima taj simbolizam, no on će ipak biti prisutan da ga vidi svako ko će ga moći osetiti.
Sada je imao uspravnu, ali gde je bila poprečna greda? Proučavao je svoje crteže da pronađe način da upotpuni sliku. Pogleda na dečaka, Jovana, kako se igra na vrhu stepenica. Kad bi prebacio punačku ruku preko balustrade u desnom uglu.
Mikelanđelo napravi novu skicu ugljenom, zatim poče dublje dupsti u kristalnom telu mermera. Polagano, dok je prodirao u blok, dečakovo telo i desna ruka uobličavali su živu prečku u kojoj je udarala krv, kao što je i trebalo da bude, jer će Jovan krstiti svoga rođaka Isusa i postati sastavni deo stradanja.
Pošto je isklesao likove još dvaju dečačića što su se igrali gore na stepenicama, njegova Madona i dete su bili završeni. Onda je pod Bertoldovim strogim upućivanjem otpočeo posao u kome nije bio uvežban: glačanje. Bertoldo mu je utuvio u glavu koliko je zlo „preterano lickanje" koje čini delo previše glatkim i sentimentalnim. Kako je dotle obrađivao mermer uz južni zid svoje kućice, on sada zamoli Buđardinija da mu pomogne da postavi ploču trinaest palaca široku i osamnaest visoku na zapadni zid, da bi je glačao pri indirektnom severnom svetlu.
Prvo je uzeo turpiju da skine grube površine, zatim je oprao sitnu mermernu prašinu. Pronašao je rupe za koje mu je Bertoldo objasnio da ih je napravio u ranom stepenu svog rada, kad je dleto prodiralo suviše duboko i drobilo kristale ispod površine.
- Upotrebi sitnozrni korund s vodom - pouči ga Bertoldo. - Ali ne pritiskaj.
Kad je to završio, on ponovo opra svoj mermer vodom. Sada je njegov rad pod dodirom pokazivao kvalitet sličan kvalitetu papira bez sjaja. Zatim uze laki kamen plavac da osveži površinu i da izvuče na površinu sveže, sjajne kristale, i pređe prstima preko površine da oseti novo tkivo nalik na svilu. Primetivši da mu je potrebno bolje osvetljenje da bi posmatrao nežne promene na površini, on odnese ploču u severni i istočni zid. Pri novom jakom svetlu vrednosti su se promenile. Smatrao je da mora oprati ono što je bilo isklesano, preći sunđerom, pustiti da se osuši... i ponovo početi iznova srtnozrnim korundom i plavcem.
Polagano se pojavi blistav sjaj: sunčevo svetlo na Madoninom licu, na uvojcima, na levom obrazu i ramenu deteta. Na prednjoj draperiji, koja je pokrivala Madoninu nogu, na Jovanovim leđima kako silazi balustradom, unutar same balustrade, da naglasi njenu važnost u građi. Sve ostalo, podnožje stuba i zidovi, bilo je u tihoj senci.Sada, pomisli on, čovek vidi i oseća krizu, napeto i uzbuđeno razmišljanje koje se odražavalo na Marijinom licu dok je osećala Isusa na dojci i težinu krsta na svojoj ruci.

Lorenco je sazvao četvoricu platoničara. Kad je Mikelanđelo stupio u sobu s Bertoldom, vide da je blok podignut na visoki ravan oltar prekriven crnim baršunom.
Platoničari su bili oduševljeni.
- Ti si isklesao, na kraju krajeva, grčku figuru - uzviknu Policijano likujući.
Piko reče s uzbuđenjem koje mu nije bilo svojstveno: - Kad gledam tvoj rad, ja sam van hrišćanstva.Tvoja herojska figura ima neprolaznu divotu stare grčke umetnosti.
- Slažem se - doda sedi Landino. - Ovo delo ima mirnoću, lepotu i natčovečanski vid koji se mogu opisati jedino kao klasični.
- Ali zašto bi trebaio da je tako? - upita Mikelanđelo kao obamro.
- Zašto? Zbog toga što si ti pao pravo s Akropolja u Firencu - uzviknu Fičino.
- Ti si bezbožnik u srcu, isto kao i mi. Magnifico, bismo li mogli doneti u tvoju kancelariju onaj antički nadgrobni spomenik, onu ženu koja sedi na reljefu s groba.
Za nekoliko trenutaka jedan sluga palate uneo je u studio ne samo starinsku stelu već i još nekoliko Madona s detetom, kojima su platoničari želeli dokazati da Mikelanđelov rad nema nikakve veze s hrišćanskim skulpturama.
- To nisam ni nameravao - odgovori on malo žustro. - Želeo sam da stvorim nešto originalno.
Lorenco je uživao u prizoru.
- Mikelanđelo je postigao sintezu: njegov rad je i grčki i hrišćanski, lepo sliven i predstavlja najbolje od obe filozofije. To bi trebalo da je naročito očigledno vama koji ste proveli život pokušavajući da postignete jedinstvo Platona i Hrista.
Mikelanđelo pomisli: „Nisu rekli nijednu reč o Mariji i o trenutku njene odluke. Da li je to značenje tako duboko zakopano? Ili je to baš onaj deo koji oni smatraju da je grčki? Zbog toga što dete još nije predano?"
Bertoldo, koji je do tada ćutao, progunđa: - Allora, dajte da govorimo o skulpturi. Je li dobra? Je li loša?
Na Mikelanđela se nisu obazirali, kao da ga uopšte nema u prostoriji. Shvatio je da im se sviđa njegovo prvo veliko delo zato što ga smatraju detetom humanizma. Bili su oduševljeni revolucionarnom idejom Hrista deteta leđima okrenutog posmatraču, Marijinom plemenitom razumnošću. Bili su oduševljeni njegovim dostignućem u perspektivi, koju su baš tada počinjali da shvataju u mermeru, čak ni Donatelo to nije pokušavao u svojim Madonama, zadovoljavajući se nagoveštajem da se anđeli nekako neodređeno nalaze iza glavnih figura. Bili su impresionirani izražajnom snagom triju glavnih figura, koje su pucale od napetosti, na jednom od najživljih plitkih reljefa koji su videli.
Bilo je tu i stvari koje im se nisu sviđale. Rekoše mu bez uvijanja da nalaze da je Madonino lice suviše stilizovano, da preobilje draperija odvraća pažnju. Figura deteta je suviše muskulaturna, položaj njegovih ruku nespretan, figura Jovana tako preuveličana, kao u želji da se prikaže nečovečnom...
Lorenco uzviknu: - Dosta, dosta, naš mladi prijatelj je radio pola godine na toj zamisli...
- ...i potpuno sam ju je smislio - upade Bertoldo, - bilo kakva pomoć koju sam mu ja pružio bila je potpuno akademska.
Mikelanđelo ustane da bi skrenuo njihovu pažnju.
- Prvo, ja mrzim draperije, ja želim da radim samo aktove, i jednostavno sam zaboravio da ih kontrolišem. Što se tiče lica Madone, nikad nisam uspeo da ga nađem. U svom duhu, hoću da kažem, i zbog toga ga nikad nisam umeo ni crtati ili isklesati s više... stvarnosti. Ali voleo bih da vam kažem, sad kad je gotova, šta sam se nadao da ću postići.
- Svi smo se pretvorili u uši - upade Policijano.
- Želeo sam da figure budu istinite i uverljive, da osetite da s njihovim prvim dahom počinje sam život.
Zatim, stidljivo, objasni šta misli o Mariji i njenom detetu, i o trenutku njene odluke. Lorenco i četvorica platoničara zaćutaše, posmatrajući mermer. On oseti kako oni istražuju, razmišljaju. Zatim polagano, jedan po jedan, oni mu okrenuše leđa, ponos im se čitao u očima.

Kad se vratio u svoj stan, zateče kožnu kesu na umivaoniku. Bila je puna sjajnih zlatnika, ali nije mogao zamisliti koliko ih je tačno bilo.
- Šta je to? - upita Bertolda.
- Kesa od Lorenca.
Mikelanđelo uze kesu i pođe do stepenica kraj njegovog stana do prvog sprata, pa hodnikom u Lorencove spavaće sobe. Lorenco je sedeo za malim stolom, pred uljanom svetiljkom, i pisao pisma. On se okrene na stolici kad je sluga najavio Mikelanđela.
- Lorenco, ja ne razumem zašto...
- Polako, polako. Sedi ovde. E, počni od početka.
Mikelanđelo proguta vazduh i umiri se.
- Ova kesa s novcem. Nije trebalo da kupite to delo. Ono je već vaše. Živeo sam u palati dok sam ga klesao, vi ste mi sve dali...
- Ja nisam kupio taj komad, Mikelanđelo. On pripada tebi. Kesa je kao neka nagrada za završavanje, slična onoj koju sam dao Đovaniju kad je završio svoje duhovne studije u Pizi. Pomislio sam da bi ti možda želeo da putuješ i da vidiš druga umetnička dela. Na sever, kroz Bolonju, Feraru i Padovu do Venecije. Na jug, preko Sijene do Rima i Napulja? Daću ti pisma s preporukama.
Uprkos kasnom satu Mikelanđelo požuri kući u Via dei Bentakordi. Svi su spavali,ali se brzo okupiše u dnevnoj sobi, svaki sa svećom u ruci i u nakrivljenim noćnim kapama. Mikelanđelo prosu zlatnike jednim dramatičnim zamahom po očevom pisaćem stolu.
- Ali... šta... šta? - promuca Lodoviko.
- Novac koji sam dobio za nagradu. Za dovršenje Madone s detetom.
- To je mnogo - uzviknu stric. - Koliko?
- Nisam prebrojao - odgovori Mikelandalo ponosno.
- ...trideset, četrdeset, pedeset - brojao je otac. - Dosta da se jedna porodica izdržava pola godine.
Tako dugo dok se razmetao, Mikelanđelo odluči da taj posao dotera do kraja, i tako zapita: - Zašto ne bi šest meseci moga rada izdržavalo porodicu pola godine?
To je sasvim pravedno.
Lodoviko je bio razdragan.
- Već dugo vremena nisam stavio svoje ruke na pedeset zlatnika. Mikelanđelo, moraš odmah početi drugi komad, sutra ujutro, budući da tako dobro plaćaju.
Mikelanđelo se zabavljao. Ni reči zahvalnosti. Samo neprikrivena radost što je ruke zavlačio kroz gomilu zlatnika koji se sijaju pri svetlosti svetiljke. On se s ironijom seti svog vlastitog vapaja za mermerom kad ga je Lorenco prvi put pozvao u palatu.
- Potražićemo drugo imanje - uzviknu Lodoviko. - Zemlja je jedina sigurna investicija. Onda s tim dodatnim prihodom...
- Nisam baš siguran da ću vam to moći dopustiti, oče. Il Magnifico kaže da mi je dao ove zlatnike za putovanje: u Veneciju ili Napulj, da vidim sva vajarska dela...
- Putovati da vidiš vajarska dela! - Lodoviko je bio zaprepašćen, nova jutra zemlje nestadoše mu ispred očiju. - Kakav cilj ima to gledanje vajarskih dela?
Gledaš, odlaziš, novac iščezava. Ali s novim imanjima...
Njegov brat Buonaroto zapita: - Zar zaista ideš na put, Mikelanđelo?
- Ne - reče Mikelanđelo - ja samo želim da radim. -I okrenuvši se Lodoviku: - Vaši su, oče.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:09 am


[You must be registered and logged in to see this link.]


9

Nekoliko puta sedmično Bertoldo je navaljivao da idu u crkve i da i dalje precrtavaju dela majstora. Nosili su sa sobom drvene stolice kako bi se mogli pomerati s promenom svetlosti. Pravili su skice u kapeli Brankači u Karmini.
Toriđani postavi svoju stolicu blizu Mikelanđelove tako da mu je rame pritiskalo Mikelanđelovu ruku. Mikelanđelo malo odmaknu svoju stolicu. Toriđani je bio uvređen.
- Ja ne mogu crtati ako mi ruka nije slobodna - objasni Mikelanđelo.
-Što si tako mrzovoljan? Hteo sam samo da se malo zabavimo dok radimo. Sinoć sam čuo jednu bezobraznu novu baladu...
- Želim da se saberem.
- Dosadno mi je. Pedeset puta sam crtao te freske. Šta tu još ima da se nauči.
- Kako da crtaš kao Mazačo.
- Ja hoću da crtam kao Toriđani. To je za mene dovoljno dobro.
Ne podižući pogled, Mikelanđelo nestrpljivo prasnu: - Ali za mene to nije dovoljno dobro.
- Gle, ko to govori!Prošle godine sam dobio tri nagrade za crtanje. Koliko si ti dobio?
- Nijednu. Zbog toga bi bilo bolje da me pustiš da učim.
Toriđani oseti da je ponovo izgubio i reče uz kiseo osmeh:
- Iznenađuje me da se omiljeni učenik još uvek mora podvrgavati tim učeničkim vežbama.
- Kopiranje Mazača nije učenička vežba, osim za učeničku pamet.
- Oh, tako dakle, znači da je tvoja pamet bolja od moje. -I doda prasnuvši: - Ja sam mislio da je to samo tvoja crtačka ruka.
- Da znaš crtati, ti bi znao da tu nema razlike.
- A kad bi ti znao da radiš bilo šta drugo osim da crtaš, znao bi kako si malo živ.
Onako kao što kažu: „Mali čovek, mali život, veliki čovek, veliki život".
- Veliki čovek, velike prazne reči.
Toriđani je bio besan. Mikelanđelo se okrene na svojoj stolici prema slici Filipina Lipija sa scenom kako sveti Petar diže iz mrtvih carevog sina, onoga za koga je Granači pozirao kad mu je bilo trinaest godina. Toriđani mu okrene stolicu tako da je mogao gledati pravo u Mikelanđela.
- Treba li to da bude uvreda.
On skoči sa stolice, stavi svoju čvrstu ruku Mikelanđelu na rame i povuče ga na noge. Mikelanđelo je imao toliko vremena da vidi bes na Toriđanijevom licu, što mu je reklo da će Toriđani udariti iz sve snage, ali nije imao vremena da se skloni od udarca niti da ga izbegne. Toriđanijeva pesnica tresnu na koren njegovog nosa uz prasak kao kad barut eksplodira u zaseku pietra serene u majanskom kamenolomu. On oseti krv i slomljenu kost u ustima, a zatim, iz daleka, začu Bertoldov zabrinut glas:
- Šta si to učinio?
Dok su se zvezde rasprskavale na crnom nebu, Mikelanđelo ču Toriđanija kako odgovara:
- Osetio sam njegovu kost i hrskavicu kako se drobe kao biskvit pod mojim zglobovima...
Mikelanđelo se sruči na kolena dok su mu plave zvezdice kružile oslikanom kapelom. Oseti hladni tvrdi cement na obrazu, ugleda mrtvački bledog Granačija na fresci, zatim izgubi svest.
Probudio se u svojoj postelji u palati. Preko očiju i nosa imao je mokru krpu. Glava mu je pucala od bola. Kad se pokrenuo, neko mu skinu krpu. On pokuša otvoriti oči, ali mu pođe za rukom da samo malo žmirne. Nagnut nad njim bio je Pjer Leoni, Lorencov lekar, i Lorenco i Bertoldo. Neko zakuca na vrata. On začu kako neko ulazi s rečima:
- Toriđani je pobegao iz grada, ekselencijo. Kroz Portu Romanu.
- Pošaljite naše najbrže jahače za njim. Staviću ga u klade s leđima uza zid
Sinjorije...
Mikelanđelovi kapci se ponovo spustiše. Doktor ga namesti na jastuku, obrisa mu usta, zatim mu poče prstima pregledavati lice.
- Nos mu je slomljen. Polomljene kosti trebaće gotovo godinu dana da srastu. Prolaz je sada potpuno zatvoren. Kasnije, ako bude srećan, opet će moći disati kroz nos.
Lekar stavi ruku Mikelanđelu ispod ramena, podiže ga malo i prisloni mu čašu na usta.
- Pij. Od toga ćeš zaspati. Kad se probudiš, bol će biti slabiji.
Muka je bila otvoriti usta, ali on proguta topli napitak od trava. Glas iznad njega se izgubi. Još jedanput se onesvesti, ču Toriđanijeve podrugljive reči u ušima, ugleda plave zvezde koje su se okretale i oseti hladan pločnik na obrazu.
Kad se probudio, bio je sam u sobi. Bol je sada bio ograničen na jedno mesto, a iza ušiju i nosa osećao je krv kako bije. Kroz prozor je dopiralo svetlo.
On odgurnu pokrivače, ustade iz postelje, uhvati se za kraj stola s umivaonikom da se pridrži. Zatim, skupivši odlučnost, pogleda se u ogledalu. Još jednom je morao da se uhvati za ivicu stola da se ne onesvesti: jer je jedva mogao da prepozna svoje lice u ogledalu. Oba oka bila su mu natečena kao guščja jaja. Pomuči se još malo da otvori očne kapke, i ugleda modricu u svim mogućim bojama: od purpurne i bledoljubičastoplave, narandžaste i crvenosmeđe.
Neće moći da zna kakve će biti sve posledice Toriđanijevog udarca dok otok ne splasne. Proći će sedmice, možda i meseci pre no što bude mogao da vidi u kojoj je meri njegov nekadašnji prijatelj uspeo, u obrnutom pravcu, da postigne izmenu crta na njegovom licu, za kojom je čeznuo. Taj jedan snažan udarac Toriđanijeve velike pesnice izopačio je njegovo lice isto tako sigurno kao da je Toriđani oblikovao mekani vosak.
Drhteći od groznice, Mikelanđelo se na rukama i nogama dovuče do kreveta I navuče pokrivače preko glave kao da želi izbrisati svet i stvarnost. I osećao je bol u srcu. Jer njegov ponos ga je doveo dotle da se nađe u ovom jadnom, potučenom stanju.
Čuo je kako se otvaraju vrata. Ne htejući da bilo koga vidi, ostade nepomičan.Jedna ruka povuče pokrivač s njegove glave. Odjednom postade svestan toga da gleda u Kontesinu.
- Mikelanđelo mio.
- Kontesina.
- Žao mi je što se to dogodilo.
- Nije ti žao kao meni.

Toriđani je pobegao. Ali otac se zakleo da će ga uhvatiti.
Mikelanđelo s bolom pomeri glavu na jastuku.
- To ništa ne bi pomoglo. Ja sebe krivim. Ja sam mu se podrugivao... a on nije mogao izdržati.
- On je prvi počeo. Čuli smo celu priču.
Mikelanđelo oseti vrele suze kako mu naviru na oči dok se silio da kaže najokrutnije reči koje su mogle da mu pređu preko usana:
- Ja sam ružan.
Njeno je lice bilo tik uz njegovo dok je govorio, gotovo šapatom, da bi bio siguran da ih ne čuje dadilja koja je neodlučno stajala oslonjena na otvorena vrata. Ne mičući se, Kontesina stavi usne na otečeni i iskrivljeni deo njegovog nosa, i on oseti njhovu nežnu vlažnu toplotu kao zagrejani melem. Onda ona iščeznu iz sobe.
Dani su prolazili. Nije mogao da privoli sebe da izađe iz palate mada su otok i bol i dalje nestajali. Njegov je otac čuo za novost i došao da ustanovi štetu. Lodoviko je izgledao srećniji što je opravdao svoj sud o umetnosti i umetnicima no što je bio ožalošćen zbog onoga što se dogodilo s licem njegovog sina. Osim toga, bio je u strahu da se tri zlatnika možda neće pojaviti dok Mikelanđelo bude prikovan u sobi. - Hoće li ti Lorenco obustaviti platu?
Mikelanđelo se razbesni.
- To nije plata. I neće biti obustavljena zbog toga što ne radim. Možda niko neće pomisliti da imam potrebe za novcem dok sam ovde zaključan.
Lodoviko progunđa: - Računao sam s tim novcem - i ode.
- On nema pravo da mi prigovara - uzdahnu Mikelanđelo Buonarotu kad mu je ovaj došao u posetu, donoseći mu zdelu supe s prženim bademima od Lukrecije. Buonaroto je sada bio šegrt kod Strocija u trgovini suknom. Lice mu je bilo ozbiljno.
-Mikelanđelo, ljudima je potrebno da imaju nešto svog novca. Dobro bi bilo za tebe da ostaviš na stranu nekoliko zlatnika. Dozvoli mi da dođem na nekoliko sedmica i da se brinem o tvom novcu.
Mikelanđelo je bio dirnut saosećanjem i brigom svoga brata i s malo podsmeha je gledao na njegovu novostečenu trgovačku pronicljivost.
Lorenco je dolazio u posetu svakog popodneva na nekoliko trenutaka, donoseći neku novu kameju ili stari novčić da o tome razgovaraju. Il Cardiere bi došao s njim sa svojom lirom da opeva svoju slanu verziju o onom što se događa u Firenci, uključujući tu i Mikelanđelov nesrećan slučaj, u dvostihu sa rimom. Landino je dolazio da mu čita Dantea, Piko da mu pokaže neka nova otkrića egipatskih kamenih skulptura, koje su ukazivale na to da su Grci naučili svoje glavne vajarske principe od Egipćana, Kontesina je dolazila s dadiljom da provede sat pre sumraka, da uči i da priča. Čak su i Đovani i Đulio svratili na trenutak. Pjero je poslao izjavu saučešća.
Jakopo s vragolastim licem i riđokosi Tedesko dolazili su od Girlandaja da ga uvere da će, ako vide Toriđanija na ulici u Firenci, ovoga kamenjem isterati kroz Porta Prato. Granači je sate provodio u Mikelanđelovoj sobi i donosio mu materijal za crtanje i arake papira. Doktor je dolazio da mu pregleda nos štapićima i na kraju ga stade uveravati da će barem na jednu nozdrvu moći disati. Bertoldo je bio uzbuđen što je njegova samoća bila narušena. Pokuša da uteši Mikelanđela.
- Toriđani je mislio da će svojom pesnicom izravnati tvoj talent da se spusti na njegov nivo.
Mikelanđelo odmahnu glavom. - Granači me je opomenuo.
- Ipak, istina je: ljudi koji su ljubomorni na talenat žele da ga unište kod drugih. Sada se moraš vratiti na posao. Nedostaješ nam u vrtu.
Mikelanđelo se posmatrao u ogledalu iznad umivaonika. S jednom jakom izbočinom u sredini, nos mu je išao ukrivo od ugla njegovog desnog oka prema levom uglu usana, uništavajući svaku simetriju koja je ranije možda i postojala. On trepnu.
- Ala je to sklepana skulptura! Kamen je bio mek i pun rupa. Zadrhtao je pri prvom udarcu čekića. Sada je upropašćen, bez ravnoteže i plana, pun brazgotina kao napušteni kamenolom u planinama. Nikad nisam izgledao naročito, ali kako sad mrzim ovaj svoj prignječeni lik.
Bio je ispunjen gorkim očajanjem. Sada će zaista biti ružni vajar koji se trudi da stvara lepe mermerne kipove.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:10 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



10


Otok je opadao, modrica je iščezavala, ali on još nije bio u stanju da se pokaže pred svetom u tom promenjenom unakaženom obliku. Ali ako nije mogao da se pokaže Firenci po svetlu, išunjao bi se noću i hodao tihim ulicama, satima, trošeći svoju nagomilanu energiju. Kako je grad izgledao drugačije s uljanicama zapaljenim visoko na palatama, koliko su pospane kamene zgrade izgledale veće pri svetlosti zvezda.
Jednoga dana Policijano dođe u njegove odaje, i ne obraćajući pažnju na Bertolda, upita:
- Mogu li da sednem, Mikelanđelo? Baš sam završio prevod Ovidijevih Metamorfoza na italijanski. Dok sam prevodio Nestorovu priču o kentaurima, pomislio sam kako bi ti mogao napraviti divno vajarsko delo o bici između kentaura i Tesalaca.
Mikelanđelo je sedeo na krevetu i napeto posmatrao Policijana,upoređujući njihovu ružnoću dok se Policijano vrteo na stolici. Njegove male i sjajne oči i crna kosa namazana uljem izgledale su Mikelanđelu isto tako vlažne kao purpurne, odvratne čulne usne. Ma koliko da je Policijano bio ružan, njegovo lice bilo je osvetljeno nekim unutrašnjim sjajem dok je govorio o Ovidiju i njegovom poetskom pripovedanju grčkih bajki.
- Početni stihovi daće pozornicu:

Piritoj je uzeo za ženu mladu Hipodamiju,
Da bi se taj dan proslavio, stolovi su postavljeni, A počivaljke nameštene zbog veće raskoši Pokraj njih u zelenoj, jako šumovitoj pećini.
Među gostima bili su kentauri, gruba stvorenja
(pola konj, pola čovek, začeti u oblacima, kažu oni),
Ja, i plemeniti Tesalci..."

Svojim mekim glasom Policijano nastavi da priča o veselju u palati:
...nevesta je bila divna!
Onda počesmo da pričamo kako je nevesta slatka Ali naše namere počeše donositi zlu sreću venčanju.
Eurit, najluđi od grubih kentaura,
Zagreja se vinom, ali kad ugleda nevestu, Postade još vreliji: stolovi se stresoše, Prevrnuše, zatim odbaciše.
Neko zgrabi nevestu i pope se na nju.
Bejaše to Eurit, dok ostali kentauri
Uzeše žene po volji, ko prvi devojci njegova devojka,
Scena bejaše kao pljačkanje nekog grada..."


Živo je prenosio prizor u odaju: Tezej je tresnuo starinskim peharom punim vina Eurita po licu, sve dok se mozak tog stvorenja nije prosuo iz razbijene lobanje, Grinej je bacio oltar na glave dvojici ljudi, Ret je ubio čoveka „gurnuvši mu baklju i plamen u gušu".
Mikelanđelov pogled pređe na ormar na kome je stajao model za Bertoldovu Bitku Rimljana s varvarima. Policijano pođe za njegovim pogledom.
- Ne, ne - reče on. - Bertoldova bitka je kopija sarkofaga u Pizi, zapravo ponavljanje. Tvoja bi bila original.
Bertoldo je bio besan.
- Vi lažete! Mikelanđelo, sutra ću te povesti u Pizu i pokazaću ti. Sutra! Videćeš da u sredini sarkofaga uopšte nema figura. Ja sam ih morao stvoriti. Ja sam uneo čitave nove motive za pričanje, kao što je moj ratnik na konju...
Policijano stavi svoj rukopis Mikelanđelu u ruke.
- Pročitaj kad budeš stigao. Mislio sam da bi mogao da klešeš tu scenu dok je još prevodim. Ne bi mogao da nađeš snažniju temu.
Bertoldo te večeri naruči konje. U zoru on i Mikelanđelo pojahaše niz Arno do mora i prođoše Empoli, dok se kupola i nagnuti zvonik nisu ocrtavali na sivoplavom nebu. Bertoido povede Mikelanđela pravo u Kamposanto, pravougaoni manastir okružen zidom, čija je gradnja započeta 1278. godine, njegove galerije bile su oivičene s nekih šest stotina nadgrobnih spomenika i starih sarkofaga. Bertoldo se uputi prema prizoru Rimske bitke i priželjkujući dobro mišljenje svoga učenika uze naširoko objašnjavati razliku između sarkofaga i njegovog rada. Što je više isticao razlike, Mikelanđelo je video sve više sličnosti. Pomirljivo, on promrmlja:
- Rekli ste mi da čak i u umetnosti moramo imati oca i majku. Nikolo Pizano, udarajući temelje modernoj skulpturi baš na ovom mestu, mogao je to učiniti zato što je video rimske sarkofage koji su bili sakriveni hiljadama godina.
Umekšan, Bertoldo ga povede u krčmu iza jedne radnje, gde su jeli tunjevinu i pasulj, i dok je starac odspavao nekoliko sati, Mikelanđelo se vrati u Duomo, a zatim u Krstionicu, za koju su najveći deo projektovali Nikola i Đovani Pizano, i u kojoj je bilo remek-delo Nikole Pizana, mermerna propovedaonica s pet visokih reljefa.
Kad se ponovo našao napolju, on pogleda Kampanile kako se lenjo pruža ka sjajnom pizanskom suncu. On pomisli: „Bertoldo je samo delimično bio u pravu:
nije bilo dovoljno biti samo arhitekt i vajar, čovek mora biti i inženjer!"
Dok su se vraćali na konjima kući po svežem sumraku pored pitomih, valovitih brežuljaka uz ritmičan bat konjskih kopita po tvrdom seoskom putu, u Mikelanđelovom duhu počeše da se javljaju slike: borbe među ljudima, bekstvo žena, ranjenici i samrtnici. Kad su stigli u palatu i kad je Bertoldo pao u duboki san, on zapali svetiljku i poče da čita Policijanov prevod.
Pročitao je svega nekoliko stranica i onda se zapita: „Ali kako bi čovek mogao da iskleše tu legendu? Za to bi bio potreban komad mermera velik kao Girlandajova freska." Niti bi vajar mogao da upotrebi sve oružje koje se upotrebljavalo u jednoj mitološkoj bici: oltare, baklje, koplja, paroške, klade drveća. Skulptura bi ispala kao pravi rusvaj.
On se seti jedne ranije strofe i prelista stranice unazad dok je nije pronašao:
„Afarej podiže komad stene otkinute od brda..."
Slika mu se živo ukaza pred očima. On oseti uzbuđenje. To bi mogla da bude jedna jedinstvena tema, i jedinstvena snaga.Njegova tema! Kad se već nije moglo prikazati svo oružje, on je mogao da prikaže samo jedno, najstarije i najuniverzalnije: kamen.
Skinuvši košulju, on se opruži pod crvenim pokrivačem, zabacivši ruke pod glavu. Tada shvati da je celi dan bio napolju, među ljudima, i da nijednom nije pomislio na svoj nos. Isto toliko važne, slike počeše da mu naviru u duhu: ne slike iz Kamposanta ili Pizanove Krstionice: već slike bitke kentaura.
„Slava Bogu", pomisli, „izlečen sam."
Rustiči je bio presrećan. - Zar ti nisam rekao da crtaš konje? Umetničko delo bez konja nije ništa.
Veseo, Mikelanđelo odgovori: - Pa sad, ako mi možeš pokazati gde da nađem neke kentaure...
Napetost je bila iščezla iz vrta. Niko nije spominjao Toriđanijevo ime niti pričao o svađi: Toriđanija nisu uhvatili i bilo je verovatno da ga nikad neće uhvatiti. Uzbuđen svojim novim projektom, Mikelanđelo se dao na to da odredi svoju temu. Policijano, goreći od radosti, davao mu je kratak prikaz uloge kentaura u mitologiji dok je Mikelanđelo brzo skicirao onako kako je zamišljao da je kentaur mogao izgledati: celi konj osim pleća, vrata i glave, i prsa i glava čoveka, koji izlaze iz konjskog tela.
Malo je mario za mitološke legende, one su bile strane njegovoj prirodi.
Njega je privlačila stvarnost, koliko god je mogao da je zahvati, za njega je najistinitija i najznačajnija stvarnost bila muška figura, koja je u sebi nosila prototip svih drugih oblika i zamisli.
On poče tražiti u sebi jedan opšti plan u koji bi mogao smestiti nekih dvadeset figura. Koliko bi tu moglo da bude posebnih prizora radnje? Šta bi bilo središnje jezgro od kojeg bi polazilo oko, redom i zapažajući sve onako kako je on, vajar, želeo?
U sarkofagu s Rimskom bitkom u Pizi i u Bertoldovom reljefu bitke ratnici i žene bili su odeveni. Ali sve dotle dok se on vraćao grčkoj legendi, osećao je da ima pravo da crta naga tela, neopterećena šlemovima, odećom, komadima tkanine oko bokova, što je po njegovom mišljenju unelo zbrku u Bertoldovu bronzu. Nadajući se da će postići jednostavnost i kontrolu, uklonio je odelo isto kao što je izbacio konje i mnoštvo kentaura i oružja.
S tom odlukom nikuda nije došao. Čak mu ni Granači nije mogao pomoći.
Nikad nije bilo moguće dobiti nage modele.
- Zar ne bih mogao iznajmiti negde malu radionicu da radim sam?
Granači ljutito odmahnu glavom. - Ti si Lorencov protege, sve što ti činiš, odražava se na njemu.
- Onda je ostalo samo jedno što mogu da uradim. Radiću u Majanu.
Po večernjoj svežini krenuo je u Setinjano. Dok je prolazio mračnim poljima i prelazio potok u dnu jaruge, za trenutak ga obuze strah. Topolini su čuli za tučnjavu s Toriđanijem,ali oni neće prirediti scenu kakva se odigravala u kući Buonarotijevih kad se prvi put vratio i kad su njegova maćeha i strina plakale, stric kleo, a baka stajala ćutke, presušenih očiju, ali pateći zbog njega isto onoliko koliko je on sam patio zbog sebe.
Topolini ga pozdraviše nemarno. Bilo im je drago što će tu provesti noć. Jesu li primetili oštećenje na njegovom licu, ili čak i dobro ugledali kroz večernji mrak da procene njegovu veličinu, on to nije mogao reći.
U zoru se umio na potoku i pošao putem koji su utabali volovi po padinama brežuljaka do kamenoloma, gde su klesari počinjali rad jedan sat posle izlaska sunca. S vrha brda Mikelanđelo pogleda na jedan zamak okružen paralelnim linijama maslina i vinove loze. U kamenolomu, pietra serena koja je bila izvađena tog popodneva bila je tirkiznoplave boje, dok su drugi blokovi prelazili u žutosivi ton. Bilo je završeno deset stubova, i jedna ogromna, grubo skicirana, pantera, okružena morem krhotina. Klesari i zidari već su kovali i kalili svoje alatke, svaki od njih je upotrebio dvadeset pet šiljaka dnevno, tako brzo bi ih pietra serena izlizala.
Klesari su bili dobro raspoloženi, i veselo pozdraviše Mikelanđela.
- Vratio si se u kamenolom da pošteno radiš, a?Kad je čovek klesar, on ostaje klesar.
- Po ovakvom vremenu?- upade Mikelanđelo. - Ja ću da sednem pod jedno hladovito drvo i neću da dižem ništa teže od komada ugljena.
Dalje objašnjenje nije im bilo potrebno.
Iz pietre serene zračila je strašna toplina. Klesari su skinuli odelo, sve osim pantalona, slamnatog šešira i kožnih sandala. Mikelanđelo je sedeo i posmatrao ih. Nisu mogli da poziraju, morali su da isklešu ono što je bilo određeno za taj dan, i njihova sitna tela, mršava, žilava, rogobatna, bila su daleko od idealne grčke lepote koju je on video u starim kipovima. Ali po vrelom suncu znoj je njihovim telima davao sjaj i blistavost izglačanog mermera. Radili su svakim mišićem leđa i ramena i nogu da iseku i dižu kamen. Bili su potpuno nesvesni dok ih je on skicirao tražeći snagu koja je ležala pokopana u neuništivim delima tih veštih zanatlija.
Kad je jutro napola prošlo, oni se okupiše u „tremu", špilji iz koje je bila izvađena pietra serena u podnožju jednog brda, i u kojoj je vladala ista temperatura preko cele godine. Tu su doručkovali haringu i luk, hleb i crveno vino. Mikelanđelo im ispriča o svojoj Bici kentaura, koju je nameravao napraviti.
- Bilo je vreme da taj greben kamena pod Monte Čečerijem da još jednog vajara - reče neki mladić, klesar čvrstog tela. - Uvek smo imali po jednog: Mina da Fjezola, Deziderija da Setinjana, Benedeta da Majana.
Za nekoliko trenutaka oni se vratiše na rad a Mikelanđelo nastavi da crta. Radio je sada izbliza, hvatajući napregnute ruke i izbočine oko drugog članka prstiju, gde je koža bila napeta zato što su držali čekić i dleto. Koliko je trebalo da se uči o ljudskom telu! Koliko je tu bilo hiljada zamršenih delova od kojih je svaki različit, svaki pun iznenađujućih detalja. Jedan umetnik mogao bi crtati ljudsku figuru celog života, a ipak da uhvati samo delić njegovih promenjljivih oblika.
Kad je sunce bilo visoko nad glavom, pojavi se nekoliko mladića koji su nosili na ramenima dugačke grane u koje su bili zabijeni nizovi eksera, a sa svakog eksera visila je korpa s ručkom za jednog čoveka. Ponovo se skupiše u hladnom „tremu". Klesari podeliše s Mikelanđelom svoje čorbe od povrća, kuvano meso, hleb, sir i vino, a zatim legoše da prospavaju jedan sat.
Dok su spavali, on ih je crtao: zgrčene na zemlji, sa šeširom preko lica. Njihova mirna tela, mirnih linija, pospanih oblika, krepila su se snom. Kad su se probudili, deca su bila donela vodu za piće i za kovačnicu, pa su okretala točkove, oštrila alat i radila svojim čekićima i dletima da pomognu. Mikelanđelo je crtao njihove gipke udove u pokretu.

Sutradan ujutro, kad je izašao iz palate, iznenadi ga jedan monah zaustavivši ga i upitavši za ime, nato izvadi jedno pismo iz crne mantije i iščezne isto onako nečujno kao što se i pojavio. Mikelanđelo razvi pisamce, ugleda potpis svoga brata i poče da čita. Bila je to molba Mikelanđelu da se okani paganske, bezbožne teme koja je jedino mogla da dovede njegovu dušu u opasnost, a ako mora i dalje praviti klesane idole, neka radi samo one koje je crkva posvetila.
„Bitka kentaura je ružna priča", zaključivao je Lionardo, „koju ti je ispričao pokvaren čovek. Odrekni je se i vrati se u zagrljaj Hrista."
Mikelanđelo ponovo pročita pismo, odmahujući glavom u neverici. Kako je Lionardo, zakopan u samostanskim zidinama, znao koju temu on kleše? I da je tu temu inspirisao Policijano? On je bio samo šegrt. Kako je bilo ko mogao smatrati temu na kojoj se neko uči dovoljno važnom da o njoj naklapa?Pomalo se plašio zbog toga koliko monasi unutar San Marka znaju šta ko radi.
On odnese pismo u studiolo i pokaza ga Lorencu.
- Ako vam škodim klešući tu temu - reče on mirno - možda bi trebalo da je promenim?
Lorenco je izgledao umoran. Bila je greška i razočaranje što je doveo Savonarolu u Firencu. - To je tačno ono što Savonarola pokušava da postigne: da nas sve zastraši, da nametne svoju strogu cenzuru. Mi mu nećemo pomoći da pretvori Duomo u Stinke. Ako popustimo u najsitnijoj pojedinosti, biće mu lakše da dobije i u drugoj. Nastavi da radiš.
Mikelanđelo baci pismo u bronzani etrurski ćup pod Lorencovim pisaćim stolom.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:10 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




11


Upotrebljavao je čist pčelinji vosak u pogačama. Stavljao je posudu nad vatru od ugljena i lomio vosak u male komade. Kad se vosak ohladio, on ga prstima umesi u dugačke valjke. Ujutro preli malo trementina po prstima da bi vosak postao gipkiji.
Budući da ta skulptura treba da bude u dubokom reljefu, vanjska polovina figure izdizaće se iz mermera.

Buđardini, s licem kao pun mesec, koji je počeo mrziti klesanje u kamenu s besom dubokim kao što je bio i Granačijev, poče provoditi dane u kućici. Postepeno je počeo preuzimati fizičke poslove,pa je postao Mikelanđelov pomoćnik. Mikelanđelo mu je bio naredio da iseče drvenu ploču veliku kao komad mermera koji je imao nameru da upotrebi, i da kroz nju provuče žice za armaturu. Zatim prema svojim studijskim crtežima poče da izraduje voštane figure i da ih stavlja na armaturu, dovodeći u ravnotežu zapletene ruke, poprsja, noge, glave i kamenje u onom položaju u kome je trebalo da se kasnije nađu u mermeru.
Komad mermera kakav je želeo pronašao je u dvorištu palate. Buđardini mu je pomogao da ga prenese u kućicu i postavi na okrugle drvene grede da bi mu zaštitio uglove. Već i samo to što je stajao i gledao ga pružalo je Mikelanđelu osećaj ogromne snage. Kad je počeo klesati u najgrubljim potezima, radio je celim telom, raskrečivši noge da bi čvršće stajao i prebacujući svu svoju težinu u ruku koja je držala čekić, postižući ravnotežu vajara: snaga kojom se odvaljuje mermer mora biti jednaka komadu koji treba odvaliti.Seti se kako je ribao neku posudu komadom metala i kako je osetio metal među zubima, sada je osećao mermer u žilama.
Njegova je želja bila da prenese svoje postojanje u prostor. To je bio jedan razlog zbog koga je znao da mora biti vajar: da ispuni nezauzetu prazninu sjajnim kipovima, kipovima plemenitog mermera, i da izrazi najsnažnije, najiskrenije osećaje.
Po svom sastavu, njegov komad mermera od četiri stope bio je išaran žilama kao u drveta, koje su se susretale prema istoku. On proveri smer tokova i prevrnu komad u isti položaj u kojem je ležao u svom brdskom ležištu. Trebalo je da teše okomito na žile, sa severa na jug, inače bi se mermer ljuštio u komadima slojeva.
Mikelanđelo duboko uzdahnu i podiže čekić i dleto za početak napada. Mermerna prašina poče mu se slagati po rukama i licu, prodirati mu u odelo. Lepo je bilo dodirnuti lice i osetiti prašinu, bilo je to isto kao dodirnuti mermer na kome je radio, imao je osećaj da je postao jedno sa svojim medijem.
Subotom uveče palata bi obično opustela. Pjero i Alfonsina odlazili su u posetu plemenitim firentinskim porodicama, Đovani i Đulio počeli su obilaziti društva, Lorenco je tražio zadovoljstva sa svojom grupom mladih kicoša, učestvujući u orgijama na kojima se pilo i ljubakalo. Mikelanđelo nije nikad saznao jesu li te priče istinite, ali sutradan bi Lorenco bio iscrpljen i trom. Kostobolja koju je nasledio od oca držala bi ga u postelji ili bi šepao po palati oslanjajući se na teški štap.
Tih večeri Mikelanđelo je mogao slobodno da večera s Kontesinom i Đulijanom u otvorenoj lođi na gornjem spratu, po blagom noćnom vazduhu. Dok su jeli hladnu lubenicu i čavrljali pri svetlosti sveće, Kontesina mu je pričala kako je čitala Bokačove primedbe o kentaurima.
- Oh, ja sam već ostavio originalnu bitku daleko za sobom - nasmeja se on.
Izvadivši papir iz košulje i komad ugljena iz torbice, i krećući ugljenom brzo preko papira, on ispriča Kontesini za čim ide. Čovek živi i umire od kamena. Da bi se ukazalo jedinstvo čoveka i mermera, glave i bačeni komadi neće se raspoznavati. Svih dvadeset ljudi, žena i kentaura biće samo jedno, svaka figura samo jedna mala površina mnogostrane prirode čoveka, životinjske koliko i ljudske, ženske koliko i muške, od kojih svaka pokušava da uništi onu drugu. Brzim potezima on joj pokaza neke vajarske ciljeve koje je pokušavao da postigne: figure u tri plana, od kojih će svaki biti u nižem reljefu, ali ne i niži po vitalnosti, jer će poluslobodni oblici izgledati kao da su slobodni sa svih strana, a svaka figura zračiće svoju vlastitu snagu.
- Jednom sam čula kako govoriš da se iza klesanja sigurno nalazi obožavanje. Šta će se to obožavati u tvojoj verziji čovekove bitke?
- Najviše umetničko delo: muško telo, beskrajno u svojoj izražajnosti i lepoti.
Kontesina nesvesno pogleda svoje tanke noge i grudi koje su tek počinjale da pupaju, a onda se malo podsmešljivo sretne sa njegovim pogledom.
- Mogla bih te uceniti zbog tvog paganskog obožavanja muškog tela. Platon bi se možda složio s tobom, ali bi te Savonarola spalio kao jeretika.
- Ne, Kontesina. Ja se divim čoveku, ali obožavam Boga što je mogao da ga stvori.
Oni se nasmejaše, priljubljenih glava. Videvši kako se Kontesinine oči okreću prema vratima i glava se naglo diže a u obraze udara rumenilo, Mikelanđelo se okrene i po Lorencovom držanju primeti da je on tamo sigurno stajao prilično dugo. Njihova prisnost bila je ispunila sobu i ozračila atmosferu. Mikelanđelo toga nije bio svestan. Ali prekinuta kad je dostigla vrhunac, ostavila je za sobom fluid koji su on, Kontesina i Lorenco morali osetiti. Lorenco je stajao ćutke, stisnutih usana.
- ...mi smo... raspravljali... napravio sam neke crteže...
Strogost se izgubi s Lorencovog čela. On priđe da pogleda crteže.
- Đulio me obaveštava o vašim sastancima. Vaše prijateljstvo je dobro. Ne može ni jednom ni drugom škoditi. Za umetnike je važno da imaju prijatelja. A isto tako i za Medičijeve.
Nekoliko večeri kasnije, kad je mesec bio pun a vazduh pun uskomešanih divljih mirisa, sedeli su zajedno u jednoj niši pod prozorom biblioteke koja je bila okrenuta na Via Larga i na brda koja su okruživala grad.
- Firenca je puna čarolija po mesečini - uzdahnu Kontesina. - Volela bih da je mogu gledati s visine i da mogu sve videti.
- Ja znam jedno mesto - uzviknu Mikelanđelo. - Tačno preko reke. Odande izgleda kao da treba samo da pružite ruke i da zagrlite grad.
- Možemo li tamo? Sada, hoću da kažem. Mogli bismo se iskrasti kroz vrt, jedno po jedno. Ja ću uzeti ogrtač s kapuljačom.
Išli su putem kojim je on uvek išao, u oštrom uglu prema Ponte ale Gracije, pa preko reke Arna i uzbrdo do stare tvrđave. Dok su sedeli na kamenoj ogradi, činilo im se kao da mlataraju nogama u sivim kamenim vodama grada. Mikelanđelo joj pokaza vilu njenog oca u Fjezolu i Badiju tačno ispod nje, zid s osam kula koji čuva grad u podnožju brežuljka Fjezole, blistavu belu grupu koju su sačinjavali Krstionica, Duomo i Kampanile, Sinjoriju od zlatnog kamena, s visokim zvonikom, zbijeni ovalni grad opkoljen zidinama i rekom, a na njihovoj strani reke palatu Piti, obasjanu mesečevim svetlom,sagrađenu od kamena iz njenih vlastitih kamenoloma, u vrtovima Boboli, odmah tu iza ograde.
Sedeli su malo podalje jedno od drugog, uzbuđeni mesecom, zaneti lepotom grada i nizova brežuljaka koji su ih grlili tako nežno kao što su Firencu nežno grlili njeni zidovi. Njihovi se prsti nespretno pokrenuše jedni prema drugima po gruboj površini kamena, dodirnuše i isprepletoše.
Posledica je došla brzo. Lorenco, koji je pre toga uzimao kupke nekoliko dana u Vinjonu, pozva ga iz vrta. Sedeo je za svojim velikim pisaćim stolom, sa zidovima prekrivenim jednom geografskom kartom Italije, jednom geografskom kartom sveta, slikom zamka Sforce u Milanu, na stolovima i policama stajale su zbirke kamenih vaza, radova u slonovoj kosti, dela Dantea i Petrarke uvezana u purpurnu kožu, i Biblija uvezana u purpurni baršun sa srebrnim ornamentima. Pokraj njega stajao je njegov sekretar, Ser Pjero da Bibijena. Nije bilo potrebno govoriti Mikelanđelu zašto su ga pozvali.
- Ona je bila sigurna, ekselencijo. Bila je pored mene sve vreme.
-I ja tako čujem. Zar si ti zaista mislio da vas niko neće opaziti? Đulio ju je video kad je izašla na sporedna vrata.
Očajan, Mikelanđelo odgovori: - To je bilo indiskretno. - Podiže oči sa persijskog tepiha s gustim šarama i uzviknu: - Tamo gore je bilo tako lepo, izgledalo je kao da je Firenca jedan mermerni kamenolom i da su njene crkve i zvonici istesani iz jednog jedinog sloja kamena.
- Ja ne postavljam pitanje o tvom ponašanju, Mikelanđelo. Ali Ser Pjero postavlja pitanje da li je bilo mudro. Ti znaš da je Firenca grad zlih jezika.
- Niko ne bi govorio zlo o jednoj maloj devojčici.
Lorenco je za trenutak posmatrao Mikelanđelovo lice.
- Kontesina se više ne može smatrati „malom devojčicom". Ona raste. Ja to do danas nisam potpuno shvatio. To je sve, Mikelanđelo, možeš se vratiti na posao, jer znam da jedva čekaš da to učiniš.
Mikelanđelo se ne pomače, mada je bio otpušten.
- Zar ne postoji ništa što bih mogao učiniti da to popravim?
- Ja sam to već učinio. - Lorenco ustade od pisačeg stola, stavi obe ruke na dečakova drhtava ramena. - Ne budi nesrećan. Nisi mislio ništa zlo. Presvuci se za večeru, tu je neko koga treba da upoznaš.
Poslednje što je Mikelanđelo želeo ovako ojaden bilo je da večera sa šezdeset gostiju, ali sad nije bilo vremena za otkazivanje poslušnosti. On se umi prskajući se iz umovaonika, obuče crvenosmeđu svilenu tuniku i pope se u trpezariju, gde ga jedan sluga odvede do mesta koje je Lorenco zadržao za njega pored Đanfrančeska Aldovrandija, člana jedne od vodećih porodica iz Bolonje. Lorenco je bio imenovao Aldovrandija za podesta ili gradonačelnika Firence za godinu 1488. Mikelanđelo nije bio naročito pribran, duša i stomak bili su mu na mukama. Aldovrandi obrati svu svoju pažnju na njega.
- Njegova ekselencija je bila tako ljubazna da mi je pokazala vaše crteže i mermernu Madonu s detetom. Bio sam veoma uzbuđen.
- Hvala vam.
- Ja ne uživam u komplimentima. Govorim zbog toga što se oduševljavam skulpturom, i odrastao sam kraj divnog dela Jakopa dela Kverče.
Mikelanđelo tupo upita ko je to.
- Ah, zbog toga sam i zamolio Il Magnifica da razgovaram s vama. Jakopo dela Kverča nije poznat u Firenci, a ipak je jedan od najvećih vajara koje je Italija dala. On je dramatičar kamena, kao što je Donatelo pesnik. Nadam se da ćete doći u Bolonju i dopustiti mi da vam pokažem njegovo delo. To bi na vas moglo imati i te kakav uticaj.
Mikelanđelo htede odgovoriti da su veliki uticaji upravo ono što on želi da izbegne, ipak je Aldovrandi imao da dokaže da je prorok.
Idućih dana Mikelanđelo je čuo da su se Pjero i Alfonsina nekoliko puta bunili protiv toga što se „jednom građaninu dopušta da se druži tako intimno s jednom Mediči", i Ser Pjero da Bibjena je pisao Lorencu u banju jedno uvijeno ali ipak oštro pismo rekavši: „Ako se povodom Kontesine ne donese odluka, možda ćete žaliti."
Tek nekoliko večeri kasnije je saznao šta je Lorenco mislio kad je rekao da će on to popraviti. Kontesina je bila poslana u vilu Ridolfi na selo.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:11 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




12


Mikelanđelu stiže poruka od oca. Porodica je bila zabrinuta za Lionarda, o kome su dobili izveštaj da je bolestan u manastiru San Marko.
- Bi li ti mogao upotrebiti svoje veze s Medičima da uđeš i vidiš Lionarda? – upita ga Lodoviko kad je Mikelanđelo došao da ga poseti.
- Nikome spolja nije dopušteno da uđe u stanove monaha.
- San Marko je crkva i manastir Medičija - reče njegova baka - koje je sagradio Kozimo i koje izdržava Lorenco.
Nekoliko dana kasnije Mikelanđelo vide da se na njegove molbe niko ne osvrće.
Onda sazna da će Savonarola držati propoved u San Marku sledeće nedelje. - Svi monasi će biti tamo - reče Bertoldo. - Videćeš brata. Možda ćeš čak moći da progovoriš s njim nekoliko reči. Donesi nam izveštaj o monahu.
San Marko je bio divno hladovit rano ujutro. Njegov plan da zauzme položaj pokraj vrata koja vode iz manastira, tako da Lionardo mora proći pokraj njega, poremetilo je prisustvo gomile monaha u crnim mantijama, koji su se molili i pevali u horu pre nego što svane. Njihove kukuljice su bile tako nabijene napred da im je lice bilo zaklonjeno. Mikelanđelu je bilo nemoguće da vidi je li Lionardo u toj grupi.
Crkva ni u kom slučaju nije bila puna. Kad je mrmljanje objavilo ulazak Savonarole, on se odšunja u jedno sedište blizu propovedaonice i sede na ivicu tvrde klupe.
Bilo je malo znakova kojima bi se označila razlika između Savonarole i ostalih pedesetak monaha dok se on polagano penjao uz stepenice propovedaonice. Glava i lice su mu bili duboko sakriveni ispod dominikanske kukuljice, mršav stas ispod mantije. Mikelanđelo nije video gotovo ništa osim vrha nosa i dva skrivena crna oka. U glasu mu se osećao oštar severnjački naglasak, iz početka je govorio mirno, ali uskoro poprimi zapovednički ton dok je iznosio svoje teze o korupciji sveštenstva. Nikada, čak ni u najvatrenijim napadima u palati, Mikelanđelo nije čuo ni najmanji deo optužbi koje je sada Savonarola svaljivao na sveštenstvo: sveštenici su bili pre političari nego duhovnici i njih su u Crkvu poslale njihove porodice radi materijalnog dobitka, oni su blii karijeristi i oportunisti koji su tražili samo bogatstvo i moć, bili su krivi zbog prodavanja i kupovanja crkvenih službi, deljenja položaja i milosti rođacima i prijateljima, zbog podmićivanja, prodaje relikvija, zgrtanja crkvenih prihoda: „Svet je pun crkvenog bluda".
Pavši u vatru od svog govora, Savonarola zbaci kukuljicu i Mikelanđelo prvi put ugleda monahovo lice. On otkri da lice isto tako uznemiruje osećaje kao i reči koje su nailazile sa sve većim žarom i brzinom s protivrečnih usana, jer je gornja bila tanka i asketska kao i košulja od kostreti, a donja još deblja i čulnija od Policijanove. Crne oči koje su bacale munje čak do najudaljenijeg ugla crkve bile su upale u koščate ispijene obraze, očigledne žrtve posta, nos mu je štrčao napred, svojom masivnom grbom sa širokim upadljivim nozdrvama. Bilo je to dramatično lice koje ne bi mogao izmisliti nijedan umetnik osim samog Savonarole.Građa kostiju očarala je Mikelanđela kao vajara, jer je crna brada kao od mermera bila oblikovana iz iste puti kao i strastvena donja obešena usna, i izglačana plavcem.
Mikelanđelo odvrati pogled sa Savonarolinog lica,kako bi bolje čuo reči koje su sada tekle kao rastopljena bronza, a glas je ispunjavao crkvu, odbijao se od praznih kapela, i vraćao se da nasilno prisvoji levo uvo, pošto je pre toga udario u desno tako da je od toga pocrvenelo.
- Opazio sam da tašte ambicije navaljuju na Rim i prljaju sve stvari, dok i sam nije postao lažna, tašta bludnica. O, Italijo, o Rime, o Firenco, vaši zločini, vaša bezbožnost, vaš razvrat, vaše lihvarstvo, vaša okrutnost nam donose nevolje. Prestanite sa svojim predstavama i paradama. Napustite, kažem vam, svoje ljubavnice i svoje ljubljene mladiće. Zemlja je prekrivena krvlju, ali sveštenstvo za to ništa ne mari. Oni su zaista daleko od Boga, ti sveštenici čije je bogosluženje u tome da provode noći s bludnicama a dane u pričanju po sakristijama. Sam oltar je pretvoren u sveštenički dućan. Sakramenti su tezge za vašu trgovinu crkvenim zvanjima. Vaša požuda načinila vas je drskom bludnicom. Nekada ste se barem stideli svojih greha, nekada su sveštenici imali toliko pristojnosti da su svoje sinove nazivali nećacima. Sada više ne mare za to. „Ja ću pogoditi vas u vašoj besramnosti i pokvarenosti", kaže Gospod, „vaše bludnice i vaše palate."
Šibao je ljude iz Firence, vikao da je Danteu Firenca poslužila kao model za grad Dis:

U drugom krugu su zatvoreni
Licemerje i laskavost, i oni
Koji se bave čarolijama, vračanjem i krađom, Dvoličnošću i simonijom i sličnim prljavštinama.


Prikupivši volju, jer se od Savonarolinog glasa čoveku oduzimala snaga,Mikelanđelo pogleda oko sebe i primeti da slušaoci sede kao jedno biće, kao da su saliveni.
- Cela Italija će osetiti gnev božji. Njeni gradovi pašće žrtvom protivnika. Krv ćevteći ulicama. Ubistva će biti na dnevnom redu. Ako se ne pokajete! pokajete! pokajete!
Uzvik: „Pokajete!" odjekivao je po crkvi stostruko dok je Savonarola, potegavši napred svoju kukuljicu i prekrivši lice, molio dugo i tiho, a zatim sišao niz stepenice propovedaonice i izašao kroz vrata prema manastiru, ostavivši Mikelanđela duboko uzbuđenog, pomalo zanetog, malo bolesnog. Kad se ponovo našao napolju na vrelom, sjajnom suncu piazze, on zastade zaslepljen žmirkajući, ne želeći niti da ide kući niti u palatu, ne znajući šta da kaže. Naposletku posla poruku ocu da mu nije pošlo za rukom da vidi Lionarda.
Njegovi uzburkani osećaji ponovo su se smirili kad je primio poruku od Lionarda da dođe u San Marko na večernju službu. Manastir je bio lep u sumraku, trava sveže pokošena, živa ograda podrezana, jasmin i suncokret rasli u senci svodova, atmosfera je bila tiha i zaklonjena od sveta.
Lionardo je Mikelanđelu izgledao isto onako mrtvački bled kao i Savonarola.
- Porodica je zabrinuta za tvoje zdravlje.
Lionardova glava se zavuče dublje u kukuljicu. - Moja porodica je božja porodica.
- Ne budi tako licemeran.
Kad Lionardo ponovo progovori, Mikelanđelo primeti izraz ljubavi.
- Zvao sam te jer znam da ti nisi zao. Tebe palata nije iskvarila. Čak i usred Sodome i Gomore ti se nisi pokvario, živeo si kao pustinjak.
Malo uveseljen, Mikelanđelo ga upita: - Otkuda znaš sve to?
- Mi znamo sve što se dešava u Firenci. - Lionardo koraknu napred i pruži svoje koščate ruke. - Fra Savonarola je imao jednu viziju. Mediči, palata, sva bestidna, bezbožna umetnost koja se nalazi u njenim zidovima, biće uništeni. Oni se ne mogu spasiti, ali ti možeš, jer tvoja duša još nije izgubljena. Pokaj se i okani ih se dok je još vreme.
- Savonaroia je napao sveštenstvo, čuo sam njegovu propoved, ali nije napao Lorenca.
- On će držati devetnaest propovedi, počevši od Svih svetih pa do Bogojavljenja. Kad se propovedi završe, Firenca i Mediči biće u plamenu.
Stajali su jedan pored drugoga u hodniku bez vazduha, koji se pružao duž jedne strane manastira. Mikelanđelo zaćuta, sav zgranut.
- Ti nećeš sebe da spasiš? - preklinjao ga je Lionardo.
- Mi imamo različita shvatanja. Ne možemo svi biti isti.
- Možemo. Svet mora da bude manastir kao što je ovaj, gde su sve duše spasene.
- Ako moja duša treba da se spasi, ona može da se spasi samo vajarstvom.To je moja vera i moje učenje. Kažeš da živim kao pustinjak, moj rad me tako drži. Pa kako onda taj rad može biti zao? Zar meni Bog ne bi dao da biram kad ga obojica jednako služimo?
Lionardove oči vatreno zaroniše za trenutak u Mikelanđelove. Onda se izgubi, kroz vrata, a zatim uza stepenice.
„U ćeliju koju je ukrasio Fra Anđeliko, nadam se", reče Mikelanđelo u sebi, s malo gorčine.

Osećao je da duguje Lorencu da prisustvuje propovedi na dan Svih svetih. Ovoga puta crkva je bila puna. Savonarola je opet počeo svoj govor tonom spokojnog izlaganja, objašnjavajući misteriju mise i celovitost božanske reči. I činilo se da su oni koji su bili tu prvi put razočarani. Ali monah je upravo polako padao u vatru, uskoro je prešao na govornički način izražavanja, zatim na crescendo, u kome je njegov snažan glas šibao slušaoce svom svojom raspaljenom rečitošću.
Napadao je sveštenstvo: - Čuli ste kako se govorilo: „Blagoslovena kuća koja ima debelog župnika." Ali doći će vreme kad će se pre reći: „Prokleta da je takva kuća." Osetićete oštricu mača na sebi. Jad će vas uništiti. Ovo se više neće zvati Firenca, već pećina razbojnika, izopačenosti i krvoprolića.
Napadao je zelenaše: - Vi ste krivi zbog pohlepe, vi ste iskvarili sudske upravne činovnike i njihove službe. Niko vas ne može uveriti da je grešno pozajmiti uz kamate, već, štaviše, vi držite za budale one koji se uzdržavaju od toga.
Napadao je moral Firence: - Ispunili ste ono što je rekao Izaija: „Oni oglašavaju svoj greh kao Sodoma, jer ga ne skrivaju", ili ono što je rekao Jeremija: „Ti imaš čelo bludnice, ti nećeš da se stidiš."
On izjavi: - Ja se bavim proricanjem, ali mi je glas u noći rekao: „Budalo, zar ne vidiš da je božja volja da nastaviš?" Zbog toga ne mogu prestati da proričem. I ja vam kažem: znajte da su nečuvena vremena blizu!
U crkvi se čulo sve glasnije mrmljanje. Mnoge žene su plakale.
Mikelanđelo ustane i pođe kroz bočni brod, dok ga je ljutit glas sledio kroz vrata. Prešavši Pjacu San Marko, uđe u vrt i povuče se u svoju kućicu, kao u napadu groznice. Odlučio je da se više ne vraća u crkvu: jer šta je on imao s tim govorom o požudi i pohlepi?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:12 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




13


Kontesina ga pronađe u biblioteci, gde je precrtavao ilustracije starih rukopisa.
Bila je odsutna nekoliko sedmica. Lice joj je bilo bledo. On skoči.
- Kontesina, jeste li bolesni? Sedite ovamo.
- Imam nešto da ti kažem. - Ona se sruči na stolicu, nagnu se napred nad hladan kamin kao da želi ugrejati ruke. - ...ugovori su napravljeni.
- Ugovori?
- Za moje venčanje... s Pjerom Ridolfijem. Nisam htela da to saznaš iz brbljanja u palati.
Posle jednog trenutka on je upita odsečno: - A zašto bi trebalo da me to uzbudi? Svi znaju da kćeri Medičija sklapaju političke brakove: Madalena se udala za Frančesketa Čiba, papinog sina, Lukrecija za Jakopa Salvijatija...
- Ne znam zašto bi to trebalo da te uzbudi, Mikelanđelo, više nego što uzbuđuje mene.
On je tek sad pogleda pravo u oči.
- A da li vas uzbuđuje?
- A kako bi? Svi znaju da kćeri Medičija sklapaju političke brakove.
- Oprostite mi, Kontesina. Zabolelo me je.
- Dobro - osmehnu se ona tužno. - Sada te već prepoznajem.
- A venčanje... kada?
- Neće još biti neko vreme. Suviše sam mlada. Molila sam još godinu dana.
- Ipak se sve promenilo.
- Za nas ne. Mi smo još uvek prijatelji u palati.
Posle kraće ćutnje, Mikelanđelo upita: - Pjero Ridolfi, on vas neće unesrećiti? On vas voli?
Pognute glave, Kontesina podiže oči k njemu.
- Mi o takvim stvarima ne razgovaramo. Učiniću ono što moram. Ali moji osećaji su samo moji.
Ona ustane, priđe mu bliže. Bio je obesio glavu kao nema životinja na buri. Kad ju je naposletku pogledao, primeti suze kako joj blistaju u očima. On pruži ruku oklevajući, a ona polagano stavi svoje prste u njegove i oni se potpuno i čvrsto spojiše. Zatim se udalji, ostavivši za sobom samo nežni miris mimoze i suvu vrelinu u njegovom grlu.

Nije bilo načina da spreči da mu Savonarolin glas ne odzvanja u ušima, jer je Lionardova opomena postala stvarnost. Usred svoje druge propovedi protiv poroka u Firenci, Savonarola odjednom diže glas protiv Medičija i optuži Lorenca za zlo u gradu, predskazajući pad vladajuće porodice i, kao vrhunac, pad pape u Vatikanu.
Članovi Platonske akademije brzo se sastadoše u studiolu. Mikelanđelo im podnese izveštaj o prve dve propovedi, a zatim ispriča o Lionardovoj opomeni. Mada je Lorenco vodio mnogobrojne bitke s Vatikanom, u ovom trenutku je želeo da održi mir s papom Inoćentijem VIII zbog Đovanija, koji je imao da čeka svega još nekoliko meseci pa da postane kardinal i ode u Rim da predstavlja porodicu Mediči. Papa je lako mogao pretpostaviti da Savonarola, budući da ga je Lorenco pozvao u Firencu i budući da propoveda u crkvi Medičijevih, napada papinstvo s Lorencovim znanjem i pristankom.
- Dobro je što napada i mene u isto vreme - promrmlja Lorenco žalosno.
- Jednostavno ćemo morati da ga zatvorimo - promrmlja Policijano.
- Treba samo da učinimo kraj njegovim proricanjima - reče Lorenco. - Ona nisu deo naše religije niti njegove službe. Piko, to ćeš ti uzeti na sebe.
Prvo odmetništvo došlo je iz vajarskog vrta. Granači je izvestio da je šaljivčina Bačo najpre počeo satima da ćuti, a zatim da iščezava na dan ili dva. Ubrzo potom počeo je stavljati prezrive primedbe o porodici Mediči, zatim veličati Savonaroline vrline i duhovni život manastira. Jednog dana pobegao je dominikancima.
Savonaroline propovedi privlačile su sada tako veliko mnoštvo sveta da je on, krajem marta, druge nedelje Velikog posta, počeo svoje propovedi održavati u katedrali. Deset hiljada Firentinaca stajalo je nabijeno u njoj, a ipak je izgledalo da ih je malo zbog ogromnosti prostora oko njih. U nekoliko meseci koji su prošli otkako ga je Mikelanđelo čuo kako propoveda u San Marku, nekoliko promena se odigralo na monahu.Zbog strogog posta i pokore na kolenima u ćelijama San Marka, jedva je imao toliko snage da se popne na propovedaonicu. Potpuno je izjednačavao sebe s Hristom.
- Kao što dobro vidite i čujete, ja ne govorim svojim vlastitim jezikom, već božjim. Ja sam njegov glas na zemlji.
Hladni drhtaj zatalasa slušaoce. Savonarola nije bio dirnut manje nego njegovi obožavaoci.
Mikelanđelo je podesio svoj dolazak u Duomo tako da sretne oca i ostale članove porodice, koji su napustih crkvu Santa Kroče da čuju novog proroka, na kraju
službe.
Stajao je u vratima i gledao horska sedišta koja su radili Donatelo i Luka dela Robija, visoko gore s obe strane središnjeg oltara, mermerne rezbarije koje su prikazivale decu kako se igraju, pevaju, plešu, smeju, sviraju na muzičkim instrumentima, pravi Grci po svojoj veseloj ljubavi i životu, i baštinici lepote njihovih tela. Za Mikelanđela, mermerna dela su klicala: „Ljudi su dobri!" dok jer
Savonarola grmio: „Čovečanstvo je zlo!"
Ko je imao pravo? Donatelo i Dela Robija? Ili Savonarola?
Mračno raspoloženje iz crkve teško je lebdelo oko stola u trpezariji Buonarotijevih. Lukrecija je bila sva u suzama.
- Taj pokvareni čovek. Upropastio je moju divnu belu teletinu. Od sada, Lodoviko, ako želiš da čuješ Savonaroline propovedi, to mora da bude posle ručka, a ne pre.
Mada se grad tresao u naglom preokretu svojih verskih ideja, Mikelanđelo je i dalje mirno radio. Za razliku od Savonarole, on nije mogao uveriti sebe da Bog govori kroz njega, ali je osećao da bi Bog odobrio taj rad kad bi ga video.
Osećao je i protiv svoje volje divljenje prema Savonaroli.Nije li on bio idealist? A što se tiče njegovog fanatizma, nije li Rustiči rekao: - Ti si kao Savonarola, ti postiš jer ne možeš sebe naterati da prestaneš raditi usred dana.
Mikelanđelo se namrštio na tu optužbu. Pa ipak, nije li on osećao da je pozvan da se posveti delu revolucioniranja mermerne skulpture, kao što je i Fidija preuzeo egipatsku skulpturu koja je obožavala smrt i načinio je grčkom i čovečnom? Zar ne bi bio voljan da posti i da se moli dok bi jedva još imao snage da se dovuče kroz vrt do svoje radionice, ako bi to bilo potrebno?
I šta to nije bilo u redu ako Bog govori svojoj deci? Bog sigurno ima pravo na to. On je verovao u Boga. Ako je Bog mogao stvoriti zemlju i čoveka, zar ne može stvoriti proroka... ili vajara?
Sinjorija je pozvala Savonarolu da govori u velikoj dvorani Palaca dela Sinjorija. Lorenco, četvorica platoničara i važni službenici Medičija objaviše u celom gradu svoju nameru da dođu. Mikelanđelo zauze svoje mesto na drugoj klupi između Kontesine i Đovanija, nasuprot podijumu na kome je Savonarola stajao ispred stalka za Jevanđelje, dok je gradska uprava bila zbijena iza njih.
Kad je Savonarola prvi put pomenuo Lorenca de Medičija kao tiranina, Mikelanđelo primeti kako se Lorencove usne razvlače u slabom osmehu. On sam je jedva čuo te reči jer je lutao pogledom po velikoj dvorani s njenim dugačkim bočnim površinama od čistog belog maltera i mislio kakve bi se divne freske mogle tu naslikati.
Lorencov osmeh iščezne kad je Savonarola pojačao napad: Sve zlo i sve dobro u gradu zavise od njegove glave, a zbog toga je njegova odgovornost velika. Kad bi vođa išao pravim putem, celi bi grad bio očišćen od greha. No tirani su nepopravljivi jer su ponosni.Oni ostavljaju sve u rukama rđavih ministara. Oni se ne obaziru na siromašne, niti osuđuju bogate. Oni podmićuju glasače i povećavaju teret koji pritiska narod.
Mikelanđelo poče sada pažljivo slušati, jer je Savonarola optuživao Lorenca da je konfiskovao firentinski Fond miraza, novac koji su gradskoj blagajni uplaćivale najsiromašnije porodice radi garancije da će eventualno imati miraz, bez kojega se nijedna Toskanka nije mogla nadati da će se udati, da je Lorenco upotrebio novac da kupi bogohulne rukopise i pokvarena umetnička dela i da priređuje bahanalije kojima je Firentince predavao u ruke davolu.
Lorencova tamna koža pozelene.
Savonarola još nije bio završio: Lorenco, pokvareni tiranin, mora otići. Nepoštena Sinjorija, koja sedi iza njega, mora otići. Sudije, službenici, moraju otići. Potpuno nova vlada, vođena potpuno novim i strogim zakonima, mora se postaviti da od Firence ponovo načini Grad božji.
Ko će vladati Firencom? Ko će prepraviti njene zakone i ko će ih izvršavati? Savonarola.
Bog je tako odredio.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:13 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




14


Kad je Mikelanđelo došao u studiolo, zatekao je tamo fra Marijana. Humanist propovednik iz San Gala, gubio je svoje stado, koje je odlazilo da sluša Savonarolu. Mikalendelo primače stolicu na kojoj je obično sedeo niskom stolu, stavi jabuku u tanjir i zavali se.
- Nećemo pokušavati da pobijamo Savonaroline lične klevete - govorio je Lorenco. - Činjenice o stvarima kao što je Fond miraza jasno su pred očima svim Firentincima. Ali njegovo proricanje propasti stvara u Firenci sve jaču histeriju. Fra
Marijano, razmišljao sam o tome da ste vi taj koji treba da odgovori Savonaroli.
Mogu li vam predložiti da održite jednu propoved na temu Dela apostolskih 1, 7: Nije vaše
znati vremena i leta koja otac zadrža u svojoj vlasti.
Lice fra Marijana se ozari.
- Mogao bih dati pregled istorije proročanstava, i način na koji Bog govori svom narodu, i pokazati da Savonaroli nedostaje jedino veštičiji kazan...
- Polako - reče Lorenco. - Vaša propoved mora biti mirna i nepobitna, a uz to i logična, tako da ljudi lako primete razliku između otkrovenja i vračanja.
Diskusija se vodila oko pitanja koji biblijski i literarni materijal treba da upotrebi fra Marijano. Mikelanđelo pojede malo voća i neprimetno se iskrade.
Sledio je mesec spokojstva i marljivaog rada. Prekinuo je sve veze sa svetom, jeo je malo i spavao malo, dok se nosio sa dvadesetak isprepletanih bića svoga mermernog bloka.
Iz palate su pustili glas da verni treba da idu u San Galo na Veliki četvrtak da čuju fra Marijana kako uništava Savonarolu. Kad je Mikelanđelo ušao u crkvu, ugleda tamo sve najviđenije toskanske porodice: plemiće, zemljoposednike, trgovce, naučnike,putnike iz Evrope i Engleske, Sinjoriju, sudije i većnike iz sva četiri okruga Firence.
Fra Marijano se pope na propovedaonicu i poče da govori svojim kultivisaniim, učenim glasom, citirajući Kozima de Medičija: „Državama se ne upravlja pomoću patemostera", što izazva žamor smeha. Zatim poče učeno govoriti o potrebi odvajanja crkve i države, i o opasnosti koju je njihovo jedinstvo u prošlosti predstavljalo za ljudsku slobodu.
To je bio dobar početak.Lorenco je sedeo opušteno na svom sedištu. Ljudi su slušali s velikom pažnjom i sa sve većim zadovoljstvom, dok je fra Marijano išao logično korak po korak, citirajući Sveto pismo da pokaže kako je prava uloga crkve i njen položaj u duhovnom životu naroda.
Onda se nešto poremeti. Fra Marijano je sve više crveneo u licu i dizao ruke k nebu isto onako neobuzdanim pokretom kao što su i bili pokreti Savonarolini. Glas mu se promeni kad je prvi put spomenuo ime Đirolama Savonarole, izbacivši ga kao nešto bolesno. Odbacivši svoje pažljivo pripremane dokaze, on nazva tog monaha „širiteljem skandala i nereda" i još celim nizom gadnih epiteta.
Mikelanđelo je mogao smisliti samo jedan odgovor: Fra Marijano je dopustio svojoj ljubomori prema Savonaroli da nadvlada njegovu sposobnost prosudivanja. Još uvek je vikao sa propovedaonice kad je Lorenco skupio svoju porodicu i hramajući niz srednji brod izašao napolje.
Sada Mikelanđelo prvi put zateče palatu utonulu u mračno raspoloženje. Lorenco je dobio akutni napad kostobolje i jedva se vukao hramajući po hodnicima. Policijano, vidljivo uznemiren, uhvatio se Lorenca kao neko dete, potpuno lišen svoje duhovitosti i dubine. Fičino i Landino su bili u brizi zbog svog životnog dela, jer je Savonarola pretio da će spaliti sve knjige u Firenci, osim onih koje su odabrali hrišćanski komentatori. Za Pika je to bio najteži udarac, ne samo da je on preporučio da se monah dovede u Firencu nego je i osećao simpatije prema delu Savonarolinog programa, a bio je previše pošten da to od Lorenca sakrije.
Lorenco se spremao za drugi frontalni napad zamolivši priora manastira Bikjelinija iz Santa Spirita da dođe k njima u studiolo. Mikelanđelo se upoznao s priorom manastira u palati prilikom nedeljnih ručkova, a ponekad se popodne vraćao s njim u crkvu da precrtava poznate freske, kao što je Sveti Jovan. Prior, energičan čovek pedesetih godina, bio je u Firenci poznat kao jedini čovek koji je na ulici nosio naočare.
- Kad ljudi brzo prolaze - objašnjavao je jednom Mikelanđelu - njihova su lica kao stranice knjiga koje proleću mimo nas. Kroz ova stakla za uvećavanje studiram njihove izraze i karakter.
Sada je prior manastira sedeo pred niskim stolom u studiolu, dok ga je Lorenco molio da pošalje u Rim po najsjajnijeg propovednika augustinskog reda „da malo urazumi Firentince".
- Mislim da znam ko je to. Odmah ću pisati.
Firenca se pojavila da čuje augustinca koji im je došao u goste, kako intelektualno izlaže ekstremnosti i opasnost od Savonarolinog propovedanja, došla je u San Spirito, učtivo saslušala njegove reči i otišla oglušujući se o njih.
Mikelanđelo ponovo pokuša da se zatvori u svoju kućicu, ali su zidovi bili previše tanki a da ne propuste dnevni obrok loših vesti: Piko je pokušao odvratiti Lorenca od njegove namere da Savonaroli namesti špijune, zbog toga što je Savonarola bio suviše posvećen Bogu da bi počinio „telesni greh", u kome se Lorenco nadao da će ga uhvatiti. Savonarolina špijunska organizacija uhvatila je Lorencove špijune i razotkrila ih. Fra Marijano je pobegao od Lorenca i otišao Savonaroli da ga na kolenima moli za oproštaj. Samo je šaka studenata prisustvovala poslednjim predavanjima u Platonskoj akademiji. Firentinski štampari odbijali su da štampaju ono što monah nije odobrio. I Sandro Botičeli je pobegao Savonaroli, izjavivši javno da su njegovi ženski aktovi raskalašni, bludni i nemoralni.
Mikelanđelo je ipak odobravao Savonarolin krstaški rat za reforme, jedino nije odobravao napade na porodicu Mediči i na umetnost. Kad je pokušao objasniti svoju dilemu, Bertoldo bi postao svadljiv i, kad mu je Mikelanđelo sledeći put pokazao svoj rad uzviknuo je da je Mikelanđelu promakla poenta Bitke kentaura.
- To je previše golo. Nisi ništa naučio iz moje bitke ih iz bitke u Pizi. Izbacio si svo bogatstvo. Savonarolin uticaj, rekao bih. Potrebni su ti konji, lepršave haljine, oružje, šta ti je drugo preostalo da klešeš?
- Ljude - promrmlja Mikelanđelo tiho.
- Tvoj rad je bedan. Ako želiš moje mišljenje, onda baci taj komad kao vežbanje koje ti nije dobro ispalo, i zamoli Granačija da ti nađe novi komad mermera.
Bertoldo nije prilazio zadnjem delu vrta nekoliko dana. Umesto njega, Mikelanđelo je imao jednog posetioca, svog brata Lionarda, u mantiji i kukuljici, upalih obraza.
- Dobro došao u moju radionicu, Lionardo.
Lionardo se zagleda u Bitku stisnutih usana.
- Zbog tvoje skulpture sam došao. Želimo da je prineseš Bogu kao žrtvu.
- Kako to da uradim?
- Uništi je. Zajedno s crtežima koje je doneo Botičeli i drugim besramnim umetničkim delima za koje se izjasnila kongregacija. To će biti Savonarolina prva vatra u čiščenju Firence.
To mu je bio drugi poziv da uništi svoje delo. - Ti smatraš moj rad bestidnim?
- On je svetogrdan. Donesi ga u San Marko i sam ga baci na vatru.
U Lionardovom glasu osećala se snaga unutrašnjeg uzbuđenja koja je razbesnela Mikelanđela. On ga uze za lakat, osećajući čak i u svom besu da na kostima njegovog brata nema ni trunke mesa, isprati ga do vrata i izgura na ulicu.
Nameravao je da nekoliko sedmica glača reljef kako bi svoje figure učinio sjajnima. Umesto toga, zamoli Granačija da prenesu reljef još te noći u palatu. Granači pozajmi kolica koja je Buđardini gurao preko Pjace San Marko i niz Via Larga.
Uz pomoć Buđardinija i Granačija, Mikelanđelo prenese komad kamena u Lorencovu dnevnu sobu. Lorenco ga nije video mesec dana, još od propovedi fra Marijana. On uđe u sobu, tužna lica, mutnih očiju, hramajući s mukom uz pomoć štapa i jako se iznenadi: - Ah! - uzviknu i sruči se na stolicu. Dugo je sedeo ćutke prelazeći pogledom po skulpturi, proučavajući deo po deo, figuru po figuru, i obrazi počeše da mu rumene. Činilo se da mu se život vraća u udove. Mikelanđelo je i dalje stajao iza njega i takođe je posmatrao mermerni reljef. Naposletku se Lorenco okrenu i pogleda ga usplamtehm očima.
- Imao si pravo što ga nisi glačao. Dleto pomaže da se iznese na videlo anatomija. - Vi onda odobravate ovaj rad, ekselencijo?
- Šta ima tu da se odobri? Osećam lepo svako telo, svaki kamen, svaku slomljenu kost, prste ranjenog mladića u uglu, pritisnute u kosu i lobanju, njegovu ruku koja zaklanja kamenje koje nikad više neće bacati. Ovakav reljef nikad nisam video.
- Već sam dobio jednu ponudu za taj komad.
- Od patrona? Neko želi da ga kupi?
- Ne baš tačno.Oni to traže kao doprinos. Od Savonarole, preko mog brata Lionarda, da ga žrtvujem bogu na njihovoj lomači.
Nastade gotovo neprimetna pauza pre no što Lorenco progovori:- A ti si odgovorio?
- Da nisam slobodan da je poklanjam. Taj komad pripada Lorencu de Medičiju.
- Reljef je tvoj.
- Čak i da ga poklonim Savonaroli da ga spali?
- Ako je to tvoja želja.
- Ali recimo, ekselencijo,da sam ja taj komad već ponudio Bogu? Bogu koji je stvorio čoveka po svojoj slici dobrote i snage i lepote? Savonarola kaže da je čovek zao. Zar bi nas Bog stvorio u mržnji?
Lorenco ustade naglo i prođe po sobi jedva primetno hramajući. Uđe sluga i stavi na mali sto dva tanjira.
- Sedi i jedi dok ti budem govorio. I ja ću jesti, mada nisam imao volje za jelom pre no što si došao. - On pruži ruku i dohvati komadić korice hleba.- Mikelanđelo, snage uništenja stupaju za petama stvaralaštva. Umetnosti, najlepši cvet svakog doba, bivaju iscepane, polomljene i spaljene od sledećeg doba. Ponekad, kao što vidiš ovde u Firenci danas, čine to i nekadašnji prijatelji i komšije u istom gradu i iste godine. Savonarola ne progoni samo, kako on to kaže, „antireligiozna dela" i „pohotljive"aktove: on namerava da uništi sve slike i skulpture koje ne odgovaraju njegovom obrascu, freske Mazača, Filipa Lipija, Beneca Gocolija ovde u kapeli palate, Girlandaja, sve grčke i rimske kipove, gotovo sva naša firentinska dela u mermeru. Ostaće malo šta osim Fra Anđelikovih anđela u ćelijama manastira San Marko. Bude li po njegovom, i bude li njegova vlast rasla, Firenca će biti poharana, kao što je Atinu poharala Sparta. Firentinci su ćudljiv svet, budu li išli za Savonarolom do kraja njegovog objavljenog puta, sve što je bilo postignuto otkako je moj pradeda ponudio nagradu za vrata Krstionice, biće zbrisano, Firenca će opet utonuti u mrak.
Potresen jačinom Lorencovog uzbuđenja, Mikelanđelo uzviknu:
- Kako sam pogrešno shvatio da će Savonarola reformisati samo ono što je zlo u životu Firence. On će uništiti i sve što je dobro. Kao skulptor ja ću biti rob, s lancima na rukama.
- Nikome ne nedostaje gubitak slobode drugog čoveka - odgovori Lorenco tužno. Onda odgurnu tanjir. - Želeo bih da sa mnom prošetaš. Moram ti nešto pokazati.
Pođoše do zadnjeg dela palate pa prešavši preko malog zatvorenog trga dođoše do pročelja San Lorenca, porodične crkve Medičija. Unutra je bio pokopan Kozimo, Lorencov deda, u blizini jedne od bronzanih propovedaonica, za koju je Donatelo napravio nacrt a izveo je Bertoldo, u Staroj sakristiji, za koju je nacrt pravio Bruneleski, nalazio se sarkofag s posmrtnim ostacima Kozimovih rođaka Đovanija de Bičija i njegove žene, i jedan sarkofag od porfira Pjera Kostobolnog, Lorencovog oca, koji je izradio Verokio. Ali pročelje crkve ostalo je od grube, neravne opeke zemljane boje, očigledno nedovršene.
- Mikelanđelo, ovo je poslednje umetničko delo koje moram završiti za svoju porodicu, mermerno pročelje sa dvadesetak isklesanih skulptura u nišama.
- Dvadeset skulptura! Isto toliko ima ih i na pročelju Duoma!
- Ali za tebe to nije previše. Po jedna statua u prirodnoj veličini za svaku figuru nagoveštenu u tvojoj Bici. Moramo stvoriti nešto čemu će se cela Italija radovati.
Mikelanđelo se upita da li je osećaj da propada u dubinu bila radost ili neverica. On uzviknu plahovito: - Učiniću to, Lorenco, obećavam. Ali treba mi vremena. Još imam toliko da naučim... još nisam pokušao da uradim svoju prvu slobodnu figuru.
Kad je stigao u svoju sobu, zateče Bertolda zavijenog u ćebe kako sedi pokraj peći u svojoj polovini slova L, očiju crvenih a lica potpuno bleda. Mikelanđelo mu brzo priđe.
- Je li vam dobro, Bertoldo?
- Ne, ne, nije mi dobro. Ja sam glup, slep, smešan čovek koji je nadživeo svoje vreme.
- Šta vas navodi na tako stroge zaključke? - upita Mikelanđelo tiho, trudeći se da ga razveseli.
- To što sam gledao tvoju Bitku u Lorencovoj sobi i setio se šta sam o njoj rekao. Užasno sam pogrešio, užasno pogrešio, pokušao sam da je prenesem u izlivenu bronzu, ali bi time tvoj reljef bio upropašćen. Moraš mi oprostiti.
- Dozvolite mi da vas smestim u krevet.
On smesti Bertolda pod pokrivač od perja, ode u kuhinju u suteren i naruči vrč vina zagrejanog na vatri koja se gasila. Prinese srebrnu čašu Bertoldovim usnama, hraneći ga utehom zajedno s vrelim napitkom.
- Ako je Bitka dobra, dobra je zato što ste me vi naučili kako da bude dobra. Ako nisam mogao ga je načinim kao bronzu, to je zbog toga što ste me uverili da postoji razlika između čvrstog mermera i tečnog metala. I zato budite zadovoljni. Sutra ćemo početi novo delo, i vi ćete me još učiti.
- Da, sutra - uzdahnu Bertoldo i zatvori oči, pa ih ponovo otvori na kratko vreme, pitajući: - Jesi li siguran, Mikelanđelo, da „sutra" postoji? - i zaspa.
Za nekoliko trenutaka disanje mu se promeni. Izgledalo je kao da je postalo teško, mučno. Mikelanđelo pođe da probudi Ser Pjera, koji posla slugu po Lorencovog doktora.
Mikelanđelo je proveo noć držeći Bertolda kako bi mu omogućio da lakše diše. Lekar prizna da ne zna šta bi učinio. Kad je svitalo, Bertoldo otvori oči, pogleda Mikelanđela, lekara i Ser Pjera, shvati svoje loše stanje, i prošaputa:
- ...odvedite me u Podo... tamo je tako lepo...
Kad je sluga došao da javi da su kola spremna, Mikelanđelo podiže Bertolda, zajedno s ćebetom,pa ga je držao na krilu za sve vreme vožnje do Pistoje, najsjajnije vile Medičija, koju su ranije posedovali Mikelanđelovi rođaci, Ručelaji. Bila je obnovljenja s divnim otvorenim galerijama po nacrtu Đulijana da Sangala. Kiša je padala celim putem po kolima, ali kad su Bertolda smestili u njegovu visoku postelju u njegovoj omiljenoj sobi okrenutoj prema reci Ombrone, sunce se pojavi i obasja bujni zeleni toskanski pejzaž. Lorenco se doveze da uteši svog starog prijatelja, dovodeći sa sobom Maestra Stefana da Prata, da pokuša sa nekim novim lekovima.
Bertoldo je umro kasno popodne drugog dana. Pošto mu je sveštenik dao poslednje miropomazanje, promrmljao je poslednje reči osmehnuvši se malo, kao da se trudi da ode kao duhovit čovek a ne kao vajar.
- Mikelanđelo... ti si moj naslednik... kao što sam ja bio Donatelov.
- Da, Bertoldo. I ponosim se time.
- Želim da dobiješ moje imanje...
- Ako želiš...
- Ono će te napraviti... bogatim... poznatim... Moja knjiga recepata.
- Uvek ću je čuvati.
Bertoldo se ponovo osmehnu,kao da su delili neku tajnu šalu, i poslednji put zatvori oči.Mikelanđelo se ćutke oprosti od njega i okrenu se. Bio je izgubio učitelja. Više nikad neće imati drugoga.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:13 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



15


Rasulo u vrtu bilo je sada potpuno. Sav rad je prestao. Granači prestade da slika prizor ulične svečanosti, koji je bio već gotovo dovršio, i poče provoditi vreme u grozničavom sakupljanju modela, nalaženju mermernih komada, u prikupljanju sitnih porudžbina, za jedan sarkofag, za jednu Madonu.
Mikelanđelo pritesni prijatelja jednog dana predveče.
- Ne vredi, Granači. Sa školom je gotovo.
- Ne govori tako. Treba samo da pronađemo novog učitelja. Lorenco je sinoć rekao da bih mogao ići u Sijenu da ga potražim.
Sansovino i Rustiči upadoše u radionicu.
- Mikelanđelo ima pravo - reče Sansovino. - Prihvatiću poziv portugalskog kralja, idem tamo da radim.
- Mislim da smo naučili sve što smo mogli kao studenti - složi se Rustiči.
- Ja nikad nisam imao nameru da klešem kamen - reče Buđardini. - Moja je priroda suviše mekana, napravljena je za mešanje boja. Idem da zamolim Girlandaja da me opet primi.
Granači se otrese na Mikelanđela. - Nemoj mi reći da i ti odlaziš.
- Ja? Gde bih ja išao?
Grupa se rasturi. Mikelanđelo pođe kući s Granačijem da ispriča o smrti Bertolda svojoj porodici. Lukreciju je uzbudila knjiga recepata, i ona pročita glasno nekoliko recepata. Lodoviko ne pokaza nikakav interes.
- Mikelanđelo, je li gotovo tvoje novo delo?
- Tako nekako.
- Il Magnifico, je li ga on video?
- Da, da, odneo sam ga k njemu.
- Sviđa li mu se?
- Da.
- To je sve, samo „da"? Zar nije pokazao zadovoljstvo, priznanje?
- Da, oče. Jeste.
- Pa gde je onda novac?
- Kakav novac?
- Pedeset florina.
- Ja ne znam šta...
- Ama,hajde.Il Magnifico ti je dao pedeset zlatnika kad si završio Madonu s detetom. Ovamo kesu.
- Nema nikakve kese.
- Nema kese? Radio si celu godinu dana. Imaš pravo na novac.
- Ni na šta ja nemam pravo, oče, osim na ono što sam imao.
- Il Magnifico ti je za druge radove platio, a za ovaj nije? - Lodoviko je bio skeptičan. - To jedino može da znači da mu se ovo ne sviđa.
- To isto tako može značiti da je bolestan, da je zabrinut zbog mnogih stvari...
- Onda još postoji mogućnost da će ti platiti.
- Nemam pojma.
- Moraš ga podsetiti.
Mikelanđelo odmahnu glavom u očajanju. Vratio se polagano hladnim, mokrim ulicama.
Umetnik bez ideja je prosjak, ne mogavši da radi, on ide i prosi između sati. Prvi put otkako je stupio u školu kod Urbina pre sedam godina, nije imao želje da crta. Izbegavao je čak i da sastavi reč „mermer" u svom duhu. Njegov slomljeni nos, koji mu nije zadavao bola dok je radio, sada je počeo da ga boli, jedna nozdrva je bila potpuno zatvorena i otežavala mu disanje. Opet je postao svestan svoje ružnoće.
Vrt je bio pust. Lorenco je obustavio rad u biblioteci. Klesari su otišli, a s njima i ritmičko tesanje građevinskog kamena, a to je bio najprirodniji ambijent za njegov rad. U vazduhu se osećalo prelazno vreme. Grupa platoničara je retko dolazila u Firencu da drži predavanja. Više nije bilo večeri u studiolu. Lorenco je odlučio da se podvrgne temeljitom lečenju u jednoj od svojih vila i da provede šest meseci daleko od palate i svojih dužnosti. Tu je mogao ne samo da se oslobodi kostobolje već i da napravi plan kako da se uhvati ukoštac sa Savonarolom.To će biti bitka, govorio je, na život i smrt, i trebaće mu sva njegova životna snaga. Mada je sve oruđe bilo u njegovim rukama: bogatstvo, snaga, kontrola lokalne vlade, ugovori s vanjskim gradskim državnicima i narodima, čvrsti prijatelji u svim susednim dinastijama, i mada Savonarola nije imao ništa drugo osim ogrtača preko ramena, ipak je Savonarola, živeći životom sveca,posvećen svom pozivu, nepodmićen, sjajan učitelj, izvršitelj koji je već proveo ozbiljne reforme u ličnom životu toskanskog sveštenstva isto kao i u labavom životu bogatih Firentinaca koji su hrlili na njegovu stranu da se odreknu telesnih slabosti, imao prevlast.
U deo njegovih planova kako da svoje poslove dovede u red spadalo je i to što je udesio da Đovanija uvedu u dužnost kardinala, bojeći se da papa Inoćentije VIII, starac, ne umre pre no što izvrši svoje obećanje, a da novi papa, možda neprijateljski raspoložen prema porodici Mediči kao što su bili raniji, odbije da primi šesnaestogodišnjeg mladića među članove crkvene hijerarhije. Lorenco je takođe znao da bi to bila strateška pobeda nad Firentincima.
Mikelanđelo je bio snužden zbog Lorencovih priprema za odlazak u Karedi, jer je ovaj počeo da predaje važne trgovačke i državne poslove Pjeru. Ako Pjero bude vladao, kakav će tu onda biti život za njega? Pjero bi mu mogao narediti da napusti palatu. I u vezi stim, kakav je njegov položaj, sada kad je vajarski vrt bio praktično zatvoren?
Niko nije spominjao novac za završenu Bitku, tako da nije mogao da ide kući. Tri zlatnika za džeparac više nisu ostajala na njegovom umivaoniku. Novac mu nije bio potreban, ali ga je uznemiravalo to što je iznenada nestao. Ko je to naredio? Lorenco? Ser Pjero da Bibijena, misleći možda da to nije više potrebno, budući da vrt ne radi? Ili je to bio Pjero?
U svojoj neodlučnosti Mikelanđelo se obrati Kontesini, tražeći njeno društvo i provodeći sate u razgovoru s njom, uzimao je Božanstvenu komediju i čitao joj naglas odlomke koje je najviše voleo, kao što je jedan u XI Pevanju Pakla:

Umetnost, kako najbolje zna, sledi prirodu, Kao što učenik sledi učitelja, veština ili umetnost je, takoreći, unuče božije. Iz ta dva izvora (ako se sećaš toga početka Geneze) Čovečanstvo valja da crpe svoj život i napredak.

Platoničari su ga terali da piše sonete, taj najviši izraz književne misli, a on je čitao njihova književna dela u nadi da će mu pružiti uvid u umetnost. Kako se potpuno izražavao crtanjem, modelovanjem i klesanjem, nije osećao potrebu za još jednim glasom. Sada, u svojoj usamljenosti i zbunjenosti, poče da zapisuje svoje prve mucave strofe... Kontesini.

K nebu me nosijedno očaravujuće lice,
Ništa drugo na svetu ne može mi pružiti toliko radosti.

I kasnije:

Nijedna duša to ne vidi, ali ja, najosetljiviji, moj duh to vidi...

Pocepao je ove odlomke, znajući da su preterani i mladalački, onda se vratio napuštenom vrtu da tumara stazama, da poseti paviljon iz koga su po Pjerovoj naredbi sve kamenje, radovi u slonovači i svežnjevi crteža bili odneti u palatu. Čeznuo je za radom, ali se osećao tako prazan da nije znao na čemu da radi. Sedeći za crtaćom daskom u kućici, dok mu je do ušiju dopiralo samo zujanje insekata u poljskom cveću, njega obuze tuga i osećaj da je sam na svetu.
Naposletku Lorenco posla po njega.
- Bi li hteo da ideš s nama u Fjezole? Provešćemo noć u vili. Ujutro će Đovani biti uveden u dužnost u Badiji Fjezoleni. Bilo bi dobro za tebe da prisustvuješ ceremoniji. Kasnije, u Rimu, Đovani će se sećati da si tome prisustvovao.
Odvezao se u Fjezole u kočiji s Kontesinom,mladim Đulijanom i dadiljom. Kontesina zamoli da izađe u San Domeniku, na polovini puta uzbrdo, jer je želela da vidi Badiju, u koju joj, kao ženi, neće biti dozvoljen pristup da vidi investituru svoga brata.
Mikelanđelo je dobro poznavao malu crkvu,jer je svraćao da je poseti kad je odlazio u Fjezole i Majano. Niži deo pročelja u romanskom stilu poticao je iz 1050. godine, ali se za Mikelanđela njena velika lepota krila u unutrašnjosti, prepravljenoj u stilu Bruneleskija, u najsitnijim pojedinostima obrađenog kamena: zidovima, stubovima, prozorima, oltarima. Bila su to savršena umetnička dela klesara iz Fjezole i Setinjana, uključujući i njegove Topoline. Kad je uzviknuo diveći se njihovoj savršenosti, Kontesina uzvrati smejući se:
- Ti si jeretik, Mikelanđelo, ti smatraš da je važnost crkve u njenim umetničkim radovima.
- Zar nije?
Probudio se dva sata pre zore, obukao se i pridružio procesiji koja je išla nizbrdo u Badiju, gde je Đovani proveo noć u molitvi. Srce mu se steže kad ugleda da Lorenca nose na nosilima.
Crkvica je bila osvetljena hiljadama sveća. Zidovi su bili pokriveni amblemima predaka Đovanija Medičija. Mikelanđelo stade pored otvorenih vrata, posmatrajući sunce kako izlazi iznad doline Munjona. Pri prvim zracima zore Piko dela Mirandola prođe pored njega ozbiljno mu klimnuvši glavom, u pratni javnog beležnika iz Firence. Đovani kleknu pred oltar da primi sakrament. Služena je velika misa, i prior manastira blagoslovio je oznake dostojanstva Đovanijevog novog položaja: njegov ogrtač, šešir sa širokim obodom i dugačkom resom. Pročitano je papino pismo u kome se naređivalo da se izvrši investitura, posle čega je komornik Boso natakao Đovaniju na prst prsten sa safirom, simbol nebeskog porekla crkve.
Mikelanđelo napusti Badiju i pođe cestom u Firencu. Po ranom prolećnom suncu obasjani crveni krovovi grada pod njim stvarali su gusto isprepletanu šaru. Na Ponte di Munjone sretne sjajno odevenu deputaciju najpoznatijih građana Firence, od kojih je neke poznavao iz Lorencove trpezarije. Za njima je išla gomila običnih građana i, kao znak da su najgore Lorencove brige prošle, veliki deo firentinskog sveštenstva, od kojih su se neki, kao što je znao, zakleli Savonaroli. Peli su se prema Badiji s pesmama i uzvicima, da zamole blagoslov od novog kardinala Đovanija de Medičija.
Te je noći u palati bilo muzike i plesa, i raskošne svečanosti i pesme. Te su noći, osim toga, Mediči celu Firencu nahranili, napojili vinom i bogato ugostili.
Dva dana kasnije Mikelanđelo je stajao u redu za prijem da se oprosti od kardinala i njegovog rođaka Đulija, koji ga je pratio. Đovani blagoslovi Mikelanđela i pozove ga da ga poseti ako ikada dođe u Rim.
S kardinalom iz palate nestade sve veselje. Lorenco objavi svoj odlazak u Karedi. Za vreme njegove odsutnosti poslovima će upravljati njegov sin Pjero.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:14 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



16


Bile su prošle dve sedmice otkako je Lorenco otišao iz palate. Mikelanđelo je sedeo sam u spavaćoj sobi kad začu glasove u hodniku. Grom je udario u svetiljku na vrhu Duoma i ona je pala u pravcu palate Mediči. Ceo grad je izašao na ulice da vidi slomljenu svetiljku. Zatim se svi tužno okrenuše prema palati kao u žalosti. Sutradan, Savonarola iskoristi priliku da održi propoved proričući Firenci takve nesreće kao što je uništenje od najezde neprijatelja, od zemljotresa, od vatre i poplave. Mikelanđelo je stajao u gustoj gomili i slušao zarivajući nokte Granačiju u ruku.
Te noći dopre do njega u palati šaputanje koje je doneo sluga Lorencovog sekretara: umesto da mu bude bolje, Lorencu je postajalo sve gore. Poslali su po novog lekara, Lazara od Pavije, koji mu je prepisao mešavinu samlevenih dijamanata i bisera. Taj dotad siguran lek nije pomogao. Lorenco je poslao po Pika i Policijana da mu čitaju iz njegovih omiljenih knjiga, kako bi mu olakšali bol.
Mikelanđelo je hodao po hodnicima ostatak noći, izmučen strepnjom. Pjero je već bio otišao u Kaređi i poveo sa sobom Kontesinu i Đulijana. Kad je zora svanula, on strča u prizemlje, nabaci sedlo na konja i odjaha četiri milje do podnožja brda, do lepe Lorencove vile s visokim tornjevima, golubarnikom i vrtom za povrće koji se spuštao niz padinu ka dolini.
On obiđe do stražnje strane imanja, provuče se kroz ogradu i uputi se prema dvorištu. Iz kuhinje je dopiralo jecanje. Tiho se penjao širokim stepenicama bojeći se da ga ko ne čuje. Na vrhu stepeništa skrenu levo, zastade za trenutak neodlučno pred Lorencovom spavaćom sobom, a zatim polagano pritisnu tešku kvaku.
Spavaća soba bila je velika odaja s visokim plafonom i teškim draperijama koje su prekrivale zidove s obe strane vrata, da se bolje zadrži toplina iz masivnog kamina u kojem je sada gorela jedna klada. Na jednom kraju Mikelanđelo ugleda Lorenca, u visokoj postelji, poduprtog mnogim jastucima, kako mu doktor Pjer Leoni pušta iz podlaktice krv. U dnu postelje sedeli su Policijano, kome su se suze slivale niz obraze, i Piko, koji je čitao iz svoje knjige Postojanje i Jedno.Mikelanđelo se sakri iza zavese do vrata, čak i kad je Lorencov ispovednik, koji je stajao u blizini, dao znak doktoru Leoniju da ne pušta više krv i da se svi maknu od postelje. On primi Lorencovu ispoved i dade mu oproštenje.
Mikelanđelo je stajao nepomično kad su se Piko i Policijano vratili Lorencu. Posle jednog trenutka začu kako Lorenco slabim glasom moli da dovedu Pjera iz biblioteke. Pošto je ušao sluga i nahranio Lorenca toplom supom, Policijano upita:
- Kako vam prija hrana, Magnifico Lorenzo?
Mikelanđelo primeti kako osmeh osvetljava umorno Lorencovo lice.
- Kao što prija svakom samrtniku - odgovori veselo Lorenco. - Potrebna mi je snaga da održim Pjeru lekciju.
Pjero uđe pognute glave, ponizan pred licem smrti. Sluge izađoše iz sobe. Lorenco poče da govori:
- Pjero, sine moj, ti ćeš imati istu vlast u državi koju sam i ja imao.Ali kako je Firenca republika, moraš shvatiti da ona ima mnogo glava. Neće ti biti moguće da se ponašaaš u svakoj prilici tako da svakom udovoljiš. Drži se zato onakvog ponašanja kakvo propisuje strogo poštenje. Uzimaj u obzir interese cele zajednice radije nego da zadovoljiš samo jedan njen deo. Budeš li tako činio, sačuvaćeš Firencu i porodicu Mediči.
Pjero poljubi oca u čelo. Lorenco dade pokretom znak Piku i Policijanu da priđu bliže.
- Piko, žalim jedino što nisam uspeo da dovršim našu biblioteku u vajarskom vrtu, i želim da ti preuzmeš upravu nad tim.
Iz hodnika napolju začu se žurno komešanje. Na Mikelanđelovo čuđenje, pored njega projuri Savonarola, tako blizu da je mogao da ga uhvati za ruku. Savonarola priđe Lorencu, skine kukuljicu kako bi Lorenco mogao da vidi njegovo lice. Ostali se povukoše.
- Poslali ste po mene, Lorenco de Mediči?
- Jesam, fra Savonarola.
- Kako mogu da vam poslužim?
- Želim da umrem u milosti svih ijudi.
- Onda vam savetujem da se držite vere.
- Uvek sam je se čvrsto držao.
- Ako proživite, savetujem vam da promenite svoj način života.
- Učiniću tako, oče.
- Najzad vam preporučujem da podnesete smrt, sa duševnom snagom, ako bude potrebno.
- Ništa me drugo ne bi toliko radovalo - odgovori Lorenco slabim glasom.
Savonarola se službeno pokloni, okrenu se i pođe prema vratima. Lorenco se pope na jastucima i povika promuklim glasom:
- Dajte mi svoj blagoslov, oče, pre no što odete.
Savonarola se vrati, pognu glavu i očita molitvu za umiruće. Lorenco, sada ozbiljnog i pobožnog lica, ponavljaše rečenice i odlomke kako ih je monah govorio.Policijano i Piko prepustiše se svom bolu koji nisu mogli saviadati.
Savonaroia navuče kukuljicu preko glave, blagoslovi Lorenca i ode.
Lorenco je ležao mirno i prikupljao snagu, a zatim pozva sluge. Kad se oni okupiše oko njegove postelje, on se oprosti s njima, zamolivši ih za oproštenje ako ih je ikad uvredio.
Mikelanđelo se jedva suzdržavao da ne odgurne teške zavese i ne potrči do Lorenca te padne na kolena i poviče: -I ja, i ja sam vas voleo! I sa mnom se oprostite! - Njega nisu ovamo pozvali. On je bio uljez, njegova prisutnost nepoznata. I tako on zagnjuri lice u grubu površinu baršuna, čak i onda kad Lorenco pade na jastuk.
Doktor Leoni se nagnu nad posteiju, zatvori Lorencu oči i navuče mu čaršav preko lica.
Mikelanđelo šmugnu na vrata i potrča niz stepenice u vrt. Srce mu se kidalo u grudima. Čudio se kako drugi lako plaču. Njegove suze bile su mu kao vrela slepoća, koja ga je pekla u očima dok je išao od jedne leje do druge.
Lorenco je bio mrtav. Nije mogao da veruje. Pravi Veličanstveni. Kako je taj veliki duh i mozak i talenat, tako živahan i robustan još pre svega nekoliko meseci, mogao da nestane zauvek? Iz kog je razloga pozvao Savonarolu, svoga ogorčenog neprijatelja, pružajući mu poslednje zadovoljstvo da vidi svoje pretnje i predskazivanja ispunjene? Cela će Firenca pričati da je Savonarola pobedio Lorenca, da je to morala biti božja volja kad se to tako brzo i lako ispunilo. Mikelanđelo je sedeo u zadnjem delu vrta. Njegov svet je bio uništen. S Lorencom, koji je ležao tamo u svojoj spavaćoj sobi, mrtav, izgubio je svoga najvećeg prijatelja, onoga koji je u njegovoj odanosti i ljubavi zauzeo mesto koje bi trebao zauzimati Lodoviko Buonaroti.
Malo kasnije ustade. Grlo mu se bilo steglo. Polagano se vraćao u palatu. Stigavši do jednog bunara, spusti vedro na konopcu i nagne se da posmatra kako se puni. Tamo dole, lica okrenuta vedru, ležao je jedan čovek. Gotovo obuzet od groze i straha, Mikelanđelo je ukočeno gledao u vlažnu tamu. Zatim prepozna lice. Bio je to doktor Leoni. Ubio se.
Prigušivši vrisak u grlu i otrgnuvši se, on poče da trči dok ne pade iscrpljen. Sada mu potekoše suze, vrele i strahovito mučne, mešajući se sa toskanskom zemljom pod njim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:15 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




KNJIGA ČETVRTA

BEG


1


Sad je opet spavao u svom starom krevetu s Buonarotom. Ispod njega stavio je svoja dva mermerna reljefa zavijena u meku vunenu tkaninu. Lorenco je rekao da su skulpture njegove. Pjero ih sigurno ne bi želeo, pomisli on osmehnuvši se. Pošto je dve godine imao udoban stan i slobodu kretanja u palati, nije mu bilo lako da stanuje u toj maloj sobi sa svoja tri brata.
- Zašto ne možeš da se vratiš i radiš za Pjera de Medičija? - upita ga otac.
- Ne bih bio poželjan.
- Ali Pjero nikad nije prostim rečima rekao da te ne želi?
- Pjero ima samo lepe reči.
Lodoviko provuče ruke kroz svoju gustu kosu.
- Ti ne možeš sebi priuštiti ponos. Nemaš nagradu u kesi.
Mikelanđelo odgovori skromno: - Ponos je jedino što mi je u ovom trenutku ostalo, oče.
Popustivši, Lodoviko prestane da ga nagovara.
Ta tri meseca bila su, koliko se sećao, najduži period bez crtanja. Od nerada je postao razdražljiv. I Lodoviko je bio uznemiren, utoliko više što je Đovansimone, kome je sada bilo trinaest godina, imao nezgodu sa Sinjorijom zbog nekih divljačkih postupaka. Kad su naišle julske vrućine, Mikelanđelo je još uvek bio suviše rastresen da bi radio - i Lodoviko izgubi strpljenje.
-Poslednje što bih pomislio da ću za tebe reći, Mikelanđelo, jeste da si lenj. Ne mogu dozvoliti da se vrtiš i dalje po kući. Zamolio sam tvog strica Frančeska da te uvede u ceh menjača. Dobio si dve godine vaspitanja od onih profesora u palati...
Mikelanđelo se čežnjivo osmehnu setivši se četvorice platoničara kako sede oko okruglog stola u studiolu i analiziraju hebrejske izvore hrišćanstva.
- Ništa što bi mi pomoglo da steknem neku zaradu.
- ...a jednog ćeš se dana uortačiti s Buonarotom. On obećava da će biti oštrouman trgovac. Napredovaćete.
Pošavši uz Arno do jednog grebena obraslog u žalosnu vrbu, on zagnjuri svoje vrelo telo u blatnjavu vodu. Kad je rashladio glavu, zapita se: „Šta imam ja da biram?" Mogao je da ode da živi i radi kod Topolinija. Odlazio je na brdo nekoliko puta i sedeo u tišini dvorišta, tešući kamen, to je bilo olakšanje, ali ne rešenje. Bi li trebalo da ide od palate do palate i da traži porudžbine za neki vajarski rad, od crkve do crkve, od jednog toskanskog sela do drugog, kao neki putujući brusač noževa, i da viče: - Ima li danas nešto za klesanje?
Za razliku od četvorice platoničara, on nije dobio na poklon vilu i izvore prihoda da nastavi svoj rad. Lorenco je pitao Lodovika: - Hoćete li mi ga prepustiti? - a ipak ga nije učinio članom svoje porodice. Lorenco mu je doista naredio da izradi celu fasadu za nedovršeno pročelje crkve Medičija, sa dvadeset mermernih kipova, ali nije pripremio sredstva za taj rad.
Mikelanđelo obuče košulju na mokro telo, sada isto tako preplanulo kao i u svakog klesara iz Majana, od njegovih bežanja duž reke. Došavši kući, zateče Granačija gde ga čeka. Granači se bio vrataio u Girlandajovu bottegu s Buđardinijem nekoliko dana posle Lorencove sahrane.
- Salve, Granači.Kako je kod Girlandaja?
- Salve, Mikelanđelo. Sasvim dobro. Dva panela za opatiju San Đusto u Volteri, Pozdravljanje za crkvu u Kastelu. Girlandajo želi da te vidi.
Radionica je mirisala isto onako kako je pamtio: na sveže samleveni ugljen, na boje u apotekarskim kesama, na vreće svežeg maltera. Buđardini ga veselo zagrli. Tedesko ga potapša po ramenu. Čeko i Baldineli siđoše s visokih stolica da ga pitaju za novosti. Mainardi ga srdačno poljubi u oba obraza. David i Benedeto se rukovaše s njim. Domeniko Girlandajo je sedeo za svojim pisaćim stolom u dnu radionice i posmatrao prizor s toplim osmehom. Mikelanđelo baci pogled prema učitelju, razmišljajući o tome koliko se stvari dogodilo za četiri godine, od dana kad je ovde prvi put stajao.
- Zašto ne završiš učenje? - upita ga Girlandajo. - Udvostručiću svotu novca predviđenu ugovorom. Ako ti kasnije bude više trebalo, porazgovaraćemo o tome kao prijatelji.
Mikelanđelo je sedeo nem.
- Imam mnogo posla, kao što vidiš. I nemoj ponovo da mi pričaš da freska nije za tebe. Ako ne budeš umeo da slikaš na vlažnom zidu, sigurno ćeš koristiti crtajući figure i kartone.
Mikelanđelo izađe iz radionice i pođe na Pjacu dela Sinjorija. stajao je na vrelom suncu i nesvesno gledao kipove u lođi. Ponuda je stigla pravovremeno, omogućiće mu da izlazi iz kuće u toku dana, a ponuda dvostruke plate umiriće Lodovika. Osećao se usamljen otkako je vrt bio zatvoren. U radionici će naći drugarstvo. Osim toga, to će ga staviti opet pod okrilje njegovog poziva, a sa sedamnaest godina to je bilo sasvim na mestu. Nije osećao podsticaj da radi, ali će ga Girlandajo ubaciti u aktivnost i zadatke, punom parom. Možda će ga to probuditi iz njegove otupelosti.
Nesvestan velike vrućine, on pođe cestom prema Setinjanu. Teturao je kroz zrela žitna polja i rashladio se u potoku koji je polagano tekao u dnu doline. Osvežen, produži do Topolinovih, sedne ispod lukova i poče klesati kamen.
Ostao je tamo nekoliko dana i neprestano radio. Spavao je pod vedrim nebom sa dečacima, na slamaricama prostrtim ispod svodova. Topolini su znali da ga nešto muči. Nisu postavljali nikakva pitanja niti su davali savete. Morao je sam da nađe odgovor. Šake su mu se otvarale i zatvarale dok je uzimao čekić i dleto, osećao je njihovu poznatu tvrdoću u stisnutom dlanu i prstima, osećao je ritmičko kretanje zglobova na ruci i ramenu dok je klesao i davao obrise i oblike pietri sereni. Čudno, kako mu je srce bilo prazno zato što su mu ruke bile prazne.
U Setinjanu se govorilo: - Ko radi u kamenu, mora imati i njegovu prirodu: mora biti grub izvana, vedar iznutra.
Dok je obrađivao kamen, davao je određen vid i svojim mislima: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam - za rad i nikakve misli, jedan, dva, tri, četiri - u toku tog ostatka da formuliše jedan odlomak. Ovde je mogao da postigne mir i jasnoću u osećajima. Ovde će njegova unutrašnja snaga sama naći svoje razrešenje. Kako je kamen pod njegovim rukama dobijao oblik, tako su mu i misli dozrevale u glavi, i on je znao da se ne može vratiti Girlandaju. Jer to bi značilo ići unazad: umetnosti i zanatu koje nikad nije želeo, a uzeo ih je samo zbog toga što u Firenci nije bilo vajarske radionice.
Zahtevi fresaka izmenili bi njegov način crtanja i on bi zaboravio sve što je naučio o skulpturi za tri protekle godine.Bila bi to stalna borba, nepoštena prema Girlandaju. To jednostavno ne bi bilo moguće. On mora krenuti napred, pa makar ne video kuda i kako.
Oprostivši se od Topolinovih, Mikelanđelo krene nizbrdo u grad.
U Via dei Bardi srete oca Nikolu Bikjelinija sa naočarima, visokog, temeljnog priora reda pustinjaka iz Santa Spirita. Prior je odrastao u Mikelanđelovom susedstvu i bio je najbolji fudbaler na širokom nepopločanom trgu ispred crkve Santa Kroče. U pedesetoj godini, njegova crna nisko podrezana kosa bila je prošarana sedim vlasima, ali njegovo telo ispod crne vunene tunike i kožnog pojasa još je uvek toliko kiptelo od životne snage da je srdačno pozdravljao svaki radni dan od dvadeset četiri sata u kojem je on upravljao samostanskim selom, koje se samo izdržavalo a sastojalo se od crkve, bolnice, gostionice, pekare, biblioteke, škole i četiri stotine nemih monaha.
On srdačno pozdravi Mikelanđela, gledajući ga svojim iskričavim plavim očima, ogromnim iza stakala za uvećavanje.
-Mikelanđelo Buonaroti, kakvo zadovoljstvo! Nisam te video od Lorencove sahrane.
- Meni se čini da nikog nisam video, oče.
- Sećam te se kad si crtao u crkvi Santo Spirito pre nego što si stupio u vrt Medičija. Bežao si iz škole maestra Urbina da precrtavaš one Fjorentinijeve freske.
Znaš li da mi se Urbino žalio?
Mikelanđelo poče u duši osećati toplinu.
- Kako je laskavo da se toga sećate, oče.
Odjednom mu pred očima iskrsnu slika divnih uvezanih knjiga i rukopisa u Lorencovom studiolu i biblioteci, knjiga od kojih je on sada rastavljen.
- Smem li da čitam u vašoj biblioteci, oče? Više nemam pristupa do knjiga.
- Pa naravno. Naša biblioteka je javna. Ako će mi biti oprošten greh hvalisanja, ona je i najstarija u Firenci. Bokačo nam je ostavio testamentom svoje rukopise i knjige. A isto tako i Petrarka. Svrati u moju kancelariju.
Mikelanđelo se oseti srećnim prvi put posle mnogo meseci.
- Hvala vam, oče. Poneću svoj pribor za skiciranje.
Sutradan rano ujutro on ode preko Ponte Santa Trinita u crkvu Santo Spirito.
Kopirao je neko vreme jednu fresku Filipina Lipija i jedan sarkofag Bernarda Roselina. Bio je to njegov prvi rad posle Lorencove smrti. Oseti kako mu raste životna snaga, disanje postaje dublje i prirodno, bez osećaja nesreće koja je prekidala njegov ritam.
Zatim pođe preko trga do manastira koji je zauzimao celu površinu iza Pjace Santo Spirito. Tamo je bila priorova kancelarija. On je morao da bude u dodiru sa svetom i njegova su vrata bila svima otvorena, ali ostali deo manastira bio je potpuno isključen. Nikome nije bilo dozvoljeno da uđe u sam manastir, monasima su bili određeni naročiti putevi kojima su išli na svoje dužnosti. Prior Bikjelini pogleda Mikelanđelov crtež uzviknuvši: - Dobro! Dobro! Znaš, Mikelanđelo, mi imamo mnogo bolje i starije radove u samom manastiru. Freske od porodice Gadi u Manastiru majstora. Zidovi našeg kaptola ukrašeni su divnim prizorima od Simona Martinija...
Mikelanđelove kao ćilibar žute oči blistale su uvećanom jačinom, kao priorove oči iza naočara.
- Ali nikome nije dopušteno da tamo uđe...
-Mi to možemo udesiti. Napraviću ti raspored kad nikoga nema ni u manastiru ni u zgradi kaptola. Već odavno osećam da tim umetničkim delima treba da se okoriste drugi umetnici. Ali ti si hteo biblioteku. Hajde.
Prior Bikjelini se uputi prema prostorijama biblioteke. Tu je nekoliko firentinskih laika proučavalo stare tomove, dok su vešti monasi prepisivali dragocene knjige koje je Santo Spirito pozajmio iz cele Evrope. Prior povede Mikelanđela do celokupnih dela Platona, Aristotela, grčkih pesnika i dramskih pisaca, rimskih istoričara. On objasni akademskim glasom: - Mi smo škola. Ovde u Santo Spiritu mi nemamo cenzora. Ovde nema zabranjenih knjiga. Mi stojimo odlučno na stanovištu da našim studentima treba da bude dopušteno da slobodno misle, pitaju, sumnjaju. Mi se ne bojimo da će katolicizam trpeti od naše biblioteke, naša je religija toliko jača što umovi naših studenata više sazreju.
- Senke fra Savonarole - reče Mikelanđelo ironično.
Priorovo srdačno, toplinom obasjano lice potamne kad je Mikelanđelo izgovorio Savonarolino ime.
- Ti bi sigurno želeo da vidiš Bokačove rukopise. Divni su. Mnogi ljudi misle da je on bio neprijatelj crkve. Naprotv, on je voleo crkvu. Mrzeo je njene zloupotrebe, kao i sveti Augustin. Mi jedemo umereno, na leđima nemamo ništa drugo osim naše odeće, a naša zakletva na neporočnost isto nam je tako dragocena kao i naša ljubav prema bogu.
- Ja to znam, oče. Santo Spirito je najpoštovaniji red u Firenci.
- A bismo li bili poštovani kad bismo se bojali učenja? Mi verujemo da je ljudski um jedno od najsjajnijih dela božjih. Mi isto tako verujemo da je umetnost religiozna, jer je ona jedna od najviših težnji čovekovih. Ne postoji paganska umetnost, postoji samo dobra i loša umetnost. - On na trenutak zastane da bi se s ponosom osvrnuo po biblioteci. - Vrati se u kancelariju kad budeš prestao da čitaš. Moj sekretar će ti napraviti nacrt zgrade i dati raspored sati kad ćeš moći da radiš u svakom odeljenju manastira.
U toku sedmica koje su sledile nije video nikoga koga njegov dnevni posao nije vodio kroz Samostan mrtvih, ili kroz Drugi samostan s njegovim freskama triju generacija Gadijevih, ili kroz zgradu kaptola, gde je slikar iz Sijene, Martini, naslikao muku Hristovu. Monah ili član verskog reda koji bi slučajno tuda prošli nisu davali znaka svoje prisutnosti. Tišina ga je čeličila kao da se nalazi sam na svetu: samo on, njegov pribor za crtanje, nadgrobni spomenici koje je kopirao, i freske Čimabua ispod arkada. Kad nije kopirao, provodio je vreme u biblioteci čitajući Ovidija, Homera, Horacija, Vergilija.
Prior je bio zadovoljan što je on koristio sve časove koji su mu milostivo dodeljeni prema rasporedu. Raspravljao je s njim o dnevnim događajima. Mikelanđela nikad nije mnogo zanimala politika. Pod Lorencovom rukom domaća vlada delovala je tako glatko, a međunarodni savezi bili su tako snažni da se vodilo malo čisto političkih diskusija u palati, na ulicama, kod Girlandaja, na stepenicama Duoma. Sada je očajnički tražio nekoga s kime bi o tome govorio. Prior, osećajući tu njegovu potrebu, pružio mu je svoje dragoceno vreme.
Sa smrću Lorenca sve se promenilo. Dok se Lorenco neprestano sastajao sa Sinjorijom i dobijao njihovo odobravanje silom svog uveravanja, Pjero je ignorisao izabrani savet i donosio je svojevoljne odluke. Dok se njegov otac šetao ulicama s jednim ili dva prijatelja i klimao glavom svakom i razgovarao sa svakim, Pjero se nikad nije pojavio drugačije do u sedlu, okružen naoružanom stražom, ne prepoznajući nikoga dok je razgonio ljude, kola, magarce, proizvode, na svom veličanstvenom putu u grad ili iz grada u svoje vile.
- Čak i to bi se moglo oprostiti - primeti Bikjelini - da je on dobar na poslu. Ali on je najbedniji vladalac Firence od naših strašnih gvelfskih i gibelinskih ratova. Italijanski kneževi koji nam dolaze u posetu da obnove svoje saveze ne vole ga i ocenjuju da je bez talenta. Sve što zna da radi jeste da izdaje naređenja. Kad bi on imao samo zdravu pamet da vodi otvorene rasprave sa Sinjorijom.
- To mu nije u karakteru, oče.
- Onda bi bilo bolje da počne učiti. Opozicija počinje da udružuje snage:Savonarola i njegovi sledbenici, rođaci Medičija, Lorenco i Đovani, i njihovi sledbenici, stare porodice koje on isključuje, nezadovoljni članovi građskog veća, građani koji ga optužuju da zanemaruje najhitnije državne poslove da bi priredio takmičenje u atletici, i da namešta svoje takmičenje tako da samo on pobeđuje. Bliže se nemirna vremena...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:15 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




2


- Buonaroto, koliko imaš moga novca? - upita Mikelanđelo te večeri.
Buonaroto pregleda svoju kutiju i odgovori bratu koliko mu je zlatnika ostalo od njegove ušteđevine iz palate.
- Dobro je. Dovoljno da kupim komad mermera i da nešto ostane za stanarinu.
- Imaš, znači, neke planove?
- Ne. Imam samo potrebu. Moraš mi pomoći kod oca u mojoj laži. Reći ću mu da imam jednu skromnu porudžbinu, i da mi plaćaju mermer plus nekoliko škuda dok radim. Taj novac ćemo dati Lodoviku da uštedi.
Buonaroto tužno odmahne glavom.
- Reći ću da onaj koji naručuje ima pravo da odbije. Na taj način ću se zaštititi ako je ne prodam.
Time je Lodoviko trebalo da bude zadovoljan.
Mikelanđelo se tada okrenu sledećem problemu. Šta je želeo da kleše? Osećao je da je došlo vreme da radi svoju prvu slobodnu statuu. Ali kakvu figuru? Šta će ona predstavljati? Pitanje je bilo načelno, sve što se pojavljivalo, rađalo se iz originalne zamisli. Bez zamisli nema umetničkog rada. Bilo je to tako jednostavno, a u isto vreme i toliko složeno da se od toga čovek previjao od muke.
Jedina želja njegovog srca rađala se iz ljubavi i tuge: želeo je da stvori nešto o Lorencu, temu koja će izraziti svestranu obdarenost, odvažnost, širinu i dubinu znanja, ljudsko razumevanje tog čoveka koji se latio toga da vodi svet u intelektualnu i umetničku revoluciju.
Odgovor je polako dolazio: odgovori uvek dolaze polako. Ipak, samo ako se bude tvrdokorno držao zadatka, naići će na zamisao koja će mu širom otvoriti vrata njegove stvaralačke snage. Misli su mu se neprestano vraćale na činjenicu da je Lorenco često govorio o Herkulu, govoreći da grčka legenda nije značila da njegovih dvanaest neobično teških dela treba uzeti doslovno: hvatanje vepra iz Erimanta, savladavanje nemejskog lava, čišćenje Augijevih staja puštanjem reke kroz njih. Ta su dela verovatno predstavljala simbole za sve raznovrsne i gotovo nemoguće zadatke s kojima se suočavala svaka nova generacija čoveka.
Nije li Lorenco bio utelovljenje Herkula? Zar se nije upustio u borbu s dvanaest teških zadataka protiv neznanja,predrasuda,licemerja, uskogrudosti. netrpeljivosti? On je svakako išao po Herkulovom primeru osnivajući univerzitet, akademiju, umetničke zbirke i zbirke rukopisa i štamparija, hrabreći umetnike, naučnike, pesnike, filozofe da tumače svet snažnim modernim izrazima, i da protegnu čovekov domet do svih plodova ljudskog intelekta i duha.
Lorenco je rekao: - Herkul je bio pola čovek pola bog, rođen od Zevsa i smrtne Alkmene. On je večiti simbol da smo mi pola ljudi a pola bogovi. Ako se koristimo onim što je u nama polubožansko, možemo vršiti dvanaest teških dela svakoga dana naših života.
On mora pronaći način kako da prikaže Herkula pa da ovaj postane i Lorenco, ne samo telesnog diva iz grčke legende, kao što ga je naslikao Đoto u Kampanilu, ili Polajuolo na svojoj slici velikoj devet stopa, već kao pesnika, državnika, svetskog trgovca, zaštitnika revolucionara.
U međuvremenu morao je preći iz kuće u svoju vlastitu radionicu.
Isto kao što je za sobom ostavio bareljef, prerastao je Bertoldovu umetnost minijature. Štaviše, nije mogao zamisliti da kleše Herkula ili Lorenca u razmerama manjim od prirodne veličine. Zapravo bi i to opet bila samo polovina, ako bi bio tako velik kao čovek, jer su oni bili polubogovi, za koje je bio potreban mermer nadljudske veličine iz kojeg je trebalo da se rode. Ali gde naći takav mermer? I kako ga platiti? Njegova uštedevina iznosila je samo majušni deo jedne takve cene.
On se seti radionice Duoma iza ogromne katedrale, koja je bila glavno sedište radnika i materijala dok se gradila katedrala, a kojom su se posle služili predradnik i radnici koji su je održavali. On se seti da je video kad je prolazio pored ulaznih vrata, dok su unosili i iznosili materijal, kako tamo leži nekoliko komada kamena. Ode do radionice i obiđe dvorište. Predradnik, ćelav kao komad ružičastog mermera, s nosem koji mu je štrčao kao da je podigao prst do lica, priđe i upita čime može da ga usluži.
Mikelanđelo se predstavi.
- Bio sam učenik u vrtu Medičija.Sada moram raditi sam. Potreban mi je jedan veliki komad mermera, ali imam malo novaca. Pomislio sam da bi možda grad mogao da mi proda nešto što mu nije potrebno.
Predradnik, kamenorezac po zanatu, zatvori oči da se zaštiti od komadića koji su leteli.
- Zovi me Bepe. Šta te zanima?
Mikelanđelo duboko odahnu.
- Prvo, Bepe, onaj veliki blok. Onaj na kome se radilo.
- Taj se zove „Dučov kamen". Iz Karare je. Kad se uspravi, visok je sedamnaest do osamnaest stopa. Uprava gradilišta Duoma kupila ga je za Duča da iskleše Herkula. Da bi uštedeo posao, Dučo je naredio da ga otešu u kamenolomu. Stigao je ovamo upropašćen. Tada mi je bilo dvanaest godina, bio sam šegrt. - Bepe živo počeša leđa šestozubim dletom. - Dučo je klesao nedelju dana. Nije umeo da izvuče iz njega figuru, ni malu ni veliku.
Mikelanđelo obiđe ogroman kamen. Pređe istraživački prstima preko njega.
- Bepe, je li taj komad kamena zaista upropašćen u kamenolomu? Nezgodnog je oblika, zaista, ali možda ga je Dučo sam upropastio klesanjem, kao ovde, gde je ušao suviše duboko. Da li bi ga uprava prodala?
- Nije moguće. Pričaju da će ga jednog dana upotrebiti.
- A kako stoji s onim malim? I na njemu se radilo, mada ne tako loše.
Bepe ispita komad kamena devet stopa visok, koji mu je Mikelanđelo pokazao.
- Mogu da pitam. Svrati sutra.
- A hoćeš li se pogađati za mene?
Predradnik otvori svoja bezuba usta i osmehnu se.
- Još nisam upoznao klesara koji je imao novac za sutrašnju pastu u današnjoj kesi.
Na odgovor je trebalo čekati nekoliko dana, ali je Bepe obavio za njega posao.
- Tvoj je. Rekao sam im da je to jedan ružan komad i da ćemo biti srećni da nam oslobodi prostor. Rekli su mu da mu odredim pristojnu cenu. Šta misliš o pet florina?
- Bepe, poljubio bih te. Doći ću ponovo večeras s novcem. Ne daj da iščezne.
Bepe počeša svoju ćelu krajem jednog ugnetta.
Sada, pošto je imao mermer, trebalo je da nađe radionicu. Nostalgija ga privuče u vrt Medičija. Vrt se nije upotrebljavao od Lorencove smrti, letnja trava visoka, nepokošena, već je žutela, mali paviljon u sredini bio je potpuno ogoljen, samo su gomile kamenja u dnu, gde je rad na Lorencovoj biblioteci bio napušten, ostale iste.
Mikelanđelo se upita: „Da li bih mogao da radim u mojoj staroj kućici? To nikome ne bi smetalo, a Pjera to ništa ne bi stajalo. Možda će mi dopustiti ako mu kažem šta klešem."
Nije se mogao odlučiti da sam ode Pjeru.
Kad se okrenuo da se udalji kroz sporedna vrata, krajičkom oka ugleda dve prilike kako dolaze kroz glavna vrata s Pjace San Marko: Kontesina i Đulijano. Nisu se videli od Lorencove smrti. Sretoše se na tremu paviljona. Kontesina je izgledala kao da se smanjila, čak i po sjajnom julskom suncu lice joj je izgledalo upalo. Jedino što se videlo ispod širokog šešira koji ju je štitio bile su njene smeđe, neobično žive oči.
Đulijano prvi progovori.
- Zašto nisi došao da nas posetiš? Nedostajao si nam.
Kontesinin glas je bio pun prigovora. - Mogao si se javiti.
- ...ali Pjero...
-I ja sam Mediči. Isto tako i Đulijano. - Bila je ljuta. - Palata je naš dom. Naši su prijatelji dobrodošli.
- Pitao sam Kontesinu zašto nisi došao - reče dečak.
- Nisam bio pozvan.
- Ja te pozivam - uzviknu Kontesina uzbuđeno. - Đovani mora sutra da se vrati u Rim, i onda ćemo sasvim biti sami, osim Pjera i Alfonsine, a njih nikad ne vidimo. Kontesina nastavi: - Papa Inoćentije umire. Đovani se mora naći tamo da nas zaštiti u slučaju da izaberu nekog od Bordžija za papu.
Ona pogleda u vrt.
- Đulijano i ja šetamo ovuda gotovo svakog dana. Mislili smo da ćeš raditi. Gde bi radio ako ne ovde?
- Ne, Kontesina, nisam radio. Ali sam danas kupio komad mermera.
- Onda ćemo moći da te posetimo - reče Đulijano živahno.
Mikelanđelo je stajao i treptao na Kontesinu.
- Nemam dozvolu...
- A ako ti je ja pribavim?
On se uspravi.
- To je komad od devet stopa, Kontesina. Vrlo star. Vrlo oronuo. Ali dobar iznutra. Hoću da klešem Herkula. To je bio miljenik vašeg oca.
On pruži ruku da dohvati njenu. Prsti su joj bili iznenađujuće hladni za vreli letnji dan.
Strpljivo je čekao, jedan dan, dva, tri, četiri dana, vraćajući se u vreme sunčevog zalaska. Ali ona nije dolazila. Onda, petog dana, dok je sedeo na stepenicama paviljona i grickao pregršt osušene trave, ugleda je gde dolazi na glavna vrata.
Njena stara dadilja bila je još s njom. On joj potrča stazom u susret.
Oči su joj bile crvene.
- Pjero je odbio! - povika on.
- Nije odgovorio. Pitala sam ga sto puta. Ćuti. To je njegov način. Onda se nikad ne može reći da je odbio.
Velika nada da će moći da nastavi rad u vrtu sruši se.
- Plašio sam se da će tako biti, Kontesina. Zato sam i napustio palatu. I nisam se vraćao. Čak ni da vas vidim.
Ona mu priđe korak bliže. Sada su stajali s usnama svega na palac udaljenim.Dadilja se okrenu.
- Pjero kaže da će se porodica Ridolfi ljutiti budemo li se nas dvoje ponovo viđali... barem dok ne prođe moje venčanje.
Nijedno od njih ne priđe bliže, njihove se usne ne sretoše, njihova se tanka mlada tela ne dodirnuše, ipak mu je bilo kao da je grli i da je zagrljen u najdražem zagrljaju.
Kontesina se udalji srednjom stazom, pored malog bronzanog dečaka što je vadio trn iz noge u bunaru koji je sada presušio. Zajedno s dadiljom nestade na pjaci.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:16 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




3


Bepe, s plavim venama na crvenom licu, ružan kao da je ostao iza pravih Etrurćana, priteče mu u pomoć.
- Rekao sam upravi da mi je potreban jedan čovek za nekoliko sati rada, i da si se ti javio da radiš bez plate. A ono što je zabadava, dobar Toskanac nikad ne odbija. Smesti svoju radionicu pored zadnjeg zida.
Firentinci, koji su nosili pet i šest porodičnih imena i verovali da kratko ime znači kratak život i sreću, nazvali su ovo radno dvorište Opera di Santa Marija del Fjore del Duomo. To je bilo preduzeće koje je moglo mirno da nosi svoj puni naziv, jer je zauzimalo celi trg iza polukružnog niza kuća, radionica i trgovina, koji su obrubljivali ulicu iza katedrale. U tom prednjem redu zgrada su Donatelo, Dela Robija i Orkanja klesali svoje mermerne radove i lili svoje bronze u pećima „Opere".
Drveni zid dvorišta, polukružnog oblika, imao je nadstrešnicu ispod koje su se radnici sklanjali od sunca leti i od kiše zimi. Tu je Mikelanđelo postavio kovačnicu, doneo vreće s kestenovim drvetom i švedskim gvozdenim šipkama, napravio sebi garnituru od deset dleta i dva čekića, napravio ploču za crtanje od dasaka koje kao da su ležale po dvorištu još otkako je Bruneleski završio kupolu.
Sada je imao radionicu gde je mogao da napravi svoje prebivalište od prvog svetla do mraka. Ponovo je mogao da radi usred zvukova čekića i scalpellina. I tada, smestivši se s crtaćim papirom, ugljenom, perom i štamparskim mastilom u raznim bojama, bio je spreman da počne.
Postavljao je sam sebi pitanja, jer je njegov konačan rezultata imao da zavisi o stalnom proširivanju i produbljivanju krugova pitanja koja će sebi postaviti i na koje će odgovoriti. Koliko star treba da bude Herkul u trenutku kad se pojavi iz mermera? Da li je svih dvanaest teških dela bilo za njim ili je bio na polovini puta? Da li je nosio znak svoje pobede, nemejsku lavlju kožu, ili se nag pokazivao svetu? Da li bi trebalo da ima osećaj veličine zbog onoga što je mogao postići kao polubog, ili osećaj sudbine kao polučovek koji će umreti otrovan krvlju kentaura Nesa?
U toku meseci koji su prolazili saznao je da su gotovo sve optužbe protiv Lorenca da kvari moral i uništava slobodu Firentinaca bile neistinite, i da je on možda bio najveće ljudsko biće otkako je Perikle doneo Grčkoj zlatno doba pre dve hiljade godina. Kako ukazati da je ono što je Lorenco učinio bilo isto tako veliko kao i ono što je uradio Herkul?
Prvo, Lorenco je bio čovek. Kao čovek treba da bude ponovo stvoren, povraćen u sjajan život iz tog komada kamena ispranog vremenom, koji je stajao pred njim uspravljen i poduprt gredama. Mora zamisliti najjačeg muškarca koji je hodao po zemlji, nadmoćnog u svakom položaju. Gde će on u Toskani, zemlji malih, mršavih, nejunački građenih ljudi pronaći takav model?
Pretraživao je Firencu posmatrajući bačvare s njihovim teškim drvenim čekićima, bojače vune s rukama obojenim plavo i crveno, gvožđare, kovače, snažne radnike koji su prenosili kamen radeći na palati Stroci, nosače koji su trčali ulicama presavijeni nadvoje pod teretom, mlade atletičare koji su se hvalili u parku, gotovo polunage radnike koji su vadili pesak u niskim čamcima izvlačeći kašike pune blata iz Arna. Provodio je nedelje u selu posmatrajući seljake kako unose žito i grožđe, kako tovare teške vreće i sanduke na kola, kako mlate pšenicu, okreću granitni točak mlina za gnječenje maslina, kako režu staro drveće, grade kamene zidove. Vratio se zatim u radionicu Duoma, i tu marljivo nacrtao svaku figuru, ud, trup, leđa pod teretom, mišić ramena koji nešto podiže, ruku koja gura, napeto bedro, dok nije u svesci imao nacrtane stotine detalja. Onda je napravio armaturu, kupio čistog pčelinjeg voska, počeo da modeluje... i bio je nezadovoljan.
- Kako mogu postaviti figuru, makar i u najgrubljim obrisima, kad ne znam šta radim? Kako mogu ostvariti bilo šta osim površine skulpture, sloja kože, vanjske obline, obrisa kostiju, nekoliko mišića unesenih u igru? To su efekti. Ali šta ja znam o uzrocima? O živoj skulpturi jednog čoveka koja leži ispod površine, i koju moje oči ne vide? Kako mogu da znam šta stvara, iznutra, oblike koje vidim spolja.
Ta pitanja je već postavio Bertoldu. Sada je znao odgovor. Bio je u njemu zakopan dugo vremena. Hvatao se ukoštac s njegovom potrebom. Nije bilo izlaza. Nikad neće postati ni deo onakvog vajara kakav je nameravao da bude ako se ne bude uvežbao u seciranju, dok ne bude znao funkciju svakog i najmanjeg delića u ljudskom telu, tačno čemu služi i kako postiže svoj cilj, uzajamni odnos svih delova, kostiju, krvi, mozga, mišića, tetiva, kože, creva. Slobodne figure moraju biti potpune, viđene iz svakog ugla. Skulptor ne može stvoriti pokret ako nije zapazio šta je bilo pokretač, ne može naslikati napetost, sudar, dramu, napregnutost, snagu dok ne bude video svaku nit i supstancu na poslu u telu koje stvara snagu i polet, dok ne bude znao koji pokret izvana odgovara kome mišiću iznutra, dok ne bude shvatio celinu ljudskog tela.
Mora da uči anatomiju! Ali kako? Da postane hirurg? To bi trajalo godinama. Čak i ako bi mogao da se upusti u te pripreme, što je bilo neverovatno, kakve bi koristi imao od toga da secira dva muška leša godišnje, u grupnom radu na Pjaci dela Sinjorija?
Mora da postoji neki način kako bi mogao da vidi seciranje.
Tada se seti da je Marsilio Fičino bio sin doktora koji je lečio Kozima de Medičija. Njega je podučavao njegov otac dok Kozimo nije rekao da je on „rođen da leči ljudske duše, a ne njihova tela".
Mikelanđelo krenu pešice u Karedi, u Fičinovu vilu, da iznese svoje probleme čoveku od blizu šezdeset godina, koji je radio dan i noć u svojoj biblioteci prekrivenoj rukopisima u nadi da če dovršiti svoj komentar o Dioniziju areopagitu. U vilu su ga primile dve lepe Fičinove nećake i povele ga u biblioteku. Mali osnivač Platonske akademije sedeo je ispod Platonove biste, s perom u prstima zaprljanim od mastila, s dubokim borama na koščatom licu.
Mikelanđelo odmah jasno izjavi zašto je došao. Zatim doda:
- Kao sin doktora, koji je i sam učio da bude doktor, vi sigurno znate šta se nalazi u čoveku.
- Ja nisam dovršio medicinske studije.
- Znate li vi da li sada neko secira?
- Sigurno ne! Zar vi ne znate kakva je kazna predviđena za oskrnavljenje leša?
- Doživotno progonstvo?
- Smrt.
Posle kraćeg ćutanja, Mikelanđelo zapita: - A ako je čovek spreman da to rizikuje? Kako da to uradi? Da stražari na sirotinjskom groblju.
Zapanjen, Fičino povika: - Dragi moj mladi prijatelju, ti ne možeš zamisliti sebe kao kradljivca grobova. Šta misliš, koliko bi puta uspeo? Bio bi uhvaćen s osakaćenim lešom i obešen s trećeg sprata Palaca dela Sinjorija. Hajde da razgovaramo o drugim, prijatnim stvarima. Kako ide skulptura? - O tome smo baš razgovarali, dragi Fičino.

Nije dizao ruke od tog problema. Gde da pronađe leševe. Mrtvi bogataši pokopani su u porodičnim grobnicama,oni iz srednje klase bili su okruženi verskim ritualima. Koje mrtve u Firenci nisu čuvali i za koje nisu marili? Samo one jako siromašne, bez porodice, prosjake, kojih su bile pune ceste Italije? Te ljude su odvodili u bolnice kad bi se razboleli. Koje bolnice? One koje su bile pripojene crkvama, s besplatnim posteljama. A crkva s najvećom milosrdnom bolnicom bila je ona koja je imala najveću i najbolju besplatnu gostionicu.
Santo Spirito!
Oseti kako mu se kosa diže na glavi. Santo Spirito, u kojem ne samo da je poznavao priora već i svaki hodnik, biblioteku, gostionicu, vrtove, bolnicu, manastire.
Bi li smeo zamoliti priora Bikjelinija za leševe koje niko ne traži? Ako bi priora uhvatili, njemu bi se dogodilo nešto gore nego što je smrt: bio bi izbačen iz svog reda, isključen iz crkve. No to je bio hrabar čovek, koji se nije bojao nikakve sile na zemlji sve dok ne bi uvredio samog Boga. Kako se on ponosio time što je jedan bivši prior njihovog reda ukazao prijateljstvo Bokaču,najomraženijem i najoklevetanijem čoveku svoga doba: prihvatio ga, upotrebio Bokačovu biblioteku za unapredivanje ljudskog znanja. Ti augustinci, kad su mislili da imaju pravo, nisu poznavali strah.
A šta se uopšte postiglo bez opasnosti? Nije li jedan Italijan iz Đenove baš te iste godine otplovio s tri mala broda preko ravnog Atlantskog okeana, s koga su mu rekli da će pasti, tražed novi put za Indiju?
Bude li prior spreman da se izloži toj užasnoj opasnosti, zar bi on, Mikelanđelo, mogao biti tako sebičan da to traži? Hoće li konačan rezultat opravdati tu opasnost?
Proveo je dane pune uznemirenosti i bez sna, i naposletku doneo odluku. Pristupiće prioru Bikjeliniju s poštenom, iskrenom molbom, kazaće tačno šta želi i šta mu treba. Neće uvrediti priora time što će biti dvoličan: jer nije bilo dvoličnosti u isključenju iz crkve ili krvnikovoj omči.
Ali pre no što bude hteo govoriti s priorom, trebalo je da tačno zna kako će taj plan izvesti. Korak po korak, polako i oprezno, tražio je put. Sa strepnjom se kretao u ritmu klesara, ne misleći ništa za vreme sedam udaraca dletom po kamenu, i misleći u svega nekoliko reči koje su se mogle formulisati dok broji jedan, dva, tri, četiri, u vremenu odmora između klesanja. Tumarao je kroz Santo Spirito, kroz manastire, vanjske vrtove s povrćem, ulicama i malim puteljcima koji su okruživali taj deo, posmatrajući ulaze, osmatračnice, prilaze kapelama umrlih, i unutar samog manastira položaj mrtvačnice, gde su držani leševi preko noći do sahrane ujutro.
Crtao je planove, tačno u srazmeri koju su prikazivali uzajamni odnos gostionice i bolnice i monaških stanova. Tražio je put kojim bi mogao ući na sporedna vrata na Via Mafi a da ga ne primete, i kroz vrtove i hodnike doći do mrtvačnice. Došao bi kasno u noć, a otišao pre svanuća.
Morao je odlučiti kad će izneti svoj slučaj, odrediti tačan trenutak i mesto, kako bi povećao svoje izglede i postigao jasnoću. Mesto gde je trebalo da se suoči s priorom bila je njegova radna soba, usred njegovih knjga i rukopisa.
Prior ga pusti da izgovori samo jedan deo svog predloga, baci brz pogled na crteže raširene pred njim na pisaćem stolu, zatim ga hladno prekinu.
- Dosta! Potpuno sam razumeo. Ovaj predmet nećemo više nikad spomenuti. Ti ga nisi ni izneo. Nestao je kao dim, ne ostavivši ni traga.
Zapanjen što je tako brzo odbijen, Mikelanđelo pokupi svoje planove i nađe se na Pjaci Santo Spirito, odjednom sleđen pod oblačnim jesenjim nebom, slep za trgovinu koja je vrila oko njega na pjaci, uveren jedino da je doveo priora u nemoguć položaj. Prior više nikad neće hteti da ga vidi. U crkvu je mogao ići, ona je pripadala svima, ali ne i manastir. Izgubio je svoju privilegiju.
Prošavši kroz bučne ulice, on sede nemo ispred kamena za Herkula. Kakvo je on imao pravo da kleše Herkula, da pokuša protumačiti Lorencov najmiliji lik? Pređe prstima preko kostiju svog nosa, kao da ga sad prvi put boli. Bio je očajan.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:17 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




4


Sedeo je na klupi ispod jedne velike freske. Santo Spirito je bio tih posle rane jutarnje mise. Tu i tamo naišla bi neka žena, glave pokrivene crnom maramom, i klekla pred oltarom. Onda uđe neki čovek, savi koleno na molitvu i brzo izađe.
Težak miris tamjana lebdeo je u sunčevim zracima.
Opat Bikjelini izađe iz sakristije, ugleda Mikelanđela i priđe mu. Zastao je trenutak posmatrajući nekoliko neodlučnih linija crteža, zatim upita: - Gde si bio prošlih nekoliko sedmica, Mikelanđelo?
-Ja...ja...
- Kako ide skulptura?
U njegovom ponašanju nije bilo promene. Pokazivao je isti interes i ljubav.
- Ona... stoji tamo...
- Mislio sam na tebe kad smo primlii nove ilustrovane rukopise. Ima tamo nekih crteža figura iz četvrtog veka koji će te možda zanimati. Želiš li da ih vidiš?
Mikelanđelo smerno ustane i pođe za opatom kroz sakristiju i manastir u njegovu radnu sobu. Na pisaćem stolu ležao je divan rukopis na pergamentu ilustrovan plavom i zlatnom bojom. Prior pruži ruku u ladicu i izvadi jedan dugačak ključ koji stavi preko sveske da listovi ostanu rašireni. Nekoliko trenutaka su razgovarali, zatim prior reče:
- Allora, obojica imamo da radimo. Dođi opet skoro.
Mikelanđelo se vrati u crkvu, ispunjen toplinom. Nije izgubio priorovo prijateljstvo. Bilo mu je oprošteno, nesrećan slučaj zaboravljen. Ako i nije došao dalje u svom traganju za anatomijom, barem nije napravio nepopravljivu grešku.
Ali nije imao nameru da napusti traganje. Sedeo je na tvrdoj klupi, nesposoban da radi, i pitajući se da li bi krađa leša iz groba bilo rešenje koje bi se najbolje moglo izvesti, jer za to nije bio potreban saučesnik. No kako da iskopa leš, da zatrpa grob pored prolaznika, da odnese leš do najbliže kuće i vrati ga na groblje kad završi svoje istraživanje? To je izgledalo fizički nemoguće.
Mikelanđelo se vrati u biblioteku Santo Spirito da pregleda knjige ne bi li naišao na neki nagoveštaj kako su stari zamišljali Herkula. U isto vreme pronađe jedan ilustrovani medicinski rukopis, koji je pokazivao kako su pacijente vezivali za dušeke od konopca pre no što će ih operisati, ali nije bilo ilustracija o tome šta su hirurzi pronašli posle sečenja. Prior opet ponudi svoju pomoć. Našavši mu jednu debelu knjigu u kožnom povezu na jednoj višoj polici, i prelistavajući je, uzviknu:
- Ah da, ovde ima materijala - i položi teški bronzani ključ preko stranice.
Tek posle četvrtog ili petog sastanka, Mikelanđelo poče da primećuje sam taj ključ. Prior ga nije upotrebljavo samo da drži knjigu otvorenu, već i da označi mesto kad bi zatvorio svesku i kao znak kojim je podvlačio rečenice.
Uvek ključ. Uvek isti ključ. Ali nikad kad je bio u radnoj sobi s ostalima,bilo monasima bilo svetovnjacima.
Zašto?
Vraćao se desetak puta u toku narednih sedmica. Ako bi sedeo pored svojih crteža sat ili dva, prior bi došao kroz crkvu, veselo ga pozdravio i pozvao u radnu sobu. Uvek isti veliki bronzani ključ pojavljivao bi se iz pisaćeg stola.
Noću je Mikelanđelo ležao budan, gledajući pred sobom ključ. U toku dana odlazio je u duge šetnje po jesenjoj kiši do kamenoloma u Majanu, razgovarajući sam sa sobom.
„To nešto mora da znači. Ali šta? Čemu služe ključevi? Očigledno da otvore vrata. Koliko ima vrata koja mene zanimaju? Samo jedna. Vrata mrtvačnice."
Morao je staviti sve na kocku. Ako prior smatra da on treba da ga ima, dobro i lepo, ako ne, onda će ga on slučajno odneti, iz zaboravnosti, i sutradan ga vratiti. U toku noću uvući će se na vrata sporednog vrta manastira, poći prema mrtvačnici. Ako ključ ide u bravu, njegove pretpostavke će biti tačne. Ako ne ide...

Bila je ponoć kad je stigao u manastir. Iskrao se iz kuće nečujno da nikoga ne probudi, i pošao kružnim putem do bolnice iz Santa Kroče preko Ponte Vekija, pored palate Piti, kroz lavirint sporednih ulica. Na taj način promakao je pored noćnih stražara koji su išli određenim putem sa svojim fenjerima i koji su mogli da vide niz pjacu.
Išao je uza zid bolnice na Via Sant' Agostino, zaokrenuo u Via Mafija do malih vrata u sredini bloka iznad kojeg je freska Bogorodice s detetom od Anjola Gadija nežno blistala u mraku. Svi ključevi Santo Spirita otvarali su ova vrata, on se uvuče unutra, šmugnu pored staja s leve strane, izbegnu glavni put jer je sledeća zgrada bila grupna spavaonca za članove verskog reda, i pođe pored zidova mračne kuhinje, dišući malo brže, i u oštrom uglu otrča do unutrašnjeg zida spavaonice.
Pronađe otvoreni, središnji trem, uđe u hodnik koji je vodio u sobice bolesnika, čija su vrata bila zatvorena, i krenu prema mrtvačnici. Jedna uljana lampa stajala je u niši. On uze sveću iz zelene platnene torbe koju je nosio i upalivši fitilj zakloni je ogrtačem.
Jedna ozbiljna opasnost pretila mu je od nadzornika spavaonice, ali budući da je taj monah takođe bio zadužen i za administraciju vlasništva reda, radio je od zore do mraka da bi nabavio sve što je potrebno za spavaonice, gostionice i manastir, i bilo je verovatno da neće izlutati iz svoje ćelije na noćni obilazak. Kad je jednom večera u pet sati bila poslužena, bolesnike bi spremili na spavanje i zatvorili vrata njihovih sobica. Nije bilo lekara koji je tu stanovao, nije se pretpostavljalo da će bolesnicima noću biti gore i da će tražiti pomoć. A oni su poslušno ispunjavali sve što se od njih očekivalo.
Mikelanđelo zasta ukočeno jedan trenutak ispred vrata mrtvačnice.
Uguravši veliki ključ u bravu, on ga polagano okrene nadesno, zatim levo, i oseti kako brava škljoca. Za trenutak je otvorio vrata, brzo ušao u sobu, zatvorio i zaključao iza sebe vrata. I u tom trenutku izvršenja nije znao sme li se suočiti sa zadatkom koji je bio pred njim.
Mrtvačnica je bila mala, otprilike osam sa deset stopa, bez prozora. Kameni zidovi su bili okrečeni, pod od neravnih kamenih ploča. Usred prostorije, na uskoj dasci uzdignutoj na dva drvena stalka, umotan od glave do pete u pogrebnu ponjavu, ležao je leš.
Mikelanđelo je stajao oslonjen na vrata, teško dišući. Sveća je drhtala u njegovoj ruci kao drveće na tramontani. To je bilo prvi put da je bio sam u sobi sa smrću, i to još zaključan, na jednom svetogrdnom poslu. Krv mu se ledila do kostiju, nikad se u životu nije toliko plašio.
Ko leži umotan u tu ponjavu? Šta će naći kad odvije leš i kad spusti ponjavu na pod? Šta je to nesrećno biće učinilo pa da sad, bez svog znanja ili pristanka, bude osakaćeno.
„Kakva je to glupost?" zapita sam sebe. „Šta mari za to mrtav čovek? Njegovo telo ne ide u kraljevstvo nebesko, samo njegova duša. Ja nemam nameru da seciram dušu tog jadnika, čak i kad bi se o nju spotakao."
Umiren svojim vlastitim jezivim humorom, on spusti torbu i obazre se oko sebe da pronađe mesto za sveću. To je za njega bilo važno ne samo zbog svetlosti već i zbog sata: jer je morao da bude napolju sigurno pre tri sata ujutro, kad monasi koji rade u velikoj pekari na uglu Via Sant' Agostino i Pjace Santo Spirito ustaju da umese svakodnevni hleb za manastir, za siromašne i rođake svih onih koji su tu stanovali. Morao je dugo da ispituje dok nije utvrdio koliko koji tip sveće gori. Ova za koju je sad tražio mesto bila je jedna od onih koje gore tri sata, kad prvi put zapišti, moraće otići. Takođe mora da se navikne da pazi da se narednog jutra ne otkriju tragovi da je sveća kapala.
Izvadivši iz torbe makaze i kuhinjski nož, prostre torbu na podu, okrenu za trenutak sveću naopako, a zatim je učvrsti u mekanom vosku. Onda skine ogrtač, jer se već znojio u hladnoj sobi, stavi ga u jedan ugao, promuca neku zbrkanu molitvu koja je glasila otprilike: „Gospode, oprosti mi jer ne znam šta činim", i približi se lešu.
Najpre nije mogao da ga odmota iz ponjave u koju je bio zavijen. Klupa je bila uska. Nije znao da može biti tako nespretan. Polagano se baktao s ukočenim telom, podigao mu je najpre noge dok se ponjava nije izvukla ispod donje polovine, zatim ga je podigao od struka i držao levom rukom prislonivši ga sebi na grudi, dok mu nije pošlo za rukom da odmota ponjavu s trupa i glave. Ponjava u koju je leš bio uvijen bila je dugačka, i on je morao pet puta ponoviti taj mučni postupak pre no što je konačno izvukao leš iz njegovog zaštitnog pokrivača.
Mikelanđelo uze sveću s poda, i držeći je visoko u levoj ruci osmotri telo. Njegov prvi osećaj bilo je sažaljenje prema mrtvom čoveku. Drugi je bio strah:
„Tako ću ja završiti!"
Odjednom sve razlike između života i smrti postadoše jasne.
Lice je bilo bezizražajno, usta napola otvorena, koža zelena od gangrene. Čovek je bio čvrsto građen i sredovečan kad je očevidno bio ranjen u grudi. Leš je ovde bio dovoljno dugo da se ohladi do temparature ove ledene sobe.
Njegove nozdrve osetiše miris, nešto kao miris starog cveća koje vene u vodi. Nije to bio jak miris, i nestao je čim se Mikelanđelo odmakao do zida da maio odahne, ali bi ponovo dopro do njega kad bi se približio lešu, i od tog trenutka ostao mu je neprestano u nozdrvama.
Odakle da počne? Podigne ruku koja mu je bila bliža i oseti takvu hladnoću kakvu nikad ranije nije osetio. Hladnoću koja je bila kao i svaka druga, ali nekako drugačija. Bila je to hladnoća ispunjena osećajnim zadovoljstvom, čvrsta hladnoća, ne kože, već mišića ispod nje. Koža je bila mekana, kao baršun. Osećao je gađenje, kao da mu je neka gvozdena ruka gnječila stomak. Sve uspomene na tople ruke i ramena vraćale su mu se u mislima. On se trgnu.
Prošlo je prilično vremena pre no što je ponovo bio u stanju da uzme nož s poda, da se seti onoga što je čitao o ljudskom telu, i nekolicine ilustracija koje je video. Nagnu se nad leš, i sam sleđen, jedva gutajući. Zatim spusti nož i učini prvi rez od grudi do prepona. Ali nije dovoljno pritisnuo. Koža je bila iznenađujuće tvrda.
On poče ponovo. Pritiskajući sada nož svom snagom, on vide da je supstanca ispod kože sasvim meka. Koža se otvori za dva palca. Mikelanđelo se zapita: „Gde je krv?" jer nije tekla. To je povećavalo utisak hladnoće i smrti. Zatim ugleda salo, meko, veoma žuto. Znao je šta je to, jer je video kako se reže sa životinja na pijaci. Zaseče, dublje da dođe do mišića, koji se po boji razlikovao od kože i sala, a bio je tvrđi za sečenje. Posmatrao je tamnocrvene redove tkiva. Ponovo zareza i ugleda utrobu.
Miris je postajao teži. Poče mu se gaditi.Pri prvom rezu skupio je svu svoju snagu da nastavi: sada su svi osećaji naišli odjednom: hladnoća, strah, miris, reakcija na smrt. Gadilo mu se od ljigavog tkiva, od sala koje mu je curilo po prstima kao ulje. Želeo je da stavi ruke u toplu vodu i da ih opere.
„Šta sada da radim?"
On zadrhta čuvši kako mu se glas odbija od kamene zidove. Bilo je malo opasnosti da će ga čuti,jer mu se iza leđa dizao čvrst zid,iza kojeg je ležao vrt. S njegove strane bila je kapela namenjena za opela, a sa strane spavaonice kamen kroz koji nijedan zvuk nije mogao prodreti.
U šupljini je bilo tamno. On uze sveću, prostre platnenu torbu ispred nogu leša, i stavi sveću na istu visinu s telom.
Sva njegova čula bila su probuđena. Creva s kojima je sada počeo raditi bila su hladna, klizava, pokretna. Osećao je kako bol razdire njegova vlastita creva.
Uze jednu stranu trbuha u jednu ruku, drugu stranu u drugu, i držeći ih razdvojene, dobro pogleda. Ugleda bledosivu providnu zmiju, dugačku kako se povija i uvija u utrobi. S vanjske strane imala je sedefast sjaj zbog vlažnosti, i bila je ispunjena nečim što se kretalo i praznilo kad ju je dodirnuo.
Njegov prvobitni osećaj gađenja bio je savladan uzbuđenjem. On uze nož i poče da reže nagore od početka rebara. Nož nije bio dovoljno jak. Pokuša makazama, ali je morao da ide duž rebara, jednog po jednog. Rebra su bila tvrda, činilo mu se kao da seče žicu.
Odjednom sveća poče da pucketa. Već tri sata! Naprosto nije verovao. Ipak nije mogao a da se ne obazire na opomenu. Stavivši zelenu torbu i sveću na pod, uze pokrov iz ugla. Umotati leš u ponjavu bilo je hiljadu puta teže nego ga odmotati, budući da sada više nije mogao okrenuti leš na stranu, jer bi mu se sva creva prosula na pod.
Znoj poče da mu se sliva u oči, a srce mu je udaralo tako glasno da mu se činilo da će probuditi manastir nastojeći da uz krajnji napor podigne jednom rukom leš sa stola, dok je drugom pet puta omotao ponjavu, kako je bilo potrebno. Jedva je imao toliko vremena da se uveri da je leš opružen na daskama onako kao što ga je našao, da pregleda nema li na podu tragova krvi ili voska, i sveća je poslednji put zatreperila i ugasila se.

Imao je dovoljno vlasti nad sobom da krene kući zaobilaznim putem, zastajući desetak puta i pokušavajući da povraća uz uglove zgrada i po mračnim praznim gradilištima. Osećao je miris leša u nozdrvama kad god bi udahnuo. Kad se vratio kući, plašio se da buka ne probudi celu porodicu ako ugreje vodu na Lukrecijinom naloženom ognjištu, a nije mogao izdržati a da se ne oslobodi osećaja sala na svojim prstima. Tiho potraži pepeo da se s njim opere u hladnoj vodi.
Njegovo telo, kad je ušao u postelju, bilo je ledeno. Nekoliko puta je morao ustati pokušavajući da povraća u kantu. Čuo je Lukreciju kako ustaje iz postelje, kako se oblači, prolazi kroz kuhinju, silazi niz kružne stepenice na ulicu kad je tek slabašan vazduh sedefastosive boje osvetlio njegov prozor okrenut prema stajama na Via dei Bentakordi.
Celi je dan imao groznicu i tresao se od jeze. Lukrecija mu je spremila pileću supu, ali je on nije mogao progutati. Jedno po jedno, cela porodica dođe u njegovu spavaću sobu da vidi šta mu je. Ležao je tako s osećajem da je vlažan i hladan kao leš. Ništa nije moglo da mu odstrani miris smrti iz nozdrva. Pošto je uverio Lukreciju da mu njena večera nije naškodila, ona se vrati u kuhinju da mu skuva čaj od trava da ga izleči. Mona Alesandra ga pregleda nema li nekih tačkica. Tek kasno posle podne uspeo je da zadrži nešto malo čaja od trave, za koji je najsrdačnije zahvalio Lukreciji.
Oko jedanaest sati ustade, navuče cipele, calze, toplu košulju i ogrtač, pa klecavim nogama pođe u Santo Spirito.
U mrtvačnici nije bilo leša. Niti ga je bilo naredne noći. Ta dva dana pružiše mu priliku da se oporavi. Treće noći ponovo nađe telo umotano u ponjavu na stolu od dasaka.
Ovaj drugi leš bio je stariji, sa sedom bradom na velikom crvenom licu. Koža mu je bila zategnuta, a tečnost ispod kože zrnasta. Sada se s više pouzdanja poslužio nožem, otvorivši utrobu čistim zarezom, a zatim je levom rukom rasekao grudni koš, koji je pucketao kao kad se cepaju drva. Ostao je pričvršćen na ključnim kostima.
Uzevši sveću, Mikelanđelo primače svetlo bliže utrobi, jer je sad prvi put video potpuno kako izgleda. Ugleda nešto svetlocrveno i mrežasto ali čvrstog tkiva, za šta pretpostavi da su pluća. Ta je mreža imala crnu prevlaku, nešto što je čuo da se događa radnicima koji rade s vunom.
Ispitivački, Mikelanđelo pritisnu pluća, iz usta leša začu se pištanje. On ispusti sveću u strahu. Srećom se nije ugasila. Kad se ponovo smirio i podigao sveću, vide da je pritiskom na pluća istisnuo preostali vazduh, i prvi put shvati šta je disanje, jer je video i osećao i čuo vezu između pluća i usta, shvati šta to znači za celu figuru.
Pošto je pomerio pluća, primeti tamnu crvenu masu, to je moralo biti srce. Bilo je prekriveno sjajnom opnom. Probajući, on vide ja je svo tkivo povezano u neki oblik nalik na jabuku, i da je gotovo slobodno u grudima, pričvršćeno samo na vrhu piramide.
„Da li da ga izvadim?"
Oklevaše trenutak, zatim ga uhvati makazama, preseče opnu piramide. Onda uze nož, i oljušti opnu kao da ljušti bananu. Sada je držao srce u rukama. Iznenada ga potrese neki osećaj isto tako jak kao da ga je pogodila Herkulova batina. Ako su duša i srce bili jedno, šta se desilo s tom nesrećnom dušom leša sada pošto je on izrezao srce?
Isto tako brzo kako je došao, strah je i iščezao. Umesto njega pojavi se osećaj pobede. Držao je ljudsko srce u rukama! Osetio je sreću koja proizilazi iz znanja, jer je upoznao najvitalniji organ tela, kako izgleda, kakav je pod rukom. Otvori srce nožem i zaprepasti se ugledavši da u njemu nema ničega. Stavi ga nazad u duplju i vrati rebra, koja su umetnici tako dobro proučili posmatrajući mršave Toskance oko sebe. Ali sada je tačno znao gde ispod njih kuca srce.
Nije imao pojma kako da počne raditi na zmiji creva. Onda uze jedan komad i povuče. Jedno vreme je išlo lako, oko pet stopa, utroba je bila slabo pričvršćena za spoljni zid, i popustila je. Onda poče da oseća otpor. Gornji deo creva bio je uvećan, dodana mu je kao neka vreća, i on zaključi da je to želudac. Morao je uzeti nož da ga odseče.
Pošto je izvukao nekih dvadeset pet stopa creva, on ih opipa i oseti razliku u veličini i sadržaju. Na nekim mestima je unutra bila tečnost, neka su bila čvrsta, on shvati da je to neprekidan kanal, koji od početka do kraja nema otvora. Da bi mogao videti kako izgleda unutra, on zareza nožem na nekoliko mesta. Niži delovi creva sadržavali su izmet. Zadah je bio užasan.
Te noći je imao sveću koja je gorela četiri sata, ali je sad već počela da pucketa. Mikelanđelo vrati utrobu u trbušnu duplju, i s velikom teškoćom ponovo uvi leš.
Otrčao je do bunara na Pjaci Santo Spirito i oribao ruke, ali osećaj prljavštine nije mogao da strese s prstiju. Onda je zagnjurio glavu u ledenu vodu da spere osećaj krivice, i stajao je neko vreme, dok mu je voda kapala s kose i lica, zatim je trčao sve do kuće, tresući se kao u groznici.
Svi osećaji bili su mu iscrpljeni.
Probudio se i ugledao oca nad sobom, nezadovoljnog izraza lica.
- Mikelanđelo, ustani. Skoro će podne. Lukrecija stavlja jelo na sto. Kakva je to nova glupost, da spavaš do ručka? Gde si bio prošle noći?
Mikelanđelo je ležao gledajući nepomično Lodovika.
- Izvini, oče. Ne osećam se dobro.
Pažljivo se umio, počešljao kosu, obukao drugo odelo i seo za sto. Mislio je da će mu biti dobro. Kad je Lukrecija unela zdelu paprikaša od govedine, on otrča u svoju spavaću sobu, i tu je povraćao u noćnu posudu dok ga creva nisu zabolela.
Ali je te noći ponovo otišao u mrtvačnicu.
Pre no što je za sobom zaključao vrata, bio je utonuo u miris truleži. On odmota pokrov i vide da je leva noga leša smeđe boje, da se ispod kože luči nekakva zelena tečnost i da je gotovo dvostruko deblja zbog otoka. Ostali delovi tela bili su pepeljastosivi, lice potpuno upalo.
Počeo je da radi tamo gde je poslednje noći prestao, zasekavši pravo u stomak i odmotavajući komad po komad creva. Stavi ih na pod i prinese sveću utrobi. Bilo je tu mnogo organa koje je tražio, slezina na levoj strani, jetra na desnoj. Prepoznao je jetru po jetri goveda i ovaca što su ih sekli na pijacama, uza sam kičmeni stub, sa svake njegove strane, bili su bubrezi.
Uze ih pažljivo i vide da su povezani s mokračnim mehurom malim cevima nalik na žice. Onda se vrati tamo gde je jetra bila pričvrščena, otpozadi, odreza ligamente makazama i izvadi je iz utrobe. Posmatrao je u svojim rukama, proučavajući mali mehur pričvrščen s donje strane, i raseče ga nožem. Iz mehura poteče tamnozelena tečnost.
On primakne sveću još bliže, ugleda nešto što ranije nije zapazio: trbušna šupljina bila je odvojena od grudne jednim mišićem u obliku kupole. U sredini te kupole bila su dva otvora kroz koje su prolazile cevi povezujući želudac s ustima. Drugi veliki kanal duž kičme ulazio je u grudi. Sad je uvideo da iz grudi do trbuha postoje svega dve veze, od kojih je jednom dolazila hrana i tečnost. Druga ga je zbunjivala. On podiže grudni koš, ali nije mogao odrediti čemu služi drugi kanai.
Sveća zatrepta.
Dok se tiho šunjao uz stepenice svoje kuće, primeti da ga otac čeka.
- Gde si bio? Kakav se to užasan zadah širi od tebe? Smrdiš na smrt.
Mikelanđelo promrmlja izvinjenje oborenih očiju i projuri pored Lodovika u utočište koje mu je pružala spavaća soba.
Nije mogao da spava.
„Zar se nikad neću privići na to?" promrmlja.
Naredne noći nije bilo leša u mrtvačnici. Imao je neprijatan osećaj da preti neka opasnost kad je ugledao da je deo poda gde je bio spustio creva bio oriban, i da je svetliji od kamena oko njega. Komadić voska bio je netaknut na stolu od dasaka. Ipak, čak i da je njegovo delovanje primećeno, bio je zaštićen zavetom ćutanja u manastiru.
Sledeće noći našao je dečaka od petnaest godina koji nije pokazivao nikakve spoljne znake bolesti. Bleda koža, gotovo potpuno bela, bila je meka na dodir. Oči su bile plave kad je podigao očne kapke, tamne za razliku od bledila očnih kapaka. Čak je i u smrti bio privlačan.
„Sigurno će se probuditi", promrmlja on.
Primeti da dečak još nije imao malja na grudima, i oseti sažaljenje dublje od onoga koje je osetio kad je ugledao prvi leš.
On se okrenu, moraće čekati još jednu noć. Onda, okrenut licem prema uglu okrečenih zidova, zastade. Sutra ujutro taj će dečak ležati pokopan četiri stope pod zemljom na groblju Santo Spirito. Dotače dečaka i vide da je hladan kao led, lep, ali mrtav kao i svi ostali.
Sada je seciranje izvršio vešto, zavukao ruku ispod grudnog koša.Lako ga je uklonio. Gore prema vratu oseti neki privezak nalik na cev, koja je imala otprilike palac u prečniku i ličila na niz tvrdih prstenova, između tih prstenova napipa mekanu opnastu cev koja je silazila niz vrat. Nije mogao otkriti gde se ta cev završava a gde počinju pluća, ali kad je povukao za tu cev, dečakov vrat i usta se pokrenuše. Mikelanđelo brzo izvadi ruku i sav naježen odmaknu se od stola.
Trenutak kasnije odseče cev nasumice, jer nije bio u stanju da gleda, zatim izvadi samo pluća. Bila su laka, a kad ih je zgnječio, otkri da ima osećaj kao da gnječi sneg. Pokuša da raseče pluća nožem. Stavi ih na sto i sada, kad je pod njima bila čvrsta podloga, vide da je to kao da reže suv čvrst sunđer. U jednom krilu pluća nađe bledu žućkastobelu sluz koja je davala plućima vlagu, u drugom ružičastocrvenu sluz. Želeo je da spusti ruku kroz dečakova usta da bi pretražio grlo i vrat, ali osećaj zuba i jezika pod rukom ga spreči u tome.
Odjednom mu se učini kao da se neko nalazi s njim u sobi, mada je znao da je to nemoguće, jer su vrata bila zaključana iznutra. Ove noći je bilo vrlo teško. On bez teškoća zavi leš, jer je bio sasvim lak, stavi ga na sto i izađe.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:18 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




5


Nije se smeo izložiti opasnosti da otac ponovo otkrije miris smrti na njemu, i zato je hodao ulicama dok nije pronašao jednu gostionicu u radničkom kraju koja je bila otvorena. Popi malo vina. Kad se vlasnik okrenuo, on proli ostatak vina na košulju.
Lodoviko pobesni kad oseti miris jakog vina.
- Nije ti dosta što lunjaš ulicama celu noć radeći bog zna šta i družiš se sa svim mogućim propalim ženama, već sada dolaziš kući i bazdiš kao jeftina krčma. Ja te ne razumem. Šta te nagoni na te zle puteve?
Jedina zaštita koju je mogao da pruži svojoj porodici bilo je to da ih drži u neznanju. Najbolje je bilo da njegov otac veruje da se on provodi, o čemu je Lodoviko mnogo naučio od Đovansimona, koji se često vraćao s krvavim nosem i izderanim odelom. Ali kako su dani prolazili a Mikelanđelo se vraćao kući teturajući svakog jutra u zoru, porodica se diže na oružje. Svako je bio besan iz svog razloga. Lukrecija zbog toga što ne jede, stric Frančesko zbog toga što se plašio da Mikelanđelo ne padne u dugove, strina Kasandra iz moralnih razloga. Samo Buonaroto izmami osmeh s bratovih usana.
- Ja znam da se ti ne provodiš - reče on.
- Otkuda znaš?
-Jednostavno: nisi tražio od mene ni škude otkako si kupio one sveće. Bez para žene se u Firenci ne kupuju.
Uvideo je da mora pronaći neko drugo mesto za svakodnevni odmor.Topolini nikad ne bi postavljali pitanja, mogao bi da živi kod njih, ali Setinjano je bio vrlo daleko. Izgubio bi dragocene časove na odlazak i povratak. Zato se ujutro uputi u radionicu Duoma i pope se na stolicu pred stolom za crtanje. Bepe mu priđe da ga pozdravi, sa zbunjenim izrazom na svom priprostom staračkom licu.
- Mladi moj prijatelju, ti izgledaš kao leš. Šta si to uradio od sebe?
Mikelanđelo ga ljutito pogleda.
- Ja sam... radio, Bepe.
Bepe se nasmeja bezubim ustima.
- Ah, što nisam i ja dovoljno mlad za taj posao! Ali, ne pokušavaj da dižeš Herkulovu batinu svake noći. Zapamti, ono što noću utrošiš na žene, nedostaje ti ujutro za mermer.
Te noći naiđe na prvi ružni leš, od kojeg je uzdrhtao dok je posmatrao šta može da se dogodi sa božjim stvorenjem. Čovek je bio četrdesetih godina. Imao je krupno tamnocrveno lice, natečeno blizu vrata. Usta su bila otvorena, usne plave, beonjače pune crvenih mrlja. Kroz žute zube video je tamnocrven jezik, tako natečen da je ispunjavao gotovo cela usta.
Mikelanđelo prinese ruku čovekovom licu. Obrazi su pod prstima bili kao nepečeni uštipci. Sada se činilo da je trenutak da se baci na građu čovečijeg lica. Uze manji od svojih noževa i raseče od linije kose do korena nosa. Pokuša da skine kožu sa čela, ali nije mogao, bila je suviše prirasla uz kost. Onda napravi rez iznad obe obrve do nosa, odere kožu od uglova očiju prema ušima, zatim duž jabučne kosti.
Učinak tog osakaćenja bio je tako užasan da nije mogao da radi. Uze pokrov i prekri glavu leša, pa usmeri pažnju na bedrenu kost, na vlaknaste mišiće bedara.
Nekoliko noći kasnije, kad je naišao novi leš, Mikelanđelo bez muke napravi rez u koži lica, ljušteći je makazama. Ispod tankog žutog sala otkri veliku opnu crvenog mišićnog tkiva koje je išlo neprekidno od uveta oko usana pa do drugog oka. Sada je prvi put razumeo kako su ti mišići mogli da pokreću lice na smeh, osmeh, suze, bol.
Ispod njega bilo je deblje tkivo, koje se pružalo od ugla vilice do dna lobanje. Stavivši prst ispod tog drugog sloja, on malo odgurnu tkivo i vide kako se vilica miče. Dizao ju je gore-dole da bi oponašao žvakanje, zatim potraži mišić koji pokreće očni kapak. Morao je zagledati u unutrašnjost očne duplje da nauči kako se oko kreće. No kako je hteo da zavuče prst unutra, previše je pritisnuo. Oko prsne. Bela sluz proli se preko njegovih prstiju i duplja ostade prazna.
On se okrenu ježeći se od straha, priđe uglu belo okrečenog zida i lupi čelom u hladni zid, očajnički se boreći sa željom da povraća. Kad se savladao, vrati se lešu, obreza opnu oko drugog oka, i otkri gde je pričvršćeno u dnu duplje. Zatim stavi prst iznad oka i okrećući ga polagano, izvadi ga. Okretao ga je i obrtao u ruci, pokušavajući da pronađe kako se pokreće. Primakne sveću i zaviri u praznu duplju. Na dnu opazi jedan otvor, kroz koji su kao neke sive žice mekane poput tkiva išle u lobanju. Dok ne bude mogao da odstrani teme lobanje i izvadi mozak, neće naučiti kako oko vidi.
Sveća mu je imala samo još malo loja. On odreza meso korena nosa, i vide tačno šta se dogodilo s njegovim vlastitim nosom pod Toriđanijevom pesnicom.
Sveća zapucketa.
Gde da ide? Odvuče se iz Santo Spirita. Telo ga je bolelo od umora, oči pekle, osećao je strahovito gađenje od koga mu se dizao želudac. Nije mogao da pogleda u oči Lodoviku, koji će ga sigurno čekati na stepenicama i vrištati da će stići pravo u pakao.
On se uputi u radionicu Duoma. Bilo je lako prebaciti torbu preko ulaznih vrata, a zatim je i sam preskočiti. Komadi belog mermera blistali su po mesečini belim sjajem, a komadići razbacani oko poluzavršenih stubova bili su kao sneg, čisti i osvežavajući. Hladan vazduh umirio mu je želudac. On ode do svoje tezge, očisti jedan deo poda ispod nje, opruži se, pokri komadom debelog platna i zaspa.
Probudio se posle nekoliko sati, sunce se već bilo rodilo. Sa pjace je čuo buku contadina koji su podizali šatre. On ode do izvora, umi se, kupi komad parmigiana, dva debela panina, i vrati se u radionicu.
Pokuša da kleše mermer po ivicama Herkulovog kamena, misleći da će mu osećaj gvozdenih alatki u ruci doneti zadovoljstvo. No ubrzo ih spusti, pope se na stolicu i poče da crta, ruku, mišiće i zglobove, vilicu, srce, glavu. Kad je Bepe stigao i prišao Mikelanđelu da mu poželi dobar dan, ovaj raširi ruku da sakrije komad papira pred sobom. Bepe stade kao ukopan, ali ne pre nego što je bacio pogled na jednu praznu očnu duplju i izvađenu utrobu. Nato ljutito odmahnu glavom, okrenu se i ode.
U podne Mikelanđelo ode kući na ručak, da umiri Lodovikov strah zbog njegovog odsustva.
Trebalo mu je nekoliko dana dok je skupio odvažnosti da se vrati u mrtvačnicu i da otvori čovekovu lobanju. Kad se tamo jednom našao, poče brzo da radi s čekićem i dletom, sekući od korena nosa prema potiljku. Bilo je to iskustvo koje je kidalo živce, jer se glava micala svaki put kad bi udario. Nije znao ni koliko snage treba da slomi kost. Nije mogao otvoriti lobanju. Prekri glavu, okrenu leš, i provede ostatak noći studirajući građu kičme.
Sa sledećim lešom nije napravio grešku da razbija lobanju prema potiljku, već je umesto toga sekao oko glave, iznad levog uveta duž linije kose, udarivši tri ili četiri puta čekićem da probije kost debelu pola palca. Sad je bilo dovoljno mesta da drži svoj anatomski nož ispod lobanje i da je obreže unaokolo. Pojavi se neka beložuta gusta tečnost, pukotina se raširi još više. Kad je obrezao kost više od pola, on upotrebi anatomski nož kao polugu i polomi kost. Lobanja se podiže u njegovim rukama.
Bila je kao tvrdo drvo. Toliko se tresao da je jedva sprečio da mu ne padne na pod. Prelazio je očima od lobanje do leša. Bio je užasnut, jer je, bez temena, lice bilo potpuno uništeno.
Opet ga savlada osećaj krivice, ali kad je podigao lobanju, prvi put je ugledao ljudski mozak. Kao umetnik bio je očaran onim što je stvaralo izraz, šta je to bilo u mozgu što je omogućavalo da lice izražava osećaje? Držeći sveću blizu lobanje, vide da je masa žutobela, s crvenoplavim linijama na površini, i da arterije i vene idu u svim pravcima. Video je dobro da moždana masa podeljena u sredini, tako da tačno odgovara liniji koja deli lobanju. Nije mogao otkriti nikakav miris, ali na prvi dodir mozak je bio vlažan, vrlo mekan i gladak, kao površina mekane ribe.
Mikelanđelo stavi lobanju nazad, dobro zamota teme da bi kost ostala na mestu.Nije mu bilo ni muka niti je bio nesrećan kao što je bio drugih noći, već je jedva čekao da se vrati sledećem lešu i da otvori sam mozak.
Kad je skinuo sledeću temenu kost, oseti divljenje pri pomisli da su ljudi tako različiti iako im je mozak toliko sličan. Iz toga je zaključio da u samom mozgu mora biti neka fizička supstanca koja je različita kod svakog čoveka. Upotrebivši svoj kažiprst, on ga provuče oko osnove lobanje, i opazi da je mozak sasvim odvojen i da nije prirastao za kost. Stavivši prste na obe strane, on pokuša da ga celog izvadi. Nije ga mogao podići.
Tamo gde su se njegovi prsti sreli, masa je bila učvršćena kao nekim nizom žica na dnu lobanje. On prereza žice, izvuče masu. Bila je tako meka i u isto vreme tako klizava da se morao svim silama truditi da mu se ne raspadne. Gledao ju je u čuđenju i divljenju: iz te relativno male supstance, koja nije mogla biti teška više od dve funte, počinjala je sva veličina ljudske rase: umetnost, nauka, filozofija, upravljanje, sve ono zbog čega su ljudi postajali dobri isto kao i zli.
Kad je presekao mozak duž linije podele, bilo mu je kao da seče neki sasvim mekan sir, nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog mirisa. Dve polovine bile su potpuno iste. Ma gde da je rezao, sve je bilo isto, sive boje, malo žućkaste. On odgurnu leš na stolu da napravi dovoljno mesta da položi mozak na drvenu klupu, i začudi se videći da sam mozak nema nikakve čvrstine, da polagano curi niz drvene daske.
Pronašao je da su otvori na lobanji ispunjeni istom onom supstancom nalik na žicu koju je morao prekinuti da bi otvorio mozak. Sledeći to vlakno niz vrat, zaključi da je ta supstanca jedina veza između mozga i tela. Prednji otvori, zaključi on, bili su veza između mozga i očiju, dva druga odgovarala su ušima. On progura prst kroz otvor širok palac i po na zadnjoj osnovi lobanje, koja je ležala na pršljenu, to je bila veza između mozga i leđa.
Sada je bio iscrpljen, jer je radio pet sati, i bio je srećan kad je sveća izgorela.
Sedeo je na ivici bunara na Pjaci Santo Spirito pljuskajući vodu preko lica i pitajući se:
„Jesam li ja opsednut, kad radim takve stvari? Imam li ja pravo da to činim samo zbog toga što kažem da je to zbog skulpture? Kakvu cenu bih mogao da platim za to dragoceno znanje?"
Dođe proleće, vazduh otopli. Bepe mu ispriča o nekoj skulpturi koja treba da se napravi za novi svod predvorja u Santo Spiritu: trebalo je da se isklešu velika slova i obradi mnogo kamena za ukrašavanje svoda i vrata. Nije mu uopšte palo na pamet da zamoli priora Bikjelinija da govori u njegovu korist. On se uputi pravo nadstojniku zaduženom za gradnju kamenog svoda od tesanog kamena i zamoli za taj posao. Predradnik nije hteo učenika. Mikelanđelo mu ponudi da donese Bogorodicu s detetom i Kentaure kako bi dokazao da ume raditi. Predradnik oklevajući pristane da vidi. Buđardini pozajmi jedna Girlandajova kola, dođe u kuću
Buonarotijevih, pomože mu da skulpture obavije slamom i snese niz stepenice.
Onda ih pažljivo položiše na sloj slame i odvukoše kolica preko Ponte Santa Trinita u Santo Spirito.
Dela nisu ostavila nikakav utisak na nadzornika. Nisu odgovarala onome što je on morao da radi.
- Osim toga, ja sam već uposlio dva moja čoveka.
- Skulptora? - Mikelanđelo se iznenadi.
- Koga drugog?
- Kako se zovu?
- Đovani di Beto i Simone del Kaprina.
- Nikad za njih nisam čuo. Gde su učili?
- Kod jednog srebrnara.
- Da li čete ukrasiti kamenje srebrom?
- Oni su radili kod Prata na sličnom poslu. Imaju iskustva.
- A ja nemam. Posle tri godine u Lorencovom vajarskom vrtu, pod Bertoldom?
- Ne uzimaj to tako k srcu, sine. To su stariji ljudi koji moraju izdržavati porodicu. Ti znaš koliko malo ima posla za klesare mermera. Ali, naravno, kad bi ti doneo naređenje od Pjera de Medičija, budući da si štićenik porodice Mediči, a Pjero plaća taj rad...
Mikelanđelo i Buđardini odvezoše reljefe preko popločanih ulica, pa natrag pod krevet.
Lodoviko je rezignirano čekao da mu se sin promeni. Mikelanđelo se i dalje vraćao u zoru, pošto bi secirao koleno ili zglob, kosti podlaktice i šake koje odgovaraju jedna drugoj, but i butnu kost, polni organ. Neprestano je studirao strukturu mišića, ramena i ruke, bedra i karlice. Lodoviko ga pritesni.
- Naređujem ti da se odmah odrekneš raskalašnog života, da radiš danju i da ideš u krevet posle večere.
- Dajte mi još malo vremena, oče.
Đovansimone je bio srećan što se Mikelanđelo prepustio raspusnom životu. Firenca je bila uzbuđena zbog poslednjeg skandala: Pjero je posredovao kod dominikanskih vlasti i uspeo isposlovati da Savonarola bude prognan u Bolonju, kao „previše veliki pristalica naroda". Ali za Đovansimona nije bilo nikakve promene u njegovim aktivnostima.
- Kako bi bilo da pođeš noćas sa mnom? Idem na jedno mesto gde se dobro kocka i ima bludnica.
- Ne, hvala ti.
- Zašto nećeš? Da nisi previše dobar da izađeš sa mnom?
- Svako je lud na svoj način, Đovansimone.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39227
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu