Ja, Mona Liza

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:54 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]


[You must be registered and logged in to see this link.]

Već stotinama godina istina o najpoznatijem osmehu u istoriji ostaje misterija kao i sama žena koja se smeši... sve do sada. DŽIN KALOGRIDIS, autorka sjajno ocenjene i veoma uspešne knjige Žena jednog Bordžije, oživljava zavodljiv glas Mona Lize u ovom predivnom romanu u kome je spojila istorijske činjenice i izuzetnu maštu. Od seksualne strasti do smrtne opasnosti, dramatični obrti stvarnih istorijskih događaja teraju čitaoca da uvek iznova okreće strane. - Filipa Gregori, autorka The Other Boley Girl

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:19 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XIV
Pre nego što se Zaluma povukla te noći, potražila sam je i pozvala je u svoju sobu. Zatvorila sam vrata za nama, potom skočila na moj krevet i rukama obmotala kolena.
Još nekoliko divljih, neukrotivih pramenova našlo je svoj put van pletenica, i presijavale su se pod svetlošću jedine sveće koja joj se nalazila u ruci. Svetlost je obasjavala lice tajanstvenom svetlošću, savršenom za jezive priče koje sam priželjkivala da čujem.
„Ispričaj mi o Meser Jakopu“, tražila sam. „Otac je rekao da su oskrnavili njegovo telo. Znam da je bio pogubljen, ali želi da čujem detalje.“
Zaluma je oklevala. U normalnoj situaciji, uživala je da podeli sa mnom tako nešto, ali bilo je jasno da ju je ova tema uznemiravala. „To je užasna priča da se ispriča detetu.“
„Svi odrasli znaju o tome, a ukoliko ne želiš da mi ispričaš o tome, pitaću majku.“
„Ne“, rekla je tako oštro da je dahom skoro ugasila plamen. „Da se nisi usudila da je ometaš time.“ Mršteći se položila je sveću na moj noćni stočić. „Šta želiš da znaš?“
„Šta su uradili sa telom Meser Jakopa... i zbog čega. Nije on bio taj koji je ubo
Đulijana... i zašto su ga onda ubili?“
Sela je na ivicu moga kreveta i uzdahnula. „Postoji više od jednog odgovora na to pitanje. Stari Jakopo de Pazi bio je glavešina klana Pazijevih. Bio je učen čovek, svi su ga poštovali. Bio je vitez, znaš. I zbog toga su ga zvali „Meser“. Nije on započeo zaveru da se ubiju braća Mediči. Mislim da su ga ubedili u trenutku kada je bilo jasno da će drugi nastaviti plan sa ili bez njega.
„Tvoja majka ti je rekla da su zvonila zvona iz zvonika pored Duoma kada su ubijali Đulijana?“ „Da.“
„Pa, to je bio znak da Meser Jakopo doveze konje na Trg della Signoria i poviče Popolo e Liberta!, pozivajući ljude da se podignu protiv Medičijevih. Unajmio je skoro stotinu vojnika iz Peruđe da mu pomognu jurišajući preko Trga della Signoria. Mislio je da će mu građani pomoći. Ali, nije se sve odvijalo onako kako je planirao. Lordovi Priori su gađali kamenjem njega i njegovu vojsku sa prozora palate, a narod se okrenuo protiv njega vičući Palle! Palle!
„I onda, kada su ga zarobili, bio je obešen sa prozora palate, na istom onom na kom su bili obešeni i Frančesko de Pazi i Salvijati. Zbog svog plemićkog porekla i poštovanja prema njemu, bilo mu je dozvoljeno da prvi prizna grehe i primi poslednju pričest. Kasnije je bio sahranjen u porodičnoj grobnici u Santa Croce.
„Ali, počele su glasine da je, pre nego što je umro, Jakopo predao svoju dušu đavolu. Sveštenici iz Santa Croce su postali prestrašeni i ekshumirali su telo da bi ga sahranili izvan gradskih zidina, u neosveštenom zemljištu. A onda su neki mladići iskopali telo kada je Meser Jakopo bio već tri nedelje mrtav.
„Bio je sahranjen sa omčom oko vrata, pa su mladići vukli telo sa tom omčom po čitavom gradu.“ Zatvorila je oči i odmahnula glavom, prisećajući se tog događaja. „Rugali su mu se danima i ponašali se kao da je njegovo telo lutka. Odneli su ga do njegove palate i udarali glavom o vrata, pretvarajući se kao da je tražio da uđe. Ja...“ zamuckivala je i otvorila oči, ali kao da me nije videla.
„Videla sam ga, i te mladiće kada sam se jednoga dana vraćala s pijace. Poduprli su telo uz fontanu i obraćali mu se. „Dobar dan, gospodine Jakopo!“ „Molim vas, prođite, Meser Jakopo.“ „Kako je vaša porodica danas, Meser Jakopo?“
„A onda su leš gađali kamenjem. Zvuk je bio užasan - tupi udarci. Kiša je padala četiri dana dok je zakopan u zemlju, a on je bio veoma podnaduo. Nosio je lepu ljubičastu tuniku onoga dana kada je bio obešen. I ja sam bila u gomili. Ta tunika je istrulila, sada je bila prekrivena zelenkastocrnim muljem, a lice i ruke su mu bile bele kao riblji stomak. Usta su mu zjapila otvorena, a jezik potpuno natečen virio je napolje. Jedno oko mu je bilo otvoreno, a drugo zatvoreno prekriveno sivim naslagama. Izgledalo mi je kao da to jedno oko pilji pravo u mene. Izgledalo je kao da i iz groba moli za pomoć.
„Molila sam se za njegovu dušu, iako su se tada svi bojali da kažu bilo kakvu lepu reč o Pazijevima. Mladići su se još nekoliko dana igrali s njegovim telom, a on im je dosadilo, pa su ga bacili u Arno. Videli su ga kako pluta do mora čak do Pize.“ Napravila je pauzu, a onda pogledala pravo u mene. „Moraš da razumeš: Lorenco je mnogo dobrih stvari uradio za grad. Ali je održao u životu mržnju ljudi prema Pazijevima. Nema sumnje da je barem jednom od tih mladića florin ili dva stavio na dlan i sam Lorenco. Njegova osveta nije poznavala granice, i zbog toga, Bog će ga jednog dana naterati da plati.“
Sledećeg dana, u znak izvinjenja, otac me je poveo sa sobom u svojoj kočiji da odnese svoju najbolju vunu do palate Medičijevih na Via Larga.
Provezli smo se kroz veličanstvenu čeličnu kapiju. Kao i uvek, ostala sam u kočiji dok su sluge vezale konje a moj otac sa svojom robom ušao kroz sporedni ulaz u pratnji Medičijevog sluge.
Bio je unutra mnogo duže nego što je to bilo uobičajeno - skoro tri četvrt sata. Postala sam nestrpljiva, pamtila sam fasadu zgrade, i iscrpila sam sopstvenu memoriju istražujući šta bi moglo da se nađe iza svega toga.
Konačno su se stražari na sporednom ulazu razdvojili i moj otac se pojavio. Ali, umesto da se vrati u našu kočiju, koraknuo je u stranu i čekao. Grupa stražara s dugim sabljama ispratili su ga kroz vrata. Trenutak kasnije, pojavio se jedan čovek, oslanjajući se teško na mišićavu ruku drugog. Jedno njegovo stopalo bilo je bez papuče, obmotano nešto iznad članka najfinijom vunom koja se koristi za pravljenje ćebadi za novorođenče.
Bio je žut u licu i pomalo povijen i treptao je zbog jakog sunca. Pogledao je u mog oca koji mu je pažnju usmerio prema našoj kočiji.
Nagnula sam se napred, hipnotisana. Čovek, ružnjikav, sa ogromnim kvrgavim nosem i loše postavljenom donjom vilicom, pogledao je žmirkajući u mom pravcu. Nakon par reči upućenih njegovom pratiocu, krenuo je bliže, grčeći se sa svakim korakom koji bi napravio, jedva sposoban da podnese da se svom težinom oslanja na bolnu nogu. Ipak, bio je istrajan sve dok nije stajao dve čovečje dužine od mene. Čak i tada, morao je da iskrivi vrat kako bi me video.
Piljili smo tupo jedno u drugo. S naporom me je proučavao, oči su mu se ispunile osećanjima koje nisam mogla da protumačim. Vazduh između nas delovao je naelektrisan kao da je upravo udario grom. Znao me je, iako se nikada nismo upoznali.
Onda je čovek glavom dao znak mom ocu, i vratio se nazad u svoje utvrđenje. Otac je ušao u kočiju i seo pored mene, ne prozborivši ni reč i kao da se ništa neobično nije upravo odigralo. A ja, nisam ni reč rekla. Ostala sam bez teksta.
Jer, upravo sam doživela svoj prvi susret sa Lorencom de Medičijem.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:20 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XV
Nova godina sa sobom je donela ulice prekrivene ledom i strahovitu hladnoću. Uprkos vremenu, napustio je našu crkvu Santo Spirito i počeo da prelazi preko Arnoa da bi prisustvovao dnevnim misama u katedrali Svetog Marka, poznatoj kao crkva Medičijevih. Stari Kozimo je rasipao novac na njenu rekonstrukciju i zadržao u njoj privatnu ćeliju koju je sve češće posećivao kako se približavao sudnjem času.
Novi fratar, fra Đirolamo Savonarola preuzeo je službu na tom mestu. Fra Đirolamo, kako su ga ljudi zvali, došao je u Firencu iz Ferara dve godine ranije. Blizak sa Lorencom Medičijem, grof Đovani Piko bio je mnogo jače impresioniran učenjima Savonarola, pa je preklinjao Lorenca, kao neslužbenog poglavara Svetog Marka da pošalje po fratru. Lorenco mu se povinovao.
Ali kada je fra Đirolamo stekao kontrolu nad dominikanskim manastirom, okrenuo se protiv svoga domaćina. Bez obzira na to što je novac Medičijevih spasio Svetog Marka od zaborava, fra Đirolamo je kleo Lorenca, ne samo po imenu, već i zbog upletenosti. Povorke koje su organizovali Medičijevi proglašavane su grešnim, paganski antikviteti koje je Lorenco brižljivo sakupljao nazivao je bogohulnim, bogatstvo i političku kontrolu koju je uživao on i njegova porodica Božjom uvredom. Iz tih razloga, fra Đirolamo je prekršio običaj koji se ticao svih novih priora u crkvu Svetog Marka. Odbio je da oda počast manastirskom dobrotvoru, Lorencu.
Takvo ponašanje godilo je neprijateljima Medičijevih kao i zavidnim siromasima. Ali je moj otac bio ushićen Savonarolinim proročanstvima Apokalipse.
Kao i mnogi u Firenci, moj otac je bio iskren čovek koji je se naprezao da razume i utoli glad za Bogom. Pošto je bio i obrazovan čovek, takođe je bio svestan značaja astroloških događaja koji su se odigrali pre nekoliko godina: konjukcija Jupitera i Saturna. Svi su se složili da je ovo označilo veličanstven događaj. Neki su govorili da je to predznak dolasku Antihrista (nadaleko se verovalo da je to Turski sultan Mehmet, koji je preuzeo Konstantinopolj i sada je pretio hrišćanstvu), drugi su verovali da je to bio predznak za čistke unutar crkve.
Savonarola je verovao i u jedno i u drugo. Otac se jednog jutra bez daha vratio s mise. Fra Đirolamo je priznao tokom službe da mu se Bog direktno obratio. „I rekao je da će crkva prva biti kažnjena, potom očišćena i ponovo vraćena na noge“, rekao je moj otac, dok mu je lice bilo obasjano. „Živimo na samom kraju vremena.“
Bio je odlučan u nameri da me povede sa sobom naredne nedelje da sama čujem kako govori. I molio je majku da pođe sa nama. „Njega je dodirnula Božja ruka, Lukrecija. Kunem ti se, kada bi ga samo lično saslušala, tvoj život bi se zauvek promenio. On je sveti čovek, i ukoliko ga ubedimo da se moli za tebe...“
Obično, moja majka ni za šta ne bi odbila svoga muža, ali se u ovom slučaju čvrsto držala. Bilo je suviše hladno za nju da izlazi napolje, a i gomila bi je naterala da se previše uzbudi. Ukoliko je već odlazila na misu, činila je to u našoj crkvi Santo Spirito, koja je udaljena od nas samo kratku šetnju, a tamo bi Bog mogao da čuje njene molitve jednako kao što je čuo molitve fra Đirolama. „Osim toga“, istakla je, „ti uvek možeš da ga saslušaš, a potom dodeš i meni ispričaš šta je sve rekao.“
Otac je bio razočaran, mislim čak i iritiran, iako je to tajio od moje majke. A bio je i ubeđen da bi se majčino stanje značajno popravilo samo ukoliko bi otišla i lično saslušala.
Dan nakon što se moji roditelji nisu sporazumeli po tom pitanju, posetilac je došao do naše palate: Grof Đovani Piko od Mirandola, isti onaj čovek koji je ubedio Lorenca de Medičija da dovede Savonarola u Firencu.
Grof Piko je bio inteligentan, osećajan čovek, proučavao je klasike i hebrejsku kabalu. Bio je zgodan, zlatne kose i jasnih sivih očiju. Roditelji su ga srdačno primili. Na kraju krajeva, bio je deo Medičijevog unutrašnjeg kruga... i poznavao je Savonarolu. Bilo mi je dozvoljeno da prisustvujem razgovoru odraslih dok je Zaluma posluživala, dajući naređenja drugim slugama i brinući se da kup grofa Pika uvek bude pun našim najboljim vinom. Okupili smo se u glavnoj odaji u kojoj se moja majka srela sa astrologom. Piko je sedeo pored mog oca, tačno preko puta majke i mene. Napolju je nebo potamnelo od olovnih oblaka koji su pretili kišom. Vazduh je bio hladan i vlažan do srži, sve u svemu jedan tipičan firentinski dan. Ali je vatra u ognjištu ispunjavala sobu toplotom, a narandžasta svetlost bojila je sjajem bledo lice moje majke, odbijala se o zlatnu Pikovu kosu.
Ono što me je najviše iznenadilo kod gospodina Đovanija, kako je insistirao da mu se obraćamo, bila je toplina i nimalo pretvaranja. Obraćao se mojim roditeljima, a posebno meni, kao da smo njemu jednaki, kao da nam je bio dužan zbog naše ljubaznosti i dobrodošlice koju smo mu pružili.
Pretpostavila sam da je došao iz čisto društvenih razloga. Kao osoba od poverenja Lorenca de Medičija, gospodin Đovani se sreo sa mojim ocem nekoliko puta kada je ovaj dolazio da proda svoju vunu. Kako i dolikuje, razgovor je otpočeo revnosno pitanjima o zdravlju il Magnifica. U poslednje vreme je bilo pogoršano. Kao i njegov otac Pijero il Gotoso, Lorenco je patio od kostobolje. Bol je u poslednje vreme postala toliko značajna, da nije bio u stanju da ustaje iz kreveta i prima posetioce.
„Molim se za njega.“ Ser Đovani je uzdahnuo. „Teško je kada ste svedok njegove agonije. Ali verujem da će se oporaviti. Dobija snagu od svoja tri sina, posebno najmlađeg Đulijana, koji sve ono vreme koje može da odvoji od učenja uz svog oca. Veoma je inspirativno videti takvu odanost u nekome tako mladom.“
„Čujem da je Lorenco i dalje istrajan u naumu da obezbedi mesto kardinala svom srednjem sinu“, rekao je moj otac, s najmanjom naznakom neodobravanja. Neprestano se palcem i kažiprstom gladio po bradi, navika koju je upražnjavao samo u situacijama kada je bio nervozan.
„Đovani, da.“ Piko se kratko i bledo osmehnuo. „Moj imenjak.“
Videla sam oba dečaka. Đulijano je bio bledunjav i tako se i nosio, ali je Đovani izgledao kao prepunjena kobasica s dugim i tankim nogama. Najstariji brat, Pjero, podsećao je na svoju majku, i bio je obučavan kao očev naslednik, iako je sudeći prema glasinama tupan i potpuno nepodesan za tu ulogu.
Piko je oklevao pre nego što je nastavio. Njegovo ponašanje podsećalo je na čoveka koji je rastrzan na dve strane. „Da, Lorenco je prilično vezan za tu ideju... iako je, naravno Đovani isuviše mlad da bi bio uzet u obzir. To bi podrazumevalo... izvrtanje kanonskog zakona.“
„Lorenco je prilično talentovan u izbegavanju stvari“, rekao je moj otac prilično nesmotreno. Čak sam i ja načula dovoljno o ovoj temi da znam koliki bes se zbog toga javlja kod mnogih Firentinaca. Lorenco je lobirao da se podignu takse kako bi se plaćalo Đovanijevo učenje za kardinala. Očevo raspoloženje naglo je postalo šaljivo. „Ispričajte Madoni Lukreciji šta je rekao o svojim dečacima.“
„Ah.“ Piko je blago pognuo glavu dok su mu se usne povile naviše. „Morate da razumete da im on to ne govori direktno, naravno. Suviše ih voli da bi im pokazao bilo kakvu neljubaznost.“ Konačno, pogledao je majci pravo u oči. „Kao što i vi očigledno činite prema svojoj kćeri, madona.“
Nisam razumela zbog čega je moja majka pocrvenela. Bila je neobično tiha, sve do ovog trenutka, što joj nije priličilo, iako je bilo jasno da je bila okupirana šarmantnim grofom kao i mi ostali.
Nije izgledalo kao da je Piko primetio njenu nelagodnost. „Lorenco uvek kaže: ’Moj najstariji je luckast, sledeći je pametan, a najmlađi dobar’."
Majčin osmeh je bio napet. Klimnula je glavom, a onda rekla: „Drago mi je da je mladi
Đulijano uteha svome ocu. Žao mi je što čujem o bolesti gospodina Lorenca.“
Piko je ponovo uzdahnuo, ovoga puta pomalo frustriran. „Veoma je teško biti svedok svega toga, madona. Posebno pošto sam sledbenik učenja fra Đirolama. Siguran sam da je vaš muž već govorio o tome.“
„Savonarola“, rekla je nežno moja majka, i naglo se ukrutila na sam spomen imena. Najednom sam shvatila njenu rezervisanost.
Meser Đovani je nastavio da govori kao da ništa pre toga nije čuo. „Molio sam Lorenca nekoliko puta da pošalje po fra Đirolama, ali se il Magnifico i dalje muči zbog toga što je odbijen od strane novog priora u crkvi Svetog Marka. Madona Lukrecija, iskreno verujem, da kada bi fra Đirolamu bilo dozvoljeno da položi ruke na Lorenca i moli se za njega, da bi on istog časa bio izlečen.“
Majka je skrenula pogled, a Pikov glas postao je još ostrašćeniji.
„Oh, slatka madona, ne okrećite glavu od istine. Video sam kako fra Đirolamo stvara čuda. U svom životu, nisam upoznao čoveka koji je više posvećen Bogu ili koji je iskreniji. Oprostite mi što sam tako otvoren u vašem prisustvu, ali svi smo mi viđali sveštenike koji su pristajali na žensko društvo, koji su i previše uživali u hrani i vinu i uživali u ovozemaljskim blagodetima. Ali, fra Đirolamove molitve imaju moć jer on živi čistim životom. Živi u siromaštvu, posti, okajava svoje grehe bičujući se. Kada ne propoveda ili ne pomaže siromašnima, on je na kolenima i moli se. I Bog mu se obraća, madona. Bog mu daje vizije.“
Dok je govorio, izraz lica gospodina Đovanija postajao je usplamteo. Oči su mu delovale svetlije i od same vatre. Nagnuo se napred i uzeo majku za ruku s neverovatnom nežnošću i brigom, ali se nije mogla osetiti ni trunka nepristojnog ponašanja. Otac se takođe pomerio prema njoj, sve dok nije počeo da gubi ravnotežu na samom rubu stolice. Bilo je jasno da je doveo Pika ovde specijalno zbog ovoga.
„Oprostite mi na mojoj odvažnosti, ali mi je vaš muž ispričao o vašoj patnji madona Lukrecija. Ne mogu da podnesem misao da neko tako mlad i pravedan bude uskraćen za normalan život. Posebno kada znam, nedvosmisleno, da vas fra Đirolamove molitve mogu izlečiti.“
Majka je bila kao obamrla, besna. Nije mogla da pogleda Piku u oči. Ipak i pored intenziteta emocija, kontrolisala je glas dok mu je odgovarala: „Drugi sveti ljudi su se u moje ime molili Bogu. Muž i ja smo se molili, a mi smo dobri hrišćani. A ipak, Bog nije smatrao da sam dovoljno vredna da bi me izlečio.“ Konačno je naterala sebe da se suoči s Pikom. „Ipak, ukoliko ste vi toliko ubeđeni u efikasnost molitvi fra Đirolama, zašto ga ne biste zamolili da se izdaleka moli za mene?“
Svom brzinom, Meser Đovani je napustio svoje mesto da bi se spustio na koleno ispred moje majke što je podsećalo na gest iskrene molbe. Snizio je glas toliko da sam morala da se i sama nagnem unapred kako bi čula od pucketanja vatre.
„Madona... sigurno ste čuli za proročanstvo o anđeoskom papi?“
Svi u Francuskoj i Italiji znaju za proročanstvo anđeoskog pape, onog koga nisu izabrali kardinali, već sam Bog, koji bi trebalo da očisti Crkvu od korupcije i ujedini je neposredno pred Hristov povratak.
Majka je samo letimično klimala glavom.
„To je fra Đirolamo, duboko u srcu sam ubeđen u to. On nije običan čovek. Madona, kakvo zlo može da se desi ukoliko jednom dođete da ga čujete? Urediću da se nasamo sretne s vama posle mise, već ove nedelje ukoliko ste voljni. Razmislite: bog će vas izlečiti rukama fra Đirolama. Ne morate ni dana više da budete zatvorenik u ovoj kući. Samo dođite, madona...“
Pogledala je u mog oca. U pogledu joj se mogao videti prekor, jer ju je stavio u veoma neprijatnu situaciju. A ipak, taj prekor je nestao u trenutku kada je ugledala izraz na njegovom licu.
Ničega tajnog nije bilo u očevom izrazu, ni trunka zadovoljstva i pobede. Njegovo lice je kao i Pikovo bilo obasjano, ne od odsjaja vatre ili božje inspiracije, već najčistijom, najbeznadežnijom ljubavlju koju sam ikada videla.
Upravo to ju je nateralo da se pokoleba, a ne Pikov šarm. Kada je konačno dala odgovor grofu, gledala je u mog oca. Sva bol i ljubav koja joj je bila sakrivena u srcu sada su se u njenom izrazu lica mogli pročitati. Oči su joj zasijale od suza koje su joj se skotrljale niz obraze dok je govorila.
„Samo jednom“, rekla je mom ocu, a ne Piku koji je i dalje klečao pred njom. „Samo jednom.“

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:21 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XVI
Te nedelje nebo je bilo plavo, obasjano suncem nedovoljno jakim da ublaži hladnoću koja je stezala. Moj najdeblji grimizan ogrtač oivičen zečjim krznom nije mi bio dovoljan da bi me ugrejao. Hladan vazduh činio je da mi oči suze. U kočiji, majka je sedela ukočena i bez izraza na licu između mene i Zalume. Oči i kosa bile su u potpunom kontrastu u odnosu na beli ogrtač s kapuljačom koji je bio obmotan oko nje. Naspram nas otac je brižno gledao u svoju ženu u želji da joj uputi znak ohrabrenja ili naklonosti, ali je ona gledala preko njega kao da uopšte i nije bio prisutan. Zaluma je gledala pravo u mog oca i nije se ni trudila da sakrije bes koji je osećala u ime svoje gazdarice.
Grof Piko se vozio sa nama i činio je sve da prijatnim komentarima skrene moje i očeve misli u nekom drugom pravcu. Ali nije bilo načina da se ne primeti majčina posramljenost. Dogovoreno je da se nasamo sastanemo sa fra Đirolamom odmah nakon službe, kako bi mogao da položi ruke na moju majku i moli se za nju.
Uzdahnula sam dok smo se vozili prema ulazu u crkvu Svetog Marka. Sama zgrada jednostavne strukture od jednostavnog kamena napravljena u istom stilu kao i crkva Santo Spirito u našoj parohiju nije mi ulivala strahopoštovanje, već broj ljudi koji su se stiskali jedni uz druge na samom ulazu u crkvu, na stepeništu i čitavom trgu.
Da grof Piko nije bio s nama, nikada ne bismo ušli. Uzviknuo je čim smo istupili iz kočije i istog trena su se pojavila tri prilično krupna dominikanska kaluđera koji su nas otpratili unutra. Njihov uticaj na gomilu bio je magičan. Gomila se topila kao vosak pred plamenom. U trenutku sam se našla kako stoji između oca i majke nedaleko od propovedaonice i glavnog oltara, ispod kog je ležao Kozimo de Mediči.
U poređenju s veličanstvenim Duomom, unutrašnjost Svetog Marka bila je uravnotežena i ne baš tako naročita sa stubovima od bledog kamena i jednostavnim oltarom. Ipak, raspoloženje unutar svetilišta bilo je grozničavo uprkos hladnoći koja je stezala. Žene su huktale i šaputale uznemirene. Muškarci su lupkali nogama, ali ne zbog hladnoće, već zbog toga što su bili nestrpljivi, a kaluđeri su teško uzdisali dok su se naglas molili. Imala sam osećaj kao da sam na karnevalu, u iščekivanju viteškog dvoboja.
Hor je počeo da peva, i procesija je otpočela.
Zaneseni vernici su se željno okrenuli prema paradi. Prvo su se pojavili sveštenikovi pomoćnici. Jedan je nosio veliki krst, dok je drugi njihao kadionicu koja je zamirisala vazduh tamjanom. Sledeći se pojavio đakon, a onda i sam sveštenik.
Poslednji je izašao fra Đirolamo na mesto najveće časti. Ugledavši ga, ljudi su povikali: „Fra Đirolamo! Moli se za mene!“, „Bog te blagoslovio, brate!“ A najglasniji od svih bio je povik: „Babbo! Babbo!“, taj mio izraz kojim su se samo najmlađa deca obraćala svojim očevima.
Stajala sam na vrhovima prstiju i krivila vrat pokušavajući da ga vidim. Jedino sam ugledala pocepanu braon odoru u kojoj se nalazila tanka figura. Kapuljača je bila podignuta, a glava mu je bila povijena. Odlučila sam da je ponos među njegovim gresima.
Seo je s pomoćnicima skupivši se i delovao je zaplašen. Tek se tada gomila smirila.
Ipak, kako je misa odmicala, njihov nemir je rastao. Kada je hor pevao Gloria in excelsis, gomila je počela da se vrpolji. Poslanica je izgovorena, Gradual otpevan. Kada je sveštenik pročitao jevanđelje ljudi su šaputali bez prestanka, sami sebi, jedni drugima, Bogu.
Ali i fra Đirolamu. Kao da sam slušala zujanje insekata i noćnih stvorenja u letnjoj noći. Zvuk je bio glasan i nerazumljiv.
U trenutku kada je kročio za propovedaonicu, svetilište je postalo veoma tiho, toliko tiho da sam mogla da čujem drvene točkove kočija kako se bore s kaldrmom u Via Larga.
Iznad nas, iznad kostiju starog Kozima, stajao je sitan suvonjav čovek usahlih obraza i krupnih, ispupčenih tamnih očiju, kapuljača mu je bila povijena unazad, a otkrivena glava puna krupnih tamnih lokni.
Bio je čak i ružniji od svog nepobedivog protivnika, Lorenca de Medičija. Njegovo čelo bilo je nisko i strmo. Nos je izgledao kao da je neko uzeo ogroman četvrtasti komad mesa u obliku sekire i pritisnuo mu na lice. Koren nosa kao da je izlazio direktno iz čela okomito, a potom padao pod pravim uglom. Donji zubi su bili iskrivljeni i istureni, pa je čitava donja vilica bila izbočena.
Nijedan spasitelj nikada nije bio više neumestan. Ipak, bojažljiv čovek kog sam spazila u procesiji i onaj koji je stajao za propovedaonicom nisu mogli više da se razlikuju. Ovaj novi Savonarola, ovaj nametnuti papa angelico naglo je izrastao, oči su mu odavale sigurnost, a koščate ruke su stezale ivice propovedaonice s božanskim autoritetom. Ovaj se čovek preobrazio silom većom od njega samog, silom koja je isijavala iz njegovog krhkog tela i koja je prožimala hladan vazduh oko nas. Po prvi put od ulaska u crkvu, zaboravila sam na hladnoću. Čak i moja majka koja je ostala pokorna, slomljena i tiha tokom rituala, ispustila je blagi uzdah zaprepašćenja.
S očeve druge strane, grof je čvrsto obuhvatio ruke kao da moli. „Fra Đirolamo“, vikao je, „blagosiljajte nas i bićemo izlečeni!“ pogledala sam u njegovo lice okrenuto nagore, ozareno verom, i suze koje su mu punile oči. Odmah sam shvatila zašto se Zaluma jednom podsmevala Savonaroli i njegovim sledbenicima da su obični piagnoni - narikači.“
Ali emocija koja je kružila oko nas bila je bezgranična, divlja i iskrena. Muškarci i žene su pružali ruke napred, otvorenih dlanova, moleći.
A fra Đirolamo je odgovorio. Njegov pogled ovlaš je prošao preko svih nas. Izgledalo je kao da vidi svakog pojedinačno i kao da priznaje ljubav koja je usmerena prema njemu. Rukama je po vazduhu ispisao krst preko mase ruku koje su blago podrhtavale od nabijene emocije. Kada je to učinio, zadovoljni uzdasi su se podigli do raja, a potom je svetilište ponovo utihnulo.
Savonarola je zatvorio oči, prizivajući unutrašnju snagu, a onda je progovorio.
„Naša služba danas dolazi iz dvadesetog poglavlja Džeremaje.“ Njegov glasan glas odzvanjao je pod svodovima crkve i bio je iznenađujuće visok i kao da je govorio kroz nos.
Tužno je odmahnuo glavom i oborio pogleda kao da je postiđen. „Svakodnevno sam podvrgnut ruglu, svi mi se podsmevaju zato što me je prekorila Gospodnja reč...“ podigao je lice prema nebu, kao da gleda pravo u Boga. „Ali je njegova reč bila u mom srcu kao upaljena vatra ugašena mojim kostima i bio sam umoran od strpljenja...“
Sada nas je pogledao. „Ljudi Firence! Iako mi se drugi rugaju, više ne mogu da tajim reči Gospoda. Obratio mi se i njegove reči tako jasno gore u meni da moram da progovorim ili ću izgoreti u njihovom plamenu.“
„Počujte Božje reči: mislite dobro, o vi bogati, jer će vas jad udariti! Ovaj grad se više neće zvati Firenca, već Jazbina Lopova i nemorala, krvoprolića. Onda ćete svi biti siromašni, svi jadni... to vreme je došlo.“
Dok je govorio glas mu se produbio i postao snažniji. Vazduh je vibrirao od tvrdnji koje su tutnjale. Podrhtavao je od prisustva koje je sasvim moguće bio sam Bog.
„O, vi, bludnici, sodome, ljubitelji nečistog! Vaša deca će postati svirepa, odvlačiće ih na ulice i mučiti. Njihova krv ispuniće Arno, a ipak Bog neće mariti za njihove bolne povike!“
Piljila sam u ženu koja je stajala neposredno iza nas dok je ispuštala urlik pun bola. Izmedu crkvenih zidova čuo se eho isprekidanih jecaja. Savladan pokajanjem, moj vlastiti otac je zagnjurio lice u ruke i jadao zajedno s grofom Pikom.
Ali se moja majka ukrutila, zaštitnički mi je stegnula ruku i od besa je brzo treptala, isturajući bradu prema fra Đirolamu kao u odbrani. „Kako se usuđuje!“ rekla je, dok joj se pogled zadržao na kaluđeru koji je zastao da pusti rečima da izazovu efekat. Glas joj se povisio i postao dovoljno glasan da ga čuje gomila. „Bog čuje vapaje nevine dece! Kako može da izgovori tako užasne stvari?“
Baš kada je majka zaštitnički stegla moju ruku, tako je i Zaluma brzo stegla majčinu. „Tiho, madona. Morate da se smirite...“ nagnula se bliže da šapne nešto pravo majci na uho. Majka je nevoljno odmahnula glavom i rukom me zagrlila preko ramena. Čvrsto me je pritisla uz sebe kao da sam bila mala. Zaluma je ignorisala sveštenika i njegove pjagnone, i sa pažnjom gledala na svoju gazdaricu. Tada sam i ja postala zabrinuta. Mogla sam da osetim kako se majčina nedra ubrzano podižu i spuštaju, kao i nevoljnu tenziju u njenom stisku.
„Ovo nije u redu“, promuklo je šaputala. „Ovo nije ispravno...“
Toliko njih u crkvi je plakalo i jecalo, šaputalo fra Đirolamu i Bogu, da je čak ni moj otac nije primećivao. I on i Piko su bili previše obuzeti sveštenikom.
„Oh Gospode!“, oštro je zavapio fra Đirolamo. Kaluđer je pritisnuo čelo uz skupljene ruke, ispustio je ogorčeni jecaj, a potom svoje uplakano lice podigao prema Raju. „Gospode, ja sam samo ponizni kaluđer. Nisam tražio Vašu posetu. Ne žudim da govorim u Vaše ime ili primam vizije. Ipak se ponizno podajem Vašoj volji. U Vaše ime sam spreman, kao što je bio spreman i Džeremaja da istrpim patnje prouzrokovane gresima Vaših proroka.“
Pogledao je dole, po nama, a oči i glas su mu odjednom postali nežni. „Ja plačem... Plačem kao što i vi to činite, zbog vaše dece. Plačem zbog Firence i kazne koja je čeka. A ipak, koliko dugo možemo da grešimo? Koliko dugo možemo da vređamo Boga pre nego što On postane spreman da odreši svoju opravdanu ljutnju? Poput oca punog ljubavi, on je sklonio ruku. Ali kada Njegova deca nastave da grdno greše, kada mu se rugaju, On mora za njihovo dobro dodeli okrutnu kaznu.
„Pogledajte na vaše žene, sa sjajnim nakitom oko vrata, na ušima. Ukoliko jedan od vas, samo jedan se pokaje zbog taštine, koliko siromašnih bi moglo da se nahrani? Pogledajte na gomilu svile, brokata, somota neprocenljivog zlata koje krasi vaša ovozemaljska tela. Ukoliko se jedan od vas obuče jednostavno da udovolji Bogu, koliko bi se njih moglo spasiti da ne umru od gladi?“
„I vi muškarci s vašim kurvanjem i sodomijom, pohlepom i pijanstvima: da ste kadri da se okrenete ispruženim rukama vaših žena, Božje Kraljevstvo bi imalo više dece. Da li biste bili spremni da polovinu svog tanjira podarite siromašnima, niko u Firenci tada ne bi bio gladan, da se odreknete vina, ne bi bilo svađe, ne bi se gradom prolivala krv.“
„Vi bogati, vi, zaljubljenici u umetnost, sakupljači ispraznih stvari... Koliko samo vređate glorifikujući čoveka umesto onog što je Božansko svojim vilama i beskorisnim prikazivanjem bogatstva dok drugi umiru od želje za malo hleba i toplote! Odbacite
ovozemaljska bogatstva i umesto toga potražite blago koje je večno.“
„Svevišnji Bože! Okreni naša srca od greha prema Tebi. Poštedi nas muke koja će sigurno sačekati one koji se oglušuju o Tvoje zakone.“
Pogledala sam u moju majku. Piljila je besno fiksirajući na Savonarolu već neku tačku iznad njega, izvan kamenih zidina crkve Svetog Marka.
„Majko“, rekla sam, ali me ona nije čula. Pokušala sam da iskliznem iz njenog zagrljaja, ali se njen stisak samo produbio sve dok nisam zacvilela. Postala je kruta poput kamena, a ja sam joj i dalje bila u zagrljaju. Zaluma je prepoznala znake i nežno i brzo je počela da joj se obraća, savetujući joj da me pusti, da legne i da će sve biti dobro.
„Ovo je Božji sud!“, vikala je moja majka takvom silinom da sam se uzalud borila da podignem ruke do ušiju.
Fra Điralomo ju je čuo. Skup oko nas je takođe čuo. U iščekivanju su pogledali u mene i moju majku. Otac i Piko pogledali su u nas dve potpuno užasnuti.
Zaluma je stavila ruke oko majčinih ramena i pokušala je da je privoli da se spusti, ali ona je bila nepomična kao stena. Glas joj se produbio i promenio boju da u jednom momentu nisam mogla da ga prepoznam.
„Počujte me!“ Njene reči su odzvanjale s takvim autoritetom da je i jecaj utihnuo. „Plamen će ga obuzeti sve dok ne padne u Pakao, deo po deo! Pet bezglavih ljudi će ga povući nadole!“

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:21 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



XVII
Majka je svom težinom pala preko mene. Iskrivila sam se pod njom, sudarivši se sa ocem. Uhvatila sam prizor Pika kako ga povlači pre nego što sam se susrela sa hladnim mermerom. Sletela sam postrance, istovremeno udarivši glavom, ramenom i kukom.
Pred očima su mi igrali zeleni somot i beli ogrtači, ženske suknje i čizme muškaraca. Čula sam šapat, povike i Zaluminu viku.
Majka je ležala preko mene, pritiskajući me bokovima. Ruke i noge su joj mlatarale, lakat joj se ukočio i zario meni u rebra. U isto vreme, majčini zubi su zveketali, a vazduh koji je ispuštala svaki put kada bi otvorila usta prošištao mi je kroz uho. Taj zvuk bi me uvek iznova prestravio. Trebalo bi da joj držim glavu, da se pobrinem da se ne ugrize za jezik ili na neki drugi način naškodi sebi.
Zalumine glasne komande odjednom su postale jasne. „Zgrabi je za ruke! Izvuci je!“
Snažne ruke ščepale su me za zglobove i povukle moje ruke iznad glave. Prevrnula sam se na leđa. Majčina glava mi je pala na grudi, a zubi su joj zvečali kidajući vazduh i snažno udarali jedni u druge. Sve vreme njene ruke i noge su me udarale. Ruka joj se otela i udarila me ispod brade, a ispod nokta joj je ostao komadić kože.
Nevidljiva Zaluma koja se nalazila pored mojih stopala rikala je: „Izvucite je napolje!“
Otac se pribrao istog trena. Neobjašnjivom silom uhvatio me je za podignute ruke i izvukao me ispod majčinog drhtavog tela. Taj pokret prouzrokovao je neverovatan nalet boli u rebrima.
Ali istog trena kada sam bila slobodna, sve je bilo zaboravljeno. Nisam dopustila ocu da pomogne. Umesto toga, popela sam se na kolena i okrenula prema majci. Zaluma je veće dopuzala napred i težinom svog tela pridržavala gazdaričine noge.
Pronašla sam krzneni deo majčine kapuljače i stavila joj ga među zube. Moje angažovanje je došlo prekasno. Progrizla je jezik, a rezultat svega je bio zastrašujući. Krv joj je umrljala usne i zube, obraze i bradu. Bela kapuljača oko njene glave bila je umrljana tamnocrvenom krvlju. Iako sam joj veoma brzo pridržala glavu, ona se tako snažno otimala u mojim rukama da joj je kapa potpuno spala. Njena meka tamna kosa ubrzo je bila upletana u moje prste. Tog jutra joj je Zaluma pažljivo napravila kovrdže.
„To je đavo!“ čovek je koraknuo unapred - mlad, crvene kose i pegave kože. Prepoznala sam ga kao sveštenika iz crkve Santa Marija de Fjore. „Video sam je ranije kako to radi, još u Duomu. Ona je zaposednuta, zlo u njoj ne može da podnese Božju kuću!“
Šapat nas je okružio i prerastao u buku sve dok Savonarola nije uzviknuo: „Tišina!“
Svi su ga pogledali. Obrve su mu bile povijene i bio je vidno uznemiren zbog takvog uvredljivog ispoljavanja mišljenja. Crvenokosi sveštenik se povukao i nestao u gomili, drugi, tihi i pokorni počeli su da se vraćaju na svoja mesta.
„Oni Zli ne žele ništa drugo nego da prekinu Božje reči“, posebno je naglasio fra Đirolamo. „Ne smemo da dozvolimo da budemo ometeni. Bog će prevagnuti.“
Rekao bi i više, ali se moj otac pomerio prema propovedaonici. Njegov pogled ustremio se na kaluđera i rukom je pokazao u pravcu svoje uboge žene i očajno i žalosno povikao: „Fra Đirolamo, pomozite joj! Pomozite joj odmah!“
I dalje sam držala majčinu glavu, ali sam kao i drugi pažljivo i bez daha gledala i priora Svetog Marka.
Namršten izraz na licu je popustio, oči su mu na kratko zatreptale nesigurno pre nego što mu se vratio osećaj potpunog autoriteta. „Bog će joj pomoći, a ne ja. Služba će se nastaviti, a misa će biti čuvena.“ Dok je otac utučen spuštao glavu, fra Đirolamo je signalizirao grofu Piku i dvojici kaluđera među skupom: „Pobrinite se za nju“, nežno im je rekao. „Odnesite je do sakristije da me sačeka.“
Potom je veoma glasno nastavio da propoveda. „Božja deco! Takvi zli nagoveštaji će se samo produbiti, sve dok se naš grad ne pokaje i okrene svoja srca Gospodu. U suprotnom, kazna će doći, i sve će biti kao da zemlje nikada i nije bilo...“
Od tog momenta čula sam podizanje i spuštanje u glasu dok je propovedao, ali nisam razumela smisao, jer su se dva kaluđera u braon odorama pojavila pored majke. Piko je preuzeo stvari u svoje ruke.
„Fra Domeniko“, rekao je onom krupnijem koji je imao kockastu glavu i tupav pogled. „Naložiću da se žene pomere. A onda ti podigni madona Lukreciju“, pokazao je na moju majku koja je još uvek bila u mukama svog napada, „i odnesi je. Fra Marćijano, pomozi mu ukoliko to bude potrebno.“
Ni Zaluma ni ja se nismo pokrenule. „Ne smete da prenosite moju majku. To bi moglo da je povredi“, bespomoćno sam insistirala. Fra Domeniko je slušao u tišini, a onda je smirenim i odlučnim pokretima razdvojio zaštitničke Zalumine ruke i uhvatio majku oko struka.
Sa lakoćom ju je podigao, primoravajući Zalumu da se povuče. Posegla uzaludno za mojom majkom dok joj se glava s haotičnim pramenovima kose njišući podigla iz mog krila. Samo je pomalo ustuknuo zbog njenih olabavljenih ruku i nogu, Domeniko ju je prebacio preko jednog ramena, kao što bi pekar uradio sa džakom brašna. Majčine noge odbijale su se o njegove grudi i torzo, a ruke su joj visile niz njegova leđa. Izgledalo je kao da ih on ni ne oseća.
„Stanite!“, Zaluma je zaurlala na kaluđera. I sama je izgledala zastrašujući poput njene gazdarice. Šal pod kapom bio je potpuno iskošen a pojedine nemirne kovrdže pronašle su svoju put napolje. Majka ju je udarila u oko koje je već tada bilo natečeno i napola zatvoreno. Jagodica ispod oka bila je sjajna i crvena što je obećavalo da će prerasti u značajnu modricu.
„Ostavite je na miru!“ povikala sam na fra Domenika. Borila sam se sa sobom da ustanem, ali mi je neko od ljudi pored stao na suknju pa sam ponovo pala.
„Pustite je da se podigne!“, naredio je muški glas iznad mene. Ljudi su počeli da prave prostora sve dok oko mene nije bilo nikoga. Snažna ruka se pojavila i zgrabila moju i povukla me da stanem na noge. Pridigla sam se boreći se da dođem do vazduha i susrela sam se sa pogledom stranca. Visok, mršav čovek koji je nosio otmenu haljinu od divnog platna, domaćina jednog od dvanaest koji je savet od osam Lordova Priora birao svaka dva meseca. Njegov pogled se susreo sa mojim i mogla sam da osetim čudan, snažan osećaj prepoznavanja, iako se nikada ranije nismo sreli.
Istog trena sam se sklonila od njega i pošla za neumoljivim Domenikom, koji je već krčio sebi put kroz gomilu. Zaboravljajući da se nalazi u Božjoj kući, otac je požurio za Domenikom, zahtevajući da bude nežniji u ophođenju prema mojoj majci.
Domenikov kompanjon, fra Marćijano ponudio je Zalumi i meni ruku da nam pomogne. Besna i neobično tiha Zaluma ga je odbila, iako je primetno ćopala. I ja sam odmahnula na njegovu ponudu. Ali ponašanje fra Marćijana je ostalo ljubazno i brižno.
Bio je star i retke kose. A oči su odavale nežnu i neiskvarenu dobrotu.
„Budite uvereni“, rekao mi je. „Dama je u Božjim rukama. Neće dozvoliti da bilo kakvo zlo dopre do nje!“
Nisam mu odgovorila. Umesto toga sam bez reči išla za drugima iza fra Domenika sve dok nismo došli do sakristije.
Soba je bila mala, daleko hladnija od svetilišta koje je bilo toplije od stotine tela. Ovde sam mogla da vidim sopstveni dah. Fra Domeniko je odneo moju majku do jedinog mesta na koje je mogao da je položi, do uzanog drvenog stola koji je otac najpre pokrio mekanim krznenim ogrtačem. Kada ju je kaluđer spustio, otac ga je odgurnuo od nje takvom silinom koja me je iznenadila. Teško dišući dvojica muškaraca su razmenili pogled ispunjen mržnjom. Mislila sam da će sve prerasti u udarce.
Domeniko je zatreptao. Konačno je oborio pogled, a onda se okrenuo i otišao. Fra Marćijano je ostao s nama, nadajući se da bi mogao da nam pruži malo pomoći i utehe.
U jednom trenutku na putu do sakristije, napad moje majke je prestao. Sada, dok je ležala obamrla i u hladnoći, otac je sa sebe skinuo svoj grimizni ogrtač i prekrio je njime. Grof Piko je položio ruku preko njegovog ramena.
Otac je pokušao da se odmakne. „Kako Bog može da dozvoli ovakvo nešto?“ U glasu mu se čulo koliko je ogorčen. „I zašto je fra Đirolamo dozvolio da njome rukuje takva zver?“
Piko je govorio nežno, iako mu se u glasu mogao čuti neobična strogost. „Fra
Domeniko je uvek uz fra Đirolama, znaš to Antonio. Možda je Bog dozvolio da madona Lukrecija istrpi ovu neprijatnost kako bi mogao još uzvišenije da joj pomogne. Njeno ozdravljenje biće zavet svima ostalima. Imaj vere. Veruj u veličinu Boga. Nije nas doveo ovako daleko da bi nas razočarao.“
„Molim se da nije tako“, rekao je moj otac. Oči je prekrio rukama. „Ne mogu da podnesem da je gledam ovakvu. Kada sazna šta se dogodilo... sramota će biti tolika da to neće moći da podnese.“
Razdvojio je ruke i pogledao na moju uspavanu majku, toliko bledu da je delovala kao da je voštana figura, a kao da je vosak bio umrljan tamnom krviju. Nežno je sklonio pramen kose sa njene obrve. Dok je to činio stvorila se prilika da nakratko pogledam u Zalumu koja je stajala naspram njega.
Iskrena mržnja u njenom izrazu me je zapanjila. Bilo je to izvan ponašanja koje je priličilo jednom robu, a ipak sam je razumela. Volela je moju majku kao da joj je sestra, a mog oca je jednako toliko mrzila. Sve do ovog trenutka držala je po strani osećanja prema njemu.
Ja sam jednostavno bila uznemirena. Pre nekog vremena, ostavila sam po strani svoje brige o uzroku majčinih napada. Zalumina priča o bratu i povredi glave koju je imao ubedila me je da je uzrok majčine boljke bio prirodan. Sada, posle njenog zastrašujućeg govora pred Savonarolom, više nisam bila sigurna. Može li duša tako nežna i pobožna kakva je majčina biti alatka nečemu zlom?
Četvrt sata je naša nesrećna skupina čekala u nezagrejanoj sakristiji. Obmotala sam svoj ogrtač tako snažno oko sebe da se ne bih smrzla. Znoj od pređašnjeg napora me je hladio, a dah se kondenzovao i pretvarao u led na vuni. Moja jadna majka se smrzavala i drhtala i pored očevog ogrtača i krznenog plašta na kom je ležala.
Konačno, teška vrata su se otvorila uz škripu i svi smo se okrenuli. Savonarola se pojavio na dovratku. Pored njega je stajao fra Domeniko, pa je Savonarola delovao mnogo manji nego što se to činilo dok je bio za propovedaonicom.
Otac je koraknuo prema majci i položio dlan preko njene ruke. Izraz na licu mu je bio strog. Gledao je u fra Domenika iako se obraćao Savonaroli. ,,On nam ne treba.“ Isturio je bradu prema Domeniku.
„On je moja desna ruka“, rekao je fra Đirolamo. „Ukoliko on nije unutra, ni ja ne ulazim.“
Otac je zatreptao i spustio pogled, potpuno poražen. Dva kaluđera su ušla unutra, a izraz na Domenikovom licu delovao je zaštitnički.
Tačno iza njih na samim vratima pojavio se crvenokosi, pegavi sveštenik iz Duoma.
„Sigurno vas je Bog poslao u Firencu, fra Đirolamo!“ uzviknuo je dok mu se lice ozarilo ulagivački. „Svakoga dana mnogobrojne grešnike navodite na pokajanje. Vi ste spasilac ovoga grada!“
Fra Đirolamo se borio da na njega ne utiče ovo laskanje. Lice i pogled su mu bili pomalo skrenuti u njegovom pravcu. U iskrenom pokušaju da ostane skroman i pokoran, ipak su mu reči prešle preko usana. Visokim nazalnim glasom, odgovorio mu je: „Gospod je taj koji će spasiti Firencu, a ne ja. Neka vaša odanost bude usmerena prema Bogu, a ne bilo kakvom čoveku.“ Napravio je kratku pauzu, a onda čvrstim i odlučnim glasom rekao:
„Sada imam drugih poslova.“

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:22 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

Njegove poslednje reči izgovorene su sa namerom da se reši sveštenika koji je telom zatvarao ulaz u sakristiju, ne želeći da pusti sveštenika da prođe sve dok mu ovaj ne garantuje milost. Umesto da ode, mladi čovek je i dalje piljio u sakristiju. „Ah! Ovo je žena koja je zaposednuta mnogim demonima!“
Fra Đirolamo ga je oštro pogledao. „Dozvolićemo da Bog bude sudija njenim jadima.“ Odlučno je pogledao u fra Domenika koji se saosećajno nagnuo preko sveštenika. Visoki sveštenik se uputio prema vratima.
Graciozno se provukao pored krupnog kaluđera i ušao u odaje pre nego što je mogao da mu zabrani. „Ali, fra Đirolamo, sami ste rekli da će zlo pokušati da spreči ljude da čuju Božju poruku koju vam je On preneo. Niko ne bi mogao da izgovori reči koje je ona izgovorila ukoliko sam đavo ne upravlja njima.“ Njegove svetle oči zasjale su nekim nemirnim ubeđenjem. „Istu stvar je uradila u Duomu. Uzvikivala je reči koje joj je đavo nametnuo!“
Fra Domeniko je zapanjeno slušao, čak se i nežni fra Marćijano odvojio od nas kako bi saslušao harizmatičnog mladog sveštenika.
„To je istina Babo“, rekao je Domeniko svom gazdi. „Vaše prisustvo će izazvati đavole. Koliko ljutiti moraju da budu! Koliko uplašeni! Ovo je šansa da pokažete istinsku Božju moć.“
Iako mu je bilo nelagodno zbog pravca u kome se razgovor kretao, a ipak nije mogao da ga ignoriše, Savonarola je prošao pored Domenika i sveštenika sve dok nije stajao pored majke tačno naspram mog oca i Pika.
„Je li to istina?“ fra Đirolamo je tiho upitao mog oca. „Da li je izgovarala čudne reči u Duomu pre napada?“
Tih i obazriv, otac je pogledao u mene i Zalumu. Bila je bestidna i ponašala se kao da izaziva. Kapa joj je skliznula, a njena divlja kosa sada je delovala zastrašujuće kao Meduzina otrovna kruna.
„Nije istina“, slagala je. „Pati od napada još od povrede glave, i u tome nema ni trunke đavoljeg!“
Savonarola je pomerio majčinu glavu i nežno položio ruke preko njenih ramena.
Njegova bojažljivost je nestala i pun samopouzdanja je rekao: „Pomolimo se u tišini!“
Svi smo mu se pokorili, spuštajući glave. Usudila sam se da provirim kroz napola otvorene oči. Sveštenik i Domeniko su ušli, poslednji je zatvorio teška mesingana vrata za sobom. Obojica su pohrlili da stoje pored fra Đirolama. Krčili su sebi put da stanu sa majčine desne strane što je bliže moguće predmetu njihovog obožavanja. Tako su pomerili u stranu Zalumu i mene, primoravajući nas da se pomaknemo prema majčinim nogama.
Moj otac, zakrvavljenih očiju, povio je glavu, ali je i dalje gledao. U očima mu se video oprez i bes. Stajao je levo od moje majke dok je Piko bio tik uz njega.
Posle duge pauze, Savonaroline obrve su se spojile u jedan luk. „Bog mi se obratio. Nepokajani greh je doveo do jada ove žene. Greh koji je dugo skrivana tajna i koji je zakopan i koji je u stanju da pomuti dobrotu njene duše. Moliću se Bogu da joj otvori srce i ukloni teret koji bi mogao da je oslobodi zla.“ Podigao je glavu i snizio glas, pitajući moga oca: „Znate li, gospodine, nešto o tom strašnom grehu koji možda ne želi da prizna?“
Otac ga je pogledao potpuno iznenađen. Iznenadna emocija ga je toliko obuzela da nije mogao da govori, već je samo bolno zajecao.
Piko mu se obratio: „Antonio, prijatelju moj, moraš da veruješ fra Đirolamu. Bog nas je s razlogom doveo ovamo. Sve ovo je za dobro madona Lukrecije.“
„Da li ikome nedostaje vere? Da li iko želi da ode?“, fra Đirolamo je piljio u svakoga od nas tražeći odgovor.
„Moliću se s vama!“, uzbuđeno je rekao mladi sveštenik.
Savonarola ga je pogledao upozoravajući. „Oni koji to žele mogu položiti ruke na nju zajedno sa mnom i u tišini pratiti molitvu.“
„Samo molitva može da dođe do nje“, rekao je moj otac. „Samo se molite da bi Bog mogao da je izleči!“
Savonarola mu je odgovorio pogledom koji ga je ućutka istog trena. Sveštenik i fra Domeniko su brzo stavili dlanove preko nadlaktica moje majke i preko njenog struka. Otac je stavio ruku preko njene desne, što je i Piko učinio. Zaluma i ja nismo mogle da učinimo ništa drugo do da položimo dlanove preko majčinih članaka.
Omanji kaluđer podigao je ruke i samo ih još čvršće spustio na majčina ramena da bi potom zatvorio oči. „O, Gospode!“ uzviknuo je istim onim glasom koji se obraćao s propovedaonice dok je vršio službu. „Pred sobom vidiš ženu, ubogog grešnika...“
Pod njegovim rukama, majka se promeškoljila. Kapci su joj podrhtavali. Promuklo je prošaputala: „Antonio?!“
Uzeo ju je za ruku i nežno joj se obratio. „Lukrecija, ovde sam. Sve će biti dobro. Fra
Đirolamo se moli za tvoje ozdravljenje. Odmaraj se i imaj vere.“
Tokom njihove nežne razmene reči, sveštenik je nastavio sa svojom molitvom. „Ovde postoji tama koja se otvara i produbljuje za Satanu. Gospode! Ukrali su joj telo, izobličili ga...“
Majčine oči se proširiše od straha. Iako sanjiva, osetila je kako je Savonarola steže za ramena. Slabašno se pomerila kao da je pokušavala da se otrese njegovih ruku koje su je pritiskale. „Antonio! Što on to govori? Šta se dogodilo?“
U tom trenutku, sveštenik koji je počeo da podrhtava, uzviknuo je: „đavoli su je zaposeli, o, Gospode!“
„Da!“ Domeniko je promrmljao svojim dubokim glasom. „Đavoli, Gospode!“ „Stanite“, prošaputala je moja majka.
Zaluma ih je prekinula, rečima brzim i oštrim upućenim uglavnom svešteniku, ali i Savonaroli. Pribila se uz Domenikova široka pleća pokušavajući da dođe do svoje gazdarice. „Stanite! Plašite je! Mora da ostane smirena!“
„Sve će biti u redu, Lukrecija“, rekao je moj otac. „Sve će biti dobro...“
Savonarola nije obraćao pažnju. Razgovor koji se odvijao bio je između njega i Boga, „O, Gospode! Niko je osim Tebe ne može spasiti. Nisam dovoljno vredan da se suočim s Tobom, ali Te najponiznije molim: spasi je njenih greha. Izleči je...“
Pegavi sveštenik, izgubljen u sopstvenom Iudilu, nastavio je da se moli kao da je bio posve sam. „Oslobodi je Sataninog uticaja! Počuj me đavole! Ne komandujem tobom ja, već to čini Gospod. Ostavi na miru ovu ženu! U ime Isusa Hrista, ostavi u miru njeno telo i oslobodi je!“
Fra Domeniko, podstaknut pravim žarom sveštenikovih reči, nagnuo se i ščepao majčine ruke svom snagom. Vikao joj je pravo u lice, dok mu je pljuvačka prštala iz usta: „Odlazi đavole, u ime Hrista!“
„Pomozite mi“ povikala je slabašno moja majka. „Antonio, za ime Boga...“
Tada je otac zgrabio krupne gležnjeve fra Domenika, već vičući: „Pusti je! Skloni ruke s nje!“
Savonarolin glas je postao snažniji, i prekoran zbog sveštenika, Domenika i mog oca.
„Ovde smo da tražimo izlečenje, oproštaj grehova. Tek će tada, Gospode, zlo popustiti....“ „Zaustavite ovo!“, naredila je Zaluma, uz metež molitve. „Zar ne vidite šta joj radite?“
Majčino telo se ukočilo. Vilica je počela da joj poigrava, a udovi da udaraju u drveni sto. Glava joj se cimala s jedne na drugu stranu, a krv iz povredenog jezika prskala je svuda po ljudima.
Zaluma i ja smo pokušale da se postavimo na uobičajene položaje u trenucima kao što je ovaj, ali kaluđeri i sveštenici me nisu puštali ni blizu majčine glave. Zajedno sa Zalumom, legla sam preko majčinih nogu, ali nas je jednim snažnim pokretom ruke fra Domeniko odgurnuo odatle, a da nas nije ni pogledao. Otac se sagnuo preko majke i stavio ruku preko njenog ramena.
„Vidite, Babo, đavo nam se prikazuje!“ Domeniko je likovao, a potom se pobedonosno nasmejao. „Gubi se! Ovde ne poseduješ moć!“
„Pomolimo se Bogu!“, zatutnjao je fra Đirolamo. „O, Gospode, molimo te da oslobodiš ovu ženu njenih greha, uticaja svega zlog. Tražimo njeno ozdravljenje. Ukoliko postoji bilo kakva prepreka ukaži nam na nju, o Gospode!“
„Gubi se, Satano!“ nastavio je sveštenik u istom maniru. „Odlazi u ime Svetog oca!“
Fra Domeniko, njegove bezizražajne crte lica obasjale su se zastrašujućim ubeđenjem. Našao se između molitva priora i sveštenika.
Ponavljajući reči svoga nadređenog uzviknuo je: „Otkrij sve sada, Gospode! U ime Sina, odlazi Satano!“
Kako je izgovorio te reči, majčino telo se povilo u grču toliko snažno da su muškarci izgubili kontrolu nad njom. Nastala je čudna tišina. Sveštenik i Savonarola potpuno zbunjeni prekinuli su molitvu. Kao odgovor na to, Domeniko je svojim krupnim šakama pohrlio nadole i svom snagom pritisnuo mesto majčinog srca.
„Odlazi u ime svetoga Duha!“
U neočekivanoj tišini čula sam blagu, ali stravičnu buku: tupo pucanje pod kojim se lomila majčina grudna kost. Vrisnula sam, nesvesna Zaluminih urlika i očevog besnog režanja.
Majčine oči su se raširile. Krv je iz unutrašnjosti počela da navire na uglovima njenih usana i da teče niz njene obraze u uši. Pokušala je da se nakašlje, a umesto toga samo je udisala krv što je bilo propraćeno užasnim zvukom grgljanja osobe koja se očajnički bori za vazduh. Davila se u sopstvenoj krvi.
Otac se rvao da otera Domenika od majke, a potom se vratio da bude uz nju. I ne razmišljajući, bacila sam se na snažnog sveštenika i udarala ga pesnicama, nesvesna da i Zaluma čini to isto.
Kada sam se osvestila, prišla sam majčinom uzglavlju. Sagnula sam se sve dok čelom nisam dodirnula sto. Lice mi je bilo uz majčino, i pored očevog. Zaluma je bila uz mene, njeno rame je pritiskalo moje.
Svi ostali su se sklonili od nje. Fra Đirolamo je pomakao ruke s nje i piljio u nju iskreno zbunjen i užasnut. Sveštenik se u strahu povukao i brzim pokretima se krstio. I Piko je stajao na udaljenosti, pokušavajući da razabere strašan preokret u događajima.
Jedino je moj otac ostao uz majku. „Lukrecija!“ vikao je. „Oh, Bože, Lukrecija, progovori!“
Ali, majka nije mogla. Pokreti njenih udova postajali su sve slabiji dok se potpuno nisu umirili. Lice joj je poprimilo boju grudi golubice. Krv joj se slivala niz usne dok se borila da udahne vazduh. Pokušala sam da joj pomognem jedino onako kako sam umela, pritisla sam moje lice uz njeno i rekla joj da je volim i da će sve biti dobro.
Posmatrala sam kako strah u njenim očima bledi zajedno sa samim životom i videla sam trenutak kada joj je pogled postao prazan i nepomičan.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:22 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



XVIII
Ne obraćajući pažnju na krv, položila sam glavu na majčine grudi. Zaluma je njenu ruku položila na svoje usne, a otac je svoj obraz priljubio uz njen. Nas troje smo žalili nad njom neko vreme, a onda me je obuzeo bes. Podigla sam svoje vlažno lice i okrenula se da se suočim s Domenikom. Ali i pre nego što sam otvorila usta da ga optužim, otac je zaurlao, a glas mu je bio izobličen i snažan.
„Ubio si je!“ Nasrnuo je na Domenika, a ruke su mu postale kandže koje su hrlile prema Domenikovom vratu. „Ubio si je i postaraću se da te obese zbog toga!“
Kaluđerovo lice je potamnelo, podigao je ruku da se odbrani. Piko i crvenokosi sveštenik su se bacili na mog oca i jedva uspeli da ga zadrže.
Ja sam zajedno sa Zalumom vrištala, dajući oduška besu koji nas je obuzeo. „Ubico!
Razbojniče!“
Savonarola se držao podalje od okršaja. Kada su Piko i sveštenik savladali mog oca, fra Đirolamo je stao ispred Domenika koji je postao pokoran. „Bože, oprosti mi“, zajecao je. „Nisam sposoban da nekome namerno nanosim bol, ovo je bila nesreća, strahovita nesreća... oh, molim te, Babo, oprosti mi!“
A onda sam iza sebe začula blag, ali jeziv očev glas: „Ovo nije bila nesreća. Imao si nameru da je ubiješ...“
„Pogledaj ovamo“, rekao je Piko odsečnim glasom. „Ovo je bila nesreća, i ništa više od toga. Fra Đirolamo i fra Domeniko su obojica došli ovamo sa božanskom namerom da je izleče.“
Savonarola je koraknuo napred, još jednom kao čovek pun samopouzdanja koji vlada dok je za propovedaonicom. „Ovo su reči koje mi je Gospodo preneo: madona Lukrecija je oslobođena svih ozloglašenih uticaja. U času njene smrti, pokajala se nad svojim gresima i sada boravi u Čistilištu. Budite spokojni u saznanju da će njena duša ubrzo biti s Bogom.“
Njegove reči su rasporile očevo srce. „To je istina“, prošaputao je. „Ali ništa manje nije istina da ju je Domeniko ubio.“
Fra Đirolamo je bio neumoljiv. „Ono što se ovde desilo bio je Božji čin. Fra Domeniko je bio samo njegov instrument. Žene!“ okrenuo se da nas isprati. „Obrišite suze! Radujete se što će vaša gospodarica ubrzo biti u Raju!“
Mračnim pogledom, Zaluma je pljunula u njegovom pravcu, a potom se okrenula s namerom da nastavi da žali.
„Bog vidi krivce“, rekla sam mu. „Bog prepoznaje zločin koji je ovde počinjen, i nijedna od vaših sladunjavih reči nikada neće moći da sve ovo sakrije od njegovog pogleda. Postaraće se da pravda stigne vas i fra Domenika u svoje vreme.“ A onda sam dodala tako naglo da sam i samu sebe iznenadila: „Ukoliko želite da načinite bilo kakav napor u
smislu naknade, možete da se postarate da se majka prenese do naše kočije.“
„To može da se uredi“, rekao je Savonarola. „Posle toga ću se moliti da ti Bog oprosti na tim rečima punim mržnje. Vremenom ćeš prihvatiti sve što se dogodilo. Ali prvo, molićemo se za madona Lukreciju da bi njeno vreme u Čistilištu bilo što kraće. A onda ću pozvati sveštenika.“ Ovo sam shvatila kao nameran prekor upućen onome u našoj crkvi, „da joj očita miropomazanje.“ Govorio je svima nama, ali je pogledom ciljao pravo u mog oca, koji je stajao mirno, slomljeno odbijajući sve Pikove napore da ga uteši. „Kleknimo“, rekao je Savonarola. Piko, sveštenik i dva kaluđera su mu se poslušno povinovala. Zaluma i ja smo ostale uz moju majku.
Otac je čvrsto stajao, nepomičan. „On ju je ubio.“
„On je bio Božja ruka“, Savonarola mu se čvrsto usprotivio. „Bog je odgovorio na naše molitve tako što je od vas uzeo Lukreciju. Ubrzo će biti s Njim, oslobođena svih patnji. Ovo je blagoslov u poređenju sa životom koji je vodila... ovo je kraj koji je poželjniji od ozdravljenja ovozemaljskog. Trebalo bi da budete zahvalni.“ Zastao je, a onda je još jednom zahtevao: „Kleknite. Kleknite i molite se s nama da bi duša vaše žene dospela u Raj.“
Otac je ispustio jecaj koji je istovremeno podsetio na režanje. Ostao je da stoji i nastavio da pilji u Domenika s mržnjom u očima.
Domeniko je kleknuo pored svog gazde, a onda otvorio oči i pogled ukrstio s očevim. Položaj njegovog tela nedvosmisleno je svedočio o pobedi. Izraz lica mu je bio sjajan i ničega Božanskog niti ispravnog nije bilo u njemu. U očirna mu je iskrila promišljena inteligencija, beskrajno iščašena i hladna da sam ja shvativši to ostala bez daha.
Potom je fra Domeniko, gledajući u mog oca blago nagnuo glavu prema stolu na kom je moja majka i dalje ležala, a onda je lagano, namerno sklonio pogled s njega na mene.
Otac je to video i ustuknuo.
„Klekni“, blagim glasom rekao je Domeniko.
Očeva nedra su se takvom brzinom podigla i spustila da sam pomislila da će planuti. A onda je, pokrivajući lice dlanovima, kleknuo na kolena pored Pika.
Domeniko se nasmešio i zatvorio oči.
Ali ja nisam htela da se pokorim. Niti je to učinila Zaluma. Nisam shvatala šta se to događa između mog oca i kaluđera. Znala sam samo da je otac dozvolio da ga slome.
Držeći se uz majčino telo, nikada ga nisam toliko mrzela kao u tom trenutku. I zaista, ne bih mogla da kažem koga sam u tom trenutku mrzela više: Boga, Savonarolu, fra Domenika ili mog oca. I tako sam odlučila da ih sve do jednog mrzim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:23 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XIX
Nakon što je primila pričest od sveštenika iz crkve Svetog Marka, majku su odneli do naše kočije. Do tada se većina ljudi razišla, ali sam čak i svojoj tuzi primetila stranca koji mi je pomogao da se pridignem s poda crkve kako stoji i posmatra.
Vozili smo se nazad preko mosta Sveta Trinita. Umotana u krvavi ogrtač i smaragdni somot, moja majka ležala je obamrla u očevom naručju dok smo se vozili. Nije dozvoljavao nikome da je dodirne. Piko je insistirao da nam se pridruži. Grofovo prisustvo me je vređalo, ali je tuga ser Đovanija bila iskrena. Obrt u događajima koji su prethodili ga je iskreno razarao.
Ali moj otac nije želeo da pogleda u Pika. Kruto je sedeo pored njega tako da im se noge, laktovi ni slučajno nisu dodirivali. Molimo se nežno i brzo za majčinu dušu, naizmenično izgovarajući Ave Mariju i Gospodnju molitvu. Kada mu se Piko pridružio, on je oklevao, kao da je bio neodlučan da li da prihvati molitve svoga prijatelja, ali onda je popustio i nastavio.
Nisam mogla da podnesem prizor u kočiji pa sam gledala kroz prozor. Doživela sam uvredu jer su spoljašnjost Svetog Marka i Via Larga izgledali isto. Ljudi su pažljivo išli niz zaleđene ulice, lica umotanih da se zaštite od hladnoće, ali nije bilo ni znaka žalosti niti poštovanja prema svemoći Smrti.
Prema ocu sam istovremeno osećala sažaljenje i bes. U isto vreme me je obuzimao osećaj odgovornosti i upravo je taj osećaj rukovodio mojim ponašanjem kada smo konačno stigli kući. Kada se kočija zaustavila iza naše kuće, bila sam prva koja se podigla.
„Gospodine Đovani“, obratila sam se grofu Piku kao da smo oboje odrasli, a ja njegov vršnjak. „Danas se mora napraviti dogovor s grobarom, kao i sa sveštenikom u vezi sa sutrašnjim danom. Ona bi želela da bude sahranjena u Santo Spiritu. Da li biste bili ljubazni...“
Pre nego što sam uspela da završim, Piko je svečano odgovorio: „Biće mi čast, madona Liza. U međuvremenu...“ Okrenuo se prema mom ocu, koji je još uvek ljuljao majčino telo. „Dozvolite nam da je unesemo unutra.“
„Gore do njenih odaja“, rekla sam. „Zaluma, pođi pre njih i prekrij njen krevet da se ne umrlja, a naloži slugama da donesu peškire i vodu.“
Otac je snažno pritisnuo majčinu glavu uz svoja nedra. „Sam ću je odneti.“
„Podite sada“, Piko ga je umirivao. „Biće vam potrebna pomoć, bar pri izlasku iz kočije.“
Otac je držao distancu prema Piku, odbijajući da ga pogleda u oči, ali je na kraju klimnuo glavom. Muškarci su majku podigli i izneli je iz kočije, ali čim je bila napolju, otac ju je otrgnuo od Pika. „Držim je sada.“ Nije dozvolio da ga nagovori u suprotno, pa je Piko otišao prema Santo Spiritu. Zaluma je požurila u kuću pre nas.
Išla sam nekoliko koraka ispred oca, koji je fanatično mrmljao: Ave Maria, gratia plena Dominus tecum, benedicta tu... Svevišnji Bože, dozvoli duši njenoj da dođe do Tebe. Tolika nepravda i sve moje činjenje od samoga početka...“
Ludilo mu je davalo snagu. Ušao je u kuću krupnim koracima, da ni u jednom trenutku nije posrnuo i uspeo se uz visoke uzane stepenice.
U majčinim odajama, Zaluma, crvenih očiju, ali savršeno pribrana čekala je na otvorenim vratima. „Voda kojom ćemo je okupati je na putu ovamo“, rekla je, „a ja sam spremila krevet.“
S neverovatnom pažnjom, otac je polegao majku na krevet koji je bio prekriven mnoštvom starog platna.
„Evo“, rekla sam. „Dozvoli nam da ovo iznesemo odavde.“ Posegla sam za prelepim somotskim ogrtačem boje smaragda čiji su rubovi bili skoreni od tamne krvi. Zaluma mi je pomogla da ga izvučem ispod majke. Kada smo završile, otac je pao na kolena, obuhvatio majčine ruke i ljubio ih.
S donjeg sprata do nas su dopirali jecaji kada je kočijaš svim slugama preneo vest. Voda i peškiri su ubrzo stigli. „Morate sada da odete“, rekla sam ocu koji je i dalje klečao. „Moramo da je operemo.“
Odmahnuo je glavom, čvrsto se držeći za moju majku. „Moramo da se molimo za nju. Molite se sve dok ne dobijemo znak od Boga da je sada u Raju i da više ne pati. Adveniat regnum tuum. Neka Tvoje carstvo dođe.“
„Bilo je dosta molitvi za nas! Odlazi!“ Zalumine oči bile su prepune besa.
Stala sam između njih. „Oče, ukoliko želiš, možeš da nastaviš u drugoj sobi.“ Nežno sam mu razdvojila ruku od majčine, a onda je čvrsto prigrlila i pomogla mu da se podigne.
„Nećemo dugo“, rekla sam mu. Povela sam ga prema vratima i snažno ih zatvorila nakon što je izašao.
Okrenula sam se prema krevetu. Dok sam to činila, videla sam Zalumu kako gleda svoju gazdaricu u očajanju i sa najiskrenijom ljubavlju. Za treptaj oka pohrlile smo jedna prema drugoj, jecajući.
„Kako je ovo moglo da se dogodi?“, borila sam se da dođem do vazduha. Brada mi se zarila u njeno rame. „Kako je Bog mogao da bude deo ovakvih užasnih stvari?“
„Bog daje ljudima moć izbora, da čine dobro ili zlo“, promrmljala je Zaluma. „Čini se da svi prečesto čine ovo poslednje.“
Volela sam majku više od bilo čega na ovom svetu. A što se tiče oca, kakvu god ljubav da sam gajila prema njemu sada je ona bivala sve manja. Sada je postojala samo Zaluma i jedino ona. Majčina i njena brižna priroda uvek nas je objedinjavala. Sada ćemo morati da pronađemo novu svrhu.
Zaluma me je potapšala po leđima tako nežno kao što bi to učinila da se radi o novorođenčetu. „Dosta, dosta“, rekla je uzdišući. Povukla sam se i malo se umirila.
„Pogledaj se“ rekla sam s neuverljivom dozom humora, gledajući u njenu divlju kosu i crvene mrlje koje su joj počivale na licu. „Mogla bi da uplašiš i najnepokolebljivijeg heroja.“
„Isto bih mogla da kažem i za tebe“, rekla je Zaluma, blago se osmehnuvši. „Bilo bi najbolje da prvo operemo ruke, ali onda moramo da požurimo.“ Najednom se smračila boreći se sa suzama. „Sada će se brzo ukrutiti.“
Pomerile smo se prema suprotnim stranama kreveta i prionule na posao. Široki, ekstravagantni rukavi s zlatnim porubom bili su prvi na redu, a onda teška majčina suknja takođe od smaragdnog somota. Potom je na redu bila podsuknja i poslednja isflekana košulja od svile boje slonovače. Sve smo skinule sa nje, sve dok nije ležala naga, a onda je Zaluma skinula i njen smaragdni prsten i svečano ga približila meni. Minđuše i ogrlica, sve je trebalo skinuti. Nikakvi ukrasi nisu bili dozvoljeni.
Iz poštovanja, Zaluma mi je pružila jedan od peškira i dozvolila mi da skinem krv s majčinog izmučenog lica. Umakala sam peškir u umivaonik, sve dok voda nije postala mutna.
Zaluma je primetila. „Doneću još nešto vode“, rekla je, jer iako sam oprala majčino lice, a Zaluma joj se pobrinula za ruke, i dalje je bilo krvi po njenim grudima i vratu.
Nakon što je otišla, uzela sam majčinu najbolju vunenu majicu iz kredenca kao i veo od belog platna, jer je zakon bio takav da je mogla da nosi samo jednostavnu belu odeću i jedino su bili dozvoljeni vuna i platno. Potom sam pronašla njen češalj i učinila sve što je moguće da joj razmrsim kosu. Bila je veoma zamršena, a ja sam bila nežna i provlačila sam češalj najpre kroz krajeve, a onda lagano prema temenu. Kosa joj je mirisala na ružinu vodicu i na čelik.
Dok sam je češljala, jednom rukom sam joj pridržavala glavu kako bih mogla da doprem do lokni koje su joj počivale na vratu. Dok sam to činila, nežno sam pomerala položaj glave. Osetila sam zupce češlja kako poniru i onda se ponovo podižu dok prelaze preko temena.
Osećaj je bio više nego čudan da sam prekinula češljanje, odložila češalj i nesigurnim prstima pronašla usek na majčinoj glavi između slepoočnice i levog uva. Razdvojila sam kosu na tom mestu i pronašla udubljenje i ožiljak.
Majka je uvek insistirala da joj Zaluma i niko drugi od sluga uređuje kosu. Čak ni meni nikada nije bilo dozvoljeno da je dodirnem.
U tom trenutku Zaluma se vratila, pažljivo hodajući da ne bi prosula svežu vodu. Videvši moj pogled, oči su joj se raširile. Položila je umivaonik na majčin noćni stočić i zatvorila vrata.
„Postoji rana na njenoj glavi“, rekla sam, dok mi se glas pojačavao od nadolazećih emocija. „Rana, ožiljak.“
Pratila sam je pogledom dok je namerno uronila dva peškira u vodu, a onda mi prišla dodajući mi jedan.
„Znala si“, rekla sam. „Oduvek si znala. Zašto mi jednostavno nisi rekla? Samo si nagoveštavala, a sve vreme si znala.“
Peškir joj je obešen visio iz ruke, pognula je glavu boreći se s emocijama. Kada ju je konačno podigla, na licu joj se video očajan izraz. Otvorila je usta kako bi progovorila, ali pre nego što su se začule prve reči, neko je kucao na vratima.
Otac ih je otvorio, a da mu nismo dale dozvolu da uđe. Ugledavši svoju mrtvu ženu kako počiva na krevetu, trgnuo se i skrenuo pogled. „Molim vas“, rekao je, „dozvolite mi da se ovde molim za nju. Želim da budem sada uz nju, pre nego što zauvek ode.“
Zaluma se okrenula prema njemu, skupljenih pesnica kao da je bila spremna da napadne. „Kako se usuđujete!“, prošištala je. „Kako se usuđujete, kada ste vi odgovorni za ovo!“
„Zaluma“, upozorila sam je. Moj otac je bio budalast i nije bio u pravu kada ju je odveo Savonaroli, ali njegova namera je bila srećan ishod.
„Istina je“, zaječala je. „Konačno ste završili ono što se započeli pre mnogo godina. I zato odlazite sada. Odlazite, i dopustite nam da se pobrinemo za nju.“ Otac se povukao i zatvorio vrata, a da nije rekao ni reč.
Zaluma je i dalje stajala okrenuta vratima, a celo telo joj je podrhtavalo i treslo se. Stavila sam ruku na njeno rame, ali ju je ona odgurnula, a onda se okomila na mene. Godine potisnute mržnje isijavale su iz nje:
„On ju je udario! Da li razumeš? On ju je udario, a ja sam se borila toliko dugo dok je bila živa da ne kažem ništa!“

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:23 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XX
Osećala sam se kao Sveti Sebastijan, proboden s stotine strela, ranjen i bez nade da će preživeti. Nisam mogla da reagujem.
Umesto toga, kretala sam se teško i u tišini, dok smo Zaluma i ja završavale s pranjem majčinog tela, potom smo je obukle u vunenu majicu i pričvrstile uz njenu raspuštenu kosu platneni veo.
Otišle smo i ja sam pozvala sluge da je obiđu rečima kojih se više i ne sećam.
Tokom pokopa u crkvenom dvorištu, otac je naglas objavio da je Savonarola bio u pravu, adveniat regnuum tuum, da dolazi kra; sveta, što je dobra stvar jer je to značilo da će on i njegova voljena Lukrecija ubrzo biti sjedinjeni.
Posle toga, kada je palo veče, otac me je pozvao sebi.
Bila sam sama u majčinoj odaji, podstaknuta čudnom odlukom da spavam u njenom krevetu, kada je pokucao na vrata. „Uđi“, rekla sam. Očekivala sam Zalumu da me još jednom ponudi nečim za jelo.
Umesto toga, moj otac je stajao na ulazu u sobu i dalje obučen u crni ogrtač, koji se nosi u žalosti. „Zaluma“, rekao je, nesigurnim i uplašenim glasom. „Bila je prilično ljuta... Da li ti je rekla još nešto? O meni i tvojoj majci?“
Piljila sam u njega s potcenjivanjem. „Rekla je dovoljno.“
„Dovoljno?“ iščekivanje u njegovom pogledu samo me je nateralo da ga mrzim još više.
„Dovoljno“, rekla sam, „da poželim da nikada nisam tvoje rođeno dete.“
Podigao je bradu i brzo zatreptao. „Ti si sve što mi je preostalo“, rekao je, a glas mu je prerastao u promukli šapat. „Jedini razlog zbog koga dišem.“
Moj okrutni odgovor mu je verovatno dao odgovor koji je tražio, jer se okrenuo i brzo izašao napolje.
Nemirno sam spavala te noći. Budili su me snovi sa majkom o tome kako smo počinili grešku, kako na kraju ona uopšte nije umrla, da je fra Domeniko nije ubio. Za vreme jednog sna, nije me probudio osećaj već zvuci pokreta u sobi. Podigla sam glavu i razaznala Zaluminu visoku i poznatu figuru u tami. Pomerala se prema dušecima položenim na pod, na kojima je uvek spavala. Konačno je shvatila da sam budna i da gledam u nju.
„Sada sam tvoja robinja“, rekla je, i tako je zauzela svoje mesto na podu uz mene i umirila se da spava.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:23 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XXI
Naš dom je bio nesrećan. Dok smo Zaluma i ja bile nerazdvojne, i vreme ispunjavale obavljanjem kućnih poslova, potpuno beznačajnih. Nastavila sam sa svojom rutinom: odlazila sam na pijacu u sivim zimskim danima umesto moje majke, kupovala meso od mesara, i obavljala druge poslove neophodne da se vodi domaćinstvo što je lagodnije moguće. Uvek su uz mene bili Zaluma i kočijaš. Ali, ovoga puta, nije bilo nikoga ko bi mi davao smernice, sve odluke sam sada donosila sama.
Oca sam izbegavala što sam više mogla. Jeli smo s nelagodnošću kada god bismo večerali zajedno. Većinu večeri se zadržavao, ostajao je do kasno u gardu pod izgovorom da radi, pa sam večerala sama. Uprkos želji za ljubavlju i oproštajem, koju je uvek majka nosila u sebi, nisam mogla da sakrijem svoj bes. Nisam mogla da se privolim da budem ljubazna. Ni jednom mi nije palo na pamet da zatražim za oproštaj zbog svojih zlobnih komentara, jer je svaki od njih bio istinit.
U svom očajanju, otac se uhvatio Savonarolinih učenja. Često je ponavljao sveštenikovo ubeđenje da je kraj sveta blizu, jer će ga jedino to, ili smrt približiti njegovoj voljenoj Lukreciji. Pretpostavljam da nije imao drugog izbora, osim da veruje da je Bog uzeo njegovu ženu kako bi je poštedeo patnji. U suprotnom, ne bi prihvatio ogromnu krivicu za njenu smrt. S druge strane, morao bi da smatra Savonarolu i tupavog Domenika ubicama. Dva puta dnevno prisustvovao je misama u crkvi Svetog Marka, uz Đovanija Pika koji je uvek bio uz njega.
Piko je postao čest posetilac u našem domu. Otac i on su počeli slično i da se oblače - u jednostavnu crnu odeću, koja ne bi mogla da se smatra svešteničkom zbog finog kroja i izuzetne finoće tkanina. Iako se otac prema grofu ophodio s neverovatno ljubaznošću, brinuo se o tome da dobija samo najbolje zalogaje iz naše kuhinje i najbolje vino, postojala je rezervisanost, hladnoća prema Piku koja nije postojala pre majčine smrti.
Za večerom, otac bi ponavljao ono što je fra Đirolamo rekao. Težio je da pronađe pravi izraz, da oživi pravu emociju koja bi iza zvala moj oproštaj i inspirisala me da odlazim u crkvu Svetog Marka zajedno s njim. Nikada nisam odgovarala na njegove izjave, već sam se strogo obraćala hrani koja je počivala preda mnom.
Šetala sam se Zalumom dva puta dnevno, po suncu i po kiši, do obližnje crkve Santo Spirito. Nisam to činila iz želja da budem pobožna, jer je u meni i dalje bilo ozlojeđenosti prema Bogu, već zbog toga što sam želela da budem bliže majci. Santo Spirito je oduvek bio njeno najveće utočište. Klečala sam u hladnoj crkvi i piljila u gracioznu drveni prikaz Hrista koji je razapet na krstu. Na licu mu nije bio izraz patnje, već najdubljeg mira. Nadala sam se da je i majka doživela sličan mir.
Tri očajne nedelje prošle su mi na sličan način. A onda, jedne večeri nakon što sam večerala sama jer je moj otac kasnio, neko je pokucao na vrata moje odaje.
Čitala sam majčinu dragocenu kopiju Dantea, pokušavajući da odlučim u koji krug Raja bi mogao da stane fra Đirolamo, i razmišljajući u koji krug Pakla bih ga ja poslala.
Zaluma je bila sa mnom. Tugovala je u osami što je bolje mogla, krijući suze, ali je ipak ona poznavala moju majku mnogo duže od mene. Probudila bih se noću nakon strašnih snova samo da bih nju zatekla kako nepomična sedi u mraku. Tokom dana, meni se posvećivala. Kada se začulo kucanje na vratima te večeri, ona je žmirkala pored uljane lampe dok smo ukrašavale jednu od maramica za miraz, finim vezom za moj venčani kovčeg.
„Uđi“, rekla sam nevoljno. Prepoznala sam ko je po načinu na koji je kucao na vrata i nisam imala želju da razgovaram.
Otac je tek napola otvorio vrata. Još uvek je nosio svoj teški ogrtač i šešir. Obesio se preko dovratka i rekao umornim glasom:
„Dole se nalazi tkanina, u velikoj odaji. Naložio sam slugama da je rasprostru za tebe. Bilo je previše da bih je doneo gore.“ Pomerio se kao da su samo te reči bile dovoljne za objašnjenje.
„Tkanina?“
Moje pitanje ga je nateralo da zastane. „Odaberi ono što želiš, a ja ću ti dovesti krojača.
Trebalo bi da imaš nove haljine. Ne brini oko troškova.“
Zaluma, koja je sedela pored mene i koja se trudila najbolje što je mogla da ignoriše oca još od majčine smrti, oštro je skrenula pogled sa šivenja.
„Zašto?“, nisam mogla ni da zamislim šta ga je navelo na ovo, osim iznenadne želje da povrati moju naklonost. Ali se takvo ponašanje kosilo s učenjima Savonarole. Sveštenik se gnušao krojačkog umeća.
Uzdahnuo je. Pitanje mu je dosađivalo, pa je negodujući odgovorio: „Prisustvovaćeš po dužnosti kući Lorenca de Medičija.“
Il Magnifico, predmet svih Savonarolinih propovedi usmerenih protiv bogatstva i neumerenosti. Bila sam i previše iznenađena da bih odgovorila odmah.
On se potom okrenuo i otišao, brzim koracima se spuštao niz stepenice, pa ni jedan od mojih poziva ga nije prizvao nazad.
Zaluma i ja smo te večeri sišle dole ali kako bismo bolje videle očev poklon vratile smo se narednog jutra kada je bilo više svetlosti.
U odaji predviđenoj za primanje gostiju, velike količine Firentinskih najimpresivnijih tkanina bile su uredno složene i s neverovatnim ukusom poređane. Ovo nisu bile mračne boje koje su odgovarale detetu jednog od Savonarolinih jadnika. Bilo je plave, tirkizne, Ijubičastoplave i bledožute, živozelene i ružičaste. Tu se još i nalazile prelepe nijanse poznate kao „cvet breskve“, „Apolova kosa“, „ružičasti safir“. Za košulju je bilo fine bele svile, prozračne kao vazduh i oivičenu srebrnim nitima, neke druge zlatnim. U blizini se nalazio niz perli koje su se mogle dodati na završeni proizvod. Bilo je blistavog damasta, bogatog brokata, somota, somota s više slojeva i tanjeg svilenog somota protkanog zlatom i srebrom. Ono na čemu mi se zadržao pogled bila je svilena marama prošarana taftom. Kada se držala okrenuta prema svetlosti presijavala se u svetlocrvenu boju, a kada bi se tkanina polako pomicala, boja se menjala do smaragdne.
Zaluma i ja smo bile poput dva deteta pred koje su izneli tanjir slatkiša. Udovoljavale smo sebi odmotavajući tkanine, neke smo kombinovali zamišljajući kakav bi krajnji ishod mogao da bude. Kačila sam ih preko ramena, tela, a potom piljila u majčino ogledalo da bih ustanovila koja mi boja najbolje pristaje. Zaluma je iznosila svoje nabusito mišljenje. Po prvi put u poslednjih nedelja iskreno smo se smejale.
A onda me je misao pogodila, naglo i u trenu mi pomutila raspoloženje. Nisam bila u stanju da dokučim zašto bi mi moj bogobojažljivi otac dozvolio da prisustvujem zabavi u palati Medičijevih. Prvo, suviše je malo vremena prošlo od majčine smrti da bih se oblačila u haljinu za zabavu, drugo, on je bio zbog svoje odanosti Savonaroli neprijatelj Medičijevih (poslovna pitanja, naravno nisu imala nikakve veze za duhovnim, pa je nastavio da im prodaje svoju robu). Postojalo je samo jedno objašnjenje za njegovu želju da pošalje svoju ćerku u sjajnoj odeći da vidi il Magnifica. Lorenco je bio nezvanični posrednik za sklapanje brakova svih imućnih Firentinaca. Ni jedno dete iz više klase nije moglo da se venča bez njegovog odobravanja, a većina porodica je više volela kada bi sam Lorenco odabrao supružnika. Trebalo je da budem proučavana, da me ocene poput stoke pre nego je zakolju. Ali je skoro svaka mlada morala da bude od bar petnaest leta.
Moje prisustvo u našem domu bilo je poput prekora mome ocu, stalni podsetnik na to kako je uništio majčin život. „Nemam još ni trinaest godina, rekla sam ne razmišljajući, spuštajući maramu na gomilu koja mi se nalazila u krilu. „A, ipak, ne može da dočeka da me se reši.“
Zaluma je sela držeći celu dužinu somota koji je gladila u ruci i potom me pogledala jasno. „Ti si suviše mlada“, rekla je. „Ali gospodin Lorenco je veoma bolestan. Možda tvoj otac samo želi njegov savet dok je još uvek među nama.“
„Zašto bi se otac uopšte savetovao s njim, ukoliko nije video način da me sada na brzinu uda?“ suprotstavila sam joj se. „U suprotnom, zašto bi uopšte primao savet od Medičijevih? Zašto ne bi sačekao i udao me za jednog od sledbenika Savonarole, za jednog pjagnonija?“
Zaluma je pomakla komad raskošnog damasta boje celera i podigla ga. Sunčeva svetlost se odbijala od njegovu finu površinu, otkrivajući šare u obliku venaca utkane u tkaninu. „Mogla bi da odbiješ“, rekla je. „I, kao što i sama kažeš, sačekaš još nekoliko godina i onda se udaš za nekog od Savonarolinih sledbenika. Ili...“ podigla je svoje lepo lice kako bi me proučavala. „Možeš da dozvoliš il Magnificu da on odluči. Da sam ja mlada, svakako bih se opredelila za to.“
Uzela sam to u obzir, a onda položila u stranu maramu. Međusobni uticaj boja bio je stvarno zadivljujući, ali je tkanina bila kruta, a crvena i zelena boja previše napadne za moj ukus. Podigla sam se, uzela damast iz Zalumine ruke i postavila ga pored tamnog modrozelenog somota. „Ovo“, rekla sam, dok mi je prst ležao na somotu, „ovo, za prsluk i suknju, oivičeno damastom. A brokat sa zelenim i ljubičastim za rukave.“
Haljina je napravljena za nedelju dana, nakon čega sam bila prinuđena na čekanje. Zdravlje il Magnifica se pogoršavalo i nije bilo sigurno kada će i hoće li uopšte susret biti upriličen. Čudno, ali meni kao da je laknulo. Iako nisam uživala živeći pod očevim krovom, čak sam još manje žudela da odem tako naglo pod nečiji tuđi. I dok mi je prisustvo u majčinim odajama prizivalo bolne uspomene, pružalo mi je i neku čudnu utehu.
Prošla je i druga nedelja, a onda je za večerom otac bio čudno tih. Iako je uvek ponavljao sveštenikove reči da je Bog uzeo moju majku i poveo je u Raj iz čiste ljubaznosti, oči pune krivice i nesigurnosti su ga odavale. Ništa nije bilo drugačije ni te noći.
Nisam mogla da podnesem da ga dugo gledam, pa sam na brzinu završila obrok. Kada sam se izvinila napuštajući sto, on me je prekinuo.
„Il Magnifico te je pozvao.“ Glas mu je bio osoran. „Sutra, kasno popodne, odvešću te u palatu u Via Larga.“

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XXII
Nisam smela da o ovome govorim pred slugama osim pred Zalumom, otac je odsečno ponavljao. Nije smeo da zna čak ni naš kočijaš. Otac će me sam odvesti kočijom koja mu je služila da njome obavlja poslove.
Sledećeg dana obuzela me je zebnja. Biću kao na izložbi, gde će biti beležene moje prednosti i mane i na osnovu njih će mi biti određena budućnost. Proučavaće me i kritikovati Lorenco i kako pretpostavljam grupa pažljivo odabranih žena iz visokog društva. Bila sam samo još nervoznija kada sam shvatila da Zalumi neće biti dozvoljeno da me prati.
Haljina, vešto napravljena da ukaže na ženine obline i tamo gde ih nije bilo, bila je mnogo svečanija od ičega što sam do tada nosila. Puna suknja sa kratkim šlepom bila je od modrozelenog somota sa šarama u obliku vinove loze. Prsluk je bio od istog somota sa umecima Zaluminog svetlozelenog damasta. Na visokom struku nalazio se kaiš od srebra. Rukavi su bili rasporeni i postavljeni, napravljeni od brokata istkanog od tirkiznih, zelenih i ljubičastih niti povezanih s onima od čistog srebra. Zaluma mi je povukla košulju kroz razrez i naborala je u skladu s trendovima. Odabrala sam laganu belu svilu, protkanu srebrnim nitima.
Kada se radilo o mojoj kosi, uvek je bilo muka. Nosila sam kapu napravljenu od brokata, ukrašenu biserima i pošto sam bila neudata, bilo je dozvoljeno da mi kosa pada preko ramena. Ali su pramenovi kose bili neposlušni i trebalo ih je pripitomiti. Zaluma se mučila sa vrućim žaračem da napravi dražesne uvojke. Ali ih moja kosa nije držala, i svi napori samo su se pretvarali u još veći haos.
A bio je kasni februar. Obukla sam ogrtač bez rukava od brokata ukrašen debelim trakama od damasta. Bio je otvoren na sredini da bi otkrio veličanstvenost haljine. Oko vrata sam nosila majčinu bisernu ogrlicu, s velikim priveskom tamnoplave boje. Pričvršćen je tako da padne malo iznad prsluka, pa je hladan počivao uz moju kožu.
Konačno, Zaluma me je dovela pred veliko ogledalo. Udahnula sam. Nikada nisam sebe videla tako lepu. Nikada nisam toliko podsećala na moju majku. Kada me je povela dole ka ocu koji je čekao, mislila sam da će zaplakati.
U kočiji sam sela pored oca, kao što bih često činila kada bih ga pratila na nekom od poslova do domova plemstva. Nosila sam tamnoplavu vuneni plašt da mi sakrije nakit, što je bilo saglasno sa zakonima o raskoši.
Dok je vozio, otac je bio namršten i ćutljiv. Piljio je u pejzaž obojen bojama u kasnu zimu, oči su mu bile ispijene, i žmirkao je zbog jakog poslepodnevnog sunca. Nosio je svoju uobičajenu jednostavnu tuniku od crne vune i iznošene dokolenice s crnim ogrtačem. Način na koji je bio obučen nimalo nije bio prigodan za mesto kome ćemo uskoro prisustvovati.
Popodnevni vazduh je bio prijatno krepak, s mirisom dima iz mnogobrojnih ognjišta. Vozili smo se uz Arno, a potom prešli most Vekio na kom je većina prodavnica i dalje bila otvorena. Setila sam se svog raspoloženja kada sam poslednji put prešla ovaj most sa Zalumom i mojom majkom, kako sam bila uzbuđena veličanstvenošću tvorevina umetnika. Sada, dok sam sedela uz oca, nisam mogla da povratim ni trenutak radosti.
Kada smo prešli most do Via Larga, shvatila sam da, ukoliko već želim da postavim pitanje koje me je proganjalo, da to moram ubrzo da učinim jer smo bili na domak našeg konačnog odredišta.
„Fra Đirolamo ne odobrava Medičijeve“, rekla sam. „Zašto me odvodiš do Lorenca?“
Otac je gledao po okolini i prstima prešao preko brade. „Zato što sam obećao. Obećanje koje sam dao još odavno.“
Pa, možda je Zaluma bila u pravu. Možda je moja majka zamolila da muža njene ćerke izabere najmudriji bračni posrednik u gradu, a moj otac se složio dok ga je još uvek zanosila njegova žena a ne Savonarola. Znajući da Lorenca izdaje zdravlje, otac je bio obazriv i želeo da se postara da mladoženja bude izabran na vreme.
Nedugo zatim, otac je zaustavio kočiju pred kapijom Lorencove palate. Naoružani čovek je otvorio čeličnu kapiju i mi smo ušli unutra, pored štala. Sačekala sam oca da se podigne i pomogne mi da siđem, a potom me isprati do palate. Prvi put, godinama unazad, bila sam zahvalna zbog njegovog prisustva.
Ali me je iznenadio. „Sačekaj“ rekao je, pružajući ruku upozorenja kada sam se pomerila da ustanem. „Samo sačekaj!“
Sedela sam u iščekivanju sve dok se minut kasnije nisu otvorila sporedna vrata palate i čovek u pratnji čuvara izašao lagano, nesigurno uz pomoć izvanredno isklesanog drvenog i zlatnog štapa.
Nekoliko meseci je prošlo otkako sam ga poslednji put videla, a Lorenco je ostario, iako je tek nekoliko godina prešao četrdesetu, izgledao je kao da je decenijama stariji. Koža mu je bila obešena i bila bolesno žuta. Samo je jedna stvar ukazivala na njegove godine. Njegova kosa, crna bez ijedne sede.
Ali iako se oslanjao na štap, hodao je graciozno i dostojanstveno i odavao je utisak odlučnog čoveka koji ni u jednom jedinom trenutku nije dovodio u pitanje svoju važnost. Bacio je pogled preko ramena do jednog od stražara i klimnuo mu glavom, pozvani čovek je požurio napred i ponudio mi svoju ruku. Prihvatila sam je i dozvolila mu da mi pomogne da siđem.
Otac je pošao za nama i poklonio se našem domaćinu.
„Neka je Bog s tobom, gospodine Antonio“ , rekao je il Magnifico dok nam je prilazio. „I s Vama, gospodine Lorenco“, odgovorio je moj otac.
„Dakle, ovo je naša Liza?“
„To je ona.“
„Madona Liza.“ Lorenco se blago, obazrivo naklonio. „Oprostite mi što ne mogu da savijem kolena i poklonim se kako dolikuje jednoj tako lepoj mladoj ženi.“
„Gospodine Lorenco.“ Ja sam mu se naklonila, iako sam bila nespremna.
„Liza.“ Moj otac je govorio blago i brzo. „Ostavljam te sada u rukama gospodina Lorenca. Biću ovde u kapeli, na večernjoj službi. Kada budeš spremna, ja ću doći po tebe.“
„Ali, oče...“, počela sam i pre nego što sam mogla da kažem išta više, on se ponovo naklonio Lorencu, a onda je u pratnji jednog stražara otišao u palatu.
Bila sam napuštena. Tada sam shvatila očeve namere: Niko osim ljudi direktno uključenih u ovo nikada neće znati da me je doveo ovamo. Čak i oni koji su nas videli na kapiji bi mogli da pomisle da je jednostavno ovde došao poslom, donoseći vunu Lorencu, kao što je oduvek to činio, a ćerka ga je samo pratila.
U panici pogledala sam prema il Magnificu.
Saosećajno se smešio. Oči su mu bile neverovatne, ljubazne i kao da su mi davale znak da sam bezbedna, ali ispod svega toga bilo je nečega brilijantno prepredenog i osećajnog što je oduzimalo dah. „Nemoj da se plašiš, mlada madona“, rekao je tihim nazalnim glasom. „Tvoj otac ima lične i verske razloge zbog kojih mu je neprijatno na našim okupljanjima. Daleko je ljubaznije osloboditi ga takvih obaveza, zar ne misliš tako?“
Pružio je svoju slobodnu ruku prema meni i prihvatio je, obuhvatajući moju oko njegove, tako da je sada bilo lagano položena preko njegovog zgloba. Ruke su mu bile čvornovate, prsti toliko čudnog oblika i preklapali su se, da je jedva mogao da obuhvati štap. Pretpostavila sam da su prošle godine otkako je poslednji put držao olovku.
Počeli smo da se krećemo zajedno. Mogla sam da osetim da je koristio štap kako bi na njega preneo veliki deo težine, pa sam nastojala da mu više budem podrška nego smetnja.
„Da“, rekla sam glupavo, jer mi je sva domišljatost nestala. „Nikada nije voleo društvena okupljanja. Zapravo ne mogu ni da se setim kada je poslednji put prisustvovao nekom.“
„Bojim se da će vam moje prisustvo kao pratioca večeras biti samo na teretu“, rekao je, dok smo koračali prema ulazu. „I žao mi je zbog toga. Svaka mlada žena pred udaju koja je ušla u moj skromni dom bila je jednako nervozna, ali su barem sve ostale imale utehu zbog prisustva porodice.“
„Njihove majke i sestre“, dodala sam razmišljajući o tome kako ja nemam ni majku ni sestru.
Klimnuo je glavom, a onda nežno rekao: „Nadam se, draga Liza, da vam nije tako strašno neprijatno.“
„Prestravljena sam“, odgovorila sam mu prilično iskreno, a zatim sam se trgla i pocrvenela zbog svoje iznenadne i nenamerne otvorenosti.
Podigao je lice prema sada već slabijem suncu i nasmejao se. „Dopada mi se što ste iskreni i odani otvorenom razgovoru, madona. Bolje ćete proći od mnogih.“
Prošli smo pored naoružanih stražara do širokog hodnika sa poliranim mermernim podovima i postavkama vekovima starog oružja i oklopa. Otuda smo prošli dalje do sledećeg hodnika čiji su zidovi bili ukrašeni slikama koje su visile u pozlaćenim ramovima.
„Prenesite iskreno saučešće vašem ocu povodom smrti vaše majke“, rekao je gospodin Lorenco. „Trebalo bi da ih sada uputim vama. Madona Lukrecija je bila fina žena, velike lepote i inteligencije. Niko nije imao plemenitiju dušu.“
Iskosa sam ga proučavala. „Poznavali ste je?“
Bledo se osmehnuo. „Kada je bila mlađa, dobro sam je poznavao.“ Nije rekao ništa više, jer smo stigli do samog kraja hodnika i visokih lučnih vrata. Par slugu koji su tu stajali, otvorili su ih.
Očekivala sam odaju umerene veličine, ispunjenu s najmanje desetak plemićki. Naišla sam na nešto posve drugačije.
U prostoriji je vrlo lako moglo da bude i na stotine ljudi. Plafoni su bili visoki i sve je bilo prostrano kao u svetilištu. Iako je sunce još uvek bilo nisko na nebu, sveće i kandelabri raznih oblika blistali su sa svih strana. I pored veličine, prostorija je bila prilično topla s obzirom na tri velika ognjišta dobro snabdevena i sjajna. I ovde je bilo izloženih oklopa i oružja, mermernih bisti na pijedestalima, gobleni od kojih je zastajao dah. Na jednom od njih bila je perjanica Medičijevih sa grbom u bojama Firence plavoj i zlatnoj. Slike sa paganskim temama prekrivale su zidove. Ono što nije bilo zatamnjeno bili su venci od cveća ukrašeni slikovitim maskama, kao pozdrav karnevalu.
Stolovi za banket na kojima se nalazila pečena jagnjetina i svinjetina i svakakva živina, kao i koštičavo voće, voće, hleb, sir i slatkiši bili su pogurani uza zidove. Formalna večera nije bila predviđena. Ogromna količina hrane bila je na raspolaganju gostima kada god oni to požele. Na oprezu su bile sluge koje su se brinule za tanjire i noževe, sluge sa praznim kupovima i krčazima punim vina. Gostima je takođe bilo na raspolaganju i osveženje, a potom bi pričali ili sedeli na udobnim stolicama.
Ja sam poslednja stigla. Vino se, kako je izgledalo, točilo već neko vreme, jer su razgovori bili živi i prilično glasni i nadmetali su se sa muzikom. Bila sam previše obuzeta emocijama da bih brojala, ali prema utisku koji sam stekla u prostoriji je bilo bar trideset ljudi.
A ja sam bila jedino žensko.
Kao što je bio običaj kada se radilo o devojkama za brak, očekivala sam da se zaustavi svaki razgovor i da se svi muškarci okrenu i da Lorenco objavi da sam stigla. Očekivala sam da će me pažljivo promatrati.
Ali, Lorenco nije rekao ništa, i dok smo ulazili u sobu muškarci razdvojeni u nekoliko manjih grupa, neki su se smejali, neki su se svađali, a neki ispredali priče, nisu učinili ništa više osim što su pogledali u nas.
Nastavila sam da piljim u gomilu, pokušavajući da ugledam neko poznato lice - možda Lorencovu snaju Madonu Alfonsinu - ali je nigde nisam mogla videti. Ovo je bilo strogo okupljanje gospode, i nisam mogla a da se ne zapitam da li je moj budući muž stajao među njima.
„Oni su moji prijatelji.“ Lorenco je podigao svoj hrapavi glas da nadglasa buku. „Nisam bio u mogućnosti da uživam u njihovom društvu već neko vreme. A kako je karneval, smatrao sam da bi uživali barem u malo vidu zabave.“ Nagnuo je glavu kako bi mi se nasmešio. „A nadam se da ćete i vi uživati.“
Nisam ga odbila kada je pozvao slugu koji je doneo kup od prefinjenog zlata ukrašenog najtamnijim lapis lazulijem koji sam ikada videla. U njemu je bilo vina s vodom najukusnijeg koje sam ikada probala. Kup je bio zaprepašćujuće pun.
„Ovo je prilično mnogo vina“, opazila sam naglas, a onda u sebi proklinjala što sam to rekla.
Izraz na njegovom licu postao je tajnovit i nestašan. „Možda će vam biti potrebno.“
U to nisam ni najmanje sumnjala. „Zar vi nećete da popijete malo?“
Odmahnuo je glavom, a osmeh mu je postao bojažljiv. „Bojim se da je prošlo moje vreme uživanja. Evo...“, pogledao je naviše i oštrom bradom pokazao na grupu ljudi koja je sedela za stolom, „voleo bih da te upoznam sa svojim najdražim prijateljima.“
Na brzinu sam uzela gutljaj vina. Ipak će me na kraju krajeva procenjivati, i to najbliži Medičijevi saradnici. Čvrsto sam nabacila blagi, skroman osmeh i krenula ruku pod ruku sa mojim domaćinom.
Il Magnifico se probijao prema grupi od četiri čoveka od kojih su njih trojica sedeli za stolom, a jedan stajao pored, dok su tanjiri s hranom i kupovi od vina ležali na stolu. Čovek koji je stajao i koji je u tom trenutku govorio približavao se polovini veka u svom životu. Njegova plava kosa bila je prošarana sivim vlasima, telo mu je bilo mesnato, a sveže obrijano lice naduto od pića. Pa čak i pored svega toga, moglo se naslutiti da je bio zgodan kao mladić, jer je imao pune senzualne usne i krupne oči. Bilo je očigledno da je bogat, jer je nosio somotski fasetto boje safira ispod vešto napravljenog ogrtača neboplave boje. U jednoj ruci držao je mali tanjir, s gomilom hrane, a u drugoj sićušnu nogu pečene prepelice koju je držao podignutu i kojoj se obraćao kao da je mogla da ga čuje.
„Teško meni, slatka ptico“, naglašavao je podrugljivo, „koliko je tragično po tebe što te nikada nije spasio jedan od naših prijatelja ovde, i koliko je sreće za mene da si mene prvog upoznala!“
Sa strane, sedeo je tamnokosi mladić tamnih očiju od možda osamnaest godina, čije su sjajno visoko postavljene obrve bile u ne tako savršenom balansu s gornjom vilicom, pa ukoliko bi se predstavilo proporcionalno delovalo je kao da je izgubio sve svoje zube. Njegovom izgledu kao da nije ni pomogla činjenica da su mu oči buljave, ili to što se držao po strani i bio natmuren. Stezao je vino, pijuckao dok su ostali uživali u razgovoru. Drugi je bio stariji čovek, usahnuo i ćelav osim par pramenova na temenu. A treći...
Ah, treći. Treći, „prijatelj“ kome se govornik obraćao, ocenila sam da ima između trideset i četrdeset godina, ili uopšte ne stari, jer su njegove haljine i odore bile sasvim izvan mode i bile nekako u skladu s onima koje su nosili stari Grci i Rimljani. Nosio je tuniku toliko dugačku da mu je dosezala do kolena boje ruže od jednostavne tkanine bez detalja. Njegova svetlo smeđa kosa prošarana zlatnim i sedim pramenovima padala je u savršenim talasima preko njegovih ramena, skoro do struka, a brada, takođe talasasta bila je slične dužine. I pored činjenice da je odudarao bio je najjednostavnije nešto najlepše u prostoriji. Zubi su mu bili beli i jednaki, nos pravilan i uzak, a oči... Ukoliko je Lorenco bio sjajan, ovaj čovek je bio sjajan kao sunce. U očima mu se ogledala neverovatna osećajnost, moć opažanja oštra poput britve.
U sebi sam se molila: Dragi Bože, ukoliko moram da posedujem jednog čoveka u Firenci, jednog od njih hiljadu, neka to bude on.
Lorenco je ostao dovoljno pozadi kako njih četvorica ne bi morali da prekidaju razgovor da bi ga opazili. Samo što je prvi čovek završio sa govorom, onaj stariji koji je sedeo do mog prelepog filozofa, namrštio se na njega i pitao: „Je li istina ono što kažu? Da odlaziš na pijacu da kupuješ ptice u kavezima da bi ih oslobodio?“
Moj filozof se šarmantno osmehnuo, a čovek koji je stajao i držao prepelicu, odgovorio je umesto njega. „Nekoliko puta sam ga pratio u jednoj takvoj misiji“, rekao je, a onda je ćušnuo pečenu nožicu u usta i izvukao samo kost, ogoljenu od mesa. Žvaćući je dodao, napola mrmljajući: „Je li uradio to otkako je bio mladić?“
Stariji čovek je sa nepoverenjem gledao u filozofa. „Stoga, ne jedete li uopšte meso?“
Moj čovek je jednostavno rekao, bez osude, ali se nije ni izvinjavao: „Ne jedem gospodine. I nisam jeo sve otkako sam odrastao.“
Stariji čovek je ustuknuo. „Nečuveno stanovište! Kako ste onda preživeli?“
„Samom domišljatošću, i jedva dragi Marisilo. Pomoću toga i supa, hleba, sira, voća i finog vina.“ Podigao je kup i ispio malo.
„Ali, sigurno je da će vam to skratiti život!“ Marisilo je bio uporan, zaista zabrinut.
„Ljudi moraju da jedu meso da bi bili snažni!“
Moj filozof je postavio kup na sto i nagnuo se napred izazivački. „Hoćete li da se rvemo da bismo utvrdili istinu po tom pitanju? Možda ne sa vama, Marisilo, uzimajući u obzir vaše cenjeno stanje, ali bi naš Sandro rado bio na vašem mestu.“ Pogledao je na onoga koji je jeo prepelicu i u njegov pozamašan stomak. „On je očito pojeo lavlju porciju mesa u Firenci, i zaista je sada pojeo poprilično. Sandro! Skidaj ogrtač! Hajdemo da se pozabavimo time i dokažemo u praksi!“
Stariji čovek se nasmejao zbog takvog budalastog predloga, a Sandro je napola dosađujući se i rugajući se rekao: „Bilo bi to nepošteno takmičenje. Imam suviše sažaljenja da se okomim na starog prijatelja, koji bi izgubio dvoboj čak i pored toga što je odmoran i sit.“
Nastala je pauza, Lorenco je koraknuo napred, držeći me ispod ruke. „Gospodo.“
Okrenuli su se. Svi osim lepog filozofa našli su se u čudu što sam ja, običan devojčurak u njihovom društvu.
„Evo mlade dame koju jednostavno morate da upoznate.“ Lorenco je koraknuo unazad, ispustivši mi ruku i pokazao prema meni kao da sam nagrada. „Ovo je madona Liza di Antonio Gerardini, ćerka trgovca vunom.“
Gospodin sa prepelicom je odložio tanjir, stavio ruku na grudi i povio se s poštovanjem. „Sandro Botičeli, skromni slikar. Zadovoljstvo mi je da sam vas upoznao, madona.“
„A ovo je moj dragi prijatelj Marisilo Fićino“, rekao je Lorenco, pokazujući u pravcu starijeg gospodina koji se zbog svojih godina i nemoći nije podigao. Pozdravio me je nezainteresovano klimnuvši glavom. „Naš Marsilo je na čelu Firentinske akademije kao i poznati prevodilac Corpus Hermeticum i veoma poštovan od svih nas.“
„Moje poštovanje, gospodo“, rekla sam obraćajući im se obojici i poklonivši se, nadajući se da veliki Botičeli neće primetiti da mi glas podrhtava. Do tada je stvorio svoja velika remek dela: Primaveru, naravno, kao i Rođenje Venere, od kojih su oba dela ukrašavala zidove Lorencove vile u Kastelu.
„Ovo mlado momče“, Lorenco je snizio glas i blago se osmehnuo tamnokosom mladiću koji je jedva sebe naterao da pogleda u nas, „je talentovani Mikelanđelo koji živi sa nama.
Možda ste čuli za njega.“
„Jesam“, rekla sam, osokoljena možda mladićevom neverovatnom stidljivošću. „Posećujem crkvu Santo Spirito gde su izložena njegova prelepa drvena raspeća. Oduvek sam im se divila.“
Mikelanđelo je spustio pogled i trepnuo, možda u znak odgovora, a možda i ne. U svakom slučaju, ja sam to shvatila kao odgovor, a drugima je izgleda sve to delovalo normalno.
Moj filozof je ustao. Bio je vitak, prav i visok, njegovo telo je poput lica bilo savršeno proporcionalno. Ugledavši me prvi put, pomalo je ustuknuo, kao da ga nešto muči, ali je njegova nelagodnost nestajala i zamenila ju je čudna i nežna melanholija. „Zovem se Leonardo“, rekao je nežno, „iz malog grada Vinči.“

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:25 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



XXIII
Iako bez daha, iznenada sam udahnula. Sećam se kada smo majka i ja zajedno gledale u poslednji portret na zidu na Trgu della Signoria, onaj na kom je bio ubica Bernardo Barončeli. Portret je naslikan sigurnijom, elegantnijom rukom. A ovde je bio čovek koji ga je stvorio.
„Gospodine“, rekla sam, boreći se da umirim glas, „čast mi je da upoznam tako velikog umetnika.“ Krajičkom oka sam videla kako Botičeli gurka Leonarda laktom i sve mi je delovalo kao da mu se ljubomorno ruga.
Uzeo me je za ruku i proučavao me tako studiozno da sam pocrvenela. Bilo je nečega većeg od puke umetničke zadivljenosti. Videla sam duboku zahvalnost pomešanu s pažnjom koju nisam zaslužila. „I ja sam počastvovan, madona, što upoznajem jedno živo umetničko delo.“ Sagnuo se i dodirnuo ovlaš moju nadlanicu svojim usnama. Brada mu je bila mekana kao dečja kosa.
Molim te, ponovila sam tiho. Neka on bude taj.
„Pomislila sam da ste vezani za Milano sada“, rekla sam pitajući se zbog čega je bio prisutan.
„Istina je, milanski knez je sada moj pokrovitelj“, odgovorio je ljubazno puštajući mi ruku. „Iako zahvalnost za svoju karijeru dugujem u potpunosti veličanstvenom il Magnificu.“
„Pravi je genije, ovaj naš Leonardo“, umešao se suvo Botičeli. „U Milanu slika, pravi skulpture, skicira planove za božanstvene palate, upravlja konstrukcijama za nasipe, svira flautu i peva...“ Okrenuo se prema svom starom prijatelju. „Reci mi, postoji li nešto što ne radiš za kneza?
Ton kojim je postavljeno pitanje bio je pomalo podmukao. Stari Fićino je počeo da se kikoće, a potom se pribrao kao da se u tom trenutku setio da smo Lorenco i ja bili prisutni. Lorenco je usmerio upozoravajući pogled prema dvojici muškaraca.
„To je previše“, Leonardo je blago odgovorio. „Iako imam planove za unošenje izmena u smer sunčevog kretanja.“
Usledio je smeh u kom su učestvovali svi osim Mikelanđela koji je samo primakao bliže pehar i delovao kao da ga je uplašila buka.
„Ako bi iko to mogao da uradi, onda si to ti“, bockao ga je Fićino.
„Dobri Leonardo“, rekao je Lorenco naglo se uozbiljivši. „Želja mi je da madona Lizu provedem kroz dvorište i vrt, ali mi je potreban trenutak odmora a i vreme je da ispijem
jedan od ozloglašenih otrova koje mi je lekar prepisao. Hoćete li biti ljubazni?“ „Mislim da nema većeg zadovoljstva.“ Umetnik mi je ponudio svoju ruku.
Prihvatila sam je potpuno nespremna, ali nisam bila spremna to i da pokažem. Da li je ovo bio znak da ga il Magnifico smatra dostojnim kandidatom za mog muža? Pogled na život sa ovim šarmantnim, talentovanim, čuvenim strancem, čak i u udaljenom Milanu, na dvoru kneza Ludovika Sforca, mi se činio prihvatljivim, čak i pored činjenice da sam bila suviše mlada.
„Povući ću se onda na kratko.“ Lorenco je najavio svoj odlazak kratkim ukočenim naklonom.
„Uopšte nije u redu“, rekao je Botičeli dok ga je gledao kako odlazi, „da samo jedan od nas ima to zadovoljstvo da vam pravi društvo.“
Leonardo i ja smo pošli. Poveo me je prema udaljenim vratima na kojima su se sa obe strane nalazile sluge koje su ih otvorile kada smo im prišli.
Kada smo preši prag, Leonardo je rekao: „Ne smete da budete nervozni, Liza. Rekao bih da ste inteligentna i osećajna žena. Među sebi ravnima ste, a ne među boljima od sebe.“
„Ljubazni ste što tako govorite, gospodine, ali ja ne posedujem talenat. Jedino mogu da se divim lepoti koju su drugi stvarali.“
„Sposobnost da se ceni lepota je dar sam po sebi. Gospodin Lorenco poseduje takav talenat.“
Vazduh je napolju bio svež. Videlo se nekoliko velikih baklji i mala vatra unutar kruga od naslaganog kamenja.
„Madona, mogu li da vam ponudim svoj ogrtač?“ Okrenuo je svoje savršeno lice prema meni, a svetlost zalazećeg sunca natopila mu je kožu koralnim nijansama.
Pogledala sam na ponuđeni komad tkanine. Bio je od tanke tamne vune iznošen i zakrpljen. Nasmešila sam se. „Prilično mi je toplo, hvala vam.“
„Hajde da vam onda omogućim kratak obilazak.“ Vodio me je u pravcu založene vatre. Pored, na visokom postolju nalazila se bronzana statua nagog mladića duge kovrdžave kose pod slamnatim pastirskim šeširom. Telo mu je bilo nežno i zaobljeno i podsećalo je na žensko. Jednu pesnicu je koketno podbočio uz kuk, a duga ruka mu je stezala dršku mača čiji oštar vrh je odmarao na zemlji. Pored nogu ležala je stravična ljutita glava diva.
Prišla sam statui. Svetlost vatre obasjavala je taman metal. „Je li ovo David?“ pitala sam. „Izgleda kao da je žensko!“ Stavila sam istog trena ruku na usta posramljena svojom nepromišljenom opaskom. Ko sam ja da tako nepristojno prosuđujemo o takvom remek delu?
„Da“, promrmljao je moj vodič, pomalo ometen. Pogledala sam ga da bih otkrila kako me radoznalo promatra sve vreme, kao da nikada ranije nije video žensku osobu. „David, kog je napravio veliki Donatelo.“ Nakon duge pauze koje verovatno i nije bio svestan, došao je sebi i rekao: „On je oduvek ovde, zapravo, ukrašava ovaj vrt još otkako je Lorenco bio dečak. Ali, ovde su donete i druge stvari kako biste u njima uživali.“
Kako bih ja uživala? Promislila sam o ovome, ali sam onda došla do zaključka da mi Leonardo sigurno laska.
Pomerili smo se do sledećeg para bisti. Svaka je bila postavljena na sopstveno postolje i svaka toliko pohabana da nisam ni mogla da odredim od kakvog kamena su bile napravljene. „Ove deluju prilično staro.“
„I jesu, madona. Ovo su glave Cezara Augustusa i generala Agripe, stvorene u vreme drevnog Rima.“
Ispružila sam prst da bih dotakla onu koja je pripadala Augustusu. Bilo je sasvim normalno da se prelazi preko mosta Vekio koji su tako davno izgradili rimski radnici, ali da se vidi umetničko delo stvoreno na osnovu lica čoveka koji je već hiljadama godina mrtav, ispunilo me je strahopoštovanjem. Vodič mi je pustio ruku i dozvolio mi da proučavam delo.
„Lorenco voli antikvitete“, rekao je. „U ovoj kući postoji najveća kolekcija umetnina na svetu bilo savremenih ili starih.“
Prišla sam drugoj bisti i ova je bila od belog kamena, ali se na njoj nalazio stariji čovek okruglog, baburastog nosa i s bradom ni upola impresivnom kao što je bila Leonardova. „A ko je ovo?“
„Platon.“
I ovu sam takođe morala nežno da dodirnem kako bih mogla da pod prstima osetim hladan kamen i zamislim živog čoveka ovde predstavljenog. Postojala je još jedna statua Herkulesa takođe iz davnih vremena, mišićava i robusna tobožnjeg osnivača Firence. U jednom trenutku toliko sam u mislima odlutala da sam spustila kup s vinom i sasvim zaboravila na njega.
Uprkos svom uzbuđenju, postajalo mi je sve hladnije i bila sam na granici da zamolim da se vratimo unutra i tada mi je pogled obasjala još jedna bista u pravoj veličini i od pečene gline. Nalazila se u samom uglu dvorišta. Ovo je bio moderan čovek, zgodan i snažan i na vrhuncu života. Oči su mu bile krupne i širom otvorene, a nagoveštaj osmeha titrao mu je na usnama. Izgledao je kao da je upravo video dragog prijatelja. Odmah mi se dopao.
„Deluje mi poznato.“ Namrštila sam se s naporom ne bih li se prisetila gde sam ga tačno videla.
„Nikada ga niste upoznali.“ Leonardo mi se usprotivio, iako je pokušavao da zadrži veselost u glasu, ipak sam mogla da osetim nagoveštaj neke mračne emocije. „Umro je pre nego što ste vi rođeni. Ovo je Đulijano de Mediči, Lorencov ubijeni brat.“
„Deluje tako živ.“
„Bio je“, odgovorio je moj vodič i konačno sam čula tugu u glasu.
„Pretpostavljam da ste ga poznavali.“
„Jesam. Dobro sam ga upoznao za vreme dok sam bio štićenik u domu Medičijevih.
Nikada nije rođena takva dobra duša.“
„Mogu to i da vidim na bisti.“ Okrenula sam se prema Leonardu. „Ko je umetnik koji ju je napravio?“
„Moj učitelj Verokio počeo je da radi na delu dok je Đulijano još uvek bio živ. Ja sam ga dovršio nakon Đulijanove smrti.“ Napravio je pauzu kako bi se posvetio nekoj davnašnjoj tuzi, a onda ju je odagnao. Izvežbanim pokretima posegao je za perom i podlogom koje je držao pričvršćene za kaiš i skrivene ispod ogrtača. Glas mu je opet postao živahan. „Madona, hoćete li mi učiniti tu čast? Hoćete li mi dozvoliti da vas na brzinu skiciram ovde kako posmatrate tu bistu?“
Bila sam iznenađena, uzbuđena i preplavljena emocijama od spoznaje da bi me veliki umetnik iz Vinčija uopšte udostojio toga. Želi da skicira mene beznačajnu ćerku trgovca vunom. Ostala sam bez reči. Leonardo nije ni primetio.
„Stanite tamo, Liza. Možete li se pomeriti udesno? Baš... tamo. Da. Sada pogledajte u mene i opustite lice. Pomislite na Augustusa i Agripa i kako ste se osećali dok ste ih dodirivali. Ovako, zatvorite oči, udahnite i lagano izdahnite. A sada, uopšte ne gledajte u mene. Umesto toga gledajte u Đulijana i setite se kako ste se osećali kada ste ga ugledali prvi put.“
Pokušala sam da uradim onako kako mi je rečeno, iako mi živci nisu dozvoljavali da zaboravim Leonardovo lice i njegove oči pune strasti i napet pogled dok me je na brzinu odmeravao od glave do pete i pogledom prelazio sa mene na skicu. Pero je glasno grebalo po papiru.
U jednom trenutku mi se učinilo da okleva, a pero lebdi u njegovoj ruci. Kao da više nije bio umetnik, već običan čovek koji me je gledao s čežnjivom tugom. Onda se pribrao i postao poslovan a grebanje pera postajalo je sve brže.
Sunce je konačno zašlo, ostavljajući sve stvari u nekom sivilu koje je polako postajalo sve tamnije. Baklje su još jasnije gorele.
„Diši“, naredio mi je umetnik, a ja sam u trenutku shvatila da to ne činim.
Bilo je teško, ali sam u sebi pronašla snage da se opustim, da omekšam i da se oslobodim straha. Pomislila sam na Đulijanov osmeh i kako se nimalo nije dvoumio da ljubazno gleda u umetnika dok je pozirao.
Kada sam se konačno zaboravila, pogled mi je odlutao preko Leonardovog ramena do prozora velike odaje gde su nas čekali veseli gosti. Teška tapiserija koja se nalazila na njima sada je bila sklonjena u stranu, a na prozoru je stajao čovek i gledao u nas obasjan svetlošću sobe.
Iako mu je lice bilo u senci, prepoznala sam ga po povijenom držanju. Bio je to Lorenco de Mediči.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XXIV
Nedugo zatim, umetnik i ja smo se vratili na zabavu. Leonardo je imao dovoljno vremena da stvori nešto što je nazivao skicom - brz nacrt mastilom moji osnovnih crta. Bila sam nekako razočarana. U svoj svojoj naivnosti, očekivala sam da mi predstavi celokupan portret za nekoliko minuta. Ipak, nije bilo sumnje da je i skica podsećala na mene iako je izbegao da zabeleži raskoš moje haljine ili moje fine kape.
Il Magnifico nam je sada prišao sa suprotne strane prostorije u pratnji dečaka koji je godinu ili dve bio stariji od mene i mladića od možda dvadesetak godina. I pored svoje slabosti štapa, Lorenco se pokretao s neverovatno brzinom, i kada smo se sreli, uzeo me je za ruku i stegnuo je s takvom toplinom da me je zbunio.
„Liza, draga moja“, rekao je. „Verujem da ste uživali u onim postavkama iz vrta?“ „Da, veoma.“
„Nisu ništa u poređenju s onim što ćete sada videti.“ Okrenuo se mladićima koji su stajali pored njega. „Ali prvo, dozvolite me da vas upoznam s mojim sinovima. Ovo je moj najstariji, Pijero.“
S oholom dosadom koja je bila ozbiljnija od Botičelijeve, Pijero je lagano uzdahnuo dok mi se naklanjao. Visok i širokih ramena, nasledio je aroganciju i lošu narav od svoje pokojne majke i ni trunku očevog šarma i domišljatosti. Svi u Firenci su znali da je on Lorencov odabrani naslednik i svi su se kajali zbog toga.
„A ovo je moj najmlađi, Đulijano.“ Boja glasa mu je odmah postala toplija.
Mladić je nosio lepo ime. Bio je zaštićen kao očev najmlađi sin, a i sa svojim pravilnim nosem i zubima, širokim i ljubopitljivim očima kakve je imao njegov pokojni stric. A ipak, kao i njegov otac, imao je graciozno držanje. „Madona Liza“, rekao je. „Neobično zadovoljstvo.“ Kao i Leonardo, nagnuo se i poljubio mi ruku. Kada se ispravio, zadržao je pogled na meni, kao i ruku toliko dugo da sam spustila glavu i skrenula pogled, postidevši se.
Rekla bih da je Lorenco najmlađem sinu uputio jedan upozoravajući pogled pre nego što je nastavio. „Moj srednji sin, Đovani, nije mogao da prisustvuje zabavi.“ Napravio je pauzu. „Momci, idite i pobrinite se da naš dragi Leonardo bude dobro nahranjen i dobro pazite na njega, jer je dugo putovao. A što se vas tiče, mlada madona...“ sačekao je dok svi nisu otišli svojim poslom pre nego što je odlučio da nastavi. „Biće mi najveća čast ukoliko biste pristali da istražite umetnine u mojim vlastitim odajama.“
Nije bilo predloga ni pohotljivosti u njegovom glasu. Bila je to velikodušna ponuda. Ipak, bila sam potpuno zbunjena. Nisam bila odgajana u najboljoj porodici da bih mogla da se udam za njegovog najmlađeg sina (Pijero je već bio oženjen Orsinijevom, Madonom Alfonsinom), pa nisam razumela svrhu upoznavanja, osim što je tim činom zadovoljena učtivost. I ukoliko sam bila ovde da bi mi se našle potencijalne mladoženje, posebno Leonardo, čemu sam se nadala, zašto me je onda odvodio od grupe?
Možda je lukavi il Magnifico želeo da prouči moje nedostatke i oceni kakva sam prilika izbliza. I pored zbunjenosti, bila sam izvan sebe od radosti. Nikada nisam ni sanjala da ću doživeti da vidim čuvenu kolekciju Medičijevih.
„Gospodine, trebalo bi da sam oduševljena“, odgovorila sam iskreno. Svojim koščatim rukama uzeo je moje veoma čvrsto, kao da sam njegova vlastita ćerka. Šta god da se desilo tokom njegovog odsustva uskomešalo mu je emocije, i svom snagom je pokušavao da ih sakrije od mene.
Ponovo sam ga uzela za ruku i izašli smo iz odaje, ponovo prošavši kroz hodnike u kojima je bilo mnoštvo slika i skulptura, a zatim se popeli uz stepenice. Ovo je bilo bolno za njega i uspeo je da se zaduva, ali je stisnuo zube i nastavio laganim odmerenim koracima. Stavio je štap pod ruku i svom težinom se nagnuo preko ograde dok sam ja čvrsto stezala suprotnu ruku, nudeći mu podrške onoliko koliko sam mogla.
Konačno smo se popeli do vrha. Ispustio je dug izdah i zastao na trenutak skupljajući snagu. „Morate mi povlađivati.“ Njegove reči su izašle kao jedan snažan izdah. „U poslednje vreme imao sam malo prilike da vežbam svoje udove. Ali, sa svakim naporom, oni postaju jači.“
„Naravno“, promrmljala sam. Sačekali smo dok mu dah nije postao ujednačen. Poveo me je potom do velikih drvenih vrata, koja su kao i uvek čuvale sluge i otvorile ih kada smo se približili.
„Ovo je moja radna soba“, rekao je kada smo ušli.
Kako bih mogla da opišem ovakvu sobu? Nije bila zadivljujuće konstrukcije. Bila je skromne veličine, sa četiri zida i niskim plafonom, ni najmanje impresivna u poređenju sa velikom odajom koju je posedovala moja porodica. A ipak, bez obzira na to gde mi se pažnja zadržala, bilo na zidovima, ili mermernom podu, policama ili stalcima, neki od sjajnih antikviteta bi je obasjala, neka od izvanrednih kreacija nekog od najvećih svetskih umetnika.
Zavrtelo mi se u glavi od pogleda na toliko lepote na jednom mestu. Prošli smo pored para keramičkih vaza, ofarbanih prelepim istočnjačkim dezenima, tako velikih da su mi dosezale do ramena. Lorenco je prošavši pored njih samo klimnuo glavom. „Poklon“, rekao je, „od sultana Ka'it-Baja.“ Rukom je pokazao na zid. „Portret mog starog prijatelja Galeaco Marije Sforce, milanskog kneza pre nego što je umro a Ludoviko zauzeo njegovo mesto. A tamo, slika Ućela i del Polaiuola, moji omiljeni.“ Ovo su bila imena poznata svakom učenom Firentincu, iako su retki imali tu sreću da uživo vide njihova dela. „A tamo se nalazi jedno fino delo fra Anđelika.“
Fra Anđeliko: ovo je bio čuveni dominikanski kaluđer koji je stvarao veličanstvene murale na zidovima samostana Sveti Marko, čak i odajama braće, po nalogu Kozima de Medičija. Dok sam gledala po slici, nisam mogla a da se ne zapitam da li je Savonarola odobravao ovakvo bespotrebno ukrašavanje. Sveti Sebastijan, naš zaštitnik od kuge, bio je prikazan u svojoj posmrtnoj agoniji. Njegove mirne oči bile su uperene prema raju čak iako je pao, bio vezan za drvo, a telo mu okrutno bilo probodeno strelama.
Pre nego što sam i mogla da počnem da apsorbujem sva ova čuda, Lorenco je ponovo zahtevao moju pažnju. Poveo me je do dugačkog stola koji je sadržao „deo moje kolekcije novčića i kamenja.“ Zidna lampa bila je okačena neposredno iznad, tako da je svetlost obasjavala sjajan metal i drago kamenje što ga je činilo sjajnim. Bilo je izloženo skoro dve stotine predmeta. Nisam mogla ni da zamislim da postoji takvo bogatstvo u celom svetu, a kamoli u Firenci.
„Ovi su iz Cezarevog vremena.“ Pokazao je na red starih, pohabanih novčića koji su bili nepravilnog oblika. „Drugi su iz Konstantinopolja i sa Istoka. Ovamo.“ Nespretno je podigao rubin koji je bio veličine polovine njegove pesnice i pokazao mi ga, potom se nasmešio mojoj nespremnosti da ga prihvatim. „U redu je, dete, ne ujeda. Primakni ga uz svetlost i potraži nepravilnosti, pukotine ili balončiće u kamenu. Nećeš pronaći nijednu.“ Uradila sam kako mi je rekao, pokušavajući da mi ruka ne podrhtava iako sam među prstima držala veće bogatstvo nego što je posedovala moja porodica, i gledala kroz kamen pored lampe. „Prelep je.“
Klimnuo je glavom zadovoljan, a ja sam mu vratila kamen. „Mi Mediči posedujemo mnoge medaljone koje su dizajnirali naši najbolji umetnici. Evo jednog koji je napravio naš dragi Leonardo pre mnogo godina. Veoma je redak, izliveno je samo nekoliko.“ Skoro nesmotreno je odložio rubin, a onda je sa većim poštovanjem posegao za zlatnim novčićem. Obuzela ga je blaga melanholija.
Uzela sam medaljon i pročitala natpis: JAVNO ŽALJENJE. Na njemu se nalazio Đulijano blago podignute ruke naspram oštrice kojom je vitlao njegov ubica. U isto vreme sam udisala njegovu lepotu i u srcu se grozila Zalumine priče o telu Mesera Jakopa. Osamdeset ljudi u pet dana, rekao je moj otac. Može li ovaj mio čovek da bude sposoban za takve zločine?
„Molim vas“, rekao je. „Uzmite ga na poklon.“
„Posedujem već jedan“, rekla sam. U trenutku sam se postidela zbog mog nesmotrenog odgovora na takvu nezamislivo darežljivost. „Majka mi ga je poklonila.“
Napeto me je proučavao. Na moje reči, pogled mu je postao oštriji, da bi samo nakon toga omekšao. „Naravno“, rekao je. „Zaboravio sam da sam neke od ovih poklonio prijateljima.“
Umesto ovoga, poklonio mi je drugi medaljon, jedan na kojem je bila slika njegovog dede Kozima i Medičijev grb. Ovo je napravio drugi umetnik, koji je posedovao veštinu, ali mu je nedostajala prefinjenost koje su imale Leonardove ruke. Pa čak i uprkos tome, bila sam zadivljena i zbunjena darežljivošću il Magnifica.
Učinilo mi se da je postao umoran nakon toga, ali je nastavio da mi pokazuje drugu kolekciju, jednu od kamena kalcedona koja se kretala od najbelje do najtamnije sive i drugu koja je išla od jarko crvene do narandžaste. Većina je bila s urezanim radovima prelepo uklesanim u kamen, neki oivičeni zlatom čuvenog Gibertija.
Takođe je bila postavka i pehara isklesanih od dragocenog kamenja, ukrašenih dragim kamenjem i srebrom i zlatom. Tada se Lorenco nalazio već na kraju snaga, pa više ništa nije ni posebno izdvajao. Umesto toga, poveo me je do postolja na kom je bio jedan plitki sud, malo veći od onoga iz kog sam večerala.
„Ovo je takođe kalcedon, iako je posuda sama po sebi crvenkastobraon“, rekao je, a glas mu je prerastao u grub šapat. Na vrhu tamnije površine nalazila se mlečna kameja s nekoliko figurica iz davnih vremena. „To je moje najveće bogatstvo. Ovo je Oziris koji drži rog izobilja, a evo njegove žene Izis kako sedi. Njihov sin Horus ore zemlju.“ Napravio je pauzu, a ponos mu se urezao u ono što je govorio. „Ovaj pehar su koristili kraljevi i kraljice Egipta tokom rituala. Kleopatra je pila iz njega. Kada ju je Oktavijan pobedio, bio je izgubljen na neko vreme, a onda se pojavio u Konstantinopolju. Otuda je putovao do dvora kralja Alfonsa u Napulju. Konačno je došao do Rima, gde sam ga ja preuzeo u svoj posed.“ Prepoznao je moju želju i nasmešio se. „Samo napred. Dodirni je.“
I jesam, diveći se njenom savršenstvu uprkos starosti. Stanje je bilo toliko staro da sam pretpostavila, pre nego što je Lorenco prokomentarisao da je ovo još jedna Firentinska kreacija. Ivice su bile hladne i savršeno glatke. Pogledala sam ponovo prema gospodinu Lorencu osmehnuvši se i shvatila da je s velikom nežnošću i zadovoljstvom proučavao mene, a ne pehar.
Moje oduševljenje bilo je prekinuto zvucima koraka. Okrenula sam se i videla Đovanija
Pika, kome je u ruci počivao kup ispunjen tamnom tečnošću. Bio je jednako iznenađen što me vidi, kao i ja njega uostalom. Potpuno nespremna, brzo sam se sabrala. Nasmejao se učtivo, što ja nisam mogla da učinim.
„Je li ovo ćerka Antonija Gerardinija“, rekao je. Sumnjam da mi se sećao imena. „Kako ste, draga moja?“
Lorenco ga je gledao s velikom iznurenošću. „Pa, Đovani, vidim da poznajete našu madona Lizu.“
„Ja sam blizak Antonijev prijatelj.“ Piko se okrenuo prema meni klimnuvši glavom. Bilo je neučtivo, ali nisam ništa rekla. Grofa Pika nisam videla još od dana majčine sahrane. Iako je posle toga često dolazio u posetu mom ocu, ja sam odbijala da ga primim i uvek bih ostajala u svojoj sobi. Uprkos njegovom učtivom ophođenju sada, bila sam sigurna da je znao da ga mrzim.
Izraz na Pikovom licu bio je sračunat, ali nije u potpunosti mogao da sakrije znatiželju izazvanu mojim prisustvom, pa iako je bio član domaćinstva Medičijevih, bilo je sasvim očigledno da nije bio deo večerašnje proslave niti je bio upoznat s njenim ciljem. „Tražio sam vas, Lorenco“, ljubazno je rekao. „Kasno je, a vi još uvek niste uzeli lekove koji su vam prepisani.“ Znalački se nasmešio, gledajući u mom pravcu. „Naš domaćin je često previše zauzet iz želje da zadovolji potrebe drugih i zbog toga veoma malo misli o sopstvenom zdravlju.“
Lorencovo lice se pretvorilo u blagu grimasu. „Gospodin Đovani je jedan od naših najbolje paženih gostiju već mnogo godina. Ne slažemo se po mnogim pitanjima, ali smo i dalje ostali prijatelji...“
„Još mi nedostaje da vas preobratim“, šaljivo mu je odgovorio Piko. I dalje se u vazduhu mogla osetiti napetost, kao da je njihov odnos postao maglovit i mogla se osetiti potreba i nužda da se dobro isprati šta onaj dugi radi. „Oprostite mi što vam prekidam razgovor. Molim vas, madona Liza, Lorenco, nastavite. Strpljivo ću sačekati dok ne završite. Ali, upamtite, dragi Lorenco, nemojte da zaboravite na svoje zdravlje.“
Lorenco je primetio moj znatiželjan pogled koji se odnosio na lekove. Na kraju krajeva, ostavio je mene i Leonarda same u vrtu s namerom da ode i popije ih. „Bio sam... Omelo me je nešto drugo“, promrmljao je tek toliko da sam mogla samo ja da ga razumem.
„Veoma ste milostivi, gospodine Lorenco“, rekla sam dok mi je na umu bilo samo to kako da pobegnem, jer me je Pikova blizina činila nervoznom. Sećanje na majčinu smrt i dalje je bilo sveže. „Mislim da bi vam koristilo malo odmora. Uz vašu dozvolu, volela bih sada da odem.“
Možda je mogao da čuje uznemirenost u mom glasu, ili je bio iscrpljen, ali se nije protivio. „Ostavite lekove“, rekao je Piku. „Idite i pobrinite se da kočija gospodina Antonija bude spremna. Kažite mu da će ga tamo čekati ćerka. Naći ćete ga u kapeli.
Potom pronađite Pjera i pošaljite ga ovamo.“
Osetila sam veliko olakšanje kada je Piko otišao. Tada mi je il Magnifico rekao:
„Uznemirilo vas je Đovanijevo prisustvo.“
Tupo sam gledala u sjajni mermerni pod. „Bio je prisutan kada je umrla moja majka.“
„Da, sećam se da je to spomenuo.“ Sabrao je misli. „Ne postoji ništa teže od gubitka onih koje najviše volimo. Prerana smrt je surova i u nama budi najveću bol. Srca nam sa lakoćom okreće besu.“ Spustio je pogled. „Ja sam osvetoljubivo jurišao kada mi je umro brat. Sada me sve to proganja.“ Zastao je i tupo gledao u mesto na kome je do maločas stajao Piko. „Gospodin Đovani je čovek za koga se vezuju svakojaki ekstremi. Ne postoji obrazovaniji čovek, a ipak sada njegovo srce pripada fra Đirolamu. Svet je izgubio jednog od svojih najvećih filozofa. Jeste li čuli za njegovu teoriju sinkretizma?“ Odmahnula sam glavom.
„Prema njoj, sve filozofije i religije sadrže zrnce istine, ali i sve sadrže greške. Naš Đovani je rekao da bi svaka religija i filozofija trebalo da budu preispitane, da bi se utvrdile neke opšte prihvaćene istine i da bi se odbacilo ono što je pogrešno.“ Uvijeno se osmehnuo. „Zbog toga je papa predložio da bude spaljen. Došao je ovamo pre dve godine i zatražio moju zaštitu. A sada podržava čoveka koji bi me rado video poraženog.“
Lice mu se u trenutku smračilo. Izdahnuo je tako snažno da mi se činilo da mu je vazduh dolazio čak iz kostiju. „Dete, moram da budem neučtiv i zamolim da sedim u vašem prisustvu. Ovo veče me je iscrpilo mnogo više nego što sam očekivao.“
Pomogla sam mu da sedne na stolicu. Ovoga puta mi se skoro svom snagom oslonio na ruku. Više nije mogao da održi sliku o tome kako se skoro sasvim oporavio. Seo je ispustivši kratak uzdah ispod slike umirućeg Svetog Sebastijana i naslonio se na zid.
Zatvorio je oči, a pod senkom koju je pravila svetlost sveća, izgledao je još stariji.
Uplašena, upitala sam ga: „Da vam donesem lekove?“
Blago se osmehnuo, otvorio oči i nežno me pogledao. „Ne. Ali, hoćete li držati ovog starca za ruku, draga moja, ne biste li mi pružili utehu dok ne dođe Pjero?“
„Naravno.“ Pomerila sam se do njega i blago se povila kako bih ga uzela za ruku. Bila je hladna i toliko mršava da sam s lakoćom mogla da osetim savitljive kosti.
Ostali smo u ovom položaju u tišini sve dok il Magnifico nije blago upitao: „Ukoliko vas ponovo pozovem, hoćete li doći, Liza?“
„Naravno“, ponovila sam, iako nisam mogla ni da zamislim šta ga je navelo da me to pita.
„Naš Leonardo je bio prilično oduševljen vama“, rekao je. „Priznajem, video sam kako vas skicira dole u vrtu. Poručiću mu da naslika vaš portret kada bude bio u mogućnosti da ostavi svoje obaveze u Milanu na neko vreme. Da li je to u redu?“
Bila sam potpuno zatečena, pa nisam mogla ni da progovorim. Prvo na šta sam pomislila bio je moj otac. Takva čast bi veoma lako mogla da utiče na povećanje njegovog ugleda i unapredi mu posao. A ipak, sumnjam da bi to moglo da ga odvrati od njegovog fanatičnog posvećivanja Savonarolinim učenjima. To bi učvrstilo njegove veze sa Medičijevima što bi sasvim sigurno prouzrokovalo neodobravanje njegovih istomišljenika.
Sada nije bio trenutak da se izgovore ovake sumnje. Kada sam se sabrala dovoljno da bih mogla da govorim, rekla sam: „Biće mi veliko zadovoljstvo i više od toga, maestro. Oduševljena sam i samom mišlju o tome.“
„Dobro“, odgovorio je i kratko i odlučno klimnuo glavom. „Sve je onda uređeno.“ Više nismo govorili sve dok se vrata nisu otvorila i ušao Lorencov sin.
„Đulijano“, rekao je. Glas kojim je to izgovorio imao je srdit prizvuk. „Poslao sam po tvog brata. Gde je Pjero?“
„Zlovoljan je“, brzo je odgovorio Đulijano. Lice mu je bilo rumeno, kao da je trčao odgovarajući na različite pozive. Videvši me, lice mu se malčice ozarilo. „Zar se ne osećaš dobro oče?“ pogledao je po sobi i ugledao netaknute lekove. Kasniš i još uvek nisi uzeo ono što ti je lekar prepisao. Dozvoli mi da ti donesem.“
Lorenco mi je pustio ruku i domahnuo na sinovljeve reči. „Moj najmlađi sin“, obraćao mi se nepogrešivom privrženošću, „uvek brz da udovolji mojim željama, isto onoliko koliko je najstariji spreman da se o njih ogluši.“
Đulijano se nasmešio. Našto u njegovom pokretu me je podsetilo na bistu od pečene gline koja se nalazila u vrtu.
„Žalim što ne mogu da vas otpratim do oca“, nastavio je Lorenco, „ali je Đulijano odgovoran mladić. Garantujem vam da će vas bezbedno otpratiti.“ Još jednom je posegao za mojom rukom i značajno je stegnuo za nekoga ko više i nije bio toliko jak. „Neka je Bog s vama, draga moja.“
„I s vama, gospodine. Hvala vam na ljubaznosti što ste me pozvali u vaš dom. Kao i zbog narudžbine portreta...“ Nevoljno smo pustili ruke iz stiska. Osetila sam neku čudnu tugu dok sam prihvatala ruku mladog Đulijana i odlazila od njegovog oca, krhkog čoveka okruženog bogatstvom i lepotom iz raznih vekova.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:26 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



XXV
U hodniku smo Đulijano i ja prošli pored mnogih skulptura, portreta i prelepih porcelanskih vaza koje su bile upola moje visine. Sve su bile obasjane slabom svetlošću koja je dopirala iz elegantno izlivenih bronzanih, srebrnih i zlatnih svećnjaka. Išli smo u neprijatnoj tišini. Moja ruka bila je kruto položena preko njegove, a on je gledao pravo ispred sebe i kretao se dostojanstveno kao da mu je takvo držanje bilo urođeno, a odgovaralo je nekome ko je bio barem deceniju stariji. Kao i njegov otac, bio je obučen u tamne, tmurne boje i jednostavno skrojenu tuniku od očeve najfinije vune.
„Žao mi je madona Liza, što je očeva bolest prekinula vašu posetu.“
„Molim vas, nemojte da se izvinjavate“, odgovorila sam. „Meni je žao što gospodinu Lorencu još uvek nije bolje.“
Na lepršavoj svetlosti, Đulijanov tmuran izraz postao je ozbiljan. „Otac svojim posetiocima bolest predstavlja kao nešto što ne treba ozbiljno shvatati, ali je prethodnih nekoliko meseci bio toliko bolestan da smo mislili da će umreti. I dalje je veoma slab, ali je bio odlučan u naumu da ponovo vidi svoje prijatelje. A posebno Leonarda. Iako mi nije rekao, pretpostavljam da je vas želeo da vidi zbog dogovora o budućem braku?“
„Da“, rekla sam. Spomen umetnika iz Vinčija, koji je podneo poseban napor da bi mogao da prisustvuje ovom okupljanju, podstakao je moje nade. „Strašno je to što se dešava vašem ocu. Od čega boluje?“
„Od srca.“ Đulijano je bespomoćno slegnuo ramenima. „Tako doktori kažu, ali mislim da znaju mnogo manje nego što su spremni da priznaju. Oduvek je patio od kostobolje. Ponekad mu je stanje bilo toliko ozbiljno da je urlao u agoniji ukoliko mu se posteljina očeše o kožu. A i kosti ga bole. U poslednje vreme, patio je od brojnih različitih stvari, a njegov lekar ni u jednom trenutku nije mogao da odgonetne o čemu se radi. Slab je, ne može da jede, uznemiren je i trpi bolove...“ Odmahnuo je glavom i u sred reči napravio stanku. „Veoma sam zabrinut za njega. Ima četrdeset i tri godine, ali deluje kao ostareo čovek. Kada sam bio mali, bio je toliko snažan, trčao je s nama, igrao se kao da je jedan od nas. Imao je običaj da me podigne na svog konja i jahao bih s njim...“
„Tako mi je žao.“ Tek što sam izgubila majku, pa sam mogla da razumem strah koji je obuzimao ovog dečaka. „Ali, i ranije se oporavljao, zar ne?“
„Da...“ Brzo je klimnuo glavom, a da me nije ni pogledao.
„Onda će mu sigurno biti sve bolje. Morate imati nade.“
Odjednom se pribrao. „Oprostite mi, madona! Vi ste naš gost, a ja vam se ovde žalim.
Ne bi trebalo da vas opterećujem takvim stvarima...“
„Ali, ja želim da znam. Gospodin Lorenco je bio ljubazan prema meni, pokazivao mi je svoju kolekciju iako je bio umoran.“
Đulijano se setno osmehnuo. „Takav je moj otac. Voli da sakuplja lepe stvari, ali mu one ne donose stvarno zadovoljstvo ukoliko ne može da ih podeli sa drugima i posmatra ih kako uživaju u njima. Čuo sam kako ljudi govore da zna da bude okrutan kada je u pitanju posao ili politika, ali sam ja u njemu video samo dobro.“ Zastao je, a glas mu je postao vedriji. „Jeste li uživali u obilasku, madona?“ „Veoma.“
„Znam da bi otac želeo da vam pokaže i ostatak svoje kolekcije. Mogu li da ga pitam da li biste mogli da se vratite da vidite ostatak? Možda možemo da uredimo da posetite našu vilu u Kastelu. Tamo ima mnogo neverovatnih slika i prelepih vrtova.“
„Volela bih to.“ Iako sam veselo poskočila od same pomisli, odgovor je usledio nakon trenutka oklevanja. Sumnjala sam da bi mi otac ikada pružio drugu šansu da posetim Medičijeve. I dalje sam se pitala hoće li ikada i razmisliti o tome da dozvoli umetniku, čak i nekom na glasu kakav je bio Leonardo, da uopšte uđe u naš dom.
Đulijano se osmehnuo zbog mog odgovora. „To bi bilo divno, madona Liza! Pošto mom ocu nije dobro, možda bi mogao da mi dozvoli da vam poslužim kao vodič.“
Odjednom me je uznemirilo saznanje da je bio toliko oduševljen sa mnom. Sigurno me Lorenco nije pozvao ovamo kao potencijalnu mladu za svog sina. Đulijano je i dalje bio par godina daleko od godina koje su bile pogodne za ženidbu kada su muškarci bili u pitanju. A kada se bude ženio, njegova mlada će biti iz jedne od najboljih porodica u Italiji. Sasvim sigurno neće biti ćerka trgovca vunom.
Pravi odgovor kao da je prošao mimo mene. Srećom, do tog trenutka smo već stigli do sporednog ulaza u palatu. Ovde nije bilo slugu, a slabo se sećam da su stražari stajali s druge strane, napolju na hladnoći. Đulijano se zaustavio. „Ostaviću vas ovde, madona, samo na trenutak, da bih se uverio da vas otac zaista čeka. Vratiću se da vas otpratim do njega.“
Impulsivno se nagnuo napred i poljubio me u obraz. Jednako brzo je i otišao.
Bilo mi je drago što više nije bio tu i što nije bilo nikoga ko bi posvedočio ovom događaju. Imajući u vidu vrelinu kojom su mi goreli lice i vrat, mora da sam bila rumenija od chermisi tamnocrvene.
Bila sam rastrzana. Ovo je bio ljubazan, dopadljiv mladić i zgodan. Svakako ulov van svih mojih očekivanja, ali nisam mogla da se oduprem a da na taj njegov poljubac ne odgovorim potpuno smušeno. U isto vreme sam se podsetila da me je bez reči ostavio Leonardo da Vinči. Bilo mi je ipak najsigurnije da ne gajim nikakve nade u vezi s venčanjem. Iako je bio potomak nezakonite veze njegovog oca sa sluškinjom, Leonardov otac je bio jedan od najčuvenijih notara u Firenci. Poticao je iz dobre porodice, približno jednakog bogatstva i ugleda koje je uživao i moj otac.
Kada se Đulijano vratio, ja sam i dalje bila previše uzbuđena da bih se susrela s njegovim pogledom. Poveo me je u svežu noć pored stražara sa sabljama koje su im počivale na kukovima i pomogao mi da se popnem u kočiju. Ničim nije odavao da se odigrao onaj zabranjeni poljubac. Kada sam se smestila pored oca, jednostavno mi je rekao: „Laku noć, madona. Laku noć, gospodine Antonio. Neka Bog bude uz vas.“ „I uz vas“, odgovorila sam.
Dok smo se vozili uz Via Larga, otac je delovao dalek i kao da ga je nešto mučilo. Molitva i razmišljanje kao da su malo toga učinili da ga uteše ili olakšaju bol zbog toga što je svoje jedino dete predao u ruke Savonarolinom neprijatelju. Govorio je, a da me nije ni pogledao u oči.
„Kako je bilo?“, upitao me je odsečno. „Šta su radili? Prikazivali te ženama?“
„Nije bilo žena. Samo muškarci.“
„Muškarci?“ Okrenuo je glavu da bi me pogledao.
„Prijatelji il Magnifica.“ Plašeći se da otac to ne bi odobravao, nisam želela da otkrivam puno, ali mi moja znatiželja nije dala mira. „Mnogi umetnici. Leonardo da Vinči je bio tamo.“ Znala sam da ne bi trebalo da spominjem da je Lorenco poručio izradu mog portreta. Pregovore oko toga prepustiću boljim diplomatama od sebe. Zastala sam, odjednom postiđena. „Ima li on ženu?“
„Leonardo?“ Smeten, otac se namrštio zbog nedostatka svetla na putu pred nama. „Ne. On je jedan od naših najčuvenijih sodomita. Pre mnogo godina, bio je optužen, ali je kasnije ta tužba povučena, ali je godinama živeo sa svojim učenikom, mladim Salaijem, koji je sigurno bio njegov ljubavnik.“ Glas mu je bio bezličan, nekako čudan, s obzirom na to da je obično pobožno reagovao na takve muškarce.
Sa vidnim naporom mi je postavljao prigodna pitanja: Ko je još bio prisutan? Da li je gospodin Lorenco ičim pokazao kakav bi muškarac meni odgovarao? Šta sam radila dok sam bila tamo?
Odgovarala sam sažeto, sa sve manje reči. Izgleda da nije primetio da su me pogodile njegove neučtive reči o Leonardu. Konačno je ućutao, izgubivši se u nekom neveselom sanjarenju i nastavili smo da se vozimo u tišini kroz hladan, mračan grad. Čvrsto sam priljubila krznom oivičen ogrtač dok smo prelazili preko napuštenog mosta Santa Trinita koji je vodio do naše kuće.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:27 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


XXVI
Iduću nedelju provela sam s novim iščekivanjem da se sretnem sa ocem za večerom u slučaju da je primio nekakve vesti od Lorenca. I dalje sam čeznula za vestima o Leonardovom izboru muškaraca. Deo mene se nadao da otac nije bio u pravu, ili da je lagao da bi me odvratio od udaje za umetnika, jer su takvi muškarci obično važili za nepouzdane muževe. Ali, znam da sam videla iskru privlačnosti u očima umetnika.
Tokom tog vremena, primila sam kratko pismo od takozvanog sodomite, koje mi je dotureno bez očevog znanja. Kada sam sklonila pečat, ispala su još dva parčeta papira i završila na podu.
Pozdrav, madona Liza, iz Milana
Naš dobri Lorenco me je uposlio da naslikam vaš portret. Ne postoji ništa što bi me više obradovalo. Vaša lepota jednostavno vapi da bude zabeležena za sva vremena. Čim ispunim određene obaveze za prečasnog vojvodu Ludovika, doći ću u Firencu na produženi boravak.
Prilažem vam neke grube skice koje sam napravio kako biste u njima uživali. Na jednoj je pažljivo skicirano sve na osnovu onoga što sam uradio one večeri u palati Medičijevih.
Druga predstavlja kopiju iz moje sveske koja je izazvala posebno interesovanje onih iz kruga bliskog Medičijevima. Nestrpljiv sam da počnem sa radom na slici i radujem se što ću vas ponovo videti mnogo više nego što to rečima mogu da opišem.
Vaš dobri prijatelj,
Leonardo

Podigla sam papire sa poda i proučavala ih sa strahopoštovanjem. Sada sam potpuno razumela zašto su Leonarda pozvali da završi skulpturu Đulijana de Medičija nakon njegove smrti. Zapanjujuće je bilo koliko se dobro sećao mojih osobenosti. Od crteža naslikanog mastilom i na brzinu u vrtu, stvorio je novu i nežnu skicu na papiru krem boje, neverovatan prikaz moga lika, vrata, ramena. Sve je delovalo istinitije, svetije i dublje od bilo kakvog odraza u ogledalu. Nije me naslikao u pozi u kojoj je tražio da budem, već u onoj u kojoj sam se našla trenutak ranije, kada sam piljila u Đulijanovu bistu od pečene gline, a potom se okrenula preko ramena da pogledam u umetnika. Bilo je predstavljeno samo moje lice u polu profilu i pažljivo osenčeno, kosa i ramena predstavljeni su tek blagim obrisima. Sa zadnje strane moje glave nalazila se nejasna struktura koja bi možda mogla da bude mreža za kosu ili oreol. Kapci, ispupčenje na bradi i predeo obraza tačno ispod očiju bili su istaknuti pažljivo nanošenim belim olovom.
Uglovi usana blago su povijeni, ne u osmeh već u njegov nagoveštaj. Bio je to odraz dobrote koji sam videla u mrtvim Đulijanovim očima. Vrlo lako sam mogla biti anđeo.
Zbunjena, piljila sam u crtež neko vreme pre nego što sam pažnju skrenula na drugu stranicu.
Na njoj se nalazio hitar i grub prikaz i onaj koji sam pamtila. Negde sam ovo već videla i trebalo mi je malo vremena pre nego što sam se setila da sam ga videla zajedno sa majkom na zidu u blizini palate della Signoria.
Bila je to slika čoveka koji visi na omči, lica spuštenog, a ruku vezanih iza leđa. Ispod slike, umetnik je napisao. „Pogubljenje Bernarda Barončelija.“
Prizor je bio stravičan i svakako nepogodan da bi se poslao mladoj devojčici. Nisam mogla ni da zamislim šta je Leonarda navelo da to pošalje. Kakve veze je Barončeli imao sa mnom?
I samo pismo je oživelo moju zbunjenost. Radujem se što ću vas videti mnogo više nego što rečima to mogu da opišem... Da li je ovo bila aluzija na ljubav? Pismo je potpisao neobičnom nemarnošću, vaš dobri prijatelj. Prijatelj i ništa više. U isto vreme, pismo me je uzbuđivalo. Izgleda da je Lorencova porudžbina ipak stvarnost, a ne samo prazno obećanje sa namerom da mi se laska.
I tako sam svake večeri čekala oca u iščekivanju da čujem nešto o portretu ili što je još važnije o pozivu da posetim Kastelo.
I svake večeri bih se razočarala. Moj otac nije spomenuo ništa o tome, i progunđao bi odričan odgovor svaki put kada bih se usudila da pitam da li je čuo išta od gospodina Lorenca o mogućem paru.
Ipak, posle jedne takve obeshrabrujuće večere, kada sam se povukla u sobu, Zaluma me je sačekala sa lampom u ruci i zatvorila vrata za nama.
„Ne pitaj kako sam došla do ovoga. Što manje znaš, to bolje.“, rekla je i iz prsluka izvukla zapečaćeno pismo. Prigrlila sam ga, misleći da bi možda moglo da bude od Lorenca. Na vosku se nalazio žig grba palle, ali je sadržaj bio daleko od onog očekivanog. Uz svetlost Zalumine lampe, pročitala sam:
Cenjena moja, madona Lizo,
Oprostite na slobodi koju sam sebi dao onda kada ste bili u očevoj palati, i oprostite mi sada na slobodi da vam pišem ovo pismo. Suviše sam smeo, znam, ali moja hrabrost potiče iz želje da vas ponovo vidim.
Otac je veoma bolestan. Pa čak i uprkos tome, dozvolio mi je da vas, uz pratnju koju će on odabrati i nekoga po izboru vašeg oca, povedem u našu vilu u Kastelo, na obilazak. Upravo ovoga dana, moj brat Pjero piše pismo gospodinu Antoniju u kome traži dozvolu da nam se pridružite.
Ispunjen sam iščekivanjem budućeg susreta. Do tada, ostajem vaš ponizni sluga,
Đulijano de Mediči

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:29 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

XXVII
U nekoliko narednih dana trudila sam se da odagnam svaku pomisao na Leonarda, iako sam se u osami posvećivala rešavanju zagonetke crteža Bernarda Barončelija. Luckasta devojčica, kakva sam i bila, okrenula sam se onom trenutku kada se Đulijano nagnuo napred kako bi me poljubio u obraz. Sanjala sam o Botičelijevoj Veneri i Primaveri. Slušala sam samo kako ih opisuju, a sada sam pokušavala da ih zamislim kako izgledaju na zidovima Kastela. Čak sam zamišljala kako bi i moj portret mogao da izgleda okačen zajedno s njima. Žudela sam još jednom zaronim među lepotu u kakvoj sam plivala pod nežnim Lorencovim vođstvom. Uveče, dok bih ležala u krevetu, po prvi put od majčine smrti u mislima bih odlazila od sebe, očeve kuće i sve tuge koja me je obuzimala.
U poslednje vreme, očev posao se poboljšao, zbog čega se često vraćao kući čak i kasnije nego što je inače to činio. Već sam navikla da se povučem uveče, a da ni ne porazgovaram s njim sve do narednog jutra. Često je dolazio kući s Đovanijem Pikom, sa kojim je pio vino i razgovarao ne obraćajući pažnju na sto postavljen za večeru.
Ali u meni je bila neka posebna odlučnost. Staloženo sam čekala, ne osvrćući se na zavijanje u stomaku, sedela sam satima za kuhinjskim stolom dok nije došao. Nisam mu postavljala nikakva pitanja, jednostavno sam sedela i jela. Svake večeri sam bila sigurna da će konačno spomenuti Lorencov poziv. Ovako sam činila četiri noći, sve dok više nisam mogla da izdržim od nestrpljenja.
Rekla sam kuvaru da održava večeru toplom, a onda sam sela za namešten sto. Sedela sam tri sata, možda i više, sve dok se upaljene sveće nisu skoro sasvim istopile, a ja postala tako gladna da sam razmišljala da kažem kuvaru da mi donese hranu.
Konačno je moj otac ušao, srećan i bez grofa Pika. Pod svetlošću sveća, delovao je ispijeno i čupavo. Nije nalazio vremena od majčine smrti da podšiša svoju zlatastu bradu. Ponegde bi se dlake povijale, što je delovalo neuredno, a brkovi, takođe dugački, dodirivali su mu gornju usnu. Delovao je razočarano, ali ne i iznenađeno, što me vidi.
„Dođi, sedi“, rekla sam pokazujući mu, a onda sam otišla da kažem kuvaru da nam donese jelo. Kada sam se vratila, on je i dalje sedeo, ali se nije potrudio da skine ogrtač iako je od vatre u ognjištu bilo prilično toplo.
Nismo govorili dok je kuvarica iznosio prvo minestra, supu i postavio je pred nas. Kada je otišla, pustila sam da prođe trenutak dok se otac obraćao svojoj večeri, a onda sam ga pitala, dok sam istovremeno pokušavala da sakrijem nervozu koju sam osećala, ali nisam uspela u tome:
„Jesi li u skorije vreme primio pismo u vezi sa mnom?“
Polako je odložio svoju kašiku i pogledao me preko stola, dok se u njegovim svetlim očima ništa nije dalo pročitati. Nije mi odgovorio.
„Od Lorenca de Medičija?“ bila sam uporna. „Ili, možda Pjera?“
„Da, primio sam pismo“, rekao je i oborio pogled i kašikom zahvatio supu iz tanjira.
Da li je uživao u tome da me muči? Bila sam prinuđena da ga pitam: „A tvoj odgovor?“
Napravio je pauzu nad svojom supom, a onda je sa suzdržanim besom od kog sam poskočila, udario kašikom o sto. „Neće biti odgovora“, rekao je. „Održao sam obećanje dato tvojoj majci. Dozvolio sam Lorencu da bude bračni posrednik. Ali, bolje bi mu bilo da izabere dobrog čoveka, ukoliko uopšte bude doživeo da donese tu odluku.“ Njegov bes samo je izazvao moj. „Zašto ne mogu da idem? Kakvo je zlo u tome? Toliko sam nesrećna! Ovo je jedina stvar u kojoj mogu da se opustim.“
„Nikada više nećeš nogom kročiti u dom Medičijevih.“ Oči su mu se caklile od besa. „Njihovo vreme samo što nije prošlo. Bog će ih oboriti, njihov pad će biti veličanstven. Uživaj u uspomeni na sve blaga koja su ti pokazali, jer će ubrzo nestati, pretvoreni u pepeo.“
Rekla bih da je kao papagaj izgovarao reči svog novog spasioca, pa sam ga ignorisala. Ali sam čvrsto zahtevala da znam: „Kako znaš da su mi pokazivali blaga? Kako to znaš?“
Nije se obazirao na pitanje. „Bio sam strpljiv s tobom, zbog osetljivosti i poštovanja prema žalosti koju osećaš. Ali, strahujem za tvoju dušu. Poći ćeš sutra sa mnom na Savonaroline propovedi. I tražićeš Bogu da odvrati tvoje misli od ovozemaljskih stvari prema onim nebeskim. A takođe ćeš se i moliti za oprost zbog svog besa koji gajiš prema fra Đirolamu.“
Pesnice su mi se zgrčile, postavila sam ih preko stola, ogorčena zbog saznanja da će svetao i prelep svet - onaj ispunjen umetnošću i Medičijevima, Leonardom koji je svojim veštim rukama predstavio mene - meni biti uskraćen. „Ti si taj koji bi trebalo da se moli Bogu za oprost. Ti si taj koji je prouzrokovao bolest svoje žene, ti si taj koji ju je odveo u smrt. Ti si taj koji sada druguje sa njenim ubicama, i ostaje slep pred njihovom krivicom kako bi umanjio sopstvenu.“
Ustao je tako naglo da je stolica pod njim zaškripala uz kameni pod. Oči su mu se ispunile suzama besa, a desna ruka mu je podrhtavala dok se borio da je zadrži i ne podigne je prema meni koja sam prouzrokovala ovoliki bes. „Ti ništa ne znaš.... Ti ništa ne znaš. Tražim od tebe ovo samo zato što te volim! Neka ti Bog oprosti.“
„Neka Bog oprosti tebi“, odgovorila sam mu. Napustila sam stolicu i okrenula se, a suknje su zašuštale. Pružilo mi je zadovoljstvo to što sam napustila prostoriju pre nego što je ono to mogao da učini.
Kasnije te večeri, ležala sam u krevetu i osluškivala Zalumnin blag i ujednačen dah kao i vlastiti stomak. Uživala sam u sopstvenom razočarenju. Nemogućnost da vidim Đulijana samo me je još više vukla da ga ponovo vidim.
U onim kratkim trenucima kada nisam bitisala u samosažaljenju, razmišljala sam o onome što je rekao moj otac. Da li je samo pretpostavljao da il Magnifico neće moći da se odupre da ne pokaže nekom novom posetiocu - pa makar on bio i beznačajni devojčurak blaga koja čuva u svojoj radnoj sobi? Ili je bilo još nečega većeg u njegovim rečima?
Nemirno sam spavala i budila se nekoliko puta. Tek kada je nebo napolju počelo da se nazire, ponovo sam se probudila, a misli su mi bile čiste i usmerene samo na jedan jedini prizor.
Baš na Đovanija Pika obučenog u crno, a lekovi udobno smešteni u njegovim rukama.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39221
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ja, Mona Liza

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu