Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 6 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Ići dole

Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 10:30 am

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 28, 2018 12:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:45 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




9


Da bi označio prednje izbočine, Davidovu levu nogu, levo koleno, zglavak desne ruke, i levo rame i ruku na ramenu, pričvrstio je glave klinova u mermer. Uz pomoć tih određenih tačaka mogao je da kleše uzlaznu liniju kolena preko bedra i grudi, ocrtavajući Davidovu čvrstu fizičku osnovu, meso stomaka u kojem je David osećao podrhtavanje od strepnje, levu ruku koja drži praćku, veliku desnu ruku koja stoji napeta sa spremnim kamenom. Da bi se zaštitio, ostavio je ponovo na levoj polovini toliko mermera otpozadi koliko će mu trebati, ne zaboravljajući činjenicu da statua ima četrdeset različitih vidova dok je čovek obilazi.
On je bio zamislio Davida kao samostalnu figuru, koja stoji jasno izdvojena iz prostora oko sebe. Kip se nikad neće smeti staviti u nišu, postaviti uza zid, upotrebiti kao ukras fasade ili za ublažavanje oštrog ugla neke zgrade. David uvek mora biti slobodan. Svet je bio jedno bojno polje, a čovek u večitoj napetosti i u neizvesnosti na svom uzdignutom i nesigurnom mestu. David je bio borac, ne brutalan, bezosećajan pljačkaš, već sposoban da ostvari slobodu.
Sada je figura postajala agresivna, počela je da se gura iz svoje mase, boreći se da dobije mesto u prostoru. Njegov ritam odgovarao je pritisku materijala, tako da su Sangalo i Sansovino, kad su ga posetili u nedelju posle podne, bili zapanjeni njegovom strašću.
-Nikad nisam video tako nešto -povika Sangalo.-On je otklesao više komadića sa tvrdog mermera u poslednjih četvrt sata nego što je bilo koji od njegovih prijatelja kamenorezaca u kamenolomu odbio za jedan sat.
-Ne plaši mene količina -doda Sansovino -već žestina. Posmatrao sam kako komadići lete četiri stope u vazduh, dok nisam pomislio da će cela mermerna figura odleteti u komade.
-Mikelanđelo -povika Sangalo. -Išao si tako blizu linije da je postojala opasnost da izgubiš sve da si je prešao samo za dlaku.
Mikelanđelo prestade da radi, okrenu se i pogleda svoje prijatelje.
-Kad se mermer jednom nađe van kamenoloma, on nije više planina, on je reka. Može da teče, da promeni tok. To ja radim, pomažem toj mermernoj reci da promeni korito.
Kad su se ostali vratili kući,Mikelanđelo siđe pod Davidove noge i zagleda se u njega pomislivši: »Jednom mermeru je isto tako potrebno da donese plod kao i drvetu.« Ipak je svaki odvojeni oblik u skulpturi počeo da odražava vreme i ljubav koje je utrošio na nj. Sada ga je uplašila Sansovinova opomena, jer je on poistovetio sebe sa sredinom privlačne snage bloka, smestivši sebe u jezgro, osećajući pokretnu težinu ruku, nogu, trupa, glave, kao da je sve to njegovo. Kad bi istesao sloj mermera, učinio bi to s tačnim znanjem koliko se mesa može bez opasnosti pregoreti.
Jedini trn u tom mesu, njegovom vlastitom i Davidovom, bilo je da Vinčijevo umanjivanje vajarske umetnosti. Mikelanđelu se to činilo kao ozbiljna pretnja. Leonardov uticaj u Firenci se širio, ako bi taj uticaj uverio dovoljno ljudi da je klesanje mermera drugorazredna veština, njegov David, kad bude gotov, mogao bi biti primljen s ravnodušnošću. U njemu je rasla potreba za protivnapadom.
Sledeće nedelje, kad se Društvo bakrača sastalo kod Rustičija, i kad se Leonardo olako izrazio o klesanju kamena, Mikelanđelo reče:
-Istina, skulptura nema ničeg zajedničkog sa slikanjem. Ona postoji na svojim vlastitim premisama. Ali primitivni čovek klesao je u kamenu hiljadu godina pre no što je počeo slikati na zidovima pećina. Vajarstvo je prva i izvorna umetnost.
-Baš tom tvrdnjom je i prokleta -odgovori Leonardo piskavim glasom. -Ona je zadovoljavala samo dok se nije razvila fina umetnost slikanja. Sada postaje zastarela.
Besan, Mikelanđelo vrati ličnim napadom.
-Nije li istina, Leonardo -upita on -da je tvoj kip jahača na konju u Milanu tako ogroman da se nikad neće moći izliti? I da tako nikad neće moći postojati kao bronzana figura? I da se tvoj ogromni model od gline tako brzo raspada da postaje predmet milanskih viceva? Nije ni čudo što govoriš protiv vajarstva, kad ne možeš završiti ni jedan jedini komad.
U sobi zavlada neprijatan tajac.
Nekoliko dana kasnije Firenca je saznala da je, uprkos plaćanju Čezaru Bordžiji, ovaj krenuo na Urbino i podržao pobunu Areca protiv firentinske vlasti. Leonardo da Vinči pridružio se vojsci Čezara Bordžije kao inženjer, da radi uz bok Toriđanija i Pjera de Medičija. Mikelanđelo je bio besan.
-On je izdajica -viknuo je ljutito Rustičiju, koji je pazio na Leonardove stvari dok je ovaj bio odsutan. -Čezare Bordžija mu nudi veliku platu i zato hoće da mu pomaže da pobedi Firencu. Nakon što smo mu pružili gostoprimstvo, dali mu porudžbine za važne slike...
-Stvar ne stoji baš tako rđavo -reče Rustiči umirujući ga. -Leonardo je bez stalnog zanimanja. Čini se da ne može da završi svoju sliku Mona Lize Đokonde. Više ga zanimaju njegove ratne mašine nego umetnost. U ponudi Čezara Bordžije video je priliku da iskuša mnogo svojih pronalazaka. On se ne razume u politiku, znaš.
-Pričaj ti to Firentincima -odgovori ledeno Mikelanđelo-ako te njegove nove mašine poruše zidove.
-Imaš pravo što tako osećaš, Mikelanđelo, ali ne zaboravi da je on amoralan. Njega ne zanima šta je dobro a šta zlo onako kako se primenjuje na ljude, interesuje ga samo šta je istinito a šta pogrešno u nauci i znanju.
-Valjda bi trebalo da sam srećan što sam ga se otarasio. Jednom je već bio pobegao, na osamnaest godina. Nadam se da i ovoga puta možemo na toliko računati.
Rustiči žalosno odmahnu glavom.
-Vas dvojica stojite kao Apenini iznad nas svih, a ipak se mrzite. To je besmisleno.Ili nije?

Ciklus godišnjih doba donese prelepo vreme. Povremeni pljuskovi nimalo nisu naškodili Davidu osim što su sprali s njega mermerni prah. Mikelanđelo je radio samo u pantalonama i sandalama puštajući da mu sunce obasjava telo i uliva snagu... Verao se gore-dole po merdevinama, lako kao mačka, radeći na čvrstom vratu, junačkoj glavi i masi kovrdža s vrha skele, klešući kičmu i pazeći naročito da pokaže da ona nosi i upravlja celim telom i da je glavni pokretač svih kretnji. Neće biti nijednog dela na Davidu koji neće biti opipljiv i savršen. Nikad nije mogao shvatiti zašto je zona iz koje se rađa polni nagon bila prikazana kao ružna. Ako je Bog stvorio čoveka onako kako je Biblija govorila da je stvorio Adama, zar bi on napravio neki deo na stvorenju koji bi trebalo kriti, koji bi bio gadan? Možda je čovek izopačio njenu upotrebu, kao što mu je uspelo da toliko stvari izopači na zemlji, ali kakve to ima veze s njegovim kipom? Ono što je bilo prezreno on će napraviti da bude božansko.
Nije imao veze s vremenom. Celog dana je klesao. Kad bi uveče bilo sparno, seo bi na stepenice Duoma, gde su se još uvek sastajali mladi firentinski umetnici, da sluša improvizovane pesme na gitarama, da razmeni novosti o porudžbinama koje dolaze širom Toskane, i da sluša Jakopa kako raspravlja jesu li devojke koje prolaze
»za postelju«... kao pre četrnaest godina. U junu, Pjero Soderini bio je izabran još na dva meseca za gonfalonijera. Ljudi su počeli da se pitaju zašto on, pošto je najbolji čovek u Toskani za taj posao, nije mogao da vlada duže.
Kad je Mikelanđelo čuo da će Kontesina dobiti još jedno dete, on pođe u Soderinijevu kancelariju koja je gledala na Pjacu dela Sinjorija, da govori za njenu stvar.
-Zašto ne može da se vrati svojoj kući da tamo rodi dete? Ona nije izvršila nikakav zločin protiv republike. Ona je bila kćerka Il Magnijfika, pre nego što je postala Ridolfova žena. Njen je život u opasnosti zbog izdvojenosti u toj seljačkoj kući, gde nema mogućnosti...
-Seljaci su nekako rađali decu u takvim kućama hiljadu godina.
-Kontesina nije seljanka. Ona je slaba. Ona nije tako vaspitana. Zar ne biste mogli zamoliti Veće sedamdesetorice za pravdu?
-Nemoguće je. -Soderinijev glas bio je odsećan, bezizražajan. -Najbolje što možete učiniti jeste da ne spominjete Ridolfovo ime.
Bilo je to u sredini Soderinijevog dvomesečnog roka, kad su se Areco i Piza ponovo pobunili. Pjero de Mediči je srdačno bio pozdravljen u Arecu obećavši pomoć za osvajanje Firence, dok se Čezare Bordžija suzdržao od napada samo iz straha od francuske odmazde. Gradska vrata bila su celi dan zatvorena, a »svima onima koji stanuju duž reke zabranjuje se da spuštaju merdevine, da bi se sprečilo da bilo ko uđe u grad«. Tada je baš Mikelanđelo dobio poruku da dođe na večeru s gonfalonijerom u Palaco dela Sinjorija. Do sedam sati svetlo je bilo pogodno za rad, i posle tog časa Mikelanđelo se vrati kući da obuče lanenu košulju.
Soderini je sedeo ispred niskog stola. Njegova duga žutobela kosa bila je još mokra od pranja. Pošto su izmenili novosti o stanju Davida, Soderini reče da Veće sedamdesetorice namerava izmeniti ustav. Sledeći čovek koji bude izabran za gonfalonijera biće izabran doživotno. Onda se nagnu preko stola i reče popustljivo i poverljivo:
-Mikelanđelo, čuli ste za Pjera de Rohana? On je bio ovde 1494, s invazijom Šarla VIII, kao jedan od njegovih najbližih savetnika. Možda se sećate da je u Medičijevom dvorištu Donatelov bronzani David imao počasno mesto?
-Onoga dana kad je palata opljačkana tako sam na njega naleteo da sam dobio čvorugu na glavi.
-Onda ga dobro poznajete. E, naš ambasador na francuskom dvoru pisao je da se maršal toliko zaljubio u Davida dok je bio u palati Mediči da bi želeo da ima jednog. Godinama smo kupovali francusku zaštitu novcem. Zar nije sreća što jednom možemo da za nju platimo umetničkim delom?
Mikelanđelo pogleda tog čoveka koji mu je postao tako dobar prijatelj. Bilo bi nemoguće odbiti ga. Umesto toga on zapita: -Treba li da kopiram Donatela?
-Recimo da bi bilo oprezno stvoriti manje izmene, ali ne tolike da razočaraju maršalovo sećanje.
Mikelanđelo stavi komadić sira na četvrtinu kruške.
-Nikad nisam imao prilike da učinim nešto za Firencu. Ovo mi sada uliva divan osećaj. Da samo nisam bio takav idiot i odbio da učim levanje od Bertolda.
-Imamo mi u Firenci dobre levače: Bonakorsa Gibertija, koji pravi topove,i Lodovika Lotija, koji lije zvona.
Uzbudljiv osećaj da je rodoljub iščezao je kad je ponovo stao pred Donatelovog Davida u dvorištu Sinjorije. Kako je samo on odmakao u zamisli svoje figure! Ako ne bude mogao prisiliti sebe da je kopira, a u isto vreme ne bude mogao da je promeni...?
Onda se vrati u dvorište sutradan ujutro, noseći jedan sanduk da sedne na nj,i komad starog papira za crtanje. Njegov David se rodio kao nekoliko godina stariji od Donatelovog, muževniji i mišićaviji, nacrtan s unutrašnjom napetošću koja se može preneti na mermer, ali je malo od svega toga bilo prisutno u bronzanom mladiću glatke površine koji je stajao pred njim. On postavi armaturu na stražnju tezgu u radionici, koristeći povremene časove odmora da prenese crteže u grubu glinenu strukturu, polagano stvarajući akt s kosom povezanom turbanom. Zabavljala ga je pomisao da će, u interesu Firence, morati da modeluje glavu Golijata, na koju je David spustio svoju pobedonosnu nogu. Maršal nikako ne bi bio srećan bez te glave.
Savršeno vreme trajalo je do prvog novembra, kad je Soderini bio uveden u dužnost kao doživotni gonfalonijere sa šarenom svečanom povorkom na stepenicama Sinjorije, s celom Firencom na piazzi, a Mikelanđelom na čelu, obuzetim ponosom i pouzdanjem. Onda se spusti ledena zima. Četiri grejalice nisu mogle da ublaže jaku hladnoću, pa je Mikelanđelo nosio kapu preko ušiju. Bepe je namestio platno na otvore sa strane, ali kako je malo svetla dopiralo s neba, platno je i to malo zadržavalo. Sada je patio od tame isto toliko koliko i od hladnoće.
Radio je uz svetlo sveće i žiška. Ni proleće nije mnogo pomoglo, jake kiše počele su početkom marta i trajale mesecima.
Pred kraj aprila Mikelanđelo primi poziv da prisustvuje večeri u novim odajama Sinjorije, na kojoj će sediti u začelju Mona Arđentina Soderini prva žena kojoj je bilo dopušteno da stanuje u palati. Odaje su ukrasili Đulijano da Sangalo i mladi Bačo d' Anjolo, koji su kancelarije na prvom i drugom spratu, koje je ranije koristio gradski notar i kancelar, pretvorili u trpezarije i spavaće sobe. Trpezarija je bila u freskama, plafon pozlaćen, ormari i vitrine u intarzijama. Sto za večeru bio je postavljen ispred vatre, tople i vesele. Mikelanđelo skine zeleni ogrtač, zadovoljan svojim izgledom u vunenoj košulji ukrašenoj naborima. Soderini pokaza cveće svoje žene u loncima na prozoru.
-Znam da se neki ljudi žale na skupoću lonaca na prozorima -reče on stidljivo – ali ja zapravo mislim da oni na taj način kažu da žene ne bi trebalo da stanuju u Palacu dela Sinjorija.
Posle večere Soderini zamoli Mikelanđela da pođe s njim u Duomo.
-Godinama Firenca govori o tome da bi trebalo da ima dvanaest apostola u mermeru u katedrali.Veće od prirodne veličine. Od savršenog mermera iz Seraveca.
To bi ispunilo prazan prostor, zar ne?
-Sa svetlom od hiljadu sveća.
Soderini zastade sa zadnje strane oltara, okrenuvši se prema Donatelovom i Dela Robijinom mermernom horu.
-Razgovarao sam s članovima odbora. Oni smatraju da je to odlična ideja.
Tupo, Mikelanđelo promrmlja: -To je posao za celi život.
-Tako su bila i Gibertijeva vrata. -To je Bertoldo tražio za mene:jedno zamašno delo.
Soderini uze Mikelanđela ispod ruke i pođe s njim niz dugačku lađu prema otvorenim vratima.
-To bi vas učinilo službenim vajarom Firence. Ugovor o kojem sam raspravljao s odborom uključuje dom koji bi vam sagradili, i radionicu kakvu sami nacrtate.
-Moj vlastiti dom? I radionicu.
-Mislio sam da će vas to obradovati. Mogli biste da napravite jednog apostola godišnje. Svaki put kad bi jedan bio isporučen, postali biste vlasnik još jedne dvanaestine kuće i radionice.
Mikelanđelo zastade na pragu. Okrenu se da pogleda na ogromnu i praznu katedralu. Svakako bi trebalo dvanaest apostola.
-Sutra je mesečni sastanak zajedničkih odbora. Molili su vas da dođete.
Mikelanđelov osmeh bio je slabašan. On pođe ulicama, drhteći od hladnoće, prema brdima, srećan da ima topao ogrtač. Ali kad je počeo da se penje prema Setinjanu, počeo je toliko da se znoji kao da ima groznicu. Nije mogao da se usredsredi ni na jedan vid Soderinijevog predloga. Zatim, kad je stigao do seljačke kuće, ponos ovlada: bilo mu je tek dvadeset i osam godina. On će imati svoju vlastitu kuću, i vajarsku radionicu dovoljno veliku da kleše dela u prirodnoj veličini. Stajao je na terasi između petorice muškaraca Topolina i počeo da reže pietru serenu u duge komade.
-Bolje nam pričaj -reče otac -dok nisi pukao.
-Ja sam sada bogat čovek.
-Kako, bogat? -zapita Bruno.
-Imaću kuću.
Ispriča im o dvanaestorici apostola. Otac iznese bocu starog vina, spremljenog za venčanje ili rođenje sinova. Oni ispiše po čašu u njegovu sreću.
Njegove strepnje navališe i potisnuše ponos. Silazio je nizbrdo skačući s kamena na kamen da pređe potok, popeo se na suprotnu stranu brda i stao za trenutak zagledavši se u kuću i sobe u kojima se sećao svoje majke. Kako bi ona bila ponosna, kako bi bila srećna zbog njega.
Pa zašto on onda nije srećan zbog sebe? Da li je to možda zbog toga što nije želeo da kleše dvanaest apostola? Zbog toga što je oklevao da se zatvori u jednu porudžbinu koja bi mu oduzela narednih dvanaest godina života? Ponovo ga obavezala da radi na potpuno obučenim i drapiranim figurama? Nije znao da li to može izdržati, posle divne slobode s Davidom. Donatelo je napravio samo jednog ili dva apostola u mermeru. Kako će on stvoriti nešto novo i različito za svakog od dvanaestorice?
Noge ga odneše do Đulijana da Sangala. Zatekao je prijatelja za crtaćim stolom. Sangalo je već bio čuo za predlog, Soderini je pozvao njega i Il Cronaca da dođu na sastanak sutradan posle podne da potpišu kao svedoci ugovor. Il Cronaca je trebalo da napravi nacrt za kuću.
-Sangalo, taj projekat nije ono što sam ja za sebe zamišljao. Treba li jedan vajar da primi dvanaestogodišnji zadatak ako on to ne želi da radi?
Sangalo odgovori uzdržljivo: -To je mnogo godina.
-Dok god živi od jedne narudžbine do druge, vajar ostaje najamni radnik.
-Slike i skulpture su se uvek radile po porudžbini. Zar postoji drugo rešenje?
-Stvarati umetnička dela nezavisno, prodavati ih onom ko želi da ih kupi.
-Nečuveno.
-Ali nije nemoguće.

...možda nije. Ali možeš li odbiti gonfalonijera i odbor? Oni ti nude najveću porudžbinu od Gibertijevih vrata. Članovi bi bili uvređeni. To bi te dovelo u tešku situaciju.
Mikelanđelo je sedeo obuhvativši glavu rukama, sumoran.
-Znam. Ne mogu prihvatiti, a ne mogu odbiti.
Sangalo čvrsto spusti ruku Mikelanđelu na rame.
-Prihvati ugovor, sagradi kuću i radionicu, iskleši onoliko apostola koliko možeš dobro uraditi. Kad završiš, završio si, isplatićeš ostatak za kuću u gotovom. -Još jedan Pikolominijev ugovor -reče turobno Mikelanđelo.

Potpisao je ugovor.Novost se pročula kroz grad brzinom novog skandala. Nepoznati ljudi klanjali su mu se s poštovanjem u Via de Gori. On im je uzvraćao pozdrav kimajući glavom, pitajući se šta bi oni mislili da znaju kako se oseća jadno.
Stigao je kući i zatekao porodicu Buonaroti u porodičnoj sobi, kako uzbuđeno prave planove za novu kuću. Stric Frančesko i strina Kasandra odlučiše da žele samo za sebe drugi sprat.
-Daj da se brzo sagradi -reče otac. -Što se brže uselimo, pre ćemo prestati da plaćamo ovde stanarinu.
Mikelanđelo se okrenu i slepo se zagleda na ulicu. Progovori bez osećanja.
-To će biti moj dom. I moja radionica. To neće biti porodična kuća.
Nastade mukla tišina. Zatim njegov otac, njegov stric i strina, počeše svi odjednom da govore, tako da nije razaznavao njihove glasove.
-Kako možeš da kažeš tako nešto? Tvoj dom je naš dom. Možemo uštedeti na stanarini. Ko će kuvati i čistiti...
Nije bio tako glup da kaže: »Sada mi je dvadeset i osam godina i vreme je da imam svoju kuću. Ja sam je zaradio.« Umesto toga on odgovori: -Zemljište je određeno, ali mi je odobreno svega šest stotina zlatnika za građenje. Potrebna mi je ogromna radionica da mogu da radim te mermerne kipove, s krovom od trideset stopa, i veliko popločeno dvorište. Ostaće još za jednu malu kuću, jednu spavaću sobu, dve najviše...
Bura je trajala celi dan, dok svi nisu bili iscrpljeni. Mikelanđelo je bio uporan. Najmanje što je mogao da izvuče iz tog ugovora bile su privatne radne prostorije, pusto ostrvo na kome će živeti. Ali morao je pristati da porodici plaća stanarinu za stan iz mesečnih avansa.

Kad je završio model u glini za maršalovog Davida, posla Arđenta Lodoviku Lotiju, levaču zvona, i Bonakorsu Gibertiju, levaču topova. Dvojica zanatlija dođoše iz svojih radionica u zaprljanim odelima. Gonfalonijere je zahtevao da pomognu Mikelanđelu da završi bronzu. Kad su ugledali Mikelanđelov model, oni se zgledaše.
Loti pređe garavom nadlanicom preko očiju.
-Neću da lijem -izjavi on.
-Zašto?
-Zato što morate da napravite model u gipsu -reče Giberti.
-Ja se ne razumem u tu prokletu veštinu.
-Mi moramo samo liti ono što drugi naprave -odgovori Loti.
Mikelanđelo potraži pomoć kod Rustičija, Sansovina, Buđardinija, da vidi nisu li oni pažljivije slušali Bertoldove reči o bronzi. Od njih je naučio da bi trebalo da napravi kip u glini, u punoj veličini i tačno, zatim da preko nje stavi gips, komad po komad, napravi na svakom komadu oznaku za raspoznavanje, namaže uljem tamo gde će se ivice sastaviti, onda gips skinuti...
-Basta! -zakuka Mikelanđelo. -Nije ni čudo što nikad nisam naučio.
Livci mu vratiše njegovog Davida. On se tužno zagleda u ružnu crvenu bronzanu figuru, ispruganu, neravnu, izbrazdanu s izbočinom metala tamo gde ih ne bi želeo. Bili su mu potrebni šila, turpije, alatke da ureže na njoj ljudsko biće, zatim gladilice, metalna dleta, kamen plavac i ulje da izgleda pristojno. Pa čak i onda, da li je maršalovo sećanje toliko izbledelo da će zamisliti da je ovaj David sličan Donatelovom? Sumnjao je u to.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:46 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




10


Prvi plod njegovog ugovora za Dvanaest apostola bio je poseta jednog poznatog suseda na Pjaci Santa Kroče, Anjola Donija, njegovog vršnjaka, čiji je otac udario temelje bogatstvu trgujući vunom i koji je kupio jednu napuštenu palatu blizu palate Albertini, u četvrti Santa Kroče. Doni je preuzeo posao i palatu svoga oca, stekao glas da je najveštiji trgovac u Toskani, zaradio je bogatstvo i prepravio palatu. Podigao se tako visoko u finansijskim i otmenim krugovima Firence da je sada bio veren s Madalenom Stroci.
Bepe uvede Donija u radionicu s izrazom izvinjavanja na licu. Mikelanđelo je bio visoko gore na merdevinama nad praćkom na Davidovom levom ramenu. On spusti alat i siđe sa skela. Doni je bio u skupocenom prsluku iz kojeg je visila košulja naborana na ramenima, zakopčanom na grudima i o pojasu zlatnim kopčama.
-Preći ću odmah na stvar, Buonaroti -reče on kad je Mikelanđelo sišao dole. – Hoću da mi napraviš jednu Svetu porodicu kao venčani poklon za moju buduću ženu, Madalenu Stroci.
Mikelanđelo porumeni od radosti: Madalena je odrasla s njegovim Herkulom.
-Stroci imaju dobar ukus u umetnosti -promrmlja on. -Sveta porodica u belom mermeru...
Donijeva mala usta, uokvirena uspravnim borama s obe strane, primetno se opustiše.
-Ne, ne, to ja imam dobar ukus! Ja sam pomislio da tebi dam porudžbinu, a ne Madalena. A ko je šta rekao o mermeru? To bi stajalo mnogo novaca. Ja želim samo jednu sliku, koja bi poslužila kao umetak u jednom okruglom stolu.
Mikelanđelo podiže dleto i čekić.
-Zašto si došao meni za sliku? Nisam stavio boju na četku petnaest godina.
-Iz čiste odanosti. Mi smo iz istog kraja. Sećaš se kako smo igrali fudbal na Pjaci Santa Kroče?
Mikelanđelo se ironično smešio. Doni je navaljivao.
-Šta kažeš? Sveta porodica. Trideset zlatnika. Deset za svaku figuru. To je darežljivo, zar ne. Hoćeš li da to nazovemo, pogodbom?
-Ne znam koliko će ti slikari računati, Doni, ali možeš da biraš između nekoliko najboljih u Italiji: Granačija, Filipina Lipija. Pa Ridolfo, Girlandajov sin? On će biti dobar umetnik, i biće jeftin.
Slušaj, Buonaroti. Ja hoću da ti naslikaš Svetu porodicu. Ja neću nikakvog Lipija niti mladog Girlandaja. Već imam odobrenje od Soderinija.
-Ali, Doni, to nema nikakvog smisla. Ti ne nosiš vunu čoveku koji pravi makaze da je on prede...
-Dobro je poznato da je klesanje mermera samo jedan deo jednog umetnika.
-Dosta -zareža Mikelanđelo, besan na to ponavljanje Leonardove optužbe. - Naslikaću ti tvoju Svetu porodicu. Za sto zlatnih dukata.
-Sto! -uzviknu Doni tako da su ga mogli čuti duž svih radionica Duoma. – Kako možeš prevariti jednog od svojih najstarijih prijatelja? Druga iz mladosti. To je isto kao da bratu skidaš kesu s pojasa.
Pogodili su se za sedamdeset zlatnika, ali tek kad je Mikelanđelu probio uši. Po podrugljivom Donijevom osmehu u prepredenim očima Mikelanđelo zaključi da ga je Doni nadmudrio ili barem nadvikao, i da bi mu platio sto zlatnika. S vrata Doni reče neljubazno: -Bio si najgori igrač calcia u susedstvu. To me čudi: kako si mogao da budeš tako loš fudbaler, a tako dobar vajar? Ali svakako si umetnik dana.
-Zato ti mene hoćeš, zato što sam pomodan?
-Kakav bolji razlog bi mogao postojati? Kad ću videti skice?
-Skice su moj posao. Tebe se tiče gotovo delo.
-Pristao si da kardinal Pikolomini vidi tvoje crteže.
-Daj da te imenuju za kardinala.
Kad je Doni otišao, Mikelanđelo uvide da je bio idiot što je dozvolio tom čoveku da ga natera da primi porudžbinu. Šta je on znao o slikarstvu? Je li mario za nj? Mogao je napraviti crteže za Svetu porodicu, biće zabavno praviti crteže. Ali slika i boje! Mladi Ridolfo bi to bolje uradio od njega.
No njegov interes je bio probuđen. Imao je desetak skica za Bogorodicu s detetom za trgovce iz Briža, ako Mouskroni potpišu ugovor Jakopa Galija. I majka i dete bili su produhovljeni, izvan zemaljskog sveta. Za Svetu porodicu zamisao bi trebalo da je u oprečnom duhu: zemaljska, porodica jednostavnih ljudi.

Kao i uvek za vreme toplih letnjih meseci kad bi sebi priuštio odmor, tumarao je putevima Toskane, crtao seljake po poljima, jeo pred njihovim vratima u večernjoj hladovini, dok su mlade seljanke dojile decu pre no što će ih staviti da spavaju u kolevkama ispod spoljnih svodova. Danima je crtao za Donijevu sliku jednu mladu devojku s jednog imanja, snažnih udova, zdravu, debeljuškasto dete rumenih obraza, kovrdžave kose sa drugog imanja, ćelavog starca s trećeg, i postavio ih je zajedno u nežnoj grupi na travi. Nije imao neprilike sa tonovima za kožu ruku, lica, nogu, i za nagog bambina, ali odelo majke i Josifa, i detetovo ćebe su mu izmicali.
Granači svrati i nasmeja se na Mikelanđelovu nedoumicu.
-Hoćeš li da ti ja ubacim boju? Napravio si toliku galamu oko toga.
-Zašto tebe nije Doni počastio ovom porudžbinom, pre svega? I ti si iz četvrti Santa Kroče. I ti si s njim igrao fudbal.
Na kraju je napravio jednu seriju boja u jednom tonu, kao da je u pitanju obojeni mermer. Majčinu haljinu je obojio svetloružičasto i plavo, detetovo ćebe svetlo do zagasitonarandžasto, Josifa kome se videla samo jedna ruka i rame bledoplavo. U pozadini je naslikao nekoliko jednostavnih grmova cveća u travi. Pozadina je bila gola, osim vragolastog Jovanovog lica okrenutog nagore. Da bi sebe zabavio, naslikao je more sa jedne strane porodice, brdo sa druge, pred morem i brdima naslikao je pet golih mladića na zidu, sjajne bronzane figure obasjane suncem, stvarajući efekat grčkog friza.
Donijevo lice pretvori se u boju njegovog crvenog ogrtača kad se odazvao Mikelanđelovom pozivu da vidi završenu sliku.
-Pokaži mi jednu stvar koja je sveta na toj slici seljaka! Jedan osećaj koji je svet? Ti se meni rugaš.
-Zar bih ja bio takva budala da trošim svoj rad na izrugivanje? To su fini ljudi, nežni u svojoj ljubavi prema detetu.
-Ja hoću Svetu porodicu u jednoj palati.
-Svetost nema nikakve veze s okolinom. To je unutrašnji duhovni kvalitet.
-Ja ne mogu da poklonim taj doručak na travi svojoj nežnoj nevesti. Izgubio bih poštovanje porodice Stroci. Stavio si me u najgori položaj što se može zamisliti!
-Smem li da te opomenem da nisi zadržao pravo da odbiješ?
Donijeve oči se stisnuše, zatim se otvoriše u istom trenutku kad mu usta uzviknuše u očajanju:
-Šta rade ta petorica golih mladića u mojoj Svetoj porodici?
-Pa, baš su izašli iz mora s plivanja-odgovori Mikelanđelo mirno -i suše se na suncu.
-Ti si šenuo pameću -viknu Doni. -Ko je čuo da petorica golih mladića mogu da čine pozadinu za jednu hrišćansku sliku?
-Pomisli na njih kao na figure na frizu. To ti onda pruža i hrišćansku sliku i grčku skulpturu, uz istu cenu. Sećaš se da je tvoja prvobitna cena bila trideset dukata, deset za svaku figuru. Da sam hteo da budem pohlepan, tražio bih još pedeset zlatnika za svakog mladića. Ali neću, jer mi smo iz istog kraja.
-Odneću tu sliku Leonardu da Vinčiju -zagrmi Doni -i daću mu da izbaci iz slike tu petoricu bestidnih besposličara.
Dotle se Mikelanđelo zabavljao.Sada povika: -Tužiću te za izobličavanje umetničkog dela!
-Ja ga plaćam, i ja mogu da ga izobličim koliko me je volja.
-Sećaš se Savonarole? Odvući ću te pred Veće.
Doni zakuka i izleti grmeći. Sledećeg dana njegov sluga stiže s kesom u kojoj je bilo trideset pet dukata, polovina cene za koju su se bili sporazumeli, i s priznanicom da je Mikelanđelo potpiše. Mikelanđelo posla natrag Arđenta s kesom. Na komadiću papira naškraba:
»Sveta porodica će sada stajati sto četrdeset zlatnika.« Firenca je uživala u borbi, kladeći se ko će pobediti. Mikelanđelo je stajao slabije u nejednakoj opkladi, jer nikad niko nije podvalio Doniju u trgovini. No primicalo se vreme Donijevog venčanog dana, a on se hvalio po celom gradu da mu najbolji umetnik Firence radi venčani poklon za nevestu. Doni stiže u radionicu Duoma s kožnom kesom u kojoj je bilo sedamdeset zlatnika, vičući:
-Evo ti tvog novca, daj mi moju sliku.
-Doni, to ne bi bilo pošteno. Ti mrziš tu sliku, i ja te razrešavam obaveze.
-Nemoj me nadmudrivati. Idem gonfalonijeru da te on natera da ispuniš ugovor.
-Nisam znao da ti se slika toliko sviđa. Sada verujem da si ti veliki umetnički kolekcionar. Samo položi sto četrdeset zlatnika...
-Ti si varalica! Ti si pristao da naslikaš sliku za sedamdeset...
...ali si ti omogućio ponovo pogađanje ponudivši mi trideset i pet zlatnika. Moja cena je sto četrdeset zlatnika.
-Nikada -povika Doni -za tu osrednju seljačku sliku. Pre ću te videti kako visiš sa Bardela.
Mikelanđelo zaključi da se dovoljno zabavljao, i taman je hteo da pošalje sliku Doniju kad mu jedan bosonogi seljačić donese ceduljicu na kojoj je pisalo:

»Čujem da Madalena želi da ima tvoju sliku. Kaže da je ništa ne bi toliko radovalo. C.«

Odmah je prepoznao rukopis. Znao je da je Madalena Stroci bila Kontesinina prijateljica, bio je srećan kad je opazio da su njeni stari prijatelji ostali s njom u vezi. On se nasmeja, sede za sto, i napisa pismo koje posla Doniju:

»Potpuno razumem kako ti moja slika mora izgledati skupa. Kao starog i dragog prijatelja, ja te oslobađam svih finansijskih neprijatnosti i poklanjam Svetu porodicu jednom drugom prijatelju.«

Doni dotrča odmah za Arđentom i tako glasno tresnu rukom da se dobro čulo uprkos svom lupanju po kamenu u dvorištu.
-Zahtevam sliku! Sada je moja po zakonu.
On dohvati kožnu kesu, odveza je i izruči na tezgu sto četrdeset zlatnika. - Izbroj! Sto četrdeset komada! Za jednu bednu seljačku porodicu koja sedi na travi.
Zašto ti dopuštam da me ovako eksploatišeš, to naprosto ne shvatam!
Mikelanđelo podiže sliku, pruži je Doniju.
-Srdačni pozdravi tvojoj budućoj ženi.
Doni pođe vratima gunđajući: -Umetnici! Kažu da su nepraktični! Ha! Ti bi upropastio i najlukavijeg trgovca u Toskani!
Mikelanđelo skupi zlatnike.Uživao je u celom tom događaju.Bio je tako osvežavajući kao letnji odmor.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:47 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




11


U avgustu je zavladala velika radost kad je umro papa Aleksandar VI Bordžija.Kad je kardinal Pikolomini bio izabran za papu, Đulijano da Sangalo bio je slomljen, Mikelanđelo pun strepnje. On nije bio nastavio rad na Pikolominijevim kipovima, nije čak povukao ni jednu liniju na crtežima. Jedna reč od novog pape, i gonfalonijere bi ga morao odvojiti od Davida dok ostalih jedanaest figura ne budu dovršene i poslane.
Nije dopuštao nikome da uđe u radionicu mesec dana dok je grozničavo radio, pre nego što padne vatikanska sekira. Gotovo celo telo Davidovo bilo je ostvareno, ostali su samo glava i lice. Prvi put je shvatio težinu ugovora za Dvanaest apostola, koji mu je takođe visio nad glavom za mnogo godina. Želeo je da se baci u Arno.
Kardinal Pikolomini vladao je kao papa mesec dana, pod imenom Pio III, i iznenada je umro u Rimu. Ovoga puta pokazalo se da je Đulijano de Sangalo dobro predvideo: kardinal Rovere bio je izabran za papu, pod imenom Julije II. Kod Sangala se to bučno proslavilo, i tada je Đulijano pričao svima da vodi Mikelanđela u Rim da stvara velike mermerne skulpture.
Pošto se Leonardo da Vinči vratio iz vojske Čezara Bordžije predali su mu ključeve Velike dvorane Sinjorije u očekivanju da će mu biti naručena freska u zidu odmah iza podijuma na kome su sedeli Soderini i Sinjorija. No trebalo je da mu se plati deset hiljada zlatnika!
Mikelanđelo pozeleni. To je bila najveća i najznačajnija slikarska porudžbina grada Firence za poslednjih nekoliko decenija. Deset hiljada zlatnika Leonardu za jednu fresku koja će biti dovršena za dve godine. Četiri stotine zlatnika njemu za Diva-Davida! Za isto toliko posla! Dati jednom čoveku koji je pomogao Čezaru Bordžiji da pobedi Firencu! Leonardo će biti dvadeset pet puta više plaćen nego što grad njemu plaća. Samom tom činjenicom ponovo je zadao smrtonosni udarac skulpturi.
Mikelanđelo potrča besno u Soderinijevu kancelariju. Soderini ga sasluša: bio je to deo njegovog talenta da pusti ljude da se ispričaju. A dao je isto tako i nekoliko trenutaka tišine da Mikelanđelo čuje svoje vlastite reči kako se odbijaju o zidove, pre nego što je odgovorio najmirnijim glasom:
-Leonardo da Vinči je veliki slikar. Video sam njegovu Tajnu večeru u Milanu. Veličanstvena je. Niko u Italiji ne može mu biti ravan. Ja otvoreno kažem da žudim za milanskom freskom, i željan sam da naslika jednu za Firencu. Ako bude isto tako dobra, veoma mnogo će nas obogatiti.
Mikelanđelo je bio ukoren i otpušten, sve u istom dahu.

Onda poče poslednji mesec rada, toliko prijatan za njega, jer su sada dve godine dolazile do izražaja. Latio se Davidovog lica. Nežno ga je isklesao, sa svom ljubavlju i simpatijom u svom biću, snažno plemenito lice mladića koji će sad zakoračiti u muževno doba, ali je u ovom trenutku još uvek tužan i nesiguran u pogledu onoga što mora činiti, obrve duboko namrštene, oči upitne, na punim usnama izraz iščekivanja. Sve crte lica moraju predstavljati celinu s telom. Izraz Davidovog lica mora saopštavati da se i zlu može naneti rana, makar nosilo oklop od hiljadu funti. Na njemu će se uvek naći nezaštićeno mesto,a ako dobro u čoveku preovladava, ono će pronaći taj izloženi deo i naći će način da tu probije. Davidovo uzbuđenje mora saopštavati ideju da je njegov sukob s Golijatom parabola dobra i zla.
Glava će pružati osećaj kao da je ozarena, i to ne samo iznutra već i iz fluida oko nje. Da bi to postigao, ostavio je mermer oko Davidovih usana, čeljusti, nozdrva. Za oči i nozdrve upotrebio je svrdlo, za obrve malo dleto. Duboke prodore u ušne školjke i između zuba bušio je malim svrdlom, a onda većim svrdlima kad su otvori postali veći. Između pramenova kose načinio je niz udubljenja, rupa koje su išle jedna za drugom, u redu, kontrolisane, služeći se dugačkom tankom iglom, koju je držao između dlanova i vrtio uz najmanji pritisak ruku. Najviše je truda uložio u bore na čelu, napete i pomalo uvučene nozdrve, i ovlaš otvorena usta.
Pošto je odstranio i poslednju opnu, poče da glača. Nije hteo da ima tako jak sjaj kao što je to postigao na Pijeti. Ono što je želeo bio je vanjski izraz krvi, mišića, mozga, žila, kostiju, tkiva, iskren, uverljiv, životan, u lepoj proporciji:David u toploj ljudskoj puti koja podrhtava, dok kroz nju sjaji duša, duh i um, David koji treperi od

osećaja, dok su mu žile na vratu nabrekle zato što je s mukom okrenuo glavu prema Golijatu, no ipak sa saznanjem da živeti znači delovati.

Početkom januara 1504. godine Firenca je saznala da je Pjero de Mediči poslednji put delovao. Boreći se s francuskom vojskom, u nadi da će osigurati pomoć od Ljudevita XII protiv Firence, Pjero se utopio u reci Gariljano kad se prevrnuo brodić u kome je spašavao četiri topa od španske vojske. Jedan član Sinjorije uzviknuo je javno: -Mi Firentinci smo veoma radosni što čujemo tu vest! Mikelanđelo oseti trenutak žalosti, zatim sažaljenje nad Alfonsinom i njenom decom, seti se Lorenca na samrtnoj postelji, kako govori Pjeru kako da vlada Firencom. Onda je bio svestan da je Pjerova smrt značila da je Kontesina korak bliže oslobođenju iz progonstva.
Krajem januara, Soderini pozva na sastanak umetnike i zanatlije Firence da odluče gde će se postaviti Div-David. Mikelanđela su pozvali u Sinjoriju i pokazali mu spisak ljudi koji su bili pozvani na diskusiju.Video je da su među slikarima: Botičelli, Roseli, David Girlandajo, Leonardo da Vinči, Filipino Lipi, Pjero di Kozimo, Granači, Peruđino, Lorenco di Gredi. Od vajara su bili: Rustiči, Sansovino i Beto Buljoni, arhitekti Đulijano i njegov brat Antonio da Sangalo, II Cronaca, Bačo d' Anjolo. Bila su tu i četvorica zlatara, dva draguljara, jedan keramičar, jedan iluminator, dva stolara koji su trebali da postanu arhitekti, levač topova Giberti i časovničar Lorenco dela Golpia.
-Možeš li se setiti da je neko zaboravljen? -upita Soderini.
-Ja.
-Ja mislim da ti ne trebaš biti uključen. Drugi bi se možda ustručavali da govore.
-Ja bih rado rekao svoje mišljenje.
-Ti si ga već rekao -odvrati Soderini grubo.
Sastanak je bio zakazan za sutradan u gornjoj biblioteci glavnih kancelarija Duoma, pre večere. Mikelanđelo nije imao nameru da obleće, ali na biblioteci, koja je bila okrenuta prema radionici, bili su prozori, i on je slušao žamor mnogih glasova kako su se umetnici skupljali. Prošavši kroz dvorište, on se pope sporednim stepenicama u malo susedno predvorje. Neko lupnu tražeći mir, i tišina zavlada. Mikelanđelo prepozna glas Frančeska Filarete, poklisara Sinjorije.
-Premetao sam po glavi sve mogućnosti koje su mi pale na um. Imate dva mesta gde bi se statua mogla smestiti: prvo, tamo gde stoji Donatelova Judita, drugo, usred dvorišta, gde je bronzani David. Prvo mesto može se izabrati zato što je Judita simbol zla i nije pogodna da tamo stoji, osim toga, nije na mestu da žena ubija muškarca, a iznad svega, taj kip je postavljen u rđavoj konstelaciji, jer smo od tada stalno išli iz zla u gore. Davidu nije najbolje napravljena desna noga, i zato bih vam savetovao da stavite Diva na jedno od tih mesta, ali ja lično dajem prednost mestu Judite.
To je savršeno odgovaralo Mikelanđelu. Onda progovori jedan drugi glas, koji nije prepoznao. On pogleda u biblioteku i vide da je govornik Mončijato, rezbar.
-Ja kažem da je Div napravljen s namerom da bude postavljen na stub pred Duomom, ili na potporanj na spoljnoj strani crkve. Ne znam zašto se tamo ne bi mogao postaviti, i ja mislim da bi tamo dobro izgledao i da bi bio odgovarajući ukras crkvi Santa Marija del Fijore.
Mikelanđelo je posmatrao Roselija kako se s mukom diže.
-I messer Frančesko Filarete i messer Frančesko Mončijato govorili su dobro. No ja sam od početka smatrao da bi Diva trebalo postaviti na stepenicama Duoma, s desne strane, i pa mom mišljenju, to bi bilo najbolje mesto.
Druga mišljenja nizala su se brzo. Galieno, vezilac, smatrao je da treba da se postavi tamo gde stoji Marzoko, Lav, na pjaci, s čime se složio David Girlandajo, nekolicina, uključujući Leonarda da Vinčija, izabraše lođu, jer bi tu mermer bio zaštićen.Il Cronaca predloži Veliku dvoranu, gde je Leonardo trebalo da slika freske.
Mikelanđelo promrmlja: -Zar nema nijednog umetnika koji bi rekao da bih ja morao imati pravo da izaberem?
Onda Filipino Lipi reče: -Ja mislim da su svi mudro govorili, ali sam uveren da će sam vajar predložiti najbolje mesto, jer je on svakako duže razmišljao, i s više autoriteta, o mestu gde bi trebalo postaviti Diva.
Nastade žamor odobravanja. Anđelo Manfidi zaključi:
-Pre no što vaša gospodstva odluče gde bi trebalo postaviti kip, ja predlažem da zamolite za savet članove Sinjorije među kojima ima veoma obrazovanih ljudi.
Mikelanđelo nečujno zatvori vrata i siđe niz stepenice u dvorište. Gonfalonijere Soderini će sada moći da prenese Diva-Davida na mesto koje je Mikelanđelo želeo: ispred Palaca Sinjorije, gde sad stoji Judita.
Razdražljivi Polajuolo, II Cronaca, kao nadgledni arhitekt Duoma, bio je zadužen za prenos Davida, ali činilo se da je zahvalan Antoniju Sangalu, kao i Đulijanu, koji su se ponudili da naprave nacrt za nosilo. Bačo d' Anjolo, arhitekt, dobrovoljno je ponudio svoje usluge, kao i Kimente del Taso i Bernardo dela Čeza, dvojica mladih stolara-arhitekata, jer je njih zanimao problem premeštanja najveće mermerne skulpture koja je ikada bila nošena kroz ulice Firence. Kip će morati da bude dobro učvršćen da se ne prevali, a ipak ne tako kruto da bi ga neki trzaj, udarac ili iznenadni pokret mogli oštetiti.
-David će se morati nositi uspravno -reče Đulijano. -Okvir u kojem će se prenositi mora se kretati tako da mermer ne oseti nikakvo kretanje.
-Rešenje? -odgovori Antonio. -Nosač u nosaču. Nećemo ga zavezati, stavićemo ga u omču, u velikom drvenom okviru, onda će se on lako njihati napred i nazad kako se bude kretao.
Dva stolara-arhitekta sagradiše kavez od drveta prema Sangalovom opisu, otvoren na vrhu. Antonio predloži niz uzlova koji su se lako mogli menjati, zatežući se pod teretom i labaveći se kad bi pritisak popustio. David je bio zatvoren u mrežu ogromnih užeta,podignut kukama, stavljen u otvoren kavez i obešen tako da je visio u mreži. Zid iza radionice bio je uklonjen, kavez postavljen na okrugle valjke, put poravnan. Kip je bio spreman da krene na putovanje od jedne milje kroz firentinske ulice.
Il Cronaca uze četrdesetoricu ljudi da vuku ogroman sanduk na okruglim kladama, služeći se čekrkom koji je okretala jedna poluga. Dok se teški sanduk pomicao pedalj po pedalj, zadnji trupac bi bio oslobođen, radnik bi ga podigao i potrčao napred da ga stavi ispod prednjeg dela. David, privezan na mestu gde se račvaju noge i više gore, preko snažnih grudi, njihao se samo kolika je bila razdaljina omči.
Uprkos četrdesetorici radnika, kip se pomicao po stopu za sat. Do noći su ga izneli izvan zida, niz Ulicu satova do ugla, zaokrenuli za oštar ugao u Via del Prokonzolo,i dok su stotine ljudi posmatrali povorku, prevezli ga do mraka samo pola bloka niz ulicu.
Svi povikaše: -Laku noć do sutra.
Mikelanđelo pođe kući. Hodao je po spavaćoj sobi, pokušavajući da mu nekako prođu sati. U ponoć, obuzet nekim nelagodnim osećajem, izađe iz kuće i vrati se Davidu. Ovaj je stajao na mestu, sjajno beo na mesečini, oslobođen stega u svojoj u konopce zavezanoj sigurnosti, zauvek licem okrenut Golijatu, s rukom koja se hvata za praćku, profila isklesanog i izglačanog do savršenstva lepote.
On baci ćebe u kavez, u prostor iza Davida,gde je desni list noge stajao uz trupac. Tu je bilo mesta da legne na drveni pod. Bio je u nekakvom polubudnom stanju kad je čuo bat nogu koje trče, glasove, zatim kamenje kako udara u okvir rama. On se diže i povika:
-Straža!
Onda začu noge kako trče niz Via del Prokonzulo i potrča za njima vičući iz glasa:
-Stani! Noćna straža! Zaustavi ih!
Pet-šest prilika koje su bežale izgledale su kao dečaci. Srce mu je besno kucalo. On se vrati Davidu i zateče tamo dvojicu stražara sa svetiljkama.
-Kakva je to galama?
-Gađali su kamenjem.
-Gađali? Ko?
-Ne znam.
-Jesu li je pogodili?
-Mislim da nisu. Samo sam čuo udarce o drvo.
-Jesi li siguran da to nisi sanjao?
-Kažem ti da sam ih video. I čuo ih. Da nisam bio ovde... On prođe oko Davida, gledajući kroz mrak i pitajući se ko bi to želeo da ga ošteti.
-Vandali -reče Soderini, stigavši rano da posmatra kako napreduje povorka. –Ali noćas ću postaviti stražu.
Vandali su se vratili, desetak snažnih, posle ponoći. Čuo ih je kako su se prikradali Ulicom svetog Prokula, i opomenu ih, što ih je nateralo da ispale svoj baraž kamenja suviše rano. Sutradan izjutra cela je Firenca znala da postoji pokret za uništenje Davida. Soderini pozva Mikelanđela na sastanak Sinjorije i upita ga ko bi mogli biti napadači.
-Imate li neprijateija?
-Koliko ja znam, nemam nijednog.
-Možda bi bilo bolje da pitamo: »Ima li ih Firenca?« reče Filarete. -Samo neka noćas pokušaju.
Pokušali su, sa donjeg ugla Pjace dela Sinjorija, gde se s velikim trgom sastaje Pjaca San Firence. Ali je Soderini sakrio naoružanu stražu u kućnim vratima i dvorištima oko Davida. Osmorica iz banđe bili su uhapšeni i odvedeni u Bardelo.Mikelanđelo, polumrtav od nespavanja, pregleda spisak njihovih imena. Nije bilo nijednog koje je poznavao.
Ujutro je gornja dvorana Bardela bila prepuna Firentinaca. Mikelanđelo je zurio u optužene. Petorica su bili mladi, možda petnaestogodišnjaci, izjavili su da su se samo pridružili pustolovini koju su im predložili njihovi stariji prijatelji, i da nisu znali šta gađaju kamenom. Njihove porodice bile su kažnjene, dečaci su pušteni.
Druga trojica bili su stariji, ozlojeđeni i osvetoljubivog ponašanja. Jedan je rekao da je kamenovao Davida zbog toga što je bestidno nag, da bi Savonarola tražio da bude uništen. Drugi je rekao da je to loša umetnost i da je želeo da pokaže da nisu svi tako glupi. Treći je tvrdio da je on radio za jednog prijatelja koji je hteo da David bude polomljen, ali nije hteo da navede prijateljevo ime.
Citirajući toskansku poslovicu koja glasi: umetnost ima neprijatelja koji se zove neznanje, sudija je osudio svu trojicu na Stinche.
Te večeri, četvrtog dana svoga putovanja, David stiže na odredište. D' Anjolo i mladi stolari skinuše kavez. Sangalo odreši uzlove i skine omotač od užadi. Judita je bila odnešena, David postavljen, na njeno mesto u dnu stepenica palate, okrenut prema otvorenom trgu.
Došavši na trg, Mikelanđelo ubrza dah. Sada je prvi put video Davida iz takve razdaljine: stajao je pred njim u svoj svojoj veličanstvenoj ljupkosti, osvetljavajući Sinjoriju čistom belom svetlošću. Tu ispod figure, Mikelanđelo se osećao beznačajnim, slabim, ružnim i bez snage, sada, pošto mu je kip otišao iz ruku, pitao se: »Koliko sam onoga što sam želeo da kažem uspeo da izrazim?«
Stajao je na straži četiri noći, samo napola svestan svoje iscrpljenosti. Treba li i večeras da stražari?Sada, pošto je David sasvim izložen svačijoj nemilosti? Nekoliko velikih kamenova, dobro upravljenih, mogli bi mu odbiti ruku, pa čak i glavu. Granači reče odlučno:
-Takve se stvari dešavaju dok se nešto premešta, sve prestaje kad to stigne na svoje stalno mesto.
On povede kući Mikelanđela, skine mu obuću i pomogne mu da legne, pokrivši ga ćebetom. Lodoviku, koji je to posmatrao s vrata, reče:
-Pustite ga da spava. Čak i ako se sunce dvaput obrne.
Probudio se s osećajem da je osvežen i užasno gladan. Mada nije bilo vreme ručku, pojeo je supu, lazanje i kuvanu ribu spremljenu za celu porodicu. Stomak mu je bio tako pun da mu je jedva pošlo za rukom da uđe u drvenu kadu da se okupa. Uživao je u čistoj beloj lanenoj košulji, čarapama i sandalama, prvima kojih se mogao setiti posle toliko sedmica.
Skrenuvši s pjace San Firence, dođe u donji deo Trga Sinjorije. Gomila sveta stajala je nemo ispred Davida. Sa Davida su lepršali komadići papira koji su bili zataknuti u kip u toku noći. Video je taj prizor u Rimu, kad su ljudi nalepljivali pogrdne stihove Bordžiji na vratima vatikanske biblioteke, ili pričvršćivali svoje pritajene žalbe na mermerni trup Paskvinove statue blizu Pjace Navone.
On prođe preko trga, kroz masu sveta. Gomila se razdvoji da ga propusti. On pokuša da pročita njihove izraze lica, da vidi šta se priprema. Izgledali su zaprepašćeni.
Mikelanđelo priđe Davidu i pope se na podnožje, skidajući papire i čitajući ih jedan po jedan. Na kraju trećega njegove se oči zamagliše - jer to su bile poruke o ljubavi i priznanju:

Vratili ste nam samopoštovanje. Ponosimo se što smo Firentinci Kako je divan čovek!
Niko mi ne može reći da je čovek zao, on je najponosnije biće na zemlji.
Vi ste stvorili lepotu.
Bravo!

Pogled mu se zadrža na poznatijem papiru, od one vrste kakvu je ranije već držao u ruci. On ga dohvati i pročita:

Sve što je moj otac želeo da postigne za Firencu izraženo je u vašem Davidu. Kontesina Ridolfi de Mediči.

Došla je u grad noću, prošla pored straže. Izložila se opasnosti da dođe i da vidi Davida, pridružila je svoj glas glasu Firence.
On se okrenu, stojeći iznad gomile sveta koja ga je netremice gledala. Na trgu je vladao tajac. A ipak nikad nije osetio takvu potpunu vezu. Činilo se kao da su pročitali misli jedni drugima, kao da su jedno te isto: oni su bili deo njega, svaki Firentinac koji je stajao dole, očiju okrenutih prema njemu, a on je bio deo njih.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:47 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




12


Od Jakopa Galija stiže jedno pismo, i u pismu ugovor s braćom Mouskron, koji su pristajali da mu plate četiri hiljade zlatnika. Pismo je glasilo: »Slobodni ste da radite bilo koju Bogorodicu s detetom koju zamislite. Sada, posle slatkog mesa, dolazi kiseo sos. Pikolominijevi naslednici zahtevaju da im isklešete preostale kipove. Nagovorio sam ih da produže ugovor za dve godine, to je bilo najbolje što sam mogao učiniti.«
Produženje na dve godine! On brzo odagna te kipove na dno svoje duše.
Neposređan odjek Davida bilo je i to što je Buonarotijeve posetio Bartolomeo Piti, iz sporedne grane bogatih Pitija, koji su stanovali u kamenoj palati na drugoj obali Arna. Bartolomeo je bio stidljiv i skroman čovek, čija je kuća na Pjaci Santo Spirito imala jednu trgovinu tekstilom u prizemlju.
-Upravo sam počeo skupljati umetničke radove. Dosad imam tri male slike u drvetu, divne, ali ne značajne. Moja žena i ja dali bismo sve kad bismo mogli da pridonesemo da se rodi jedno umetničko delo.
Mikelanđela je osvojilo njegovo jednostavno držanje, blage smeđe oči koje su blistale ispod ćele.
-Na koji način biste vi želeli da pridonesete, messere?
-Pitali smo se da li postoji neki mali kip u mermeru koji možda imate na umu, ili biste bili ljubazni da o njemu razmislite, za nas...
On skine svoju prvu skulpturu sa zida, reljef Bogorodice s detetom, koju je klesao pod Bertoldovim vođstvom. -Već odavno, messer Piti, zapazio sam u kolikoj meri nisam uspeo u tom prvom bareljefu i zašto. Voleo bih da pokušam ponovo, ali u kružnom obliku. Mislim da bih mogao izvući iz bareljefa cele figure, stvoriti impresiju slobodne skulpture. Hoćete li da to pokušam za vas?
Piti ovlaži svoja suva, izbrazdana usta jezikom. -Ne mogu da iskažem koliko bi nas to usrećilo.
Mikelanđelo isprati Bartolomea Pitija niz stepenice na ulicu.
-Nešto dobro će ispasti za vas, osećam to u kostima.

Sinjorija je donela odluku kojom je podsticala Il Cronaca da sagradi Mikelanđelu kuću i radionicu. Polajuolo je bio uspeo da zaturi crteže ispod gomile tričarija na svom pretrpanom stolu, na kojem su uvek bila dva kuvana jajeta, jedina hrana koju je jeo.
-Kako bi bilo da ti ja napravim plan i preseke za sobe? -zapita on Mikelanđela.
-Pretpostavljam da ćeš želeti da napraviš nacrte za kamene blokove?
-To bih voleo. Mogu li da postavim nekoliko uslova?
-Koji klijent to ne želi? -zagrmi Il Cronaca.
-Voleo bih kuhinju gore, između dnevne sobe i moje spavaće sobe. Kamin s dimnjakom ugrađen u zidu. Lođu sa stubovima pred mojom spavaćom sobom, koja će biti okrenuta prema zadnjem dvorištu. Podove od opeke, dobre prozore, nužnik na prvom spratu. Prednja vrata s vencem iznad njih. Svi unutrašnji zidovi prevučeni gipsom. Ja ću ih sam oslikati.
-Ne vidim zbog čega sam ti ja potreban -progunđa Il Cronaca. -Hajdemo na teren da postavimo radionicu na sunce i svetlost.
Mikelanđela upita da li bi Topolinovi mogli da izvode kamene radove.
-Ako ti garantuješ za njihov rad.
-Dobićeš najlepše isklesan mermer koji je ikad izgrađen u Setinjanu.
Teren se nalazio na uglu Borgo Pinti i Via dela Kolona, četrdeset šest stopa na Borgu, pokraj manastira Čestelo, dok je strana iz Via dela Kolona bila znatno duža,i završavala se pored radionice jednog kovača i stolara. Od stolara su kupili neke kočiće, obišli zemljište i zaboli granične oznake.
Il Cronaca se vrati nekoliko sedmica kasnije s planovima kuće i dodatne radionice, tačno četvorougaone izvana, ali projektovane za udobnost unutra. Na prvom spratu ispred spavaće sobe bila je otvorena lođa, gde će Mikelanđelo jesti i odmarati se kad napolju bude toplo.
Topolini su ubrzo klesali pietru serenu prema njegovim uputstvima, kamen se pojavljivao sjajno plavosiv, s prekrasnim šarama. Klesali su blokove za njegov kamin, služeći se trakama koje im je on doneo za dužinu, i tanko otesano kamenje za venac, a kad su komadi kamena bili gotovi, cela je porodica gradila kuću. Il Cronaca je doveo ljude da premažu unutrašnje zidove gipsom, crepare da postave krov, ali noću Mikelanđelo nije mogao izdržati da ne ode do kuće da ugasi kreč vodom iz bunara koji je bio iskopan u dvorištu, i da premaže unutrašnje zidove lođe toplom plavom bojom, ružičastom i narandžastom, koje je bio izradio na odelu Donijeve Svete porodice. Celi južni zid radionice bio je otvoren prema dvorištu.
Novac za nameštaj trebalo je da dođe iz njegove vlastite kese. Mogao je da kupi samo skromno: širok krevet, ormar, jednu stolicu za spavaću sobu, stočić za lođu i sto koji će se moći uneti po vlažnom i hladnom vremenu, kožnu stolicu i klupu za porodičnu sobu, lonce, zdele, tiganje, kutije za so, šećer i brašno za kuhinju. Arđento je preselio svoj krevet iz radionice na pjaci i stavio ga u malu spavaonicu u prizemlju kraj prednjih vrata.
-Trebalo bi da staviš svete slike u svoju kuću -reče mu strina Kasandra -biće dobro za tvoju dušu da ih gledaš.
Mikelanđelo obesi svoju najraniju Bogorodicu s detetom, preko puta kreveta, a u porodičnu sobu stavi Kentaure.
-Čisti narcizam -primeti Granači. -Strina ti kaže da obesiš svete stvari, a ti vešaš svoja vlastita dela.
-Za mene su ona sveta, Granači.

Veselo je radio po kasnom letnjem suncu koje je obasjavalo otvorenu radionicu, glave i ruku punih ideja koje su jedna drugu sustizale u obilju: voštanu figuru Bogorodice iz Briža, crteže za Pitijev okrugli reljef, istraživačke figure za apostola
Matiju, za Duomo, turpijanje bronzanog Davida za francuskog maršala. Kad je iz Karare stigao komad kamena od pet stopa za Bogorodicu, Arđento mu pomogne da ga postavi na pokretni sto usred radionice. Za jedan sat već je petljao oko ivice, osećajući kako se figura miče u mermeru, krsteći pod od opeke prvom snežnom vejavicom.
Udovoljenje ličnim osećajima nije ga vodilo do stvaranja vesele Bogorodice, naprotiv, ta Bogorodica bila je tužna, ona je već, kroz njegove skulpture, upoznala Pad. Mirnoća njegovih ranijih bareljefa, kad je Marija tek trebalo da donese odluku, više se nikad nije mogla uhvatiti. Ta mlada majka bila je osuđena, ona je znala kraj svoga sina, zato je oklevala da ga pusti, tog lepog, krupnog, zdravog dečaka, čiju je ruku držala stisnutu u svojima da je zaštiti. Zbog toga ga je i zaklanjala krilom svog ogrtača.
Dečak, osetljiv na raspoloženje svoje majke, imao je u očima trag tuge. On je bio jak, bio je odvažan, hteo je da zakorači iz sigurne luke majčinog krila, ali baš sada je zgrabio njenu ruku prstima jedne ruke, a drugom joj se držao sa strane. Ili je to on mislio na svoju majku, tužnu jer je morala ostaviti svoga sina samog na svetu. Njega koji joj je bio tako privržen?
Radio je kao da mu je rad odmor. Komadići mermera su leteli, a male figure rađale su se gotovo bez napora posle neodoljive muške masivnosti Davidove. Njegov čekić i dleta bili su laki kao pero dok je izvodio Bogorodičinu odeću u jednostavnim naborima, njene duge prste, guste pletenice iznad lica s dugim nosem, oči s teškim očnim kapcima, dečakovu glavu s kovrdžavom kosom, snažno oblikovano telo, pune obraze i bradu: dok je atmosfera sažaljenja zračila iz mermera. Nije idealizovao Bogorodičino lice kao što je to ranije činio, nadao se da će je učiniti plemenitom njenom prekomernom osećajnošću.
Granači primeti: -Te figure će biti najživlja ljudska bića ma u kojoj kapeli stajali!
Prior Bikjelini, koji nije dao svoje mišljenje o Davidu, dođe da po običaju osvešta Mikelanđelu novu kuću. Kleknuvši na koleno, on očita molitvu Bogorodici. Zatim ustane i stavi obe ruke Mikelanđelu na ramena:
-Ta Bogorodica i dete ne bi bili stvoreni u tako nežnoj čistoći da ti nisi osećao nežnost i da nisi u srcu čist. Blagoslovim tebe i ovu radionicu.
Proslavio je završetak Bogorodice s detetom time što je postavio jedan četvorougaoni blok, zaokružio mu uglove da mu da grubu kružnu formu i počeo rad za Pitija. Voštani model na armaturi brzo je dobio oblik, jer je ovo za njega bio idiličan period njegovog života, kad je radio u svojoj radionici i bio svuda tražen. Bila je to prva kružna skulptura koju je pokušao raditi, time što je izdubio mermer kao tanjir mogao je da postigne planove u dubini, iz kojih se Bogorodica, sedeći u čvrstoj steni, kao najvažnija figura, pojavljivala u punoj plastičnosti, dete, mada se oslanjalo na otvorenu knjigu na majčinom krilu, povlačilo se u drugi plan, a Jovan, koji je gledao preko Marijinog ramena, bio je duboko sakriven u tanjiru.
Upotrebio je desetak raznih načina rada u završnom stadijumu,gotovo celu abecedu dleta, samo je Marijino lice bilo izglačano u snažnim tonovima mesa Pijete, pojačavajući osećajnu opipljivost. Osećao je da će ta Marija biti najjača od njegovih Bogorodica, zrela, dete je odražavala dražest i ljupkost srećnog mladog stvorenja, figure su se slobodno kretale unutar svog kruga.
Arđento je pažljivo zamotao okrugli reljef u ćebe i, pozajmivši kolica s jednim točkom iz stolarske radnje u susedstvu, odgurao je mermer ulicama do kuće Pitija. Mikelanđelo je išao pored njega. Pošto su ga izneli uz stepenice iznad radnje, staviše ga na usku visoku vitrinu. Piti su ostali nemi, zatim, i roditelji i deca počeše da govore i da se smeju svi uglas, da trče po sobi i gledaju reljef iz različitih uglova.
Meseci koji su posle toga sledih bili su najsrećniji koje je proživeo. David, koga su mnogi Firentinci zvali Divom, bio je primljen od grada kao novi simbol, vođa i zaštitnik. Stvari su se okrenule nabolje: Čezare Bordžija, ozbiljno bolestan, više nije predstavljao pretnju. Areco i Piza kao da su se bili obuzdali, papa Julije II, sklon Firenci, učinio je kardinala Đovanija de Medičija važnom ličnošću u Vatikanu. U vazduhu se osećao duh poverenja i hrabrosti. Trgovina je napredovala, bilo je rada za svakoga, tržište je primalo proizvode svakog čoveka. Vlada, sa Soderinijem kao stalnim glavarom, bila je sigurna i čvrsta, poslednje ubilačke svađe u Firenci zaboravljene.
Mnogo od svega toga grad-država pripisivala je Davidu. Datum njegovog postavljanja označio je novu eru u dušama Firentinaca,koji su ugovore i sporazume datirali:»Mesec dana posle otkrivanja Davida«. U razgovoru vreme je bilo podeljeno rečima: »To je bilo pre Diva«, ili: »Sećam se dobro jer se to dogodilo nedelju dana posle Diva.«
Od Soderinija je Mikelanđelo dobio obećanje da će Kontesini, njenom mužu i deci biti dopušteno da odu pod zaštitu kardinala Đovanija u Rim, čim bude mogao uveriti članove Veća sedamdesetorice. Bio je ljubazan i društven kad bi došao na večeru u Društvo, prestao je da napada Leonarda, pomagao je ostalim vajarima pri njihovim skicama kad su tražili porudžbine. Nagovorio je Arđenta da provodi više vremena s njim, kako bi učio. Penjao se do Setinjana da posmatra kako raste gomila tankih dekorativnih kamenova za njegov venac. Svaki je bio isklesan kao dragulj. Otuda bi otišao do Kontesine da održi čas Luiđiju i da se igra s Nikolom. Bio je strpljiv sa svojom porodicom, mirno slušao kako Lodoviko priča o sve više i više kuća i seoskih dobara koje će kupiti da bi stvorio imovinu za svoje sinove.
Porodica Piti poslala mu je Tadea Tadeija, firentinskog intelektualca koji je voleo umetnost. Tadei je pitao da li bi Maestro Buonaroti bio voljan da mu napravi jedan okrugli reljef. Mikelanđelo je već imao jednu zamisao koja se rodila dok je radio na reljefu za Pitija. Skicirao je nove ideje za Tadeija, koji je bio oduševljen. Sada je imao još jednu divnu porudžbinu od jednog tananog čoveka, koji je cenio ono što će on za njega isklesati.
Nekoliko meseci pre no što će navršiti trideset godina činilo se da je dostigao pun izraz i odobravanje za kojima je žudeo.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:48 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




13

Period milosti bio je kratkotrajan.
Svakih nekoliko sedmica otkako je Julije II pozvao u Rim Sangala, ovaj je slao ohrabrujuće poruke Mikelanđelu: pričao je papi o Davidu, terao je Njegovu svetost da pogleda Pijetu u Svetom Petru, uverio je Svetog oca da nema takvog majstora u celoj Evropi, Papa je počeo razmišljati o mermernim skulpturama, uskoro će odlučiti šta želi da se iskleše, a onda će pozvati Mikelanđela u Rim...
Mikelanđelo je pokazivao nekoliko od tih pisama na sastancima Društva, tako da je, kad je Julije II pozvao Sansovina u Rim da podigne dva nadgrobna spomenika, jedan za kardinala od Rekanatija, drugi za kardinala Sforcu u Santa Marija del Popolo, bio preneražen. Društvo je priredilo Sansovinu bučnu zabavu, u kojoj je Mikelanđelo učestvovao srećan zbog sreće svog starog druga, skrivajući svoje vlastito poniženje. Njegov prestiž pretrpeo je ozbiljan udarac. Mnogi su se u Firenci pitali:
-Ako je istina da je Mikelanđelo prvi vajar u Firenci, zašto onda papa nije tražio da dođe on a ne Sansovino.
U toku prvih meseci 1504. godine, Leonardo da Vinči utrošio je mnogo vremena na niz pronalazaka iz mehanike: sisaljke, turbine, cevi kojima bi se reka Arno skrenula od Pize, observatorija ispod tavanskog prozora sa sočivima za posmatranje Meseca. Prekoren od Sinjorije što je zanemario fresku, on poče u maju ozbiljno da radi na njoj. Cela Firenca govorila je o kartonu: umetnici su se skupljali jatimice u Leonardovoj radionici u crkvi Santa Marija Novela da studiraju, da se dive, kopiraju, menjaju svoj stil. Po gradu se pročuo glas da se stvara nešto čudesno i zapanjujuće.
U toku daljih meseci grad je zahvatilo divljenje za Leonarda i njegov karton. Svi su se glasno divili njegovim divotama. Leonardo je postao glavni predmet razgovora. Sada je David bio primljen za gotovo, a isto tako i dobra vremena što ih je on doneo. Mikelanđelo poče osećati da je nadmašen. Poznanici puni divljenja i nepoznati koji su ga zaustavljali na ulici da mu odaju poštovanje sada bi mu nemarno klimnuli glavom u znak pozdrava. On je imao svoje doba, ono je bilo prošlo. Leonardo da Vinči bio je junak dana. Firenca ga je ponosno proglasila za »prvog umetnika Toskane«.
To je bila gorka pilula za Mikelanđela. Kako su njegovi Firentinci nestalni! Tako su ga brzo spustili na drugo mesto! Poznajući crkvu Santa Marija Novela još od vremena koje je tamo proveo s Girlandajom, uspeo je da vidi Leonardov karton a da niko nije znao da je bio tamo. Bitka kod Angiarija bila je izvanredna! Leonardo, koji je isto tako voleo konja kao i Rustiči, stvorio je majstorsko delo konja u ratu, u ljutom okršaju, na kojima su jahali ljudi u starom rimskom oklopu, koji su divljački pokušavali da unište jedan drugoga, udarajući, grižući, režući, kao da su furije, i ljudi i konji slično uhvaćeni u divljem, krvoločnom sukobu, podeljeni u više pojedinačnih grupa zamišljenih tako da se uklope u veličanstveno ukomponovanu celinu.
Leonardo je bio veliki slikar, to nije mogao poreći, možda najveći što ga je svet do tada video. Umesto da ga to umiri, to ga još više raspali. Pri zalasku sunca, prolazeći pored crkve Santa Trinita, ugleda grupu ljudi kako razgovaraju na klupama pred bankarskom kućom Spina. Raspravljali su o stihovima iz Dantea, za koje je Mikelanđelo znao da su iz XI pevanja Pakla:

»Filozofija«, odgovori moj učitelj,
»Onome ko je razume, pokazuje Kako priroda uzima svoj tok, ne samo iz Mudrosti božanske, već i iz umetnosti.
I ako pažljivo čitate vašu knjigu o fizici,
Posle nekoliko prvih stranica načićete
Da umetnost, kako najbolje zna, sledi prirodu,
Kao što učenik sledi učitelja."

Čovek usred grupe podiže pogled.
-Evo Mikelanđela -reče Leonardo da Vinči. -On će protumačiti stihove.
Mikelanđelo je toliko ličio na radnika koji se vraća kući s dnevnog posla da se neki mladi obožavaoci oko Leonarda nasmejaše.
-Objasni im sam -povika Mikelanđelo, kriveći Leonarda za taj smeh. -Ti koji si napravio jedan model konja koji je trebalo da se izlije u bronzi, pa si ga na svoju sramotu ostavio nedovršenog!
Leonardovo Lice se zažari.
-Ja ti se nisam rugao, ozbiljno sam pitao. Nisam ja kriv ako se ovi drugi smeju.
Mikelanđelu je brujalo u ušima od ljutine. On se okrenu i ne čuvši odgovor pođe prema brdima. Hodao je celu noć, trudeći se da utiša svoj bes, poniženje, osećaj razočaranja i stida. Nije mogao da se pomiri s tim da više ne obraćaju pažnju na njega, i da sada s visine postupa s njime grad koji okreće glavu od njega.
Dugo je išao kroz noć, uz reku sve do Pontasjeva. U zoru je stajao na ušću Sjeva u Arno, na putu što vodi u Areco i Rim. Znao je da ima samo jedan odgovor na njegov problem: nikad neće moći da nadvisi Leonarda u lepoti, u kraljevskom držanju, superiornom ponašanju. Ali on je bio najbolji crtač u celoj Italiji. No niko mu to neće verovati ako to bude samo pričao, moraće to dokazati. A nikakav dokaz ne bi vredeo, osim freske, istih razmera kao što je Leonardova.
Leonardova freska će zauzimati desnu polovinu dugačkog istočnog zida Velike dvorane. Zamoliće Soderinija za levu. Staviće svoje delo pokraj Leonardovog, dokazaće da može biti bolji u slikanju od njega, od figure do figure. Sav svet će moći da vidi i da prosudi. Onda će Firenca moći da kaže ko je prvi umetnik njihovog vremena.
Granači pokuša da ga umiri.
-To je bolest, groznica. Moramo naći načina da te izlečimo...
-Ti se ne šališ?
-Dio mio, nisam pokušao da budem šaljiv. Ono što ti ne možeš da podneseš jeste Leonardova blizina.
-Hoćeš da kažeš miris kojim je namirisan.
-Ne budi prost. Leonardo ne upotrebljava mirise, samo miomirise.
Granači pogleda na oznojene ruke i noge svoga prijatelja, na prljavu košulju.
-Poneko te kupanje ne bi ubilo.
Mikelanđelo dohvati tešku gredu i zamahnu njom na Granačija, viknuvši: - Izlazi iz moje radionice, ti... ti izdajico!
-Nisam ja počeo razgovarati o miomirisima, već ti.Zašto se uzbuđuješ zbog njegovih slika kad su pred tobom godine i godine klesanja? Zaboravi ga!
-On mi je trn u oku.
-A uzmimo da ti ispadneš drugi iza njega, s celim zidom punim zavezanih nožnih prstiju?
Mikelanđelo se osmehnu. -Veruj mi, Granači, ja ću ispasti prvi. Moram.
Kasno tog poslepodneva prijavi se u gonfalonijerovu kancelariju, okupan, obrijan,u čistoj plavoj košulji.
-Pfuj -reče gonfaionijere, odmaknuvši sto što je dalje mogao -šta vam je to frizer stavio u kosu?
Mikelanđelo pocrvene -...miomirisno ulje...
Soderini posla slugu po peškir. Kad je sluga došao, on pruži peškir Mikelanđelu, rekavši: -Istrljajte to. Držite se svog vlastitog mirisa. On je bar prirodan.
Mikelanđelo reče Soderiniju zašto je došao. Soderini je bio zbunjen, to je bilo prvi put da je Mikelanđelo video da je izgubio prisebnost.
-Ali to je bezrazložno! -uzviknu Soderini hodajući oko širokog pisačeg stola i zureći u Mikelanđela. -Sami ste mi rekli da nikad niste voleli da radite freske kod Girlandaja.
-Nisam bio u pravu. -Govorio je oborene glave, s nepopustljivošću u glasu: -Ja znam slikati freske. Bolje od Leonarda da Vinčija.
-Jeste li sigurni?
-Stavljam ruku u vatru.
-Čak i pod pretpostavkom da znate, zašto biste želeli da oduzmete te godine od vajarstva? Vaša Bogorodica za trgovce iz Briža je božanstvena. Isto tako i Pitijev reljef. Vaš talenat je božji dar. Zašto biste želeli da to odbacite za jednu umetnost u kojoj ne želite udela?
-Vi ste bili tako uzbuđeni, gonfalonijere, što će vam Leonardo naslikati polovinu tog zida. Rekli ste da če svet dolaziti da gleda. Zašto da ne dođe dva- put više posetilaca da vidi dva panela, jedan Leonardov, a drugi moj? Biće to veliki palio, trka koja će uzbuditi svet.
-I vi mislite da ga možete nadmašiti?
-Stavljam ruku u vatru.
Soderini se vrati stolici sa zlatnim grbom, teško se spusti u nju, odmahujući glavom u neverici.
-Sinjorija nikad ne bi dala pristanak. Vi već imate ugovor s vunarskim cehom i Duomom da im isklešete dvanaest apostola.
-Isklesaču ih. Ali druga polovina zida mora biti moja. Nisu mi potrebne dve godine, kao Leonardu, ja ću to napraviti za godinu dana, za deset meseci, za osam...
-Ne, caro. Nemate pravo, i ja neću dopustiti da upadnete u tešku nepriliku.
-Zato što ne verujete da ja to mogu učiniti.Imate pravo da ne verujete, jer ja dolazim ovamo samo s rečima u rukama. Kad ponovo dođem, doći ću s crtežima, i onda ćete videti šta sam u stanju učiniti.
-Molim vas -reče Soderini -vratite se umesto toga s jednim mermernim apostolom. Zbog toga smo vam sagradili onu kuću i radionicu, da možete klesati apostole.
Soderini pogleda ljiljane na plafonu.
-Zašto se nisam zadovoljio da budem dva meseca gonfalonijere? Zašto sam morao preuzeti ovu dužnost doživotno?
-Zato što ste vi mudar gonfalonijere, koji može da nagovori grad da odobri još hiljadu dukata za oslikavanje druge polovine zida.
Da bi dovoljno uzbudio Sinjoriju i naterao je da potroši još novca,da bi odobrovoljio ceh vunara i Duomo da ga oslobode za godinu dana, moraće naslikati jedan prizor slave i ponosa Firentinaca. Nije hteo da slika konje sa zaštitnim i bogato ukrašenim opremama, vojnike u oklopima i šlemovima, s mačem i kopljem u ruci, sa zbrkom propetih konja, ranjenih i umirućih ljudi. To nije za njega. Ali šta je za njega?
On pođe u biblioteku Santo Spirito i zamoli jednog avgustinskog monaha da mu preporuči jednu istoriju Firence. Bibliotekar mu dade Kronaku Filipa Vilanija. Čitao je o ratovima između gvelfa i gibelina, o ratu s Pizom i ostalim gradskim državama. No njegova freska nije morala da predstavlja bitku, već trijumf ili nešto slično, što će uzdiči nacionalnu čast. Gde će u istoriji Firence pronaći takvu scenu, takvu kakvu bi hteo slikati, i koja bi stajala u dramatičnom kontrastu s Leonardovim ratnim prizorom? Scenu s kojom bi on izašao kao pobednik?
Nakon nekoliko dana naišao je na priču od koje mu je srce brže zakucalo. Prizor se odigravao u Kašini, blizu Pize, gde su firentinske snage bile podigle logor na obali Arna jednog letnjeg dana. Osećajući se sigurnim od napada, mnogi su vojnici bili otišli da se kupaju u reci, drugi su izlazili da se suše, dok se treća grupa, skinuvši teške oklope, sunčala na travi. Odjednom je jedan stražar upao u grupu vičući: Izgubljeni smo! Pizanci se spremaju za napad! - Firentinci su izašli iz reke, oni na obali brzo privezali oklop, ostali potrčali za oružjem... na vreme da odbiju tri pizanska napada i da potpuno unište neprijatelja.
To je bila prilika da slika veliku grupu muškaraca, mladih i starih, izloženih vodi i suncu, podstaknute na akciju, sve u trenutku opasnosti, napetosti, pritiska, koji su se odražavali ne samo na njihovim hcima već i u saginjanju, dohvatanju, naprezanju da se pripreme za napad i spasu život. Tu je bila prilika da stvori nešto uzbudljivo. To će biti sve sami Davidi, potpuni portret čovečanstva, koji je strahom isteran iz svog trenutnog rajskog vrta.
Onda se uputi u Knjižarsku ulicu i kupi najveći četvorougaoni komad papira koji je mogao naći, bojenu tintu, krede, crne, bele i smeđe krejone, i odnese ih u radionicu. Crtao je brzo, napravio je raspored prizora na Arnu kod Kašine, usred koje je Donati vikao kapetanu Malatesti: -Izgubljeni smo! -dok su se neki vojnici još uvek nalazili u vodi, drugi pokušavali da se popnu uz strmu obalu, a treći bacali odeću na sebe pružajući ruke za oružjem.
Tri dana kasnije uđe u Soderinijevu kancelariju. Pogledaše jedan drugoga razrogačenim očima. Mikelanđelo namesti na podu pokraj pisačeg stola desetak velikih araka sa dvadeset muških figura, neke iscrtane nizom paralelnih linija perom, druge ugljenom ili dugim smelim potezima pojačanim olovnobelom bojom, dok su ostali blistali u svežim bojama.
On se svali u jednu od kožnih stolica koje su stajale uza zid, s osećajem umora i razočaranja. Soderini je čutke proučavao crteže. Kad je digao pogled, Mikelanđelo prepozna prijatan pogled kojim ga je Soderini obavijao.
-Nisam imao pravo kad sam vas obeshrabrio. Da čovek bude umetnik, on mora da jednako znalački kleše, slika i stvara arhitekturu.Ova će freska možda biti isto onako revolucionarna kao David, i možda će nam doneti radost. Ja ću vam osigurati tu porudžbinu pa makar morao da se borim sa svakim članom veća posebno.
I tako je i učinio, za svotu od tri hiljade dukata, dakle za manje od trećine cene plaćene Leonardu da Vinčiju. Bila je to najveća Mikelanđelova porudžbina, mada je bio nezadovoljan time što je Sinjorija smatrala da njegov rad manje vredi od Leonardovog. Promeniće oni mišljenje kad vide njegovu završenu fresku.
Sada su ga ljudi zaustavljali da mu kažu da su čuli da će slikati šumu Davida.
-I tako si repatriran -reče mu Granači s mrvicom zajedljivosti. -Opet si jednom naš prvi umetnik, ako freska ispadne sjajno. Jedino se nadam da ne plaćaš suviše veliku cenu.
-Čovek plaća onoliko koliko mora.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:49 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




14


Dobio je usku dugačku sobu u Domu bojadisara, dobrotvornoj bolnici koju je osnovao ceh bojadisara 1359. godine. Lice joj je izlazilo na Ulicu bojadisara, samo nekoliko blokova dalje od njegove bivše kuće kraj Santa Kroče, sećao se tog doma jer je još kao dečak gazio po olucima po kojima je tekla plava, zelena, crvena i grimizna boja. Njegova je soba gledala na Arno, na jug, tako da je imao sunca celog dana, stražnji zid bio je veći od njegove polovine u dvorani Velikog veća. Moći će da namešta karton komad po komad, i da ga celog vidi pre nego što bude slikao fresku. Naredio je Arđentu da pazi da ulična vrata budu uvek zaključana.
Radio je obuzet krajnjim besom, s čvrstom odlukom da pokaže gradu da je siguran i brz majstor, koga Sinjorija nije trebalo da prekorava što gubi vreme na crteže pumpi za kanal i druge mehaničke mašine.Kad je vreme zahladilo, on posla Arđenta da nabavi vosak i terpentin u koji će namočiti papir koji su bojadisari upotrebljavali za prozore. On nacrta svoju zamisao u svim pojedinostima na duguljasti komad papira, odrezan prema merilu, zatim ga razdeli na onoliko četvorouglova koliko će mu trebati da popuni zid od dvadeset i dve prema pedeset i osam stopa. Za razliku od njegove ranije Bitke kentaura, glavne figure će stajati deset stopa visoke, ipak će i ova scena ostavljati sličan utisak grupe nagih ratnika zbijenih na jednom ograničenom prostoru, čije će sve ruke, noge, trupovi, glave biti organski isprepletani, kao integralni deo jedne celine, svi učesnici u melodramskom gušanju pri pokušaju da izađu iz vode, navuku odeću i ratnu opremu i da se srede pre nego što neprijatelj udari na njih.
Nacrtao je jednog mladog ratnika, okrenutog leđima, koji je nosio oklop i šlem, s mačem pod nogama, gole mladiće koji su kupili strele i mačeve, ne misleći na odelo, okorele ratnike snažnih nogu i ramena, spremne da skoče na neprijatelja koji dolazi, goloruki, trojicu mladih vojnika koji se muče da se izvuku iz reke, centralnu grupu oko Donatija, u trenutku između zaprepašćenja i početka pripremanja, jednog ratnika koji snažno gura ruku kroz košulju, jednog starog vojnika s vencem od bršljana oko glave, koji pokušava da navuče mokre čarape na noge, »tako da se svi mišići i tetive njegovog tela vide napeti«, objasni Mikelanđelo Granačiju, »dok njegova iskrivljena usta pokazuju njegovo mučenje u žurbi, i kako radi celo njegovo telo do nožnih prstiju«. Ako bi pažljivo radio, karton za Bitku kod Kašina, koji je on nazvao Kupači, trebalo bi da mu uzme celu godinu, no kako ga je radio mlad čovek u naponu snage i talenta, razumljivo je da je mogao biti gotov za šest meseci. Početkom nove 1505. godine, tri meseca nakon što je započeo, gonjen snagom koju nije mogao da zadrži, Mikelanđelo je završio karton. Salvadore, knjigovezac, proveo je dva dragocena dana u lepljenju pojedinačnih listova, onda Arđento, Granači, Antonio da Sangalo i Mikelanđelo raširiše i namestiše karton na jedan lakši okvir uz stražnji zid.Karton ispuni sobu pedesetoricom do šezdesetoricom očajnih izazvanih ljudi. Panel je sadržavao strah, užas, bespomoćnost, a u isto vreme i sve muške emocije koje su probijale da nadjačaju iznenađenje i užas brzo smišljenom akcijom.
Granači je stajao zureći u neodoljivu snagu tih tela muškaraca uhvaćenih u trenutku između života i smrti, kada je svaki reagovao prema svom individualnom karakteru i odluci. Bio je zaprepašćen uverljivošću crteža.
-Kako je čudno -promrmlja on -da bedne pobude mogu da stvore sjajnu umetnost.
Kako Mikelanđelo nije odgovarao, on nastavi: -Moraš otvoriti ta vrata i pustiti sve da vide šta si postigao.
-Gunđali su zbog tvojih zatvorenih vrata -doda Antonio. -Čak su me i članovi Društva pitali zašto si se zaključao. Budući da sada mogu da vide čudo koje si stvorio u tri meseca, razumeće.
-Rado bih sačekao još tri meseca -progunđa Mikelanđelo. -Dok ne završim fresku u Velikoj dvorani. Ali ako obojica kažete da moram, onda moram.
Rustiči stiže prvi. Kako je bio Leonardov prisan prijatelj, ono što on bude rekao biće značajno. On je pažljivo odmeravao svoje reči.
-Leonardo je svoj panel naslikao o konjima, ti o ljudima. Ništa tako sjajno kao Leonardov panel nije bilo dosad naslikano ako se radi o sceni bitke. Ništa tako izvanredno uzbudljivo kao što je tvoj panel nije bilo dosad naslikano kad se radi o ljudskim bićima. Sinjorija će dobiti još kakav zid!
Dvadesetdvogodišnji Ridolfo Girlandajo, koji je sada učio u Roselinijevoj radionici, zapita da li može da pravi skice. Andrea del Sarto, devetnaestogodišnji Firentinac, koji je bio premešten iz zlatarske radnje u slikarsku bottegu Pjera di Kozima, takođe je stigao s materijalom za crtanje.
Antonio da Sangalo doveo je svog dvadesetčetvorogodišnjeg nećaka, koji je učio kod Peruđina.Dvadesetjednogodišnjeg Rafaela Santija, bivšeg Peruđinovog učenika, doveo je Tadeo Tadei, koji je kod Mikelanđela naručio drugi okrugli reljef.
Mikelanđelu se Rafael Santi odmah svideo.Imao je nežno patricijsko lice, s krupnim, blagim, zamišljenim očima i punim usnama, ali disciplinovanim ustima,dugu sjajnu kosu, besprekorno negovanu, divno lice kao u Leonarda da Vinčija, no, uprkos mekanoj koži, već muško. Iz njega je zračila ljupkost i toplina. Njegovo snažno lice bilo je prožeto poverenjem, ali bez i najmanjeg traga nadmenosti. I njegovo je odelo bilo fino kao Leonardovo, s belom košuljom i čipkastim okovratnikom, ogrtačem u živoj boji s odgovarajučom prileglom kapicom, ali bez dragulja ili mirisa. Lepota milog mladićevog lica, njegov stas i odelo, nisu budili u Mikelanđelu osećaj da je ružan, nespretan ili otrcan, kako se uvek osećao kraj Leonarda.
Okrenut kartonu, Rafael nije progovorio ni reči u toku celog popodneva. Kad je pao mrak, on priđe Mikelanđelu i reče mu glasom u kojemu nije bilo ni trunke laskavosti: -Ovo je učinilo da je slikarstvo postalo sasvim druga umetnost. Moraću da počnem iz početka. Čak ni ono što sam naučio od Leonarda više nije dovoljno.
Pogled koji je bio usmerio na Mikelanđela nije bio toliko pun divljenja koliko neverice, njegovo lice odavalo je misao da nije u stvari Mikelanđelo sve to stvorio, već neka viša sila.
Rafael upita da li bi mogao da prenese svoj materijal iz Peruđinove radionice i da radi pred kartonom. Sebastijano da Sangalo završio je učenje kod Peruđina da bi studirao oblik i kretanje mišića na likovima na kartonu, dok je u isto vreme neumorno pisao svoje teorije o tome šta je Mikelanđela nagnalo da crta figure u tako teškim položajima. Bez svoje volje ili želje, Mikelanđelo se nađe na čelu škole talentovanih mladih učenika.
Posetilac koji je predstavljao iznenađenje bio je Anjolo Doni, koji je proneo glas da je on podstakao Mikelanđela da otpočne karijeru kao slikar. Zar se Mikelanđelo nije bunio da nije slikar? Nije li on, Doni, shvatio da je Mikelanđelu, da bi započeo karijeru slikara, bilo potrebno jedino Donijevo poverenje u njega? Priča je bila uverljiva. Zbog toga što su neki ljudi verovali, u nju, Doni je postao jedan od važnijih poznavalaca umetnosti u Firenci.
Sada je došao Mikelanđelu da naruči svoj portret i portret svoje žene.On reče oholo: -Ova narudžbina može od tebe napraviti portretistu.
Mikelanđelo se zabavljao. U suštini, Doni je imao pravo. Naterao ga je da mu naslika Svetu porodicu. I da nije osetio četku i boju, još uvek bi možda smatrao da je to za njega daleki svet, i da ne želi i ne može da se služi tim izražajnim sredstvom.
Ali još uvek nije imao veze s portretom,
Toga trenutka Rafael uđe u dvorište. Mikelanđelo se okrenu Doniju.
-Rafael će ti naslikati tvoje slike, s ljupkošću i sličnošću. Pošto on tek počinje, možeš ih dobiti jeftino.
-Jesi li siguran da će one odgovarati vrednosti moje umetničke zbirke?
-Garantujem.

Pred kraj januara, Peruđino dođe u Bojadisarski dom, jer ga je na to podstaklo Rafaelovo oduševljenje. Bio je dvadeset pet godina stariji od Mikelanđela. Išao je gegajući se kao seljak, a lice mu je bilo izborano godinama nemaštine, kad je morao da gladuje jer nije imao ni prebijene pare. Peruđino je učio u Verokijevoj radionici i unapredio je neizmerno tešku tehniku perspektive, u kojoj je prvi radio Paolo Učelo.Mikelanđelo ga toplo pozdravi.
Peruđino je ćutke stajao kraj prozora duguljaste dvorane. Nakon kratkog vremena Mikelanđelo oseti kako se polagano približava velikom kartonu. Lice mu je postalo crno kao ugljen,a usta su drhtala kao u naporu da izgovori reči.
Mikelanđelo prinese stolicu i stavi je iza Peruđina.
-Molim te, sedni... Doneću vode.
Peruđino odgurnu stolicu iza sebe besno je ritnuvši unazad.
-...životinjski...
Mikelanđelo je stajao nem i zapanjen. Peruđino odmahnu levom rukom ispred grudi i zgrčenim prstima odbaci karton koji je stajao pred njim.
-Daj divljoj životinji četku, i ona će napraviti to isto. Ti ćeš nas uništiti... sve ono što smo stvarali čitavog svog života!
S bolom u srcu Mikelanđelo je uzmogao samo da promrmlja:
-Peruđino, zašto me napadaš? Ja se divim tvom radu...
-Moj rad! Kako se usuđuješ govoriti o mom radu u prisustvu ove... prljavštine! U mom radu ima manira, ukusa, poštovanja! Ako je moj rad slikarstvo, onda tvoj nije.
Ovo je izopačenost do poslednje crte.
Sav sleđen, Mikelanđelo upita: -Ti hoćeš da kažeš da je tehnika loša, crteži, zamisao...?
-Ti o tim stvarima ništa ne znaš -povika Peruđino. -Trebalo bi te baciti u Stinke i tamo te držati da ne uništiš umetnost koju su stvorili pristojni ljudi.
-Zašto ja nisam pristojan čovek? Da li zbog toga što slikam aktove? Šta je to... novo?
-Nemoj mi govoriti o originalnosti! Ja sam učinio isto toliko koliko i svaki drugi čovek u Italiji da povratim slikarstvo!
-Mnogo si učinio. Ali slikarstvo se ne završava s tobom. Svaki pravi umetnik ponovo stvara umetnost!
-Ti se vraćaš unazad, pre civilizacije, pre Boga.
-Ti govoriš kao Savonarola.
-Ti nećeš nijednu od tih bestidnih figura staviti na zid Sinjorije. Ja ću organizovati firentinske umetnike...
On izleti kao munja iz Bojadisarskog doma, ukočenih nogu, držeći kruto glavu na ramenima. Mikelanđelo podigne stolicu i sedne, drhteći. Arđento, koji se bio sakrio u jednom uglu, priđe s čašom vode. Mikelanđelo zagnjuri prste u čašu i pređe njima preko grozničavog lica.
Nije mogao razumeti šta se dogodilo. To što se Peruđinu nije svideo njegov karton, bilo je razumljivo. Ali da ga tako lično napadne, da govori da će ga baciti u Stinke... da će uništiti njegov karton... Sigurno neće biti tako glup da ide Sinjoriji...?
On ustade, okrenu leđa kartonu, zatvori vrata prostorije i pođe mirnog pogleda uprtog u kamenje na pločniku kroz firentinske ulice do svoje kuće. Ušavši u radionicu, malo-pomalo je postajao normalan, vrtoglavica mu prođe. On dohvati dleto i čekić i poče da radi na sjajnom mermeru Tadejovog reljefa.
Zamisao mu je bila sasvim suprotna od zamisli reljefa što ga je izradio za Pitija. Stvarao je sve obrnuto: ovo će biti radosna, vesela majka i dete. Klesao je Mariju u drugom planu da bi sin dominirao scenom, protegnut dijagonalno preko njenog krila da se skloni od češljugara koga je Jovan vragolasto gurao prema njemu.
Bio je izabrao dubok komad kamena koji je pružao mnogo mogućnosti. S debelim šiljkom izdubio je pozadinu tako da stvara utisak jerusalimske pustinje. Beli komadi leteli su mu oko glave dok je sav srećan tesao pruge u mermeru račvastim krajem kesera, gradine, da bi dobio efekat tanjira, dok su tela Marije i Jovana stvarala ivicu kruga, a Isus ih je presecao ali i povezivao. Nijedan lik nije bio smešten u pozadinu, već su se svi kretali slobodno sa svakom promenom svetla. Mermerna prašina koja je mirisala na dim bila je u njegovim nozdrvama slatka kao šećer na jeziku.
Bio je budala. Nije trebalo da napušta skulpturu. Vrata se otvoriše i u odaju stupi Rafael, stavši nemo pored njega. On je bio Peruđinov zemljak. Zašto je došao?
-Došao sam da se izvinem zbog mog prijatelja i učitelja. Dobio je napad i sada je bolestan...
Mikelanđelo se zagleda u Rafaelove rečite oči.
-Zašto me je napao?
-Možda zbog toga što Peruđino već mnogo godina... imitira sebe.Zašto bi smatrao da treba da se promeni, kad je jedan od najpoznatijih italijanskih slikara, omiljen u Firenci zbog svojih radova, kod kuće u Peruđi, pa čak i u Rimu?
-Ja sam se divio njegovim radovima u Sikstinskoj kapeli.
-Pa zar onda ne shvataš? Kad je video Kupače, osetio je isto ono što i ja: da je to jedan drugi svet slikarstva, da čovek mora početi iznova. Za mene, to je bio izazov, to mi je otvorilo oči da vidim koliko je umetnost kojoj sam se odao uzbudljivija nego što sam očekivao. Ali ja još nemam dvadeset dve godine. Život je preda mnom. Peruđinu je pedeset pet, on više ne može da počne iz početka. Taj tvoj rad učiniće njegov rad staromodnim. -On zastade i pažljivo razmisli. -Od toga čovek može da se razboli...
-Milo mi je što si došao ovamo, Rafaele...
-Onda budi plemenit. Imaj dobrotu da ne obraćaš pažnju na njega. To neće biti lako. Već je otišao u Sinjoriju da se buni, a sazvao je i vanredni sastanak Društva za večeras... izostavivši tebe...
Mikelanđelo je bio zaprepašćen.
-Ali ako on organizuje kampanju protiv mene, ja se moram braniti.
-Pa zar je tebi odbrana potrebna ovde u Firenci, gde mladi slikari gledaju u tebe?
Pusti ga da se ispriča, za nekoliko dana će se smiriti, nestaće...
-Dobro, Rafaele, držaću jezik za zubima!
Ali je bivalo sve teže da održi svoje obećanje. Bitka koju je Peruđino otpočeo pretvorila se u pravi krstarški rat. Njegov bes i energija vremenom su rasli, a nisu se smanjivali. Predavao je žalbe ne samo Sinjoriji već i odboru Duoma i vunarskom cehu.
U mesecu februaru, Mikelanđelo otkri da Peruđino nije bio nedelotvoran, pridobio je jednu malu grupu pristaša, među kojima je bio najglasniji sedamnaestogodišnji Bačo Bandineli, sin najpoznatijeg firentinskog zlatara, mladić koji je čeznuo da postane skulptor, i nekoliko Leonardovih prijatelja.
Mikelanđelo potraži Granačija.Granači pokuša da sačuva svoju uobičajenu mirnoću.
-Oni su se pridružili Peruđinu iz različitih razloga. Bilo je gunđanja kad si ti, vajar, dobio slikarsku narudžbinu. Ali za druge, tvoj karton predstavlja polaznu tačku. Da je konvencionalan ili osrednji, ja mislim da ne bi ništa marili...
-Onda je to... ljubomora?
-Zavist, možda. Onakva kakvu ti osećaš prema Leonardu. Ti bi svakako morao da to razumeš.
Mikelanđelo trepnu. Niko osim Granačija ne bi se usudio da mu tako nešto kaže,ili da zna kako je to istinito.
-Obećao sam Rafaelu da neću govoriti protiv Peruđina. Ali sad ću vraćati udarce.
-Moraš. On govori ljudima kud god ide: po ulicama, po crkvama.
Kao početak svoje kampanje, Mikelanđelo krene da pregleda Peruđinove slike po celom gradu, Pijetu, koje se sećao iz svoje domaće crkve Santa Kroče, triptih u manastiru jezuita, panel u San Domeniku i Fijezolu. Za kraj je sačuvao oltarsku sliku u crkvi Santisima Anuncijata, za koju je Peruđino naslikao Vaznesenje Blažene Device Marije. Nije bilo sumnje da su njegovi raniji radovi imali liniju, da je briljantno upotrebljavao svetle, jasne boje, da su njegovi pejzaži bili privlačni, njegovi kasniji radovi izgledali su Mikelanđelu površni, dekorativni, lišeni snage i zapažanja.
Te nedelje pođe na sastanak Društva na večeru. Onoga trenutka kad je ušao u Rustičijev studio, podrugljivi smeh prestade, u sobi zavlada suzdržljivost.
-Nije potrebno da okrećete oči i da ćutite -uzviknu on s primesom gorčine. -Ja to nisam počeo, ja to nisam želeo.
-E vero -odgovori nekoliko glasova. -Istina je.
-Niti sam ja pozvao Peruđina u Dom bojadisara. Došao je sam, i započeo najžešći napad za koji sam ikad čuo. Vi ste mi svedoci da nisam odgovarao.
-Mi tebe ne krivimo, Mikelanđelo.
Tog trenutka Peruđino uđe u prostoriju.Mikelanđelo se za trenutak zagleda u njega, zatim reče: -Kad je nečiji posao u opasnosti, on se mora zaštititi. Upravo sam proučavao Peruđinove slike u Firenci. Sad razumem zašto želi da me uništi. Da bi sebe zaštitio. -U sobi zavlada mrtva tišina. -To mogu da vam dokažem -nastavi on – od platna do platna, od figure do figure.
-Ne u mojoj kući -upade Rustiči. -Ovim se objavljuje primirje. Ko sad prekine zabavu, biće silom izbačen.
Primirje je trajalo do sledećeg jutra, kad je Mikelanđelo čuo da je Peruđino bio tako uzbuđen njegovom izjavom pred Društvom da se spremao da ode pred Sinjoriju i da zahteva javnu raspravu o nepristojnosti Kupača. Negativan ishod glasanja značio bi poništenje ugovora. Mikelanđelov protivnapad bio je grub, ali on nije video druge mogućnosti.Peruđino, rekao je celoj Firenci, iscrpeo je svoj talenat.
Njegovi sadašnji radovi su zastarele figure i pejzaži bez anatomije, slabi ponovni aranžmani ranijih slika.
Jedan glasnik ga pozva u Sinjoriju: Peruđino ga je optužio za klevetu. Tužio ga je za štetu koju je naneo njegovom ugledu i mogućnostima zarade, Mikelanđelo se pojavi kod Soderinija u kancelariji. Peruđino je već bio tamo. Izgledao je star i umoran.
Soderini, bled i suzdržljiv iza svog širokog pisačeg stola, okružen čianovima Sinjorije s obe strane, ne pogleda Mikelanđela kad je ovaj ušao u sobu. On se najpre obrati Peruđinu, uveren da je Peruđino prvi napao, bez ikakvog drugog izazova osim što je video karton. Mikelanđela upita da li je on izneo optužbe protiv Peruđina.
Mikelanđelo prizna da jest, tvrdeći da je to učinio u samoodbrani, i ostali članovi postaviše neka pitanja, zatim klimnuše glavom Soderiniju. Soderini progovori s puno tuge.
-Peruđino, vi ste loše postupili. Vi ste napali Mikelanđela bez izazova.Vi ste pokušali da njemu i njegovom radu nanesete ličnu štetu. Mikelanđelo, vi ste postupili loše što ste omalovažavali Peruđinov talenat na javnom mestu, mada ste radili u odbrani svojih interesa. Uvredili ste jedan drugog. Ali vaša Sinjorija manje mari za to nego za štetu koju ste naneli Firenci. Mi smo poznati širom celog sveta kao grad umetnosti. Sve dok ja budem gonfalonijere, mi ćemo se i dalje truditi da sačuvamo taj glas. Mi ne možemo dopustiti našim umetnicima da započinju svađe koje nas vređaju. Zbog toga Sinjorija naređuje da se obojica izvinete, da se suzdržite da ubuduće jedan drugog napadate, i da se obojica vratite radu iz kojeg Firenca crpi svoju slavu. Tužba za klevetu protiv Mikelanđela Buonarotija se odbacuje.
Mikelanđelo pođe sam prema Domu bojadisara, bolestan od gađenja. Čast mu je bila oprana, ali se u duši osećao prazan.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Ned Jan 28, 2018 11:50 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




15


U tom času dođe poziv od Đulijana da Sangala:papa Julije II tražio je da Mikelanđelo odmah dođe u Rim i davao je sto zlatnika za putne troškove.
Bio je to nezgodan trenutak za odlazak, jer je bilo važno da prenese karton na zid Sinjorije dok mu je slika još bila sveža i sjajna u glavi, pre no što bi došlo do nekih drugih spoljnih pretnji tom projektu. Posle toga imao je da iskleše apostola Matiju, jer je dosta dugo stanovao u svom domu i morao je početi i da plaća za to.
No očajnički je želeo da ide, da čuje šta Julije II ima na umu, da prihvati jednu od onih sjajnih narudžbina koje samo pape mogu da daju. Atmosfera dobre volje u kojoj je radio za proteklih pet godina bila je poremećena svađom s Peruđinom.
On izvesti gonfalonijera Soderinija o pozivu. Soderini je dugo vremena posmatrao Mikelanđelovo lice pre no što če progovoriti.
-Papi se ne može odbiti. Ako Julije kaže »Dođi!«, morate ići. Njegovo prijateljstvo je nama u Firenci važno.
-A moja kuća... dva ugovora...?
-Mi ćemo pričekati s tim dok ne čujete šta Njegova svetost želi! Ali zapamtite da se ugovori moraju poštovati.
-Razumem, gonfalonijere.
Onda je otišao u Fjezole da poseti Kontesinu, čije je dete umrlo pri porodaju, i zamoli za odobrenje da govori s kardinalom Đovanijem u njezinu korist.
-Ali ja više nisam Mediči, ja sam Ridolfo.
-On je još uvek vaš brat...
Njene oči, dok su pune ljubavi počivale na njemu, izgledale su veće od njenog lica.
-Ljubazan si, caro.
Njen izraz lica promeni se samo za trenutak.
-Kaži njegovoj milosti da se nadam da mu se Rim sviđa.

Mikelanđelu je bilo dovoljno da stupi na Pjacu del Popolo pa da vidi i oseti zapanjujuće promene. Ulice su bile oprane. Nekoliko smrdljivih foruma bilo je zatrpano tucanim kamenom. Zidovi koji su zjapili i napuštene kuće bili su porušeni tako da su se ulice mogle proširiti. Via Ripeta bila je nanovo popločana, svinjske pijace uklonjene s rimskog foruma. Nekoliko novih kuća bilo je u izgradnji.
Našao je Sangalove gde stanuju pokraj pjace Skosakavali, u jednoj od mnogih takvih palata koje su pripadale papi Juliju II, prilično ozbiljno projektovanih izvana, ali s prostranim unutrašnjim dvorištem opkoljenim oktogonalnim stubovima. Kad ga je livrirani sluga uveo, on vide unutrašnjost bogato ukrašenu flamanskim tapiserijama, sobe ukrašene skupocenim posuđem od zlata i srebra, slikama i antičkim skulpturama.
Palata je vrvela od ljudi. Jedna velika muzička soba koja je bila okrenuta prema dvorištu bila je pretvorena u projektantsku radionicu. Tu je desetak mladih graditelja koji su učili kod Sangala radilo na planovima za proširenje trgova, za mostove preko Tibra, za izgradnju novih akademija, bolnica, crkava. Sve su to bili planovi koje je prvobitno zamislio papa Siksto koji je sagradio Sikstinsku kapelu, zanemareni od pape Aleksandra VI, a sada ponovo oživljeni i prošireni od Sikstovog nećaka Julija II.
Sangalo je izgledao dvadeset godina mlađi nego onda kad ga je Mikelanđelo poslednji put video. Svoje istočnjačke brkove bio je podsekao na evropsku dužinu, kosa mu je bila savršeno doterana, odelo od skupocenog materijala, odavao je čoveka koji je u punoj meri ostvario svoje težnje. Sangalo ga odvede uz široke stepenice u porodične odaje, gde ga zagrliše sinjora Sangalo i njihov sin Frančesko.
-Toliko meseci sam čekao da te pozdravim u Rimu. Sada, pošto je narudžbina određena, Sveti otac želi da te vidi. Idem odmah u papinu palatu da zamolim za sastanak za sutra ujutro.
Mikelanđelo sedne na lomnu antičku stolicu koja zakrcka pod njim.
-Ne tako brzo -povika on. -Ja još ne znam šta papa želi da mu isklešem!
Sangalo primaknu drugu lomnu stolicu i sede preko puta Mikelanđela, tako da su im se kolena dodirivala, obuzet uzbuđenjem.
-...nadgrobni spomenik. Ne nadgrobni spomenik već Nadgrobni spomenik.
Nadgrobni spomenik sveta.
-...nadgrobni spomenik -zavapi Mikelanđelo. -Oh, ne!
-Ti ne razumeš. Taj nadgrobni spomenik biće poznatiji od nadgrobnog spomenika Mauzola ili Asinija Polija ili Avgustovog ili Hadrijanovog mauzoleja...
-Avgustov... Hadrijanov... Oni su gigantski!
-Takav će biti i tvoj. Ali ne po arhitektonskoj veličini, već po skulpturi. Sveti otac želi da isklešeš što više mermernih figura u natprirodnoj veličini, deset, dvadeset, trideset! Ti ćeš biti prvi vajar koji će imati toliko mermemih figura na jednom mestu otkako je Fidija napravio frizove za Partenon. Zamisli, Mikelanđelo, trideset Davida na jednom spomeniku! Nikad nijedan majstor u mermeru nije imao takve mogućnosti. Ta narudžbina čini te prvim statuariom na svetu.
Nesposoban da shvati te reči, on reče glupo: -Trideset Davida! Šta bi papa hteo sa trideset Davida?
Sangalo se nasmeja. -Ne krivim te što si zanemeo. I ja sam bio nem dok sam gledao kako taj projekat raste u duši Svetog oca. Hteo sam da kažem: kipovi veliki kao David.
-Čija je ideja taj nadgrobni spomenik?
Sangalo je oklevao trenutak pre no što će odgovoriti: -Ko je prvi počeo? Zajedno smo to zamislili. Papa je govorio o starinskim nadgrobnim spomenicima, pa sam iskoristio tu priliku da napomenem kako bi ovo bio najveći koji je svet video. On je mislio da bi se spomenici trebali praviti posle smrti pape, ali ja sam ga uverio da se takve stvari od presudne važnosti ne mogu prepustiti nemarnim rukama potomstva, i da će samo ako se bude služio svojim finm ocenjivačkim darom moći da dobije spomenik kakav zaslužuje. Sveti otac je smesta prihvatio moje predloge... A sad moram da trčim u Vatikan.
Mikelanđelo pođe niz Borgo Vekjo do mosta Sant' Anđelo, pređe ga i pođe poznatom Via Kanale u Via Florida. Svaki korak budio je u njemu uspomene na njegov raniji boravak, neke prijatne, neke bolne. Onda naglo zastane pred kućom Jakopa Galija. Kuća je izgledala nekako čudno zatvorena. Dok je kucao na vrata, osećao se nelagodno, shvativši odjednom da od Galija nije dobio vesti već mesecima.
Dugo je čekao u salonu, neprovetrenom, neupotrebljavanom, bez onog nereda knjiga i rukopisa koji je Gali uvek ostavljao za sobom. Kad je sinjora Gali ušla, on primeti da loše izgleda. Žućkastobleda koža skrivala je poslednje tragove njene lepote.
-Šta se desilo, sinjora?
-Jakopo je teško bolestan. Leži u postelji.
-Ali šta...?
-Prošle zime se prehladio. Sada su mu zahvaćena pluća. Doktor Lipi je dovodio svoje kolege, ali mu ne mogu pomoći.
Mikelanđelo se okrenu i proguta vazduh. -Mogu li da ga vidim? Donosim dobre vesti...
-To će pomoći. Ali moram vas opomenuti. Nemojte pokazivati sažaljenje ili spominjati bolest. Govorite samo o skulpturi.
Jakopo Gali je ležao ispod toplih prekrivača, pod kojima se njegovo telo jedva ocrtavalo. Meso s lica mu je bilo iščezlo, oči upale. One radosno zablistaše kad je Mikelanđelo ušao.
-Ah, Mikelanđelo -uzvikne Gali -kako mi je milo što vas vidim. Čuo sam divne stvari o vašem Davidu.
Mikelanđelo obori glavu odbijajući pohvale i pocrvene.
-Izobilje donosi ponos -reče Gali. -Srećan sam što vidim da ste još uvek skromni, onako skromni kao što uvek možete da budete.
-Ne stavljajte izvezeno sedlo na magarca -navede Mikelanđelo s kiselim osmehom.
-Ako ste u Rimu, to može značiti jedino to da ste dobili narudžbinu? Od pape?
-Da. Đulijano da Sangalo je to uredio.
-Šta ćete klesati za Njegovu svetost?
-Monumentalni nadgrobni spomenik, bogato ukrašen mermernim figurama.
Galiju zablistaše oči.
-Posle Davida, koji je stvorio celi jedan novi svet za skulpturu! Jedan nadgrobni spomenik! Od čoveka koji najviše mrzi nadgrobne spomenike u celoj Italiji.
-Ali ovaj će biti drukčiji: nadgrobni spomenik koji će sadržavati sve nadgrobne spomenike koje mogu da zamislim.
-Tih će biti prilično mnogo.
Nije li u Galijevom glasu bilo malo peckanja? Mikelanđelo nije bio siguran. On upita: -Da li je prijatno raditi za Njegovu svetost? On je naručio freske za Sikstinu...
-Da, dobro je za njega raditi, ako suviše ne naglašavate duhovni momenat ili ga ne naljutite. On ime narav koja se ne može kontrolisati. On je borben papa, pošten, pristojan;pre nekoliko meseci izdao je novi ustav koji će ukinuti simoniju. Više neće biti Bordžijinih skandala. Ali će biti više ratova. Julije hoće vojsku kojom će sam zapovedati, da ponovo osvoji sve ono u Italiji što je nekada pripadalo crkvi...
-Morate čuvati snagu, caro -reče sinjora. -Mikelanđelo će čuti sve te stvari dovoljno brzo.
Jakopo Gali se zavali na jastuk.
-Čuće. Ali zapamtite, Mikelanđelo, ja sam još vaš zastupnik u Rimu. Morate mi dati da vam sastavim ugovor sa papom, tako da bude u redu...
-Neću se maknuti bez vas.
Te večeri skupili su se kod Sangala: visoki sveštenici, bogati bankari i trgovci,neki koje je Mikelanđelo poznavao iz Galijevog vrta, i mnogi iz firentinske kolonije. Balduči zagrli Mikelanđela uskliknuvši od sreće, i udesi da se sastanu na ručku u Tratoriji Toskani. Palata je bila obasjana stotinom sveća u visokim svećnjacima. Posluga u livrejama kružila je između gostiju s jelom i vinom i poslasticama. Sangalovi su bili okruženi obožavaocima, bio je to uspeh koji je Đulijano čekao petnaest godina. Čak je i Bramante bio tu. Nije bio ostario za proteklih pet godina. Imao je iste kovrdže na ćelavoj glavi, svetlozelene oči koje su neprestano poigravale od smeha, a vrat kao u bika, mišićava ramena i grudi nisu bili izgubili ništa od snage rvača, činilo se kao da je zaboravio njihovu prepirku u vrtu palate kardinala Rijarija. Ako je Bramante bio razočaran što se sudbina promenila i učinila Sangala prvim arhitektom Rima, on to nije ničim pokazivao.
Pošto je poslednji gost otišao, Sangalo uzviknu: -To nije bila zabava. Samo skup prijatelja koji su svratili. To je tako svake večeri. Vremena su se promenila, a?

Mada je Julije II mrzeo i samo spominjanje imena Bordžija, morao je se useliti u sobe Aleksandra VI, jer njegov deo još nije bio gotov. Dok je Sangalo vodio Mikelanđela kroz veliku dvoranu Bordžijnih odaja, ovaj je imao vremena da pogleda zlatne tavanice, svilene zavese i istočnjačke ćilime, Pinturikjove vesele freske vrtova, ogromno prestolje okruženo stolicama i jastucima od baršuna. Iza toga bile su dve manje dvorane za prijem, s velikim prozorima koji su uokvirivali zelene vrtove i stabla narandži i borova sve do Monte Marija.
Sedeći na visokom, purpurnom prestolu, pred njim je bio papa Julije II, a kraj njega njegov sekretar, Zigizmondo de Konti, dva meštra ceremonijala, Paris de Grasis i Johanes Burkard, nekoliko kardinala i biskupa u punom svečanom ornatu i nekoliko ljudi koji su izgledali kao ambasadori. Svi su čekali na red da progovore s papom, koji je neprekidno izgovarao bujicu primedaba, osuda i podrobnih uputstava.
Mikelanđelo je posmatrao šezdesetdvogodišnjeg bivšeg kardinala Đulijana dela Rovere, koji je, kad je bio lišen papinstva dvanaest godina ranije, Bordžijnom kupovinom položaja, imao odvažnosti da izda proklamaciju zahtevajući da savet svrgne »lažnog papu, izdajnika Crkve«. Taj čin ga je naterao na desetogodišnje izgnanstvo u Francusku a Sangala osudio da popravlja crkvene plafone.
Mikelanđelo je video pred sobom prvog papu koji je nosio bradu. Bio je malog rasta, mršavog od isposničkog života, nekada lepih snažnih crta, ali sada s dubokim borama po licu, a u bradi su se videli sedi pramenovi. Mikelanđelo je najviše osećao ogromnu energiju, koju je Sangalo opisao dok su išli u papsku palatu kao Julijevu »besnu žestinu«, koja je odzvanjala od zidova i plafona. »Ovde je čovek«, Mikelanđelo pomisli, »koji je toliko godina smišljao da postane papa, i on će pokušati da postigne za jedan dan onoliko koliko je njegovim prethodnicima bilo dovoljno da učine za mesec dana.«
Papa Julije II podiže oči, i ugledavši ih kako stoje na pragu, mahnu im rukom da uđu. Kleknuvši i poljubivši papin prsten, Sangalo predstavi Mikelanđela, koji takođe klekne i poljubi prsten.
-Ko vam je otac?
-Leonardo Buonaroti-Simoni.
-To je stara firentinska porodica -izjavi Sangalo.-Video sam tvoju Pijetu u crkvi svetog Petra. Tamo želim da se podigne moj nadgrobni spomenik.
-Da li bi Vaša svetost mogla odrediti gde u Svetom Petru?
-U sredini -odgovori Julije hladno.
Mikelanđelo pogodi da je postavio pogrešno pitanje. Papa je očigledno bio otvoren čovek. Mikelanđelu se sviđao njegov način.
-Proučiću baziliku. Hoćete li mi red nešto, Sveti oče, o svojim željama za nadgrobni spomenik?
-Tvoj je zadatak da mi daš ono što ja želim.
-I tako ću učiniti. Ali ja moram graditi na osnovu želja Vaše svetosti.
Taj odgovor je zadovoljio Julija. On poče da govori oštrim glasom, iznoseći planove, ideje, male istorijske pojedinosti, ambicije Crkve. Mikelanđelo je slušao što je god mogao pažljivije. A onda se Julije uplaši.
-Zatim da napraviš nacrt za jedan bronzani friz koji će ići sa svih strana nadgrobnog spomenika. Bronza je najbolji medij za pričanje priča, njom možeš ispripovedati najvažnije epizode iz mog života.
Mikelanđelo stisnu zube, poklonivši se duboko da bi sakrio izraz lica, koje je želelo da uzvikne: -Pričanje priča je za one koji pevaju balade.

Kad su otišli i poslednji učenici, Mikelanđelo sede na stolicu za stolom za skiciranje u Sangalovoj nekadašnjoj muzičkoj sobi. Kuća je bila mirna. Sangalo stavi pred sebe ploče one veličine kakve su upotrebljavali da skiciraju Rim pre sedam godina.
-Kaži mi da li imam pravo -reče Mikelanđelo. -Papa najpre želi jedan nadgrobni spomenik u koji se može ući. Drugo, on želi nadgrobni spomenik koji će nagovestiti da je on uzdigao i očvrsnuo crkvu...
-...vratio u Rim umetnost, poeziju, nauku. Ovde su moje beleške o starinskim i klasičnim nadgrobnim spomenicima. Ovde je jedan od prvih, za Mauzola, iz 350. godine pre Hrista, u Maloj Aziji, ovde su crteži nadgrobnih spomenika Avgusta i Hadrijana, kako su ih istoričari opisivali.
Mikelanđelo je pažljivo posmatrao crteže.
-Sangalo, u tim crtežima skulptura služi da se ukrasi arhitektura, da se ukrasi pročelje. Moj nadgrobni spomenik poslužiće se arhitektonskom strukturom samo da bi nosila moje skulpture.
Sangalo zagladi svoje brkove, kao iznenađen što su tako kratki.
-Najpre projektujte solidnu strukturu, inače će vam kipovi otpasti.
Onda se oprosti. Mikelanđelo je bio ostavljen sam da kaplje nad crtežima bogova, boginja i alegorijskih figura zatrpanih građevinskom masom. On će nadgrobni spomenik umanjiti, a projektovaće veće skulpture, tako da će one zaseniti arhitekturu.
Zora je svanula kad je ostavio olovke i ugljen. Martovsko jutro bez sunca probijalo je boju u sobu kao bledi sivi dim. On pođe u spavaću sobu pokraj Sangalovog sina Frančeska i uvuče se u hladne pokrivače.
Spavao je nekoliko sati, probudio se osvežen i pošao u crkvu svetog Petra,presrećan kad je video da je osigurana potpornjima, i uđe u kapelu francuskih kraljeva da vidi svoju Pijetu. Jako jutarnje sunce ulazilo je kroz visoke prozore na suprotnom zidu, obasjavajući lica Marije i Isusa. Mermer je bio živ do reskosti.
Odlomci uspomena probudili su ga dok je prelazio prstima preko dvaju figura od sjajno izglačanog mermera, toplog i živog pod njegovim prstima. Kako je radio da to postigne!
Ušao je u glavnu baziliku, zureći u oltar u sredini poprečne lađe,ispod koga je stajao nadgrobni spomenik svetog Petra. Papa je želeo da njegov nadgrobni spomenik bude ovde. Zatim obiđe staru zgradu od opeke, sa sto stubova od mermera i granita koji su stvarali pet lađa, pitajući se gde bi u središnjoj lađi, koja je bila triput šira od drugih, i koja se dizala do drvenog plafona, bilo mesto za Julijev nadgrobni spomenik, koji se trebao pridružiti ostaloj dvadeset dvojici papa koji su tu bili pokopani.
Svratio je da poseti Lea Baljonija, i sazna da je, mada kardinal Rijario nije postao papa, isto onako moćan, jer je Julije bio njegov rođak, zatim pođe palati kardinala Đovanija de Medičija, blizu Panteona.
Kardinal Đovani bio je deblji nego ikada, a razrokost njegovih očiju jače naglašena. Dobro se provodio s kardinalom Roverom dok su obojica bili u progonstvu. Sada je Rovere bio papa Julije II, i Đovani je uživao njegovo prijateljstvo. Iskreno se obradovao kad je ugledao Mikelanđela, i vestima o Davidu. I Đulijano uđe u sobu, sad već potpuno odrastao čovek, lep kao što su bili portreti Lorencovog brata koje je Mikelanđelo video, i čije je ime nosio. A prvi put, koliko se Mikelanđelo sećao,i rođak Đulio ga pozdravi bez mržnje. I on se bio promenio, otkako je Pjero umro i kardinal Đovani postao poglavar kuće Mediči, Đulio se više nije bojao da će biti odbačen.
-Dopušta li mi Vaša milost da govorim o jednoj delikatnoj stvari? –upita Mikelanđelo.
Kardinal Đovani još uvek nije voleo delikatne stvari, one su obično bile bolne. Ali on dade Mikelanđelu odobrenje da govori.
-Radi se o Kontesini. Ona pati u siromaštvu one male kućice. I gotovo se niko ne usuđuje da je poseti i da joj pomogne.
-Šaljemo joj novac.
-Kad bi bilo moguće, ekscelencijo, dovesti je u Rim... gde je njeno pravo mesto.
Đovanijevi obrazi se polako zarumeneše.
-Dirnut sam tvojom odanošću prema našoj kući. Možeš biti siguran da sam o tome razmišljao.
-Firentinsko veće ne sme biti uvređeno -doda rođak Đulio. -Mi se sada tek počinjemo ponovo sprijateljivati s Firencom.Ako hoćemo ponovo dobiti palatu i svo imanje Medičijevih...
Kardinal Đovani mu lako mahnu rukom.
-Sve te stvari biće obavljene u pravo vreme. Hvala ti što si nas posetio. Dođi što češće.
Đulijano ga isprati do vrata. Kad je izmakao pogledu svoga brata i rođaka, on stisnu Mikelanđelovu ruku s puno ljubavi.
-Milo mi je što te vidim, Mikelanđelo. I milo mi je što sam čuo da si molio za moju sestru. Nadam se da ćemo opet moći da budemo svi zajedno.
Mikelanđelo svrati u gostionicu »Medved«, preko puta svog nekadašnjeg stana, i iznajmi sobu u krilu koje je bilo okrenuto Tibru i tvrđavi Sant' Anđelo, gde je mogao da bude sam i miran, što mu je u palati Sangalo bilo nemoguće.
Zatim ode da se sastane s Baldučijem u Tratoriji Toskani. Gotovo nesvesno uklopio se u stare navike. Bio je našao sjajan izraz samog sebe u Davidu, bio je prihvaćen od javnosti. Imao je vlastitu kuću i radionicu. No ipak, dok je išao ulicama čija neravna kaldrma već dugo nije bila presložena, imao je čudan osećaj da se ništa nije dogodilo. I ništa promenilo.
Kakav je spomenik mogao da projektuje za papu Julija II? I dok mu pred očima nije bilo ništa što bi mu skrenulo pogled, osim blatnjave vode Tibra, on se upita: »Šta želim da isklešem? Koliko velikih figura mogu da iskoristim? Koliko manjih? A alegorije?« Sam grob nije mu oduzimao mnogo vremena: trideset šest stopa u dužinu, dvadeset tri u širinu, trideset stopa u visinu, podnožje trinaest stopa, prvi sprat, koji će nositi njegove divovske figure, devet stopa, uvučeni treći sprat sedam stopa.
Čitajući Bibliju,koju je bio pozajmio od Sangala, naišao je na jedan lik sasvim različit od Davida, ali koji se isto tako isticao kao vrhunac ljudskih dostignuća i koji je predstavljao uzor za kojim čovek teži u svom vlastitom životu: Mojsija, koji je bio simbol čovekove zrelosti, kao što je David predstavljao čovekovu mladost. Mojsija, vođu naroda, zakonodavca, čoveka koji je donosio red iz haosa, disciplinu iz anarhije, a ipak sam on nesavršen, sposoban da se ljuti, sposoban za slabost. To je bio Lorencov polučovek i polubog, koji će trijumfovati za čovečanstvo, koji je ozakonio za vekove shvatanje o jednom jedinom bogu,koji je pomogao da se ostvari civilizacija. On je bio jedan od onih milostivih likova, ne svet, već milostiv.
Mojsije će zauzeti jedan ugao prvog sprata. Za suprotan ugao zamislio je apostola Pavla, o kome je čitao dok je radio tog sveca za Pikolominijev oltar. Pavle, koji je bio Jevrejin, dobro vaspitan i obrazovan rimski građanin i znalac grčke kulture, takođe je voleo zakon. Čuo je glas koji je govorio: »Ja sam Isus, koga si ti progonio«, i svoj život je posvetio noseći poruku hrišćanstva po Grčkoj i Maloj Aziji, položivši temelj za crkvu prostranu kao i Rimsko carstvo. Te dve figure dominiraće nadgrobnim spomenikom. Za druge uglove pronaći će isto tako zanimljive figure, u svemu osam figura, masivnih po obimu, osam stopa visokih, u sedećem položaju.
Kako su te figure morale biti obučene,daće sebi slobodu da izvaja mnogo nagih figura na glavnom nivou:četiri muška roba na svakoj strani groba, koji će ramenima i glavom nadvisivati stubove za koje će biti privezani, šesnaest figura svih uzrasta, stasa, duha, u mukama ropstva, sužanjstva, poniženja, umiranja. Njegovo uzbuđenje je raslo. Napraviće figure pobeda, nikada pobeđenih, borbenih, punih nade, koje se bore i pobeđuju. Nadgrobni spomenik će biti isto što i Kupači, u tri dimenzije, figure u natprirodnoj veličini u mermeru.
Julije je tražio bronzani friz, i Mikelanđelo će mu ga dati, ali to će biti uska pruga, najmanji deo skulpture. Pravi friz biće te linije divnih aktova koji će se nizati sa sve četiri strane nadgrobnog spomenika.
Nekoliko nedelja radio je u grozničavom uzbuđenju,hraneći se beskrajnom bujicom crteža koji su mu se rađali u mozgu i oživljavali u tušu.Onda je odneo Sangalu mapu s crtežima.
-Njegova svetost neće hteti nadgrobni spomenik sa samim muškim aktovimareče Sangalo osmehujući se pomalo usiljeno.
-Nameravam da napravim i četiri Alegorije. One će biti ženske, likovi iz Biblije, kao Rahela, Rut, Lea...
Sangalo je proučavao arhitektonski plan.
-Trebaće ti nekoliko niša, znaš...
-Oh, Sangalo, ne niše.
-Da. Sveti otac stalno pita šta ćeš staviti u niše. Ako on, kad mu predložiš nacrt, ne bude video ni jednu jedinu nišu na celom nadgrobnom spomeniku... Njegova svetost je tvrdoglav čovek, ili će dobiti ono što želi, ili ti nećeš dobiti ništa.
-Vrlo dobro, predvideću i niše... između svake grupe vezanih robova. Ali ću ih napraviti visoke, osam ili deset stopa, a figure ću postaviti sasvim ispred njih.
Pobede, na primer, i ženske figure. Onda možemo anđele staviti na treći nivo...
-Dobro, sada počinješ misliti kao što misli papa.
Ali ako je Sangalo postajao sve uzbuđeniji što je gomila crteža više rasla, Jakopo Gali je postajao sve mirniji.
-Koliko će u svemu biti likova? Nameravate li osnovati radionicu s pomagačima?Ko će isklesati heruvime ispod nogu Pobeda? Sećam se da ste mi pričali da vi ne umete da napravite uverljive putte, a ipak vidim mnoge naznačene... –Posmatrao je Mikelanđelovo lice s upalim gorućim očima... -ti anđeli koji drže papin sarkofag. Sećate li se svog jadikovanja zbog anđela?
-To su samo grubi crteži, da bih obradovao papu, da bih dobio njegov pristanak.
Mikelanđelo donese Sangalu i svoj poslednji crtež. Robovi i Pobede u prizemlju počivali su na osnovi načinjenoj od bogato ukrašenih mermernih blokova. Počinjući od prvog sprata, između Mojsija i Pavla, dizala se niska piramidalna forma, nadsvođeni hram u kojem je bio sarkofag, a iznad hrama lebdela su dva anđela. Prednji deo bio je nacrtao u pojedinostima, naznačujući da će na ostale tri strane prikazati, po papinoj zamisli, pobeđene provincije kao i njegovo poštovanje prema umetnosti.
Sada je već imao između trideset i četrdeset velikih figura za nadgrobni spomenik, što je ostavljalo relativno malo mogućnosti da se arhitektura nametne njegovim skulpturama.
-To je sjajan mauzolej! Upravo ono što je papa zamislio. Odmah idem da zakažem sastanak sa Svetim ocem.
Jakopo Gali je bio besan. Uprkos tome što se njegova žena bunila, pozvao je jednog slugu da ga podigne, zamota ga u ćebad i pomogne mu da ode do biblioteke, da razgleda Mikelanđelove crteže na istom onom starom pisaćem stolu na kojem je Mikelanđelo napisao svoj sonet Aleksandru VI. Njegov suzdržani bes ulio mu je snagu, i on je opet izgledao sedam stopa visok. Njegov glas, koji je bio promukao od bolesti, postao je opet jasan.
-Čak ni Brenjo ne bi bio tako uočljiv!
-Zašto je to uočljivo? -zapita uzbuđeno Mikelanđelo. -Ovo će mi pružiti priliku da isklešem sjajne aktove, onakve kakve nikad niste videli.
Gali uzviknu: -Ja bih bio poslednji koji bi se tome protivio. Ali te dobre figure biće okružene s toliko mnogo osrednjosti da će biti izgubljene. Ti beskrajni lanci ukrasnih kobasica, na primer...
-To su girlande.
-Hoćete li ih vi sami isklesati?
-...pa, ne, biću suviše zauzet...
-Hoćete li vi klesati te anđele?
-Mogao bih napraviti modele u gipsu.
-A tu figuru pape na vrhu? Hoćete li vi isklesati to čudovište?
Mikelanđelo uzviknu. -Vi niste pošteni.
-Najbolje ogledalo je stari prijatelj. I što će vam bronzani friz na mermernom nadgrobnom spomeniku?
-Tako želi papa.
-A ako papa želi da dubite na glavi na Pjaci Navona na pokladni utorak sa zadnjicom obojenom ljubičasto, hoćete li i to učiniti? -Galijevo ponašanje se ublaži. On reče mirnije: -Caro mio, vi ćete isklesati veličanstven spomenik, ali ne ovaj! Koliko ste stvarnih kipova ovde naznačili?
-Oko četrdeset.
-Onda vi posvećujete celi svoj život tom nadgrobnom spomeniku?
-Zašto celi?
-Koliko dugo ste klesali Baha?
-Godinu dana.
-Pijetu?
-Dve.
-Davida?
-Tri.
-Pa onda,po najjednostavnijem proračunu,za četrdeset figura na ovom nadgrobnom spomeniku trebaće vam između četrdeset do sto godina.
-Ne. -Bio je tvrdoglav. -Sada sam već izučio zanat. Mogu brzo da klešem. Kao munja.
-Brzo ili dobro?
-I jedno i drugo. Molim vas, nemojte se iscrpljivati, dobri moj prijatelju, sve će biti dobro.
Jakopo Gali mu dobaci oštar pogled.
-Zaista će biti? Dajte da budemo sigurni.
On otvori jednu ladicu na pisaćem stolu, izvadi svitak zavezan kožnom trakom.Ime Mikelanđelo Buonaroti bilo je napisano na njemu.
-Ovde su tri ugovora koje sam ja pravio za Pijetu, Pikolominijev oltar i Bogorodicu za Briž. Dajte to pero, izvadićemo iz njih najbolje klauzule.
Njegova žena mu priđe. -Doktor ti je zabranio da ustaješ iz kreveta. Moraš čuvati snagu.
Jakopo pogleda svoju ženu sa stidljivim osmehom pitajući: -Čemu? Ovo će možda biti poslednja usluga koju ću moći učiniti našem mladom prijatelju, a ja ga po svojoj savesti ne mogu ostaviti bez te usluge. -On se vrati ugovorima. - E pa, koliko ja poznajem papu, znam da će on zahtevati da se nadgrobni spomenik odmah završi. Gledajte da dobijete deset godina, i više ako možete. Što se tiče cene, on se jako cenka, jer želi svojim novcem finansirati vojsku. Nemojte prihvatiti ni dukat manje od dvadeset hiljada...
Mikelanđelo je pisao ono što mu je Gali diktirao iz ranija tri ugovora. Odjednom Gali smrtno pobledi, zakašlja se i prinese ćebe ustima. Dvojica slugu odneše ga u postelju. On se na brzinu oprosti od Mikelanđela, pokušavajući da sakrije mrlje od krvi, i okrenu lice zidu.

Kad je opet ušao u odaje pape Bordžije, Mikelanđelo se iznenadi zatekavši tamo Bramantea u prijatnom razgovoru s papom. Osećao se nelagodno, zašto je Bramante prisutan u ovom času koji je bio određen za razgledanje crteža za nadgrobni spomenik? Hoće li i on imati neki glas u toj odluci?
Mikelanđelo i Sangalo kleknuše. Bili su ljubazno primljeni. Komorniik stavi sto ispred Julija, koji uze svitak crteža iz Mikelanđelove ruke i užurbano ih rasprostre pred papu.
-Sveti oče, ako smem objasniti...
Papa je pažljivo slušao, zatim žustro spusti ruku na sto.
-Spomenik je čak impozantniji nego što sam očekivao. Potpuno si shvatio moj duh. Bramante, šta kažeš? Zar to neće biti najlepši mauzolej u celom Rimu?
-U celom hrišćanstvu, Sveti oče -odgovori Bramante, gledajući prodorno Mikelanđela zelenim očima.
-Buonaroti, Sangalo me obavestio da sam želiš odabrati mermer u Karari.
-Samo u kamenolomu mogu da budem potpuno siguran da ću dobiti savršene komade mermera, Sveti oče.
-Onda pođi odmah. Almano Salvijati predaće ti odmah hiljadu dukata za nabavku kamena.
Trenutak je vladao tajac. Mikelanđelo s poštovanjem upita. -A za klesanje, Vaša svetosti?
Bramante podiže obrve i baci na Julija pogled koji Mikelanđelo shvati kao: Taj kamenorezac ne smatra da je dovoljna čast raditi za papu Julija II. On traži taj posao zbog zarade. -Papa se načas zamisli, onda odluči:
-Papska blagajna biće obaveštena da ti plati deset hiljada dukata kad nadgrobni spomenik bude dovršen na naše zadovoljstvo.
Mikelanđelo proguta pljuvačku. Čuo je Galijev glas kako viče: »Nemojte primiti ni dukat manje od dvadeset hiljada. Čak će i to biti malo plaćeno za posao za koji će vam trebati deset do dvadeset godina.«
Ali zar je mogao da se cenka sa Svetim ocem? Da zahteva dvostruko više od onoga što je papa nudio? Naročito kad je pored njega stajao Bramante s podrugljivim izrazom na licu. Hiljadu dukata koje mu je papa dao unapred jedva če biti dovoljno da plati za glavne komade mermera i za prevoz do Rima. Ali on je želeo da kleše te figure! Njegova potreba za klesanjem dolazila je na prvo mesto. On dobaci brz pogled Bramanteu.
-Vi ste plemeniti, Sveti oče. A mogu li ja sada govoriti o vremenu dovršavanja? Kad bih mogao da dobijem najmanje deset godina...
-Nemoguće! -zagrmi Julije..-Moja je najveća želja da vidim taj nadgrobni spomenik dovršen. Dajem vam pet godina.
Mikelanđelo oseti kako mu se srce steže, onako kao kad bi slučajno odbio komad mermera. Četrdeset mermernih figura za pet godina! Osam na godinu! Samo za Mojsija će mu trebati godinu dana rada.Za svakog roba i Pobedu trebaće pola godine do godinu dana do pune realizacije, za apostola Pavla...
Vilica mu se stisnu s istom onom upornošću koju je pokazao pred Galijem. Čovek se nije mogao cenkati s papom ni za vreme ni za novac. Nekako će uspeti... Ljudskom snagom nije bilo moguće stvoriti celi nadgrobni spomenik sa četrdeset figura za pet godina, u tome je Jakopo Gali imao pravo. Onda će to jednostavno morati da radi nadljudskom snagom. U sebi je imao snagu koliko deset običnih vajara, koliko stotina, ako je potrebno. Završiče nadgrobni spomenik za pet godina, pa makar ga to i ubilo.
On obori glavu mireći se sa sudbinom. -Sve će biti učinjeno, Sveti oče, kako vi kažete. A sada, pošto je to dogovoreno, mogu li zamoliti da se napiše ugovor?
Ono što je čuo kao odgovor bila je čudnovata tišina. Bramante uvuče glavu među svoja volovska ramena. Sangalo se sledi. Papa je sevao očima. Posle nekog vremena, koje se Mikelanđelu činilo kao pravo mučenje, Julije odgovori:
-Sada, pošto je sve određeno, želeo bih da ti i Sangalo posetite crkvu svetog Petra i da odlučite gde će se postaviti nadgrobni spomenik.
Ni reči o ugovoru. Mikelanđelo prinese levu ruku grudima, napipavši u košulji papir koji mu je Jakopo Gali izdiktirao.
Poljubivši papin prsten oni pođoše vratima. Papa doviknu: -Jedan trenutak.
-Mikelanđelo se okrenu s oživljenom nadom u srcu. -Želim da vas Bramante prati i da vam ljubazno da savet.
U bazilici jednostavno nije bilo prostora, niti je bilo pravog mesta za jedan takav impozantan nadgrobni spomenik. Bilo je očigledno da će njegove skulpture biti ugušene stubovima, da oko njih neće biti mesta da ih čovek obiđe pa čak ni da diše. Mali prozori neće dati dobro osvetljenje. U najbolju ruku, to će biti ogromna prepreka, smetnja svakom kretanju u bazilici.
Mikelanđelo izađe i prođe oko stražnjeg dela, gde je po njegovom sećanju bila jedna poludovršena zgrada kraj zapadne apside. Sangalo i Bramante mu se pridružiše pred zidom od opeka visokim šest stopa.
-Šta je ovo, Sangalo?
-Prema mojim proučavanjima, tu je bio stari Templum Probi. Papa Nikola V naredio je da se sruši i da se sagradi tribina, da se u nju smesti uzvišenje za biskupski presto. Umro je kad je zgrada dostigla tu visinu, i od tada tako stoji.
Mikelanđelo skoči na zid i odmeri koracima širinu i dužinu.
-Ovo bi moglo da bude rešenje -uzviknu on. -Tu bi bilo mesta oko spomenika, sa svih strana. Mogli bismo sagraditi krov visok koliko je potrebno, mogli bismo prevući gipsom unutrašnje zidove da istaknemo beli mermer, da postavimo prozore zbog svetlosti, probijemo zid bazilike...
-Tu postoje svi preduslovi -primeti Bramante.
-Ne -odluči Sangalo. -To bi bilo uvek samo rešenje za nevolju. Krov bi bio suviše visok naspram širine, a zidovi bi se naginjali kao u Sikstinskoj kapeli.
Razočaran, Mikelanđelo uzviknu: -Ali, Sangalo, mi ne možemo praviti spomenik u bazilici.
-Podite sa mnom.
U okolini je bilo mnogo zgrada koje su odudarale jedna od druge,građene vekovima otkako je Konstantin, godine 319, prvi put podigao crkvu svetog Petra, bilo je tu kapela, korova, oltara, podignutih u potpunoj zbrci u onakvom materijalu kakav je bio pri ruci, od crnog tufa, žućkastog travertina, crvene opeke, peperina prošaranog tamnom lavom i belim krečom.
-Za nadgrobni spomenik kakav ćeš ti stvoriti -reče Sangalo -moramo imati potpuno novu zgradu. A arhitektura te zgrade mora se roditi iz nadgrobnog spomenika.
Nada se vrati u Mikelanđelove grudi.
-Ja ću napraviti plan -reče Sangalo. -Ja mogu uveriti Njegovu svetost. Ovde na ovoj uzvisini, na primer, ima dovoljno prostora ako uklonimo sve te drvene građevine i nekoliko kuća koje se raspadaju. Videće se dole iz grada.
Mikelanđelo oseti kako Bramanteove oči prodiru u njega s leđa. On se okrenu.
Na njegovo iznenađenje, Bramanteove oči sijale su od odobravanja.
-Pa vama se sviđa ta ideja, Bramante? -upita on.
-Sangalo ima potpuno pravo. Ono što je potrebno jeste lepa kapela, a sve ono okolo treba da se ukloni.
Sangalo je blistao od zadovoljstva. Ali kad se Mikelanđelo okrenuo Bramanteu da mu zahvali, primetio je da su mu oči potamnele i da mu jedan ugao usana poigrava.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:08 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


KNJIGA SEDMA

PAPA


1


Dok je boravio u Karari, nikako nije mogao znati da su njegove godine milosti prošle. Vratio se u Rim upravo da prisustvuje Julijevom novogodišnjem prijemu 1506. godine i da istovari brodove kad su stigli u Ripa Grande, i tada je otkrio da je rat između njega i pape otpočeo. Bramante je bio nagovorio Julija da napusti Sangalovu ideju o posebnoj kapeli u kojoj bi se smestio nadgrobni spomenik, umesto toga, trebalo je da se podigne na brdu novi Sveti Petar, gde je trebalo da bude kapela, a najbolji plan trebalo je da se izabere putem javnog nadmetanja. Mikelanđelo nije čuo da se vodi računa o njegovom nadgrobnom spomeniku. On je bio potrošio svih papinih hiljadu dukata za materijal i prevoz, ali je Julije odbio da mu da više novaca dok ne vidi jednu gotovu statuu. Kad mu je papa odredio jednu kuću iza Pjace San Pjetro, papski sekretar ga je obavestio da će morati da plaća nekoliko dukata mesečno za upotrebu.
-Mogu li da sačekam dok mi Sveti otac nešto ne isplati pre nego što budem morao da mu vratim novac za stanarinu? -upita on zajedljivo.
Otišao je na dokove po sivom januarskom tmurnom vremenu, a pratio ga je Pjero Roseli, slikar fresaka iz Livorna,koji je bio poznat po tome što je najbolje pripremao zidove za freske. Vatren, pegav tip koji se bio otisnuo na more kao mladić, Roseli je išao duž kejova gegajući se kao da se prilagodava palubi koja se njiše.
-Borio sam se s tom rekom mnogo puta zimi -reče Roseli gledajući nabujali Tibar.-Proći će mnogo dana dok ijedan brod bude mogao da priđe.
Kad se vratio Sangalovoj kući, Mikelanđelo je grejao ruke na vatri u biblioteci dok mu je njegov stari prijatelj pokazivao završene nacrte za novu crkvu svetog Petra, koja bi obuhvatila i staru baziliku. Sangalo je verovao da je savladao primedbe Svetog kolegijuma i publike koje su se odnosile na zamenu prvobitne crkve.
-Onda ti ne smatraš, da Bramante ima mogućnosti da dobije nadmetanje?
-On ima talenta -odgovori Sangalo.-Njegov Tempjeto u San Pjetru in Montorio pravi je dragulj. Ali on nema iskustva u građenju crkava.
Frančesko Sangalo uleti u sobu vičući: -Oče! Iskopavaju veliku mermemu statuu u staroj palati imperatora Tita. Njegova svetost traži da smesta dođeš i nadgledaš iskopavanje.
Gomila sveta već se bila okupila u vinogradu iza crkve Santa Marija Mađore. U jednoj rupi, dopola još u zemlji, svetlucala je divna bradata glava i telo ogromne snage. Preko jedne ruke, prebačene preko suprotnog ramena, pružala se zmija, a s obe strane pojavljivale su se glave, ruke, ramena dvojice mladića, koje je ista ta zmija obavijala. Mikelanđelo se seti svoje prve noći u Lorencovom studiolu.
-To je Laokon -uzviknu Sangalo.
-O kojem je pisao Plinije! -doda Mikelanđelo.
Skulptura je bila preko osam stopa visoka i isto toliko dugačka, i uzvišenog izgleda. Kad se ta vest pročula kroz Rim, u vinogradu, po ulicama i stepenicama oko Santa Marija Mađore skupila se masa crkvenih velikodostojnika, trgovaca, plemića, svi u nadi da je dobiju. Seljak čija je bila zemlja objavi da je prodao kip jednom kardinalu za četiri stotine dukata. Vatikanski meštar ceremonijala, Paris de Grasis, ponudi pet stotina. Seljak popusti. Paris de Grasis se okrenu Sangalu. –Njegova svetost traži da ga odmah donesete u papsku palatu. -Zatim se okrene Mikelanđelu i doda: -On traži da budete prisutni danas popodne da ispitate mermer.
Papa je naredio da se Laokon postavi na zatvorenu terasu paviljona Belvedere, na suprotnoj strani doline, na brdu iznad papske palate.
-Želim da odmah ispitaš delo -reče Julije -i da mi kažeš je li zaista isklesano iz jednog bloka.
Mikelanđelo poče da ispituje kip, spreda i otpozadi, oštrim okom i osetljivim vrhovima prstiju, našavši četiri vertikalne spojnice kojima su rodoski vajari sastavili mermerne komade.

Pošto je otišao iz Belvedera, on se uputi u banku koja je pripadala Jakopu Galiju. Kako je Rim izgledao drukčiji kad u njemu nije bilo Galija, kako mu je očajnički sada bio potreban savet prijatelja. Sada je Baldasare Balduči bio novi upravnik: i vlasnik banke. Njegova firentinska porodica ulagala je novac u preduzeća u Rimu, kao i mnogi članovi firentinske kolonije. Balduči je iskoristio priliku da se oženi jednostavnom devojkom iz bogate rimske porodice s priličnim mirazom.
-Šta sad radiš nedeljom, Balduči?
Balduči pocrveni... -Provodim sa ženinom porodicom.
-Zar ti vežbe ne nedostaju?
-Još uvek idem u lov... s puškom. Vlasnik banke mora da se ponaša dostojanstveno.
-Che rigorista! Nisam očekivao da ćeš ti postati konvencionalan.
Balduči uzdahnu. -Ne možeš se obogatiti i u isto vreme zabavljati. Čovek mora mladost utrošiti na žene, srednje godine na novac, a starost na kuglanje.
-Postao si priličan filozof. Možeš li mi pozajmiti sto dukata?
Stajao je na kiši nošenoj vetrom posmatrajući brod s mermerom kako se bori da priđe boku. Dvaput je pramac nestajao ispod pene na grebenima valova. Izgledalo je da će dragoceni brod potonuti na dnu nabujalog Tibra, sa trideset i četiri kola njegovog najboljeg mermera. Dok je stajao na obali sav mokar od kiše, mornari učiniše i poslednji, ludi pokušaj. Konopci su bili dobačeni s pristaništa i brod zavezan.
Istovarivati mermer po užasnom pljusku bilo je gotovo nemoguće. Mikelanđelo je pomogao da se iznese deset manjih blokova sa broda koji se ljuljao i koji je struja nekoliko puta kidala s užeta, ali nije mogao pokrenuti stubove od šest, deset i dvanaest stopa, dok nije došao Sangalo i pokazao kako da se posluže polugom za istovarivanje.
Mrak je pao pre nego što je posao bio završen. Mikelanđelo je ležao budan i osluškivao buru kako se pretvara u bes. Kad je ujutro stigao na pristanište, vide da se Tibar izlio.
Ripa Grande bila je močvara.Njegovi lepi komadi mermera bili su prekriveni blatom i žutim glibom. On zagazi u vodu do kolena da ih očisti od nanosa, sećajući se meseca koji je proveo u kamenolomu tražeći najčistiji sloj, nadgledajući sečenje velikih blokova iz brda, spuštajući ih niz opasne nagibe na užadima i valjcima, tovareći ih na kola koja su ih odnosila na obalu, valjajući ih nežno preko peska na brodove po oseci, bez ijedne krhotine ili pukotine ili mrlje. A sada ih samo pogledajte, posle svega nekoliko sati u Rimu!
Tek nakon tri dana kiša je stala i Tibar se povukao s obale. Sinovi Gufati dođoše s porodičnim kolima da odnesu mermer na stražnji trem kuće. Mikelanđelo ih isplati iz pozajmice od Baldučija, zatim kupi veliko nepromočivo platno da prekrije blokove i nešto starog nameštaja.Poslednjeg dana meseca januara, okružen mokrim i zaprljanim komadima mermera, seo je za sto od dasaka i napisao ocu pismo, kome je priložio i pisamce za Arđenta, zamolivši Lodovika da ga pošalje na seosko imanje u Feraru, gde je Arđento otišao kad je Sinjorija oduzela Mikelanđelu kuću za vreme dok ne bude mogao da nastavi rad za njih.
Do Arđentovog dolaska, Sangalo mu i preporuči jednog starijeg stolara koji se zvao Kozimo, čoveka retke sede kose i buljavih očiju, kojem je bio potreban stan. Njegova jela imala su ukus smole i strugotine, ali je Kozimo na vrlo smišljen način pomogao Mikelanđelu da sagradi drveni model za prva dva sprata nadgrobnog spomenika. Dvaput nedeljno je mladi Roseli odlazio na riblji trg u Portiko Oktavija da kupi sveže školjke, mušule, rakove, lignje, pa bi skuvao livornjanski cacciucco ili riblji paprikaš. Sva trojica bi umakala hleb u začinjeni oregano sos.
Da bi mogao kupiti viganj, švedsko gvožđe i kestenovo drvo, morao je posetiti Baldučijevu banku i pozajmiti jos sto dukata.
-Ne marim što ti drugi put pozajmljujem -reče Balduči. -Ali mi je krivo što se sve više zaglibljuješ. Kad misliš da ćeš taj nadgrobni spomenik staviti na trgovačku osnovu?
-Čim budem imao jedan kip da ga pokažem Juliju. Najpre moram ukrasiti nekoliko blokova za podnožje, napraviti modele za Arđenta i klesare koje nameravam dovesti iz radionice Duoma. Onda mogu da počnem Mojsija...
-Ali dotle će proći meseci! Od čega kaniš živeti za to vreme? Budi pametan, idi papi. Od lošeg platiše izvuci što možeš.
Mikelanđelo se vrati kući,izmeri Kozimov drveni model za blok na uglu nadgrobnog spomenika, zatim istesa mermer u svom obliku i napravi tri maske, dve u profilu i jednu s lica, okruživši ih ukrasnim valovitim linijama. Sam je to uradio: tri bloka nosača. Arđento nije odgovorio ni reči na njegovo pismo. Klesar iz Duoma nije mogao doći. Sangalo je smatrao da nije pravi trenutak da traži novac od pape.
-Sveti otac procenjuje planove za Svetog Petra. Pobednika će objaviti prvog marta. Tada ću vas odvesti Njegovoj svetosti.
Ali prvog marta Sangalova palata se utišala. Kad je Mikelanđelo stigao u kuću, zatekao ju je napuštenu, čak ni crtači nisu bili došli na posao. Sangalo, njegova žena i sin bili su se svi strpali u jednu spavaću sobu na spratu, kao da je neko u porodici umro.
-Kako je to moglo da se desi? -povika Mikelanđelo. -Ti si papin službeni arhitekt. Ti si jedan od njegovih najstarijih i najodanijih prijatelja.
-Sve što čujem su priče: Rimljani oko pape mrze sve Firentince, ali su ljubazni prema Urbinu, pa i prema Bramanteu. Kažu da on nasmejava Svetog oca, da ide s njim u lov, da ga zabavlja...
-Lakrdijaši! Da li takvi ljudi grade velike crkve?
-Oni se ulaguju.
-Saznaću istinu od Lea Baljonija.
Baljoni ga pogleda iskreno zaprepašćen. -Istinu? Zar vi ne znate istinu? Pođite sa mnom.
Bramante je bio kupio jednu staru palatu u Borgu, blizu Vatikana, srušio je i ponovo sagradio s jednostavnom otmenošću. Kuća je bila prepuna najuglednijih rimskih ličnosti: dvorana iz Vatikana, crkvenih velikodostojnika, plemića, profesora, umetnika, trgovaca, bankara. Bramante je bio u središtu društva. Sve oči bile su uperene u njega s divljenjem, njegovo rumeno lice zračilo je, zelene oči blistale su od uzbuđenja i trijumfa.
Leo Baljoni odvede Mikelanđela gore u radionicu. Prikovani po zidovima i rastureni po stolovima bili su Bramanteovi planovi crkve svetog Petra. Mikelanđelu zastade dah: bila je to zgrada kraj koje je firentinska katedrala izgledala sićušna, no otmena i puna lirike u osnovi, plemenita u koncepcijama. U poređenju s njom Sangalova vizantijska koncepcija kupole iznad kvadrata izgledala je teška kao tvrđava.
Sada je Mikelanđelo znao istinu: sve to nije imalo veze s mržnjom Rimljana prema Firentincima ili s tim što je Bramante zabavljao papu. To je imalo veze s talentom. Bramanteova crkva svetog Petra bila je lepša i modernija u svakom pogledu.
-Žao mi je zbog Sangala -reče otvoreno Baljoni -ali to je bio konkurs, i niko nimalo ne sumnja u to ko je pobednik. Šta biste vi radili da ste papa? Biste li dali prijatelju da sagradi crkvu koja bi bila zastarela još pre početka radova? Ili biste dali pridošlici da stvori najlepšu hrišćansku crkvu?
Mikelanđelo se nije usudivao da odgovori. On sjuri niz stepenice, izleti na Borgo, trčeći oko Lavljeg zida dok nije bio sasvim iscrpljen. Da je on, Mikelanđelo, bio papa Julije II, i on bi morao izabrati Bramanteov plan. Ta crkva, daleko više nego popločane ulice i prošireni trgovi, mogla bi značiti početak jednog novog i sjajnog Rima.
Te noći, dok je ležao budan i sleđen u krevetu, slušajući Kozima kako hrče kao da je svaki dah ujedno i poslednji, postalo mu je jasno da je Bramante, od trenutka kad ga je papa poslao s njima da nađu odgovarajuće mesto za nadgrobni spomenik, stvorio u glavi plan da se tu uopšte i ne sagradi nikakva kapela. Iskoristio je Sangalovu ideju da se podigne posebna zgrada, i Mikelanđelov grandiozni plan za mauzolej za svoje vlastite ciljeve: da dobije narudžbinu za gradnju nove katedrale.
Nije bilo nikakve sumnje da će Bramanteova crkva svetog Petra biti veličanstven hram za nadgrobni spomenik. Ali da li će ga Bramante pustiti u svoju crkvu? Da li će on hteti da deli poštovanje i pažnju s Mikelanđelom Buonarotijem?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:08 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



2


Sredinom marta pojavilo se sunce. Mikelanđelo naredi Gufatima da usprave tri divovska stuba. Uskoro je trebalo da bude spreman da odstrani suvišan mermer i da počne raditi Mojsija i Robove. Prvog aprila bilo je objavljeno da će papa i Bramante položiti kamen temeljac nove katedrale 18. aprila. Paris de Grasis bavio se sastavljanjem protokola. Kad su radnici počeli kopati duboku rupu u koju je trebalo da siđe papa da blagoslovi polaganje kamena temeljca, Mikelanđelo primeti da sveta stara bazilika neće biti uključena u novu građevinu, već da će biti porušena da se napravi mesta novoj katedrali.
Mikelanđelo javno pokaza svoje negodovanje. Voleo je stubove i stare skulpture, i smatrao je da je svetogrde uništavati najstariji hrišćanski hram u Rimu. Govorio je o tome sa svakim koga je sreo, dok ga nije Leo Baljoni upozorio da neke Bramanteove manje prijatne pristalice govore da će, ako ne prestane napadati njihovog prijatelja, njegov nadgrobni spomenik biti podignut pre papinog.
-Ne bih želeo da se nađete u Tibru, moj nepolitički mladi prijatelju -smejao se Leo.
Onda je primio pismo od vlasnika brodova u Karari, koji ga je obaveštavao da će druga pošiljka mermera stići na Ripa Grande početkom maja. Mikelanđelo je trebalo da isplati novac na pristaništu pre nego što se kamen istovari. Račun je glasio na veću svotu no što je on imao. On se umi i uputi se u papsku palatu. Papa Julije, s čekinjavom bradom koja mu je izvirivala iz visokog hermelinskog okovratnika, bio je u maloj prestonoj dvorani okružen dvoranima. Pored njega bio je njegov omiljeni draguljar. Julije se obraćao čoveku, vičući:
-Ja ne mislim da dam više ni baioccoa za kamen, mali ili veliki.
Mikelanđelo sačeka da draguljar ode, i kad mu se učinilo da se papa smirio, progura se napred.
-Sveti oče. Sledeća pošiljka vašeg mermera za nadgrobni spomenik je na putu. Brodski troškovi moraju se platiti pre no što mermer dopremim kući. Ja nemam novac da platim račune. Možete li mi dati novac za trošak da osiguram za sebe taj mermer?
-Dođi opet u ponedeljak -reče papa i okrenu se.
Rim je bio lep, obasjan kao maslac žutim prolećnim svetlom, ali Mikelanđelo je išao ulicama kao slep, dok mu je glava pucala. Bio je otpušten kao neki trgovac! Zašto? Zato što umetnik i jeste samo to, večiti trgovac? Ali papa ga je nazvao najvećim majstorom u mermeru u celoj Italiji.
On ispriča svoju priču Baljoniju, pitajući ga da li zna šta je učinio da se Sveti otac promeni. Leo je jedva uspevao da govori trezvenim glasom.

Bramante je uverio papu da je nesreća graditi svoj vlastiti nadgrobni spomenik, jer bi to moglo učiniti da pre dođe dan kad će doći u upotrebu.
Mikelanđelo se spusti na drvenu klupu, teško dišući.
-Šta da radim?
-Idite u ponedeljak. Kao da se ništa nije desilo.
Otišao je u ponedeljak. Zatim u utorak, u sredu, četvrtak. Svaki put je bio primljen, dočekan hladno, s rečima da dođe ponovo. U petak mu je straža pred papskom palatom zabranila pristup. Podnevno sunce bilo je vrelo, ali Mikelanđelo oseti kako ga hvata jeza. Misleći da je posredi možda neki nesporazum, on ponovo pokuša da uđe u palatu. Straža mu prepreči put. U tom trenutku naiđe papin rođak, biskup grada Luče.
-Šta je to s vama -povika on stražaru. -Zar ne poznajete Maestra Buonarotija?
-Poznajem ga, Vaša visosti.
-Zašto ga onda terate?
-Oprostite, ekscelencijo, imam naređenje.
Mikelanđelo pođe kući. Ramena su mu se tresla kao u grču. Glava mu je gorela. On ubrza korake premda nije zapravo trčao, zatvori kućna vrata, sedne i napisa:

»Najblagosloveniji oče, ja sam danas bio izbačen iz vaše palate po vašem naređenju, ako me želite, moraćete me potražiti negde drugde a ne u Rimu.«

Naslovio je pismo na gospodina Agostina, papinog upravnika dobara, i poslao jednog dečaka iz susedstva da pronađe Kozima. Starac dotrča.
-Kozimo, još noćas moram napustiti Rim. Sutra pošalji po trgovca i prodaj nameštaj.
U dva sata te noci iznajmio je konja u Porta del Popolo i krenuo s poštom za Firencu. Na severnom obronku grada, gde je prvi put ugledao Rim, okrenu se u sedlu i baci pogled na zaspali grad. Na um mu pade toskanska poslovica rođena u vekovima razmirica:

Za koliko je budala koja ide u Rim veća od budala koja ostaje kod kuće.

Rano izjutra drugog dana sjaha u Pođibonsiju, u gostionici gde se zadržao kad je išao u Sijenu da dovrši Toriđanijevog Svetog Franju.
Baš se umivao u koritu kraj zida kad začu glasan bat kopita na drumu.Ispostavilo se da je to Baljoni na čelu družine od pet glasnika. Stajao je i zurio u umorno lice svog prijatelja, obliveno znojem, odela uprljana od prašine na drumu.
-Leo! Šta vaš dovodi u Pođibonsi?
-Vi! Sveti otac zna da smo mi prijatelji. Naredio mi je da krenem na čelu ovih ljudi.
Mikelanđelo trepnu na petoricu naoružanih ljudi papine straže koji su sedeli na konjima, i gledali ga netremice,
-Šta... kakvi ljudi? Ja samo idem kući u Firencu.
-Ne, ne idete! -Baljoni sjaha, i maknuvši kosu s očiju izvadi pergament iz torbe na sedlu. -Ovo je pismo pape Julija. Naređuje vam da se vratite odmah u Rim pod pretnjom da ćete pasti u nemilost...
Ja nisam zaslužio da budem uklonjen iz njegovog prisustva.
-Sve će biti sređeno.
-Dopustite mi da sumnjam.
-Ja imam reč Svetog oca.
-Sveti otac ima praznine u sećanju.
Krupan konjanik zapita: -Hoćemo li ga dići, gospodine Baljoni? Mogli bismo ga privezati za njegovo sedlo.
-Nisam dobio naređenje da primenim silu. Mikelanđelo, vi niste prvi koga je papa pustio da čeka. Ako Julije kaže: »Čekajte«! onda čekajte, pa čak i ako treba nedelju dana, mesec i godinu.
-Ja se zauvek vraćam u Firencu.
-Ne zauvek. Još niko nije ostavio papu na cedilu. Na časnu reči, Sveti otac žali zbog onoga što se dogodilo. On želi da se vratite i da nastavite posao.
-Ja neću dopustiti nijednom čoveku da sa mnom postupa kao sa smećem.
-Papa nije »jedan čovek«. -Leo priđe bliže, da straža ne bi mogla da ga čuje. Bravo. Govorite kao firentinski lav. Ali pošto ste sada potvrdili svoju nezavisnost,vratite se. Nemojte me dovoditi u tešku situaciju.
Mikelanđelo je ćutao. Baljoni je uvek bio dobar prijatelj. Ali njegovo samopoštovanje? Niko ne bi trebalo da traži od drugog čoveka da se odrekne svog ponosa. I on to reče Leu. Baljonijevo lice se uozbilji.
-Nije moguće opirati se papi. Videćete. Sada ili kasnije. A kasnije bi bilo gore.Kao prijatelj ja tražim od vas da ne upoređujete svoju volju s njegovom. Kako biste mogli da pobedite?
Mikelanđelo obori glavu, i trepćući očima posmatraše šaru zemlje pod svojim nogama.
-Ne znam, Leo... Ali ako se sada vratim, sve ću izgubiti. Vraćam se u Firencu da preuzmem svoju kuću i ugovor. Ako papa to želi, ja ću mu napraviti nadgrobni spomenik... pod senkom Sinjorijine kule.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:09 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




3


Otac se nije obradovao kad ga je ugledao, zamišljao je da Mikelanđelo u Rimu zarađuje velike svote od pape. Mikelanđelo ponovo zauze prednju sobu, postavi Tadejovu Našu Gospu na umivaonik, proveri mermer za apostola Matiju koji je bio spremljen u radionici Duoma, i donese kući još uvek nedovršenog bronzanog Davida.Njegov karton za Kupače bio je uklonjen iz Doma bojadisara, namešten na okvir i pričvršćen na zid galerije iza velike dvorane Palaca dela Sinjorija.
Glasu o razgovoru u gostionici u Pođibonsi trebalo je svega nekoliko sati da pređe preko brda. Kad je stigao s Granačijem u radionicu na večeru s Društvom, odjednom je bio junak.
-Kakav vam je ogroman kompliment dao papa Julije II! -uzviknu Botičeli, koji je slikao freske u Sikstinskoj kapeli za Julijevog strica, papu Siksta IV -Da za vama pošalje naoružanu četu da vas vrati. Kada se to ranije desilo jednom umetniku?
-Nikad -zagrmi Il Cronaca. -Jedan umetnik je kao drugi: ako on nestane, ima deset drugih da zauzmu njegovo mesto.
Ali ovde papa priznaje da je umetnik pojedinac -doda uzbuđeno Rustiči. –S posebnim talentom i darom, koji se ne mogu naći baš u istoj kombinaciji ni kod koga drugog na svetu.
Mikelanđela su smatrali više nego junakom.
-Šta sam drugo mogao da učinim? -uzviknu on dok mu je Granači stavljao čašu vina u ruke. -Bio sam izbačen iz Vatikana...
Sutradan izjutra,Mikelanđelo se suočio s činjenicom da se firentinska vlada ne slaže s Društvom bakrača u pogledu dobrog delovanja njegove pobune.Lice gonfalonijera Soderinija bilo je ozbiljno kad ga je primio u svojoj kancelariji.
-Plašim se zbog onoga što ste učinili. U Rimu, kao papin vajar, mogli ste da budete od znatne pomoći Firenci. Opirući se njemu, postali ste za nas moguća opasnost. Vi ste prvi Firentinac koji se, nakon Savonarole, suprotstavio papi. Bojim se da vam sudbina ne bude ista.
-Hoćete da kažete da ću i ja biti obešen na pjaci, i zatim spaljen? - Mikelanđelo i protiv volje zadrhta.
Soderini se prvi put osmehnu, češkajući vršak nosa.
-Vi niste krivi zbog jeresa, samo zbog neposlušnosti. Ali na kraju će biti onako kako papa hoće.
-Gonfalonijere, ja jedino želim da se nastanim u Firenci. Sutra ću početi da klešem Svetog Matiju, kako bih opet dobio kuću.
Soderinijeva koža postade žutobela kao njegova žutoseda kosa.
-Firenca sada ne može da obnovi vaš ugovor. Njegova svetost bi to smatrala ličnom uvredom. Niko vas ne može uposliti, ni Doni, ni Piti, ni Tadei, a da ne navuče papinu mržnju. Sve dok ne završite Julijev nadgrobni spomenik, ili dok vas Sveti otac ne razreši.
-Bi li vam bilo neprijatno da izvršim ugovore koji postoje?
-Završite Davida. Naš ambasador iz Pariza piše da se kralj uzbuđuje što mu ne šaljemo statuu.
-A Kupače, mogu li završiti fresku?
Soderini ga pogleda. -Niste bili u Velikoj dvorani?
-Sluga me je doveo kroz vaš stan.
-Predlažem vam da tim putem izađete.
Otišao je pravo na istočnu stranu uzvišenja za veće, gde je Leonardo da Vinči bio naslikao Bitku kod Angiarija. I protiv volje nadlanica mu poleti ustima.
-Dio mio, ne!
Cela donja polovina Leonardove freske bila je uništena. Boje su tako jako curile dole kao da ih vuče snažni magnet, konji, ljudi, drveće, stenje, sve se to ulivio u jednom haosu boja koje se nisu mogle razlikovati.
Svo suparništvo, svađe, razmirice bili su zbrisani u tom rastvaraču, ma koji bio, koji je uništio Leonardovu sjajnu fresku. Mikelanđelo je osećao samo najdublje žaljenje za sabrata umetnika koji je moćno stvarao celu godinu svoga života, samo da rezultat potom bude uništen. Šta to nije valjalo? Toskanci su bili majstori freske preko stotinu godina. On oseti Soderinija za leđima.
-Gonfalonijere, šta se dogodilo?
-Leonardo je bio odlučio da oživi staru enkaustičnu sliku. Uzeo je recept gipsanog maltera od Plinija, upotrebio vosak kao sredstvo za rastvaranje boja, a zatim gumu da da tvrdoću mešavini. Kad je završio, izložio je sliku toploti naloživši

vatru na podu. Rekao je da je to pokušao na maloj fresci u crkvi Santa Marija Novela, i da je uspelo. Ali freska je visoka dvadeset i dve stope, i da bi vatra stigla do gornjeg dela, morao je napraviti jaku vatru. Jaka vatra je rastopila vosak u donjoj polovini... i on je sa sobom povukao boju.
Leonardo je stanovao u četvrti San Đovani. Mikelanđelo udari zvekirom. Sluga koji se pojavio na vratima uvede ga u jednu veliku sobu s puno umetničkih radova, muzičkih instrumenata, tapiserija i istočnjačkih tepiha. Leonardo, u crvenoj odeći, pisao je u beležnicu za visokim pisaćim stolom nalik na pult. On diže oči, ugleda Mikelanđela, spusti beležnicu u ladicu i zaključa je, priđe Mikelanđelu, šepajući primetno, što je bilo posledica povrede koju je zadobio kad je sa svojom mašinom za letenje pao na brdu Fjezolu. Njegova sjajna lepota bila mu je delom iščezla s lica, a u očima se video tračak tuge.
-Leonardo, upravo dolazim iz Sinjorije.Hoću da ti kažem kako mi je žao zbog freske. I ja sam takođe upravo sada upropastio godinu dana života, pa znam šta to može da znači za tebe.
-Ljubazan si -odgovori Leonardo hladnim glasom.
-Ali to nije glavni cilj moga dolaska.Želim da ti se izvinim...zbog svoje tvrdoglavosti... za sve one gadosti koje sam rekao o tebi, o kipu u Milanu...
-Ti si bio izazvan. I ja sam slične stvari govorio o klesarima mermera.
Leonardo je počeo da omekšava. Boja se vratila u njegovo lice belo kao alabaster.
-Video sam tvoj karton za Kupače dok nisi bio ovde. Zaista su divni. Precrtavao sam s njih isto kao i s tvog Davida. On će postati slava Firence.
-Ne znam. Sada sam izgubio svaku volju pošto tvoja Bitka kod Angiarija više neće da se bije pored moje.

Ako je tako izgladio jedno neprijateljstvo, izložio je opasnosti svoje najvrednije prijateljstvo. Gonfalonijere Soderini je poslao po njega dva dana kasnije da mu pročita papino pismo, u kome je ovaj zahtevao od Sinjorije da smesta pošalje Buonarotija u Rim, pod pretnjom papske nemilosti.
-Čini se da bi bilo bolje da krenem na sever -odgovori Mikelanđelo tužno. – Možda u Francusku. Onda više nećete vi snositi odgovornost.
-Vi ne možete pobeći od pape. Njegove ruke stižu u celu Evropu.
-Zašto sam ja tako dragocen Svetom ocu sada kad sam u Firenci? U Rimu mi je zatvorio svoja vrata.
-Zbog toga što ste u Rimu bili službenik na kojega nije trebalo obraćati pažnju. Ali budući da ste odbili njegovu službu, postali ste najpoželjniji umetnik na svetu. Nemojte ga suviše daleko terati.
-Ja nikoga ne teram -uzviknu u strahu Mikelanđelo. -Hoću samo da me puste na miru.
-Suviše kasno. Za to je bilo vreme pre nego što ste stupili u Julijevu službu.
Sledećom poštom primio je od Pjera Roselija pismo od koga su mu kovrdže na čelu stale poigravati kao zmije. Papa nije želeo da se Mikelanđelo vrati u Rim da nastavi vajarski rad, Bramante je najzad uverio Svetog oca da će nadgrobni spomenik ubrzati njegovu smrt. Sad je Njegova svetost tražila od Mikelanđela da oslika svod Sikstinske kapele, najružnijeg, najnezgrapnijeg arhitektonskog dela u celoj Italiji, od kojeg je i bog digao ruke.
Čitao je i prečitavao Roselijevo pismo:

Prošle subote uveče, kad je večerao, papa je pozvao Bramantea i rekao: »Sutra Sangalo ide u Firencu, pa će dovesti sa sobom Mikelanđela.« Bramante je odgovorio:
»Sveti oče, on tako nešto nikad neće moći da izvrši. Ja sam razgovarao s Mikelanđelom, i on mi je često govorio da se nikad ne bi prihvatio Kapele, što ste vi želeli da mu natovarite, i tako, uprkos vama, mislio je samo da se posveti skulpturi i da ništa nema sa slikanjem. Sveti oče, ja mislim da on nema odvažnosti da se prihvati toga posla, jer ima malo iskustva u slikanju figura, a one će biti podignute visoko iznad linije vida. To je nešto drugo nego slikanje na zemlji.«
Papa je odgovorio: »Ako on ne dođe, učiniče mi zlo, i zbog toga smatram da sigurno treba da se vrati.« Posle toga, ustao sam i očitao Bramanteu bukvicu u papinom prisustvu, i govorio sam onako kao što verujem da biste vi govorili za mene,i neko je vreme bio nem, jer je mislio daje učinio pogrešku što je govorio onako kao što je govorio. Nastavio sam ovako: »Sveti oče, Bramante nikad nije razmenio nijednu reč sa Mikelanđelom, i ako je istina to što je rekao, slobodno mi odrežite glavu...

Mikelanđelo glasno povika: -Ja da sam razgovarao s Bramanteom? To je fantastična laž! Šta mu je trebalo da priča papi takvu priču?
To pismo bacilo je Mikelanđela na još teže muke. Uopšte nije mogao raditi. Otišao je u Setinjano da sedi mirno i da kleše mermer s Topolinima, zatim je posetio Kontesinu i Ridolfa. Mališan Nikolo imao je sada pet godina i navaljivao je da i njega uče kako »da mermer leti«. Ponekad bi još po jedan sat turpijao i polirao maršalovu bronzu, išao je nekoliko puta u Veliku dvoranu u uzaludnom nastojanju da podstakne svoje oduševljenje za fresku. Znao je još pre nego što ga je pozvao Gonfalonijere Soderini početkom jula da će sledeći meseci biti istrgani jakim vetrovima sa juga. Soderini je počeo odmah da čita papski breve:

Mikelanđelo, skulptor, koji je otišao bez razloga, i to samo iz hira, plaši se, kako smo obavešteni, da se vrati, mada se mi s naše strane ne ljutimo na njega, poznajući raspoloženje takvih genijalnih ljudi. Da bi odbacio sav svoj strah, mi se oslanjamo na vašu odanost da ćete ga uveriti u naše ime da neće, ako se nama vrati, biti uvređen ni povređen, da ćemo zadržati našu apostolsku blagonaklonost u istoj onoj meri kakvuje pre uživao.

Soderini spusti pismo. -Tražiću od kardinala od Pavije da mi napiše svojeručno pismo, u kojem će vam obećati sigurnost. Hoće li vas to zadovoljiti?
-Neće. Sinoć sam kod Salvijatija upoznao jednog firentinskog trgovca po imenu Tomazo di Tolfo, koji živi u Turskoj. Eto prilike za mene da odem tamo i da radim za sultana.
Njegov brat Lionardo zamolio ga je da se nađu kraj potoka u podnožju njihovog polja u Setinjanu. Lionardo je sedeo na obali Buonarotijevih, Mikelanđelo na strani Topolinijevih, hladeći noge u uskom potoku.
-Mikelanđelo, želim da ti pomognem.
-Na koji način?
-Dopusti mi da ti najpre priznam da sam u mladosti grešio. Ti si imao pravo kad si išao svojim putem. Video sam tvoju Bogorodicu s detetom. Naša braća u Rimu s poštovanjem govore o tvojoj Pijeti. I ti si se divio Bogu. Oprosti mi za moje prestupe prema tebi.
-Oprošteno ti je, Lionardo.
-Moram ti objasniti da je papa zamenik Boga na zemlji. Kad ne slušaš Njegovu svetost, ne slušaš Boga.
-Je li to bila istina -zapita Mikelanđelo -kad se Savonarola borio protiv Aleksandra VI?
Lionardo spusti crnu kukuljicu preko očiju. -Savonarola nije slušao. Ma šta mi mislili o bilo kojem papi, on je naslednik svetog Petra. Kad bi svaki od nas mogao da ga ocenjuje, crkva bi pala u haos.
-Pape su ljudi, Lionardo, izabrani za visoku službu. Ja moram učiniti ono što smatram da je dobro.
-Zar se ne bojiš da će te Bog kazniti?
Mikelanđelo pogleda brata preko potoka. -Važna je hrabrost svakog čoveka. Ja verujem da Bog više voli nezavisnost nego servilnost.
-Verovatno imaš pravo -reče Lionardo, ponovo oborivši pogled. -Inače ti On ne bi pomogao da klešeš tako divno delo u mermeru.
Lionardo ustade i pođe uzbrdo do kuće Buonarotijevih.Mikelanđelo se pope uzbrdo preko puta do Topolinovih. Na vrhu prevoja oni se okrenuše i mahnuše jedan drugom. Nije bilo suđeno da se ikad više sretnu.
Jedina osoba koja se nije bojala za njega bila je Kontesina, koje se papa Julije nije ticao. Kćerka jedne od vladajućih dinastija sveta, ona je videla kako su njenu porodicu isterali iz grada kojem je ta porodica pomogla da postane najveći u Evropi, videla je kako njen dom pustoše sugrađani kojima je njena porodica poklanjala svoju naklonost i red, i koji su imali koristi od toga reda, videla je svekra kako visi sa Sinjorije, bila je izgnana osam godina u seljačkoj kućici. Njenog poštovanja prema vlasti je nestalo. Njen muž nije se u tome slagao s njom. Ridolfi je želeo da ide u Rim. Zbog toga nije hteo da uvredi papu.
-Mada nerado, Buonaroti, moram vas zamoliti da više ne dolazite ovamo. Papa će biti obavešten. Sveti otac, preko kardinala Đovanija, naša je poslednja nada. Ne smemo mu se protiviti.
Kontesina upita suzdržanim glasom: -Mikelanđelo je mogao dolaziti ovamo onih godina kad je stavljao na kocku svoj položaj u Firenci, ali ne sada kad stavlja na kocku tvoj položaj u Rimu?
-Ne moj položaj, Kontesina, već naš. Ako se papa okrene protiv nas... Na kraju krajeva, Buonaroti ima zanat, ako ga Firenca napusti, on može da okuša sreću sa svojim zanatom na drugom mestu. A za nas je Rim jedino mesto gde još možemo da odemo. Naša budućnost zavisi od toga. Suviše je opasno.
-Roditi se u svetu to je prvenstvena opasnost -primeti Kontesina gledajući u Mikelanđela. -Sve posle toga samo je igra karata.
-Neću više doći, gospodine Ridolfi -odgovori mirno Mikelanđelo. -Morate zaštititi svoju porodicu. To je bilo nerazumno od mene.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:10 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]







4


Krajem avgusta Julije je otišao iz Rima s vojskom od pet hiljada vitezova i plemića. Njemu se u Orvietu pridružio njegov nećak - vojvoda od Urbina. Bez krvi su pobedili Peruđu. Kardinala Đovanija de Medičija ostavili su kao zapovednika grada. Papi se pridružio markiz Gonzaga od Mantue s uvežbanom vojskom. Prešli su Alpe da izbegnu Rimini, koji je držala neprijateljska Venecija, podmitili su ruanskog kardinala za njegovih osam hiljada vojnika, koje su poslali da štite Bolonju ponudivši kardinalske šešire trima njegovim nećacima, i javno su isključili iz crkve Đovanija Bentivolja, vladara Bolonje. Pošto su građani Bolonje izbacili Bentivolja, Julije je umarširao u Bolonju.
No ipak sve to nije bilo dovoljno da bi nateralo papu Julija II da zaboravi svog zabludelog skulptora. U Palacu dela Sinjorija, Soderini, kome je s obe strane sedelo osam. članova Sinjorije, povika na Mikelanđela kad je ovaj ušao: -Odmerili ste snagu s papom, na šta se ni francuski kralj ne bi usudio. Mi ne želimo da idemo u rat sa Svetim ocem zbog vas. Sveti otac traži da izvršite neke radove u Bolonji. Odlučite se za odlazak!
Mikelanđelo je znao da je potučen. Zapravo, znao je to već nekoliko sedmica, jer dok je papa napredovao kroz Umbriju, ponovo je osvajajući za papsku državu, a zatim kroz Emiliju, ljudi na ulicama Firence počeli su da okreću glavu kad bi on prošao pored njih. Firenci, koja nije imala odbrane, tako je očajnički bilo potrebno papino prijateljstvo da je poslala unajmljene plaćenike, među kojima i Mikelanđelovog brata Zigizmonda, da mu pomogne u pobedama. Niko nije želeo da papina nabujala i samouverena vojska pređe Apenine i napadne Firencu. Sinjorija, ljudi, svi su bili odlučili da se on pošalje papi, bez obzira na to šta će s njim biti.
Imali su pravo. Firenca je dolazila na prvo mesto. On će ići u Bolonju, sklopiće primiije sa Svetim ocem kako zna. Soderini ga nije napustio. Dao je Mikelanđelu pismo za svoga brata, kardinala od Voltere, koji je bio s papom:

Donosilac ovog pisma biće Mikelanđelo, skulptor, koga ti šaljem u vezi sa zahtevom Njegove svetosti. Mi uveravamo Tvoje Gospodstvo da je on dobar mlad čovek, i da je jedinstven u svojoj umetnosti u Italiji, a možda i u svetu. Ako čovek upotrebi dobre reči i ljubazno se ophodi s njime, može od njega sve postići, prema njemu se mora biti blag i ljubazan, a on če učiniti takve stvari da če svako ko ih bude video biti zaprepašćen. Imenovani Mikelanđelo dolazi na moju časnu reč.

Sada je već bio novembar. Ulice Bolonje bile su preplavljene dvoranima, vojnicima i strancima u šarenim odelima, koji su se tiskali oko papinog dvora. Na Pjaci Mađore jedan monah bejaše obešen u žičanom kavezu iz Palaco del Podesta, jer su ga uiivatili gde izlazi iz ulice s bordelima.
Mikelanđelo pronađe jednog glasnika da odnese njegovo pismo kardinalu od Voltere, a zatim se pope uz stepenice San Petronija da s dubokim poštovanjem posmatra Dela Kverčinu skulpturu Stvaranje Adama, napravljenu od istarskog kamena, kao i Isterivanje iz raja, i žrtvovanje Kaina i Avelja. Kako je bio daleko od ispunjenja svojih nada da će klesati te prizore u mermeru u slobodnom prostoru!
On uđe u crkvu, gde se baš služila misa. Tu ga je prepoznao jedan papin gardista iz Rima.
-Meser Buonaroti, Njegova svetost nestrpljivo čeka.
Papa se nalazio na ručku u palati okružen svojom svitom od dvadeset četiri kardinala, generalima svoje vojske, plemićima, vitezovima, prinčevima. Bilo ih je možda stotinu za ručkom u dvorani ukrašenoj zastavama. Mikelanđela je kroz celu sobu pratio jedan biskup kojeg je kardinal od Voltere poslao, jer je sam bio bolestan.
Papa Julije podiže pogled, ugleda Mikelanđela i zaćuta. To isto učiniše i svi ostali u dvorani. Mikelanđelo stade pokraj papine velike stolice u čelu stola. Dva čoveka se pogledaše pravo u oči koje su im sevale kao munje. Mikelanđelo se isprsi odbijajući da poklekne. Papa prvi progovori:
-Dugo si odugovlačio. Morali smo doći da te sretnemo.
Mikelanđelo tužno pomisli da je to istina, papa je prešao mnogo više milja nego on. Ali reče tvrdoglavo: -Sveti oče ja nisam zaslužio onaj postupak kakav sam doživeo u Rimu na Uskršnju nedelju!
Tišina ispuni veliku dvoranu. Biskup, pokušavajući da se umeša u prilog Mikelanđelu, istupi.
-Svetosti, čovek mora biti strpljiv s tom umetničkom rasom. Oni ništa ne razumeju, osim svog zanata, a često im nedostaje i dobro ponašanje.
Julije ustade i zagrmi:
-Kako se usuđujete da kažete ovom čoveku stvari koje mu ni ja ne bih rekao? Vama nedostaje dobro ponašanje.
Biskup zanemi, ne mogavši da se pokrene. Papa dade znak. Nekolicina dvorana zgrabiše užasnutog biskupa i izguraše ga iz dvorane uz kišu udaraca. Pošto je primio to maltene javno izvinjenje, koliko je papa mogao da mu pruži, Mikelanđelo kleknu, poljubi papin prsten, i promrmlja svoje izvinjenje. Papa mu oprosti grehe, rekavši:
-Dođi sutra u moj logor. Uredićemo poslove.
Predveče je sedeo ispred vatre u Aldovrandijevoj biblioteci. Aldovrandi, koga su slali kao ambasadora Juliju u dve ranije prilike, i koga je papa imenovao za vladajućeg člana Veća četrdesetorice, nije mogao prestati da se kikoće na ovo što se dogodilo u trpezariji. Njegova svetla koža i vesele oči izgledale su isto onako mlade kao što ih je Mikelanđelo pamtio od pre deset godina.
-Vi ste toliko slični -primeti on -vi i Julije. Obojica uhvate terribilita, strahopoštovanje koje užasava. Siguran sam da ste vi jedini hrišćanin kome je palo na um da prebacuje papi pošto ga je otvoreno izazivao sedam meseci. Nije ni čudo što vas poštuje.
Mikelanđelo potegnu iz krčaga vrele vode sa prepečenim šećerom koju je Sinjora Aldovrandi donela protiv hladnoće koja je vladala krajem novembra.
-Šta mislite, šta će Sveti otac sada učiniti sa mnom?
-Nateraće vas da radite.
-Na čemu?
-Nešto će izmisliti. Ostaćete kod nas, naravno.
Mikelanđelo s radošću prihvati. Kasnije, dok su sedeli za večerom, zapita:
-Kako je vaš nećak Marko?
-Sasvim dobro. Ima novu devojku, neku koju je pre dva leta našao u Riminiju, za vreme ferragosta, praznika sredinom avgusta.
-A Klarisa?
-Usvojio ju je jedan od Bentivoljovih stričeva... Kad je on morao pobeći s Đovanijem Bentivoljom, ona je iznajmila svoju vilu jednom papinom dvoraninu za priličnu svotu.
-Da li biste znali gde bih mogao da je pronađem?
-Mislim u Via di Meco di San Martino. Tamo stanuje.
-Hoćete li me izviniti, molim vas.
Aldovrandi ustane i promrmlja: -Ljubav i kašalj ne mogu se sakriti.

Stajala je na pragu stana na najvišem spratu, koji je bio okrenut na Pjacu di San Martino. Silueta joj se ocrtavala pri narandžastom svetlu uljanog žiška iza nje, dok joj je lice bilo uokvireno krznenim okovratnikom na vunenoj haljini. Zagledali su se jedno u drugo ćutke, kao on i papa, no sa sasvim drukčijim osećajima. Njegove misli vratiše se na njihov prvi susret, kad joj je bilo devetnaest godina, i kad ju je video mršavu, zlatokosu, mekog lelujavog držanja, gipkog stasa i kretnji punih fine senzualnosti, dok je lepota njenog vrata, ramena i grudi podsećala na Botičelijevu Simonetu. Sada je imala trideset jednu godinu, bila je na vrhuncu sveže zrelosti, samo malo punija, malo manje blistava. Opet je osetio njeno izvanredno telo. Govorila je istim onim šuštavim glasom koji kao da mu je ulazio u svaki otvor, odvajajući s mukom reči zbog toga što mu je tuklo u ušima.
-Poslednje reči koje sam ti rekla bile su da je Bolonja na putu koji svuda vodi. Uđi.
Uvela ga je u dnevnu sobu, koju su zagrevale dve grejalice, zatim mu se okrenula. On zavuče ruke u njenu odeću postavljenu krznom. Telo joj je bilo toplo od mekog krzna. On je privi i poljubi njena čežnjiva usta. Ona promrmlja:
-Kad sam prvi put rekla: »Prirodno je da nas dvoje želimo jedno drugo«, ti si pocrveneo kao dečak.
-Umetnici ništa ne znaju o ljubavi. Moj prijatelj Granači opisuje je kao diverziju.
-Kako bi je ti opisao?
-Ono što za tebe osećam.
-Da.
-Kao bujicu... koja odnosi čovekovo telo kroz stenovitu klisuru u valove...
-Zatim?
-...više ne mogu govoriti...
Odeća se raskopča, skliznu joj niz ramena. Ona podiže ruke i izvadi nekoliko ukosnica, i duge pletenice njene zlatne kose prosuše joj se do pojasa. U njenim kretnjama nije bilo pohotljivosti, već nečega slatkog što mu je ostalo u sećanju, kao da je ljubav njen prirodni međij.
Kasnije su ležali zagrljeni, ispod dvostrukog pokrivača postavljenog tkaninom i ispunjenog finom vunom.
-Bujica... -dirala ga je. -...zatim ga nosi u valove. -Jesi li našao ljubav?
-Ne posle tebe. -U Rimu ima žena.
-Sedam hiljada. Moj prijatelj Balduči ih je svake nedelje brojio.
-Nisi ih hteo?
-Ta ljubav nije za mene.
-Nikad mi nisi pokazao sonete što si ih napisao za mene.
-Jedan je bio o svilenoj bubi.

Da je moje, to kudravo runo koje prileže, izatkano i izrađeno u lepu halju, oko njenih prekrasnih grudi u takvom blaženstvu!

Celog dana bi me grlila! A da sam obuća koja nosi njen teret! Kad bi putevi bili mokri od kiše, njene bih noge tada ljubio!

Ona je gutala te stihove.
-Otkud si znao da imam lepe grudi? Video si me samo obučenu.
-Ti zaboravljaš moj zanat.
-A drugi sonet?
On poče da citira prvih nekoliko stihova ispevanih u mukama:

Kakvu radost uživa venac cveća koji je
Oko njene glave tako vešto upleten,
Svaki se cvet probija sve više napred,
Kao da želi da bude prvi koji će joj poljubiti čelo.

-Čula sam da si velik vajar, putnici su pričali o tvojoj Pijeti i Davidu. Ti si, isto tako, i pesnik.
-Moj učitelj, Meser Benivijeni, bio bi srećan da to čuje.
Prestali su da govore, opet su se sjedinili. Klarisa mu je mrmljala u uvo, držeći mu lice čvrsto uz rame i vrat, milujući ga rukom preko dobro razvijenih ramena i čvrstih mišića kao u onih koje je odlazio da skicira među klesarima u Majanu. Ljubiti zbog ljubavi... Kako divno. Imala sam simpatija za Marka. Bentivoljo je samo želeo da ga zabavljam. Sutra ću ići u crkvu da priznam svoj greh, ali ne verujem da je ova ljubav greh.
-Bog je izmislio ljubav. Ona je lepa.
-Da li to nas davo iskušava?
-Đavola je čovek izmislio.
-Zar ne postoji zlo?
-Zlo je samo ono što je ružno.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:10 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




5


Mikelanđelo stiže u Julijev logor na obali reke Reno, kroz gusti sneg. Julije je vršio smotru trupa, ogrnut ogromnim krznom sve do brade, a na glavi je imao debelu sivu vunenu kapuljaču, koja mu je prekrivala uši, čelo i usta. Juliju se očigledno nije sviđalo stanje vojnika, jer je optuživao oficire grubim rečima, nazivajući ih »lopovima i nitkovima«.
Aldovrandi mu je pričao priče o papi: kako je stekao odobravanje svojih obožavalaca jer je »stvoren za vojnički život«, jer je sate i sate provodio sa svojim vojnicima po ružnom vremenu, a izgledao je kao starozavetni prorok kad je jurio gore-dole duž redova, izdajući glasno naređenja, što je navodilo njegove ljude da viču: -Sveti oče, mi u vama gledamo svog komandujućeg oficira! -a njegove klevetnike da mrmljaju u ruke: -Sveti otac, zaista! Na njemu nije ostalo od sveštenika ništa osim mantije i imena.
Julije povede Mikelanđela u svoj šator, postavljen toplim krznom. Dvorani i Kardinali skupiše se oko prestola.
-Buonaroti, razmišljao sam o tome šta bih želeo da mi isklešeš. Jednu ogromnu bronzanu statuu. Jedan moj portret u svečanom ornatu i s tijarom...
-Bronza! -Bio je to uzvik bola, iz utrobe. Nije mu bilo ni na kraj pameti da će ga papa osuditi da radi u bronzi, nikada se ne bi vratio u Bolonju. On se pobuni:
-To nije moja struka!
Čudan tajac koji je osetio dan ranije zavlada u šatoru. Papino lice pocrveni od besa.
-Obavešteni smo da si napravio jednu bronzanu figuru za francuskog maršala de Gie. Zar za njega bronza može da bude tvoja struka, a za tvog papu ne može?
-Svetosti,ja sam taj komad uradio jer su me naterali da to učinim kao uslugu Firenci.
-Ecco! Ovaj ćeš kip uraditi kao uslugu papi!
-Sveti oče, to je loša skulptura! Nije dovršena. Ja ništa ne znam o levanju, dovršavanju...
-Basta! -Papino lice bejaše modro dok je grmeo u besu: -Dosta si mi prkosio sedam meseci, odbijajući da se vratiš u moju službu! Čak i sada nastavljaš da provodiš svoju volju protiv mene. Ti si nepopravljiv!
-Nepopravljiv kao klesar mermera, Sveti oče, dopustite mi da se vratim mermernim blokovima, i osvedočićete se da sam najposlušniji radnik u vašoj službi.
-Ja ti naređujem, Buonaroti, da prestaneš postavljati uslove. Ti ćeš za mene napraviti bronzanu statuu za crkvu San Petronio, kojoj će Bolonja ukazivati poštovanje kad se ja vratim u Rim. Odlazi sada, i prouči mesto iznad oltara. Sagradićemo za tebe jednu nišu, toliko veliku koliko prostor između portala i prozora dopušta. Ti ćeš napraviti jednu ogromnu bronzu koja će moći da stane u nišu.
Mikelanđelo je znao da će morati napraviti tu bednu bronzu ako hoće da se vrati mermeru. No možda to ipak nije bila gora kazna od onih sedam meseci koje je već protraćio u borbi.
U podne se vratio u papin logor.
-Koliki kip možeš tamo namestiti? -upita Julije.
-Sedeću figuru od trinaest do četrnaest stopa.
-Koliko će to koštati?
-Mislim da mogu da je izlijem za hiljadu dukata, ali to nije moja struka, i ne želim da preuzmem tu odgovornost.
-Ti ćeš je liti tako dugo dok ne uspeš, a daću ti dovoljno novaca da budeš srećan.
-Sveti oče, vi me možete učiniti srećnim samo onda ako mi obećate da ćete mi dopustiti da se vratim mermernim stubovima ako vam se moja bronzana figura bude svidela. Ako Vaša svetost to obeća, ja ću imati dvadeset prstiju kojima ću modelovati bronzu.
-Papa se ne pogađa! -povika Julije. -Donesi mi crteže za osam dana u ovo isto vreme. Otpušten si!
Ponižen, on se vrati u Via di Meco di San Martino i pope se uz stepenice do Klarisinog stana. Klarisa je bila obučena u tamnoružičastu svilu, s izrezom oko vrata i nabranim rukavima, s ružičastom trakom od baršuna oko struka, kose spletene u venac ukrašen draguljima. Ona pogleda njegovo bledo, smrskano lice, poljubi ga u udubljeni greben nosa. Osećaj se vrati u njegov otupeli duh i telo. -Jesi li danas jeo nešto? -zapita ona.
-Samo sam se svađao.
-Na peći ima vrele vode. -Hoćeš li se okupati da se osvežiš?
-Hvala ti.
-Možeš se okupati u kuhinji, dok ti nađem nešto da pojedeš. Opraću ti leđa.
-Nikad mi niko nije prao leđa.
-Očigledno ima mnogo stvari koje za tebe niko nikad nije učinio.
-I možda nikad više neće.
-Tužan si. Kakva je to loša vest od pape?
On joj ispriča da je papa zahtevao bronzu veliku gotovo kao Leonardova ogromna konjanička figura u Milanu, koja se nije mogla izliti.
-Koliko će ti trebati da napraviš crteže?
-Da obradujem Julija? Jedan sat.
-Onda si celu sedmicu slobodan.
Ona je ulila vruću vodu u ovalnu kadu i pružila mu namirisani sapun. On spusti odelo na pod u kuhinji i uđe u vruću vodu, ispruživši noge s uzdahom olakšanja.
-Zašto ne provedeš ovde nedelju dana -reče Klarisa. -Samo nas dvoje? Niko neće znati gde si, niko ti neće smetati.
-Celu nedelju dana da mislim samo na ljubav? Je li to moguće? Bez i jedne jedine misli o glini ili bronzi?
-Ja nisam ni glina ni bronza.
On ispruži prema njoj mokre sapunjave ruke. Ona se sagne.
-U toku svih ovih godina govorio sam da žensko telo nije lepo za klesanje. Nisam imao pravo. Ti imaš najlepše telo na celom svetu.
-Ti si mi jednom rekao da sam isklesana bez greške.
-U ružičastom krestolskom mermeru. Ja sam dobar vajar, ali tebe nikad ne bih mogao uhvatiti.
-Ti si mene uhvatio.
Ona se nasmeja blagim milozvučnim smehom koji je rasterao poslednje poniženje doživljeno toga dana.
-Evo, obriši se kraj vatre.
Trljao je kožu dok nije postala crvena, a onda ga Klarisa ogrne drugim velikim peškirom, smesti ga za sto pred tanjir u kome se pušila tanko narezana teletina u grašku.
-Moram se javiti Đanfrančesku Aldovrandiju. On me je pozvao da stanujem kod njega.
Ona se ukruti za trenutak, kao da je suočena s prošlošću koja je davno iščezla iz njene duše.
-Nije važno, dragi. On je znao da te želim još pre deset godina.
Njeno se telo opusti i ponovo poprimi mačju ljupkost. Sedela je nasuprot njemu za stolom, obuhvativši rukama lice, očiju širom otvorenih dok je gledala u njega. On je jeo proždrljivo, a onda, zadovoljan, odgurnu stolicu od stola, okrene se vatri da mu plamen obasja ruke i lice. Klarisa mu sedne kraj nogu, leđima oslonjena na njegova kolena. Osećanje njene puti kroz haljinu grejalo ga je žešće od vatre iz drveta.
-Nijedna druga žena nije me mogla navesti da je poželim -uzvikne on. -Kako se to može objasniti?
-Ljubav se ne može objasniti. -Ona se okrene, klekne i obavi mu svoje mršave ruke oko vrata. -Ona se mora uživati.
-I njoj se mora diviti -promrmlja on i poče da se smeje.
-Siguran sam da papa nije nameravao da mi učini ljubaznost, ali mi je učinio... prvu.

Poslednjeg popodneva te sedmice, obuzet ugodnom tromošću, nije mogao osetiti nijedan deo svoga tela bez određenog napora. Zaboravljajući sve brige ovoga sveta, on uze papir za crtanje i komad ugljena. Zabavljalo ga je kad je video da jedva ima volje da prevuče ugljenom preko papira. Seti se stihova iz Dantea:

Ni na paperju,
Ni pod pokrivačem, ljudi nisu stekli slavu,
Bez koje, on koji upravlja tokom svoga života Ostavlja o sebi na zemlji isti onaj trag To ostavlja dim u vazduhu, ili pena na vodi.

S naporom se priseti Julija kako sedi na velikom prestolu u odajama Bordžije u svojoj dugoj beloj odeći. Njegovi se prsti pokrenuše. Nekoliko sati crtao je Julija u nekoliko položaja pre no što je uspeo da da službenu pozu pape s levom nogom opruženom a desnom savijenom prema unutra i položenom na uzdignutu osnovu koja joj služi kao oslonac, s jednom rukom ispruženom, možda na blagoslov, dok druga drži neki čvrst predmet. Odeća će prekrivati papine noge, i tako će Mikelanđelo imati da lije gotovo trinaest stopa čvrstih bronzanih draperija. Dve ruke s prstima biće otkrivene, a od Julijevog lika onoliko koliko će se videti ispod krune.
-A papino lice? -upita Klarisa. -Sveti otac neće biti zadovoljan ako se ne prepozna.
-Jedina stvar koju više mrzim od draperija jeste portret. Kao što je moj prijatelj Jakopo Gali govorio: »Posle slatkog mesa dolazi kiseo sos.«
U zakazani sat on se pojavi pred Julijem, s crtežima u ruci. Papa je bio oduševljen.
-Vidiš, Buonaroti, imao sam pravo, ti znaš praviti bronzane statue.
-Oprostite, Sveti oče, ovo nije bronza, ovo je ugljen. Ali učiniću sve što mogu samo da se vratim mermeru u Rimu. A sada, budete li hteli da obavestite svog blagajnika da mi isplati nešto novaca, ja ću kupiti što mi je potrebno i početi rad.
Julije se okrenu Meser Karlinu, svom blagajniku, i reče: -Ti ćeš isplatiti Buonarotiju koliko mu treba.
Blagajnik, bled čovek tankih usana, dade mu sto dukata iz ladice. Mikelanđelo posla glasnika po Arđenta, koji je bio svega nekoliko milja daleko u Ferari, i napisa pismo Manfidiju, novom poklisaru Sinjorije, pitajući bi li mu mogli poslati u Bolonju dvojicu levača bronze, Lapa i Lotija, koji su radili u Duomu, da mu pomognu da izlije papinu statuu. Ponudio je dobru platu.
Iznajmio je bivše spremište za kočije na Via de' Toski, Toskanskoj ulici, s visokim plafonom, kamenim zidovima i neravnim podom od opeke narandžaste boje. Iza zgrade bio je vrt s vratima i ognjištem za kuvanje u niši. Zidovi nisu videli boje bar stotinu godina,ali za razliku od njegove sobe u Rimu bili su suvi i bez mrlja od vlage. Zatim se zaustavio u jednoj prodavnici starog nameštaja, gde je pronašao jedan bračni krevet, deset stopa širok. S obe strane, pri kraju nalazio se niski podnožnik, koji je služio kao klupa i kao ormar. Uz krevet je spadao baldahin, zavese i prugasti dušek, star i ugruvan, ali čist. Kupio je i kuhinjski sto i nekoliko neobojenih drvenih stolica.
Arđento stiže iz Ferare, objasnivši da nije mogao otići s očevog imanja kad ga je Mikelanđelo pozvao u Rim u proleće, i smesti svoju kuhinju u nišu s ognjištem.
-Rado bih naučio kako se radi s bronzom -reče on Mikelanđelu dok je ribao zidove i pod.
Lapo i Loti stigoše dva dana kasnije, privučeni Mikelanđelovom ponudom da će im dati veće plate no što su zarađivali u Firenci. Lapo, kome je bila četrdeset jedna godina, rastom mnogo manji od Mikelanđela, imao je tako pošteno lice da ga je Mikelanđelo ovlastio da kupuje sve što je potrebno: vosak, materijal, cigle za peć za levanje. Loti, koji je učio zlatarski zanat u radionici Antonija Polajuola, bio je mršav, purpurnih obraza, savestan zanatlija od četrdeset osam godina koji je služio kao majstor levač u firentinskoj artiljeriji.
Široka bračna postelja pokazala se kao od boga poslana, pošto je Lapo kupio sve što treba, a Arđento nabavio namirnice i nešto kuhinjskog posuđa, sto dukata bejaše utrošeno. Sva četvorica su zajedno spavali na postelji, koja je sa deset stopa širine bila dovoljna da im bude udobna. Samo je Arđento bio nezadovoljan i bunio se kod Mikelanđela.
-Sve je odviše skupo! Radnje su toliko prepune dvorana i sveštenika da siromaške kao što sam ja niko i ne poslužuje.
-Strpljenja, Arđento. Idem do Meser Karlina da mi da još novaca, a onda ću ti platiti šišanje i novo odelo.
-Ne isplati se -odgovori Arđento, koji je izgledao kao neostrižena ovca, - brijači računaju dvostruko.
Meser Karlino je saslušao Mikelanđelov zahtev gledajući, zamišljenim crnim očima.
-Kao svi građani,Buonaroti, vi imate pogrešno shvatanje o ulozi papskog blagajnika. Moj posao nije da izdajem novac, već da budem domišljat da to odbijem.
Mikelanđelo reče uporno: -Ja nisam tražio da napravim tu statuu. Čuli ste me kad sam rekao da će trošak izrade biti hiljadu dukata. Sveti otac je rekao da mi se ta svota isplati. Ja ne mogu napraviti levaonicu za bronzu ako nemam novaca.
-Šta ste učinili s prvih sto dukata?
-To se vas ništa ne tiče. Papa je rekao da će dati dovoljno novaca da budem srećan.
-Za to ne postoji dovoljno novaca na svetu -reče hladno Karlino.
Mikelanđelo se razljuti i nazva blagajnika zajedljivim toskanskim imenom. Karlino trepnu i ugrize se za donju usnu.
-Ako mi ne isplatite još sto dukata -nastavi Mikelanđelo -otići ću papi i obavestiti ga da me vi nagonite da napustim statuu.
-Donesite mi potvrđene račune za prvih sto dukata i napisan predračun na šta želite potrošiti sledećih stotinu. Ja moram tačno voditi papine knjige.
-Vi ste baš kao onaj pas što niti kost glođe niti je drugom daje.
Sablastan osmeh preleti brzo od trgovačkih knjiga blagajnikovih očiju do ladice za novac njegovih usana. -Moj je posao da navedem ljude da me mrze. Na taj način se vraćaju ovamo što je manje moguće.
-Ja ću se vratiti.
Lapo ga umiri. -Sećam se na šta sam potrošio. Ja ću napisati račun.
Idući preko Pjace Mađore, zatim pored crkve San Petronio do otvorene kolonade koje su se s one strane dizale kuće bankara i Bolonjskog univerziteta, Mikelanđelo pređe Borgo Salamo i uputi se jugoistočno do Pjace San Domeniko. Ušavši u crkvu, ispunjenu mirisom tamjana od jutarnje mise, pođe pravo prema mermernom sarkofagu Del' Arka, osmehnuvši se u sebi kad je ugledao svog krupnog seljačića s orlovskim krilima, pomilova zaljubljenim rukama starog svetog Petronija koji je držao model Bolonje u rukama, pametnog svetog lica. On se sagnu da onjuši čiste bele kristale mladog svetog Prokula, u pripasanoj košulji i izvanredno uvezanih nogu. Odjednom se uspravi. Sveti Prokul bejaše na dva mesta razbijen i nevešto popravljen. On oseti kako ga neko netremice posmatra i ugleda jednog čoveka jajolike glave, uže gore nego dole, u pocepanoj košulji koja mu je pokrivala grudi, mišićavih ruku i ramena, narandžastih od prašine bolonjske zemlje.
-Vinćenco!
-Dobro došli u Bolonju.
-Ti, lopove, održao si obećanje da ćeš polomiti jedan od ovih kipova.
-Onog dana kad je pao, ja sam bio na selu, pravio sam ciglu. To mogu dokazati.
-Ti si se za to postarao.
-To bi se moglo ponovo desiti. Ima pokvarenog sveta koji priča kako će se vaša statua istopiti onog dana kad papini vojnici napuste Emiliju.
Mikelanđelo prebledi. -Ako ja o tome obavestim Svetog oca, on će te uhvatiti i raspeti na javnom trgu.
-Mene? Ja sam najodaniji čovek! Ja nameravam da kleknem i da se prekrstim pred njim. To drugi vajari prete.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:11 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



6


Počeo je raditi punom parom, gonjen besom da završi pre nego što je i počeo. Lapo i Loti su znali šta može da se lije, savetovali su ga o tehničkoj strukturi njegove armature ispod voštanog modela, o sastavu uvećanog glinenog modela. Radili su zajedno u hladnoj prostoriji, koju je Arđentova vatra grejala samo u prečniku od nekoliko stopa. Kad je nastalo toplo vreme, nameravao je da se preseli u zatvoreno dvorište iza crkve San Petronio, gde je ranije radio svoje mermerne figure. Trebaće mu taj otvoreni prostor kad Lapo i Loti budu počeli graditi ogromnu peć za bronzani kip od četrnaest stopa.
Aldovrandi mu je slao modele i pronosio glas da će ljudi koji budu najsličniji papi Juliju biti posebno plaćeni. Mikelanđelo je crtao od jutra do mraka. Arđento je čistio i kuvao, Loti je sagradio malu peć od opeke, a Lapo je kupovao i isplaćivao modele.
Toskanci kažu da apetit dolazi dok čovek jede. Mikelanđelo je našao da umetnost dolazi sa radom. Mada nije smatrao modeliranje u glini pravim vajarstvom, jer je to bila umetnost dodavanja, otkrio je da mu ništa u njegovoj prirodi ne dopušta da uradi lošu stvar. Ma koliko da je mrzeo bronzu, bio je spreman da napravi najbolju bronzanu statuu pape koju je mogao da izvuče iz sebe, pa makar mu trebalo dvostruko više vremena. Papa nije postupao kako treba prema njemu ni ovde ni u Rimu,ali to ga nije oslobađalo obaveze da sam postupa ispravno. Želeo je da napravi tu ogromnu bronzanu figuru tako da donese čast i njemu i imenu Buonaroti, to što mu to nije donelo ni sreću koju mu je papa obećao ni stvaralački zanos koji je dolazio s klesanjem, bilo je od drugorazredne važnosti. On je bio žrtva svoje ispravnosti, koja ga je terala da sve radi što je moguće bolje, pa čak i onda kad bi mu bilo milije da ništa ne radi.
Njegova jedina radost bila je Klarisa.Mada je često radio i kada bi pao mrak, crtajući i modelujući pri svetlosti sveće, udešavao je nekako da ukrade dve-tri noći sedmično da provede s njom. Bez obzira na to u koji bi čas došao, uvek ga je tamo čekao obrok kraj vatre, spreman da se ugreje, i lonci s toplom vodom za ovalnu kadu.
-Ti ne jedeš dovoljno -primeti Klarisa ugledavši kako mu rebra proviruju kroz kožu. -Je li to zbog toga što je Arđento loš kuvar.
-To je najviše zbog toga što me je papin blagajnik tri puta odbio kad sam išao po novac. On kaže da su moji troškovi izmišljeni, mada Lapo zapisuje svaku paru koju potroši...
-Zar ne možeš doći ovamo svakog dana na večeru? Onda bi bar jednom dnevno dobro jeo.
Ona se nasmeja dok su joj reči odzvanjale u ušima.
-Govorim kao neka supruga. U Bolonji postoji uzrečica: Žene i vetar su nužno zlo.
On je zagrli i poljubi joj tople, nemirne usne.
-Ali umetnici se ne žene -doda ona.
-Umetnik živi svuda. To je najviše dokle ću doterati. Ona mu uzvrati poljubac.
-Više nećemo ozbiljno razgovarati. Želim da osetiš samo sreću u mojoj kući.
-Ti bolje držiš obećanje nego pape.
-Ja te volim. Onda je to lakše.
-Nadam se da će on, kad se ugleda u bronzi visokoj četrnaest stopa, biti tako zadovoljan da će me voleti. Samo ću se na taj način vratiti svom mermeru.
-Zar je on tako izvanredan?
-»Lepa li si, umetnosti, moja istinska ljubavi, lepa li si! Oči su ti kao u golubice, napola skrivene iza vela, vrat se ponosno diže, plemenito ukrašen, ljupke tvoje grudi kao dva laneta koja pasu među ljiljanima,... Sva si lepa, draga moja, i nema nedostatka na tebi.« To isto vredi i za moje mermerne stubove.

Pošta je neredovno dolazila preko prevoja Futa. Mikelanđelo se radovao vestima od kuće, ali je ponajviše primao zahteve za novac. Lodoviko je pronašao jedno imanje u Pocolatiku, bio je to posed koji je donosio dobar prihod, ali kapara se odmah morala platiti.Ako Mikelanđelo može da pošalje petsto florina, ili makar tri stotine... Od Buonarota i Đovansimona, koji su radili u vunarskoj radnji Strocija blizu Porta Rosa, retko je došlo pismo bez rečenice: »Obećao si nam radnju. Dosadilo nam je da radimo za drugoga. Želimo da zaradimo mnogo novaca...«
Mrmljajući sam za sebe: »I ja«, Mikelanđelo se zavi u ćebe u ledenom spremištu za kočije, dok su tri pomoćnika spavala u širokom krevetu, i odgovori porodici:
»Čim se vratim u Firencu, otvoriću vam radnju, za vas same ili s ortacima, kako želite. Pokušaću da nađem novac za kaparu za imanje. Mislim da ću biti spreman da lijem kip oko sredine posta, zato se molite bogu da dobro ispadne, ako ispadne dobro, mislim da ću imati sreće s papom..."
Provodio je sate prateći Julija i skicirajući ga u raznim položajima, kako služi misu, kako ide u procesiji, kako prima na dvoru, kako viče u besu, kako se grohotom smeje na šalu nekog dvoranina, kako se meškolji u stolici dok prima izaslanstva iz cele Evrope, dok na kraju nije pomoću svoje crtačke ruke upoznao svaki mišić, kost i tetivu papinog tela ispod njegove odore. Zatim se vraćao kući da modeluje u vosku ili glini svaki karakterističan pokret.
-Buonaroti, kad ću videti nešto od tvog rada? -upita papa na Božić, pošto je odslužio misu u katedrali. -Ne znam koliko dugo ću još držati ovde svoj dvor, treba da se vratim u Rim. Obavesti me kad budeš spreman, i ja ću doći u tvoju radionicu.
Podstaknuti tim obećanjem, Mikelanđelo, Lapo, Loti i Arđento radili su dan i noć. Sagradili su drvenu armaturu visoku trinaest stopa, a zatim polagano dodavali glinu, malo-pomalo, lopaticu po lopaticu, da stvore model s kojeg će se liti bronza. Mikelanđelo je stvorio nagu figuru pape, kako sedi na prestolu, s jednom rukom podignutom, levom nogom ispruženom, kako ga je sebi predstavio u svojim crtežima. Veoma se obradovao kad je video kako se papin verni lik rađa pred njim, ogroman po veličini, veran u kompoziciji, liniji, masi, kretnji. Obradio je ogromne trube lanenog platna preko duplikata modela koji su mu Loti i Arđento sagradili, služeći se blatom iz dvorišta kao što je radio s blatom iz Tibra u Rimu, da vidi kako bi bilo najbolje modelovati svečani ornat a da ne sakrije vatrenu figuru ispod njega.
Obuzet žarom vlastitog stvaranja, radio je potpuno zanet u posao dvadeset sati dnevno, zatim se bacao na krevet između Arđenta i Lotija. Treće nedelje januara čekao je papu.
-Ako Vaša svetost želi da dođe u radionicu, model je spreman da se odobri.
-Odlično! Doći ću danas posle podne.
-Hvala. Da li biste mogli povesti svog blagajnika? Čini se da on smatra da ja pravim kip od bolonjskih kobasica.
Julije je stigao sredinom poslepodneva, praćen Meser Karlinom. Mikelanđelo je bio prebacio pokrivač preko svoje jedine udobne stolice. Tu je papa sedeo i ćutke posmatrao portret.
Julije bejaše zadovoljan. On ustade, obiđe model nekoliko puta, napominjući kako je portret veran i životan. Zatim stade ispred kipa i zagleda se zamišljeno u svoju desnu ruku, koja je bila podignuta u oholom, gotovo silovitom pokretu.
-Buonaroti, treba li ova ruka da blagoslovi ili da prokune?
Mikelanđelo je morao improvizovati, jer je to bila papina omiljena kretnja dok je sedeo na prestolu s kojeg je vladao hrišćanskim svetom.
-Podignuta desna ruka, Sveti oče, traži od Bolonjaca da budu poslušni i onda kad ste vi u Rimu.
-A leva ruka. Šta ću držati u njoj?
-Knjigu -reče Mikelanđelo.
-Knjigu? -povika papa prezrivo. -Mač. Ja nisam naučnik. Mač!
Mikelanđelo trepnu.
-Bi li Sveti otac možda mogao u levoj ruci držati ključeve Svetog Petra?
-Bravissimo! Moramo izvući velike svote novaca iz svake crkve za tu gradnju, a simbol ključeva će nam pomoći.
Pogledavši Karlina, Mikelanđelo doda: -Moram kupiti sedam do osam stotina funti voska da stvorim model za peć...
Papa odobri izdatak i dostojanstveno izađe da se pridruži pratnji koja ga je čekala na ulici. Mikelanđelo posla Lapa u radnju da kupi vosak. Lapo se ubrzo vratio.
-Ne mogu ga dobiti za manje od devet florina i četrdeset šoldi za jednu stotinu.
Bolje da odmah kupimo, to je jeftino.
-Vratite se i recite im da ću uzeti ako snize cenu za četrdeset šoldi.
-Ne. Bolonjci nikada ne skidaju nijednu liru od onoga što kažu.
Mikelanđela je zbunio čudan prizvuk u Lapovom glasu. -Neka sačeka do sutra.
Kad je Lapo bio zauzet, Mikelanđelo reče tiho Arđentu: -Idi u onu radnju i upitaj za cenu.
Arđento se vrati i prošaputa: -Oni traže svega osam i po florina,a ja mogu da skinem posredničku proviziju.
-To sam i mislio. Lapovo pošteno lice me je nasamarilo! Karlino je imao pravo.Evo, uzmi novac, uzmi potvrdu, i sačekaj njihova kola da ga dovezu.
Bio je mrak kad se magarac zaustavio pred kućom i kad je čovek uneo zamotane bale voska. Kad su otišli, Mikelanđelo pokaza Lapu račun.
-Lapo, ti si od mene uzimao zaradu. Na svemu što si kupovao.
-Zašto ne bih? -zapita čovek ne promenivši izraz lica. -Kad tako malo plaćate.
-Malo? Dao sam ti dvadeset sedam florina za poslednjih šest nedelja, mnogo više no što ste zaradili u Duomu.
-Ali mi tako bedno živimo! Nema dovoljno da se jede !
-Ti jedeš ono što i mi jedemo -zareža Arđento stisnuvši svoje teške pesnice. – Hrana je na pijacama skupa, dvor i posetioci sve pokupuju. Da si manje ukrao, bilo bi više za sve nas.
-U restoranima ima hrane. I vina u gostionicama. I žena u ulici bordela. Ja ne bih živeo onako kao što vi živite.
-Onda se vrati u Firencu -reče ogorčeno Mikelanđelo -gde bolje živiš.
-Da li me vi otpuštate? To ne možete. Ja sam svima pričao da sam umetnik na ovom poslu, i da sam u papinoj milosti.
-Onda se odmah vrati i reci im da si lažov i sitan lopov.
-Ja ču se na vas žaliti u Sinjoriji. Pričaču u Firenci kakav ste bednik...
-Budi ljubazan pa ostavi sedam florina koje sam ti unapred isplatio za budući rad.
-Nikad! To će mi biti novac za put kući.
On poče da pakuje svoje stvari. Loti priđe Mikelanđelu, reče izvinjavajući se: Žao mi je, ali ja moram poći s njim.
-Ali zašto, Loti? Ti nisi ništa loše učinio. Bili smo prijatelji.
-Ja vam se divim, Meser Buonaroti, i nadam se da ću opet jednom moći da radim za vas. Ali ja sam došao s Lapom, i moram se s njim vratiti.
Te noći, sami u praznoj kući u kojoj je dotle odzvanjalo od buke, Mikelanđelo i Arđento nisu mogli da jedu stufato koji je Arđento pripremio. Mikelanđelo sačeka da Arđento zaspi u orgromnoj postelji, zatim ode Aldovrandiju i napisa opširan izveštaj nadzorniku Sinjorije, i jedno pismo svom ocu. Zatim pođe napuštenim ulicama do Klarise, i zateče je gde spava.
Hladan, nervozan, drščući iznutra od razočaranja i besa,on se zavuče pod pokrivače i zagreja svoje telo pripivši je uza se. Ali to je bilo sve. Bio je zabrinut i uznemiren, ležao je širom otvorenih očiju. Nesreća nije podneblje za milovanje.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:12 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




7


Nije izgubio samo Lapa i Lotija, već i Klarisu.
Papa je objavio da se o korizmi vraća u Rim. To je pružilo Mikelanđelu svega nekoliko sedmica da dotera model od voska i dobije papino odobrenje. Bez iskusnih pomagača, bez levača bronze koji se mogao naći u Emiliji, to je značilo da je morao raditi danima i nedeljama i ne misleći na jelo, san, odmor. U retkim časovima kad je mogao da se otrgne, nije imao vremena da posedi s njom i da razgovara, da joj priča šta radi. Odlazio je samo onda kad više nije mogao da suzdrži svoju strast, kad ga je glad za njom slepo gonila ulicama da je zgrabi, da je ima, i da odmah ode. Ti bedni ostaci bili su sve što mu je njegov posao ostavio za ljubav. Klarisa je bila tužna. Svaki put je sve manje pružala od sebe, dok najzad ništa nije davala, u jednom aktu koji više nije bio sličan punoj slasti njihove početne ljubavi.
Ostavljajući stan jedne noći, on je posmatrao svoje prste, prljave od voska.
-Klarisa, žao mi je zbog svega ovoga.
Ona ustane, zatim bespomodno spusti ruke.
-Umetnici svuda žive... i nigde. Ti si u toj bronzanoj statui. Bentivoljo je poslao slugu iz Milana. S kočijom da me tamo odvede...
Nekoliko dana kasnije papa poseti radionicu i poslednji put odobri model,ruku koja drži ključeve svetog Petra, lice u isto vreme plahovito i dobrostivo. Juliju se sviđao njegov lik. On dade Mikelanđelu svoj blagoslov, kao i naređenje Antonmariju da Linjanu, bolonjskom bankaru, da nastavi plaćati njegove troškove.
-Srećno, Buonaroti, do viđenja u Rimu.
Nada se razbukta u Mikelanđelu. -Onda ćemo nastaviti rad na nadgrobnom spomeniku... Mislim na mermer...
-Samo Bog može proricati budućnost -odgovori papa dostojanstveno.
Kako mu je očajno bio potreban levač bronze, on ponovo napisa pismo šefu kancelarije Firence, moleći ga da mu pošalje stručnjaka Bernardina, najboljeg u Toskani. Šef je odgovorio da Bernardino nije slobodan.Mikelanđelo je pretražio celu okolinu dok nije pronašao jednog Francuza koji je pravio topove i koji je pristao da dođe, da sagradi veliku peć i da mu izlije statuu. Mikelanđelo se vrati u Bolonju da čeka. Francuz se uopšte nije pojavio. Mikelanđelo ponovo pisa u Firencu. Ovoga puta stručnjak Bernardino pristade da dođe, ali je trebalo da prođe mnogo sedmica pre no što će moći završiti posao u Firenci.
Toplina neuobičajena za to godišnje doba zavladala je početkom marta,upropastivši prolećne useve. Bolonja Debela postala je Bolonja Mršava. Posle toga nastupi kuga, zahvativši četrdeset porodica u nekoliko dana. Oni koji su padali po ulicama, ostajali su tamo, jer se niko nije usuđivao da dodirne njihove leševe.Mikelanđelo i Arđento preseliše svoju radionicu iz skladišta za kočije u jedno dvorište pokraj crkve San Petronio gde je s vremena na vreme dopirao dašak vetra.
Levač Bernardino stigao je po užasnoj majskoj žezi. On je odobrio model u vosku i sagradio ogromnu peć od opeka usred dvorišta. Onda su sledile sedmice pokušaja s vatrom da bi se videlo kako se metali tale, pravili su omotač od pepela, zemlje, konjskog dubriva i dlake, zatim, dodajući red po red, obavili vosak do debljine pola pedlja. Mikelanđelo je s najvećom nestrpljivošću čekao da izlije bronzu i da se vrati kući.
-Ne smemo žuriti -opominjao ga je Bernardino. -Jedan lakomisleni korak, i sav naš rad biće uzaludan.
Ne sme žuriti, ali prošlo je više od dve godine otkako se zaposlio kod pape Julija. Izgubio je kuću, godine života, a nije uštedeo ni jedan jedini dukat. Koliko je mogao dokučiti, on je bio jedini koji se nije okoristio svojom vezom s papom. Ponovo je pročitao pismo, koje mu je tog jutra stiglo od oca, koji je kukao za novcem zbog jedne druge prilike da ga uloži. Lodoviko se nije usudivao da piše o pojedinostima, jer su se one morale čuvati u tajnosti kako ih ne bi neko ukrao, ali on odmah mora dobiti dve stotine florina, ili če propustiti velik posao i nikad neće oprostiti Mikelanđelu njegovu škrtost.
S osećajem da su ga i Sveti otac i njegov zemaljski otac udesili, Mikelanđelo ode u banku Antonmarija da Linjana. On iznese cifre i pojedinosti svoje dve jadne godine u Julijevoj službi, svoje hitne potrebe. Bankar je bio pun saosećanja.
-Papa mi je dao odobrenje da vam isplatim novac samo onda kad vam je potreban materijal. Ali umetniku je potreban i mir. Da napravimo kompromis:
isplatiću vam sto florina za buduće potrebe, a vi možete danas poslati kući novac.
Aldovrandi je često dolazio da posmatra pripreme. -Ja ću postati bogataš zbog te vaše bronze -primeti brišući čelo, jer je dvorište postalo pakao zbog isprobavanja peći.
-Kako to?
-Bolonjci se svi klade da je vaša statua suviše velika da bi se mogla izliti. Daju veliku prednost. Ja prihvatam sve opklade.
-Ona će biti izlivena -odgovori oštro Mikelanđelo. -Posmatrao sam Bernardina korak po korak. On bi umeo napraviti bronzu i bez vatre.
Ali kad su u junu naposletku lili, nešto nije valjalo. Odlivak je dobro ispao sve do struka, ostatak bronze, gotovo polovina metala, ostala je u peći. Nije se istopila. Da bi je izvadili, trebalo je porušiti peć. Zaprepašćen, Mikelanđelo povika:
-Šta li se to pokvarilo?
-Ja ne znam. To mi se nikad pre nije dogodilo. -Bernardino je bio isto tako nesrećan kao i Mikelanđelo. -Mora da nešto nije u redu s drugom polovinom bakra I bronze. Tako se stidim.
Mikelanđelo odgovori promuklim glasom: -Ti si dobar zanatlija, i ti svoje srce unosiš u posao. Ali, ko radi, taj i greši.
-Osećam se bolestan. Sutra ujutro ću početi iz početka.
Bolonja, kao i Firenca i Rim,imala je svoj sistem munjevitog prenošenja vesti. U tren oka se pročulo celim gradom da Mikelanđelu nije pošlo za rukom da izlije papin kip. Gomila sveta poče da dolazi u dvorište kako bi se uverili. Među njima je bio Vinćenco, koji pobedonosno udari po još vrelim ciglama peći povikavši:
-Samo Bolonjac zna kako se upotrebljavaju bolonjske opeke. Ili da pravi bolonjske kipove. Natrag u Firencu, žgadijo jedna.
Mikelanđelo se okrenu i dohvati železnu šipku. Aldovrandi stiže na vreme da se umeša, učtivo naredivši Vinćencu da izađe iz dvorišta, a zatim i ostale izvede napolje.
-Kako je ozbiljan neuspeh, Mikelanđelo?
-Samo polovina, čim budemo mogli ponovo sagraditi peć, moći ćemo ponovo da lijemo u kalup odozgo.
-Uspećete sledeći put.
Kad je Bernardino sledećeg jutra ušao u dvorište, lice mu je bilo zeleno.
-Kako je ovo okrutan grad! Misle da su postigli pobedu zbog našeg neuspeha.
-Oni ne vole Firentince, a mislim da ne vole ni papu. Ako ne uspemo, ubićemo dve ptice jednom bronzom.
-Ne mogu da dignem pogled na ulici.
-Hajdemo da živimo ovde u dvorištu dok ponovo ne budemo mogli da lijemo.
Bernardino je junački radio, noću i danju. Ponovo je sagradio peć, isprobao kanale do kalupa, pravio eksperimente s metalom koji se nije bio istopio. Naposletku, po užarenoj julskoj žezi, ponovo je izlio. Polagano, dok su nervozno čekali, zagrejan metal poče da curi iz peći u kalup. Pošto je to učinio, Bernardino reče:
-Više vam nisam potreban. Odlazim u zoru u Firencu.
-Ali zar ne želiš videti kako će ispasti kip? Hoće li se dve polovine sastaviti? Onda ćeš se smejati Bolonjcima u lice.
Bernardino odbaci tu pomisao. -Ne želim osvetu. Samo spas. Ako mi isplatite što ste mi dužni, odlazim.
Mikelanđelo je ostao da sam otkrije rezultate. Morao je sedeti dokon tri sedmice, dok je sva zemlja u okolini pucala od suše i Arđento nije mogao da nađe nimalo voća ili povrća na pijaci. Tek tada se omotač dovoljno ohladio da se mogao skinuti.
Bernardino je bio obavio svoj posao. Dve polovine kipa bile su sastavljene bez vidljivih znakova. Bronza je bila crvena i gruba, ali bez greške. »Nekoliko sedmica glačanja i poliranja«, pomisli Mikelanđelo, »pa ću i ja moći da odem.«
No pogrešno je ocenio posao. Avgust, septembar, oktobar su prošli. Voda se ni po koju cenu nije mogla dobiti, dok su on i Arđento skapali nad mrskim manuelnim radom, a da nijedan nije razumeo prirodu bronze. Nozdrve su im bile pune piljevine i strugotine. Izgledalo je da su osuđeni da večno čiste ogromni kip.
Najzad je u novembru bronza bila dovršena, izrađena tako da je imala sjajan, taman ton. Bila je prošla cela godina dana otkako je stigao u Bolonju. Mikelanđelo se uputi Antonmariju da ga zamoli za poslednji pregled i otpuštenje. Bankar je bio oduševljen rezultatom.
-Vi ste premašili najveće nade Svetog oca.
-Ostavljam kip vama na staranje.
-Vi to ne možete učiniti.
-Zašto ne?
-Primio sam od pape naređenje da ga morate namestiti na pročelju crkve San Petronio.
-Ali moj ugovor kaže da ga mogu ostaviti tamo gde sam ga završio.
-Papino poslednje naređenje mora se slušati.
-Kaže li Sveti otac da mi se plati ta želja?
-Ne. Samo da ga namestite.
Niko zapravo nije znao zašto ima toliko odlaganja, ležište još nije bilo gotovo, trebalo je da se oboji, božićni praznici su se približavali, zatim Sveta tri kralja... Arđento je odlučio da se vrati na bratovo imanje. Kad se opraštao s Mikelanđelom, na licu mu se čitala zbunjenost.
-Umetnik je kao contadino, njegova glavna žetva je nevolja.
On nije ubijao vreme, vreme je ubijalo njega. Prevrtao se celom širinom po bračnoj postelji, goreći od mermerne groznice,obuzet žudnjom da uzme čekić i dleto u ruke, da kleše beli kristalni kamen dok mu se slatka oštra prašina skuplja u nozdrvama, savladan željom za Klarisom, koja mu je udarala u napetim slabinama, i čeznući da je ima, a oba čina mistično su se združivala u jednom neprestanom »hajde«.
Naposletku su došli radnici, sredinom februara, da odnesu kip koji je stajao ispod zaštitnog pokrivača pred crkvom San Petronio. Zvona su zvonila po celom gradu. Kip je bio podignut u nišu, iznad portala Dela Kverče. Celi se grad skupio na Pjaci Mađore, slušao svirale, trube i bubnjeve. U onaj sat za koji su astrolozi rekli Juliju da je pogodan, u tri posle podne, pokrivač je bio skinut s kipa. Gomila sveta je klicala, a zatim kleknula i prekrstila se. Te večeri na trgu priređen je vatromet.
Mikelanđelo, stojeći u pocepanoj radničkoj košulji, na kraju trga, neprimetno je otišao. Pogledavši Julija u niši, osvetljenog raketama koje su ispaljivali, nije ništa osećao, čak ni olakšanje. Bio je isušen i jalov, istrošen, suviše iscrpljen od dugog besmislenog čekanja i gubitka da bi se upitao da li je konačno kupio slobodu.
Hodao je celu noć po ulicama Bolonje, jedva znajući gde se nalazi. Sipila je hladna kiša. Bilo mu je ostalo tačno četiri i po florina. U zoru zakuca na Aldovrandijeva vrata da se oprosti od prijatelja. Aldovrandi mu pozajmi konja, kao i pre jedanaest godina.
Samo malo dalje, u podnožju brda, kiša poče da pljušti. Padala je sve do Firence. Konjska kopita šljapkala su po mokroj zemlji. Cesta se činila beskrajna. Njegove ruke opustiše uzde, u glavi poče da mu se vrti, iscrpljenost ga savlada... i naposletku izgubi svest, pade s konja te udari glavom o cestu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:12 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




8


-Moj dragi Mikelanđelo -reče gonfaloniere Soderini -meni se čini da ste vi češće prekriveni blatom nego supom.
Sedeo je zavaljen tako da mu je britko martovsko sunce prelazilo preko lica. Mikelanđelo je u tih nekoliko dana otkako se vratio u Firencu saznao da je Soderini imao mnogo razloga da bude zadovoljan sobom, preko svog sjajnog putujućeg ambasadora Nikola Makijavelija, koga je on odgojio onako kao što je njega odgojio Lorenzo de Mediči, Firenca je zaključila niz prijateljskih ugovora koji su omogućili gradu da živi u miru i napretku.
-Svi izveštaji iz Bologne i iz Vatikana kazuju nam da je papa oduševljen...
-Gonfaloniere, pet godina koje sam proveo klešući Davida, Bogorodicu i okrugli reljef bile su najsrećnije godine mog života. Gladan sam samo jedne jedine stvari:
klesanja mermera.
Soderini se nagnu preko stola, a oči mu zablistaše.
-Sinjorija zna kako da pokaže svoju zahvalnost. Imam ovlašćenje da vam ponudim jednu lepu narudžbinu: divovskog Herkula, koji će odgovarati vašem Davidu. Kad bude imao po jednu figuru sa svake strane glavnih vrata, ulaz u Palaco dela Sinjorija biće najuzvišeniji ulaz u vladu gradske države na svetu.
Mikelanđelu zastade dah. Divovski Herkul! Koji predstavlja sve što je bilo najjače i najplemenitije u klasičnoj kulturi Grčke. Il Magnifico je učinio Firencu Atinom Zapada, sad se ukazivala mogućnost da uspostavi sponu koja bi povezala Perikla i Lorenca, da se vrati svojim ranijim istraživanjima u vezi s Heraklom.
Drhtao je od uzbuđenja.
-Mogu li opet dobiti kuću? I radionicu da u njoj klešem Herkula?
-Sada su izdati, ali ugovor uskoro ističe. Računaću vam mesečno osam florina.
Kad budete počeli da radite apostole, kuća će opet biti vaša.
Mikelanđelo sedne obuzet iznenadnom slabošću.
-Tu želim da živim i klešem celog života. Neka Bog čuje ove moje reči.
Soderini zapita brižno: -A šta je s Rimom i s mermernim nadgrobnim spomenikom?
-Pisao sam Sangalu. On je jasno rekao papi da ću se ja vratiti u Rim samo da revidiram ugovor i da donesem mermerne stubove u Firencu. Sve ću ih raditi odjednom: Mojsija, Herkula, Svetog Matiju, Robove...
Glas mu je bio pun radosti koju je osećao u duši. Soderini je zurio preko crvenih geranija svoje žene na krovove Firence.
-U moju dužnost ne spada da se mešam u porodični život, ali došlo je vreme da osigurate svoju slobodu od oca. Želim da idem s vama javnom beležniku da potpišete zakonsko oslobođenje u društvenom i pravnom smislu. Dosad je novac koji ste zaradili bio po zakonu njegov. Posle vašeg oslobođenja i potpisa, on će pripadati vama, i vi ćete moći da raspolažete njime. Ono što ćete posle toga dati vašem ocu, to će biti poklon, a ne obaveza.
Mikelanđelo je ćutao. Znao je sve nedostatke svog oca, a ipak ga je voleo, delio je Lodovikov ponos zbog porodičnog imena, želju da ponovo izgradi sebi ime u toskanskom društvu. On polagano odmahnu glavom.
-To ništa ne bi koristilo, gonfaloniere. Ja bih u svakom slučaju morao njemu predati novac, čak i da je moj.
Soderini je navaljivao: -Ja ću zakazati sastanak s javnim beležnikom. A što se tiče mermera za Herkula...
-Mogu li da ga izaberem u Karari?
-Pisaću Kučarelu, vlasniku kamenoloma, da mu kažem da morate dobiti najveći i najčistiji komad koji je ikad bio iskopan iz Apeninskih planina.
Lodoviko je bio ucveljen kad se morao pojaviti pred javnim beležnikom, gospodinom Đovanijem da Romenom, jer je po toskanskom zakonu neoženjeni sin postajao slobodan samo po smrti očevoj. U Lodovikovim očima pojaviše se suze kad su se vraćali kući, pored stare crkve San Firence, pa niz Via del Prokonzolo.
-Mikelanđelo, ti nas sada nećeš napustiti? Obećao si Buonarotu i Đovansimonu da ćeš im kupiti radnju. Moramo kupiti još nekoliko imanja, da bismo ostvarili prihod...
Zbog nekoliko rečenica na papiru, Mikelanđelov odnos prema ocu se preokrenuo. Sada je on predstavljao autoritet, sada ga više nisu mogli mučiti ni gnjaviti. No, pogledavši iz prikrajka očiju, vide da je šezdesetčetvorogodišnji Lodoviko ostario za deset godina u deset minuta zakonske ceremonije, glavu je pognuo, ramena opustio.
-Uvek ću učiniti za porodica sve što bude u mojoj moći, oče. Šta drugo imam? Svoj rad i svoju porodicu.
Obnovio je svoja prijateljstva u Društvu bakrača. Roseli je bio umro. Botičeli je bio suviše bolestan da bi prisustvovao, i tako su bili izabrani mladi članovi, uključivši Ridolfa Girlandaja, Sebastijana da Sangala, Frančiabida, Jakopa Sansovina i Andrea del Sarta, talentovanog slikara. Bio je oduševljen Granačijem, koji je dovršio dva dela koja su ga zaokupljala nekoliko godina: jednu Bogorodicu s mladim svetim Jovanom, i Svetog Jovana Jevanđelista u Patmosu.
-Granači, ti priznati lopove! To je divno! Boja je lepa, figure divne. Uvek sam ti govorio da ćeš postati veliki slikar budeš li na tome radio.
Granači pocrveni. -Šta kažeš da večeras priredimo zabavu u vili? Pozvaću društvo.
-Kako je Vermilja?
-Vermilja. Udata. Za jednog službenika u Pistoji. Želela je da osnuje porodicu. Dao sam joj miraz. Imam novu devojku: kosa joj je crvena kao u Nemice, puna je kao jarebica...
Saznao je da je Kontesinina sudbina mnogo bolja, kako su popularnost i važnost kardinala Đovanija u Rimu sve više rasli, Sinjorija je dopustila porodici Ridolfi da se preseli u veliku vilu na brdu, mnogo prostraniju i udobniju. Kardinal Đovani je slao namirnice i novac koji im je bio potreban. Kontesini je bilo dopušteno da dolazi u Firencu kad god je želela, ali Ridolfo nije smeo dolaziti. Njoj je bilo dopušteno da se pridruži svom bratu u Rimu, ali budući da je Ridolfi još uvek slovio kao neprijatelj republike, Sinjorija nije htela dopustiti da joj izmakne iz vida.
Uhvatila ga je kako se netremice zagledao u Davida.
-Je li još uvek dobar? Još uvek nisi iscrpeo radost koju ti on pruža?
On se okrenu na zvuk njenog glasa i susretne se s njenim prodornim smeđim očima koje su uvek mogle da mu prodru misli. Obrazi su joj bili rumeni od hodanja po oštrom martovskom vazduhu, njen se stas bio popunio, postala je malo ozbiljnija.
-Kontesina! Kako divno izgledate. Milo mi je što vas vidim.
-Kako je bilo u Bolonji?
-Danteov Pakao.
-Sve?
Mada je njeno pitanje bilo nedužno postavljeno, on pocrveni sve do kovrdža koje su mu bile očešljane preko četvrtastog čela.
-Kako se zove?
-Klarisa.
-Zašto si je ostavio?
-Ona je mene ostavila.
-Zašto nisi pošao za njom?
-Nisam imao kočiju.
-Onda si upoznao ljubav, mali deo ljubavi? -upita ona ozbiljno.
-U punoj meri.
Suze joj ispuniše oči.
-Dopusti mi da ti zavidim -prošaputa ona i iščezne, prešavši brzo preko pjace pre nego što mu je pošlo za rukom da pođe za njom.
Gonfaloniere Soderini mu je dao avans od dve stotine florina za budući rad. Otišao je da poseti Lorenca Strocija, koga je poznavao otkako je njegova porodica kupila Herkula. Lorenco Stroci bejaše oženjen Lukrecijom Ručelaj, kćerkom II Magnificove sestre Nanine i Mikelanđelovog rođaka Bernarda Ručelaja. Mikelanđelo zapita Strocija bi li mogao uložiti malu svotu novaca u ime svoje braće, kako bi mogli da dele zaradu od trgovine.
-Ako se dogovor ne pokvari, Meser Stroci, moći ću uložiti kapital kako budem zarađivao, da bi moja braća mogla više zarađivati.
-To će odgovarati mojoj porodici, Buonaroti.I ako ikad zaželite da vaša braća otvore nezavisnu radnju, ja ću ih snadbevati vunom iz naših predionica u Pratu.
Otišao je zatim u radionicu Duoma, gde ga bučno pozdraviše Bepe i njegovi klesari. Samo se Lapo okrenuo.
-Hoćeš li da ti sagradim još jednu radionicu? -brbljao je krezubi Bepe.
-Još ne, Bepe, dok ne odem u Kararu i ne nađem komad mermera za Herkula. Ali hoćeš li mi pomoći da premestim Svetog Matiju da vam ne smeta...
Izabrao je svetog Matiju jer je on bio prvi jevanđelist u Novom zavetu, i jer Matija nije završio nasilnom smrću. U svojim ranijim crtežima video je Matiju kao mirnog naučnika s knjigom u jednoj ruci, dok se drugom zamišljeno držao za bradu. Mada se bio probio u prednju površinu kamena, nesigurnost mu nije davala da ide dalje. Sada je razumeo zašto, nije mogao pronaći istorijskog Matiju. Njegovo jevanđelje nije bilo prvo napisano, jer je mnogo stvari uzeo od Marka, govorilo se da je bio blizak Isusu, no on je napisao svoje jevanđelje tek pedeset do sedamdeset godina posle Hristove smrti...
On iznese svoje probleme prioru Bikjeliniju. Priorove tamnoplave oči bile su postale krupnije iza debelih stakala, dok mu se lice suzilo od godina.
-Ništa se o svetom Matiji ne zna sigurno -promrmlja on u tihoj biblioteci. - Da li je on bio Levi, skupijač poreza u službi Iroda Antipe? Možda, a možda i nije. Jedino ga spominju, osim u Novom zavetu, na grčkom, i to greškom, tamo se kaže da je Matija sastavio Proročanstva na hebrejskom jeziku. Ali ona su napisana na grčkom, za Jevreje koji su govorili grčkim jezikom, da im se dokaže da je Isus bio nekoliko puta predskazan u Starom zavetu.
-Šta da radim, oče?
-Moraš stvoriti svog vlastitog Matiju,kao što si stvorio svog vlastitog Davida i Pijetu. Mani se knjiga, mudrost leži u tebi. Ma šta da isklešeš kao Matiju, to će biti istina.
Mikelanđelo se osmehivao odmahujući glavom. -Oče, vaše reči su ljubazne, nikad niko nije imao toliko vere u mene.
Počeo je sve iz početka, tražeći Matiju koji će simbolizovati čoveka u njegovoj mučnoj potrazi za Bogom. Da li može da kleše Matiju u spirali koja će se kretati nagore, Matiju koji pokušava da izađe iz mermera, kao što se čovek borio da se oslobodi iz kamene planine politeizma u kojoj je ležao okovan? Nacrtao je Matijino levo koleno kako se snažno probija iz kamena, kao da hoće da oslobodi trup od kukuljice koja ga je držala zarobljenog, s rukama uz telo, s glavom mučno izvijenom daleko od tela u traženju puta kojim bi se izbavio.
Naposletku se vratio svom mermeru, osećajući se ponovo u savršenoj telesnoj i duhovnoj kondiciji, kao majstor, dok je snaga njegove radosti terala dleto kroz kamen kao što munja ide kroz oblake. Klesao je po vrućini isto onako jakoj kao što je toplota u ognjištu, mermer i meso Matije bili su postali jedno, i Matija se probijao kroz blok čistom snagom svoje volje da stekne dušu kojom će se uzdići do Boga. Zar ne želi svaki čovek da se izbavi iz utrobe i stekne besmrtnost?
Žudeći da postigne lirsko raspoloženje, on se vrati Tadejevoj Bogorodici, klešući okrugli okvir, ozbiljno, divno lice Marijino, tkivo kože deteta Isusa protegnutog na majčinom krilu. Zatim dođe vest od pape Julija da Firenca mora proslaviti jubilej krivice i kazne kako bi se skupila novčana sredstva za gradnju nove crkve svetog Petra.
-Mene su zadužili za dekoracije -izjavi radosno Granači.
-Granači, nećeš se valjda ponovo vratiti pozorišnim kulisama, posle onih sjajnih slika? To će biti traćenje tvog talenta. Ja sam protiv toga.
-Moj talent ima mnogo vremena -reče Granači. -Čovek treba malo i da se zabavlja.
Jubilej koji je trebalo da namakne novac za Bramanteovu crkvu nije bio veseo za Mikelanđela. Trebalo je da se održi u aprilu. Mikelanđelo se zakleo da će otići iz grada i te dane provesti kod Topolina. No, opet se papa umešao u njegove planove.
-Primili smo breve od pape Julija -reče Soderini. -Vidite, zapečačen je ribarskim prstenom. Traži da dođete u Rim. Ima za vas dobre vesti.
-To može značiti jedino to da če mi dopustiti da ponovo klešem.
-Ići ćete?
-Sutra. Sangalo je pisao da moj drugi tovar mermera leži izložen vremenu na Pjaci San Pjetro. hoću da ga spasim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39206
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu