Džin Kalogridis

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 12:54 pm

First topic message reminder :




Već stotinama godina istina o najpoznatijem osmehu u istoriji ostaje misterija kao i sama žena koja se smeši... sve do sada. DŽIN KALOGRIDIS, autorka sjajno ocenjene i veoma uspešne knjige Žena jednog Bordžije, oživljava zavodljiv glas Mona Lize u ovom predivnom romanu u kome je spojila istorijske činjenice i izuzetnu maštu. Od seksualne strasti do smrtne opasnosti, dramatični obrti stvarnih istorijskih događaja teraju čitaoca da uvek iznova okreće strane. - Filipa Gregori, autorka The Other Boley Girl


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:32 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:30 pm




XXVIII
Sledećeg jutra, dok mi je Zaluma pomagala da se obučem za odlazak na pijacu, neko je pokucao na vrata.
„Liza“, pozvao je moj otac. „Požuri da završiš. Kočijaš je spreman da nas odvede na misu.“
Izgleda da je zaista bio ozbiljan kada mi je prethodne večeri pretio. Srce je počelo jače da mi udara. Znatiželjna, Zaluma se namrštila.
„Namerava da me odvede da slušam Savonarolu“, prošištala sam. „Pred Bogom, neću da idem!“
Zaluma, čvrsto držeći moju stranu, zategla je vez na mojim rukavima i povikala: „Teško joj je da se probudi i biće spremna za nekoliko trenutaka, gospodine Antonio.
Možete li se tada vratiti?“
„Ne mogu“, moj otac je odgovorio, odlučnim i čvrstim glasom. „Stajaću ovde dok ne izađe. Kaži joj da požuri, jer moramo ubrzo da pođemo.“
Zaluma me je pogledala i podigla prst do usana. Potom se došunjala do stolice i pokazala mi da joj pomognem. Zajedno smo je podigle u tišini i odnele je do vrata. Podbočila ih je kako bi onemogućila prolaz, a potom tiho namakla rezu kako bi nas zaključala unutra.
Mirno sam stajala dok je Zaluma nastavila da mi vezuje rukave, kao da nismo upravo počinile bilo kakvo zlodelo.
Nakon duže pauze otac je ponovo pokucao na drvena vrata. „Liza? Ne mogu više da čekam. Zaluma, pošalji je napolje.“
Zaluma i ja smo se pogledale, a oči su nam bile široke, pogled ozbiljan. Duga tišina koja je usledila prekinuta je pokušajem da se vrata otvore, negodovanjem, a onda ponovnim kucanjem.
„Usuđuješ li se to da mi prkosiš! Kako ćeš izaći pred Boga kada nećeš da se povinuješ sopstvenom ocu koji u srcu želi samo najbolje za tebe?“
Ljutite reči navirale su mi na usne. Pritisla sam ih snažno i pokušavala da zadržim jezik za zubima.
„Liza, odgovori mi!“ Kada nije stigao odgovor, povikao je: „Šta bi trebalo da uradim? Da donesem sekiru?“
I dalje nisam želela da govorim, iako me je narav mučila i nije mi davala mira. Nakon zatišja, čula sam ga kako jeca. „Zar ne vidiš?“, jadikovao je. „Dete, ne činim ovo da bih bio okrutan. Radim sve ovo iz ljubavi prema tebi. Zbog tebe! Zar je toliko strašno otići i saslušati fra Đirolama, znajući da bi meni to godilo?“
Glas mu je bio sažaljiv, da me je gotovo dirnuo, ali sam i dalje ćutala.
„Došao je Sudnji dan, dete“, rekao je otac žalosno. „Sudnji dan, a Bog dolazi da donese presudu.“ Zastao je na trenutak, a potom ispustio iskren jecaj. „Osećam kao da je došao kraj... Liza, molim te, ne mogu da podnesem da izgubim i tebe...“
Povila sam glavu i zadržala dah. Konačno sam ga čula kako se udaljava, a potom se su mogli čuti njegovi koraci na stepeništu. Sačekale smo neko vreme, u strahu da bi mogao da nas zavara. Na kraju sam pokazala Zalumi da oslobodi ulaz. Tako je i uradila, brzo je pogledala napolje da bi potvrdila da otac više nije tu, pa mi je pokazala da dođem do prozora.
Ispod nas, moj otac je sam išao do kočije gde ga je vozač čekao.
Ushićenost koju sam osetila bila je privremena. Znala sam da neću moći zauvek da ga izbegavam.
Te večeri, nisam sišla dole na večeru. Zaluma mi je prokrijumčarila tanjir, ali nisam imala apetita i jela sam veoma slabo.
Kao što sam i očekivala, pokucao je na vrata nešto kasnije i pokušao da ih otvori, ali sam ih ja zaključala. Ovoga puta nije me pozvao, samo je neko vreme stajao u tišini, a onda je ispustio dubok izdah predaje i povukao se.
Ovo se nastavilo više od dve nedelje. Počela sam da obedujem u svojim odajama, a izlazila sam samo onda kada sam znala da je otac odsutan. Često sam slala Zalumu da ide na pijacu umesto mene. Nakon nekog vremena, prestao je da dolazi na vrata, ali ispunjena nepoverenjem, nastavila sam da ga izbegavam i ostajala sam zaključana u svojoj sobi. Kada je odlazio na misu, ja bih se iskrala do Santa Spirita. Stigla bih uvek kasno i molila se kratko, napuštajući službu pre nego što bi se završila.
I ja sam, kao i majka postala zatvorenik u sopstvenoj kući.
Prošle su tri nedelje. Došao je post, a s njim se pojačala očeva predanost. Često je stajao ispred mojih vrata i propovedao o opasnostima taštine, pohlepe i bogatstva, o zlim dusima karnevala, proslava dok su siromašni umirali od gladi. Molio me je da prisustvujem misama zajedno s njim. Tolike su bile gomile ljudi koji su dolazili da slušaju Firentinskog vatrenog Savonarolu. Neki su čak putovali iz obližnjih mesta kako se njegovo čuvenje širilo zbog čega je morao da se preseli iz male crkve Svetog Marka u veće svetilište u San Lorencu, crkvu u kojoj su počivale mošti ubijenog Đulijana. Čak i tada, kako je moj otac rekao, zgrada nije bila dovoljna da primi sve vernike koji su stajali napolju na stepeništu, ali i na ulici. Srca Firentinaca su se okretala Bogu.
I dalje sam ćutala, zaštićena debelim drvetom koje je stajalo između nas. Ponekad bih podigla ruke na uši na svaki zvuk njegovog ozbiljnog glasa.
Život je postao toliko neprijatan, da sam počela da očajavam. Moj jedini beg bio je brak, a ipak već sam izgubila nadu prema umetniku iz Vinčija, kao i prema Đulijanu s obzirom na njegov visoki položaj. U međuvremenu, Lorenco, koji je jedini bio u stanju da izgovori ime odgovarajućeg mladoženje, bio je suviše bolestan da bi govorio.
Ipak, raspoloženje mi se popravilo kada se Zaluma smešeći jednog dana vratila s pijace i izvukla još jedno pismo, zapečaćeno Medičijevim pečatom i tutnula mi ga u ruke.
Moja najdraža madona Liza,
Zaista sam razočaran što vaš otac još uvek nije odgovorio na naše pismo u kome tražimo njegovo dopuštenje da posetite Kastelo zajedno sa nama. Mogu samo da pretpostavim da ovo nije previd, već prećutno odbijanje.
Oprostite mi što vam nisam ranije pisao. Otac je tako strašno bolestan, da već polako počinjem da gubim nadu. Drago kamenje koje je plutalo u vinu, po nalozima doktora bili su potpuno neupotrebljivi. Zbog njegovog lošeg zdravlja, nisam ga uznemiravao. Ipak, razgovarao sam sa svojim najstarijim bratom, Pjerom koji se složio da u moje ime napiše drugo pismo vašem ocu, gospodinu Antoniju. Predložiće vašem ocu da ukoliko smatra da je vaša poseta Kastelu nepodesna, da li bi možda uzeo u obzir mogućnost da vas ja posetim u vašoj palati, pri čemu bi, naravno bili prisutni i vaš otac i moj brat.
Ukoliko i to odbije, moraću da se zapitam: Postoji li možda neko javno mesto u gradu gde bismo mogli da upriličimo slučajan susret?
Izvinjavam se zbog svoje drskosti. Na to me tera očajanje da vas ponovo vidim. Ostajem vaš ponizni sluga,
Đulijano de Mediči
Pismo mi je neko vreme počivalo u krilu, dok sam sedela i razmišljala.
Pijaca bi bila očigledan izbor. Tamo sam odlazila često, pa niko to ne bi smatrao čudnim. Ipak, bilo je verovatnije da bih tamo mogla da sretnem nekog od komšija, ili porodičnih prijatelja, ili ženu ili sluškinju čoveka koji poznaju moga oca. Bilo je to prepuno javno mesto, sa mnogo poznatih lica u gomili, ali nedovoljno da bi omelo znatiželjno oko našeg kočijaša. Ugovoreni sastanak između mlade devojke i Medičijevog sina bi svakako bio primećen. Ukoliko bih otišla nekuda gde obično ne odlazim, kočijaš bi svakako to prijavio mom ocu.
Zaluma je stajala pored mene, veoma znatiželjna. Učtivost ju je ipak terala da ništa ne pita i sačeka dok ja ne odlučim da podelim s njom ono što želim.
„Koliko dugo“, konačno sam je pitala, „će biti potrebno da gospodin Đulijano dobije odgovor?“
„Biće u njegovim rukama do sutra.“ Uputila mi je misteriozan osmejak. Ispričala sam joj sve o obilasku palate Medičijevih, o ljubaznosti gospodina Lorenca i tome koliko je nejak, o mladom Đulijanu i njegovoj odvažnosti, a Leonardovoj gracioznosti i lepoti. Znala je kao i ja, uostalom, o nemogućnosti povezivanja sa Đulijanom, a ipak mislim da je deo nje uživao u svemu tome. Možda je i ona gajila nadu da se nemoguće ipak može ostvariti.
„Donesi mi papir i pero“, rekla sam i kada ih je donela, napisala sam odgovor. Kada je bio presavijen i zapečaćen, predala sam joj ga.
Potom sam ustala, sklonila stolicu i rezu s vrata i otišla dole da potražim oca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:30 pm





XXIX
Otac me je prigrlio kada sam mu rekla da ću prisustvovati misi zajedno s njim. „Dva dana“, rekla sam mu. „Daj mi dva dana da se molim i pripremim svoje srce, a onda ću poći s tobom.“ Veselo mi je to odobrio.
Sledećeg dana, kao što je Zaluma obećala, pismo je dospelo Đulijanu u ruke. Đulijano je uredio da moj nepoznati kurir sačeka kako bi odgovor napisao još istog sata. Do večeri, zatvorena na sigurnom u mojim odajama, čitala sam i iščitavala njegov odgovor sve dok Zaluma nije konačno istrajala u naumu da ugasim sveću.
Iako je padala jaka kiša prethodnog dana, veče narednog bilo je divno. Onakvo kako bi svako poželeo u ranom aprilu. Dok smo se vozili do crkve Svetog Lorenca, sunce je bilo nisko na nebu, a njegova toplina bila je zamenjena hladnim povetarcem.
Moj otac nije preterivao kada je govorio o broju ljudi koji su dolazili da slušaju propovedi. Gužva je preplavila stepenište i prostirala se sve do trga. A ipak, uprkos veličini skupa, nije se osećalo uzbuđenje, ni živost ni radost. Sve je bilo tiho kao na sahrani, tišinu su remetili uzdasi i tiho mrmljanje molitvi. Svi su bili ogrnuti tamnim bojama. Nije bilo žena koje su bile obučene u svetle boje, niti je svetlucao nakit i zlato. Izgledalo je kao da se okupilo veliko jato kažnjenih gavranova.
Nije bilo načina da se probijemo kroz gomilu da bismo čuli. Na trenutak, sledila sam se od straha: da li je moj otac nameravao da ostanemo da stojimo napolju na trgu? Ukoliko je to slučaj, ja sam bila izgubljena...
Ipak, kada mi je otac pomogao da siđem iz kočije, Đovani Piko se pojavio. Čekao nas je. Sam pogled prema njemu i dalje me je terao da se stresem.
Moj otac je prigrlio Pika, ali sam ga dovoljno dobro poznavala da primetim da je njegov entuzijazam bio lažan. U osmehu se osetila hladnoća, koja je nestala u trenutku kada se Piko sklonio.
Sa rukom preko očevog ramena, Piko se okrenuo i poveo nas prema crkvi. Gomila se razdvajala pred njim. Većina ga je prepoznavala i klanjala mu se, priznajući njegovu blisku vezu sa fra Đirolamom. Lagano je došao do svetilišta, vodeći mog oca koji me je držao za ruku i vukao me za sobom. Zaluma nas je u stopu pratila.
Crkva Svetog Marka je bila sasvim ispunjena kada sam poslednji put slušala propoved Savonarole, ali su ovde u San Lorencu ljudi izbegavali društvene razlike i sedeli jedni do drugih, ramena su im se dodirivala da su jedva mogli da podignu ruke. Iako je veče bilo hladno, crkvu su grejala brojna tela, vazduh je bio zagušljiv, sa mirisom znoja i ispunjen zvucima disanja, uzdisanja i molitve.
Piko nas je poveo do prednjeg dela crkve, gde nam je ogroman monah Domeniko čuvao mesta. Sklonila sam pogled kako bih izbegla da on i drugi pročitaju mržnju u mojim očima.
Teškim koracima je prošao pored nas, nakratko se obratio Piku i nestao u gomili. Tek sam tada pogledala oko sebe i primetila karakteristično i poznato lice okupljene omladine. Trebalo mi je kratko da bih se setila gde sam ga videla: u palati Medičijevih, kako u tišini sedi sa Botičelijem i Leonardom da Vinčijem. Bio je to skulptor Mikelanđelo.
Služba je počela. Sama misa bila je kratka, s obzirom na to da ljudi nisu došli da učestvuju u pričesti, već da čuju Savonarolu kako govori.
Pa je on to i učinio. Prizor sitnog kaluđera koji steže krajeve propovedaonice pogodio me je mnogo više nego Pikovo prisustvo, ili čak prisustvo ubice Domenika.
Kada je sveštenik otvorio usta zvuk njegovog neprijatnog glasa ispunio je katedralu. Nisam mogla da zaustavim suzu koja se skotrljala niz obraz. Zaluma je to primetila i stegla me snažno za ruku. I otac je video, možda je mislio da je moja tuga rezultat pokajanja. Na kraju krajeva, mnogi slušaoci, uglavnom žene, ali i neki muškarci počeli bi da jecaju čim bi Savonarola izgovorio svoju prvu rečenicu.
Teško sam mogla pažnju da usmerim na njegove reči. Uhvatila sam tek delove službe:
Sama Sveta Majka se pojavila preda mnom i progovorila mi...
Gospodnja kazna se približava... Čvrsto se drži sodomije, o Firenco, gnusobe da muškarac voli muškarca, i Gospod će te oboriti. Drži se ljubavi prema bogatima, nakitu i ispraznom blagu, dok siromašni vape za komadom hleba i Gospod će udariti na vas. Držite se umetnosti i ukrašavanja koji slave paganstvo i okrenite se nasuprot veličanja Hrista, pa će vas Bog slomiti. Oslanjajte se na ovozemaljske moći, pa će vas Gospod i tada slomiti.
Mislila sam na Leonarda koji se do tada sigurno i s razlogom vratio u Milano. Mislila sam na Lorenca koji se obavezao da ostane, ako su srca njegovih ljudi otrovana protiv njega. Pomislila sam na Đulijana strarijeg čiji su ostaci ovde počivali i pitala se da li s neba sluša sve ovo užasnut.
Katastrofa će se srušiti preko tebe, Firenco, zaslužena kazna je tu. Njeno vreme je došlo. Njeno vreme je došlo.
Okrenula sam se i šapnula Zalumi. Stavila sam ruku na čelo i zanjihala se kao da mi se vrti u glavi. Sve što sam radila bila je gluma od početka do kraja.
Reagovala je zabrinuto. Nagnula se preko mene u pravcu mog oca i rekla: „Gospodine Antonio, nije joj dobro. Strahujem da bi mogla da se onesvesti. Sve je to zbog gužve. Uz vaše dopuštenje, odvešću je na kratko napolje da udahne malo vazduha.“
Otac je klimnuo glavom i brzim, nestrpljivim pokretom pokazao nam da idemo. Oči su mu bile široke i sjajile su se. Nisu bile usmerene na nas, već na čoveka koji je stajao za propovedaonicom.
I Piko je bio obuzet rečima fra Đirolama da nije obraćao pažnju na nas. Okrenula sam se, i videla čoveka koji stoji tačno iza mene, visok i tanak, duge oštre brade, čije je lice izazvalo neprijatno prepoznavanje. Klimnuo je glavom, a ja sam zbunjena uzvratila iako nisam mogla da se setim odakle mi je poznat.
Zaluma i ja smo se probijale kroz prepreke. Najpre smo došle do velikih otvorenih vrata, a onda se spustile niz stepenice, a onda kroz gužvu na trgu koja se stiskala što je bliže moguće prema crkvi, nadajući se da će barem čuti neku reč i videti velikog proroka.
Kada smo se našle slobodne, povila sam vrat tražeći kočijaša. Osetila sam olakšanje kada ga nigde nisam videla. Klimnula sam glavom prema Zalumi i požurile smo prema crkvenom vrtu, koji je bio oivičen i sakriven iza kapije.
Unutra, iza kamenih uspomena posvećenih mrtvima i staze oivičene trnovitim žbunjem ruža, pod granjem drveta stajala su dva muškarca u ogrtačima, jedan visoki, a drugi prosečne visine. Svetlost je polako bledela, ali kada je niži povukao svoju kapuljaču, odmah sam ga prepoznala.
„Đulijano!“ skoro da sam potrčala prema njemu i on prema meni. Naša pratnja ostala je nekoliko koraka iza nas.
Uzeo me je za ruku, ovoga puta mi je bilo pomalo čudno i savio se kako bi je poljubio. Prsti su mu bili dugi i tanki, kao što su verovatno bili i prsti njegovog oca pre nego što su se iskrivili od godina i bolesti. Piljili smo jedno u drugo, ne mogavši reč da izustimo. Obrazi su mu bili rumeni i mokri od suza.
Boreći se da se ponovo sabere, rekao je: „Otac je toliko bolestan da jedva može da govori. Danas me čak i nije prepoznao. Doktori su zabrinuti. Bilo me je strah da ga ostavim.“
Stegla sam mu ruku. „Žao mi je. Tako mi je žao... ali, on je i ranije bio veoma bolestan, pa se oporavio. Moliću se za njega, da ga Bog izleči.“
Bradom je pokazao prema svetilištu. „Je li istina ono što govore? Da Savonarola propoveda protiv njega? Da govori rđave stvari o njemu?“
Nevoljno sam odgovorila. „Nije o njemu govorio spominjući ime. Ali osuđuje one koji poseduju bogatstvo, umetnost i moć.“
Đulijano je oborio pogled, njegova kovrdžava braon kosa, do brade samo se povila unapred. „Zašto mrzi Oca? On je u takvim bolovima sada... Ne mogu da podnesem da slušam njegove jauke. Zašto bi iko želeo da uništi sve što je moja porodica učinila da pomogne Firenci? Svu lepotu, filozofiju, slike i skulpture... Moj otac je dobar čovek... Uvek je davao siromašnima...“ Podigao je glavu i pogledao me. „Vi ne verujete u takve stvari, zar ne, madona? Jeste li sada jedan od pjagnonija?“
„Naravno da nisam!“ Toliko mi je uvredilo to pitanje da ga je moj gnev odmah razuverio. „Ne bih uopšte bila ovde da ovo nije bila jedina prilika da vas vidim. Prezirem fra Đirolama.“
Njegova ramena su malčice splasla, kao da su ih moje reči opustile. „Drago mi je zbog toga... Liza, mogu li tako da vam se obraćam?“ Klimnuvši glavom, nastavio je. „Liza, žao mi je što nas moja tuga ometa na ovom sastanku. Ali došao sam da govorim o nečemu što biste vi možda smatrali besmislenim...“
Udahnula sam vazduh i zadržala ga.
„Od one večeri kada ste došli da nas posetite, nisam mislio ni o čemu drugom. Mislim samo na vas, Liza. I pored toga što sam suviše mlad, i iako bi se možda moj otac protivio, ne želim ništa drugo...“ postideo se i oborio pogled dok je tražio reči. Što se mene tiče, ja sam jedva mogla da poverujem u ono što sam čula, iako sam o tome često sanjala.
I dalje mi je držao ruku, a stisak mu je postao snažniji, njegovi prsti su se zarivali u moje meso. Konačno me je pogledao i rekao dok su mu reči samo navirale: „Volim vas, strašno je i ne mogu noćima da spavam. Ne želim život bez vas. Želim da se oženim vama. Mlad sam, ali dovoljno zreo da znam šta želim. Preuzeo sam na sebe više odgovornosti nego većina mojih vršnjaka. Siguran sam da otac želi nekog prikladnijeg, ali kada mu bude bolje, ne sumnjam da ću moći da ga ubedim. Moraćemo da sačekamo godinu, možda dve, ali...“ konačno mu je ponestalo vazduha, a kada je ponovo udahnuo, rekao je dok su mu se oči sjajile od straha, a ne od suza: „Ali, prvo moram da znam kako se vi osećate povodom toga.“
Odgovorila sam bez pauze ili razmišljanja. „Ne želim ništa više sa toliko žara.“
Nasmešio se, „I vaša osećanja...?“
„Ista su kao i vaša. Ali...“, blago sam dodala, „moj otac to nikada neće dozvoliti. On je jedan od pjagnonija.“
Njegovo ushićenje nije imalo granice. „Mogli bismo da pregovaramo s njim. Ukoliko ne bismo tražili miraz... ako bismo mu platili dovoljno da ne bi više morao da radi... upoznao sam gospodina Antonija. Uvek je bio pun poštovanja i delovao je kao razuman čovek.“ Ućutao je, razmišljajući. „Otac je suviše bolestan da bi ovo uzeo u razmatranje... ali ću prebaciti sve na mog brata Pjera. Mogao bih da ga urazumim. Dok se otac bude oporavio, veridba će već biti objavljena. Oduvek mi je udovoljavao, pa ne vidim zašto bi išta bilo drugačije sada.“
Govorio je s takvim optimizmom da me je ubedio. „Da li je moguće...“
„I više nego moguće“, rekao je. „Sve je uređeno, lično ću se pobrinuti za to. Neće me odvratiti. Večeras ću razgovarati s Pjerom i podsetiti ga ujutru ukoliko to bude bilo
potrebno. I podneću vam izveštaj već sutra. Kada ćemo se sresti i gde?“
„Ovde.“ Nisam mogla da smislim bolje mesto kao izgovor. „I u isto vreme.“
„Onda, do sutra uveče.“ Naglo, nagnuo se napred i poljubio me u usta. Zbunjena, jedva sam se sabrala, ali bih lagala ukoliko ne bih priznala da sam ga i sama predano ljubila.
To je bilo naravno dovoljno da naša pratnja reaguje i razdvoji nas. Đulijano je usmeren na kočiju koja ga je čekala, dok je mene Zaluma povela nazad prema crkvi.
Šapnula sam Zalumi: „Jesam li budalasta, ili je sve ovo stvarno moguće?“
Ruka joj je bila na mom ramenu, vodila me, a pogled joj je bio usmeren na obližnju gomilu. „Ništa nije nemoguće“, rekla je. Ovoga puta nisam morala da glumim nesiguran korak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:31 pm






XXX
Te noći oka nisam sklopila, znajući da i Đulijano verovatno leži budan u svom krevetu s druge strane Arna. Slomljeno srce se zacelilo posle spoznaje da je Leonardo naklonjen muškarcima. Sebe sam ubedila da je pogled pun divljenja samo onaj kojim umetnik ocenjuje i ništa više od toga. Prijatelj, tako je napisao i upravo to je i mislio.
Ali Đulijano... zgodan, inteligentan, ceni umetnost, mlad kao i ja... Nisam mogla ni da sanjam boljeg muža. A ljubav koju je gajio prema meni, probudila je i moju. Ipak nisam mogla da zamislim nikakav ovozemaljski mito, bilo da je u pitanju zlato, nakit, imovina, koja će ubediti moga oca da me prepusti Medičijevima.
Te noći sam se molila Bogu da se oporavi gospodin Lorenco i dozvoli Đulijanu da se oženi sa mnom, da omekša očevo srce i omoguće takvu vezu. Takođe sam se molila da portret koji je naručio il Magnifico postane stvarnost.
Nešto pred zoru, kada je tama polako počela da popušta i postaje siva, ščepalo me je neprijatno otkriće. Stranac koji me je pozdravio u svetilištu bio je isti onaj čovek koji je stajao iza mene i pomogao mi da se pridignem onoga dana u crkvi Svetog Marka kada je majka umrla.
Tog jutra moj otac je bio zadovoljan da čuje da ću ponovo prisustvovati misi u San Lorencu. Bila sam umorna i željna za snom, a živci mi nisu dali mira, pa sam vrlo malo jela tog dana. Moje sasvim jasno bledilo, nadala sam se, omogućit će mi izgovor koji mi je ponovo bio potreban da izađem iz crkve i odem u baštu.
Bio je šesti april. Jasno se sećam datuma, s obzirom na to šta će uslediti.
Jutro je bilo jasno, ali je svetlost sunca na nebu bila pomračena tamnim oblacima. Vetar je nosio miris dolazeće kiše. Da nisam bila toliko očajna da vidim Đulijana, ili da moj otac nije bio toliko očajan da sasluša učenja proroka, možda bismo ostali kod kuće kako bismo izbegli preteći potop.
Ispred San Lorenca, redovi vernika porasli su mnogo više u odnosu na prethodno veče. A prilike zbog lošeg vreme kao da ih nisu obeshrabrile.
Još jednom, bila sam prinuđena da pogledam u grofa Pika koji nas je pozdravio s uobičajenom ljubaznošću, u fra Domenika koji nam je čuvao mesta u blizini propovedaonice i koji je uvek nestajao u gomili. Uzimajući u obzir napetost, malo toga se sećam sa službe. Ali su uvodne reči fra Đirolama bile iznesene s takvom snagom koju nikada neću zaboraviti.
„Ecco gladius Domine super terram cito et velociter!“, vikao je takvom silinom da su mnogi prisutni teško disali. „Gledajte na mač Gospoda, kako sigurno i brzo prelazi preko zemlje!“
Vernici su naglo zanemeli. Jedini zvuk u velikoj katedrali dolazio je od Savonarolinih promuklih uzvika.
Fra Đirolamo je tvrdio da mu se Bog obratio. Pokušao je prethodne noći da napiše službu o Lazarusu, ali su ga mimoilazile prave reči sve dok mu se sam Bog nije obratio.
Bog je izgubio strpljenje. Više neće zadržavati svoju ruku. Presuda je dolazila, presuda je bila ovde i ništa je sada ne može zaustaviti. Samo će verni biti pošteđeni. Govorio je tako ubedljivo, da sam se borila sa sobom da me to ne uplaši.
Vazduh je bio topao i zagušljiv. Zatvorila sam oči i zateturala se, a potom osetila da moram da se izbavim iz gomile ili će mi naglo pozliti, baš tu unutra. Uhvatila sam Zalumu za ruku u očajanju. Čekala je na moj znak, ali je videvši moje iskrenu nemoć postala uznemirena.
„Nije joj dobro“, rekla je mom ocu, ali je on ponovo bio zaokupljen prorokom i ništa nije čuo. I onda me je Zaluma progurala kroz gomilu tela, napolje na svež vazduh.
Reči Savonaroline službe prenošene su šapatom od osobe do osobe sve dok nisu pronašle svoj put napolje, na stepenište crkve, gde je zemljoradnik vikao onima koji su tu bili okupljeni.
Pokaj se, o Firenco! Majke, kukajte nad svojom decom!
Tamni oblaci su rano veče učinili da izgleda kao najtamnija noć. Hladan vetar koji je duvao s Arna donosio je gadan miris. Sloboda i vazduh malo su me vratili u život, iako sam i dalje bila uznemirena da čujem Đulijanov izveštaj.
Prokrčile smo sebi put do bašte crkve, gurnula sam kapiju da bih je otvorila. Unutra je bilo tamno, a nasuprot tome bile su još tamnije senke drveća čije su se grane povijale pod svakim naletom vetra.
Ali, Đulijano nije došao.
Još uvek nije bio ovde, čvrsto sam zapretila sebi. Podigla sam glas da bih nadjačala vetar i rekla Zalumi: „Sačekaćemo.“
Stajala sam, a pogled mi je bio zapečaćen za otvorenu kapiju dok sam pokušavala da prizovem Đulijana i njegovog čuvara iz senke. Zaluma nije delila moju nadu, jer je lice okrenula prema nebu na kome nije bilo zvezda i pažnju usmerila na predstojeću oluju. U daljini, muški glas lebdeo je na vetru.
Ovo su reči samog Boga. Ja sam samo beznačajni glasnik. Ne znam zašto me je Bog odabrao. Ne obaziri se na moje slabosti, o Firenco, i usmeri svoja srca na glas Onoga koji te sada upozorava.
Čekale smo se onoliko koliko smo mogle da se usudimo. Ostala bih i duže, ali me je Zaluma potapšala po ramenu. „Vreme je. Tvoj otac će postati sumnjičav.“
U tišini sam se opirala sve dok me nije uhvatila za lakat i povukla me prema kapiji. Išla sam nazad prema crkvi, a grlo i grudi su me bolele od emocija koje sam pokušavala da prigušim. Uprkos zloslutnom vremenu, gomila na stepeništu crkve nije bivala manja. Mnogi su držali upaljene baklje.
Ni Zaluma, a ni ja nismo imale snage da se proguramo ponovo unutra. Njeno navaljivanje da bi trebalo da propuste plemkinju dočekano je s podsmehom.
Okrenula sam se, s mišlju da se vratim ponovo u vrt, ali me je Zaluma stegla za ruku. „Ne mrdaj“, naredila mi je. „Čuješ li? Prestali su da ponavljaju njegove reči. Misa je pri samom kraju. Otac će ti ubrzo izaći.“ Tišim glasom je dodala: „Da je bio u mogućnosti da dođe, on bi te sigurno sačekao!“
Sklonila sam pogled, a onda je počela tutnjava gromova. Žamor je došao iz gomile, a starac je povikao: „Govori istinu. Božja presuda nam stiže!“ Neobjašnjiv strah me je obuzeo.
Kada se moj otac pojavio iz gomile u pratnji grofa Pika nije me grdio kao što sam očekivala. Nasuprot tome, bio je ljubazan. Dok mi je pomagao da se popnem u kočiju, rekao je: „Znam da ti u poslednje vreme nije dobro. I znam koliko ti je teško da gledaš fra Đirolama... ali vremenom, tvoje srce će se zaceliti. Kažem ti ja...“ rekao je, a glas mu je podrhtavao od emocija. „Majka ti se večeras smeši sa neba.“
Stigli smo kući samo nekoliko trenutaka pre nego što je oluja počela.
Te večeri, probudio me je grom i munja toliko snažna da sam videla blesak i kroz zatvorene oči. Oluja je bila toliko snažna da nisam mogla da zaspim, pa smo Zaluma i ja otišle do prozora, piljile preko puta u Arno i gledale munje kako se prelamaju nebom
Kada je konačno bilo gotovo, vratile smo se u krevet. Zaspala sam i sanjala loše snove.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:31 pm





XXXI
Sledećeg jutra, otišle smo na pijacu. Bila sam smetena, neraspoložena zbog mogućnosti da je Đulijano promenio mišljenje, da su ga njegov otac ili Pjero konačno ubedili u to koliko je suludo sklopiti brak s nekim ispod sebe.
A ipak, dok sam se vozila u kočiji, osetila sam da se nešto važno odigralo u gradu. U botteghe, većina proizvoda zanatlija još uvek nije bila izložena, a u radnjama koje su bile otvorene, vlasnici su se skupljali i ozbiljno razgovarali sa svojom klijentelom. U prolazu, ljudi su se zaustavljali i u gomilama nešto šaputali.
Naša prva stanica bila je mesara. Mesar je bio stariji čovek, krupan, sa velikim stomakom i toliko ćelav da se njegova ružičasta ćela sijala na suncu. Poslovao je s mojom bakom, a potom i s mojom majkom. Radio je uz svog najmlađeg sina, mladića čija sjajna kosa boje zlata se već tanjila i otkrivala golo teme.
Danas, nije bilo mesarevog ugodnog osmeha i humora. Nagnuo se napred, a ponašanje mu je bilo mračno. Odmah sam pomislila da je neko umro.
„Jeste li čuli, madona Liza?“, pitao je, pre nego što sam mogla da upitam o čemu se radi. „Jeste li čuli o Santa Mariji del Fjore?“
Odmahnula sam glavom. „Duomo?“
„Srušio se“, rekao je ozbiljno. „Bog je usmerio munju i velika kupola je konačno pala.“ Prekrstio se.
Uzdahnula sam. Strahota je i zamisliti prelepi Duomo okrnjen.
„Ali, mogla sam da ga vidim dok sam prelazila most“, rekla je Zaluma prezrivo. „Još uvek stoji, obe bismo primetile da ga nema. Pogledajte!“ Uperila je prstom. „Čak i odavde možete da ga vidite!“
Mesar je postao prgav. „Središnji deo stoji. Sam centar kupole se obrušio. Ono što vidite je samo spoljašnja ljuštura. Ukoliko mi ne verujete, idite i uverite se same. Imam izveštaj očevica.“
Njegov sin, koji je sekao jagnjeću glavu kako bi izvadio mozak, slušao je naš razgovor i povikao preko ramena: „Neki kažu da je to delo Lorenca de Medičija. Da poseduje magični prsten sa duhom u njemu koji je sinoć pobegao i napravio ovu pustoš.“
Njegov otac je prasnuo u smeh i odmahnuo glavom. „Praznoverje! Ali... Moram da priznam da ovaj incident ide u prilog učenjima fra Đirolama. Nisam sledbenik, ali ću možda večeras otići do San Lorenca da čujem šta on ima da kaže o ovome.“
Potresena do srži, otišla sam s jagnjećom plećkom i bubrezima, dok sam mozak ostavila nekome drugom. Naša sledeća stanica bio bi pekar, ali sam ispričala kočijašu o katastrofi. Iako je bio odan mom ocu i zakleo se da će me odvesti samo na ona mesta na koja mi je bilo dozvoljeno da odlazim, lako sam ga ubedila da nas odveze do Trga del Duomo da bismo sami mogli da se uverimo u sve ono o čemu smo čuli.
Putevi koji su vodili do Santa Marije del Fjore bili su prepuni, ali što smo više prilazili katedrali, to smo sve više bili ubeđeni: kupola od crvene cigle i dalje se prkosno uzdizala prema Firentinskom nebu.
„Budalasti tračevi!“, promrmljala je Zaluma. „Divlje izmišljotine, koje ludak oživljava.“

Ludak, pomislila sam. Savršen izraz za fra Đirolama, ali niko se nije usuđivao da ga tako nazove u mom domu. A s obzirom na manijakalnu privrženost njegovih sledbenika nije bilo sigurno da neko to izgovori i na ulici.
Trg je bio ispunjen kočijama i ljudima koji su dolazili peške. Svi su bili tu da vide štetu. Nije bilo u onom obimu kako je naveo mesar, ali je munja udarila u mesingan pokrov koji se nalazio na vrhu velike kupole što ju je ostavilo spaljenom. A i sama struktura je bila oštećena. Dve niše bile su bačene na zemlju, jedna je razdvojila kupolu, a druga je ostavila rupu na krovu obližnje kuće. Komadi mermera su popadali i otkotrljali se do zapadnog dela svetilišta i sada su počivali na trgu. Pešaci su se okupili od svakog i stajali na pristojnoj udaljenosti. Dete je krenulo napred kako bi dodirnulo jedan od kamenja, a majka ga je brzo odvratila od nauma kao da je sam mermer nekako uklet.
Sedokosi stariji čovek pokazao je prema zapadu, prema Via Largi. „Vidite?“ zavapio je, verovatno se obraćajući čitavoj gomili. „Otkotrljali su se prema palati Medičijevih. Bog je upozorio il Magnifica da se pokaje zbog načina na koji živi, ali više ne može da zaustavi svoj bes!“
Otišla sam nazad do našeg vozača, koji je i dalje sedeo na vrhu kočija i čudio se prizoru.
„Dovoljno sam videla“, rekla sam. „Brzo nas odvedite kući.“
Otišla sam u krevet i rekla ocu da sam i dalje bolesna i da neću moći da idem uveče na misu zajedno s njim. Provela sam taj i sledeći dan u iščekivanju pisma od Đulijana, ali ono nikada nije došlo.
Sišla sam dole na kasnu večeru po pozivu moga oca. U početku sam mislila da je nameravao da me zamoli da narednog jutra prisustvujem misi sa njim, pa sam oklevala i učinila sve da se pojavim pred njim u što lošijem izdanju. Ali je on, umesto toga došao kako bi sa mnom podelio zbunjujuće vesti.
„Lavovi u palati della Signoria“, počeo je. Znala sam za njih, naravno, jer su predstavljali Lorencov poklon. Dva lava su držana u kavezima i prikazana kao simbol Firentinske moći. „Nakon sveg ovog vremena, jedan je ubio onog drugog. Ovo su znaci, Liza. Znaci i slutnja.
Bilo je to veče osmog aprila. Skinula sam se za krevet i legla, ali oči nisu htele da se zatvore. Vrtela sam se sve dok nisam iznervirala Zalumu koja se požalila.
Kada sam čula zvuk kočije kako se zaustavlja iza naše palate, navukla sam košulju i požurila do hodnika da provirim kroz prozor. Tada se već vozač spuštao niz kočiju. Malo toga sam mogla da vidim osim obrise konja i čoveka koji se kretao pod plamenom baklje koju je držao ispred sebe. Kosina vozačevih ramena, njegov užurbani korak svedočio je o nekoj nesrećnoj okolnosti.
Krenuo je prema loži. Okrenula sam se i brzo se pomakla do vrha stepeništa, pažljivo osluškujući. Pokucao je na vrata i uzviknuo očevo ime. Usledilo je komešanje i mogli su se čuti zvuci pospanih sluga, sve dok vozač nije ušao.
Nakon nekog vremena, čula sam očev strogi glas i vozačev nerazumljiv blag odgovor.
Kada su stepeništem počeli da odzvanjaju očevi koraci, užurbani koraci čoveka koji je bio oprezan, ja sam već bila obmotana mojim ogrtačem. Nisam držala sveću, pa je piljio u mene. Lice mu se presijavalo pod svetlošću sveće koju je držao.
„Vidim da si budna. Jesi li čula?“
„Ne.“
„Obuci se brzo. Ponesi ogrtač, onaj s kapuljačom.“
Potpuno zbunjena, vratila sam se do svoje odaje i podigla Zalumu. Bila je pospana, i nije mogla da razazna ništa od mojih objašnjenja, ali mi je pomogla da obučem haljinu.
121
Sišla sam dole, gde me je čekao otac držeći lampu. „Bez obzira šta ti bude rekao“, počeo je, a mene je obuzelo neko nedefinisano osećanje. Kada se pribrao, ponovio je: „Bez obzira šta ti bude rekao, ti si moja ćerka i ja te volim.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:32 pm




XXXII
Nisam mu odgovorila, jer nisam imala pojma šta bih mu rekla. Poveo me je napolje, kroz hodnik, do kočije i kočijaša koji nas je spremno dočekao. U sred koraka sam zastala na prizor palle grba na vratima. Đulijano? Ali to je bilo nemoguće, moj otac me nikada tako rado ne bi predao njemu.
Otac mi je pomogao da uđem unutra, a onda je zatvorio vrata i posegao za mojom rukom kroz otvoreni prozor. Nije bio siguran da li bi trebalo da me prati. Konačno je rekao: „Budi pažljiva. Pokušaj da prođeš neprimećeno, i da ne razgovaraš s drugima. Nikome nemoj da govoriš o onome što vidiš i čuješ.“ Rekavši to, povukao se i pokazao kočijašu da krene.
Doba noći umrtvilo je moju sposobnost da čisto razmišljam, ali kada je kočija prelazila preko kaldrme na mostu Vekio, shvatila sam da su me pozvali.
Put je trajao duže nego što sam očekivala. Nismo se kretali prema palati Medičijevih, već izvan grada, prema selu. Konačno smo prošli pored tamnih obrisa drveća koje je raslo uz šljunkoviti prilaz. Putovali smo još malo pre nego što je kočijaš naterao konje da se zaustave između četvrtaste bašte i prednjeg dela kuće.
Iako je bilo kasno, svaki prozor bio je obasjan svetlošću. Preda mnom se nalazila kuća u kojoj niko nije spavao.
Muškarci koji su stajali na straži na samom ulazu u vilu napustili su svoja mesta i sedeli u blizini, pored upaljenih baklji i tiho razgovarali. Dok mi je kočijaš pomogao da siđem iz kočije, jedan od njih pritisnuo je vrh nosa odmah ispod obrva i počeo glasno da jeca. Ostali su ga ućutkivali, a jedan je pohrlio da me dočeka.
Unutra, mlada sluškinja, stajala je u velikom hodniku od koga je zastajao dah.
„Kako je?“, pitala sam, a ona me je brzim korakom povela niz hodnik.
„Umire, madona. Lekari ne očekuju da će preživeti noć.“
Pogodila me je vest, a srce mi se steglo zbog Đulijana i njegove porodice. Umetnička dela pored kojih sam prolazila, slike žive od boje, skulpture nežne i pozlaćene, delovale su okrutno.
Stigle smo do vrata Lorencove odaje koja su bila zatvorena. Veliko predsoblje, slično onom u palati Via Larga, bilo je ispunjeno pažljivo poređanim nakitom, medaljonima i zlatnim radovima. Pjerova žena, madona Alfonsina, sedela je u sobi, skrhana, trudna i nezgrapna uprkos prelepim zlaćanim uvojcima. Nosila je jednostavnu camicia i šal koji je ogrnula preko ramena. Pored nje je sedeo Mikelanđelo koji je svoju veliku glavu držao u rukama i nije pogledao naviše kada sam ušla.
Alfonsina me je prostrelila zlobnim pogledom kada sam joj se naklonila i predstavila se. Prezrivo je okrenula glavu. Izgleda da je jasno razumela ulogu porodičnog matrijarhata i delovala je više iznervirano nego sažaljivo. Oči su joj bile suve i srdite, i odavale su utisak da je veoma nervozna zbog svekra koji ju je tako ometao.
Stari filozof Marsilo Fićino, stajao je na vratima, kao da je bio posrednik. „Madona Liza“, rekao je učtivo, iako se borio da zadrži suze. „Drago mi je što vas ponovo vidim, i tužan sam što je to pod ovakvim okolnostima.“
Posegao je prema mojoj ruci kako bi me poveo unutra na sveto mesto. Ali su nas zaustavili povici koji su odjekivali hodnikom i kretali se prema nama uz glasne korake. Okrenula sam se i videle Đovanija Pika kako vodi Savonarolu u našem pravcu, a za njima su išli Pjero i Đovani de Mediči.
Pjerovo lice je bilo crveno i mokro od suza. „Izdali ste nas time što ste ga doveli ovamo!“ vikao je. „Zašto nas jednostavno ne napadnete, pljunete nam u lice u vreme naše najveće boli? Takvi postupci bi bili mnogo ljubazniji od ovog!“
U isto vreme, njegov brat Đovani je tutnjao: „Poštujte nas! Ne prilazite mu, ili ću pozvati čuvare!“
Kako su se Piko i Savonarola približili gospodinu Marsilu i zatvorenim vratima, Alfonsina je ustala i nesvesna da joj je šal skliznuo s ramena i udario Pika takvom silinom da je ovaj ustuknuo.
„Izdajniče!“ zakreštala je. „Rugate nam se time što ste dovukli ovog majmuna pod naš krov u ovakvo vreme? Izbacite ga napolje! Izlazite napolje obojica!“
Mikelanđelo je posmatrao scenu svojim nemoćnim očima deteta. Nije potrčao u Alfonsininu odbranu niti je progovorio u ime svog proroka. Marsilo je stezao ruke i promrmljao: „Madona, ne smete se toliko uznemiravati...“
Pikovo lice se ukočilo zbog neprijatnog otpora na koji je naišao. Izgledalo je kao da je očekivao mnogo bolju dobrodošlicu. „Madona Alfonsina, ne želim da vašoj porodici nanosim bol, ali moram da činim onako kako Bog kaže.“
Savonarola je bio tih, a pogleda usmerenog prema sebi, a njegov krut položaj odavao je nelagodnost.
Vrata u unutrašnjoj odaji su se otvorila, svi su se okrenuli prema njima kao da su čekali reč proroka.
Moj Đulijano je stajao na dovratku, a obrva mu je bila povijena negodujući. „Gubite se svi vi!“ Delovao mi je starije nego kada smo se poslednji put sreli. Nije mu još bilo ni petnaest godina, i iako je njegova kosa i oči odavale mladost, njegove oči i držanje pripadale su čoveku koji je pretrpeo mnoge padove. „Šta je ovo?“
Čak i kada je postavio pitanje, njegov pogled usmerio se prema Savonaroli. U očima mu se videla brza i suptilna iskra prezira, koju je odmah zamenila nepoznata uravnoteženost. Glas mu je postao nežan i zabrinut.
„Molim vas, sve. Setite se da nas Otac još uvek čuje. Imamo odgovornost prema njemu, koji je uvek bio odgovoran prema nama, da učinimo da mu ovi poslednji trenuci proteknu u miru koliko je god to moguće. Nemojmo mu prouzrokovati još užasa.“
Još uvek piljeći u Pika i njegovog saputnika, Alfonsina je podigla šal i zamahnula njime preko ramena.
Đulijano je objavio. „Pjero“, pozvao je svog brata blagim glasom. „Tvoja žena nije jela čitavog dana. Možeš li je povesti i postarati se da pojede nešto? Oca će usrećiti činjenica da je ona dobro zbrinuta...“
Pjero je savladao svoj bes. Klimnuo je glavom i stavio ruku oko Alfonsininog ramena. Pogledala je u svog muža s ljubavlju. Bilo je jasno da ga je volela i da je on voleo nju. Videla sam blagu promenu na Đulijanovom licu videvši to. Bio je dirnut, zadovoljan i moglo se videti olakšanje da bi ovo dvoje sada mogli da vode računa jedno o drugome.
A onda se obratio svom bratu kardinalu: „Dragi brate, jesi li završio s dogovorima?“
Krupan i neuredan, Đovani je odmahnuo glavom. Kao i Đulijano ni on još uvek nije jecao, a njegova mirnoća proizilazila je iz prirodne rezervisanosti, a ne iz želje da prouzrokuje drugima bol.
Govorio je jednostavnim glasom, bez emocija koje su obuzimale sve druge. „Nisam se pobrinuo za sve detalje službe. Himna za početak mi nikako ne dolazi...“ Blago ogorčenje mu se sada osećalo u glasu. „Otac nije odradio dobar posao kada je samo odabrao gospel i jednu himnu. Takvim stvarima je trebalo posvetiti daleko više pažnje, jer će one ostavljati trajni utisak na gomilu.“
Đulijanov govor je bio iskren i nije delovalo kao da ga je unapred osmislio. „Koga god da izabereš, verujemo u tvoj izbor, iako je ostalo malo vremena. Možda će molitva da pomogne.“ Uzdahnuo je. „Braćo, idite i uradite ono što možete. Znate da ćemo poslati po vas onog trena kada ocu postane gore. A sada me pustite da se pobrinem za naše neočekivane goste.“
Alfonsina i dva brata prezrivo su prošla pored Pika i Savonarole. Kada su otišli dovoljno da ne mogu da čuju, Đulijano je nežno rekao, kao da je govorio svom mnogo voljenom detetu: „Mikelanđelo, brate. Jesi li jeo?“
Velika glava se podigla, a tamne i izmučene oči gledale su u osobu koja je postavila pitanje. „Neću. Ne mogu. Ne mogu, sve dok on pati.“
„Hoće li ti biti lakše srcu, ukoliko se budeš molio?“
Mladi skulptor je odmahnuo glavom. „Nalazim se na mestu na kom želim da budem. Ja nisam kao drugi, Đulijano. Ne moraš da se brineš za mene.“ Kao da je želeo da mu to i dokaže, seo je i prekrstio ruke preko kolena, boreći se da pokaže pribranost. Uglovi Đulijanovih usana povili su se od brige i neverice, ali je dozvolio mladiću da bude po njegovom.
Posle toga se okrenuo i obratio Piku i svešteniku: „Gospodo, molim vas sedite. Konsultovaću se s ocem da li je dovoljno snažan da može da vas primi. Ali prvo, moram da razgovaram sa prijateljem.“ Napravio je pauzu. „Ljubazni Marsilo, hoćete li se pobrinuti za gospodina Đovanija i fra Đirolama? Prešli su dug put i možda im je potrebno hrane ili pića?“
Konačno me je uzeo za ruku i poveo preko praga, a onda zatvorio vrata za nama. Trenutak pre nego što me je poveo u sobu, kada smo se pogledali, imala sam utisak kao da smo sasvim sami, ali ipak nije bilo nikakve radosti među nama. Izraz na licu bio mu je ukočen, a oči ispunjene napetošću.
„Bilo je ljubazno od vas da dođete onda kada vas je otac pozvao“, rekao je kao da se ljubazno obraćao strancu. „Moram da se izvinim što nisam mogao da dođem u vrt...“
„Ne govorite o tome“, rekla sam. „Jako mi je žao, veoma mi je žao. Vaš otac je dobar čovek, a i vi ste.“ Pošla sam da ga uzmem za ruku.
Povukao se, a emocije su ga potpuno obuzele. „Ne mogu...“ Glas mu se prolomio. „Ništa se nije promenilo, Liza. Siguran sam da to razumete. Ali moram da budem jak, a bilo kakva nežnost to čini težim... to je zbog Oca, razumete li?“
„Razumem. Ali zašto je poslao po mene?“
Izgledalo je kao da je Đulijana zbunilo pitanje. „Dopadate mu se. To je njegov način. I ... znate da je podigao Mikelanđela kao vlastitog sina? Video ga je jednog dana na našem imanju kako skicira pauna. Odmah je primetio talenat. A mora da i u vama vidi nešto vredno pažnje.“
Poveo me je do mesta na kom je Lorenco sedeo podbočen sa nekoliko jastuka na velikom krevetu prekrivenom krznom i somotom. Oči su mu bile omamljene, daleke i tupo su gledale dok sam se približavala krevetu. U sobi je zaudaralo.
U stolici blizu njega sedeo je čovek pored malog stola na kom su bili postavljeni kup, drago kamenje, avan i tučak.
„Lekar moga oca.“ Pokazao je Đulijano. „Pjer Leone, madona Liza Gerardini.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 1:32 pm




Lekar je kratko i odsečno klimnuo glavom, a da nije ni reč progovorio. Lice mu je bilo mlitavo, kao uostalom i čitavo njegovo telo. Cela slika postala je još tmurnija kada mu se u očima videlo beznađe i nemoć.
„Ostali...“, rekao je Lorenco. Tada sam shvatila da ne može dovoljno dobro da vidi da bi me prepoznao. Đulijano se brzo pomakao da uzme stolicu postavljenu pored kreveta.
„Svi su dobro zbrinuti, Oče“, rekao je Đulijano, jasnim i veselim glasom. „Ne smeš da brineš o njima. Pjero je odveo Alfonsinu da nešto pojede, Đovani je okupiran dogovorima oko tvoje službe, a Mikelanđelo...“ Zastao je kako bi smislio ugodnu laž. „Moli se u kapeli.“
Lorenco je promrmljao nekoliko reči.
„Da, upravo sam ga video“, rekao je Đulijano. „Molitva ga je utešila. Ne treba da brineš.“
„Dobar momak“, zagraktao je Lorenco. Nasumice i sa velikim naporom podigao je ruku nekoliko centimetara u vazduh, sin ju je prihvatio i povio se unapred, toliko blizu da su im se ramena skoro dodirivala. „Dobri moj dečače... a ko teši tebe?“
„Ja sam kao i ti, oče“, Đulijano mu je odgovorio šaljivo. „Rodio sam se bez potrebe da me neko teši.“ Blago je povisio glas. „Ali ovde imaš posetu. To je Liza di Antoni Gerardini. Poslao si po nju.“
Prišla sam bliže sve dok kukom nisam dodirnula ivicu kreveta. „Miraz“, prošaputao je, a dah mu je užasno zaudarao.
„Da, oče.“ Đulijanovo lice bilo je jedva prst udaljeno od očevog. Nasmešio se, a Lorenco jedva sposoban da raspozna, blago mu uzvratio osmehom.
„Jedan jedini“, teško je disao. „Kao i moj brat. Tako dobar...“
„Ni približno toliko kao ti, oče. Nikada ni blizu tebi.“ Đulijano je ućutao, a onda se licem okrenuo prema meni i rekao, ponovo veoma jasno tako da bi Lorenco mogao da razume: „Moj otac želi da znate da je sve uredio za vaš miraz.“
Lorenco je disao teško, boreći se za vazduh. I Đulijano i doktor brzo su se pomerili unapred kako bi ga nagnuli što mu je izgleda olakšalo. Kada se povratio, dao je znak rukom svom sinu i prošaputao reč koju nisam mogla da razumem, na šta se Đulijano blago nasmejao.
„Princ“, rekao je. I uprkos lažnoj lakoći, glas mu je drhtao kada me je pogledao i rekao: „Ostavio vam je dovoljno novca da biste mogli da se udate za princa ukoliko to želite.“ Nasmešila sam se u slučaju da je Lorenco to mogao da vidi, ali sam i dalje gledala u
Đulijana. „Onda niste odabrali čoveka za mene?“
Lorenco me nije čuo, ali je njegov sin već imao odgovor. „Nije nikoga odabrao.
Prepustio je taj zadatak meni.“
Pribila sam se uz krevet i nagnula bliže umirućem čoveku. „Gospodine Lorenco.“ Povisila sam glas. „Možete li da me čujete?“
Kapci su mu zadrhtali, prošaputao je brz odgovor, a njegov debeli jezik cepao je suvu unutrašnjost usta da nisam mogla da razaznam. Đulijano me pogledao. „Može da vas čuje.“
Odvažno sam posegla za njegovom rukom. Bila je mlitava i puna čvorova, kao kandža, a ipak sam pritisla uz nju svoje usne sa iskrenom naklonošću i poštovanjem. Bio je svestan gesta, a oči iako zakrvavljene omekšale su toplinom i nežnošću.
„Toliko ste ljubazni prema meni, ćerki običnog trgovca vunom. Bili ste darežljivi prema mnogima. Lepota, umetnost koju ste nam svima darovali. Gospodine Lorenco, to je dug koji nikada nećemo moći da vam vratimo.“
Oči mu se ispuniše suzama, a kratak jecaj mu je izmakao.
Nisam znala da li je to izraz boli ili emocija i pogledala sam u Đulijana u slučaju da mu je bio potreban lekar, ali je on odmahnuo glavom.
„Šta mogu da učinim da pokažem svoju zahvalnost?“ nastavila sam. „Kakvim malim gestom mogu da vam ublažim patnju?“
Lorenco je još jednom prošaputao, ali sam ovog puta znala reči na osnovu pokreta usana pre nego što ih je izgovorio. „Molite se.“
„Hoću. Moliću se za vas svakoga dana dok me bude.“ Ućutala sam i stegnula Lorencovu ruku pre nego što sam je pustila. „Recite mi samo zašto ste mi ukazali toliku naklonost.“
Veoma snažno se borio da jasno izgovori reči, da bih mogla da ih čujem direktno od njega a ne od posrednika. „Volim vas, dete.“
Reči su me zbunile, možda je, pomislila sam, gospodin Lorenco na samrtnoj postelji u delirijumu, obuzet emocijama ili nije sasvim svestan onoga što govori. U isto vreme, u njima sam prepoznala istinu. Privukao me je još od trenutka kada sam ga prvi put videla. Odmah sam prepoznala dragog prijatelja. Stoga sam najiskrenije odgovorila: „I ja volim vas.“
Tada je Đulijano okrenuo glavu kako njegov otac ne bi spazio borbu da se suzdrži.
Lorenco, sa izrazom najčistijeg obožavanja, nemoćno se pokrenuo da ga potapše po ruci. „Utešite ga...“
„Hoću“, rekla sam glasno.
A onda je izgovorio nešto što u tom trenutku nije imalo smisla. „Pitajte Leonarda...“
Teško je uzdahnuo i spustio ruku kao da ga je taj napor potpuno iscrpeo. Piljio je negde iznad mene, u nekoga ili nešto nevidljivo nama ostalima. Zatvorio je oči i na licu mu se videla tuga. Glas mu je i dalje bio šapat, a ipak uznemirenost ga je obuzela da nisam bila u stanju da razumem svaku reč.
„Treći čovek. Izneverio sam te... kako mogu da odem? Leonardo sada, on i devojčica...“
Buncanje čoveka na samrti, pomislila sam, ali je Đulijano tada okrenuo leđa ocu, a oči su mu se suzile. Veoma dobro je razumeo Lorenca, i to ga je mučilo. Stavio je ruku na očevo rame ne bi li mu pružio utehu.
„Ne brini o tome, oče.“ Pažljivo je birao reči. „Ne brini, pobrinuću se za sve.“
Lorenco je promrmljao nečujan odgovor, a ja sam shvatila da je rekao: Kako mogu da odem njemu kada nisam uspeo? Udovi su mu se lagano pomerili ispod pokrivača. Đulijano me je pogledao. „Biće najbolje da se malo odmori.“ „Doviđenja, gospodine Lorenco“, rekla sam glasno.
Delovalo je kao da me nije čuo. Glava mu se opustila na jastuku, a oči su mu i dalje bile usmerene u daljinu. Uspravila sam se i sklonila od kreveta. Đulijano me je ispratio. Zajedno smo došli do vrata, a malo predsoblje nam je omogućilo kratak trenutak privatnosti.
Nisam znala koji je ispravan način da se oprostim od njega. Želela sam da mu kažem da sam do tog trenutka bila šašava devojčica u prazno zanesena njegovim šarmom i pismima, običan devojčurak koji je mislio da je zaljubljen samo zato jer je čeznuo za životom ispunjenim lepotom i umetnošću, daleko od očaja u kakvom sam živela pod očevim krovom
Želela sam još i da mu kažem kako je sada zaista imao svu moju ljubav - istinsku ljubav, onu bratsku, kao da mi je najrođeniji. I bila sam zaprepašćena i ponizna jer je neko toliko saosećajan i snažan odabrao mene.
Nisam mu ništa od ovoga rekla iz straha da ne zaplače. Ali, nisam mogla da se otrgnem nagonu da ga zagrlim pre nego što pođem. S iskrenom naklonošću i tugom stisli smo se jedno uz drugo, a da nismo rekli ni reč.
Otvorio je vrata i predao me Marsilu Fićinu, a potom ih zatvorio za sobom. Noć je bila vedra i hladna. Nagnula sam se kroz prozor kočije i gledala u zvezde. Bila sam previše potištena da bih i suzu pustila.
Kada sam se vratila kući, otac je sedeo u velikom holu i piljio u vatru u ognjištu. Vatra mu je bojila izmučeno lice. Dok sam mu prilazila skočio je na noge, a izraz na licu mu je bio ispitivački.
„Obezbedio mi je veliki miraz“, kratko sam rekla.
Pogledao me je, a izraz na licu mu je bio znatiželjan i ispitivački. „Šta ti je još rekao?“
Oklevala sam, a onda sam odlučila da budem iskrena. „Rekao mi je da me voli. I da je Đulijano bio dobar. Svest ga je napuštala i rekao je neke stvari koje nisu imale smisla. To je sve.“
U očima mu se ogledala neizreciva tuga. Pognuo je glavu. On je iskreno tužan, shvatila sam. On pati...
Zatim je naglo podignuo glavu. „Ko je sve bio prisutan? Da li te je iko video?“
„Lorenco, naravno. Đulijano, Pjero, njegova žena, Đovani... i Mikelanđelo.“ Koraknula sam unazad, udaljivši se od njega. Nisam bila raspoložena da se prisećam celog događaja. Kao misao koja mi se naknadno prišunjala, dodala sam: „Piko je doveo Savonarolu. Porodica je bila veoma uznemirena.“
„Piko!“, rekao je i pre nego što sam uspela da ga prekinem, dodao je: „Je li Domeniko bio s njim?“
„Nije. Drugi put ću ti govoriti o tome, molim te.“ Bila sam zaista iscrpljena. Podigla sam skute i otišla gore ne obazirući se na to što je ostao da stoji iza mene i što mi je promatrao svaki korak.
U mojoj sobi, Zaluma je spavala. Umesto da je probudim, ostala sam obučena i nagnula sam se preko daske na prozoru i nastavila da gledam u zvezde. Znala sam da su obasjavale i vilu u Kaređu i osećala sam da ću ostati povezana s onima koji su tamo držali bdenje ukoliko budem gledala u njih.
Možda sam bila tamo nekih sat vremena kada je svetlost zabljesnula visoko na nebu, a onda se prelomila tamom ostavljajući za sobom sjajan trag koji je brzo bledeo.
Znaci, mogla sam da čujem očev glas koji to govori. Znaci i nagoveštaji.
I dalje obučena, legla sam na krevet, ali nisam spavala. Nebo tek što je bivalo svetlije, kada sam začula zvona kako zvone.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:20 pm




XXXIII
Lorenco je bio izložen u crkvi u kojoj mu je i brat bio sahranjen. Čitava Firenca je tugovala za njim, čak i oni koji su se u poslednje vreme saglasili sa Savonarolom da je il Magnifico bio paganin i grešnik koga će stići Božja kazna. Čak je i moj otac tugovao. „Lorenco je bio nasilan u mladosti“, rekao je, „i počinio je mnogo toga lošeg. Ali je postao bolji što je bio stariji.“
Đovani Piko je došao u našu kuću kako bi govorio o gubitku i kao da je svaka vest koju sam prenela mom ocu bila tako malo važna. Nisam bila jedina koja je te večeri videla kometu. Sluge u Kaređiju su takođe bili svedoci toga. „Na svojoj samrtnoj postelji, gospodin Lorenco je primo Savonarolu koji ga je veoma utešio“, prijavio je Piko mutnog pogleda i nejasno govoreći nakon mnogo ispijenih čaša vina kojim ga je poslužio moj otac. Iznenadilo me je što sam ga videla toliko očajnog i rastrzanog zbog Lorencove smrti.
„Verujem da se zaista pokajao zbog svojih grehova, jer je nekoliko puta poljubio ukrašen krst i molio se s fra Đirolamom.“
Savonarola tog dana nije vodio službu. Umesto toga, građani koji su se do skora rojili na stepeništu crkve San Lorenco da bi slušali Firentinskog proroka, sada su strpljivo čekali da poslednji put vide svog najvećeg zaštitnika. Ni sav Pikov uticaj nam nije uštedeo sate koje smo proveli čekajući zajedno sa drugima.
U crkvu smo ušli u neko doba posle podneva. U blizini samog oltara Lorenco je bio položen u jednostavnom drvenom sanduku koji je stajao na postolju. Bio je obučen u jednostavnu odeću bele boje, a ruke su mu bile savijene i položene preko srca, dok su mu prsti bili pažljivo namešteni da više i nisu delovali iskrivljeno. Oči su mu bile zatvorene, usne iskrivljene u nešto što je podsećalo na osmeh. Više nije trpeo bolove, više ga nisu mučile brojne bolesti.
Podigla sam pogled sa njegovog i videla Đulijana kako stoji nedaleko od kovčega između svog brata Pjera i stražara. Iza njih su stajali ispijeni Mikelanđelo i umetnik iz Vinčija, neoubičajeno ozbiljan i dostojanstven.
Viđenje Leonarda nije mi donelo nikakvu nadu, niti radost. Moje misli su pripadale samo Đulijanu. Gledala sam pravo u njega sve dok nam se pogledi nisu susreli. Bio je iscrpljen od plača, ali je sada delovao pribrano, mada se očajanje moglo videti u držanju, čak i u načinu na koji su mu ramena bila povijena.
Ugledavši me, oči su mu zasjale. Trenutak nije bio pogodan da bismo razmenili po koju reč, pa čak ni da pozdravimo jedno drugo, ali sam tada spoznala sve što sam želela. Bilo je onako kako sam mislila, nismo razgovarali o činjenici da mu je otac ostavio zadatak da mi odabere muža, ali on nije zaboravio.
Trebalo je samo da budem strpljiva.
Sledećeg jutra sam kao i obično išla peške zajedno sa Zalumom do crkve Santo Spirito. Kada se služba završila, izašle smo napolje na prijatno prolećno sunce, a Zaluma je otezala i polako išla za grupom ljudi koja se razilazila.
„Pitam se“, rekla je, „da li bih mogla da vidim tvoju majku.“
Nisam joj odmah odgovorila. Moja tuga je i dalje bila suviše sveža da bih odlazila na mesto na kom je majka bila sahranjena.
„Uradi onako kako želiš“, rekla sam. „Ja ću ostati ovde, na stepeništu.“
„Zar nećete i vi da pođete?“, pitala me je Zaluma, s nekakvim njoj ne primerenim setnim pogledom. Okrenula sam se i odlučno gledala u grane Jovinog drveta koja su se njihale ka nebu. Tak kada sam čula kako se njeni koraci udaljavaju, odahnula sam.
Stajala sam veoma kratko, grejala se na suncu i pokušavala da ne mislim na moju majku, kada sam čula ozbiljne glasove u daljini. Jedan je pripadao Zalumi, a drugi čoveku koji mi je bio poznat.
Okrenula sam se. Na oko minut udaljeni od mene, među grobnicama, spomenicima, statuama i ružinim žbunjem stajala je Zaluma i razgovarala s Leonardom. Stajao je okrenut profilom prema meni i s drvenom statuom u ruci. Ispod crvene kape, kosa mu je u talasima padala do ramena, a brada mu je bila kraća i uredna. Izgledalo mi je kao da je osetio da ga gledam, jer se okrenuo i prijatno nasmešio, a onda se naklonio.
I ja sam mu uzvratila blagim naklonom i trudila se da ostanem stabilna dok mi se približavao. Zaluma je išla uz njega, a u vazduhu se osećalo skriveno saučesništvo. Znala je da će čekati.
„Madona Liza“, konačno je rekao. Iako se smešio, bio je ozbiljan jer je Firenca i dalje bila u žalosti. „Oprostite mi što vam narušavam privatnost.“
„Ne narušavate je“, rekla sam. „Drago mi je da vas vidim.“
„Takođe. Napustio sam Milano istoga trena kada sam čuo da je il Magnificu loše, ali sam nažalost stigao prekasno. Odseo sam u palati Medičijevih. Čuo sam da biste danas mogli da budete ovde. Nadam se da nije suviše drsko sa moje strane, s obzirom na nesrećne okolnosti... pitao sam se, da li bih mogao da vas ubedim da mi pozirate?“
Odgovorila sam ne razmišljajući. „Ali, gospodina Lorenca više nema. Stoga, verujem da više i nema narudžbine.“
Odgovor koji je usledio bio je odlučan i brz. „Već mi je plaćeno.“
Uzdahnula sam. „Mislim da moj otac to neće dozvoliti. Smatra da je umetnost budalasta, on je sledbenik Savonarole.“
Leonardo je na tren ućutao. „Je li on s vama?“
Pogledala sam u podlogu koja mu je bila u ruci. Novi papir je bio prikačen na nju, a nosio je i veliku torbu na kaišu. Prošla sam rukom kroz kosu. „Vi nameravate da me sada slikate?“
Uglovi očiju mu se naboraše i delovalo je kao da ga ovo zabavlja. „Vi ste pravo savršenstvo, baš takvi kakvi ste.“
Bila sam pomalo prestravljena. „Ne mogu dugo da se zadržavam. Mogu samo da prisustvujem misi i potom da se vratim kući. Ukoliko budem kasnila, pitaće se gde sam bila i mogli bi nešto da napomenu mom ocu kada se bude vratio kući.“
„Odavale smo počast vašoj majci“, rekla je Zaluma glasno. Uhvatila sam njen pogled.
Leonardo je već tada izvukao nešto iz svoje torbe: komad drvenog uglja privezanog za mali štap. „Znam da sam vam poslao kopiju na osnovu skice koju sam one večeri napravio u vrtu Medičijevih. Ali, nisam zadovoljan njome.“
„Nezadovoljni ste!“
„Svakako podseća na vas, ali sam želeo nešto više... Nisam dovoljno dobar kada treba da se izrazim rečima, ali ako biste mi jednostavno verovali... i pozirali mi na nekoliko minuta, ne duže. Ne želim problem s vašim ocem. Sluškinja će za to vreme paziti.“
Popustila sam. Poveo je do crkvenog dvorišta gde je veliki kamen počivao pod hrastom. Tu sam sela, ohrabrio me je da se lagano okrenem i ponovo gledam u njega preko ramena kako bi mi se videle samo tri četvrtine profila.
Uzeo je ugljen, koji je, kako je objasnio napravljen od vrbe koja je bila spaljena u peći sve dok nije postala crna i počeo da crta neverovatnom brzinom. Grube konture je nacrtao prvo i to veoma brzo.
Nakon minuta ili dve tišine, pitala sam: „Pa, kako to da ste zapamtili sve detalje s takvom lakoćom, a videli ste me samo jednom? Skica koju ste napravili bila je veoma jednostavna. Ali crtež koji ste mi poslali... setili ste se svakog detalja.“
Pažnju je držao na onome što je radio i odsutno mi je odgovorio: „Memorija može da se vežba. Ukoliko želim da zapamtim lice posmatram ga i proučavam veoma pažljivo. A
onda, uveče, dok ležim budan, prisećam se svakog detalja, jedan po jedan.“
„Nikada ne bih mogla da ih zapamtim tako jasno!“
„Zapravo, prilično je jednostavno. Kada je reč o nosevima: postoji samo deset tipova profila.“
„Deset vrsta!“ na kratko sam se nasmejala. On je na to podigao obrvu, zbog čega sam ja u trenutku postala ozbiljna i dala sve od sebe kako bih opustila lice i vratila ga na početnu pozu.
„Deset vrsta profila: prav, oštar, kukast, ravan, obao, izdužen, neki s grbom ili krivinom iznad sredine, neki imaju ispod. Ukoliko upamtite sve te vrste profila, onda već posedujete polaznu osnovu sa koje možete crtati, što svakako pomaže memoriji.“ „Zapanjujuće.“
„A onda, naravno još postoji jedanaest vrsta noseva kada ih posmatrate spreda. Ravni ili mesnati na sredini, ili mesnati pri vrhu, ili na samom kraju... ali, već vam dosađujem.“
„Ni najmanje. A nozdrve?“
„Oni spadaju u zasebnu kategoriju, madona.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:20 pm




Borila sam se sa sobom da savladam smeh. Nakon nekog vremena, premenila sam temu na onu koja me je daleko više zanimala. „Odseli ste u palati Medičijevih. Verujem da ste onda veoma bliski s porodicom.“
„Blizak onoliko koliko to neko sa strane može da bude.“
„Kako su... kako se sinovi nose sa svim?“
Blagi nabor mu se pojavio iznad nosa. „Đovani je dobro, kao i uvek. Svet može da propadne, pa ga čak ni to ne bi dotaklo. Pjero... Mislim da je Pjero konačno shvatio ozbiljnost situacije u kojoj se našao. Svi mu već godinama govore o odgovornosti koju će preuzeti na sebe nakon očeve smrti. Za njega je to tek sada postala stvarnost.“
„A Đulijano?“ insistirala sam, izgleda suviše naglo. Uvideo je to, pomalo oborio pogled i blago se i tužno osmehnuo. „Đulijano pati. Niko nije bio draži Lorencu od njega.“
„On je veoma dobra osoba.“
Izraz na umetnikovom licu je omekšao. Zaustavio se, a ugljen u njegovoj ruci lebdeo je iznad papira. „Jeste.“ Glas mu je postao veseliji. „Bio je prilično zadovoljan kada je čuo da nameravam da ispoštujem porudžbinu.“
„Zaista?“
Nasmešio se mom slabo prikrivenom uzbuđenju. „Da. Mislim da veoma ceni vaše prijateljstvo.“
Pocrvenela sam, ne mogavši da prozborim ni reč.
„Savršeno!“ rekao je, a ugljen je leteo preko papira. „Nastavite da mislite o tome. Baš tako...“
Sedela sam u potpunoj tišini. Piljio je u mene, i crtao, pa me gledao ponovo veoma dugo... neka mučna misao ga je naterala da pocrveni i pogleda dole. Gledao je u crtež, ali kao da ga nije video.
Ali, bilo je sigurno da je video nešto. Nešto u meni, što je prepoznao. Trgla sam ga, zbog čega je skrenuo pogled s mene kako mi njime ne bi odao tajnu. Konačno se pribrao, i
nastavio da crta sve dok Zaluma konačno nije rekla: „Vreme je.“
Podigla sam se i otresla prašinu s mojih sukanja. „Kada ću vas ponovo videti?“
„Ne znam“, rekao je. „Moram sutra da se vratim u Milano. Možda ću do našeg narednog susreta napraviti neku skicu kojom ću biti zadovoljan. Ukoliko to bude bio slučaj, preneću je na platno kako bi mogao da počnem da slikam.“ Kao da je nešto mračno bilo u njegovom glasu. „Sada kada više nema Lorenca... teška vremena dolaze za njegove sinove. Ukoliko se stanje pogorša, možda više neće biti prednost poznanstvo s Medičijevima. Ukoliko mislite da nađete priliku...“ postideo se jer je već rekao previše, pa je ućutao.
Povukla sam se i namrštila, a obrazi su počeli da mi gore. Zašto je govorio tako nešto? Da li je mislio da me Đulijano interesuje zbog lične dobiti, prestiža? „Moram da pođem sada“, rekla sam i krenula da se okrenem.
Jedna misao me je sprečila. Okrenula sam i zahtevala da znam: „Zašto želite da me naslikate?“
Sada je on bio taj koji je ostao bez reči. „Mislim da sam već odgovorio na to pitanje.“ „Nije zbog novca. Šta je onda razlog?“
Otvorio je usta kako bi progovorio, a onda ih naglo zatvorio. Kada je konačno odgovorio, rekao je: „Možda to činim zbog Đulijana. A možda to činim zbog sebe.“
Moja voljena Liza,
Pišem vam iz dva razloga; prvo, da vas obavestim da nameravam da molim mog brata Pjera da od vašeg oca zatraži vašu ruku. Naravno da prvo mora da prođe odreden period žaljenja.
I sada konačno mogu da vas zamolim da mi oprostite što se nisam pojavio na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme. Znam koliko vas je to povredilo i možda ste pomislili da mi više nije stalo. Istina je upravo suprotna.
Drugo, moram da vam se zahvalim. Vaše reči upućene Ocu - o tome koliko je dobra učinio za Firencu i ljude - bile su saosećajne i mudre i veoma su ga dirnule. Nijedna ćerka ne bi bila draža niti bi mu pružila veću utehu.
Malo njih se obaziralo na Očeva istinska osećanja, čak iako je on i u svojim poslednjim trenucima isključivo mislio na druge. Kada je znao da umire, pozvao je najdraže prijatelje i učinio sve kako bi ih utešio, umesto da je dozvolio njima da uteše njega.
Bio je čak i dovoljno milostiv da dozvoli Đovaniju Piku da dovede sveštenika Savonarolu u njegove odaje. Neka mi Bog oprosti ako ne mogu a da ne mrzim kaluđera koji je klevetao mog oca zbog dobrih dela koje je činio. Služeći kao zaštitnik tolikom broju umetnika, podržavajući Platonsku Akademiju, zabavljajući siromašne cirkusima i paradama. Sve su to za njega bile paganske stvari. Savonarola je rekao da će moj otac zbog toga goreti u Paklu ukoliko se ne pokaje. Da sam znao da će izgovoriti takve stvari, nikada mu ne bih dozvolio da uđe.
Ružni, mali kaluđer je ponavljao svoje optužbe, tražeći mu da izgovori reči pokajanja. „Pokaj se za svu prolivenu krv!“
Umesto odgovora, otac je glavu okrenuo prema zidu. Tek na moje insistiranje i insistiranje nekoliko stražara uspeli smo da sklonimo sveštenika od njega. Kako je mogao da bude tako okrutan i da nazove moga oca ubicom - moga oca, koji nikada ne bi posegao za oružjem ukoliko to nije u samoodbrani?
Tada se fra Đirolamo okrenuo prema meni i rekao mi: „Bilo bi mudro da se pokajete i padnete na kolena zbog svoje arogancije - i arogancije vaše braće - jer ćete i tako ubrzo biti na njima.“
Otac me je tada pozvao, pa sam požurio da se vratim i budem uz njega. Bivao je sve više izgubljen. Postavljao je isto pitanje iznova i iznova: „Molim te!“, rekao je. „Molim te, molim te mi reci gde je on?“ Rekao sam mu da ga ne razumem o kome govori, ali ukoliko bude rekao ime da ću istog trena dovesti tog čoveka uz njegovo uzglavlje, ali je on samo bolno rekao: „Ah, Đulijano, i nakon svih ovih godina sam te izneverio!“
Postalo mu je još lošije ubrzo nakon toga, a lekari su pokušali da mu daju još jednu dozu leka koju nije uspeo da proguta. Tonuo je u san, nemiran i budio se dezorijentisan i mnogo slabiji. Mnogo puta me je pozivao, ali ga moje prisustvo ne bi utešilo niti činjenica da sam ga držao za ruku i pokušao da mu ublažim patnje. A onda je postao veoma miran, dok svi prisutni u sobi nisu mogli da čuju kako se bori da udahne vazduh, a on je izgledao kao da nešto osluškuje.
Nakon nekog vremena, kao da je to i čuo, jer se nasmešio i s velikim ushićenjem prošaputao: „Đulijano... To si ti. Hvala Bogu da si uspeo da dođeš do obale.“ Brzo posle toga je umro.
Sada me muči sumnja koju ne mogu da odagnam. Počeo sam da verujem da su lekovi koje je lekar prepisao tokom poslednjih nekoliko meseci očevog života učinili da se njegovo stanje samo pogorša.
Verujte da moje misli nisu jednostavno nastale kao rezultat moje boli i tuge. Sumnjam da je zavera ubrzala očevu smrt, mozda je čak i izazvala. Moja verovanja su još i potkrepljena činjenicom da je lični lekar moga oca, Pjer Leone pronađen utopljen u bunaru dva dana nakon očeve smrti. Samoubistvo, kažu, s obzirom da ga je proganjala smrt pacijenta.
Sinjorija je preduzela posebno glasanje kako bi se mom bratu Pjeru omogućilo da preuzme očevu ulogu iako mu je tek dvadeset godina. On je veoma zabrinut i nesiguran u ovom trenutku, pa ga stoga ne mogu uznemiravati pitanjima u vezi sa brakom. Sada mu moram pružiti podršku, a ne unositi pometnju.
Moja tuga je samo uvećana činjenicom što nisam mogao da razgovaram s vama na očevoj sahrani, kao i što nisam mogao da se nađem s vama one večeri u San Lorencu.
Bilo bi mudro ukoliko biste uništili pismo. Ako postoje neprijatelji, ne bih voleo da im vi ikada postanete meta.
Znajte da ću vas uvek voleti. I znajte da ću se obratiti Pjeru u prvom pogodnom trenutku.
Zauvek vaš, Đulijano

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:21 pm




XXXIV
Tokom nekoliko narednih meseci, kada je proleće već preraslo u leto, moj život se pretvorio u agoniju i iščekivanje. Nisam ništa čula od Leonarda, niti sam primila pisma ili skice iz Milana. A što je još gore, više ništa nisam čula ni od Đulijana.
Njegov stariji brat je ipak širio gradom govorkanja. Pjero je svoju pažnju posvećivao sportu i ženama umesto diplomatiji i politici. Dugo se govorilo da je njegov otac dugo očajavao zbog toga što je Pjeru nedostajalo pronicljivosti i što ga je krasila arogancija.
Kada je reč o aroganciji, pokazalo se da je Lorenco bio u pravu. Tokom nekoliko meseci nakon smrti il Magnifica, Pjero je uspeo da odstrani očeva dva najbliža savetnika i većinu LORDOVA Priora. A stvari nije učinila lakšim ni činjenica da je njegova majka Kleris bila deo plemenitog i moćnog klana Orsini, koji su sebe smatrali prinčevima, niti je pomoglo to što je Pjero oženio Alfonsinu Orsini iz Napulja. Zbog toga su ga smatrali čovekom sa strane - samo jednom trećinom su ga smatrali Firentincem, dok je druge dve trećine bio samoprozvani kraljević.
Savonarola je lukavo ovo koristio u svim svojim propovedima, pozivao siromašne da ostanu protiv onih koji ih tlače, iako se postarao da ne spominje Pjera po imenu. Raspoloženje protiv Medičijevih postajalo je sve izraženije, a ljudi su po prvi put otvoreno govorili protiv porodice, čak i na ulicama i velikim trgovima.
A ja, u svom očajanju, više nisam imala izgovora da ne prisustvujem službama fra Đirolama. Nekako sam ih tolerisala, nadajući se da će moja poslušnost omekšati očevo srce i sprečiti ga da se usprotivi Đulijanovoj prošnji. I tako sam dva puta dnevno odlazila na službe u San Lorenco, slušala vatrenog malenog sveštenika kako propoveda. Pred kraj jula kada je papa umro, Savonarola je to iskoristio i proglasio to još jednim znakom Božjeg gneva. Sredinom avgusta, kada je novi papa zauzeo tron u Svetom Petru, on je postao crven u licu od besa. Kardinal Rodrigo Bordžija, sada papa Aleksandar VI, usudio se da se nastani u Vatikanu zajedno sa svoje troje nezakonite dece: Čezarom, Lukrecijom i Žofreom. I nije im se obraćao kao da su mu nećaci, kao što su to činili ostali kardinali i Pape u prošlosti, već se razmetao i insistirao na tome da su mu oni deca i da bi ih stoga trebalo prihvatiti kao njegove vlastite. Takođe su kružile glasine da se mogu videti kurve u papskoj rezidenciji, kao i orgije i pijanke. Ovo je bio dokaz da je božja kazna nešto što se ne može izbeći.
Zaluma je sedela pored mene u crkvi zatvorenih očiju, sa nekako stranim izrazom na licu. Bilo je jasno da ne razmišlja o rečima proroka, kao što bi neko mogao da pomisli. Znala sam da su je misli odvele negde drugde, možda u planine koje je toliko volela, a koje je napustila još kao devojčica. I ja sam bila negde drugde. U mislima sam prizivala vilu u Kastelu, kao i velelepne kuće koje su se tamo nalazile, ili sam misli vraćala na obilazak radne sobe Il Magnifica, prisećajući se sjaja velikog rubina ili glatkoće kupa iz kog je Kleopatra pila.
Te misli su me održavale dok sam slušala Savonaroline reči, održavale su me dok sam svake večeri večerala s ocem i Đovanijem Pikom koji je pio previše vina i često posle toga jecao. Moj otac bi ga odveo u radnu sobu, gde bi tiho razgovarali do kasno u noć.
Stigla je i jesen, a potom i zima i Nova godina. Konačno, Zaluma mi je krišom donela pismo s pečatom Medičijevih koje sam otvorila s pomešanim osećanjima očajanja i divlje sreće.
Madona Liza, tako je počelo i sa te dve tako strane i daleke reči, sve moje nade su nestale.
Na kraju sam snage. Pjero je čvrsto odbio da mi dozvoli da vas oženim. Traži mi mladu koja će učvrstiti porodične veze i njegovu poziciju kao očevog naslednika. Misli samo o politici, a ne o ljubavi. Moj brat kardinal Đovani je odlučan u tome da bi trebalo da se oženim nekom Orsinijevom i ne želi da čuje ništa drugo.
Ja to ne želim. Ne govorim vam sve ovo da bih vas obeshrabrio, već da bih objasnio ovaj dug period tišine i da vas upoznam s očajanjem i mojom odlučnošću. To što nisam imao mogućnosti da vas vidim nije umanjilo moju želju. Zapravo ju je samo produbilo. I danju i noću ne mislim ni o čemu drugom već o vama, kao i o tome kako da budemo zajedno. Odlučan sam u naumu da taj način i pronađem
Ubrzo ću biti s vama, ljubavi moja. Verujte u to.
Đulijano.
Dozvolila sam da mi pismo padne u krilo i neutešno sam plakala. Nisam imala nade ni u Božju milost, ni u Savonarolina nemilosrdna učenja, niti u Đulijanove pokušaje da izbegne svoju dužnost i položaj. Ja sam samo ćerka trgovca vunom prema kojoj je Lorenco gajio prazno interesovanje, a prema kojoj je Đulijano počeo da gaji osećanja koja će sigurno vremenom prerasti.
Želela sam da spalim pismo, da ga pocepam na hiljade komada, bacim ga u vazduh i gledam kako se pretvara u prašinu.
Ali nepažljiva, kakva sam bila, savila sam ga i sklonila zajedno sa ostalim stvarima koje sam čuvala: Đulijanov medaljon, kao i onaj s Kozimom i grbom Medičijevih, crtež koji mi je poslao Leonardo i njegovo pismo, kao i sva Đulijanova pisma uključujući i ono koje me je zamolio da spalim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:21 pm





XXXV
Godina 1493, godina nakon Lorencove smrti, prva godina Pjerove vladavine, za mene je protekla u velikoj tuzi. Počele su mi mesečnice i činila sam sve kako bi tu činjenicu sakrila od oca tako što sam podmićivala pralje da ne spominju mrlje na platnu. Čak i pored toga, otac je počeo da govori o potencijalnim muževima. Rekao je da je ispunio obećanje dato mojoj majci i da nije njegova krivica to što je Lorenco umro pre nego što je izneo svoje mišljenje. A sudbinu svakako nisam mogla da poverim onom tikvanu Pjeru koji se već pokazao kao potpuno beskoristan bračni posrednik. Već je dozvolio nekoliko vezivanja koja su prouzrokovala negodovanje kod starih plemićkih porodica. Ali, ne, moj otac je na umu imao otmenog mladića, koji se dobro kotirao u Firentinskom društvu, ali nije bio ništa manje pobožan, i kada bude bio pravi trenutak, primiće ga kao mog prosca.
Srećom, i dalje sam bila mlada, a očeve priče o braku su ostale samo priče. Uprkos našem zategnutom odnosu, znala sam da me je otac voleo i da mu je majka užasno nedostajala. Ja sam mu bila jedina veza s njom i verovala sam da će se nevoljno rastati od mene.
Te iste godine, legenda o papa angeliko, o tom zemaljskom papi koga će odabrati Bog, a ne čovek, spojila se sa još jednom pričom o dolasku drugog Karla Velikog, koji će očistiti crkvu. Ovaj Karlo Veliki će potom ujediniti hrišćanstvo pod duhovnim vođstvom papa angelika.
Stvari nije pomogla činjenica da se francuski kralj zvao Karlo, ili činjenica da je slušao takve legende i uzeo ih zdravo za gotovo. Niti je pomoglo to što je pogled usmerio ka Napulju i odlučio da je južna kneževina pored mora s pravom njegova. Na kraju krajeva, ona je bila oteta Francuskoj tek pre nekoliko generacija pod vođstvom starog oca kralja Ferante, Alfonsa Magnanimusa. Baroni koji su bili verni Francuskoj i dalje su boravili u samom gradu i rado će podići svoje mačeve u ime njihovog pravog vladara Karla.
Savonarola se držao tih ideja i sjedinjavao ih sa svojom svetom vizijom. Bio je dovoljno lukav da nikada direktno ne nagovesti da sebe smatra tim papom, već je počeo da propoveda da bi Karlo zamahnuvši Gospodnjim mačem osvete, mogao da kazni Italiju i natera je da pokajnički kleči, a vernici bi ga dočekali raširenih ruku.
Možda su fra Đirolamo i njegovi najverniji sledbenici bili željni da vide stranog kralja kako napada Italiju, ali je sve koje sam poznavala ta misao činila nervoznim. Osećaj grupne propasti visila nam je svima nad glavama.
Do kraja godine, svi u Firenci su bili svesni da Karlo kuje planove da krene na Napulj narednog juna.
„O, Gospode“, uzvikivao je prorok dok jedne od njegovih službi o predskazanju, „Odnosio si se prema nama kao ljutiti otac, lišio si nas svog prisustva. Požuri s kaznom kako bi smo se što pre sjedinili s Tobom!“ govorio je o barci u koju bi svi pokajnici trebalo da uđu kako bi se sačuvali od strahote koja je dolazila. I svaki govor bi završavao s frazom: Cito! Cito! „Brzo, brzo!“, tražeći od vernika da potraže utočište pre nego što bude suviše kasno.
Ali, kako je prolazila još jedna godina, proleće 1494. godine, donelo je, bar meni novu nadu. Dugo nakon što sam prestala da sanjam da ću ponovo videti Đulijana, Zaluma je donela još jedno pismo na kom je bio voštani pečat Medičijevih i stavila mi ga na krilo.
Moja voljena Liza,
Možda ćete sada poverovati da sam čovek od reči. Nisam odustao, a evo i rezultata: Moj brat Pjero mi je konačno dao dozvolu da zatražim vašu ruku. Moje srce se raduje, a zemlja mi je postala kao Raj.
Nadam se da moje dugo ćutanje nije učinilo da posumnjate u dubinu mojih osećanja prema vama i molim se Bogu da se vaša osećanja prema meni takođe nisu promenila. Verujući u najbolje, moram vas upozoriti: Mi, Medičijevi smo čuli govorkanja protiv nas, kao i neopravdane optužbe protiv Pjera. Mišljenje javnosti se promenilo, i ukoliko vi i vaš otac prihvatite moju prosidbu, morate da budete svesni da ćete se oroditi s porodicom čiji uticaj bledi. Pjero ostaje ubeđen da će sve biti dobro, ali ja strahujem od drugačijeg ishoda. Primio je pismo od Karlovih ambasadora koji zahtevaju da se francuskoj vojsci oslobodi put kroz Toskanu, kao i da im se obezbedi oružje i vojnici. Pjero strahuje da ne može da da jasan odgovor. Porodičnim vezama je blisko povezan sa Napuljem, a papa Aleksandar je izdao akt u kome proglašava Alfonsa od Kalabrije kraljem južnog kraljevstva. Njegova Svetost je takođe zapretio da će uskratiti beneficije našem bratu Đovaniju ukoliko Pjero ne uspe da spreči Karlova nastojanja da porobi Napulj.
Ipak, svi članovi Sinjorije po zakonu mora da se zakunu da nikada neće podići oružje protiv Francuske, a Firenca se uvek pridržavala toga. I tako se moj najstariji brat našao u nemogućoj situaciji. Ništa stvar ne čini lakšom što mu savetnici savetuju suprotno. Jedan mu govori da narodu pokaže da je sve u redu, pa moj brat šutira loptu na ulicama, igra igre na očigled građana, kako bi ostavio utisak da je sve sasvim normalno. I šta je rezultat toga? Baksuz, takoga ljudi nazivaju, kao i Zuccone, tikvasta glava.
Ne mogu, a da ne mislim da je on žrtva udruženih napora da se omalovaži i umanji naš uticaj.
Razmislite o ovome, pre nego što mi odgovorite, ljubavi i date mi svoj odgovor. Obavestite me o tome jesu li se vaša osećanja prema meni promenila. I ukoliko napišete, ja ću doći! Kada budem dobio dozvolu da se obratim vašem ocu, obavestiću vas o tačnom danu i satu.
Brojim trenutke kada ću vas ponovo videti. Moja sreća sada počiva u vašim rukama.
Bilo da pristanete ili me odbijete, ostajem zauvek vaš,
Đulijano.
Spustila sam pismo u krilo i podigla dlanove do obraza koji su goreli. Zaluma je naravno stajala iznad mene željna da čuje šta je pisalo u pismu.
Piljila sam u nju, lica s izrazom neverice i najdubljeg zaprepašćenja, a glas mi je bio slabašan. „Dolazi ovamo da zatraži moju ruku!“, rekla sam.
Pogledale smo se u jednom dugom trenu, a onda se zagrlile i smejuljile kao deca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:22 pm



XXXVI
Odmah sam odgovorila Đulijanu. Moja nada je bila toliko snažna da sam zaboravila da se moj otac borio protiv Medičijevih, pa čak i na njegovu pretnju da će me udati za pobožnog čoveka. Umesto toga, držala sam se Đulijanovog obećanja da će pronaći načina da napravi dobar dogovor. Na kraju krajeva bio je sin il Magnifica, vešt u diplomatiji i umetnosti postizanja kompromisa. Verovala sam da će postići nemoguće. I zbog toga što i sama nisam bila vična diplomatiji, posebno kada je u pitanju bio moj otac, držala sam jezik za zubima i nisam mu ništa rekla o Đulijanovoj nameri.
Stigao je veliki post. Prvog petka, Savonarola je zauzeo mesto za propovedaonicom. Propovedao je o tome da se „novi osvajač“ priprema da pređe preko Alpa, ne persijski kralj iz drevnih vremena, već očigledno Karlo koji će biti primoran to da učini na svom maršu prema jugu Italije.
Ukoliko su ljudi i ranije gledali fra Đirolama sa strahopoštovanjem, sada su na njega gledali kao na poluboga, jer je on prema njihovom mišljenju dve godine ranije predvideo ono što je sada postalo poznato kao „nevolje s Francuskom“.
„Bog je njemu vodič“, Savonarola je saopštio to o svom novom osvajaču. „Utvrđenja će padati pred njim i nijedna vojska neće biti u stanju da mu se odupre. A onaj koji vodi Firencu će se ponašati kao opijeni čovek i radiće sve suprotno od onoga što zapravo treba.“ Nakon što je kritikovao Pjera okrenuo se papi Bordžiji: „Zbog tebe, o crkvo, ova oluja se diže!“ Ponovo je govorio o barci u kojoj će oni pravi vernici naći utočište pred predstojećim potopom. Propoved je još jednom završio povikom: „Cito! Cito! Brzo!“
U to vreme, kralj Karlo je svoj dvor pomerio iz Pariza, južno do Liona, neprijatno blizu Toskane. Svaki Firentinac je postajao sve zabrinutiji, a oni koji su se ranije ismevali fra Đirolamu sada su počeli da slušaju.
Nedelju dana pre Uskrsa, i pored jutarnjeg sivila i oblaka, Zaluma i ja smo se prilično rano vratile s pijace, a kiša koja je rominjala počivala mi je svud po licu i kosi. Otac je još ranije objavio da ne samo da će se lišiti mesa za veliki post, već i ribe, a pošto smo svi morali da mu se pridružimo u njegovoj nameri, nisam morala da se zaustavljam kod mesara ili u ribarnici.
Kada se naša kočija zaustavila na stražnjem prilazu našoj palati, uočila sam drugo vozilo na čijim je vratima bio grb Medičijevih. Izgledalo je kao da kočije nisu dugo bile tu, jer su lepi beli konji i dalje teško disali od trka preko Arna. Vozač koji je sedeo na svom mestu, ljubazno se nasmešio u znak pozdrava.
„Neka nam Bog bude u pomoći!“, progovorila je Zaluma. Sišla sam iz naše kočije i dala vozaču nalog da odnese hranu okolo do kuhinje. U trenutku sam bila besna na svog oca, bilo je očigledno da je ugovorio sastanak s mojim proscem u vreme kada je znao da ću biti odsutna. U isto vreme, bila sam iznenađena da je uopšte pristao da se susretne sa Đulijanom. To je dodatno razbuktalo moju nadu, da moj suđeni ne samo da je uspeo da nagovori svog brata, već će uspeti i mog oca.
Strah se pretvorio u stravu kada sam se pogledala. Kako bih ućutkala oca, bila sam primorala da nosim veoma jednostavnu, tamnu odeću pa sam se čak i suzdržavala od davne tradicije da nosim topaz, nakit koji je navodno hladio Erosove vatre i pomagao devicama da sačuvaju svoju čednost.
Toga dana sam odabrala haljinu sa visokom kragnom od tamno braon vune, koja je lepo išla uz ogrlicu od topaza. Izgledala sam kao veoma odana pjagnona. Veo od crne tanke tkanine nije uspevao da zaštiti kosu od vlage, pa su kovrdže virile ispod njega.
Stegnula sam Zaluminu ruku. „Moraš da pronađeš način da čuješ njihov razgovor!
Idi!“
Nije joj bilo potrebno ništa više, već je pošla gotovo trčeći, dok sam ja išla sporije, s ono malo dostojanstva koje mi je preostalo.
Vrata velike sobe bila su otvorena, što je bio još jedan dokaz da niko nije očekivao moj skori dolazak.
Čula sam očev jasan i smiren glas, koji me je odmah umirio. Očekivala sam da će biti neprijatan i neprijateljski. Dok sam prolazila pored otvorenih vrata, pogledao je u mene.
Da sam bila obdarena sa samo malo više samokontrole, možda bih produžila, ali sam zastala ugledavši Đulijana. Iz poštovanja prema ocu, obukao se jednostavno u plavu vunu koja ničim nije bila ukrašena, a preko je imao plavi ogrtač koji je bio toliko taman da je delovao kao da je crn. Mesecima ga nisam videla, još od onoga jutra kada mu je otac bio sahranjen. Od tada je porastao i prilično sazreo. Bio je viši, a lice mu je bilo mršavije i nekako koščatije, ramena i leđa širi. Laknulo mi je kada sam videla da ga je otac primio onako kako dolikuje ponudivši ga vinom i hranom.
Đulijano me je i sam prostudirao, a to koliko je blistao ostavilo me je bez daha.
„Liza“, pozvao je moj otac. U jednom lakomislenom trenutku, pomislila sam da će me pozvati unutra ali je samo rekao: „Pođi u svoje odaje!“
Kruto sam se popela uz stepenice. Iza mene, čula sam Zalumin glas kako pita da li bi gospodin Antonio želeo još vina. Ona će biti moje oči i uši, ali to mi je pružalo slabu utehu. Otišla sam u sobu, ali nisam mogla da se odmaram, pa sam izašla napolje u hodnik. Nisam mogla da čujem ono što se dešava ispod, glasovi su bili toliko blagi da ih je bilo teško razaznati, pa sam bespomoćno gledala kroz prozor na vozača i prelepe konje.
Tihi glasovi su bili dobar predznak, govorila sam sebi. Đulijano, nadareni diplomata, pronašao je načina da urazumi moga oca.
Patila sam još nekoliko minuta pre nego što sam konačno ugledala Đulijana kako izlazi iz kuće i prelazi preko dvorišta do svoje kočije.
Otvorila sam prozor i pozvala ga po imenu.
Okrenuo se i pogledao u mene. Daljina je bila dovoljna da spreči razgovor ali sam samo na osnovu jednog pogleda saznala sve što sam želela.
Bio je utučen. A ipak, podigao je ruku kao da je posezao za mnom, a potom ju je spustio, savio dlan i pritisnuo je uz srce.
Uradila sam nešto nečuveno, nešto nezamislivo: podigla sam suknje i potrčala niz stepenice neverovatno brzinom spremna da zaustavim Đulijana i njegovu kočiju, da mu se pridružim i odem iz kuće u kojoj sam rođena.
Možda bih i uspela, ali je moj otac upravo izlazio iz odaja u kojima je primao gosta, i shvativši gde sam se uputila, stao ispred vrata i onemogućio mi prolaz.
Podigla sam obe ruke kako bih ga udarila, ili možda samo da ga odgurnem s puta.
Ščepao me je za zglobove.
„Liza, jesi li poludela?“ Bio je iskreno zapanjen.
„Pusti me!“, vikala sam, a glas mi je bio pun bola jer sam već mogla da čujem kako Đulijanova kočija odlazi prema kapiji.
„Kako znaš?“ Glas mu je zvučao zapanjeno. „Kako znaš zašto je došao? Zašto misliš da je došao ovde zbog nečega drugog, a ne zbog posla? I kako to da si toliko zanesena njime? Jesi li me lagala, skrivala nešto od mene? Imaš li bilo kakvu ideju koliko je to opasno?“
„Kako si mogao da ga odbiješ, videvši koliko se volimo? Voleo si majku, kako bi se osećao da su te odbili? Da te je njen otac odbio? Ne mariš uopšte za moju sreću!“
Umesto da je podigao glas kako bi nadvisio moj, on je učinio suprotno. „Baš radim drugačije“, rekao je. „Činim sve za tvoju sreću, zbog čega sam ga i odbio.“ A onda je u jednom nestrpljivom naletu zahtevao da zna: „Zar ne čuješ nezadovoljstvo na ulicama? Medičijevi su privukli Božju kaznu. Ukoliko bih im dao svoju ćerku to bi je direktno stavilo u ruke zla. Samo je pitanje vremena pre nego što dođe Francuski kralj, noseći Božju kaznu u svojim rukama, a šta će se onda desiti Pjeru i njegovoj braći? Dva puta dnevno odlaziš na misu sa mnom. Kako to da nisi čula ništa od onoga što Savonarola govori?“
„Fra Đirolamo ne zna ništa“, odgovorila sam s puno mržnje. „Đulijano je dobar čovek, iz porodice u kojoj su dobri ljudi i ja ću se udati za njega jednog dana!“
Koraknuo je napred da bi me udario toliko munjevito da nisam ni stigla da vidim udarac, a već sam u sledećem trenutku držala ruku na bolnom obrazu.
„Bože, oprosti mi“, rekao je i sam iznenađen svojim postupkom. „Bože, oprosti mi, ali ti si me izazvala. Kako možeš da govoriš o braku s jednim od Medičijevih? Zar nisi čula šta je prorok rekao o njima? Zar nisi čula šta ljudi govore?“
„Čula sam.“ Ton kojim sam mu se obraćala bio je grozan. „Ne zanima me šta ti, fra Đirolamo ili drugi ljudi mislite!“
„Plašiš me.“ Odmahnuo je glavom. „Bojim se za tvoju budućnost. Strahujem za tebe. Koliko puta moram da ponovim? Ideš opasnim putem, Liza. Sigurnost je samo uz fra Đirolama. Sigurnost je uz crkvu.“ Očajnički je uzdahnuo, a izraz na licu mu je bio izmučen. „Moliću se za tebe, dete. Šta mi je drugo preostalo?“
„Moli se za nas oboje“, usprotivila sam mu se i bila sam neprijatna onoliko koliko sam god to mogla, a onda se oholo okrenula i otrčala uz stepenice do moje odaje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:22 pm




XXXVII
Zaluma nije uspela da čuje ceo razgovor koji se odvijao između mog oca i Đulijana, ali je čula dovoljno. Da je ponuda zemlje u vrednosti od deset hiljada florina bila odbijena. Kada je Đulijano na kraju pitao koja bi ponuda bila prihvatljiva kako bi dokazao iskrenost svojih namera, otac mu je konačno odgovorio: „Znate li, gospodine Đulijano da sam ja sledbenik fra Đirolama?“
„Da.“ priznao je Đulijano.
„Onda shvatate razloge zbog kojih vas odbijam, i zašto nikada neću popustiti.“ Potom je moj otac ustao i objavio kraj diskusiji.
„Ali“, Zaluma mi se poverila, „videla sam oči gospodina Đulijana i način na koji je držao vilicu. On je kao i njegov ujak, nikada neće odustati. Nikada.“
Tokom proleća i leta, odbijala sam da izgubim nadu. Bila sam ubeđena da ću ponovo čuti nešto od Đulijana.
I zaista, kada je Pjerov treći rođak, u želji da povrati zemlju u ime Francuske zakuvao zaveru protiv njega, rekla sam sebi da je ovo nešto najgore što se moglo dogoditi. I kada je Pjero, izbegavajući očeve greške koje je načinio u odnosu sa Pazijevima, zaverenike stavio u kućni pritvor u jednom blagom gestu osmišljenom kako bi se ućutkali klevetnici, osetila sam veliko olakšanje. Kriza je bila izbegnuta, a ljudi će sigurno prestati da kritikuju svaki potez Pjera Medičija.
Ali je Firenca bila okrutno nepouzdana. Na kraju krajeva, naterala je na egzil i Petrarku i Dantea, one koje sada naziva svojim najčuvenijim sinovima. Pjera su smatrali slabim i nedovoljno efikasnim.
U društvu oca i grofa Pika koji je postao bledunjav i bolešljiv, slušala sam Savonarolinu Uskršnju službu. Preneo je Gospodnju poruku što je bolje mogao, tako je rekao, a ovo je bila poslednja služba koju će održati sve dok ga Bog ne pozove ponovo za propovedaonicu. Trebalo mi je mnogo napora da se ne osmehnem s olakšanjem.
Neka svi pohrle da nađu utočište u Božjoj barci, rekao je. „Noje vas danas poziva, vrata ostaju otvorena, ali doći će vreme kada će se ta ista vrata zatvoriti, a mnogi će zažaliti što nisu ušli.“
Nisam imala nameru ni da se unosim u tugu niti da se pravim da mi je zabavno. Zaista, bila sam oduševljena što ću biti pošteđena izjava fra Đirolama. I dalje sam odlazila na misu dva puta dnevno, i dalje u pratnji Zalume i mog oca, ali srećom bez pobožnog Pika. Odlazili smo u crkvu Santo Spirito, gde je bila sahranjena moja majka, gde mi je uspomena na nju davala mir, mesto na kome je Bog bio samo bog zainteresovan za spasenje duša i pružanje utehe bolesnima umesto grešnicima.
Nije mi bio potreban Bog da bih preživljavala agoniju. Moje srce je to s lakoćom činilo. Jedne večeri nakon večere, u privatnosti mojih odaja, ispisala sam samo jedan jedini redak majčinim perom. Nakon što sam se potpisala, savila sam pažljivo papir i zapečatila ga crvenim voskom.
Potom sam cedulju poverila Zalumi.
Stajala je s rukama prekrštenim na grudima. Izgledala je strašno s crnom kovrdžavom kosom koja je stvarala masivan, neposlušan okvir oko lica, a koje je pod svetlošću sveće dobilo boju meseca. „Više nije tako jednostavno“, rekla je. „Tvoj me otac pažljivo posmatra.“
„Onda neko drugi može da ode do palate Medičijevih. Ne interesuje me kako ćeš to uraditi, samo uradi.“
„Prvo mi moraš reći šta u njemu piše.“
Da se radilo o bilo kome drugom, a ne o Zalumi koja se sa toliko pažnje brinula o mojoj majci za sve vreme njene bolesti i stajala uz mene u času njene smrti, podsetila bih ga odmah da zalazi u opasne vode za nekoga ko je samo sluga. Uzdahnula sam, u porazu spustila ramena, a onda izgovorila reči koje su mi krale san u mnogim noćima.
„Dajte mi znak i mogućnost i ja ću vam doći.“
Ovo je bilo čudovišno, izvan svakog skandala. Pravi brak nikada neće moći da se održi bez očevog blagoslova. Rizikovala sam neodobravanje ne samo od društva, već i od samog Đulijana.
Sedela sam i iščekivala dugačak govor osude od Zalume.
Ali, ništa nije rekla. Proučavala me je dugo i u tišini. A onda je rekla, nežno i veoma promišljeno: „Poći ću sa vama, naravno.“
Uzela je pismo i stavila ga u nedra. Posegla sam unapred i stegla je za ruku. Nismo se smešile, naš dogovor je bio od suviše velike važnosti. Ukoliko moj otac odbije i nakon svršenog čina da odobri brak, neću imati status ništa veći od obične ljubavnice.
Moja najdraža Liza,
Vaše pismo me je toliko dirnulo da jecam. To što želite da zbog mene rizikujete da budete prekoreni, čini me poniznim i čini me da postanem čovek dostojan vas.
Ali sada ne mogu da dozvolim da mi dođete.
Ni na trenutak nemojte pomisliti da ću vas ikada napustiti, vas ili vašu Ijubav, jer ćete vi zauvek ostati u mojim mislima. Ali morate da shvatite da i najjednostavniji vid komunikacije sa mnom može da vas dovede u opasnost. A to muči srce moje mnogo više od same razdvojenosti koju trpimo.
Nema sumnje da ste čuli o pokušaju da se zbaci Pjero od strane naših rođaka Lorenca i Đovanija. Kao i to koliko se naš položaj pogoršao. Danas je Pjero primio pismo od naših ambasadora u Lionu. Karlo ih je otpustio, a oni su sada već na putu za Toskanu. Naši bankari su takode izbačeni.
Da li je moja ljubav izbledela? Nikada! Ali ne bih mogao da podnesem da se stavljate u opasnu situaciju. Budite strpljiva, ljubavi, pustite vreme da prođe, dozvolite da se situacija sa kraljem Karlom reši sama od sebe. Dajte i meni vremena, da nađem načina da priđem vašem ocu, jer ne bih podneo da tražim od vas da mi dođete pod takvim nesrećnim okolnostima. Iako sam u isto vreme duboko dirnut vašom spremnošću da tako i učinite. Vi ste veoma snažna žena, i moj otac bi bio veoma ponosan na vas.
Kada budem bio siguran u vašu bezbednost, poslaću po vas.
Sve do tada, ostajem vaš zauvek,
Đulijano
Nisam niti sam mogla da odgovorim. Nije bilo načina da iskažem svoju bol, frustraciju, pa čak i bes zbog toga što me nije pozvao da dođem istog trena? Kakve veze ima politika s našom ljubavlju?
Kasno lete prošlo je u očajanju. Vreme je postalo sparno. Veliki broj riba je uginuo i plutao po vodama Arna, a njihovo meso u propadanju blistalo je na suncu. Užasan smrad se osećao gradom. Kako su sledbenici govorili bio je to miris smrti koja dolazi sa Alpa. Uprkos činjenici da se prorok nije oglašavao sve više i više građana, čak i onih iz višeg društva, žudeli su za njegovim propovedima i odricali se svojih finih odora. Crna, siva, plave i braon boja bile su zastupljene na ulicama. Nestadoše nijanse zelene, i ljubičaste, vesele nijanse žute ili ljubičastocrvene.
Dođite u barku... cito! Cito!
Strah je vladao javnim mišljenjem. Izgubljeni bez Savonarole da im kaže šta Bog misli, ljudi su mrmljali od znacima i slutnjama: o oblacima na nebu iznad Areca koji su dobili oblik vojnika na konju, mačeva koji su zvonili iznad njihovih glava, o opatici u Santa Mariji Novela, koju je tokom mise posetila vizija razjarenog crvenog bika koji je uleteo u crkvu svojim rogovima, o strašnoj oluji u Puglia, čiju je tamu presekla munja koja je otkrila da na nebu nema jedno već tri sunca.
Izgleda da je otac zaboravio na Đulijanovu prosidbu i na to da je želeo da uredi brak s pjagnonijem. Postao je smeteniji i zabrinutiji nego obično. Prema onome što je Zaluma rekla, Medičijevi su sada odbijali da od njega kupe vunu čime je ozbiljno doveden u pitanje posao koji je imao tradiciju još od Kozima Medičija i mog pradede. A i posao je loše išao: Dok je vuna bila tkanina koju su birali otmeniji piagnoni, otac više nije mogao da prodaje svoje tkanine svetlih boja, a izgleda da je bilo teško prodati i one tamnije, jer su se ljudi teškom mukom odlučivali da troše novac na garderobu u ovo nesigurno vreme.
Ali su ga uznemiravale druge stvari, nešto što nisam mogla da naslutim. Odlazio je rano ujutru na misu u Santo Spirito, a potom pravo u radnju i nije se sve do večeri vraćao kući. Bila sam sigurna da je odlazio na večernju službu u Duomo ili San Marko, gde se najverovatnije sastajao sa svojim prijateljem Pikom. Nikada nije govorio o tome, iako se kasno vraćao kući i večerao sa gospodinom Đovanijem. Više mu nije stalo što ja nisam bila za stolom da ga pozdravim.
Do avgusta, kralj Karlo je mobilizovao svoje trupe i prešao Alpe. Novi osvajač Kir, ne onaj persijski, već ovoga puta francuski, počeo je svoj neumoljiv marš prema Toskani. Šta planira Pjero de Mediči da uradi kako bi nampomogao?, ljudi su zahtevali da znaju. Otac je frktao ne odobravajući. „Zabavlja se uz sport i žene, kao i Neron, koji se igrao dok je Rim goreo.“
Javna histerija doživela je vrhunac tokom septembra. Obalski grad na istoku, Rapalo, južno od Torina i Milana, opustošen je od strane najamničkih vojnika koji su bili na strani Francuske. Ovi vojnici nisu ni bili nalik našim italijanskim plaćenicima koji su pljačkali slobodno i gazili useve, ali barem nisu ubijali. Ne, ovi su kupovali mačeve koji su pripadali svirepim Švajcarcima, kojima blaga nisu bila dovoljna. Tražili su krv. I prolivali su je nemilice, ubijali svaku živu dušu na koju su naišli. Poštedeli bi bebe koje su još uvek sisale, ali žene čiji su stomaci bili veliki u trudnoći žive bi odrali. Udovi i glave su odsecani. Rapalo je postao stravično groblje na kojem se zagnojeno meso pržilo od sunca.
I svi mi u Firenci smo bili ludi od užasa i straha, pa čak i moj otac koji je ranije bio spreman da se suoči sa Sudnjim danom, sada je pokazivao strah. Javnost je tražila da se nekim javnim nastupom umiri, ali ne od Pjera de Medičija, ili Lordova Priora, već od jedinog čoveka koji je držao srce naroda u svojim rukama, priora Svetog Marka, Savonarole. Toliko je bila velika javna huka da je on odustao od sebi nametnute tišine i složio se da propoveda na svetkovini za svetog Mateju u velikom Duomu.
Znajući da će gomila biti ogromna, stigli smo u zoru na Trg del Duomo, a sunce je još uvek bilo nisko i sve je još uvek bilo nekako sivo. Nebo je bilo prepuno crvenih oblaka koji su obećavali kišu.
Naišli smo na toliko mnogo ljudi koji su bili svuda po stepeništu crkve, u bašti i na trgu, da naš kočijaš nije mogao da se zaustavi na samom trgu.
Zaluma, moj otac i ja smo morali da izađemo i da se peške kroz gomilu probijamo prema katedrali.
Nije se moglo naići na hrišćansku solidarnost. Fizički jak čovek kakav je bio moj otac neumoljivo, pa čak i brutalno se probijao kroz gomilu, stvarajući dovoljno mesta za mene i Zalumu koje smo išle priljubljene uz njega.
Bio nam je potreban skoro čitav sat kako bismo se probili do crkve. Kada su prepoznali moga oca, ophodili su se prema njemu kako dolikuje: dominikanski kaluđeri su nas ispratili ostatak puta, do prednjeg dela svetilišta koji je bio pred samom propovedaonicom. I pored ogromne gužve u crkvi su se i dalje nalazile klupe, kao i mesta predviđena za svakog od nas.
A tamo se nalazio i grof Đovani Piko koji nas je čekao. Njegov izgled me je zapanjio. Dolazio je u moj kuću skoro svake večeri tokom prethodnih nekoliko meseci, ali bih ga ja jedva i videla. Sada sam mogla da vidim da je ostario, koža mu je postala nekako siva i bio je iznuren. Teško se oslanjao o štap, pokušao je da se podigne kada nas je video, ali su noge pod njim ozbiljno zaklecale da je odustao od pokušaja. Moj otac je seo pored njega, i njih dvojica su razgovarali užurbano. Dok sam ih posmatrala, ugledala sam poznato lice iza njih: Mikelanđela. Nosio je skrojenu crnu odeću, i bilo je jasno da je ušao u red pjagnona, jer je ozbiljnost njegove odore služila da naglasi njegove tamne oči, kosu, naglasi mu obrve i njegovu kratku vilicu. Ugledavši me, spustio je pogled kao da mu je bilo neprijatno.
Ne mogu da kažem koliko smo dugo čekali da misa počne. Samo znam da je prošlo mnogo vremena tokom kojeg sam izgovorila nebrojeno mnogo molitvi za Đulijana. Više sam strepela za njegov nego za sopstveni život.
Konačno, sve je počelo. Miris tamjana lebdeo je vazduhom. Skup, hor, čak i sveštenik delovali su ošamućeni. Prošli smo kroz ritual tek napola svesni njega samog, mrmljali smo odgovore a da ih zapravo nismo ni čuli, niti uzimali u obzir njihovo značenje. Naši umovi bili su usmereni samo na jednu jedinu stvar: na trenutak kada će se prorok pojaviti.
Čak i ja, grešnica, skeptik, zaljubljenik u Medičijeve i njihovu pagansku umetnost, nisam mogla da se oduprem agoniji i iščekivanju. Kada je konačno prorok kročio na podijum, ja, Piko, otac i Zaluma, kao i sve ostale duše u katedrali, uključujući i sveštenika smo zadržali dah. Tišina je u tom trenutku bila neverovatna, s obzirom na činjenicu da su se na hiljade ljudi gurali jedni uz druge, a njih još nekoliko hiljada stajalo je na stepeništu i trgu ispred same katedrale. Jedini zvuk koji se mogao čuti dok je Savonarola izlazio bila je grmljavina.
Nakon meseci samoće i posta, fra Đirolamo je bio prilično bled, a jagodične kosti na licu bile su mu veoma izražene. Danas nije bilo smelosti u njegovim očima, niti pravičnosti, samo uznemirenost i tuga a njegova isturena donja usna drhtala je dok se on borio da zadrži suze. Ramena su mu bila povijena, a rukama je kao u očajanju stezao pult kao da je na plećima nosio neku težinu koju ni sam više nije mogao da podnese.
Jer ma kakve reči koje je trebalo da izgovori, za njega su predstavljale neverovatan teret. Koščatim prstima prešao je preko tamnih kovrdža, a onda ih snažno povio i zastenjao.
Bila je mučna ova preduga tišina. Poslednji put prorok nam je ispričao priču o Noi, usmerio nas da uđemo u Božju barku kako bismo pronašli utočište od kazne koja je dolazila. Šta li će sada reći?
Konačno je otvorio usta, i zavapio srceparajućim glasom: „Ecce ego adducam super terram! Čuvajte se, donosim poplavu na zemlju!“
Vrisak je odjekivao veličanstvenim svetilištem. Ispred nas, muškarci i žene padali su u nesvest klizajući se sa svojih sedišta na pod. Zaluma me je uhvatila za ruku i snažno je stegla, povređujući me, da bi me time povratila od šoka i kao da je govorila: Nemoj da te ovo ponese. Nemoj da postaneš deo ovog ludila.
S moje desne strane otac i Piko su počeli da jecaju, moj otac tiho, a Piko je to činio veoma glasno. Nisu bili jedini, ubrzo je vazduh bio ispunjen jecajima i povicima Bogu.
Čak ni prorok više nije mogao da se suzdrži. Prekrio je svoje lice rukama i ridao, dok mu se telo grčilo u bolu.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što su se fra Đirolamo i njegovi sledbenici sabrali. Ne sećam se šta je rekao posle toga. Po prvi put sam postala svesna činjenice da Firenca, kakvu je ja znam, može da nestane, a sa njom i Đulijano.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:23 pm





XXXVIII
Te noći kada sam konačno zaspala, sanjala sam da stojim u bazilici Svetog Marka, u blizini oltara gde je sahranjen Kozimo. Crkva je bila toliko puna, a ljudi nestrpljivi da čuju proroka, da su se tela pribijala jedno uz drugo, znojila se i priljubljivala uz mene, sve bliže i bliže, skoro sve dok nisam mogla da dišem.
U sred sveg tog neprijatnog iskustva, postala sam svesna da velika masa koja se naslanjala uz moju levu stranu zapravo pripadala fra Domeniku. Pokušala sam da se povučem s gađenjem i mržnjom, ali se bezizražajna gomila gurala uz mene, ubadala me svojim udovima i držala me nepomičnu.
„Pustite ga!“, vikala sam, nesvesna da sam to učinila, niti sam shvatala sopstvene reči sve dok ih nisam izgovorila, jer sam tada ugledala Đulijana, mog Đulijana, koji je bio obešen preko širokih leđa ogromnog kaluđera, a glava mu je visila skoro do Domenikovih kolena, a lice mu se nije moglo videti.
U strahu, dok su me tuđa tela i dalje pritiskala, povikala sam još jednom prema fra Domeniku: „Pustite ga!“
Ali je izgledalo kao da je masivan kaluđer i gluv i nem. Piljio je pravo napred, prema propovedaonici, dok se Đulijano i dalje obešen naopačke, i kose koje je visila, crvenih obraza licem okrenuo prema meni.
„Sve se ponavlja, Liza, zar ne vidiš?“ Nasmešio se. „Sve se ponavlja.“
Probudila sam se u panici, a Zaluma je stajala nada mnom. Izgleda da sam vikala u snu.
Od tog trenutka nadalje osećala sam se kao Pavle nakon puta u Damask: mrena mi je pala s očiju i više nisam mogla da se pretvaram da ne vidim. Situacija sa Đulijanom i njegovom porodicom bila je veoma neizvesna. Firenca se klatila pred ponorom promena, i nisam više mogla da čekam da se sigurnije okolnosti dese. Možda nikada i neće doći.
Čim mi je zora obezbedila dovoljno svetlosti, napisala sam još jedno pismo, koje se takođe sastojalo od jedne jedine rečenice:
Kažite mi vreme i mesto, ili ništa od toga ukoliko me ne želite. U svakom slučaju, ubrzo dolazim do vas.
Ovoga puta čak ni Zalumi nisam htela da kažem šta je u njemu pisalo.
Prošla je nedelja. Otac koji je uživao da mi prepričava o pogreškama Pjera de Medičija, imao je nove vesti koje je želeo da podeli: jedan od Karlovih izaslanika stigao je u naš grad i zahtevao od Sinjorija da se francuskom kralju omogući prolaz kroz Firencu. Zahtevao je odgovor odmah, jer bi kralj uskoro trebalo da stigne.
Sinjorija nije imala bilo kakav odgovor, jer su njeni članovi bili primorani da najpre čuju Pjerov odgovor. A Pjero, koji je i dalje bio u kovitlacu oprečnih saveta nije mogao odmah da odgovori.
Besan izaslanik je otišao, a nakon samo jednog dana, svi Firentinski trgovci su bili proterani od strane Francuske. Radnje u Via Mađio, koje su se uglavnom oslanjale na Francusku, sada su bile zatvorene.
„Ljudi ne mogu da prehranjuju svoje porodice“, rekao je moj otac. Otkako je i njegov posao pretrpeo štetu, i mi smo morali da živimo skromnije, i već smo se odavno odrekli mesa. Njegovi radnici, strigači, češljari, tkači i farbari su ostajali gladni.
I za sve je bio kriv Pjero de Mediči. Kako bi se sprečila pobuna, udvostručio je broj stražara koji su držali stražu pred vladom u palati della Signoria, kao i broj onih koji su štitili njegov dom.
Strpljivo sam slušala očevu govoranciju, čula sam gunđanje slugu i nisam se ni pomakla.
Čak me je i Zaluma pogledala i rekla: „Nije sigurno u ovo vreme biti prijatelj s
Medičijevima.“
Nije mi bilo stalo. Plan je bio smišljen, a vreme da se on sprovede u delo će ubrzo doći.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:23 pm





XXXIX
Pred kraj oktobra, Pjero je konačno odlučio da ne posluša svoje savetodavce, i dojahao prema severu tri dana, u pratnji samo nekolicine prijatelja. Njegovo odredište bila je tvrđava Sarzana, gde je boravio kralj Karlo s njegovom vojskom. Inspirisan pokojnim Lorencom, koji je jednom sam otišao kralju Feranteu i samo snagom svoga šarma sprečio rat s Napuljem. Pjero se nadao da će njegov hrabar gest na sličan način spasiti Firencu sudbine koju je doživeo Rapalo.
Sada kada Pjero nije bio tu, Sinjorija je bila slobodna da još otvorenije izrazi svoje protivljenje. Sedam izaslanika je pratilo Pjera na severu, s idejom da ga sustignu i prate svaki njegov pokret. Imali su instrukcije da bez obzira na to šta bi Pjero mogao da kaže, prenesu kralju Karlu da Firenca pruža dobrodošlicu Francuzima.
Do četvrtog novembra, svaki građanin je znao da je Pjero bez bilo kakvih nagovora predao Karlu tvrđave Sarzana, Pjetrasanta i Sarzanela. Moj otac je bio besan. „Stotinu godina!“, vikao je i pesnicom udarao o sto od čega je posuđe zveketalo. „Stotinu godina nam je bilo potrebno da osvojimo tu zemlju, a on ju je izgubio za samo jedan dan!“
Sinjorija je bila podjednako ljuta. Za vreme istog obroka saznala sam da su priori odlučili da pošalju male grupe izaslanika u Pizu, kako bi se tamo sastali sa Karlom. Pjero neće biti među njima, već će umesto njega ići fra Đirolamo Savonarola.
Takve vesti su me naterale da podrhtavam od neizvesnosti, ali moja odlučnost nije popuštala, niti su se moji planovi promenili.
Osmog novembra sam sama krenula kočijom ostavljajući Zalumu za sobom pod izgovorom da se ne oseća dobro. Moj otac je kao i svi drugi dobri Firentinci u subotnje jutro otišao u javno kupatilo.
Kočijaš me je odvezao preko Arna mostom Vekio. Neke od radnji bile su zatvorene zbog zabrane trgovine koju su uveli Francuzi, ali su neke radnje i dalje s ponosom predstavljale svoju robu uprkos najezdi koja se očekivala, a most je bio prepun jahača na konjima, pešaka i kočija poput moje.
Konačno smo stigli na pijacu, koja nije bila prepuna kao obično, ali je i dalje bila užurbana, jer se na svakom od četiri ugla nalazila crkva. Bruneleskijeva kupola od crvene cigle dominirala je nebom u blizini kule palate Signoria. Okolo su milele domaćice sa svojim slugama, muškarci čija su lica vapila za brijanjem. Bila sam obučena u svoju jednostavnu haljinu tamne boje, a topaz mi je bio oko vrata. Skriveni u prsluku bili su zlatni medaljoni za sreću. Stezala sam korpu obmotanu platnom koju je Zaluma uvek nosila preko ruke.
Bilo je tu i berbera, sa svojim sjajnim žiletima i posudama s pijavicama, apotekara s puderima i pomadama, piljara koji su uzvikivali o svojim sočnim proizvodima, pekari sa sopstvenim sanducima prepunih toplim, mirisnim hlebom...
A u daljini, nalazio se mesarev štand sa oguljenim zečevima i iznutricama pilića koji su visili okrenuti naopačke.
Nikada ranije mi se mesto toliko poznato poput ovog nije činilo tako dalekim.
Pre odlaska, spomenula sam kočijašu da ću danas posetiti mesara, iako njega tamo nije bilo nedeljama unazad. Rekla sam da kupujem kosti za supu.
Rekla sam mu da me čeka pored piljara. Kočijaš je zaustavio kočije i čak nije ni pogledao dok sam izlazila iz kočije i uputila se prema mesaru koji je slučajno bio van njegovog vidokruga.
Stvar je zapravo bila prilično jednostavna, tako brza, lagana i toliko zastrašujuća. Mesar je bo dobar čovek, pobožan, ali su vremena bila teška i nesigurna. Imao je svoju cenu, iako je težio punoj torbi zlatnih florina.
Dok sam se približavala, on se smejao sa mladom ženom koju sam često sretala u vreme pijačnih dana, iako se nikada nismo zvanično upoznale. Imala je simpatično lice koje je crvenelo dok je podizala ruku do usta u pokušaju da sakrije prednji zub koji joj je nedostajao.
Kada me je ugledao, mesarev osmeh je polako počeo da bledi, i brzo je zavio debeo crveni goveđi rep u tkaninu. „Buon appetito, Mona Beatris, neka ovo mesto održava vašeg muža u dobroj formi. Bog neka je s vama!“ Okrenuo se prema drugoj ženi koja je čekala. „Mona Sesilija, oprostite mi, imam hitna posla, ali će se Rafaele pobrinuti za vas...“ dok je njegov sin odlagao mesarski nož i prilazio napred kako bi uslužio mušteriju, mesar je mnogo glasnije nego što je trebalo rekao: „Mona Liza. Pozadi imam odlično pečenje od kojeg biste mogli da birate. Pođite sa mnom...“
Poveo me je, iza zavese koja je bila umrljana, sve do zadnjeg dela radnje. Srećom, svetlo je bilo prigušeno pa nisam mogla da vidim lešine koje su visile tamo, ali sam mogla da čujem kokodakanje zatvorenih pilića, kao i da osetim miris krvi i otpadaka koji je bio toliko snažan da mi je parao nos.
Put do izlaza bio je kratak. Na sunčevoj svetlosti, topla kaldrma bila je klizava od krvi koja se slivala iz radnje, a rub mojih sukanja bio je potpuno natopljen njome. Ali moja užasnutost bila je kratkog daha, jer je samo nekoliko koraka dalje čekala druga kočija. Ova je bila tamna i pažljivo je skrivala grb koji bi odao njenog vlasnika. Čak i tada, uspela sam da prepoznam kočijaša koji mi se ponovo nasmešio u znak pozdrava.
Tih nekoliko koraka, s obzirom na ozbiljnost i težinu koju su nosili sa sobom delovali su nemogući, beskonačni. Bila sam sigurna da ću izgubiti ravnotežu i pasti. Ipak, uspela sam da dođem do kočije. Vrata su se otvorila i kao nekakvom magijom, čudom našla sam se unutra i sedela sam pored Đulijana, a korpa mi je bila položena na patos pored stopala.
Kočijaš je dao znak konjima da krenu. Točkovi zaškripaše i sada se već čula tutnjava i topot konja u kasu. Već smo se udaljavali od mesara i od kočijaša koji me je čekao. Išli smo daleko od mog oca i od mog doma.
Đulijano je bio veličanstven, tako nestvaran i savršen kao slika. Nosio je prsluk mladoženje jasno crvene boje, od somota, izvezen zlatnim nitima i velikim rubinom koji mu je bio položen na okovratnik. Piljio je u mene kao u čudu. A meni, kosa jednostavno pokupljena pod prozirnim crnim velom, u tamnobraon haljini čiji su rubovi bili natopljeni krvlju. Svejedno, gledao me je zadivljeno.
Govorila sam brzo i skoro bez daha, a glas mi je nekontrolisano podrhtavao. „Naravno, imam haljinu. Poslaću po moju robinju kada stvar bude gotova. Ona pakuje sve moje stvari...“ A sve vreme sam mislila: Liza, ti si poludela. Otac će ti doći i okončati sve ovo... Pjero će se vratiti i izbaciti te iz palate.
Mora da sam brbljala nepovezano samo zbog nervoze, ali me je on uhvatio za ruke i poljubio.
Obuzeo me je neobičan osećaj, a neka čudna toplina mi se razlila oko pupka. Topaz, konačno stavljen na probu, kao da je oklevao. Uzvratila sam mu poljubac sa jednakim žarom. Kada smo došli u palatu, kosa i odeća su nam bili u neredu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Mustra taj Uto Jan 30, 2018 2:24 pm





XL
Da je moj život bio nalik na živote drugih devojaka, brak bi mi verovatno ugovorio provodadžija, najverovatnije sam Lorenco. Moj otac bi platio bar pet hiljada florina i suma bi bila zabeležena u glavnoj gradskoj knjizi. U suprotnom brak ne bi mogao da se održi.
Nakon što bi veridba bila objavljena, moj mladoženja bi bio domaćin na svečanom ručku, na kom bi mi poklonio prsten pred porodicom i prijateljima.
Na dan venčanja nosila bih sjajnu haljinu koju bi kako običaji nalažu dizajnirao sam Đulijano. U pratnji ženskog dela rodbine koja bi išla peške, jahala bih na belom konju preko mosta Santa Trinita do Via Larga i doma Medičijevih. Venci cveća bili bi razapeti kroz ulicu ispred mog novog doma, u koji nikako ne bih smela da kročim sve dok moj muž ne bi slomio lanac.
Odatle bismo otišli u crkvu. Nakon ceremonije, peške bih se vratila do očeve kuće u kojoj bih noć provela sama. Tek narednog dana, posle velike gozbe, mogli bismo da okusimo brak.
Ali u mom slučaju nije bilo provodadžije, Lorenco je umro, a ja nikada neću saznati njegovo mišljenje o muškarcu koji bi mi najviše odgovarao. Sada su postojale samo Đulijanova i moja odlučnost i želja.
A kada je miraz bio u pitanju, za to se pobrinuo Lorenco, a ne moj otac, iako je Đulijano preko veza koje je imao učinio sve kako bi se zabeležilo da svota dolazi od Antonija Gerardinija. Nisam sumnjala da će moj otac kada bude saznao za obmanu, naložiti da se novac skloni iz glavne knjige.
Haljina je bila skrojena prema sopstvenim željama, a nosila sam je tri godine ranije u palati Medičijevih. Haljina sa suknjom od tamno plavo zelenog somota, sa šarom vinove loze, kao i prsluk od istog materijala s umecima zelenog damaska. Porasla sam od tada. Zaluma i ja smo je u tajnosti popravljali, produžavale smo suknju i rukave, i proširujući prsluk kako bi odgovarao ženskom telu, a ne telu devojčice.
Nisam jahala belog konja kog je pratila ženska rodbina, pa čak ni Zaluma koja bi najbolje znala da mi umiri živce. Đulijanova sluškinja po imenu Laura, ljubazna žena, možda dve godine starija od mene, pomogla mi je da se obučem u praznoj odaji, ispod portreta Klarise de Mediči obučene u kecelju i jednoličnu haljinu koja je mene u poređenju s njom činila veličanstvenom. Insistirala sam na tome da Lorencove zlatne medaljone držim blizu srca.
Dok mi je sluškinja povlačila ruke kroz rukave košulje i nameštala ih kako bi svaka strana bila jednako pufnasta, ja sam piljila u zastrašujući prizor Klarisinog lica. „Jesu li ovo bile njene odaje?“
Laura je pogledala naviše, s tračkom poznatog humora i rekla: „Da, madona. Sada pripadaju madoni Alfonsini. Već je nekoliko dana u Pođo a Kaiano. Pretpostavljam da gospodin Đulijano neće ništa reći sve dok se ne bude vratila.“
Nešto me je preseklo u stomaku. Mogla sam samo da zamislim njenu reakciju. „A ostali?“
„Znate da je gospodin Pjero otišao u Sarzanu...“ kada sam klimnula glavom, nastavila je: „Ne treba da brinete, on je saosećajan. Ali s druge strane, tu je njegova Svetost, gospodin Đovani, kardinal. Otišao je na misu i razne sastanke. On ničemu nije posvećen, mislim da gospodin Đulijano ne namerava da mu kaže ukoliko to ne bude neophodno.“
Podigla je finu četku za kosu, koja je, kako sam pretpostavljala pripadala mojoj zaovi.
„Hoćemo li je samo očešljati?“
Klimnula sam glavom. Da sam tog jutra pokušala da napravim frizuru, moj otac ili sluge bi primetili, pa sam je nosila kao i obično, puštenu preko ramena, kao što je i dolikovalo neudatoj devojci. Potom je pričvrstila brokatnu kapu koju sam ponela sa sobom. Na kraju sam svemu dodala još i majčinu bisernu ogrlicu s velikim priveskom plave boje.
Bilo mi je teško da je dodirujem a da ne mislim na majku, o tome kako se uludo udala, kako je nesrećno živela i isto tako umrla.
„Ah!“ Laura me je nežno uhvatila za lakat. „Ne smete biti tužni u ovakvom trenutku! Madona, udajete se za čoveka s najplemenitijim srcem i najbistrijim umom u celoj Toskani. Ovo su teška vremena, ali sve dok ste sa Đulijanom nemate razloga za strah.“
„Evo. Ovo će videti vaš muž kada mu budete otišli. Lepši prizor ne bi se mogao pronaći.“ Pružila mi je prelepo ogledalo oivičeno teškim zlatom i ukrašeno dijamantima.
Vratila sam joj ogledalo nakon brzog pogleda, jer sam bila nezadovoljna mislima da će boje moje haljine odudarati od Đulijanove crveno zlatne odeće.
Misleći da smo završile, krenula sam prema vratima. Istog časa, Laura je rekla: „Ah, ali niste gotovi!“ otišla je do ormara i izvukla dugačak veo, bele boje izvezen s jednorozima i mitskim baštama zlatnim nitima. Ponizno ga je stavila preko moje glave, prekrila mi lice, a svet preda mnom postao je nejasan i sjajio se.
„Nosila ga je madona Klarisa kada se udala za Lorenca“, rekla je, „kao i Alfonsina kada se udavala za Pjera. Đulijano se pobrinuo da ga sveštenik samo za vas blagoslovi ponovo.“ Nasmešila se. „Sada ste spremni.“
Povela me je do prizemlja, do Medičijeve privatne kapele. Očekivala sam da će me tamo neko dočekati, ispred vrata, ali je hodnik bio prazan. Videvši to, postala sam užasno zabrinuta.
U panici, okrenula sam se prema Lauri. „Zaluma“, rekla sam. „Moja robinja... Trebalo je da je do sada stigla sa svim mojim stvarima. Trebalo je da Đulijano pošalje kočiju po nju.“
„Da li da se o tome raspitam u vaše ime, madona?“
„Molim vas“, rekla sam. Donela sam odluku i ići ću do kraja. Ali me je veoma mučilo Zalumino odsustvo. Računala sam da će prisustvovati mom venčanju, kao što je prisustvovala na majčinom.
Laura je otišla da se raspita o tome. Kada se nekoliko trenutaka kasnije vratila, znala sam prema izrazu na njenom licu da vesti nisu onakve kakve sam želela da čujem. „Nema nikakvih novosti, madona. Kočija se još uvek nije vratila.“
Stavila sam vrhove prstiju na slepoočnice, masirajući ih. „Ne mogu da je čekam.“
„Onda mi dozvolite da budem vaš pratilac“, rekla je Laura glasom koji je pružao utehu i bio veoma smislen. „Niko u celom domaćinstvu nije ljubazniji prema meni od gospodina Đulijana. Bila bi mi velika čast da pomognem njegovoj nevesti.“
Udahnula sam i klimnula glavom. Situacija je zahtevala da se venčanje održi što je brže moguće, pre nego što nas otkriju.
Laura je otvorila vrata kapele i omogućila mi pogled na Đulijana koji je sa sveštenikom čekao ispred oltara. Pored njih dvojice stajao je skulptor Mikelanđelo, što je bilo iznenađenje jer se šuškalo da se posvađao s Pjerom i otišao u Veneciju još prethodnog meseca. Njegovo prisustvo me je ispunilo nemirom. Bilo je previše što je i Piko bio prihvaćen od strane Medičijevih. A sada evo još jednog Savonarolinog sledbenika na mom venčanju.
Nelagodnost je nestala onog trena kada sam pogledala na mog mladoženju. Đulijano me je gledao s radošću, žudnjom i strahom. Čak su se i sveštenikove ruke položene na malu knjigu tresle. Suočena sa njihovim strahom, moj je nestajao.
Natprirodnom smirenošću prilazila sam trojici muškaraca, dok mi je Laura držala šlep. Čak sam sebi dozvolila da se napajam veličanstvenošću kapele. Iznad oltara se nalazila veoma fino izrađena freska Hrista deteta kome su se divili madona i anđeli. Na vertikalnom zidu sa moje leve strane, nalazila se freska na kojoj su mudraci usmerili pogled prema freski Hrista deteta.
Mudrac koji je bio meni najbliži bio je mlad i obučen prema Firentinskoj modi, na belom konju kitnjasto ukrašenom u crveno i zlatno. Iza njega, takođe na konjima, sledila su lica koja sam prepoznavala: stari Pjero de Mediči i njegovi mladi sinovi Lorenco, izrazito neupadljiv i ružan čak i u idealnoj mladosti, i zgodni Đulijano. Lorenco je gledao u pravcu čuvene freske, ali je njegov brat bio okrenut prema onome ko posmatra fresku, pogleda uperenog negde u nepoznato i sa nekarakterističnim izrazom dostojanstva na
Iicu.
Nije mi pružilo nikakvu utehu to što sam u samom uglu ugledala privlačno lice Đovanija Pika.
Iako je skoro bilo podne, unutrašnjost kapele bila je mračna. Gorelo je nekoliko sveća, njihova svetlost odbijala se od ogromnu količinu čistog zlata pričvršćenu uz zid i ističući neverovatne boje: roze i boje korala, tirkizne i zelene boje krila anđela i ptica, crvenu i zlatnu boju odeće, sjajno belu i plavu boju neba, tamnozelenu boju brda i drveća.
„Madona, stanite!“ Sluškinja Laura je zastala, a ja sam zbunjena odvratila pogled s freske i pogledala okolo. Sve dok sveštenik nije pokazao da pogledam na stopala tek sam tada ugledala venac od osušenih ruža i divljeg cveća kako je razbacan preko poda kapele.
Đulijano je kleknuo i jednim odlučnim pokretom prepolovio venac na pola.
Ničim drugim nije mogao više da me osvoji. Podigao se, uzeo me za ruku i poveo me sa sobom da zajedno stanemo pred oltar.
Uprkos nervozi i mladosti, Đulijano je vladao sobom. Okrenuo se prema Mikelanđelu sa samopouzdanjem čoveka koji je nosio na svojim plećima veliku odgovornost. „Prsten“, rekao je. Možda nije mogao da mi obezbedi haljinu, veliku katedralu ispunjenu ljudima, ili očev blagoslov, ali se bar potrudio da mi pruži ono što je mogao.
Mikelanđelo mu je pritisnuo uz dlan traženu stvar. Mogla se osetiti neka doza neusiljenosti među njima, što me je nateralo da pomislim da su bliski prijatelji, skoro braća koja su već neko vreme posvećena istim stvarima, i koji su čuvali neke zajedničke tajne. A opet, sve to me je i mučilo.
Đulijano me je uzeo za ruku i stavio mi prsten. Neukrašen i tanak odgovarao je venčanom prstenju koji su bili propisani naredbom. Bio je veoma labav, pa mi je zatvorio dlan kako bi prsten ostao na mestu, a onda mi je šapnuo na uho: „Vaše ruke su još finije nego što sam mislio, učinićemo sve da vam odgovara.“
Klimnuo je glavom prema svešteniku i ceremonija je počela.
Ne sećam se ni jedne jedine reči, osim toga da je Đulijano odgovorio na sveštenikovo pitanje snažnim glasom, dok sam ja morala da pročistim grlo i ponovim kako bi me čuli. Kleknuli smo pred oltar napravljen od drveta, gde su se Kozimo, Pjero, Lorenco i stariji Đulijano molili. I ja sam se molila, ne samo za sreću s mojim novim mužem, već i za njegovu bezbednost i bezbednost cele porodice.
A onda se sve završilo, i ja sam bila venčana, pod čudnim i nesigurnim okolnostima, venčana pred licem Boga, kad već nisam mogla pred ocem i čitavom Firencom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džin Kalogridis

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu