Irving Stoun

Strana 5 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

First topic message reminder :

priča o Mikelanđelu



Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:33 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:35 am






6


Uveli su ga u jednu spavaću sobu u krilu slova U preko puta sobe u kojoj je bio Gali, prijatnu odaju punu tople sunčane svetlosti. Jedna vrata na stražnjoj strani vodila su u baštu smokvi. Na kraju bašte bila je kućica za sklanjanje raznih stvari s tvrdim zemljanim podom. Mikelanđelo skine krov od dasaka, ostavivši kućicu zaklonjenu senkom smokve. Zgrada je stražnjom stranom bila okrenuta na jedan spoređan put, kojim su prijatelji mogli da dolaze da ga posete i da mu se donosi materijal. Kuća se nije videla kroz drveće, a bio je dovoljno daleko da tamo ne čuju lupu čekića. Ispred kuće Mikelanđelo namesti bure, tako da je mogao da donese vodu sa zdenca i da se okupa uveče pre no što će obući čisto odelo i doći u vrt da večera s Galijevima. Jakopo Gali nije odlazio iz banke u podne, ručak se nije služio osim nedeljom ili o crkvenim praznicima. Sluga je donosio Mikelanđelu lak ručak na poslužavniku koji je on jeo za tezgom. Bio je srećan što se ne mora u podne presvlačiti ili se zabavljati s drugima.
Otac mu je pismom potvrdio da je primio dvadeset pet florina. Trgovac je prihvatio Mikelanđelovu obavezu,ali je tražio polovinu od pedeset florina koje mu još duguje. Da li bi ikako mogao da pošalje još dvadeset pet florina na poštu u subotu?
Mikelanđelo uzdahnu, obuče laku bluzu i odnese dvadeset pet dukata u banku Jakopa Galija na Pjaci San Čelzo, pored banke porodice Kiđi. Balduči nije bio tamo, i Mikelanđelo ode do pisaćeg stola Jakopa Galija. Gali diže pogled, ne dajući znaka da ga poznaje. A ni Mikelanđelo nije prepoznao Galija: to lice bilo je ozbiljno, hladno, bez izraza. On upita bezličnim glasom, šta Mikelanđelo želi.
-Priznanicu... za dvadeset pet florina. Da pošaljem u Firencu.
On stavi zlatnike na pisaći sto. Gali progovori sa službenikom pored sebe. Transakcija je bila brzo obavljena. Gali ponovo okrenu svoje prerušene oči i čvrsto stisnuta usta svojim dokumentima.
Mikelanđelo je bio zaprepašćen. »Šta sam uradio da sam ga uvredio?« zapita sam sebe.
Već je pao mrak kad je naterao sebe da se vrati kući. Iz svoje sobe video je svetlost u vrtu. On hrabro otvori vrata.
-Ah, tu ste! -uzviknu Gali. -Hajde da popijemo čašu te fine madere.
Jakopo Gali bio je lenjo opružen opuštenih mišića u stolici za ležanje. Upita da li je Mikelanđelo uredio svoju radionicu i šta će mu još trebati. Promena njegovog ponašanja lako se mogla objasniti. Jakopo Gali očigledno nije mogao, ili nije hteo, da napravi most između dve polovine svoga života. U banci se držao kruto, oštro. Njegovi ortaci divili su se načinu na koji je on svršavao njihove poslove i stvarao najveću dobit, ali ga lično nisu voleli. Govorili su da nije ljudsko biće. Kad bi došao kući, Gali bi svukao tu kožu kao gušter, bio je veseo, strpljiv, šaljiv. Nikada mu nijedna reč o poslu nije prešla preko usana. Ovde u vrtu govorio je o umetnosti, književnosti, istoriji, filozofiji. Prijatelji koji su uveče svraćali voleli su ga, smatrali su da je previše plemenit prema svojoj porodici i domaćinstvu.
Prvi put otkako je došao u Rim Mikelanđelo poče da upoznaje zanimljive Rimljane: Petera Sabinusa, profesora govorništva na univerzitetu, koji je malo mario za Galijeve skulpture, ali koji je imao, kako je Gali to opisao, »neverovatan broj hriščanskih napisa«, kolekcionara Đovanija Kapočija, jednog od prvih Rimljana koji je pokušao da sistematski iskopava katakombe, Pomponiusa Letusa, jednog od Galijevih najstarijih profesora, nezakonitog sina jedne moćne sanseverinske porodice, koji je mogao živeti u lenjoj otmenosti, ali je živeo samo za učenje, loše odeven u jelenskuu kožu a nastanjen u kolibi.
-Odlazio sam u dvoranu gde su se održavala njegova predavanja u ponoć – pričao je Gali Mikelanđelu. -Onda smo čekali do zore dok ga ne bismo ugledali kako silazi nizbrdo, sa svetiljkom u jednoj i starim rukopisom u drugoj ruci. Njega je mučila inkvizicija, jer je naša Akademija, isto kao i vaša Platonska akademija u Firenci, bila osumnjičena zbog jeresi, paganstva, republikanstva. - Gali se nasmeja. Sve savršeno tačne optužbe. Pomponius je toliko prožet paganstvom da zaplače čim samo ugleda neki antički spomenik.
Mikelanđelo je posumnjao da je i Gali »prožet paganstvom«, jer kod Gaija nikad nije video nekog crkvenog čoveka, uz izuzetak slepe braće Aurelijusa i Rafaela Lipusa, avgustinaca iz Santa spirita u Firenci, koji su improvizovali latinske i crkvene pesme na svojim lirama, i Francuza Žana Viliarsa de la Grosleja, kardinala San Dioniđija, jednog duhovitog čoveka s elegantno podšišanom sedom bradom i u skarletnoj mantiji, koji je počeo svoj religiozni život kao benediktinski monah, i budući da ga je Šarlo VIII voleo zbog njegove pobožnosti i učenja, bio postavljen za kardinala na kraljevu intervenciju. On nije imao nikakve veze s korupcijom Bordžija, živeći istim pobožnim životom u Rimu kao što je živeo u benediktinskim manastirima, nastavljajući studije o crkvenim ocima, u čemu je bio autoritet.
Nisu svi naučnici bili stari. Mikelanđelo se sprijateljio sa Jakopom Sadoletom iz Ferare,dvadesetogodišnjakom,izvrsnim pesnikom i latinistom,Serafinom, pesnikom koga su obožavali na dvoru Lukrecije Bordžije, ali koji nikad nije spominjao Bordžije ili Vatikan kad bi došao u posetu Galiju, već je čitao svoje istorijske pesme i pratio se na liri, sa Sanazarom, četrdesetogodišnjakom koji je, međutim, izgledao kao da mu je trideset godina, i koji je mešao paganske i hriščanske slike u svojim stihovima.
Porodica Gali činila se u najmanjoj meri konformističkom, išli su u crkvu gotovo svake nedelje i o važnijim praznicima. Jakopo Gali je priznavao da je njegov antiklerikalizam jedini gest koji može da učini protiv korupcije Bordžija i njihovih sledbenika.
-Iz moje lektire, Mikelanđelo, mogao sam da pratim uspon, afirmaciju, opadanje i nestajanje mnogih religija. To se danas dešava s našom religijom. Hrišćanstvo je imalo hiljadu i pet stotina godina da dokaže valjanost, a završilo je u... čemu? Bordžijnim ubistvima, pohlepi, rodoskvrnuću, iskrivljavanju svakog pravila naše vere. Rim je danas gori od Sodome i Gomore kad su bile uništene vatrom.
-Baš onako kako je rekao Savonarola?
-Kao što je rekao Savonarola. Neka ostanu sto godina Bordžije, i od hrišćanstva će ostati samo gomila istorijskih spomenika.
-Bordžije ne mogu vladati sto godina, zar ne?
Galijevo krupno, iskreno lice se namršti.
-Čezare Bordžija je upravo okrunio Federiga za napuljskog kralja, i vratio se pobedonosno u Rim, a papa mu je dodelio imanja njegovog brata Huana. Jednog nadbiskupa su uhvatili kako krivotvori razrešnice. Neki biskup je uhvaćen sa deset hiljada dukata od prodaje zvanja u kuriji. I tako to ide.
Sada su mu svi crteži koje je napravio za Baha, grčkog boga veselja, izgledali površni i cinični. Pokušao je da sebe vrati u elizejsko doba, ali on se igrao jednim mitom kao što se dete igra igračkom. Njegova sadašnja stvarnost bio je Rim: papa, Vatikan, Kardinali, biskupi, grad koji je utonuo duboko u korupciju i dekadenciju zato što se hijerarhija time tovila. Osećao je krajnju odvratnost prema tom Rimu. Ali da li može da kleše iz mržnje? Može li upotrebiti svoj čisti beli mermer, koji je voleo, da prikaže zlo i zadah smrti koji uništavaju ono što je nekada bilo prestonica sveta? Nema li opasnosti da i taj mermer ne postane mrzak? Nije mogao da privoli sebe da napusti grčki ideal lepote stvorene u mermeru.
Spavao je isprekidanim snom. Često je odlazio u Galijevu biblioteku, palio svetiljku i uzimao materijal za pisanje, kao što je radio kod Aldovrandija pošto je upoznao Klarisu. Tada ga je ljubav uzburkala. Ona ga je naterala da se izlije u stihovima, da se »rashladi«. Sada ga je mržnja, osećaj koji sažeže isto kao i ljubav, terala da izlije stotine stihova, dok nije u zoru sve rekao.

Ovde se šlemovi i mačevi prave od kaleža
Krv Hristova prodaje se za skupe novce, Njegov krst i trnje su koplja i oklopi, i kratko će vreme biti pre nego se njegovo strpljenje iscrpi.

Ne, ne dajte mu da ponovo dođe da traži naplatu Za to nečasno svetogrđe koje se ne može izreći! Jer Rim ga još uvek guli i prodaje, na dvoru Gde su putevi zatvoreni poštenju i vrlini...

Bog pozdravlja siromaštvo možda sa radošću:
Ali kakva nam je nada u taj bolji život,
Kad blagosloveni barjak ne vodi nikuda osim u zlo?


Išao je da traži po rimskim zbirkama stara vajarska dela. Jedini mladi Bah koga je našao bio je otprilike petnaest godina star i potpuno trezan. Po načinu kako je nemarno držao grozd, činilo se kao da mu je dosadna činjenica da je on stvorio to najčudnije od sveg voća.
U njegovom delu trebalo je da bude radosti. Ono će pokušati da fiksira značenje plodnosti Dionisa, boga prirode, značenje moći opojnog pića koje omogućuje čoveku da se smeje i peva i zaboravi za neko vreme jad svoje zemaljske bede. A onda, možda, mogao bi da naslika raspadanje koje dolazi od suviše velikog zaborava, koje je video svuda oko sebe, kad je čovek predao svoj moral i duhovne vrednosti čulnom zadovoljstvu. Bah će biti središnja figura njegove teme, više ljudsko biće nego polubog: on će tu biti jedno dete od otprilike sedam godina, ljupkog lica, umiljato, koje će čupkati grozd. Njegova kompozicija će takođe sadržati i smrt: tigra koji je voleo vino, a koga je voleo Bah, s najmrtvijom mrtvom kožom i glavom kakve se mogu zamisliti.
Išao je u kupališta da traži modele, misleći da će tako moći da sastavi Baha, kao što je napravio Herkula od stotine Toskanaca: od ovoga vrat, od onoga ruka, stomak od trećega. Ali kad je posle nekoliko sedmica zavario Bahove crte tvrdim srebrnim perom, njegov složeni portret nije bio uverljiv. On pođe Leu Baljoniju.
-Potreban mi je model. Mlad. Ispod trideset godina. Iz ugledne porodice.
-I lepog tela?
-Koje je nekada bilo lepo, ali sada više nije. Trebam figuru koja je iskvarena.
-Čime?
-Vinom. Senzualnošću. Ugađanjem svojim sklonostima.
Leo se za trenutak zamisli, prelistavajući u duši likove i crte lica mladih Rimljana koje je poznavao.
-Možda znam nekoga ko vam je potreban. Grof Ginaco. Ali on je bogat, iz plemenite porodice. Šta možemo da mu ponudimo da bismo ga nagovorili?
-Laskanje. Da će postati besmrtan kao veliki grčki bog Bah. Ili Dionis, ako mu je milije.
-To će možda uspeti. On je besposlen i može vam pokloniti svoje dane... ili ono što od njih ostane kad se probudi posle bahanalija od prethodne noći.
Grof je bio oduševljen svojom novom ulogom. Kad je prošao kroz voćnjak s Mikelanđelom, skinuo odelo i zauzeo pozu koju je Mikelanđelo zahtevao, on reče:
-Znate, baš se zgodno podudara što sam ja za ovo izabran. Uvek sam sebe zamišljao kao nekog boga.
Mikelanđelo priđe dasci za crtanje zadržavajući dah od sreće. Da je tražio po celoj Italiji, ne bi pronašao pogodniju ličnost od ove koju je Leo izabrao za njega: glava malčice premala za telo, stomak mekan i mesnat, bokovi suviše široki za trup, mišica malo mlitava, noge ravne i čvrsto modelovane kao u grčkog rvača. Bila je to figura bez seksa, pogleda dekoncentrisanog od suviše mnogo vina za večerom, usta poluotvorenih od ošamućenosti,ipak, ruka koja je držala vinsku čašu bila je savijena mišićnom snagom, a iznad svega koža, besprekorna i glatka kao svila, blistala je na jakom sunčevom svetlu koje je osvetljavalo mladića s prednje strane i činilo da je izgledao kao ozaren iznutra.
-Savršeni ste! -uzviknu Mikelanđelo oduševljeno. -Oličeni Bah.
-Milo mi je što tako mislite -reče grof Ginaco ne okrećući glavu. -Kad je Leo prvi put predložio da služim kao model, ja sam mu rekao da ne gnjavi. Ali ovo još može ispasti zanimljivo.
-U koje vas vreme mogu sutra očekivati? I nemojte se ustručavati da ponesete vino.
-Onda je sve odlično. Mogu ostati celo poslepodne. Bez vina, dan je tako dosadan.
-Vi meni nikad nećete izgledati dosadni, messer. Svakog trenutka videću vas u novom svetlu.
Skicirao ga je u stotinu položaja, s desnom nogom jako savijenom u kolenu, pri čemu su nožni prsti jedva doticali grubu drvenu osnovu, s telom skljokanim na jednu nogu, ali upinjući se da stoji uspravno, s trupom zavaljenim unazad, s malom glavom nagnutom napred, okrenutom na ovaj ili onaj način, u lakom pokretu, zasićenom zadovoljstvom. A kasno popodne, kad bi Ginaco popio mnogo vina, Mikelanđelo bi mu upleo grozdove u kosu i skicirao ga tako kao da grožđe tu raste... što je neobično zabavljalo Rimljanina. Dok jednog popodneva nije popio suviše vina, počeo da se njiše ošamućen, pao s drvenog postolja i udario bradom o tvrdu zemlju, ostavši onesvešćen. Mikelanđelo ga osvesti polivši ga bokalom vode. Grof Ginaco dršćući obuče odelo i izgubi se iz voćnjaka i Mikelanđelovog života.
Jakopo Gali nađe mu živahnog sedmogodišnjeg dečaka, s kovrdžavom zlatnom kosom i krupnim nežnim očima, divno dete s kojim se Mikelanđelo sprijateljio dok ga je skicirao. Jedini problem bio je da nauči dečaka da ostane u teškoj pozi s levom rukom u contrapposto položaju na grudima, da bi mogao da zgnječi grozd u ustima. Zatim je otišao na selo i proveo celi dan skicirajući noge, kopita i kovrdžavu dlaku koza koje su pasle na obroncima brežuljaka.
Tako je naposletku napravio skicu za svoju skulpturu: u sredini slab, zbunjen, ohol mlad čovek koji će uskoro biti uništen, s peharom visoko u ruci, iza njega bezazleno dete, jasnih očiju, koje jede grožđe, simbol radosti: između njih tigrova koža. Bah, prazan iznutra, mlitav, teturav, već star, satir, večito mlad i veseo, simbol čovečjeg detinjstva i lakomislene nevinosti.
U nedelju ujutro on pozva Galija u radionicu da mu pokaže crteže, pehar koji Bah drži visoko u ruci, isprepleteno grožđe i lišće u njegovoj kosi,i duge povite grozdove koji su povezivali Baha i satira, trup drveta na koje se Bah oslanjao a satir na njemu sedeo, i najzad tigrovu kožu koju je Bah držao u oslabljenoj ruci što se provlačila ispod satirove ruke, s glavom koja je visila između satirovih raskrečenih kozjih kopita, prikazujući slikovito što će se uskoro desiti i s Bahovom.
Gali je postavljao bezbrojna pitanja. Mikelanđelo je objašnjavao da će napraviti modele u vosku i glini, da će nešto izvajati i na otpacima mermera isprobati neke delove -na primer kako se satirova glava odmara na Bahovoj ruci.
-I kako se dečakova bedra stapaju u satirove noge zarasle u krzno.
-Odlično.
Gali je bio očaran. -Ne znam kako da vam zahvalim.
Mikelanđelo se osmehnu pomalo zbunjen.
-Postoji jedan način. Da pošaljete nekoliko florina u Firencu.
Gali zaštitnički nadvi svoja ogromna ramena nad Mikelanđelom.
-Da li biste želeli da naš službenik u Firenci svakog meseca pošalje nekoliko florina vašem ocu, mislim redovno? Onda nećete biti uzbuđeni svaki put kad stigne pošta. To vas neće ništa više stajati, a mi ćemo otvoriti vaš račun na teret ugovorene cene.
-...nije, zaista, on kriv -izjavi Mikelanđelo povređen u svom ponosu. -Moj stric je bolestan, a ima i neki dug...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:35 am






7


On spusti svoj kamen u vodoravan položaj na podnožju, dobro ga osigura na čvrsto vezanim gredama, a onda, uzevši dleto, udari u ugao iz kojeg je trebalo ga se pojavi pehar s vinom. Usredsredio se na frontalnu stranu, a zatim poče da dodaje i dve bočne strane da dobije vizuelni tok. Pošto je odredio visoke tačke prstiju na ruci koja drži pehar, i ispružene čašice desnog kolena, on udari između njih da pronađe stomak, da ustanovi odnos između najviših izbočina i najvećih udubljenja. Prelazni oblici trebalo je da slede u prirodnom toku, prema tome kako će se oblici sa strana i pozadi ravnati po prednjoj.Onda je odredio otprilike masu gornjeg torzoa da označi zateturan položaj uspravne figure, i okrenuo kameni blok kao kazaljku na satu, tako da je mogao da radi na širokom planu, tešući u krupnim potezima ruku s peharom, koja je bila u dominantnom položaju.
Tada je pozvao jednog od Gufatija da mu pomogne da opet usprave kamen. Sada je mermer pokazivao svoju ličnost: veličinu, srazmere, težinu. On sedne preda nj i stade ga pažljivo posmatrati, pustivši ga da mu govori, da iznese svoje zahteve. Sada je osetio strah, kao da se upoznaje s nekom nepoznatom ličnošću. Klesati znači odstranjivati mermer, ali isto tako i ispitivati, kopati, znojiti se, razmišljati, osećati i živeti sa njim dok ne bude gotov. Polovina prvobitne težine toga bloka ostaće u završenoj statui, ostatak će ležati u voćnjaku u komadićima i prahu. Jedino je žalio što će ponekad morati da jede i da spava, jer to će predstavljati mučne prekide, kad će njegov posao morati da zastane.
Sedmice i meseci neprekidnog klesanja tekli su u neprekidnoj struji. Zima je bila blaga, nije morao da nanovo postavi krov na radionici, kad je vreme bilo oštro, stavio bi na glavu vunenu kapu preko ušiju i ogrnuo topao ogrtač. Misli, osećaji, zapažanja, često bi blesnuli kao munja kad su Bah i satir počeli da se pojavljuju, ali da izrazi te ideje u mermeru, bili su potrebni dani i sedmice. Duboko u duši morao se i sam razvijati, kao što se razvijala i sazrevala njegova skulptura. Nedovršeni blok ga je progonio u svakom satu dana i noći. Bilo bi opasno osloboditi pehar i savijeno koleno u prostoru, moraće da ostavi mermernu opnu između ispruženog pehara i podlaktice, između kolena i lakta, između osnove i kolena, da bi imali oslonac dok on bude dublje kopao. Sada je vajao bočni plan, lice i glavu, deo vrata i savijenu vrežu s grožđem, sad pak opet dubinu levog ramena, bedra i lista na nozi. U pozadini je oživeo satira, deblo na kome je ovaj sedeo, grožđe koje je jeo, tigrovu kožu koja je povezivala dva lika. Bio je to najsloženiji rad u koji se do sada upustio.
On vešto okrene satirovu glavu, ruke i grožđe prema Bahovoj ruci, no ipak je izašao izvan bloka.
Njegova prava bitka počela bi u trenutku kad bi neki mišić postao određen ili kad bi se počeo pojavljivati neki strukturalni element, ističući se iz grubog bloka. On bi osetio kako mu srce lupa u nestrpljivoj želji da brzo skine ostatak mermerne površine, da otkrije ljudski oblik ispod nje. Mermer je bio uporan, i on je bio isto tako uporan da ostvari delikatnu igru mišića ispod mesnatog trbuha, mekano kao od gline deblo drveta, spiralno povijen satirov torzo, grožđe na Bahovoj glavi koje je izgledalo kao da je deo loze njegove kose.Svaki svršeni detalj, donosio je mir svim onim njegovim sposobnostima kojima se koristio u stvaranju, ne samo očima i duhu i grudima, već ramenima, bedrima i slabinama.
Kad nije mogao da izrazi neku pojedinost, spustio bi alat, izašao napolje i gledao kroz drveće u nebo. Kad bi se vratio, prišao bi mermeru iz daljine, video bi njegove obrise i masu, osetio njegov kontinuitet. Detalj je postajao deo celine. Ponovo bi zgrabio alat i besomučno radio, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam udaraca, zatim jedan, dva, tri, četiri odmora, povlačeći se unazad na svakih nekoliko ciklusa, da vidi šta je postigao. Njegovi osećaji su uvek bili ispred njegovih fizičkih mogućnosti da kleše. Kad bi samo mogao da kleše sve četiri strane bloka odjednom!
Dok je oslobađao zaokruženu čašicu kolena, kosmatu nogu i satirov papak, tigrovu kožu, težio je da što više celine stavi u jedno »hajde«. Svaki dan je morao biti plodan, on je morao naći dovoljno oblika za svaki obrok klesanja pre no što je smeo da odloži dleto i čekić. U času buđenja bio je sav pun nervozne energije i njegovi časovi predstavljali su jedan dug neprekidan zamah. Nije mogao da ostavi nijedan prst ruke u poodmaklijem stanju nego što je bio drugi, jer je radio u jedinicama. Jednostavni obrok rada bila je jedna puna jedinica. Ti mali skupovi snažnih suština u celoj njegovoj skulpturi karakterisali su njegovu snagu vajara.
Upravo pre nego što bi prestao da radi pregledao bi svoje delo, našao šta mora da se uradi sutradan.U toku večeri, kad je pisao porodici, ponosno je potpisivao pisma:
Mikelanđelo, vajar u Rimu.
Zbog toga što nije hteo da odvoji vreme za prijatelje ili odmor ili društveni život, Balduči ga je okrivio da pokušava pobeći od sveta tražeći utočište u mermeru. Mikelanđelo prizna prijatelju da gotovo ima pravo: vajar prenosi u mermer viziju jednog sjajnijeg sveta no što je ovaj koji ga okružuje. Ali umetnik ne beži, on goni. On je pokušavao svom svojom snagom da uhvati viziju. Da li se bog zaista odmarao sedmog dana? U hladu toga dugog popodneva, kad je bio osvežen, zar se nije možda sam upitao: »Koga imam na zemlji da govori u moju korist? Bolje da stvorim još jednu vrstu, jednu posebnu. Nazvaću je 'umetnikom'. Njemu će biti zadatak da donese svetu smisao i lepotu.«
Ipak je Balduči verno dolazio svake nedelje popodne u nadi da će ga nagovoriti da izađe iz radionice. Pronašao je za Mikelanđela devojku toliko sličnu Klarisi da je Mikelanđelo bio u iskušenju. Ali mermer je iscrpljivao. Između tog dvoga nije bilo izbora.
-Kad završim Baha, izaćiću s tobom -obeća on Baldučiju.
Balduči odmahnu glavom u očajanju.
-Samo pomisli kako odgađaš ono što je dobro u životu na tako dugo vreme. To je bacanje vremena u Tibar!
Podstaknut svojim vlastitim udovoljenjem, Mikelanđelo zabaci glavu i srdačno se nasmeja sa svojim prijateljem.
Njegova najdublja emocionalna reakcija došla je onda kad je lomeći opnu koja je podupirala skulpturu, zapažajući providnu kakvoću mermera tamo gde je trebalo da dođe proboj, bio svestan činjenice da će prostor uskoro tuda teći. prostor koji je udovima davao slobodu kretanja, njihovu nezavisnost koja je dozvoljavala njegovim oblicima da dišu od onoga trenutka kad njegovo dleto više nije osetilo otpor.
Najdelikatniji zadatak bilo je otklanjanje mermera između ruke koja je držala divno ukrašen visoki pehar i strane nagnute glave. Radio je s beskrajnom nežnošću dok nije stigao do kose linije ramena. Još se nije osećao dovoljno sigurnim da odbije čekićem tkivo koje je podupiralo podignutu ruku i ispruženo koleno.
Balduči ga je nemilosrdno grdio.
-To je čista predrasuda. Kako to da nisi napravio stub da drži jadne mladićeve genitalije. Recimo da otpadnu? To bi bilo gore nego da ispusti taj pehar za koji se toliko bojiš da ga ne izgubiš.
Mikelanđelo zahvati šakom mermernu prašinu i baci je na njega.
-Da li se tebi ikad u glavi rodila misao a da nije proisticala iz polnog prohteva?
-Zar se ikome rodila?
Najzad je pristao na Baldučijevo nagovaranje da gledaju neke rimske predstave, i ode s njim na brdo Tedesko da vidi kako Rim proslavlja karneval pre korizme. Stajali su na padini brega, dok su četiri mlade svinje, počešljane kod naročitih frizera, sa zavezanim trakama, bile upregnute u kolica ukrašena zastavama. Na znak trube kolica su poletela nizbrdo prema Aventinu, dok je stanovništvo trčalo za njima, naoružano noževima, vičući: -Al porco! Al porco! - Na dnu obronka kolica su se razmrskala, a ljudi su navalili na životinje, tukući se međusobno da vide ko će odrezati najbolji komad mesa.
Kad se Mikelanđelo vratio kući, našao je samo francuskog kardinala Groslaja od San Dioniđija. Gali je prekršio pravilo koje je sam nametnuo, upitavši Mikelanđela da li bi mogli da povedu kardinala u radionicu da vidi Baha. Mikelanđelo nije mogao odbiti.
Pri svetlosti svetiljke Mikelanđelo objasni da on radi oko cele figure istovremeno, da bi tako oblici bili uvek u istom stepenu obrađenosti.. Pokazao je kako je, da bi otvorio prostor između nogu i između leve ruke i trupa, radio na prednjoj a zatim na stražnjoj strani bloka, neprestano istanjujući sve više i više mermernu opnu. Dok je kardinal od San Dioniđija posmatrao, on uze dleto i pokaza kako se izvodi naročito lako kucanje potrebno pri probijanju, zatim uze ugnetto da odstrani ostatak opne, oslobadajući udove.
-Ali kako vam polazi za rukom da upola završenoj figuri date taj osećaj kao da u njoj pulsiraju žile? Ja prosto osećam krv i mišiće ispod vaše mermerne kože. Prijatno je gledati kako se rađaju novi majstori mermera.
Nekoliko dana kasnije jedan sluga donese u radionicu pisamce od Galija. »Hoćete li večeras večerati s Groslajem i sa mnom?«
Mikelanđelo predveče završi rad, ode u obližnje kupalište da ispere mermernu prašinu iz pora, obuče čistu košulju i čarape, počešlja kosu preko čela.
Sinjora Gali je poslužila laku večeru, jer kardinal, još uvek se pridržavajući discipline svojih mladih godina, nije jeo meso, a i druge hrane se jedva doticao. Njegove izbledele oči blistale su na svetlosti svetiljke kad se okrenuo Mikelanđelu.
-Znaš, sine moj, starim. Ja moram ostaviti nešto za sobom, nešto jedinstveno lepo, da dodam lepotama Rima. Jedan dar od Francuske, od Šarla VIII i moje malenkosti. Dobio sam odobrenje od pape da posvetim jednu skulpturu u kapeli francuskih kraljeva u crkvi svetog Petra. Ima tamo jedna niša za koju bi trebala figura u prirodnoj veličini.
Mikelanđelo nije bio ni takao nijedno od Galijevih odličnih trebijanskih vina, ali se osećao kao da je popio više nego grof Ginaco kad bi popodne bila vrućina. Skulpturu za Svetog Petra, najstariju i najsvetiju baziliku hrišćanstva, sagrađenu na grobu svetog Petra! Da li je moguće da je francuski kardinal izabrao njega? Ali na osnovu čega? Na osnovu malog Kupidona? Još nedovršenog Baha u radionici?
No dok je on uspeo da misli ponovo vrati za sto, predmet razgovora se promenio. Kardinal je pričao Jakopu Galiju o spisima dvojice neortodoksnih otaca. Zatim po kardinala stigoše kola. On poželi Mikelanđelu laku noć.
Te nedelje Mikelanđelo je otišao u crkvu Svetog Petra da vidi kapelu francuskih kraljeva i nišu o kojoj je govorio kardinal od San Dioniđija. Popeo se uz trideset pet stepenica od mermera i porfira koje su vodile u baziliku, prošao kroz atrijum, prošao pored središnje fontane koja je bila opkoljena stubovima od porfira i stajala na temeljima karolinškog zvonika, zaprepašćen zbog oronulosti crkve Svetog Petra, koja se oštro naginjala ulevo. Unutra otkri da je kapela francuskih kraljeva skromne veličine i mračna, da glavno svetlo dopire kroz male prozore gore, na stražnjoj strani, blizu tavanice, dok su joj jedini ukras bili sarkofazi posuđeni s paganskih i ranih hrišćanskih grobova te drveno raspeće u jednoj niši sa strane. On izmeri odoka praznu nišu na suprotnoj strani zida, razočaran što je tako duboka da će se kip videti samo spreda.
Prošlo je sedam dana pre no što je Gali ponovo pokrenuo to pitanje.
-Znate, Mikelanđelo, ta porudžbina kardinala od San Dioniđija može da bude najvažnija otkako je Polajuolu bilo dato da izradi nagrobni spomenik za Siksta IV
Mikelanđelovo srce zakuca brže. -Kakvi su moji izgledi? Gali poče da računa na svojim dugačkim tankim prstima kao na računaljci koja procenjuje umetničku verovatnoću.
-Prvo, moram uveriti kardinala da ste vi najbolji skulptor u Rimu. Drugo, morate izmisliti neku temu koja će ga inspirisati. Treće, moramo dobiti potpisan ugovor.
-Da li će to morati da bude duhovna tema?
-Ne zato što je kardinal član crkve, već zato što je veoma duhovan čovek.Živeo je u Rimu tri godine u takvom stanju pokore da doslovno nije video i ne zna da je Rim pokvaren grad.
-Da li je to nevinost? Ili slepilo?
-Ne bismo li mogli reći da je to vera? Ako je jedan čovek tako čist kao što je kardinal od San Dioniđija, onda mu je božja ruka na ramenu dok hoda, on vidi iznad sadašnjeg zla, Večnu Crkvu.
-Mogu li ja da stvorim delo na kome će počivati ruka božja?
Gali odmahnu svojom lavovskom glavom.
-To je problem za koji se vi sami morate boriti.
Klesati duhovno raspadanje celog dana, a u isto vreme smišljati pobožnu temu, to je izgledalo kao nemoguć zadatak, Ali uskoro je znao da će ta tema biti Pijeta, žalost, tuga. Želeo je da radi jednu Pijetu još otkako je završio Bogorodicu s detetom, jer je Bogorodica s detetom bila samo početak, Pijeta je bila kraj, unapred određen zaključak svega onoga što je Marija odlučila u onom sudbonosnom času koji joj je Bog odredio. Sada, trideset tri godine kasnije, sin joj je opet bio na krilu, pošto je završio svoje putovanje.
Galija je zanimalo Mikelanđelovo razmišljanje. On ga odvede u palatu kardinala od San Dioniđija, gde su sačekali da kardinal završi dnevnu molitvu i službu božju, što se zahtevalo od svakog benediktinca. Nekakva tri čoveka sedela su u otvorenoj loži, okrenutoj prema Via Rekta, sa naslikanim Blagovestima iza njih. Kardinal je bio bled posle dugog bogosluženja. Mikelanđelovo izvežbano oko lako je otkrilo da tela gotovo i nema ispod mantije.Ali kad je kardinal čuo za Pijetu, njegove oči zablistaše.
-A šta je s mermerom, Mikelanđelo? Možeš li naći tako savršen komad o kakvom govoriš, ovde u Rimu?
-Mislim da ne mogu, Vaša svetlosti. Stub da, ali ovalni blok koji je širi nego viši, i u dubinu isečen, to nisam video.
-Onda se moramo obratiti Karari. Pisaću braći Luči, moliću pomoć. Ako ne budu mogli da nađu ono što nam je potrebno, moraćete sami ići u kamenolom da ga nađete.
Mikelanđelo skoči sa stolice.
-Znate li, oče, što su kamenolomi viši, mermer postaje sve belji? Nema mrlja od zemlje, nema pritiska koji stvara rupe i šupljine. Kad bismo mogli da izvadimo mermer na vrhu Monte Arga, tamo bismo našli savršen blok.
Dok su išli kući, Gali reče: -Smesta morate poći u Kararu. Daću vam unapred novac za putovanje.
-Ne mogu.
-Zašto ne.
-Moram završiti moga Baha -odgovori Mikelanđelo.
-Ali Bah može da čeka. Kardinal ne može. Jednog dana, a to će biti uskoro, Bog će staviti svoju ruku samo malo jače na njegovo rame, i kardinal će otići na nebo. A s neba ne može da naruči Pijetu.
-To je istina. Ali ja sada ne mogu prestati da radim -ostajao je Mikelanđelo tvrdoglavo pri svom.
-Razrešavam vas od našeg sporazuma. Kad budete završili Pijetu, vratićete se Bahu.
-Za mene ne postoji vraćanje nazad. Skulptura se do potpunosti razvija u mom duhu. Moram je završiti sada da bi bila savršena.
-Uvek sam zbunjen kad nađem romantičnog čoveka u praktičnim poslovima. Gali uzdahnu. -Neću opterećivati kardinala pojedinostima vašeg ortodoksnog mišljenja.
-Dok Bah ne bude gotov, Pijeta ne može da se počne. Ja postupam časno, jer moram.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:36 am







8


Mikelanđelo ukloni kratki stub između podnožja i Bahove pete i desne noge koja je bila napola u vazduhu, naslonjena na prste. Zatim podiže bušilicu da odstrani opnu između lakta i pehara, bušeći čitav niz rupa blizu ruke, pažljivo turpijajući preostali mermer. Najzad odreza desni ugao ispod pehara, da oslobodi ruku i pehar, koji se sada dizao visoko u prostor. Satir u donjem levom uglu i pehar gore u desnom upotpunjavali su jedan drugog. Mikelanđelo obiđe delo, sa zadovoljstvom na licu i u ramenima,dok su mu oči pregledale liniju od izbočenog desnog kolena do vrha suprotnog ramena, napetost od ruba pehara kroz mesto gde se račvaju noge do ugla satirovog kopita.
Figura se isticala težinom svojih masa. U glavi koja se naginjala napred, u torzu isturenom prema van, koji se zatim spuštao u stomak, što je celo telo povlačilo nadole prema slabinama. Pozadi, suviše debeli bokovi služili su kao teret koji daje stabilnost, dok su ravnotežu održavale lepe noge, mada ne suviše sigurne zbog toga što je telo bilo nagnuto, leva noga čvrsto je stajala na tlu, desna na vrhovima prstiju povećavala je osećaj vrtoglavice.
-Vi ste kao neki inženjer -reče Gali videći ga s ushičenim izrazom na licu dok je pregledao Mikelanđelovu zamisao.
-Ja sam govorio Bertoldu da vajar i mora to da bude.
-U doba careva vi biste projektovali koloseume,kupališta i rezervoare. Umesto toga, stvorili ste dušu.
Mikelanđelove oči zaplamteše na taj kompliment.
-Bez duše nema skulpture.
-Mnoga od mojih antičkih dela bila su pronađena razbijena na nekoliko mesta, no kad smo ih sastavili, njihov je duh bio prisutan.
-To skulptor u stvari živi u mermeru.
Sledeće nedelje otišao je da ruča kod Ručelaja, u želji da čuje novosti iz Firence. Savonarola je bio u središtu gotovo svih događaja. Firentinska kolonija je bila oduševljena njime zato što je prkosio papi, što je opominjao Bordžiju da su nepravedne ekskomunikacije iz crkve nevažeće, i što je slavio tri zabranjene mise u San Marku na Božić. Zatim je Savonarola pisao kraljevima, državnicima i crkvenim velikodostojnicima širom cele Evrope, podstičući ih da se sazove sabor koji bi izbacio Bordžiju i doneo široke reforme koje bi oslobodile crkvu od simonije i od kupovanja ne samo kardinalske časti već i same papske titule. Jedanaestog februara 1498. Godine opet je držao propoved protiv pape u Duomu, a dve sedmice kasnije izašao je iz katedrale s hostijom u ruci, ispred hiljade Firentinaca koji su se već bili okupili na pjaci, i preklinjao je Boga da ga ubije ako on zaslužuje ekskomunikaciju iz crkve. Kad se Bog uzdržao, Savonarola uze da proslavi svoje opravdanje naređujući još jednu Lomaču Taština. Firencu je ponovo opljačkala Vojska mladića.
Savonarolina pisma u kojima je zahtevao reformaciju kružila su tajno u Rimu preko Firentinaca, za koje je on postao idol. Kad im je Mikelanđelo opisao Lomaču Taština koju je gledao, stotine nenadoknadivih rukopisa, knjiga, slika, skulptura koji su bili uništeni, oni nisu bili ožalošćeni.
-Svaka cena je niska kad je nestašica -povika Kavalkanti. -Moramo uništiti Bordžije po svaku cenu.
Mikelanđelo se zamisli.
-Šta ćete misliti o toj ceni za nekoliko godina kad i papa i Botičeli budu mrtvi? Naći će se drugi papa, ali nikad više neće biti Botičelija. Svi radovi koje je Savonarola bacio na vatru zauvek su nestali. Meni se čini da vi odobravate bezakonje u Firenci da biste sebe oslobodih bezakonja ovde u Rimu.
Ako on nije mogao da ih dirne svojim razlozima, papa ih je dirnuo tamo gde boli: obećao je da će konfiskovati sva imanja Firentinaca i da će ih izbaciti iz grada bez prebijene pare ako Sinjorija iz Firence ne pošalje Savonarolu u Rim na sudski postupak. Posle onoga što je Mikelanđelo mogao da načuje, kolonija je potpuno kapitulirala: Savonarola je morao biti ućutkan, morao je prihvatiti svoju ekskomunikaciju iz crkve, tražiti oproštenje greha od pape. Zamolili su Sinjoriju da radi za njih i da pošalje Savonarolu pod stražom u Rim. Sve što je papa tražio, bilo je, objašnjavali su oni, da Savonarola dođe u Rim i da primi oproštenje greha. Onda se može vratiti u Firencu i spašavati dušu.
Krajem marta proširi se u Rimu vest koja natera Mikelanđela da pojuri na Ponte: Savonarolin zamenik zapovednika, fra Domeniko, predao se sam mukama vatrom. Kolonija se okupila u domu najstarijeg, Kavalkantija. Kad je Mikelanđelo ušao u kuću, utonuo je u graju koja se valjala niz stepenice iz dnevne sobe.
-Šta to znači, muke vatrom? -zapita on. -Da li je to ono što je Savonarola pokušao pre karnevala, tražeći da padne mrtav ako njegove reči nisu nadahnute bogom?
-Slično. Osim što vatra peče.
Ovakav razvoj događaja nije potekao ni od samog fra Domenika niti od neprijatelja dominikanaca u borbi za vlast, franciskanaca, koje je predvodio Frančesko di Pulja. U jednoj vatrenoj propovedi u odbranu vođe, fra Domeniko je izjavio da će ući u vatru da dokaže da je sve ono što Savonarola uči nadahnuto bogom. Sutradan, fra Frančesko di Pulja je prihvatio izazov, ali je zahtevao da sam Savonarola uđe u vatru, rekavši da će Firenca samo onda ako Savonarola prođe živ kroz vatru verovati da je on pravi prorok.Sastavši se na večeri u palati Piti, jedna grupa mladih Arabijata uveravala je fra Frančeska i franjevce da Savonarola nikad neće to prihvatiti, da će svojim odbijanjem dokazati Firentincima da ne veruje u to da će ga Bog spasiti.
U tom času glasači Firence okrenuše se politički protiv Savonarole. Bili su već izdržali sedam godina svađa, papinu pretnju da će na celo stanovništvo staviti interdikt, što je značilo ekskomunikaciju koja bi paralizovala trgovinu i prouzrokovala još goru zbrku. Gradu je bio potreban porez od tri posto na crkvena imanja, što je papa pristajao da odobri kad Savonarola jednom bude ućutkan. Pobedili su Sinjoriju koja se bila zaverila Savonaroli i izabrali novi savet, koji je bio protiv njega. Firenci je pretio još jedan građanski rat kao onaj između gvelfa, pristalica papske stranke, i gibelina,pristalica carske stranke.
Sedmog aprila bila je podignuta jedna platforma na Pjaci dela Sinjorija. Klade su mirisale na katran. Ogromna masa sveta skupila se da posmatra predstavu. Franjevci nisu hteli da dođu na pjacu dok fra Domeniko ne obeća da neće poneti hostiju u vatru. Posle mnogo sati čekanja, jak zimski pljusak pokvasi platformu, rasteravši gomilu i dokrajčivši sve paljevine.
Sledeće noći Arabijati upadoše u San Marko i pobiše nekoliko Savonarolinih sledbenika. Sinjorija je došla i uhapsila Savonarolu, fra Domenika i fra Silvestra, trećeg po redu u komandi, zatvorivši ih u zvonik Palaca dela Sinjorija. Papa posla kurira u Firencu zahtevajući da se Savonarola pošalje k njemu u Rim. Sinjorija odbi, ali odredi odbor sedamnaestorice da ispita Savonarolu i osigura njegovo priznanje da njegove reči nisu bile nadahnute bogom.
Savonarola odbi da opozove svoje reči. Odbor ga je mučio: najpre upotrebivši merdevine rastezače i zavrtanj, zatim ga zavezaše i podigoše u vazduh, spustivši ga iznenadnim trzajem konopca. Izbezumljeni Savonarola pristade da napiše priznanje. Bio je pušten iz ćelije. Sinjorija nije bila zadovoljna onim što je napisao. Mučenje poče ponovo. Slab od posta i molitava preko cele noći, Savonarola ponovo podleže, potpisa priznanje koje je sastavio notar, ali tek pošto je jednom odbio dokument i pošto je treći put bio mučen.
Odbor proglasi Savonarolu krivim zbog jeresi. Specijalno savetodavno veće koje je Sinjorija sazvala osudi ga na smrt. U isto vreme papa odobri gradu njegov dugo željeni porez od tri postotka na sva crkvena imanja u Toskani.
Tri platforme bile su sagrađene od stepenica Palaca dela Sinjorija do trga. Gomila sveta počela je ispunjavati pjacu u toku noći, gurajući se prema gubilištu. U zoru je trg i sve uličice koje su vodile ka njemu bile jedna uzavrela masa.
Savonarola, fra Domeniko i fra Silvestro bili su izvedeni na stepenice Sinjorije, bez odela, obrijanih tonzura. Popeše se na gubilište, tiho moleći. Uspeše se strmim merdevinama do vrha vešala. Staviše im konopce i lance oko vrata. Za tren oka, sva trojica su se njihala, prebijenih vratova.
Onda se zapali lomača ispod vešala. Plamen se diže. Tri tela držala su se na lancima pošto su konopci izgoreli. Arabijati su kamenovali napola izgorele leševe. Njihov prah je bio pokupljen, odnesen kolima do Starog mosta i bačen u Arno.
Mučeništvo Savonarolino duboko je potreslo Mikelanđela. Kao dečak sedeo je i slušao Pika dela Mirandolu kad je preporučivao Lorencu da pozove tog monaha u Firencu. Savonarola je pridoneo smrti Lorenca, Pika, Policijana, a sada je i on bio mrtav. Jedva je znao šta da misli i oseća: osim sažaljenja. Vratio se svom poslu. U jednom haotičnom svetu čovek je mogao da se osloni na mermer. Mermer je imao svoju vlastitu volju, inteligenciju i stabilnost. Kad mu je mermer bio u rukama, svet je bio dobar.
Sada je jedva čekao da završi Baha. Bio je tek odredio položaj čela, nosa, usta, u želji da ga sama figura uputi na izraz lica. Sada je završio lice, ošamućenog izraza s kojim je Bah gledao u pehar vina, izbuljene oči, usta pohlepno otvorena. Za grožđe je upotrebio svrdlo, i tako svaku bobicu napravio da bude okrugla i puna soka. Da bi izveo krzno na satirovim kozjim nogama, stesao je grubu površinu mermera potpuno okruglim dletom, koje je iznelo na površinu ritmičko igranje kovrdža, pri čemu je svaki pramen bio posebno izveden.
Trebalo mu je još dva meseca za glačanje da dobije sjajni efekat mesa kakav je želeo.Mada je taj rad zahtevao beskrajnu pažnju i tačnost, bio je po prirodi tehnički, i zahtevao je samo zanatliju u njemu. Dopuštao je da mu duh bude slobodan za vreme toplih prolećnih sati da razmišlja o »Pijeti« i njenom značenju. I u svežim večerima on poče da istražuje taj poslednji trenutak koji će majka i sin provesti zajedno.
Onda zapita Jakopa Galija bi li sad mogao zaključiti ugovor s kardinalom od San Dioniđija. Gali reče da je kardinalov manastir u Luči već naručio jedan blok prema dimenzijama koje je dao Mikelanđelo. Bio je već isečen, ali je kamenolom u Karari odbio da ga pošalje u Rim pre nego što bude isplaćen. Manastir u Luči je opet odbio da plati dok kardinal ne da odobrenje. Kamenolomu je dosadilo da ga čuva te ga je prodao jednom posredniku.
Te noći je Mikelanđelo napisao ugovor za koji je smatrao da će i prema njemu i prema kardinalu od San Dioniđija biti pošten. Gali ga je čitao bez izraza na licu, rekavši da će ga odneti u banku i staviti na sigurno mesto.
Krajem leta Bah je bio gotov. Gali je bio presrećan zbog kipa.
-Čini mi se da je Bah zaista živ i da će svakog trenutka ispustiti pehar. Satir je u isto vreme i zloban i nedužan. Vi ste mi napravili najlepši kip u celoj Italiji. Moramo ga postaviti u vrt i prirediti zabavu.
Slepi avgustinci, Aurelijus i Rafaele Lipus, studirali su Baha svojim osetljivim prstima, prelazeći njima preko svake pojedinosti i govoreći da nikad nisu »videli« mušku figuru koja tako snažno izražava svoju unutrašnju životnu snagu. Profesor Pomponius Letus, koga je inkvizicija mučila zbog paganstva, bio je dirnut do suza, zaključujući da je kip pravi grčki po svojoj strukturi i sjajnoj beloj satenskoj polituri. Serafine, pesnik sa dvora Lukrecije Bordžije, omrznuo ga je na prvi pogled, izjavivši da je »ružan, bludan, bez ikakve ljupkosti«. Sanazaro, pesnik koji je mešao hrišćanske i paganske slike u svojim stihovima, izjavio je da je »potpuna sinteza, grčki po obliku, hrišćanski po osećaju, sinteza koja je kombinovala najbolje od oba«, kao što su četvorica platoničara primetili za njegovu Bogorodicu s detetom. Peter Sabinus, profesor govorništva na univerzitetu, sakupljač hrišćanskih natpisa, i njegov prijatelj Đovani Kapoči,koji je iskopavao katakombe, vraćali su se tri puta da raspravljaju o vrlinama kipa i, mada nisu marili za antičke teme, naposletku su zaključili da je taj Bah nešto novo u umetnosti skulpture.
Mikelanđelo je najviše cenio mišljenje Đulijana da Sangala. Sangalo je razdragano ocrtao strukturalnu zamisao. -Sagradili ste tog Baha onako kao što mi gradimo hram ili palatu. Lako se moglo desiti da vam se materijal sruši. Taj mladić će stajati uspravno tako dugo dok za njega bude prostora koji će istiskivati.
Sutradan uveče Gali donese vlastito napisani ugovor između Mikelanđela i kardinala od San Dioniđija,koji je kardinal bio potpisao. U tom ugovoru Mikelanđelo otkri da ga nazivaju prvi put maestrom, ali je isto tako bio spomenut kao statuario, čovek koji pravi kipove. Za svotu od četiri stotine pedeset dukata u papskom zlatu pristajao je da napravi Pijetu u mermeru, s tim da mu se sto pedeset dukata plati na početku, a sto dukata svakog četvrtog meseca. Krajem godine statua će biti
gotova. Da bi osigurao kardinalovu isplatu Mikelanđelu, Gali je napisao:
Ja, Jakopo Gali, obećavam da će taj rad biti lepši od bilo kog dela u mermeru koji se danas može videti u Rimu, i takav da nijedan majstor našeg vremena neće moći napraviti bolji.
Mikelanđelo je s ljubavlju gledao Galija.
-Sigurno ste taj ugovor napisali kod kuće, a ne u banci.
-Zašto?
-Jer ste uzeli na sebe priličan rizik. Recimo, kad završim, da kardinal kaže: »Ja sam video boljih mermera u Rimu.« Šta će onda biti?
-Vratiću Njegovoj svetosti njegove papske dukate.
-I ostaće vam statua.
Galijeve oči trepnuše. -Nekako bih to podneo.

Mikelanđelo pođe da pretražuje skladišta kamena u Trasteveru i lukama da nađe onakav blok kakav mu je bio potreban, ali komad mermera sedam stopa širok, šest stopa visok i tri stope dubok retko se vadio, jer bi se teško prodao. Trebalo mu je samo dva dana da sve obiđe, nije bilo ničega što bi imalo ličilo na masivni blok koji mu je bio potreban. Sledećeg dana, kad je već zaključio da će morati otići u Kararu na svoj trošak, Gufati dotrča stražnjom uličicom do nje- gove radionice, vičući:
-...baš istovaruju jedan šlep... tačno veličina koju tražite. Bio je odrezan po nekoj porudžbini iz Luče. Nisu platili kamenolomu, pa su ga prodali.
Mikelanđelo otrča kao lud do doka Lipeta. Tamo je stajao, blistao sjajan i beo na letnjem suncu. Klesari su ga bili divno isekli, visoko u brdima Karare. Njegova meka i zbijena sitnozrnasta građa pokazala se odlično pri probi čekićem i vodom. Sledećeg jutra dođe pre zore da posmatra kako zraci izlazećeg sunca padaju na blok i čine ga providnim kao ružičasti alabaster, bez ijedne rupe ili pukotine, naprsline ili čvora u celoj njegovoj masivnoj beloj težin

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:37 am




i.


9


Odstranivši poslednje ostatke s Baha, Mikelanđelo se dade na Pijetu. Ali Bah je postao sporna figura. Mnogi ljudi su dolazili da ga vide. Gali je dovodio posetioce u radionicu ili je slao tamo slugu da pita Mikelanđela nema li ništa protiv toga da dođu u vrt. Bio je primoran da daje objašnjenja i da se brani, naročito od Brenjovih zanesenjaka, koji su napadali njegovo delo kao »izopačenje Dionisove legende«. Kad bi naišli obožavaoci, onda bi se zapetljao u objašnjenjima svoje zamisli i tehnike. Sada je Gali želeo da svake večeri večera s njima, i nedeljom, da bi mogao da pozove što više prijatelja i da otvori put novim porudžbinama.
Ručelaj, Kavalkanti, Altoviti, svi su se njime ponosili. Priređivali su prijeme njemu u čast, zbog kojih se sledećeg jutra budio umoran. Čeznuo je da Baha ostavi iza sebe, da potpuno izbriše iz glave taj paganski lik i da napravi prelaz u duhovnost, koja mu je bila potrebna da bi razmišljao o Pijeti. Posle mesec dana slavlja bilo mu je jasno da neće moći zamisliti niti isklesati Pijetu uz tolike razonode, da je, pošto se sad javio kao profesionalni vajar, došlo vreme da stvori svoj vlastiti stan i radionicu, gde će moći živeti mirno i povučeno, raditi noću i danju kako bude želeo, posvetiti se umetnosti. Bio je dozreo. Sada se pokazao ko je.
Nije video drugog puta.
Jakopo Gali, koji je sve zapažao, upita ga, -Nešto vas muči, Mikelanđelo.
-Da.
-Reklo bi se da je ozbiljno.
-Samo nezahvalno.
-Vi meni ništa ne dugujete.
-Svi kojima sam najviše dugovao, govorili su to isto: Lorenco de Mediči, Bertoldo, Aldovrandi, sada vi.
-Kažite mi šta biste želeli.
-Da se odselim -izjavi Mikelanđelo. -Život s porodicom Gali je suviše prijatan...On zastade. -Osećam da moram raditi u svom domaćinstvu. Kao muškarac, a ne kao dečak i večiti gost. Ne čini vam se to smešno?
Gali je zurio u njega. -Ja jedino želim da vi budete srećni i da stvarate najlepša dela u Italiji.
-Za mene je to jedno te isto.
Uputili su ga u nekoliko kuća gde je prizemlje bilo slobodno.Jednu mu je preporučio Altoviti u firentinskom delu grada, drugu blizu Pjace del Kvirinale, s divnim pogledom na Rim. Bile su suviše raskošne i skupe. Trećeg dana, na Via Sistini, preko puta gostionice »Medved«, na rubu Kampo Marča, ispod obale Tibra, on nađe veliku sobu na uglu sa dva prozora, jednim prema severu s ujednačenim svetlom,drugim prema istoku s oštrim sunčevim svetlom koje mu je nekad bilo potrebno. U dnu je bila jedna manja soba s kaminom. On isplati nekoliko škuda za dvomesečnu stanarinu, namesti uljano platno na drvene okvire koji su služili za prekrivanje prozora i stane posmatrati neuglednu prostoriju, drveni pod, na mestima istanjen, na drugima popucao, žbuku koja je ispadala između zidnog kamena, malter na plafonu koji je padao u komadima otkrivajući šarene mrlje raspadanja na mestima gde je prokišnjavalo. On stavi ključ u džep i vrati se Galiju.
Tu zateče Buonarota, koji ga je čekao. Brat mu je bio veseo. Došao je kao stražar s jednom komorom na mazgama, i tako ga put ništa nije stajao. Isto tako je trebalo i da se vrati. Mikelanđelo je s radošću zurio u čekinjasto lice i kosu počešljanu preko čela, čime je oponašao njegovo češljanje. Prošla je godina dana otkako se nisu videli.
-Nisi mogao da dođeš u bolji čas -povika on. -Potrebna mi je pomoć da namestim svoj novi dom.
-Unajmio si stan? Dobro, onda mogu ostati s tobom.
-Čekaj da najpre vidiš moju palatu pre nego što se useliš -reče Mikelanđelo osmehnuvši se. -Hajde sa mnom u Trastevere, potrebni su mi malter i lug. Ali najpre ću ti pokazati Baha.
Buonaroto je dugo vremena stajao i zurio u statuu. Zatim zapita:
-Da li se sviđa ljudima?
-Mnogima se sviđa.
-Milo mi je.
To je bilo sve. Mikelanđelo primeti sam u sebi: »On nema pojma šta je to skulptura. Njemu je jedino stalo do toga da ljudi prihvate ono što sam ja napravio, da bih ja bio srećan i da dobijem više posla... ništa od svega toga on neće razumeti. On je pravi Buonaroti, slep za značenje umetnosti. Ali me voli.«
Kupili su materijal, večerali u Tratoriji Toskani, i onda Mikelanđelo odvede brata u Via Sistinu. Kad je ušao u sobu, Buonaroto zviznu.
-Mikelanđelo, nisi valjda mislio da ćeš ovde stanovati... u ovoj rupi? Ovo se sve raspada.
-Ti i ja ćemo sve to skrpiti -odgovori Mikelanđelo ozbiljno. -To je prava radna prostorija.
-Otac bi bio nesrećan.
Mikelanđelo se osmehnu. -Nemoj mu reći -reče i namesti visoko merdevine usred sobe. -Hajde da ostružemo plafon.
Kad su ga ostrugali i omalterisali, počeše zidove, zatim nastaviše da popravljaju ispucani pod nepravilnim komadima drveta. Zatim skrenuše pažnju na odvojeno dvorište. Jedina vrata u dvorište vodila su iz njegove sobe, ali su ostali stanari imali tamo pristup kroz prozore, što je imalo za posledicu da je dvorište bilo pokriveno debelim slojem smeća i otpadaka. Zadah je bio težak kao i zidovi koji su ga okruživali. Trebalo je dva dana da lopatama strpaju smeće u vreće i odnesu ga kroz sobe na jedno prazno zemljište ispod Tibra.
Balduči, koji se gnušao svakog fizičkog rada, pojavio se pošto su Mikelanđelo i
Buonaroto završili popravke. Poznavao je jednog trgovca starim nameštajem u Trasteveru, gde se dobro cenkao da dobije po što povoljnijoj ceni jedan krevet, dušek, kuhinjski sto,dve stolice od trske, komodu, nekoliko lonaca, posuđe i noževe. Kad su kola s magarcem stigla nekoliko sati kasnije, braća namestiše krevet ispod prozora prema istoku, gde će se Mikelanđelo buditi pri prvom svetlu. Komoda je otišla na zid, pokraj otvora za kuhinju. Ispod prednjeg severnog prozora namestio je sto od četiri daske na nogarima za crtanje i modelovanje u vosku i glini. Sredinu sobe ostavio je praznu za mermer. U stražnjem delu namestiše kuhinjski sto, dve stolice, lonce i posuđe.
Balduči se vrati pošto je ispitao susedstvo.
-Jedna debeljuškasta mala kokica stanuje upravo iza tvoje sobe: plava, oko petnaest godina, lepo građena. Francuskinja, rekao bih. Mogao bih je nagovoriti da ti bude služavka. Pomisli kako bi bilo ugodno završiti u podne posao i zateći je u kuhinji nad loncem vrele supe. -Balduči malo zaigra... -a noću, zateći je u krevetu. I to spada u njihov posao, a tebi će biti potrebno malo prirodne topline u ovoj pećini.
Mikelanđelo i Buonaroto se nasmejaše na Baldučijevu razdraganost. Sledeće minute izaći če na vrata i krenuti ulicom za devojkom.
-Slušaj, Balduči -uzviknu Mikelanđelo. -Ne želim da se zapetljavam, a za služavku nemam novca. Ako mi bude potrebna, držaću se običaja umetnika da uzmem jednog učenika da ga učim, a on da meni zauzvrat da svoje usluge.
Buonaroto se složi. -Pogledaću da nađem u Firenci nekog pametnog dečaka.
Buonaroto je smestio Mikelanđela, kupovao i kuvao i čistio sobu.
Domaćinstvo je krenulo nizbrdo onog trenutka kad je on otišao. Zaokupljen radom, Mikelanđelo nije nalazio vremena da kuva, da ide u gostionicu ili da jede na ulici. Smršao je, a soba nije više izgledala lepo pospremljena. On nije video ništa oko sebe osim svoje tezge i ogromnog belog mermera koji je ležao na gredama usred sobe. Nije se uopšte trudio da namesti postelju ili da opere suđe koje je ostavio na kuhinjskom stolu. Sobe je prekrivala prašina s ulice i pepeo iz kuhinjskog ognjišta, na kome je grejao vodu da ponekad popije nešto toplo.Krajem meseca je znao da njegov sistem neće funkcionisati. Čak je počeo da baca poglede na Baldučijevu malu Francuskinju, koja je prolazila pored njegovih vrata češće no što je on smatrao da je baš potrebno.
Buonaroto je rešio njegov problem. Odgovorivši na kucanje na vratima jednog poslepodneva, Mikelanđelo ugleda na ulici nekog dečaka jednostavnog lica, crnpurasta, starog otprilike trinaest godina, prljavog od putovanja, koji pruži pismo na kojem Mikelanđelo prepozna bratov rukopis. Pismo je predstavljalo Pjera Arđenta, koji je bio došao u Firencu da potraži jednog vajara kod kojeg bi učio.
Neko ga je poslao u kuću Buonaroti, a onda je pešice prešao celi dugi put do Rima.
Mikelanđelo ga pozva da uđe. Posmatrao je dečaka dok mu je ovaj pričao o svojoj porodici i imanju u blizini Ferare. Njegovo držanje je bilo mirno, glas jednostavan.
-Znaš li čitati i pisati, Arđento?
-Oci jezuiti u Ferari su me naučili pisati. Sad mi je potrebno da naučim zanat.
-I ti misliš da bi skulptura bila dobra?
-Ja hoću da učim tri godine. S cehovskim ugovorom.
Mikelanđelo je bio impresioniran njegovom iskrenošću. Gledao je u prljave mutne smeđe oči smrdljivog dečaka pred sobom, njegovu prljavu košulju, iznošene sandale, mršave, izgladnele obraze.
-Nemaš prijatelja u Rimu? Nemaš gde da ideš?
-Došao sam k vama -odvrati tvrdoglavo.
-Ja živim jednostavno, Arđento. Ne možeš očekivati raskoš.
-Ja sam contadino. Šta ima da se jede, to jedemo.
-Budući da tebi treba dom, a meni pomoćnik, da pokušamo nekoliko dana. Ako ne bude valjalo, rastaćemo se kao prijatelji. Platiću ti put natrag do Firence.
-Pristajem. Grazie.
-Uzmi ovaj novčić i idi u kupalište blizu crkve Santa Marija del' Anima. Kad se budeš vraćao, svrati na trg i kupi hranu za kuvanje.
-Ja umem da skuvam dobru domaću supu. Naučila me majka pre no što je umrla.
Oci su Arđenta bili naučili ne samo da računa već i da bude nepopustljivo pošten. Odlazio je od kuće pre zore na tržnicu, noseći sa sobom komadić olovke i papira. Mikelanđelo je bio dirnut brižljivošću s kojom je zapisivao račune: toliko dinara za povrće, toliko za meso, za voće, za hleb i pastu, sve do poslednja pare. Mikelanđelo je stavljao skroman iznos u lonac za nedeljne troškove. Arđento je bio neumoran tragač za jeftinom robom. Za nedelju dana znao je svaku šatru gde se nešto prodavalo. Na kupovanje mu je odlazio dobar deo prepodneva, što je odgovaralo Mikelanđelu, jer mu je osiguravalo osamu koju je tražio.
Ustanovili su jednostavan kućni red. Posle ručka koji se sastojao od jednog jela Arđento je čistio sobe, dok bi Mikelanđelo išao da prošeta jedan sat pored Tibra, do dokova, da sluša kako Sicilijanci pevaju istovarujući brodove. Kad bi se vratio kući, Arđento se odmarao na krevetu na točkovima u kuhinji ispod drvenog slivnika. Mikelanđelo bi tako imao još dva sata mira za tezgom pre no što bi se Arđento probudio, glasno oprao lice u umivaoniku i prišao stolu da primi dnevna naređenja. Tih nekoliko sati poslepodne bili su svo učenje koje je Arđento tražio. U sumrak se ponovo povlačio u kuhinju i grejao vodu. Kad bi pala noć, on je već bio zavučen u postelju, s ćebetom dobro navučenim preko glave. Onda bi Mikelanđelo zapalio uljani žižak i vratio se stolu. Bio je zahvalan Buonarotu što mu je poslao Arđenta, izgledalo je kao da će aranžman biti zadovoljavajući, uprkos tome što Arđento nije pokazivao ni mrvice interesa za crtanje.Kasnije, kad bude počeo raditi na mermeru, naučiće dečaka kako se upotrebljava dleto i čekić. U Bibliji je čitao iz Jevanđelja po Jovanu 19,88-40:

A potom Josip od Arimateje, koji beše učenik Isusov... moli Pilata da uzme telo
Isusovo... Onda dođe i uze telo Isusovo. A dođe i Nikodem... i donese pomešane smirne i aloja, oko sto litara. I uzeše telo Isusovo i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Jevreja da ukopavaju.
Navedeni su kao prisutni skidanju s krsta Marija, Marijina sestra, Marija Magdalena, Josip iz Arimateje, Nikodem. Ma koliko da je tražio, nigde u Bibliji nije našao mesto gde se govorilo o trenutku kad je Marija bila sama s Isusom. Scena je ponajviše bila pretrpana onima koji su oplakivali, kao što je bilo na dramatičnom Del' Arkovom Oplakivanju u Bolonji, gde su posmatrači puni bola preoteli poslednji čemeran Marijin trenutak.
U njegovoj zamisli niko nije mogao biti prisutan.
Njegova prva želja bila je da stvori majku i sina same u svemiru. Kad je Marija mogla imati taj trenutak da drži sina na krilu? Možda kad su ga vojnici spustili na zemlju, dok je Josip iz Arimateje bio kod Pontija i tražio Hristovo telo, dok je Nikodem skupljao mešavinu od smirne i aloja, a drugi otišli kući da žale. Oni koji budu gledali njegovu završenu Pijetu, zauzeće mesto biblijskih svedoka. Oni će osetiti što je Marija preživela. Neće biti oreola, nikakvih anđela. Biće dva ljudska bića koja je bog izabrao.
Mikelanđelo se osećao bliskim Mariji, pošto je toliko vremena proveo usredsređen na poćetak njenog putovanja. Sada je bila duboko živa i prožeta bolom, njen sin bejaše mrtav. Mada će kasnije uskrsnuti, toga trenutka je zaista bio mrtav, i izraz njegovog lica je odražavao šta je sve propatio na krstu. U svojoj skulpturi prema tome neće moći izraziti ništa od onoga što je Isus osećao za majku, samo ono što je Marija osećala za sina. Isusovo beživotno telo biće pasivno, oči zatvorene. Marija će morati da primi na sebe dodir s ljudima. I njemu je to izgledalo na mestu.
Olakšanje mu je bilo kad se u duhu okrenuo tehničkim problemima. Budući da je njegov Isus trebalo da bude u prirodnoj veličini, kako će ga Marija držati na krilu a da taj odnos, ne bude neskladan? Njegova Marija biće mršavih udova i nežnih proporcija, a ipak će morati da drži tog odraslog muškarca isto onako uverljivo sigurno kao što bi držala dete.
Postojao je samo jedan način da to postigne: zamišljanjem, crtanjem dijagrama i skica kojima će sondirati i poslednji kutak svog duha u potrazi za stvaralačkim idejama za izvršenje svoje zamisli.
Počeo je praviti slobodne skice da oslobodi svoju misao, kako bi se slike pojavile na papiru. Vizuelno, one su se približavale onome što je on osećao u duši. U isto vreme počeo je ići ulicama i zagledati ljude koji su prolazili ih kupovali za tezgama, skupljajući utiske o tome kako izgledaju, kako se kreću. Naročito je tražio nežne opatice s finim licem, glava prekrivenih velima koja su se spuštala do sredine čela, pamteći njihove izraze dok bi stigao do kuće i stavio ih na papir.
Otkrivši da se draperija može zamisliti tako da služi da se izrazi građa figure, on poče da studira anatomiju nabora. Improvizovao je, napredujući u studijama, figuru u glini u prirodnoj veličini, zatim je kupio mnogo jeftinog materijala od jednog trgovca tkanina, pokvasio laki materijal u umivaoniku i preko njega nanio glinu koju je Arđento doneo sa obale Tibra, dok nije postao gust kao blato. Nijedan nabor nije smeo biti slučajan, svaki pokret draperije morao je služiti organski da pokrije Madonine mršave noge i stopala, tako da one posluže kao čvrst oslonac za Hristovo telo, da pojača njenu unutrašnju bol. Kad se tkanina osušila i ukrutila, on primeti da se moraju izvršiti ispravke.
-To je, znači, vajanje -primeti Arđento kriveći lice pošto je nedelju dana svu sobu polivao vodom -to pravljenje kolača od blata.
Mikelanđelo se osmehnu. -Vidiš, Arđento, ako proveravaš da li su ovi nabori složeni, ovako, ili su pak lepršavi, možeš poboljšati držanje tela. Oni mogu imati isto toliko opipljive privlačnosti kao meso i kost.
Išao je u jevrejsku četvrt u želji da crta jevrejska lica, kako bi i vizuelno protumačio kako je Hrist mogao izgledati. Jevrejska četvrt nalazila se u Trasteveru, blizu Tibra, pored crkve San Frančesko a Ripa. Kolonija je bila mala dok nije španska inkvizicija 1492. godine naterala mnoge Jevreje u Rim. Ovde se s njima najvećim delom dobro postupalo, kao s »ostatkom nasledstva hrišćanstva iz starog zaveta«, mnogi istaknuti članovi kolonije bili su zapaženi u Vatikanu kao lekari, muzičari, bankari.
Muškarci nisu imali ništa protiv toga da ih crta dok su obavljali posao, ali nije mogao nagovoriti nijednog da dođe u njegovu radionicu da mu pozira. Rekli su mu da potraži Rabija Melzija u sinagogi jedne subote popodne. Mikelanđelo je našao rabina u njegovoj radnoj sobi, finog starca sede brade i blistavih finih očiju, u crnom gabardenu i s kapicom na glavi. Kad je Mikelanđelo objasnio zašto je došao, Rabi Melzi odgovori ozbiljno:
-Biblija nam zabranjuje da se klanjamo i da pravimo idole. Zato naši ljudi stvaraoci posvećuju svoje vreme književnosti, a ne slikarstvu ili skulpturi.
-Ali, Rabi Melzi, vi nemate ništa protiv toga da drugi ljudi stvaraju umetnička dela?
-Ni najmanje. Svaka vera ima svoje učenje.
-Ja klešem jednu Pijetu iz kararskog mermera. Želim da prikažem Isusa kao pravog Jevrejina. I to ne mogu ostvariti ako mi vi ne pomognete.
Rabin reče zamišljeno: -Ne bih želeo da moji ljudi imaju nekih neprilika s crkvom.
-Ja radim za kardinala od San Dioniđija. Siguran sam da će on to odobriti.
-Kakve modele biste najviše voleli?
-Radnike. Tridesetih godina. Ne krupne radnike, već žilave ljude. S inteligencijom. I osećajem.
Rabin Melzi se osmehnu na njega beskrajno starim ali veselim očima.
-Ostavite mi svoju adresu. Poslaću vam najbolje koje naša četvrt može da pruži.
Mikelanđelo pohita u Sangalovu usamljenu momačku sobu sa svojim skicama i zamoli arhitektu da mu napravi skicu stalka koji bi odgovarao Bogorodici koja sedi. Pošto je prostudirao crteže, Sangalo nacrta na brzu ruku ležaj na nogarima. Mikelanđelo kupi malo otpadaka od drveta. Zajedno s Arđentom napravi postolje i prekri ga ćebadima.
Njegov prvi model stiže predveče. Jedan trenutak je oklevao kad ga je Mikelanđelo zamolio da skine odeću, i tako mu Mikelanđelo pruži komad ubrusa da obavije slabine i odvede ga u kuhinju da se svuče. Zatim ga postavi na grubo postolje, objasni mu da je sada mrtav i da ga njegova majka drži na krilu. Model pomisli sasvim jednostavno da je Mikelanđelo lud, samo su ga uputstva njegovog rabina sprečila da ne pobegne. Ali na kraju sedenja, kad mu je Mikelanđelo pokazao svoje brze, slobodne skice na kojima je majka bila ovlaš ucrtana kako drži sina, model shvati šta Mikelanđelo traži i obeća da će razgovarati sa svojim prijateljima... Mikelanđelo je radio po dva sata dnevno sa svakim modelom što ga je rabin poslao.
Marija je predstavljala priličan problem. Mada je na njegovoj skulpturi imala da bude prikazana trideset tri godine posle njenog trenutka odluke, on je nije mogao zamisliti kao ženu pedesetih godina, staru, naboranu, slomljenu u telu i licu radom i brigom. Uvek je zamišljao Devicu kao mladu ženu, kakva je bila njegova majka u njegovom sećanju.
Jakopo Gali predstavio ga je u mnogim rimskim kućama. Ovde je pravio skice mladih devojaka koje još nisu imale ni dvadeset godina, neke pred udajom, neke udate godinu-dve, kako sede u lepršavim haljinama od platna i svile. Pošto je bolnica Santo Spirito primala samo muškarce, nije imao nikakvog znanja o ženskoj anatomiji, ali skicirao je žene u Toskani, na polju i kod kuće. Bio je u stanju da razabere linije tela Rimljanki ispod odeće.
Proveo je mnoge sedmice trudeći se da sastavi te dve figure: Mariju koja će biti mlada i osećajna no ipak dovoljno jaka da drži sina na krilu, i Isusa, koji je, mada mršav, bio snažan čak i u smrti... izgled koga se dobro sećao iz svojih iskustava u mrtvačnici bolnice Santo Spirito. Sve više je napredovao u crtanju ovog složenog crteža po svom izvanredno tačnom sećanju, bez potrebe da se osvrće na skice.
Uskoro je bio spreman da počne trodimenzionalnu figuru u glini. Tu je mogao da ima slobodu izraza, jer će moći da premešta materijal da bi menjao oblike. Kad je želeo da nešto naglasi, ili da prikaže snažniji osećaj, dodavao je ili oduzimao glinu. Zatim se latio voska, jer je između voska i mermera bilo sličnosti u taktilnim kvalitetima i providnosti. Poštovao je svaku tu tehniku prilaženja radu i čuvao njihove karakterne crte: njegovi crteži guščijim perom bili su naškrabani tako da su nagoveštavali građu kože, glinu je upotrebljavao plastično, da nagovesti meko pokretno telo, kao na trbuhu, na nagnutom trupu, vosak je glačao da bi površini tela dao elastičnu zategnutost. No nikad nije dozvoljavao da mu se ti modeli urežu u duh, oni su ostajali ovlaš urađene polazne tačke. Kad je klesao, bio je pun spontane energije, preterano brižljive ili podrobne studije u glini ih vosku navele bi ga samo na uvećavanje svog modela. Prava pokretna snaga imala je da nabuja iz samog mermera. Crteži i modeli bili su njegovo razmišljanje. Vajarstvo je bilo akcija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:37 am





10


Dogovor s Arđentom je dobro funkcionisao, jedino što Mikelanđelo ponekad nije znao ko je gazda a ko šegrt. Jezuiti su tako temeljno vaspitali Arđenta da Mikelanđelo nije mogao promeniti njegove navike: da se digne pre zore i oriba podove, pa bili oni prijavi ili ne, da greje vodu svakog dana na vatri za pranje rublja, da posude riba peskom iz reke posle svakog jela.
-Arđento, to je besmisleno -žalio se on, jer nije voleo da radi na vlažnom podu, naročito po hladnom vremenu. -Ti si suviše čist. Ribaj radionicu jednom nedeljno.
To je dovoljno.
-Ne -odgovori Arđento odlučno. -Svaki dan. Pre zore. Tako su me naučili.
-I neka bog pomogne svakome ko bi pokušao da te od toga odvikne –promrmlja Mikelanđelo, ipak, znao je da nema zbog čega da gunđa, jer je Arđento za sebe malo zahtevao. Dečak se upoznao s porodicom contadina koji su donosili namirnice u Rim. Nedeljom bi odlazio miljama daleko u campagnu da ih poseti, a naročito da vidi njihove konje. Jedino što mu je nedostajalo s njegovog imanja u dolini Poa bile su životinje, često se opraštao s Mikelanđelom izjavljujući:
-Danas idem da vidim konje.
Trebalo je da se dogodi mala nesreća pa da Mikelanđelo vidi koliko mu je dečak odan. Stajao je nagnut nad nakovnjem, u dvorištu, i pripremao dleta, kad mu komadić gvožđa uleti u oko i zabode mu se u zenicu. On posrčući uđe u kuću, dok su mu oči gorele kao vatra. Arđento ga natera da legne, donese lonac vruće vode, natopi belo laneno platno i stavi na oko da izvuče iver. Mada je bol bio velik, Mikelanđelo se nije mnogo brinuo. Smatrao je da će moći treptanjem izbaciti gvožđe. Ali ono nije izlazilo. Arđento se nije micao od njega. Neprestano je grejao vodu i celu mu noć stavljao tople obloge.
Sutradan Mikelanđelo postane zabrinut, a druge noći bio je u paničnom strahu, nije ništa video na povređeno oko. U zoru Arđento ode do Jakopa Galija. Gali stiže sa svojim porodičnim hirurgom, maestrom Lipijem. Hirurg je bio doneo kavez živih golubova. Reče Arđentu da izvadi jednu pticu iz kaveza, da preseče jednu veliku venu ispod njenog krila i da pusti da krv curi u Mikelanđelovo ozleđeno oko.
Hirurg dođe predveče, prereza venu drugom golubu i ponovo ispra oko.
Sutradan je Mikelanđelo osećao kako se komadić gvožđa miče. Uveče je bio napolju.
Arđento nije spavao sedamdeset sati.
-Umoran si -reče Mikelanđelo. -Zašto ne odeš na odmor nekoliko dana.
Arđentovo tvrdoglavo lice ozari se radošću: -Idem posetiti konje.
Iz početka su Mikelanđela ometali ljudi koji su ulazili i izlazili iz »Medveda« na drugoj strani ulice, buka njihovih konja i kola na kaldrmi, vika njihovih slugu i brbljanje u desetak dijalekata. No s vremenom se naučio zabavljati zanimljivim ličnostima koje su dolazile iz cele Evrope na hodočašće, neki u dugačkim odećama, drugi u kratkim ogrtačima, sjajnih zelenih i purpurnih boja, drugi opet u krutim šeširima. Oni su mu služili kao beskrajan izvor modela za skice koje je pravio za radnim stolom dok ih je posmatrao kroz otvoren prozor. Uskoro je upoznao sve goste, čim bi koji gost stigao, vadio je crtež, unosio ispravke ili ponešto dodavao, skicirao tela u raznim pokretima: kako istovaruju kočije, nose kovčege, skidaju zavežljaje s ramena, uzjahuju na mazge ili sjahuju s njih.
Ulična buka, glasovi, pozdravi pri dolasku i odlasku pružali su mu društvo, ne remeteći njegovu izdvojenost. S obzirom na to da je živeo u takvoj usamljenosti, osećaj da postoje drugi ljudi na svetu bio mu je kao da je u društvu. To je bilo sve što je trebao, jer dok bude imao mermera pri ruci, on nikad neće stajati na vanjskoj strani i gledati unutra, stajaće u središtu jezgra i gledaće napolje.
U skicama perom i mastilom za Pijetu iscrtao je paralelnim linijama suvišan prostor, one delove bloka koje treba odbaciti, naznačujući alatkom poteze koje treba izvesti. Sada, s dletom i čekićem u ruci, nije nalazio zadovoljstva u tom grubom tesanju, nestrpljiv na onaj prvi trenutak kada će treperavi plamen zakopane slike zasjati iz kamena, kad će blok postati izvor života koji je bio u vezi s njim. Zatim, iz prostora izvan bloka, on uđe u svoju kompoziciju. Kad bude završio skulpturu, život će treperiti iz slike. Ali u početnom trenutku radnja je bila obrnuta: tačka prodora morala je biti snaga koja upija prostor, uvlačeći njegov netremičan pogled i pažnju. Zamislio je tako veliki blok zato što je želeo da kleše iz obilja mermera. Nije hteo da zbija bilo koji deo oblika, kao što je morao da zbija Satira uz Baha.
Mikelanđelo nače mermemi blok s leve strane Bogorodičine glave, radeći na levoj strani bloka, sa severnom svetlošću iza sebe. Time što je uz pomoć Arđenta okrenuo blok na gredama bio je u stanju da udesi da mu senke padaju tačno tamo gde je trebalo klesati šupljine i da mu igra svetla i sene pokaže gde mora odstraniti kamen, jer je mermer koji je oduzimao bio takođe skulptura, i takođe je stvarao svoje efekte. Sada je morao neustrašivo zaroniti da nađe glavne karakteristike. Težina materijala Bogorodičinog vela, koji je vukao glavu nadole do unutrašnje ruke Hristove, koja je prelazila preko njenog srca, privlačila je pažnju na telo koje je bilo opruženo preko njenog krila. Čvrsta traka koja je išla između Devičinih grudi bila je kao čvrsta ruka koja je stezala i mrvila uzburkano srce. Linije draperije vodile su do ruke kojom je Bogorodica čvrsto držala sina ispod miške, a zatim prema ljudskim vidovima Hristovog tela, prema očima mirno sklopljenim u dubokom snu, prema pravilnom i punom nosu, koži svetloj i čvrstoj, mekim mišićima i nežnoj kovrdžavoj bradi na licu, ustima ispunjenim strahom.
Zbog toga što je Bogorodica gledala dole u svog sina, svi koji gledaju moraju se osvrnuti na njeno lice, da vide tugu, žalost za svim sinovima ljudskog roda, dok se pitala s nežnim očajanjem: »Šta sam mogla učiniti da ga spasim?« -I iz dubine njene ljubavi: »Kakvoj svrsi je sve to služilo ako se čovek ne može spasiti?«
Svi koji budu gledali osetiće kako joj je neizdrživo teško mrtvo telo njenog sina na krilu, kako joj je mnogo teži teret u srcu.
Bilo je neuobičajeno sastavljati dve figure u prirodnoj veličini u jednoj skulpturi, bilo je revolucionamo staviti odraslog muškarca u krilo jedne žene. Polazeći od te tačke, on je ostavljao za sobom sve konvencionalne zamisli Pijete. Još jednom, kao što je Fičino verovao da bi Platon mogao biti najdraži Hristov učenik, Mikelanđelova želja je bila da pomeša klasično grčko shvatanje lepote ljudskog tela s hrišćanskim idealom besmrtnosti ljudske duše. On je odagnao samrtne muke ranijih Pijeta, okupao je svoje dve figure u miru. Ljudska lepota može otkriti svetost isto tako jasno kao i bol. U isto vreme može i oplemeniti.
Sve to, i još više, mora on naterati mermer da iskaže. Ako je krajnji ishod tragičan, onda oni dvostruko moraju hodati u lepoti, lepoti koja se može meriti samo s njegovom vlastitom ljubavlju i odanošću tom besprekornom belom bloku. On će možda i grešiti, ali će greške biti učinjene rukom koja voli.
Zima se sručila iznenada kao tresak groma: hladna, mokra, surova. Kao što je Buonaroto predvideo, soba je prokišnjavala, Mikelanđelo i Arđento maknuše radni sto i krevet u suve delove sobe i unesoše talionicu iz dvorišta. Mikelanđelo je na glavi imao bolonjsku kapu natučenu na uši.Nozdrve su mu naticale, stalno ga bolele, otežavale mu disanje.
Kupio je crnu gvozdenu grejalicu i stavio je ispod stoličice bez naslona, i ova ga je grejala pozadi, ali u trenutku kad bi se premestio u neki drugi deo sobe, krv bi mu se ledila. Morao je poslati Arđenta da kupi još dve grejalice i korpu uglja, što su jedva smeli sebi dopustiti.Kad su mu prsti poplaveli, pokušao je da kleše u vunenim rukavicama. U roku od jednog sata imao je jednu nezgodu, komad mermera je otpao, i on oseti kako mu srce zastaje kad je krhotina tresnula o pod.
Jedne nedelje Arđento se vrati sa izleta sav vreo i s nekakvim čudnim osećajem. U ponoć je imao visoku temperaturu. Mikelanđelo ga podiže iz njegovog kreveta na točkovima i stavi ga na svoj. Ali ujutro je Arđento bio u bunilu, znojio se, vikao imena rođaka, odlomke priča o tučama i nesrećnim slučajevima. Mikelanđelo ga je brisao, a nekoliko puta ga je morao zadržati da ne iskoči iz postelje.
U zoru pozva jednog prolaznika i zamoli ga da pozove lekara. Ovaj je stao na prag vičući: -To je kuga! Izgorite sve što je dodirnuo otkako se vratio! -i pobeže.
Mikelanđelo posla poruku Galiju. Maestro Lipi baci jedan pogled i reče podrugljivo:
-Glupost. To nije kuga. Povratna groznica. Je li u poslednje vreme bio u blizini Vatikana?
-Išao je tamo u nedelju.
-I verovatno popio malo ustajale vode u nekom jarku ispod zidova. Idite do francuskih monaha, na Eskvilinu, oni prave lepljive pilule od žalfije, soli, kolokvinta...
Mikelanđelo zamoli jednog suseda da sedi pored Arđenta. Trebalo mu je gotovo sat po bljuzgavici da prođe kroz grad, da siđe niz dugu ulicu do Trajanovog foruma, prođe pored Augustovog foruma i Konstantinove bazilike i Koloseuma i zatim da se uz Eskvilin popne do manastira. Pilule su Arđentu smanjile glavobolju i Mikelanđelo je mislio da se mladić oporavlja za vreme dva mirna dana. Onda Arđento ponovo pade u bunilo.
Krajem sedmice Mikelanđelo je bio iscrpljen. Uneo je Arđentovu postelju u veliku sobu, pa bi uhvatio nekoliko trenutaka sna dok bi Arđento dremao, ali gori problem od nespavanja bila je hrana, jer nije hteo da ostavi dečaka samog.
Balduči zakuca na vrata.
-Rekao sam ti da uzmeš onu Francuskinju. Kad bi se ona razbolela, njena bi je porodica negovala.
-Nećemo se sad vraćati unazad -reče Mikelanđelo tužno. -Dosta je teško ići napred.
-Ovde ga ne možeš držati. Izgledaš kao kostur. Odvedi ga u bolnicu Santo Spirito.
-I da ga pustim da tamo umre?
-Zašto bi brže umro u bolnici?
-Zato što se tamo ne staraju o njima.
-A kako se ti staraš o njemu, doktore Buonaroti?
-Perem ga... pazim na njega... On je pazio na mene kad sam ja povredio oko. Kako bih mogao da ga ostavim u bolnici? To nije hrišćanski.
-Ako uporno želiš da izvršiš samoubistvo, donosiću ti hranu svakog jutra pre nego što odem u banku.
Mikelanđelove oči ispuniše se zahvalnošću. -Balduči, ti se samo praviš da si ciničan. Evo ti nešto novca, kupi mi peškire, i jedno-dva čaršava.
Mikelanđelo se okrene i vide da ga Arđento posmatra.
-Hoću li umreti?
-Ne, nećeš, Arđento. Jednog zemljaka ništa ne može oboriti osim stene ako se odroni.
Bolest je potrajala tri sedmice. Mikelanđela je najviše pogodilo to što je izgubio blizu mesec dana rada, počeo se bojati da neće završiti statuu u ugovoreno vreme od godine dana.

Rimska zima je milosrdno kratka. U martu, campagna je bila obasjana škrtim blistavim suncem. Kamen radionice poče da se otapa. S toplim vremenom dođe kardinal od San Dioniđija da vidi kako napreduje Pijeta. Kad bi ga god video, Mikelanđelu se činilo da u njegovoj odeći ima više materijala a manje tela. Kardinal zapita Mikelanđela da li redovno prima novac. Mikelanđelo mu potvrdi da prima. Stajali su ispred masivnog belog bloka usred sobe. Figure su još uvek bile grubo otesane, s prilično opni ostavljenih da podupiru figure. Ali je oba lica bio već prilično izvajao, a to je najviše zanimalo kardinala.
-Kaži mi, sine -reče on tiho -kako je Bogorodičino lice ostalo tako mlado, mlađe od sinovljevog?
-Vaša svetlosti, meni se činilo da Bogorodica nije ostarila. Bila je čista, i tako je zadržala svežinu mladosti.
Odgovor je zadovoljio kardinala.
-Nadam se da ćeš završiti u avgustu. Moja je najmilija želja da služim misu u crkvi svetog Petra prilikom njene instalacije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:38 am






11


Besno je klesao od prvog svetla do mraka, zatim se bacio na postelju, bez večere I potpuno obučen, kao mrtvac. Probudio bi se o ponoći, osvežio bi se, dok mu je duša kipela od ideja kako da kleše, obuzet željom da se baci na mermer. Ustavši, pojeo bi malo hleba, upalio bronzani žižak u kome je goreo talog maslinovog ulja i pokušao da ga postavi pod takvim uglom da svetlost padne na deo gde je radio. No svetlo je bilo suviše neodređeno. Nije bilo sigurno raditi dletom.
Onda je kupio nešto debelog papira, napravio od njega šiljatu kapu, s vanjske strane obavio je žicom a u sredinu stavio petlju dovoljno veliku da drži sveću. To svetlo, dok mu je lice bilo na nekoliko palaca od mermera, bilo je jasno i postojano. A njegovo udaranje nije probudilo Arđenta ispod kuhinjskog slivnika, pokrivenog ćebetom preko glave. Sveće su gorele brzo, mekani vosak curio je sa šiljka njegove papirne kape na čelo, ali je on bio srećan zbog svog pronalaska.
Jednog dana kasno uveče neko čvrsto zakuca na vrata. On ih otvori i ugleda Lea Bagljonija, u tamnoplavom baršunastom ogrtaču, okružen grupom mladih prijatelja koji su držali svetiljke od roga i baklje od voska na dugačkim drškama.
-Video sam svetlost i došao da vidim šta radite u ovom bezbožnom času. Radite! Šta vam je to na obrvama?
Mikelanđelo im ponosno pokaže kapu i sveću. Leo i njegovi prijatelji prasnuše u smeh.
-Zašto ne uzmete kozji loj. Tvrđi je, nećete ga cele noći jesti -uzviknu Leo pošto se prestao smejati.
Arđento se izgubi sutradan posle večere i vrati se sat kasnije vukući četiri teška zavežljaja, koje baci na postelju.
-Sinjor Baljoni je poslao po mene. Evo poklona. -Mikelanđelo izvadi jednu tvrdu žutu sveću.
-Meni njegova pomoć nije potrebna! -uzviknu on. -Nosi nazad.
-Ruka mi je otpala od Kampa dei Fjori. Neću ih odneti nazad. Namestiću ih pred vrata i sve ću ih odjednom zapaliti.
-Vrlo dobro, daj da vidim jesu li bolje od voska. Ali najpre moram proširiti ovu petlju od žice.
Leo je znao šta govori: kozji loj se mnogo sporije topi i ostao bi u vidu barice tamo gde bi kanuo.
Razdelivši noć u dve polovine, jednu za spavanje, drugu za rad, Mikelanđelo je brzo napredovao klešući ogromne vanjske nabore Bogorodičine odeće, donji deo Hristovog trupa, njegove noge od kojih je unutrašnja bila tako podignuta da se može videti spreda, i ostavljajući opnu što ju je povezivalo s Bogorodičinom rukom koja se pružala da je zakloni.
Odbijao je sve pozive, viđao malo prijatelja, mada je Balduči neprestano donosio novosti. Kardinal Đovani, koga Bordžija nije želeo i nije zapažao, otputovao je na put po Evropi, Pjero, koji je pokušao da podigne vojsku za treći napad na Firencu, bio je prognan iz kolonije, privremeno obustavljeni rat Firence s Pizom ponovo je buknuo, Toriđani se pridružio Bordžijnim trupama kao oficir da bi pomogao da se Romanja osvoji za Vatikan. Bordžija je isključivao iz crkve vlastelu i crkvene velikodostojnike,oduzimajući im zemlju, nijedan Firentinac nije znao kad će doći na red.
Jednog sjajnog letnjeg jutra, kad je vazduh bio tako providan da su Albanska brda izgledala tako blizu kao da ih razdvaja samo pjaca, Ručelaj posla po njega pozivajući ga da dođe što pre. Mikelanđelo se pitao kakva li je to vest koju Paolo smatra tako hitnom.
-Mikelanđelo, izgledate veoma mršavi.
-Skuiptura deblja, ja mršavim. To je prirodan tok stvari.
Ručelaj ga je posmatrao s divljenjem. -Morao sam da vam kažem da sam jučerašnjom poštom primio pismo od moga rođaka Bernarda. Firenca namerava da objavi takmičenje za skulpturu.- Desna ruka Mikelanđelova poče da drhti, on stavi levu ruku preko nje da je umiri.
-Takmičenje za šta?
-Bernardovo pismo kaže: »Da dovede do savršenstva mermerni stub koji je već izrezao Agostino di Dučo, a sada se nalazi u radionici katedrale.« -Dučov blok?
-Poznajete ga?
-Pokušao sam da ga kupim od Sinjorije za Herkula.
-To bi mogla da bude prednost, ako ga se dobro sećate.
-Vidim ga pred očima kao da leži pod vašim nogama u ovoj sobi.
-Možete li napraviti nešto dobro iz njega?
Mikelanđelove oči bljesnuše. -Dio mio.
-U pismu koje sam primio piše da je Savet opisao mermer da je »rđavo istesan«.
-Ne, ne, to je plemeniti kamen. Masa je već u kamenolomu loše izvađena, a Dučo je u sredini suviše duboko prodro...
-Želite li onda da pokušate da se takmičite?
-Više nego išta u životu. Recite mi, kakva treba da bude tema? Politička, verska? Je li to takmičenje samo za firentinske vajare? Moram li da budem tamo da se takmičim? Hoće li oni...
-Jao, jao -povika Ručelaj. -Nemam drugih obaveštenja. Ali ću moliti Bernarda da mi pošalje sve podrobnosti.
-Doći ću sledeće nedelje da čujem novosti.
Ručelaj se nasmeja. -Odgovor dotle neće stići, ali dođite na ručak da vas udebljamo za takmičenje.
-Smem li pričekati dok dobijete odgovor?
Ručelaj ga je pozvao tek nakon tri sedmice. Mikelanđelo je ustrčao uz stepenice do biblioteke.
-Malo novosti, ne mnogo. Datum takmičenja još nije određen. Ali neće biti pre sledeće godine. Teme mogu predložiti samo vajari iz Firence...
-Moraću se vratiti tamo.
-Ali Savet vunarskog ceha i nadglednici katedrale još nisu odredih prirodu posla.
-Katedrale? Onda će to morati da bude skulptura s verskom temom. Posle Pijete nadao sam se da ću klesati nešto drugo.
-Ceh vunara plaća, pa mislim da će oni izabrati. Koliko ja poznajem tu vrstu ljudi, to će biti firentinska skulptura.
-Firentinska? Kao Marcoko?
Ručelaj se nasmeja na Mikelanđelov očaj.
-Ne, neće to biti još jedan lav. Simbol koji će predstavljati još jednu republiku, možda...
Mikelanđelo se zamišljeno počeša po glavi, služeći se prstima kao zaoštrenim dletom.
-Kakva statua bi predstavljala republiku?
-Možda će to biti sastavni deo takmičenja. Da to umetnik kaže.
Paolo ga je stalno izveštavao kako su novosti stizale preko Sabatinskih planina iz Firence: takmičenje će se održati 1500. godine, da se proslavi stogodišnjica takmičenja za vrata Krstionice. Ceh vunara se nadao da će, kao što je takmičenje pre sto godina privuklo Gibertija, Bruneleskija i Dela Kverču, i Dučov blok privući vajare iz cele Italije.
-Ali sad je već leto 1499. Imam još toliko posla na Pijeti. -Lice mu je bilo zabrinuto. -Ne mogu žuriti, suviše je važna, suviše mi je draga. Recimo da je ne dovršim na vreme.
Paolo ga uhvati oko ramena koja su mu se tresla.
-Stalno ću vam donositi vesti. Ceh vunara će raspravljati na mnogo sastanaka i mnogo meseci pre no što odredi rokove.

Kardinal od San Dioniđija je izgubio trku s vremenom. Njegova svetlost nikad nije uspela da vidi dovršenu skulpturu, mada je poslao poslednjih sto dukata preko Galijeve banke početkom puta, kad je skulptura trebalo da bude postavljena. Kardinal je umro tiho usred mise. Jakopo Gali je prisustvovao pogrebu s Mikelanđelom. Stajali su ispod šesnaest stopa dugačkog ikatafalka između crkvenih stubova, i devet stopa širokog, a iza glavnog oltara stajali su pevači. Kad se vratio Galijevoj kući, Mikelanđelo upita:
-Ko će odlučiti da li je Pijeta lepše delo od bilo kog mermera koji se može videti danas u Rimu?
-To je kardinal već odlučio. Posle svoje prve posete vama u maju. Rekao je da ste ispunili ugovor. To je za mene dovoljno. Šta mislite, kad će biti gotova?
-Još imam šest do osam meseci rada.
-Upravo za godinu veka. To će vam dovesti publiku iz cele Evrope.
Mikelanđelo se nelagodno promeškolji na stolici.
-Hoćete li poslati tih poslednjih sto dukata mojoj porodici. Opet su u nekoj neprilici.
Gali ga oštro pogleda. -To je poslednja rata.Kažete da imate još šest do osam meseci rada, a ja sam poslao gotovo sve kardinalove dukate u Firencu. To počinje da liči na bunar bez dna.
-Taj novac želim da uložim za kupovinu jedne radnje za moju braću, Buonarota i Đovansimona. Buonaroto kanda ne može da nađe zaposlenje. Đovansimone, od Savonaroline smrti, primi posao, a onda ga nema danima. Kad bi mogli da nađu jednu dobru radnju i ja bih učestvovao u zaradi...
-Mikelanđelo, ako nijedan od njih dvojice nije dobar trgovac, kako će onda nešto zaraditi? -Gali je bio očajan, ali kad je ponovo progovorio, glas mu je bio zabrinut. – Ja vam ne mogu dopustiti da sipate svoj novac u rupu.Morate biti praktični i morate se osigurati za budućnost. Osamdeset posto vašeg novca za Baha i za Pijetu otišlo je vašoj porodici. Ja to znam, ja sam vaš bankar.
Mikelanđelo obori glavu i prošaputa: -Buonaroto neće ni za koga da radi, pa moram da mu stvorim posao. A ako sada ne postavim Đovansimona na pravi put, možda više nikad neću imati prilike.
Novac je bio prebačen u Firencu, a Mikelanđelo zadrža za sebe samo nekoliko dukata. Odjednom su mu bile potrebne razne stvari: alat za klesanje, potrepštine za kuću, odelo za sebe i Arđenta. Poče da štedi, ne dajući Arđentu ni za šta osim za jednostavnu hranu. Odelo poče da mu se raspada. Trebalo je jedno pismo od Lodovika da ga vrati pameti.

Najdraži sine:
Buonaroto mi kaže da živiš u velikoj bedi. Beda je gadna, jer je to porok koji se ne sviđa Bogu ni bližnjima, a takođe škodi duši i telu... Živi umereno i pazi da ne padneš u nevolju i uzdržavaj se neudobnosti... Iznad svega, pazi na glavu, pazi da je umereno topla i nikad se ne peri. Dozvoli da te trljaju, ali nemoj se prati.

On ode Paolu Ručelaju, pozajmi dvadeset pet florina koje je vratio pre dve godine, odvede Arđenta u Tratoriju Toskanu na bistecca alla fiorentina. Na povratku kući kupi sebi i Arđentu po jednu novu košulju, par dugačkih čarapa i sandale.
Sledećeg jutra u radionicu stiže Sangalo,sav uzbuđen, nakostrešenih zlatnih brkova.
-Tvoju omiljenu crkvu San Lorenco in Damazo ruše. Izvlače odande stotine isklesanih stubova.
Mikelanđelo nije bio u stanju da razume svoga prijatelja.
-Evo, sedi. Sad počni iz početka. Šta se dogodilo sa San Lorencom?
-Bramante, novi arhitekt iz Urbina. Udvorio se kardinalu Rijariju... prodao mu ideju da skine stubove iz crkve i da ih upotrebi da završi dvorište njegove palate.Sangalo je kršio ruke, kao da rukama zapomaže. -Smatraš li ti da bi mogao zaustaviti Bramantea?
-Ja? Ali kako? Ja nemam uticaja na kardinala, nisam ga video gotovo dve godine...
-Preko Lea Baljonija. Njega kardinal sluša.
-Idem odmah.
Dok je išao prema Kampo dei Fjori, pokuša da se seti šta je čuo o Bramanteu: da je star pedeset pet godina, iz Urbina, da je radio kao arhitekt za vojvodu od Milana i da je došao u Rim početkom godine,u nameri da živi od svoje uštedevine iz
Lombardije dok ne prostudira i ne ovlada arhitektonskim genijem starih Rimljana, kao što
je, pomisli Mikelanđelo, učinio Sangalo.
Morao je čekati nekoliko sati na Baljonija. Leo ga je slušao mirnog lica, kao što je običavao kad bi se drugi uzbuđivali, a onda reče spokojno:
-Hajde, idemo da posetimo Bramantea. Ovo je njegova prva porudžbina u Rimu. Budući da je ambiciozan, sumnjam da će vam poći za rukom da ga nagovorite da je se odrekne.
Na kratkom putu do dvorišta palate Leo je opisao Bramantea kao »zaista vrlo ljubaznog čoveka, s kojim je vrlo prijatno biti u društvu, koji je uvek veseo i vedar i sjajno priča šale i tajne. Nikad ga nisam video da je izgubio dobro raspoloženje. Bramante se sprijateljio s mnogim ljudima u Rimu«. -On krišom pogleda Mikelanđela. -Toliko ne bih mogao za vas da kažem.
Približavali su se palati. Leo reče: -Eno ga tamo, premerava osnove za stubove.
Mikelanđelo je stajao na prolazu u dvorište, zureći u Bramantea, na prvi pogled osećajući odvratnost prema toj velikoj glavi, ćelavoj, sa svega nekoliko kovrdža na potiljku, velikom čelu i obrvama, svetlozelenim očima, prćastom nosu i ustima poput pupoljka ruže izgubljenim na ogromnoj glavi. Dok je Mikelanđelo posmatrao, Bramante je neko kamenje stavio u stranu, a njegov vrat kao u bika i mišićava ramena pokazivala su snagu jednog atlete.
Leo ih predstavi. Bramante veselo pozdravi Mikelanđela, ispriča im jednu zabavnu anegdotu. Leo se od srca nasmeje. Mikelanđelo se nije smejao.
-Vi ne volite da se smejete, Mikelanđelo? -upita Bramante.
-Srozati San Lorenca na klaonicu ne čini mi se nimalo smešno.
Bramante skupi ramena oko podvaljka, kao da je bokser koji sebe štiti. Obojica pogledaše Lea. Baljoni je ostao neutralan.
-Šta se vas tiču ti stubovi? -upita Bramante, još uvek odvažan. -Jeste li vi arhitekt kardinala Rijarija?
-Nisam, nisam čak ni njegov vajar. Ali ja sam tu crkvu zamišljao kao najlepšu u Italiji. Uništiti je, to je pravi vandalizam.
-Naprotiv, ti stubovi su opšta svojina. Znate da su oni bili odneseni iz Pompejevog pozorišta 384. godine da bi ih stavili u crkvu? Celi Rim je kamenolom za one koji znaju upotrebiti njegov kamen. Ne postoji ništa što ja ne bih srušio kad bih imao priliku da umesto toga sagradim nešto lepše.
-Kamen pripada na ono mesto za koje je bio određen i isklesan.
-To je staromodna ideja, Mikelanđelo, kamen pripada tamo gde je potreban arhitekti. Ono što je staro, umire.
-A mnoge nove stvari rođene su mrtve! - Dobro raspoloženje Bramanteovo bilo je iscrpljeno.
-Vi me ne poznajete. Vi niste sami od sebe mogli doći ovamo. Neko vas je naveo na to. Kažite mi ko je moj protivnik?
-Vaš kritičar je najbolji arhitekt u celoj Italiji, graditelj vile Pođio a Kajano Lorenca de Medičija, projektant palate vojvode od Milana, Đulijano da Sangalo.
Bramante prasnu u podrugljiv smeh.
-Đulijano da Sangalo! Šta on radi u Rimu? Restaurira plafon neke crkve? Za to je taj stari fosil dobar. U roku od godine dana isteraću ga iz Rima zauvek. A sada, ako hoćete da mi se gubite iz vida, ja ću nastaviti da stvaram najlepše dvorište na svetu. Dođite ponekad da vidite kako Bramante gradi.
Dok su išli prema Baljonijevoj kući, ovaj reče: -Ako poznajete Rim, on će se uspeti na vrh. Zlog čoveka imate za neprijatelja.
-Nešto mi kaže da je moj -reče Mikelanđelo smrknuto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:39 am






12


Njegov je zadatak bio da neskriveno oplodi mermer duhom, no ipak je, čak i u verskoj temi, bio prožet dubokim osećajem za celog čoveka koji je živeo svakim živcem, mišićem, žilom, kosti, kožom i kosom, prstima, očima i ustima. Sve mora oživeti, ako on želi da stvori snagu i monumentalnost time što će u mermer uneti snagu čoveka. On je klesao prema unutrašnjosti, koristeći se svojim poznavanjem oblika koji su već bili oslobođeni ispod površine, kao i intuicijom, tako starom i dubokom kao davno zakopani mermer, da postigne izraz za Mariju, koji se nije rađao samo iz njenog uzbuđenja već i iz osećanja cele skulpture. Stajao je tako da je njegova glava bila niže od Marijine, s rukama prema čelu, s alatkama upravljenim nagore, klesao je približivši se što je više mogao dramatici Pijete. Blok ga je gledao pravo u lice. I vajar i onaj koga je klesao bili su povezani u nežnoj uzdržanoj tuzi. Osećao je daleko iza sebe tamne, nepomirljive Pijete i njihove poruke o ljubavi izbrisanoj krvlju.On nije hteo prikazati samrtne muke. Rupe od eksera na Hristovim rukama i nogama bile su male tačkice. Nije bilo znaka nasilja. Hrist je mirno spavao u majčinom naručju. Iznad tih dvaju likova širilo se rumenilo i sjaj. Njegov je Hrist budio najveće sažaljenje, a ne gnušanje prema onima koji su stajali ispred skulpture i koji su bili odgovorni.
Svoje religiozno uverenje on je dao u izrazima uzvišenosti figura, harmonija među njima bila je njegov način portretisanja harmonije božjeg svemira. On nije pokušavao da Hrista učini božanskim, jer ne bi ni znao kako da to učini, već savršeno ljudskim. Glava Device rađala se nežna, s crtama Firentinke, s licem devojke ispunjene mirnim, tihim spokojstvom. U njenom izrazu napravio je razliku između božanskog i uzvišenog, uzvišeno, za njega je značilo najviše i savršeno. On pomisli: »Značenje ovih figura leži u njihovim ljudskim osobinama, lepota lica i forme prikazuju veličinu njihovog duha.«
Otkrio je da postiže bogatstvo taktilnih vrednosti jer su oblici odražavali dane pune ljubavi koje im je posvetio.
Balduči mu donese vest da se Sansovino, njegov nekadašnji drug u vrtu Medičija, vratio u Firencu pošto je mnogo godina radio u Portugalu, i da je dobio porudžbinu da napravi mermernu grupu Sveti Jovan krsti Hrista za Krstionicu.
Smatrali su da bi bilo logično da on dobije takmičenje za Dučov blok.
-Sansovino je dobar skulptor -reče Mikelanđelo pošteno.
-Bolji od tebe?
Mikelanđelo s mukom proguta vazduh pre no što će odgovoriti: -On završava dobro sve što počne.
-Misliš li da te može pobediti?
Mikelanđelo se ponovo borio s odgovorom. -Obojica ćemo učiniti sve što možemo.
-Nikad te ranije nisam video skromnog.
Mikelanđelo porumeni. Čvrsto je odlučio da svojim projektom izgura Sansovina i da dobije takmičenje, ali nije hteo da Sansovina ućutka govorom.
-Leo Baljoni mi kaže da imam malo prijatelja. Sansovino je moj prijatelj.Nameravam da ga zadržim.
-I Toriđani je ušao u takmičenje i svima priča da če dobiti Dučov mermer, zato što je bio protivnik Medičija, a da tebi, budući da si podržavao Pjera, neće biti dopušteno da se takmičiš. Paolo Ručelaj kaže da se moraš na vreme vratiti u Firencu i pomiriti se sa Sinjorijom.
Ovo obaveštenje stajalo ga je nekoliko noći sna. Imao je prilike da blagosilja Baljonija za njegovu izdašnu količinu sveća od kozjeg loja.

Sredinom januara sneg poče da pada. Padao je jako dva dana, praćen vetrom sa severa. Oštra hladnoća trajala je nekoliko sedmica. Mikelanđelovo zatvoreno dvorište bilo je puno snega. Sobe su bile hladne. Nije bilo načina da se zadrži ledeni severni vetar da ne probija kroz drvo i platnene zavese. Tri grejalice nisu ništa pomagale.
Mikelanđelo je radio u kapi navučenoj preko ušiju i s ćebetom prikopčanim oko ramena. U februaru sneg i hladnoća ponovo naiđoše. Grad je bio miran, trgovi pusti, radnje zatvorene zbog leda, a zbog poledice i smrznutog blata ulice su bile neprolazne.
Mikelanđelo i Arđento su patili. Mikelanđelo je spavao zajedno s dečakom u istoj postelji, da udvostruče toplotu. Vlaga je probijala kroz boju na plafonu. Pod debelim slojem snega prokišnjavalo je slabije, ali je duže trajalo. Uglja su imali malo. Cene su bile toliko skočile da je Mikelanđelo mogao kupiti samo najmanju količinu. Arđento je provodio sate čeprkajući po snegu po okolnim poljima tražeći drvo za vatru.
Mikelanđelo se prehladio i legao u postelju s groznicom. Arđento je pronašao dve cigle na nekoj obustavljenoj građevini pa ih je grejao na vatri, zamotao u peškire i stavljao ih naizmenično Mikelanđelu na noge da ublaži hladnoću. Hranio ga je toplom goveđom supom.Ništa se nije radilo, koliko dana,Mikelanđelo više nije znao. Srećom, ostalo je bilo samo glačanje. Nije imao snage za težak ručni rad koji je zahtevalo klesanje. Nadao se da će Pijeti dati najblistaviji sjaj koji se može postići na mermeru, baršunastu, besprekornu glatkoću. Prvog toplog dana otišao je u Trastavere i kupio nekoliko velikih komada kamena plavca, podelio ih udarcem čekića, tražeći ravnije površine. Sada je mogao da drži komade u šaci, služeći se dugim, svilenkastim paralelnim pramenovima da izglača široke površine Bogorodičine odeće, Hristovih grudi i nogu, polagano, s beskrajnim strpljenjem, danima i sedmicama.
Sada su mu bili potrebni oštriji uglovi. On otesa kamen plavac dletom i dade mu oblik pogodan da dokuči udubljene delove, rupe i talasanja kose, odela, prstiju. Najzad napravi iverke s oštrim ivicama, koje su ličile na vrhove primitivnih strela, da izglača Hristove nozdrve. Nije obradio stražnji deo Marijinog lika, jer je statua trebala da stoji u niši, već je ostavio mermer izbrazdan i neravan, kao što je bila gruba stena na kojoj je sedela. Beli mermer, izglačan i sjajan, obasja mračnu sobu, koja je izgledala kao kapela sa slikama na staklu. Usamljeni umetnik zaista je bio stvorio lepotu.
Sangalo je bio prvi koji je video završenu skulpturu. Nije stavio nikakvu primedbu što se tiče verske strane dela, ali je čestitao Mikelanđelu na arhitekturi trouglaste kompozicije, ravnoteži linija i masa.
I Jokopo Gali je došao u radionicu i u tišini je posmatrao Pijetu. Posle kratkog vremena on reče: -Ispunio sam svoj ugovor s kardinalom od San Dioniđija: to je najlepše delo u mermeru koje sam do danas video u Rimu.
-Nervozan sam zbog nameštanja -reče Mikelanđelo. -Naš ugovor ne glasi da imamo pravo da stavimo Pijetu u crkvu svetog Petra. Pošto je kardinal umro...
-Nećemo postavljati nikakva pitanja, ćutke ćemo je staviti onamo. Zbog onoga što niko ne zna niko se ne može buniti.
Mikelanđelo je bio zaprepašćen. -Hoćete da kažete da potajno unesemo skulpturu u crkvu?
-Ne tajno. Samo neupadljivo. Kad Pijeta jednom bude u niši, niko se neće gnjaviti oko toga da je ukloni.
-Ali papa je voleo kardinala. Priredio mu je pogreb koji je trajao četiri dana. On je dao odobrenje da se skulptura stavi u kapelu kraljeva. Zašto bi neko želeo da se ukloni?
-Uveren sam da niko i neće želeti -reče Gali uverljivo. -Kako bi bilo da iznajmite one vaše prijatelje kamenoresce da vam pomognu? Sutra, posle ručka, dok se grad odmara.
Na skulpturi je bilo mnogo delova koji su se isticali: ruke, noge, nabori, pa se nije usuđivao poveriti prenošenje gredama i polugama, bez obzira na to što bi je dobro zavio. Zato pozva Gufatija da dođe u radionicu, pokaza mu Pijetu i uze da porazgovara s njim o tom problemu. Gufati postoja mirno ispred skulpture, a onda reče:
-Dovešću svoju porodicu.
Ispostavilo se da porodica ne broji samo trojicu kršnih sinova već i razne rođake. Nisu dopustili Mikelanđelu ni da dodirne skulpturu. Zamotaše je u nekoliko otrcanih ćebadi i onda, uz mešavinu raznih povika, prepirki i naređenja, podigoše je s osnove. Odnesoše Pijetu osmorica jakih do starih kola prekrivenih slamom, i zavezaše je.Dok je Mikelanđelo stražario iza njih, oni oprezno pođoše niz popločanu Via Posterulu, prođoše preko mosta Sant' Anđelo, a zatim nastaviše niz novootvorenu, ravnu Via Alesandrinu, koju je papa ponovo sagradio za proslavu Godine Veka. Prvi put otkako je došao u Rim, Mikelanđelo je imao prilike da blagoslovi Bordžiju.
Gufati zaustaviše kola u podnožju trideset pet stepenica. Jedino ih je činjenica što su nosili sveti teret sprečavala da psuju dok su nosili težak mermer uz prva tri dela od po sedam stepenica, spustili ga da se odmore i obrišu znoj sa čela, a onda ga ponovo podigli da ga ponesu u atrij, pored fontane koja je prskala, do crkvenih vrata.
Tu, dok su se Gufati još jednom zaustavili da se odmore, Mikelanđelo je imao prilike da primeti da se bazilika još više nagnula nego onda kad je počeo da radi. Sada je izgledala tako oronula da se činilo da se ne može popraviti. On s mukom proguta vazduh pri pomisli da stavlja svoju Pijetu u jednu baziliku koja neće više dugo ostati uspravna. Sigurno će je prvi vetar koji puhne s Albanskih planina sravniti sa zemljom. On zamisli sebe kako puže preko ruševina da nađe komadiće svoje razmrskane statue, i smiri se ponovo tek kad se setio Sangalovih arhitektonskih crteža, koji su prikazivali kako se Sveti Petar može podupreti potpornjima.
Gufati ponovo podigoše tovar. Mikelanđelo ih povede u baziliku s pet jednakih lađa i stotinama stubova koji su bili skupljeni iz celog Rima, zatim u kapelu francuskih kraljeva, s leve strane jedne ogromne figure okrunjenog Hrista. Gufati pažljivo spustiše svoj zavežljaj ispred prazne niše, odviše ćebad, obrisaše znojave ruke, podigoše Pijetu s puno poštovanja na njeno mesto. Mikelanđelo je namesti u položaj koji je želeo. Porodica Gufati kupi sveće od jedne starice u crnom i zapali ih pred statuom.
Nisu hteli da prime nijednu škudu za mučan posao.
-Bićemo plaćeni na nebu -reče otac.
To je bila najbolja nagrada koju je Mikelanđelo mogao da dobije. To je takođe bila i jedina nagrada koju je dobio.
Jakopo Gali dođe u kapelu u pratnji Baldučija. Njegovo je lice blistalo od zadovoljstva. Gufati, stojeći ispred svojih rođaka, zapita: -Da li je to sve? Bez službe božje? Bez sveštenikovog blagoslova?
Gali odgovori: -Blagoslovljena je u klesanju.
Gufati i Arđento kleknuše pred Devicom, prekrstiše se, promrmljaše molitvu. Mikelanđelo se zagleda u Pijetu, žalostan i iscrpljen. Kad je stigao na vrata kapele, okrenu se da poslednji put vidi da je i Devica žalosna i usamljena, najusamljenije ljudsko biće koje je Bog ikad stvorio na zemlji.
Odlazio je u baziliku svetog Petra dan za danom. Malo se hodočasnika trudilo da poseti kapelu francuskih kraljeva. Oni koji bi na brzinu poklekli pred Pijetom, prekrstih bi se i nastavili dalje.
Zbog toga što je Gali naredio tajnost, malo je ljudi u Rimu znalo da je Pijeta postavljena. Mikelanđelo nije mogao da čuje reakciju, čak ni onako pomešanu kao što je slušao kod Galija u vrtu od pesnika i akademičara. Paolo Ručelaj i Kavalkanti posetih su Svetog Petra,ostali članovi firentinske kolonije, tužni zbog Savonarolinog pogubljenja, odbili su da uđu među zidove Vatikana.

Posle gotovo dve godine požrtvovnog rada, Mikelanđelo je sedeo u svojoj neveseloj sobi, sada praznoj, napuštenoj. Niko nije dolazio da razgovara o skulpturi. Bio je tako iscrpljen da čak nije mogao ni misliti na Dučov blok. Niti je Gali smatrao da je to pravo vreme da mu veliča neki nov posao.
Jednog poslepodneva, pošto je otumarao do Svetog Petra, ugleda tamo jednu porodicu s nekoliko odrasle dece, iz Lombardije, kako je nagađao po odelu i dijalektu, kako stoje ispred njegove Pijete, mašući živahno rukama. On im priđe sasvim blizu.
-Kažem vam, prepoznala sam taj rad -viknula je majka porodice. -To je rad onog mladića iz Ostena, koji pravi sve nadgrobne spomenike.
Njen muž zamaha svim prstima obe ruke, odbacujući tu ideju kao što pseto stresa vodu.
-Ne, ne, to je od onog našeg zemljaka, Kristofora Solarija, »Grbavog«, iz Milana.
On je mnogo takvih napravio.
Te noći Mikelanđelo se uputi ulicama s vrećom od platna za jedra u ruci. Uđe u baziliku svetog Petra, izvadi sveću iz vreće, stavi je na omču od žice na glavi, ponovo pruži ruku s dletom i čekićem. Zamahnu alatkama i nagnu se preko Hrista tako da je sveća bacala postojano svetlo na Devičine grudi. Na traci koja je prolazila između grudi, on isklesa brzim, dekorativnim slovima:

Mikelanđelo Buonaroti iz Firence napravio.
Vrati se u svoj stan i spakova stvari. Stotine crteža koje je napravio za Baha i Pijetu spali na Arđentovoj vatri, dok je Arđento išao po Baldučija. Balduči stiže, iskrivljene košulje i razbarušene kose, obećavši da će prodati nameštaj trgovcu u Trasteveru.
Pred zoru, svaki sa svojom vrećom od platna za jedra, Mikelanđelo i Arđento pođoše do Porta del Popolo. Mikelanđelo iznajmi dve mazge, pridruži se grupi putnika i u sam osvit krene u Firencu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:40 am







KNJIGA ŠESTA

DIV


1


Toplo junsko firentinsko sunce obasjalo mu je lice dok je gledao kroz prozor na žutosmeđu kamenu zgradu sa zvonikom upravnika firentinskih cehova. Pošto se vratio iz Rima bez porudžbine i bez para, bio je primoran da vrati Arđenta na imanje njegove porodice u okolini Ferare, a on sam da se vrati očevoj kući. Stanovao je međutim u prednjoj i najboljoj sobi prostranog stana u kojem su Buonaroti sada stanovali, jer je Lodoviko dobro investirao jedan deo Mikelanđelove zarade. Kupio je malu kuću u San Pjetro Mađore, iskoristio prihod od kuće da raščisti osporeno pravo Buonarotijevih na imanje blizu Santa Kroče, i onda još podigao društveni položaj porodice iznajmivši ovaj sprat u ovoj kući u najotmenijoj Ulici svetog Prokula, jedan blok dalje od kamene mase palate Paci.
Posle smrti Lukrecije Lodoviko je bio oronuo, lice mu je bilo mršavije, obrazi upali, da bi to nadoknadio, pustio je gustu kosu da mu raste do ramena. Kao što je Jakopo Gali predvideo, ništa nije ispalo od trgovine, za koju se Mikelanđelo nadao da će početi s Buonarotom i Đovansimonom. Buonaroto se naposletku zaposlio u vunarskoj radnji Strocija, blizu Porta Rosa, Đovansimone je bio skrhan mladić, koji je bez volje prihvatao razna zaposlenja, zatim nestajao na nekoliko sedmica. Zigizmondo, koji je jedva znao da čita i piše, zarađivao je nekoliko škuda kao najamnik u firentinskoj vojsci, koju je grad okupljao zbog trenutne omraze s Pizom. Lionardo je bio nestao, niko nije znao u koji manastir. Njegovu strinu Kasandru i strica Frančeska mučile su razne boljke.
On i Granači su se razdragano zagrlili, srećni što su zajedno. U toku prošlih godina Granači je došao do prve polovine svoga bogatstva, kako je brbljivac Jakopo iz Girlandajove bottege radosno izveštavao, držao je jednu ljubavnicu u vili u brdima Belozgvardo, iznad Porte Romane. Granači je još uvek imao centralu kod Girlandaja, pomažući Davidu Girlandaju posle smrti njegovog brata Benedeta, a zauzvrat je koristio njegovu radionicu za svoj rad. Prelistavao je crteže po Mikelanđelovom stolu.
-Spreman za posao, vidim.
-Najbolje opremljena radionica u Firenci.
-Imaš li mušterije?
-Nijednu. Pridružujem se Sođiju.
Granači se zakikota. -On je imao mnogo uspeha. Baš je kupio jedno mesto za mesarsku radnju u Novom trgu.
-Da kolje telad po Bertoldovoj metodi.
Pođoše u jednu osteriju ispod drveća, okrenuše levo ulicom Via del Prokonzolo, prođoše pored ljupke Badijeve crkve u Borgo dei Greči s njenom palatom Serestdri, građenom po projektu Bača d'Anjola i zaokrenuše u Via dei Benči. Tu je bila nekadašnja palata gibelina Bardelija i prva od palata koje je projektovao Alberti, s dvorištima sa stubovima i kapitelima od Đulijana da Sangala.
Firenca mu je govorila.Kamenje mu je govorilo. Osećao je njihovu ličnost, različitost građe, snagu njihovih zbijenih slojeva. Kako je bilo divno biti opet ovde gde je pietra serena bila materijal za arhitekturu. Za neke ljude kamen je bio »mrtav«. »Tvrd kao kamen«, »hladan kao kamen« -govorili su. Za njega, kad je ponovo prešao rukom preko njegovih obrisa, bila je to najživlja materija na svetu, puna ritma, razumevanja, poslušna, topla, gipka, šarena, treperava. Bio je zaljubljen u kamen.
Restoran se nalazio u Lungarnu, u jednom vrtu punom smokvinog hlada. Vlasnik, koji je bio i kuvar,ode na reku,podiže korpicu na konopcu, izbrisa bocu trebijanskog vina o kecelju i otvori je za stolom. Pili su za povratak Mikelanđela.
Popeli su se u poznate brežuljke Setinjana da posete Topolinove i videše da su se Bruno i Enriko oženili. Obojica su bila dozidala na stražnjoj strani kuće po jednu sobu od kamena za svoju novu porodicu. Već je bilo petoro unučadi, a obe žene bile su opet trudne. Mikelanđelo primeti:
-Topolini će uzeti u svoje ruke sve klesanje pietre serene u Firenci ako tako nastavite.
-Nastavićemo -reče Bruno. Majka dodade: -Tvoja prijateljica, Kontesina de Mediči, rodila je još jednog sina otkako joj je kćerka umrla.
Već je čuo da su Kontesinu isterali iz Firence i da je živela u izgnanstvu sa svojim mužem i sinom u jednoj seljačkoj kući na severnom obronku Fjezola, jer je njihov dom i sve ostalo bilo konfiskovano kad je njen svekar, Nikolo Ridolfi, bio obešen zato što je sudelovao u zaveri koja je trebalo da zbaci republiku i vrati Pjera kao kralja Firence. Njegova odanost prema Kontesini nije se promenila mada je godinama nije video. Nikad nije osećao da je poželjan u palati Ridolfi, i tako nije otišao u posetu, kako bi onda mogao da ide k njoj posle povratka iz Rima, kad je ona živela u siromaštvu i nemilosti? Ne bi li svaka poseta, sada, pošto su bačeni u nesreću, mogla da se smatra sažaljenjem?
I sam grad je pretrpeo mnoge primetne promene za blizu pet godina otkako je otišao. Idući prema Pjaci dela Sinjorija, ljudi su obarali glave u stidu kad bi prošli pored onoga mesta gde je Savonarolino telo gorelo, u isto vreme umirivali su svoju savest burnom aktivnošću, trudeći se da nadomeste ono što je Savonarola uništio, trošeći mnogo novca kod srebrnara i zlatara, rezača gema, krojača, kod vezilja, crtača za mozaike u terakoti i drvetu, majstora za muzičke instrumente, ilustratora rukopisa. Pjero Soderini, koga je Lorenco de Mediči školovao kao najbistrijeg mladog čoveka među političarima, i koga je Mikelanđelo često viđao u palati, sada je bio glava Firentinske republike kao gonfaloniere ili predsednik opštine i guverner Firence i gradske države. Postigao je određenu harmoniju između firentinskih stranaka prvi put otkako je počela ona smrtonosna bitka između Lorenca i Savonarole.
Firentinski umetnici koji su bili pobegli iz grada osetili su procvat delatnosti i vratili su se iz Milana, Venecije, Portugala, Pariza: Pjero di Kozimo, Filipino Lipi, Andrea Sansovino, Benedeto da Rovekano, Leonardo da Vinči, Benedeto Buljoni.Oni čiji je rad bio zaustavljen zahvaljujući Savonarolnom uticaju i moći sada su ponovo stvarali: Botičeli, Polajuolo, arhitekt poznat kao Il Kronaka, pripovedač Roseli, Lorenco di Gredi, Bačo da Montelupo, šaljivčina koji je donosio priče o svim skandalima u skulptorskom vrtu Medičija. Organizovali su Društvo bakrača, i kako je broj članova bio ograničen samo na dvanaest, svaki je smeo dovesti četiri gosta na nedeljni sastanak i večeru u Rustičijevoj ogromnoj vajarskoj radionici. I Granači je tu bio član. Odmah je pozvao i Mikelanđela da pođe s njim. Mikelanđelo je odbio, jer je više voleo da čeka dok dobije porudžbinu.
Meseci otkako se vratio donosili su mu malo radosti. U Rim je otišao kao mladić, vratio se kao zreo čovek, spreman da kleše brda mermera,ali kad bi svratio ukočeni pogled kojim ništa nije video na svoju Bogorodicu s detetom i Kentaure, koje je bio pričvrstio ekserima na bočnom zidu svoje kombinovane radne i spavaće sobe, sav nesrećan pomisli da je, što se Firence tiče, mogao da nikad ne iskleše Baha i Pijetu.
Jakopo Gali je još uvek radio za njega u Rimu: braća Mouskron iz Briža, koji su uvozili tkaninu iz Engleske u Rim, videli su Pijetu i bili su zainteresovani za jednu Bogorodicu s detetom. Gali je smatrao da će moći da osigura odličan ugovor kad Mouskronovi ponovo dođu u Rim. Takođe je zainteresovao kardinala Pikolominija da da Mikelanđelu da iskleše figure koje su imale upotpuniti porodični oltar podignut u čast njegovog strica pape Pija II, u katedrali u Sijeni.
-Da nije Galija -promrmlja on -bio bih bez posla. Ne lipši magarče do zelene trave.
Odmah pošto se vratio, otišao je u radionicu u Duomo da prouči Dučov stub visok sedamnaest stopa, koji su neki nazivali »tankim komadom« a drugi »mršavim«, da istraži kakve ideje krije njegova unutrašnjost, probajući ga ponovo i večno ponavljajući Bepu:
-il marmo e sane. Mermer je zdrav.
Noću je čitao pored svetlosti sveće Dantea ili Stari zavet, tražeći raspoloženje i herojsku temu.
Onda je čuo da članovi vunarskog ceha i odbor za radove na katedrali nisu mogli ništa odlučiti u pogledu klesanja divovskog bloka. Ništa ne smeta, pomisli Mikelanđelo, jer je takođe bio čuo da su mnogi želeli da daju porudžbinu Leonardu da Vinčiju, koji se nedavno vratio u Firencu, zbog sjajnog glasa koji je uživala njegova ogromna statua grofa Sforce na konju i njegova slika Tajna večera u Santa Marija dele Gracije u Milanu.
Mikelanđelo se nije poznavao s Leonardom, koji je napustio Firencu i otišao u Milano nekih osamnaest godina ranije, pošto je bio razrešen optužbe zbog nemoralnog vladanja, ali firentinski umetnici su govorili da je on najveći starac u Italiji. Razdražen i radoznao, Mikelanđelo je otišao u Santisimu Anuncijatu gde je bio izložen karton za Leonardovu sliku Sveta Ana s Bogorodicom i Isusom. Stajao je pred kartonom dok mu je srce udaralo kao čekić. Nikad nije video takvu snagu ili uverljivost crteža, tako snažnu istinu u jednom liku, osim, naravno, u svom vlastitom radu. U jednoj mapi na klupi našao je crtež jednog muškog akta viđenog s leđa s raširenim rukama i nogama. Niko dotle nije dao mušku figuru na taj način, tako grčevito živo i uverljivo. Leonardo je, u to je bio uveren, secirao! Povukao je klupu ispred tri figure, dao se na kopiranje i ostavio crkvu pobeđen. Ako Odbor dodeli porudžbinu Leonardu, ko bi mogao da ospori tu odluku? Zar bi mogao on, kad su izveštaji o njegovom Bahu i Pijeti tek počinjali da se probijaju prema severu i pokazuju koliko je sazreo?
Onda je Leonardo odbio porudžbinu objašnjavajući time da on prezire mermernu skulpturu kao nižu umetnost, koja je dobra samo za zanatlije. Mikelanđelo je čuo tu novost obuzet nemirom. Bio je srećan što je Dučov blok slobodan, i što je Leonardo da Vinči van takmičenja, ali je osetio mržnju prema njemu zbog njegove potcenjujuće primedbe, koju je cela Firenca prihvatila i ponavljala.
Ustao je u mraku pre zore, brzo se obukao, potrčao praznom Via del Prokonzolo u radionicu Duoma i stao kraj ugla stuba. Dijagonalni zraci prvog sunčevog svetla padali su na mermer, bacajući njegovu senku celom dužinom stuba od sedamnaest stopa, uveličavajući njegovu siluetu i praveći od njega diva. Njemu zastade dah, i on pomisli na Davida, jer je tu priču poznavao iz Biblije. »Ovako se David morao osećati«, reče sam sebi, »onog jutra kad je istupio pred Golijata.« Jedan Div kao simbol Firence!
Vrativši se kući, ponovo pročita poglavlje o Davidu, s pojačanim zapažanjem. Danima je crtao po sećanju gole muške figure, tražeći Davida vrednog te biblijske legende. Predavao je nacrt po nacrt svom bivšem poznaniku iz palate Mediči, gonfalonieru Soderiniju, vunarskom cehu, odboru za radove na katedrali. Ali ništa se nije dešavalo. Bio je sateran u ćošak, a izgarao je od mermerne groznice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:40 am






2


Otac ga je čekao u kožnoj stolici u porodičnoj sobi u dnu stana. Na krilu mu je ležao omot koji je upravo bio stigao s rimskom poštom. Mikelanđelo ga otvori nožem. Unutra je bilo nekoliko stranica gusto ispisanih Jakopovim rukopisom. Ovaj je obaveštavao Mikelanđela da je na najboljem putu da dobije potpis na ugovoru od kardinala Pikolominija. »No, moram vas opomenuti«, pisao je Gali, »da to nipošto nije onakva porudžbina kakvu vi želite ili zaslužujete.«
-Pročitaj mi -povika Lodoviko, dok su mu tamne oči boje ćilibara plamtele od zadovoljstva.
Mikelanđelu se lice opusti kad je saznao da će imati da iskleše petnaest malih figura, potpuno obučenih, koje će moći da uđu u uske niše tradicionalnog oltara Andrea Brenja. Crteže će morati da odobri kardinal, a kipovi će se morati klesati ponovo ako se, kad budu gotovi, ne budu svideli Njegovoj milosti. Cena je bila pet stotina dukata, Mikelanđelo neće moći da prihvati nijedan drugi ugovor za tri godine, a tada i poslednja figura mora biti dovršena i odobrena.
Lodoviko je grejao ruke na grudima kao na grejalici.
-Pet stotina dukata za rad od tri godine. Nije tako dobro kao što su plaćali u Rimu, ali kad se doda našoj stanarini, biće za skroman život.
-U stvari i neće, oče. Ja moram platiti kamen. A ako kardinal ne odobri kipove, moram prepraviti figure ili klesati sasvim nove.
-Otkad ti ne možeš da zadovoljiš jednog kardinala? Ako Gali, koji je promućuran bankar, pristaje da jamči da si ti najbolji vajar u Italiji, zašto bismo mi bili tako glupi da budemo zabrinuti? Koliki je avans? Ko daje brzo, daje dvostruko.
-Nema avansa.
-Pa kako oni zamišljaju da ćeš kupiti materijal? Smatraju li da ja dajem novac?
-Ne, oče, uveren sam da nisu tako glupi.
-Hvala bogu! Gali mora da stavi u ugovor i to da ćeš dobiti kao kaparu sto zlatnih dukata pre no što počneš rad. Onda smo sigurni.
Mikelanđelo se sruči na stolicu.
-Tri godine klesanja draperija. I nijednu figuru po svom izboru.
On skoči sa stolice, protrča kroz stan i tresnu vratima. Onda pojuri prečicom pored Bardela i Pjace San Firence, uskim uličicama na sjajno svetlo Pjace dela Sinjorija. Skrene oko gomile sivog pepela, koji je tamo stavio u mrkloj noći neki vernik za uspomenu na mesto gde je bio spaljen Savonarola, i došavši do širokih stepenica krene njima prema dvorištu Sinjorije. Iz dvorišta su s leve strane vodile kamene stepenice. Preskačući po tri odjednom, nađe se u veličanstvenoj visokoj dvorani Saveta, gde su se držali sastanci firentinskog veća i gde je bilo mesta za hiljadu građana. Ogromna dvorana bila je prazna i nenameštena osim jednog stola i desetak stolica na uzvišenju kraj suprotnog zida.
Mikelanđelo se uputi nalevo prema vratima koja su vodila u odaje koje je oduvek zauzimao podesta, kakav je bio njegov prijatelj Đanfrančesko Aldovrandi, ali sada ih je zauzimao Pjero Soderini, poslednji u nizu od šesnaest Soderinija koji su pre njega bili gonfalonieri.
Mikelanđela su odmah pustili u Soderinijevu kancelariju. Bila je to veličanstvena odaja na uglu, iz koje se videla pjaca i krovovi većeg dela Firence, otmena, obložena tamnim drvetom, sa širokim plafonom oslikanim firentinskim ljiljanima. Iza masivnog hrastovog pisaćeg stola sedeo je vrhovni sudija republike. Kad je poslednji put bio u Rimu, Soderiniju su u firentinskoj koloniji pričali o Bahu i odveli ga da vidi Pijetu.
-Benvenuto -promrmlja Soderini. -šta vas dovodi do sedišta vaše vlade ovog toplog popodneva?
-Neprilika, gonfaloniere -odgovori Mikelanđelo -ali verujem da ovamo niko ne dolazi da olakša srce zbog radosti.
-Zbog toga ja sedim iza ovako širokog pisaćeg stola: da bi on mogao da primi sve probleme Firence.
-Nije širok sto, nego su široka vaša ramena.
Soderini prekorno mahnu glavom: nimalo lepom glavom. U njegovoj pedeset prvoj godini, njegova plava kosa, pokrivena kapicom čudnovatog oblika, bila je pobelela, brada mu je bila duga i šiljata, nos povijen, koža žućkasta,obrve nepravilno povijene iznad blagih očiju boje lešnika, koje su bile lišene hrabrosti ili lukavstva. Firentinci su govorili da Soderini ima tri vrline koje nisu bile sjedinjene ni u jednom drugom Toskancu do toga dana: bio je pošten, jednostavan, i mogao je da nagovori protivničke stranke da sarađuju.
Mikelanđelo ispriča Soderiniju o predloženom ugovoru s Pikolominijem.
-Ja ne želim tu porudžbinu, gonfaloniere. Ja gorim od želje da klešem Diva! Zar ne možete naterati vunarski ceh da odluči o takmičenju? Ako ne dobijem, barem ću znati da je izvan mojih mogućnosti. Onda ću uzeti taj Pikolominijev ugovor kao nešto što ne mogu izbeći.
Teško je disao. Soderini ga je blago gledao preko širokog pisaćeg stola.
-U današnje vreme nije zgodno ma šta forsirati. Iscrpljeni smo ratom s Pizom. Čezare Bordžija preti da će pobediti Firencu. Sinjorija ga se sinoć oslobodila otkupom. Trideset šest hiljada zlatnih dukata godišnje u trajanju od tri godine, kao plata što će služiti kao glavni zapovednik firentinskih snaga.
-Ucena -reče Mikelanđelo.
Soderinijevo lice pocrveni. -Mnogi ljube ruku koju bi želeli da vide odsečenu.Grad nije mogao znati koliko će još morati da plati Čezaru Bordžiji.Cehovi su morali nabaviti taj novac za Sinjoriju. Tako možete razumeti zašto vunarski ceh nije raspoložen da razgovara o takmičenju za skulpturu.
Ganutljiva tišina ispuni prostor između njih.
-Zar ne bi bilo bolje da prihvatite Pikolominijev predlog? -upita Soderini.
Mikelanđelo uzdahnu. -Kardinal Pikolomini želi da izabere svih petnaest kipova. Neću smeti da klešem dok on ne odobri nacrte. A kakva plata: trideset i tri dukata za svaku figuru, koliko da se plati stanarina, kupi materijal...
-Kako dugo niste klesali?
-Više od godine dana.
-A bili plaćeni?
-Više od dve.
Mikelanđelove usne zadrhtaše. -Vi ne razumete. Taj oltar je napravio Brenjo. Svi kipovi moraju biti potpuno obučeni, moraju da stanu u mračne niše, gde će se videti samo kao ukrućena nepomična bića. Kako mogu da sputam čitave tri godine svoga života da ispunim Brenjov već suviše ukrašeni oltar s još više ukrasa?
Njegov je tužni uzvik teško lebdeo u sobi.
-Danas radite to što morate danas raditi -reče Soderini očvrsnulim glasom – sutra ćete biti slobodni da radite ono što morate raditi sutra. Otkupili smo se od Čezara Bordžije. Za vas kao umetnika, jednako kao i za nas kao državu, najvažniji je jedan zakon: preživeti.
U Santo Spiritu, prior Bikjelini, sedeći iza pisaćeg stola u svojoj kancelariji punoj rukopisa, odgurnu papire u stranu, dok su mu oči sijale iza naočara.
-Preživeti na kakvom planu? Ostati živ kao što životinja ostaje živa? Na sramotu! Mikelanđelo koga sam poznavao pre šest godina nikad nije mogao da pomisli: »Bolji i osrednji rad nego nikakav rad.« To je oportunizam, koji odgovara osrednjcm talentu.
-Slažem se, oče.
-Onda nemoj prihvatiti porudžbinu. Radi ono što je u tebi najbolje, ili ništa.
-Kad gledate daleko unapred, imate pravo, kad gledate bliže, mislim da Soderini i moj otac imaju pravo.
-Nema tu ni daleko ni blizu -povika prior glasom punim negodovanja. – Postoji samo niz godina koje je Bog dao i u kojima čovek radi i sam sebe ispunjava. Nemoj ih protraćiti.
Mikelanđelo postiđen obori glavu.
-Ako moje reči zvuče kao reči moralista -reče mirno prior -molim te zapamti da je moj posao da se brinem o tvom karakteru.
Mikelanđelo izađe na svetlo sunce, sedne na rub fontane na Pjaci Santo Spirito i ispljuska lice hladnom vodom, kao nekada kad se noću iskradao iz mrtvačnice. On glasno zavapi: -Tri godine! Dio mio!
Kad se vratio u radionicu, Granači ga je jedva slušao.
-Kad ne radiš, Mikelanđelo, ti si najbednije ljudsko živo biće. Šta smeta ako moraš da klešeš dosadne kipove? Tvoje najgore delo biće bolje od bilo čijeg najboijeg.
-Ti si da čovek poludi: u istom dahu me vređaš i laskaš mi. Granači se osmehnu.
-Napravi toliko figura koliko imaš vremena. Svi će ti u Firenci pomoći da nadmudriš Sijenu.
-Da nadmudrim kardinala?
Granači se uozbilji. -Ja pokušavam da se suočim sa stvarnošću. Ti hoćeš da klešeš, ergo, prihvati Pikolominijev ugovor i učini sve što možeš. Kad se ukaže nešto bolje, ti ćeš klesati bolje. Hajde dođi da večeraš sa mnom i s Društvom. Mikelanđelo odmahnu glavom. -Neću.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:41 am






3


Vrati se dasci za crtanje, skicama Bogorodice za braću Mouskron, pokušajima da skicira svece za Pikolominija. Ali nije mogao da misli ni na šta drugo osim na Dučov stub i Diva-Davida. U prvoj knjizi Samuelovoj, gl. 16, 14—18, čitao je:

"A duh Gospodinov otiđe od Saula, i uznemirivaše ga zao duh od Gospoda. I rekoše Saulu sluge njegove, gle, sada te uznemiruje zli duh božji. Neka gospodar naš zapovedi slugama svojim koji stoje pred tobom da potraže čoveka koji zna udarati u gusle, pa kad te napadne zli duh božji, neka udara rukom svojom i olakšaće ti. I reče Saul slugama svojim: potražite čoveka koji zna dobro udarati u gusle i dovedite mi ga. A jedan između slugu njegovih odgovori i reče: eto ja znam sina Izaja Vitlejemca, koji ume dobro udarati u gusle i hrabar je junak i ubojnik, i pametanje i lep, i Gospodje s njim.«

A nešto kasnije, kad je Saul ispitivao da li je David vešt da se suprotstavi Golijatu u borbi, David je odgovorio:
»Sluga je tvoj pasao ovce oca svojega, pa kad dođe lav ili medved i odnese ovcu iz stada, ja potrčah i udarih ga i oteh mu iz čeljusti, i kad bi skočio na me, uhvatih ga za grlo te ga bih i ubih. I lava i medveda ubio je tvoj sluga.« (17, 34).
Sedeo je gledajući netremice u tu rečenicu: »Lava i medveda... uhvatih ga za grlo te ga bih i ubih«. Da li je u Bibliji bilo veće veštine, snage ili odvažnosti? Mlad čovek, bez oružja i oklopa, progonio je najsnažnije od svih životinja, uhvatio bi ih i zadavio golim rukama.
Da li bi bilo koji od Davida koje je video u Firenci mogao da zamisli takvo jedno delo, a kamoli da ga izvrši? Ujutro se zaustavio pred Kastanjovom slikom, zurio je u mladog Davida, tankih ruku, malih šaka i stopala, s ogromnom kosom koja mu je lepršala oko mršavog, lepog lica, koji je izgledao na pola puta između žene i muškarca. Potom je otišao da vidi Davida Pobednika Antonija Polajuola, nešto starijeg od Kastanjovog, s nogama čvrsto uprtim na zemlji, ali s tankim ženskim prstima savijenim kao da se sprema da jede krem od zasladenog mleka i jaja. Trup je bio lepo oblikovan, a odlučnost se videla u stavu, ali je bio odeven u kaput oivičen čipkom s odgovarajućom čipkanom košuljom jednog firentinskog plemića – najskuplje i najaristokratskije obučen pastir na zemlji, pomisli Mikelanđelo.
Otrčavši do Palaca dela Sinjorija, pope se uz stepenice do dvorane dei Džilji. Ispred vrata stajao je Verokijev bronzani David, zamišljen mlad čovek. U samoj dvorani bio je Donatelov prvi David, isklesan u mermeru. Mikelanđelo ga nikad nije video, i gledao je čeznutljivo osetljivu i savršenu kožu. Ruke su bile snažne, jedna noga, koja se videla ispod dugačke sjajne odeće, bila je deblja nego na slikama Kastanja i Polajuola, vrat puniji. Ali oči su mu bile prazne, brada mlitava, usta slaba, a venac lišća i bobica krunisao je bezizražajno lice.
On siđe niz kamene stepenice do dvorišta i stade ispred Donatelovog bronzanog Davida, s kojim je živeo dve godine u dvorištu Medičija, a kojeg je grad prisvojio posle pljačkanja palate. Bila je to skulptura kojoj se strastveno divio. Noge i stopala dovoljno čvrsti da nose telo, sa snažnim rukama i vratom. No kad ga je sada pogledao kritički, vide da, kao i ostali firentinski Davidi, ima lepe crte lica i gotovo žensko lice ispod ukrašenog šešira, i duge kovrdže koje su mu padale do ramena. Mada je imao polne organe mladog dečaka,imao je i nabubrele grudi mlade devojke.
Dok se vraćao kući, nedovršene misli jurile su mu kroz glavu. Ti Davidi, naročito ona dva Donatelova, koje je voleo, bili su dečaci. Nisu mogli zadaviti lavove i medvede, isto kao što nisu mogli ubiti Golijata, čija je glava počivala između njihovih nogu. Zašto su najbolji firentinski umetnici slikali Davida ili kao mladića ili kao otmeno obučenog i negovanog mladog kicoša? Zar nijedan umetnik nije čitao dalje od opisa koji kaže da je David »smeđ, lepih očiju, lepa stasa«, do onoga: »I kad bi skočio na me, uhvatili ga za grlo pa ga bih i ubih. I lava i medveda... ubijao je tvoj sluga.«
David je bio muškarac! On je izvršio ta junaštva pre nego što ga je Bog odabrao.Ono što je učinio, učinio je sam, sa svojim velikim srcem i velikim rukama. Takav čovek ne bi oklevao da se suprotstavi Golijatu, tako ogromnom da je nosio oklop na grudima težak hiljadu funti. Šta je bio Golijat za mladića koji se mešao sa lavovima o medvedima i koji ih je pobeđivao u poštenoj bici?
U zoru, pošao je ulicama još uvek vlažnim od pranja i čišćenja noseći materijal za premeravanje do radionice Duoma. On proceni svoje figure prema stubu, izračuna gotovo na dlaku tačnu udaljenost između najdublje tačke gde je zašlo dleto do tačke na suprotnoj strani, da vidi da li bi bilo moguće oblikovati Davida čija bi bedra, najmanji promer tela, mogla da se smeste u preostali mermer.
-Ne valja -reče Bepe. -Pedeset godina posmatram vajare kako tuda mere.Uvek kažu: » Šteta. Nijedna figura ne odgovara.«
-To je stvar zamisli, Bepe. Gledaj, nacrtaću la sagoma, siluetu, na bloku, za tebe.Ova tačka označava najdublju tačku, na polovini visine stuba. Sad recimo da moramo izvući kukove iz tog uskog pojasa, a nasuprot tome da upotrebimo jako istureni zglob ili ruku da kompenzuje...?
Bepe se počeša po stražnjici.
-Ah -uzviknu Mikelanđelo. -Ti misliš da će ići!Vidim kako si zadovoljan po tome koji deo anatomije češeš.

Sedmice su prolazile. Čuo je da je Rustiči zaključio da je projekat suviše velik za njega. Sansovino je tražio još jedan komad mermera da bilo šta izvuče iz Dučovog stuba. Još pet ili šest drugih vajara u gradu, uključujući Bača, Gublionija, Benedeta da Rovecana, napustili su stub, govoreći da on, budući da je udubljen u sredini, svakako mora pući napola na toj uskoj tački.
Poštom iz Rima stigao je omot u kojem je bio Pikolominijev ugovor:

... Visoko preuzvišeni kardinal Sijenski naručuje Mikelanđelu, sinu Lodovika Buonaroti-Simonija, vajaru iz Firence, da napravi petnaest kipova od kararskog mermera, koji treba daje čist, nov, beo i bez žila, tako savršen kao što je potrebno da se naprave prvoklasni mermemi kipovi, a svaki treba da je dva braccia visok, i svi treba da budu gotovi u roku od tri godine, za svotu od pet stotina velikih zlatnih dukata...

Jakopo Gali bio je osigurao avans od stotinu dukata uz garanciju da će vratiti novac kardinalu Pikolominiju ako Mikelanđelo umre pre nego završi tri poslednje statue. Kardinal Pikolomini je odobrio Mikelanđelove prve skice. Ali je jedna rečenica u ugovoru bila kruna nedostojnosti. »Pošto je jednu figuru svetog Franje već isklesao Pjetro Toriđani, koji je ostavio draperiju i glavu nedovršenu, Mikelanđelo će dovršiti kip iz počasti i učtivosti, u Sijeni, tako da taj kip može stajati između ostalih koje je on napravio, i da niko ko ga bude video neće moći reći da je to delo Mikelanđelove ruke.«
-Nisam uopšte znao da je Toriđani počeo taj posao -povika Mikelanđelo Granačiju. -Pomisli kakva je to sramota da ja čistim iza njega.
-Teške reči -reče Granači. -Recimo jednostavno da Toriđani nije bio sposoban da završi makar i jednu figuru kako treba, i da se kardinal Pikolomini morao obratiti tebi da sve urediš.
Gali je savetovao da Mikelanđelo potpiše ugovor i odmah počne rad. »Sledećeg proleća, kad braća Mouskron dođu iz Briža, osiguraću vam da isklešete tri slobodne skulpture Bogorodice s detetom. A u budućnosti će biti i boljih stvari.«
Mikelanđelo skupi pregršt novih skica za Davida i ponovo ode da preklinje Pjera Soderinija. Porudžbinu će dobiti samo ako gonfaloniere bude naterao vunarski ceh da se pokrene.
-Da, morao bih to silom progurati -složi se Soderini. -Ali u tom slučaju bi odbor radio protiv njihove volje. Oni bi vam zamerili. Oni moraju zaželeti da se taj mermer kleše i moraju vas odabrati za skulptora. Shvatate li razliku?
-Da -odgovori Mikelanđelo tužno -to ima smisla. Samo, ja više ne mogu dugo čekati.
Pokraj Via del Prokonzolo, nekoliko koraka niže od Badije, nalazio se jedan svod koji je izgledao kao da vodi u dvorište palate. Mikelanđelo je prošao pokraj njega bezbroj puta od svoje kuće idući u vajarski vrt i znao je da se tuda prolazi na jedan zanatlijski trg, jedan izdvojeni svet okružen stražnjim delovima palata, zarubljenim tornjićima i jednospratnicama. Te su kuće davale sklonište dvadesetku radionica štavljača kože, bačvara, stolara, bojadisara vune, tkalaca lanenog platna i izrađivača makaza, koji su pripremali svoje proizvode za pređu na otvorenim tržnicama i na poznatim ulicama Korsa i Peličerije. Tu je našao radionicu za iznajmljivanje, u kojoj je ranije bio neki obućar, na južnoj strani ovalne pjace, koja je gotovo celi dan imala sunca. Plativši najamninu za tri meseca unapred, on posla jedno pismo preko ferarskih jezuita, za Arđenta, pozivajući ga da se vrati na posao, i kupi krevet na točkićima za radionicu, da mladić tu spava.
Po junskoj vrućini zanatlije su radile ispred svojih uskih radnjica, bojadisari s rukama umrljanim plavom, zelenom i crvenom bojom, metalski radnici u kožnim keceljama, goli do pojasa, stolari koji su strugali i blanjali ispunjavajući vazduh strugotinama koje su mirisale, a svi su dizali buku svojih zanata, potpuno pomešanu u zatvorenom prostoru, kao neku vrstu drugarske muzike, koja je stvarala pozadinu gde se Mikelanđelo osećao kao kod kuće. Okružena jednostavnim radnicima, radionica mu je pružala istu onu usamljenost punu rada u kakvoj je uživao i za svojom tezgom u Rimu, odakle je gledao na komešanje u »Medvedu«.
Arđento je stigao prašnjav i s bolesnom nogom, pričajući jedno celo jutro dok je ribao vidljive znakove obućarevog boravka, ne mogavši da sakrije olakšanje što je otišao s bratovog imanja.
-Arđento, ja ne razumem. U Rimu si odlazio svake nedelje u okolinu da vidiš konje...
Arđento diže znojno lice s posudom punom luga.-Ja volim posećivati seoska imanja, ali ne i raditi tamo.
Stolar preko puta im je pomogao da sagrade sto za crtanje do vrata. Arđento je pretražio ulicu gvožđara da pronađe polovnu grejalicu. Mikelanđelo kupi gvozdene šipke i korpe kestenovog drveta da napravi dleta. Našao je dva komada mermera u Firenci, i poslao je opis za još tri komada u Kararu. Zatim, bez modela u glini ili vosku, i ne gledajući crteže koje je odobrio kardinal Pikolomini, on namesti blokove od četiri stope i iz čistog zadovoljstva što su mu ruke opet na mermeru isklesa prvo svetog Pavla, bradatog, sa finim crtama lica koje su odavale rimsko građanstvo prvog hrišćanskog misionara i njegov dodir s grčkom kulturom, dok je telo, mada odeveno u nezgrapnu odeću, bilo mišićavo i napeto. Zatim, bez odmora, nastavi da kleše svetog Petra, najbližeg Hristovog učenika i svedoka njegovog uskrsnuća, stenu na kojoj je sagrađena nova crkva. Taj kip bio je mirniji telesno i duševno, sa zanimljivo raspoređenim vertikalnim draperijama naglašenim finom lelujavom horizontalnom ešarpom preko grudi i ruku.
Radnici pjace prihvatili su ga kao još jednog veštog zanatliju, koji je stizao rano u zoru u radničkom odelu, odmah pošto je jedan šegrt oprao trg, i koji je završavao posao kad bi pao mrak, s kosom, licem, nozdrvama, košuljom i golim nogama i stopalima prekrivenim belom mermernom prašinom, kao što su njihove bile pokrivene drvenom strugotinom, bojom, ih tankim pramenovima kože ili lana.
Ponekad bi neki od njih viknuo glasnije od testera, čekića i noževa za struganje, dok su Mikelanđelova dleta pevala kroz beli mermer kao plugovi kroz prolećnu zemlju.
-Čudo jedno! Cela Firenca se kupa u znoju, a na našoj pjaci pada sneg.
Mikelanđelo je od svih čuvao tajnu gde se nalazi njegova radionica osim od Granačija, koji bi ga posećivao kad se vraćao kući u podne na ručak i donosio mu gradske novosti.
-Naprosto ne verujem! Potpisao si ugovor 19. juna, sadaje tek sredina jula, a već si završio dva kipa. Sasvim su dobri, uprkos tvom kukanju da ne možeš ništa dobro da napraviš. Ovakvom brzinom završićeš petnaest figura za sedam meseci!
Mikelanđelo se zagleda u svoga Svetog Petra i Svetog Pavla i ozbiljno odgovori: Te prve dve figure nisu loše, one u sebi sadrže moju glad za klesanjem. Ali kad se jednom pokažu u tim uskim nišama, brzo će umreti. Sledeće dve statue su papa Pio II i Grgur Veliki s papskom tijarom u krutoj odeći...
-Zašto ne ideš u Sijenu -predloži Granači -i ne rešiš se Toriđanija? Bolje ćeš se osećati.
Toga dana je otišao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:42 am






4


Toskana je država ljupkosti. Njena zemlja je tako divno uobličena da oko preleće brda i doline ne saplićući se ni na jedan kamen. Ritam zelenih brda koja se valjaju, čempresi koji streme uvis, terase napravljene od generacija koje su sa stenom postupale s veštinom i nežnošću, polja geometrijski postavljena jedna prema drugima, kao da ih je crtao neki crtač planova da budu lepa koliko i plodna, grudobrani tvrđava na brdima, njihovi visoki tornjevi koji su se isticali sivoplavi i zlatni između drveća, zrak takve čistoće da se svaki busen zemlje izdvajao u divnoj pojedinosti. Ispod njega dozrevala su polja sa julskim ječmoni i zobi, pasuljem i cveklom, s obe strane puta čokoti puni grozdova bili su poređani u dvoredove između horizontalnih grana srebrnastozelenih maslina, stvarajući tako voćnjake s isprepletenom osnovom, bogato najavljujući vino, maslinovo ulje i poeziju izrezuckanog hšća.
Osećao je fizičko zadovoljstvo dok se njegov konj kretao duž kontura jednog grebena, penjući se sve više i više u Italijansko nebo bez ijedne mrlje. Vazduh koji je udisao bio je tako čist da se celo njegovo biće oseti oplemenjeno i oslobođeno podlosti i niskosti: bio je u zanosu koji je osećao samo onda kad je klesao mermer: Toskana je odvezivala čvorove u čovekovoj utrobi, odstranjivala zla njegovog sveta. Bog i čovek su se sjedinjavali da stvore to najveće umetničko delo. Sa slikarske tačke gledišta, pomisli Mikelanđelo, to bi mogao da bude rajski vrt. Adam i Eva su otišli, ali za njegovo vajarsko oko, koje je pomno ispitivalo valovite planinske vence što su se prostirali unatrag u prostoru s hrikom zelene reke koja vijuga kroz dolinu ispod njega, išaranu kamenim kućicama, krovovima okupanim u suncu, stogovima sena, Toskana je bila raj. On poče da recituje jednu pesmu iz detinjstva:

Italija je vrt Evrope.
Toskana je vrt Italije, Firenca je cvet Toskane.

Oko sunčevog zalaska stigao je do uzvišice iznad Podžibonsija. Apenini su bili prekriveni prašumom, rekama i jezerima koji su sijali kao valjano srebro pod kosim zracima zalazećeg sunca. Sišavši niz dugi brežuljak do Podžibonsija, vinarskog centra, Mikelanđelo spusti bisage na oribani, goli pod jedne gostionice, zatim se popne na breg iznad grada da istraži visoki Podžio Imperijale Đuliajna da Sangala, tvrđavu-palatu sazidanu po Lorencovoj naredbi da se spreči napadačkim vojskama da pređu tu teško utvrđenu tačku, jer je ona kontrolisala dolinu koja je vodila u Firencu. Ali Lorenco je umro, Podžio Imperijale je bio napušten...
S teškom mukom Mikelanđelo se spusti niz stenovitu stazu.Poslužili su ranu večeru u dvorištu gostionice, čvrsto je spavao, ustao kad je pevac zakukurikao, i krenuo na drugu polovinu svog putovanja.
Sijena je bio topao crvenkastosmeđi grad, sagrađen od crvenkastosmeđe zemlje, kao što je Bolonja bila zagasitonarandžasti grad od njene domaće zemlje. On uđe kroz gradska vrata, pođe do Pjace del Kampo, koja je imala oblik školjke i naglo se spuštala od gornjeg reda privatnih palata do Palavo Publiko na suprotnoj strani, probijajući nebo lepom i smelom kulom Manda, kamenom skulpturom od koje je zastajao dah.
Mikelanđelo ode do središta pjace, oko koje je Sijena održavala svakog leta svoje besne konjske trke, do Dela Kverčove divne fontane, zatim se popne kamenim stepeništem i dođe do Krstionice, čiji su sud za krštenje isklesali Dela Kverča, Donatelo i Giberti.
Pošto je obišao sud za krštenje da prostudira delo najboljih italijanskih vajara, on napusti Krstionicu i pope se uz strm brežuljak do katedrale. Stajao je zadivljen i obuzet strahopoštovanjem dok je gledao crno-belo mermerno pročelje s divnim figurama koje je isklesao Đovani Pizano, prozorima u obliku ruže, i crno-belim mermernim zvonikom. Unutra, pod je bio rudnik mermernih ploča, s crno-belim intarzijama koje su prikazivale prizore iz Starog i Novog zaveta.
A onda mu se srce stegnu. Pred njim je stajao Brenjov oltar. Niše su bile dublje nego što je zamišljao, a sve su bile natkriljene duboko usečenim svodom u obliku školjke, prema kojima će se gledati glave i lica njegovih figura, i koji će ih lišiti izraza. Neke niše su stajale tako visoko u vazduhu da niko na podu ne bi mogao videti kakva se skulptura nalazi u njima.
On izmeri niše, ponovo u glavi pregleda visinu osnove na kojima će njegove figure stajati, potraži čuvara, prijatnog rumenog čoveka srednjih godina, koji ga rečito pozdravi.
-Ah, vi ste Mikelanđelo Buonaroti, koga sam očekivao. Sveti Franjo je stigao iz Rima pre nekoliko sedmica. Stavio sam ga u jednu hladovitu sobu pokraj Krstionice, gde ima i viganj i sve. Kardinal Pikolomini mi je naredio da se dobro brinem za vas. Već imam spremnu sobu u mojoj kući, preko puta trga. Moja žena sprema najbolje sijenske pappardelle alla lepre, široke knedle sa sosom od zeca...
Mikelanđelo se baci u bujicu reči.
-Hoćete li me odvesti do Svetog Franje? Moram da vidim koliko na njemu ima posla.
-Naravno! Zapamtite, vi ste ovde gost kardinala Pikolominija, a kardinal je naš veliki čovek...
Mikelanđelo s mukom proguta vazduh ugledavši Toriđanijevu skulpturu: drvena, beživotna, s obiljem lepršave odeće ispod koje se nije mogao primetiti nijedan deo živog ljudskog bića koje diše, šake bez žila, kože ih kosti, kruto, stilizovano bezizražajno lice... sve je te tačke u sebi nabrajao dok mu je pogled nemilosrdno sekao nedovršeni blok.
Zakleo se da će dati tom jadnom upropašćenom Svetom Franji, koga čak ni ptice ne bi prepoznale, svu svoju ljubav i veštinu koju poseduje. Moraće dublje da zađe u kamen, odbaci njegove veštačke ukrase, odstrani upropašćeni mermer i napravi ponovo nacrt za celu figuru, preinači zamisao, tako da će Sveti Franjo izaći onakav kako ga je Mikelanđelo zamišljao, kao najblaži od svih svetaca. Ali najpre je hteo da prespava, a zatim će doneti materijal za crtanje, sesti u ovoj hladnoj prostoriji isklesanoj u brdu katedrale, s prigušenim svetlom sa gornjeg prozora, i toliko će razmišljati dok se sveti Franjo ne pojavi u svoj svojoj ljubavi prema siromašnima, nesrećnima, napuštenima.
Sutradan je napravio crteže. Kad je pala noć, pravio je nove oštrice na starim dletima, podešavao ih prema ruci i privikavao se na težinu čekića. U zoru sledećeg dana poče da kleše u belom usijanju, i iz sada škrtog bloka izroni telo umorno od puta ispod tanke odeće, ramena izmršavela do kostiju, ruke dirljivo izražajne, noge tanke i krive u kolenima i umorna stopala koja su koračala putevima da pruže podršku i da se dive svemu u prirodi.
Osećao se kao da je istovetan sa svetim Franjom, i s tim nagrđenim blokom iz kojeg se rađao. Kad je došao do glave i lica, klesao je svoju vlastitu kosu, očešljanu pravo preko čela, svoje vlastito udubljeno lice kao što ga je video u ogledalu Medičija, onog jutra pošto ga je Toriđani udario: nos zgnječen između očiju, spuštajući se naniže u obliku slova S, čvoruga na oku, natečeni obraz ispod njega,jednog svetog Franju rastuženog onim što je video kad je pogledao na božji svet. No, ipak preko tih bolnih crta lica oproštaj, blagost i prihvaćanje.
Bio je obuzet tužnim raspoloženjem dok je jahao kući preko brežuljaka Kjantija. S mukom sjaha s konja i pođe do svoje radionice sa bisagama preko ramena. Tu nađe Arđenta kako se uzbuđeno premešta s noge na nogu, očekujući da ga Mikelanđelo pogleda.
-Dakle, Arđento, šta te to tako sekira?
-Gonfaloniere Soderini želi da vas vidi, svakog časa šalje po jednog paža.
Pjaca dela Sinjorija žarila se ružičastim svetlom iz zapaljenih uljanih svetiljki koje su visile sa svakog prozora i sa kruništa zvonika. Soderini se odvoji od svojih drugova iz veća u podignutoj lođi i sretne se s Mikelanđelom ispod Donatelove Judite. Bio je obučen u jednostavnu svilenu košulju zbog zapare koja je vladala te večeri, ali izraz njegovog lica je govorio da je sasvim zadovoljan samim sobom. -Zašto posude s uljem. Šta proslavljate?
-Vas.
-Mene?
-Delimično. -Soderinijeve oči su vragolasto treperile u narandžastom svetlu. – Veće je danas posle podne donelo novi ustav. To je službeno objašnjenje.
Neslužbeno objašnjenje je da su upravnici vunarskog ceha i Duoma prihvatili vašeg
Diva...
Mikelanđelo se ukoči. To je bilo neverovatno. Dučov stub je bio njegov!
Soderinijev glas veselo nastavi: -Kad smo shvatili da je naš najbolji firentinski skulptor vezan za jednog kardinala iz Sijene, zapitali smo se: Zar Sijena smatra da Firenca ne ceni svoje vlastite umetnike? Ili da ne možemo sebi priuštiti da ih zaposlimo? Na kraju krajeva, godinama smo ratovali sa Sijencima...!
-Ali Pikolominijev ugovor?
-Iz patriotske dužnosti morate odgoditi Pikolominijev ugovor, i prvog septembra preuzeti Dučov blok.
Mikelanđelo oseti poznato peckanje iza očnih kapaka.
-Kako da vam zahvalim?
Soderini polagano odmahnu izduženom glavom s kosom prošaranom žutim pramenovima i promrmlja: -Mi smo, sinovi Il Magnifica, mi moramo čuvati tu vezu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:42 am






5


Noge su ga nosile niz Borgo Pinti u Via delji Artisti, zatim kroz gradska vrata, duž reke Afriko, i uz brdo do Setinjana. Porodica Topolini je bila u dvorištu i uživala u večernjem povetarcu s brda.
-Slušajte -doviknu im on. -Baš sam čuo. Dučov stub je moj!
-Sada bismo mogli da ti poverimo nekoliko prozorskih okvira -zadirkivao ga je otac.
Mikelanđelo raširi ruke pred njim. -Hvala vam na počasti, padre mio, ali jedan scalpellino i voli da teše građevinski blok.
Ostao je te noći i spavao na staroj slamarici ispod svoda između dede i najmlađeg sina. U zoru je ustao da se pridruži ljudima koji su sekli pietru serenu. Radio je nekoliko sati, dok se sunce visoko dizalo u dolini, zatim ušao u kuću. Majka mu pruži krčag s hladnom vodom.
-Madre mia, kako je Kontesini? -zapita on.
-Slaba je... Ali ima još nešto gore. Sinjorija je svima zabranila da im pomognu.Ona bespomoćno raširi ruke izražavajući tim rečitim toskanskim pokretom očajanje.-Mržnja na Pjera još truje.
Mikelanđelo se dobro napi vode, vrati se u dvorište i upita Bruna:
-Možeš li mi odvojiti nekoliko komada gvožđa?
-Uvek se mogu odvojiti.
Mikelanđelo stavi drvo u kovačko ognjište, potpali vatru i napravi malu garnituru dleta i čekića, onakvih kakve mu je otac Topolino pravio kad mu je bilo šest godina. Zatim istesa jedan pravougaonik iz serene, isklesa na njemu abecedu scalpellina, počev od uzorka riblje kosti pa do niza trouglova.
Onda se oprosti od Topolinovih. Porodica je znala, po nekom tajanstvenom sistemu komunikacije, da je najpre došao k njima pošto je čuo za svoju sreću. Njegove posete preko noći, drugarski radni sati na tesanju kamena, govorili su im o njegovoj stalnoj ljubavi prema njima.
Konj kojeg je posudio bio je star i umoran. Na polovini strmog puta Mikelanđelo sjaha i povede ga. Pošto je stigao na vrh grebena, okrenu na zapad,po suncu koje je obasjavalo dolinu Munjone rumenilom i purpurom. Imao je još kratak put do Fjezola, severnog utočišta etrurskog saveza gradova, koji je počeo u Veji, odmah izvan Rima, i koji su Cezarove legije s mukom pokorile. Cezar je mislio da je sravnio Fjezole, ali kad je Mikelanđelo počeo silaziti niz severnu padinu, s pogledom na Policijanovu Vilu Dijanu u daljini, prolazio je pored etrurskih zidova koji su još uvek bili cementirani i nedirnuti, a nove kuće ponovo su bile građene od prvobitnog gradskog kamena.
Kontesinina kuća nalazila se na dnu strme, uske putanje, na pola puta do reke Munjone. Ranije je to bila seljačka kuća uz zamak na vrhu brda. Mikelanđelo zaveza konja uz maslinovo drvo, prođe kroz povrtnjak i ugleda porodicu Ridolfi na maloj kamenoj terasi ispred kućice. Kontesina je sedela na pletenoj stolici, s odojčetom na grudima, dok joj se šestogodišnje dete igralo kraj nogu. On tiho viknu odozgo s humka:
-Ja sam, Mikelanđelo Buonaroti, došao sam u posetu.
Kontesina naglo podiže ruku i prekri grudi.
-Mikelanđelo, kakvo iznenađenje? Siđi, siđi. Staza je tamo nadesno.
Nastade usiljena ćutnja kad je Ridolfi podigao svoje ponosito uvređeno lice. Mikelanđelo uze ploču od pietre serene i alat iz bisage, siđe stazom i spusti malo dleto, čekić i ploču pred Kontesinine noge.
-Juče sam primio Dučov stub. Morao sam doći da vam to kažem. Il Magnifico bi to želeo. Onda sam pomislio da je vašem starijem sinu sigurno šest godina. Vreme je da počne da uči, ja ću biti njegov učitelj. Isto tako kao što su mene Topolini učili kad mi je bilo šest godina.
Kontesinin smeh prosu se preko njive s maslinama. Ridolfova ozbiljna usta zgrčiše se u podsmehu. On reče tihim glasom: -Ljubazni ste što ste nam došli na ovaj način. Vi znate da smo mi odbačeni.
Bilo je to prvi put da mu se Ridolfi obratio, a bilo je prvi put da se Mikelanđelo nalazio u njegovoj blizini nakon Kontesininog venčanja. Ridolfi se približavao tridesetoj, ali progonstvo i ogorčenje su mu već nagrizali lice. Mada nije bio umešan u zaveru u prilog povratka Pjera de Medičija, bilo je poznato da je neprijatelj republike i da je spreman da radi na ponovnom uspostavljanju jedne oligarhijske vlasti u Firenci. Bogatstvo njegove porodice, zasnovano na svetskoj trgovini vunom, sada je služilo da pomogne finansije gradske države.
-Što čini da je to za mene dvostruko poguban napitak -reče Ridolfi. -Ali jednog dana mi ćemo biti vraćeni na vlast! Onda ćemo videti!
On oseti Kontesinine oči kako ga peku na leđima i okrenu se da je pogleda pravo u lice. Njeno držanje bilo je mirno prihvatanje onoga što jeste, mada su upravo bili dovršili jednostavnu večeru, mada su bili u pohabanoj odeći, i mada su stanovali u seljačkoj kući posle života u najbogatijim palatama Firence.
-Pričaj nam novosti o sebi. O godinama u Rimu. Šta si isklesao? Čula sam za Baha.
Mikelanđelo zavuče ruku u košulju, izvadi papir za crtanje, zatim ugljen iz pojasa i nacrta Pijetu, objašnjavajući šta je pokušavao da postigne. Bilo je lepo biti opet s Kontesinom, gledati njene tamne oči. Zar se oni nisu voleli, pa makar i dečjom ljubavlju? Kad čovek jednom voli, zar ta ljubav ne treba da traje? Ljubav je tako retka, tako je teško na nju naići.
Kontesina je naslućivala njegove misli, uvek ih je naslućivala. Ona se okrenu sinu.
-Luiđi, hoćeš li učiti Mikelanđelovu abecedu?
-Mogu li da ti pomognem da klešeš novi kip, Mikelanđelo?
-Doći ću da te učim, onako kako je mene učio Bertoldo u vrtu tvog dede. Hajde,uzmi čekić u jednu ruku, dleto u drugu. Na drugoj strani kamena pokazaću ti kako se sriče. Čekićem i dletom možemo praviti dela isto tako lepa kao što je Danteova poezija. Nije li tako, Kontesina?
-Tako je -odgovori ona. -Svako od nas ima svoju vlastitu abecedu kojom stvara poeziju.

Bila je ponoć kad je vratio Topolinovog konja i sišao nizbrdo. Njegov je otac bio budan i očekivao ga je sedeći u crnoj kožnoj stolici. To je očigledno bila druga noć kako nije spavao, i bio je potpuno iscrpljen.
-Tako! Treba ti dve noći da dođeš ocu s novostima. Gde si bio sve vreme? Gde je ugovor? Koliko plaćaju?
-Šest dukata mesečno.
-Koliko će dugo trebati da se iskleše?
-Dve godine.
Lodoviko poče brzo da računa, a onda okrenu sinu besno lice.
-Ali to je sve zajedno svega sto i četrdeset i četiri dukata.
-Odbor pristaje da plati više, kad završim, ako bude smatrao da zaslužujem veću nagradu.
-Kome je prepuštena ta odluka?
-Njihovoj savesti.
-Savesti! Ne znaš li ti da toskanska savest prestaje gde počinje stomak.
-David će biti tako lep da će zaželeti da mi plate više.
-Čak je i Pikolominijev ugovor bolji, zarađuješ tri stotine i trideset dva zlatnika za iste dve godine rada. Više nego dvostruko!
Mikelanđelo obori glavu u očajanju. Lodoviko i ne pogleda izraz sinovog lica. On reče konačnim glasom:
-Buonaroti nisu tako bogati da daju milostinju od sto osamdeset i osam dukata vunarskom cehu i Duomu. Kaži im da će David morati da pričeka dok ne zaradiš pet stotina dukata od Sijene.
Mikelanđelu nije ni padalo na um da se svađa. On odgovori mirno: -Oče, ja ću klesati Davida. Zašto vi uvek iznosite te ništavne argumente?

Nekoliko sati kasnije njegov brat Buonaroto primeti:
-Nisu baš tako ništavni. Pre argumenta, koliko si dukata mesečno nameravao da daješ ocu?
-Tri. Pola njemu, pola meni.
-A sada si pristao da mu daješ pet.
-Morao sam ga umiriti.
-Tako, za nekoliko sati dokazivanja, on je zaradio još dva dukata mesečno za dvadeset i četiri meseca.
Mikelanđelo teško uzdahnu.
-Šta da radim? Izgleda tako star i sed. Budući da mi Odbor plaća troškove, čemu onda trebam ona dva zlatnika?
Buonaroto zakuka: -Bilo ti je boije kad si bio učenik u vrtu Medičija. Onda si barem mogao nešto i za sebe uštedeti.
Mikelanđelo se zagleda kroz prozor u noćnog čuvara koji je išao po Via San Prokulo.
-Imaš pravo što se oca tiče, ja sam njegov kamenolom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:43 am







6


Granači je priredio proslavu uz sastanak Društva bakrača. Da bi pozdravili Mikelanđelovu sreću, jedanaestorica članova društva pojaviše se, Botičeli bolno šepajući na štakama, a Roseli, iz radionice suparničke Girlandajovoj, tako bolestan da su ga morali nositi na nosilima. Rustiči ga primi srdačno, Sansovino ga potapša po ramenu, drugi čestitaše: David Girlandajo, Buđardini, Albertineli, Filipino Lipi, Il Cronaca, Bačo d' Anjolo, Leonardo da Vinči. Dvanaesti član, Đulijano da Sangalo, bio je odsutan.
Celo poslepodne Granači je snabdevao Rustinijevu radionicu lancima kobasica, hladnom govedinom i prascima, figurama napravljenim od kolača, demižonima kijantija. Kad je Granači obavestio Sođija, ovaj je pridoneo ogromnu posudu svinjskih nogu u marinadi.
Sva hrana i piće bili su potrebni jer je Granači pozvao grad: celu Girlandajovu radionicu, uključujući Domenikovog talentovanog sina Ridolfa, sada osamnaestogodišnjaka, sve učenike iz vrta Medičija, desetak poznatijih vajara i slikara, uključujući Donata Bentija, Benedeta da Rovecana, Pjera di Kozima, Lorenza di Kredija, Frančiabida, mladog Andrea del Sarta, Andrea dela Robiju, koji je pravio terakote, vodeće firentinske zanatlije, zlatare, časovničare, draguljare, bronzare, muzičara Monte di Đovani di Miniata, ilustratora Atavantija, drvoresce, arhitekta Frančeska Filareta, koji je bio najveći poznavalac firentinskih grbova. Upućen u pravila ponašanja republike, Granači je takođe poslao pozive gonfalonieru Soderiniju, članovima Sinjorije, odboru vunarskog ceha i odboru Duoma, porodici Stroci, kojoj je prodao Herkula. Većna ih je došla, srećni da se pridruže zabavi, jer je sada veliki skup izašao iz Rustičijeve pretrpane, bučne radionice na trg, gde je Granačijeva unajmljena grupa akrobata i rvača zabavljala gledaoce, a muzičari i minstreli pevali pesme za mladiće i devojke koji su igrali na trgu. Svi su stiskali ruku Mikelanđelu, tapšali ga po ramenu i navaljivali da s njima popije zdravicu, kako prijatelji tako i poznanici ili nepoznati.
Soderini se rukova s Mikelanđelom, rekavši: -Ovo je prva značajna porudžbina koju je odobrio celi gradski odbor od dolaska Savonarole. Možda će sada za nas početi nova era, i mi ćemo moći da izbrišemo naš duboki osećaj krivice.
-Na koju krivicu mislite, gonfaloniere?
-Krivicu mase, krivicu pojedinca. Mnogo smo patili od smrti Il Magnifica, uništili smo mnogo onoga što je Firencu činilo prvim gradom sveta. Potkupljivanje Čezara Bordžije bilo je samo poslednja od devetogodišnjih nedostojnosti. Ali, večeras, mi sami sebe volimo. Kasnije, možda, ponosićemo se vama, kad mermer bude gotov. Ali sada se ponosimo sobom. Verujemo da će velike porudžbine za freske, mozaik, bronze i mermer dobijati svi naši umetnici. Vidite ponovno rođenje. -On stavi ruku Mikelanđelu na rame. -Vi ste slučajno primalja. Dobro postupajte s odojčetom.
Zabava je trajala do zore, ali pre toga dogodile su se dve stvari koje su imale da se odraze na tok njegove sudbine.
Prva ga je ispunila veseljem. Bolesni i stari Roseli skupio je deset članova Društva oko sebe, izjavivši:
-Nema tog uživanja zbog koga bi jednog člana ovog Društva bakrača trebalo donositi na nosiljci na orgije. Zbog toga, ma koliko nerado unapređujem nekoga iz Girlandajove radionice, ja ovim dajem ostavku na članstvo Društva i imenujem Mikelanđela Buonarotija za svog naslednika.
Bio je primljen. On nije bio član nijedne grupe od vremena Medičijevog vajarskog vrta. Ponovo se seti svog usamljenog detinjstva, kad mu je tako teško bilo da se sprijatelji, da bude veseo. Bio je mršav, povučen, neželjen. Sad su svi ti umetnici iz Firence, čak i oni koji su dugo čekali da budu pozvani u Društvo, aplaudirali što je bio izabran.
Drugi događaj prouzrokovao mu je prilično strepnje. Podstakao ga je, mada nehotično, Leonardo da Vinči.
Mikelanđelo je bio ljut na Leonarda još od onda kad ga je prvi put video kako prelazi Pjacu dela Sinjorija u pratnji svog nerazdvojnog i voljenog učenika-prijatelja Salaja, mladića s licem kao da je uzeto s neke grčke skulpture, s gustim kovrdžama oko glave, okruglim malim ustima i finom okruglom bradom, kojeg je Leonardo obukao u skupu lanenu košulju i ogrtač od srebrnog brokata. Ipak je u poređenju s Leonardom Salaj izgledao tupo, jer je Leonardovo lice bilo najsavršenije koje se pojavilo u Firenci od zlatne lepote Pika dela Mirandole. Leonardo je nosio svoju veliku kao isklesanu glavu aristokratski zabačenu, s veličanstvenim širokim čelom okrunjenim oblakom riđe kose, malo kovrdžave i duge do ramena, bradom isklesanom od junačkog kararskog mermera, koji je toliko prezirao, sa savršeno ocrtanim širokim, i punim, rumenim usnama, dok su hladne plave oči, oštre, prodorne i inteligentne, dominirale na licu svežem kao u seljančice.
Leonardova prilika, dok ga je Mikelanđelo posmatrao kako prelazi preko trga, praćena njegovom uobičajenom povorkom slugu i sledbenika, odgovarala je njegovom savršenom licu, visok, ljubak, širokih ramena i uskih bokova rvača, i s isto takvom živahnošću i snagom, bio je odeven u kraljevski sjaj i s prezirom za konvencionalnost, ogrtač ružičaste boje jedva mu je pokrivao ramena i padao oko kolena, košulja i calze tako uske da su gotovo pucale.
Pored njega Mikelanđelo se osećao ružnim i izobličenim, svestan da je njegovo odelo jeftino, da nije dobro skrojeno i da je pohabano. Leonardova doterana kosa i miris, čipka oko vrata i zglobova na rukama, dragulji, neizreciva divota prisustva toga čoveka, terali su ga da se oseća dronjavim i prljavim u poređenju s njim.
Kad je o tome razgovarao s Rustičijem, koji je bio Leonardov prijatelj, Rustiči ga prekori:
-Ne daj da te nasamari otmeni izgled. Leonardo ima sjajan mozak. Njegove studije iz geometrije nastavljaju delo Euklida. On je godinama secirao životinje, i ima pedantno tačne beležnice s crtežima iz anatomije. U svom zanimanju za geologiju otkrio je fosile ribljih krljušti na vrhu planine u gornjem Arnu, dokazavši tako da su one nekada bile pod vodom. Takođe je inženjer i pronalazač neverovatnih mašina: puške s višestrukom cevi, poluge za dizanje teškog tovara, pumpe za usisavanje, instrumenata za merenje vetra i vode. I sada još dovršava eksperimente za jednu mašinu koja će leteti vazduhom kao ptica. Blistava predstava kojom oponaša bogatog plemića je njegov napor da natera svet da zaboravi da je on nezakoniti sin kćerke jednog gostioničara. U stvari, on je jedini čovek u Firenci koji radi tako marljivo i tako dugo kao ti: dvadeset sati dnevno. Potraži pravog Leonarda ispod te odbrambene otmenosti.
S obzirom na taj sjajan govor, Mikelanđelo se nije usuđivao da spomene njegov bes na Leonardovo otvoreno odbacivanje skulpture. Ali kako je Leonardo te večeri srdačno pozdravio njegovo stupanje u Društvo bakrača, Mikelanđelo je umirio svoju nelagodnost. Onda začu Leonardov piskav glas iza sebe, koji je govorio:
-Ja sam odbio da se takmičim za Dučov blok jer je vajarstvo zanatska umetnost.
-No, ti sigurno nećeš nazivati Donatela zanatlijom? -upita neki dublji glas.
-Na neki način i hoću -odgovori Leonardo. -Vajarstvo je mnogo manje intelektualno od slikanja, nedostaju mu toliki prirodni aspekti. Mnogo godina sam se bavio skulpturom, i mogu vam iz iskustva reći da je slikanje mnogo teže, i da postiže veće savršenstvo.
-Ipak, za jednu ovako važnu porudžbinu...?
-Ne, ne. Nikad ne bih klesao mermer. Čovek se od toga znoji i celo mu se telo iscrpi. Vajar koji kleše mermer posle dnevnog rada isto je tako prljav kao i moler ili pekar, nozdrve su mu prepune praha, kosa i lice i noge prekrivene prašinom i komadićima mermera. Kad slikam, ja radim u najboljem odelu. Na kraju dana pojavljujem se potpuno čist i osvežen. Prijatelji mi dolaze da mi čitaju poeziju i sviraju muziku dok slikam. Ja sam prefinjen čovek. Skulptura je za radnike.
Mikelanđelo oseti kako mu se kičma koči i baci pogled preko ramena. Leonardova leđa bila su uz njegova. U njegovoj utrobi diže se bes. Zaželi da okrene Leonarda, da ga tresne po njegovom lepom licu pesnicom vajara koju je toliko prezirao. Zatim brzo pođe na drugu stranu sobe, povređen ne samo za sebe već i za sve klesare mermera. Jednog dana će naterati Leonarda da proguta te reči.
Sutradan je ustao rano. Arno se bio pretvorio u tanak mlaz. Morao je da prođe mnogo milja uz reku da pronađe duboku baru. Tu se okupao i plivao, zatim krenuo pešice natrag, zaustavivši se u samostanu Santo Spirito. Tu nađe priora Bikjelinija u biblioteci. Prior sasluša novosti bez izraza na licu.
-A ugovor kardinala Pikolominija?
-Kad dva odbora potpišu porudžbinu, oslobodiću se drugog ugovora.
-Kojim pravom? Ono što si započeo, dovrši!
-Ali Div je moja velika prilika. Mogu da stvorim nešto sjajno...
-Pošto ispuniš obavezu -prekide Bikjelini. -To je gora varijacija oportunizma nego ta što si potpisao ugovor koji si mrzeo. -Njegov glas postade ljubazniji. - Znam da ne želiš trošiti energiju na figure koje te ne zadovoljavaju. Ali, to si znao na početku. A možda ćeš i prodati svoje poštenje bez dobitka. Kardinal Pikolomini može da bude naš sledeći papa, i onda će ti Sinjorija narediti da se vratiš sijenskim figurama isto onako kao što je poslušala Aleksandra VI i udarila Savonarolu na muke.
-Svako ima svog sledećeg papu! -reče Mikelanđelo jetko. -Đulijano da Sangalo kaže da će to biti kardinal Rovere. Leo Baljoni kaže da će to biti kardinal Rijario. Vi sada kažete da će to biti kardinal Pikolomini...
Prior ustade, naglo ostavi Mikelanđela i priđe otvorenom svodu koji je gledao na pjacu. Mikelanđelo potrča za njim.
-Oprostite mi, oče, ali ja sada moram da klešem svoga Davida.
Prior prođe preko ugla pjace, ostavivši Mikelanđela da stoji na svojim ravnim tabanima na nemilosrdnom žaru avgustovskog sunca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:43 am





7


Bepe ga srdačno dočeka hrapavim glasom. -Znači, dobio si Dučov blok zabadava.
-On se osmehnu, češući svoju ćelavu glavu.
-Bepe, sviđalo ti se to ili ne, dobio si me pod svoje okrilje za dve godine.
Predradnik zavapi: -Kao da nemam dovoljno muke s tim da pazim da se katedrala ne sruši. Ali Radni odbor kaže: Daj mu sve što treba: mermer, dleta, lepe devojke...
Mikelanđelov glasan smeh dozva zanatlije. Srdačno pozdraviše njegov dolazak u radionicu.
Radionica Duoma išla je širinom bloka iza radničkih zgrada od Via dei Seri na severnoj strani do Ulice satova na južnoj, opasana osam stopa visokim zidom od opeke. Prednja polovina, gde je ležao Dučov stub, bila je odeljenje zanatlija koji su održavali katedralu, stražnja polovina služila je kao skladište drveta, opeke, kamena za popločavanje. Mikelanđelo je želeo da bude blizu radnika kako bi mogao da čuje njihove glasove i alate a da mu ipak ne smetaju. Usred dvorišta nalazio se hrast, a iza njega, u zidu koji je vodio u neki bezimeni prolaz, gvozdena vrata, zaključana i zarđala. Vrata su se nalazila tačno dva bloka od njegove kuće. Mogao je da radi noću kad je želeo, i praznicima, kad glavno dvorište bude zatvoreno.
-Bepe, je li dozvoljeno da se ova vrata upotrebljavaju?
-Niko to ne zabranjuje. Sam sam ih zatvorio pre jedno deset-dvanaest godina, kad je nestajao alat i materijal.
-Da li bih mogao da ih koristim?
-Šta ti ne valja na prednjem ulazu?
-Ništa. Ali ako budemo mogli da napravimo moju radionicu pored ovih vrata, moći ću da dolazim i odlazim a da nikog ne ometam.
Bepe je bezubo prežvakavao tu ideju da bude siguran da Mikelanđelo ne odbija time njega ili njegove radnike. Zatim reče:
-Učiniću, nacrtaj mi planove.
Potrebno mu je biio da se poploča trideset stopa duž stražnjeg zida za kovačko ognjište i alat i da mu drvo leži na suvom, zid od opeke trebalo je podići još devet stopa da niko ne vidi stub niti da posmatra njega kako radi kad se popne na merdevine. Sa svake strane, u razdaljini od oko dvadeset stopa, želeo je niske drvene zidove, ali će radni prostor biti otvoren prema nebu u toku devet suvih meseci godine, a isto tako i prednji deo. Div će se kupati u punom sunčevom svetlu južnog luka dok sjajno toskansko sunce bude prelazilo svoj dnevni put iznad grada.
Odlučio je da zadrži radionicu na malom trgu, tamo će moći da ode kad bude želeo da se udalji od velikog mermera. Tamo će Arđento spavati, a ovde će s njim raditi u toku dana.
Dučov blok je bio tako opasno izdubljen u sredini svoje dužine od sedamnaest stopa da bi svaki pokušaj da se pokrene u tom stanju mogao biti fatalan, jedan pokret koji bi ga potresao ili udarac koji bi ga zateturao mogao bi ga raspoloviti. Kupivši dva najveća komada papira koja je mogao da nađe, Mikelanđelo ih nalepi preko horizontalno položenog stuba i izreza sagoma, siluetu, pazeći da tačno izmeri duboku useklinu. Zatim odnese papire u radionicu na pjaci i naredi Arđentu da ih pričvrsti na zid. Namesti sto tako da gleda u siluetu na papiru, i poče da spaja drugu seriju listova papira na kojima će crtati skicu za Davida, koja će pokazati koji će se delovi sadašnjeg bloka otklesati a koji upotrebiti. Kad se vratio u dvorište, on otesa mermer sa vrha i na donjim uglovima, uravnoteži blok tako da ne bude u opasnosti da pukne.
Bepovi radnici napravili su ravnu putanju do novog radnog prostora. Poslužili su se balvanom i koturačom da podignu dve hiljade funti težak stub i da ispod njega postave valjke. Stub su polagano micali, kad bi koja okrugla greda ispadala na kraju, jedan bi radnik potrčao napred da je namesti ispod prednjeg dela. Kad je pala noć, mada je stub još uvek bio u horizontalnom položaju, on se nalazio na Mikelanđelovom ograđenom terenu. On i njegov blok za Diva-Davida bili su sami.
Sada, prvi put, video je da oni crteži koji su zadovoljili odbor njemu više nisu potrebni. Bio je prerastao te osnovne stepene svog razmišljanja. Jedino je sigurno znao da će njegov David biti David koga je ponovo otkrio, da će iskoristiti priliku da stvori svu poeziju, lepotu, misteriju i dramatiku svojstvenu muškom telu, praoblik i suštinu uzajamno zavisnih oblika.
On spali svoje ranije crteže i spremi se na najjednostavniji početak, ispitujući u samom sebi.
Grci su iz svog belog mermera klesali tela tako savršenih proporcija i snage da ih nikad niko nije premašio, ali te figure bile su bez duha i duše. Njegov će David biti utelovljenje svega onoga za što se Lorenco de Mediči borio i za šta je Platonska akademija verovala da je pravo nasledstvo čoveka: ne grešno sićušno biće koje živi samo za spasenje u drugom životu, već sjajno stvorenje podobno za lepotu, snagu, hrabrost, mudrost, veru u svoju vlastitu vrstu, s mozgom i voljom i unutrašnjom snagom da stvori jedan svet ispunjen plodovima čovečjeg stvaralačkog razuma. Njegov David će biti Apolon, ali znatno više, Herkul, ali znatno više, Adam, ali znatno više, najpotpunije ostvaren čovek kojeg je svet dotle video, koji radi u jednom razumnom i čovečanskom svetu.
Kako nacrtati to uverenje na papiru?
U toku prvih sedmica jeseni ostvario je samo delimične odgovore. Što je više bio osujećivan, pravio je sve zamršenije crteže. Mermer je ležao tih i nepokretan.
-Možda ga niko ne može oživeti? -nabaci Bepe, kad mu se Mikelanđelo učini potištenim.
-Baš si našao kad ćeš mi to reći! To je isto kao kad bi pitao devojku da li hoće da postane majka pošto je već trudna. Bepe, izgleda da ću morati da modelujem u mermeru umesto u glini. Možeš li mi kupiti jedan komad, otprilike triput manji od ovoga?
-Ne znam. Kazali su da će dati radnike, materijal. Ali blok od pet stopa, to je novac.
Isporučio je, kao i obično, sasvim lep blok. Mikelanđelo zaroni u mermer, pokušavajući da prodre u svoj problem čekićem i dletom. Ono što je ispalo bio je mladić čvrste građe i primitivan, idealizovanog i osrednjeg lica. Granači, pošto je video mermer, reče zamišljeno:
-Ne razumem. On stoji nogom na Golijatovoj glavi, ali u isto vreme drži kamen u jednoj ruci a drugu pruža preko ramena da dohvati praćku. Ti imaš dva shvatanja: gornji deo se sprema da upotrebi praćku, donji deo već pobedonosno počiva na svojoj žrtvi.
-Ti mi laskaš. Ja uopšte nemam shvatanja.
-Pa zašto onda ne provedeš sa mnom u vili nekoliko dana?
Mikelanđelo naglo podiže pogled, prvi put je Granači tada priznao da ima vilu.
-Razonodićeš se, zaboravićeš Davida na nekoliko dana.
-Pristajem. Ne sećam se da sam se nasmejao sedmicama.
-Imam nešto u vili što će te naterati na smeh.
Zaista: devojka koja se zvala Vermilja, plava po firentinskoj tradiciji, s kosom podignutom nagore da izgleda viša, s grudima isturenim u haljini od zelenog tafta. Pokazala se kao ljupka gospodarica vile dok je sedela u začelju za kasnom večerom pri svećama na tremu koji je gledao na Arno koji je vijugao u susret moru. Kad je ušla unutra, Granači reče:
-Vermilja ima mnogo različitih rođaka. Bi li želeo da ti izabere jednu? Mislim da je ovde usamljena. Mogao bi da dobiješ odaje koje gledaju na grad. To bi za nas bio prijatan život.
-Hvala ti, caro. Ja imam svoj način života. A što se tiče slučajnih poznanstava, Bepe kaže: »Ono što daš noću ženama, ne možeš danju da daš radu.«
Sedeo je pored prozora, posmatrao tornjeve i kupole Firence pod mesecom krivim kao jatagan, ustajući da prošeta kroz tri male sobe, zatim se vraćajući do prozora na svoje noćno bdenje. Zašto je isklesao dva Davida u bloku od pet stopa, jednog koji već trijumfuje nad Golijatom, drugog koji se tek sprema da baci kamen? Nijedna skulptura ne bi mogla da stoji u dva različita trenutka u prostoru. Moraće odlučiti koga će od dva ratnika klesati.
Do zore se vratio unazad korak po korak. Duh mu je bio obasjan sjajnom svetlošću. Golijat mora otpasti. Njegova glava, crna, mrtva, krvlju poprskana, ružna, nije imala mesta u području umetnosti. Nije uopšte trebala da bude uključena. Puno značenje Davida bilo je pomračeno time što mu je ta užasna glava zauvek bila prikovana uz noge. Ono što je David učinio postalo je tako samo fizičko delo koje se završavalo ubijanjem protivnika. No njemu je to bio samo jedan mali deo značenja Davida, koji je mogao da predstavlja neustrašivost čoveka u svakoj životnoj fazi: mislioca, naučnika, pesnika, umetnika, državnika, istraživača. Diva umom,intelektom, duhom kao i telom. Bez tog podsetnika u vidu Golijatove glave on bi mogao da stoji i kao simbol čovekove odvažnosti i njegove pobede nad mnogo važnijim neprijateljima.
David mora stajati sam. Mirno kao kad je stajao na ravnicama u dolini Terebinta.
Ova odluka ga je ushitila... i iscrpela. On se uvuče u Granačijeve fine lanene čaršave i čvrsto zaspa.

Sedeo je ispred stuba u svom zaklonu, crtajući Davidovu glavu, lice i oči i pitajući se:
»Šta David oseća u ovom trenutku pobede? Blaženstvo? Zadovoljenje? Da li se oseća kao najveći i najjači čovek na svetu? Da li postoji tračak prezira za Golijata, nadmenosti dok je posmatrao Filistejce kako beže, i potom se okrenuo da primi odobravanje Izraelićana?
Sve nedostojni osećaji. Nije mogao naterati sebe da ih nacrta. Šta bi mogao naći u pobedonosnom Davidu, zapita sebe, što bi bilo vredno klesati? Tradicija ga je portretisala posle čina. No, David je posle pobede sigurno bio antiklimaks, njegov veliki trenutak je već bio prošao.
Koji je onda David važan? Kad je David postao Div? Pošto je ubio Golijata? Ili onog trenutka kad je odlučio da mora pokušati? Kad je, sa sjajnom i sigurnom tačnošću, bacio kamen iz pracke? Ili pre stupanja u bitku, kad je odlučio da se Izraelićani moraju osloboditi vazalstva Filistejcima? Zar nije odluka bila važnija od samog čina, pošto je karakter presudniji od akcije? Za njega je, dakle, odluka bila ta koja je Davida učinila Divom, a ne to što je ubio Golijata.On je lutao zato što je zarobio sebe i Davida u pogrešnom trenutku u vremenu.
Kako je mogao biti tako glup, tako slep? David naslikan posle Golijata nije mogao da bude niko drugi osim biblijski David, jedno određeno ljudsko biće. No on se nije zadovoljavao time da portretiše jednog čoveka, tražio je univerzalnog čoveka, svakog od onih koji su od početka vremena bili suočeni s odlukom da se bore za slobodu.
To je bio David koga je on tražio, uhvaćen u najvišem trijumfu odluke još uvek sa znacima straha, oklevanja, odurnosti, sumnje, čovek koji je želeo da sledi svoj vlastiti put među brdima Jerusalima, koji je malo mario za zveket oružja i materijalne nagrade. Čovek koji je ubio Golijata biće doživotno osuđen na ratovanje i njegovu posledicu, moć. Otpor će mu još uvek postepeno nestajati s lica, to odricanje od pastirskog života u kojem je bio srećan u korist života dvorova i kraljeva, ljubomore i spletki, kontrole i raspolaganja sudbinom drugih ljudi. To je bila podela koja postoji u svim ljudima: misaoni život i aktivni život. David će znati da je čovek koji se predao akciji prodao sam sebe jednom nemilosrdnom gospodaru koji će mu zapovedati svakog dana i godine njegovog života, on će intuitivno znati da ništa što se dobije kao nagrada za akciju, nikakvo kraljevstvo, ni moć, ni bogatstvo, ne mogu nadoknaditi čoveku gubitak njegove izdvojenosti.
Raditi je značilo pridružiti se. David neće biti siguran da li želi da se pridruži. On je bio usamljen čovek. Kad se jednom uhvati u koštac s Golijatom, više neće biti vraćanja, i to mnogo ozbiljnije ako on pobedi Golijata nego ako bude pobeđen. Ono što je osećao da bi sam sebi učinio, isto kao što bi mu to i svet učinio, činilo ga je nepoverljivim i nesklonim da promeni tok svoje sudbine. Zaista je njegov izbor bio težak.
Takvo shvatanje otvorilo je Mikelanđelu široke vidike. Uzleteo je, crtao je s autoritetom i snagom, modelovao je u glini osamnaest palaca visok model. Njegovi prsti nisu mogli da idu u korak s njegovim mislima i uzbuđenjima, i sa zapanjujućom lakoćom poimao je gde leži David. Ograničenja koja mu je nametao blok počeše da se pojavljuju kao povoljna okolnost, primoravajući njegov duh na jednostavnost zamisli koja mu možda nikada ne bi pala na pamet da je blok bio potpun i savršen. Sada je mermer oživljavao.
Kad bi mu dosadilo da crta ih modeluje,pridružio bi se svojim drugovima članovima Društva bakrača na jedno veče razgovora. Sansovino se bio preselio u radionicu Duoma da bi počeo klesati jednu mermernu kompoziciju Sveti Jovan krsti
Hrista za prostor iznad istočnih vrata Krstionice, smestivši svoju radionicu između Mikelanđelove i Bepovih kamenorezaca. Kad bi Rustičiju dosadilo da radi sam na crtežima za jednu Bokačovu glavu i za Blagovesti u mermeru, došao bi u radionicu i pravio skice s Mikelanđelom i Sansovinom. Kasnije im se pridružio Bačo u dvorištu Duoma, da pravi nacrte za jedno raspeće, za koje se nadao da će dobiti porudžbinu od crkve San Lorenco.Buđardini bi doneo topao ručak u loncima iz susedne osterije, pa bi nekadašnji učenici proveli sat u prijatnom društvu, dok bi Arđento služio hranu na Mikelanđelovoj tezgi koja je stajala uz stražnji zid. Sođi, ponosan na svoje bivše drugove, dolazio je s vremena na vreme u posetu, gurajući unutra kolica s kuvanim kobasicama za zajednički ručak.
Tu i tamo Mikelanđelo bi se penjao uz brdo do Fjezola da Luiđiju održi čas o pietri sereni, u čemu je šestogodišnji dečak, čini se, uživao. Bio je to dečak lepog, živahnog lica, nalik na svog ujaka Đulijana, sa Kontesininim hitrim duhom.
-Divan si sa Luiđijem, Mikelanđelo -primeti Kontesina. -Đulijano te je takođe voleo. Jednom ćeš morati imati svoga sina.
On odmahnu glavom.
-Kao većina umetnika, i ja sam prosjak. Kad završim jednu porudžbinu, moram ići u potragu za drugom, moram raditi u svakom gradu u koji me ona odvede: Rimu, Napulju, Milanu, pa čak i u Portugalu, kao što je išao Sansovino. To nije život za porodicu.
-Razlog je dublji od toga -reče Kontesina svojim tihim sigurnim glasom. -Ti si se venčao s mermerom. Bah, Pijeta, David su tvoja deca. -Stajali su blizu jedno uz drugo, tako blizu kao što su nekad stajali u palati Mediči. -Dok si u Firenci, Luiđi će biti tvoj sin. Medičima su potrebni prijatelji. A isto tako i umetnicima.

Kardinal Pikolomini je poslao jednog izaslanika u Firencu koji zatraži da vidi kipove za Brenjov oltar. Mikelanđelo pokaza službeniku završenog Svetog Petra i Svetog Pavla, i grubo isklesane figure papa, obećavši da će ih uskoro završiti.
Sutradan Bačo uđe u njegovu radionicu. Njegovo inače zlobno lice bilo je ozareno osmehom. Dobio je porudžbinu za raspeće. Pošto u San Lorencu nije bilo za njega mesta, on upita Mikelanđela bi li mogao s njim podeliti radionicu na pjaci.
-Umesto da ti plaćam stanarinu, mogao bih da završim dvojicu papa sa tvojih crteža -uzviknu on. -Šta kažeš?
Verodostojno je napravio kipove. Sa četiri završene figure i sa dovršenim Svetim Franjom, Mikelanđelo je osećao da će dobiti odlaganje od kardinala Pikolominija.
Kad je Bačo počeo da kleše svoje raspeće, Mikelanđelo je bio srećan što ga je uzeo, delo je bilo pošteno i puno osećaja.
Arđento je čistio radionicu svake večeri kad bi se vratio iz Duoma. I on je bio zadovoljan u Firenci, radio je celi dan u radionici Duoma, a uveče se družio s ostalim mladim šegrtima na pjaci, koji su takođe spavali u radionicama i nabavljali namirnice za zajednički lonac.
No, najbolje od svega bilo je što se Đulijano da Sangalo vratio iz Savone, gde je završio palatu za kardinala Rovera na njegovom porodičnom imanju. Kad je napustio Savonu, građani Pize su uhvatili Sangala i šest meseci ga držali u zatvoru, te je morao biti otkupljen za tri stotine dukata. Mikelanđelo ga poseti u porodičnoj kući u četvrti Sunca, blizu crkve Santa Marija Novela. Još uvek je uporno tvrdio da će kardinal Rovere biti sledeći papa.
-Pričaj mi o svom nacrtu za Diva -zamoli on. -I šta si čuo o zanimljivim arhitektonskim poslovima u Firenci?
-Ima nekoliko vrlo hitnih -reče Mikelanđelo. -Treba napraviti okretnu ploču koja je dovoljno jaka da okrene mermerni stub od dve hiljade funti, tako da mogu kontrolisati svetlost i sunce. Skelu od petnaest stopa, kojoj ću moći da menjam visinu i radim na njoj oko celog bloka.
Sangalo se nasmejao. -Ti si moja najbolja mušterija. Da uzmemo pero i olovku. Ovo što je tebi potrebno jeste jedna serija od četiri kule, s otvorenim policama koje mogu da nose debele daske u svim pravcima, ovako... A što se tiče okretnog stola, to je zadatak inženjera...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:44 am






8


Gusti kišni oblaci bili su na nebu. Bepe i njegovi radnici sagradiše drveni krov koji je u luku išao nagore pod oštrini uglom od stražnjeg zida, ostavljajući prostor za stub od sedamnaest stopa, i onda ga pažljivo prekriše crepom da ne propušta kišu.
Mikelanđelov mermer je još uvek ležao na zemlji. Napravio je drveni poklopac odgovarajuće dužine, s konopcima na kojima je bilo obešeno olovo prebačenim preko njega, koji su trebali da pokažu na kojoj visini u bloku mora da traži Davidov potiljak,ruku podignutu da uzme praćku, povijena bedra, kamen u ogromnoj desnoj ruci, panj koji podupire list na desnoj nozi. On označi te dubine ugljenom i zatim, uz pomoć Bepovih pričljiviii petnaest radnika, zaveza stub, prikači kamen i kolotur i polagano ga uspravi na Sangalovom pomičnom stolu. Zatim on i Arđento sagradiše skelu s kulama s otvorenim policama u koje su se mogle staviti široke daske na bilo kojoj visini potrebnoj za rad.
Sada ga je stub dozivao, davao mu se potpuno. Njegov se alat zabio u meso kamena s užasnom prodornom snagom, tražeći laktove i bedra i grudi i slabine i čašicu na kolenu. Beli kristali koji su ležali mrtvi pola veka s ljubavlju su se odazvali pri svakom dodiru, od najnežnijeg prelaza do podstičućeg »hajde« u kojem su čekić i klešta klizili prema gore kroz koleno i slabine, bez prestanka, uz uvežbano brojanje do sedam za rad, a do četiri za odmor. Osećao je u sebi snagu stotine muškaraca.
Ovo je bio njegov najsjajniji doživljaj u radu u mermeru, nikad nije imao takvu veličinu figure, takvu jednostavnost crteža, nikad pre nije bio tako opčinjen osećajem tačnosti, snage, prodiranja ili dubine strasti. Sada ništa drugo nije mogao misliti, nije mogao naterati sebe da jede ili da se, presvuče. Gladovao je za mermerom dvadeset i četiri sata na dan, dok mu se oštra prašina zgrušavala u nozdrvama, pokrivena kosa bila bela kao u starog Fičina, a treperenje mermera neprestano mu prolazilo od dleta i čekića do ramena, pa niz grudi do slabine i kolena, bijući i trepereći kroz njegovo telo i mozak još dugo pošto bi se bacio na postelju u iscrpljenosti punoj likovanja. Kad bi se njegova desna ruka umorila od udaranja čekićem, on bi ga premestio u levu, a dleto u njegovoj desnoj ruci kretalo se s istom tačnošću i istraživačkom osetljivošću.
Klesao je noću uz sveću, u potpunoj tišini, jer je Arđento išao da spava čim bi sunce zašlo, u drugoj radionici. Sangalu, koji je ponekad dolazio posle večere da pregleda pomični sto i skelu, on reče:
-Rado bih jednu godinu klesao dan i noć, tako da uopšte ne prestanem.
-Ponoć je, i ledeno je u ovom zaklonu. Zar ti nije hladno?
Mikelanđelo dobaci svom prijatelju nestašan osmeh, a oči boje ćilibara zasjaše mu kao što mačje oči sijaju noću.
-Hladno! Ja gorim od groznice. Pogledajte kako se napetost trupa polako pojavljuje. Još nekoliko dana i život će se probiti.
Suprotstavio se izazovu duboko izdubljenog dela na stubu, nakrenuvši figuru za dvadeset stepeni unutar stuba, ocrtavajući je dijagonalno, koso u debljini mermera, tako da će Davidova leva strana moći da se prilagodi ostatku mermera. Sada je bio kao neki inženjer koji je u svoj projekat položio strogu vertikalnu strukturu koja je počinjala od desnog stopala, nastavljala se kroz desnu nogu oslonjenu na kratak panj, kroz bedro i trup i širinu divovog vrata, lica i glave. S tom osovinom od čvrstog mermera njegov će David stajati čvrsto i u njemu neće doći do nekog unutrašnjeg loma.
Ključ lepote i ravnoteže kompozicije bila je Davidova desna ruka koja je držala kamen. To je bio oblik iz kojeg je izrastala sva ostala Davidova anatomija i osećanje, kao što je tumač Baha bila visoko uzdignuta ruka koja drži vinski pehar, a lice Device tumač Pijete. Ta ruka s nabreklim žilama stvarala je širinu i obim koji su kompenzovali mršavost s kojom je morao da kleše ravno lepo bedro s druge strane, mada su desna ruka i lakat imali da budu najdelikatniji oblici kompozicije.
Kako ga je rad sve više obuzimao, Granači ga više nije mogao nagovoriti da ide s njim u vilu na večeru, retko je odlazio na sastanke kod Rustičija, pa i to samo onda ako je noć bila suviše vlažna i hladna da i dalje radi. Jedva je mogao da prati ono što su mu govorili, a kamoli da priča nešto svojim prijateljima. Leonardo da Vinči je bio jedini koji se žalio, tvrdeći da Mikelanđelo nema pravo da dođe k njima u prljavom odelu i prašnjavoj kosi. Iz bolnog izraza Leonardovog lica i malo duvanja patricijskim nozdrvama video je da Leonardo smatra da se iz njega širi neugodan miris. Pomislio je da možda i jeste tako, jer on nije po nedelju dana skidao odelo, čak ni da spava, ali bio je suviše zauzet da bi mario. Bilo je lakše uopšte prestati ići u Društvo bakrača.
Kad je došao Božić, pratio je svoju porodicu na ponoćku u crkvu Santa Kroče. Na Novu godinu nije se ni osvrnuo, čak nije išao ni na proslavu kod Rustičija da pomogne Društvu da uđe u 1502. godinu. Obuzet besom proživljavao je mračne januarske dane, dok je Arđento ložio četiri grejalice da bi mu bilo dovoljno toplo kad radi, okrećući sto da bi uhvatio što više svetla, mičući daščanu platformu goredole pored Davida, napred i nazad, jer je u isto vreme radio na sve četiri strane zadržavajući debelu opnu između nogu i između ruku i tela. Vrat je bio tako ogroman da je mogao raditi bez straha da će glava pasti. Ostavio je prilično mermera oko junačke glave da bi kasnije mogao klesati gustu kratku kovrdžavu kosu.
Soderini dođe u radionicu da vidi kako napreduje. Znao je da Mikelanđelo neće imati mira kod kuće dok ne bude određena cena za završenog Davida. Negde sredinom februara, pošto je Mikelanđelo radio pet meseci, on upita:
-Smatrate li da ste toliko odmakh da bi odbor mogao da vidi rad? Mogu ih dovesti da se ovde sastanu i urediti za konačan ugovor...
Mikelanđelo podiže pogled u Davida. Njegovo proučavanje anatomije jako je uticalo na njegovo klesanje, i već u tom ranom stupnju njegovo dleto je isklesalo pokrete mišića listova na nozi, bedara, grudi, izvlačeći unutrašnju akciju na površinu kože. On pokaza Soderiniju kako se građa mišića sastoji od vlakana koja teku paralelno, sve radnje koje su se događale u Davidu išle su tim paralelnim vlaknastim linijama. Zatim, oklevajući, vrati se na Soderinijevo pitanje.
-Nijedan umetnik ne voli da se njegov rad vidi u ovako grubom stanju.
-Odbor bi mogao da plati znatno više ako biste mogli sačekati dok ne završite...
-Ne mogu -uzdahnu Mikelanđelo. -Nikakvo naknadno plaćanje ne bi moglo da mi nadomesti još dve godine siromaštva moga oca.
-Još dve godine? Čak i ovako kad je figura već ovoliko izašla na površinu?
-To je posao koji najbrže ide.
-Dovešću članove čim se sastanemo prvi put jednog sunčanog dana...

Kiše su prestale. Sunce se pojavilo, čisto i toplo, da osuši kamenje grada. Mikelanđelo i Arđento skinuše crep s krova i poslagaše ga za iduću zimu, zatim skloniše daske i pustiše da puno svetlo okupa radionicu. David je odisao životom i svakim vlaknom svoga tela. Lepe plavosive žile prolazile su mu kroz noge kao ljudske vene, a njegova težina već je čvrsto počivala na desnoj nozi.
Soderini posla poruku da će dovesti članove odbora sutradan u podne.
Mikelanđelo uzviknu: -Arđento, počni da čistiš! Ovaj sloj komadića mermera po kojem gazim sigurno se slaže već dva meseca.
-Nemojte mene kriviti -viknu Arđento. -Vi nećete da se maknete na dovoljno dugo vremena kako bih mogao da počistim. Ja mislim da vi volite gaziti po njima do članaka.
-Imaš pravo, volim. Ali za članove odbora biće i bez toga dosta razonode.
Koliko treba da govori ljudima koji će doći da daju svoj sud? Ako je njegovoj zamisli Davida trebalo mnogo meseci mučnog intelektualnog istraživanja, nije se mogao nadati da će opravdati svoje udaljavanje od firentinskih tradicija u jednom kratkom času. Zar ti ljudi ne bi počeli da misle na ono što njegov jezik govori umesto na ono što je njegova ruka isklesala?
Arđento je sve izribao i doveo radionicu u red. Soderini, sa šesnaestoricom ljudi, stiže baš kad je zvono sa Đotove Kampanile počelo da zvoni. Mikelanđelo ih toplo pozdravi, sećajući se imena Mikeloca, upravnika vunarskog ceha, konzuia Pandolfinja i Đovanija di Pango delji Albici, Paola de' Karnekija iz Radnog odbora, notara odbora Bambelija i nekih drugih. Stariji ljudi su se još čuvali hladnoće i nosili su dugačke tamne ogrtače prikopčane uz vrat, koji su dopirali do cipela s četvrtastim potpeticama i kaiševima, ali mladi i odvažniji pozdravljali su proleće u šarenim čarapama s porodičnim grbovima i košuijama s prorezanim rukavima.
Oni se okupiše oko napola rođenog Davida, zureći deset stopa uvis sa strahopoštovanjem. Upravnik ceha Mikeloco upita Mikelanđela ne bi li hteo da im pokaže kako radi u mermeru. Mikelanđelo uze čekić i dleto i pokaza im kako stražnji deo njegovog dleta tone u čekić isto kao i u mermer, ne stvarajući prasak, već nežnu neprimetnu snagu. Pokazao im je kako nagli prestanak svakog poteza dletom prouzrokuje malo lomljenje u trenutku kad podigne alat, i da je to lomljenje manje što je ono »hajde« bilo duže.
On ih pozva da obiđu Davida, ističući njegovu vertikalnu strukturalnu snagu, naznačujući kako če se ruke osloboditi iz zaštitnog sloja mermera koji je jednim uglom zalazio u torzo, pokazujući panj koji će biti jedini predmet što će podupirati divovski akt. Figura je još uvek bila nagnuta za trideset stepeni u gornjem bloku, ali on pokaza kako će, kad bude odstranio nepotrebni mermer, David stajati.
Sledećeg dana Soderini dođe u radionicu Duoma, noseći u ruci neki dokument koji je izgledao službeno i potapša Mikelanđela po leđima.
-Odbor je bio zadovoljan. Hoćete li da vam pročitam? »Uvaženo veće vunarskog ceha odlučuje da Radni odbor Duoma može predati skulptoru Mikelanđelu Buonarotiju četiri stotine velikih zlatnika kao isplatu za Diva zvanog »David«, sada u radionici i da će Mikelanđelo potpuno završiti rad u roku od dve godine računajući od danas.«
-Sad mogu da zaboravim na novac dok ne završim. To je raj za jednog umetnika.
Čekao je dok je Lodoviko sledeći put ponovo pokrenuo pitanje. -Nagrada je odlučena, oče, četiri stotine velikih zlatnika.
Lodovikove oči zasjaše, obasjaše njegove upale obraze.
-Četiri stotine zlatnika! Odlično! Plus šest dukata mesečno dok god radiš...
-Ne.
-Pa sigurno će na to dodati zlatnike koje svakog meseca zarađuješ? Nisu valjda tako niski da ih uzmu nazad?
-Ja ću i dalje primati šest zlatnika u toku dve godine...
-Ah, dobro. -Lodoviko uze pero. -Da vidimo, dvadeset četiri puta šest iznosi sto četrdeset i četiri, kad se doda još četiri stotine, to je pet stotina četrdeset i četiri dukata, mnogo bolja cena.
Mikelanđelo tužno odgovori: -Ne. Samo četiri stotine dukata. U svemu. Svi dukati koji se plaćaju mesečno samo su avans. To će se na kraju odbiti.
Radosti nestade s Lodovikovog lica kad vide kako gubi sto četrdeset četiri dukata.
-To nije pošteno -promrmlja on. -Najpre ti daju novac, zatim ga uzimaju.
A Mikelanđelo je znao kako će biti: Lodoviko će ići po kući s uvređenim izrazom lica kao da ga je neko iskoristio. Na kraju, nije stekao mir. Možda nešto kao mir nije ni postojalo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu