Radovan Samardžić

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:24 am






O autoru


Radovan Samardžić (1922, Sarajevo ˗ 1994, Beograd), istoričar, pisac i profesor Univerziteta u Beogradu, rođen je u porodici Vase Samardžića, trgovca i, jedno vreme, malog industrijalca. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je 1956. kod prof. Jorja Tadića. Usavršavao se kod Fernana Brodela u Parizu i u Institutu za evropsku istoriju u Majncu. Istraživao je u Dubrovniku, Veneciji, Firenci, Rimu, Parizu i Beču. Održavao je aktivne odnose s naučnim institucijama, asocijacijama i značajnim ličnostima u Francuskoj, Italiji, Austriji, Grčkoj, Bugarskoj i SAD. Bio je urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa i Zbornika radova Jevrejskog istorijskog muzeja, kao i glavni urednik Istorije srpskog naroda Srpske književne zadruge. Takođe je bio redovni profesor Filozofskog fakulteta, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, direktor Balkanološkog instituta (1978-1988) i predsednik Srpske književne zadruge (1988-1994).

U svojoj prvoj velikoj studiji Veliki vek Dubrovnika (1962) rekonstruisao je hroniku dekadencije i borbe za opstanak koja je dostigla vrhunac u velikom zemljotresu 1667. Istoriju Dubrovnika, posebno njegov sistem funkcija koji je prodirao u najšire balkansko zaleđe, smestio je u kontekst evropskih prilika, pokušavajući da pronikne u karaktere i kulturnu antropologiju važnih ličnosti koje gotovo da su izvučene iz istorijske anonimnosti. Pojavi Velikog veka Dubrovnika prethodila je zbirka dokumenata Borba Dubrovnika za opstanak posle velikog zemljotresa 1667. Arhivska građa (1667-1670). U zbirci Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika. XVI i XVII vek (1961), impozantnog obima, skupio je svedočanstva svih važnih francuskih putnika po Osmanskom carstvu.

Gotovo uobičajeno vezivanje svakog pisca za onu knjigu koja se smatra, ili oseća, izričitim iskazom jednog talenta, crta individualiteta, uporištem stvaralačke moći, za knjigu čiji junak postaje alter ego svoga tvorca, upućuje da se u tom smislu podvuče Samardžićev Mehmed Sokolović (1971). Život velikog vezira srpskog porekla koji je, na vrhu jedne imperije, na njenim vrhuncima, u sebi, oko sebe, i u docnijem pamćenju, izgradio složene slojeve identiteta, koji je u sebi, u jednom bogatom sinkretizmu, okupljao i prelamao kulture, običaje, sećanja i verovanja, promišljen je tako da je mesto Mehmeda Sokolovića u istoriografskoj fikciji postalo značajno gotovo u onom smislu u kojem je bila važna njegova stvarna, opipljiva ištorijska pojava. Prevodi Mehmeda Sokolovića na francuski, poljski i turski usledili su iza ogromnih napora, samo donekle uspešnih, da se knjiga predstavi međunarodnoj publici.

Sulejman i Rokselana (1976) naredna je Samardžićeva studija osmanske istorije koja se zadržala na konceptu istorijske biografije. Ova knjiga je zaslužila visoko mesto u svom žanru svojom istraživačkom osnovom, kao i svojom elokventnom, duboko misaonom i virtuozno strukturiranom naracijom, koja gotovo da se poigrava s prostorom i vremenom, dok istorijska stvarnost, u ovakvome tumačenju, povremeno naizgled zaluta u zamišljeni limb magičnog realizma.

Treća osmanska biografija, nazvana jednostavno Osman, kao istoimeni spev Dživa Gundulića, ostala je nedovršena.

Prvo izdanje ove studije izašlo je u Srpskoj književnoj zadruzi (1994, priredio i dopunio Nikola Samardžić). Od samog Osmana II, koji je vladao kratko i neuspešno, a završio tragično, bilo je sigurno značajnijih ličnosti koje su takođe uticale na tokove opšte i njegove, pojedinačne sudbine, mada su u Osmanu ostale da figuriraju kao akteri u senci dramatičnih zapleta i stihije koja je progutala mladog sultana, najavljujući epohu osmanske dekadencije.

Sažetu sintezu istorije jugoslovenskih naroda, do 1918, Radovan Samardžić je priložio za treći tom Opšte enciklopedije Larousse (1974). Pisci srpske istorije su zbirke ogleda i studija koje suse pojavile u tri knjige(1976, 1981, 1986), dok je posthumno objavljena i četvrta (1994, priredio Nikola Samardžić). Manje radove iz srpske istorije Radovan Samardžić sakupio je i u tri zbirke: Usmena narodna hronika, Ideje za srpsku istoriju i Kosovsko opredeljenje. Sakupljao je istorijsku građu za zbirku Zadužbine Kosova (1987) i uredio kolektivnu monografiju Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji (1989). Kao glavni urednik Istorije srpskog naroda Srpske književne zadruge, napisao je veći broj poglavlja za istoriju XVI-XVIII veka, kao i poglavlja posvećena nauci XIX i XX veka.

Ogromna radna energija, erudicija i pažnja, ne zaboravljajući podmukle otpore u sopstvenoj sredini, bili su neophodni kako bi se, decenijama, izdavala sabrana dela Vuka Karadžića, a naročito Slobodana Jovanovića, čiji je priređivač bio Radovan Samardžić.

Najnovije izdanje Sulejmana i Rokselane je možda i pokušaj da jedan pisac i njegova knjiga nastave da žive u jednom vremenu koje takođe iziskuje sopstveno duboko razumevanje.

Nikola Samardžić


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:28 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:25 am






¤ KNJIGA PRVA ¤
- PROLEGOMENA -


Pošto bi se iz Carigrada vratili u Mletke, poslanici Prejasne republike ostajali su, na kraju, dužni da u Senatu pročitaju svoj izveštaj o poslovima koje su obavili na Porti, o unutrašnjim prilikama i spoljnoj politici Osmanskog carstva, a naročito o ljudima na kojima je ono trenutno počivalo. Često starci dugog pamćenja, senatori su iz iskustva znali šta treba da čuju, pa su najnovije podatke upoređivali s prethodnima. Osetljiva sluha, ako bi ga imali, oni su, tako, pratili kako izgleda i u čemu se postepeno menja lik sultana Sulejmana. Onim što su o njemu mogli doznati verovatno nisu bili zadovoljni.

Sultan je retko primao strance, i oni bi ga obično videli kad bi došli da mu se poklone i kad bi ih priveli da se oproste. A i tada bi ćutao, ili samo poneku reč izustio, sav na prestolu utonuo u svoju zlatnu odeću, s prevelikim belim turbanom namaknutim do dna čela. Ono, pak, što bi se o sultanu dokučilo kao mišljenje ili obaveštenje retko bi zazvučalo pojedinostima koje bi jedan uopšten lik svemoćnog vladaoca približile čoveku. Sulejman je često izbivao po dalekim ratištima, a u Carigradu se rado zaklanjao iza svojih vezira i miljenika. Ali, kako se njegova ruka, duga i teška, osećala svuda, mnogi su bili skloni da njegovu povučenost prividno skromnog čoveka pogrešno tumače melanholijom potuljenog kolerika. Svodeći stvari na suštinu, svi su u njemu poimali vladara koji je, iako nespretan za scenu svoga stoleća, moćan na prvom mestu snagom svog ogromnog carstva; ali ni njegova država, zbog njega, nije lišena čvrstine volje i upornosti, daleka pogleda i pribrane mudrosti vladanja.

Javio se, ipak, jedan glas koji je drukčije odjeknuo. Kad se 1534. godine vratio iz Carigrada, Danijele Ludovizi, inače sekretar Senata, počeo je u svom govoru portretisati Sulejmana rečima koje su suviše podsećale na poteze njegovih prethodnika. "On je visok stasom, mršav, orlovskog nosa, zemljane boje kože, zdrav, prgav, potišten, više sklon dokolici nego poslu, pravoveran kao musliman, u svojim navikama nepokvaren", rekao je Ludovizi, a onda neočekivano dodao: "Njegov duh nema živosti, razboritosti i kreposti koje bi odgovarale onolikom carstvu..." Isto opažanje Mlečanin je ponovio na drugom mestu: "Njegove vladarske vrline, zapravo rečeno, nisu podobne veličini i snazi njegove države." Sulejman se u to vreme približavao vrhuncu svoje moći: nekoliko godina kasnije, njegova carevina se protezala od prilaza Beču do Bagdada i od Budima do Alžira. Uza sve to, Danijele Ludovizi nije svoje mišljenje ostavio bez stvarne osnove.

Da bi ispunio zahtev predaka, zadovoljio svoje samoljublje i Tursku preobrazio u svetsku imperiju, Sulejman je nenarušivom voljom držao sebe na okupu i pribrano koristio, trpeći više od drugih, svaki trun svoje snage. Mada je, kao što mletački poslanik tačno kaže, više voleo dokolicu nego napore, on je u to vreme, četrnaeste godine svoga vladanja, stavljao nogu u uzengiju da se zaputi u svoj šesti veliki ratni pohod, od kojih je svaki trajao mesecima. Istovremeno je carstvu, koje je snažno razmicalo svoje međe, trebalo davati zakone i negde održavati, a negde uvoditi pouzdanu upravu kako bi svi podanici bili zaštićeni i na korisnoj službi. Zbog toga je sultan, u nedostatku svoje, trošio snagu najbližih saradnika i najsposobnije od njih puštao da deluju u njegovo ime, ali i umesto njega. U vreme kad je Danijele Ludovizi posmatrao ili bar osluškivao šta se zbiva u Carigradu, činilo se da je veliki vezir Ibrahim-paša, kome je sultan dao neograničena ovlašćenja, počeo nad svojim gospodarom uspostavljati prevlast razmetljivog roba. Jer, njemu se mnogo šta pustilo, a i sam je mnogo šta, zaboravivši ko je, pohlepno dograbio. Ovaj odnos, koji je podsećao na slične primere iz stare istorije, u stvari je i dao Mlečaninu povoda da zaključi kako Sulejman više ima nego što zaslužuje i više hoće nego što može.

Samo u opštim i suviše slobodnim domišljanjima o čovekovoj sličnosti sebi u raznim istorijskim epohama, slučaj sultana Sulejmana mogao bi se uporediti sa sudbinom nekog od rimskih careva. Njegova pregnuća pripadaju njegovom vremenu, u kome su odista mnogi, kao i on, ogromno mogli, ali još više hteli, i koje je budućnosti predalo, kao najdragocenije zaveštanje, svoja hrabra prevazilaženja. Nadvisivši svojim mogućnostima pretke, čovek XVI veka je hrleći nastojao da i sebe daleko nadmaši. Samo, u tome su se, pored snaga napretka, krile i opasnosti da se uzleti do neba i padne sprženih krila, posle katarze doživi klonuće, zapadne u procep sumnji i nemoć razuma pokuša nadoknaditi ponovnim obraćanjem misticizmu ili nadrazumskim savezom sa đavolom. Ljudi XVI veka brzo su izrastali u gorostase i, uporedo s tim, postajali žalosni.

Sulejmanov poduhvat, jedan od najodvažnijih, dogodio se u razdoblju kad je svaka pojava naočigled izazivala svoju suprotnost, a stvari su imale jasno izraženu senku. Ljudi evropskog preporoda su nastojali da pečat svoje ličnosti, kako bi je time razvili i oslobodili, utisnu u sve, od politike, umetnosti i religije do osećanja života, ljubavi i smrti, držanja prema sredini i svakidašnjeg ukusa. Ovaj individualizam nije postizan sužavanjem duha nego težnjom za univerzalnošću i poverenjem u mogućnosti saznanja i svesnog odlučivanja. Ali isto doba je na to odgovorilo procvatom okultnih nauka i crne magije, i u tome nije bilo samo produženje srednjeg veka nego i jedna od novina modernog čoveka, sobom zbunjenog.

Protestantska pobuna, koja je značila vraćanje verodostojnim izvorima verovanja i uspostavljanje ličnog odnosa prema njima, u katoličkom svetu je, na drugoj strani, izazvala plimu revnovanja, žestoke ljubavi prema Bogu i mržnje prema ljudima drugog ispovedanja. U početku podstaknuto humanističkom obrazovanošću, versko pitanje je dovelo do žučljivih, učenih i nikad dovršenih teoloških i istorijskih raspri, što je uticalo na razvitak metoda i nagomilavanja znanja; ali ovo pitanje je postalo i razlog ratovima koji su se radi istrebljenja nadaleko širili i dugo obnavljali. A čovek je, kao pojedinac, često ostajao smušen, pometen, duhovno razrovan i jadan jer je suviše prepuštan dilemi kojim putem da nađe spasenje i kako da se izmiri pobožnost, koja je oživljavala, s kritičkim duhom, koji se otporno usavršavao.

Unutrašnji nesporazumi, koji su potresali društvo i raspolućivali pojedince, prenosili su se prirodnim redosledom iz jedne u drugu oblast delovanja i, s tim uporedo, od javnih htenja i istupanja ljudi na njihove lične sudbine. Osnovna drama odigravala se s poslovnim čovekom, pustolovno smelim, odlično obrazovanim, silno trudoljubivim i još više maštovitim, onim koji je stvorio materijalne temelje novijim vremenima i, otkrivajući svetove, povezivao kontinente za nastanak sveopšte istorije. Brodski prostor se nekoliko puta povećao, proizvodnja umnožila, novca u prometu bilo je neuporedivo više, pa se ranije stoleće čini malokrvnim prema snazi XVI veka. Ipak, suština stvari nije se promenila: bila je to, slobodnije rečeno, ekonomska revolucija u kvantitetu, ali ne i kvalitetu. Zbog toga je mnogi uspeh, zavisan od slučaja, bio samo kratak ili prividan blesak, a kritične pometnje, u kojima su stradali čitavi slojevi, zanimanja i privredne oblasti, znak tegobnog napretka.

Na tragičnoj sceni ljudskih htenja i uzaludnosti najvidljiviji su, ipak, ostajali vladari, pritisnuti najvećim teretom vremena. Njihovim moćnim figurama XVI stoleće se s razlogom gordi: države modernijeg lika stvarane su na srednjovekovnim razvalinama, s dubinskim previranjem i burnim protivrečnostima u privredi, staleškom poretku, duhovnom podneblju, crkvi i vojnom ustrojstvu, tako da je istorija, tekući kud se upravila, morala nekoga isturiti da u ime mnogih preduzme možda najteže i najopasnije napore ne bi li se prevazišle stare nemogućnosti i skršile nove smetnje. Vladari XVI veka posvršavali su velike poslove, ali su, u napregnutoj želji da postignu više, gotovo odreda doživeli razočaranje, raskol sa sredinom i sopstveni slom. Sa ulogom koju su dobijali javljale su se osnove njihove apsolutne vlasti, uzdizanja nad svima i slave, ali i saznanja o zaludnosti svih pregolemih napora, o žilavoj ukorenjenosti sila otpora i, napokon, o svojoj bedi. Neki slomljeni bolešću, a neki na rubu pomračenja uma, neki ubice svojih žena, dece, najmilijih saradnika i prijatelja, a neki opterećeni pokoljem ili izgonom čitavih naroda, verskih grupa ili staleža, oni su se često povlačili u samoću da u njoj dočekaju sudbinu. Umirali su, većim delom, nezadovoljni onim što su postigli jer je mnogo šta oko njih, i pored napretka koji je učinjen, odzvanjalo besciljnošću.

Svestan da mu je snaga ograničena, sultan Sulejman je na neobičan način verovao u tu svest i time postajao jači. Ratujući s hrišćanima na Zapadu i s Persijancima na Istoku, on se neprekidno i hrabro nosio i sam sa sobom: kad bi doživeo neuspeh, pokušaj je tvrdoglavo ponavljao dok ne bi postigao nameru. Tursku je za tri decenije preobrazio u svetsku silu koja se zaustavila tamo gde joj je bio domet. Kad su spoljašnji neprijatelji bili u pitanju, održao se u svom jogunstvu sve dok ga, kao starca opustošenog bolešću, na rukama nisu odneli da umre pod još jednim opsednutim gradom.

Uvek u stanju revnovanja, odasvud podbadan svojim nemerljivim željama, sav razapet snovima i mislima o svome istočnom carstvu, Sulejman je, ipak, suviše verovao u velike ljudske i materijalne snage kojima je raspolagao: hteo je da se domogne i onog dokle turski talasi nisu mogli da stignu. U traganju za čarobnim obrascem kako da se običan metal pretvori u zlato, za čim je težilo čitavo njegovo stoleče, on se, uporedo sa svojim, koristio i umnim sposobnostima svojih pomoćnika, pogotovu vezira Ibrahima, i u tome je, uza sve, ostao do kraja nadmoćan. A da u svemu postojano izdrži, oslonac je nalazio u osećanjima i postupcima Hurem-sultanije, na Zapadu zvane Rokselana, koja je svoje biće podesila caru tako da se on osetio slobodnim u svojoj stalnoj, nadgledanoj i svrsi usmeravanoj volji. Neobična ljubav Sulejmana i Rokselane ušla je u osnove veličanstvenog uspona osmanskog cara, ali, kad se robinja oslobodila, i njegovog sumraka.

Još jedan nesrazmeran odnos između zamišljenog dela i mogućnosti da se ono ostvari doveo je do još jednog ličnog sloma. Pošto je svome carstvu dao najveću snagu, ne samo prividnu nego i stvarnu, Sulejman je, previše napregnut samoljubljem, sam sebi podlegao i, pod uticajem žene koja mu se već uplela u volju i vlast, utisnuo u svoju porodicu pečat zločina. Car je još dugo trajao, ali po inerciji, prerano star i duhovno potišten, da skonča na ratištu i da još neko vreme vlada mrtav. Kao što je i posle njega, i u državi i među Osmanovićima, sve dugo trajalo i sebe nadživljavalo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:26 am





Prvi deo
PUTOVANJE U ISTORIJU

- Iza zatvorenih vrata -


,,U starim pričama, vitez se satire bojevima, bdenjima i iskušenjima da bi stekao ljubav kakve lepe dame", zabeležio je u Carigradu jedan radoznali Englez. "Ovde, međutim, čitava vojska devojaka ima samo jednu brigu i želju: da dobije znak kojim će biti pozvana u ložnicu svoga obožavanog gospodara." Čežnja za nedostižnim ostala je u osnovi ovog iskaza. S druge strane zida koji je okružavao harem; u senci crnih uškopljenika na straži; pod utiskom svirke koja je, zajedno s mirisom ružičnjaka, na mahove dopirala; pod bedemima koje su snagom svoje mašte razgrađivali poklonici strasti ˗ svuda oko harema se iz dana u dan splitala mreža onih za koje je život u unutrašnjosti saraja bio tajna što se mora dokučiti. Na Zapadu je u XVI i XVII veku napisano nekoliko romana o ljubavnim pustolovinama s haremskim zatvorenicama, ali su svi oni, u onome što je glavno, izmišljeni. U harem se ulazilo samo na jedna vrata, zatvorena najpre gvozdenim, a zatim bakrenim rešetkama, i kroz njih je mogao proći jedino sultan. Za ovu ustanovu, koju su neki nazivali odbleskom raja na zemlji, ipak se neko morao brinuti. Bili su to evnusi, kojima je, kao čuvarima harema, zapovedao kizlar-aga, i mnoge žene raznovrsnih znanja i službi, počevši od onih koje su, da se šta neželjeno ne bi desilo, i danju i noću bdele nad lepoticama do onih koje su, na čelu s haremskom ćehajom, upravljale pojedinim poslovima: radom posluge, kupovinom nakita, mirisa i tekstila, održavanjem ložnica, hamama i ćilera s posteljinom, odećom i ukrasima. Sva ova čeljad je ne samo poslovima nego i tajnim znacima, neuhvatljivim šapatom ili raznim radnjama, često nedozvoljenim, povezivala harem s dvorom, s vezirima i drugim visokim zvaničnicima, ali i s tamošnjom stražom i poslugom. Time je samo povećavan broj puteva, otvaranih osobito posredstvom trgovaca i zanatlija, koji su vodili u Carigrad i njegovu gomilu, a zatim i do stranih radoznalaca, onih što su, uzbuđene mašte, s nestrpljenjem očekivali vesti da ih unesu u svoja pisma, dnevnike ili putopise. Posebnu ulogu u ovom rasprostiranju, preko čvrstog zida, slike sultanova harema i onoga što se u njemu zbivalo igrale su sultanije-majke, koje su imale širi krug kretanja i povremeno se uplitale u državne poslove. Ali na svim ovim putevima stajale su tolike prepreke da su predmeti, češće do sluha nego do vida, stizali uvećani, iskrivljenih oblika ili do bajke ulepšani.

Činilo se da je malo carstvo žena ona stopa zemlje u gorostasnoj državi Osmanovića na kojoj je sultan bio gospodar više nego na bilo kome drugom mestu. "Beli kiosci za uživanje, pokriveni olovom, čekali su ga u senci platana i štitastih borova; narandže i mirte za njega su, uokolo, natapale vazduh svojim mirisom; haremske zgrade i vrtove povezivao je lavirint vijugavih staza i puteva koji su, zbog njega, posuti sićušnim školjkama, puževim ljuskama ili belucima živo obojenim. Sunčevi zraci prolazili su kroz rešetke od ružina drveta i raznobojna stakla na prozorima kako bi, za njegov pogled, stvorili čarobnu svetlost u odajama gde su lepe robinje ležale ispružene na svilenim minderlucima... Imale su na sebi haljine od bele damske svile, ukrašene po ivicama zlatnim vezom u obliku cvetova. Njihove grudi, uzdrhtale od ljubavi, bile su samo dopola pokrivene. Na ramenima su nosile kaftane od grimizne kadife, optočene samurovinom i ukrašene svetlucavim perlama, a ispod njih, preko haljine, odeću od platna iskićenog labudovim paperjem... Dragulji su blistali na njihovim grudima i ušima, na njihovim papučama od kordovana; kose su im, u talasima, izlazile ispod malih kapa ili su bile spletene s niskama bisera.

Ovakve slike su satkane od stvarnosti i mašte u svesti zapadnih putnika, i preko njih su se zadržale u istorijskoj i umetničkoj književnosti o Turskoj. Ali delovanje mašte nije suviše smanjilo stepen verodostojnosti ovih slika, jer je u njima zadržalo toplotu čulnosti koja se s vremenom mogla izgubiti.

"Ima jedno mesto u haremu koje je, kao neko unutrašnje dvorište, sa svih strana zatvoreno arkadama otmeno izvijenim. Tu su staze oivičene čempresima, ružama u punom cvetu, lalama i žutim ljiljanima... Žene koje su, savršenije od cveća, zračile u haremu najupečatljivijom lepotom, miljenice gizdavo opremljene i požudno ispružene, čekale su tu sultanov izbor. Vazduh je bio težak od njihovih mirisa. Pod trepavicama, tamno obojenim, oči duboka sjaja bile su spremne da upute najprivlačniji pogled. Nudile su se namirisane usne, strašću otvorene, i izdužene ruke, mermerno bele. Prsti, noktiju premazanih kanom, nestrpljivo su se igrali amajlijama, kupljenim u Ciganki."

Sultan je zalazio među žene, "koje su ga očekivale ustalasanih grudi i bedara, očiju kao ponor otvorenih", u pratnji crnog kizlar-age. Često bi se ova šetnja završavala povratkom staroj miljenici. Ponekad bi sultan osetio da mu se pogled sliva niz neke obnažene ruke ili zadržava na jednom osmehu, i on bi spustio maramicu u to naručje. Završetak dana bi dočekao u bašti, da leškari u kiosku, ostavlja misao u daljinama, sluša muziku i posmatra ljubavnu igru pauna među paunicama. A kad bi se čempresi i krošnje borova zgusnuli, prema rumenom nebu, prvim mrakom, sultan bi otišao u ložnicu i naredio evnuhu da mu kizlar-aga vrati maramicu. Začas bi se, negde u blizini, začuo tutanj bosih kizlar-aginih tabana, i odabranica, čija se žudnja dotle razgarala čekanjem, brzo bi pristupila. ,,U carskom krevetu nalazila su se tri dušeka, dva donja ispunjena pamukom, a gornji samim paperjem. Čaršavi i jastuci bili su od najfinijeg platna, izvezeni zeleno, bojom Osmanovića.

Ujutro, kad je vrate u njeno stanište, robinja će obavezno dobiti sultanovo uzdarje: haljinu protkanu zlatom, novca za trošak i novu pratilju, uzetu među devojčicama koje su, s praskozorjem lepote na licu, birane po robiju da ih odgaje za harem ili da u njemu poslužuju. Prva noč je ponekad bila sudbonosna. Mnoge odaliske su ostajale da i dalje čekaju, a neke su, srećne što ih je sultan odmah oplodio ili što su svojim umećem potpirile njegovu požudu, izlazile na stazu uspeha: da sačuvaju njegovu naklonost, postanu mu ljubimice, nazovu se sultanijama i, obdarene haračkim prihodima čitavih pokrajina, dođu do velike moći i bogatstva.

"Jednog dana, prolazeći ravnodušno između Čerkeskinja i Đurđijanki, devojaka čija je lepota u Carigradu smatrana klasičnom, sultan se iznenada zaustavio pred jednim tananim i ljupkim likom", pisao je Sulejmanov biograf. "On je spustio pogled na lice koje se prema njemu dizalo, lice bez istinske lepote, ali osmehnuto zavodljivom živahnošću. Dva modra oka, osenčena dugim trepavicama, odgovorila su mu ne samo vragolasto nego i gotovo drsko. I on, koji je video toliko pogleda ispunjenih strašću, patnjom i poniznošću, podlegao je, odjednom, onome što se smejalo u očima devojke koju su u haremu nazvali Hurem (,,vesela")." Sultan se za trenutak kolebao. Pokušao je da zadrži pogled na rujnom zlatu kosa jedne Mlečanke, ali je to bilo uzalud. "Maramicu, laku kao paučina, ostavio je na nežnom ramenu one koju će ceo svet uskoro zvati Rokselanom.

Kad su je Tatari, radi prodaje, izveli na At-mejdan u stadu robija nahvatanog po Rusiji, Rozana je morala patiti što je kupci, razgolitivši je da se uvere u njenu lepotu i nevinost, zanavek odvajaju od rodbine, zavičaja, vere i svega onoga što joj je bilo namenjeno. Uzeta za carski harem, zasužnjena Ruskinja je i pored toga našla zadovoljstvo u prihvatanju svoje sudbine. Za čas odluke se pripremala vedro, znajući možda da se time odvaja od većine devojaka. Rozana je dobila novo ime Hurem. A kad je prva noć došla, ona je bila dovoljno pribrana da uvidi i zapamti sultanovo zadovoljstvo. S vraćanjem pune svesti oživelo je, međutim, i saznanje: mladi Sulejman je već pripao ženi zvanoj Proletnja Ruža, onoj što mu je rodila sinove i, postavši sultanija, nije dozvoljavala da joj bilo koja robinja postane suparnica, bez obzira na to što je prisiljena da ih trpi u njegovoj ložnici. Hurem je imala hrabrosti da se upusti u borbu, i nekadašnja Rozana ubrzo je, na Zapadu, postala glasovita Rokselana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:27 am








- Proletnja Ruža -


"On je savršen Turčin, u najvećoj meri poštuje zakon, popustljiv je prema hrišćanima, rđavo se odnosi prema Jevrejima, prikuplja znanja i sve čini promišljeno, uporan je u svojim shvatanjima, dvadeset šest mu je godina, po prirodi je živ i razdražljiv, u licu mrk, nosi turban namaknut do očiju, što mu daje potmuo izgled." Ovo je jedna od prvih vesti koje su Mlečani uputili iz Carigrada posle Sulejmanova izlaska na presto. Crtež je sačinjen od poteza koji su tačno povučeni, ali samo u nameri da se nagovesti stvarni sultanov lik. Jer, sve ono što se o njemu znalo dok je bio carević nije se, saglasno iskustvu, smelo uzeti u obzir pošto se domogao prestola: bar su premudri Mlečani verovali u istinu o neočekivanim preobražajima onih koji se potpašu vlašću i kojima se to često dogodi bez obzira na to koliko su se za svoju ulogu pripremali; a kad su Osmanovići u pitanju, svako ranije saznanje ne samo o njima nego i o ljudima uopšte trebalo je ponovo proveriti.

Car koji nije vodio računa o tuđim mišljenjima i sudovima, Sulejman je počeo delovati na način zbog koga su se crte njegovog lica brzo upotpunile. Ali pod njima je ostajalo nešto zamagljeno, nerazumljivo onima koji su ga posmatrali vršeći upoređenje s drugima, nevidljivo za oko onih što čoveka tumače njegovim delom. On nije ništa prikrivao svojim držanjem, ali se nije ni upinjao da spoljašnjim gestom bilo šta dokaže ili nametne.

Na Zapadu su Sulejmana oglasili za Velikog i Veličanstvenog. U Turskoj je dobio epitete: Zakonodavac, Gospodar svoga stoleća, Onaj koji je najbolje ispunio broj deset, od svih savršeniji (brojem deset se završavaju ciklusi brojanja; deset je prstiju na rukama i deset na nogama; "čovek ima deset čula, pet spoljašnjih i pet unutrašnjih"; Kur'an se deli na deset knjiga, a ove imaju po deset sura; Muhamed je stekao deset učenika; vojska je podeljena na desetine koje imaju po deset manjih jedinica; deset je astronomskih ciklusa i "deset razumskih genija koji, prema prastarim istočnjačkim simbolima, tim ciklusima vladaju"). "Božansko proviđenje je odredilo da Sulejman bude rođen prve godine desetog veka, po hidžri, i da stupi na presto kao deseti vladar dinastije Osmanovića", pisao je Mojsije Almozino, učeni rabin iz Soluna. Zapadni istoričari nazvali su Sulejmana Drugim, jer su među Osmanoviće na vlasti uračunali i Sulejmana, Bajazidovog sina, koji se početkom XV veka, u građanskom ratu oko prestola borio protiv braće Muse i Mehmeda. Suprotno njima, Turci su za Sulejmana Prvog proglasili onoga najsrećnijeg cara koji se rodio i koji je stupio na presto u znaku najpotpunijeg broja deset (među zavađenim Bajazidovim sinovima, carstvo je priznato samo jednom, Mehmedu). Zavladavši zemljama u kojima su se predanja raznih naroda oduvek preplitala i prožimala, Turci su Sulejmana ipak smatrali drugim carem istoga imena, ali u sveopštoj istoriji: prvi car Sulejman bio je, za njih, Premudri Solomon, koga su Arapi, stvarajući zajednička islamska predanja, nazvali svojim oblikom toga imena.

Sulejman je verovao u predodređenje samo na način i u meri koje je odobravao pravoverni islam. Za očevu smrt je doznao u Manisi, na svom prinčevskom posedu u Maloj Aziji, i odmah je krenuo put Carigrada. Veziri su znali da sultan Selim, kao okrutan ratnik, nije voleo sina, činilo se, suviše izduženog, tankovitog i nežnog, privrženog lepim stvarima i knjizi. Sultana su mrtvog pratili iz Jedrena, sin je stizao da ga ožali i preuzme presto, nedovoljno blizak ocu da bi bez prilagođavanja nastavio njegovo delo ˗ i veziri su sa strahovanjem slutili da će to vojska, naklonjena ucenjivačkim pobunama, svojim zverinjim čulom odmah osetiti i da će se ustancima oglasiti tek osvojene pokrajine. Sulejman se poklonio ocu, "na vrhu šestog od sedam carigradskih brežuljaka", i prvo što je izustio bilo je da se, pokojniku za dušu, na tome mestu podignu turbe, džamija i medresa. U tim časovima, carević se ponašao kao da ne čuje duboke tutnjeve janičarskog nemira. "Vojska je urliknula", kaže očevidac, "kad su joj otkrili sultanovu smrt, i pobacala kape s glave. U znak žalosti skupila je čadore i povezane ih poslagala po zemlji..." Zatim je počela da se talasa, pokrenuta željom da što pre dobije običajni dar i povećanje plate, ali nije ometala posmrtne obrede. Neprimetno prateći njenu razdraženost, Sulejman je pustio vojsku da čeka još tri dana, i tek tada naredio da se otpečati riznica i podele pokloni. "Šest stotina ubogih Misiraca, koje je sultan Selim dovukao kao roblje u Carigrad, oslobodio je da se vrate u zavičaj. Persijskim trgovcima, kojima je zaplenjena roba pred ratni pohod pokojnog sultana, razdeljeno je, radi naknade, više od milion aspri..." Ali kao da su se Sulejmanove misli, za to vreme, nalazile na drugoj strani, prateći jednog čoveka koji mu je i ranije uznemiravao osećanje sređenih odnosa između dobra i zla. Džafer-beg, zapovednik mornarice, koji je zbog svojih zlodela dobio nadimak Krvopija, nije samo izgubio položaj: obešen je, da to bude primer drugima, ali tek posle redovne sudske odluke. Sve se to odigralo krajem septembra i početkom oktobra 1520. godine.

"Glasovi o tolikoj milosti i strogosti novoga sultana brzo su plavili carevinu do njenih najudaljenijih granica." Pojedine rečenice iz njegovih pisama koje je, primivši presto, razaslao svojim namesnicima preko noći su postale poslovične: "Moja je visoka zapovest... da te svi moraju slušati, i bogataši i siromasi, i građani i seljaci, i vlastela i kmetovi. A ako neko bude oklevao da obavlja svoju dužnost, ubij ga bio on glavar ili fukara... Tek tada ćeš steći moju hvalu, i moja milost će te obasuti." (Jedan sultanov namesnik ipak nije poslušao sultana.)

Novi car nije odavao ni lakomislenu bezbrižnost ni zabrinutost. Dok je pružao prve vladarske korake, u Carigrad je, iz Manise, preseljen njegov harem, nevelik i skroman, ali i pored toga, samo zbog jedne žene, njemu toliko mio da je s nestrpljenjem morao očekivati vesti o približavanju dragocenog karavana. Jer, u njemu se nalazila i prelepa Čerkeskinja, mala, sva bela, s mnogo istaknutih oblina, sultanija Mahidevran, čuvena pod nadimkom Proletnja Ruža, s decom u naručju.

I Sulejmanova majka Hafsa, kći tatarskog hana, imala je, po majci, čerkeske krvi; i ona je bila na glasu sa svoje lepote, samo šesnaest godina starija od sina. Njegov grozni otac, sav izbezumljen od surove snage koju je razdražila, pre nego što će je narušiti, zla i smrtonosna boljka, često ih je ostavljao same, jer je odlazio u lov, ako nije bio s vojskom na bojištu, i to je trajalo, u prašumama Trakije i Makedonije ili u azijskim pustinjama, koliko dobar ratni pohod. Zasužnjena nemarom, tobože gordim, kojim je sujetni ratnik prikrivao svoje slabosti, sultanija je prigrlila sina i, jednostavna duhom, srca trajno uzdrhtalog, sjajna, topla i putena, ostavila na njemu dug trag svoga zagrljaja. Sulejman je s majkom boravio u Kafi, među crnomorskim Tatarima, i učestvujući, golobrad, u njihovim viteškim nadmetanjima naslutio naivno jezgro njihove surove prirode. Zatim je kao očev namesnik u Carigradu i Jedrenu naglo osetio svu opasnu složenost državnih poslova, ali je u svakom trenutku mogao naći oslonac i smirenje u blagom, gotovo detinjskom duhu svoje majke. Sin je sasvim pojmio lepotu majčine bliskosti, one koja zrači dušom i greje strujanjem srećne krvi. Postao je car, ali je majku, u saraju, i dalje redovno obilazio.

"Sultan nije pohotljiv", pisao je jedan Mlečanin kad je Sulejman bio u najnemirnijoj mladosti: "samo ponekad zađe u harem, i ako mu se neka žena svidi, on s njome i nastavi." "Sultan nije ljubitelj lepih žena, a još manje mladića..." "On ne zaobilazi harem, ali se još ne predaje čarima svojih robinja..." U poslednjim godinama pred Sulejmanovo stupanje na presto, oko 1517, u harem je dovedena jedna mala Čerkeskinja neobične lepote, i ona je postala prva velika ljubav mirnog carevića. Još uvek vretenasta, čvornovatih kostiju, naježene kože i uleglih bedara, ona je u očima već nosila sjaj, razumski i hladan, razbludne svesti koja je nju naglo ispunjavala. Ovako Proletnju Ružu opisuje jedan pustolov kome ne treba suviše verovati, mada se zna da je dugo izbivao iz Evrope, tragajući za porocima Levanta. Ipak, sve mu se obistinilo: Čerkeskinja je odmah počela rađati careviću decu i brzo se preobražavati u zaobljenu, glatku i mekanu haremsku ljubimicu, jednu od onih čije telo obiluje izvorima sigurnih zadovoljstava, i njoj samoj u onome kome je podarena. Sulejman je svesrdno utonuo u tu ljubavnu izvesnost, namerno se ne zanimajući karakterom svoje miljenice ˗ kao da je želeo da se u njegovom životu, zbog tih doživljaja, ne javi ništa što bi ga uznemirilo novinama. Rođena na Kavkazu, "stecištu rasa bez otadžbine", Čerkeskinja je unela sobom u harem divlju gordost svog slobodnog ratničkog plemena, prkosno podstaknutu njenim ropskim položajem. Bez obzira na to da li su njeni bili pagani ili muslimani, ona je izišla iz sredine u kojoj se nije podnosilo mnogoženstvo. Ne zna se da li je Proletnju Ružu prodao turskim trgovcima robljem njen otac ili starešina plemena. U svakom slučaju, njeni zemljaci to nisu uzimali za sramotu, ali su joj i pored toga predali u amanet da čuva ponos svoga roda. Ovu primitivnu protivurečnost u sastavu jednog morala Sulejman nije morao zapaziti, iako se karakteri koji nose takva obeležja i ožiljke pokazuju napadno nasrtljivi u odbrani svoje smišljene i lažne oholosti. Pošto je uvidela da je, više od svih, postala štićenica sreće, Čerkeskinja se pritajila i prilagodila duh svome telu kako bi se, u znak izdašnog uzdarja, što prisnije približila careviću i njegovim potrebama. Deca, koja su se rađala, samo su podsticala lepotu u majci, sve punijoj za Sulejmana jedne sasvim obične, bliske slasti. Savremenici koji su, kradom, pratili cvetanje Proletnje Ruže zaticali su pored nje carevića u položaju pune bezbrižnosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:27 am








- Džamberdi Gazali -


Postojao je unutrašnji odnos između onog mira s kojim je Sulejman nastupio kao car i njegove pomirenosti da ostane privržen jednoj ženi. On je duboko verovao jedino u propise islama i u ideju države Osmanovića. Zbog toga je ljude oko sebe podnosio hladno kao da o njima mnogo ne razmišlja, kao da se s njima samo površno saživljuje, sve ih podjednako uzima, jer su mu svi od pomoći u služenju nasleđenoj ideji. Zahtevao je od svih da se pokoravaju zakonu kome se i sam, više od bilo koga, potčinjava, i svima je na vreme davao uobičajenu naknadu. Budući da je tako bez izuzetka činio, prekršitelje zakona kažnjavao je svirepo, hladno i brzo, kao da ni tada dublje ne razmišlja i ničim se u odluci ne koleba. Jer, kazna je takvima unapred izrečena. Savremenici su odmah shvatili da u postupcima novog sultana postoji nešto što u početku nije bilo svima jasno, ali čemu, očevidno, nije bilo pogovora. Njegove zemlje i njihovi upravitelji iskazali su mu, čitavim svojim delovanjem, punu pokornost. Samo se jedan njegov namesnik nije na taj način odazvao. Bio je to Džamberdi Gazali, sirijski paša, "poreklom Sloven", kako su zabeležili onovremeni hroničari, Paolo Đovio u Rimu i Marino Sanudo u Mlecima.

Čini se da je Sulejman već kao carević, osobito dok je zamenjivao oca u Carigradu i Jedrenu, razumeo ulogu balkanskih hrišćana u osmanskoj državi. Drukčiji po tome od većine sultana, ponajviše onih koji su posle njega došli, on je od svojih predaka, dok je čitao istoriju, naučio da jedan Osmanović, kako bi sa uspehom vladao, mora razlikovati narode i vere u carevini i sve ih koristiti prema njihovim osobinama. Sulejman je znao da se gospodari države, koja je svojim poreklom bila turska, na mnoge Turke mogu samo s podozrenjem oslanjati, pogotovu na ostatke dinasta i aristokratije u Maloj Aziji, jer su svojeglavi, tromi da se pokrenu, čuvaju svoju lažnu samostalnost, znaju biti zavidljivi i carskoj kući pritajeni dušmani. Tatari i drugi muslimani između Krima i Kaspijskog jezera pouzdano su sultanu privrženi, ali su kolebljivi kao ratnici i, sirovi, nikako da dođu u stanje razumevanja islamskog zakona i upravljanja sobom. Mada je Misir, zajedno sa Sirijom, tek ušao, kao mamelučka zemlja, u okvire pravovernog carstva, sa izvesnošću se mogla predvideti nezahvalnost mnogih koji su samo naizgled dobri muslimani, ali su buntovni, podložni jeresi i preterano naginju nepotrebnim krvoprolićima. Zna se da je Sulejman s mrzovoljom prihvatao Grke, Jermene i Jevreje kao neumitne trgovce na Levantu: držao ih je stalno pod sumnjom, uzimao im novac, s visine iz prezirao, ali ih, kao raju koja plaća harač, nije progonio. Bilo je više razloga da Sulejman posebno razmišlja i o Srbima.

Najveći među Osmanovićima možda nije bio prvi i u poznavanju istorije, ali je nesumnjivo bio najveštiji da je kao državnik iskoristi. U temeljima njegovog vladanja zadržala se, pored vizantijske, i srpska istorijska baština, od opštih predstava o njenoj vrednosti do pojedinosti iz staleških odnosa, vojnog uređenja i zakonodavstva. On se u tom pogledu mogao osloniti na delo svojih prethodnika; od njih je nasledio i ustanovu pojedinačnih ili grupnih vazalskih obaveza i povlastica, čime su se Srbi, možda više od drugih, uklopili u državni sistem Osmanovića. Ali, nije bilo sultana koji je kao Sulejman stajao toliko nadnesen nad srpskom masom. Moglo bi se gotovo pretpostaviti da je, čitajući, naslutio njeno izronjavanje na površinu istorije u vreme kad su njegovi preci razbijali ostatke balkanskih država. Poneo se, u mnogim prilikama, doista tako kao da je vodio računa o njenoj snazi, opasnoj kad je neprijateljska, najkorisnijoj ako se, uz određenu naknadu, za sebe veže. Širok evropski krug njegove osvajačke politike u znatnoj meri je stvoren delovanjem srpskog činioca ne samo u provincijskoj upravi i vojničkim redovima nego i u vezirskom veću. Neke zemlje su za Sulejmana pretežno Srbi zadobili, a u mnogim trenucima su većinu njegovih vezira sačinjavali njihovi zemljaci ranije prevedeni u islam. "Sultan je, pored orijentalnih vladao i slovenskim jezikom, tako da je sa svojim oficirima, koji su najvećim delom poticali iz Bosne, Dalmacije, Srbije i Bugarske, mogao razgovarati njihovim idiomom." Ovo je iskaz jednog istoričara koji je, posle tri stoleća, pokušao da pronikne u Sulejmanov svakidašnji život. Ali slično je zapažanje i jednog savremenika. Luiđi Basano, Zadranin, napisao je, za kardinala Ridolfija, Običaje Turaka i, usput, uz sultanov portret dodao: "Sulejman se od svih ostalih velikih vladalaca razlikuje time što ovi smatraju da je potrebno govoriti mnogo jezika, a on je uveren da mu je dovoljno znati svoj turski i srpski. Ovaj drugi jezik on mnogo ceni, u njemu se snalazi i njime služi zbog toga što nekoliko naroda njime govori." Sultan je, više od toga, umeo razaznati i izvesna obeležja koja su bila svojstvena zajedničkom karakteru njegovih slovenskih podložnika.

Već kao carević, Sulejman je, među vezirima, kao i u janičarskom korpusu, mogao zapaziti zapretano poreklo svojih podanika, njihovu žudnju za zavičajem koja se odaje svakim glasom, pismom ili čovekom što otuda stignu, tinjanje njihove nekadašnje svesti koja se, ponekad, neočekivano rasplamsa, široko se sama sobom rasvetli i zatim naglo prigasi ili sasvim utrne. Kad ne bi mogli odoleti iskušenju da se povedu za sobom, postajali su, svi oni, lukavi ili besni, nadmoćni držanjem, grabežljivi i slavohlepni, često i buntovnici, tako da su ih morali silom otklanjati. Sve do tada, njihova mreža, razapeta širom balkanskih zemalja, delovala je, za mnoge, možda neprimetno: međusobno su se zemljački podržavali, dovodili jedni druge u janičarske škole i, odatle, na položaje, pomagali svoju daleku rodbinu i svoj kraj, gradili tamo zadužbine i podizali porodičnu lozu do pojave plemenitih izdanaka i izrastanja provincijske aristokratije ˗ ali to se mahom dalo podnositi jer je carstvo u tome nalazilo koristi. Osmanovići su im morali pratiti uzlet i u trenutku ih, kada se suviše udalje, obarati. Uporedo s tim, mada su postajali dobri muslimani, mnogi od njih su, pokatkad i u grupi, na razne načine obnavljali tragove svoga ranijeg verovanja: održavali su običaje, sećali se praznika, vladali se, u svakidašnjem moralu, slično hrišćanima; zaticali su ih kako se i Bogu mole pevajući himne na stari način; ili su, naposletku, podlegali propovedima raznih derviša koji su, svaki na svoj način, stapali hrišćanstvo i islam u novo verovanje. Uprkos svemu, Sulejman je i u njima nalazio jedan od najčvršćih oslonaca svome režimu i svojim osvajačkim namerama. Prema svemu što se odigralo u Turskoj za njegove vladavine, a to se može i psihološki i brojčano predstaviti, sultan je razgovetno uočavao da u balkanskim hrišćanima, poglavito u Srbima, dobija najbolju vrstu robova, onih koji su među najsposobnijima, po predanju i porodičnom vaspitanju znaju šta su država i valjana uprava, prelaženjem u islam postaju, i pored povremenog trzanja, pribrani i sređeni muslimani, podobni da shvate suštinu Božje poruke, kao vojnici su ne samo hrabri nego i pouzdani, a kao veziri gotovo jedini mogu ostvariti evropske ciljeve njegove politike. Najistaknutije među njima, kad daju svoje, odnosila je smrt ili sultanova ruka, i time je prestajala služba onih koji su odabrani za prve robove carstva. Ali u tome nije bila sva njihova uloga: širenjem krugova koji su se oko njih stvarali, broj pravovernih se višestruko umnožavao ˗ da oplemene zemlje gde žive i trajno ih zadrže za Osmanoviće kao Prorokove namesnike.

Sulejman je od početka lako razaznavao pojave koje su suprotne islamskom i državnom zakonu. Često je krivca umeo otkriti pre nego što bi izvršio naumljeno delo, ono za koje je bio predodređen svojim karakterom. Turke je video kao na dlanu, a od svih drugih najbrže bi proniknuo u one s kojima je, prema rečima svedoka, srpski razgovarao. Džamberdi Gazali mogao je završiti jedino kako je i započeo. Kojim putem je ovaj pustolov, odnekud "iz slovenske zemlje", došao u Misir i postao vojvoda u službi mamelučkih sultana čini se da niko nije zabeležio.

Pretposlednji egipatski vladar Kansuh al-Guri, koga su Mameluci izabrali za sultana kad je imao šezdeset godina, navalio je na narod, kako bi došao do novca, teške namete, a trgovce opteretio preteranim carinama. "Učinio je to u nameri da bi sa svih strana okupio oko sebe nove pristalice." U to vreme, ne bi li izbegli njegove zamke u koje su hvatani trgovački brodovi i karavani, Portugalci su otkrili pomorski put oko Afrike i, ne kloneći se ni rata, zadali trgovini Egipta i Sirije neočekivan udarac. Al-Guri je, međutim, i dalje starački gramzio i, prema svima podozriv, prizivao nove pridošlice. U Carigradu su znali i za silno Al-Gurijevo bogatstvo i za mnoštvo izdajnika koji se mogu naći u njegovoj vojsci. Pošto je u bici na polju Čaldiranu, 1514, pobedio persijskog šaha Ismaila i u njegovoj prestonici Tebrizu zaplenio nečuveno blago, sultan Selim je posle dve godine ponovo krenuo na Istok i, sever no od Haleba, slomio mamelučku vojsku. Pre boja, Selim je poručio svojim ratnicima: "Ako nam je suđeno poginuti, naše će biti carstvo nebesko; ako pobedimo neprijatelja, naše će biti carstvo zemaljsko..." Odluka je, ipak, brzo pala jer se dobar deo najamnika u mamelučkoj vosjci posle prvog sudara smesta razbežao. Tada se, izdavši gospodara, predao i Hair-beg, namesnik Haleba. Nedaleko od bojišta našli su mrtva Kansuh al-Gurija, kome je bilo osamdeset godina kad je presvisnuo. Prema nekim vestima, Selim je u čadorima mamelučkog sultana zaplenio sto tovara zlata i dve stotine tovara srebra. Na koji način su Turci, ovom prilikom, zadobili carstvo zemaljsko, najbolje otkrivaju događaji koji su se odigrali godinu dana kasnije.

Odlučivši da nastavi rat protiv novog mamelučkog sultana Tuman-baja, "čoveka lepo obrazovanog i besprekornog viteza i junaka", Selim je posredstvom Hair-bega, koji mu se nalazio u sviti, potražio nove izdajnike u misirskoj vojsci. U odlučnom boju, kod Ridanije, glavnu ulogu je odigrao Džamberdi Gazali. Uzalud je Tuman-baj sa svoja dva druga, Kurt-bajom i Alan-bajom, i svojim teškim oklopnicima počinio čuda od junaštva ˗ Turci su, zahvaljujući izdaji, razbili neprijatelja i, posle uličnih borbi koje su trajale pet dana, ušli u Kairo. Pre nego što će ga odvesti na gubilište, poslednji mamelučki sultan je dobacio Selimu: "O, romejski care, za našu propast i pogibiju nisi ti kriv!" Zatim je, upravivši pogled u Hair-bega i Džamberdi Gazalija, koji su bili prisutni na divanu, dodao: "Što nam je država pala, ovi su izdajnici krivi!" Da bi ih nagradio, Selim je Hair-begu dao na upravu Misir, a Gazaliju, nekadašnjem mamelučkom vojvodi di nazion schiavon, Siriju, sa sedištem u Damasku. Na putu iz Kaira u Gazu veliki vezir Junus-paša, koji se u pohodu istakao najvećom hrabrošću, brzopleto je rekao sultanu: "Polovina islamske vojske izginula je u bojevima i ostala po peščanim pustinjama, i jedina korist od ovolikih naprezanja je u tome što je Misir prešao u vlast svojih izdajnika." (Selim je istog časa naredio da vezira zadave.)

"Čim je, 1520, doznao za smrt sultana Selima, sirijski paša Džamberdi Gazali utvrdio se u Damasku i dokopao Bejruta, uputivši tamo poverljiva čoveka; druga dva je poslao da u planinama Sirije prema Misiru dignu na ustanak Druže i Arape. Smenu na prestolu je iskoristio kao najbolju priliku da zbaci jaram Osmanovića." Većina istoričara predstavila je Gazalijevu bunu na sličan način: kao pokušaj da se iz mamelučkih zemalja blagovremeno izbace oni koji su ih se, nedavno, silom domogli, i još uvek se nisu dovoljno učvrstili u vlasti. Kako se dogodilo da ustanak protiv Turaka digne Džamberdi Gazali, iako im je on, pored Hair-bega, najviše pomogao da unište Tuman-baja, uopšte se ne objašnjava. Jedan pisac nazvao je Gazalija čak "poslednjim vođom slobodnih Mameluka". Ovakve promene u karakterima i obrti u događajima bili su, doista, svojstveni epohi, pogotovu na Istoku. Neobična je, ipak, činjenica da ustanak nije digao nijedan od preživelih Mameluka čerkeskog porekla, mada su njihovi sultani vladali Egiptom od kraja XIV veka. Pored toga, kad je Gazali uputio poziv Hair-begu, egipatskom paši, izdajniku kao i on, samo Čerkezu rodom, da mu se pridruži, ovaj je pokušao da ga zavara dok o svemu, posvedočivši to pismom koje je od njega dobio, ne obavesti sultana. Džamberdi Gazali, "čiji se politički planovi ne daju razjasniti", brzo je zadobio veći broj sirijskih gradova, osobito na obali, i početkom novembra, s petnaest hiljada konjanika i osam stotina arkebuzijera, krenuo na Carigrad, ali se usput više od mesec dana zadržao pokušavajući da osvoji Haleb, koji je hrabro branio Karadža-paša. Pod Halebom, odmetnik je doznao da je iz prestonice Osmanovića krenula na njega vojska pod zapovedništvom zloglasnog i ljutog Ferhad-paše, sultanova zeta. Zbog toga se povukao u Damask i, kako bi bar tu bio siguran, priredio veliku gozbu na koju je pozvao, pored svoje vojske, i pet hiljada janičara, onih što su sačinjavali posadu u tvrđavi, i sve ih, do jednog, poklao. Tako je Džamberdi Gazali postao jedan od onih velikih odmetnika koji su, mada bez ikakvih izgleda na uspeh, nekoliko vekova, svojim bunama, neprekidno održavali krvavi požar u azijskim provincijama Turske.

Sultan Sulejman nije slučajno odabrao Ferhad-pašu za seraskera vojnog pohoda protiv pobunjene Sirije. Poreklom iz okoline Šibenika, odakle je verovatno doveden kao sužanj, Ferhad je već 1518, u trideset petoj godini, postao vezir i zet carske kuće. Znali su svi da je "veoma ratoboran, nagao, slavoljubiv i bezgranično grabežljiv". Sulejman je, više od toga, i pre stupanja na presto mogao uočiti da mu se sestra udala za čoveka koji je izgubio prošlost, a u budućnost gleda gotovo bezumno, razdražljiv prema svemu što ga trenutno izaziva. Ferhad-paša nije ubijao da zadovolji pravdu i nije otimao jedino da se obogati. Ostavljao je utisak da nasilja čini zbog toga što ih je, saglasno sebi i običajima svoga vremena, mogao činiti. Došavši na presto, sultan ga je uputio na Siriju kako bi sa izvesnošću mogao očekivati vesti o ugušenju bune Džamberdi Gazalija; uporedo s tim, hteo je da o njemu, kao i o svakom, proveri saznanja koja je strpljivo sakupljao. Satirući vojsku usiljenim maršom, Ferhad-paša je pao pod Damask krajem januara 1521. godine i smesta rasturio odmetnike. Gazali je pokušao da pobegne preobučen u derviša, ali su ga prepoznali njegovi ljudi i priveli, na pogubljenje, nestrpljivom seraskeru. Ferhad-pašino pljačkanje ne samo pokorene Sirije nego i svih onih zemalja kojima je prohodio trajalo je, zatim, nedeljama i dovelo do otpora pod vodstvom Ali-bega Šehsuvaroglua, gospodara Dulkadira. Serasker je i njega uhvatio i u svom čadoru ga pogubio s trojicom sinova.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:28 am








- Smena -


"Izraz sumnje i podozrenja za trenutak je ugasio oštri sjaj carevićeva pogleda”, pisao je jedan Sulejmanov biograf, predstavljajući scenu kad je glasonoša doneo poruku, u omotu od svile, o smrti sultana Selima. "Njegovo ispupčeno čelo nabralo se i skupilo iznad orlovskog nosa; usne, tanke i nemilostive, samo su se razvukle pod dugim brkovima kako bi prikrile osećanje zla; preko lica, koje je imalo boju potamnele bronze, odjednom se prevukao mutan oblak ˗ princ koji je svojom čašću i čuvanjem date reći pobijao shvatanja o turskoj lažljivosti nimalo se nije mogao pouzdati u Ferhad-pašinu poruku da je umro sultan, nazvan Nesalomljivi.” On nije verovao svome zetu, veziru Ferhadu, koji je bio suviše osion da bi mu delo moralo odgovarati rečima. Još manje je trebalo da u oca ima pouzdanja: Selim je bio redak spoj svireposti i lukavstva, a sve što je za života učinio pokazalo je da je najmanje prema svojima, u carskoj kući, bio obziran. Kad je primio vest o očevoj smrti, Sulejman se mogao setiti da je samo jednom izazvao njegovu srdžbu; uskoro posle toga doneli su mu, kao carev dar, otrovanu košulju, koju nije obukao jedino zahvaljujući majčinim slutnjama (u toj košulji je istog dana umro jedan dvoranin). Da ga otac i ovog puta ne obmanjuje? "Možda ga, u polumraku sultanova čadora, čekaju mutavci kao džinovske crne senke da se obore na njega i bezglasno ga zadave?" Za Ferhad-pašinom porukom stiglo je, odmah, pismo starog Piri Mehmed-paše, nekadašnjeg Sulejmanovog vaspitača, vernog lale u čiju se reč da je sultan mrtav moralo poverovati. Princ je pohitao u Carigrad, primio presto i već u prvoj godini svoga carovanja svima pokazao da, u ime pravde, zna za nagradu ili kaznu, ali ne i za bezrazložan gnev.

Navedeni opisi očeva besa i sinovljeva straha potiču od onovremenih zapadnih pisaca i verovatno su, bar delom, apokrifnog karaktera. Sultan Selim nije imao drugog naslednika, osim sina Sulejmana, da bi se, i u najtežem napadu jarosti, igrao njegovim životom i slao mu na dar otrovanu košulju. Svest o produženju loze bila je kod Osmanovića jača od svih poremećaja u koje bi mogao zapasti njihov duh. Pored toga, otac je Sulejmanu dao gotovo sve. Dok je on naporno učvršćivao osmansku vlast u Anadoliji i osvajao bogate zemlje Bliskog istoka, njegov sin je, pošteđen ratnih tegoba, sticao široko obrazovanje, učio kod mudrih savetnika šta je to pravedan zakon, zastupao u prestonici najvišu vlast i održavao diplomatske veze. Opisi Sulejmanovog straha od oca imaju, ipak, izvesnu vrednost svedočanstva. Osobito na svoje zapadne savremenike, Selim I je ostavio utisak groznog vladara koji mnoga važna pitanja rešava u pomamnim nastupima srdžbe. U srpskim zapisima, on je uvek car zveroobrazni. Turci su mu, u potonje vreme, odali mnoga priznanja, ali su ga, pogotovu u blizini, doživljavali sa strahom do srži u kostima. Naročito je užasom ostalo natopljeno ono vreme kad je Selim ustao na oca i na braću i u krvavom građanskom ratu prigrabio presto. Zaista, mnoga strašna pojedinost koju je mladi Sulejman doživeo za dedove i očeve vlade mogla je u njemu ostati duboko pohranjena kao stalna opomena. U narodnoj bajci, nekakav car je loveći nagazio konjem mrtvačku glavu, sažegao je i njen pepeo sklonio u sanduk. Taj pepeo je oplodio njegovu kćer i ona je rodila sina. Kad je dete poraslo, car ga je oterao u svet rekavši mu neka se skrasi onde gde nađe da su se "dva zla udarila". Hodajući po svetu, momak je na jednom mestu ugledao glogov trn oko koga se omotala zmija ˗ "pa guja peca trn, a trn bode guju". I tu su odmah nikle zidine Carigrada. Sulejman je, sumnje nema, znao na kakvom mestu vlada.

Od trojice sultan-Bajazidovih sinova, Selim je bio najmlađi, ali jedini od njih "grub, preke naravi i ratoborna duha". Najstariji brat Korkud bio je pesnik znatnih sposobnosti, ljubitelj učenih ljudi, mecena mnogih književnika, i na njega kao na budućeg sultana nije niko računao. Srednji brat Ahmed sultanu je bio najmiliji sin, a mnogim odličnicima jedina nada Turske: i on je imao lepo književno obrazovanje, ali ga je znao potčiniti potrebama svoga gospodstvenog držanja i mudrog vladanja ljudima. Ima, u srpskim pismima, pomena da se Ahmed-čelebija zanimao latinskim knjigama i radi toga se družio s jednim Dubrovčaninom. Selima nikada niko nije voleo, sem janičarske gomile u Carigradu, ali mu je to bilo dovoljno da se domogne vlasti. Osmanovići su uvek imali za ponešto darovitosti.

U godinama kad je sultan Bajazid II, kako bi održao telesnu snagu radi uživanja u raznim porocima, stao uzimati opijum u količinama da se morao rastočiti, i kad je među Osmanovićima, najljućim kad se zakrve, bio na pomolu građanski rat, Sulejman je imao šesnaest godina i nalazio se na upravi u sandžaku Boli, u Maloj Aziji, u neposrednom susedstvu svoga oca Selima, koji je bio namesnik u Trapezuntu. Videći u tome opasnost, jer su i oni imali svoja kneštva u Maloj Aziji, Korkud i Ahmed su zahtevali od oca da razdvoji Selima i Sulejmana, tako da je mladić upućen na Krim, u Kafu, tamo gde su ga ogromni talasi Crnog mora, hladni vetrovi i burne kiše često mogli opomenuti daje, gotovo, prognan. Ovo udaljavanje na drugu stranu teško prohodnog mora, izvan poprišta građanskog rata, bilo je za Sulejmana možda spasonosno; pored ostalog, time je on dospeo u blizinu Krimskog hanata, u kome je, pod sultanovom zaštitom, vladao Mengeli Giraj-han, njegov ded po majci, glasovitoj lepotici Hafsi. Osetivši se, pored Selima koji je samo hrlio za vlašću, potpuno zanemarenom, Hafsa se sva posvetila sinu, svuda ga je pratila i na Krimu ga, a zajedno s njim i budućnost Turske, stavila pod okrilje svoga oca.

Vesti koje su stizale na Krim bile su proređene, često neverovatne, mahom protivurečne, tako da su uzastopno izazivale strah i nadu, zbunjenost u svakom slučaju. Mengeli Giraj-han je slao vojsku da pomogne zetu Selimu u obračunu sa ocem i braćom; grupe konjanika i glasonoše vraćali su se ponekad usred noći da je ispune užasnom vikom ili još strašnijim šaputanjem i ostave je opčinjenu krvavim slikama; jednom su tatarske čete kao vihor odjurile i na sam Carigrad, iz koga je, govorilo se, ošamućeni Bajazid prizivao sina Ahmeda, a janičari su kliktali Selimu u zdravlje i za njegovu vlast. Građanski rat je trajao od marta 1511, kad je Selim, uz podršku tatarske vojske, prisilio Bajazida na pogodbu da za života nikome neće predati vlast, do aprila 1512. godine, kad je on upao u Carigrad, pokrenuvši svetinu izvršio napad na saraj i prinudio oca da mu ustupi presto. Mesec dana posle toga, svrgnuti sultan je umro na putu, "neki kažu otrovan po naređenju Selimovu". Mladom Sulejmanu nije bilo teško zapaziti da je sve zlo dolazilo usled toga što je u državi nastupilo bezakonje, jer su mnoge stare uredbe postale nedovoljne kao temelj sređenog poretka. A kad je Selim, njegov otac, krenuo da uništi one koji su mu mogli preoteti presto, uzroci pometnje i u ljudima i u ustanovama postali su još očevidniji.

Ne čekajući mnogo, Selim je najpre naredio da se u carigradskom saraju pred njim pobije svih pet sinova njegove ranije pomrle braće. Zatim je na prevaru uhvatio brata Korkuda, koji se spašavao bekstvom, pa i njega bez oklevanja pogubio. Jedino je Ahmed pokušao da mu se suprotstavi, ali je u aprilu 1513. godine, u boju kod Jeni Šehera, zarobljen i pred sultanom sa sinovima zadavljen. Prvi su se Selimu, već pre bitke kod Jeni Šehera, poklonili Dubrovčani i dobili potvrdu trgovačkih povlastica. Zatim je "agarjanski car" za manje od tri godine udvostručio svoju državu i postao "vsjem zemljam primorskijem, i natoliskijem, i romanskijem, i pers[is]kijem, i Misiru i vsjem arapskijem zemljam.. .gospodin". Ali kazna ga je stigla, i to neposredno pošto je, slavodobitan, završio svoja osvajanja. Umro je od raka na bubrezima, onemoćao od bolova i uzimanja opijuma, 22. septembra 1520. godine. Desilo se to na putu između Carigrada i Jedrena, "na istom mestu gde se on nekada borio protiv svoga oca".

Izišavši na videlo iz preteške očeve senke, Sulejman nije mogao suviše ubedljivo delovati na svoje savremenike. Pouka njegovih prvih vladarskih postupaka bila je i da pravdu i nasilje treba jasno razdvojiti. Suprotno tome, njegov otac je ova dva pojma često dovodio u međusobnu zavisnost, da ih u trenutku podvlasti potrebama svoje svireposti. U nameri da ostvari neku od svojih misli o najboljem uređenju islamske države, Selim nije bio čovek trenutka: tu misao je pažljivo polagao u svoju glavu, uporno je na tom pologu gnezdio i, najzad, donosio odluku koju je sprovodio u delo zapanjujućom tvrdoglavošću. Odlučivši da uništi šiite, jer je preko njih persijski šah stalno rovario po Maloj Aziji, Selim je, prema priznanju turskih hroničara, u jednom naletu pobio ili u večno progonstvo poslao hiljade ljudi. Ovaj pogrom je izvršen prema prethodno sastavljenim poverljivim spiskovima. Pošto je završio čišćenje na Istoku, on je, kaže se, neposredno pred smrt ozbiljno počeo pomišljati da u balkanskim zemljama istrebi hrišćane. Zbog toga što su za novac iz carske hazne izvršene neke nepotrebne nabavke, beleži turski hroničar, "stavljen je na muke veći broj dvorskih vratara, blagajnika i čuvara. Trećeg dana naredio je sultan da se šestorica rizničara i sedmorica kapidžija, svi koji su uhvaćeni u prestupu, nabiju na kolac. Natakoše ih oko carskog čadora. Sultan je izišao do svojih barjaka, pa je tu, sedeći na stolici, posmatrao pogubljene..."

Posle prethodnika koji je, otevši nasilno presto, nastupio kao silovit ratnik i kao vladalac koji druge sputava strahom, Sulejmanu nije bilo lako uveriti svoje podanike da radi dobrog uređenja carstva pravda mora biti zakonom odmerena, i prema zasluzi i prema zlodelu.

Svojim izgledom, ćudi i postupcima, njegov otac je još uvek odgovarao onim shvatanjima i običajima koje su Turci zadržali od vremena kad su bili jednostavni ratnici, skromni u svakidašnjem životu. Vrline i, pogotovu, mane, koje su mu pripisali i savremenici i istorija, više pripadaju jednom zajedničkom mentalitetu, ili bar njegovim ostacima, nego što su posledica porodičnog nasleđa, pokvarene krvi i rasula ličnosti, kako se dešavalo potonjim Osmanovićima. "On je veliki lovac, sasvim kratko spava, žene ga malo zanimaju, jede veoma umereno, i to samo meso, pa i njega radije ako je od krupnih životinja, naročito kad je žilavo, nego od pernate divljači", pisao je Paolo Đovio. Sve njegovo posuđe sastojalo se od jednog drvenog čanka i kašike. Zdepast, prirodno izbeljenog lica, iskolačenih očiju i dugih brkova, Selim je živeo slično svojim vojnicima, uvek u pokretu, u ratu ili lovu, stalno u traženju napora i zamora. Nazvan Groznim, Okrutnim ili, najpribližnije, Strašnim, što u turskom nema pogrdno značenje, sultan Selim I Javuz bar prividno je bio protivrečna ličnost. Nesavitljivo oštar, energičan do kraja, nenadmašan kao komandant, on je dobro poznavao istoriju, islamsku filozofiju i pesništvo. Bio je poklonik velikih muslimanskih mistika Ibn al-Arabija i Dželaludina Rumija. Pevao je, i sam, na turskom i savršenom persijskom jeziku. Izdašno je pomagao spisatelje. Prizrenca Suzija je nagradio zbog satire spevane na račun nepravednog kadije. Svoje vezire je ubijao ili ih do poniženja izlagao podsmehu, ali je pravdu čuvao i vidovito davao zakone.

I Selimov sin je, kao većina Osmanovića, bio sklon mudroslovlju i pesništvu, ali je na prvom mestu nastojao na svome obrazovanju u istoriji i pravu. Izvor istine, životne mudrosti i saznanja Boga najradije je, preozbiljan, nalazio u islamskom zakonu. Besmislenima je smatrao one pustolovne romane koji su poticali iz helenističkog nasleđa, a u kojima se govorilo o znamenitim osvajačima sveta, poglavito o Aleksandru Velikom. On nije osvajao zemlje da bi ostvario viteške snove o slavi, jer ih nije ni imao, nego iz hladnog računa, unapred izvedenog. Među Tatarima je naučio da zateže luk i odapinje strelu, i time se rado zabavljao, ali to nije bio razlog da se druži s junačinama od zanata. Već kao dečak je, umesto toga, izučio kovački zanat i svakog dana, u carskoj konjušnici, zarađivao po jednu aspru, "onu koja nije umrljana znojem i krvlju raje", kao što je sam govorio. Dok je Selim ratovao protiv Turkmena, Kurda, Persijanaca i Mameluka, njegov sin je, u Carigradu, izrastao u otmenog mladog čelebiju najplemenitijeg soja, koji je na svet gledao iz širokog, gotovo kosmopolitskog prestoničkog kruga. Bio je bled i vitak, utonulih očiju punih prigušene svetlosti, gornje usne prkosno stisnute ispod tankih brkova, oštro izrezanog profila koji je nagoveštavao njegovo studeno, unapred umorno držanje prema svemu oko sebe. I Sulejman je, bar u početku, bio skroman, ali je birao stvari koje će mu sačiniti život. Kad bi želeo da se usami, najradije se povlačio u jednu odaju, gde bi dugo posmatrao kako se pokreću i od vremena tkaju svoju priču bez kraja mnogobrojni časovnici. Savremenike je zbunjivao protivrečnim osobinama i postupcima jer ga, najčešće, nisu mogli razumeti. "Čini se da je slabog sastava, ali i pored toga ima čvrstu ruku, tako da uvek pobeđuje u nadmetanju lukom i strelom. Uporedo je melanholične prirode i veoma razbludan, širokogrud i preterano gord, a istovremeno i savršeno blag", pisao je jedan Mlečanin šeste godine Sulejmanove vladavine. Pre toga, Osmanović je mogao izazivati još veće nedoumice.

Sulejmanov izlazak iz očeve senke izazvao je kratku pometnju, obeleženu istupima onih što su verovali da ruka koja nije gruba ne može biti ni čvrsta. Novi sultan je brzo naterao svoje podanike da se priviknu na njegovu upravu, na prvom mestu zahvaljujući svojoj postojanoj privrženosti zakonu. Ali što se Sulejman, kao malo koji od Osmanovića, bez zadržavanja i potresa vinuo do takve sile i moći da je već u prvoj godini svoga carstvovanja mogao krenuti u osvajački pohod, i to po zlatne ključeve Evrope, objašnjenje treba tražiti i u onome što mu je otac zaveštao. On nije započeo vladanje ratom za nasleđe. Kad je došao na presto, nije imao ni stričeva, ni braće, ni bratučeda, jer je Selim sve, osim njega, na vreme pobio. Kad umre, na Selimovom telu biće onoliko krvavih pečata koliko braće i njihovih sinova bude pobio ˗ predviđali su astrolozi. "Najprijatnije je vladati bez straha i podozrenja od svojih najbližih", odgovorio je sultan. Vojska je bila pod oružjem, razdražena krvlju i pljačkom, a plan daljeg ratovanja uglavnom pripremljen. Trebalo je pouzdanije zaokružiti posede u Evropi i osvojiti ostrvo Rodos, čiji su gospodari, vitezovi Reda Sv. Jovana, ometali pomorske veze Carigrada sa Sirijom i Misirom, nedavno zadobijenima. Blago koje je njegov otac u prvim naletima otrgnuo iz tih zemalja bilo je toliko da turski upravitelji nekoliko godina posle toga nisu tamo mogli ni čestita poreza pokupiti. Haračlije s tovarima dukata ipak su, iz azijskih i afričkih pokrajina, sve redovnije kretali prema Carigradu. Prema podacima dobro obaveštenih stranaca, za vladavine sultana Sulejmana u haznu je godišnje ulazilo sedam do osam miliona dukata čiste pare. Gotovo sedmina državnih prihoda u novcu pristizala je samo iz Misira. Svake godine, egipatski paša je skupljao još oko milion dukata, ali je to korišćeno za održavanje provincijske uprave i vojske. U sve ovo nije uračunata desetina kojom su seljaci izdržavali spahije. Režim Osmanovića na Balkanu bio je umeren u poređenju s njihovim globljenjem, plenjenjem, deračinama, žarenjem i paljenjem po azijskim i afričkim krajevima, osobito u Misiru koji je imao nesreću da ga smatraju vrelom bogatstva ovog sveta. Očeva osvajanja, uz sve to, nisu Sulejmanu donela samo golemo blago i povećanje carskog dohotka, Turska je dobila prostranu pozadinu sačinjenu od islamskih zemalja. Za nju su, u tim zemljama, proključali novi izvori vojničke snage. Otvoreni su putevi prodora niz Tigar i Eufrat, duž Crvenog mora i ka obalama Indijskog okeana, dok su se preko Misira mogli sultanu pridružiti pravoverni u zlatonosnom Sudanu i muslimanski gusari na rubovima severne Afrike. Selim se na još jedan način pobrinuo za svog baštinika. Posle pobede nad Mamelucima, 1517, on je iz Egipta poslao u surgun, u carigradsku tamnicu Sedam kula, poslednjeg halifu iz dinastije Abasovića, i prema tradiciji od njega preuzeo ulogu vrhovnog poglavara svih muslimana, Prorokovog namesnika. Iste godine, Selimu se poklonio Abu Numaji Muhamed, dvanaestogodišnji sin šerifa Meke i Barakata, i predao mu ključeve svetih mesta. Vezavši za svoje carstvo sve pravoverne muslimane, Osmanovići su stekli prava i obaveze da uređenje svoje države još jednom razgledaju i pažljivo ga odrede prema duhu i slovu islamskog zakona. Novi sultan se neočekivano našao pred ogromnim zdanjem za koje je imao pripremljenu građu, ali koje je tek trebalo podizati.

Još mu je ded, sultan Bajazid, bio živ, kad je Sulejman u carigradskom saraju stekao osnove vojničkog i književnog vaspitanja. "Obrazovali su ga zajedno sa onim paževima, hrišćanima poreklom, koji su kasnije postali njegovi veziri, paše, vojskovođe i namesnici u provincijama." Između 1514. i 1518. godine, dok je, s prekidima, ratovao na Istoku, Selim je ostavljao sina da ga zamenjuje u carstvu, najpre u Carigradu, a zatim u Jedrenu, i tada je Sulejman, posle malih paževa i običnih vojnika, bliže upoznao i mnoge velmože, počevši od Ahmed-paše Hercegovića, jednog od potomaka hercega Sv. Save. A kad se vratio s ratišta, Selim je uputio carevića u maloazijsku provinciju Saruhan da se, sedeći u gradu Manisi, do njegove smrti vežba u vladanju. Pošto je nasledio presto, Sulejman dugo nije zakoračio na azijsko tlo. Vratio se među one s kojima je odrastao, i s njima krenuo, da osvaja, prema severu. Ostalo je predanje da ga nije rodila kći krimskog hana, nego robinja Srpkinja, rođena u Zvorniku, u Bosni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:29 am








- Revnosnik na prestolu -


Svi su odmah primetili da se Sulejman odvajao od svoga oca Selima i po tome što je nosio turban drukčije savijanjem uobličen i na osobit način namešten na glavu. Savremeni bakroresci predstavili su Selima s turbanom smotanim kao velika lopta, iz koje je kapa, u obliku roga, visoko izvirivala. Stajao mu je gotovo navrh glave, tako da mu je čelo bilo široko otkriveno. Sulejmanove slike mogu se odmah prepoznati zbog razlika koje su očevidne. Njegov turban je imao mnogo više nabora jer se platno, pažljivo slagano, obavijalo uvis oko kape sve do njenog vrha. Ukrašen s dve perjanice, on je bio raskošan, težak, pored toga, suviše prostran, pa se stalno smicao do obrva. "Ono čime se pokrivala glava bilo je na Istoku bezmerno važno kao obeležje dostojanstva, zvanja, društvenog položaja i vere, u čemu je vladala velika raznolikost. U Sulejmanovo vreme, ova pojava je dostigla savršenstvo: ljudi su savijali turban i birali odeću tačno prema stepenu na kome se nalazio njihov ugled." I pored toga, pronicljiviji stranci, od onih što su se mogli prikučiti novom sultanu, odmah su iskazali podozrenje prema njegovom karakteru zbog turbana do očiju natučenog. Oni nisu rekli da sultan time prikriva nesigurnost, oklevanje pre donošenja odluke, pogled koji neprimetno ispituje, unutrašnju muku koja druge ne sme ohrabriti ni uplašiti, sukob između prirodnih osećanja i nužnih vladarskih postupaka, saznanje nesrazmere između sopstvenih snaga, koje su nedovoljne, i započetih poduhvata, koji su ogromni ˗ oni su samo znali reči da takvo nošenje turbana daje Sulejmanu podmukao, potmuo, lukav, namerno zagonetan, bez sumnje i opasan izgled. Ali oni su u svom daljem izlaganju često pokušavali da objasne u čemu je pravo značenje izvesnih protivurečnosti u Sulejmanovom duhu i delima.

Kad je Sulejman poveo vojsku u svoj prvi ratni pohod, u večim gradovima, kroz koje je prolazio, softe su listom izlazile iz svojih medresa, razvijale barjake i, zajedno sa svojim sultanom, kretale na bojište. Mladi učenjaci se uopšte nisu razumevali u vojnički posao, ali su u bitkama uvek bili na mestima gde se neprijatelju zadavao najžešći udarac. I sam car je podsećao na nekog softu koji je dugo bio nadnesen nad knjigom, tih i učitelju poslušan, i duhom i telom podređen muslimanskom revnovanju, pa je odjednom sam iz sebe izleteo s golom sabljom u ruci i počinio čuda od junaštva i svireposti, iako mu to, naizgled, nimalo nije bilo svojstveno. Za Sulejmana su govorili da se nije radovao ratu, jer mu priroda nije bila vojnička, i da se prijatnije osećao u krugu porodice, gde su ga svi milovali i uživali u tome da ga vole. Ali "on je uvek bio pun velikih misli i planova, žuran i ustrajan da ih ostvari, postojan u mišljenju i odluci"; "nije propuštao nijednu priliku, a da za državu ne učini kakvo korisno delo"; "svi njegovi postupci odavali su karakter dobrog čoveka, silnog vladaoca i odličnog muslimana"; "njegova moć bila je izraz njegove stvaralačke volje i potvrda trenutno milosrdnog strpljenja". Od početka se pokazao sklon da prihvati dobar savet svojih vezira i da ih ostavi na miru dok pametno upravljaju. Samo, on nikada nije dozvolio da miljenici njime zagospodare. "Bez obzira na to koliko je za njih odvajao od svoje vlasti, veziri su ga se uvek grozno plašili i, kad bi ga videli da pada u srdžbu, sklanjali su se kuda bi pre koji stigao." Već posle prvih Sulejmanovih vladarskih poteza, posmatrači su zaključili da možda nije bilo sultana čija je svest o dostojanstvu i dužnostima Osmanovića bila, kao njegova, toliko uzvišena, mirna i pouzdana, tako veličanstveno ravnomerna. Držao se najčešće bezglasno i hladno, ponekad mlako i opušteno, u trenucima gotovo uspavano, kao nasađen na svome crnom konju, nesigurna, kratka i ubrzana hoda kad bi zakoračio pešice, klimave glave pod preteškim turbanom, koji ga je gotovo zaklanjao. Samo retki su mogli zapaziti koliko su ga mnogi poslovi, pogotovu ratni pohodi, skupo stajali; čime je u sebi plaćao bezumne pokolje, špalire nabijenih na kolac, glave smaknutih koje su mu se kotrljale oko nogu; koliko puta je, da bi se odbranio od užasa, i sam postajao žučan i okrutan, očiju žednih prizora ljudske nemoći, bede i straha; šta je za njega značio napor da se posle toga vrati razumu, i kroz krvavu zavesu, satkanu od tuđih stradanja, u daljini jedino vidi interese svog carstva. Jedan pribran um i duh, po prirodi osetljiv, voljno su se potčinili jednoj ideji. Zbog toga je Sulejman sa uspehom postizao i ono što nije bilo saglasno njegovom karakteru. Šta je za to vreme doživljavao, prikrivao je usrdni sultan suprotnim postupcima bez značaja i sklanjao pod svoj, činilo se, nespretno namaknuti turban.

Nekoliko meseci posle preuzimanja vlasti, Sulejman je u jednom slučaju dozvolio da ga neveština, koje je još uvek bilo, za trenutak otkrije. Doneli su mu glavu Džamberdi Gazalija, jedinog koji se odmetnuo koristeći promenu na prestolu, i on se toliko obradovao "da je tu glavu, u znak prijateljstva, po posebnom čaušu hteo poslati mletačkom duždu Loredanu". U nameri da ga od toga odvrati, predstavnik Presvetle republike u Carigradu bio je po svoj prilici previše ubedljiv. Sulejman se odmah odrekao svoje namere i, verovatno da bi prikrio zbunjenost, s najvećom razdraženošću dočekao vest da su njegovog poslanika Behrama, koji je od ugarskog kralja zahtevao danak kao naknadu za mir, u Budimu ne samo zlostavljali nego, čulo se, i ubili. Odluka da se krene u rat i osvoji Beograd javno je, bez oklevanja, donesena, i od tada se Sulejman skamenio i započeo bdenje nad sobom da svoja osećanja, mladalački dobrodušno, naivno i neoprezno, nikada više ne izrazi. Ratni pohod mu je korisno poslužio da se potpuno izvežba u svojoj bezmilosnoj pritvorenosti.

Bio je to pohod kome slična svet nije video. Mnogima je u početku izgledalo da je sultan krenuo bez ratnog plana, da ne žuri i u vojsku ne uliva dovoljno žara. Često se na putu odmarao, razgledao mesta, obilazio znamenite građevine, lov lovio, povlačio se da melanholično samuje pod čadorom ili pod kakvom strehom, za njega brzo opletenom, posmatrao bitku sedeći zaštićen suncobranom. Svuda je, ipak, stizao na vreme, i nije bilo važnijeg događaja da mu se blizina ne bi osetila. Na kraju se moralo poverovati da je sve što se odigralo bilo, u stvari, samo ostvarenje njegove ideje, pakleno smišljene i do pojedinosti utvrđene. On je održavao divane, primao izveštaje od vojskovođa i izdavao im zapovesti, a zatim se vojevanje nastavljalo tačno od mesta gde se zastalo i prema onome što je predviđeno da se uradi. U mnogim ratovima proslavljeni veziri i krajišnici ovog puta su nemo svršavali jedino ono što bi im on naredio. Tokom pohoda, sve oko sultana se postupno pretvaralo u jedan veliki i strašni mehanizam, koji je, upravljan samo jednom voljom, beščujno umnožavao svoje radnje, stezao neprijatelja, mrvio ga i od časa do časa sve jasnije otkrivao svoj neobični unutrašnji smisao.

Savremeni hroničari su zapisali kako se Sulejmanu, pošto je ugušena buna u Siriji, javio u snu svetac i opomenuo ga: došlo je vreme "da pođe u borbu za pravu veru i osvoji Beograd". Nijedan od novijih tumača ovog iskaza nije poverovao u Sulejmanov san drukčije već kao u vešt potez da se opravda rat i oduševi vojnička gomila za svetu borbu. Ovakvo objašnjenje ne odgovara Sulejmanovu karakteru. Da mu je to i bilo potrebno, on se, saglasno sebi, nije mogao poslužiti sličnom obmanom. A kad se dublje nadnese nad njegov duhovni sastav, nije teško pretpostaviti da mu je svetac doista na san došao i razgovetno mu saopštio poruku. On je krajem 1520. i u prvim mesecima 1521. godine hladno smišljao svoj prvi ratni pohod kao skup poduhvata koji se moraju dovesti u takav odnos da svaki od njih bude pouzdano ostvarljiv i da svi zajedno, kao u vešto smišljenoj računskoj radnji, obezbede predviđeni rezultat. Uporedo s tim, Sulejman je, ne pokazujući to, žustro revnovao, sav se žario od razmišljanja i korisnih snova, grcao u sebi, uznoseći se do prethodnog saznanja uspeha, i najzad, doživljavao potpun mir, jer je sve ono što je nameravao učiniti dospevalo, u njemu, u prijatan sklad s njegovom vizijom ispunjenja islamskog zakona i naloga predaka. Osmanović je bio od onih koje računanja, izvođena do konačnog razrešenja brojeva, dovode u skriveni zanos, ali i od onih koji, u stanju nemira i opijenosti, s više svetlosti u razumu sprovode završna pomeranja u brojčanim vrednostima svojih planova. On je mogao doživeti primanje svete poruke kao veliki revnosnik koji se od svojih ideja ni u snu ne rastaje, i u njemu voljno nastavlja svoju unutrašnju raspru, organizuje, kad zaspi, podsvest ne bi li mu se, njenim neuhvatljivim mehanizmom, ponešto nepredvidivo otkrilo ili se sam ponečem dosetio. Bio je, pored toga, suviše veliki osvajač da ne bi morao imati svoju legendu, onu koja samo zbog svoga nosioca dobij a značenje istorijske činjenice. Da li se, najzad, sme dozvoliti da se davnašnji ljudi, u ime današnjih, lišavaju doživljaja za koje sami tvrde da su im se desili, a kojima su oni, na svojstven način, bili duhovno podložni?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:29 am








- Putovanje u istoriju -


Često se raspravljalo o broju vojnika s kojima je Sulejman 1521. opseo Beograd. Gotovo redovno se uzimalo da je podatak nekih hroničara kako ih je bilo 200.000 više nego preteran, i da je izazvan utiskom koji je Turska, pred rat, pokrećući mnoštvo pomoćnih odreda, uvek ostavljala. S mnogo više poverenja je primljena vest, koja je s ratišta stigla u Mletke, da je sultan pao pod Beograd s 30.000 ratnika i 70.000 neredovnih vojnika i razne pratnje (ljudi pokupljenih da, kao prethodnica, pljačkaju, razaraju i pustoše, da dogone stoku, tegle i poslužuju topove, čiste puteve i podižu mostove, potkopavaju bedeme i zidaju nova utvrđenja, obavljaju razne zanate i brinu se oko provijanta). I ovaj broj je, smatra se, bio smanjen, jer je u Mletke došao i glas "da je u turskom logoru zavladala velika boleština": "vojnike je spopala lijavica zato što su jeli mnogo voća i pili vodu..." Pre nego što će opisati ono što je video i doživeo u Beogradu 1660. godine, Evlija Čelebija je ispričao kako je taj grad, "divan kao alem kamen u prstenu", pao u ruke sultana Sulejmana ˗ i to je učinio prema "pouzdanim kazivanjima" svoga oca, "koji je, kao starešina dvorskih zlatara, i sam učestvovao u pohodu". Evlijin otac sigurno nije doživeo sto pedeset godina da bi obavestio sina kako se vojevalo pod Beogradom. Sklon lažima, osobito kad je u pitanju porodična sujeta, putopisac je ipak dao podatke koji su, zato što ih je našao na drugoj strani, prilično verovatni. Sulejman se, prema njegovim rečima, približavao slavi, uz oca ratnika, kao bezbrižan mladić koji se zanima istorijom. Pošto se, na taj način, upoznao s prilikama u svetu, on se još kao carević zarekao: "Ako mi Alah dosudi carsku krunu i presto, povešću vojsku na Beograd, Jajce, Maltu i Rodos." Evlija je, zatim, dosta tačno izložio šta su sve, pred napad na grad, stežući ga osvajanjem okolnih tvrđava, čitavih krajeva ili rečnih tokova, postigli Sulejmanovi saradnici, pogotovu Ahmed-paša, Bali-beg Jahjapašić, Piri Mehmed-paša i Husrev-beg. "Sedam dana kasnije, sultan Sulejman je sa osamdeset sedam hiljada vojnika opkolio Beograd i neprestano ga tukao topovima s jedanaest mesta." I ovaj broj podleže sumnji, pogotovu ako se ima u vidu da ga Evlija, kako bi bio ubedljiviji, nije zaokružio, a njegov unutrašnji raspored, naročito zbog onog sedam, verovatno sadrži i neko simbolično značenje. Evlija je, uz sve to, blizak mogućoj istini jer se iz njegovog iskaza vidi da se, u sultanovom prisustvu, pristupilo osvajanju Beograda udruženim snagama onih koji su, do tada, svaki na svom području, stvarali oko njega širok vatreni obruč. Sultan u jednoj ordiji i nije doveo vojsku da smesta posedne Beograd, tako da se oni koji su ga, na kraju, osvojili nisu ni mogli tačno prebrajati.

Operaciju uzimanja "veličanstvenog grada" sultan je shvatio kao skup poduhvata zbog kojih su, na razne strane, tačno u vreme kad je trebalo, upućivani pojedini odredi. Opisana su dva kruga delovanja. Na rubovima spoljašnjeg, Tatari su napali Poljsku kako bi je omeli u slanju pomoći Ugrima; pojedini bosanski odredi su nasrtali na Jajce, čiju su tvrdinju još uvek branili ugarski vojnici, i provaljivali u Hrvatsku; upad u Erdelj izvršen je radi razdvajanja neprijateljskih snaga. Unutrašnji krug, ocrtan oko Beograda, zgusnuto je ispunjen razbijanjem manjih posada, razaranjem tvrdih mesta, hvatanjem robija i požarom nasilja kako bi se grad opkolio zemljištem sasvim ogoljenim; trebalo je zaposesti one predele, obale i vodu u podnožju začaranog brega koji bi omogućili da mu se neposredno pristupi; osvajanje jugoistočnog Srema preduzeto je, u tom krugu, s namerom da se zatvore putevi kojima bi Ugri mogli priteći u pomoć napadnutima. Postojao je, izvesno, još jedan krug, onaj najširi, u kome sultan nije mogao delovati, ali je znao šta se u njemu odigrava i sve to uzimao u obzir. Ludovik II, zajednički kralj Ugarske i Češke, maloletan i zbunjen, bio je igračka u rukama magnata koji su stvarali grupe i stranke, zveckali mačevima, donosili na državnim saborima odluke i prvi na njih zaboravljali, zahtevali vladara svoje krvi i u sve većem broju ga videli u erdeljskom vojvodi Jovanu Zapolji. Pretvorivši se u skup pojedinačnih sebičnosti koje slabašni kralj nije mogao podrediti jednom opštem interesu, Ugarska je, uz ostalo, morala zanemariti i odbranu svoje južne granice. S ravnodušnošću, koja ne začuđuje, primana su upozorenja da se posade po gradovima i flotile šajkaša bezvoljno razilaze jer je kralj, lišen prihoda, i njih ostavljao bez plate. Sultan je od uhoda mogao doznati da su sa sabora u Budimu na sve strane upućeni pozivi za pomoć; ali on je nesumnjivo raspolagao i vestima da se od neverničkih vladara na Zapadu svaki svojim jadom zabavio: Karlo V protestantskim pokretom u Nemačkoj, zbog koga je i sazvao sabor u Vormsu, i ratom protiv francuskog uljeza u Italiju; austrijski nadvojvoda Ferdinand takvom svojom slabošću da nije znao čime će sopstvenu zemlju braniti; papa Lav X potresima u crkvi i ratom u Italiji, oko koje su se otimali novi varvari; Mlečani strahom da se zbog tuđih stvari opet ne upletu u suvišan i preskup sukob s Turskom. Najpre se moglo desiti da nejakom Ludoviku pristupi u pomoć Sigismund I, poljski kralj, koji mu je bio i stric. Zato je sultan i poslao na njega Tatare. Sulejman se, doista, nije prevario. Hrišćanski odredi, upućivani kao pomoć mladom kralju, stizali su u Tolnu, koja je određena za stecište vojske, sporo i u beznačajnom broju. Nadvojvoda Ferdinand je poslao 3.000 pešaka i nešto ratnih sprava, kralj Sigismund 2.000 pešaka i 500 konjanika, dok je 7.200 pešaka, 400 konjanika i 18 topova, koje su, zajedno, odvojile Češka i Moravska, stiglo u logor "upravo u vreme kad je Beograd pao u turske ruke". Ni pred očiglednom opasnošću, ugarske velmože nisu podržale kraljevinu: dok je kralj skupljao vojsku u Tolni, Jovan Zapolja je svoje čete držao na Morišu, a Stefan Batori, ugarski palatin, u Petrovaradinu. "Tri ugarske vojske nisu mogle da se udruže, a svi su bili nadomak Beograda!" Za to vreme, Beograd je trebalo da brani 400 do 900, a Šabac jedva 100 vojnika. Prema kazivanju savremenika, posebno Đorđa Sremca, bliskog događajima, posade na granici Ugarske već dve godine nisu primale platu, a vojska i građani su gladovali, nije bilo ni naoružanja jer se mahom istrošilo i razvuklo u ranijim ratovima, a komanda se često nalazila u najgorim rukama. Nijedan od dvojice banova Beograda, ni Franja Hedervari ni malodobni Valentin Terek, nezakoniti baštinik svoga položaja, nisu bili u gradu kad su ga Turci opseli; više od toga, zato što im je kralj dugovao, odbili su da u Beograd puste Andriju Batorija, njegovog novog zapovednika, koji je mogao dovesti pojačanja. Zanemarenom posadom koja je dočekala Turke na beogradskim bedemima zapovedalo je nekoliko najamničkih vođa, ljudi mahom nedostojnih svoga položaja.

Sulejman se u svoj prvi ratni pohod uputio mirno, obavljajući poslove po redu, nimalo užurban i usplahiren. Pošto je, položivši prvi kamen, utemeljio džamiju posvećenu ocu i posetio grobove predaka, on je 18. maja izašao iz Carigrada, i bez žamora i bleska, kao da time ne otvara jedno od najvažnijih poglavlja moderne istorije, gotovo tromo krenuo put Jedrena. "Rumelijski beglerbeg i njegovi begovi podneše mu poklone i poljubiše ruku. Sultan im poklone ne htede uzeti, vrati im sve natrag i počasti ih." Odmah se videlo da pokojni sultan Selim nije uzalud osvajao po Aziji i Africi. Njegov sin je skovao misao kako će se dokopati Beograda, ali je i svoju silu i bogatstvo pokrenuo kako bi mu ideja postala i materijalno ubedljiva. U Ipsali, na Marici, gde je Ahmed-paša, rumelijski beglerbeg, pripremao vojsku, brzo je na aspre skupljeno 15.000 azapa, plaćenika vičnih brodarstvu, veštih ratovanju na rekama i moru, uz to spretnih da uzimaju tvrđave. Da uplove u Dunav i neočekivano se, s vetrom u jedrima i s topovima zinulim na paljbu, pojave pod Beogradom, iz Bosfora je, samo u jednoj eskadri, isplovilo 40 brodova. Za Ferhad-pašu se kaže da je posle istrage buntovnika u Aziji pohitao na evropsko ratište goneći 3.000 kamila, karavan dug konak puta. Ove deve su, priča sultanov hroničar Ferdi, upotrebljene da nose barut, olovo i zahiru, ali i da vuku topove koji su često usput izlivani. Pod Beogradom se, zajedno s njima, pominju i slonovi, bar onaj kojem su, da ih raskomada, bacani zarobljenici. Naređeno je raji Sofijskog, Smederevskog, Vidinskog i Kruševačkog sandžaka da za vojsku prinese 10.000 kola brašna i zobi. "Ipak je onima koji su u narodu pokupljeni za goniče zaprežne ili tovarne stoke plaćano na dan iz državne blagajne." S vojskom su terane i hiljade neosedlanih konja da se svakog časa, kad car kaže da je došlo vreme, na bilo koju stranu može upraviti brz odred konjanika.

Čim se, desetak konaka, udaljio od prestonice, sultan je pustio na neprijatelja dva buljuka akindžija, pripadnika lake konjice koja je svojim upadima i haranjem pripremala osvajanja. "Jedno njihovo krilo, pod komandom Mehmed-bega Mihaloglua, pređe u zemlju Vlašku da pleni predele Erdelja i Temišvara", pričao je kasnije Ibrahim Pečevija, hroničar. Drugo krilo, kojim je zapovedao Flasan-beg, sin Omer-bega Turhanbegovića, i on od najljućih krajišnika, nastupalo je kao prethodnica, a zatim se savilo u Srem da ga opustoši. Do Sofijskog polja sultan je putovao više od mesec dana, i tek tada se počeo naslućivati njegov ratni plan. Najpre je data zapovest da se u krajevima duž puta prikupljaju namirnice, da se polaže krma i pripremaju konaci, a zatim je Ahmed-paši, rumelijskom beglerbegu, naređeno da se prvi zaputi sa svojom vojskom. Posle dva dana, Sulejman je, prema dnevniku o pohodu koji je vođen u njegovoj pratnji, poslao iz Caribroda "hiljadu janičara u Smederevo da s tamošnjim begom, Husrevom, pristupe opsadi Beograda", u stvari da uzmu Zemun radi boljeg pristupa gradu koji je očekivao napad s juga, od Avale. Drugi deo ove naredbe objavljen je tek nakon četiri dana, na konaku kraj Niša, odakle je buljuk janičara krenuo "na brodove koji se nalaze na Dunavu". Istovremeno se razjasnila i uloga rumelijske vojske koja je puštena da se sliva niz Moravu nekoliko dana pre sultana. Zapovedniku te vojske Ahmed-paši uručeno je carsko pismo da ide na Zaslon na Savi (koji su Turci tada zvali Bujirdelen, a kasnije će ga, u njihovo vreme, svi nazvati Šabac). Još pet dana se nije znalo kuda će krenuti sultan s većinom vojske. Početkom jula, u selu Ramići koje je u gružanskom kraju, on je naredio Piri Mehmed-paši, velikom veziru, da se odvoji ,,s 20.000 konjanika i 50 topova i da pođe u opsadu Beograda"; sam se sa ostatkom vojske, ne zna se kolikim, uputio ka Šapcu. Nije putovao ni četiri dana, kad mu, 7. jula, stiže glas: "Grad Bujirdelen je pao".

Zaslon su Turci prvi put uzimali posle pada Despotovine, i obnovili ga tada u obliku dvostrukog četvrtastog utvrđenja od palisada, sa okruglim kulama na uglovima, ali im ga je 1476. preoteo Matija Korvin. Osvojivši ponovo ovaj grad, vojskovođe sultana Sulejmana prvi put su svome gospodaru širom rastvorili krvlju oblivenu ratnu pozornicu. "Kad je grad zauzet", zabeleženo je u dnevniku o pohodu, "sto nevernika na broju bili su hrana sjajnom maču." Više od toga nije ni bilo članova posade u Šapcu. Prema ugarskim hroničarima, oni su, boreći se na palisadama, ispunili turskim leševima opkope oko grada. Kad ih je ostalo šezdeset, još uvek su mogli pomišljati da se spasu bekstvom preko Save. "Umesto toga, branioci su dočekali poslednji napad i, svi, izginuli, ali su svoje stradanje naplatili životima sedam stotina Turaka koji su ostali u šančevima i po zašiljenim palisadama." Sultan je uveden u tvrđavu kroz špalir glava koje su odsečene hrišćanskim vojnicima i pobodene na kolje.

Ne postoji nijedna vest da se Sulejman, dopavši na razbojište, poneo bilo čime drukčije od bilo koga bezmilosnog osvajača. Sve što je do tada učinio smislio je prema knjigama istorije i prema onome što mu je od njih ostalo kao sopstveno iskustvo. Često se, na divanu, savetovao sa svojim vezirima, pašama i begovima, ali nema podataka da je neki od njih izazvao i najmanju promenu u njegovom ratnom planu. Putovao je ćutke, mršav i ubledeo, glave dremljivo spuštene na grudi, otromboljen na konju od umora. Često je ustavljao povorku i tražio da počine. Ponekad bi, posle dužeg odmora, zaželeo da lovi ili bi, na konaku, gledao čočeke pod čadorom. Bez sumnje je i dalje nešto smišljao. I više niko u njemu nije video istančanog carigradskog čelebiju koji je odrastao uz knjigu i koji će se, u drugim stvarima, nespretno izgubiti. Suprotno tome, razlika između njegovog izgleda i delovanja sve više je doprinosila nekoj jezivoj uverljivosti onoga što je činio. Prošavši kroz špalir sačinjen od dušmanskih glava, Sulejman je pažljivo razgledao grad i, "zato što ga je on osvojio", naredio da se proširi, da se obezbedi još jednim unutrašnjim utvrđenjem i da se kroz otkope provede Sava. Zatim je izišao na obalu i seo pod čardak, koji je za njega opleten od granja i lišća.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:31 am








- Izgubljeni -


Došli su dani najvećih iskušenja. Sulejman je, prema istorijama, razgovetno shvatio u čemu su bile greške njegovih predaka koji su opsedali Beograd, a nisu ga znali uzeti. Pored toga, on je dobijao vesti o rasulu u Ugarskoj, čiji je kralj, podložan porocima, zajedno s vlastelom, šlepom od sebičnosti, prepustio kapiju svoje države posadi toliko slaboj da je, zadržavajući Turke, jedino mogla uzalud izginuti. Ali grad je sam sobom izazivao bojazan, i svim što se o njemu znalo navodio na nevericu, onu koja obuzima za trenutak kao toplota stida, da se uopšte može osvojiti. Sultan je morao strepeti nad poduhvatom koji je značio pretvaranje u delo iskustava izvađenih iz knjiga, i to pred očima starih ratnika, bezbroj puta u bojevima prekovanih. Njegovo nastojanje da kolebanja i sumnje otrpi prikriveno bilo je tako silno da savremenici, doista, nisu ništa zapazili (mada su zabeleženim podacima sve to, na posredan način, nesumnjivo pokazali). Više od toga, Sulejman je, uporedo s glavnom, ostvario još jednu čudnu namisao: da posmatra i, zajedno sa sobom, u najveće kušanje i proveru dovede one u kojima je video jednu od osnova, možda od najpotrebnijih, nove evropske politike svog carstva. Mere koje je, čekajući pad Beograda, jednu za drugom smišljao i bez odlaganja sprovodio na račun Srba bile su izuzetno svirepe, ali i, jednovremeno, saglasne onim nadanjima i očekivanjima koja je u njih unapred ulagao.

Padom Šapca u turske ruke počeli su strašni dani muka. Sultan je odmah naredio da se "za prelaz pobedonosne vojske u zemlju Ugarsku... načini most preko Save". Seo je u čardak, podignut nad vodom, i od ranog jutra netremice posmatrao šta se radi. Vojska i pomoćni odredi, mahom hrišćani, povlačili su balvane i šiblje i, kako nije bilo dovoljno teških čamaca da se načini pontonski most, savlađivali su vodu, zagazivši u nju do grla, tako što su od broda do broda razapinjali drvenu paučinu. Veziri, paše, janičarske age i druge starešine sve vreme su stajali sa štapovima u rukama i gonili ljude da ne zastaju s poslom. Na sremsku stranu reke odmah se prebacio, da zakrili gradnju mosta, rumelijski beglerbeg Ahmed-paša ,,s mnoštvom svojih spahija i s hiljadu carigradskih janičara". "Srećni car je sve do jacije ostao na pristaništu, i tek tada se povukao pod svoje čadore", zabeleženo je u dnevniku pohoda 9. jula. Sutradan se proneo glas, koji je bio lažan, da će hiljade nevernika napasti graditelje mosta, pa je preko Save "hitno prebačeno mnogo vojske", a "na skeli se radilo sve do zore". Sultan je, ponovo, od jutra do mraka presedeo u svom čardaku, a dostojanstvenici su sav dan i svu noć prestajali, vičući i mašući štapovima. Kad se videlo da se Ugri ne primiču, na posao se bacila i vojska koja je uzela položaje s druge strane Save. Tada su se oglasili oni koji su se već peli strminom stradanja.

Prema dnevniku pohoda, 10. jula stigli su u sultanov logor izaslanici "gospodarice Srema", gospođe Jelene, koja je poručila: "Srem zemlju, nad kojom gospodarim, sa svima njenim gradovima predajem sultanu. I moj sin neka dođe da pred njegovim nogama padne licem u prašinu. I ja da dođem da ga licem dotaknem. Gde god mi odredi mesto, tamo da sedim. Zemlja je careva, a narod je njegovo roblje. Samo da se zemlja ne pustoši..." Gospođa Jelena bila je kći Stevana Jakšića. Prvi put se udala za despota Jovana, sina slepog Stevana Brankovića i majke Angeline, mlađeg brata vladike Maksima. Posle smrti despota Jovana, 1502, s kojim je rodila dve kćeri, gospođa Jelena se preudala za slavonskog magnata Ivana Berislavića, tako da je ovaj, 1504, stekao titulu srpskog despota (pored zvanja bana ugarskog dela Bosne). Despotica Jelena je s drugim mužem dobila dva sina i dve kćeri. Pominjući sina koji će sultanu pasti pred noge, ona je, nema sumnje, mislila na starijeg Stevana, koji je 1514, kad je Ivaniš umro, nasledio očeve zemlje i naziv, ali je još uvek bio maloletan. Sulejman je gospodarici Srema uputio tumača s fermanom da će je uzeti u zaštitu; dva dana kasnije stigla je vest da su njeni dvori, u Kupiniku, zatečeni prazni. U sultanovoj pratnji se verovalo da se žena poslužila lukavstvom kako bi uhvatila vremena i s blagom utekla u nepoznatom pravcu. Jednako se, međutim, znalo da joj sultan podvalu neće oprostiti. Srem je, odmah posle toga, prepušten maču i plamenu. "Nevernička zemlja se pretvorila u mnoge zbegove." Izložena je turskom haranju na prvom mestu zbog toga da bi se osvajanje Beograda učinilo konačnim i da bi se pripremilo zemljište za dalje prodore. U puštanju razdraženih četa da krstare zemljom prevrtljive despotice ipak je, čini se, bilo i prigušene Sulejmanove mrzosti i zlopamćenja. Nastupajući, posle dvadeset dana, prema Zemunu, on nije mogao da uzdrži radoznalost, pa je usput posetio Kupinik, "stolno mesto one žene". Godinama zatim sklanjali su se nekadašnji stanovnici Kupinika od svoje sudbine, ali su stalno ostajali u procepu između Turaka i zakrvljenih baštinika ugarske kraljevine. Gospođi Jeleni se izgubio trag kad su je ljudi kralja Ferdinanda sprovodili 1529. godine iz budimske tamnice "nekuda u pravcu Beča", a despot Stevan se iste jeseni potčinio, kao vazal, sultanu. Učinio je to nevoljno i neiskreno, kao što je i svojim povremenim priklanjanjem bilo kojoj stranci među podeljenim hrišćanima samo otkrivao nove izvore neprilika i beznadežnosti. Ubio ga je 1535, "bez razumljivog povoda", Husrev-beg, jedan od vojskovođa, bliskih Sulejmanu, koji su mnogo ranije, 1521, učestvovali u osvajanju Beograda.

Turskim upadom u Srem izložen je pustošenju kraj gde se duže od jednog veka stvaralo novo središte srpskog političkog i duhovnog života. Tu su, držeći posede između Zemuna, Kupinika, Mitrovice, Iriga, Kamenice i Slankamena, puštali svoj koren prebegli Brankovići. Despot Vuk, "Zmaj Ognjeni", i despot Jovan, nesuđeni "gospodin Srbljem", ratovali su protiv Turaka za sasvim neizvesnu milost ugarskog kralja. Majka Angelina, žena slepog despota Stevana, koja je, postavši monahinja, dugo bdela nad poslednjim izdancima Brankovića, i njen sin, despot Đorđe, u monaštvu narečen Maksim, potonji beogradski mitropolit, oživeli su u Sremu, posebno u Krušedolu, tradicionalnu pobožnost srpskih vladara i vlastele i, s njom, onu duhovnu kulturu koju su nekada obnovili prvi Nemanjići. U šumovitim dolinama, zavučenim među padine fruškogorskih brda, nađen je pejzaž sličan onome koji je odvajkada okruživao srpske manastire. Spojeni stešnjenim prolazima, vidljivi s višeg preko jednog, dva ili tri niža brega, manastiri su podizani na malom rastojanju. Po gradovima, dvorovima i selima, crkve su samo dopunjavale njihovo čudno sazvežđe. U ova zdanja, kao i u duhovna pregnuća ljudi, unošeno je sve čime se, od časa do časa, raspolagalo: starine, ikone, knjige, sasude, mošti, književni trud, umetnička nastojanja, davnašnje i nove tradicije, nasleđena istorija i usmeno predanje. Veliki deo onog što je od srpske baštine bilo s mesta pokrenuto ili što je ponovo nicalo na starim temeljima sklanjano je u Srem da se sačuva i da odatle nastavi svoje zračenje. Kad su Turci, u leto 1521, počeli da prelaze Savu, kroz olujne, zamračene vidike pred jednim izgubljenim narodom nazirala se crna grbina brega na kome je svetlucalo nekoliko žižaka, okupljenih na toj gori kao na svetoj. Tu su se već nalazile i mošti četvoro svetih Brankovića: slepog Stevana, majke Angeline, despota Jovana i mitropolita Maksima. Njima se pesnik, dok su Turci harali ("agarjanska žečeda, jako psi bezobrazni, napadoše na zemlju ljudej ot’čestva vašego"), obratio molbom da ih oteraju "svetim molitvama": "mačem molitav vaših sasjecite vragi naša, molim se."

Sultan je, bez mnogo reči, ne pokazujući nikakva osećanja, dolazio i dalje svakog jutra da nepomičan pod hladnjakom posmatra gradnju mosta. Prvaci nisu prestajali da, pod njegovim okom, batinama podstiču graditelje. Njegove misli, uporedo s tim, živo su obilazile oko Beograda, pod kojim je Husrev-beg uzimao Zemun, ili su preletale sremskom ravnicom, u koju su puštani oni krajišnici što su se, s raznih strana, primicali s vojskama, a trenutno nisu imali posla pod opsednutim gradom. U napuštenom Sremu, činilo se da na odbrani stoje jedino mrtvi despoti. Na rekama, šajkaši su nekada suzbijali prodore turskih brodova koji su dolazili od Golupca i Smedereva ili su despotima i ugarskim velmožama pripremali upade u Tursku. Prepušteni nebrizi budimskog dvora, oni su, ostavljajući granicu, već počeli naginjati traženju boljeg gospodara i prelaziti u službu Turcima. Jedino su još, pod vojvodom Petrom Ovčarevićem, u malom broju štitili beogradska podgrađa i čuvali u Slankamenu svoju staru utvrđenu luku. Ako je i bilo ponekog na odbrani, predanje svedoči da su i takvi ratovali ne znajući za koju nadu. Ipak su, odnekud iz dubina, izvirali krvavi junaci, skrivali narodu zbegove i navodili Turke na mesta gde ih mogu dočekati. Jedan za drugim, u Srem su izletali najbešnji sultanovi ratnici, Bali-beg, namesnik Valone, upućen je da uzme Kupinik, ali je despotski grad šupalj dočekao osvajača. Behram, beg nikopoljski, i Mahmud, beg silistrijski, krenuli su za verolomnom despoticom Jelenom, i umesto nje dognali nemoćno roblje. Tatarska vojska, najokrutnija, pošla je da skuplja hranu i sva je na putu izginula, a njen zapovednik, rođak krimskog hana, žalosno je ubijen. Mustafa-paša, član vezirskog veća, dva puta je upadao u Srem: jednom je odbijen od Slankamena topovima, a onda je otišao u pljačku i doveo mnogo roblje. Pominje se da je i Hasan-beg, sin Omer-bega Turhanbegovića, harao tih dana sa svojim akindžijama i, prema recima turskog hroničara, pohvatao "nebrojeno roblje, lepo kao vile, hurije i zvezda Jupiter..." Sedmog dana od početka gradnje mosta, u sultanov logor je, iz Srema, stigao i vrhbosanski namesnik Bali-beg Jahjapašić, zvan Mali, koji je na despotove posede upao sa zapada, iz Bosne, i "prolazeći kroz ugarsku zemlju sa šest do sedam hiljada vojske osvojio, usput, tri grada". Jedan grad mu se predao, a dva je uzeo borbom, pa je sve njihove branioce isekao. Bali-beg je, izgleda, imao osobitih razloga zbog kojih je upao u Srem iz pozadine: trebalo je pronaći one što su porazili tatarsku vojsku i ubili krimskog princa. Bosanskom krajišniku nije ni bilo potrebno da traži nepoznatog neprijatelja. On mu je sam izišao u susret "da pokaže svoje junaštvo... Razvila se žestoka bitka. Na kraju je prokletinik živ uhvaćen. Šezdesetorici nevernika odsečene su glave. Prokletnika, pak, u oklopu i pod oružjem dovede Bali-beg pred visoki carski presto". Ovo je sve, pored imena, što se zna o Deli Marku. Mogao je biti jedino iz naroda ili sitnog plemstva, od graničara i šajkaša, ustalasanih turskim upadima, naglo izrastao u junačinu, pustahiju i ludog, mahnitog i neukrotivog megdandžiju, jer drukčije ne bi mogao dobiti naziv delija. Nije zapisano kakav kraj je Deli Marko doživeo. U dnevniku Sulejmanova pohoda samo je zabeleženo kako je istragom utvrđeno da je on doista ubio tatarskog princa. Odmah posle toga je zapisano: "Sultan je opet proveo do ićindije na mostu." Nevernik je, sigurno, skončao mučeničkom smrću. Jer, već sutradan je počela padati kiša u koju je utonulo sve, i Sava, i zemlja na njenim obalama, i most, okićen radnicima, koji je skoro bio dovršen, i sultan pod svojim čardakom, poklopljen oblacima da i njih, srditom voljom, razbije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:32 am








- Sulejman pod Beogradom -


Nebo se otvorilo tokom noći u utorak 16. jula, i kiša je lila možda nedelju dana. Mada je pljusak, bar u početku, bio plahovit i neiscrpan, tako da je u dnevniku Sulejmanova pohoda već 17. jula zapisano kako je Sava "jako nadošla", radovi na mostu nisu prekidani. Ponekad sredinom leta, reke i nebo se uhvate u buran zagrljaj. Tada se vode uzdignu, proključaju, propnu i zamute, ponesene niskim vetrovima, i nebesa se, poderana munjama, obore među krošnje, na trske i preko talasa, ljuljajući i mrseći sve pod sobom nestrpljivim mlazevima. Ravnica ima svoje pritajene ćudi koje otkriva samo u trenucima velikih poruka. Da li je u tim danima izgubljeni narod izlazio, gologlav, pod kišu i svoje prazne oči upirao ka zamagljenim visinama? Možda će nebeske sile ukrotiti "agarjanska čeda" koja su, "jakože zmije krilate", na sve strane letela i gradove i sela palila? Onog dana kad je most dovršen, voda je toliko nadošla da se s njim potpuno izjednačila. Desilo se to 18. jula. Biće da postoji sila koja je iznad turske. Sutradan, "Sava nabuja preko svake mere i udari u most. Više se njime nije moglo prelaziti". Pošto su hiljade ljudi radile na njemu deset dana, most je, dug 1.800 lakata, jedino na sebe prihvatio i preko sebe pustio konje i deve iz carske štale. Zatim je utonuo pod talase. Sultan se tada diže s mesta gde je, pod čardakom, nepomičan sedeo, i priđe mostu ˗ stoji u dnevniku. Da li je njegovo zlodelo postalo opšte, kao mutna voda kojom su se sastavili nebo i zemlja, pa će se i sam, sa svojom silom, u njemu izgubiti? Sulejman, međutim, nikome nikakvu nadu nije dozvolio. Odluku da se krene u napad na Beograd doneo je, posle savetovanja s Bali-begom, Jahja-pašinim sinom, u koga se, kao u neodoljivog ratnika, najviše uzdao, tačno onog dana kad su se, uoči dokončanja mosta, vode uzbudile i usprotivile. A kad je, posle dva dana, mosta u vodi nestalo, on se "blizu tvrđave" sasvim prikučio prkosnoj reci i naredio da se započne prebacivanje vojske, konja i tegleće stoke brodovima. Ni reci ne bi moguće silne Izmailićane zadržati ˗ zabeležio je letopisac; ,,i prehoždahu reku Savu jakože po suhu". Posle toga, sultan se četiri dana odmarao.

Na sve vesti da se nevernici bilo čemu još nadaju, Sulejman je, čim su se sile smirile, nastavio da odgovara ne samo brzo i odlučno nego i, sa osobitom zlovoljom, osvetnički: Bali-bega Jahjapašića je, kao ljuta risa, pustio da otera neprijatelja za kog se čulo da je prešao Dunav, a kad je 26. jula, nošen svirkom mehtera, pucnjavom topova i veselim klicanjem vojske, i sam prešao Savu, odmah sutradan je odobrio akindžijskim begovima da ponovo krenu u pljačkanje i robljenje Srema. Sultan je, očevidno, ovakvim održavanjem kruga pustoši i straha štitio svoje nastupanje ka Beogradu, ali je i, pored toga, ostala istaknuta njegova pizma. Kad je u Sremu doznao da je glas o Ugrima, koji stižu preko Dunava, ponovo lažan, Jahjapašić je napao na jedan grad, ne zna se koji, i "mnoge nevernike posekao". Šta su istovremeno činili akindžijski begovi može se jedino zamisliti. Letopisac je samo zavapio da takve skrbi u Sremu nije bilo: "slavnu i divnu zemlju despotovu Turci popleniše, a lepi grad Kupinik razoriše". Užas je bio toliki da je Slankamen, najtvrđi grad i luka na Dunavu, preko koga se najlakše mogla prebaciti ugarska pomoć, napušten i prazan pao u Bali-begove ruke.

Bosanski namesnik ipak nije, zanesen sečom, zaboravio da sultanu, kao dokaz dobro obavljenog posla, pošalje "sedamdeset do osamdeset nevernika": "na carskom divanu svi su isečeni; šestoricu su bacili slonu, a ovaj ih je raskomadao..

Sulejman se primicao Beogradu onom sporošću koja neprijatelja može samo još više uzrujati i dovesti do usplahirenosti i zabune. Ako su se u njegovoj glavi, koja se klonulo klimala padajući na grudi sa izduženog, ptičjeg vrata, i dalje rojili ratni planovi, sve se, nesumnjivo, svodilo na puno obezbeđenje svakog daljeg poteza i najveću zaštitu, kao da je potmulo uplašen, svakog njegovog koraka. On, verovatno, ne bi doneo odluku o pokretu na Beograd da Husrev-beg, već 12. jula, nije uzeo Zemun. Kad je smederevski beg, piše u Sulejmanovom dnevniku, udario na ovaj grad, branioci su odgovorili topovskom paljbom. Prema ugarskim hroničarima, Zemun je čuvalo četiri stotine šajkaša kojima su zapovedala braća Skoblići, Mihailo i Marko. Oskudni izvori ipak svedoče da je otpor, dok Turci nisu sasvim prevladali, bio junački i očajnički. "Mnogo muslimana je palo u borbu za veru", napisano je u dnevniku. Jedan deo branilaca pobijen je prilikom upada u grad. "Žene i deca su zarobljeni." Drugi su zatražili milost i svoju molbu uputili "uzvišenom prestolu". Ibrahim Pečevija, potonji istoričar ovih događaja, odnekud zna da se Sulejman onima koji su se predali nije smilovao "smatrajući da su to učinili zato što su morali". Nesrećnici su se nalazili "na adi prema Beogradu, gde su čekali odluku, i svi su postali hrana blistavog mača". Turski pisac je, treba verovati, preterao iskazom da je na adi poklano tri stotine sužanja. Ima, na kraju, vest, koju ne treba zanemariti, da su Mihailo i Marko Skoblić bačeni divljim zverima. Sultan je krenuo konačnom cilju tek kad se uverio da je osvajanjem zemunske utvrde i luke "Beogradu prebijena kičma". Tako je naznačeno i u njegovom dnevniku, sa objašnjenjem: grad je sada u potpunosti stegnut i s rečne strane, pod njega se može doploviti ne samo iz Smedereva nego i od Šapca, a njegova posada i građani ostali su bez namirnica jer su im one najviše iz Srema donošene. Veliki osvajač je ušao u Zemun poslednjeg dana jula i dugo se zadržao posmatrajući Beograd s jednog uzdignutog mesta. Primakli su se, što bliže gradu na grebenu, svi koji su sultana pratili ili ga, trenutno, okružavali, i svi su, iz pušaka i opsadnih sprava, osuli paljbu prema tvrđavi koja je, nad njima, visoko lebdela. Nevernici su odvratili topovima.

Obala na koju je sultan svakog dana dolazio da sa zemunske strane posmatra bitku za Beograd bila je odsečena, strma, peskovita, obrasla u izlomljene vrbe, trsku i čuperke divlje trave. Tu su bili ukopani najteži baljemez-topovi, glasoviti sa svoga dalekog dometa, i šahi-zarbezani, snažni da razbijaju bedeme, a tu su se, krstareći, okupljale turske nasade, naduvenih jedara, s malim topom na kljunu. Sulejman je na dunavsku obalu izlazio s pratnjom, sedao pod suncobran, održavao kratke divane i izdavao zapovesti, ali je najveći deo vremena provodio u posmatranju čarobnog grada i onog što se oko njega odigravalo. On je bio prvi, posle svojih slavnih predaka, koji je, poučen razlozima njihovih bezuspešnih pokušaja, imao smelosti da okruži Beograd sa svih strana i da glavni napad izvrši sa severa, preko reka, koristeći činjenicu što je donji grad bio neuporedivo slabiji od tvrđave na grebenu.

Na suprotnoj strani, u beogradskom donjem gradu, čije je zidine i kule Piri Mehmed-paša, veliki vezir, već bio poljuljao i razrovao, na pomolu je bila jedna od onih besmislenih tragedija koje tek kasnije otkriju svoju uzaludnost. U vreme kralja Matije Korvina, sedamdesetih godina XV veka, vode ispod Beograda čuvalo je oko pedeset šajki s preko hiljadu veslača i, verovatno, toliko vojnika, s nekoliko teških i, kaže se, dve stotine ručnih topova. Nadomak Beograda, šajkaši su još imali svoja gnezda u Zemunu, Titelu i Slankamenu. Ploveći uzvodno, oni su stizali sve do izvorišta Dunava u nemačkim zemljama i, za račun ugarskog kralja, tamo ratovali. Posle smrti Matije Korvina, kad su se mađarski velikaši toliko osilili i, pored ostalog, do te mere prigrabili sve državne prihode da ponekad dvorski kuvar nije imao od čega spremiti ručak nejakom Ludoviku, granica prema Turcima potpuno je zaparložena. Šajkaši su se oko 1519. zaputili u Budim da traže platu, ali je kraljev blagajnik, umesto odgovora, "hartijom utro stražnjicu i vojnicima bacio izmet u lice". Šajkašima je tada bio tumač za srpski jezik i pisar njihovih čestih molbenica značajni hroničar Đorđe Sremac. "Pope Đurđe, što to nami sramotu čine?", jauknuli su šajkaši, i to je ovaj svedok zapisao u svojoj hronici srpskim jezikom: "No, ako Ugrima ne trebuje Beograd, trebuje caru" (sultanu). Posle mesec dana, sve se ponovilo: i vojničke molbe, i bespomoćni kraljev odgovor i gnusoba njegovog blagajnika. "Ne možemo više služiti kralja", uzviknuli su šajkaši. "Ovo je već kraj ugarske kraljevine. Neka joj bog pomogne!" Kraljevski barjaci, koje su čvrsto vezali za bunar, i pored toga su pali na zemlju. Hroničar pripoveda da ih šajkaši nisu hteli uzeti nego su, uzvikujući: "Bog neka je s tobom, ugarska kraljevino!", brzo strčali na svoje lađe na Dunavu. ,,I odvezoše se siromasi. .. i ne pojaviše se više." Docnije bi im kraljevina sve što su zaslužili višestruko platila, "ali nije imala kome", dodao je Đorđe Sremac. Vojvoda Petar Ovčarević ipak je ostao na odbrani Beograda: kako bi svi oni, koje je predvodio, negde mogli da žive, trebalo je na nekom opasnom mestu postajati. Bez zemlje i doma, njegov narod je morao da iz nevolje drugome služi. A da bi se i dalje osećao svojim, izdvojen od tuđina koji mu se rado uplitao u ono što je sobom nosio, jedino mu je ratnička služba preostajala. U vreme kad se dotadašnje staleško društvo počelo raspadati i kad su ratna pustošenja i seobe do kraja rastresli njegove temelje, Srbiju i, kasnije, Ugarsku zahvatila je plima nižih slojeva na koje su se svi, vodeći ih sobom, stali neposrednije oslanjati. Zbog velikog izginuća vlastele sve više usamljen u traženju mogućnosti opstanka, narod se, ustrašen, obično prepušten lutanju, pribijao sve čvršće u svoje grupe, oko svoga imena, porekla i zapamćenog zavičaja, oko svoje vere i predanja, oko novih vođa koji su ga, ponovo naginjući plemstvu, gde treba zastupali i oko one srednjovekovne duhovne baštine mahom stvorili drugi staleži, ali je puku bilo potrebno da je ponese. Iako se, na ovaj način, javila neobična pojava ranog svitanja zajedničke svesti u Srba, put tragičnog traženja obećane zemlje u kojoj će se, bar kao ratnik, ostati dovoljno slobodan, bio je unedogled otvoren.

Od prvog dana avgusta, kad je bitka upravo započela, do osmog dana u tom mesecu, kad je izvršen opšti juriš, sultan je držao šajkašku posadu u donjem gradu pod paljbom sa jedanaest topovskih mesta i pod uzburkanim talasima svoje vojske koja je udarala o bedeme i zapljuskivala breše. Sa savske obale, napad je predvodio stari vezir Piri Mehmed-paša. On je, do sultanova dolaska, zapovedao opsadom Beograda, ali sve u skladu sa carskim fermanima ("čija sadržina biser sipa") koji su, uz ostalo, nalagali: "neka opsednuti i ne pomisle da će biti odsečeni, a ako se u njima slučajno izazove takva sumnja, neka ostanu u uverenju da će se odupreti". Desna vezirova ruka i dalje je bio Husrev-beg koji je, prema preteranim vestima Ibrahima Pečevije, sam predvodio "deset hiljada odabranih" anadolskih azapa, smederevske vojnike, martolose i hiljadu janičara". S dunavske strane navaljivao je vezir Mustafa-paša, koji je u svojim odredima najviše imao carigradskih janičara. Uprkos ovoj sili, drugog dana bitke "gradski šanac se napunio leševima": "pet do šest stotina ljudi mučenički je izginulo za veru". Trećeg dana, preko jučerašnjih, naslagale su se nove gomile mrtvih, a glave su pogubili i oni koji su kroz prolome provalili u grad ili su se s barjacima ispeli na bedeme. Tada je sultan zapovedio Ahmed-paši: "I ti počni". S topovima koji su dovučeni iz Smedereva, rumelijski beglerbeg je zauzeo položaje na Ratnom ostrvu, pravo prema onom delu gradskih zidova gde su ovi bili najslabiji. I to je najočevidnije doprinelo slomu donjeg beogradskog grada. Četvrtog dana počeo je Ramazan, pa su muslimanski vojnici s više pobožne revnosti krenuli na bedeme. Najzad je, posle ićindije, jednom gaziji pošlo za rukom da, s dunavske strane, potpali onu kulu odakle su nevernici s najviše uspeha ometali, pucnjavom, pristup gradu. Posle toga, Sulejman je tri dana izlazio na obalu i, zagledan u tvrdokorni grad, smišljao i povlačio poslednje poteze. Kad je od Jahja-pašina sina stigla vest kako "kralj sprema splavove za pomoć Beogradu", naoružane su šajke, koje su doplovile iz Carigrada, i na njima je pet stotina janičara zabrodilo Dunavom u pravcu Budima. Jedna ugarska lađa, nakrcana barutom, uprkos tome se, prema nekim vestima, prikrala do Beograda. Na njoj je bio razvijen alajbarjak, a lađari, koji su govorili turski, bili su obučeni u istočnjačka odela. Janičari su ih, sa svojih šajki, ipak prepoznali, i sve isekli. Predviđajući, kad je u pitanju gornji grad, još teže borbe, sultan je 6. avgusta zapovedio "da se blizu Beograda, preko Save, na brodovima podigne most". Radovi su započeli istog časa. Sutradan je održan divan. "Svi begovi su došli", piše u dnevniku o pohodu. "Bilo je savetovanje. Odlučeno je da se sutra izvrši juriš. Vojska je do kasno u noć prilazila gradu. Svakome begu određena je po jedna breša. Do zore grad su opkolili."

Borbe su poslednjeg dana trajale od jutra do mraka. Pregolema turska vojska, koju su od Save, Ratnog ostrva i Dunava vodili Piri Mehmed-paša, Ahmed-paša i Mustafa-paša s mnogim begovima i drugim odličnicima, "nije dala oka otvoriti". Branilaca je doista bilo premalo da bi neprijatelja mogli zaustaviti na svakoj breši i zbaciti ga sa svakog bedema. Turci su nadirali ubijajući sve pred sobom sabljama i strelama. Utrčavali su i preko pokretnih mostova koji su imali oslonac u povezanim šajkama i koji su se spuštali na bedeme. Ne pred porazom nego pred opštom pogibijom, šajkaši su zapalili svoj deo grada i prebegli u gornju tvrđavu, "čija je visina parala oblake", gde su ih Ugri, tobože zbog nestašice hrane, jedva primili. Noć se spustila na krvave razvaline među kojima su Turci gasili požar i, ne osvrćući se mnogo na paljbu koja ih je tukla s grada nad glavama, dovlačili opsadne sprave i postavljali nova topovska gnezda.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:33 am








- Posle sto pedeset godina -


Dokopavši se donjeg grada, Turci su došli do samog beogradskog grebena i pali pod bedeme i kule tvrđave koja im je, u visinama, oduvek izgledala nedostupna i, zbog toga, nestvarna. Mogao se položiti dlan na stene koje su nosile gornji grad i na njegove zidove koji su se ponegde spuštali do podnožja brega. Branioci su, s veselim kliktanjem, gađali, od ovog časa, svakog Turčina ili kakvu zgodnu grupu pravo po sredi, u živo meso, kao iza zaklona u lovu; ali neprijatelja je bilo više nego svih njihovih zrna. Oni su se još uvek nalazili na takvom položaju da su se od njihovih grudi, kad bi pošli da brane zidine i prolome, odbijali mrtvi talasi osvajača; samo, oko njih, svuda, nije bila vojska nego neiscrpno more. Poneseni nestrpljivim oduševljenjem, Turci su samo prvih dana udarali o grad da ludo izginu. Opsadu su nastavili smišljeno, držeći se najboljih iskustava, strpljivi da svojim zmijskim zagrljajem, koji je postupno stezao, nevernike sasvim polagano usmrćuju.

Ostala je optužba da su Turci s neočekivane strane udarili na beogradsku tvrdinju zahvaljujući izdaji Srba koji su im predali donji grad. Ružne reči su, kao i uvek, s lakoćom iskazane, premda se znalo da su zidovi onog dela grada koji je prepušten odbrani malog broja šajkaša bili neuporedivo slabiji od bedema i glasovitih kula glavne tvrđave, propete na greben, i da je Sulejman zbog toga i povukao potez zaokruživanja. Nameri da se žigošu Srbi nisu smetale ni vesti kako su oni, sklonivši se u gornji grad, nastavili da se, zajedno sa Ugrima, bore do izginuća. Nisu imali vrednosti ni podaci da je, ne čekajući poslednji čas, ponudio predaju grada ne šajkaški vojvoda nego jedan od ugarskih zapovednika, i da je kralj, pošto je sve izgubljeno, javno i primerno kaznio one koji su, kao njegovi vojni namesnici, napustili posadu i ostavili je u rukama nedoličnih ljudi. Na štetu svih činjenica bilo je dovoljno to što je deo branilaca bio ,,šizmatičke" vere, pa da se kleveta, u ime zapadnog hrišćanstva, prihvati kao istinita optužba.

U stvari, osvajajući Beograd, Turci su, u produženju ranijeg redosleda zbivanja, ratovali protiv Srba, a Ugre su u tom času hteli samo odagnati. Prema protokolu o predaji grada, ugarska posada nije dopala ropstva nego je puštena da se povuče na zemljište svoga kralja. Ovi ljudi su, u Sulejmanovom ratnom dnevniku, posebno kad se opisuje njihov odlazak iz Beograda, nekoliko puta naznačeni kao ,,nevernici" ili "ugarski nevernici". To se odigralo poslednjih dana avgusta 1521. godine. "Poslaše ih Dunavom na brodovima Jahja-pašinom sinu u Slankamen da bi tu mogli preći na drugu stranu." Znatno kasnije, 9. septembra, kad Ugrima više nije bilo ni traga, "izdata je zapovest da se ratnici iz Beograda proteraju u Carigrad pod stražom desetog buljuka ulafedžija". Sultanov pratilac, koji je vodio dnevnik, nazvao je, dakle, ratnicima jedino one koji su osuđeni na progonstvo u središte Turske. A reč je ovde, zna se iz mnogih živih izvora, isključivo o Srbima i jednoj od njihovih najžalosnijih seoba. (U ovom trenutku je suvišno pitanje: zašto bi Sulejman na takav način kaznio Srbe da su mu oni predali grad?) Mnogo godina posle toga, 1660, kad je Beograd, kao levantska varoš, toliko sam iz sebe, novim bogatstvom, izrastao da je to moglo zanavek prekriti sve spomene, Evlija

Čelebija je, opisujući ulazak Turaka 1521. u osvojenu tvrđavu, bez razmišljanja rekao da su oni "neke Srbe pobili, a neke rasterali". Ugre nije ni pomenuo.

Sultan je očevidno nameravao da beogradsku tvrđavu uzme što manje oštećenu. Sedam dana su, posle posedanja donjeg grada, vršene pripreme za napad: topovi su dovučeni na najmanju razdaljinu, a ispod zidina i kula azapi su, rijući kao krtice, pravili lagume; pristigli su i odredi koji su do tada uništavali islamske jeretike u Dijarbekiru, u Maloj Aziji; ponovo je Bali-begu Jahjapašiću "odobreno da ide u pljačku" i time suzbije svaki pokušaj priticanja Beogradu u pomoć sa sremske strane. Ali topovi su se oglasili samo jednog dana, najviše, čini se, u nameri da uvere neprijatelja kakvom je silom opsednut. "Nevernik je iznemogao. Nestalo mu je hrane i džebane", rekla je jedna žena koja je skočila s tvrđave i dobegla Turcima ˗ i kao da je ova vest podržala Sulejmana u odluci da se domogne grada živom ljudskom snagom. Bilo je to 15. avgusta, istog dana kad je Ahmed-paša prešao s rumelijskom vojskom u donji grad da, prema odluci carskog divana, krene u osvajanje tvrđave.

Nikakvog slučaja ovde nije bilo. U petak 16. avgusta "čestiti sultan je svečano pojahao, došao s pratnjom podno tvrđave i naredio da mu se tu postavi suncobran. Pod njim se odmarao. Potom je izdao zapovest da se izvrši juriš". Ahmed-paša je izabran da napadne gornji grad, mora se verovati, zbog toga što je njegova vojska, sakupljena u evropskim pokrajinama, osobitim svojstvima bila bliža neprijatelju od drugih trupa: dobrim delom potekli iz jednog izvora, ratnici s dve strane bedema već odavno su se nosili balkanskim razbojištima, međusobno su se megdandžijski znali, njihovo odvajanje jazom praćeno je priklanjanjem jednom ili drugom licu iste tradicije, sve u znaku dokazivanja čije je carstvo bolje, ono senki ili ono života. Rumelijski beglerbeg je jurnuo kroz šanac ne tražeći zaklona i s vojskom krenuo lestvicama na bedeme. "Neprijatelja je tukao bez milosti..." U odsudnom času, Ahmed-paša je uskliknuo svojim ljudima tako da je ustalasao mutne dubine njihove svesti: "razglasio je da je danas Vidovdan, i time zadobio vojsku". Turci navališe, "pa se jedni lestvicama, a drugi pomoću klinova uspuzaše u tvrđavu. Iznesoše i pašin alajbarjak". Ovde je dovoljno ponoviti ono što je već naglašeno u jednoj istoriji Beograda: laž, kojom se poslužio paša ne bi li u svoje ratnike uneo potrebno samopouzdanje, pokazuje koga je on smatrao svojim neprijateljem u Beogradu ˗ "uglavnom Srbe", i malo je verovatno "da bi on srpskim praznikom podsticao svoje čete na borbu protiv Ugara". Paša je, izgleda, hteo da u gomilu što se hvatala ukoštac ubaci reč koja će uzburkati zlu krv, kako bi, uzajamno uvređeni, ratnici jedni na druge kidisali poneseni osvetničkom mržnjom. Prema vajkadašnjim običajima, koji su usled dugog bojnog nadmetanja možda i oživljavali, on nije mogao podsticati svoje, a da pri tome, samo na obrnut način, ne podbunjuje i neprijatelja. U svemu ovome je i objašnjenje zašto su Turci, koji su se ispeli na tvrđavu, do poslednjeg izginuli. "Otuda se živa duša nije vratila..." Krajnje je zanimljivo da je u Sulejmanovom ratnom dnevniku poraz otvoreno objašnjen taktičkom greškom: kad je rumelijska vojska upala u grad, niko je s krila nije podržao, tako da se neprijatelj, uočivši to, svim snagama na nju bacio. Ahmed-paša, koji je izvukao glavu, primio je sutradan sultanov dar: pozlaćenu sablju, kaftan i dve hiljade dukata. Sulejman nije odustao od namisli da rumelijska vojska i dalje bude prva koja će udarati na Beograd. Ona je tek bila razljućena.

Turski juriši na tvrđavu ponovili su se u talasima tek 26. i 27. avgusta. Kroz prolome u zidinama i preko razvaljenih kula, sultanovi veziri, paše i begovi uletali su s vojskom na mačeve i koplja proređenih branilaca. Prvog dana je nekoliko odličnika dopanulo rana i, prema rečima Sulejmanovog pratioca, "zauzimanje nije pošlo za rukom". O boju drugog dana on je kratko ispričao: "Ponovo je izveden juriš. Razvila se žestoka bitka. Mnogo nevernika je sabljama isečeno. Takvu bitku, pričalo se, niko nije video. Boj se bio skoro do akšama. Mnogi okončaše život mučeničkom smrću za veru." Turci se ni ovog puta nisu domogli grada, ali je otpor branilaca, pružen tih dana, bio poslednji izliv njihove snage.

Od Ahmed-pašina poraza, grad je devet dana razaran topovskom paljbom, podmetanjem eksploziva, ubacivanjem bombi i zasipanjem krovova strelama sa zapaljivom smesom. Sultan se nesumnjivo odrekao želje da Beograd zadobije što manje oštećen. Dovučeni pod same bedeme, topovi su otvarali breše u zidovima i krnjili đuladima kule. Da bi se pojedini ciljevi u gradu, osobito visoke kule, tačnije gađali, top je postavljen i na zvonik franjevačkog manastira. Lagume ispod tvrđave kopali su azapi, posebno obučeni za taj posao, i rudari koje su dovodili iz obližnjih majdana. Oni su najčešće radili noću, ili su, krenuvši izdaleka, od zaštićenih mesta, rili kroz zemlju i podilazili pod zidove da ih obore minama. Pravi muslimanski borac smatrao je pobožnim delom i postizanjem najveće vojničke časti da se ispne do kakvog mazgala na kuli, ubaci zapaljenu kumbaru i, zajedno s neprijateljem, ostane pod ruševinama. Glava se, ipak, skupo naplaćivala. Za ovakve poduhvate obično su birane kule koje su se završavale lako zapaljivim čardacima od palisada i pletera, ili za koje bi se doznalo da kriju džebanu i hranu. Kako bi dokučili gde se treba došunjati s bombom, Turci su se vešto služili uhođenjem, a iz redova neprijatelja često bi umeli izvući ponekog da im oda najvažnija i najslabija mesta u sistemu odbrane. Ima vest da je jedan Italijan, sigurno najamnik u ugarskoj vojsci, koji je prebegao Turcima i odmah primio njihovu veru, otkrio kako se može potkopati i oboriti "ona gradska kula u kojoj je bila hrana", pa je to uskoro i učinjeno. Dok su branioci odbijali s bedema turske napade, u gradu se vodila borba protiv gladi i boleština, sve očiglednijih na svakom koraku; protiv požara koji su donosile vatrene strele i, na avgustovskim žegama, brzo pretvarale u buktinje krovove kuća, ali i pojedinih utvrda, napravljene od suve trske; na kraju i protiv malodušnosti i međusobne omraze, koje je neprijatelj, spolja, znalački podjarivao. Onog dana kad je odbijen njihov poslednji veliki juriš i kad se stišala bitka kakvu "niko nije video", Turci su, neprekidno i lukavo prateći duševno stanje izmučenih branilaca, stali dovikivati: svima će se, sultan to jamči, poštedeti život i imanje, ako predaju grad. Prepirke najamničkih zapovednika postale su tada glasne.

Do časa kada su, izgubivši snagu, ostali i bez volje, branioci su se nosili s turskom silom izazivački i prkosno, ali i umešno. Ono što bi neprijatelj preko dana razorio, noću je popravljano, ponovo zidano, preobraćeno u visoke gomile kamena iza kojih bi opet provirile cevi, zašiljeno kolje i vrhovi kopalja. Dok je još bilo neke nade, svaki građanin je, hrabreći drugog, obavljao svoj posao i time podsticao borce da ne klonu na bedemima. Podvizi Jakova Utešenovića, zapovednika jedne od najvećih kula, zauzeli su središnje mesto u istoriji iščeznuća srednjovekovnog Beograda. Kula ovog zatočnika, snažno isturena, ogledala se s brega u vodama Dunava i, preko njega, motrila u dubine Banata. Utešenović je Turcima, gađajući s kule, po svoj prilici najviše jada zadao, a uz to se, izgleda, i najglasnije ratnički veselio. Zametnuo je čitavo nadmetanje s tobdžijama na tornju franjevačkog manastira. On je sve to činio da bi, primerom, ulio u druge hrabrosti i podržao ih da u boju do kraja istraju. U jednom trenutku, kula nad Dunavom je prestala da odgovara: njen kapetan je dopanuo rana. Turcima nije trebalo mnogo vremena da se podvuku i podmetnu minu. I na drugim delovima tvrđave, branioci su se na sve načine dovijali kako bi neprijatelja što više u borbi osakatili, ponizili i izveli iz pribranosti. S grada je sipalo sve što se moglo pokrenuti i poneti. Padali su na vojsku, koja je puzala uz zidine, i veliki komadi drveta načičkanog zabodenim klincima. Kad bi krenuli najuriš, Turci bi često s lelekom zastali jer je zemlja bila posuta ekserima. Branioci su se, jednom, poslužili lukavstvom. "Pokoravamo se", poručili su 25. avgusta sultanu, koji je naredio da se toga dana prekine vatra. Zatim su, posle mnogo otezanja, izneli neprihvatljiv predlog da im se ostavi pet do deset dana za predaju grada. "Namera im je bila da poprave porušena mesta i zatvore opasne položaje...", zapisano je u Sulejmanovom ratnom dnevniku: "Ponovo su zapucali puške i topovi".

Turci su lomili grad, upadali kroz breše, zametali okršaje na ruševinama, često i usred noći, uz glasne povike i zvuke svojih bojnih doboša i žurni. Most preko Save dovršen je, za dvanaest dana, 17. avgusta, pa se vojska iz Srema začas prebacivala pod gradske bedeme. Tim putem je, iz svog stana, prelazio i sultan da, umoran pod suncobranom, posmatra kako grad, odasvud pritešnjen, nad njim pišti i mrvi se, gubeći polagano snagu za otpor. U Beogradu je nestajalo hrane, džebane i želje da se drukčijem spasu, sem predajom, nada. Prema Sulejmanovom dnevniku, od 17. do 27. avgusta oboreno je ili oštećeno pet utvrda: najpre je srušena "jedna kula u gradu", zatim je zapaljen neki čardak koji je braniocima služio kao meteriz, posle je odvaljen kameni šiljak na kuli više Savet, i, opet, sažežen jedan čardak, da na dan poslednjeg juriša još "jedna kula odleti u vazduh". Sultanov pratilac se očevidno nije trudio da redovno beleži podatke o razaranju Beograda, a i ono što je zapisao suviše je uopšteno i neodređeno. Drugi izvori govore o uništenju onog tornja u kome je bila hrana, o razbijanju Utešenovićeve kule i potkopavanju dvora grofa Celjskog, koji se, izgleda, "srušio pre vremena, tako da su izginuli svi oni što su se u njemu tog trenutka zatekli..." Sve ove vesti, koje je teško rasporediti u sređenu sliku, nedovoljne su da podrže i skromniju predstavu o tome kako se grad, stegnut vatrenim obručem, raspolućuje, obrušava i raspada na vrhu svoga brega. Uskoro po uzimanju tvrđave, Turci su, znalo se, obnovili i sagradili jedanaest kula. U Beograd su radi gradozidanija, koje je bez sumnje duže potrajalo, preselili "dvadeset jednu hiljadu Vlaha i Cincara". (Nisu to bili ni Vlasi ni Cincari, i pomenuti broj je svakako preteran, ali je i, pored toga, izvesno da su se u Beogradu, umesto nekadašnjih, pojavili drugi ljudi koji su ruševine hrišćanskog bastiona prezidali u turski.) Branioci su ostajali bez svoje kamene ljušture. Uporedo s tim, Turci su ih izlagali onom duhovnom pritisku, sporom ali neumitnom, koji slabijeg mora dovesti u stanje klonulosti. Tvrđavi nadogled, pod njenim bedemima i padinama brega, odigravale su se scene koje su, mada neobične, imale svoje razgovetno značenje i poruku. Razmetljivo su stizali, iz dalekih azijskih krajeva, novi turski odredi ˗ neviđeni ljudi sa širokim i krivim sabljama, u ogromnim čakširama višnjeve boje, nakićeni perjem, ogrnuti kožama čitavih zverova, s njihovim glavama, razjapljenih čeljusti, umesto kalpaka, okruženi čudovišnim životinjama, kamilama, leopardima, hrtovima visokim i tankim kao luk. Odlazile su, ponovo u Srem, da raznose smrt i pustoš, čete vojnika koji su, pod Beogradom, razvijenih barjaka, alakali i pominjali Bali-bega Jahjapašića. Otuda su dovodili pohvatane uhode i kalauze da ih ispitaju i muče, ali i poslednje branioce Srema, vitezove u oklopima, koje su smicali pred sultanom i mrtve ih izlagali na vidljiva mesta.

Na sličan način je skončao i onaj, neki neznani, u koga su opkoljeni uložili svoje poslednje nade. On se, noću, preobučen ,,u islamsko ruho", iskrao iz grada da odnese poruku budimskom kralju, ali su ga azapi brzo uhvatili i priveli na divan. "Staviše ga na teške muke. Kasnije ga... nadogled nevernicima, nabiše na kolac." Samo, nije sva nesreća u tome bila. Turci su se tajnog glasonoše, "murtatina", dočepali zahvaljujući "jednom imućnom i uglednom neverniku" koji je, za njim, ustopice iz grada izišao i odao neprijatelju njegove oznake. 1 dok je glasnik natican na kolac, izdajniku je, u znak hvale, svečano obučen kaftan. On je izvestio: u gradu više nema ni hrane, ni baruta za topove, većina je dopanula rana, mnogi su poumirali, "za borbu sposobna čoveka nije ostalo". Ovaj "imućni i ugledni nevernik" bio je, gotovo pouzdano, Mihailo More, zamenik beogradskog bana i jedan od zapovednika odbrane, koji je po opštem uverenju bio nedostojan čoveka i za koga je sam kralj kasnije izjavio "da je noću izišao iz grada i prešao u sultanov logor". Šta se odigralo u gradu kad su jedni, tražeći žižak u mraku, uputili glasnika kralju, a za račun drugih se, u licu samog podbana, istovremeno našao izdajnik, nije teško pretpostaviti. Da utrne svaka nada, povrh svega se dogodilo da je Turcima prebegao i kraljev vesnik koji je možda nosio poruku ohrabrenja. Umesto toga, kako bi preživeli u gradu jasno čuli, Turci su prosuli glas da je kralj, prema njegovom pismu, još uvek u Budimu i da tek prikuplja vojsku. S prevlašću malodušnosti, sudbina Beograda je odmah dopala u ruke onih koji su naginjali predaji. Sve ovo se dogodilo u noći iza poslednjeg turskog juriša na razorenu tvrđavu i, zatim, 28. avgusta. Toga dana, posle ićindije, sultanu su, dok je držao divan, privedena "dva viđena nevernika", koji su potpisali protokol o predaji grada i položili njegove ključeve.

Poslednju reč je dao Sulejman. Samo je on, u tadašnje vreme, mogao vojevati protiv Srba, a grad, koji je slomio, primiti iz ruku njegovih ugarskih zapovednika. Poslednjih dana avgusta 1521. godine, dok je zaposedao Beograd, sultan je izišao iz ljuske knjigoljupca i postao osvajač jer se njegova ratna zamisao, mada pripremljena prema slovu istorije, potpuno preobrazila u delo. Ipak, sve što je u tim trenucima učinio pokazuje da je i dalje, mišlju, ostao vezan za prošlost i svoje pretke. Pre sto pedeset godina, tačno, Srbi su izišli u susret vojsci sultana Murata s namerom da joj preseku put u Evropu, ali su na Marici hametom potučeni. Otada su Osmanovići, stalno srećni, zauzimali zemlju po zemlju, sve do Dunava, i samo je još bilo potrebno da razbiju kapije ovog grada, pa da, kao gospodari jednog, krenu u osvajanje drugog dela neverničkog sveta. Ali, dok je do toga došlo, nije bilo broja bojevima, silna su junaštva, na obe strane, zapamćena i redak je ostao grad za koji su islamski borci ginuli samo jednom. Njegovi preci ponekad su prekidali pohode i vraćali se u Jedrene ili Carigrad da priberu veće snage i, sledeće godine, ponovo krenu u najezdu.

Sve je to bila jedna nedorečena istorija, i sve je to Sulejman, pod Beogradom, završavao poslednjim poglavljem. Prva pobeda mladog sultana značila je ostvarenje onoga što su Osmanovići odavno jedan drugom, i najzad, svi oni njemu, kao najveći posao zaveštavali. Ujedno, tom pobedom je oglašen kraj otpora onih koji su, od bitke na Marici, braneći svoju i tuđe zemlje, vek i po bili najljući i najpostojaniji turski neprijatelji. Kao da su dve istorije pošle iz jednog ishodišta i, dugo se preplićući, našle isto mesto za utoku. Samo, dok su jedni posle svega izišli pod punu svetlost za njih granule istorije, drugi su ostali u tami među poraženima.

Sulejman je 28. avgusta prihvatio predlog ugarskih zapovednika Beograda da predaju tvrđavu, polože oružje i "odu u svoju zemlju". "Čestiti sultan je svima to odobrio", kaže njegov pratilac. Sutradan, 29. avgusta, posle podne, "kapija na gradu je otvorena. Nevernici počeše da se sele sa stvarima, ženama i decom... Posle ićindije održan je divan... Došli su komandant Beograda i još neki viđeniji nevernici. Poljubili su sultanu ruku i ogrnuli se kaftanima." Poraženi su napuštali grad sve do mraka i ukrcavali se na lađe kojima su, 30. avgusta, zabrodili put Slankamena. Sve ovo sačinjava samo jedan u velikom broju sličnih događaja koji su pratili turska osvajanja. Ali 29. i 30. avgusta desilo se i nešto izuzetno neobično, što ne može biti slučaj, jedna stvar dostojna najdubljeg nadnošenja. Mora se pretpostaviti da su Turci strogo nadzirali odlazak dotadašnjih stanovnika i posade Beograda, i čoveka po čoveka razgledali, jer su, da otplove Dunavom, pustili isključivo Ugre. Srbe su zadržali i 9. septembra prognali tamo odakle povratka nije bilo. Tada je i nastala beleška u Sulejmanovom ratnom dnevniku: "Izdata je zapovest da se ratnici iz Beograda proteraju u Carigrad..."

Ovo udvajanje postupka prema pobeđenima ne gubi svoju zanimljivost ako se poveruje da se o tome posebno dogovaralo prilikom predaje grada. Možda su takvo rešenje predložili sami Ugri kako bi se lakše izvukli iz neizostavne pogibije, a opravdanje svog postupka našli su, pred sobom, u razmiricama sa Srbima tokom poslednjih dana odbrane. Sultan je, sumnje nema, raspolagao vestima da je ugarski deo opkoljenih sklon predaji, a drugi se i dalje divlje bije. On je pustio Ugre da mirno napuste Beograd, ali s jednim izuzetkom: naredio je da se izdvoje časnici Blaž i Morgaj i da se živi zatrpaju u zemlju zato što mu nisu predali grad bez borbe, kao što su se dogovarali. To je, verovatno, potpirilo veliku laž, prihvaćenu na katoličkom Zapadu, odgovornom za ono što je izgubljeno, da su Srbi iz verske mržnje pustili Beograd turskom osvajaču. Pomisli da se o sudbini preživelih Srba odvojeno, prilikom predaje, razgovaralo izvodi se jasan trag da se razazna ugarsko držanje i uoči tursko razlikovanje neprijatelja. Ako je pak sultan srpske vojnike i građane zadržao nezavisno od sporazuma sa ugarskim komandantima, njegova procena odnosa čini se samo razgovetnijom.

Osmanovići su često, po potrebi ili za kaznu, preseljavali, i na velike razdaljine, pojedine manje grupe ili žitelje čitavih krajeva. Odvođenjem Srba, pošto su i Ugri otišli, Sulejman je sebi stvorio priliku da potpuno izmeni stanovništvo Beograda, obezbedi njegovu odbranu i da mu drugi lik. Posle takve promene, on se nije morao brinuti "za buduće mirno posedovanje" tog prevažnog grada, a naseljavanjem njegove prazne čaure znao je da će dobiti veličanstven islamski šeher. Više od toga, sve nevolje sa Srbima, koje su trajale sto pedeset godina, bile su time, bar u znaku jednog krupnog istorijskog simbola, konačno zaključene. Samo, on ih nije raselio po Anadolu, nego ih je, naročito o njima misleći, prognao u svoju prestonicu. Sulejman se, od prošlosti, okretao onome što je, kao novo, trebalo da dođe. To se, zajedno s njim, moralo i drugima dogoditi, svima na koje je on, na svoj način, razapet velikim planovima, osobito računao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:33 am








- Nebeski put -


Ni onoga trenutka kad se otvorila gradska kapija, sultan se ničim nije promenio. Svi su, oko njega, završavali svoje poslove bez žurbe, ali i bez zastoja, kao da se kreću putevima i zadržavaju na mestima koji su prethodno određeni carskom promišlju. Preveliki izlivi radosti bili su uzdržani, jer se onome što je unapred obezbeđeno ne treba suviše veseliti, pogotovu stoga što se time često izazovu poremećaji u redovnom obavljanju dužnosti. Uporedo s tim, ni svakidašnja pogubljenja, naticanja na kolac, glavosečenja vitezova oborenih na kolena, klanja ljudi u grupama, odjeci haranja po Sremu i progonstva u koja se pišteći odlazilo ni najmanje nisu poremetili predviđeni ritam događaja: sultanova moć bila je užasna neumitnost koja se iskazivala kao viši zakon, osobita pravda i nova mera svih stvari, a ne kao njegova bezrazložna samovolja. Ovakav vladar je mogao da povlači velike poteze koje će, zadugo, malo ko u potpunosti shvatiti i da, jednovremeno, sitničavo traži i uočava one pojedinosti od kojih, tobože ili stvarno, zavise načela. Time je sve oko sebe više zbunjivao i strašio nego što im se dosadno nametao. Bio je ne samo veliki car nego i od onih najređih miljenika sreće čijim se karakterima sredina povinuje bez obzira na to što druge ljude, zbog sličnih osobina, mrzovoljno od sebe odbija.

U Beograd su 29. avgusta najpre ušli janičari i na tvrđavi, uz svirku mehtera, poboli alajbarjak, žut i crven, svoga age. Zatim je istaknuta zastava smederevskog bega Husreva, čija je vojska naišla za janičarima. Ubrzo su se na bedemima pojavile i druge raznobojne insignije pojedinih turskih zapovednika. Veliki vezir i glavni defterdar došli su, za njima, "da u kuli uzapte riznicu", tačnije, da popišu i pokupe zaplenjene dragocenosti. "Na carskom divanu tri puta se bubnjalo u doboš, čime su objavljivane radosne vesti..." Sultanovi mujezini su izišli na tvrđavu i otuda pozvali na molitvu. ,,Alahu-ekber", odjekivalo je nad mrtvim gradom. Bilo je to dvadeset šestog dana Ramazana. Zalaskom sunca nastupila je blagoslovena noć, Lejlei-kadr, koja je u muslimana najsvetija, kad je Muhamedu došla prva Božja objava. Sulejman je imao strpljenja. U Beograd je stupio tek sutradan, u petak 30. avgusta, i u Donjoj crkvi, koja je odmah pretvorena u džamiju, klanjao džumu, svečanu molitvu. Smatra se da bi to mogla biti mitropolitska Crkva Uspenja Bogorodice, koju je po predanju gradio despot Stefan Lazarević i u kojoj je čuvana čudotvorna ikona, pisana rukom Sv. Luke. Sultan je još dvanaest dana ostao u svom stanu u Zemunu, odakle je, brodom ili preko pontonskog mosta, često prelazio u Beograd, lovio po okolnim šumama i ritovima, izjahivao da osmotri kako se popravljaju i utvrđuju kule i bedemi, održavao divane i delio nagrade u novcu i unapređenjima. U ovome je, ipak, bio najsporiji. Na svakom divanu bi ponekog ozario svojom milošću, ali je većinu drugih ostavljao da, u trpežu, čeka. Samo od jednog svog bega nije zahtevao strpljenje.

Dva dana po svom prvom ulasku u Beograd, sultan je prizvao Bali-bega Jahjapašića, koji je doleteo iz Slankamena, čuvši da je tvrđava dobijena, obdario ga ruhom i asprama i naložio mu šta dalje valja činiti. Nije on Jahja-pašina sina od svih svojih vojskovođa prvog prigrlio i nagradio samo zbog toga što je njegovo vojevanje po Sremu smatrao najvažnijim u srećnom uzimanju grada. Odmah posle ovog prijema, "već prvih dana septembra, dok se sultan nalazio u Beogradu, Bali-beg je spalio Kupinik, Mitrovicu, Karlovce, Čerević i Ilok. Ove gradove Turci su, po sultanovom naređenju, opljačkali i sravnili sa zemljom, a kamenje bacili u reku da se razbeglo stanovništvo, ako se vrati, ne može ničim koristiti. Tako pričaju mnogi turski hroničari..." Dobrim delom, Bali-beg je do kraja uništavao već zapustele gradove; iz ostalih, "narod se, u smrtnom strahu, spašavao bežeći preko Dunava": "tako je stvoren širok pojas puste i ničije zemlje, koja ni na koji način nije mogla poslužiti neprijateljskoj vojsci, ako bi pošla da napadne Beograd". U nameri da se vest raščuje po hrišćanskom svetu, sultan se, pišući Dubrovčanima, još 10. septembra pohvalio ne samo time da je osvojio Beograd nego i razaranjem gradova u Sremu. "Preostala građa od srušenih sremskih gradova dovučena je u Beograd i upotrebljena za njegovu popravku i utvrđivanje." (Dok je, obilazeći, osmatrao položaj, Sulejman je zapovedio da se iskrči šuma na Ratnom ostrvu, odakle se, rekama, najlakše moglo udariti na nedovoljno zaštićen donji grad.)

Prema nekim vestima, Bali-beg Jahjapašić je zadržao Ugre koji su, sultanovom milošću, napustili Beograd i zaputili se u Slankamen da pređu u svoju zemlju, i sve ih pobio. Ovaj događaj postaje verovatan ako se uzme u obzir da je Jahjapašić, pošto se sastao sa sultanom, krenuo da u Sremu zbriše sve živo i sve što je strčalo nad zemljom, i da je svim Turcima, a kamoli njemu, posebno smetalo, natrunjujući im veselje, da se nevernici, posle prkosne obrane kojom su im mnogo muka zadali, mirno vrate svome kralju. Pobeda bez uniženja neprijatelja gubila je deo svoje vrednosti i svoju slast. Ako i nije sam dao mig da se, radi zadovoljenja pobedničkih nagona, pokoljem Ugara pogazi reč, nema podataka da je sultan bilo kad prebacio Bali-begu njegovo divljanje nad nemoćnima. Ratujući s velikim naporom i naprezanjem, što je malo ko primećivao, Sulejman je bio sklon potmuloj jarosti i pizmi. A Ugre je već bio svrstao među one kojima zemlju treba uzeti i prema kojima ne treba čuvati obzire.

Srećni sultan je zaista zaslužio da ga tako beleže: već na prvom koraku, samo što je stao osvajati, u daleko ispružene ruke, uzdrhtalo gramzive, pao mu je grad sa čijih je bedema mogao da pogledom opisuje najšire krugove i da se, visoko nad silnim rekama, koje kao da su iz raja isticale, prepušta rojenju novih misli, nezadrživih i smelih, kao i njegovo oko u daljinama. Sulejman je, kao car, ipak bio toliko moćan da je sve te misli povremeno umeo zaustaviti, po glavi prikupiti i hladno utvrditi njihovu upotrebljivost. Veliki planovi, na taj način, ostanu bez loših posledica, ali se njihovim ponovnim raspirivanjem uvek može otkriti ideja, koja bi inače ostala negde zapretana, za kakvo dalje korisno delovanje. Dubrovačke poklisare, koji su, više od mesec dana, baveći se u njegovoj ordiji, gladni i bolesni posmatrali bitku (jer su oko Beograda svi gladovali i mnogi propadali od srdobolje), sultan je, posle svega, svesrdno prihvatio i podario im ono što će dugo biti osnova zlatonosne trgovine njihovih sugrađana u Turskoj: da u čitavoj Rumeliji ne plaćaju carine, nego da njihova vlada za sve njih odsekom daje državnoj riznici neznatnu sumu na ime zakupa. U želji da unapredi trgovinu u svome carstvu vojnika, Sulejman je dao Dubrovčanima ovu milost i ostao pri reći, iako su oni, kao i uvek nezasito preterujući, mogli da ga, kao vrhovnog gospodara, i uvrede jer su, osetivši da je trenutno popustljive volje, odmah produžili s molbama i zatražili da im smanji harač. Dubrovnik je bio jedini grad u hrišćanskom svetu sa čijih je bedema tursko osvojenje Beograda pozdravljeno topovskom paljbom. Iz sultanove kancelarije odaslana su pisma svima koje je trebalo prijateljski obradovati ili, pretvarajući se, opomenuti vešću da je Beograd pao. Jedno takvo pismo sačinjeno je, nimalo slučajno, i za velikog majstora vitezova jovanovaca na Rodosu. Sulejman je 10. septembra svojoj sledećoj žrtvi, Vilijeu de L’Il-Adamu, pisao da bi ga, kao srdačno, podsetio (u stvari da bi mu uputio prvo izazivanje): on ga smatra svojim prijateljem i bratom i zato nije red da bude poslednji koji će mu čestitati zauzeće "značajne tvrđave Beograda" ("koju smo osvojili pošto smo stavili pod mač sve one koji su se usudili da nam se suprotstave"). Vilije de L’Il-Adam odmah je obavestio o ovome pismu francuskog kralja Fransoa I: "... Sultan je poslao ovamo jednog svog glasonošu s pismom... kojim nas je, tobože kao prijatelj, izvestio da je osvojio Beograd, Šabac i Zemun, i da je posekao sve one koje je u tim gradovima zatekao. On, pored toga, kaže da mu se predalo još pet utvrđenih mesta koja je popalio i porušio, a njihovo stanovništvo poslao kao roblje u Carigrad. Tri meseca je proveo u Ugarskoj, u pokrajini zvanoj Servien, a da nije naišao ni na kakav otpor, mada je želeo da se ogleda s njenim kraljem..." Treba misliti na odbranu ˗ pisao je veliki majstor kralju. Smišljajući kako će urediti i novim tečevinama rasprostraniti svoju carevinu, Sulejman je, istovremeno, u glavi čuvao i, kad zatreba, koristio bezbroj sitnih mera koje su njegovu okolinu i sve podanike držale zabezeknutim i pod stalnom pretnjom da ih njegovo oko motri. Jednog od onih dana kad je sultan odlazio u lov, 9. septembra, srpsko stanovništvo Beograda poterano je u večito progonstvo. Činilo se da im je čestiti car, koji je otišao na zverinje, konačno okrenuo leđa. Osećali su ga, međutim, nad sobom sve dok su, krvavih nogu, gmizali ka Carigradu.

Glas o pečalnoj povorci koju sprovode Turci širio se i raznosio do rubova onih zemalja u kojima su živeli jednovernici prognanih. Tadašnji ljudi, koji su se već naraštajima rađali u stradalnim vremenima i umirali gotovo jedino saznavši za ratove, bedu i muke, postali su i prema sebi, ali i prema drugima, osetljivi kao zvono koje na vetru žalobno odjekne. Njihova pobožnost, pažljivo razvijana tokom srednjeg veka na primerima sopstvenih revnosnika i svetitelja, postepeno se pretvarala u onu razmekšalost naravi kad se tuđi jad doživljava kao svoj i kad se, plačući i ridajući nad drugim, u stvari sebe oplakuje. Patnja je bila opšta, iznad svih i svega, neizostavna i neizbežna, ona što natapa svaki zalogaj, pretvara u gorčinu svaki gutljaj, javlja se u obliku kuge i gladi, preobražava se u Turke, mađarsku gospodu, razbojnike, divlje zveri i oblake skakavaca, i decu odnosi kao hiljade malih mučenika, odgoni narod na razne strane i negde mu na pola puta, pre nego što svoje učine, uništava najbolje ljude. To više nije bila borba, ni svesno žrtvovanje, ni redovna smrt ˗ to je bila patnja koja na kraju izgubi svaki razlog, i samo srca, kao neutoljiva boljka, drži razdrtim i nemoćnim. U pitanju je jedno od onih stanja koja mogu prethoditi velikim duhovnim klonućima jednog obespućenog naroda, kad se vera vraća svojim paganskim ishodištima, tuđi car naziva svojim i sve što razgoni osećanje jada, na prvom mestu služba novom gospodaru, bar površinom svesti postaje opravdano.

To što su svetinje iz svojih crkava nosili na rukama značilo je prognanima samo podsticaj i podršku da još žešće paraju svoja srca i pune sebe nekim opštim jadom kad bi im ponestalo svoje tuge. Čitavi krajevi su odjeknuli njihovim plačem, kao da je gora svojim listom prenela njegov zvuk. Rasprostirući se nemerljivom brzinom same od sebe, vesti o povorci bola dodirivale su usamljene pojedince, grupe i naselja i, mada su išle nečujnim šapatom, sve ih naprečac obarale u lelek i žal, a mnoge pokretale da ne razmišljajući pohrle ka glavnom drumu ne bi li videli braću i celivali svetinje. "Silan je narod", priča jedan hroničar, "izlazio na put između Beograda i Carigrada da vidi prognanike i pokloni se ikonama i moštima..." Susreti su bez sumnje bili od onih kad saučesnici u žalosti, ugledavši ucveljene, počnu da jauču, ridaju i mnoge suze rone, a bolom pogođeni, kad to smotre, otvore u sebi nove izvore plača. Srbe je nekada, zbog prečestog ponavljanja ovakvih događaja, pored ostalog, povezala i zajednička tuga, ona koju svi stalno u sebi nose i koja se, čim je nesreća izazove, na istovetan način i bez zadržavanja iskaže.

Više od svega, prognanici nisu bili svakidašnji. Dolazili su iz prestonog grada "predobrog, i milog, i slatkog gospodina despota", i to posle junačke odbrane koja je trajala tri meseca i koju su svi, njima svojstvenim čulima, pratili, razaznavajući šta se tamo čini, ne samo po kretanju Turaka i pričanju skoroteča nego i po zvuku događaja, jedino njima čujnom. Kao da je sve ono za što su Srbi još u carska vremena počeli zatoran boj biti odlazilo ovom povorkom u onaj tamni vilajet u kome su kraj i ishodište svega života. Hod robija kroz Tursku izazvao je, utiskom, prostrano i žamorno talasanje i zbog toga što Sulejman, u Carigrad, nije oterao mali broj ljudi. On je sam pisao, dan posle njihova polaska, da je u svoju prestonicu uputio sužnje zarobljene u Beogradu, ali i u pet razorenih sremskih gradova. Ovo ljudsko stado sprovodio je buljuk plaćenika u kome nije moglo biti manje od sto ljudi. Ako je svaki od njih terao samo pet vojnika ili glava porodice, može se pretpostaviti da je u povorci bilo najmanje dve hiljade muževa, žena i dece. Uostalom, srpska naselja, uskoro ponikla na prilazima Carigradu, dovoljan su dokaz da je drumom koji je vodio preko Niša i Sofije gonjeno u septembru i oktobru 1521. godine toliko plačevnih žrtava beogradskog i sremskog robljenja da je to moralo pokrenuti, i u zaturenijim krajevima, dublje duševne potrese.

Narod je izlazio na drum u susret sužnjima i zbog toga što se čulo da oni, noseći svetinje koje su čuvane u beogradskim crkvama, već gaze, mrtvi, nebeskom stazom. Beograd je, sumnje nema, odavno bio glasovit zbog moštiju, ikona, svetih utvari i knjiga pohranjenih po njegovim bogomoljama: stvarana su o njima predanja, sastavljani apokrifni spisi, raznošene vesti koje su privlačile poklonike željne pobožnog umirenja ili svojoj boljci leka. Prognanici su, pored ostalog, odnosili mošti Sv. Petke, one koju su i Srbi i Bugari zajednički slavili gotovo kao neku čudesnu družbenicu na putevima svojih stradanja. Svetiteljka je živela u južnoj Trakiji, blizu Carigrada, u X ili početkom XI veka, pa su joj tu i mosti počivale. U vreme kad su Latini, 1204-1261, vladali na ruševinama Vizantije, bugarski car Jovan Asen "isprosio" je od njih mosti Sv. Petke i preneo ih u Trnovo, svoj prestoni grad. Pred turskom najezdom, u XIV veku, mosti su sklonjene u Vidin, a zatim je kneginja Milica 1398. umolila svoga zeta, sultana Bajazida, da ih ona preuzme. Od tada je Beograd bio mesto u koje se dolazilo radi poklonjenja Trnovskoj Petki, kako se govorilo po Srbiji, ili Beogradskoj Petki, kao što je zapamćeno na zetskom primorju. "Prišestvijem svetim tvojim srbska zemlja obogati se...", kaže se u službi Sv. Petki koja je štampana u prazničnom mineju Božidara Vukovića (1538). Srbi su se, odmah posle njegovog nastanka (prema Ilarionu Ruvarcu oko 1385), mogli upoznati sa žitijem Sv. Petke koje je napisao bugarski patrijarh Jeftimije, a Gligorije Camblak je svojim delovanjem sigurno najviše uradio na rasprostiranju kulta ove svetiteljke u Srbiji. Prinuđeni, 1521, da kosti mučenice vrate u njen zavičaj (odakle ih je moldavski vojvoda Vasilije Lupul, kupivši ih od Turaka, 1641. preneo u svoju prestonicu Jaš), Srbi su prema njoj sačuvali svoju pobožnu odanost: posle mnogih, kratko žitije ugodnice i besedu njoj u pohvalu napisao je, u XVIII veku, Gavril Stefanović Venclović, propovednik i pesnik, narodnim jezikom. Prognanici su, zna se, poneli sobom i čudotvornu ruku sv. carice Teofane, "supružnice Lava, cara premudrago", za koju je Ilarion Ruvarac pretpostavio da je, slično moštima Sv. Petke, u vreme turskih osvajanja iz Bugarske skrivena u Srbiju. Narod je, ipak, najviše hrlio ka carigradskom drumu kako bi, na rukama beogradskog robija, celivao Bogorodičinu ikonu koju je, prema predanju, pisao jevanđelist Luka. Krasna ikona Majke božje, sva srebrom okovana pominje se 1073. godine prilikom mađarske opsade Beograda. Arhiepiskop Danilo je zabeležio kako je Simonida, žena kralja Milutina, idući u pohode svojoj jetrvi, kraljici Katelini, došla ,,v grad Beligrad na bregu reki Dunava i Savi" i u velikoj mitropolitskoj crkvi poklonila se "obrazu čudotvornomu presvete Bogorodice". Prema jednom letopisu, ikona iz 1521. bila je "prebogato ukrašena". Ima, najzad, i beleška da su Srbi, odlazeći iz Beograda, pokupili i poneli sve što je sačinjavalo opremu njihove saborne Crkve Uspenja Bogorodice.

Sultan je, sitničav, znao šta znači povorka koja se, sa svojim svetinjama, kreće ka Carigradu. Hroničari jasno svedoče da je on dozvolio narodu izlaženje na drum i celivanje moštiju, ikona i crkvenih utvari, ali pod uslovom da plati. Prikupljeni novac je namenjen državnoj riznici. "Stigavši u Carigrad, Sulejman je zatražio od grčkog patrijarha da mu za ove relikvije izda dvanaest hiljada dukata, ako ne želi da ih baci u more. Patrijarhu njegovo siromaštvo nije dozvolilo da toliki novac, za njega veoma znatan, odmah isplati, pa je zatražio vremena da ga prikupi. Uskoro posle toga, on doista otkupi relikvije. Dao je novac da se ne bi učinilo svetogrđe i da bi pokazao Turcima kako se hrišćani brinu za ono što poštuju.

Mada po zakonu trpeljivi, Turci su vremenom stekli osobitu osetljivost prema svemu što je sačinjavalo spoljašnja obeležja tuđih vera. Ako je sultanu, u znak podložnosti, uredno plaćao harač, svaki podanik je kao njegov štićenik mogao ostati u svojoj veri. Uporedo s tim, popravka, proširenja i, pogotovu, podizanje novih bogomolja bili su ograničeni posebnim propisima. Pravoverne su, više od svega, vređale one kultne radnje, od svakidašnje zvonjave do litija, koje su im mogle uznemiriti vid i sluh. Zabrane su uvedene nasiljima vršenim na licu mesta jer se za njih, izgleda, nije odgovaralo. Kao korisnici iste ideje, Turci su se sažaljevali nad onom uvređenošću zbog tuđeg postojanja koju bi poneki od njih morao iskazati silom; kad su ih prinudili na širu trpeljivost, oni su, zajedno s tom idejom, izgubili i carstvo. Dok su turski gospodari bili pri snazi, duhovnici su se kretali preobučeni, udaranje u klepala je zamenilo zvona, oko manastira su održavani što viši zidovi, ponekad se, umesto u crkvi, služilo u zemunici, podrumu ili šumi, nije se smelo videti treptanje sveca, freske, ikone, utvari i groblja često su bili predmet svetogrđa, i ima vesti da je narod, i kad bi dobio dopuštenje da se okupi oko crkve, na prepad stavljan pod sablju, pa bi se vreće pune odsečenih ušiju slale pašama na poklon. Svojstvene malom čoveku XVI veka koji je težio da se radi sigurnosti izgubi u masi jednovernika i koji se, rastrzan sumnjama, naprezao da više veruje i da, verujući, postane u svome biću pouzdaniji, sve ove pojave nisu bile izuzetne u epohi kad su razlike u ispovedanju činile ljude, svuda u Evropi, žalosno uznemirenim. Izaziva, međutim, naročitu pažnju sve primetniji smisao Turaka da osmatraju nevernička svetilišta, prate njihova poklonička kretanja, utvrđuju za koje im se predmete, kao za svetinje, duh najviše veže, otkrivaju, naposletku, kultove koji najšire zrače i mogu imati svoje posledice. Ovde nije u pitanju samo nastojanje da se suzbije preobražaj vere u političku misao, pokret i nemir (što se dogodilo, na primer, prilikom spaljivanja moštiju Sv. Save ili, mnogo kasnije, u XVIII veku, kad su na granicama pretresani putnici da među sultanove podanike ne bi uneli ruske ikone i knjige): očevidno je i nastojanje da se nevernička raja, po zakonu, podnosi u njenom opredeljenju za svoga proroka, ali da ona ostane na nižem stepenu verovanja, što više duhovno zapuštena i uboga, s neuglednom crkvom i s nedovoljno istaknutim, ustrašenim i, slično prostom narodu, siromašnim i dernim kaluđerima i popovima. Iako je počeo da stvara svetsko carstvo, Sulejman je imao oštrovido oko koje se umelo zadržati i na ovakvim pojedinostima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:34 am




- Rokselana -


Nastupali su trenuci iskidanog pamćenja, oni o kojima hroničari, hrleći da opišu nove prevažne događaje, najčešće malo ili slučajno govore. Za ličnu istoriju jednog vladaoca, časovi u senci između dva izlaska na scenu moraju, ipak, biti posebno sadržajni. Mada to ničim nije pokazivao, srećni car se, tokom samoga trijumfalnog povratka, mogao osetiti pokolebanim.

Dok je na putu iz Beograda u Carigrad konačio u jednom resavskom selu, Sulejman je primio vest da mu je umro sin Murat, sitno dete od dve godine. Sultan se pokorio božjoj volji tim pre što je u njegovoj ordiji za vreme pohoda vladala teška srdobolja, a iz prestonice su stizali glasovi o moriji koja je, ugnezdivši se u uličnoj masi, već počela zavlačiti svoje pipke i u saraje prvih carigradskih odličnika. Kad jedan grad, užasno velik usled pretrpane svetine, onemoća od straha, jedno zlo uvek otvori vrata drugom. Pojavile su se, za kugom, i boginje da napadaju decu, odnose ih u vatruštini, ispijaju im oči, ili ih ostavljaju nakazne. Pošto među ljude uljegnu sile i jasno istaknu svoju prevlast, pokoravanje sudbini mora dobiti izgled dostojanstva. Sulejman se mogao miriti s nuždom pogotovu stoga što je verovao da mu volja, time, postaje izuzetno silna, pripremljena za nove osvajačke podvige koji su mu, kao nosiocu svetog rata, istom nuždom namenjeni. Mnogo godina kasnije, jedan evropski diplomata zamolio je, preko velikog vezira, sultana da se zbog zaraze privremeno skloni iz Carigrada. "Šta on hoće i kuda smera?", uzviknuo je Sulejman veziru, ogorčen zbog svoje začuđenosti: "Zar on ne zna da je kuga božja strela koja svoj cilj nikad ne promaši? Kuda bi hteo da se zavuče i bude siguran da ga ona neće pogoditi? Ako Bog hoće da ga usmrti, nikakvo mu bekstvo ni skrivanje neće pomoći. Čovek se uzalud kloni neizvesnosti. Kuga je ušla i u ovaj saraj, pa ga ne napuštam. I za njega je najbolje da miruje onde gde se zatekao..." Tako je Sulejman govorio u godinama kad je u svoje shvatanje čoveka i njegove sudbine mogao unositi i ličnu gorčinu, melanholiju i prikrivenu beznadežnost. Ali on je u suštini morao istovetno misliti i kad se, mlad, pobedonosno vraćao iz osvojenog Beograda. Jedino što je, u ovom slučaju, njegova sujeta bila ustreptala, a potmula strepnja se voljno pretvarala u prkos kojim se slama sve što se u sebi slabašno nosi. Malo dana pošto je primio vest da mu je Murat umro, sultan je dva puta, na počincima, prisustvovao konjskim trkama; odlazio je da lovi ili bi, s konja, razgledao mesta slavna s lepote ili kakvih prošlih događaja. Putovao je sporo, s noćištima na kratkom rastojanju, kao i u boj kad je odlazio. Samo da priđe Carigradu, kad je stigao u Jedrene, trebalo mu je pet dana. Usput je prizivao miljenika Ahmed-pašu, rumelijskog beglerbega, onoga koji ga je svojim junaštvom pod Beogradom nadahnuo pouzdanjem.

Da li se car sporo primicao prestonici čekajući kradom jenjavanje pošasti, ili ga je posle visoka uzleta zahvatilo klonuće od uspeha? Približavala se jesen, dovoljno duga da se još jednom razgledaju dovršeni poslovi i pripreme nova osvajanja. Pored toga je s pouzdanjem mogao verovati da njegovi namesnici i drugi podložni časnici svaku zapovest, koju su dobili, već pretvaraju u zamišljeno delo. Pre nego što je napustio osvojeni grad, sultan je još jednom dozvao iz Srema Beli-bega Jahjapašića i dodelio mu na upravu Smederevski sandžak sa sedištem u Beogradu i s godišnjim dohotkom od 900.000 aspri, dvaput većim od uobičajenog. Dotadašnji krajišnik u severnoj Srbiji Husrev-beg premešten je na Bali-begovo mesto, u Sarajevo, za bosanskog sandžakbega. Trebalo je da sultanov štićenik, doista najviše nagrađen posle uzimanja beogradske tvrđave, nastavi bdenje na njenim kulama i bedemima, na koje je, čim su ih obnovili iz ruševina, namešteno dve stotine topova, dok je u gradu ostavljeno, kao stalna posada, nekoliko hiljada vojnika. Na bokovima beogradskog kraj išta, Smederevo je, s pedeset zarbezana na svojim zidinama, počelo da stražari nad Dunavom, dok je na palisade Šapca, naježene nad Savom, propeto, za opomenu, dvadeset lakših topova. Beli-beg je imao poseban zadatak da štiti beogradsku kapiju održavajući pustoš u Sremu. Njegovo izletanje, kako bi robio, svaki put je ponovo opominjalo da je sultanovim uzimanjem Beograda srpski narod konačno bez nade pao u tursko sužanjstvo i da se s te strane može oglasiti samo zveket sindžira.

Sultan je stigao u Carigrad bez trijumfa, gotovo nevidljivo, prevezavši se barkom od Silivrije do dvora. Dva dana posle toga, umrla mu je kći, verovatno malo dete jer joj je u hronikama i ime zanemareno. Samo osam dana je prošlo, a za ovom devojčicom je pošlo i najstarije carevo dete, prvorođeni sin Mahmud. Za njega se naglašeno kaže da je umro od velikih boginja i da je tada imao devet godina. U časovima kad se zlatna carigradska jesen samo po rubovima, u suton, kao zlom slutnjom počela optočavati jednom tankom crnom prugom, na očevom kolenu je, čini se, ostao samo jedan sin, šestogodišnji Mustafa. Njegova majka, sultanija Mahidevran, Proletnja Ruža, redovno puna dokučivih slasti za Sulejmana svojim okruglim, malim, gojaznim telom, mogla se naći u haremu izobličena, skršena, odjednom splasnula, sasvim luda zbog gubitka troje dece za mesec dana.

Ne postoje određeniji nagoveštaji s kakvim željama se Sulejman vraćao u Carigrad. Nastojao je da se drži kao pravdoljubiv vladar koji ne odvaja velike od malih i koji je dužan svakoga uzeti pod okrilje ˗ svedoće zapadni pisci. Samo što je krenuo kroz Tursku, na konju, u osvit dana, jedna žena, sva raščupana, oblivena suzama, grebući noktima lice i rasplićući kose, navalila je svom snagom i gotovo bestidno na stražu da je pripusti caru ˗ pisao je jedan hroničar. Sultan naredi da mu je privedu: "Tvoji vojnici, grabežljivi i nečovečni, opljačkali su mi prošle noći kuću", rekla je žena pristupivši Sulejmanu: "Gde ću sad naći utočište, gde sav moj porod, gde postelju, gde hranu?" Sultan joj je odgovorio, smejući se: "Ženo, ti si sigurno spavala čim si neoprezno dozvolila da te pokradu." "Spavala sam, bez sumnje", odvrati žena, "ali sam se nadala da si ti budan jer su vladari dužni da bdiju nad sigurnošću i imetkom svojih podanika." Car je dao ženi dvadeset dukata, naredio da joj se vrati ukradeno i izdao uredbu da se selo, u kome je ona živela, za neko vreme oslobodi dažbina. Sve što je tokom pohoda učinio, kako bi ispunio zavet predaka, Sulejmana je samo utvrdilo u njegovim vladarskim načelima. Njemu je postignuta slava odista poslužila kao dokaz da su ga do nje doveli dobri postupci kojima zbog toga treba ostati privržen. Ali, vraćajući se u prestonicu, on je mogao nositi sobom slavu i kao neku trajnu snagu koju sme upotrebiti da mu telom i duhom raspiri toplinu strasti, podstakne pritajene želje, obnovi osećanje onog nadmoćnog blaženstva s kojim je uvek, mažen među svojima, provodio dane u saraju. Nastupao je vedra čela, kao čovek koji onome što ga očekuje prilazi oslobođen svakog tereta. Čini se da je Sulejman bio od onih koji s povećanom požudom hrle ženi zahvaljujući podsticajima dobijenim od drugih stvari. Lako razdražljiv, ni heroj ni slabić, snažniji nego što izgleda, ali i snage brzo podložne klonuću, on je svoju žudnju mogao potajno pothranjivati uspehom na bojnom polju. Pobedonosni povratak ipak nije ubrzavao možda i zbog toga što je volju na prvom mestu koristio da prati i posmatra sebe i sam sebi se neprestano suprotstavlja.

Ne može se pretpostaviti da je Sulejman već 1521. dolazio s ratišta kući vezan željama jedino za Rokselanu. Nije zabeleženo kad je ona prvi put dospela u njegovu postelju, ali je to moglo biti samo neki mesec pre njegovog pohoda na Beograd. Prema osmanskim genealogijama, hronikama i biografskim rečnicima, koji su najčešće nepouzdani, to se najverovatnije dogodilo 1520, kad je Rokselani moglo biti oko dvadeset godina. U vreme beogradske vojne, sultana je u haremu čekala Proletnja Ruža s jednom kćeri i nekoliko sinova. Car je bio od onih mladih ljudi koji nemaju dovoljno smelosti da, pored izvora zadovoljstva nađenih u jednoj, traže drukčije čari u drugih žena. Bio je, zatim, suviše privržen tradicijama i potrebama svoje loze da ne bi bio blagodaran ženi koja mu je dala obilato poroda. Sve draži, sasvim nove, nalik na čarolije, koje mu je Rokselana, ruska robinjica, slučajno, ćudljivom igrom trenutka, otkrila uoči polaska u rat, on je morao držati potisnutim pod slojem radosti koje mu je već godinama pružala majka njegove dece. Ali dolaskom u Carigrad, gde su veziri jednog dana, donevši na ramenima male tabute, podno nogu njegovog oca, pokojnog sultana Selima, odjednom položili tri njegova deteta, sve ono što je ispunilo najlepše godine Sulejmanove mladosti postalo je mrtvo i od njega sasvim odvojeno. Sultanija-majka, koju su nekada prozvali Proletnjom Ružom, morala je biti tugom najgroznije opustošena. Jer njoj su, haremskoj zatočenici, njena deca bila sve njeno biće, jedini znak i dokaz da postoji.

Šta se sa Sulejmanom, i oko njega, dogodilo u Carigradu, u jesen 1521. godine, teško je razaznati zbog toga što svedoci istorije najradije govore o javnim postupcima istaknutih ljudi. Oni tragični potezi nosilaca istorijske radnje koji proističu iz njihovog intimnog karaktera zanemaruju se s povremenim i sve naglašenijim napuštanjem klasičnih obrazaca istorije kao umetničkog dela. Kad su Osmanovi potomci u pitanju, ni oni, a kamoli njihov porod, nisu sebi pripadali: rađali su se mnogobrojni, i svi bezglasno umirali, s jedinim ciljem da od njih sigurno ostane jedan koji će preuzeti ulogu Prorokova namesnika u državi zatočnika svetog rata. Nedoglednom mnoštvu dece nekih sultana nisu često ni imena zapamćena. Još manje im se zna za majku ili za datum rođenja. Kad su umirala, beležilo se češće jer su ponekad, prilikom promene na prestolu, odjednom sva, sem naslednika, davljena.

Da se sa Sulejmanom nešto zbiva ipak su na vreme osetili mletački zastupnici u Carigradu. Pisali su o tome malo, ali sa određenim slutnjama. Javljajući kako su sultanu pomrla deca, jedan od njih je primetio: "Kad bi se dogodilo da i sultan umre, njegovo carstvo bi zapalo u najveću pometnju." Iz istog vremena je i vest, sasvim neobična i izuzetna, kakva se ni pre ni posle toga nije pojavila, da se Sulejman, vrativši se iz Beograda, upustio u razvratan život: svojstven mu je svaki nered, prečesto zalazi ženama u harem i provodi se ploveći barkom. Sve što se dešavalo sa sultanom bilo je toliko preterano da se Mlečanin brzopleto ponadao dobrom ishodu stvari za hrišćane.

Ovakvi izveštaji sasvim su retki, a Sulejmana bi možda trebalo pratiti iz dana u dan da bi se bez napora proniknulo u suštinu promene. Pišući o sultanovoj nagloj razuzdanosti, koja je oko njega izazvala opšti nered, Mlečanin se toga trenutka, da uporedi, nije setio činjenice koju su svi znali: da je osvajač Beograda voleo, inače, miran život na dvoru, dobro poznatu ljubav jedne žene, decu oko sebe i u sebi, saznanje da je prema svima takav da ga, kao maziju, svi miluju.

Sulejman je uleteo u oluju, ali iz nje nije izišao mnogo promenjen. Očevidno, posmatrao je za to vreme sebe i sebi dozvolio samo ono što je odredio kao dobro i korisno. Bura mu je bila potrebna kako bi bio siguran da će se odigrati sve ono što treba da se desi: u ognju će sagoreti suvišno, a novo će se javiti u punoj snazi i sa stvarnim značenjem.

Priklonivši se Rokselani umesto Proletnjoj Ruži, car se svakako poveo za onim tragovima slučajne strasti, doživljene pred pohod, koji su u njemu, posle prolaznih ratnih utisaka, morali ostati sasvim sveži i još življi. A kad je posle ponovljenog susreta osetio da ga je mala Ruskinja svega ispunila usplamtelim i pouzdanim oduševljenjem sobom, Sulejman je mogao poverovati da je u tome, uz ostalo, i izlazak na put sticanja novog poroda, oko čega se on, kao Osmanov potomak, morao pobrinuti. Uostalom, za onovremenog čoveka, pa i za turskog cara, žena koja se voli morala je biti i žena koja rađa; i ukoliko je to ona činila redovno, strast se time samo obnavljala i produžavala.

U vreme kad je vihor prohujao kroz odaje sultanova harema, među Evropljanima u Carigradu se čulo da mlada Ruskinja, zbog koje se sve to desilo, nije obdarena osobitom lepotom, ali da je minijaturna, živahna, privlačna i puna nestašnih draži. Njen lik je dopunjavan podacima o runastoj kosi koja je imala riđu, "gotovo jarko crvenu boju", i o detinjem nosu nagore povijenog vrha (takav oblik nosa nazvan je kasnije, u priručnicima ženske lepote, le nez a la Roxelanne). Kazano je da je u haremu prkosila odaliskama bujnoga tela i bezmerne lepote, obasjanim sopstvenim sjajem i preozbiljnima od obilja darova, osobito onih skrivenih, kojima ih je priroda obasula. Kao da je znala da one, uz toliku krasotu, nemaju otpornosti da se brane, pa se ospu kad ih snađu nevolje. Zagledana u svoje telo, naježeno nevidljivom mahovinom od mnogih strepnji koje su njime udarale, "majušno da bi stalo na dlan crnom džinu, evnuhu, njenom čuvaru", Rokselana je unapred znala kakve će oluje preko njega preći i ona je morala verovati u njegovu izdržljivost. Bila je svesna da nije dovoljno lepa i da, zbog toga, u glavi mora okupljati sve misli, pogotovu one pokvarene, i prema tim mislima podešavati svoje moći. Jer, u haremu se znalo sve zato što su žene o svemu, pa i o onome što se nije desilo, bestidno pričale. I već su se tokom tih priča razdvajale na one koje su se, kao na nekom ukletom brodu, predavale sudbini i na one, malobrojne, koje su započinjale rat ne samo oko careve postelje nego i oko vlasti.

Zbog vragolastog osmeha nazvana Hurem, crvenokosa robinja je dočekala sultanov povratak iz rata sigurno još više zatvorena svojom veselošću. Imala je svoju zamisao, u nju je verovala i bezbrojne dane je potajno negovala, braneći sve to, negde skriveno, svojim osmehom kao da trijumf ne može izostati. Mnoge haremske priče, koje su sačuvane svuda, a ne samo u istočnjačkom predanju, svedoče da su se žene, zasužnjene za jednog čoveka, vraćale svome iskonskom biću. Nastojale su da vole i da budu voljene, i da se sve to odigrava sa strašću, ali i s mnogo naučenih veština. Drugi cilj im je bio da rode i da što češće rađaju, jer su se time utvrđivale najpre u ljubavi, a zatim u životu svoga čoveka. Tek s time su dolazili ugled, poštovanje, položaj u društvenoj okolini, možda i vlast. Rokselana se približavala pobedi nad svojim suparnicama u haremu zato što je s više uspeha otkrivala u sebi, da mu se vrati, svoje prvobitno biće. Pripremala je za sve što im se može desiti i svoje telo i svoj duh, i osmehivala se nad onim što je predosećala da će podneti, i radosno, i bolno i, više od svega, gnusno. Razvijajući, pod pritiskom volje, svoje oslobođeno žensko biće, ona je mogla smiriti i ostaviti ih da traju, ali ne i da je ometaju, svoja sećanja na rodni grad Rogatino, sav sazdan od drveta, blata i slame, i sav okružen stepom, koji je, zajedno s njenim ocem sveštenikom i majkom, posle tatarskog robljenja ostao u plamenu i kricima.

Rokselana je, čini se, ipak bila u ponečem naivna. Nosila je sobom tajnu, kojom se preobražavala i pripremala, i u tome je osnova njenog uspeha. Ali ona nije zapažala da je ta njena tajna za sve očevidna i da je u haremu, gde nije moglo biti skrivenih stvari, znalački posmatraju, prate i sve o njoj pamte. Ni njena neprekidna veselost, ponekad i raskalašna, koja je prikrivala njenu revnosnu obuzetost sobom, nije mogla izmaći oku starijih žena, pogotovu čuvarki i sluškinja, koje su suviše preko glave preturile da još jedan slučaj ne bi vezale za svoja i za nasleđena iskustva. Ostajalo je od svega, ipak, ćutanje jer se nikada nije znalo kuda koga vode krv i misao. Ali kad je Rokselana, mnogo kasnije, postala središnja ličnost u carskoj kući, oživele su brižno pamćene priče o njoj ˗ kakva je nekad bila, mlada, crvenokosa, razuzdana smeha, suviše lukava da najzad ne bi našla mesta pored popustljivog gospodara. Tako se saznalo i za trenutak kad se Sulejman, odbacivši Proletnju Ružu, konačno vezao za Rokselanu.

Možda je nasmejana robinja ostala naivna i u času kad se odlučivalo o njenoj sudbini i kad je, pobedivši, poverovala kako je svoju ulogu toliko, do kraja, dobro odigrala da je u pretvaranju niko nije uhvatio. Sultan je Rokselanu pozvao u svoju postelju uskoro po svom povratku iz Beograda, pošto je, malo pre toga, dok je Carigradom vejala smrt, odjednom sahranio kćer i dva sina. U običnim prilikama, lepa Čerkeskinja Proletnja Ruža, mada nepopustljivo gorda, morala bi to otrpeti kao nuždu. Bile su izuzetno retke one žene koje su na sultane, pošto bi im rodile naslednika, imale toliko uticaja da se ovi nisu smeli upuštati, ili im to nije bilo potrebno, u traženje prolaznih zadovoljstava kod drugih haremskih zatočenica. Ali, kad je naglo počela gubiti decu, i to mušku, onu koja su joj u kući Osmanovića davala posebna prava, bliska pravima zakonite žene, Čerkeskinja je na sultanovo ponašanje u haremu morala postati mnogo osetljivija, pogotovu stoga što su njena mladost i lepota već naginjale zaranku. Zatim su do nje ˗ što hroničar pažljivo beleži ˗ doprle vesti da se Sulejman s Rokselanom lepo zabavlja. Izvesno je da su ovakvi glasovi stizali do nje s namerom i na osobit način. Mada nije bila bez nade, jer je jedini carev sin Mustafa, sjajan šestogodišnji dečak, već tada pun neobuzdanog prkosa, bio njeno dete, ostalo posle pomora živo i zdravo, u Čerkeskinji je preovladao ponos koji je nosila u krvi i u saznanju da ona nije kupljena na trgu robova, kao Ruskinja, već su je njeni, u znak odanosti, sami priveli u harem princa Sulejmana. Izazvana, ona je skočila na Rokselanu, izgrebla joj lice i počupala kose. "Nevernice, meso prodano na tržnici, zar da se ti sa mnom nadmećeš!", rekla joj je. Posle ove svađe, sasvim haremske, nimalo drukčije od bezbrojnih koje su se završile bez posledica, Rokselana se povukla u ćutanje, sumnje nema zadovoljna što je nekad svemoćnu Čerkeskinju navela na pogrešan potez.

"Zatim se dogodilo", glasi priča, "da je car posle mnogo dana naredio da mu radi zabave dovedu Rokselanu. Ovoga puta ona je odbila da napusti svoju odaju. Ojađeno je rekla agi evnuha, koji je došao da je povede, kako nije dostojna da iziđe pred sultana. Jer, ona je obično meso koje su prodali. Pored toga, lica je toliko unakaženog, a kosa skoro sasvim pokidanih, da bi, zna to, povredila gospodara velikog kao što je njen kad bi mu takva pristupila. Pošto mu je aga preneo ove reći, sultan još više poželi da vidi robinju, pa ponovo naredi da mu je dovedu. Hteo je da tačno ispita zbog čega nije došla i zašto mu je uputila one reči. Kad su je priveli, žena ispriča caru šta joj se dogodilo s Mustafinom majkom. Svoje reči je pratila suzama i pokazivala sultanu lice, još uvek izgrebano, i kose, mnogo počupane. Car posla da mu dovedu Čerkeskinju i upita je da li je istina što mu je ova druga rekla. Čerkeskinja odgovori da je to tačno, i da ona Ruskinji nije ni učinila sve što je ova zaslužila. Ona je ispred svih na službi Njegova veličanstva, i smatra da su sve žene dužne da pred njom ustupaju i da je priznaju za svoju gospodaricu. Kad je čuo ove reči, car se razbesneo, i ne htede je više. Svu ljubav je zatim poklonio onoj drugoj..."

Onaj koji je ovo ispričao, s jednostavnošću gotovo ravnodušnom, posle trideset godina je saznao, kao podatak koji više nije tajna, kako car još uvek toliko voli Rokselanu "da u kući Osmanovića nije bilo žene koja je imala veći uticaj. Govori se da je umiljata, skromna i da odlično zna sultanovu prirodu".

Robinja je, doista, pobedila i ostala do smrti jedina u sultanovoj ljubavi. Došavši do toga silnom voljom, podešavanjem svoga bića onome što je čeka i jednim, sasvim običnim, lukavstvom, ona je ostavila utisak da je prevejanošću zarobila ljubav svoga gospodara i zavladala njegovim postupcima (što se možda i njoj, dok je zadobijala pobedu, na trenutak, naivnoj, učinilo). Treba u stvari verovati, i ne uzimajući u obzir potonje dokaze, da je Sulejman, kao na dlanu, posmatrao dve žene kako se ostrvljeno bore i bez napora odmah uočavao njihove karaktere, pobude, razjarenu snagu i podlost. On nije zamerio Rokselani što ga pridobija sitnim lukavstvom jer se kod žene, kad se bori za ljubav, oduvek cenio napor, a kako se on iskazivao, stvar se lako pripisivala njenoj maloj i ludoj pameti. Više od toga, sultanu je bilo stalo do one koja za njega, bez obzira na sredstva, u silnom nastojanju zalaže svu sebe: to mu je bilo jamstvo da će se produžiti strasti koje su započele, da će u njima i dalje nalaziti potvrdu svoje muške vrednosti i da će iz svega, kao znak i obezbeđenje ljubavi, i potomstvo proisteći. Od dva bića, na putu da ostanu zajedno, car je bez sumnje bio u prednosti. Kao da je predodređen da sve što mu je bilo namenjeno lako osvaja i dobij a, njemu se i žena, s kojom je osetio ljubav koliko je svojim snagama mogao, sama spustila u naručje, pošto je za to, najvećim naporima, pripremila i svoj duh i telo. Sulejman je morao zavoleti Rokselanu. Ona je njega već volela zato što je od početka tako htela. Sve što se dogodilo isključuje neiskrenost.

Utisak da je Sulejman, otkako sepriklonio Rokselani, izazvao nered i u svome životu i oko sebe bio je površan i prolazan. Iz oluje je njihov brod brzo isplovio u mirne vode. Već posle dva meseca, ako ne i ranije, robinja je mogla reći caru da je ostala bremenita. On se tada žustro zaposlio oko opremanja brodovlja i vojske koje će povesti u osvajanje Rodosa kako bi ispunio želju svojih predaka. Borba oko prkosnog ostrva bila je u najvećem jeku, kad je sultanu, koji je zapovedao opsadom, stigla vest da mu je Rokselana rodila sina. To se dogodilo 30. septembra 1522. godine. Čitavog dana, pod bedemima obojenim krvlju, "muzika je veselo svirala u čast rođenja novog princa". Car je sinu dao ime Mehmed, ono koje je nosio njegov praded, osvajač Carigrada, jer je ovaj sasvim jasno naložio, sebi ili svojim potomcima, da se radi veličine i ugleda osmanske države pored ostalih mesta mora uzeti i Rodos. Sulejman i Rokselana prigrlili su svoje prvo dete s naglašenom nežnošću koju su svi zapazili. Posle nepune četiri godine car je krenuo u nova osvajanja, ovoga puta prema svojoj zamisli koja je široko prevazilazila namere njegovih predaka. Do toga vremena, Rokselana mu je rodila najmanje još troje dece, donoseći svake godine po jedno: 1523. kći Mihrimah, 1524. Selima i 1525. Bajazida; poslednjeg je rodila Džihangira, 1531. Zna se da je Sulejman imao i sina Abdulaha koji je, "kao malodoban", umro oko 1526. godine. Pre nego što je on započeo ratove kojima će granice Turske razapeti između Budima, Bagdada i Alžira, Rokselana je, tako, obdarila cara potomstvom sasvim dovoljnim da se obezbedi dalji rast Osmanove loze. Dužnost koju je voljno htela da preuzme, pa je za nju pripremala sebe i zbog nje slamala druge, izvršila je do poslednjih mogućnosti. Da je u osnovama te dužnosti, pošto su se dokraja upoznali, jedino ostala njihova uzajamna strast, i to od onih, najređih, koje se same sobom stalno obnavljaju, pokazale su duge godine njihove međusobne odanosti, nastale, u stvari, onda kad je sve već moglo pripasti prošlosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:35 am








- S druge strane života -


Sultan je mogao pristupiti pohodu na Rodos ne samo zbog toga što je sredio stvari u kući. Vesti koje su stizale sa skorašnjeg ratišta govorile su o tome da je osvajanje Beograda postalo činjenica koja ima svoju posebnu sadržinu i značaj. Stevan Berislavić se, po povlačenju glavne turske sile, vratio, istina, u Kupinik, nadomak Beograda, ali se ubrzo povukao u Brod. Raspolažući velikim prihodima, Bali-beg Jahjapašić je mogao da u severnoj Srbiji obrazuje krajište s moćnom i brzo pokretljivom vojskom i da upada u Srem, kako bi ga održao pustim, bez obzira na ugarska nastojanja oko učvršćenja južne granice. Prema usmenom pesničkom predanju, koje se suštinom ne razlikuje od pisanih svedočanstava istorije, samo je od njih često bliže toj suštini, u Sremu je tada, među trenutno preživelim, kao jedina duhovna izvesnost preovladalo zajedničko osećanje uzaludnosti svakog napora i bespuća kuda god se kročilo. U taj kraj su više od sto godina sklanjane stvari prošlog za obnavljanje budućeg života. U ime celine naroda, prateći opšti slom, donošene su tu, da se pohrane, najdragocenije reči i predmeti trajnog značenja. Posle ove smrti, uložene u život, došla je smrt konačna i bez nade. Pod kopitama onih koji su, na kraju, i iz Beograda počeli izletati, iščezavali su ostaci srpske države i plemstva koje je tu državu predstavljalo. S njima se, ostavljajući reči "umora i malaksalosti", gasilo i srpsko narodno pesništvo srednjega veka. Pesma se "počela spremati za drukčije junake i za drukčija vremena". Prema Stojanu Novakoviću, koji je s najviše istorijskog osećanja opisao ovaj poslednji čin velike srpske drame, "kao najlepši epilog... srednjovekovnoj epopeji" ostale su dve pesme. S poslednjeg ruba sutona one, doista, kao da jedine svetle, bezmerno lepe u svojoj beznadežnosti. Iz života se, u tim pesmama, odlazilo sa saznanjem da bi bilo sasvim suvišno kad bi se u njemu ostalo. U pesmi Smrt Jova Despotovića, kad je poslednji srpski despot od loze Brankovića umirao, oko njega je već sve bilo beživotno malaksalo. "Što će, Jovo, Srijem zemlja ravna?", dozvala ga je majka Anđelija, a on je, prenuvši se iz smrti, još rekao:

Srijem zemlja steć' će gospodara,

Il' boljega, ili će gorega...

U drugoj pesmi, ostavši sam na odbrani Srema, vojvoda Rajko se, potpuno nemoćan, ubio. Njegove poslednje reči su molba Margiti devojci da ga ne kune što ostavlja roblje:

Šta će kome učiniti Rajko?

Šta će sebi, šta li će Srijemu?

A šta li će u Sr’jemu Turcima?

Devojka se probola nad mrtvim junakom jer je znala da joj, kao i drugima, pošto su preminule sve srpske vojvode, sem ropstva preostaje jedino smrt. (Da li ove pesme, ipak, nisu suviše pozno zabeležene da bi sačuvale neposredan odblesak zbivanja početkom XVI veka? Ili bi se moglo pretpostaviti, suprotno Novakoviću, da je u njima davnašnja prošlost naknadno oživljena.)

Turci su unosili strah, pustoš i klonulost da bi na kraju ponudili svoje osnove opstanka. Severna Srbija je već nekoliko decenija prilagođavana novim društvenim i političkim uslovima. Do uzimanja Beograda i uništenja sremskih gradova, ona je bila podređena potrebi da se ratnim i pljačkaškim udarima razbije južni bedem Ugarske. A kad su Turci počeli neposrednije, svojim krstarenjem, nadzirati, a zatim i zaposedati pojedine oblasti preko Save i Dunava, smederevski beg je, sa sedištem u Beogradu, upravljao njima sve do 1537. godine. Zbog toga su najisturenije turske provincije, posebno Smederevski sandžak, imale izuzetan položaj, sa stanovništvom, u naknadu za razne službe izazvane ratnim potrebama, velikim delom povlašćenim. U stvari, kako muslimanskog življa ni na izvorištima osmanske sile nije bilo toliko da bi se rasprostiranje carstva pratilo ravnomernim naseljavanjem pravovernih, a u Srbiji se, na sve ponude preveravanja, odgovaralo tvrdokornošću duboko uvedenog pravoslavlja, turska uprava je našla rešenje u zavođenju jednog privremenog režima.

Mnogim Srbima vojnicima, koji su na to pristali, kad drugih izgleda nije bilo, da prežive, da se održe ili da jednostavno ostanu nekome u službi, dati su, kao plata, timari, a oni su preuzeli obavezu da ratuju za sultana. Tako se odvojio sloj Srba spahija kojih je, na prelazu iz XV u XVI vek, po broju bilo više od Turaka istog položaja i zvanja. Sasvim izuzetno, kao vojvoda Miloš Belmužević, to su bili ostaci stare srpske vlastele; većim delom, u spahije je ušlo sitno seosko plemstvo koje se umnožilo u toku borbi protiv Turaka; čini se ipak da je najveći broj Srba spahija u turskoj službi nastao od istaknutijih vojnika koji su se, u predugim metežima, osamostalili na čelu manjih ratničkih grupa. Da je ova obnova srpskog plemstva, ako se o njoj uopšte može govoriti, bila prolazna i providna, otkriva rečit podatak: ono je, ogromnom većinom, raspolagalo prihodima oko tri puta manjim od Turaka spahija. Uzimanje Srba u redove svog osnovnog povlašćenog staleža Turci su morali proceniti kao neuspešno; pored toga, oni pouzdano nisu ni nameravali da se duže posluže takvim režimom. Utvrdivši da su preživeli, ratnici su se, bez obzira na sve promene, vraćali svojoj nekadašnjoj svesti i nalazili puta da se sklone, iz Turske, u Ugarsku, Vlašku, ponekad i u Moldaviju. Da bi se održali, manje su prelazili u islam nego što su to Turci, oslanjajući se na dotadašnja iskustva, mogli očekivati. Neki su se, možda i bez većeg otpora, prepuštali tihom utapanju u širu sredinu svoga puka.

Turci su prihvatili Srbe za svoje spahije zbog toga što su znali da se kod njihovih najotpornijih neprijatelja, u toku stoletne borbe, država raspala na plemstvo, a ono se, zatim, raskošilo do pojave onih koji su, iako neznatna porekla, postajali vojvode sa svojim odredima, pokrenutim iz naroda. Samo, Turci su znali uočiti jednu pojavu u celini. I ne pomišljajući da plemstvo, uporno u svojoj veri, dostojno podozrenja i kad najodanije služi, jer se nikada ne zna kad će stupiti u dosluh s neprijateljem preko granice, trajno zadrže u temeljima svoga režima, oni su podržali i preuzeli proces, nastao u ostacima srpske države, ratničkog pokretanja i isticanja do tada pasivnih seljačkih masa. Mada su smatrali naročitim dobitkom kad ujedno u svoju veru i u službu svojoj državi prevedu čoveka plemenita porekla i osobina. Turci su, sasvim iskustveno, da bi ih iskoristili, uporedo pristupali i donjim slojevima, i spuštali ih, radi preuzimanja, još jedan društveni stepen niže. Stanovnici severne Srbije u velikom broju su dobili tzv. vlaške povlastice ˗ da plaćaju smanjene dažbine, imaju svoje zapovednike i službe u vojsci ˗ ali je njihovo svakidašnje zanimanje, umesto pretežno zemljoradničko, postalo pretežno stočarsko. Promena je izvršena zbog toga što su stočari pokretljivi, manje su zavisni od zemlje i uvek mogu odvojiti jedan broj mlađih ljudi za vojnu službu; turski razlozi bili su i u tome što u Srbiji, ogoljenoj ratovima, zbog pograničnog položaja nije ni bilo dovoljno uslova za miran težački posao; najzad, opustošena zemlja, koju je, kao krajište, trebalo zgusnuti i očvrsnuti ljudskom snagom, naseljavana je s juga, i to mnogo, iz krajeva većinom stočarskih, grupama koje su već imale vlaške povlastice. Zakon o vlasima donesen je uskoro posle pada despotovine. "Od svake kuće neka daju jedan dukat, dve ovce, jednu s jagnjetom, i jednog ovna. Dvadeset kuća čini katun. Od svakoga katuna neka daju jedan šator, jedan sir, tri konopca i šest ulara, jednu mešinu masla i jednog ovna. Od ostalih dažbina neka ne daju ništa. Na pet kuća jedan vojnik ide na vojni pohod." U Smederevskom sandžaku bilo je 1516. godine preko 12.000 vlaških kuća. Vremenom su se naturalne dažbine po katunima pretvorile u novčana davanja po kućama, a vojne službe, sve raznovrsnije, postale su i veća obaveza. U suštini, izvesno poboljšanje pravnog položaja nije vodilo napretku u proizvodnji i društvenim odnosima nego, izvesno, njihovom povratku unazad. Turska administracija je znala da iskoristi zatečeno stanje, ali najčešće na način da ljudske grupe, pa i pojedinci, koji su do tada delovali prema tradicionalnom rasporedu društvenih kategorija, obrazovanih postepenim razvitkom, u najvećoj meri postanu sredstvo osmanske ideje o načinu vladanja i osvajanja. S promenom prilika mogla se i njihova uloga preobraziti i to iz osnove.

Menjajući mu pravni položaj i ulogu u proizvodnji, turska uprava je od hrišćanskog stanovništva severne Srbije obrazovala čitav sistem vojnih službi na krajištu. Spahije i njihove džebelije su, kao konjanici, odlazili u ratne pohode. Martolosi su sačinjavali posade po tvrđavama i često se zaletali, da razaraju i plene, u susedne ugarske oblasti. Oni su operisali i na šajkama, i jatima svojih malih i kljunastih lađa, koje su sklanjali podno dunavskih i savskih tvrdinja, stvarali osnovu turske rečne flote u Podunavlju. Odgovorne za bezbednost putnika, dervendžije su čuvale drumove, prolaze, skele i mostove. Vojnici su služili kao konjušari, pa su odlazili na rad sve do carskih štala u Stambolu, ili su, na određenim mestima, kosili i prikupljali seno i drugu krmu za vojsku. Mnogi su pratili tursku ordiju kad bi krenula na vojnu da joj budu komordžije, vuku lađe i dogone, s konjima i volovima, topove, da minama potkopavaju gradove i, kad ovi padnu, podignu nove. Pojedine grupe, ponekad i mnogobrojne, pokretane su da u pograničnim krajevima Turske obnavljaju i preziđuju tvrđave, da tešu građu, sklapaju brodove i premazuju ih katranom, pripremaju pontonske prelaze preko reka i grade tvrde mostove, krče šume pored puta i razgone po njima razbojnike. Po gradovima su lili topove i mleli barut, a po selima od kože krojili šatore, pravili uzengije i prekivali gvožđe u oružje, radili kao strelari i kopljari.

Pošto je zatekao ove, Bali-beg Jahjapašić je, raspolažući velikim dohotkom i dobrim plenom, osnovao u Srbiji još jedan vojni red, delije. Za njim se uskoro poveo Husrev-beg, kasnije nazvan Gazi, u Sarajevu. Kao pripadnici lake konjice među turskim pograničnim snagama, delije su svoje ime najverovatnije dobile zbog lude i neobuzdane smelosti i hrabrosti. Okupljeni kao telohranitelji pojedinih krajišnika, oni su se brzo umnožili i stvorili snažne udarne jedinice. Prema vestima koje su, ubrzo posle pada Beograda, stigle iz Ugarske u Poljsku, Bali-beg je raspolagao sopstvenom vojskom od najmanje 10.000 ljudi. Ali delije su, pod zapovedništvom svojih bajrak-begova i deli-baša, i dalje najradije ostajale telesna straža svojih gospodara, pustahije po ponašanju i još čudnovatije po svom izgledu. Postoje mišljenja da su to redovno bili skorašnji muslimani, što nesumnjivo ne može biti tačno. Poticali su, svakako, iz one mase, izišle na put lutanja i snalaženja, koja je u poslovima rata nalazila tada svoj najizvesniji hleb. Prema jednom francuskom putopiscu, sasvim ozbiljnom, koji ih je posmatrao 1551. godine, delije su sebe nazivale zatočnicima, što, prema književnim izvorima, u starijem srpskom jeziku obeležava onog koji se zarekao da će za svoga gospodara izvršiti neko delo i, kad zatreba, izići na megdan, onog koji zameće boj, dušmanin je drugome po prirodi odnosa, stvarno ukoljica od zanata. Putopisac je i opisao jednog deliju. "Donji deo njegove haljine i njegove duge i šarene gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medveda s dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, spreda šiljaste, pozadi veoma visoke, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je nosio kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala po jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, obesivši ga o pojas. Njegovo oružje bili su ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Nekoliko dana kasnije, ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša vodio, umesto sultana, na Erdelj... Tada sam ga video na konju pokrivenom, kao pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja, dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je bio okačen o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog... Ja ga upitah zašto se tako čudno nosi i što se kiti tako silnim perjem. Odgovorio mi je da to čini zato da bi se svojim neprijateljima učinio što ljućim i strašnijim. A kad je reč o perju, u njih je običaj da ga smeju nositi samo oni koji su to lično zaslužili. Jer, oni smatraju da su perjanice ukras za hrabra ratnika." Ali, kad se nadneo nad onim što je delija nosio sobom kao svoj duševni život i sudbinu, Francuz je ispod strašnog izgleda, izazvanog grdnim oružjem, krznima, kožama, krilima i perjem, otkrio čoveka žalosnog u dilemi oko svog osnovnog opredeljenja. "Bio sam, zato, radoznao da ga preko dragomana upitam kome narodu pripada i koju veru ispoveda. On mi, na to, na mudar način odgovori da je po narodnosti Srbin... A kad je u pitanju njegova vera, on se, reče, samo pretvara kad živi s Turcima po njihovom zakonu, jer on je hrišćanin i rođenjem, i srcem i svojom voljom. I da bi me u to bolje uverio, on izgovori na narodnom grčkom i na slovenskom jeziku Oče naš, Bogorodice djevo i Simvol vere."

Trideset godina ranije, oko 1521, na samom tlu Srbije, ovakva razdvajanja ličnosti izazivala su, izvesno, još dublje potrese. Turci su zadobijali ljude koje je život mogao uobličiti na svoj način. Većina ih je ipak ostajala otporna. Umesto spahija koji su bar površno imali svoju osnovu u starom srpskom plemstvu i čiji se broj, zbog uzajamnog nepoverenja, neprekidno smanjivao, stvarao se sloj knezova kao starešina onih što su, dobivši povlastice, ulazili u pojedine vojne službe. Javljali su se najpre na čelu grupa koje su prihvatale iste obaveze, a u potonje vreme, kad je pomeranjem turske granice na sever stanovništvo postalo više sedelačko, po naseljima i manjim teritorijalnim jedinicama. Knezovi su imali slobodne baštine i nisu plaćali poreze i dažbine. U jedan popis iz 1527. godine uvedena su, u Smederevskom i delu Kruševačkog sandžaka, sto četiri kneza. Desilo se, nesumnjivo, da se jedan broj sitnog seoskog plemstva, pošto je dobio spahijske položaje, a ponekad i neposredno, izjednačio sa slojem narodnih knezova, tim pre što su i ovi, uzdigavši se nad drugima, mogli dobiti naziv i ugled spahije.

Moralna srž ovih promena neizostavno je izazivala nemerljivbol i obamiranje. Podleganje iskušenjima osmanskog režima odmah je delilo ljude na one kojima je brzo polazilo za rukom da pokopaju, u sebi, svoje ranije biće i da ga drže potisnutim napadnom odanošću novom gospodaru, najčešće na štetu svoje rodne sredine; i na one, drukčije žalosne, koji su se teško rastajali s nekadašnjom svešću, i još teže primali novu, pa su često nalazili izlaz u sumnjivom mirenju prihvaćenog sa starim verovanjem ili u svesrdnom oživljavanju nasleđenih viteških predanja, dok su se, ponovo, junački borili za sultana. Oni pak koji su, ne napuštajući veru, trajno ostajali u većini zadržavali su činjenice o svojim uslugama tuđinu u stanju umrtvljene nepokretnosti drugim činjenicama o posebnostima svoga položaja, u izvesnoj meri samoupravnog, i o svom svakidašnjem životu, izdvojenom od Turaka. U ovome je bio razlog što je jedan deo hrišćana, preuzetih osmanskim vojnim i upravnim sistemom, bez prestanka izlazio na više proplanke svesti i ponovo počinjao tražiti bolju sudbinu, u onim vremenima najčešće kod drugog gospodara.

Pošto su dobili Šabac i Beograd i razaranjem zakoračili u Srem, Turci su svoj režim proširili i na osvojeno područje. Osobito ka Beogradu je izvršeno pomeranje stanovništva iz unutrašnjosti, poglavito od Smedereva. Bali-beg je, više od toga, nastojao da u svoju službu prevede jedan broj Srba koji su branili grad i ratovali u Sremu, a izbegli su, verovatno odstupivši, da ih zarobljene odvedu u Carigrad. Pridobio je na prvom mestu Petra Ovčarevića, šajkaškog zapovednika, koji se odlikovao hrabrošću u odbrani Beograda. Šajkaši su se, posle poraza, rasuli, i Ovčarević ih je delom sakupio da pristupe sultanu u službu. Ostali su se našli u Petrovaradinu da pod komandom vojvode Radića Božića nastave borbu s Turcima. Vojnici i lađari Petra Ovčarevića uvedeni su u red martolosa i naseljeni u Beograd, gde je jedna mala četvrt nazvana Ovčar-oglu mahala. Iz sloma, najvećeg, koji se činio kao opšta smrt, izlazilo se u jedan drukčiji život, kad je nada bila jedino plod lukavstva misli ili bezumlja. Tanka pruga svitanja javila se, uporedo, na drugoj strani, gde je iločki franjevac Pavle Tomori, nagrađen zvanjem kaločkog nadbiskupa, dobio da brani južnu granicu Ugarske, pa je počeo da prikuplja sve one koji su izbegli Turcima. U junu 1522. godine, osvajač je, po navici, ponovo krenuo da pljačka Srem, ali je kod Petrovaradina, gde se već nalazio Radić Božić sa svojim šajkašima, odjednom hametom potučen.

Pored onih koji su stizali s nedavnog ratišta, Sulejman je raspolagao dokazima svoje pobede i u samoj prestonici. Srpsko stanovništvo Beograda, poterano kao roblje, naseljeno je sultanu nadogled da izdvojeno živi, obavlja naročite poslove, ima poseban pravni položaj, pa i odeva se drukčije od ostalih. Da li je istu sudbinu doživelo i roblje koje je, pokupljeno po Sremu, povedeno zajedno s beogradskim, pitanje je koje istraživači u turskim arhivima još nisu resili. Po predanjima, običajima i govoru, smatralo se da oaza Srba na Galipolju, onih koji su prkoseći stolećima sačuvali svoje osobenosti, potiče iz krajeva oko Velike Morave, približnije iz okoline Jagodine, i da je nastala nasilnim preseljavanjem krajem XVI ili početkom XVII veka. Zatim su nađene vesti prema kojima se galipoljski Srbi nazivaju sremskim surgunima (izgnanicima). Ali oni se u dokumentima ˗ ima pretpostavki ˗ javljaju pre pada Beograda, što upućuje na to da su ih Turci pokupili prilikom ranijih provala u Srem. Možda se u sklopu ovih pitanja i početnih odgovora krije Sudbina i onih koji su povedeni iz Srema 1521. godine i koje su Turci mogli odvojiti od beogradskih sužanja da ih, znajući za galipoljsku naseobinu, upute u nju. U svakom slučaju, "nasilno otrgnuta od postojbine, s kojom je izgubila svaki dodir,... ova grupa je pokazala potresnu vezanost sa srpskim narodom. Sačuvala je svest o etničkoj pripadnosti, predanje o svojoj prošlosti i jezik". Posle četiri veka, 1922, preselila se u svoju zemlju.

Srbi dovedeni u Carigrad i njegovu najbližu okolinu doživeli su, tokom istog vremena, drukčiju sudbinu.

Poterani iz Beograda 9. septembra, sužnji su stigli u Carigrad posle pedeset dana hoda, krajem oktobra 1521. godine. Toma Kontarini, mletački bailo, javio je 31. oktobra svojoj vladi da je carigradski patrijarh sa svim sveštenstvom i mnoštvom naroda, držeći krst u ruci, izišao u sretanje robiju i svetinjama, koje su nošene, na poklonjenje. Mlečanin je saznao da su mošti Sv. Petke i carice Teofane, "kao i Bogorodičina ikona živopisana rukom Sv. Luke", unesene u patrijaršijsku crkvu, "pa sav ovaj hrišćanski narod dolazi da ih vidi s velikom pobožnošću".

Sulejman je preselio preživelo srpsko stanovništvo Beograda pod zidine svoje prestonice kao svoje lično roblje. Ono nije, u trijumfu, dovedeno da se prodaje po trgovima ili stavlja uz vesla na galije. Suprotno tome, njemu su namenjeni snošljivi poslovi, pre svega da održava carigradski vodovod, i to uz naknadu u obliku smanjenog davanja dažbina i prava na izvestan ugled, potpuno prema propisima osmanskog državnog zakona. Prognanici beogradski su, u stvari, dobili takvo mesto življenja i takav položaj da su, izdvojeni, vekovima mogli privlačiti pažnju onim čime su se, počevši od naziva svojih naselja, razlikovali od drugih. Da li je Sulejman hteo da time stvori trajno živ spomen na svoj prvi veliki ratni uspeh? Smelo bi se reći da takav postupak ne bi bio protivan njegovom karakteru.

Četiri veka su, ipak, potomci beogradskih prognanika zadržavali na sebi poglede stranaca, koji su ih zapažali u svem onom bezmernom šarenilu osmanske prestonice. Sredinom XVI veka, u Carigradu su se obrela dva neobična putnika: Andre Teve, kaluđer lutalica, potonji pisac Kosmografije Levanta (1555), knjige ujedno pune lagarija i pronicljivih uočavanja, i Pjer Žil, francuski humanista, znamenit sa svoje Topografije Konstantinopolja (1561), inače prirodnjak čije su studije o ribama dobro zasmejale Rablea, prvi koji je secirao i anatomski opisao slona, arheolog zabavljen ispitivanjem Halkedona, pisac poslanica Karlu V i Henriju VIII. Mada je u Carigradu mogao svoju radoznalost zadovoljiti mnoštvom najčudnijih stvari, Andre Teve je zabeležio još uvek tačno pripovedanu priču o sudbini zasužnjenih Beograđana i o njihovim svetinjama; Pjer Žil je na karti Carigrada istovremeno pouzdano naznačio, oko izvora rečica koje se ulivaju u Zlatni rog, položaj sela već tada poznatog kao Beligrad. Nekoliko decenija kasnije, početkom XVI veka, u dnevniku jednog člana francuske ambasade, za Beligrad je rečeno da je "veoma lepo selo smešteno na brežuljku u čijem se podnožju nalaze najlepše livade u ovom kraju, pune svakovrsne divljači". U dnevniku je još zapisano: "Turci ovo selo nazivaju Jeni Beligrad, jedno drugo selo se zove Orta Beligrad, a treće i poslednje toga imena Sultan Beligrad". Prema piscu dnevnika, ovaj naziv potiče otud "što je sultan Sulejman, pokorivši Bugarsku, odveo iz nje mnogo naroda i njime naselio ova tri sela, s tim da se njihovi stanovnici isključivo bave održavanjem veličanstvenog vodovoda i kanala kojima Carigrad dobij a vodu iz velikih izvora, udaljenih od grada devet ili deset milja prema severu". Drugi pisci, međutim, svedoče jedino o imenu Beligrad: i po položaju bliska, naselja su se očevidno povezivala ne samo onim što im je u nazivu nego i u zanimanju jednorodnog stanovništva bilo zajedničko. Pošavši da razgleda čuveni carigradski vodovod, prirodnjak i alhemičar Baltazar Mankoni, koji je sredinom XVII veka putovao na Istok tragajući za saznanjima iz okultnih nauka, za tajnim hemijskim formulama i lekarskim receptima, nažalost je samo šturo zabeležio: "Zanoćili smo u jednom grčkom selu zvanom Beligrad, koje je na četiri milje od Carigrada, na pribrežju Crnog mora..." Stanovnici Beligrada, kao živi spomenik Sulejmanovog trijumfa, i dalje su privlačili pažnju, svima vidljivi, ali su sami o sebi, primajući grčki jezik, gubili svest. Osobita služba i poseban pravni položaj, zbog čega nisu morali da se bore za opstanak, bez sumnje su ih činili podložnim uticajima okoline. I otac Rober de Dre, kapelan francuskog ambasadora, pisac čiji iskazi znače "dražesnu smešu smišljene kaluđerske naivnosti i pariskog gamenstva", stigao je u Beligrad s jedinim ciljem da razgleda vodovod, delo sultana Sulejmana. Ali i on je zapazio: "Kako bi se sprečilo propadanje ovog vodovoda, do čega može doći ako se dobro ne održava, sva okolna sela imaju obavezu da se o njemu staraju. Za ovaj posao oni uživaju naknadu što su izuzeti od svih davanja i nose beli turban kao Turci, a to je velika povlastica. Zahvaljujući tome, Carigrad nikada nije bez vode." Već od kraja XVI veka ili od početka XVII veka, članovi diplomatskog kora u turskoj prestonici otkrili su Beligrad, "okružen prelepom šumom, livadama i izvorima", kao mesto podesno za lov, letnje razonode i okupljanje društva kome, da bi se na svoj način provelo, smetaju drugi.

Prateći tragove srpskog propadanja, Stojan Novaković je, kao poslanik u Carigradu, posećivao selo Beligrad u vreme kad je od njegove prošlosti ostalo samo večito ćutanje. Do tog vremena je i šuma, "prekrasna i prostrana, hrastova, bukova i kestenova", obrasla svuda oko sela, nazvana njegovim imenom. "Mi smo odlazili više puta u to selo Beograd, u istog imena šumu. pisao je Novaković. "Izvan sela nalazi se crkvica s grobljem u šumi... Osim istoga imena, ništa drugo danas ne opominje na poreklo i postanje ovoga sela. Ni u crkvi i njenim knjigama, ikonama i utvarima, ni na groblju, nema nikakva znaka koji bi opominjao na te prve doseljenike. Sve je propalo i utopilo se u ovdašnjoj pravoslavnoj narodnosti ˗ grčkoj." Nestalo je, na kraju, i onih u čijoj se izmenjenoj svesti mogao potražiti neki ostatak ranijeg bića. Srpski poslanik je čuo da je nedavno, 1898, "selo Beograd opet raseljeno u druga mesta": njegovi stanovnici su "okrivljeni da ne čuvaju dovoljno čistoću potoka i jezera iz kojih se carigradski vodovodi pune". I pred svitanje XX veka, posle svega je ostajala osmanska vlast i njen zakon.

Srbi prognani iz Beograda nisu samo obrazovali selo koje se brinulo o carigradskom vodovodu. U samoj prestonici, nekoliko stotina metara severno od Sedam kula, zloglasne tvrđave u kojoj je bio zindan, jedna mala četvrt je dobila naziv Beligrad-mahala. Ona se pružala do gradskog zida i Beligrad-kapije, odakle se izlazilo na drum, najvažniji u evropskoj Turskoj, onaj koji je vodio do Stambol-kapije u Beogradu. Dve godine pre isteka XIX veka, Stojan Novaković je u Beligrad-mahali, nemajući šta drugo, s pažnjom razgledao Crkvu Uspenja Sv. Bogorodice, koju je carigradski puk zvao Beogradska crkva. Podignuta od tesanog četvrtastog peščara, s portom ograđenom kamenim zidom i "zvonikom na jednom drvetu", crkva unutra nije bila tesna, ali je sve odisalo siromaštvom. "Svod je obložen običnim daskama, premazanim sivobelom bojom. Kao i ostale crkve po ovim krajevima, i ova ima tri uzdužna odeljenja, a ozgo su galerije, ograđene rešetkama po turski." Ikona je, ipak, bilo mnogo, i to bogato okovanih. Među njima, prestona Bogorodičina ikona bila je sva okićena poklonima od srebra. Od svetinja donesenih iz Beograda, sveštenici su pokazali još samo četiri ikone, po izgledu dosta starinske, ali bez ijednog dokaza, sem predanja, o njihovom poreklu. Na jednoj ikoni Sv. Nikole bio je od zlatnih slova zapis, nesumnjivo srpski, ali se pouzdano moglo pročitati jedino svečevo ime. Crkva je stradala u zemljotresu, bila je dugo u razvalinama, ali je obnovljena 1837. godine. I to je bilo gotovo sve što je ostalo od jedne žalosne istorije. Od obeležja njihove narodnosti među stanovnicima Beligrad-mahale, kao i u selu istog imena, nije bilo ni bolnog ožiljka. Srpski istorik se jedino mogao pokloniti zanavek utonulim senima beogradskih izgnanika.

Mnogo godina posle Stojana Novakovića, 1953, ali njegovim tragom, obišao je Beogradsku crkvu u Carigradu Aleksandar Deroko, umetnik i naučnik dovoljno modernog duha da ne bi pronalazio stvari koje su ostale s druge strane zaborava. Još jednom je razgledao ikone o kojima je pisao Novaković, i utvrdio da nijedna od njih ne može biti Čudotvorni obraz presvete Bogorodice koji su na rukama doneli izgnanici. To se nije ni moglo desiti jer su svetinje iz beogradskih crkava, bar one najdragocenije, ostale u posedu carigradskog patrijarha. Ali ova poseta je bila na još jedan način uzaludna. Dve godine kasnije, 6. septembra 1955, kad se u carigradskoj gomili ponovo pokrenulo ono što ni sultani, stotinama godina, s najvećim naporom nisu mogli da uguše, Beogradska crkva je pretvorena u razvalinu i zgarište zajedno sa svim onim što se u njoj čuvalo bar kao simbol predanja. Posle svega su, ipak, ostali ljudi, i u njima nasilje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:36 am



Drugi deo

ZAČARANO OSTRVO


- Pred novi pohod -


Osetivši da će ga smrt nadjačati, Sulejmanov otac sultan Selim Javuz oglasio je da se zna zbog čega mu je žao umreti: bila mu je potrebna još koja godina života da bi osvojio Beograd i time carstvo, konačno, izveo na Savu i Dunav; uz to je od vitezova Sv. Jovana trebalo uzeti Rodos, bez koga je gospodarstvo nad Sirijom, Misirom i Hedžazom bilo neslavno gospodstvo. Selim se mučio zbog neostvarenih namera pogotovu stoga što ih je, kao amanet, nasledio od predaka. Njegov ded, sultan Mehmed Fatih, koji je, s prestonicom u Carigradu, utemeljio carstvo na dva kontinenta, u Evropi i Aziji, pa je u svoj naziv uneo atribut "gospodar dveju zemalja (Rumelije i Anadolije) i dva mora (Sredozemnog i Crnog)", uzalud je pokušao da svoja osvajanja kruniše slamanjem beogradske tvrđave (1456), a godinu dana pre smrti, 1480, uputio je na Rodos vojsku na čelu s Mesih-pašom, ali ponovo bezuspešno. Rodoski vitezovi sprečavali su mu pristup Sredozemnom moru, i svojim brodovljem, pod papinom zastavom, stvarali pomorsku krajinu odakle je protiv Carigrada uvek mogao krenuti krstaški pohod. Potomak dvojice velikih osvajača, sultan Sulejman je imao sujetu zaista toliku da nije mogao proširiti, sopstvenim poduhvatima, krug svetog rata, a da prethodno ne ispuni zavet predaka i postigne što oni nisu mogli.

Treba verovati u žilavost loze Osmanovića naročito kad su u pitanju ovakve zamisli: one su trajale sve dok ih jedan od njih ne bi ostvario. Turci su se u mnogim stvarima ponašali kao ljudi koje vreme i njegovo proticanje suviše ne uznemiruje. Neke ratne planove predavalo je, jedan drugom po nekoliko sultana, a neki su nadživeli i najdublje krize, državne i dinastijske. Bilo je pohoda koji su pripremani godinama, tobože potajno, sporošću koja zadivljuje, ali uvek uporno.

Sultan Sulejman je, međutim, imao i osobitih razloga, novih i hitnih, da krene na Rodos. Jedan od njih je bio više nego osetljiv. Prevozeći se brodovima na svome putu do svetih mesta, muslimanske hadžije su često postajale plen rodoskih vitezova, koji su gusarili u Sredozemlju. Kao gospodar zemalja Bliskog istoka i kao "sluga Meke i Medine", Sulejman se, i da nije bilo drugih razloga, morao odazvati na vapaj ucveljenih hadžija i omogućiti im da se na putu osećaju zaštićeni. Jer, svaki njihov pad u neverničke ruke izazivao je jedno od onih opštih ogorčenja koja se rado dočekaju da bi se smišljeno rasplamsao gnev i dospelo u stanje, svesno raspirivano, revnosne mržnje. Državne potrebe su, ipak, bile iznad svega. Nasledivši zemlje istočnog Mediterana, Sulejman je, da bi ih održao, morao postati i gospodar mora. Da bi zadobio islamski svet u Mesopotamiji, Arabiji i severnoj Africi, njemu je to kao halifi bila dužnost, a kao caru osvajački cilj. Od Rodosa su se, na pučinu, otiskivali vitezovi da presecaju pomorski saobraćaj i hvataju brodovlje mnogih, a ne samo muslimanskih trgovaca. Ali ostrvo je služilo i kao sklonište drugim hrišćanskim gusarima, koji su se množili po obalama i ostrvima od Egejskog arhipelaga do Katalonije. Zanimljivo je da su se mnogi od njih, ponajviše Grci, posle pada Rodosa uvrstili u sultanove pomorske snage. Rasturanjem viteškog gnezda, čime je naglašeno istakao svoju prevlast na Levantu, Sulejman je, zajedno sa Špancima, sve nadmoćnijima na Zapadu, označio završetak srednjeg veka na Sredozemlju.

Sultan je znao da će, kad udari na Rodos, dirnuti u veoma osetljivo mesto hrišćanskog sveta. Zbog toga je morao hrliti da se dočepa ostrva dok su Karlo V i Fransoa I u ratu i uzajamno se drže sputanima. Trećega među vladarima nije bilo da ga učini opreznim. Za papu se moglo čuti da je potresen otpadničkom pobunom "koju je uskovitlao jedan pop u Nemačkoj", pa je i u svojoj crkvi, a kamoli u Evropi, nemoćan da bilo šta uradi dok mu ne pritekne moćniji među zaraćenim vladarima. Da se Ugarska, naginjući rasulu, i mogla oporaviti od gubitka Beograda, sultanovi krajišnici to ne bi dozvolili svojim stalnim upadima preko granice. Mletačka republika bi svojim pomorskim snagama verovatno mogla zaprečiti pohod na Rodos. Ali, kao morski polip, ona se zbog trgovačkih poslova držala Turske onim najraspletenijim žilama svoga državnog organizma koje su joj davale život. Porta je ovo znala, pa je jednim potezom oslobodila Mlečane svake dileme. Obnovila je s njima mir 1. decembra 1521. godine i proširila im povlastice na Levantu. Dobivši pravo slobodne plovidbe, bezbednosti trgovine i držanja svoga baila u Carigradu, s tim da se menja svake tri godine, Mlečani su došli u položaj da svoje interese ne bi napustili ni u ime najsvetijih hrišćanskih razloga. Sultanov akt o povlasticama davao je zaštitu mletačkim pomorcima i trgovcima na taj način što ovi nisu mogli postati roblje muslimanskih gusara; raspolagali su pravom da pred turski sud iziđu u pratnji zvaničnih tumača; njihovi brodovi bili su podložni pregledu jedino u Carigradu i Dardanelima; niko na obalama Turske nije smeo da pleni njihove razbijene lađe i sa njih tovare; imali su slobodu zaveštanja imovine koju su naslednici mogli preuzeti posredstvom konzula. Republika će plaćati godišnji danak od deset hiljada cekina za Kipar i pet stotina cekina za ostrvo Zante. "Ovaj veoma značajan diplomatski akt doneo je većinu odredbi koje će kasnije sačinjavati osnovu sultanovih povlastica drugim evropskim državama." Samo, dok su ga Mlečani dobili, veziri su njihovom bailu Marku Miniju priredili na Porti igru zaista dostojnu događaja koje su pripremali.

Bailo je zahtevao da se pre obnavljanja mira rese nekoliki sporovi koji su mahom nastali turskim upadima na mletačko zemljište, robljenjem duždevih podanika ili gusarskim odvođenjem brodova. Nastojao je da Porta preuzme na sebe davanje odštete njegovim sugrađanima pre nego što se, aktom koji je očekivan, zabrane slična bezakonja. Time bi ovakav akt dobio svoju punu važnost i počeo značiti stvarno jamstvo da su poslovni ljudi i zvanični predstavnici Republike Sv. Marka dobili u Turskoj povlašćen položaj. Veziri koji su razgovarali s bailom, a jednom izjavom, neprijatna zvuka, i sam sultan, odvratili su na ovo traženje ne samo tvrdim odbijanjem nego i glasnim zgražanjem. Marko Minio se s naporom snalazio. On je morao zapaziti da Turci nisu postali previše naklonjeni njegovoj republici jedino usled koristi, koju su i sami imali, od poslovanja njenih podanika: ovi su i do tada, činilo se oduvek, i u najmanje povoljnim uslovima povezivali levantske zemlje sa zapadnom Evropom. Potez koji je povukla Porta davši Mlečanima, pošto je porazila Ugarsku, darežljive povlastice očevidno je imao i drugih razloga možda i pretežnijih. Zbog toga se Marko Minio neprekidno mučio da odgonetne pitanje: kako bi ih zadobili, Turci su u svoje buduće odnose s Mlecima odjednom mnogo uložili, ali su u isto vreme tvrdoglavo odbili da u njihovu korist pravedno reše i najmanji spor koji je već postojao. Bailo je na kraju digao ruke od zaludna posla da traži izgubljeno. Zapodenutu igru je objasnio strepnjom Turaka da ne ostave utisak kako im je posebno stalo do pridobijanja lukavih Latina. Jer, time bi se možda nazreo put do njihovih skrivenih pobuda i namera.

Marko Minio nije išao dalje. On verovatno nije ni mogao dopreti do onoga što je stajalo pod spoljašnjim izgledom pojava, na Istoku najčešće prividnim. Turci nisu bili sposobni da učine veći ustupak, a da pred sobom ne izvrše proveru svoje moći i sebi dokažu kako stvar, nesvesno i neosetno, nisu ispustili iz ruku. Postojao je, ispod ovoga, i donji sloj. Država koja je imala sreću da joj sultan podari mir i povlastice osporavala je, smatralo se, suštinu primljene milosti tražeći da se to smesta proved na zatečenim pitanjima iz međusobnih odnosa. Jer, ta milost je bezmerno dugotrajna i blagodetna, tako da onaj koji je prima mora biti strpljiv i ne sme sam tražiti njene dokaze. Sultan zbog sebe i zbog ideje koju zastupa svoju reč neće pogaziti. Kad on daruje, pod nebeskim kubetom treba čekati blaženo i pogruženo, kao težak što posle suše gologlav stoji pod mirnim, toplim i nepresušnim daždom. Baila su veziri, ne bi li što shvatio, pustili da se istroši u naprezanjima. Rečitije je pokušao da ga urazumi jedino Ahmed-paša, rumelijski beglerbeg. On je prijatelj Mletaka, kazao je, i zato ih opominje. Dok je pokojni sultan Selim dizao oružje protiv onih koji su njegove vere, sultan Sulejman je svoju silu upravio na hrišćane, pa njegovu srdžbu posle Ugarske uskoro mora neko drugi iskusiti. Da uputi vojsku na mletačke posade, sultanu doista nije teško. "Slušajte dobro što vam savetujem: mi graničimo s mnogim vašim gradovima, a vi ne graničite ni s jednim našim gradom. Pojmite koliku vam štetu možemo naneti. Ja znam šta govorim jer upravljam svim onim zemljama."

U ovakve razgovore Turci su se upuštali i s jednim osobitim predumišljajem. Pošto bi baila svojim raspredanjem svake sitnice u tursko-mletačkim odnosima doveli do klonulosti, veziri su, grcajući od pretnji, prenosili reč na druge evropske države. "O sposobnostima i snazi hrišćanskih vladara... i o mogućnostima najistaknutijih među njima hteli su da se od mene obaveste s najvećom revnošću koja se da iskazati." Raspitivali su se, na prvom mestu, o papi, izvorima njegovih prihoda i novcu koji on može sakupiti. Zatim su tražili vesti o Karlu V, nedavno izabranom za rimsko-nemačkog cara, i o broju vojnika koje je on kadar izvesti na ratište. Zanimalo ih je da li se Fransoa I, francuski kralj, uzdigao među prve svojim vladarskim vrlinama i vojnom silom. Veziri su znali da je sve ono o čemu ih je Minio, priklješten njihovim prijateljskim izjavama, morao obaveštavati bezvredno ako ne saznaju i odnose među hrišćanskim vladarima. Mlečanin je preterivao hvaleći njihovo bogatstvo i moć; meru je pogotovu prevršio kad je njihove međusobice i zajedničku nemoć pokušao prikriti idiličnom slikom skorašnje harmonije. Mustafa-paša, s nadimkom Čoban, i Ahmed-paša, docnije prozvan Hain, koji su vodili ove razgovore, umeli su da u rečima nevernog Latinina, ovog puta uzalud lukavog, odmah otrebe istinu od pleve laži. Usput i na posredan način to su mu i rekli, jer su tačno naznačili s kim njegova republika trenutno ima dobre, a s kim nešto hladnije odnose. Ali cilj njihovih razgovora nije bio samo u tome.

Uvereni da će ono što Mlečanin sazna na Porti ubrzo stići do njegove vlade i na evropske dvorove, veziri su od njega tobože oprezno ispipavali podatke o Rimu i putevima koji do njega vode. Zatim bi se, naizgled neoprezno, odali da će sultan ponovo krenuti na Ugarsku, pa bi im koristilo da znaju hoće li poljuljanu kraljevinu podržati papa i car. "Oni žele da poverujem kako su sultanove namere ponovo upravljene protiv Ugarske." Istovremeno je Marko Minio bio svedok da se u carigradskom arsenalu užurbano grade brodovi, dok se drugi, stizale su vesti, prikupljaju po lukama. Mustafa-paša je zagonetno potvrdio da baila ne varaju ni oči ni uši. Turci su, sasvim izvesno, hteli da hrišćane neko vreme zadržavaju svojim pretvaranjem i obmanama. Dovoljna im je bila prednost od dva ili tri meseca, pa da na sav glas obelodane cilj svoga pohoda. Ostajali su sigurni da ih iskustvo o sporosti hrišćana kad treba da se nagode, okupe i krenu u rat ni ovoga puta neće prevariti. Dok su ispitivali Mlečanina, njih su u zmijskom spletu međusobnog obmanjivanja, u stvari jedino zanimale vesti da li Karlo V i Fransoa I još uvek ratuju za prestiž u Italiji ili su pred izmirenjem. "Stalno sam im odgovarao da, prema vestima kojima raspolažem, pouzdano treba očekivati skori mir među hrišćanskim vladarima..." Bailo je naivno verovao da ovim sebi olakšava posao i da pred Turcima brani ugroženo hrišćanstvo. Turci su umeli razaznati šta reći znače.

Ostaju, posle svega, teže shvatljivi mletački bailo i njegova vlada od onih koji su zastupali Portu. Gotovo je nemoguće poverovati da Marko Minio nije proniknuo u sultanove ratne namere. Pod punim ćutanjem je ostavio i svoje najmanje naslućivanje da su Turci zapodenuli igru, punu očitih smicalica, dok ne krenu na Rodos. Možda se ovo bailovo ćutanje da razjasniti držanjem njegove vlade. U Mlecima su dograbili sultanove povlastice, koje je Minio dobio krajem 1521. godine, i dobro ih prikrili, čak i za svoje buduće zvanične istoričare. Da li je Prejasnu republiku i njenog zastupnika u Carigradu morila tada prljava savest što se koriste pripremama Turske da osvoji viteško ostrvo kako bi od nje zadobili što povoljnije uslove poslovanja na Levantu? Ako je sigurnost bila u ćutanju, Mlečani su umeli da ne govore, ili da drukčije govore.

U suštini, ostavljajući ga njegovoj sudbini, Mlečani su bez sumnje žalili što Rodos pada u turske ruke, pogotovu zato što se u tome i za njih krila opasnost; ali vitezove, kao gusare, s kojima su dobri odnosi uvek bili sumnjive vrednosti, oplakivati doista nisu mogli. U sklopu njihovih pokušaja, koji su se tek nazirali, da se prilagode vremenu, njihovo prepuštanje Rodosa turskoj nemilosti još jedan je znak malaksavanja srednjeg veka nad sredozemnim vodama i obalama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu