Radovan Samardžić

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:24 am

First topic message reminder :






O autoru


Radovan Samardžić (1922, Sarajevo ˗ 1994, Beograd), istoričar, pisac i profesor Univerziteta u Beogradu, rođen je u porodici Vase Samardžića, trgovca i, jedno vreme, malog industrijalca. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je 1956. kod prof. Jorja Tadića. Usavršavao se kod Fernana Brodela u Parizu i u Institutu za evropsku istoriju u Majncu. Istraživao je u Dubrovniku, Veneciji, Firenci, Rimu, Parizu i Beču. Održavao je aktivne odnose s naučnim institucijama, asocijacijama i značajnim ličnostima u Francuskoj, Italiji, Austriji, Grčkoj, Bugarskoj i SAD. Bio je urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa i Zbornika radova Jevrejskog istorijskog muzeja, kao i glavni urednik Istorije srpskog naroda Srpske književne zadruge. Takođe je bio redovni profesor Filozofskog fakulteta, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, direktor Balkanološkog instituta (1978-1988) i predsednik Srpske književne zadruge (1988-1994).

U svojoj prvoj velikoj studiji Veliki vek Dubrovnika (1962) rekonstruisao je hroniku dekadencije i borbe za opstanak koja je dostigla vrhunac u velikom zemljotresu 1667. Istoriju Dubrovnika, posebno njegov sistem funkcija koji je prodirao u najšire balkansko zaleđe, smestio je u kontekst evropskih prilika, pokušavajući da pronikne u karaktere i kulturnu antropologiju važnih ličnosti koje gotovo da su izvučene iz istorijske anonimnosti. Pojavi Velikog veka Dubrovnika prethodila je zbirka dokumenata Borba Dubrovnika za opstanak posle velikog zemljotresa 1667. Arhivska građa (1667-1670). U zbirci Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika. XVI i XVII vek (1961), impozantnog obima, skupio je svedočanstva svih važnih francuskih putnika po Osmanskom carstvu.

Gotovo uobičajeno vezivanje svakog pisca za onu knjigu koja se smatra, ili oseća, izričitim iskazom jednog talenta, crta individualiteta, uporištem stvaralačke moći, za knjigu čiji junak postaje alter ego svoga tvorca, upućuje da se u tom smislu podvuče Samardžićev Mehmed Sokolović (1971). Život velikog vezira srpskog porekla koji je, na vrhu jedne imperije, na njenim vrhuncima, u sebi, oko sebe, i u docnijem pamćenju, izgradio složene slojeve identiteta, koji je u sebi, u jednom bogatom sinkretizmu, okupljao i prelamao kulture, običaje, sećanja i verovanja, promišljen je tako da je mesto Mehmeda Sokolovića u istoriografskoj fikciji postalo značajno gotovo u onom smislu u kojem je bila važna njegova stvarna, opipljiva ištorijska pojava. Prevodi Mehmeda Sokolovića na francuski, poljski i turski usledili su iza ogromnih napora, samo donekle uspešnih, da se knjiga predstavi međunarodnoj publici.

Sulejman i Rokselana (1976) naredna je Samardžićeva studija osmanske istorije koja se zadržala na konceptu istorijske biografije. Ova knjiga je zaslužila visoko mesto u svom žanru svojom istraživačkom osnovom, kao i svojom elokventnom, duboko misaonom i virtuozno strukturiranom naracijom, koja gotovo da se poigrava s prostorom i vremenom, dok istorijska stvarnost, u ovakvome tumačenju, povremeno naizgled zaluta u zamišljeni limb magičnog realizma.

Treća osmanska biografija, nazvana jednostavno Osman, kao istoimeni spev Dživa Gundulića, ostala je nedovršena.

Prvo izdanje ove studije izašlo je u Srpskoj književnoj zadruzi (1994, priredio i dopunio Nikola Samardžić). Od samog Osmana II, koji je vladao kratko i neuspešno, a završio tragično, bilo je sigurno značajnijih ličnosti koje su takođe uticale na tokove opšte i njegove, pojedinačne sudbine, mada su u Osmanu ostale da figuriraju kao akteri u senci dramatičnih zapleta i stihije koja je progutala mladog sultana, najavljujući epohu osmanske dekadencije.

Sažetu sintezu istorije jugoslovenskih naroda, do 1918, Radovan Samardžić je priložio za treći tom Opšte enciklopedije Larousse (1974). Pisci srpske istorije su zbirke ogleda i studija koje suse pojavile u tri knjige(1976, 1981, 1986), dok je posthumno objavljena i četvrta (1994, priredio Nikola Samardžić). Manje radove iz srpske istorije Radovan Samardžić sakupio je i u tri zbirke: Usmena narodna hronika, Ideje za srpsku istoriju i Kosovsko opredeljenje. Sakupljao je istorijsku građu za zbirku Zadužbine Kosova (1987) i uredio kolektivnu monografiju Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji (1989). Kao glavni urednik Istorije srpskog naroda Srpske književne zadruge, napisao je veći broj poglavlja za istoriju XVI-XVIII veka, kao i poglavlja posvećena nauci XIX i XX veka.

Ogromna radna energija, erudicija i pažnja, ne zaboravljajući podmukle otpore u sopstvenoj sredini, bili su neophodni kako bi se, decenijama, izdavala sabrana dela Vuka Karadžića, a naročito Slobodana Jovanovića, čiji je priređivač bio Radovan Samardžić.

Najnovije izdanje Sulejmana i Rokselane je možda i pokušaj da jedan pisac i njegova knjiga nastave da žive u jednom vremenu koje takođe iziskuje sopstveno duboko razumevanje.

Nikola Samardžić


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:28 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:38 am








- Stubovi carstva -


Dok je pripremao napad na Rodos, Sulejman je davao utisak čoveka mirna, sporih pokreta, dremljivo u sebe utonulog, koji se retko pojavljivao i još ređe bio sklon da reč izusti. Sa svojom svitom, svakog petka bi projahao prestonicom i otišao na molitvu. Ljudi iz njegove okoline već tada su počeli podešavati svoje držanje njegovom. Opuštali su bezizrazno lice, savijali pleća, obarali niza se ruke otežale od dostojanstva, oklembešeni i prevažni. Odevali su se, kao i on, sve bogatije, sa smislom, koji je prelazio u potrebu, da se učine napadno uočljivima kako bi ih svako mogao smesta prepoznati, jednog oka uvek poluotvorenog da pohvata utiske posmatrača. Ali svi su istovremeno morali nastojati da im se odela, pogotovu turbani ili kape, razlikuju prema staležu i redu kojima pripadaju.

Četvorica vezira, koji su jahali oko sultana, nisu kao on, nosili turbane visoke i s dve perjanice, nego pliće, odozdo široke, sa zlatnom vrpcom uz gornji rub. Dvorani, svrstani za njima, imali su turbane slične sultanovom "ali mnogo manje". Glave učene uleme bile su zaštićene čalmama okruglo savijenim. Paževe, izvedene u povorku iz unutrašnjih odaja saraja, krasili su na glavama visoki šiljci od zlatotkanog platna, dok su se kapidžije, kao dvorska straža, izdvajale svojim crvenim kapama tako, napola, preklopljenim da im je jedan deo visio pozadi. Kalpaci i na njima perje bili su obeležje janičarskih starešina; njihovi vojnici, koji su završavali svitu, još uvek su imali keče od valjanog sukna.

Turci su se već vekovima prilagođavali starijim civilizacijama u čije su sfere dolazili. Isto toliko dugo oni su se, otporni, vraćali svojim osnovama, stočarskim i vojničkim, privlačno uprošćenim kad prevlada duh tradicija. Strogim načinom života neki sultani su, možda najviše okrutni Selim I, s ponosom obnavljali stare turske navike i vrline. Ipak, uprkos povremenim pometnjama i nasilnim intervencijama koje su vršili sultani dovodeći u delotvorniji odnos islamsko pravo i državni zakon, osmansko društvo se, stvaranjem svojih slojeva, bogaćenjem ili propadanjem, razvilo, najzad, do stanja kad se pripadnici pojedinih staleža i zanimanja razlikuju svojim izgledom i svešću o normama kojih se moraju držati da se odenu, naoružaju i prema drugome ponesu. Dolaskom na presto otmenog carigradskog čelebije, sa istančanim smislom za razlikovanje stvari, kakav je bio Sulejman, sve ono što se do tada u društvu previrući pripremalo naglo je, pod carskim zračenjem, počelo dobijati svoje sređene oblike. Prema onome što su stranci mogli zapaziti, ovo uobličavanje je najpre postalo vidljivo na izgledu i držanju ljudi (koji su u tome bogatim plenom od nedavnih osvajanja, sumnje nema, snažno podstaknuti), da se uskoro završi Sulejmanovim ozakonjenjem državnog sistema i društvenog poretka. Već sredinom XIV veka nije bilo potrebno mnogo pronicljivosti da se uvidi kako su Turci izgubili svoje nekadašnje vrline, "ako se pod njima mogu podrazumevati jednostavnost i skromnost u svakidašnjem životu".

Sultan je, sa svojom svitom, svakog petka mirno odlazio u džamiju kao da se oko njih ništa ne dešava. Za to vreme, u pribrežnim oblastima Grčke, Bugarske i Male Azije, stanovništvo je, u mnoštvu pokrenuto, tesalo drvo, plelo konopce, tkalo platno za jedra, kovalo sidra, gvozdene spone i klince, topilo smolu, šilo šatore i odela, lilo topove, izrađivalo oružje i barut, pripremalo dvopek i sušilo meso ili se, pripravno, već pokretalo u vojsku. Sultanova povorka je prohodila carigradskim ulicama kao da se ni s njome ništa ne zbiva, jer su svi, nepromenjenog izgleda, uvek bili na istom mestu. Ali u Sulejmanovoj glavi nikome mesto nije bilo pouzdano. Njegova vladavina je započela s vezirima i drugim najvišim dužnosnicima koje mu je otac ostavio. On je s njima, hitajući, osvojio Beograd, ali ih je sve vreme na oku držao. Nije nameravao, ni dalje, da ih bez potrebe pomera, samo je nastavio svoje promatranje. Rodos im je, u svakom slučaju, nudio kao još jednu proveru.

Sve ono što se kasnije dogodilo otkrilo je Sulejmanovu želju da dugo bude strpljiv sa svojim saradnicima. Odbacivao ih je onda kad bi mu se učinilo jasnim da drukčije ne može postupiti. U ovakva kidanja unosio je svoje saznanje o pojedincima, dugo pripremano, i, uz zahvalnost, mnogo do tada sakupljenu srdžbu, pritajeno zlopamćenje i gorčinu negde potiskivanu. Posmatračima su, bar onima koji su to beležili, svi oko sultana izgledali izjednačeni u jednom gotovo ritualnom dostojanstvu. Ipak, dok su članovi njegove svite podešavali svoje držanje ne bi li se približili Sulejmanovom, ovaj ih je, budan, držao u svojoj glavi pod preteškim turbanom, i u svoje pamćenje beležio sve čime su se oni pred njim nesvesno odavali. Neke je dobra sreća još mogla pratiti, nekima je trebalo pripremiti izlazak na kraj puta. Bilo je među svedocima i onih koji su u sultanovom odnosu prema vezirima umeli primetiti njegovo oštro oko i jogunastu volju.

U toku pregovora Marka Minija s Turcima, ponekad su se veziri, kad nemaju kud, pozivali na sultana i njegove odluke, ali i na njegov karakter. Mlečanin je, tako, dokučio da je Sulejman vladar koji promatra, proučava i mislima se predaje, ali ga to ne zadržava u poduhvatima. "Pre bi se reklo da je u svome mišljenju tvrdokoran, nego da mu drugi naturaju svoja htenja."

Jednom prilikom, kad su svi razlozi bili na njegovoj strani, i prvi i drugi vezir zakleli su se bailu svojom glavom i glavama svojih sinova da su učinili sve ne bi li sultana odvratili od njegovog mišljenja, ali je to bilo uzalud. "Ovaj sultan je zaista nepoverljiv i čovek jedino svoje volje", pisao je Marko Minio svojoj vladi. "On ne dozvoljava ˗ neka Vaša Prejasnost drukčije ne misli ˗ da bilo ko njime upravlja..."

Od svojih bliskih saradnika, Sulejman je u početku s najviše svesrdnosti primao prvog među njima, velikog vezira Piri Mehmed-pašu, koji je tada mogao imati najmanje šezdeset godina. Vezir koga su turski biografi nazvali "mudrim i pravednim, razumnim i dovitljivim čovekom" bio je svedok mnogih slavnih dela trojice njegovih predaka. U vreme Mehmeda II Fatiha, izišavši iz medrese u kojoj je studirao šerijatsko pravo, Piri Mehmed je služio kao kadija u Sofiji, Silivriji, Serezu i Galati, gde su ga s dvora sigurno zapazili jer je ubrzo doveden za upravitelja sultanova imareta u Carigradu. Kad je 1481. na vlast došao Bajazid II, nekadašnji softa, i dalje prilježan knjizi i sklon sklapanju stihova, ali i snalažljiv da oseti svoj trenutak, unapređen je u zvanje rumelijskog defterdara. Tako je Piri Mehmed-čelebija, ušavši među funkcionere centralne vlasti, dospeo do položaja odakle je jedan put vodio strminom uspona, a drugi u ponor. Trećeg puta gotovo da nije bilo.

Dugo strpljivi uz knjigu, ljudi iz uleme često bi postali ljuti i pohlepni kad bi se priključili vlasti ili kad bi neprijatelju osetili krv na ratištu. Piri Mehmed je pametno čekao, prikupljao iskustvo i vežbao se u pribranosti. Nailazila su vremena kad su oni koji su bili najbliže sultanu nosili za pojasom gotove oporuke, jer nisu nikada znali gde će ih i kad pogoditi njegova smrtna presuda. Na vlast je došao Selim I koji je smišljeno istupao sa zverskim delom svoga bića kako bi najlakše stizao do cilja.

Kad je turska ordija 23. avgusta 1514. godine pala na Čaldiransko polje nadogled vojsci šaha Ismaila, razmeštenoj po istočnim brežuljcima, Selim I je sazvao ratno veće koje je trebalo da odluči da li će se u boj stupiti odmah ili posle počinka. Defterdar Piri Mehmed, koji se nalazio na divanu, setio se, suprotno drugima, izvesnih korisnih činjenica, i u tome video svoju priliku. Nekadašnji skrušeni knjigoljubac je rekao: "Veliki deo akindžija potajno pripada zakonu koji ispoveda neprijatelj. Ako im se da vremena da o tome razmisle, postoji mogućnost da pređu na njegovu stranu ili bar da se biju bez volje." Doista, neki redovi sultanove vojske stajali su pod velikim uticajem jeresi kojom je Persija nadaleko kužila okolne islamske zemlje. Defterdar je i samog sultana dirnuo u živac jer je ovaj među glavne ciljeve svoje vladavine svrstao istrebljenje otpadnika, i to počevši od Male Azije. "Evo čoveka koji ima svoje mišljenje!", uzviknuo je car. "Šteta što dosad nije postao vezir!" Započevši bitku bez oklevanja, u samu zoru, Selim I je zadobio pobedu, a mesec dana kasnije Piri Mehmed je naimenovan za trećeg vezira Porte.

Reč koju drugi prime kao pametnu može čoveka dugo pratiti podržavajući ga u životu. Kad je u junu 1516. godine polazio na Misir, sultan je za svoga zastupnika u Carigradu ostavio vezira Piri Mehmed-pašu. Na povratku s vojne koja mu je, pored Egipta i Sirije, "donela zlata i srebra natovarenog na hiljadu kamila", sultan je, sav prenadražen zbog brzog uspeha i prolivene krvi, za jednu nepromišljenu reč pogubio Junus-pašu, svoga vrlog velikog vezira, i njegovo zvanje neočekivano dodelio, na golem jad drugih vezira i dvorskih miljenika, carigradskom kajmakamu Piri Mehmedu. Ovo se dogodilo početkom 1518. godine.

Sultanu Selimu već je postao običaj da službenike unapređuje pomerajući ih na ona mesta gde je nekome glavu otkinuo. Osećanje vlasti kod onih koji su sebe smatrali sultanovim robovima bilo je od njih jače, pa su nestrpljivo očekivali pad višeg od sebe i svoj uspon na njegov položaj, premda su razgovetno znali da se i njima priprema jednako zla sreća. Piri Mehmed je, na ovakav način, ušao u vezirsko veće i postao prvi ministar. Ali on je u sebi, kao valjan pravoznalac, morao nositi saznanje da u tome nije najbolji državni red. Poneki njegov postupak stizao je do ruba od koga izvesno počinje ne samo sultanova jarost nego i bezmilosna srdžba. A u njegovoj reči katkad bi odjeknuo zvuk stišane ironije ili nadmoćnog mirenja sa sudbinom.

Novi sultan Sulejman čuvao je sećanje na svoga oca u znaku smernog poštovanja, ali se trudio da njegov odnos prema najbližim pomoćnicima zameni razumnom trpeljivošću. Piri Mehmed-pašu je gledao blagonaklono možda i zbog toga što je stari vezir, posluživši pokojnom sultanu pune tri godine, ostao s glavom na ramenima i time pokazao da je u njegovom gospodaru pored svireposti bilo i dosta smišljenog. Da nije vezir, mnogo više učenjak nego vojnik, sputavajući veštinom goropadnog Selima, koga je i bolest potresala, u stvari počeo da menja upravu u smislu u kome je Sulejman, uskoro, zaveo sređeniji sistem vlasti? Svojom pomirenošću, blažen ali i mudar, on je groznog Selima izazivao da bar za treptaj razmisli i zatim se ogleda u zrcalu svojih postupaka. Jednom mu je, tobože u šali, otvoreno rekao kako zna da će ga gospodar ,,pre ili posle bilo kojim povodom pogubiti". Zbog toga ga kao odani sluga moli da ga, kad dođe taj čas, nakratko pusti kako bi sredio svoje poslove na ovom svetu i pripremio se za onaj svet. Sultan je zastao, zabezeknuo se, a zatim se presamitio od smeha. "Vaistinu, o tome već odavno razmišljam", odgovorio je, "ali nikoga ne mogu da nađem koji će kao ti vršiti službu velikog vezira. Inače, veoma rado bih ti učinio po želji."

Sultan koji je pobio sedmoricu svojih vezira, sve moćnih velmoža, zaslužnih ratnika, čak i carskih zetova, pokazao se čudno strpljiv prema poslednjem među njima, onom koji mu je, izgledom i duhom, ruke vičnije divitu nego sablji, najmanje nalikovao. Što je proslavljeni junak Sinan-paša umakao živ, razlog je u sreći i zaštitnicima na dvoru koji su ga vešto sakrili "dok ga je Selim gonio sa isukanim handžarom". Možda je Selim poštedeo Piri Mehmed-pašu u nameri da ga kao čoveka za bolja vremena, koji zna šta je zakon, ostavi sinu.

Osobito jednim postupkom, izuzetno značajnim, veliki vezir je nagovestio postojaniji državni red, pa ga je Selimov naslednik, kad je izišao na presto, verovatno i zbog toga zadržao sebi uz skute.

Državni zakon je u Osmanskom carstvu svojim suštinskim uredbama proisticao iz islamskog verovanja i prava. Zato što su priznavali proroke koji su prethodili Muhamedu, hrišćani i Jevreji, čim bi se pokorili i u znak podložnosti platili harač, postajali su sultanova raja, stado koje on, kao pastir, treba da štiti. Sultan Selim je u jednom trenutku, potkraj svoje vladavine, ogorčen zbog progona Mavara u Španiji, zapretio napuštanjem ovog načela, osnovnog za njegovu carevinu. On je sve vreme ratovao protiv muslimana, pravovernih ili onih koji su prihvatili jeretička učenja. Više od toga, on je u najstarijim turskim oblastima svoje države izvršio jedan od najvećih verskih pogroma, poklavši ili prognavši desetine hiljada otpadnika od nepomućenog islamskog zakona. Kao vladar koji je uporedo vodio državnu politiku osvajanja i rešavao jedno unutrašnje versko pitanje u islamu, ali je u svakom slučaju ostao uprskan muslimanskom krvlju, Selim je, najzad, došao u iskušenje da pogrešno shvati ono što je sam učinio i, pun griže, ispizmi se na hrišćane. Sasvim bespravno, sultan je izdao naredbu Piri Mehmed-paši "da se sve crkve pretvore u džamije, da se zabrani hrišćanima javno vršenje verskih obreda po bogomoljama i da se pobiju svi koji ne prime islam". Ova naredba je izišla u vreme kad su balkanski narodi zbunjeno čekah najgoru sudbinu. Izgubivši, jednu za drugom, svoje države, društva toliko razbijenog i rastrojenog da ga je ponovo, u drukčijem poretku, obrazovao tuđin, lišeni, izuzev Grka, svojih samostalnih crkava koje bi ih, kao narode, mogle okupljati i zastupati, sve zapušteniji u verovanju i s predanjima koja više nisu hrabrila, hrišćani u Turskoj su se krajem XV i početkom XVI veka nalazili u neizrecivoj pometenosti, bliski stanju kad se i nevoljno i svesno napuštaju svoje osobenosti. Da su, slično drugim osvajačima, bili manje trpeljivi i površnije privrženi zakonitom upravljanju, Osmanlije su tada mogle pristupiti preveravanju svojih podanika lakše nego u bilo koje drugo doba. Možda je to, pored njegovog potmulog jada što se obračunavao samo s muslimanima, i pokrenulo sultana Selima da svome velikom veziru naredi istrebljenje hrišćana.

Piri Mehmed-paša se povinovao zakonu umesto sultanovoj ćudi, i to je bilo sve što je učinio. Taj zakon je bio jači od svega i od svih, i on je morao nadživeti sve, pa i jednog sultana na rubu bezumlja. Vezir je u toj stvari stavio na kocku jedino svoju glavu. Ali, kad se događaj razgleda iz blizine, Piri Mehmed-pašin postupak postaje višestruko značajan. On je umolio sultana da primi veliko izaslanstvo hrišćana na čelu sa carigradskim patrijarhom. Dok je Selim grcao u pridavljenom besu, patrijarhu je pošlo za rukom da mu dokaže kako je još sultan Mehmed II Fatih, posle osvajanja Carigrada, fermanom javno zajamčio hrišćanima slobodu verovanja samo ako plaćaju harač i zakletvom se obavezao da ih neće silom nagoniti u islam, jer tako Kur'an nalaže. Prisilivši sultana da ne pogazi zakon predaka, veliki vezir je sprečio ono privremeno skretanje toka osmanske istorije koje bi sigurno oštetilo balkanske hrišćane i među njima verovatno ostavilo trajne posledice. U času kad se mogao stvoriti štetan presedan, zakon je pašinim hrabrim posredovanjem još snažnije učvršćen. Sultan je drugim vezirima uzimao život za malu reč ili samo zbog toga da mu se u blizini niko ne bi ukorenio. Ovoga puta, u trenutku za njega možda najosetljivijem, on se odrekao ne samo još jedne glave nego i svoje namere. Prelazeći u temelje njegove vladavine, ovaj događaj je novom sultanu Sulejmanu mogao poslužiti kao jedan od oslonaca da preuzeti tok osmanske istorije razložno i mirno razvede u složen državni organizam koji je pravo na bezbednost davao svima, i povlašćenima i raji, muslimanima dok su odani pravovernom islamu, a hrišćanima i Jevrejima dok ispunjavanjem obaveza priznaju podložnost sultanu.

Pred vojnu na Rodos, mletački i dubrovački predstavnici u Carigradu smatrali su Piri Mehmed-pašu za ministra "dovitljiva i vična upravljanju". Njegovo poreklo, od slavnog šejha Džemaledina iz Aksaraja, u Karamaniji, glasovitog kao filozofa islama, oni nisu znali, jer su se i sultani sve manje oslanjali na ljude slavnih predaka, ali su redovno isticali da je, drukčije od mnogih, "Turčin po narodnosti". "On je, može se reći, othranjen na ovome dvoru, na kome je obavljao razne dužnosti pre nego što je dospeo do dostojanstva paše, a to je redak slučaj među najvišim zastupnicima vlasti." Mletački bailo je ipak zapazio da Piri Mehmed-pašin položaj nije najizvesniji. "Želeći da u svojoj umišljenosti pokaže kako Porta bez njega može samo rđavo upravljati, on se ponekad napravi da je bolestan neka se vidi koliko je neophodan." Još dok se raspravljalo o pohodu na Beograd, veliki vezir je dolazio u opasnost da mu sultan Sulejman oduzme zvanje ˗ doznao je odnekud bailo. O tome se žamorilo i posle povratka s ratišta. S poljuljanim tlom pod nogama, čini se pre vremena napadnut starošću, Piri Mehmed-paša je davao utisak ministra koji, usled zbunjenosti, suviše često menja mišljenje i ne zna da bude trajno iskren. U stvari, Sulejman se, za sebe, odrekao odanog službenika četvorice sultana tek kad je počeo pripremati osvajanje Rodosa. Piri Mehmed-paša bio je jedini u vezirskom veću koji je smatrao da nema dovoljno razloga za objavu rata. Sultan ga je ostavio na položaju, ali mu nije poverio najvišu komandu. Ostao je još samo kraj.

Kad je krenuo na Rodos, Sulejman je ulogu vrhovnog zapovednika opsadne vojske poverio svome drugom veziru Mustafa-paši, zvanom Čoban. "On je osoba veoma plemenita i odmerena, lepa obrazom i dolična stasom. Ima oko četrdeset godina...", pisao je o njemu Marko Minio 1521. godine. Vremenom, ova slika se menjala. I drugi svedoci su isticali da je paša pristalog lika, da je čovečan, prijateljski otvoren i da voli duge razgovore o državnim pitanjima. Na jednom brežuljku nad morem ima prelepu kuću u kojoj često prima mletačkog baila, i s njim se toliko zagovori da ga od sebe ne pušta do kasno u noć, "tako da ovaj ne može da pređe u Peru, jer su tada carigradske kapije zatvorene". Ali, prema istim vestima, vezirsko zvanje i ratovi doneli su Mustafa-paši zamašno bogatstvo: "sedamdeset hiljada dukata godišnjeg dohotka, riznicu dragulja koju je ugrabio u Misiru i sedam stotina robova da mu služe kao telohranitelji i posluga". Sa ovim su se javila i nova obeležja njegovog karaktera. O paši su krenule vesti da je postao pohlepan, odaje se vinu i naginje neredu duha, iako ga svaka pamet nije napustila. "Shrvan kostoboljom, ponekad po osam meseci godišnje provede na postelji." Ovako su Mustafa-pašu predstavljali oni koji su od njega, kao od prijatelja, stalno očekivali i uvek dobijali korisne usluge. Osetivši kako paši sasvim godi da im ugađa, jer ga to čini važnim u sopstvenim očima, Mlečani se nisu ni trudili da dublje proniknu u njegov slučaj. Uvek su se više naprezali da upoznaju neprijatelja. Turski pisci su ostali bliže istini.

Poreklom iz Bosne, a ne iz Albanije ili Crne Gore, kako su ponekad beležili Mlečani, Mustafa se probijao ka vrhu okružen zemljacima čiji broj se u osmanskoj prestonici i provincijskoj upravi neprekidno povećavao. Bili su to ljudi koji su nastupali u grupama, gurali jedni druge i zauzimali mesta u službi pojedinih velikodostojnika. Usput, oni su se borili i satirali s grupama drukčijeg porekla i jezika, i to do mere kad se mržnja ne zaboravlja ni posle sticanja najviših zvanja i unosi pod samo kube sultanova saraja. Mustafa-paša je bio pri kraju svoga vezirovanja kad je za Ajas-pašu, ministra kao i on, pred jednim evropskim diplomatom rekao: "Ono arbanaško pseto." Mada su vesti oskudne, sva je prilika da je Mustafa izišao na scenu u Piri Mehmed-pašinoj pratnji, kao njegov kapidžibaša. U rat protiv misirskih Mameluka, 1516. i 1517. godine, zaputio se, izgleda, u zvanju morejskog sandžakbega, i počinio čuda svojom ludom hrabrošću. Čovek koji ide putem uspona mora osetiti trenutak i u njemu se prikazati nečim izuzetnim, bez obzira na to da li je u pitanju podlost ili vrlina. Mustafa-beg je postao uočljiv pustahijskim junaštvom, i time otkrio nesklad između svoje naočite pojave, koja bi odgovarala nekom megdandžiji, i svoga jednostavnog duha, prostote i dobrodušnosti. U skrbno vreme sultana Selima, kad je mnogo šta zavisilo jedino od njegove ćudi, i osobine svojstvene Mustafa-begu mogle su doprineti napredovanju u službi. Piri Mehmed-pašin štićenik brzo je uzdignut u zvanje rumelijskog beglerbega. A kad se završio pobedonosni pohod i Porta se, sva na okupu, našla u prestonici, Piri Mehmed-paša je, kao veliki vezir, predložio sultanu da Mustafu uvede u ministarsko veće. Na svoj način raspoložen, Selim je odgovorio: "Nisam mahnit da takvu budalu uzmem sebi za vezira. Ali, eto ti ga, neka bude tvoj vezir!" Mustafa-paša je doista postao jedan od stubova carstva. Umeo je da otrpi sve i da se svemu s nepovredivom veselošću prilagodi. Sultan mu je na divanu prekidao reč, izgonio ga s većanja i, na kraju, primao Piri Mehmed-pašino opravdanje: "Gospodaru, on tako govori iz prevelike odanosti." Tako je valjda, usled svoje izdržljive prostodušnosti, Mustafa-paša i dobio nadimak Čoban.

Kad je došao na presto, Sulejman je vezira Mustafu zadržao na njegovom položaju. Snujući velika osvajanja, on je u krugu najbližih saradnika rado gledao ratnike ne samo vične svome poslu nego i divlje junačine i olujno smele. Trenutaka kad se takvim pokazao Mustafa-paša je imao nekoliko puta na bedemima Beograda. On je ulogu vrhovnog zapovednika vojske koja će udariti na Rodos dobio kao drugi vezir, ali i kao carski zet. Sulejman ga je, pred pohod, oženio svojom sestrom Hafizom, udovicom jednog dvorskog kapidži-baše koga je raniji sultan Selim-han u srdžbi pogubio. Ima vesti da je Mustafa-paša, zvani Čoban, ostavio sultaniju, kad je krenuo na Rodos, u najvećoj ojađenosti.

Silan ratnik bio je i treći Sulejmanov vezir Ferhad-paša, koji je svoje sposobnosti munjevito pokazao uništivši odmetnike u Siriji i Maloj Aziji. Nekadašnji rob, poreklom od Šibenika, postao je, međutim, toliko osion, neobuzdan i grabežljiv, a u ponašanju prema neprijatelju toliko svirep da je sultan podozrivim okom počeo gledati i na njega i na njegove usluge. Ali on ga je morao podnositi. Otkako su ga ženili Seldžuk-sultanijom, i po ocu i po majci Sulejmanovom sestrom, princezom gordom u svojoj lepoti, Ferhad-paša je postao miljenik carske kuće, gde ga je, pored žene, poglavito štitila i mazijom činila sultanija-majka. U porodici koja je održavala lozu stvaranjem mnogog poroda, a vlast predavala jednom od sinova pokoljem drugih, tako da je njen život vekovima bio natopljen mračnim tajnama, užasom, poremećenim naravima i krvlju, više puta se dogodilo da nekog vezira ili dvoranina, pogotovu ako je primljen za carskog zeta, svi prigrle kao prijatnu i radosnu pojavu koja u saraj unosi svetlost spoljašnjeg sveta. Suprotno sultanima, koji su svoj porodični krug najčešće teretili morom vladarskih briga, ali i onim čime su ih, kao pojedince, nagrađivali poroci, nasleđe i vlast, uljezi su, slično Ferhad-paši, zračili svežinom ljudi bez porekla, ponekad iskonski u svojoj snazi, pristalosti i gramženju za životom; ili su, stekavši raznovrsna znanja, pesničko umeće, lični sklad i manire, razgaljivali srca leporekom besedom, duševnim redom i neosetnim raspoređivanjem odnosa u znaku otmenosti. Sulejmanu je Ferhad-paša godinama bio blizak srcu jer je i sam u njemu video jednog od onih nesvakidašnjih ljudi koji drugima čine život sadržajnijim. Ali razmaženi štićenik carske kuće, mada i dalje, kao vezir, odan njenim interesima, počeo je prelaziti onu među koja tačno opisuje područje dopuštenog. Sve što se dogodilo pokazuje da Sulejman nije potisnuo svoga zeta zbog njegovog nasilničkog divljanja nad poraženim neprijateljem i rajom. Osobito kad je naslutio da ga sultan prati pogledom nemilo osenčenim, Ferhad-paša je kočoperno i drsko stao prkositi svojim pravima i ženskom zaštitom, a čini se i očitim prednostima svoga izgleda. U tome je bila njegova greška.

Polazeći na začarano ostrvo, Sulejman je među drugim svojim pomoćnicima morao naći još jednog ratnika gvozdene ruke. Četvrti vezir Kasim-paša, "osedeo u službi carstva", odveć dobro je poznavao svoga gospodara da se, umoran od mnogih leta, ne bi osetio nepotrebnim na mestu koje je zauzimao. Kako beleže njegovi biografi, Kasim-paša se nalazio uz Sulejmana, kao njegov defterdar i vaspitač, još od vremena kad je ovaj kao carević boravio u Manisi. Mletački dopisnici su javljali da je paša "po narodnosti Turčin" i da je jedan od retkih koji osmansku državu smatra svojom, i u tome nije koristoljubiv. On je naivno dobar i mek čovek, ali se ipak ne da podgovoriti ili potkupiti ˗ pisali su. Samo, godine su mu uzele svaku odvažnost, pa na divanu retko kad progovori. U jesen 1521. godine, u krugovima oko dvora počelo je zloćudno šuškanje kako je Sulejmanu, umesto Kasim-paše, potreban drukčiji vezir. Starac je, da sve to prekine, sam zamolio gospodara da ga otpusti. Penzija od dve stotine hiljada aspri godišnje koju je dobio dodeljivana je kasnije svim vezirima koji bi, posebne sreće, doživeli umirovljenje.

Kasim-paša se još nalazio u službi kad je na njegov položaj stao kidisati Ahmed-paša, namesnik Rumelije. Svi su to odmah opazili, i to ne samo sultan i časnici njegovog divana, nego i oni stranci koji su imali posla na Porti. "Beglerbeg se svom snagom upinje da ga gospodar uzme za vezira na mesto Kasim-paše", znao je mletački bailo: "To je čovek od oko trideset godina, rođen je u Moreji, tela je gojaznog, a duhom veseo. Stalno se trudi da pokaže kako je srdačno raspoložen prema Vašoj Prejasnosti..." Dok je 1521. jurišao na zidine Beograda, Ahmed-paša je izazivao njegove branioce opominjući ih na ono što se nekada zbilo na Vidovdan. Ako se bailu, kad govori o Moreji kao Ahmedovom zavičaju, ne mora verovati, jer su ovakve vesti u mletačkim izveštajima često netačne, ni ono pašino kliktanje na beogradskim bedemima da je na pomolu novi Vidovdan ničim ne doprinosi utvrđivanju njegovog porekla: svest o kosovskoj pogibiji bila je tada zajednička svim balkanskim narodima, dok su pravoverni znali o boju mnogu pojedinost iz turskih tradicija, usmenih ili po hronikama zabeleženih. Privodeći ih na poklonjenje sultanu, kapidžije su evropske poslanike čvrsto držale pod ruku sa obe strane kako se ne bi ponovilo ono što se nekada, iako davno, desilo Muratu na Kosovu. Mada se od osvajanja Beograda, kad je zadobio sultana svojim ratničkim vrlinama, sve češće pojavljivao na pozornici, ponekad i u scenama koje učesnike ostavljaju razgolićenima, ni Ahmed-pašin karakter, kao ni poreklo, nije podložan lakom razjašnjenju. U bitkama je pokazivao mnogo veštine, još više nesalomljive snage, srčanost oslobođenu straha, ali i kivnu mržnju prema neprijatelju koji sve to naprezanje izaziva svojim otporom. Ahmed-paša sigurno nije bio savršen vitez, i u tome je možda bio početak njegovog nesporazuma sa sobom. U Osmanskom carstvu mogao se sticati položaj junaštvom, ali i tada kao dar sultanove milosti; borilo se uvek za slavu, samo ne za svoju već za carevu. Rumelijski paša, koji je pred polazak na Rodos zaista postao četvrti vezir Porte, grabio se oko položaja i slave kao oko svog dela zadobijenog plena zato što pogibeljne podvige, kojima se sve to postizalo, nije bio kadar shvatiti jedino kao vernu službu gospodaru. Jedan od onih velmoža, kakvih je bivalo u Turskoj, koji su stizali do raskršća kad se ostaje sultanov rob ili se otura u odmetnike, Ahmed-paša je na ulasku u vezirsko veće toliko sebe nametao, čas grubo, čas poniznom veselošću, otvoreno napadan u spletkarenju, da je njegovo držanje moralo izazvati sasvim određeno sultanovo podozrenje. Ali, tražeći ratnike, Sulejman mu je udovoljio želji. Hteo je da ga ubaci u nove okršaje u kojima će ispoljiti svu svoju umešnost i junaštvo baš zato što je hrlio još većoj slavi, a možda i vlasti. Ono što će posle toga, kad ga do kraja iskoristi, od njega kao čoveka ostati trebalo bi da konačno razjasni ko je on, u stvari, i kuda smera. A tada će biti najslabiji.

Kad su Marka Minija priveli da poljubi sultanove skute, bailo je, dižući pogled, u deliću trenutka ugledao jednu bledu, iako tamnoputu ruku, dva udubljenja, zaklonjena senkom, u kojima su stajale oči, i nad celom figurom, utonulom u presto, ogroman prebeli turban spušten do dna čela. Oko sultana je, među okupljenim uglednicima, vladala ona tišina koja se može stvoriti jedino ljudskim ćutanjem. Kao kad bi, petkom, Sulejman i njegova svita išli u džamiju, opšti muk je bio izraz dostojanstva i smišljene veličanstvenosti, ali i skladne i umiljene poniznosti jednoj volji koja je neumitna, sultanovoj. Strasti, koje su harale ljudima, ostajale su pod licima podešenim tuđem oku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:39 am




- Začarano ostrvo -


Rat je počeo od trenutka kad su brodovi, dočekavši povoljan vetar, zajedrili ka jugu iz Bosfora. "Od Carigrada je 18. juna 1522. krenulo 99 lakih i 70 teških galija, 40 palandreja, 50 fusta, brigantina i drugih brodova, u svemu do 300 jedara", javljeno je u Mletke iz osmanske prestonice posle, izgleda, dosta poverljivog prebrojavanja. Žak de Burbon, vitez i pisac, sin Luja de Burbona, biskupa grada Liježa, zatekao se na Rodosu u vreme turske opsade i, umakavši smrti, štampao knjižicu Velika, i čudesna i veoma svirepa opsada plemenitog grada Rodosa (1525). Opisujući događaje uzbudljivim i dirljivim stilom, Žak de Burbon je o turskoj floti koja se primakla ostrvu posvedočio nešto drukčije: "Najpre su se pojavile 103 galije da razaraju, pustoše i obezbede iskrcavanje. Stiglo je zatim 35 teških galija, velikih i lepih, 15 teretnih maona i 20 nava..." Turci su još raspolagali mnogim galionima, fustama, brigantinima i barkama. Najveće među lađama nosile su artiljeriju i municiju kojima će se tući grad. "Pošto je u prvoj velikoj grupi doplovilo oko 250 brodova, izvestan broj galija, fusta i nava došao je iz sirijskih luka i pridružio se armadi. Brodovi su stizali i s drugih strana, tako da je u opsadi učestvovalo oko 400 jedara..Mlečanin je, sigurno blizak izvoru, doznao jedno, dok je vitez, posmatrajući Turke s tvrđave gotovo pola godine, video drugo. Ali kad se uzme u obzir da je prvi javio svojoj vladi podatke o brodovlju koje je isplovilo iz Carigrada, a da je drugi pokušao pobrojati sva turska jedra koja su se s raznih strana na kraju okupila oko Rodosa, njihove vesti nisu suviše različite. Na pojedinostima im ne treba zameriti tim pre što ih, sumnje nema, ni na turskoj strani niko pouzdano i tačno nije znao, pa ni onda kad se pripremala i dok se vodila bitka.

Armada je zabrodila pod zapovedništvom vezira Čoban Mustafa-paše, koji je bio serasker pohoda. "Ponela je sobom samo dve hiljade pripadnika inžinjerije da omoguće iskrcavanje i osam hiljada mornaričkih pešaka", pisao je jedan arapski učenjak, Ramadan, koji se kao lekar nalazio u Sulejmanovoj ratnoj pratnji. Sultan je procenio da će i njemu i vojsci koju je poveo put biti bezbedniji ako cilju krene kopnom. Sa oko sto hiljada vojnika prebacio se u Malu Aziju istog dana kad je mornarica počela dizati sidra. Drugog dana marša, izišavši na obalu, otpratio je pogledom brodove koji su se udaljavali s povoljnim vetrom u jedrima.

"Tačno prema Rodosu, na razuđenoj obali Male Azije, u dnu udobnog zaliva koji planine sa svih strana štite od vetra, nalazi se mala luka zvana Marmaris... Nekad su stanovnici ovoga mesta napali odstupnicu makedonske vojske koja je išla na Darija. Kad ih je Aleksandar opkolio, oni su pobili žene i decu, zapalili grad i posred grčkih trupa probili sebi put do nedostupnih planina..." Prema ovoj luci uputili su se i sultan kopnom i armada egejskim talasima. Pošto na Rodosu razori obalska naselja, uništi manje utvrde podignute po grebenima na moru i oko glavne tvrđave postavi artiljerijski obruč, brodovlje je trebalo da zaposedne luku i sačeka sultana. Od Marmarisa do viteškog grada, okrenutih jedan drugome, lađe će, najzad, gusto prekriti vodu i bezmalo sačiniti most da se desetine hiljada vojnika pod zaštitom topovske paljbe što lakše iskrcaju u podnožje tvrđave. Tako je snovao Sulejman, pa se tako i dogodilo. Pre više od četrdeset godina, 1480, sultan Mehmed II Fatih odaslao je na Rodos sto šezdeset brodova i četrdeset hiljada vojnika. Opsada je trajala tri meseca. "Pošto je propao pokušaj iskrcavanja preko brodskih mostova, Turci su mesec dana tukli grad artiljerijom... i potom krenuli na juriš, ali su odbijeni i primorani na povlačenje." Sulejmanova htenja prevazilazila su, međutim, ne samo tradicije i iskustva nego i trenutne mogućnosti. Dok su uhodili po Carigradu ne bi li razaznali šta to sultan smera, Mlečani su brzo zapazili da se u velikoj hitnji uporedo grade i arsenali i nove galije, da se dovlače i prepravljaju oronule lađe, da se sve ono što je plovilo morem prikuplja i svemu se nalazi mesto u budućem poduhvatu. "Turci su sve sile upeli da što pre načine veći broj dobrih brodova i osposobe armadu za rat", stizale su vesti u Mletke. "Ali niti su im svi brodovi kako valja niti im armada, iako mnogobrojna, znači pravu pomorsku silu." Ipak, svi su stigli svojoj ratnoj meti ˗ gotovo prazna armada za nekoliko dana, a sto hiljada vojnika, na čelu sa sultanom, posle šest nedelja marša pod ražarenim suncem koje je podsticalo kugu i srdobolju. I svi su odigrali svoju ulogu. Nestrpljivi car i pored toga nije zaboravio ova naprezanja. Nesporazum je rešio voljom i promišljenom odlukom da ništa ne stavi na kocku i da u oganj boja baci najveće snage koje je za nekoliko meseci mogao stvoriti. Samo, gorčina koja je ostajala u njemu od pregolemih napora ponekad ga je navodila na srdžbu, a možda i na suzno nadnošenje nad sobom. A kad bi se jad smirio, u njemu je kao najosetljiviji trag ostajala opomena da nije malo onoga što je oko njega još uvek nepripremljeno za njegove želje i planove.

Mada je čitav poduhvat udesio i kraju priveo svojom glavom, jer je na neprijatelja trebalo udariti savlađujući usput mnogo šta staro, zaparloženo i nesposobno u ljudima i stvarima oko sebe, Sulejman je započeo rat po klasičnom osmanskom obrascu. Zatražio je mišljenje najbližih saradnika, koji su po običaju morali da dokažu svoj predlog protivstavljajući mu sami drukčija rešenja, ali je od njihovih reči, čini se, imao najviše koristi što je njih same, po njima, bolje upoznao. Najratobornijim se pokazao Čoban Mustafa-paša, drugi vezir, i to od trenutka kad je osetio oklevanje, nemilo caru, prvog vezira Piri Mehmed-paše, kome je zbog toga, i usled prestarelosti, počelo izmicati tle pod nogama. Za rat je navalice bio i Ahmed-paša, namesnik Rumelije, koji je, stekavši glas pomamna junaka prilikom uzimanja Beograda, sam sebe naturio za vezira. Najglasniji je bio Kurdoglu, dika turskih gusara, pozvan na većanje kao stari znalac hriščanskih vitezova s kojima je na moru podelio mnogi megdan. U kasnijim zapadnim opisima bitke za Rodos, koji su dobili suviše romanesknog, Kurdoglu je od pirata postao admiral turske flote i središnja ličnost u krugu dostojanstvenika okupljenih oko sultana. Za njega je izmišljen i govor, poetično razbarušen, "čija je svaka reč raspirivala osvajačku požudu kod mladog Sulejmana..." Dok se odlučivalo o ratu, Turci su, kao i uvek, uhodili neprijatelja, osmatrali njegov broj i snagu njegovih utvrđenja, pokušavali da u njegove redove unesu strah, pometnju i podeljenost, da poneku važniju ličnost namame obećanjima na svoju stranu. Jedan doušnik, neki Jevrejin lekar, nalazio se na Rodosu još od vremena sultana Selima, kad je ovaj počeo smišljati osvajanje viteškog gnezda. Zatim je, tajnim putevima, pridobijen veliki kancelar na ostrvu Portugalac Andre de Merail, poznatiji po imenu Amaral, koji je kradom snovao da se domogne položaja velikog majstora. Turcima je pošlo za rukom da dobiju plan tvrđave sa obeleženim slabim mestima. Konačno, kad je veliki muftija u Carigradu dao pravno mišljenje da se islamski zakon ne protivi ratu protiv nevernika koji se ne daju podvesti ni pod kakav red i sultanovu milost, i kad je već sve bilo pripravno za pohod, Sulejman je, kao što obaveza nalaže, uputio velikom majstoru pismo i pozvao ga na predaju. Zakleo mu se Bogom, tvorcem neba i zemlje, Muhamedom koji je Alahov izaslanik, svim drugim prorocima i svim svetim knjigama da će i njega i sve njegove ljude pustiti da nedirnuti napuste ostrvo. Veliki greh je prosipati krv muslimanskih ratnika, ako se zemlje mogu zadobiti bez oružja. Ovo pismo je stiglo Vilijeu de L'Il-Adamu malo pre glasova da su turska jedra na vidiku. Brodovlje i vojska su stizali kako bi se branioci ostrva uverili da je ustuk jedino što im je preostalo.

"On je nadmen i opak mladić, toliko sklon zlu da to začuđuje kod čoveka njegovih godina", rekao je o Sulejmanu veliki majstor dok je sa svojim časnicima posmatrao približavanje turske armade. Treće nedelje svoga puta na ratište, prelazeći užarenu ravnicu Sanduklu, sultan je od vezira Mustafe, koji se već nalazio pod tvrđavom, primio obavest kako nema nade da će se nevernici predati bez borbe. Vojska je, posle toga, morala krenuti usiljenim hodom, mada je, u pogubnoj sparini, putovala kroz bezvodne krajeve. Sredinom jula, za jedan dan se prelazilo koliko obično za dva. Na kraju jednog takvog marša priveden je carskom sudu i naprečac zadavljen kadija Konje, okrivljen za bezakonje. Uporedo sa zaprekama, sultanova volja je jarosno rasla, i kao da je to delovalo da s raznih strana, ponekad i udaljenih, počnu stizati probitačni izveštaji. Moć je rasprostirala svoje krugove i nagonila ljude da postupaju prema njenim zahtevima, često i ne znajući u kolikoj meri to čine.

Porta je pred pohod vezala za sebe Mletačku republiku davanjem povlastica njenim podanicima na svome zemljištu i morima. Ali ona nije mogla zaboraviti nezahvalne, uvredljive i, po njenoj proceni, pravno neodržive zahteve Mletaka da se osudom ponište dotadašnji turski ispadi prema duždevim podložnicima, pogotovu pljačkanja krajišnika oko Zadra, Šibenika, Trogira i Splita. Tada još uvekbeglerbeg Rumelije, Ahmed-paša je otvoreno upozorio da mletačko-turska granica ne obezbeđuje obema stranama jednaku zaštitu. Ostalo je da se Mlečani, kad se tome ne nadaju, jer veruju kako su im Turci iz nužde popustili, hotimice podsete da su od sultana dobili samo milost.

(Turci su se ovako u svojoj istoriji poneli bezbroj puta, i uvek su verovali da se ponašaju načelno, mada su time narušavali stanje koje su sami, iz svoje potrebe, ugovorili.) Zbog toga je na jednom konaku pod sultanovim čadorom sa odobravanjem primljen glas da je dični brat vezira Ahmeda, hercegovački beg Mahmud, nazivan "mostarskim pašom", zajedno s bosanskim begom Husrevom preoteo od ugarskog kralja Knin i, odmah potom, od Mletaka Skradin, "gusarsko gnezdo s lukom, smešteno na strmenitoj i nedostupnoj steni". Uskoro je, sa četiri glave koje su se zakotrljale pred sultanovim nogama, donesen i dobar haber da su zatrveni poslednji odmetnički izdanci na istoku. Pošto je u Siriji uništio Džamberdi Gazalija, velikog pustolova i svoga zemljaka, Ferhad-paša je na prevaru uhvatio i s tri sina pogubio Ali-bega Šehsuvaroglua, gospodara Dulkadira. Istih dana, jedna vest je u sultanovom logoru odjeknula kao prvi tutanj bitke kojoj su se približavali: minama je razvaljena i potom zauzeta tvrđava na ostrvu Halki, zapadno od Rodosa, čime je kaurima, ako krenu u pomoč opsednutima, presečen put i pristup. Sultan se sa svojom ordijom spustio u luku Marmaris 26. jula, ,,i više im ništa nije zatvaralo vidik da na njemu ugledaju volšebne kule viteškog grada..." Tada je Sulejman naredio da se tovarne životinje, bez kojih se vojska nije mogla kretati, oteraju podalje na pašu.

Prinčeve u vladarskoj kuči Osmanskog carstva učili su njihovi vaspitači istoriji; više od toga, oni su prošlost saznavali do mere kad se izvesne pojedinosti nose u sebi kao stalan podsticaj da se kad je potrebno ili u neočekivanom času oseti osvetnička mržnja, pritajena bojazan ili dužna blagodarnost. Već svojim obrazovanjem, Sulejman je pojam krstaša morao među svojim duhovnim predstavama doživljavati kao trajan ožiljak na muslimanskoj istoriji. Oni što su, kad se oglasi rat, obeležavali svoje pancire i skrletne ogrtače osmokrakim belim krstovima bili su kost u grlu mnogim pravovernim vladarima, pa i "najsvetlijem junaku Islama" sultanu Saladinu, koji ih je pobeđivao (1187), ali je od njih i poraze trpeo (1191. i 1192). A kad su izgubili i svoj poslednji tvrdi zamak u Palestini, vitezovi Sv. Jovana potražili su novo pribežište na Rodosu zbog toga što će odatle najbrže i najlakše uznemiravati Turke u Maloj Aziji. Dogodilo se to u osvit XIV veka. Grad na ostrvu blagoslovenog podneblja počeo je otada ponovo sticati svoje staro bogatstvo i slavu. Podižući ogromna utvrđenja koja su, u svojoj senci, štitila luku uvek punu brodova, jovanovci su obnovili sećanja na antička vremena kad je Rodos prednjačio bogatstvom usled sredozemne trgovine, tako da je svome zaštitniku, bogu Sunca, poklonio glasovitog Kolosa, džinovsku bronzanu statuu koja je ubrajana u sedam svetskih čuda. Vitezovi su 1322. godine sklopili sporazum s Vizantijom i Mlečanima o stvaranju zajedničke flote za borbu protiv Turaka. Zatim su, u sumračnom rasulu srednjeg veka, sve više postajali gusari i oko sebe u sve većoj množini okupljali morske odmetnike s raznih strana. Sultani su ih uzalud napadali. Rodoska eskadra od dvanaest galija razbila je i potukla 1440. godine devetnaest teških brodova što ih je, ne bi li uzeli ostrvo, uputio Murat II. Sulejmanov čukunded još jednom je, 1444, sa sličnim neuspehom slao svoje lađe "naivno nespretne", na viteški grad. Očekujući kad će na rubu pučine ugledati basnoslovnu tvrđavu, Sulejman je, nesumnjivo, sa osobitom gorčinom pomišljao na predsmrtni poraz koji je od krstaša doživeo najveći osvajač među njegovim starima, sultan Mehmed II Fatih, 1480. godine. Ili se, s još više jarosti, sećao predanja o sramoti koju su ti nemerljivo prkosni nevernici naneli njegovoj porodici. Oni su carevića Džema, koji se kod njih sklonio pošto je izgubio građanski rat oko prestola, najpre dočekali "sa carskim počastima" i dali mu utočište, a zatim ga držali kao sužnja i njime ucenjivali sultana Bajazida II; na kraju su "snažnog, plahovitog i nemirnog princa", koji se bolje snalazio u viteškim nadmetanjima, pesništvu i raznim uživanjima nego u veštini vladanja, predali u još gore ruke, rimskom papi, da njime najbezočnije pritiskuje osmanski dvor. Rodoski jovanovci su ostali besprimerno drski. Kad je ugledao njihov grad, Sulejman je kao prvo morao zapaziti da su kule i bedemi svečano i izazivački obavijeni, kao ratničkim plastom, velikim komadima purpurne čohe, svile i platna, s belim znacima krsta.

Položen na padini koja se spuštala do mora, grad je imao oblik polumeseca, ,,i to je za pohlepne Turke bio predznak da im je njegovo osvajanje predodređeno". Od onih mesta na obali gde su se završavali gradski zidovi podignuta su, kao njihova produženja u moru, dva snažna kamena nasipa koji su obrazovali luku za usidrenje galija. Krajnje grebene nasipa branile su kule Sv. Mihaila i Sv. Jovana, isturene grudima prema moru. Ulazak u luku zatvarali su lanci vezani između podnožja ovih utvrda. Nad nasipima je bdeo Zamak Sv. Elme, nevidljivo načičkan topovima. Grad je bio opleten dvostrukim zidom s trinaest kula i pet tvrđava. S kopnene strane, oko bedema je išao jarak, iskopan u stenama, dubok sedamnaest i širok oko četrdeset metara. Stisnute moćnim zidovima, u senci kula koje su im, gorostasne, zaklanjale nebo, uske ulice su se pele od obale prema vrhu grada. To su, u stvari, bili propusti između redova kuća s ravnim krovovima, na mnogim mestima stepenasti, često prodenuti kroz tamu ispod svodova starih, raskrečenih zdanja. Grad je bio podeljen na osam malih četvrti koje su se nazivale opštinama, i to prema jezicima kojima se govorilo u viteškom redu jovanovaca. Kako je svaka od ovih četvrti dostizala do zidina, pripadnici osam jezika branili su grad na svome delu utvrđenja. Jedni za drugima na bedemima su se nizali Francuzi, Nemci, Englezi, Španci, Portugalci, Italijani, krstaši iz Overnja i iz Provanse. Nad celim gradom uzdizao se, gospodareći, veličanstveni zvonik Crkve Sv. Jovana. Ova slika je bila dopunjena ogoljenim poljima oko grada. Počevši od svoga, veliki majstor je naredio da se poruše i popale svi letnjikovci kako neprijatelj ne bi našao zaklona. Dim se još uvek vukao iznad razvalina, videlo se unakaženo pocrnelo drveće, palme su stajale posečene, s lisnatim krošnjama koje su visile niz ostatak debla, voćnjaci i maslinjaci bili su oboreni i iskasapljeni. Vidik su zatvarala pogorela i razorena sela, prazna jer su se njihovi stanovnici, ponevši i poteravši šta je ko stigao, prestravljeno sklonili među gradske zidine.

Kad je Rodos, posle smrti Aleksandra Velikog, uvučen u borbu dijadoha, pa je na njega iz Sirije pošao Dimitrije I Poliokret s flotom od dve stotine ratnih i sto sedamdeset prevoznih brodova, prilikom opsade se, nadohvat gordog grada, pojavila na vodi i jedna neman. Bio je to helepolis, "osvajač gradova", opsadna kula na devet spratova koja je doplovila morem i daleko premašivala visinu gradskih zidova. Ali i ovo "čudo tehnike staroga veka" bilo je nemoćno da skrši hrabrost i savlada ratničko umeće stanovnika Rodosa. Bacačke sprave branilaca toliko su oštetile morsku grdosiju da su je osvajači, kao neupotrebljivu, ostavili nepokorenom ostrvu posle zaključenja mira. Pošto je vezir Mustafa, zvani Čoban, priveo galije u blizinu grada Sv. Jovana, ali ne i na domet njegovih topova, Turcima se možda učinilo kako će biti u stanju da nevernike prinude na predaju pre sultanovog dolaska i svome gospodaru, kad stigne, podnesu neokrnjen plen na darak. Oni su s brodova skinuli i oko grada, čije zidine nisu bile duže od četiri kilometra, postavili preko sto topova, od kojih je dvanaest imalo ogromne razmere. Njihova đulad, kamena ili gvozdena, imala su i po dvanaest palčeva u prečniku. Opisi svedoka, osobito onih koji su opsadu doživeli na gradskim zidinama, delovali bi potpuno nestvarno da se mrtvi ostaci turskih čudovišta, dvogrlih, razjapljenih čeljusti, izduženih kao gorostasna stabla, s razbacanim kuglama koje kao da su zaostale iz nekog zaboravljenog doba džinova, još vekovima nisu vukli oko grada. Kad su stigli Turci, pejzaž je promenio svoj izgled: njime su sada, umesto zgarišta, razvalina i polomljenog drveća, gospodarili bezbrojni čadori razapeti po brežuljcima, alaj-bajraci visoko, do vetra, uzdignuti i grupe vojnika koji su se kretali stisnuti jedni uz druge i nemo, oko topova, obavljali svoje poslove. Jedino su mehteri od svitanja do noći neprekidno svirali, činilo se, jednu te istu pištavu melodiju. Čoban Mustafa-paša je zapovedio da se otvori vatra na grad nesumnjivo uveren da na predaju neće dugo čekati. Vitezovi su smesta odgovorili na način koji je seraskera naveo na odluku da se uzdrži od daljih napada i da pričeka sultana.

Opsednuti grad je bio pun branilaca, ali je njihov broj prema turskoj najezdi koja je počela stizati bio jadno malen. Posadu Rodosa sačinjavalo je oko šest stotina jovanovaca, približno toliko Krićana, unajmljenih zato što su stekli glas kao junačni i umešni u borbi protiv Turaka, i oko pet hiljada grčkih građana, pomoraca i seljaka, stanovnika ostrva, koji su pred rat naoružani. Ali svi oni su stupili u boj pod gvozdenom desnicom, i voljom što mrvi, Vilijea de L'Il-Adama, velikog majstora, jednog od onih ratnika klasičnog tipa, očito nadmoćnih ne samo telesnom snagom nego i duhom, koji odmah ostave utisak da su ih godine, umesto da ih opterete, učinile nenarušivim i dale im sposobnost da u drugima podstiču snagu o kojoj ovi nisu ni slutili. Da silna pojava velikog majstora ne bi dobila, u trenucima iskušenja, izgled varljive opsene i da žalosno ne bi splasnula, najviše je zaslužio Gabrijele Martinengo, majstor iz Breše, jedan od najboljih poznavalaca artiljerije, fortifikacija i opsadnog rata svoga vremena. Kad su ga jovanovci, sluteći Turke, pozvali s Krita, gde se nahodio u mletačkoj vojsci, da im utvrdi grad i preuzme topovsku zaštitu, Martinengo je zatražio dopuštenje svoje vlade, ali je strogo odbijen. Zbog toga je on sam, kako ne bi nečasno živeo, otišao u susret slavnoj smrti. U odbrani Rodosa ponovo su prisutne čudotvorne sile ˗ morali su među Turcima pomisliti oni koji su bar nešto znali o njegovoj istoriji. Na njihovu paljbu, otvorenu s namerom da se razvale, sruše i otvore debeli gradski zidovi, branioci su odgovorili na taj način što su topovima najtačnije stali gađati posred ljudskih grupa ili artiljerijskih gnezda. Pošto se razišao dim, s bedema su s klicanjem ugledali kako se turski logor, savijen oko grada kao pijavica, u jauku grči pun krvavo rasklopljenih rana, polomljenog oruđa i ispreturanih čadora. Čoban Mustafa-paša je tada uspostavio nove zaštitne linije i, dok ne dođe sultan, prepustio posao polagačima mina, najizvežbanijim među azapima i janičarima. Osluškujući noću kako njihovi rovci potkopavaju zidine da pod njih postave lagume. Turci su uzbuđeno očekivali da im se u iskidanom nizu oglase eksplozije. Umesto toga, samo poneki prasak, i to sve redi, razbio bi zloslutni muk, a rušioci se obično nisu ni vraćali ispod zemlje. Gabrijele Martinengo je u donje hodnike i podrume gradskih bedema smestio hitre borce, kao luk zategnute, koji su pored sebe držali neobičnu spravu, veliku opnu obapetu oko obruča i sličnu koži na dobošu, i prema njenom podrhtavanju otkrivali gde to neprijatelj kopa pod zemljom. Istovremeno, Martinengo je ušao u istoriju ratne veštine i prvim postavljanjem minskog pojasa ispred onih utvrda gde se sigurno mogao očekivati turski nasrtaj.

Kad je Sulejman, 2. jula, pristao uz obalu Rodosa vodeći ordiju koja će pritisnuti okolinu grada, "njegov dolazak je pozdravljen veselom grmljavinom topova." Branioci su odgovorili tukući pravo u šančeve, tako da su u vazduh leteli i zemlja, i raskomadane tobdžije i delovi njihovih oruđa. Sultan je verovao u svoju volju i neiscrpnu snagu svoje vojske upravo koliko se sa zebnjom u srcu pribojavao zamađijanog grada. Izumitelja sličnih Martinengu imao je i on, bogato plaćenih ili robova, najčešće hrišćana. Neprijatelju je na izazivanje odgovorio tako što je zapovedio napad bombama, oružjem još neuvedenim, delovanja više zastrašujućeg nego zatornog. "Dušmanin u pometnji nije više mogao ni topa ispaliti. Svi su se od straha sklonili pod zemlju." Bilo je to 1. avgusta 1522. godine. Za sultana su opleli čador od granja i lišća kako bi mogao posmatrati bitku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:40 am




- Opsada -


"Savremenicima se učinilo da Sulejman, propet nad svima, iz ruke visoko uzdignute prosipa munje svoje srdžbe i potresa svet iz temelja." Opisi sultanova gneva nastali među Turcima na čudan način se razlikuju od sličnih mesta u beleškama samih branilaca Rodosa: ovi u gradu, koji su zbivanja u neprijateljskom logoru posmatrali sa svojih zidina, doživeli su i predstavili Sulejmana kao cara mnogo bešnjeg i gromovitijeg nego njegovi podložnici.

Serasker Mustafa-paša hvalio se pred bitku da će na svaki kamen opsednute tvrdinje izvesti po jednog vojnika ˗ znali su odnekud krstaši. Kad se izvrši opšti juriš, nijedan rodoski kamen neće ostati na svome mestu. Ali, posle prvih napada, seraskeru je bilo jasno da svaki kamen iziskuje žrtvu dvadesetorice osmanskih ratnika. Bacana besprekidno na bedeme, vojska se, najzad, pred neizbežnom smrću pobunila, i njeni zapovednici su morali uputiti poruku sultanu da se što pre pojavi pod Rodosom.

"Sunčev blesak je natapao prostrano razbojište na kome je bila postrojena turska vojska. U vazduhu je lebdeo smrad leševa izmešan sa oštrim mirisom baruta. Užasu slike doprinosila je i zlokobna tišina koja je sve pritiskivala. Stanovnici Rodosa posmatrali su radoznalo sa zidina šta će se odigrati.

S visokog prestola, sultan je sedeći razgledao koliko je i šta je ostalo od vojske koja se, pošto su pobodene zastave, pre dva meseca ukrcala u Carigradu. Pogruženi zbog poraza, lišeni svega sem golih sabalja u rukama, preživeli su stajali sa svih strana okruženi sultanovim strelcima. Ovi su u rukama držali arkebuze, spremne za paljbu, sa zapaljenim fitiljima.

Svi su mogli da vide ili osete bes koji je izobličavao Sulejmanovo mračno lice. Svi su znali da se on u sebi bori ne bi li ostao nad sobom gospodar i pogubio samo kolovođe bune umesto da u neobuzdanoj jarosti pobije odreda sve pobunjenike.

U nepodnošljivoj tišini, sultan je tada progovorio glasom koji je podrhtavao od gneva..."

U vreme kad su na Zapadu sastavljani prvi opisi opsade Rodosa, retorski iskaz je ulazio u osnove istorijskih dela sam sobom, prema neizbežnom obrascu humanističke analistike, široko oslonjene na antičke uzore. Kao da ga je neko beležio, sultanov govor vojsci donošen je od reči do reči, vremenom sve opširniji a kod pisaca XVIII veka već sasvim lažan ukras istorijskom pričanju. Ipak, čitaoci su naivno zamišljali scenu i sa uzbuđenjem se potresali od reči srditog istočnog cara; više od toga, ove reči su stizale i do ozbiljnih monografija o Sulejmanovoj vladavini napisanih u XX veku. Škrt na jeziku koliko je to odgovaralo njegovim shvatanjima moći, sultan je, prema zapadnim svedocima i potonjim hroničarima, govorio dugo, neštedimice, razliveno. "Ja vidim nešto što je po oružju i odelu na priliku mojih vojnika, ali što je postalo kukavna i bedna nevera", tobože je, pored ostalog, rekao sultan. "Vi ste prezreli svoju otadžbinu, svoju zakletvu, naređenja svojih zapovednika, svoju pokornost, sve što vas je činilo mojim ratnicima. Kao plašljivci ste odbili da se bijete za uzvišenost moga carstva.. Da nisu možda verovali kako će im stanovnici Rodosa sami otvoriti kapije svoga grada ˗ kaže se da je sultan upitao vojnike. ,Ja znam istinu: ova prljava i bestidna jazbina puna je divljih životinja, onih najokrutnijih, i vi nećete doći kraja njihovoj svireposti bez mnogo muke i prolivene krvi... Ali ja sam tvrdo odlučio, zaklevši se u samoga sebe, da ću postići što želim ili ovde ostati do kraja života.

Scena se završila tačno kako bi čitalac očekivao. Pošto je sultan zaćutao, "vojska je iz grobne tišine izišla sa urlikom”. Predvodeći vezire i paše, Piri Mehmed-paša je pao pred presto i zatražio da greh opere u sopstvenoj krvi. "Tražite oproštaj na neprijateljskim bedemima”, odgovorio je sultan.

"Svi su se tada zakleli da će pobediti ili umreti. Carske kohorte bile su opet pune ratničke revnosti i besa.

Ovaj prvi nastup sultanove srdžbe, redovno predstavljan u zapadnim opisima bitke, dogodio se 28. jula, tačno onoga dana kad je, saglasno turskim svedocima, Sulejman stavio nogu na tle Rodosa, pozdravljen radosnom paljbom stotine topova. Mada drukčiji sadržajem, izvori s jedne i s druge strane ipak se podudaraju u osnovnoj činjenici, i u tome je možda razlog da se pokuša njihovo približavanje. Zbog toga bi za trenutak trebalo pogledati šta je sultan kao prvo učinio pod opsednutim gradom, prema vestima onih koji su ga pratili, i kakvu su sliku mogli od toga dobiti posmatrači na zidinama.

Dok se između Turaka i branilaca Rodosa zametao topovski dvoboj, sultan je razgledao grad i ispitao položaje svoje vojske ˗ zabeleženo je u Sulejmanovom dnevniku bitke i u osmanskim hronikama. Na desnom krilu, prema bedemima koje su štitili Francuzi i Nemci, nalazio se s vojskom Ajas-paša, beglerbeg Rumelije. Pored njega, tukući španske bastione i grudobran krstaša iz Overnja, držao je položaj Ahmed-paša, četvrti vezir. Levo krilo, na najisturenijem mestu, počinjalo je odabranom ordijom kojom je, nadogled italijanskim borcima, zapovedao veliki vezir Piri Mehmed-paša. Do njega je anadolski beglerbeg Kasim-paša trebalo da udara na utvrdu provansalskih vitezova.

Centar je, da bi rukovodio glavnim napadom, zaposeo serasker Mustafa-paša; oči u oči, on se gledao sa Englezima koji su sa svojih bedema čuvali glavnu gradsku kapiju i dvor velikog majstora. Nedaleko od ovog položaja, na brežuljku Sv. Kuzmana i Damjana, kraj Kapele Presvete Bogorodice od Milosrđa (koju krstaši neće gađati), podignut je sultanov čador. Luku su, pored tvrđave i lanaca, branili portugalski krstonosci. Na nju je s mora trebalo da nasrće stari gusar Kurdoglu, dok je glavni zapovednik turske armade Mustafa-paša, zvani Pljako (rodom iz Bosne), nadgledao vode oko ostrva, bdeo da se, kao pomoć opkoljenima, ne pojavi hrišćansko brodovlje i obezbeđivao iskrcavanje trupa koje su stalno nailazile.

U ovu sliku, suviše mirnu, teško je uklopiti retorske iskaze o sultanovom gnevu onih koji su se nalazili s druge strane bedema i u drukčijem stanju svesti o onome što se dešava. Ali između suprotnih viđenja ostao je jedan prostor koji se mora popuniti. Turski položaji konačno su utvrđeni pristizanjem, preko Male Azije, ogromne ordije od sto hiljada vojnika i sultanovim stupanjem na ostrvo. Sve do tada je serasker Mustafa podnosio poraze i, na kraju, izgledajući sultana, prekinuo juriše. Najživlje osećanje njegovih vojnika, koji su bedno ostajali na bedemima, verovatno je jedino proisticalo iz bljutavog saznanja uzaludnosti svega što se čini, a to je Turke redovno dovodilo do ivice od koje počinju mrzovolja i pobunjeničko vrenje. Pre nego što je 1. avgusta dao zapovest da se s novim snagama započne bitka nad kojom će, otada pa do kraja, besprekidno sam lebdeti, Sulejman je doista mogao, a do to njegovi hroničari ne zabeleže, ošinuti sve je ljude prvim munjama srdžbe zato što do njegovog dolaska nisu neprijatelju baš ništa naudili. Još uvek pun gorčine, on je i svoju vojsku mogao glasno pozvati da se dostojno bori. Dodira između Turaka i branilaca Rodosa bilo je, s trajanjem opsade, sve više, jer su jedni druge uzajamno uhodili i jedni drugima u redove ubacivali pobunjivače, doušnike i izdajice. Zbog toga su u gradu, ako se to dogodilo, morali doznati za sultanov gnev i za njegov govor pred bitku, i time razjasniti ono što su, gledajući s bedema, zapazili kao nejasno komešanje u turskom logoru. Oni koji su o boju kasnije, na Zapadu pisali izneverili bi bez sumnje stil epohe da Sulejmanove reći nisu pretvorili, prema klasičnom obrascu, u dugu besedu punu patosa i retorskih figura.

Posle gotovo dva meseca borbi na bedemima Rodosa, uzaman vođenih, iz sultana je ponovo provalila srdžba koja se sručila na njegove prve vezire, i o njoj su ovoga puta, uporedo s piscima na drugoj strani, otvoreno posvedočili i turski hroničari. Što je od osobitog značaja, i mnoge vesti o svemu onome što se u međuvremenu zbilo, na stešnjenom ratištu, srećno se podudaraju ili se, jedne pored drugih, skladno uklapaju, mada je njihovo poreklo od dva drukčija mentaliteta, dva ugla gledanja i različitih namera u čije ime se vojevalo.

Sulejman je 1. avgusta zapovedio da se, ovog puta na njegove oči, krene na tvrđavu, ali je ubrzo uvideo da neprijatelja mora rušiti i savlađivati ne samo oružjem i živom ljudskom snagom nego i strpljenjem. Tokom avgusta se, uporedo sa stalnim artiljerijskim nadmetanjem, odigralo na zidinama nekoliko bojeva, ali nijedan Turcima nije doneo uspeha. Kad je posle dugotrajne paljbe iz mnogih topovskih grla oborena kula Sv. Nikole, koju su branili Nemci, u ordiji je nastalo slavlje i sultan je, da ih odlikuje, ogrnuo na divanu svoje vezire kaftanima. Vreme je samo malo postajalo, kad je oko tri stotine branilaca otvorilo jednu od gradskih kapija, jurnulo na šančeve gde je zapovedao Piri Mehmed-paša i poobaralo mu topove. Starom veziru je trebalo deset dana da svoje baterije osposobi za dejstvo. Noću, pošto bi se smirila bitka, u turskom logoru je ostajao jezovit žamor. Vojnici su, na hiljade, tonuli u vatruštinu izazvanu kužnim bolestima, bludili avetinjski po logoru ječeći i cvokoćući zubima, propadali nekuda u mrak, vođeni, u bunilu, onim što im se ukazivalo preko ruba jave.

"Sultana je mučila duboka melanholija i on je, povučen u samoću, često tužio za prijateljima i ratnicima poginulima u boju. Mračno obeshrabrenje izazivalo je u njemu slutnje da se približava neslavan kraj njegovih nastojanja." Ako su o ovakvom Sulejmanovom stanju branioci Rodosa saznali od nekog ko se vrzmao među turskim čadorima, opis je mogao poteći jedino od svedoka koji je prebrzo sudio po sultanovom spoljašnjem izgledu i držanju. Unapred razdražen i naizgled klonuo od naprezanja koja su ga tek sustizala, car se branio od iskušenja i slabosti smišljenom hipohondrijom. Lučio je neprekidno iz sebe sve što mu je bilo suvišno i klatio se po bojištu bez vedrine, kao da je na izmaku snage i podnošenja. U stvari, on je svoje moći samo prikupljao i u sebi okivao, umesto svakidašnjeg jada, suštinska iskustva i, ako ustreba, najveću i poslednju srdžbu. Upornim braniocima je, sasvim polagano, pripremao siguran smak.

Još u prvoj polovini avgusta, doplovila su dvadeset i četiri broda koje je namesnik Misira, nekadašnji izdajnik i potonji pokajnik Hair-beg, uputio sultanu kao svoj ratni udeo. Brodovi su caru doneli poklone, a njegovim vojskovođama, da bi se ubojito borili, nekoliko odreda britkih Mameluka. Druge lađe s vojskom, naoružanjem i hranom nesumnjivo su već zajedrile iz sirijskih i anadolskih luka. Trebalo je, jednovremeno, i dalje nastojati da se onemogući pristup hrišćanskom brodovlju koje bi stiglo braniocima u pomoć. Dok su pojedina odeljenja turske armade krstarila, kao i pre, vodama Rodosa, reis Kara-Mahmud je osvajao tvrđavu na ostrvu Tilosu. Posle dve nedelje pogibeljnih borbi, gusar je na poprištu ostavio kosti, ali i poboden sultanov barjak ˗ neka se već tu zadrže oni što bi s neverničkih strana pokušali da se priključe sultanovoj ratnoj meti.

Obruč oko grada stezao se postupno i smrtonosno. Samo se Sulejman mogao toliko pouzdati u svoju strpljivost i zapovediti vojsci da zemljom, kamenjem i granjem zatrpava ogromne opkope oko grada. Krstaši su se, sa zidova i kula, smejali ovom ljudskom mravinjaku i veselo gađali posred nemih gomila koje su, i danju i noću, kao da su omađijane nečijom neumitnom voljom, dovlačile svoj teret. Ali, krajem avgusta, jarak je, da bi se lakše jurišalo na utvrde, na nekoliko važnih mesta već bio ispunjen. Kad bi svojim spravama za osluškivanje dokučili gde pod zemljom kopaju azapi i janičari kako bi u temelje bedema podmetnuli mine, branioci su u potkope ubacivali bačve baruta sa užeženim fitiljom. "Podzemna rika je svedočila o užasnoj smrti Turaka koji su ginuli kao krtice." Neko je ipak pod opkoljenim gradom ostajao do kraja stvrdnut u svojoj upornosti. Vrebao je trenutak kad će njegovi vojnici neprimećeno obaviti svoj posao, dočekao ga: 4. septembra odjeknula je eksplozija kakva se do tada nije čula, i bastion engleskih krstaša "pretvorio se u vulkan koji je sve iz sebe izbljuvao. "Nevernici su bačeni do sedmog neba, odakle su njihove duše pale u ponore pakla", napisao je jedan turski hroničar.

Došlo je vreme najvećih iskušenja za opsednute. Nalazili su se na pragu onoga života ili smrti u koje će, kao podvižnici, prelaziti isušeni suncem, barutom i glađu, asketski preozbiljni i nemi, skamenjena i opora srca, ali duha mukama rasvetljenog.

Onoga časa kad je lagumima potkopan i minama raznesen možda najvažniji bastion u sistemu rodoskih utvrđenja, poveren odbrani engleskih vitezova, serasker Mustafa-paša, koji je s te strane napadao grad, naredio je da se iz svih njegovih topovskih gnezda istovremeno ospe paljba prema mestu proloma, gde je još sve tutnjalo u oblacima dima i prašine, a zatim je, sa isukanom sabljom, podstakavši vojsku silnim kliktanjem, jurnuo na razvaline pod uzburkanim jatom visoko dignutih zastava. Turska vojska se propela ka breši poput divlje i uskovitlane bujice i pre nego što se, slično talasu s grebena, obrušila nazad niz strminu, na ivici srušenog bastiona ostalo je da leprša, kao obeležje sultanove vlasti, sedam njenih barjaka. Ovu oluju, pomamnu zbog predosećanja nemoći, pratili su mehteri svirkom doboša, truba i žurni: instrumenti su zaglušno treštali i pištali, ali se njihov zvuk, kao da razdražuje živce, a ne sokoli duh, stalno zadržavao negde na polovini onoga puta koji je vodio ka visinama. Turci su grunuli na zidove dok su se ovi, uzdrmani eksplozijom i topovskom paljbom, još uvek ljuljali, i braniocima nije bilo teško da udarcima balvana obore na njih čitave kamene blokove. Oni koji su zatim naleteli i upali u grad kroz provaljeni bedem neočekivano su nagazili na daske s pobodenim klincima. Stanovnicima Rodosa je samo ostalo da ih, dok su arlaukali probodenih nogu, dokrajče kamenjem, gredama, kopljima i upaljenom smolom. Jer, branioci su se smesta okupili na svim onim delovima bastiona koji su se još čvrsto držali i nastavili da se bore kako su i do tada činili. Odbranom je zapovedao, zračeći neuništivom snagom, veliki majstor, gorostasan i sed, s dugim mačem koji je nalikovao na ražanj, tako da je neprijatelje, jednog za drugim, naticao i u stranu bacao čudesnom brzinom. Turci su, i pored toga, u talasima pristizali, ,,i odmah ginuli na stotine." "Anđeli su istog časa otvarali rajska vrata njihovim dušama", zapisao je jedan sultanov pratilac. A kad su se, suočeni s pogibijom, najzad pokolebali, Mustafa-paša je, zapenušivši od besa, kidisao sabljom na malodušne i silom ih vraćao u smrt. Toga dana sultan je samo na ovom odseku bojišta izgubio preko dve hiljade vojnika.

Krstaši su odmah posle bitke umesto srušenog bastiona podigli visok kameni zaklon, i na njemu utvrdili bateriju kratkih topova mužara. U rovu su, s gradske strane, prikrili nekoliko bacačkih sprava koje su izumeli u toku opsade i koje su bile toliko ubitačne da su i Turci o njima, čudeći se, pisali. Naposletku su, neprimećeno, podmetnuli mine na prilazima odakle je očekivan prodor neprijatelja. Zbog toga se novi turski juriš, 11. septembra, završio pogibijom koja je bila ravna prvoj. Na mestu je, povrh toga, raskomadano ili je smrtnih rana dopanulo nekoliko uglednika milih sultanu, među njima i glavni tobdži-baša. Ni treći napad, posle dva dana, nije Turcima doneo više od sramote i prekomernih gubitaka.

Vreme je, dalje, besciljno prolazilo u varljivoj i skupoj igri ko će koga preduhitriti u polaganju i uništavanju mina. Ahmed-pašini ljudi su 17. septembra iskopali velike lagume, podmetnuli eksploziv i prevarili se u vremenu: sto pedeset ih je nastradalo pod bedemima koji su se samo potmulo zaljuljali. Na drugoj strani, serasker Mustafa je, posle svega, postupio očajnički i svojim rovcima naredio da, podilazeći pod zidine, potkopavanju njihove rastresene delove budacima. Branioci su odgovorili čisteći zemljište uokolo grada vatrom "od koje je i zemlja gorela". Jednom su Mameluci, pridruženi ordiji velikog vezira, prodrli u tvrđavu nad lukom, pa se iz nje odmah povukli, noseći kao plen nekoliko zastava i jednu dasku s klincima ˗ i u tome je bio najveći turski uspeh. Iz sultanove ordije su dovikivali vitezovima da se uzaman dalje brane; ovi su odvraćali da osvajač na ostrvu može samo prebedno izginuti.

Car se za to vreme pojavljivao sa izgledom potpune odsutnosti. Jednom je, u jeku boja obilazio tragove antičkih naselja na Rodosu. Povremeno je držao divan, i svoje vojskovođe, kao da su osobito zaslužni, obasipao milošću da im se ogrnu kaftani.

U samom gradu, svaka nova žrtva je približavala opkoljene za osetan korak neizostavnom kraju. Prilikom turskih napada u septembru poginulo je blizu sto najhrabrijih boraca, među njima i stegonoša velikog majstora. Gabrijele Martinengo, volšebni izumitelj, pogođen je u oko kroz puškarnicu, tako da više nije mogao nišaniti. Rodoski brodovi, koji su blagovremeno otplovili da traže pomoć na Zapadu, ostali su zanavek s druge strane vidika. Jedan od njih je potonuo, a drugi su zadržani na sicilijanskoj obali radi njene bolje zaštite. Domeniko Trevizano, mletački providur na Kritu, okupio je svoje snage, i kopnene i pomorske, oko istočnih rtova ostrva i čekao ishod bitke. Dok je sultanovoj vojsci neprekidno stizala pomoć u hrani i džebani, opkoljeni su sve češće prebrojavali dane koliko će još biti kadri da izdrže. Oni su, pored toga, i takav jad doživeli da im se neprijatelj pod košulju uvuče. Kao u kakvom pikarskom romanu, najpre je neka turska robinja, na čija umeća niko nije obraćao pažnju, skovala s jednom grupom, koju je opčinila, dogovor da se u gradu izazove požar. Ali zaverenici su na vreme otkriveni i povešani a zatim su njihovi čereci izvešani na bedemima da ih spolja vide. Zagonetni Jevrejin, koji je kao doušnik delovao na Rodosu još od vremena sultana Selima, uhvaćen je u trenutku kad je u neprijateljski logor odapeo strelu s nabodenim pismom. Turci su na taj način saznali da je zapovednik misirskog brodovlja Pir Ali-reis, sklon odmetništvu i izdaji na priliku svih Mameluka, stupio u vezu s hrišćanima i stao ih obaveštavati šta se dešava na drugoj strani. Dok se Ahmed-paša, prikladan za takve poslove, pobrinuo da se reisu, pre nego što će ga rastrgnuti, s jezikom iščupa i priznanje, Jevrejin je, izdišući na točku za mučenje u donjim podrumima jedne tvrđave, odao svoje glavno zlodelo: on je dogovorenim znacima upravljao turskom artiljerijom kad je ova gađala i pogodila zvonik crkve Sv. Jovana koji je braniocima služio kao osmatračnica. Kao stvarnu nesreću što ih je do kostiju potresla, krstaši su otkrili neveru svoga kancelara, viteza Andrea de Meraila, zvanog Amaral, koji je, zloban na velikog majstora, slao sultanu pouzdanike s planovima odbrane i, dok se nagoveštavao rat, navlastito nije izvršio nabavku municije. U času kad su izdajnika lišavali čina i izvodili na gubilište, vitezovi su osećali, beleži istoričar opsade, "kako u njima stid pretvara hrabrost u saznanje beznadežnosti". Borba je uskoro nastavljena, ali u prvom redu zato da se život što skuplje naplati.

Tačno u vreme kad su potištenost i klonuće do obamrlosti volje pritisnuli i Turke i branioce grada, Sulejman je oglasio opšti napad. Zbog načina na koji su posmatrali ljude i događaje, svedoci se nisu umeli upitati da li je sultan uistinu tražio trenutak za presudnu bitku ili da bi sebi, kad boj dostigne vrhunac, konačno razjasnio neke stvari. Poslednjih dana, on se gotovo sklanjao od onoga što se zbivalo pod zidinama. Svoje vojskovođe je nagrađivao poverenjem i puštao ih da zameću okršaje kako su znali i hteli. Prema svemu što je činio ili, tačnije, što tada nije uradio, izgleda da je nastupao ispunjen stišanošću posle odluke i vedrinom koja prikriva paklenu namisao. Da se reši, sasvim nenadno, za opšti napad, nikakvog vidljivog povoda nije imao: već dvadeset dana, bedemi Rodosa nisu ozbiljnije provaljeni ni na jednom mestu, a iz grada su stizale vesti da krstaši, premda uzdrmani, još uvek mogu najbešnje da se brane. Sulejman je ipak bacio u vatru domalo sve što mu je u ordiji zdravo bilo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:40 am



- Pod viteškim gradom -


U podne, dvadeset trećeg septembra 1522. godine, gotovo dva meseca postoje sultan dao znak da se započne napad na čudesnu tvrdinju rodoskih vitezova, telali su krenuli kroz turski logor vičući: "Sutra će biti opšti juriš. Osvojeni kamen i zemlja pripadaju padišahu, a krv i dobra pobednicima." I vojsci, bliskoj klonuću zato što se već bezbroj puta krvavo razbila o neokrnjive bedeme, usplahirenoj i užasnutoj zbog sve većeg pomora kuge i srdobolje, ove reći su morale odjeknuti kao razrešenje. Ne treba suviše verovati zapadnim opisima opsade Rodosa, pogotovu potonjim, koji su često apokrifni, kad se u njima naivno tvrdi kako je jedna sultanova reč bila dovoljna da se podignu i uzburkaju i da o zidine grunu talasi oduševljene vojske. Satima su telali, do ponoći, objavljivali zapovest. Pod tvrđavom izmazanom krvlju, na kojoj je večernje rumenilo dugo trajalo, sve dok u crnom zevu noći nisu planule buktinje, vojska se oglašavala mukom i tonula u paklene sne i snoviđenja.

Svitanje je veliki majstor dočekao na kolenima u crkvi. "Gospode, požuri da nam pomogneš jer u tebi nam je jedini spas", začuo se glas sa oltara. U tom trenutku odjeknula je napolju eksplozija, a zemlja pod crkvom se zaljuljala. "Pokoravam se, Bože, tvome znamenju", šanuo je Filip de Vilije de L’Il-Adam i, s rukom na balčaku mača, pohrlio na brešu koju su njegovi vitezovi već popunjavali trupovima pobijenih janičara.

Kad je, pre isteka noći, oko pedeset hiljada Turaka sa četiri strane pošlo u napad, jedan rob među njima, hrišćanin, na sav glas je počeo dozivati opsednute da budu pripravni. Učinio je to, mada je znao da će ga smesta handžarima razneti. Bitka je počela u znaku namernog izazivanja smrti, i tako se završila. Najžešći udar izvršio je janičarski aga na onaj deo tvrđave koji su štitili Španci. Aga je, halačući, iskočio na terasu jednog bastiona ˗ i zastave njegovog korpusa prve su se zavijorile na kamenom kolosu koji se, sklon padu, samrtno tresao zasipan artiljerijskom paljbom i obuzet proždrljivim ljudskim mravinjakom. Ali janičarske insignije uskoro su postale plen španskih vitezova koji su, okoreliji no Turci, povratili svoje položaje. Istoričari opsade Rodosa veruju da je samo na tome odseku bojišta poginulo pet hiljada Turaka. Sulejman je, ukrućen, posmatrao bitku s visokog čardaka, sklopljenog kao lovačka čeka uz glavni jarbol jedne galije. Mada ne kaže otkud to zna, jedan od preživelih branilaca, koji je napisao izveštaj o opsadi, uverava da je posle svega, kad je dan počeo da gasne, sultanovo lice bilo orošeno suzama.

Pod razvijenim alaj-bajracima, uz treštave zvuke doboša, ušiju punih stihova iz Kur'ana koje su, u ritmičkom ljuljanju, zaneseno izgovarali hafizi, sokoljeni povremenim kliktanjem svojih zapovednika, turski vojnici su čitavog dana bez znaka nestrpljenja obavljali svoj očito izlišan posao: peli su se uz zidove uporno, iako su s njih padali s lobanjama izbušenim rastopljenim olovom, ili su s visine skakali zapaljeni smolom, tako da su, valjajući se po zemlji, trgali sa sebe odelo da se ne bi pretvorili u žive baklje; peli su se i sunovrat obarali, preklani, izbodeni, glava raskopljenih sekirom, maljevima smlaćeni. Nastupali su pomireno, više u svojoj konačnoj obeshrabrenosti nego u opijenosti svetim ratom. Čim bi mineri, koji su, na stotine, obilazili puzeći oko grada, otvorili brešu ili kad bi se, posle topovske paljbe, ispod čalme dima i prašine ukazao prolom, Turci su sa urlikom pomerali svoje redove i u zgusnutoj gomili sručivali se na ta mesta. Svuda ih je ostajalo toliko mrtvih da su telima stvarali neprijatelju zaklon. Malobrojni branioci su sa isukanim mačevima trčali kroz grad i po zidinama, sve s položaja na položaj, tamo gde bi zapretila opasnost od turskog prodora. Sultanovi ratnici su i na to motrili, i začas se okomili na jedan bastion koji je ostao bez branilaca. Bilo je to na onom delu tvrđave koji su držali Kastiljci. Utvrda je pala ˗ odjeknulo je gradom. "Vitezovi su tada jurnuli kao lavovi. Samo što je odbio neočekivani napad velikog vezira na one bedeme koje su čuvali Španci, u pomoć je pritekao i veliki majstor. To je bilo dovoljno da se svi Turci pobačaju sa zidina u ponor..."

Znajući da im nema opstanka, ne samo vitezovi nego i stanovnici Rodosa, sve do staraca, žena i dece, prihvatili su turski napad kao mogućnost da se najdostojnije rastanu od života. Bili su to oni koji su ratnicima davali još po jedno srce i po više ruku. Ginuli su od đuladi i bombi, davili se u vrelom i otrovnom dimu, nestajali u razjapljenim bezdanima i pod ruševinama, ali su se sve do grudobrana probijali kroz prašinu, vatru i lomljavu, pod često do mrkle tame zasenjenim suncem, da bi punili vreće kamenjem i peskom, sipali vrelo ulje u vodu, bacali na Turke, podno sebe, sve čega bi se dokopali, odvlačili i previjali ranjenike, "prinosili borcima hleba i vina kako bi im održali snagu". "Premda joj istorija nije sačuvala ime, besmrtnu slavu je stekla jedna Grkinja, milosnica nekoga engleskog časnika koji je poginuo na bedemima. Pošto ih je poljubila i na čelu im učinila znak krsta, ona je probola bodežom svoja dva deteta i bacila ih u vatru govoreći: "Neću da vas dušmanin skrnavi ni žive ni mrtve." Zatim je obukla ljubavnikov krvavi ogrtač, isukala sablju i jurnula u najgušće redove neprijatelja. Borila se junački i, pogođena kopljem, zaslužila smrt heroja."

Oni koji su branili Rodos poverovali su da je toga dana, za Turke najcrnjeg, pobijeno dvadeset hiljada sultanovih vojnika. Pribraniji istoričari sveli su ovaj broj na petnaest hiljada.

Sultan je, kaže se, niz opuštene brazde svojih obraza krunio suze. Ako se ovoj vesti, zato što nije od prisutnog svedoka, ne mora verovati, turski iskazi o sultanovom jadu i gnevu ne iziskuju nikakvu sumnju. On je žalio poginule muslimanske vojnike, sigurno najbolje koje je imao pod rukom. Po prirodi nije bio okoreli ratnik da ne bi očajavao zbog propalih napora, najvećih do kojih se, kao prefinjeni carigradski čelebija, mogao napregnuti. Sutrašnji dan, što bi učinio vojnik od zanata, on više nije očekivao sračunato, s pripremljenim i skrivenim pouzdanjem. Nastavio je, doduše, borbu do postizanja cilja, ali je to na prvom mestu učinio nenarušivom snagom svoje volje i nesposobnošću da odstupi od svoje sujete. Sulejmanova izdržljivost može se i drukčije objasniti.

Mada je tužno za muslimanskim borcima što su poginuli od neverničke ruke, sultan je znao, i o tome neprekidno vodio računa, da vojska mora ratovati. Ako se u češćim razmacima ne propušta kroz vatru stradalnih bojeva, ona se suviše uzdigne kao društveni red, počne da se radi dobiti bavi raznim poslovima ili se oda lenstvovanju, neredu, vinu, bludu i drugim porocima, potpadne pod uticaj lažnih proroka i jeretičkih učenja, postane viroviti pokretač uličnih gomila, redovno se ostrvi da pritiskuje druge i da se upliće u državne stvari. Za carstvo je bolje da mu vojska razmiče granice, nego da pod vođstvom zakrvljenih prinčeva ili paša odmetnika zameće bune i građanske ratove; kao što je vojsci priličnije da se nada ratnom plenu, nego da raji koja plaća harač otima zalogaj iz usta. Zbog toga vojne redove, podložne oku carevu, treba neprestano obnavljati. U jezgru je ostajala ideja o pravu vlasti na krvološtvo.

Kad ne bi mogli da ih ukrote i potpuno potčine svome poretku, Osmanovići su do korena uništavali one izdanke pojedinih turskih rodova koji su im, oplemenjeni, osporavali vladarsku prevlast. Dinasti i velmože, moćni u svojim oblastima i među svojim ljudima, naglašavali su svoje poreklo i istorijsku ulogu koji ne moraju biti manji od onoga čime su se istakli slavohotni potomci Osmanovi. Kad nisu mogli sopstvena, oni su bar kao zadužbinska dobra stvarali velika imanja i time, nanoseći štetu državnim prihodima, smanjivali fiskalnu osnovu za izdržavanje vojske i uprave, u stvari, potkopavali početno načelo carstva da je zemlja u rukama sultana kao Prorokovog namesnika. Još uvek pretežno naseljeni u Maloj Aziji, oni su često prihvatali verska učenja svojstvena Istoku i usled svog misticizma neobavezna prema strogoj dogmi. Na taj način su ovi ostaci turske aristokratije u znatnom broju prelazili u versko otpadništvo i sve manje poštovali državni zakon proistekao iz prečišćenih i utvrđenih islamskih normi. Sultani su stare kolenoviće, bliže naklonjene neposlušnosti i bunama nego dužnoj poniznosti, krčili kao suvišnu lozu i zbog toga da se za njima, u stvaranju naslednih prava, ne bi poveli novi velikaši, veziri i paše iz praha ponikli, oni čijim su tićima, čim bi izišli iz skromnosti, brzo lomljena krila. U ime državne ideje koju su zastupali, Osmanovići su se, vremenom, sve odlučnije lišavali aristokratije, pa i njene uloge u vojsci, u ono doba, na drugim stranama, sasvim neizostavne. Zbog toga su i spahije, u sloju ispod ovoga, iako od njega nikada staleški odvojene, zauzimale položaj koji je carstvo, dokle god je moglo, najstrože nadgledalo.

Kao konjička vojska u provincijama, spahije su imale mesto, ulogu i ugled po kojima bi se krajnje smelo mogle uporediti s viteškim slojem na Zapadu. Uistinu, spahije su se vladale po sopstvenom kodeksu ponašanja: trebalo je da poštuju svoju reč, porodični moral i određeni odnos prema pripadnicima drugih staleža; da imaju svoj način mišljenja, govorenja i pevanja; da održavaju, najzad, i svoj poseban spoljašnji izgled. Ali čitav red se dugo nalazio pod mnogostrukim nadzorom i pritiskom. U najvećem broju, njima su od sela dodeljivani dohoci s kojima su živeli tanko i ponekad jedva izdržavali pratnju da sa njom krenu kad se oglasi rat. Da li će uvećati dostojanstvo i imanje ili ih potpuno izgubiti, jedino je zavisilo od tačnosti i hrabrosti prikazanih u vršenju ratničke službe. Poredak im je dozvoljavao da se, kad zadobiju ratni plen, zaogrnu izvesnim sjajem, jer je sve to ipak odlazilo na tvrde kule, bogato odelo, dobre konje i oružje, na ono što i dolikuje. I pored toga, ostajali su samo vojnici pod platom, davanom na način svojstven feudalnoj epohi, svi brižljivo popisani u posebnim uredima, centralnim i provincijskim, gde su im tačno znali i mesto, i dohodak i stvarne obaveze. Sultan ih je mogao ostaviti da žive u svome kraju i da svoje zvanje predaju potomcima; ali kad bi državi zatrebalo, preseljavao ih je kao bilo koje druge svoje podanike, sve do u daleke zemlje, obično na svoju novu tečevinu. Ono što je spahije u najvećoj meri odvajalo od vojničkog plemstva izvan granica Osmanskog carstva bilo je suštinsko nepostojanje njihovih upravnih i sudskih nadležnosti. Kadijina reč je, na njegovom području, bila starija od svake druge, i on je, kao čuvar zakonitosti, svojom dostavom najvišim vlastima u Carigradu mogao uništiti svakoga, ne samo u časti nego i u žiću. Ujedno se i najmanji rajetin mogao zabaciti torbom preko ramena i uputiti u Stambol da tamo, na carskom divanu, traži najizvesniju pravdu. U svemu, zato što se spahijski položaj mogao dati onome ko ga zasluži i uzeti onome ko se toga zvanja pokaže nedostojnim, sastav ovoga reda stalno je bio izložen promenama. Mogućnosti većih pomeranja koje bi vršile centralne vlasti javljale su se posle ratnih izginuća ili novih osvajanja.

Sultan je posle bitke morao žaliti i za svojom stajaćom vojskom, onom koju je plaćao novcem da mu, najviše u Carigradu, vršeći razne službe uvek bude pri ruci. Ono što je, najizrazitije, ulagano u pripadnike janičarskog korpusa prevazilazi možda sva istorijska iskustva: mnogi od njih su dovođeni kao dečaci i, u nekom od saraja, strpljivo podizani dok se ne potpašu muškom snagom, a ponekad i do zrelog doba, u svakom slučaju dok od njih ne postanu najsavršeniji padišahovi robovi od kojih se, prema njihovim sposobnostima, može načiniti sve, običan vojnik ili vezir. Sultani su nazivali janičare svojim sinovima i ljubazno ih, ako su dobri, uza se savijali. Vrstom ljudi koje je nudio, njihov red je stajao u samoj srži osmanske vlasti. A kad bi krenuli u rat, sultani su znali da će njihovi štićenici biti dušmaninu na užasnu strepnju i poslednji smak. Ali, živeći s druge strane života, kao samotnici koji se, na jednom mestu okupljeni, uzajamno podstiču u osećanju usamljenosti, često zbunjeni i jadni, janičari su bili podložni naglim uzbuđenjima i nerazumljivim nemirima. Bili su uvek spremni da u boju poginu za sultana i, činilo se, još spremniji da, dižući bune, ostave svoj leš na ulici zbog jednog dukata koji im je gospodar dugovao. Slično velikoj deci koja su pritisnuta morom neizvesnosti da li su u nečijoj ljubavi ili su napuštena, starili su odnekud brzo i, sem onih koji su dobij ali znatnije službe i časti, postajali preteški i sebi i drugima. Zbog toga je njihov korpus, iako dragocen, redovno trebalo bacati u požar rata i menjati ga podmlađivanjem.

Sulejman je zaista pokazivao kako je njegova moć u ljudima tolika da mu vojska ne može ponestati. Tek su se u krvi gasili poslednji ustanci u azijskim zemljama koje je njegov otac osvojio, i tek je s tih strana, kad se zakonom urede, trebalo očekivati priliv muslimanskih ratnika. I pored toga, on je nameravao da hrišćane u svojoj vojsci ne samo zadrži nego ih još pokrene za nove uloge sa obnovljenim snagama. Raspolagao je podacima o njihovom broju i znao gde su im izvori najgušće mase da, kuda treba, upravi bujicu. Još ima, zatim, čitavih oblasti koje su upola prazne i u koje treba naseliti raju kako bi se time i broj spahija, što će ih ona izdržavati, mogao da poveća. Najzad, kad se raskuju oni tovari blaga koji su stigli iz Egipta, uvek će se na dukate i aspre prikupiti mnoga nova vojska, počevši od desetina hiljada najljućih akindžija koji za malu paru i obećani plen sve pred sobom satiru. A zlatonosna reka sa istočnih i južnih strana tek je potekla.

Dvadeset četvrtog septembra, kad je izvršen opšti napad na tvrđavu, sultan je sačekao da se izgubljena bitka završi, sujete burno uskovitlane. Njegovu pritajenu jarost, iako ga je ostavljala nepomičnim, osećali su i ranije mnogi kad bi mu se prikučili. Da ga srdžba pokrene, učini glasnim i navede na odluke kojih će se sutra odreći, još nikada to u njegovim javnim nastupima nije primećeno. On u tim trenucima nije bio ozlojeđen na svoje vezire, vojsku i mornaricu samo zbog toga što su još jednom, na ostrvu, sramotno potučeni. Najveći udar zadali su mu, svi zajedno, onim što je kod njih, kao skup osobina, već pretpostavljao: da ni veziri svojim sposobnostima, ni vojska kako je sastavljena i kakvim je duhom proniknuta, ni flota s malo dobrih brodova, odasvud skrpljena i bez prave komande, ne stoje u podudarnosti s njegovim zamislima, željenim izgledom stvari, naporima pred kojima se nalazio i ličnim ponosom koji je morao postati opšti zakon. Uzimanje Beograda nije sultana zavaralo; bitka za Rodos je donela ponavljanje sličnih slika, samo što su bezbrojne pojedinosti učinile vidljivijim ono na čemu se njegovo oko od početka nepoverljivo zadržavalo.

Posmatrajući s galije kako se u potamnelom sutonu crn mravinjak njegove vojske kao nagažen povlači od tvrđave u logor, Sulejman se sa svojim mislima i osećanjima nosio carski, nikako u ulozi sopstvenog vojskovođe. On nije imao posebno smišljen plan za sutrašnju bitku, a ni za ono što će, ako potraje otpor, dalje preduzimati. U njemu se pripremala oluja gneva koja će se sručiti na njegove vezire i paše, možda će neke posmicati ili ih lišiti dostojanstva, ali će on svoje prste zadržati podalje od njihova posla. Jedna jedina misao, grozno uprošćena, koja je nepokretno stajala u njegovoj glavi, bila mu je dovoljna: od opsade, pa ma trajala još mesecima, on neće odustati, tako da se vitezovi, kad padnu izmoždeni, moraju predati ili im predstoji pogibija do jednog; a svoje vojske, da je sve dotle nemilice troši, ima neiscrpno. Ali ova bezmilosna ideja bila je samo prividno jednostavna. Sulejman je, uza sve nestrpljenje, srdžbom iskazano, gnezdio u sebi podmuklu potrebu da se pred njim, posle Beograda, otvori pozornica još jedne bitke u svem njenom trajanju kako bi ratnici i predvodnici pokazali u čemu im je junaštvo i umeće, a u čemu beda. Sve svoje časnike, počevši od članova vezirskog veća, na taj način još jednom može razgledati, i to dok se, kao gusenice bez čaure, uvijaju i grče jer im u boju, kakav je opsada, nema pritvornosti i laži. A vojsku će, ako doživi veće uništenje, nadoknaditi drugim ljudima, onim što su manje umorni i stari, manje dotužili i sebi i drugima, u svakom slučaju bolje razvrstanim u redove po oružju, veštini i ratnoj ulozi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:41 am




- Srdžba -


Ponovo je, u toku žalosne opsade Rodosa, sultan zagrmeo srdžbom. Zapadni pisci su ispričali događaj opet u retorskom stilu i stvorili scenu, doterujući jedan drugoga, prema izveštačenoj klasičnoj osnovi.

Sulejman je ˗ kažu oni ˗ bio očajan, osećao se prevaren, s mukom je zaustavljao suze od grehote i pokora, ali je vezirima, koji su do njega dopuzali iskrvavljeni i zgaženi, pokazivao lice zgrčeno od gneva i kao zemlja potamnelo. Gromom je najpre pogodio onoga koji je najrevnosnije nastojao, kad su smišljali ratne planove, da se pođe na Rodos, a koji je prilikom opsade, mada vrhovni zapovednik, pretrpeo najviše poraza. Prigoda je bila sultanu da se napokon oslobodi Mustafa-paše, vezira koga su zvali Čoban ˗ i zlosrećni serasker već je stajao vezan za kolac, vrata podmetnutog dželatovoj sablji. Prigušeni užasom, svi su nemo čekali da se vezirova glava zakotrlja kroz prašinu ka sultanovim nogama. Tada se prema prestolu samo za korak izdvojio Piri Mehmed-paša i kao veliki vezir ga zamolio da se smiluje onome koji je bio hrabar bar koliko i lakoveran. Zanimljivo je da nekoliki pisci, počevši od viteza Žaka de Burbona, smatraju kako je ovo protivljenje njegovoj volji dovelo Sulejmana u takav položaj svesti kad mu se učinilo da je konačno našao pravoga krivca. Krvniku je predan i prestareli Piri Mehmed-paša, koji je dugo carstvu na korist služio, ali je na kraju svemu postao smetnja svojim nepokretnim duhom. "Tvoja je greška što moja carska pleća moraju nositi teret sramote...", rekao je mladi car. Lelek je, praćen gorkim suzama, obuzeo u tome času dostojanstvenike okupljene pred Sulejmanom. Turska krvca je provrela iz zemlje ˗ zavapili su. ˗ Zar da se tolikim glavama dodaju i one koje su ponajviše plemenite? Osetivši da se obreo na granici pameti, sultan se tada ogromnom voljom povukao, odložio pred sobom izvršenje onoga što je naumio i, ponovo hladnokrvan, vratio okrivljene na bojište. Njegov bes je do kraja iskusio jedino Kurdoglu, gusar koji se pred pohod najglasnije hvastao obećanjima, a koji dok se borilo ništa nije učinio da opkoljene s mora pritesni. Sultan ga je lišio zapovedničkog položaja i naredio da ga, opružena i vezana na palubi, sto puta osinu konopcem.

Prema turskim svedočenjima, sultanova srdžba je zadesila isti krug zvaničnika oko prestola, ali je, podmuklo duboka, mnogo duže trajala. Na neke se i drugi put vraćala pošto se pomislilo da je svaka opasnost prošla, a neke je pogodila kad se na nju već i zaboravilo. I uloge među glavnim licima nešto drukčije su raspoređene. Samo, i podudarnosti i razlike imaju izvestan unutrašnji smisao i na posredan način doprinose razjašnjenju suštine onoga što se odigralo.

Prvog dana ˗ kažu turski izveštaji ˗ Sulejmanov gnev je prvi morao da otrpi Ajas-paša, namesnik Rumelije, koji je na ovaj položaj došao kad je, pred polazak na Rodos, njegov prethodnik Ahmed-paša unapređen u vezirsko zvanje. U čemu je bila pašina greška da ga gospodar, na javnom divanu, preda u ruke zaptijama, svedoci oprezno ne govore, ali je izgleda reč o nekom njegovom porazu u boju koji se tek završio. Jer, ne više od četiri dana pre toga, Ajas-paša je, pod carskim čadorom, u znak priznanja ogrnut kaftanom. Već sutradan po izricanju nemilosti, sultan je, ponovo na divanu, oslobodio pašu krivnje i poslao ga na razbojište, ovog puta da pojača položaje velikog vezira, koji je odjednom pao na postelju od kostobolje. Kasnije, 1524, i Ajas-paša je došao u vezirsko veće, ali o njemu nikad nije rečeno ništa zbog čega bi se moglo pretpostaviti da ga je sultan, ceneći u ljudima osobito svojstva, svesrdno prigrlio. On je Arbanas iz sela Himere, čiji su stanovnici pravoslavne vere ˗ pisali su o njemu Mlečani. Okupio je oko sebe tri brata, a majci, koja je monahinja u Valoni, šalje mesečno sto dukata. Selo iz koga je Ajas potekao podignuto je "na grebenu strmenite jedne stene, opkoljene urvinama sa svih strana", pisao je Stojan Novaković. ,,U slučaju nevolje tu se može skloniti sav narod. Ako bi ih ko napao s mora, oni bi se povukli u ta nedostupna mesta, poteravši sobom i svoja stada; ako bi ih ko napao sa suha, ima prolaza tako uskih i strmenitih da bi mogli satrti čitavu vojsku samo kotrljajući kamenje niza stranu." Dok su njegovi zemljaci vodili neprekidnu borbu s Turcima "samo da ne plaćaju harača", Ajas-paša se na Porti razmetao svojim ratničkim osobinama i neuračunljivim osvajačkim predlozima, ali bi zaćutao i povukao se čim bi mu veliki vezir dao mig neka splasne. U vreme opsade Rodosa mogao je imati oko četrdeset godina. "Nije znao ni čitati ni pisati, a da dobro govori nije mu dala priroda." "U svemu, on je čovek male pameti", javljali su u Mletke oni koji su ga najbolje znali. Sulejman je svoje ljude potresao, pomerao ih s mesta na mesto, ali ih je podnosio dokle god mu ne bi suviše zasmetali. Njegova vlada je sve više naginjala traženju i izboru prvog ministra istaknute vrednosti, pored koga će drugi veziri možda više koristiti skromnim nego jako naglašenim sposobnostima.

Na istom divanu kad i Ajas-pašu, sultanova srdžba je pogodila komandanta osmanske flote zbog toga što u velikom boju od 24. septembra nije izvršio prodor u gradsku luku. Mustafa-paša, koga su zvali Pljako, što na arbanaškom znači "starac", i koji je poreklom bio Bošnjak, morao je ustupiti položaj kapudan-paše svome zameniku Behram-begu. Kako su hrišćani u ono vreme među turskim pomorcima svakako bolje poznavali Kurdoglua, gusara na zlu glasu, nego zvaničnog zapovednika sultanovih pomorskih snaga, koji je sve do vojne na Rodos mirno sedeo na Galipolju, ova dva lica, za istoriju oba bezoblična, u njihovim spisima su stopljena u jedno. Ne bi li se priča završila saglasno očekivanjima, na završetku je izmišljena i pridodana scena s bičevanjem. Mustafa Pljako je, prema svim vestima, bio suviše ograničen da ne bi lukavo koristio ono malo sposobnosti kojih je bio svestan. Kad je pao u nemilost, on se ućutao i prikrio jer je znao da stoji zaklonjen svojom ženom, dvorkinjom Šahi-Huban, nekadašnjom milosnicom sultana Selima. "Jedna veoma usplamtela dvorska gospođa bila je njime podmirena, a on je, nadmoćan telom i drsko nametljiv među drukčijim ljudima, jednovremeno postao i štićenik i najsputaniji rob carski." Mada je osećao gađenje prema ljudima iz provincije koji se po Carigradu šepure kako bi stekli prednost svojom prostačkom razmetljivošću, Sulejman je, uvek obziran prema odnosima u svojoj porodici, strpljivo poštedeo Mustafu Bošnjaka i ponovo ga, docnije, uveo među svoje bliže saradnike. Ali turski hroničari su vremenom zamenili njegov nadimak drugim, i prozvali ga Jalnajlak Mustafa, što bi značilo "bosonogi Mustafa".

Sultan se, potom, neko vreme primirio, mada su se neprilike bez prestanka udvajale. Polumesec njegove vojske, koji je stezao grad, osipao se i tanjio usled sve većeg izginuća i sve razbuktalije kuge. Bilo je vojnika, izludelih od jada, koji su u grupama bežali u unutrašnjost ostrva ili su se noću, plaćajući to suvim zlatom, prebacivali grčkim barkama do obala Male Azije. Jednog jutra je osvanulo petnaest lađara povešanih, svima za opomenu, o glavne jarbole galija. Došle su, za nevolju, i rane jesenje oluje: vetar je prevrtao čadore, vojska je propadala na kiši, topovi su tonuli zaglavljeni u raskvašene šančeve, na stešnjenom prostoru brodovi su se bokovima razbijali jedan o drugog i ostajali nakrivljeni, kao mrtvi. Znalo se da će vojska, pred zla vremena, po navadi početi da se komeša, buni i traži miran zimovnik. Zbog toga je Sulejman naredio da se svi brodovi udalje od ostrva i ukotve u zalivu Marmarisa, a zatim je svojim ratnicima, odjednom lišenim bilo kakvog izlaza, uzviknuo: "Istorija nas uči da su Grci opsedali jedan grad četrnaest godina zbog jedne žene nevaljalog ponašanja. Zar je moguće da moji Turci ne mogu da izdrže jednu zimu?" Bez obzira na to da li je ovo odista rekao, sultan je pokazivao vedrije čelo. Jedan prebeg, koji je došavši među Turke odmah primio islam, doneo je vest kako je u gradu već zavladala pustoš: u poslednjem velikom boju krstaši su izgubili oko tri stotine boraca, među njima i nekoliko prvih odličnika. "To više nisu ljudi", sačuvana je priča da je car rekao vojsci okupljenoj oko njegovog čadora: "Od neprijatelja su ostale senke, ljudske avetinje izmorene glađu, ranama, odricanjima i umorom." Posle svega, Sulejman je stajao pred izvesnošću: daljim napadima, bez obzira na cenu, grad se ipak može toliko okrnjiti, poljuljati i razvaliti da se branioci na kraju osete bespomoćni. A on će biti kadar da sve to izdrži jer mu je u najtežem trenutku, nekoliko dana posle velike pogibije od 24. septembra, dok je njime još uvek harala srdžba, iz prestonice stigla vest da mu je Rokselana rodila sina. Vojske će, valjda, dovoljno ostati da se zaposedanjem Rodosa dovrši postizanje cilja.

Bitka koja se prvih dana oktobra ponovo rasplamsala trajala je gotovo svu bezmernu jesen. Poslednje snage su se naprezale do mere kad postignuti uspeh izaziva klonuće umesto da pod stiče na nove napore. Okršaji su ponekad počinjali u pola noći i jenjavali kad bi se dan, tmuran i mokar, tek toliko rasvetlio da otkrije leševe na razboj ištu. Turci su udarali na one delove bedema koji su već bili rastreseni, dva ili tri puta ih i zaposedali, a onda se neočekivano povlačili ostavljajući na stotine izginulih. Bilo je dovoljno da u naletu izgube predvodnika, pa da bezglavo napuste boj i u pometnji nastradaju. Bastion engleskih krstaša, koji je bio potpuno srušen i na koji su najupornije navaljivali, već je 12. oktobra pao u njihove ruke, kad se proneo glas da je Bali-beg, janičarski aga, pod ljutim ranama pokleknuo ˗ i sve se ponovo završilo uzmicanjem. "Na dan Sv. Andreje, 30. novembra, dok se zora s mukom odvajala od noći, a burna kiša pretila potopom, napad na utvrde koje su držali Španci i Italijani brzo se završio pogibijom tri hiljade Turaka. Ovo je navelo Ahmed-pašu da za neko vreme napusti juriše i opet krene u potkopavanje zidina.

Car je sasvim retko okupljao divan i još ređe se uplitao u krvavi posao svojih vojskovođa. Činilo se da je više obuzet razgledanjem ostataka starog Rodosa nego praćenjem bitke. Sutradan posle janičarske pogibije na razvalinama bastiona engleskih vitezova, odredio je defterdara Abduselama i još neke zvaničnike da se, pošto ih posavetuje, pobrinu kako bi se drevne ruševine sačuvale i obnovile. Potražio je ˗ kaže njegov hroničar ˗ i vrtove u kojima je nekada, kao sužanj rodoskih krstonosaca, boravio princ Džem, zlosrećan u izazivanju sudbine, i u njima se dugo zadržavao snuždeno razmišljajući. Srdžba mu se vratila odjednom, ovoga puta, samo, bez buke, iskazana hladnom i konačnom odlukom. Kad je 22. oktobra stigla vest da je, daleko u Misiru, umro Hair-beg, dogodilo se da jedna smrt ne izazove stanje među duhovima kao druge. Pre nego što je postao turski namesnik, ovaj čerkeski velmoža izdao je mamelučkog sultana, svoga ranijeg gospodara, spletkama pripremio propast velikog vezira Junus-paše, koji ga je do dna prozreo, a zatim je nekoliko godina dokazivao vernost Osmanovićima izlažući pogibiji nekadašnje svoje prijatelje. Pokojni sultan Selim dao mu je na upravu Misir, pošto mu je kao taoce prethodno pokupio sav harem, tj. žene i decu, i preselio ga na drugi kraj sveta, u Plovdiv. Hair-beg je na sva ova sumnjičenja odgovarao javno isticanom pobožnošću, ali ga je to još neposrednije pomerilo u središte podozrivih posmatranja. Njegov reis, koji je doveo misirske brodove u pomoć sultanovoj floti pod Rodosom, odmah je, kao izdajnik, stupio u dosluh s hrišćanima. Dubrovački istoričar Jakov Lukarević je znao ˗ i to je vest koja je verovatno imala svoje daleko ishodište ˗ da je Hair-beg "umro otrovan jer ga je Bog po pravdi kaznio". Otkako je javljeno da je beg skončao, sigurno su oko sultana svi govorili o njegovoj smrti, ali su svi, u stvari, mislili na Misir, zemlju basnoslovnu kao riznicu bogatstva i punu iskušenja kao vajkadašnje leglo odmetništva. Samo pet dana potom, ka jugu je s petnaest brodova zaplovio novi beglerbeg Kaira. Bio je to Čoban Mustafa-paša, do toga časa drugi vezir Porte i serasker ratnog pohoda na Rodos, koji je, sumnje nema, već odavno očekivao kad će ga i na koji način pogoditi sultanov gnev. Ovaj ga je poštedeo kao svoga zeta, ali samo prividno: položaj koji mu je dodeljen mogao je jedino najboljima doneti bogatstvo i sreću, jer je svaka neoprezna slabost vodila, tamo, na put smrtonosnog ogrešenja.

Pod gradom koji je, već unakažen razaranjem, stresao sa sebe neprijatelja poslednjim trzajima, car je ulogu seraskera dodelio Ahmed-paši, više nestrpljivom da se dokopa toga naziva nego da završi boj. A kad je Rodos prešao u turske ruke, vezir Ahmed je produžio da kidiše, ovoga puta na zvanje velikog vezira. Sulejman ga je promatrao strpljivo pola godine, jer je svoju poslednju srdžbu već imao pripremljenu, i tek u junu 1523. tobože priklonio sluh njegovim tužbama i opadanjima. Stari Piri Mehmed-paša je, najzad, sklonjen s položaja prvog ministra, a car je na njegovo mesto doveo onoga koga je sam hteo i izabrao. Ahmedu je ostavljeno klizavo tle pod nogama da jedino svojim umećem sam sebe, ako mu je ostalo pameti, izvede na pravi put.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:42 am




- Haljina od sto hiljada dukata -


Ima istorija, među njima i glasovitih, u kojima je završni čin opsade Rodosa predstavljen kao izlazak na zajedničku pozornicu dvojice strašnih neprijatelja, sultana i velikog majstora, da se na rastanku viteški pozdrave i jedan drugome iskažu poslednju reč divljenja. Ovakva slika samo je obmana, ostvarena sredstvima klasičnih obrazaca, onih koji su, na njegovom početku, možda više sputavali nego podsticali razvitak modernog istoriografskog izraza. Ako je ikada lažni retorski patos upotrebljen da prikrije užas jedne istine, zato što pero pred njom ostaje nemoćno, dogodilo se to u ovome slučaju. Nosioci radnje nesumnjivo nisu dozvolili da opšta smrt oko njih priguši herojski zvuk njihovog glasa i smanji veličinu njihovih pokreta, prema predodređenju gorostasnih. Oni spoljašnju bedu nisu ni mogli da dožive. Tragediju su dovršavali potčinjavajući sve oko sebe svome gestu. Mada je dužan da ovu pojavu, zbog zahteva vremena kome ona pripada, ne ispusti iz vida, istoričar mora težiti slobodnoj osetljivosti bez obzira na to što se tome protive glavne ličnosti ili ljudske naravi njegove studije. Na svoj ulazak u istoriju imaju prava i njene žrtve. Istoričar, posle svega, ostaje jedino sputan svojom nemoći da opiše događaje suviše grozne i jedva dostupne saznanju.

Na stešnjenom prostoru oko prkosnog grada, čije zidine nisu bile duže od četiri kilometra, sultan je za pola godine, koliko je približno trajala opsada, izgubio više od sto hiljada ljudi, poginulih u boju ili pomrlih od zaraze. Žak de Burbon, koji je bio najbliži velikom majstoru dok je Turcima predavao tvrđavu, svedoči da mu se jedan paša verom zakleo "kako su u osvajanju Rodosa pale 64 hiljade ljudi, a 40 do 50 hiljada pomrlo je od boleština”. U najobimnijoj istoriji Osmanskog carstva, koja je uz to i najbolja, ova vest je saopštena u napomeni ispod teksta; ima i takvih dobrih i velikih istorija u kojima nema ni ovakve beleške. U trenutku kad su 10. decembra povedeni pregovori o miru, Sulejman je bio gotovo bez vojske. Da bi produžio borbu ako neprijatelj ostane svojeglav, on je verovatno još mogao računati s nekoliko hiljada ratnika, do kraja smrvljenih naporima, ali je i to bilo dovoljno da branioci, svedeni na neznatnu grupu ljudi, pristanu na časne uslove predaje. Dva dana pre nego što će preživeli u gradu otvoriti svoje kapije sultanu, iz Male Azije se žurno prebacio na ostrvo Ferhad-paša s petnaest hiljada odmornih janičara, i oni su se potrudili da ostave utisak osvajačke sile i besa.

"Nećemo da se bilo kada kaže kako smo izgubili čast pre života”, priča se da je rekao veliki majstor kad su mu dva turska uglednika, nakićeno odevena donela sultanov poziv da se započnu pregovori. Vitezovi su kasnije uistinu tvrdili kako su bili pobožno odlučni da poginu u borbi, ali nisu odoleli pritisku grčkog stanovništva, iz koga su se sve češće čuli glasovi da je nepotrebno izlagati pokolju žene i decu. Zbog toga su dva krstaša došla sultanu u logor da čuju njegove uslove. "Ako branioci napuste Rodos za tri dana, sultan će im oprostiti živote. Inače, pod njegov mač će dospeti sve, pa i poslednja mačka u gradu”, kazali su kratko ovim izaslanicima. Turci su uvek znali da ukrućenošću stasa i gvozdenim zvukom reči dopune smisao svoje poruke. Zaista, kad su mu iz grada doneli odgovor kako se za tri dana ne mogu pripremiti za odlazak, "jer su oni delom Latini, a delom Grci, pa se teško sporazumevaju”, Sulejman je istog časa naredio da bombama i minama, uz topovsku paljbu, još jednom krenu u napad poslednji talasi njegove žive ljudske snage. Ovoga puta, branioci su, jadno malobrojni i još oskudniji u municiji, prepustili Turcima nekoliko spoljašnjih utvrđenja i, povlačeći se u grad, smanjili krug odbrane. I kad su, najzad, uvideli gde će ludo glave pogubiti, poslali su čoveka Ahmed-paši, odskoro glavnom zapovedniku turske vojske, neka mu prikaže jedno staro carsko pismo kojim je još Bajazid II, u svoje ime i u ime svojih naslednika, obećao krstašima milost i mir. Nestrpljiv u očekivanju pobedničkog divljanja i slave, vezir je pismo pocepao i izgazio nogama. Opsednutima je odgovorio vrativši im dvojicu zarobljenika kojima su prethodno odsečeni prsti, uši i nos. Sve što se dešavalo, na kraju je počelo dobijati izgled opšteg bezumlja. Veliki majstor je prvi pokazao da mu je to postalo jasno; sultan je učinio isto, ali je ipak pustio da se na njega pričeka.

"Pritešnjen poslednjom nevoljom, stari vođ krstonosaca uputio je pravo sultanu jednoga viteza i dva građanina da ponovo pregovaraju o predaji. Ugovor je, doista, odmah postignut: svi koji to žele napustiće ostrvo za dvanaest dana; branioci će dati pedeset talaca, jednako krstaša i grčkih stanovnika; turska vojska će se sa svih strana udaljiti otprilike milju od grada.” Ovo se dogodilo 21. decembra, "i to je dan kapitulacije Rodosa”. Stvari se ovakvima čine kad se svedu na uobičajeno istorijsko izlaganje. Posle toga se kaže da je Ferhad-paša iznenada doveo vojsku janičara, koji su, i ne predahnuvši, počeli da krše sporazum. Pošto su provalili jedna od gradskih vrata, janičari su se uputili u Crkvu Sv. Jovana. "Tu su grebali svete slike, obarali statue, otvarali grobove krstaških predvodnika i skrnavili ih... Sa okrnjenog crkvenog zvonika odjeknuo je glas mujezina koji je pozivao na molitvu, a s najviše terase Tvrđave Sv. Nikole muzika je objavila, i onima na moru i onima na zemlji, veliku pobedu i osvajanje... Za to vreme, janičari su vukli po blatu raspeća i na njih pljuvali." Nekad je, pre tri meseca, sultan obećao vojsci sav plen ako osvoji grad. Ogromna većina onih kojima je ovo obećanje upućeno nije više bila među živima. Sada su njihovu žalosnu zaradu prisvajali drugi: Ferhad-pašini vojnici hvatali su ljude po ulicama i "tovarili ih kao marvu da im nose plen do mora, ka barkama". Sve ovo se dešavalo u božićnje jutro, 25. decembra, ,,u trenucima kad je Hadrijan VI služio u Katedrali Sv. Petra u Rimu. Tada se sa zidnog venca crkve otkinuo jedan kamen i pao pred papine noge. Bio je to znak da je izgubljen prvi hrišćanski bedem na moru..." Istoričari opsade Rodosa nisu rešili da li su janičari, kako bi harali, pogazili sporazum po sultanovom naređenju, po nahođenju vezira ili svojom voljom, pošto ih je raspametila moguća pljačka.

Kad se zna koliko je Sulejman držao do svoje reći, ovakva pitanja postaju suvišna. Njegove akindžije su pustošile neprijateljske krajeve, brišući sve s lica zemaljskog, kad je trebalo da se otvore putevi osvajanja. Čim bi naredio da se ne pljačka, sultan je smicao vojnike za jednu ubranu voćku. Pod zidinama Rodosa, on je očevidno, bar za kratak dan, okrenuo leđa svemu što se zbivalo. Razlozi su očevidni.

Ubrzo po sklapanju ugovora o kapitulaciji, Ahmed-paša je dojahao pod zidine i doviknuo braniocima da car želi skoro viđenje s njihovim glavarom. Možda je Sulejman, oslobodivši se napada i more, ostavši ipak pobednik, posle tolikog zlopaćenja, ne samo nad tvrdokornim gradom nego i nad mnogo čime i oko sebe i u sebi, na kraju poželeo da i u ličnom susretu doživi najdostojanstvenijeg neprijatelja što se dao zamisliti, onoga koji ga je, u svakom slučaju, prinudio da ispita, utvrdi i mnogostruko umnoži svoje snage, svoju otpornost, strpljenje i moć poznanja ljudi. Ali veliki majstor se ustezao, verovatno usled ponosa, ojađenosti i netačnih predstava koje je od početka imao o Sulejmanu kao mladiću poročnom i naduvenom lažnom ohološću. Sultan je čekao dva dana, a zatim odvratio pogled od vojničkih nasilja i svake svoje uloge u tom događaju.

Sutradan posle janičarske pohare došli su caru na divan veziri, paše i birana ulema. Duvao je južni vetar, olujna stihija dugo je zadržavala mrak nad ostrvom i morem, talasi su gruvali o obale kao da je topovski dvoboj još jednom započeo. Svedoci su još zabeležili da je kiša lila u mlazevima, jednako i neprekidno, "ne bi li prikrila i obuzdala ljudsko zlodelo". Kad je veliki majstor izišao iz grada, i u pratnji nekolicine vitezova, jednostavno odevenih u tamna odela "kao što i dolikuje pobeđenima", krenuo u turski logor, s kišom je počeo padati i sneg. Sultana su obavestili ko se približava, a on je, ne odgovorivši, nastavio da razgleda srebrno posuđe koje mu je Ferhad-paša doneo na poklon i kao znak da je uništio pobunjenike u Maloj Aziji. Na divanu se potaman većalo o svemu što treba preduzeti oko zavođenja vlasti na Rodosu i povratka vojske, koja neće ostati kao posada, u njene zimske stanove. Osvojeno ostrvo proglašeno je za sandžak, a za njegovog prvog namesnika postavljen je Kasim-paša, koji je pre toga, od 1518. do 1520, bio krajišnik u Hercegovini. Prema nekim izveštajima, starac je čekao na kiši i snegu skoro ceo dan, ,,i to je u njemu izazvalo plemenitu i stamenu pomirenost". Car je na kraju dao znak da ga uvedu. I time je sve bilo završeno.

Sulejman je sedeo "pod purpurnim čadorom, na zlatnom prestolu, između dva lava isto tako od zlata napravljena; sve oko njega se nametalo bezmernim bogatstvom i raskoši", napisao je jedan od pratilaca velikog majstora. Mada je još bio mladolik, sultan je na one što su ga prvi put videli ostavio osobit utisak svojim razboritim i mudrim izgledom i držanjem. Zapisano je da su se ,,u teškoj tišini dva plemenita neprijatelja dugo i nemo posmatrala". Prvi je progovorio car, i to rečima punim utehe za onoga koji mu je do tada najviše jada zadao. Samo je sudbina vladara da dobijaju ili gube zemlje i gradove ˗ rekao je. Ponovio je obećanje da će vitezovi bezbedno napustiti tvrdinju i sobom poneti oružje i druga dobra. Ako to žele, njima se mogu pridružiti i drugi stanovnici Rodosa; oni pak koji odluče da ostanu na ostrvu uživaće najvišu milost, sačuvaće svoje bogomolje i niko neće smeti da ih pretvori u robove. Prešavši, posle svega, onu među koja ga je, zato što je i druge i sebe neprestano izlagao iskušenjima, sve do tada odvajala od vedrine i dobre volje, sultan je zapovedio da sedog krstaša, do kože pokislog, u znak počasti ogrnu najbogatijim kaftanom. Prijem se završio dijalogom koji bi mogao da izazove nevericu i smeh, koji pomalo i zastrašuje, više od svega zbunjuje, nagoni na shvatanje pojedinih istorijskih epoha kao svetova koji su se od potonjih zanavek otkinuli i nastavili da žive sami sobom. Sultan je velikog majstora, kao vrla čoveka, pozvao da pređe u islam i obećao mu da će ga za to nagraditi visokim zvanjem i titulom. Ovo su čuli pratioci slavnog predvodnika krstaša, i to im treba verovati, jer je jedan od njih o tome bez naglaska pisao. Vilije de L’Il-Adam je odgovorio: "Poraz je stvar ratne sreće. Ali, napustiti svoje znači, mislim, sraman kukavičluk i izdajstvo." Sulejman nije dalje nastojao, i starcu je ostao dobrostivo naklonjen.

Kad bi ih zadesilo jedno od onih raspoloženja koja bi se mogla nazvati opuštanjem živaca, razgaljenošću, dobrohotno ustalasanom voljom, radovanjem i sebi i svetu oko sebe, Turci su susrete s hrišćanima doživljavali bez napregnutosti i osporavanja, bez jada i jeda što još uvek ima zabludelih u tami neznanja, lišenih istinske vere i puta do rajskog naselja. Prijatna pojava, srdačna reč i mudrost koja ozaruje, smanjuju među ljudima rastojanja do družbe, a ponekad i do pobratimstva. Samo, i u najbistrijem danu neočekivan oblačak često prođe ispod sunca i njegova senka preleti preko zemlje. Dogodilo bi se da čovek, koji je druge vere, odjednom izazove preveliko čuđenje ili divljenje svojom srčanošću, naglo otkrivenom ljudskom lepotom, snagom uma ili spretnošću u kakvom zanimanju i umeću. To bi za trenutak uzdrmalo i dovelo u pometnju onoga s druge strane. A kad bi se vedrina, odmah zatim, vratila i uzbudljiva veselost još više porasla, osmeh bi, naivan, razvukao usta i pravoverni bi prozborio: zašto se, bolan, ne bi poturčio? Ovim se sultanov predlog velikom majstoru ipak ne da sasvim razjasniti. Iz njega je, sumnje nema, progovorio zajednički mentalitet, ali on je verovatno imao i drugih pobuda: pre svega u saznanju kakva je razlika između starog viteza, samo očvrslog godinama, upornog da se mesecima bori protiv možda dvadeset puta jačeg neprijatelja, i njegovih vezira koji su bacili u smrt svu ogromnu carsku ordiju da bi uzeli grad veliki koliko morska školjka; možda u njegovom mišljenju da krug islama treba pomerati i širiti sve više prema evropskim zemljama, gde ima ljudi koji su i njegovoj veri i carstvu potrebni onim čime se razlikuju od njegovih Turaka (ovo je kasnije, u Sulejmanovo vreme, u većoj meri i preduzeto); da li i u njegovom trenutnom podleganju onom utisku kojim ga je, kao mlada i u ponečem još uvek kolebljiva čoveka, pritisnuo gromadni krstaš?

U želji da, projahavši njegovim ulicama, vidi grad koji je osvojio, Sulejman je ušao u Rodos 29. decembra: ponovo su zapucali topovi u znak pobede, vojska je dozivala Alaha jer je njegovom voljom Prorokova sablja nadbila nevernike, povrh velike svite, koja se zaglavljivala u tesnim ulicama, blistali su dragulji na kapama carevih solaka i na njegovoj perjanici. Ali, kad je stigao pred dvor velikog majstora, sultan se krstaškom vođi zaputio gotovo sam, jedino u pratnji vezira Ahmeda i jednoga mladog roba. Do susreta je došlo u prostranoj i sasvim praznoj trpezariji viteškog reda. Ovoga puta više oboren tugom nego čvrst u ponosu, starac je pao pred cara na kolena. Sulejman ga je uspravio svojim rukama i rekao mu neka bude u dobrom raspoloženju i kako ne mora hitati da napusti svoje stanište. Kao tumač im je služio Ahmed-paša koji je govorio grčki. Jedan od branilaca Rodosa naveo je ove sultanove reči, ohole ali blago iskazane slomljenom neprijatelju: "Ja ne ratujem da bih nagomilavao bogatstva i dobra, nego za čast, slavu, besmrtnost i uvećanje carstva. Biću večiti primer milosrdnosti i drugih vrlina jednog osmanskog cara." Napolju je sultana dočekala muzika janičarskog korpusa, i njeno treštanje je, posle tišine u opustelom zamku, "razdiralo i komadalo vazduh zvucima trijumfa". Krstaši su iz prikrajka posmatrali Sulejmana dok se, prolazeći zagušenim ulicama, vraćao u svoj logor. "Njegovoj pojavi nije nedostajalo ni važnosti ni dostojanstva. Držao se dično, s nečim okrutnim u crnim očima, lep u svojoj natuštenoj muževnoj ozbiljnosti."

Poslednji susret se odigrao u suton prvoga dana 1523. godine. Veliki majstor je još jednom poljubio sultanu ruku i za rastanak mu poklonio četiri zlatna pehara. Savremeni hroničar je odnekud dokučio da je car tada kazao svome miljeniku Ibrahimu: "Žao mi je što sam ovog časnog starca isterao iz njegove kuće i iz njegovih svetilišta." Na izmaku istog dana, pred ponoć, Filip de Vilije de L’Il-Adam zajedrio je sa svojim vitezovima i otplovio put zapada. "Ništa na svetu nije izgubljeno na tako dobar način", rekao je Karlo V, najmoćniji među hrišćanskim vladarima, kad su mu javili da je Rodos konačno pao. Na kukavičko pribojavanje celog katoličkog sveta da u njihovu korist bilo šta učini, krstaši su odgovorili bezglasno: zastave na katarkama njihovih brodova nisu ovoga puta, dok su se udaljavali sa ostrva, nosile na sebi, kao amblem, njihov glasoviti beli krst, nego, kao simbol bola i otpočinka, sliku Bogorodice koja u zagrljaju drži razapetog sina. Kad je svanulo, sultan je otišao u grad i, kako je bio petak, obavio svečanu molitvu u Hramu Sv. Jovana koji je pretvoren u džamiju. Odmah je potom prešao u Marmaris, na obali Male Azije, i odatle izdao zapovest da četiri najbliža sandžak-bega preuzmu obnavljanje razorenih utvrda na ostrvu. Dok je još opsada bila u toku, on je započeo da gradi džamiju, medresu, imaret i kupatilo na mestu antičkog Rodosa, odavno zapustelog, tako da su ga vitezovi nazivali skloništem ljubitelja samoće. Na ova zdanja, utonula u bujne bašte, Turci su kasnije gledali ponosito kao na obeležje pobede i skladan izraz njihovog ukusa. Početkom XIX veka, jedan posetilac je zapisao da se tu još vide "ostaci stare Crkve Čudotvornog obraza presvete Bogorodice, prezidane u kupatilo koje je podešeno za razvrat i koje je okruženo prirodom isto tako razbludno odnegovanom..."

Svi su odlazili da produže nit života izvučenu iz krvi i razvalina. Krstaši su stvarali svoje novo gnezdo na Malti i, utvrdivši se, opet postali hrišćanski bastion Sredozemlja. Sultan je sobom poneo nova saznanja ne samo o svojoj vojsci, njenim vođama i vezirima nego i o temeljima poretka svoga carstva. Grčkom stanovništvu Rodosa i okolnih ostrva, koja je uzeo, darovane su povlastice da pet godina ne plaća harač i da je zanavek oslobođeno davanja danka u krvi. Žitelji jednog grebena, poznati kao ronioci, koji su za vreme opsade ponudili Turcima svoju neobičnu veštinu, dobili su, više od toga, pravo da se od drugih odvajaju nošenjem belog turbana. Krenuvši da razmiče granice svoje države, Sulejman je počeo širiti i osnove njenog uređenja. Islamsko pravo i zakon predaka nisu time napuštani, ali je trebalo da se razgranaju i steknu veću snagu kako bi carevina, svojom celinom, pouzdanije i silnije delovala. Uloga hrišćana, i do tada u vojnom sistemu sasvim primetna, postala bi naglašena u onoj meri u kojoj su oni bili brojem pretežni u mnogim oblastima. Država Osmanovih potomaka, koja je nastala iz kraj išta gde su se okupljali zatočnici svetog rata, konačno je dobijala razmere, oblik i sadržinu pravoga carstva, onoga koje, i pored jedinstvenosti državne ideje i zakona, mora biti izvor života za mnoge, različite i po krvi, i po jeziku i po veri, jer jedino u svima njima može naći, da bi je crpio, dovoljno snage kako bi se održalo kao kolos.

Pored Rodosa, Sulejman je, oko njega, 1522. godine osvojio još toliko manjih ostrva i tvrđava da je to sačinilo broj deset ˗ onaj za koji su astrolozi tvrdili da je znak njegove sreće i da će ga pratiti u svim najvažnijim trenucima života i poduhvatima. Vraćajući se u Carigrad, sultan je sigurno snovao, uporedo s novim ratnim pohodima, poboljšanje unutrašnjeg državnog reda, i sve je to mogao shvatati, isključivo, kao posledicu svoje najveće odanosti veri i zavetu predaka. On se trudno naprezao da u svemu dostigne vrhunac i na taj način prevaziđe sebe, a možda i ponekog od svojih prethodnika, ali je svako svoje delo ogledao u onome što mu je kao sistem zaveštano. Tako se i moglo dogoditi da u pojedinim postupcima ostane pri zemlji i povede se za onim što je bilo nisko i zlo u kući Osmanovića. Prilikom uzimanja Rodosa, u gradu su pronađeni potomci carevića Džema, onog veselnika što je zametnuo oko prestala građanski rat i godinama se docnije potucao, kao sužanj, neverničkim stranama. Sulejman je pred polazak naredio da se muškarci, prinčev sin i unuk, pogube, a harem preseli u Carigrad. Onima kod kojih se može javiti i najmanja pomisao na bunu treba uništiti živote da se varnica nema gde zapaliti.

Da li čovek navlači na sebe prokletstvo i začinje svoju tragičnu grešku kad mu se karakter, a prema njemu i delovanje, pokoleba u stanju nesvesne neopreznosti?

U prestonici, Sulejmana je očekivala Rokselana s malim Mehmedom koji je rođen u vreme opsade Rodosa. Mir i radost, kojima se on, prenadražen i klonuo posle beskonačne bitke, najzad, vratio, svakodnevno su, međutim, potresani kugom koja se, u ogromnom gradu, neprestano sama od sebe obnavljala i sa svih strana, ne bi li se i tamo uvukla, prislanjala svoje avetinjsko lice uz prozore harema gde je živela carska porodica. Zima je bila mlaka, s mnogo južnog vetra i kiše, blatnjava i maglovita. Brodovima ili kopnom, vojnici su stizali s ratišta već zaraženi, često u vatruštini i kao zemlja u licu, i nastavljali da, zaleđene utrobe, blude sokacima i čaršijama dok ih smrt negde ne pridavi. Stanovnici Carigrada češće su se viđali kako u crnim i nemim gomilama odnose do groblja tabute s mrtvima nego u dućanima, na pristaništu ili po pazarima. Jedino su čopori pasa, koji su se odjednom namnožili, napustili pragove kasapnica i krenuli u zlokobno krstarenje ulicama. Došlo je i prošlo proleće, svedoci kažu bez vedra dana i osmeha sunca, pa je i leta, naglo ražareno, granulo, a kuga je i dalje zobala svoje žrtve. Mletački bailo Andrea Priuli izdahnuo je u bolnici franjevačke misije sredinom jula, kad se već pomišljalo da je morija počela povlačiti svoje kužne dronjke sa carigradske kaldrme.

Samo, čim ljudi naslute da stihija jenjava, njihova žalost postane kratkotrajna, a iz malaksalosti se pohrli pohlepnom prisvajanju radosti života. Još iz 1523. godine potiču vesti kako Sulejman, prozračen ljubavlju, uzdiže Rokselanu visoko i obasipa je pažnjom prkosno i pred svima. Ona je, pod pojasom, celim bićem već pratila pokrete svoga drugog deteta. Mletački i dubrovački trgovci, kao i njihove vlade, ponizne pred Turcima, imali su dosta posla da za sultaniju nabave po raznim evropskim gradovima, sve do Londona, najskupocenije tkanine, nakit, kozmetička sredstva i slatkiše. Sto hiljada vojnika, koji su svojim životima platili uzimanje Rodosa, iščezavalo je, kao predstava, pred opštim utiskom o neiscrpnom bogatstvu carstva u ljudima, zemljama i zlatu. Uskoro, vlade na Zapadu su doznale od svojih zastupnika u Carigradu da je svemoćni car obdario nekadašnju robinju, sve češće pominjanu Rokselanu, haljinom koja je, iskićena draguljima, stajala njegovu riznicu sto hiljada dukata. Bilo je na starom kontinentu država, i to među znatnijima, koje u svojim blagajnama nisu tada imale toliko novca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:43 am




Treći deo

IBRAHIM

- Karneval u Carigradu -


Kad je u proleće 1523. godine pošao u Carigrad da sultanu u ime svoje vlade čestita osvajanje Rodosa, vanredni mletački poslanik Pijetro Zen bio je već u dobu kad starci, ako ih život učini mudrima, mnogog mladog čoveka mogu u trenutku proceniti i tačno ga svrstati u određeni soj ljudi. Njegov otac je postao znamenit svojim poznavanjem Persije, a majka mu je poticala iz kuće kojoj su pojedina egejska ostrva, bogata darovima neba, najviše vinom, pripadala kao vlasništvo. Pijetro Zen je, kao konzul ili providur, godinama živeo u Damasku, Aleksandriji, peloponeskim gradovima i Kotoru. Bilo mu je sedamdeset godina kad se prvi put poklonio Sulejmanu, i odmah je uvideo da ga nije primio okoreli ratnik nego čovek koji svemu pretpostavlja zadovoljstva mirnog života. Na mladom caru je, pored toga, zapazio izvesna obeležja koja se stiču samo u najvećim gradovima, osobito u Carigradu, gde je trpeljivost prilikom uspostavljanja odnosa neizostavna jer svako upoznavanje, zbog velikog broja izuzetnih ljudi, iziskuje otvaranje razmaka, a zatim pribranost i napor, svagda drukčiji. Mlečanin je u Sulejmanu video odnegovanu ličnost koja ume da druge voli kako bi u njima i takvom svom odnosu prijatno uživala. I oko sultana ima onih što ga primaju ne samo kao najponizniji robovi, presamićeni od divljenja i straha, već i kao bliski družbenici koji i u njegovim vladarskih vrlinama mogu da zavole njegova ljudska svojstva. Bezmerno bogat, sa carskim dohotkom od četiri i po miliona dukata, Sulejman se namerno prepušta trošenju, počesto i rasipništvu, jer se tim putem na svetlost dana iznose stvari koje su ugodne oku ili se izazivaju događaji koji su na radost duhu. Kad je, posle godinu dana, odlazio iz Carigrada, poslanik je imao neprilika zato što su na njegovoj galiji otkriveni odbegli robovi i krijumčarena roba. Dok se on zadržavao u luci, neočekivano se, u društvu svoga odabranika Ibrahima, pojavio u šetnji sultan s jednim jastrebom na ruci. Duždev emisar je verovatno pomislio da će car pored njega proći gledajući u prazno, jer je oproštajna audijencija već bila održana. Ali Sulejman mu je dao znak da ga još jednom može pozdraviti, a svojim ljudima je naredio da za to vreme pomognu oko izvlačenja galije na otvorene vode.

Car je slavio pobedu bez trijumfalnih svečanosti. Za njega je slavlje bilo u oslobođenju od svih onih iskušenja koje sobom donosi rat, kad ne treba jedino, iz krvavog dana u dan, upoznavati neprijatelja nego, opet i opet, i svoje Turke da bi im se iskoristile vrline ili, zajedno s njima, uništile njihove prikrivene mane. Sulejman je srcem još više praznovao što se vratio među svoje, Rokselani, porodu, Carigradu koji je svojim odblescima i senkama punio vode Zlatnog roga, među ljude, neskriveno voljene, koji su kao knjige, i ove, zanavek napisane, koje su kao ljudi. Njegov sluh i njegov um bili su tada puni izreka iz Kur'ana jer je sve češće razmišljao kako da razvije i dovrši državni zakon. Ali neki savremenici su zabeležili da je, u istoj meri, čitao u to vreme i Aristotelova dela, najradije zajedno sa Ibrahimom, odavno milim, koji je mislio grčki.

U želji da se domogne blaženog mira, Sulejman je povukao nekoliko poteza kako bi unapred osujetio svako pogrešno tumačenje i zloupotrebu svog privremenog povlačenja.

Persijskog poslanika, koji mu je doneo čestitke svoga šaha, pustio je u prestonicu s pratnjom od samo dvadeset ljudi. Sva njegova velika svita od pet stotina konjanika, izazivački gizdavo opremljena, morala je ostati na azijskog strani Bosfora. Njen sjaj, od koga je trebalo da se rasvetli osmanska prestonica, odjednom je ugašen na prilazima gradu. Iza buna u njegovim istočnim provincijama, onih što ih je Ferhad-paša do čeda u kolevci klanjem suzbijao, stajale su, znao je sultan, persijske smutnje. Zbog toga je on, ne potežući reči, poručio šahu da mu je prozirno sve što radi i da u Turaka nema snishodljivosti, premda su nedavno izišli iz rata najvećma iskrvavljeni. Jednovremeno se u Carigradu pojavio i Ivan Morozov, ruski poslanik, i razastro, kao poklone, ćilibar, samurovinu, kože morskih zveri i riblju belokost. On je ponudio prijateljstvo i mir, ali je dobio odgovor da će sve to zavisiti od padišahove milosti. Pijetro Zen je otvoreno opomenut: uzimanjem Beograda i Rodosa, novi sultan je pokazao da će, kao osvajač, sve što zaželi i ostvariti, i zato neka Mlečani brižno čuvaju njegovu naklonost, tim pre što bi mu carstvu bilo korisno kad bi se dokopalo nekih duždevih poseda, na primer, Krfa. Ratne namisli protiv Ugarske nisu ovoga puta, čini se, suviše skrivane kao tajna.

Sultan nije samo, u očima sveta, utvrđivao pobedu: poslednji uspeh je koristio kako bi države oko svoje doveo u stanje bar trenutne pokolebanosti, bojazni i strepnje, i time se okružio pojasom sigurnosti dok, predan počinku i uživanjima, ne smisli novi potez. Shodno običaju, on je već s bojišta počeo upućivati pisma o svom ratnom postignuću pojedinim vladarima, gradskim republikama i muslimanskim prvacima, hotimice tamo odakle će glasovi nesumnjivo dalje krenuti. Bar u pojedinim slučajevima, u svet su odlazili naročiti emisari da mu pronesu slavu i, naglim pritiscima, ponešto izmene u dotadašnjim odnosima.

Sulejmanovo pismo o pobedi doneo je Dubrovčanima, u martu 1523. godine, jedan njegov češnegir, od viđenijih dvorana. On je stigao s velikom pratnjom, s grupom turskih trgovaca što su mu se priključili putem, okružen uglednicima koji su se sjatili iz okolnih mesta čim su dočuli za njegov dolazak. Gošćenje je trajalo danima, sve dok tri broda, s likom Sv. Vlaha na zastavama, nisu zaplovila u pravcu Mletaka, noseći i češnegira, i njegovu svitu, i trgovce s robom, i sve one koji su za njima pristali. Pošto je i duždu predao sultanovo pismo, emisar se vratio u Dubrovnik i nastavio da iziskuje, podbada, po vasceli dan jede i pije, dobija poklone i na kraju, s dosta novca, ode tobože uvređen. U stvari, Dubrovčani su bili sultanovi dužnici. Doznalo se da su njihovi brodovi, ne bi li mu pomogli, okrajali oko Rodosa za vreme opsade. A kad je viteški grad pao, Turci su u njemu uhvatili nekoliko Latina koji su govorili da su dubrovački trgovci, ali se odmah videlo da su se bavili i sumnjivim poslovima. Zarobljenici su docnije oslobođeni zahvaljujući zauzimanju Ahmeda, sultanovog peharnika, čiji je otac, neki Radić iz jablanice, prve godine posle osvajanja Rodosa napustio službu dubrovačkog uhode, otišao sinu u Stambol i primio islam. Ali Sulejmana nije napustila pizma. Podlegavši, mada ne zadugo, uticaju stranke koja je naginjala Špancima, dubrovački senat je oklevao da sultanu pošalje poklisare i čestita mu na pobedi. Odmah je širom carstva oglašeno da je Dubrovčanima povećana carina. Na granicama, u lukama i po trgovima, njihov espap je pretresan i plenjen; nestalo je ljubaznosti i na licima i u rečima; neki trgovci su i tamnice dopanuli. Trebalo je mnogo diplomatskih natezanja i dukata, darova u srebru i, za Rokselanu, u skupim tkaninama, da bi poklisari, naknadno upućeni, uverili Portu kako je njihova vlada, najzad, tačno shvatila i sultanovu volju i svoje obaveze.

Mir je postao opipljiv zato što se i u njemu, samo na drukčiji način, odmah osetila sva sultanova sila i moć. Mnoge pojedinosti, zbog rata zanemarene i zaboravljene, odjednom su izišle na videlo, ali i one u Sulejmanovoj ruci ili bar pod njegovim okom. Zatim su postali jasniji i oni ljudi i odnosi u sultanovoj okolini koji su sačinjavali njegovu svakidašnjicu, a koji su mogli doći do izražaja tek kad se on s ratišta vratio u dvor. Pošto su se sa scene sklonile vojskovođe i diplomate, mogli su pod svetlost ili do reći doći učenjaci, poslovni ljudi, tajni savetodavci, miljenici članova carske porodice, žene što iz ruku nisu ispuštale pletivo svojih intriga. S vremenom, uz sultana i njegove ministre sve češće su i na sve manjoj razdaljini zaticani predstavnici grčkog patricijata, potrebni kao poznavaoci prilika u hrišćanskom svetu, posrednici u diplomatskoj igri, poverljivi tumači i najbolje upućeni u novčane poslove. Prevejani i mudri, ljubomorni u bdenju nad svojim porodičnim životom, odasvud zatvorenim, i nad svojom širom zajednicom, oni su se prilagođavali Turcima odevanjem, manirima i ponovnim prihvatanjem, kao što su to i ranije činili, istočnjačkih uticaja u svakidašnjim navikama. Ali, u godinama posle uzimanja Rodosa, ova uloga je, zajedno sa onim što je sačinjavalo spoljašnji izgled stvari, pripadala drugima.

Kad je 1523. godine izabran u Mlecima za dužda Andrea Griti, vlastelin na pragu starosti, obnovljena su sećanja na dotadašnji život, više nego pustolovan, i iskustva, burno stečena, ovog bogatog trgovca, neumornog diplomate i, posle svega, uglednog senatora. Mnogi su se prisećanjima vraćali sve do vremena kad je on, pre trideset godina, boravio u Carigradu radi trgovine i tamo s nekom Turkinjom izrodio tri sina. Jedan se zvao Alvize, drugi Đorđo, a treći Lorenco. Naravi onoga vremena bile su takve da Griti nije morao skrivati svoju vezu s Turkinjom, sklopljenu u obliku privremenog braka, dok bude izbivao u tuđini, a pogotovu nije trebalo da se stidi sinova. On se potrudio oko njihovog vaspitanja i otvorio im puteve do bogatstva i uticaja. Istovremeno kad je Andrea Griti izabran za dužda, njegov vanbračni sin Alvize, ostavljajući u senci mlađu braću, približavao se vrhuncu svoje neobične moći u Carigradu. Njemu je očev uspon bio podrška da se utvrdi u poslovima i sasvim izuzetnoj ulozi među Turcima. Prikazavši, zatim, umešnost u štićenju mletačkih interesa na Porti, on je počeo ostavljati utisak čoveka gotovo svemoćnog svojim neuhvatljivim odnosima.

Iz svoje kuće, spolja neugledne, iznutra neočekivano velikih razmera, pune najskupljeg nameštaja, umetničkih predmeta, srebrnog posuđa, najređih začina, svile, zlata i dragulja, Alvize Griti je izlazio u turskom odelu, raskošno sašivenom, sa svitom koja je često nad njim nosila ogroman suncobran, oivičen dugim resama. Držao se prema zahtevima sredine, ali je od prošeka toliko, sjajem, odudarao da su ga Turci, ceneći njegovu nadmoć, nazivali Begoglu. I pored toga, duždev sin je čuvao u sebi, zanavek stvrdnuto, jezgro svoje hrišćanske vere i evropskog obrazovanja. Pre nego što se konačno nastanio u Carigradu, neko vreme je proveo u Beču i Padovi na studijama. Najbliži među sultanovim saradnicima, pa i sam Sulejman, našli su u njemu izvor obaveštenja o zapadnim državama, njihovom uređenju, vojnim snagama i politici. Njegovi pogledi na trgovinu i novčarstvo, u kojima je bilo svetskih vidika i malo skrupula, razmicali su i razbijali okvire u kojima su se zadržavali muslimanski trgovci, stalno ograničavani islamskim zakonom i moralom. Pomaljao se jedan od onih velikih poslovnih ljudi XYI veka koji su, stvarajući modernu epohu, pored ostalog, kreditirali vladare u njihovim nastojanjima oko novog tipa države. Francuski humanista Gijom Postel, koji se dugo bavio na Istoku, svedoči o učešću pojedinih vezira, radi lične dobiti, svakako znatne, u Gritijevim nastojanjima da u svoje ruke prigrabi sav promet, preko Carigrada, ne Samo začinima i svilom nego i žitom. Ali Postel je još zapazio da se, zahvaljujući ovim poslovima, stalno pothranjivala i državna riznica. Turska je ulazila u međunarodnu trgovinu, drukčiju od one u prethodnim vekovima po dužini puteva, rasporedu učesnika i količini robe, pa je morala tražiti oslonac u poslovnim ljudima savremenijeg lika. Alvize Griti je, na kraju, nastupao kao velmoža bezmerno bogat, ali i silno mudar, sa čitavom bibliotekom knjiga koje su mu posle čitanja ostajale u glavi, s retkom osobinom da bude briljantan u svojoj razmetljivosti. Priređivao je gozbe za koje se svaki put verovalo da se ne mogu ponoviti. Da se oko njega jagme, turske prvake je primamljivao onim što je u carigradsku sredinu unosio kao kosmopolitski duh prilagođen levantskom ukusu. Između njih, žalosnih što im se sudbina svodila na sultanovu reč, i života, koji sam sobom doista postoji kao spoljašnja realnost, skraćivao je razmak do mere kad su mu postajali zahvalni.

Mletačka naseobina u Carigradu smatrala je Alviza Gritija za svoga prvaka i ranije, a sasvim izrazito od naglog porasta njegovog uticaja u 1523. godini. Svi hrišćani na obalama Bosfora, a ne samo duždevi podanici, osetili su njegov uspon kao podsticaj onom ohrabrenju koje ih je sve više zahvatalo otkako je sultan nagovestio bolji državni red i zaštitu svima sve dok se vladaju kako im je to zakon odredio. I Turci su se, izgleda, ponašali kao da su blaženo ravnodušni: bili su pobednici kojima je dosta ratnih napora i krvi, pušteni da uživaju, a da im to niko, slično pokojnom sultanu Selimu, ne brani u ime njihove urođene skromnosti. Nailazili su trenuci kad se kod njih javlja razmekšana trpeljivost prema svačemu i svima samo da im muke revnovanja ne bi pokvarile svakodnevna zadovoljstva. S prvim hladnim danima, i kuga je počela jenjavati. Ljudi su spremno poverovali da su i stvari i živa bića izgubili svojstvo prenošenja zaraze. Došlo je, na završetku, do toga da su Mlečani i Firentinci, usred Carigrada, javno i gotovo nametljivo održali svoje karnevalske svečanosti.

Sva je prilika da je i godina 1524. dobroćudno započela. Savremene hronike i pisma svedoče da su u Zapadnoj Evropi očekivali tada potop, a u Carigradu su kratki dani osvitali mirno, sa zvezdanim nebom koje se sporo gasilo, a nestajali u sutonima dugog rumenila. Astrolozi su novu godinu dočekali u velikim rasprama, koje su prešle i na krunisane glave, visoke prelate, učenjake, propovednike, seoske popove i sav uzrujani puk od Italije do Skandinavije, da li se svet nalazi pred smakom. Dok je glasoviti zvezdočatac Paolo de Burgo uveravao papu Klimenta VII da strahu nema nikakvog razloga, njegovi protivnici su počeli slaviti pobedu kad je 17. januara udarila takva kiša da se uistinu učinilo kako se "grešni i pokvareni svet nalazi pred uništenjem". U mnogim krajevima narod se počeo seliti u brda i tamo, u brvnare, nagomilavati hranu. Ovakva uzbuđenja, duboka i potresna, bliska zajedničkoj ekstazi i ludilu, prolazila su, i pored toga, brzo i u neočekivanom trenutku, ili su splašnjavala naišavši na ljudske grupe prethodno drukčije raspoložene. Hrišćani u Carigradu nisu sumnjali u opravdanost strahovanja i pometnje svojih sunarodnika na Zapadu, ali ni u najmanje iskušenje nisu dolazili da se za njima povedu. Ovako su se držali, mada se širilo predviđanje, u koje su možda i verovali, da će potop zapretiti čitavom svetu i ljudskom rodu. Sunce je na Carigrad prosipalo toplotu što otklanja jezu i smiruje, "čistilo je vazduh od kužnih isparenja", spuštalo je na sve svoje prozračno kube pod kojim se ni od ljudi, a kamoli od Boga, nikakva nevolja više ne može očekivati.

Pod ovakvom kupolom carskog grada, bela nedelja je u latinskoj naseobini provedena u svetkovinama koje bi mogle poslužiti kao primer ukusa, osećanja raskoši i smisla za postizanje najvećeg uživanja svojstvenih čoveku renesanse. Treba na početku naglasiti: sačuvani opis karnevala u Carigradu ne sadrži ni najmanji nagoveštaj da je veselje uskovitlalo ljude usled njihovog straha da se primiču poslednji dani. Suprotno tome, ako već treba tražiti spoljašnje podsticaje što se jedna povelika grupa trgovaca, pretilih u obilju, u samoj sultanovoj prestonici prepustila pokladnom raspoloženju i krenula u susret razmetljivim zabavama i svetkovinama, ti podsticaji su bili u saznanju da je bar za trenutak zavladao opšti mir, da se sve oko ljudi i mnogo šta u njima odjednom razvedrilo i da je nastupila osetna bezbednost prožeta carevom trpeljivošću. Sredinom dvadesetih godina XVI veka, ne dugo posle smrti sultana Selima, okrutnog u svojim merama da obnovi nekadašnju tursku jednostavnost, Carigrad još nije bio na glasu kao kosmopolitsko stecište koje pogotovu ljudima sa Zapada nudi najzanimljiviji društveni život u najslikovitijoj sredini i bezbrojna poročna zadovoljstva. Ipak, bilo je još neistrošenih vizantijskih tradicija, najviše među brzo snalažljivim Grcima, dopirali su poslednji oplićali talasi evropskog preporoda, ponovo je muslimanski Istok, opet u drugoj državi, naglo bogatoj, još jednom vraćao sjaj basnoslovnom prividu svoje svakidašnjice. Karneval firentinskih i mletačkih trgovaca posledica je i dokaz prilagođavanja Carigrada pređašnjim oblicima svoga lika i duha, mada se u njima gotovo sve menjalo.

Tokom pokladnih svečanosti, Firentinci su priredili gozbu u beli četvrtak, a Mlečani, da se oduže, odmah potom u nedelju. U domu firentinskog ambasadora, jedna velika dvorana obložena je zlatotkanom svilom i ukrašena skupocenim sudovima. Tavanica je izgledala kao zvezdano nebo, sa suncem na jednoj i mesecom na drugoj strani; u sredini je blistao grb pape Klimenta VII, zaštitnika Firence. Na ulazu, pre nego što ih je primio domaćin, goste su svirkom dočekala "četvorica sultanovih gitarista". Na zabavu je došlo sto šezdeset odabranih Mlečana, koje su predvodili poslanik Pijetro Zen sa sinom Karlom, piscem izveštaja o karnevalu, i velmoža Alvize Griti, uvek bogataški pompezan; stigla je i grupa otmenih Turaka na čelu sa Ali-begom, starešinom čauša, zatim nešto uglednih Grka iz reda preživelog patricij ata i svita dubrovačkih trgovaca. U dvorani, u koju su stupili radoznalo, a možda i s pritajenom strepnjom, sačekali su ih Firentinci, briljantni i nadmoćni izrazom, svesni svoje istančanosti, oni čija je preterana uglađenost postajala već neprirodna, dok je njihov izoštreni ukus ponegde dodirivao rubove izopačenosti. Žene su u početku smeštene u posebnu dvoranu da gozbu dožive na svoj način, u svom ćućorenju i spletkama, u očekivanju da će ih muževi pozvati na igru. Stolovi se nisu savijali pod teretom đakonija, ali su svaki zalogaj i gutljaj bili po jedno iznenađenje. U jela, spremljena od mesa jelena, srna, pauna i jarebica, unošena je mašta kojoj je malo ko mogao doskočiti. Začini su bili u svemu, a u njima su bile sve zemlje i sva mora.

Kad je domačin utvrdio da su u gošćenju i razgovoru neopaženo provedena četiri sata, tako da svakog trenutka mogu nastupiti dosada i klonuće, ,,u dvoranu stupi nekoliko Cigančica, lakih i veselih igračica, koje najpre stadoše svirati, potom svirku zameniše pesmom, i najzad, udariše u igru, vrlo omiljenu kod Turaka..." Igra mladih Ciganki došla je, razbludna, u času kad su gosti, zasićeni jelom i nakićeni vinom, požudno osetili potrebu za novim zadovoljstvima. Pred diplomatama odnegovanih čula, pred drusnim trgovcima uzavrele snage i pred onim evropskim namernicima, zatečenim u Carigradu, koji su i duhom i krvlju, podjednako nemirnim i nečistim, već bludeli za egzotičnim doživljajima, gipka tela prerano nazrelih devojčica burno su odavala svoju neskrivenu poruku i izazivala opšti zanos: "nije bilo nijednog srca, pa ni onog staračkog, u kome nije usplamtela strasna žudnja". "Kovrdžava kosa igračica se lepršala, čas im se rasipala po plećima, a čas im zaklanjala lice... Vita tela izvijala su se kao zmija, pokreti su postajali sve graciozniji, i sve je to bilo praćeno zvukom kastanjeta na prstima... " Karlo Zen je još napisao da su Ciganke neko vreme igrale svaka zasebno. "Zatim se dohvatiše za ruke i produžiše igru po mavarski, a najzad nastade pocupkivanje po srpski."

Pošto su Cigančice izletele iz dvorane, gospodi su, tačno kad treba, prepuštene u povorci gospođe da se uz muziku svirača zapodene igra. Ponoć je svakako prošla kad su u salu, čija je sredina ispražnjena, ušli glumci i izveli komad s pevanjem i baletom, neku vrstu folklorne drame koja je proistekla iz svadbenih veselja. Ovakve komade, koji su uticali na pojavu i razvitak njihove komedije, Mlečani su tada nazivali momarija ili bombarija. Na sceni se pojavila devojka u pratnji dva starca i dva pastira. Motiv njihove pesme svodio se na jadikovku devojke zbog staraca kojima pripada, tako da će je smrt odneti pre nego što upozna draži ovoga sveta. Sadržina pesme ponovljena je zatim pantomimom. Igra je već bila pri kraju kad je među glumce upala smrt i zahvatila devojku kosom po raspletenim vlasima i odeći. Sirota se srušila na pod naga i mrtva. Noć je posle toga proticala u ponovnom iznošenju jela i pića, u svirci i igri, u prikazivanju jedne groteskne farse na račun portugalskog kralja (koji je potiskivao Mlečane iz levantske trgovine) i, na kraju, u omiljenoj igri tobožnjih vitezova na drvenim konjima. Kad su gosti, iznureni uživanjima, počeli da se pred zoru razilaze, baklje koje su palili da rasvetle put postale su im uskoro suvišne. Nad Carigradom je svitalo.

Da bi se odužili Firentincima, ali ne i da bi ih, u umeću, podržavali, u mletačkoj naseobini brigu je na sebe preuzeo Alvize Griti, najmoćniji među trgovcima, s družinom "Umerenih" i umetnikom Anjolom Madunom. Kontrast je izazvan na taj način što dvorana u Gritijevoj kući nije bila dekorisana simbolički, nego u uprošćenom antičkom stilu, "slično ukrašavanju crkava u Mlecima prilikom ređih svečanosti". Ovakva unutrašnjost sale, u koju je stalo oko tri stotine zvanica, bila je potrebna i zbog toga što je glavnu tačku programa sačinjavalo izvođenje mitološke scene Psihe. Članovi "Umerenih" igrali su "tako lepo i tačno da su gledaoci bili potpuno iznenađeni, a pri tome ne osetiše nimalo dosade, iako je predstava dosta dugo trajala". Ali Alvize Griti nije dozvolio da noć prođe u znaku ozbiljnih dekora, koji su ostavljali utisak klasičnog sklada i jednostavnosti, i scene o ljubavi Amora i Psihe, verovatno istog dana prikazivane u mnogim italijanskim gradovima. Na sve je to pao blesak, razmetljivo izazvan, njegovog bogatstva i smisla da se u obilju prikaže. Ako je raskoš u odeći, nakitu, nameštaju, trpezi i oblicima ženskog tela, koja je u XVI veku obeležavala svakidašnji život i umetnost Mletaka, bar delom levantskog porekla i nadahnuća, Alvize Griti, po majci Turčin, samo je uveličan primer ove pojave. Gosti su bili stvarno zabezeknuti mnoštvom, razmerama i umetničkom izradom srebrnog posuđa u kome su, u napadnim količinama, iznesena na stolove razna posluženja. Mlečani su se, kao domaćini, ugledali na Firentince samo u jednoj pojedinosti, i to im niko nije zamerio. Ovoga puta, umesto Ciganki, kao igračice su nastupile mlade Turkinje, tankovite i čile, "slastvenih pokreta", jedrih tela čiji su se oblici jasno osećali pod haljinama. Dok su ih posmatrali, prisutni su se, "ispunjeni miljem, pretvorili u kipove, s licima koja su sijala od zadovoljstva, celim bićem preobraženi u pogled.

Dok su se, sa zubljama u ruci, razilazili kućama kroz ubledelu noć, gosti Alviza Gritija razmišljali su o svome domaćinu kao onome koji je najviše učinio da se oni, u svome stranstvovanju, osete pouzdanijima. Misli su ih, dalje, vodile do sultana, neumitnog osvajača u ratu, a sasvim pribranog i pravdoljubivog kad se uspostavi mir. Pored ovakvog cara, ljudi kao što je Griti nisu morali prikrivati svoje sposobnosti i bogatstvo. Ali najbolje upućeni su znali da istina nije jedino u tome: otpre nekoliko meseci, Sulejman je za svoga velikog vezira uzeo čoveka zbog koga se u carstvu, pa i u samom sultanu, mnogo šta gotovo preko noći preobrazilo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:44 am




- Ibrahim -


Jedan savremeni posmatrač usudio se izjaviti da sultanov miljenik Ibrahim, uzdignut do zvanja velikog vezira kada se tome malo ko nadao, svojim sposobnostima, posebno snalaženjem u politici, nadmašuje umne osobine svoga gospodara. Sulejman to zna i obilato koristi mnogostruke vezirove vrline, ali je mogućan i vest da razliku preobrazi na svoju polzu carskim autoritetom i, uporedo, svojim tobože odsutnim držanjem. Očevidno, jedan vladar i jedan ministar procenjeni su istim merilom i, pošto su predstavljeni u uzajamnom osvetljenju, jednome od njih data je prednost. Ovakav postupak, koji nije uputan, jedino se može objasniti zluradom površnošću, čestom kod zapadnih hroničara čim bi pisali ,,o turskim stvarima". Jer, kad su njihove države u pitanju, oni ni nesvesno nisu grešili da sravne vlast i odlike vladara sa ovlašćenjima i podobnostima njegovih pomoćnika. Omaška se, ipak, nije slučajno desila.

Mada je prema Piri Mehmed-paši, velikom veziru, koji ga je, da se to i ne primeti, više puta naveo da pretpostavi zakon sili, osećao trajnu naklonost, Sulejman je, dok se još većalo o pohodu na Rodos, potpuno uvideo da više ne može računati na starca koji je izvesna svoja načela počeo uzimati da bi i pred sobom i pred drugima prikrio klonuli duh i malaksale snage. Slomljen dugim službovanjem i onemoćao od iskustva, vezir se sve češće povlačio u samoću da pod imenom Remzi sastavlja mistične pesme. U Carigradu, na divanu, on je savetovao sultana da ne kreće u rat, a na bojištu je, čini se, i pored pokušaja da bude hrabar, više smetao nego koristio. Neprijatelj mu je dopadao sve do topova i obarao ih, razvaljene, u šanac. Povremeno je poboljevao, ili se pretvarao da ga je snašla kostobolja. Sultan ga je jednom samog pozvao pod svoj čador; ne zna se šta mu je tada rekao, ali su tih dana zabeležene vesti da je, potresajući bojno polje svojom srdžbom, predavao zapovedništvo nad svojim položajem vezira Ahmedu, goropadno pohlepnom da sve sam postigne i, posle svih, jedini zadobije carevu milost. Pošto se ratovanje, uistinu, i završilo na taj način da je najviša komanda ostala u Ahmed-pašinim rukama, ovaj je odmah po povratku u prestonicu krenuo da navaljuje na sultana i pred njim opada, kudi i ruži iznemoglog vezira. Ni turski hroničari ne kriju kako je paša, do slepila raspamećen, otvoreno tražio da se državni pečat oduzme časnoj starini Piri Mehmedu i njemu, kao najdostojnijem, dodeli. Bila je duga zima, vlažna i mlaka, i boleštine su do poslednje mahale ispunile Carigrad zadahom smrti. Kaljavo, derno i ubledelo, nemoćno da se otrgne i grane, proleće je proteklo u groznici. Spletke na divanu, koje je iznosio Ahmed-paša, držale su dvor, zbog sultanovog predugog strpljenja, u nemoj nedoumici; dospevši na ulicu, one su postajale deo opšte nesreće i, uveličane, izazivale zbunjenost i unezverena očekivanja. Hladan i pribran ostao je, izgleda, jedino Sulejman. Prošlo je pola godine, i on je tek tada, 27. jula 1523. godine, izjavio na divanu kako je najmudriji među njegovim vrlim vezirima, Piri Mehmed-paša, konačno zaslužio da ostatak života provede u miru. On će ga i dalje blagim okom gledati i prizivati ga sebi uz koleno. Uzimajući državni pečat iz njegovih ruku, on ga predaje svome Ibrahimu, koji mu je davnašnji privrženik i koji će, za nagradu, pored zvanja velikog vezira nositi i naziv (zajedno s prihodima) rumelijskog beglerbega.

Ahmed-paša je sigurno ponešto slutio, ali je i pored toga ostao iznenađen. Dok je klevetao velikog vezira i nasrtao na njegov položaj, on valjda nije s dovoljno opreza pratio sultana kako, ćutanjem, odlaže odluku ne bi li pripremio mesto svome miljeniku, a njega pustio da se, tačno kakav je, svima prikaže. Pogođen gromom, paša se iz žila zaljuljao, ali se zadržao na nogama; uz to, u njegovoj glavi je od toga groma ostao pramen svetlosti koja mu je otkrila izvesne stvari, pored ostalog, i misao šta bi mu valjalo dalje činiti. Zatražio je da ga pošalju preko mora.

Prilike u Egiptu postale su samo turobnije, a osmanska vlast još manje posvedočena kad je namesnik Hair-beg počeo pred smrt ispaštati zbog toga što se svog položaja domogao dvostrukom izdajom, prvi put na račun svoga mamelučkog sultana, drugi put dojavivši u Carigrad, umesto da mu pomogne, svoga prijatelja, spremnog na bunu, Džamberdi Gazalija. Utonuvši, pišu savremenici, u melanholiju iz koje nema izlaska do svetlih proplanaka razuma, on je poslednje godine provodio u stanju kao da je već prekoračio granicu što deli život od smrti. Sve svoje robove je oslobodio, a celo svoje silno imanje zaveštao u pobožne svrhe. Očistio se od tragova zemaljskog bitisanja toliko bezglasno da je, posle svega, ostala priča kako su ga postepeno otrovali. Ali zloćudno nije bilo samo ljudsko mrmorenje. Dok je sultan uzimao Rodos, a njegov namesnik predavao Bogu dušu, u Egiptu je, počevši od Mameluka, nečujno i polagano stalo dizati glavu sve što je bilo protiv Osmanlija i njihove vlasti. Mustafa-paša, zvani Čoban, preko noći je upućen s ratišta da preuzme upravu u Kairu čim su stigle vesti o Hair-begovoj smrti: znalo se da je tamo i kratko međuvlašće dovoljno da se sumnjivo komešanje, u neizvesnoj tišini, razbukti u ustanak. U Egiptu su stvari i ljudi često ostajali privid, a ono što se činilo opsenom dobijalo je oblike i snagu života. Samo što je došao u zemlju Mameluka, Mustafa-paša je uleteo u bitku sa odmetnicima, pobio ih zahvaljujući odanosti svojih janičara, naoružanih arkebuzama, i za opomenu iskitio glavama gradske kapije. Već posle nekoliko meseci, paša je dobio poziv da se vrati u Carigrad i zauzme svoje mesto u vezirskom veću: njegova žena, sultanija Hafiza, toliko je obletala oko brata, cara Sulejmana, neka joj vrati muža da je ovaj na kraju popustio. Ovo se dogodilo u vreme kad je Ibrahim od dvoranina neočekivano unapređen za velikog vezira, i kad je Ahmed-paša, pogođen tresom, ipak našao u sebi misao šta mu sad treba uraditi. Opet je postao najglasniji na divanu, gde su se nanovo počele odigravati ružne scene, ali ovoga puta s traženjem da ga pošalju za namesnika u Kairo. Oni što su mu se opirali, nesumnjivo su verovali kako on to, prirodno, čini zbog misirskog blaga i svoga bogaćenja. Sve više sklon postupku da ljude baca u iskušenja, pogotovu kad sami u njih hrle, Sulejman je, izvesno, drukčije predviđao ˗ i Ahmed-paša se, besan od nestrpljenja, najzad, zaputio u zemlju najvećih napasti. U Carigradu su ostali, posle svega mirni i zadovoljno sami, sultan i njegov osobnik Ibrahim. Nastupio je, oko dvora, mir kad se o svemu i o svima s više pouzdanja moglo ponešto doznati.

Bilo je to, otprilike, deset godina ranije. Sulejman se, kao naslednik prestola, nalazio u Manisi, u Maloj Aziji, upravljajući svojim prinčevskim domenom. Jednog dana, dok je zaludan obilazio grad, carević je, kažu, ostao zadivljen ugledavši nekakvog mladića vitkog i bledog kako gudi na violi umećem nebeskog svirača. Sulejman je odmah doznao da je mladić rob neke bogate udovice koja je imala posed u blizini grada. Poreklom je bio Grk, sin siromašnog lađara sa ostrva Parge, gde su ga uhvatili gusari i kasnije ga, na pazaru, prodali udovici hvaleći njegovu darovitost. Turkinja je prigrlila junošu s najvećom pažnjom i nežnošću. Slala ga je poznatim učenjacima da se obrazuje, nabavljala mu je instrumente da satima svira u njenim baštama, odevala ga je bogato, ali i sa smislom da istakne tankovitost i lomnost njegove mladićke figure, čak je i nakit za njega pronalazila. Sve ono što je sin ubogog lađara doneo sobom kao lepotu, umiljatost i živahan duh razvilo se u blizini zanesene i revnosne udovice do svojih punih oblika i unutrašnjeg sklada. Sulejman je zatekao mladića sređenog u njegovoj nenametljivoj otmenosti, oblivenog sjajem koji je iz njega izvukla jedna predana ruka, osetljivog da uzdrhti, kao njegova viola, na prijatne stvari ovoga sveta, ali i stalno pribranog, gotovo ustremljenog, da kad god treba odgovori isključivo razumom. Udovica je izvajala svoga ljubimca čini se doista mudro, iako je očevidno bila velika umetnica: ona nije silom uklapala svoga roba u zamišljeni lik najdivnijeg mladića, nego je taj lik podešavala onome čime joj se rob, izuzetno obdaren, sam nudio. Tako je umesto razmaženog miljenika, bezvoljnog i neodgovornog, dospeo sultanu u ruke mladić u kome su već razvijene, ili bar podstaknute, plemenite i korisne osobine.

Odvajkada radi da bezimene ljude, pa i onda kad pate da bi silni postali ono što jesu, ravnodušno ostavljaju nesećanju, hroničari su prećutali kako je udovica prepustila careviću roba koji je bio njen ponos i njena radost. Začudivši se mladiću čim ga je ugledao i čuo kako svira, a pogotovu kad je s njim prozborio, Sulejman se kasnije uverio da ga prvi utisci nisu prevarili. Uveden u njegov saraj, Ibrahim je careviću svakog dana otkrivao poneku odliku svoga strasnog, ali i sređenog karaktera, svoga obrazovanja koje je, odbacujući male, suvišne i gnusne stvari ostavljalo u njegovom duhu jedino korisna i lepa saznanja, svoga smisla da prisustvom u nečijoj svakidašnjici učini drugima život ne samo bogatijim nego i po osećanjima pouzdanijim. On je postao dvoranin drukčiji od većine paževa, poslušnika, telohranitelja i raznih uglednika koji su okružavali prve ljude carstva, počevši od sultana, i u tome je bila njegova velika prednost. Sakupljani dankom u krvi, dovođeni kao sužnji ili ustupani, dragovoljno, caru da ih uvrsti među svoje najsavršenije robove, drugi su, u najvećem broju, podučavanjem i šibanjem vaspitavani, godinama, tako da svi postanu istovetni i svi se do najmanje razdaljine približe predodređenom liku mladog janičara. U službi su, do viših zvanja, napredovali oni koji bi se ipak izdvojili posebnim svojstvima, snalažljivošću, lukavstvom, umilnim držanjem, većim znanjem ili junaštvom. Ali uspon je plaćan skupo: ili su ovakvi ljudi, i na vrhuncima slave, i dalje nosili u sebi tragove nasilnog duhovnog uobličavanja, straha kome nema prebola i potisnutih sećanja na poreklo, ili su, dugim godinama potonje nadnesenosti nad životom i knjigama, naknadno nalazili propušteno i sami iz sebe izrastali uz golema naprezanja, neslućene opasnosti i stalno stavljanje na kocku i ono malo žalosnog mira koji su stekli u pokornosti. (Turci su do najviših položaja i ugleda često stizali pozno, i uvek su imali mudrih, smelih i slobodnih staraca.) Otrgnut od zavičaja kao i drugi, Ibrahim je umesto u mlade janičare dopao u ruke usamljene žene, unapred zaljubljene u svoje buduće delo. Dok su njegovi vršnjaci svakodnevno vežbali da grdno razviju telo, a duhom postanu zatočnici, plahoviti, pusti, ali u jezgru bliski poniznoj i plačevnoj deci, on je dorastao bez prinude, grabeći sa istinskih vrela mudrosti, predan umetnosti onim što je najdublje treperilo u njegovom biću. U prilici da mu sopstveni duhovni razvitak donosi samo uživanje, među Sulejmanovim pouzdanicima bio je možda jedini koji se obrazovao bez zastoja ili u određene svrhe. U ovome je možda i razlog što mu iz svesti nije iščilelo bistro sećanje na zavičaj i što je ostao prigušeno privržen hrišćanskom svetu.

Posle deset godina, Sulejman i Ibrahim ponovo su se, zajedno, našli na pozornici istorije, ovoga puta jedan kao sultan, za najkraće vreme ovenčan slavom osvajača, a drugi kao njegov veliki vezir, iznenada preobraćen u to zvanje od nadglednika carskih odaja i velikog sokolara. Šta se u međuvremenu odigralo, ostalo je za sva vremena skriveno iza kapija dvora. Da o tome posvedoče, i savremenicima i potonjim radoznalcima, mogli su jedino oni, svojim karakterima, kad su se, posle niza godina nevidljivog zajedničkog života, pojavili pred svima i otkrili se u iskušenjima koja donosi vlast. Sulejman je izišao na videlo pripremljen za svoju ulogu: mogao se pouzdati u sopstvenu volju, ljude je, da bi ih potčinio, znao upoznati i stalno je nastojao da u tome bude temeljit, zakone je, uporedo sa svojom veštinom, uzimao kao osnovu dobre uprave, pokazivao je trpeljivost, nedovoljno čestu kod njegovih predaka, bez koje svoju državu boraca svetog rata nije mogao preobraziti u opšte carstvo; i pored svojih vladarskih vrlina, on se voljno povlačio u spokojan život i u njemu se, priljubljen uz mnogo plemenitih i lepih stvari, pokazivao tihim čovekom kome nisu svojstvene izopačenosti. Ibrahim je posle deset godina provedenih na dvoru stupio na scenu u muževnoj zrelosti, obasjan bleskom raskoši, po potrebi razmetljiv, smišljeno nadmoćan u nastupu jer su to zahtevali oni koje je trebalo sputavati; ali on se još nije bio odrekao onog uživanja u svojoj darovitosti, znanjima, odanom druželjublju i postojanom miru koje može da proistekne jedino iz odnegovane skromnosti. Sultan i njegov dvoranin prikazali su se odmah, ne tajeći mnogo, kao prijatelji koji su se toliko približili svojim karakterima i navikama da su postali neodvojivi. Ibrahim je u caru našao ne samo zaštitnika nego i čoveka, gotovo izuzetnog među Turcima, u čijem je razvitku, na koji je uticao, pratio potvrđivanje svojih osobina i sklonosti. Car je u svome robu ugledao ljudsko stvorenje koje se, besprimerno lepo, može voleti bez opreza, zazora i bojazni od razočaranja; samo, on je u njemu dobio i pomoćnika na koga se, zato što i sebi i drugima savršeno tumači i razvija njegovu misao, i u vladanju sme osloniti. Udvajajući svoje prirode i bavljenja, car i njegov štićenik razmenjivali su, nesvesno ili namerno, svoje vrline. Ibrahim se mogao pouzdati da ga gospodar neće izneveriti u dostojnom životu i sklonosti ka lepom, u mudrom podnošenju i širokoj trpeljivosti, pa i prema hrišćanima. Sulejman se rado izmicao od poslova, sklanjao u svoju smirenost i predavao uživanjima, često i onima na koja ga je njegov rob uputio, jer je znao da će ovaj, dok umesto njega vlada, postupati na način istovetan njegovom.

Mada je sultan dugo i strpljivo pripremao svome ljubimcu položaj velikog vezira, trenutak kad je on oglasio svoju odluku još uvek je malo čime obećavao povoljan rasplet stvari. Početkom leta 1523. godine svako iznenađenje je, pa i najprijatnije, već time što se pojavilo moglo izazvati oluju i potrese. Vojska se nije radovala pobedi jer je svoja osećanja ostavila pod Rodosom, zajedno s tolikim brojem izginulih, tako da retki preživeli nisu više sebe ni u šta računali. Nezadovoljna malim plenom i nagradom, ali i svojim stanjem poraženog pobednika, vojska nije prelazila među koja je odvaja od pobune samo zato što je očekivala da je potpali kakva varnica. Uzrujanje su povećavale vesti o neredima u istočnim i južnim provincijama, osobito u Egiptu. Sukobi na divanu imali su nešto drukčije značenje od uobičajenog otimanja velmoža oko sultanove milosti i svoga položaja. Određena vrsta ljudi, najčešće jednostavnih i sputanih, dotad sasvim pretežna u vrhovima uprave, nesvesno je stala pružati otpor pred opasnošću da se sultanovom voljom, različitom od volje njegovog oca, priprostog samodršca Selima, ne pojavi novi lik prvog ministra i vojskovođe. Komešanja i uzvici iza kulisa pokazivali su da su se naslućivanja, o kojima se još ništa nije otvoreno govorilo na javnim divanima, već približavala svome razjašnjenju. Otkako se popeo na presto, Sulejman je mnogim postupkom na račun svojih vezira iskazivao zlu volju ili neočekivane zahteve, i pri tome je povlačio potez po potez željenog lika svog prvog zastupnika u vlasti koga je, zapažalo se, postepeno zamišljao i u mislima ostvarivao. Najzad se mnogo šta od onoga što se, ovim sultanovim crtežima, na kraju sklopilo u nekakvu predstavu čoveka počelo primetno podudarati sa Ibrahimovim karakterom, držanjem i izgledom. Razdražena smrću, koju je raširila kuga i koja je svojim crnim senima proniknula i natopila svakidašnje osećanje života, ljudska uobrazilja je i najmanju pojavu što je ličila na opasnost činila oštro vidljivom. I pojedinci i gomila odgovarali su otporom i ljutom omrazom na sve što im se ukazivalo kao podvala, zamka ili bar izazivačko podbadanje. Možda je nedostajao samo korak pa da se neki od vezira, na primer Ahmed, posluži vojskom, grozničavo pritajenom, protiv bilo kakvog sultanovog iznenađenja kad dođe vreme odluke.

Sulejman je verovao u svoju svemoć, ali je i pored toga svoju zamisao, i s njom i Ibrahima, čuvao sve češćom pritajenošću u haremu, uz Rokselanu. Mnogi su šapatom raznosili svoja zabrinuta zapažanja o sultanovom neočekivanom nemaru prema javnim poslovima, i to je zbunilo i pomelo one, malobrojne ali ljute, koji su na opasan način podozrevali u njegove namere. A kad je došao čas da najvišim zvaničnicima carstva, među kojima je unapred gledao one što se grče obuzdavajući razdraženost, saopšti svoju volju, on se lukavo znao poslužiti ne samo snagom svoje carske reći nego i načelom dobrog reda u postupanju. Mada je time celu stvar stavljao na kocku, car je upitao dotadašnjeg velikog vezira Piri Mehmed-pašu šta on misli o Ibrahimu kao svom nasledniku. "Vašem robu priliči čast velikog vezira", odgovorio je paša verovatno više iz ubeđenja nego zbog ravnodušnosti, možda i posle prethodnog dogovaranja sa sultanom. Uprkos svemu, Sulejman nije mogao sa izvesnošću računati da paša neće i drukčije odgovoriti. Jer, ovaj je bio suviše star i premnogo je nevolja preko glave preturio da ga baš u tom trenutku ne bi mogao zadesiti nastup prkosa i jarosne hrabrosti. U svakom slučaju, izjava velikog vezira zadržala je Ahmed-pašu i one što su iza njega stajali bar toliko da sultan još jednom naglašeno iskaže svoju volju i proglasi odluku gotovom.

Ibrahim je postao veliki vezir sultanovom voljom, ali ne isključivo kao njegov dvorski štićenik koji nema druge podrške. On je već bio oženjen, iako odskora, kćerkom defterdara Skender-čelebije, čoveka koji je upravljao državnim finansijama, izlazio na put da stvori moćno bogatstvo i sve više se isticao ubedljivošću svoje pojave. Sultan ga je zaklanjao i štitio poverenjem gotovo bezgraničnim. Skender-čelebija je bio povezan sa najistaknutijim stranim trgovcima u Carigradu i, preko njih, s velikim preduzetnicima na Zapadu. I Alvize Griti, prvak mletačke naseobine u osmanskoj prestonici, nesumnjivo je s njim bio u bliskim odnosima: udešavali su poslove i delili dobit; jedan u drugome su nalazili oslonac u sticanju uticaja. Uporedo s tim, ima pouzdanih nagoveštaja da su se i Ibrahim i Griti približili bar godinu ili dve pre nego što je prvi postao veliki vezir, a drugi najugledniji hrišćanin u Carigradu. Orodivši se sa Skender-čelebijom, Ibrahim je i s Mlečaninom stupio u svesrdnije prijateljstvo, pa je ubrzo i on našao udela u njihovim trgovačkim i novčanim radnjama. Zbog toga je njegov uspon do položaja velikog vezira i Skender-čelebiji i Gritiju obećavao mogućnosti neograničenog i sasvim bezbednog razvijanja poslova i bogaćenja. Ovo se, doista, i obistinilo. Pored sultanove milosti, koju je stalno uživao, Skender-čelebija je sigurno našao i mnogo drugih zamršenih puteva i skrivenih sredstava da podupre Ibrahima u njegovom penjanju do zvanja koje je odmah posle carskog. Na kraju se sme zaključiti da je i jedan stranac, Alvize Griti, svojom saradnjom s defterdarom, a možda i novcem, bar posredno uticao na to kome će konačno pripasti državni pečat.

Prvi ministar Turske "radi šta hoće, i sve što on želi mora biti učinjeno", pisao je Pijetro Zen u početku Ibrahimovog vezirovanja. "Sultan ga bezmerno voli, i stalno su zajedno, od rane mladosti. Razgovarao sam s njim i uverio se da je čovek izuzetno plemenit, mudar i svome gospodaru misli samo najbolje. Car i njegov vezir, u pratnji dvorske budale, skoro svakoga dana se, iz dvora, izvoze do obala gde su vrtovi. Ibrahim je još uvek sav u ljubomornom nastojanju da se utvrdi u sultanovoj milosti i vlasti, pa zato i ne pomišlja na rat u kome bi mogao izgubiti i navući na sebe krivnju. Pred Mlečaninom se uistinu prikazao pun ljubaznosti i pažnje. Prema drugim vestima, Ibrahim je prvu godinu svoje uprave završio s dohotkom od sto pedeset hiljada dukata. Već su, na Zapad, počele stizati vesti: "Celom turskom državom upravlja volja Ibrahim-pašina." I kad se i u prirodi i u ljudima, posle stišavanja ratnih utisaka i povlačenja kuge, mnogo šta razvedrilo i razdragalo, Sulejman je, u maju 1524. godine, oglasio da sestru Hatidžu, nadaleko glasovitu sa svoje lepote, pameti i duhovitosti, udaje za svoga Ibrahima. Što će postati carski zet, bilo je to za vezirov budući ugled najbolji predznak. Još rečitije, možda, o tome svedoči način na koji je on uveden u porodicu Osmanovića. Nastupile su svadbene svečanosti "kakve u Carigradu ni pre ni posle nisu zapamćene".

Na Hipodromu su podignuti mnogi čadori i za sultana presto. Tu su se sedam dana gostili razni rodovi stajaće vojske carigradskog garnizona; osmoga dana, u pratnji odabranih janičara, pod šatore su, oko gomila hrane, zaseli begovi, paše i veziri. Držeći se staroga reda, Ajas-paša, određen da preuzme devojku, i janičarski aga, kao drugi prosac, posetili su u međuvremenu sultana, koji je davao sestru, i obavestili ga kako je pripremljena svetkovina. Ovaj ih je bogato obdario i, po običaju, pohvalio budućeg zeta. Sulejman se, po svemu, toliko radovao ovome događaju da niti je umeo niti hteo prikrivati svoja osećanja. Devetog dana, uoči izvođenja Hatidže iz saraja, sultan se uputio Ibrahimovim dvorima. "Jahao je ulicama kao da prolazi između zidova od zlatnih i svilenih tkanina, toliko su svi prozori bili iskićeni..." Kod vezira su ga već čekali prvi uglednici carstva, najčešće iz redova učenjaka. "Sultan je seo između Ali Džemalija, velikog muftije, odavno zaslužnog i dostojnog svake časti, i Šemsi-efendije, učitelja i vaspitača carevića, koji je kasnije oteran s tog položaja zato što se ustanovilo da je neznalica. Smestivši se među mudrace, car je izrazio želju da pred njim zapodenu raspru o raznim učenim pitanjima..." Svima je prineseno posluženje, a caru je ponuđen šerbet u peharu izdubljenom u jednom komadu tirkiza. Prijem se završio na taj način što je svaki gost poneo kući bošču ušećerenog voća i drugih slatkiša. Kad se vratio u saraj, sultana su dočekali s najradosnijom vešću da mu je Rokselana rodila još jednog sina. Bio je 29. maj, onaj dan, tačno, na koji je pre više od sedamdeset godina sultan Mehmed osvojio Carigrad. Ali Sulejman je već imao sina kome je nadenuo ime slavnoga Osvajača. Zbog toga je ovo dete, koje će ga naslediti na prestolu, nazvao po ocu Selimu. Desetog dana svetkovine, dever je poveo mladu i, za njom, sjajnu svitu koja je nosila palmovo lišće i od njega načinjene basnoslovne životinje, drveće i cveće iz istočnjačkih bajki. Slavlje je ponovljeno posle šest dana kad je Sulejman posetio zeta i sestru u njihovom saraju koji je nedavno sagrađen na Hipodromu. Zabavljali su se posmatrajući nadmetanja pehlivana, rvača, strelaca i raznih žonglera. Pojavili su se, posle svih, i stihotvorci da poklone caru svadbene pesme i kao uzdar dobiju bakšiš; jedna od takvih pesama, kasida koju je sastavio Hajali, pun živahne mašte, izazvala je stvarne pohvale.

Prema vestima koje su stigle u Mletke, ova svadbena svečanost ni sa čim se nije dala uporediti po prosutom bogatstvu i nametljivoj raskoši. Na gozbi je neprekidno jelo i pilo po nekoliko hiljada ljudi, iako su se zvanice na Hipodromu stalno smenjivale. Sultan je hotimice pripustio veselju i osam hiljada janičara, i sve ih darivao novcem. Kako bi, srećan, mogao posmatrati opšte praznovanje, naredio je da mu sagrade drveni čardak, pokriven olovom i zaštićen rešetkama, i u njemu je, neprimećen, duge sate sedeo.

Tako je Ibrahim potpuno izašao na ono razbojište na kome se mora, da se ne bi propalo, neprekidan boj biti za što veću vlast i slavu. Nije tu bilo ni srednjeg puta, ni postupka koji bi davao sigurnost, ni mira, ni počinka u skromnosti. Glave na tome polju treba drugima uzimati ponekad i bez stvarne potrebe, kad to i silnu muku i neprebolan jad zadaje, jer ko to ne čini ostaće lišen ne samo položaja nego, najčešće, i života. Blago tu valja zgrtati i gomilati čak i onda kad čovekov duh teži onome redu i blaženstvu koji se stiču jedino odricanjem. Jer, uz drsku smelost i mudru pribranost, i blago daje moć nad ljudima i kroti ih samim svojim postojanjem. Ibrahim je pokazivao da sve to zna i da sve to, ako treba, i ume, i njegov car je bio srećan. Ali Sulejman se radovao svome velikom veziru zbog još jedne njegove osobine. Borba dobroga ministra da se održi i uzdigne u vlasti mora imati, ma koliko bila skupa, samo jednu svrhu: da se carstvo uveliča i da se u njemu stvore najbolji zakoni i uprava; neka su svi podanici dužni caru pokornost i vernu službu, a on neka sve zaklanja i brani od bezakonja i samovlasne sile. U razgovorima, bezbroj puta ponavljanim, Ibrahim je otkrio sultanu svoju umnost i mnoga znanja koji nisu sputavani dotadašnjim pretpostavkama, odavno utvrđenim, kakav treba da je lik velikog vezira i šta je on obavezan da čini. Na njemu nije bilo takve ljušture i njegov duhovni sklop nije bio nasilnim vaspitanjem prilagođen prethodnim uzorima. Poštujući načela islamskog i državnog zakona, on je bio dovoljno slobodan da gleda i unapred. Sulejman se veselio što je svog družbenika naposletku izveo na položaj svoga prvog ministra. Svi su to, u ono vreme, objašnjavali pregolemom prijateljskom naklonošću, i nisu se u tome varali. Ipak, u svemu tome je bilo i carevih smišljenih namera, lukavstava i sebičnosti. Sultan je našao onoga koji će umesto njega, ali i podobno njemu, ne samo misliti nego i delovati. Ovim su se snage udvajale kad je trebalo pristupiti velikim poduhvatima. Ali ovim je car, sklon opuštenom životu u porodici, zadobio zastupnika dostojnog da mu bezbrižno prepusti, čim to zaželi, i svoje poslove.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:45 am




- U zemlji najvećih iskušenja -


Dok se Ibrahim, postavši veliki vezir, obasipao sjajem i sve bliže se primicao ulasku u carsku porodicu, Ahmed-paša je pošao za Egipat i dalje raspamećen slomom i u stalnoj razdraženosti da se dokopa puta kojim će krenuti ka cilju prikladnom njegovim željama. Pomišljajući na to još u Carigradu, on se, dok je putovao, gnezdio na pologu svoje namisli da se, stigavši u Kairo, odmetne od cara i proglasi sultanom blagodetne misirske zemlje. Ako se do tada možda i kolebao, paša je svoj umišljaj pretvorio u delo čim je stupio nogom na uzavrelo tle neukrotivih Mameluka.

Misir je bio zemlja bezmerno bolesnih i očajnički vrednih ljudi koji su ˗ i to je oduvek bilo ˗ primamljivali, da ih podjarmi, vojničku kastu raznih naroda, obično onih što su još tvrdi u snazi i smeli u traženju obećanog kraja. Uljegavši među njih, novi gospodari su redovno bili ljući od starih i još redovnije su, zadobivši vlast, produžavali svoju istoriju u znaku krvavih međusobica. Dolazili su zatim drugi, ali su stari gospodari, kao i grupe koje su oni zatekli, nastavljali da žive mnogim tragovima, sačuvanim u izgledu ljudi i u njihovom govoru, u pesništvu, lepim veštinama i obrazovanosti, u najamničkim četama dostojnim podozrenja ili u odmetničkim buljucima, u izgubljenim oazama, gotovo zadivljalim, onih starinaca koji su sami sebe zaboravili, uza sve to i u ljudskim naravima, trajno uskomešanim, tako da su stišane vrline i poroci jedni iz drugih bez reda proizlazili. Pod zemljinom korom, koja je neprekidno menjala svoj izgled i podrhtavala, ključala su nevidljiva vrela što su na površinu uvek mogla provaliti bunama, pokoljima i razbojničkim pohodima. U Misiru se nije znalo kada će se i gde roditi neočekivana misao, rasprostraniti najmističnija pobožnost ili ispoljiti izopačenost nagona i čula. Dolazeći Sredozemnim i Crvenim morem, uz obale ove zemlje sve češće su pristajali brodovi raznolikih trgovaca koji su kupovali plodove Nila, poglavito žito, traženo u Evropi, i to je zemaljsku gospodu, Mameluke do 1517, a Turke posle toga, dražilo i podsticalo na poslove, pohlepu, bezakonje, jagmu i međusobnu istragu.

Zemlja nebeskih darova i ljudske bede, Misir je, pored toga, bio na glasu i kao pradavna riznica neslućenog, odvajkada skrivenog i neiscrpnog blaga: bila su to njegova predanja koja su u dodiru sa spoljašnjim svetom uporno oživljavala. Na trgovačkim putevima između Evrope i Indijskog okeana, onim što su prelazili preko Egipta, ostajalo je svaki put ponešto od onoga sjaja kojim je zračila skupocena roba, tuda prenošena. Iz Nubije, Sudana i tamnih dubina Afrike izlazili su karavanski putevi kojima se prohodilo kroz Egipat i na kojima se neprestano videlo crno roblje, a u kamiljim tovarima slutilo zlato, dragulji, belokost, retke kože i krzna, plemenito drvo, mirisna ulja i balzami. Egipat su, blagosloven i uklet, sačinjavali pesak, blato i voda. U njih je, tokom bezbrojnih vekova, tonulo carstvo za carstvom, sila za silom, zemaljski sjaj za sjajem, bogovi za bogovima. Među tim predmetima uvek je bilo, ili se zamišljalo da ima, celih riznica zlata, dragog kamenja, skupog posuđa i oružja, svih onih stvari koje rasvetljavaju bajke i maštu drže stalno uzbuđenom. I po starim kućama i očuvanim porodicama, tamo gde nije dospela sablja osionog gospodara ili razbojnika i gde njihova grabljivost nije ostavila pustoš, tražilo se, a ponekad i nalazilo, dukata i skupocenosti još od pradedova. Blesak je, ipak, najviše dopirao iz staništa u kojima su živeli i odakle su u haranje izletali oni koji su trenutno držali vlast.

Osvojivši Misir, Turci su doista zadobili plen koji je njihovo carstvo preko noći doveo do većeg bogatstva i snage. Svaki novi namesnik koga je sultan upućivao u Kairo poneo bi sobom žudnju da će se tamo čudotvornim načinom obogatiti i vratiti se, jednog dana, u Carigrad uvećane moći i ugleda. Ali u ovakvim predstavama zemlje najvećih iskušenja bilo je oduvek čarolijske igre svetlosti i senki, oživljenog sveta bajki koje su otuda stizale, privida koji su stvarali gospodari ravni bogovima, odblesaka plena koji su grabljivci, povremeno, iz nje iznosili. Bogatstava, prastarih i novih, bilo je tu, bez sumnje, od nezapamćenih vremena, i ona su se obnavljala gotovo nekom unutrašnjom snagom. Kao sušta zbilja, uprkos tome, ostajali su u svim vremenima oni koji su, sami ubogi, nesravnjivim trudom vadili iz nanosa Nila sebi oskudan hleb, a drugima blago i silu. Tursko upravljanje Misirom sve manje je donosilo prihoda plenjenjem zatečenih riznica, a sve više grabežom od onih koji su, kao na crtežima i bareljefima iz faraonskih vekova, sejali i žnjeli žito, gajili stoku, mučili se kao zgrbljeni rukodelci i, od zvezde do zvezde, zanatlije. Samo, na Turke su prežali svi oni koji su ovu dobit, umesto u svojim, unapred videli u njihovim rukama.

U Kairu, Ahmed-paša je odmah na svoju stranu pridobio Mameluke, glavare pojedinih arapskih plemena i uličnu gomilu, onu koja željno srlja u opasnost samo da se protrese uzbuđenjem. Svi oni su odmah uz njega pristali manje u nadi da, zbacivši osmansku, uspostave vlast nekog od možda preživelih i pritajenih čerkeskih dinasta koliko u želji da carigradskom gospodaru potkopaju tlo pod nogama i da u neredu dođu do plena. Nameran da za sebe i svoje potomke obnovi misirsku državu, paša je poverovao, jer je tako morao učiniti, u najveću privrženost svojih pristalica, i u tome je bila njegova kobna greška. Pored toga, slično mnogim odmetnicima u Turskoj, pa i onim najsilnijim, on je, uletevši u vrtlog koji je sam izazvao, uskoro, opijen, zaboravio da jedna careva reč, kad do nje dođe, ima veću snagu nego sam njegov otpadnički pokret i stiže prestupnika bez obzira na to gde se sakrio. Glava se najčešće gubila na vrhuncu moći, u trenucima neopreznosti, ponekad, činilo se, slučajno, toliko bi ubistvo bilo mučki izvedeno. Posle požara ustanka i istrage, neretko, mnogih hiljada ljudi, ostajalo je gluvo poprište, da se, na razvalinama i pepelištu, život brzo razbudi, a nekad grozni vođ bune i njegovi doglavnici splasnu do malih, žalosnih i smešnih spodoba koje su izgubile moć zastrašivanja i koje, umesto u istoriju, odlaze među komične figure, zaslužne da im se svi narugaju, marionetskih pozorišta ili anegdota. Levant je odstupnike i razbojnike, valjda zbog toga što su izdajnici svoga cara, retko primao kao junake u svet svojih legendi.

Zacarivši uz pomoć mnogih, ali ne i janičara koji su se, verni sultanu, zatvorili u gradsku tvrdinju, Ahmed-paša se skoro pola godine pripremao za krajnji obračun sa onima što su mu se opirali i za svoj svečani izlazak na presto. "Davao je u zakup zemljišta gmizavim podražavaocima njegovih lakomih prohteva. Namamljivao je janičare tražeći razne izgovore i u najvećoj tajnosti ih smicao. Ali nije bilo lukavstva koje bi mu pomoglo da se dočepa njihovog bastiona. Tada je Ahmed-paša potpuno otkrio svoju nakanu.Pokrenuo je vojsku onih što su za njim pristali i opkolio tvrđavu. "Janičari su odgovorili na taj način što su otvorili kapije i kao lavovi se bacili na pašinu razularenu ordiju. U grad su se povukli pošto su, oko njega, ostavili četiri hiljade odmetničkih leševa." Od ovog časa sve je podsećalo na kakav pustolovni roman.

Jedan mamelučki emir, zvani Džemaludin, otkrio je paši prastari vodovod kojim se moglo ući u tvrđavu i za koji već dve stotine godina niko nije znao. Nekadašnji vezir Porte provukao se, zaista, s vojskom dugim i tesnim podzemnim hodnikom, zatekao janičare na spavanju i sve ih, do jednog, poklao. Zatim se proglasio za sultana. Ovo se dogodilo početkom 1524. godine. Ahmed je potvrdio svoj raskid sa carigradskim dvorom onoga časa kad je pogubio nekog Kara Musu, junačinu uveliko zaslužnu što je satrvena buna koju su digli Mameluci dok je sultan Sulejman osvajao Rodos. Kad je doznao kakvim je putem zlodela krenuo nezajažljivi vezir dograbivši se Misira, sultan je uputio čauša sa ukazom kojim je, umesto Ahmed-paše, nazvanog tada Hain ("Izdajnik"), za svoga namesnika u Kairu naimenovao vernoga Kara Musu, jedinog koji je odmetniku mogao dohakati. Ali čauš je uhvaćen i raščerečen zajedno sa onim kome je nosio sultanov ferman. Po ugledu na Portu, Ahmed-paša je od svojih pouzdanika odabrao tada trojicu za vezire, i počeo da vlada kao svi koji neočekivano ostvare svoje želje, preterane toliko da su i sami, ma koliko za njima hrlili, u stvari, od njih prezali. Šepurio se među Mamelucima uvredljivo do mere da su u njemu sve manje videli svoga gospodara, a sve više novog osvajača koga su sami doveli na vlast. Kao vezir koji se oturio od svoga cara, naposletku je i sam doživeo da ga izda jedan od njegovih vezira, Muhamed-beg, vešt da skuje zaveru i hrabar da je izvede. "Pošto je, radeći sve u tajnosti, posakrivao po kućama dve stotine odanih vojnika, Muhamed-beg je stao da vreba Ahmeda. Pogodan trenutak mu se ukazao kad je neslavni samozvanac krenuo u gradski hamam da se kupa i udešava. Sa uzvicima: "Neka Bog da pobedu sultanu Sulejmanu!", beg je s vojskom provalio u kupatilo da iznenadi Ahmeda, ali je ovaj u poslednjem času, s bradom upola obrijanom, pobegao na krov, odatle skočio na konja i sjurio se u tvrđavu. Znajući da sa svojom nejakom vojskom ne može nauditi bedemima i kulama odasvud zaštićenog grada, beg je oglasio da sve blago što se u njemu nalazi prepušta, kao plen, onima koji ga osvoje. "Odmah se sakupila ogromna gomila grabljivih Arapa da čime stignu, rukama i oružjem, svojom slepom hrabrošću na prvom mestu, razvale i poobaraju i same zidine", pisao je turski hroničar. U zbrci koja je nastala kad je bujica stigla do riznice, Ahmed, nazvan Hain, opet je stigao da utekne, spretno prerušen, i da se skloni u pokrajinu Šarkiju, kod arapskog plemena Beni-Bakr, najbolje vojnički uređenog. U Mletke su stigle vesti da je Ahmed ovim zadobio neuništivu ordiju od preko sto hiljada Arapa, Mameluka i crnih robova. "On je gospodar Kaira za koji više ni kap krvi ne mora da prolije." Muhamed-beg je, zainativši se, uprkos tome krenuo za njim u potragu s malom vojskom od tri hiljade ljudi. Kad je stigao do Mahaleta, u susret mu je izišao arapski šejh i u ruke mu, vezanog, predao Ahmed-pašu Haina. Pašina glava, ispunjena kučinom, otpremljena je po čaušu u Carigrad da se, s dobrim vestima, podnese sultanu. Od slave, taštine i oholosti svih onih koji su u Turskoj hteli da sebi daju vrednost drukčiju od cene carskog roba ostajala je, obično, gola lobanja, bačena u prašinu da joj se što pre vrati.

Sve ovo se, približno, dogodilo u vreme kad je Ibrahim, najprivrženiji sultanu, uvođen u carsku porodicu da bi njegova slava i moć dobile najvišu podršku. Može se samo pretpostavkama odgovoriti zbog čega se Sulejman, četiri meseca posle Ibrahimove ženidbe njegovom sestrom, odrekao svakidašnjeg druženja sa svojim ljubimcem i uputio ga u Egipat da tamo dovede stvari u potpun red. Posle Ahmed-pašinog sloma, sultanov namesnik u zemlji razrivenoj bunama postao je Guzeldže Kasim ("Lepi Kasim"), beg koji svoj nadimak nije dobio samo zbog izgleda nego i sa svoga umeća da sebi udesi prijatan život: "uvek je bio okružen mnogim ženama, biranim iz raznih rasa, ljupkim paževima i umetnicima". Lepi Kasim se ubrzo po dolasku na upravu sukobio, i to ljuto, s Muhamed-begom, onim što je, kao uporan tragač, uništio odmetnika, i za to ga je sultan nagradio zvanjem vrhovnog upravitelja carina. Okršaj je imao povod i u tome što se pojavila razlika u karakterima, a ne samo u načinu kako je koji zastupao sultanovu vlast, i to je u pometenim naravima Misira više od svega moglo pokrenuti nove vihore i kovitlace buna. I bez toga, uistinu je trebalo da Sulejman bar za neko vreme pošalje u tu zemlju čoveka dostojnog njenog značaja i careva imena. Otkako je njegov otac 1517. zadobio Misir, u ovome nije bilo ni dobra namesnika da mu se ne sumnja u odanost i pamet, ni valjane uprave da se uvedu opšta bezbednost i red. Hroničar Dželalzade, koji je pratio Ibrahim-pašu na pohodu, pored ostalog je zapisao da su tom prilikom godišnji prihodi državne blagajne od misirskog harača, i to po odbitku svih rashoda oko izdržavanja provincijske uprave i vojske, utvrđeni na osam stotina hiljada dukata. Približni su bili i podaci koje su mletački poslanici dokučili u Carigradu. Poslovi, možda krvavi, u svakom slučaju državnički, koje je u istočnim i južnim pokrajinama carstva neko morao da obavi, odgovarali su nazivu i nadležnostima velikog vezira, tim pre što su se na sve strane rasprostirale vesti o smutnjama iza kojih, verovatno, stoji persijski šah i prema kojima je carstvo po svemu nemoćno da ih uguši. Kad se iz ovoga pohoda, što je izvesno, vrati kao pobednik, Ibrahim će se zaodenuti još većim sjajem. Da li se, uza sve ovo, može pretpostaviti da je sultan svoga najvećeg štićenika uputio u zemlju napasti kako bi i njega, slično drugima, iskušao?

Veliki vezir se otisnuo na more sa svitom odličnika, u kojoj se naglašeno nalazio defterdar Skender-čelebija, i s vojskom, sasvim odabranom, od dve do tri hiljade ljudi. "Što se pre toga nikada nije desilo, sultan je, ploveći sam na jednoj galiji, ispratio brodove do Prinčevskih ostrva, na izlazu iz Bosfora, gde se na dirljiv način oprostio od Ibrahima, svog zeta i miljenika." Kad je došao na presto, Sulejman je podario milost i oprost svima, pa i zatočenim podanicima one države s kojom se Turska, zbog njenog otpadništva od pravovernog islama, nikada nije mirila. Ovoga puta, on je izvadio jednu fetvu, objavljenu u vreme njegovog oca sultana Selima, kojom su svi Persijanci proglašeni krivima i unapred na smrt osuđeni, pa je njome široko razmahnuo i naredio istragu prezrenih kizilbaša. Dok je Ibrahim, jedreći ka Egiptu, prolazio kroz Dardanele, na Galipolju su isečeni neki Persijanci koji su tu, zaboravljeni već godinama, čamili u sužanjstvu. Najveći istoričari Turske videli su u ovom Sulejmanovom postupku predznak njegovog odstupanja, u korist fanatizma, od one politike trpeljivosti kojom je započeo svoju vladavinu. Pre bi se moglo reći da je on ovim pokoljem, jednim od onih kakvima je njegovo vreme na svim stranama obilovalo, najotvorenije oglasio kako zna ko, u stvari, stoji iza nereda i buna u Maloj Aziji, Siriji i Egiptu. A to će Ibrahim-paši na njegovom poslu značiti veću sigurnost i pouzdanije stizanje do cilja. Jer, Persijanci se mogu zastrašiti i ukrotiti jedino vređanjem, nasiljem i očiglednim izazivanjem. Sve drugo će protumačiti kao slabost, i to će im još više podići krila, raspiriti pokvarenu maštu i navesti ih na nove podvale.

Brodovlje je mirno prošlo pored ostrva Egejskog arhipelaga, ali kad je trebalo da iziđe na otvorenu pučinu proključalog Sredozemnog mora, pomamni talasi, koji su se prema njemu propinjali, nisu hteli da ga na sebe prime. Zbog toga je Ibrahim-paša udario kopnom, pod crnom novembarskom kišom, južnim rubom Male Azije. Njegov pohod je od početka obeležen krvavim pečatom pokolja na Galipolju ˗ i zato se pred njim rasprostirao glas da je blag i dobrostiv, da oprašta male grehe i ljude lakom rukom vraća u pokornost i dobar red, da sudi po pravdi zato što, na odisaj svih drugih, kažnjava samo one koji su se već javno, jer su to voljno hteli, odbili od sultana. Ibrahim je bez sumnje osećao, i jednovremeno znao da ga to osećanje ne vara, kako mu vlast raspiruje duh lukavstvom, ruku čini snažnijom i celo biće naliva olovnim pouzdanjem. U Latakiji ga je dočekao Muhamed-emin, carinik Egipta, i vezir ga nije okrivio za svađu: izjavio je da opravdava njegove žalbe protiv lakomislenog i rasipnog namesnika. Ni Guzeldže Kasim nije istrpeo u Kairu, pa je izišao u sretanje velikom veziru sve do Damaska, i dobio oprost premda mu je rečeno, na način čiji mu je zvuk tek kasnije ispunio uši i ceo mozak, pa sišao niz kičmu do pod nokte obojene kanom, kako se sve zna o onome što on ne bi smeo da čini. ,,I sultanovi namesnici u Siriji ostali su na svojim mestima, ali i jedan i drugi ukipljeni strahom." Turski hroničari, poglavito Dželalzade, imali su smisla za sliku, ponekad punu pokreta i boja. Zapadni svedoci su se trudili da prikupe što više brojčanih podataka, i da im oni budu tačni.

Ibrahim-paša je ušao u Kairo 24. marta 1525. godine okružen sjajem prema kome je tamnelo sve što su nekada, svetkujući sebe, priređivali čerkeski sultani u Misiru. Pratilo ga je, u bogatom ruhu, pet hiljada janičara, spahija i Mameluka. Konji na kojima su oni delom jahali, a delom ih vodili kao jedeke, imali su pokrovce od čohe gusto izvezene zlatnom i srebrnom žicom. Ibrahimov hat, koga je sultan poklonio svom miljeniku pred pohod, gazio je, gizdavo, pod ormom koja je vredela više od sto pedeset hiljada cekina. Konjanici su držali barjake, plave i bele, od kojih je svaki bio drukčije satkan i ukrašen. Po dečačkoj umilnosti i lepoti odabrani, paževi su nosili zlatotkana odela, priljubljena uz telo i zlatne kape, kupaste i visoke, "i ponajviše svedočili o vezirovom istančanom gospodstvu."

Za tri meseca, vezir je strogo i milostivo zaveo u Egiptu sređenu upravu. Naredio je da mu dovedu nepokorne glavare arapskih plemena i smutljive mamelučke prvake, i predao ih dželatu; druge je pozvao da se opomenu dužne pokornosti ili ih je, zato što su već takvi, ljubežljivo pomilovao. Telali su širom zemlje pozvali sve one koji su nečijom silom i nepravdom pritisnuti da mu podnesu žalbe; na slobodu su pušteni oni što su bačeni u tamnicu zbog dugova; za sirotinju su otvoreni imareti u kojima je deljena čorba. Da bi krunisao svoje pobožno delo, Ibrahim je preduzeo da se na njegov trošak obnovi džamija koju je u VII veku podigao halifa Omer Ibn-al-Hatab. Ali njegovo bavljenje u Misiru ne treba svesti na sliku dobroga vezira iz istočnjačkih priča. On je doveo sobom poveliku grupu državnih zvaničnika koji su popisali zemlju i njene žitelje kako bi svak znao u čemu su mu obaveze i prava, a država raspolagala podacima o broju i vrsti vojnika, o proizvodnji u mirna i za ratna vremena i o haraču koji se jednom godišnje odašiljao u carigradsku riznicu. Bilo je potrebno da se valjana uprava i zadovoljni podanici ujedine u poštovanju zakona, pa da se carstvo naglo oseti snažnijim u vojsci, brodovlju, žitu, zanatskim proizvodima i, najviše, u zlatu. U kompleksu tvrđave koja je gospodarila Kairom, prema namesnikovom saraju, sagrađene su dve čvrste kule da bi se u njih sabirao i u njima čuvao državni novac.

Kad je dobio sultanovu poruku, punu izraza usrdne naklonosti, da se odmah vrati u prestonicu, Ibrahim-paša je ostavio Misir u dobrom poretku i u pouzdanim rukama novog namesnika Sulejman-paše, koga je sam odabrao i postavio. Putem je, i ovoga puta, delio pravdu i zavodio korisne uredbe: u Damasku je potvrdio povlastice mletačkim trgovcima, a u oblasti Kajsarije, gde su obitavala turkmenska plemena, pre nekoliko godina izložena Ferhad-pašinoj istrazi, vratio je preživele u ranije stanje. "U Carigrad je ušao 7. septembra 1525. godine s pompom još većom nego u Kairu. U pratnji solaka, veziri su mu izišli u susret na četiri konaka i predali Sulejmanov dar: arapskog konja pod ormom koja je, iskićena draguljima, vredela 200.000 cekina. Toliko je bila skupocena i zlatna kapa koju je vezir doneo sultanu iz Misira..." Prema zapadnim izveštajima, na njoj se, pored drugih, nalazio i jedan dijamant od 58 karata koji je stajao 30.000 cekina. Mlečani su još znali da je paša u Misiru nakupio i za sebe mnogo dragog kamenja. Uprkos tome, on je tamo sredio prilike i osigurao hazni, od nameta, stalan i veliki dohodak. Posle svega, sedmog dana od Ibrahimovog dolaska u Carigrad, sultanu se rodio još jedan sin koji je nazvan Bajazid.

Oni na dvoru, i oni oko njega, ušli su u jesen veselo. Uspeh vezirovog pohoda i rođenje još jednog carevića bili su tome, ipak, samo deo uzroka. Dok je Ibrahim izbivao iz prestonice, u njoj se zbilo, i svome kraju privelo, nekoliko događaja koji su Sulejmana i dvor iz dubine potresli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:46 am








- Ferhad-pašino pogubljenje -


Dok je veliki vezir i sultanov štićenik Ibrahim-paša izbivao da bi u Egiptu uveo državni zakon i poredak, njegov gospodar je celu zimu, od novembra 1524. do marta 1525. godine, proveo lov loveći u široj okolini Jedrena, obrasloj u livade i, kad se zađe u planine, divlje prašume. Dva puta nedeljno, Sulejman se vraćao u svoje dvore, u Jedrenu, da održi divan i primi strana poslanstva. Tu su mu jednom prilikom predstavili i veliku grupu dečaka i mladića, pokupljenih dankom u krvi u zapadnim oblastima Turske, i on je pored njih, čupavih i goluždravih, projahao na hatu, sav sjajan u svili, zlatu i draguljima. Da li je car tada pomišljao koliko će od te pileži postati, vremenom, njegovih najviših dužnosnika, paša i vezira? Svedoci su zabeležili da je sultan odlazio da lovi sa ogromnom svitom od četrdeset do pedeset hiljada konjanika. Još veće mnoštvo hajkača izgonilo je sve živo, batinama i urlikom, iz grmlja, šipražja, močvara i trave i nagonilo u susret lovcima. Stanovnici velikog broja sela u Trakiji, Tesaliji i Epiru plaćali su umanjene dažbine zato što su imali obavezu da sakupljaju seno i služe kao konjušari, kamilari, psetari, sokolari i hajkači. U tim krajevima izlazilo se u lov kao da se u rat kreće. Ali tu se doista i vojska, mesecima, okupljala i čekala da sultan oglasi pohod. Za Sulejmanov lov je rečeno da je značio predigru rata koji je time, po ugledu na Timur-hana, preteći navešten.

Dok se sultan zadržavao u lovu, u Carigradu je, usred zime, počelo komešanje među janičarima. Onaj koji ih naziva svojim sinovima odvojio se od njih, drži ih pritisnute svojim nesećanjem i druge okuplja oko sebe radi viteškog nadmetanja. Od rata im, za sve ono izginuće, ni bogata plena ni milostiva poklona nije bilo, a ni izgleda nema, između cara u lovu i njegovog vezira u Misiru, da ih na kakvo dobro kuda krenu. Cvileći sve glasnije kao žalosna deca, janičari su odjednom zaurlali od gneva i otisnuli se da pustoše kao bujica kad su, krajem marta, čuli kako se sultan, prekinuvši lov, nije vratio u svoj carigradski saraj nego se zadržao na livadama kraj Slatkih voda. Izišli su mu nadogled natrpani u velike, plitke i kljunaste barke, i počeli dovikivati da im je dužan svoju naklonost i darove. Sulejman im je tvrda srca poručio neka pričekaju dok se vrati veliki vezir. Znao je da im je Ibrahim-paša, kao i mnogim drugima, težak trn u oku zbog svog porekla, izgleda i držanja, ali im je ipak tako odgovorio. Zatim se gomila uputila Ajas-paši ne bi li preko njega razmekšala sultana, samo je i to bilo uzalud. Prepušteni sebi i svome besu, janičari su 24. marta opljačkali dvore Ajas-pašine i Skender-čelebijine. Sutradan su poharali i zapalili Ibrahim-pašin saraj, a onda razgrabili sve što su našli u Čifutani (jevrejskoj mahali), stovarištima strane robe i carinarnici. Sultan je bez sumnje znao snagu razgoropađene vojničke rulje. On je mogao znati i to da se ova snaga počne osipati i sama sobom krotiti čim se, umesto da traži glave, dohvati pljačke. Ipak, dok je buna još vrela, dojurio je Sulejman u saraj, naredio da mu pripuste janičarske vođe i, dok su mu prilazili, bacio se na njih i smesta ubio trojicu nožem. "Koliko je on tada stavio na kocku, vidi se najbolje po tome što njegova odvažnost nije zbunila pobunjenike. Krenuli su prema njemu sa isukanim handžarima i zapetim lukovima, tako da se morao skloniti u susednu odaju." Vojska se potpuno umirila kad joj je iz državne riznice podeljeno dve stotine hiljada dukata. Potom je ravnodušno dozvolila da iz njenih redova pokupe četovođe i prednjake u buni i da ih posmiču.

Šta se tih dana dogodilo sa sultanom da svojom rukom ubija janičarske prvake i time iskaljuje srdžbu ili pokušava strahom zaustaviti smutnju, gotovo je nemoguće odgovoriti zbog prirode iskaza koje su ostavili svedoci, i oni među Turcima i oni među hrišćanskim poslušnicima: svi oni o tome pišu kao o zbitiju koje odgovara naravima vremena, ne izaziva čuđenje i ne zahteva objašnjenje. Tako je, najverovatnije, i bilo jer su mnoge od ljudskih osobina koje su kasnije postale protivrečne, pre toga, stajale u ljudima jedna pored druge ne isključujući se. Ne postoji, što je za veće žaljenje, nijedna vest kako je Sulejman doživeo svoj ustuk, sigurno u strahu, pred vojnicima koji su mu se počeli primicati sa uperenim handžarima i zategnutim lukovima, i kakvu je on pouku mogao naći u takvom poniženju. Izvesno je da se on i ovoga puta morao uveriti u tačnost iskustva: ako vladalac ne koristi vojsku da ratuje protiv neprijatelja, ona će, kad se usedi i osili, na njega udariti. Po ugledu na Timur-hana, kaže istorija, Sulejman je preko zime odlazio u lov kao u ritualnu igru koja prethodi ratu. Janičarska pobuna mogla ga je samo utvrditi u odluci da pođe u novu vojnu.

Pokrenuta svojim virovima da se ustalasa i uzburka rušilački, vojska je na bunu podstaknuta i glasovima o Ferhad-pašinom pogubljenju na pragu sultanova dvora u Jedrenu. Podaci koje nudi istorija naizgled su jasni i dovoljni. Sultanu su stigle žalbe kako je paša žario i palio, sve živo zatirao i sve dragoceno sebi grabio dok je progonio otpadnike po Maloj Aziji i Siriji. Mada mu je bio zet, omiljen u carskoj porodici, Sulejman je, zbog nasilja, udaljio pašu iz vezirskog veća i poslao ga, kao sandžak-bega na krajište, u Beograd. Ali i otuda su uskoro došle tužbe na Ferhad-pašine prekomerne zulume. Car je pozvao krajišnika da odgovori i, kad se ovaj pokazao neukrotivim, dao znak straži da ga dokrajči. Ucveljeni, već otpre, zbog sultanove nepouzdane i kolebljive milosti, janičari su dočekali glas o Ferhad-pašinom pogubljenju hotimice, od žalosti, ridajući: sigurno im je bio potreban spoljašnji udar da se življe pokrenu u čauri svoje ojađenosti i da se od stešnjenosti i muka oslobode bunom. Pored toga, mnogima od njih paša je bio u najboljoj uspomeni. Vodio ih je uvek ne samo u boj, izvesno brz i pobedonosan, već i na obilat plen; pošto su poharali ne jedno pleme i mnoga naselja sve do Sirije, stigli su, s njim na čelu, pod opsednuti Rodos, tačno u trenutku kad je bitka završena, da umesto bezbrojnih hiljada poginulih upadnu u grad i pljačkanjem označe sultanov trijumf.

Ferhad-paša je zaista pogubljen na način da se morao očekivati odjek u čijem će zvuku zatutnjati bura.

Prema izveštajima koji su stigli u Mletke, paša je pred pogibiju imao oko četrdeset godina. Bio je ratoboran, ponosit i smeo. Posle nekoliko godina provedenih u zvanju vezira Porte, u Carigrad je stigao da se pravda kao smederevski sandžakbeg i čuvar beogradske tvrđave. Srdito i s prezirom, jer za njega nema vremena, sultan je odbio da ga primi, verovatno da bi ga što duže zadržao u neizvesnosti i time pokolebao. Ipak, saletale su ga majka i sestra, pa je naposletku, polazeći u lov, popustio i rekao neka mu zet dođe u Jedrene. Očigledno, na krvavoj sceni svoga stoleća, gde se mnogo šta rešavalo mučkim ubistvima po mračnim uglovima, Sulejman se, slično drugim vladarima, sve bolje snalazio: ako je Ferhad-paši, silnom miljeniku, spremao pogubljenje, ovo se s manje potresa moglo obaviti podalje od dvora, porodice, velmoža i uleme, uza sve i od buntovne vojničke gomile.

Jedna za drugom, senke su padale na pašin blesak i gasile ga. Njegova veličina se skupljala do razmera kad čoveku, ako je među prvacima, počne pretiti opasnost da ga otklone neprimetno i uz prećutno odobravanje, olakšanje i mržnju onih što su ostali; i da, odlazeći, obeleži svoje poslednje putovanje tragovima naglo smanjenim koji vode u maglu istorijskog zaborava. Sultanu je to bilo potrebno, i paša je to, čini se, naslutio. Zbog toga se u jedrenskom saraju pojavio, kod Sulejmana, u nekadašnjem sjaju. Doneo mu je, da ga obdari, "jedan prelep kovčežić, sav od zlata i kristala, i sav iskićen draguljima, koji je zaplenio kad je uništio Džamberdi Gazalija, i četiri odeće od zlatotkane svile, sašivene na persijski način". Car je od zeta primio poklon i dao mu uzdarje u novcu i svilenim kaftanima. Ovo je Ferhad-pašu, umesto da se skloni, navelo da progovori, da se najpre brani, a zatim upusti u raspru. Slom je postao neizostavan.

Dogodilo se to 1. novembra 1524. godine.

Paša se gorko požalio: uništio je najopasnije odmetnike, tukao se sa Ugrima, teških je rana dopadao i na kraju su najbogatije zemlje, Sirija i Egipat, drugima na upravu ustupljene. Jedna reč je izazivala drugu i otkrivala u njoj svoj smisao. Sultan je priznao paši da je umirio istočne provincije carstva, ali ga je istovremeno optužio kako ih je robljenjem toliko ogolio da od njih državna riznica nema nikakve koristi. Izazvao je, uz to, i nečuven poraz u Ugarskoj kad se, bežeći, bacio u vodu i doveo vojsku i opasnost da je svu, onako hrpimice, unište. "Tada je hiljadu i pet stotina nevernika iseklo sedam hiljada Turaka." Mada je zabeležen u kratkim i istrganim odlomcima, očito je da je ovaj razgovor, svojim tokom samo proširivao osnovu Ferhad-pašine krivnje i otkrivao koren po koren sukoba. Njegova nasilja i globe, zbog kojih je propištala raja u Srbiji, nisu ovom prilikom, kao razlog istrage, ni pomenuti. Zaluđen, paša nije imao snage da se uzdrži na međama razuma tako da je, na kraju, sam sebe najpogubnije izložio kad je za sve zlo što se između sultana i njega dešava ocrnio "onu rđu Ibrahima". U tom trenutku, Sulejmanu je bilo svega dosta. Naredio je paši da iziđe.

Ostao je još samo kraj. Uvidevši dokle je dospeo, "Ferhad-paša je počeo da viče, a zatim se otimao kad su čauši, na sultanov poziv, priskočili da ga izvedu", pisao je Mlečanin. "Posle je, napolju, seo na jednu kamenu klupu i nastavio da glasno grdi. A kad su kapidžije, dobivši sultanov mig, krenule da mu odrube glavu, on je izvukao nož i stao da se brani. Svladali su ga štapovima, a telo ostavili da tri dana leži sa odvojenom glavom. Govori se da je onim nožem nameravao ubiti sultana.

Mada je postigao svoj cilj da i sebe i Ibrahima oslobodi razmaženog silnika od koga je u poslednje vreme bilo više štete nego koristi, pogotovu u carstvu kakvim je zamišljao svoje, Sulejman se, ipak, bar u jednome prevario: Ferhad-pašino pogubljenje izazvalo je najmučniji utisak, porodično prokletstvo što stiže bilo kad, janičarsku bunu u Carigradu i potrese nadaleko. Možda su sultan i njegov veliki vezir, iako željni mirna života, i u rat, novi, prebrzo krenuli kako bi ponešto zapretali u sva ona zbivanja koja vojni pohod sobom donosi.

Sultanija Hafsa, careva majka, još rečita dokazima svoje nekadašnje lepote, puna i snažna da je njen sin i telom, dečački, oseti kao majku, izišla je pred Sulejmana preobračena u pitanje i bol. On je odgovorio lažuči: naredio je da zeta zatvore, a ne da ga ubiju; kapidžije su ga posekle u gužvi koja je nastala kad se počeo otimati. Pašina žena i careva sestra, Seldžuk-sultanija, glasovita sa svoje bujne krasote, dojurila je u Jedrene s pratnjom, na četiri kočije, sva uvijena u crno. "Ti si mi ubio muža", rekla je Sulejmanu. "Nadam se da ću uskoro i zbog tebe nositi ovu odeću." Sultan joj nije odgovorio, "jer se sa ženama ne raspravlja". I nikad je više nije video. Samo je čuo da se nije preudala.

Ferhad-paša nije bio javni odmetnik da bi mu dobri ljudi pokupili telo i u nekoj maloj džamiji se, kao nad svakim muslimanom, i nad njim Bogu obratili. Oplakivanje pogubljenog junaka, ne samo u Jedrenu i Carigradu nego i po svim onim mestima, sve do Beograda, u kojima je, u ljudima i građevinama, bilo njegovih zadužbina, ličilo je na kružno širenje talasa kojima je janičarska buna dala osobitu snagu. Tako je paša, i po zlu i po dobru, ipak ušao u legendu i ostao u istoriji pre nego što je bila napisana naknadnim traganjima i otkrićima.

U Erlangenskom rukopisu, koji je nastao oko 1720. godine, nalazi se i jedna pesma o Ferhad-pašinom pogubljenju. Nepoznati zapisivač mogao je ovu pesmu čuti negde u Sremu, Beogradu ili severnoj Srbiji, tamo gde je paša do krvi utisnuo pečat svoga upravljanja. Treba odmah naglasiti da je u pitanju isečak zemljišta jugoistočne Evrope, gde se od XVI i XVIII veka odigralo najviše promena, onih što su donosile razaranje, pustoš, novog gospodara i, trebalo bi, istorijski zaborav. Početkom dvadesetih godina XVI veka Turci su, kao gospodari Srbije, uzeli Šabac i Beograd, a Srem, kako bi dalje osvajali, neprekidno izlagali najvećem haranju. Posle dve stotine godina, tačno, ne samo Srem nego i Beograd i severna Srbija bili su u međama Austrije. Ovome su prethodila dva rata u kojima je Beograd, pretvarajući se u gomilu razvalina i zgarište, tri puta menjao gospodara, a zemlje oko njega gubile svoje staro i dobijale novo stanovništvo. Uprkos svemu, pesma je trajala i puštala izdanke, ili se njeno krilato seme, koje su nanosili begunci, Turci i graničari, hvatalo tla i klijalo produženim životom.

Bezimena pesma u Erlangenskom rukopisu kaže da je sultan, priklonivši sluh Ferhad-pašinom opadanju, pozvao u Carigrad bihaćkog kapetana neka odgovara zbog toga što ne vojuje protiv đaura već im prodaje Bosnu. Kapetan je, iz Bišća, krenuo sa svitom od trideset delija na kojima je "pokovao perje"; jednom deliji perja nije dopalo, pa je kapetan skinuo svoje i zatočnika njime okitio. Kad je stigao u Carigrad, optuženik je priveden sultanu koji je, s Ferhad-pašom uz skute, sedeo pod čadorom. Ferhad-paša je zatražio da se izdajnik pogubi. Uz ostalo ga je okrivio kako su se njegove delije sprijateljile s hajducima u gori tako da su im u stvari ovi pokovali perje. Videći da će izgubiti glavu, kapetan je potražio banjalučkog pašu (koji se, izgleda, bavio u Carigradu zato što se pripremao ratni pohod) i bratom ga po Bogu nazvao da ga zaštiti. Rasplet je bio jednostavan. Paša je otišao kod sultana i odbranio bihaćkog kapetana, koji je junak i čuva Bosnu od đaura, a nevera je onaj što ga car uz koleno hrani. Tada sultan ˗ govori na kraju pesma ˗ namače dva mlada dželata i oni posekoše Ferhad-pašu. Kapetanu je dao tri stotine dukata:

Na junake pokupuj ječerme.

U osnovi pesme nalazi se podatak o Ferhad-paši kao veziru koji je blizak sultanu i na čiju reč ovaj poziva na odgovornost svoje krajišnike čak iz "Bosne kamenite". Paša je, više od toga, vlastan da od cara zatraži smrtnu kaznu za nabeđenog krivca. Ova predstava, pojednostavljena sredstvima narodnog pevača, gotovo da proističe iz istorijske realnosti. Bez sumnje najsilniji među Sulejmanovim vezirima, oženjen princezom koja je bila osobito omiljena u carskoj porodici, Ferhad-paša je sam vodio ratne pohode i vraćao pod sultanovu vlast čitave zemlje, zapaljene, na Istoku, požarom nemira i ustanaka. Jedino u poslednjim godinama pred pogibiju on se nalazio u studenoj i nepomičnoj senci careve nemilosti. Samo, možda je pesma zapamtila ponešto i od onoga što još nije nađeno u pisanim tragovima istorije. Sasvim je verovatno da je Ferhad-paša, došavši sultanu da se pravda, najpre u Carigradu i zatim u Jedrenu, kudio i klevetao one svoje susede, među krajišnicima, zbog čijih je tužbi i morao da se, opanjkan ili doista grešan, zaputi iz Beograda na Portu.

U najnižem sloju pesme, kao njena čvrsta potka, stoji motiv, koji se više puta ponavlja, o delijama kao diki, predmetu najveće pažnje i dokazu ratničkih vrlina bihaćkog kapetana. Usmeno predanje najpribližnije svedoči o jednom minulom vremenu podacima o svakidašnjem životu, društvu, ustanovama, običajima, moralu i materijalnoj kulturi, jer su sve to elementi koji se najčešće nesvesno i nenamerno unose u pesmu. Podaci o događajima i njihovim nosiocima daju se sa svesnom namerom, tako da je u njima legendarno i, ako postoji poruka, mitsko jezgro predanja. Zbog toga bi trebalo da motiv o delijama, koji je samo usputno utkan, bar donekle smanji rastojanje između pesme o Ferhad-pašinom pogubljenju i njenog istorijskog ishodišta. Odgovor je u ovom slučaju izuzetno jasan i ubedljiv.

Vojnički red delija obrazovan je u Srbiji i Bosni neposredno posle pada Beograda 1521. godine. Stvaranje ovoga reda pripisuje se dvojici krajišnika, Bali-begu Jahjapašiću, kad je prvi put, 1521-1523, služio kao namesnik u Beogradu, i Husrev-begu, kasnije nazvanom Gazi, koji je jednovremeno započeo svoje upravljanje Bosnom. Kad je početkom 1523. godine stigao u Beograd koji Bali-beg, premda premešten u Vidin, još nekoliko meseci nije napustio, Ferhad-paša je morao postati svedok razmetanja svoga prethodnika s neobičnom svitom delija, velikom kao kakva vojska, koja ga je svuda pratila i čuvala. U Bosni, Husrev-beg je 1522. bio među krajišnicima koji su udarali na Jajce, opsedali Klis i osvojili Knin i Skradin; sledeće godine bez uspeha je pohodio Krupu, ali je u decembru uzeo Ostrovicu. Širom Bosne i okolnih krajeva, njegove delije su svojim izgledom izazivale užas jer su uz gospodara jahale ogrnute u čitave zverinje kože i sa orlovim krilima na ramenima; s njihovih štitova, toka, oružja, okovanog perja i sa opreme njihovih konja blesak je svedočio o raskovanom srebru i o pozlati; u bojeve su uletali ne samo junački već i bezumno zatočnički. Ali, kad bi se smirio boj i kad bi oči posmatrača, naviknute na strašnu sliku i na sjaj, ugledale ispod svega obične, male i žalosne ljude što svoju snagu uzalud i besciljno troše kao tuđi telohranitelji, pustahiluk delija je objašnjavan, i to sve više, njihovom mahnitom glavom: bili su, slikom, silni i, bar na trenutke, smešni. Ferhad-pašina optužba, u pesmi, da delije bihaćkog kapetana stoje u dosluhu s hajducima i dobijaju deo plena u obliku "pokovanog perja" trag je do puta u istoriju. Uzimani iz mase koja je, u metežu, ostajala bez pravnih okvira i društvenog reda, pa je, nesnalažljiva u traženju opstanka, priželjkivala novog gospodara, i dalje hrišćani ili nedavno prevedeni u islam, delije krajiških begova sigurno su, znatnim delom, bar neko vreme ostajale kolebljive i povremeno naginjale drugoj strani, svojima kod kuće, u zavičaju, u odmetničkim družinama ili u vojsci drugih država, ugarske, mletačke i, docnije, austrijske. Međusobno su bojeve zametali i brzo se potom, u miru ili u kakvom zajedničkom poduhvatu, kradom ili javno nalazili. Jedni su drugima odlazili i jedni se od drugih vraćali, ponekad izmenivši uloge. Onome narodu što je trajao u krotkosti za pesmu su uvek bili zanimljivi, strahotni, pusti i, kad se razgolite, pomalo podsmeha dostojni. Slika Marka Kraljevića, o kome se legenda, po puku, već daleko rasprostirala, nalikuje pojavi moćnih delija, zaogrnutih krznom, okićenih perjem, s buzdovanom preko krila, na konju pokrivenom lavljom, medveđom ili risovom kožom. Pored toga, i Marko je lutao razapet između tuđina i svojih, vidljivo tužan, često milostiv i, zajedno s tim, divalj, katkad u svemu tome nedovoljno obziljan, komičan i blizak sažaljenju.

Bihaćki kapetan se odbranio kod sultana i dobio od njega darak koji, u stvari, i nije bio namenjen njemu nego, da im pokuje ječerme, njegovim delijama ˗ toliko su, prema pesmi, ovi pripadnici njegove lične vojske bili njegova dika i ogledalo njegove slave i snage. Ni istorija, u suštini, drukčije ne govori. Bali-beg u Srbiji i Husrev-beg u Bosni, dva krajišnika jednaka po zvanju i približna po ulozi i dohotku, stvorili su delijski red u kome je nesumnjivo bilo pradavnih istočnjačkih uzora, ali i, možda, balkanskog nasleđa iz vremena dugih smutnji izazvanih turskim prodorom ˗ i on im je bio straža što se svoga gospodara, da ga živom snagom brani, neprekidno i neodvojivo držala, kićena pratnja na čiju se opremu s ponosom prvo davalo. Vojujući na krajištu, Bali-beg i Husrev-beg nisu pod svojom neposrednom komandom imali čete akindžija koji su, pod drugim starešinama, uveliko nezavisnim, upadali na neprijateljsko zemljište i pustošenjem utirali put osvajanjima. Zbog toga su, pretpostavlja se, i "osnovali vojnički red delija najpre kao ličnu gardu, a zatim kao snažne udarne odrede koji su uvedeni u serhatluke, graničare". Samo, u pesmi se ne pojavljuju krajišnici Bali-beg i Husrev-beg, sultanovi namesnici u Srbiji i Bosni dvadesetih godina XVI veka, već bihaćki kapetan i banjalučki paša, i to dovodi u pitanje verodostojnost njenog iskaza u celini: Bihać su Turci osvojili tek 1592, a Bosanski pašaluk je, sa središtem u Banjoj Luci, osnovan 1580. godine. Očigledno, jedno sećanje u pesmi, ono starije, potisnuto je potonjim. Ovo pomeranje, kad pojedini slojevi predanja, trajanjem ili usled potresa tonu, a drugi izlaze bliže površini, znači, međutim, pojavu suviše čestu da bi bilo prepreka približavanju usmenog zapamćenja istoriji. U ovome slučaju, od stvarne važnosti je utvrditi da je Ferhad-paša, kao što pesma govori, doista imao dva protivnika koji su služili u susedstvu i bili vrsni prijatelji, pa je jedan u drugome mogao naći podršku.

Sultan Sulejman je 1521. godine imao razloga što je baš Bali-bega Jahjapašića ostavio da, kao smederevski sandžakbeg, čuva i iz razvalina podigne Beograd i da odbija Ugre od Srema. Već više od trideset pet godina ovaj ljuti krajišnik nije silazio sa istorijske pozornice: nalazio se na upravi, neprekidno vojujući, u Valoni, Nikopolju, Skadru i u drugim sandžacima; u Smederevu je prvi put bio namesnik 1513-1515, a na Beograd je, kad su ga osvajali, doveo vojsku kao bosanski beg. U to vreme morao je imati oko šezdeset godina. (Ima svedočanstva koja kažu da je Bali-beg, kao velikaš s posedima u Bosni, zapažen već 1484. godine kad su Turci pustošili i pljačkali po južnoj Rusiji i Poljskoj, sve do Lavova, Jaroslava i Brest-Litovska.) Njegovoj slavi nije bilo granica, kao što ni nevernika nije bilo koji bi mogao odoleti njegovoj sili. Za njega je zapisano da je "blagorodan, oličenje ponosa i dostojanstva, otpravnik državnih poslova koji sedi na uzvišenim položajima, čvrst stub, visoka zastava, veliki zapovednik nad zapovednicima, bitne veličine zvezda Jupiter, stvarnog sjaja zvezda Danica, plameni vršak britke ćorde... isukana sablja nad vratom Božjih protivnika i neprijatelja Prorokovih, dika među borcima za veru i među podvižnicima, istrebitelj nevernika i mnogobožaca, pritežalac visoke vrednosti i nedostižnog stupnja, na glasu po dobroti naravi, po štedrosti do neba hvaljen, Gospodu blagodaran za darovana mu dobročinstva..." Već za života je dobio počasni nadimak Gazi koji se daje samo najvećim borcima svetoga rata. Izvesne prednosti su mu, svakako, i od oca poticale. Jahjapaša, otac Bali-begov, velmoža neizvesna porekla, verovatno nekad uveden u dvor kao rob ili kao dečak kojim je plaćen danak u krvi, istakao se među najvrsnijim ratnicima i najpobožnijim osnivačima zadužbina u vreme Bajazida II. Sultan ga je na kraju uzeo za vezira i oženio kćerkom Hatidžom, a ona je paši, pored velikog broja ženske dece, rodila i sedam sinova da i oni steknu ugled junaštvom i podizanjem korisnih građevina. Tako je Bali-beg izleteo iz velikog gnezda, i to ga je u mnogom postupku moralo činiti pouzdanim. Ipak, njegova sila nije ostala bez pogovora.

Snažan kao zemlja, zdepast i kočoperan, krajišnik je bio kratak rastom, zbog čega su ga posprdno nazivali Kučuk Bali-beg, a ni pamet mu, čini se, nije bila duga. Prema onome što su o njemu zabeležili zapadni svedoci, bega nisu uzimali preozbiljno sve dok se ne bi razgoropadio i krenuo na dušmanina. U ratu je pokazivao onu izdržljivost i onu hrabrost koje rastu sa izgledima da će se pohod pobedonosno završiti, s mnogo krvi i plena. "Gubio je u tim trenucima glavu, i tada je njegova snaga postajala nesalomljiva." Time je Bali-beg postao čovek za svoje vreme, jer su Turci sve ređe nailazili na protivnika voljnog da pruži najveći otpor i da ne ustukne. Prilike u Ugarskoj su, odmah po padu Beograda, bile takve da su sultanu, kako bi je, uzdrmanu, dalje lomio i razbijao, potrebnije bile pustahije nevelika uma, ali dovoljno neobuzdane da stalno zameću kavgu i sve pred sobom stavljaju pod kopita svojih konja, nego promišljene vojskovođe (kakvih je malo i imao).

Ovakvu predstavu o Bali-begu Jahjapašiću, oko koje su se pobrinuli zapadni savremenici, možda samo dopunjuje neslavan sadržaj jedne tužbe, sačuvane u papirima turske administracije. Prema ovome dokumentu, i Bali-beg je, kao i njegov otac, bio oženjen princezom iz carske kuće Osmanovića. Samo, dok je Jahja-pašina Hatidža rodila krajišniku sedam sinova i, kažu, još više kćeri, pa je s njima zajedno zapamćena u istoriji, Huma je i svome mužu Bali-begu i kući iz koje je potekla nanela toliku sramotu da je možda namerno zaboravljena. Tužbu je protiv sirote Hume, koju po svemu treba vratiti istoriji, uputio lično njen muž, proslavljeni ratnik Bali-beg, i to pravo na ruke sultanu. Bruka je postajala toliko javna da su Humu, posle ove tužbe, najverovatnije negde sklonili, pa je Bali-beg, sa sinom Dervišem i kćerkom Ajšom, pred očima posmatrača, onih što su beležili da se ne zaboravi, ostao sam, "silan gazija koji je do kolena gazio u krvi nevernika".

Huma je, sumnje nema, koristila svoje poreklo da se ponaša sasvim slobodno i, dok joj muž izbiva na ratištu, kao kakva pustolovka napušta kuću, krstari po Turskoj i odlazi svojima u Carigrad. Prvi put je uhvaćena s muškarcem u Skoplju. Istragu je vodilo nekoliko kadija koji su otkrili pravu ljubavnu zaveru, tako da je, pored preljubnika, glavom platilo još šest lica, dvorskih uglednika i žena podvodačica. Pošto je pretrpela prvi poraz, Huma je, protiv volje svoga muža, otišla u Stambol, pa i tu, odmah, "pokazala mnoga svoja nevaljalstva". Čini se da su hafizi, čitači Kur'ana, koji su se mogli naći u medresama oko džamija, mladi, često usamljeni, mnogi od njih bledoliki, tankoviti i potajno poročni, dolazili u dodir sa spoljašnjim svetom, odakle su ih tražili ne samo u pobožne svrhe. Huma je našla jednog od njih, nekog Delak-oglua, ,,i donela s njim na svet jednu devojčicu". Detetu je našla dojkinju i oboje ih smestila u kuću jednog drugog hafiza, po imenu Hasana. Stvar se privremeno završila na taj način što je devojčica posle nekoliko meseci umrla, ,,a dojkinja se svezala s hafiz-Hasanom". Za Huma-sultaniju prave pustolovine su tek počele.

Kad je doznao šta su počinili Delak-oglu i Huma, carigradski kadija je naredio da mu privedu mladića i izrekao mu kaznu. Otpušten s posla i namrtvo izbatinan, ubogi hafiz je, nemajući kuda, krenuo za Jedrene. Ljubav se ovim samo rasplamsala. "Huma je trpela paklene muke", i Delak-oglu je, čuvši da je u Stambolu buknula kuga i da je sultanija bolesna, krenuo nazad da je traži. Ali na putu ga je, na Baba Eskiji, našla smrt, ,,i tu su ga ukopali". Tužna zbog njegovog udesa, Huma je, tobože u strahu od pomora, otišla iz Stambola u Jeni Hisar i odatle, prerušena, stigla na njegov grob. Bali-beg je u svojoj tužbi sasvim jasno naveo da je njegova žena izvadila iz groba svoga mrtvog ljubavnika, "videla ga i ponovo sahranila". Vratila se u Stambol posle jedanaest dana, otprilike.

"Ovim tako sramnim poslovima nije rad ni poslednji bednik", žalio se Bali-beg sultanu. Jer, Huma je uskoro došla sebi i počela da se provodi s Delak-ogluovim mlađim bratom. I ovaj momak je bio hafiz, i on omiljen među ženskom čeljadi na dvoru. Tako je Huma ubrzo dokučila da on uporedo održava odnose i sa njom i sa kćerkom princa Mahmuda, jednog od sinova sultana Bajazida II, koja je s njim najposle zanela. Sva besna, Huma je pljunula hafizu u lice i rekla mu da se tako ne postupa sa Osmanovićkama.

Tužeći ženu, Bali-beg je sultanu otkrio i one koji udešavaju njene pustolovine, bave se podvođenjem i znaju joj tajne. Bili su to nekakav "mesecoliki konjanik", potom rob Čerkez ,,s kojim je bliska", još jedan rob konjanik, njena lična robinja, jedan od poslužitelja sultan-Ahmedove džamije i udovica nekog čauša. "I svi ovi poslovi čine se pomoću novca, pomoću bezmernog i bezgraničnog novca."

Krajišnik je, "guja od junaka", očevidno bio od onih kojima žena iz carske kuće nije donela samo najvišu milost i zaštitu. U istorijama se to nerado beleži, ali i pored toga ima svedočanstava da je među princezama koje su udavali za razne begove, paše i vezire bilo najviše onih koje su, znajući šta znače, više od svega donosile muževima svoju ćudljivost, pomamu i bes. Kao u predanju zapamćenom u Hiljadu i jednoj noći, sve ono što je sačinjavalo okolinu jedne žene da je odvoji i zaštiti od spoljašnjeg sveta samo se jednim migom, osmehom ili šapatom moglo preobratiti u zaverenički krug za podvođenje i blud. Blisko pričama, i u životu je mašta, nadraživši se razvratom, dopirala do plećatih stražara pred vratima, učitelja lepih veština, pobožnih ljudi koji su predugim molitvama raspaljivali u sebi žudnje, do hafiza i derviša, do crnih robova. Učinilo se, ipak, da je Bali-beg svoju bruku sa ženom konačno pred istorijom prikrio ratnim podvizima. Ali i ovde je ostala pukotina.

Kao namesnik u Beogradu, Bali-beg je, pored ostalog, morao ugarsku krajinu držati pustom i nesposobnom za odbranu, a svoje krajište očvrsnuti gradovima, brodovljem i velikim brojem ratnika. Kako bi svoje carstvo, svetim ratom, neprekidno uvećavali, Turci su nerado poimali državnu među kao jasno povučenu granicu. Sve što je na njihovoj strani, moralo je ostati zauvek njihovo: popisivano je svako imanje sa svakim čovekom, svi su znali svoj položaj i okvire ponašanja, vojno uređenje bilo je tu najsloženije i s najvećim brojem ratnika, i muslimana i hrišćana, ne samo svako naselje nego i svaka tvrdinja obeležavani su islamskim bogomoljama da se više nikada ne mogu vratiti u neverničke ruke. S druge pak strane, kako bi se sused držao u sputanosti, trebalo je imati pojas ničije zemlje, a to se postizalo stalnim četovanjem ili sistemom vazalnih kneštava koja se u svakom trenutku mogu potpuno pokoriti ili vratiti u pređašnje stanje poslušnosti. Kad se sultan udaljio s vojskom, Bali-beg Jahjapašić je poražen u Sremu već na početku prve ratne godine po uzimanju Beograda. Pošto je oko dve rečne luke, Petrovaradina i Titela, okupio ostatke šajkaša, nadbiskup Pavle Tomori, kome je poverena odbrana južne Ugarske, dobio je od kralja Ludovika II povelju o posebnom položaju, znatno povlašćenom, pograničnih vojnika i brodara. Šajkaši su mogli imati svoje vojvode i sudije; bili su oslobođeni od vanrednih davanja i carina; kralj ih je za službu plaćao i "bio je dužan da im stavi na raspolaganje nasade i šajke, naoružanje, municiju i hranu. Ni na svome zemljištu, izgleda, Bali-beg nije bio bez nevolja. Turci su motrili kako se drže njihovi podanici, ne samo oni koje su, kao Petra Ovčarevića, preuzeli iz ugarske vojske nego i oni što su, slično Pavlu Bakiću, ostali na svojim posedima u zvanju knezova ili spahija. U početku se komešanje samo slutilo, ali je i to bilo dovoljno da se oseti kako se nevernici, koje je sultan milostivo zaštitio i prihvatio u službu, posle svih ratova, robljenja i seoba, najzad, i posle malodušnog priklanjanja tuđem gospodaru, postepeno vraćaju svojoj svesti, dižu glavu, krišom se došaptavaju i nalaze puta da se blisko povežu sa sunarodnicima u Ugarskoj. Tako su ovakvom svojom radnjom, u stvari, sami sobom, Srbi u Turskoj i Srbi u Ugarskoj spajali susedne krajeve zakrvljenih država, severno i južno od Save i Dunava. A sve se to nije činilo, kao što se zamišljalo da će biti, na sultanovo dobro, već u korist neprijateljskog kralja.

Smatralo se da je Ferhad-paša, početkom 1523. godine, upućen za smederevskog sandžak-bega po kazni, ali se s pouzdanjem može pretpostaviti da je on, kao dojakošnji vezir, došao na mesto jednog krajiškog bega i s naročitim ovlašćenjima i poslom. Bio je od prvih dostojanstvenika koji su odaslani na upravu u severnu Srbiju noseći najviši naziv paše: kako se sve mora završiti zatvaranjem kruga, pojave su na početku bile bar prividno slične onima na kraju turske vladavine u Beogradskom pašaluku. Pored toga se čini da Bali-beg Jahjapašić nije slučajno sve do decembra 1523. godine ostao pored Ferhad-paše u Beogradu umesto da ide u Vidin, u koji je premešten. Razbijanje ugarske granice koja je gusnula otporom, uz pokretanje, da se provere u boju, sopstvenih vojnih snaga, shvaćeno je tada u vrhovima Turske doista kao poduhvat dostojan udvojenih napora.

Prema dosadašnjim iskazima istorije, pljačkaški upad Turaka u Srem početkom avgusta 1523. godine pripisivan je isključivo Ferhad-paši. Pošto je prešao Savu s petnaest hiljada ljudi i na reci ostavio jedno odeljenje da čuva lađe za prevoz vojske pri povratku, paša je s većinom odreda krenuo da pleni i razara. Kad su se Turci dovoljno udaljili od Save, hrišćani su udarili i suvim putem i vodom, potopili pašine lađe i razagnali vojnike koji su ih čuvali. Zatim su se svi pridružili Pavlu Tomoriju i počeli da traže Turke koji su dotle pustošili vinograde. Bitka se, i to velika, odigrala kod Manđelosa 12. avgusta. "Pobedu odnesoše hrišćani, koji su imali 3.000 mrtvih, a Turci izgubiše na bojnom polju 8.000 ljudi." Ostatak turske vojske, s pašom na čelu, dade se u bekstvo prema Savi. Ali Turci tu nisu našli svoje lađe, pa su se spašavali skačući u vodu. Tom prilikom se "udavilo na 4.000 vojnika.

Da bi se ova pobeda ugarskih graničara, koja je imala odjeka u hrišćanskom svetu, do kraja tačno procenila, potrebno je ponovo pogledati šta je o njoj pisao svojoj vladi mletački poslanik u Budimu. Njegov izveštaj, u koji ne treba sumnjati, glasi: "Ove godine, 12. avgusta, petnaest hiljada Turaka, u stvari, cvet njihove vojske, prešlo je u Srem i počelo da pustoši vinograde ove pokrajine koja proizvodi najbolja vina. Stanovnici Srema su znali da ih to dovodi u životnu opasnost, jer im se uzima ono od čega se izdržavaju. Zbog toga se narod ogorčeno digao i dohvatio ukoštac s Turcima, ali su ga ovi razbili. Utoliko narodu stiže pomoć od oko tri hiljade naoružanih konjanika i pešaka. Kad su ugledali kako im se primiču ljudi dobro opremljeni, Turci su procenili da se s njima ne isplati boj biti, tim pre što im se učinilo da ih ima više nego što ih je bilo, pa počeše da se bacaju u vodu i da beže. Vojnici, zajedno sa Sremcima, odmah za njima navališe, tako da su isekli osam do devet hiljada, dok se četiri hiljade Turaka podavilo; neki su zarobljeni, a neki su se, dopanuvši rana, razbežali. U ovome okršaju rđavo su se provele paše Bali-beg i Ferhad. Prvi je, ranjen, pobegao, a šta se dogodilo s drugim, nije se moglo doznati. Zarobljen je dobar ratni plen, pored ostalog, u ljudima i mnogim prelepim konjima. Najbolji deo plena, najlepši konji, barjaci i nešto sužnjeva, upućeni su kralju... Sve ovo se odigralo u uglu koji s Dunavom čini Sava u njega se ulivajući, i sve ovo je sušta istina samo o jednoj pojedinosti u neprekidnom ratu između sultana i ugarskog kralja.

U pohodu je, dakle, uporedo s Ferhad-pašom, učestvovao i Bali-beg Jahjapašić, i u tome je bez sumnje razlog njegovog zadržavanja u Beogradu kad je trebalo da preuzme upravu u Vidinu. Ali ovaj izveštaj upućuje i na poreklo onog sukoba između paše i bega koji se odblesnuo u pesmi i koji je u vidu međusobnih optužbi mogao stići do sultana. Sulejman je, prema izveštaju drugog mletačkog poslanika, onoga na Porti, zaista prebacio Ferhad-paši, navodeći pri tome nešto drukčije podatke o broju poginulih, kako je besciljno krenuo u pohod i pri tom kukavički izgubio nekoliko hiljada ratnika. Ferhad-pašina omraza s Bali-begom mogla se začeti već prilikom njegovog dolaska na upravu u Beograd da bi je, posle poraza, i jedan i drugi preneli na Portu, međusobno se opadajući. Prema vestima koje su već početkom jeseni stigle u Dubrovnik, Bali-beg se tada nalazio u Carigradu. Samo, tužitelj je, uporedo s begom, mogao biti i paša, i u tome bi možda trebalo videti poreklo osnovnog motiva narodne pesme u Erlangenskom rukopisu.

Po svemu sudeći, Sulejman je svoga zeta predao krvnicima, pre svega, zbog sramno izgubljene bitke. Ima vesti da su u Turskoj ovaj događaj shvatili mnogo ozbiljnije nego što je to u istoriji naglašeno. Stanje u krajevima oko Beograda, i onim ugarskim i onim turskim, izazivalo je procene na Porti koje su, svakako, bile nepovoljne. Pošto je poražen u Sremu, Ferhad-paša je iz Beograda počeo upućivati sultanu nekakve "netačne izveštaje" koji su se, treba verovati, odnosili na bitku, ali možda i na opšti položaj krajišta prema Ugarskoj. Postoji tvrdnja da je s Ferhad-pašom "održavao prisnije veze ugledni i bogati knez Pavle Bakić, tada najuticajniji Srbin u Smederevskom sandžaku". Da li je paša prihvatio ovu vezu zbog toga što je bio zavaran ili što je primao mito od bogatog kneza, u savremenim vestima nema odgovora. U svakom slučaju, nekoliko meseci posle pašinog pogubljenja, Pavle Bakić se stao pripremati da napusti sultanovu zemlju i pređe u Ugarsku. Kao ni Bali-beg, ni Ferhad-paša, očito, nije zadržao pokoreni narod Srbije u stanju potpune potčinjenosti da sultanu bude u vernoj službi. A neprijatelj u Sremu nije više bio, kao pre, potpuno nemoćan da se na svojoj krajini vojnički sredi. Suprotno tome, Ugarska je ponovo postajala obećana zemlja za Srbe u Turskoj, i ovi su to pokazivali uspostavljanjem sumnjivih veza, potajnim dogovorima i, sve češće, prebegavanjem. Odlučivši, krajem leta 1524. godine, da velikog vezira Ibrahim-pašu pošalje u Egipat kako bi konačno sredio tamošnje prilike, sultan je, kaže se, nudio Ugarskoj mir, ali ga je Ludovik II, suviše ohrabren, lakomisleno odbio. Sulejman je ovo privremeno otrpeo, ali odluka da se vojnim pohodom, kad se ne može drukčije, razbije čvor spleten oko Beograda bila je već sasvim bliska njegovoj svesti u vreme zimskog lova krajem 1524. godine. Janičarska buna u Carigradu, u proleće 1525. godine, učinila je tu odluku samo čvršćom, a kad se čulo da je Pavle Bakić, povukavši sobom čitavu seobu, prešao Savu, rat je već bio sušta izvesnost. Tako su Ugarska i, zajedno s njom, Srbi izgubili i poslednju priliku da se, zavaravajući sultana, dovoljno pripreme za najveća iskušenja.

Da li u sklopu ovih zbivanja ostaje mesta vestima, koje se gotovo svuda jedino navode, da je Ferhad-paša kažnjen smrću zbog toga što je i u Srbiji, kao i u azijskim provincijama Turske, nastavio svoje zulume i grabljenja? Na ovo pitanje nije teško potvrdno odgovoriti, jer je odbijanje hrišćanskih podanika od sultana i njihovo ponovno naginjanje Ugrima moralo biti izazvano ne samo njihovim samoniklim težnjama već i turskim pritiskom. Ferhad-paša je stigao u Beograd praćen optužbama i kletvama da je na Istoku, progoneći odmetnike od sultana i otpadnike od vere, zatirao usput i nedužne, i za svoj račun, kako bi im se osvetio ili ih opljačkao, ubijao i velmože odane Carigradu. Zajedno sa sinovima, Ali-beg Šehsuvaroglu, turkmenski poglavica, izgubio je glavu pod njegovim čadorom na prvom mestu zbog nekih starih računa, međusobne nenavisti i mržnje, uz to i svoga bogatstva. Istakavši se junaštvom u boju kod Čaldirana 1514. godine, Ali-beg Šehsuvaroglu je kao nagradu dobio od Selima I položaj carskog namesnika u Kajsariji. Posle toga je, 1515, sa Sinan-pašom Borovinićem uništio Alaudevlea, emira Dulkadira, koji se pod uticajem mamelučkog sultana nije odazvao Selimovom pozivu u rat protiv šaha Ismaila. Ovoga puta je Ali-beg odlikovan na taj način što je, u sultanovo ime, postao gospodar Dulkadira, dok je Sinan-paša Borovinić uzdignut do zvanja velikog vezira. Nekoliko godina posle toga, 1519, pojavio se u Anadoliji novi apostata od pravovernog islama, kalanderija Dželal, koji je brzo okupio veliki broj pristalica i s njima pošao na Tokat. Kod jedne pećine blizu tvrđave Turkol, Dželal je objavio: "Iz ove pećine izići će Mehdi. Ja ga čekam." Posle nekog vremena, on je sam sebe proglasio za novog i istinskog proroka: "Ja sam Mehdi, drug večnosti!" Na jeretičku Dželalovu vojsku, koju je sačinjavalo "dvadeset hiljada na sve spremnih kizilbaša i rafizija", Selim I je poslao Ferhad-pašu s janičarima, ali je tragom otpadnika brže krenuo, s turkmenskim četama, Ali-beg Šehsuvaroglu, stigao jeretika kod Akešehera i, zametnuvši s njim boj, razbio njegove pristalice, a njemu skinuo glavu. "Svoje zadovoljstvo sultan je pokazao darujući Ali-begu halat i ukrašenu sablju. Gospodar Dulkadira stekao je time carsku naklonost, ali i Ferhad-pašinu omrazu, koja ga je tri godine kasnije, 1522, stala glave, a njegovu lozu istrebljenja." Kad je po nalogu sultana Sulejmana porazio u Siriji odmetnika Džamberdi Gazalija i zatim čitave krajeve gramzeći poharao, Ferhad-paša je protiv sebe, u azijskim provincijama Turske, izazvao veliki broj oblasnih gospodara i neke od sultanovih namesnika. Među njima je bio i Ali-beg Šehsuvaroglu. Zloupotrebivši carski beleg na nalogu koji je dobio da svuda zavede pokornost i red, Ferhad-paša je u leto 1522. godine, dok je Sulejman vodio vojsku na Rodos, lažno oglasio Šehsuvaroglua za izdajnika, domogao se i njega i njegove porodice, i sve ih pobio. Prošao je posle toga Malom Azijom pleneći, i Sulejmanu, pod Rodos, doneo silne poklone. Car je tada, sluteći, oćutao, ali kad su žalbe iz ogoljenih krajeva stale jedna drugu sustizati, izagnao je zeta iz verzirskog veća i poslao ga na ugarsku granicu. Zbog toga je sasvim izvesno da je Ferhad-paša prouzrokovao pometnju na krajištu i podržao neprijatelja da se, na svojoj strani, pribere ne samo izgubljenom bitkom u Sremu nego i svojim nasiljima kojima je i Srbiju ojadio. Ferhad-paša je već nekoliko meseci bio mrtav kad je veliki vezir Ibrahim, na povratku iz Misira, u leto 1525. godine, izricao putem, u Siriji i Anadoliji, milostivu naklonost onima koji su preživeli pohode okrutnog paše i vraćao im prava i imanja.

Ferhad-pašin sukob s Bali-begom Jahjapašićem, koji se dosta jasno nazire u oštećenom tkivu istorije, mogao je, prema izloženom, ostaviti svoj trag u pesmi, kao usmenoj narodnoj hronici, u vidu pašinih tužbi sultanu na račun bihaćkog kapetana. Nabeđen da je izdajnik, jer se nije borio protiv nevernika, kapetan se, prema predanju, odbranio dozvavši u pomoć, kao valjana svedoka, banjalučkog pašu. Ako se bihaćki kapetan u pesmi izjednači s Bali-begom u istoriji, poreklo lika i uloge banjalučkog paše jedino se može naći ˗ što je već naglašeno ˗ u pojavi onog Husreva, nazvanog Gazi, koji je bio bosanski namesnik i prvi sused, prijatelj i rođak Jahjapašićev. Da bi se kobni trougao, u kome je, shodno tradiciji, Ferhad-paša izgubio sultanovu milost i glavu, obrazovao do konačnog razumevanja saglasno istorijskim podacima, možda je i o Husrev-begu potrebno dati nekoliko činjenica.

Husrev-beg je bio znatno mlađi od svoga rođaka Bali-bega. Kad su udarali na Beograd, Husrev-begu je moglo biti oko četrdeset, a Bali-begu blizu šezdeset godina. Budući "dobrotvor Sarajeva" rođen je oko 1480. godine u Serezu, gde mu je otac, Ferhad-beg, bio namesnik. Za ovoga Ferhad-bega se veruje da je negde u Humu imao brata koji se zvao Radivoj. Posebnu važnost ima podatak da je Ferhad-beg bio u dobrom prijateljstvu s Jahja-pašom, Bali-begovim ocem, jer su jedan drugome svedočili na ispravama, i da su obojica bili štićenici velikog vezira Ahmed-paše Hercegovića, sina hercega Stefana Vukčića-Kosače. Tako se može razumeti i Ferhad-begov ulazak u krug miljenika sultana Bajazida II, koji mu je dao svoju kćer Seldžuk-sultaniju, sestru Jahja-pašine žene Hatidže. U ratu protiv misirskih Mameluka 1485. godine, Ferhad-beg je kod Adane "ludo ali junački poginuo u cvetu mladosti". Seldžuk-sultanija je posle toga, s malodobnim sinom, napustila Serez i sklonila se kod oca u Stambol. Husrev je odrastao u saraju kao carski unuk i dobio vaspitanje svojstveno pravom carigradskom čelebiji. Sarajevski hroničar Muvekit je zabeležio da je Husrev pratio princa Mehmeda, Bajazidova sina, kad je ovaj išao na Krim za namesnika; jednom je čak, kao poslanik carevićev, pohodio moskovskog kneza i "sedeo s njim za istom sofrom". Kada je Husrev-beg postao krajišnik i gde je sve stolovao, postoje samo suviše nerazgovetne vesti. Prvi put se slavno istakao u osvajanju Beograda 1521. godine, kad je, odjednom, izišao pod jarku svetlost istorije u ulozi smederevskog sandžak-bega. Možda ne prvi put, pod Beogradom su, caru nadogled, zajedno vojevali znatno stariji i mnogo tvrđi snagom Bali-beg i njegov rođak, dobar junak, ali i promišljen duhom, Husrev-beg. Zatim su se kratko razdvojili. Jedan je ostao u Beogradu da upadima u Srem razara južnu granicu Ugarske, a drugi je otišao na bosansko krajište da robljenjem zemlje i uzimanjem tvrđava proširuje turske međe prema Uni i moru.

Prvo Husrev-begovo upravljanje Bosnom, od 1521. do 1525. godine, imalo je kraj neslavan slično Bali-begovom vojevanju u Sremu. Mada zetovi i ljubimci carske kuće, i jedan i drugi su sigurno osećali da su u sultanovoj senci i nadohvat njegove ruke koja ih uvek može pritisnuti i odagnati zbog neuspeha. Husrev-beg se još dobro držao i održao dok je 1522. i 1523. godine osvajao slabije gradove, Knin, Skradin i Oštro vicu. Njegov sused, hercegovački beg Mahmud, koji je uzalud udarao na Klis i pod njim grdnu štetu pretrpeo, udaljen je, međutim, s krajišta u leto 1523. godine. Desilo se to tačno u vreme kad je Ahmed-paša, brat i jedini oslonac Mahmud-begov, konačno doživeo slom u svom otimanju oko državnog pečata i potom se, već označen sultanovim podozrenjem i pizmom, zaputio u Egipat.

Mnogo veća iskušenja zadesila su Husrev-bega 1524. godine kad je s golemom vojskom pao pod Jajce. Uzimanjem ovog grada, Turci bi uništili banovinu, po njemu nazvanu, koja je bila poslednji istureni bedem Ugarske južno od Save. Da bi ga prinudio na predaju, Husrev-beg je opkolio Jajce sa svih strana, opustošio mu okolinu i zaposeo vojskom sve puteve i prolaze. Braniocima i njihovim porodicama približavala se najužasnija smrt od gladi, tako da su majke, da im ne gledaju muke, bacale decu u reku koja je gradu tekla ispod bedema. Ipak, svi napadi su odbijeni na otpornim kulama i zidinama. Znajući da se ova bitka ne sme izgubiti, Husrev-beg je dozvao i pomoć. I kao susedi i kao, "po tankoj krvi", rođaci pritekli su mu odmah najbliži: Sinan-beg, hercegovački krajišnik, doskorašnji vojvoda Banjana i Riđana, oženjen kćerkom Ahmed-paše Hercegovića i Fatime, kćeri sultana Bajazida II; i, neočekivano, Bali-beg Jahjapašić koji je, izvesno, pohitao pod Jajce čim mu je sultan, posle Ferhad-pašina pogubljenja, ponovo poverio na upravu Smederevski sandžak. Opsada je potrajala do početka juna 1525. godine, kad je knez Krsto Frankopan jednim smelim prodorom oslobodio Jajce od Turaka i potpunog izginuća od gladi.

Na ovaj sramni poraz u Bosni, kao i pre toga na onaj u Sremu, sultan je odgovorio na svoj način. Husrev-beg je lišen položaja bosanskog namesnika, i nekoliko meseci je, sve do početka 1526. godine, kad ga je car milostivo vratio u zvanje, boravio u Carigradu. I on je išao da se pravda.

Sve što je Bali-bega i Husrev-bega blisko vezivalo kao rođake, sinove sultanija i susede na krajištu, i sve ono što se s njima odigralo u vreme kad je među njih, očito nezvan, uleteo da izgubi glavu Ferhad-paša, sužanj poreklom i nedavno uveden u carsku porodicu, verovatno je dovoljno da se nazre istorijsko poreklo jednog predanja koje se u pesmi sačuvalo do početka XVIII veka. Pogubivši Ferhad-pašu, car je Bali-begu i Husrev-begu pokazao svoju moč i upozorio ih na oštrovidost svoga oka. Ali on ih je i pored toga zadržao na njihovim mestima, jer su mu baš tada bili najpotrebniji. Događaji u Sremu, Srbiji i Bosni utvrdili su Sulejmana u uverenju da se mora ponovo u rat.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:47 am








- Srce i dah sultanov -


Početkom septembra 1525. godine, Ibrahim-paša se pobedonosno vratio u Carigrad, ali ne samo kao serasker, ovenčan slavom, vojnog pohoda protiv odmetnika u Egiptu. Posle Ahmed-pašine glave, pred sultanove noge je, u prašinu, pala i Ferhad-pašina. Dvojica najljućih vezirovih protivnika, jedinih koji su mogli da mu ozbiljnije prkose, uništena su dok je on bio daleko od njih i tobože bez njegovog uplitanja. Privržen svome Ibrahimu, car je na sebe i na svoju dušu primio da ga oslobodi takmaca. Više od toga, on nije ni pomišljao da svoje ministarsko veće, s kojim je vladao državom, popuni novim vezirima. Ostali su, pored Ibrahima, samo Mustafa-paša, zvani Čoban, dobar deo godine prikovan kostoboljom za postelju, razmekšao u bogatstvu uz ženu sultaniju, suviše uplašen za sebe da bi drugome o glavi radio; i Ajas-paša, prituljeni dušmanin vezirov, podoban više za rat, u kome je junački rukovao sabljom, nego za mir, u kome nije umeo da drži pero, a još manje da nešto pakleno smisli. Sultan je svoje ogromno carstvo držao u rukama s prvim ministrom koji je bio Grk i još samo s dva vezira, od kojih je jedan bio Bošnjak, a drugi Arbanas.

"Ovaj paša je ranije bio predmet opšte mržnje", pisao je o Ibrahimu mletački poslanik Pijetro Bragadin. "Ali, sada, kad su videli koliko mu je gospodar naklonjen, svi su mu postali prijatelji, i sultanova majka, i žena i oba vezira. Nema stvari u kojoj mu se protive. Suprotno tome, što on hoće, to je i učinjeno. I paša je, isto tako, veoma odan svome caru..." Samo, paša se vratio u Carigrad u septembru 1525. godine, nekoliko meseci pošto su umireni janičarski neredi; pred njegov dolazak istražene su i pogubljene poslednje vođe ove bune, koje su se još prikrivale u redovima svoje vojske. Kad je, pašujući u Kairu, dočuo šta se dešava u prestonici i koliko je glava pogubljeno, Ibrahim se odenuo u crno i naredio svima da ožale nesrećno izginule muslimanske ratnike, mada je znao da su se janičari, velikim delom, i zbog njega digli. On je mogao da pristane, iskreno ili pritvorno, na ovu igru zato što je znao: obuzdavanjem janičara, i svi drugi njegovi dušmani u Carigradu, i oni u carskoj porodici i oni među velikašima, ostaće bespomoćni; ma koliko bila pogubna namisao za kojom bilo ko od njih krene, krvavo delo se bez vojničke rulje ne može privesti kraju. Tako je Ibrahim nastavio svoje vezirovanje oslobođen neprijatelja sultanovom promišlju i žrtvom.

Rokselana se u to vreme nije oglašavala. Svu snagu i lukavstvo svoga ženskog bića koristila je tada jedino da se utvrdi među Osmanovićima, unapred oholo netrpeljivima, i u Sulejmanovoj ljubavi. Od 1522. do 1525. godine rodila je četvoro, a možda i petoro dece. Svaki krupniji korak koji je činio njen gospodar, privikavajući se ulozi velikog cara, obeležavan je vestima, punim ohrabrenja, da je dobio sina: dogodilo se to pod Rodosom kad je bilo najteže i kad se, posle poraza, činilo da se tvrdi grad ničim ne može skršiti; jedan sin mu je došao na svet dok je on svog miljenika Ibrahima, kome je već poverio državni pečat, uz opšti žamor zaprepašćenja svečano ženio svojom sestrom; slamanje janičarske bune i trijumfalni vezirov povratak iz Egipta, gde je konačno učvršćena osmanska vlast, krunisani su najboljom vešću iz harema da je Hurem-sultanija rodila još jednog sina. U to vreme, početkom jeseni 1525. godine, porodična mezimica, princeza Mihrimah, već je trčkarala oko majčinih skuta. Da li ovu idiličnu sliku, stvorenu čudesnom snagom usamljene robinje da se pripije i priljubi uz jedan izdanak, neprijemčiv, kao i drugi, otporne loze Osmanovića, treba ovde narušiti mukama ljubomore ili bar zlih slutnji koje su mogle, zbog svemoćnog Ibrahima, nagrizati Rokselanino srce? Ili bi valjalo pretpostaviti da su se na dvoru, gde su nekada hiljadu godina stolovali pravoslavni carevi, našli jedna Ruskinja i jedan Grk, oboje sužnjevi agarjanskog cara, da jedno drugog došaptavanjem podržavaju u preuzimanju tuđe i stvaranju svoje vlasti, robovske, potajne, a u suštini nerazumljive i njima samima? U svakom slučaju, kasniji rasplet događaja se ne sme koristiti da bi se rasvetlili trenuci kad su Rokselana i Ibrahim, odbacujući ljušturu koja ih je sputavala, uporedo zauzimali svoja mesta u osećanjima, navikama i vladarskim potrebama Sulejmana hana. Postoji samo jedan neposredan podatak da sultanija, u početku, nije rovarila protiv vezira: janičari su i protiv nje ustajali, i na nju se bacali optužbama, kaljali i nju pogrdnim rečima, nazivajući je, pored ostalog, vešticom.

Sultan bi skapao ˗ kaže Mlečanin ˗ da se njegov ljubimac još neko vreme zadržao u Egiptu. Kad su ga upitali otkuda to da jedan paša ulazi u prestonicu obasut sjajem u kakvom do tada nije viđen nijedan osmanski car, Sulejman je odgovorio: "To mi se dopada jer nema počasti koju on nije zaslužio." Iste večeri Ibrahim je otišao u dvor ,,i tamo spavao: tako on stalno živi s gospodarom". Vezir je "duša sultanova", pisali su iz Carigrada: "može se smatrati učinjenim samo ono što je od njega poteklo". Često, zato što Sulejman tako hoće, oni spavaju u istoj sobi, "postelja uz postelju", i jedu za istom sofrom. Jednom se dogodilo da sultan dva dana nije izišao iz kuće svoga štićenika. "I ne prođe dan, a da mu svojom rukom ne napiše pisamce puno ljubaznih reči i ne pošalje mu ga na ruke po nekom od dvorskih mutavaca." I vezir je njemu pisao o svemu što se dešava. Odmah posle janičarske bune, u kojoj je poharana i spaljena Ibrahimova kuća, sultan je naredio da se njegovom veziru sagradi još lepši saraj. Dovukavši iz Misira i za sebe mnogo blago, nekadašnji sužanj se odmah stao razmetati: sad je on bio okružen robljem, telohraniteljima, konjima i hrtovima, neviđenim zverinjem. Pratilo ga je hiljadu i pet stotina paževa "odevenih u zlato, svilu i skrlet". Prvi je, kažu, uveo običaj da ovi dečaci, koje je pažljivo odgajao, nose na glavi zlatne kupaste kape. Svakodnevno u društvu najuticajnijih hrišćanskih trgovaca u Carigradu, oblačio se prebogato, ponekad i u odela od zlatnih pločica. Nabavio je na kraju, da bi se podičio, i dva slona.

Vezir i družbenik sultanov, Ibrahim se po povratku iz Egipta nalazio u cvetu svoje snage i duha. Prema mletačkim vestima, on je tada mogao imati trideset dve godine: bio je carev vršnjak, samo godinu od njega stariji. Od jezika je znao grčki, turski, persijski, arapski i italijanski; ima vesti, gotovo sasvim pouzdanih, da je s vremenom naučio i srpski. "Govorio je uvek sa izrazitom otmenošću." Revnosno je čitao pesništvo i romane, pogotovu o velikim osvajačima u istoriji, o Aleksandru Velikom i Hanibalu. Zanimao se ne samo islamskim mudroslovljem nego i delima starih grčkih filozofa, više od drugih Aristotela. Knjige o geografiji i karte, koje je neprekidno nabavljao, odvodile su ga putevima pustolovnih pripovesti, ali i savremenih političkih i ratnih zbivanja. Bio je, izvesno, i odličan pravoznalac, podoban da se upušta u učene raspre o islamskom zakonu s velikim muftijom i drugim predvodnicima carigradske uleme; pravo je za njega bilo temelj ne samo svakidašnjih čovekovih nastojanja da sobom bogougodno vlada nego i takvog državnog poretka da svaki sultanov podanik, zato što pripada carstvu koje mora biti opšte, nađe u njemu svoje sigurno mesto. Pošto su se sultan i njegov vezir "toliko prisno zbližili da to nije zapamćeno u analima turskih vladara", bivši rob je nastavio da svira na svojoj violi baš kao onog časa kad su se, u Manisi, upoznali. "Nije bilo pesme koju, čuvši je, ne bi zapamtio: i sam je komponovao popevke mile uhu njegovog gospodara." U Carigradu gde je, nemoćna da se vine do tananije melodije, na ulicama treštala vojna muzika, gde su vojnici, došavši iz Bugarske, Srbije, Albanije i Bosne, svirali po raskršćima i gajde i od okupljene svetine sabirali novčiće, gde se po turskim haremima, grčkim kućama i u mnogobrojnim jevrejskim porodicama, uz oskudnu pratnju instrumenata, pevalo onako, levantski melanholično, kao što se to oduvek činilo po zemljama Sredozemlja, vezir je našao jednog Persijanca da ga podučava u muzici složenijeg zvuka i poruke.

Sultan Sulejman je imao karakter koji ga nije činio srećnim i kojim on nije mogao biti zadovoljan, ali se s njim mirio zato što ga je smatrao najpodesnijim za svoju ulogu. Sam sobom tvrd, trom, hladan i najradije nepokretan, od onih što uvek izgledaju stariji nego što su, što se drže kao da su pod teretom bolesti i briga, što truju i sebe i svoju okolinu poganom mrzovoljom, car je, u stvari, bio telesno snažan kao zategnut luk njegove strele, u srcu blag i srećan što ima radosnih, govorljivih i pametnih ljudi, sklon pouzdanim osećanjima prijateljstva i ljubavi prema onima u koje može uložiti sebe. Svojom smišljenom hipohondrijom, iz koje je izlazio samo u odsudnim ili najsvečanijim časovima, on je čuvao onaj deo svoga bića u koji je mogao najizvesnije pohranjivati i, potom, razvijati svoju vladarsku volju da njome stalno potčinjava i druge i sebe. Da bi njegovo carstvo postalo slika božja na zemlji, on je prethodno morao u sve što postoji, i vidljivo i nevidljivo, utisnuti pečat svoje vlasti, a ova je jedino mogla biti "izraz njegove stvaralačke volje i dokaz njegovog strpljenja". Ibrahima je car, ostajući izrazom zatvoren, negovao i voleo kao ono svoje drugo biće, držano u stezi, osunčano i vedro, sposobno da i u svakidašnjim stvarima nađe velika zadovoljstva i trajne istine. U njihovom odnosu, uprkos svemu, bilo je i razumljive nužde. Sulejman je osećao nesrazmer između svoga obrazovanja i svojih namera da stvori svetsko carstvo. U prvim godinama svoje vladavine, vratio je dug predaka: osvojio je Beograd i Rodos. Zatim se njegovo carstvo stalo protezati ka srednjoj Evropi, zapadnom Sredozemlju i Indijskom okeanu. Na svim ovim stranama, odnosi među državama postajali su sve složeniji. Nije se više mogao uglaviti mir, a kamoli zapodenuti rat, a da se ne baci pogled na druga zbivanja u svetu i u njima ne ogleda valjanost svoga postupka. Veliki vezir je razaznavao uspostavljanje ovog sistema država bez predubeđenja, svojstvenih Turcima kao nosiocima svetskog rata, da je za pokret na nevernike ili otpadnike dovoljna samo njihova vojna sila i viša ideja koja njome upravlja. Od Alviza Gritija i drugih carigradskih trgovaca kojima su glasonoše, sa svih strana, svakodnevno stizale, Ibrahim je dobijao vesti o svemu što se odigravalo s druge strane granice, širom Evrope i poznatog sveta. On je, povrh toga, bio podoban da tim glasovima odredi pravu vrednost i značenje.

Strance, koji bi ga prvi put videli, Ibrahim nije namah zadobijao svojom figurom nego tek bogatstvom svoga pogleda, svojom skladnom rečitošću i brzo otkrivanom živahnošću svoje pojave. Neki su čak zabeležili da je stasom neugledan. Srednjeg rasta i mršav, sitnog, otegnutog i bledog lica, on je i u tamnim očima i u crnoj kosi imao onaj zejtinjavi sjaj koji je svojstven ljudima davnašnjeg levantinskog porekla. Kad bi progovorio, isturio bi donju vilicu i u njoj pokazao samo nekoliko oštrih i belih zuba, dosta rastavljenih.

Paša za koga su Mlečani govorili da je duša sultanova, "njegovo srce i njegov dah", Ibrahim se pred strancima isticao ne samo učenošću, pristupačnim držanjem i leporekim razgovorom već i naglašeno odnegovanim ukusom, smislom za izjednačavanje sa umetničkim predmetima, voljom da za svoju svakidašnjicu sam odabere najprijatnije stvari. Uvek prebogato, ali i otmeno odeven, sedao je za trpezu za koju su spremali jela, strogo birana, italijanski i grčki kuvari; pio je samo vina koja mu je s Kipra ili sa egejskih ostrva dobavljao Alvize Griti.

Ponekad je noću izlazio preobučen da sluša serenade mladih mletačkih trgovaca. U svome gospodaru je uživao zbog toga što je bio tmuran i ćutljiv, a ipak je sve njegovo, da se to suviše ne zapazi, ustreptalo primao. Nazivao ga je pred evropskim poslanicima carem filozofom. Zatim se s njim zatvarao da bar, razumevajući se bez glasne reči, piju vino.

Zabezeknuti tom činjenicom, Dubrovčani su Ibrahim-paši pridali atribut "nepodmitljivi". Njemu je mio poklon ˗ pisali su na sličan način u Mletke ˗ osobito ako je izabran s maštom i s poznavanjem njegovih sklonosti. Ali on darove prima javno kao znak pažnje i počasti. Krišom nikada ništa, jer bi to značilo mito, nije primao. Sultan se sam pobrinuo da njegov vezir postane blagovremeno bogat: pored prihoda prvog ministra, dodelio mu je, izuzetno, i dohodak koji pripada namesniku Rumelije; obasuo ga je zlatom, oženivši ga svojom najdražom sestrom, i uputio na riznicu sveta poslavši ga da umiri Misir. Drukčiji po tome od većine prvih ministara u istoriji Turske, Ibrahim se nije koristio svojim položajem da bi zgrtao blago, nego je, što možda niko nije činio, učestvovao u trgovačkim poslovima koji su se obavljali na raskrsnici sveta u Carigradu. Još dok je bio sultanov dvoranin, Ibrahim je postao blizak s defterdarom Skender-čelebijom, o kome su Mlečani pisali da je mudar, vešt u mnogim stvarima, od onih najređih ljudi čiji savet deluje čudotvorno. Tada je u najuži krug njegovih prijatelja ušao i Alvize Griti, moćan bogatstvom, ugledom i mnogim znanjima da ga podrži dok se vodila bitka oko položaja velikog vezira. Grupa koja se obrazovala oko Ibrahima, kosmopolitska po sastavu i po načinu života, udešavala je sebi svakidašnji život sa umećem renesansnih ljudi Italije da se u bogatstvu nađu izvori zadovoljstava. Uklopivši se u sistem mletačke istočne trgovine, ona je sultanu gotovo nametnula politiku štićenja Republike Sv. Marka. Pojavio se, i godinama trajao, možda poslednji veliki blesak prestiža Venecije na Levantu. "O drugim vezirima Porte malo se može reći... jer su oni samo sluge Ibrahimove, ljudi koji se pokazuju bezvredni", stizale su vesti na Zapad. "Od onih koji su uistinu s njime bliski, valja, kao glavne, pomenuti dvojicu: Skender-defterdara, o kome se samo dobro čuje, i presvetlog gospodina Alviza Gritija, koji se silno uzdigao zahvaljujući Ibrahimovoj zaštiti. Svemu onome čime se on ističe i po čemu vredi nimalo ne smeta što je hrišćanin. Govori se da je razlog ove naklonosti u tome što se Ibrahim, postavši od dvorskog uglednika prvi vezir i beglerbeg Rumelije, nedovoljno razumevao u svetsku politiku, pa se uveliko u svemu tome, kako bi izbegao turska uplitanja, koristio Gritijevim uslugama." Poslovi onih koje je vezir sebi pripustio vremenom su se ipak sve više svodili na novac i trgovinu. Od tadašnjih trgovaca u Carigradu i od putnika koji su među njih stizali ostale su vesti kako je jedna grupa, čije su središte zauzimali Ibrahim-paša, Skender-čelebija i Alvize Griti s braćom, "prigrabila u svoje ruke monopol levantskog prometa". Sva roba koja stiže sa Istoka, "začini, dragulji, mošus, svila i žito, prolazi kroz njihove ruke ili ruke njihovih agenata... Neprocenjivo je bogatstvo koje je samo za tri dana, u obliku robe, preneseno s brodova u njihove magaze..." Iz velikog vezira je, verovatno, progovorio i Grk, dok je ovakvim postupcima izdvajao svoj slučaj od onoga što je bilo zajedničko u liku najviših sultanovih namesnika. Sve ovo se događalo u vreme ponovne mletačke prevlasti u istočnom Sredozemlju, ali i postepene obnove grčkog trgovačkog patricijata. I sve ovo samo objašnjava izjave svedoka da je Ibrahim bio nepodmitljiv, trezven u trpeljivosti prema hrišćanima, odan svojoj reći koju nikad nije pogazio. Izrastao je u ministra neograničene moći, ali s nečim u sebi od mentaliteta poslovnih ljudi koji su, privrženi svom moralnom kodeksu, počinjali stvarati moderno doba.

I Ibrahim je uklanjao svoje najveće neprijatelje kad bi mu smetali da opstane u vlasti. Sitna zlodela i gadosti je izbegavao kako mu ne bi kvarili prijatnosti onoga što je za druge bio život, a za njega, roba, samo lep privid. Jedinu nevolju i ličnu brigu dugo mu je zadavao, pričalo se, otac. Kao i drugi turski prvaci sličnog porekla i sudbine, i on je doveo braću na svoj dvor da mu se nađu na usluzi, a on da ih podigne. Majku je preveo u islam i sagradio joj, pored svoje, posebnu kuću. Oca je, nekadašnjeg lađara na Pargi, pošto je i on preverio, uzdigao u zvanje sandžakbega s dohotkom od dve hiljade dukata godišnje. Ali, došavši jednom u Carigrad, starac više nije hteo da se pomakne s njegove kaldrme. "To je jedno ništavno i beskorisno stvorenje koje se po celi dan vuče po krčmama i pije, a noću spava na ulicama, kao životinja, gde ga san zatekne", pisali su oni do čijeg je mišljenja Ibrahimu bilo ipak stalo. "Vezir čini sve što je moguće da ga skloni i da ga pristojno obuče, ali su sav njegov trud i muka uzaludni."

Pijetro Bragadin, mletački bailo koji je 1526. godine napisao za Ibrahim-pašu da je sultanovo srce i njegov dah, pa su to i drugi, odmah, uzeli ponavljati, dva puta je u svome izveštaju istim rečima naglasio: "što on hoće, to je i učinjeno". Bragadin je još saznao kako Sulejman "ništa ne čini, a da se ne posavetuje s pašom". On je sultana i njegovog vezira i video jednom kad su zajedno jahali. Njihovi konji bili su iskićeni draguljima po glavi, uzdama i sedlu. Dok su se raniji osmanski vladari oblačili u samurovinu, ovaj je na sebi imao kaftan od zlatotkane čohe. Vezir je sav bio u svili, sa ogrtačem od zlatne krljušti. Bio je bogatije odeven od svoga gospodara, "jer ovaj tako hoće". Mlečanin mu je na prstima, video još mnogo prstenja s krupnim dragim kamenjem. Sin ubogog lađara koji je, došavši u Carigrad, najradije pijan bauljao po sokacima u kojima Grci drže krčme, Ibrahim je zastupao svoga gospodara bez ičijeg glasnog pogovora. Usprotivio mu se, i ponizio ga, samo jedan dečak.

Kad je Pijetro Bragadin pisao svoj izveštaj, carevom sinu Mustafi bilo je jedanaest godina. Od sve dece prve Sulejmanove ljubimice Mahidevran-sultanije, nazvane Proletnja Ruža, on je jedini preživeo pomor koji je započeo pustošiti Carigrad 1521. godine. Otkako se vezao za Rokselanu, car je Mustafinu majku potpuno od sebe odbio, dao joj poseban dvor i naredio da tu miruje negujući sina. Najstariji princ u novom naraštaju Osmanovića, dečak je ipak često zalazio kod oca, pored ostalog, i stoga da se ponosito prikaže u svom položaju i pravima. "On je najvećma obdaren i sigurno će biti veliki ratnik", pisao je Mlečanin. "Već se pokazuje hrabrim i janičari ga silno vole". Ušavši jednom kod oca, Mustafa ga, gotovo kao uvek, zateče sa Ibrahimom. Sedali su za sofru da ručaju. Car se, kako valja, digao, poklonio se sinu, posadio ga za trpezu i naredio da se donesu tri drvene kašike. Prvu je dao veziru, drugu sinu, a trećom počeo da jede. Odjednom Sulejman zapazi ˗ kaže priča ˗ da mu sin i ne kuša hranu. "Paša Mustafa, jedite", rekao mu je preko zalogaja. Tada je dečak sav besan zgrabio kašiku, polomio je i od sebe bacio. Da shvati šta se to odjednom dogodilo, pomogao je caru verni Ibrahim. "Gospodar Mustafa", rekao je on dečaku, "ti si ovo učinio zbog toga što je car najpre meni dao kašiku. Zar ne znaš da sam ja rob i njegov i tvoj?" "Ne znam ko je ovde rob", odgovorio je Mustafa. "Jer ti si onaj koji svakoga dana jede s mojim ocem i kome on daje kašiku pre mene". Došavši ovim na ivicu snage, mladi princ je na kraju dozvolio ocu da ga prigrli, i pristupio je umiren ručku s drugom kašikom u ruci. "Ako sultan ne poživi duže, ovaj će dečak, u slavu kuće Osmanovića, svojom ohološću izazvati velike nerede u carstvu", pisao je jedan od onih stranaca u Carigradu u čije poverljive odnose s velikim vezirom ne treba sumnjati.

Sve je uskoro, pa i strasti s kojima se umire, ponovo dospelo u nepomičnost pod teškom senkom rata. U miru se suviše dugo izbivalo da se ne bi moralo vratiti oružju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:48 am




Četvrti deo

MOHAČ

- Rat nasušni -


Neki istoričari ubrajaju u ratove osmanskih sultana i Sulejmanova nastojanja da se vojnim pohodima unište pobunjenički pokreti u onim azijskim i afričkim provincijama koje je između 1514. i 1517. zadobio njegov otac. Džamberdi Gazali je zapalio Siriju i krenuo na prestonicu, a onda je žalosno izgubio glavu, jer su ga, kad je nastao okršaj, najodaniji ljudi izdali i podveli pod dželatovu sablju. I Ahmed-paša se, doista, odvojio od carstva kao samozvani sultan, ali je i on posle kratkog vremena poginuo u sukobu sa onima koji su u Egiptu ostali odani Carigradu. Veliki vezir Ibrahim uveo je, konačno u ovu zemlju tursku vlast više svojim nastupom, smicanjem pojedinaca, deljenjem pravde i obrazovanjem uprave nego pritiskom janičarskih kohorti. Ordije su, ipak, žarile i palile, gradovi su pustošeni, blaga raznošena, klano je odjednom na hiljade ljudi, plemena su se povlačila u pustinje ili u planine da otud i dalje vrebaju. Ponovo vojevanje sultanovih seraskera protiv onih koji su, izgubivši bitku i svoju državu, odbijali da postanu pokorni podanici, pa ih je trebalo još jednom potčinjavati, verovatno se zbog prave suštine stvari ne može nazvati ratom. Ali duhovi u Turskoj i pored toga su bili sve više ratnički uznemireni.

Sultan je poverovao da je rat protiv Persije na vidiku u ono vreme kad je, krajem leta 1524. godine, odašiljao Ibrahim-pašu da umiri Egipat. Ma gde se nalazili, Persijanci su proglašeni krivima; oni koji su zatečeni na turskom tlu pobijeni su preko noći i bezmilosno. Mladome šahu Tahmaspu, koji je tada došao na presto posle smrti šaha Ismaila, osnivača dinastije Safavida, sultan je umesto čestitki uputio pismo puno uvreda, a zatim krenuo u lov, u okolinu Jedrena, kao u ratnu predigru. Ovo pismo, koje je u svoju istoriju uneo Dželalzade, sadrži veliku gomilu reči kojima je Sulejman pretio šahu da će ga uništiti kao jeretika. Ono svedoči da ljudi ostaju u ubeđenju kako se bore zbog verskih razlika i kad su u pitanju očevidni interesi. Ipak, jeretici su, skloni odmetništvu, tim razlikama potkopavali i često javno osporavali sultanu vlast ne samo u Siriji i Egiptu nego i u Anadoliji; da bi to činili, iz Persije su dobijali političku podršku i, povrh toga, dubok duhovni podsticaj. Ako su ljudi na Zapadu shvatili da je svet njihovih ideja u zavisnosti od čulima dokazive materije, na Istoku se pristupilo materiji jedino zato da bi se plastičnije izrazila ideja. Persijski šah je potpaljivao protiv sultana čitave ustanke, one što su težili zbacivanju osmanske vlasti, a ovaj je na njega bacao kletve kao na otpadnika od prave vere. Obračuni su se vršili pljačkanjem, paljenjem i klanjem. Od velikih buna i od pohoda carske vojske, od kojih je i kamen goreo, a trava u zemlju sabijana, ostajao je utisak da se nešto zapodenulo i rešilo u znaku krvavih simbola. Otpadnički šah se održava u životu, i pored lažnog učenja koje ispoveda, jedino zahvaljujući milosti pravovernog sultana ˗ pisao je Sulejman. Umesto da mu pošalje iskaze podvorenja, šah je ostao oholo svojeglav. Kao da ne zna da su Beograd i Rodos, ,,dve najveće tvrđave naseljenog dela zemlje i dva čuda sveta", pali u njegove ruke; "Kuće neverničkih idola pretvorene su u hramove islama". Zato što nema razboritosti, sada je i na njega došao red. "Ali, pre nego što talasi moje vojske visoki kao planine, zapljusnu tvoju zemlju, opustoše ti državu i iščupaju lozu, skini sa glave krunu i namakni, slično svojim precima, kapuljaču da kao derviš podneseš svoju sudbinu. Povuci se u ugao poniznosti. Ako dođeš na moja Visoka vrata da za ljubav božju prosiš komad hleba, udeliću ti. Nećeš izgubiti ništa sem svoje zemlje. A ako ostaneš uporan u svojoj faraonskoj oholosti... i nastaviš putem zabluda, ubrzo će ti sa zveketom uzda, zviždukom kopalja i grmljavinom topova do ušiju stići vest o tvojoj propasti. Možeš se sakriti kao mrav u prašinu ili visoko odleteti u nebo kao ptica, ja ću te uvek naći i, s božjom pomoći, očistiti svet od tvoga podlog prisustva..." Naviknuti na ovakva pisma, Persijanci nisu ni odgovorili sultanu. Šah Tahmasp je o svome stupanju na presto svečano obavestio Karla V, rimsko-nemačkog cara, i Ludovika II, ugarskog kralja, a Sulejmana je prevideo kao da i ne zna za njegovo izazivanje. Uvreda je uzvraćena ćutanjem. Samo, ako nije došlo vreme da se ratuje, pretrpljeno poniženje ni sultana nije moralo obavezivati: ovakvi dijalozi između dva dvora, kao i povremeni pokolji između dveju država, jedne sunitske a druge šiitske, obnavljali su se gotovo redovno. Sulejman je odbacio prvobitnu nameru da se obračuna s Persijom zato što je Ibrahim-paša, u svim zemljama kroz koje je prošao, a osobito u Egiptu, utvrdio njegovu vlast i zaveo dobru upravu. Boreći se s nemirima u svojoj državi, šah Tahmasp je, bar za izvesno vreme, zaista bio nemoćan da u susednim provincijama Turske podriva red i, poput svoga oca, izaziva smutnje. Sa Zapada su, međutim, počele u Carigrad stizati zanimljive vesti.

Dok je pripremao pohode na Beograd i Rodos, sultan je nesumnjivo imao u vidu činjenicu da je na Zapadu, nasuprot njegovom, izborom španskog kralja Karla I za rimsko-nemačkog cara, petog po redu toga imena, preko noći, 1519, obrazovano orijaško carstvo koje se svojim polipskim kracima hvatalo obala severne Afrike, pružalo duž Italije nadomak voda istočnog Sredozemlja i preko Austrije, kojom je vladao nadvojvoda Ferdinand, brat carev, pritiskivalo zapadne granice Turske.

Ipak, Sulejman je dva puta ratovao bez većeg opreza i bojazni zato što je prema mletačkim i dubrovačkim izveštajima znao da se francuski kralj Fransoa I, iako se njegova zemlja odjednom našla sa svih strana okružena habzburškim posedima, i dalje prkosno i hrabro nosio s njihovim carem. A onda je ravnoteža jednom bitkom poremećena. Krajem marta 1525. godine, dok je sultan, vrativši se iz lova, smirivao janičarsku pobunu, došle su u Carigrad vesti da je Karlo V, kod Pavije, do nogu potukao francusku vojsku, a njenog kralja zarobio i kao sužnja odveo u Madrid. "Izgubio sam sve sem časti i života'”, pisao je Fransoa I iz zatvora majci, glasovitoj Madame, koja je tada preuzela vlast u Francuskoj kao regentkinja. Posle dva poraza u Sremu, 1522. i 1523. godine, i uporedo s glasovima, koji su dopirali iz Bosne, da Husrev-beg već mesecima uzalud opseda Jajce, pobeda Karla V morala se osetiti na Porti kao jos jedan udarac carevini Osmanovića. Ako je Sulejman, odričući se odmazde persijskom šahu, u središtu svojih ratnih namisli sve određenije video Ugarsku, preokret na Zapadu, izazvan bitkom kod Pavije, učinio je ovaj plan samo sadržajnijim; trebalo je odvratiti udar, i slamanjem Ugarske, na koju se mogao protegnuti habzburški uticaj, bar donekle poljuljati prevlast Karla V u Evropi. U politici se sve više moralo misliti i delovati u evropskim razmerama. Da ovakvo poimanje odnosa ne bi na Porti ostalo nejasno, naivno i neoprezno, u pravom času se potrudila francuska diplomatija.

Uskoro posle bitke kod Pavije, dok se Fransoa I nalazio u madridskom sužanjstvu, francuski dvor je odaslao u Tursku naročitog emisara, čije ime nije zapamćeno, da pregovara sa sultanom i nagovori ga na rat protiv Flabzburgovaca. S malom pratnjom od dvanaest ljudi, poslanik je krenuo kroz Bosnu noseći turskom caru, kao poklon, "krupan rubin velike vrednosti, pojas iskićen biserom i četiri zlatna svećnjaka ukrašena dragim kamenjem"; uza se je imao 12.000 dukata. Na putu su poslanika presreli ljudi bosanskog sandžakbega, ubili ga sa celom pratnjom i uzeli mu sve što je pri sebi imao. Mada ne preozbiljno, i ovo je sultan, pored poraza pod Jajcem, koji se baš u to vreme desio, uzeo za zlo Husrev-begu, ,,i pozvao ga da dođe na Portu". Krajišnik se, na kraju, opravdao, "ali je morao podeliti plen s drugim pašama". Nekoliko godina kasnije, Ibrahim-paša je jednom gostu pokazao na ruci prsten s velikim rubinom "koji je nekada nosio francuski kralj i koji je, kao poklon, bio namenjen sultanu". Francuzi su, protiv habzburškog prestiža, potražili podršku u Turskoj, slično, tada, Poljacima ili, još više, Mlečanima, koji su ih na ovakav korak mogli i uputiti. Očigledno iznenađeni, Turci su se snašli na svoj način. Prema jednoj potonjoj izjavi velikog vezira, francuska diplomatija je uticala na Portu da se konačno odluči za rat. I pored toga, podanici zarobljenog kralja nisu primani u Carigradu kao budući saveznici nego kao oni kojima se, nezgrapno i osiono, udeljuje milost.

Drugi francuski emisar Ivan Frankopan, hrvatski velikaš i mletački vlastelin, stigao je, za razliku od prvog, do turske prestonice. Primivši se ovog poslanstva kao član porodice koja je bila u velikom neprijateljstvu s Habzburgovcima, Frankopan je pisma Gospođe i njenog sina, obolelog u zatočeništvu, proneo kroz zemlje nadvojvode Ferdinanda "skrivena u đonu svoje čizme". Poslanik je doputovao u Carigrad krajem 1525. godine, i to "bez poklona" (zapazili su Mlečani). "Pribegavam Tebi, Veliki Care, da moga sina oslobodiš i osvetiš", pisala je Gospođa sultanu, pošto mu je predstavila sve nevolje koje Fransoa I podnosi u španskom ropstvu. Sličan sadržaj su imala i kraljeva pisma, koja su kradom iznesena iz zatvora i doturena Frankopanu. Ali on se obraćao ne samo Sulejmanu nego, ravnopravno, kao svome bratu i velikom veziru Ibrahimu. Tokom pregovora na Porti, Ivan Frankopan je, prema mletačkim izveštajima, zatražio da Sulejman i morem i kopnom udari na posede Karla V i prinudi ga da oslobodi francuskog kralja. "Ako sultan ovako ne postupi", rekao je emisar, "Njegovo Veličanstvo će biti prinuđeno da se udruži sa carem i time učini da ovaj doista postane gospodar sveta". Frankopan je još dodao da bi Mlečani nesumnjivo bili zadovoljni ukoliko bi se sultan povoljno odazvao kralju.

Porta je poslaniku odgovorila štedrim obećanjima. Prema docnijim iskazima velikog vezira, Frankopanu je tada rečeno da će se ubrzo pripremiti vojska i flota koja će u savezu s Mlečanima napasti provincije Karla V i nadvojvode Ferdinanda. Ovakav pritisak će prisiliti madridski dvor da oslobodi tamnovanja francuskog kralja. Plan je, zatim, razvijen i uz podršku mašte: tursko i mletačko brodovlje udariće na obale Španije, a sultan će, preko Furlanije, upasti u Italiju i iznenaditi cara u Milanu. I Frankopan je, na povratku iz Turske, izjavio da se sultan, i na kopnu i na moru, uveliko priprema za pohod na Italiju, pre svega na Apuliju; drugu vojsku će upraviti na Vlašku i Ugarsku. Kao poslanik Prejasne republike u Carigradu, Pijetro Bragadin je uistinu posmatrao, ili je o tome dobijao pouzdana obaveštenja, kako se u arsenalu užurbano grade novi brodovi, kako se liju topovi koliki u Evropi još nisu viđeni i kako se od zapadnih trgovaca oružjem nabavljaju tovari arkebuza. Porta je, sumnje nema, posle svega najozbiljnije razumela predlog koji je, do kraja jasno, izložio Ivan Frankopan. Predstavu o Francuskoj, njenom bogatstvu, snazi i ugledu, Turci su mogli naslediti od onih muslimana na Bliskom istoku koji su ratovali s krstašima; predali su im je i egipatski Mameluci koji su najpre Francuzima otvorili svoje luke i dali im, kao poslovnim ljudima, povlastice; sve do izbora Karla Habzburškog za cara 1519. i, kasnije, do bitke pod Pavije 1519, u Turskoj su smatrali Francusku za najmoćniju hrišćansku državu. Prilika da se Francuska zadobije kao saveznik u vidu pružanja sultanove milosti i zaštite, na što je on po zakonu jedino imao prava, na Porti smišljeno nije propuštena: time se otvarao put da se Turska neposrednije uplete u evropska zbivanja i u tome nađe svoju korist; u sukobu s Karlom V, koji se naslućivao kao neminovan, Sulejman je, s francuskim kraljem kao prijateljem, mogao caru činiti i poteze iza leđa. Ne treba sumnjati da je ovakav ishod Frankopanove misije u najvećoj meri bio Ibrahim-pašino delo; i da je vezira u ovom razmicanju političkih vidika i nalaženju novih metoda u međunarodnim odnosima najviše podržao njegov intimni krug, s mletačkim trgovcem, koji se zvao Alvize Griti, na čelu.

Osmanske tradicije su u jednoj stvari ipak sačuvane. Sve se svelo na reći i nijedno obećanje, svečano dato, nije zapisano. "Ne treba se čuditi kad i veliki vladaoci pretrpe poraz i dopadnu ropstva", pisao je sultan francuskom kralju izbegavajući bilo šta određeno u svome odgovoru. "Zato budi hrabar i ne dozvoli sebi da posrneš. Naši dični preci i slavni praoci (neka im Bog osvetli grob) nikada nisu odlagali oružje u istrazi neprijatelja i u zadobijanju zemalja. I mi jezdimo njihovim tragom. I dan i noć konji su nam osedlani i sablje pripasane." Kad je Sulejman, 8. februara 1526. godine, primio Ivana Frankopana u oproštajnu audijenciju i "zasuo ga darovima", u Carigradu se još nije znalo da je Fransoa I, kao zarobljenik u Madridu, pristao da potpiše mirovni ugovor kojim je, pored ostalog, priznao prava Karla V u Italiji. Nekoliko dana pošto je francuski kralj, krajem marta, prešao špansku granicu i zakoračio u svoju državu, agenti Karla V uhvatili su sultanovo pismo koje je Frankopan tajno poslao za Fontenblo. Ali niko više nije mogao ništa izmeniti. Car je znao da se Turska uveliko pripremala za rat i bio je siguran da će nepostojani Fransoa I domalo krenuti u traženje novih saveznika, Engleza, pape, Mlečana i drugih italijanskih država. Trenutan mir bio mu je potreban tim pre što su svi, koji su to znali, bogougodno žamorili protiv francuskog približavanja Turcima, a gotovo svi su u tome nalazili ohrabrenje da se usprotive njegovoj carskoj hegemoniji. Među njima je Martin Luter, koji je uzmutio Nemačku, na sav glas uzeo nazivati sultana svojim saveznikom. S davanjem loših primera očito se započelo. Na drugoj strani, u Turskoj, ratni planovi su suženi do svoje početne osnove. Bez obzira na ranije pregoleme zamisli, trebalo je, ipak, zaratiti protiv one države koja je širenju islama prva stajala na putu. A to je bila Ugarska.

I pored svega, prvi francusko-turski dogovor u suštini je ostao na snazi. Fransoa I je s njim računao i, čim se našao u novoj nevolji, opet se obratio sultanu. Mada su ga sve češće obaveštavali o kolebljivom držanju nekadašnjeg ratnog sužnja koji mu se obratio za milostivu pomoć, Sulejman je strpljivo čuvao datu reč i čekao.

Da se u Turskoj priprema rat protiv Ugarske kraljevine navestio je, među prvima, Bali-beg Jahjapašić, koga je sultan krajem 1524. godine, posle Ferhad-pašinog pogubljenja, vratio na položaj smederevskog sandžakbega. Možda i zato što je u poslednjim godinama znao i za poraze i za carevu nemilost, starog, okorelog i mahnitog krajišnika zemlja više nije držala. Neprijatelju je stalno, pretnjama i pljačkaškim nasrtajima, bio na vidiku, a upravu je, čini se, zaveo na način kao da se svima oko sebe sveti. Za Ferhad-pašom je, i mrtvim, tragao, uništavajući ga u njegovim ljudima, u narodnim poglavicama s kojima je u dosluhu bio, u onima koji su o njemu, kao silnom velmoži, pevali i pripovedali, u podsmehu koji bi uhvatio na ponekom licu dok bi, onako kratak, nabijen i natušten od zla pogleda, prohodio beogradskim ulicama. Bali-beg je nagomilavao vojsku u svome sandžaku i s nevernicima zametao okršaje, ali je u tome, i pored njegove puste pameti, sve više bilo nekog smisla i postupnog redosleda. Najpre je stigao pod Jajce da Flusrev-begu pomogne u opsadi, a kad je knez Krsto Frankopan razagnao Turke i oslobodio grad, celo leto i jesen 1525. i svu zimu 1526. godine okupljao je oko Beograda brodove i, prema Ugrima, izvodio bojne odrede koji su mahali oružjem, podvriskivali, nagonili konje da ržu, pucali preko vode i pretili da će udariti na Petrovaradin, Mitrovicu i Titel. Sve je to bilo kušanje neprijatelja i podstrekavanje na ratnu mržnju svoje vojske koja se pripremala. Izvršen je samo jedan dublji prodor sa vidljivim ciljem da se utvrdi kako stoje stvari na suprotnoj strani. Tokom jeseni napadnut je Titel koji se pokazao u jadnom stanju; Turci su srušili i ono malo zapuštenih utvrđenja i poveli u roblje oko sto ljudi. Sa svoje strane, Pavle Tomori je, kao zapovednik ugarske krajine, "provalio na tursku teritoriju, napao i opljačkao grad Kulič, a zatim ga napustio ne sačekavši Turke..." Otkako se vratio na mesto smederevskog sandžakbega, Jahjapašić je, ipak, zadao Ugrima jedan ozbiljniji udar: gde mu se malo ko nadao, prešao je neočekivano Dunav i, dok se Jovan Zapolja, kao gospodar Erdelja i Banata, pokrenuo, osvojio Severin i Oršavu. Ovaj prodor, koji je išao s boka, daleko od utrvenih puteva turskih provala, učinjen je s posebnim razlogom. Trebalo je odvojiti Vlašku, u kojoj su se prilike već nekoliko godina s mukom sređivale, od daljeg ugarskog uplitanja. Kad s vojskom pritisne beogradski greben i stane prelaziti u neverničku zemlju, sultan s te strane mora biti miran i siguran.

Smrt kneza Nagula Besarabe, u septembru 1521. godine, dok se sultan još uvek bavio s vojskom oko Beograda, izazvala je u Turcima zamisao da iskoriste zgodu i vazalnu kneževinu Vlašku pretvore u svoj sandžak. Mehmed-beg Mihaloglu, krajišnik koji je u vreme pohoda na Beograd upadao u severni Banat i Erdelj, dokopao se lukavstvom kneževog malodobnog sina i udove Milice, i kao sužnje ih poslao u Stambol. "Zagospodario je umesto njih neograničeno i u selima postavio subaše." Vlaška se tada uzbunila, ali na svoj način. Boljari su ustali da brane zemlju toliko međusobno zakrvljeni i toliko se pojavilo onih koji su, bilo s nekim pravom bilo kao samozvanci, istakli sebe kao buduće gospodare, da se Porta zbog opšte smutnje, u kojoj se ugarski upliv sve neposrednije osećao, na kraju nevoljno odlučila na vraćanje starog reda i jednom od pretendenata posle svega dala berat o kneštvu. Boljari su se najpre složili da uzmu za kneza bivšeg kaluđera Radula i, uputivši deputate, zatražili od Porte da ga potvrdi. Umesto odgovora, u Trgovište je stigla vreća sa odsečenim ušima i nosevima nesrećnih deputata koje su u Carigradu podavili. Zatim se Mehmed-beg, čuvši da je Jovan Zapolja izišao s vojskom na vlašku granicu, izmirio s boljarima, ijedna grupa turskih uglednika, u pratnji odreda spahija, svečano je ušla u Trgovište da novom knezu preda zastavu, kalpak i buzdovan kao znake njegove vlasti. Prišavši Turcima, Radul je primio insignije, razume se sve, osim buzdovana kojim je na mestu usmrćen. U opštoj pometnji što je posle toga nastala, iskrsnuo je, kao knez, jedan drugi Radul, boljar u srodstvu s kućom Besaraba, koga je vojskom pomagao Zapolja, istodobno ga savetujući da se nagodi s Turcima. Ovi su tada upotrebili svoj vajkadašnji metod da isture još jednog kandidata, boljara Vladislava, ne bi li u opštem neredu obojicu otklonili i potpuno potčinili zemlju. Samo, i najproverenijim iskustvima istekne vreme. Vladislav je, pred uzjogunjenim boljarima, morao da beži u Carigrad, a za njim se nadao Radul da, s preporukama nekih pograničnih Turaka, među njima i Bali-bega Jahjapašića traži sultanovo priznanje. Tako je i bilo. Radul je dobio kneštvo, a Vladislav dukat dnevno da se prehrani u izgnanstvu. Tragedija je, pri ovolikim poremećajima u odnosima i ljudskim karakterima, morala označiti kraj. Vladislav se vratio u Vlašku 1525. godine da se zakavži oko prestola, i u tome je izgubio glavu. Tada je zavladao mir. Ostalo je još samo da Bali-beg Jahjapašić jednim upadom u Banat obezbedi takvo stanje.

Turska je zaštitila svoj prodor u Podunavlje i obnavljanjem mira s Poljskom na šest godina. Kralj Sigismund I Jagelović, prosvećen u duhu italijanske renesanse, naginjao je trpeljivim odnosima s Portom zbog bojazni od habzburške prevlasti, što je njegovu politiku približilo francuskoj, i usled straha od pljačkaških upada crnomorskih Tatara, koji su učestali navlastito 1523. i 1524. godine. Bič u sultanovim rukama za sve one koji su, preko njihovih međa, živeli na prostoru između donjeg Dunava i Volge, Tatari su tada stizali do Pšemisla i Krakova, i nije bilo potrage koja bi ih mogla stići i preoteti im plen. Da bi ih održao na uzdi i upravljao njihovim poduhvatima prema potrebama svoje politike i rata, sultan je među krimske Tatare poslao 1525. godine hiljadu janičara sa sto topova, a okolnim begovima je naredio da okupe i drže u pripravnosti deset hiljada spahija. Moldavski knez Stefan, koji se dotle priklanjao Ugrima i primao od njih ponešto novca kako bi suzbijao Turke na Dunavu, postao je naglo promišljeniji i na kraju je poklonima umolio Portu da za silistrijskog bega postavi čoveka s kojim će moći da bude dobar na komšiluku. Poslanik poljskog kralja stigao je u Carigrad, s pratnjom od sto konjanika, u junu 1525. godine. Na prijem kod sultana, kome je doneo šest srebrnih pehara, čekao je, dok ga ne izmuče strpljenjem, nekoliko meseci. Pijetro Bragadin je tek u novembru javio u Mletke da je poslanik poljubio sultanu skute i zatim ručao s vezirima: mir je bio produžen za šest godina.

Uporedo s diplomatskim pripremama rata, Sulejman je prikupljao vojsku ˗ narodu se činilo na dukate, iako je manji deo od sveukupnog broja njegovih bojnika plaćan gotovom asprom. Ima vesti da je Ibrahim-paša išao na Misir i zato da pokupi u njemu blago za novi sultanov pohod, jer je ratovanje za Rodos ostavilo u državnoj riznici osetnu prazninu; ,,u zlatu, draguljima i drugim skupocenim stvarima, on je, računa se, i doneo preko milion dukata". Pred rat sa Ugrima, na Porti se u tajnosti govorilo "da je pokojni sultan Selim dovukao, pored ostalog, iz Sirije i Egipta dva i po miliona dukata i da je tim novcem njegov sin zadobio Beograd i Rodos". Vezirov plen je bio znatno manji, i njim se nisu mogle podmiriti ratne potrebe, tim pre što je Sulejman dobrim delom obnovio naoružanje, posle janičarske bune gotovo udvojio broj stajaće vojske, i to od raznih naroda, Italijana, Nemaca, Jevreja i Grka, prizvao najbolje majstore u livenju topova i gađanju, sagradio oko četrdeset novih galija i opremio čitavu flotu koja će uploviti u Dunav noseći najveće topove i municiju. ,,Ali", rekao je Ibrahim-paša Mlečaninu od poverenja, "gospodaru je potrebno da izusti samo reč pa da dođe do novca. Vezir je mislio na vanredne namete koji su pred mohačku vojnu doista i sakupljani. Prema nekim vestima, dažbina je uzimana dva puta, najpre deset, a potom dvadeset aspri po glavi. Prema drugom izvoru, koji je verodostojniji, na svaku glavu se davalo osamdeset aspri, tako da je ovim putem pribrano pet miliona zlatnika, što bi, kad se proračuna, značilo da je ratni porez platilo oko tri miliona ljudi. U svakom slučaju, znalo se u Carigradu, "taksa je prikupljena najhitnije. U sve sandžake su odaslani čauši s naredbama da se novac odmah utera. Nemaju vremena ni da ga prebroje, u tolikoj ga žurbi traže i uzimaju... Siromasi koji nemaju čime da se oduže ustupaju drugima svoje kćeri i sestre, ili tri godine unapred traže platu za svoju službu..."

Pijetro Bragadin je posmatrao sultanov polazak na vojnu. Iz Carigrada je, kaže, izišao s najvećom pompom. Oko njega su jahali njegovi veziri Mustafa i Ajas odeveni u svilu protkanu zlatnom žicom, a Ibrahim jedini u samom zlatu i draguljima, gizdaviji od sultana. Za njima je nastupala svita vojvoda, dvorana i uleme, sjajna grimiznom svilom, ozbiljna crnom čohom, ponosita perjanicama, šumna okovanim oružjem i nakićenom konjskom ormom. Pre nego što će naići vojska, u pratnji su zapažena, među kamilama što su nosile riznicu i svete knjige, i ona dva slona, sa ogromnim pozlaćenim naušnicama, kojima se ponosio Ibrahim u svome zverinjaku. "Išli su da osvoje Ugarsku, govoreći da je, milom ili silom, pre ili kasnije, moraju zadobiti. Ipak, nisu odlazili bez bojazni jer su znali da se Ugri protiv njih oduvek srčano bore. Ako njihov kralj pristane na pogodbu, sultan će se time zadovoljiti..." Na jednom polju, dvanaest milja od Carigrada, razapeto je, za prvo noćište sultanu i njegovoj sviti, hiljadu i pet stotina čadora. "Iz čitave okoline, ali i iz drugih krajeva, okupili su se ljudi da vide Portu." Ispunjeni ponosom, Turci su, sve do onih u najbližoj sultanovoj okolini, govorili: "Čim osvojimo Budim, odmah ćemo na Rim."

Tako je Sulejman krenuo u svoj treći ratni pohod unapred ovenčan slavom. On se bez sumnje, i pored svih taštih pobuda, nerado odvojio od Rokselane koju je sve češće i sve duže morao voleti u mislima, na nekom napornom maršu, pod opsednutim gradom ili u metežu bitke, a sve manje u svome haremu, gde ga je čekala okružena decom; časove tišine, kad su se raspredala znanja i kad se uživalo u lepim veštinama, najviše sa Ibrahimom, trebalo je zameniti slikama užasa i ljudskog srama; umesto vršenja carske pravde, promišljene i strpljive, kojom je državi davan sve savršeniji unutrašnji red, došlo je opet vreme da zadovoljava zakon sablje. U rat se ipak išlo, i to ne samo radi ispunjenja svete dužnosti. Vajkadašnji zakon ljudske grupe da se svoje čuva otimajući od drugog, dobio je u veku cara Sulejmana pojačanu snagu i novo značenje. U Evropi su, pa i u širem svetu, prekrajane granice, obrazovana univerzalna carstva i nacionalne države, iščezavale su jedne i stasavale druge gradske republike ili kneštva, otvarali se međuprostori odmetništva, s kozacima, arapskim plemenima, uskocima i gusarima, a sve se to odigravalo u znaku naglo razgranate diplomatije, neprestanog sklapanja i raskidanja saveza, političke mudrosti i laži, sile i lukavstva, verskih dilema, raskola i krvoprolića. Stvarao se sistem evropskih država u kome je malo ko i retko kad ko mogao odlučivati o svojoj, a kamoli o tuđoj sudbini, a da u to oni sa strane ne ulože svoje interese ili se ne osete oštećenima. Vladaoci su se uzdizali visoko, jer su se naprezali da čine više nego što mogu. Nasleđene uredbe i u feudalnom, i u državnom i u međunarodnom javnom pravu sve manje su vredele, a sadržina novih tek se slutila, smišljala i prema skorašnjem iskustvu uobličavala. Zbog toga se u XVI veku suviše stvari rešavalo silom u pitanjima vlasti i vere, u administraciji, staleškim i društvenim odnosima, seobama i otkrićima obećanih zemalja, u porodici i na ulici, a pogotovu u onom sistemu evropskih država koji se stvarao na ruševinama srednjeg veka. Sulejman je odlazio da ratuje misleći da postupa istovetno kao i njegovi preci. U stvari, on je ovim ratom, svakako više nego prethodnim, pristupao politici koja je sve manje mogla biti isključivo islamska i samo njegova. U julu 1526. godine, dok je sultan u Beogradu, pre nego što će izići na ratište, svetkovao Bajram, Fransoa I je ponovo uputio Ivana Frankopana na Portu da iskaže kraljevu zahvalnost što ga je turski car oslobodio španskog ropstva i obećao mu zajednički rad protiv Habzburgovaca. Sami pratioci sultanovi, oni koji su beležili bezmalo svaki njegov postupak i mnogu reč, otvoreno su i naivno posvedočili da je on krenuo u rat pokrenut osećanjem samilosti prema utamničenom francuskom kralju i pun mržnje prema onima koji su se počeli sakupljati pod skute Karla V.

Sultan se, slavljen, pokrenuo na vojnu i zato što su i suštinska ideja i društveno jezgro njegovog carstva bili ratnički. Spahije su se mogle sačuvati kao provincijska konjica, uvek spremna da se iskupi i za razvijenim barjakom pođe, jedino ako se ne dozvoli da od njih postanu zemaljska gospoda, ukorenjena u svome kraju, s naslednim posedima koji sami sobom teže uvećanju. Da bi se ovo postiglo, trebalo ih je uporno održavati pod malim dohotkom od zemlje i što češće ih pokretati da bi im volja ostala zavisna od sultanove. Naknada za vernu službu smela im se sastojati jedino u izgledima na ratni plen. Besni u miru, janičari su krotko išli na bojište. "Zar nije zapisano da svako dete rođenjem donosi sobom klicu islama?", rekao je prema predanju Kara Halil, osnivač janičarskog reda. Sultanovi sinovi, kako se govorilo za janičare, odlazili su da na razbojištu, sa Alahovim imenom na usnama, kao najhrabriji reše bitku u njegovu korist. U prestoničkim kasarnama, u podzemlju napuštenih ili razrušenih hramova i utvrđenja nekadašnjih careva, po sokacima, grčkim mehanama i u luci, na mnogim mestima su u Carigradu ostali, međutim, tragovi njihovog drugog i drukčijeg bića, onoga što se hvatalo mutnih taloga porekla, podsvesno vraćalo staroj veri ili bilo sklono najuprošćenijim obrascima derviškog misticizma. Janičare je trebalo voditi u rat da se sami sa sobom ne bi previše i predugo mučili i, nejasni sebi, uvređeno dizali bune protiv drugih. Posmatrajući ih kako, pod studenom kišom, bezglasno oko njega gaze, da li se car sećao kako su mu se u saraju primicali sa zapetim lukovima i isukanim handžarima? I u šta se za jedan tren pretvorio njegov i prestoni grad kad je odjeknuo njihov pobunjenički urlik? Za vreme ručka, odjednom, janičari su prevrnuli svoje sahane s pilavom, koji nisu ni okusili, i počeli da u njih udaraju kašikama. "Sve se, počevši od dvora, ispunilo ovim strašnim zvukom pretnje i njegovim odjecima. Dvorani su se sklanjali kud koji jer su znali da su za sve najviše oni krivi. Žene u haremu pokrivale su glavu jastucima. Ulice su se odjednom ispraznile, kao da ih je neko opčinio. Čak su se i psi lutalice zavukli po budžacima. A onda je vojnička rulja provalila urlajući..."

Sulejman je poveo vojsku u rat 23. aprila 1526. godine, u ponedeljak, na Đurđevdan. "Prema verovanju, na Istoku trajno ukorenjenom, da postoje srećni i nesrećni dani, car je za polazak na bojište odabrao dan koji je dvojako obećavao uspeh. Toga dana se praznovao Hizr, čuvar vrela života, onaj koji polja čini zelenima, kad sultan napušta svoj zimski i prelazi u letnji dvor i kad se njegovi konji svečano izvode na pašu. Na pohod se, uz to, krenulo u ponedeljak, pa je i to trebalo da donese sreću jer je to bio dan kad su mnogi veliki proroci, na prvom mestu Muhamed, pošli na ona putovanja koja su za čoveka najvažnija, a to su ulazak u život i odlazak sa ovoga sveta."

U istoriji se utvrdilo mišljenje, preuzeto od turskih hroničara, da je Sulejman 1526. godine krenuo u rat s preko sto hiljada ljudi i s tri stotine topova. Njegove vojske, koja je učestvovala u ratu, bilo je sigurno toliko, a možda i više, ali se ona okupljala putem od Carigrada do Beograda i nije sva ni izišla na Mohačko polje. Car je nastupao lagano, po svojoj navici. Otkako ga je kod Plovdiva zadesio grad "veliki kao lešnik", kiša gotovo nije prestajala sve do njegovog dolaska u Beograd, početkom jula, gde je proslavljen Bajram. U dnevniku njegovog pohoda, više puta je zabeleženo kako kiša neprekidno lije, da je cara na putu zadesila velika oluja, kako su nadošli potoci isprevrtali i odneli čadore u njegovom logoru, da se preko nabujalih reka nije moglo preći ni skelom ni gazom. Iz Beograda su javili da je Sava sa sebe zbacila mostove. Došavši do Niša, gde je zakonačio "kod toplih banja", Sulejman se nije usudio da se zaputi pravo ka Smederevu, jer su se tamo izlile silne vode, nego je pošao preko Kruševca. I pored toga, ordija je putovala u najvećem redu i stezi. Vojnici su gubili glavu zato što su gazili po zasejanoj njivi, uzimali seljacima stoku i puštali konje u mlado žito. Posmicano je i nekoliko prvaka, među njima i sofijski kadija s još sedmoricom okrivljenih. Sultan je često držao divan i vršio smotru vojske. U Beogradu su oduzeta lena svim onim spahijama koji su stigli bez potrebne bojne opreme.

Ugarskoj se, da je skrši, primicala najmoćnija vojska u Evropi, dovedena u savršenu poslušnost i poredak zahvaljujući Sulejmanovom zlopamćenju svakog ranijeg iskustva. Približavala se cilju konak po konak, mirno i sporo, kao da ide u punu izvesnost. Nisu joj smetale ni iznenadne provale oblaka, ni tuča s neba, ni razjarene bujice. Uznemiravali su je samo gorski odmetnici, koji se u dnevniku pohoda nazivaju vlasima, drski kao da nisu imali zbog čega da štede živote. Zaklonjeni olistalom šumom, oni su se prikradali do samog druma, otimali ljude i pljačkali komoru. Kad bi trebalo proći kroz kakvo planinsko ždrelo, odašiljanje buljuk janičara da obezbedi put. U okolini Kruševca, gde je sultan u lov odlazio, povešano je odjednom "mnogo vlaha". Četvorica su čak nabijena na kolac jer su pokušala da se dokopaju turskih vojnika. "Šest vlaha, koji su izletali da pljačkaju, pogubljeno je pod Avalom."

S delom vojske, Ibrahim-paša se odvojio od sultana u Sofiji i pošao kao prethodnica. Ponovo su se našli na obali Morave, blizu Kruševca, i tu je vezir dobio zapovest da krene žurnije i, dok se ne okupe provincijski odredi, napadne Petrovaradin. Stigavši u Beograd nekoliko dana pre drugih, Ibrahim-paša je kraj Dunava, na zemunskoj strani, pripremio logor u koji će, da počine pred bojeve, pasti sultan i gde će, sa svih strana, pristizati vojska. U razmaku od nekoliko dana, početkom jula, došle su tu, pored sultana i njegovih odabranih jedinica, anadolske trupe, bosanske i hercegovačke spahije pod vođstvom svojih sandžakbegova i akindžijske čete kojima je, uz ostale, zapovedao Mehmed-beg Mihaloglu, zloglasan zbog robljenja ugarskih krajeva. Brodovi s topovima, koji su doplovili iz Carigrada preko Crnog mora, čekali su već usidreni pod beogradskim bedemima. Turska rečna flotila od osam stotina nasada i šajki pribirala se na vodama gde je Dunav, narastao od kiša, primajući Savu bio najrazliveniji i najtromiji.

Dok je Sulejman prilazio Beogradu, kralj Ludovik II je pozvao ugarsko plemstvo da se do 2. jula sabere u Tolni. Ali ko će toj vojsci stati na čelo? ˗ pitao se nuncij Burđo, pišući papi iz Budima: "Nema nijednog Ugra koji bi bio podoban da vodi četu, a kamoli čitavu vojsku. U državnom veću nema čoveka koji je video go mač umazan krvlju."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:49 am




- Prebezi -


Turski ratni pohod 1526. godine do kraja je učinio očevidnim ono što se već znalo: da je Ugarska kraljevina razjedinjena, rastresena unutrašnjim neredima, sama sobom sklona padu, u slabim i neodgovornim rukama. Kraljem i njegovim najbližim plemstvom bili su nezadovoljni ne samo raniji podanici Ugarske nego i oni koji su nedavno stigli da se, s njenog tla, bore za opštu hrišćansku stvar; ali ni kralju njihove usluge nisu bile lake. Tokom mohačkog rata, jasnije su nego pre pokazali svoje mogućnosti i htenja, pored ostalih, i oni kojima je Ugarska bila poslednje pribežište.

Među Srbima, život se od 1521. godine, kad je zbog borbi oko Beograda nadaleko rušeno, pljačkano i pustošeno, obnavljao na neobičan način svuda, pa i u Sremu, gde se tursko kopito najdublje utisnulo, gde je s razvaljenih gradova uziman kamen da se poprave beogradski bedemi i kule, i gde je stanovništvo, da ne bi pomišljalo na otpor, robljeno i razgonjeno. Srem je ostao utopljen u žalosti, strahu i beznadežnosti. Ipak, na njegovom tlu, Turci su 1522. i 1523. dva puta hametom potučeni. Nekako u to vreme, monasi manastira Krušedola proglasili su za svetitelje četiri poslednja Brankovića, čije su mosti pobožno čuvali. "Hodite verni da vidite divno čudo", prizivala je himna da se sveci slave: "otac sa sinovima, mati sa čedima, zajedno leže u kivotima kao mirisne ruže..." Slepi despot Stefan, majka Angelina i njihovi sinovi Maksim, beogradski mitropolit, i Jovan, poslednji despot od loze Brankovića, ostali su da, u tami, neugasivo svede za one koji će doći. Tako se, svetački, završio život, dug koliko je trajalo srpsko propadanje, ove nesrećne porodice, suviše tragične da se, u predanju, njena sudbina ne bi izjednačila s narodnim bedama, klonućima i stradanjima.

Uistinu, borba koja je nastavljena mogla je značiti produženje, ali i privid života. Oko četvrt veka, već, Radić Božić je sa svojim srpskim vojnicima služio ugarskog kralja: upadao je hrabro u Tursku, razarao pogranične utvrde, izazivao nerede i pokretao svoje sunarodnike na nove seobe. Posle pada Beograda postao je zapovednik šajkaške flotile okupljene u Petrovaradinu i, ogledajući se s Bali-begom i Ferhad-pašom, izlazio kao pobednik. I kralj Ludovik II, koji je malo koga cenio, jer je malo kome verovao, pa i tada pogrešnim ljudima, ukazivao je pažnju starom vojvodi "kao sređenom čoveku i iskusnom ratniku". Najbliži svedok onovremenih smutnih događaja, Đorđe Sremac je zabeležio kako Radić Božić u svoje čete prima samo najvrsnije momke: svi su bili "jednakoga stasa, kao sokolovi". Ovakav plemić, koji je i despotsku titulu na kraju poneo, nazvan je u jednom srpskom zapisu iz 1522. godine delijom. Tačno u to vreme, u Beogradu, Bali-beg Jahjapašić je oko sebe okupljao junačine gromadne telom i puste malom pameću; zatim ih je ponosito, kao svoje telohranitelje, narečene delijama, zaogrnuo medveđim krznima, okitio okovanim perjem i orlovskim krilima, dao im da nose buzdovane, koplja i krive ćorde. Narod je posmatrao i, sve više, primao ovu sliku, strašnu ali i privlačnu, tuđinsku ali i svoju, jer je i sam sve više odlazio u delijske redove. Navikavajući se da na stvari gleda očima svojih gospodara, on je jednom od svojih najboljih vojvoda, Radiću Božiću, dao nadimak preuzet od Turaka, i to ne iz promišljene namene, zbog svesno zapodenute igre reči i njihovog značenja, nego usled svog podleganja utisku sredine i vremena.

Poslednji srpski dinasti i plemstvo zatirali su se u borbama, tražili oslonca kod Ugara, Turaka ili u svome puku, dignutom od rala da ratuje, i gubili svoj nekadašnji lik u narodnim predstavama. Ili su, odričući se vere, naglo iščezavali najsigurnijim i najbržim putem. Porodica Jakšića među prvima je prešla u Ugarsku i, vojujući protiv Turaka, rano zadobila svoje mesto u usmenom pesničkom predanju. Bilo je to u drugoj polovini XV veka. Malo potom, 1506. godine, Milica, majka Stevana i Marka Jakšića, izdala je zajedno sa sinovima povelju Hilandaru i obavezala se da će ,,v vsja dni života našego" prilagati godišnje manastiru sto trideset dukata. Ali, u tuđini, široko razbacani, srpski vlasteoski rodovi težili su staleški drugom plemstvu, bogatijem i uticajnijem, koga je krepila moćnija crkva, i oni su u njemu, ponekad i bezglasno, iščezavali. Neki su se samo održali duže, ali i oni za dogledno vreme, koliko su zavisili od svojih ljudi s kojima su, kao s vojnicima, mogli služiti kralju.

Pojedini istaknuti Srbi zadržali su se na razbojištu još neku godinu zahvaljujući svojoj političkoj prevrtljivosti. Kao zapovednik ugarskih šajkaša, Petar Ovčarević je preživeo pad Beograda, kratko vreme se kolebao, a onda se priklonio Turcima i postao poverljiv čovek Bali-bega Jahjapašića. Predvodio je Srbe martolose koji su, ponovo na rekama, stajali najistureniji na turskoj granici, s posebnom mahalom i s lukom za svoje šajke, u Beogradu. Posle Bali-begove smrti, s kojim se zamerio zbog prevođenja Srba u Ugarsku, njegov uticaj je ponovo porastao: bio je "doglavnik i savetnik" mlađeg Jahjapašića, glasovitog Mehmed-bega, koji je nasledio brata na položaju beogradskog krajišnika. Sedeo je begu uz skute i prisustvovao svim savetovanjima, "posebno onima koja su se ticala rata". Već sutradan, on je o svemu što se čulo ili dogovorilo obaveštavao uhode Jovana Zapolje i austrijskog agenta u Beogradu Miha Bučinčića, Dubrovčanina. U dosluhu je stajao, pomažući im da nađu puta, i sa Srbima u Turskoj i sa onima preko reka. Kad je napustio Turke i prešao u službu erdeljskog vojvode Jovana Zapolje, Petar Ovčarević je nastavio da šalje tajne izveštaje njegovom glavnom protivniku, austrijskom nadvojvodi Ferdinandu. Sve je on to činio najpre kao dobar hrišćanin, posle toga za novac, nesumnjivo i kao pustolovan najamnik kakvima je obilovalo njegovo vreme, ali i zato, možda, što je polusvesno bio uveren da će lakše sačuvati glavu ako je sam stavi u torbu.

Prema Đorđu Sremcu, Turci su imali četiri glavna puta da dokuče šta se dešava u Ugarskoj. Njihov glavni doušnik bio je neki Nikola Sanko, dubrovački trgovac u Budimu, koji je znao turski, italijanski, nemački, srpski i, ponešto, mađarski jezik. Na drugo mesto Đorđe Sremac je stavio katoličke kaluđere Manastira Sv. Jovana Krstitelja, a na treće budimske Jevreje. Osobit značaj, u tom pogledu, imali su i Srbi, trgovci u Kovinu, koji su u svojim radnjama uvek držali po jednog ili dva Turčina i došaptavali im što bi doznali. Za Turke je kao uhoda radio i jedan stari Jermenin, trgovac u Brašovi.

U trenucima kad su Srbi nastanjeni u Ugarskoj, posle udara izazvanog padom Beograda, ponovo počeli odavati znake života, među njih je iz Srbije prešao knez Pavle Bakić, najmoćniji u redovima one srpske vlastele kojoj su Turci ostavili posed i dali joj mesto u svojoj vojsci. Knez je poveo porodicu i pratnju, ali bi za njim, u većem talasu, pristao i narod da prve begunce, na Savi, turska vojska nije sačekala i iskasapila. Ipak, prebegavanje je nastavljeno, pogotovu stoga što je sam Pavle Bakić, koristeći svoj veliki ugled kod Srba sa obe strane reka, godinama kasnije na tome svesrdno radio. Njegovim prelaskom u službu Ludovika II i potonjim uskakanjem pojedinaca ili grupa, Srbi u Ugarskoj su podstaknuti da se održe u najpotrebnijem času. Svedeno na mali broj, plemstvo je posle 1521. godine otkrivalo one znake razbuđenog života koji se javljaju pred izdisaj; dolaskom Pavla Bakića, ono je za nekoliko decenija produžilo svoj vek. Svakim novim prebegom, srpski vojnici i seljaci su dobij ali u masi i, stupajući ponovo u neposredni dodir sa svojim sunarodnicima iz stare postojbine, duhovno se bogatili; ostajali su u snazi da se u opštoj pometnji, između nekoliko gospodara, otpornije čuvaju. Ovome treba dodati da su gradske naseobine trgovaca i zanatlija, prema zahtevima vremena, uporno napredovale i pored ratnih pustošenja i društvene neizvesnosti. Prethodno zavisna od toga šta će za nju učiniti i kakvu će na kraju sudbinu dočekati dinasti i plemstvo, crkva je kasnije u ovim širim slojevima našla podsticajnu osnovu svoga delovanja.

Odlaskom Pavla Bakića nestalo je sa zemljišta nekadašnje despotovine poslednjeg istaknutog predstavnika srednjovekovnog srpskog plemstva. Njegovi dvori nalazili su se kraj sela Livade, između šume Lomnice i reke Jasenice, na brdu Venčacu. Milan Đ. Milićević je, u drugoj polovini XIX veka, po predanju zabeležio da na vrhu Venčaca još strče "neke stare zidine za koje narod priča da su Bakićevi dvori". Prema ugarskim izvorima, njegovo imanje se sastojalo od oko pedeset sela i drugih dobara, i ono se i u potonja vremena nazivalo "Bakićeva zemlja". Kad je napustio Tursku, Bakić je, u žurbi, poneo sobom samo nešto srebrnine i drugih dragocenosti, ali je i to do vrha napunilo troja kola. "Pavle je bio nadaleko čuven sa svoga junaštva, mudrosti i bogatstva. U narodu je bio neobično omiljen, a i sami Turci su ga poštovali i bojali ga se". Cela Turska će zadrhtati kad se Bakić bude preselio u Ugarsku ˗ pisao je kralju Ludoviku II, iz Petrovaradina, Pavle Tomori, koji je kao zapovednik južne granice najviše uradio na njegovom pridobijanju.

Kad je početkom 1526. godine stigao na budimski dvor, Pavle Bakić je potanko izložio turske namere. Njegov izveštaj se odnosio ne samo na beogradsko krajište, gde su se već pripremali za rat i počeli da za prelazak vojske grade mostove preko reka: on je raspolagao i podacima o razgovorima na Porti kao da je i sam u njima učestvovao. Sultanovi savetnici su izjavljivali da će Tursko carstvo biti potpuno sigurno tek onda kad se osvoji Budim, "jer se iz Beograda, Šapca i Severina ne može odolevati upadima iz Ugarske" ˗ rekao je Bakić. Neke paše su predlagale da se do Budima provali preko Erdelja, ali ovo mišljenje nije primljeno "zato što je to najnaseljeniji, najbogatiji i najutvrđeniji deo Ugarske kroz koji bi se turska vojska teško probila". Zbog toga je prihvaćen drugi predlog, na kome je i on nastojao, da se u neprijateljsku zemlju pređe kod utoka Save, izvrši prodor kroz Srem i načini most na Dravi, čime će se otvoriti put do Budima. Pošto je na Porti utvrđen ratni plan, "sultan je 1. decembra izdao proglas kojim je svoje podanike pozvao na oružje". Ova izjava Pavla Bakića na budimskom dvoru sadrži nekoliko podataka poverljive prirode čija je tačnost, kasnije, u celini potvrđena. Da njega kao kneza prizivaju na Portu dok se većalo o budućem ratu, stvar je koja se ne mora smatrati neverovatnom. Ovo se moglo dogoditi tim pre što postoje nagoveštaji, dovoljno nedvosmisleni, da je on bio blizak Ferhad-paši, dok se ovaj, kao carski vezir i zet, nalazio na upravi u Beogradu. A to je bilo u vreme kad se u Sulejmanovoj glavi počela začinjati i razvijati misao o novom ratu. Zbog svojih odnosa s Ferhad-pašom, Pavle Bakić je, po svoj prilici, posle njegovog pogubljenja navukao na sebe mrzost i pizmu starog Bali-bega Jahjapašića, koji se vratio u Srbiju, i to ga je verovatno nagnalo da stupi u pregovore sa Ugrima. Ali ovo ne znači da on i tada nije mogao ići, da ga čuju, caru na divan.

Mnoga zbivanja i pojave iz vremena o kome je reč ostali su mutni i nerazgovetni ne samo zbog malobrojnosti izvora nego i usled toga što su ljudi, sami sobom, bili takvi, zbunjeni pod pritiskom nužde, žalosno udvojeni i neiskreni, najamnički kolebljivi u traženju bolje sudbine. Sredinom XVI veka, nemački putopisac Hans Dernšvam, trezven, pouzdan i istinoljubiv u davanju podataka, otvoreno je napisao da gotovo nema evropskog naroda iz koga nije potekao poneki turski uhoda. "Oni su gori i strasniji od Turaka jer tumaraju po svim zemljama i o mnogo čemu se obaveštavaju... Kad bi se pregledali nemački ratnici, među njima bi se našli mnogi koji su osunećeni i koji će se, u svoje vreme, opet vratiti Turcima." Služba sultanu i život u njegovom carstvu imali su svoju privlačnu moć. Balkanski narodi su više od drugih podlegali ovom iskušenju samo zbog toga što je na njihovom zemljištu obrazovana turska država. Hans Dernšvam je tvrdio da se samo u Jedrenu nalazi oko dve stotine Nemaca koji su prešli u islam, koji hule na hrišćansku veru i mrze nemački narod više nego Turci. Na drugoj strani, i sultanovi podanici su služili neprijatelju kao doušnici. Kad bi ih uhvatili, Turci su ih bacali u zindane i kažnjavali smrću, ali su češće bili prividno ravnodušni i trpeljivi prema ovoj pojavi koja se, po prirodi odnosa, nije dala iskoreniti. Više od toga, samo ih je trebalo krišom pratiti, pa da uhođenje u korist neprijatelja samo sobom otkrije njegove namisli. U svakom slučaju, pitanja u međudržavnim odnosima rešavana su silom: bogatstvom zemlje, brojem vojske, naoružanjem i ratnom veštinom, a ne dojavama prebega i kalauza, doušnika i uhoda, čiji se broj, u velikim razmerama, nepotrebno povećavao uplitanjem u ovaj posao onih, nametljivih u nuđenju usluga, koji su, izgubljeni među silnima, tražili sigurna gospodara ili bar unosniju službu.

Od osobite je važnosti podatak da je Pavle Bakić vremenom preuzeo u svoje ruke upravljanje celokupnom austrijskom službom uhođenja u Turskoj. Pre nego što je prešao u Ugarsku, on se mesecima dopisivao s Tomorijem i već sredinom 1525. godine poslao u Petrovaradin petoricu svojih ljudi da ga zastupaju u pregovorima. Tražio je da mu kralj dodeli imanje "koje će bar približno odgovarati njegovim dobrima koja mu je priznavao sultan". Gotovo je izvesno da je u njegovim pismima bilo vesti o prilikama i događajima u Turskoj. Jer, on je odjednom postao nestrpljiv u očekivanju odgovora ugarskog dvora, pa je izišao na granicu kako bi, preko glasnika, zapodenuo življe pregovore s neodgovorno nemarnom i sporom kraljevom kancelarijom. Pavle Tomori mu je tada poručio da se odmah prebaci u Ugarsku ako mu je život u opasnosti. A ako beogradskom krajišniku još nije postao suviše sumnjiv, neka se vrati kući i tamo sačeka kraljev odgovor, "jer iz Turske može bolje poslužiti hrišćanskoj stvari".

Knez je skrivao tragove i zavaravao Turke sve do decembra 1525. godine, kad više nije smeo čekati jer se sultan već otvoreno spremao da krene na Ugarsku. U međuvremenu, kralj Ludovik II mu je, posle mnogo prepiske, obećao da će ispuniti sve njegove zahteve čim stigne u njegovu državu. Bakić je bezbedno prešao u Srem zahvaljujući Petru Ovčareviću i njegovim šajkašima, mahom Srbima, koji su čuvali turske skele i mostove na Savi i Dunavu. Sobom je poveo ženu Teodoru, "koja je bila rodom iz Bosne, iz odlične srpske porodice", zatim kćer Mariju (Margaritu), braću Manojla, Komnena, Dimitrija i Mihaila, brata od strica Petra i pedeset lakih konjanika; poneo je i "ogromno pokretno imanje". Bali-beg Jahjapašić je ipak saznao za ovu seobu, ali u poslednji čas, tako da je njegova potera, smesta upućena, stigla da pohvata i pobije jedino one koji su iz naroda pohrlili da beže za knezom.

U jednoj povelji, koju je dobio pošto se već pročuo i utvrdio u Ugarskoj, za Pavla Bakića je rečeno da je iz ljubavi prema Bogu i hrišćanskoj veri "napustio najmiliju otadžbinu gde je rođen i od ranoga detinjstva odnegovan" i "gde su mu ostali krvni rođaci i najmiliji prijatelji". Stupivši na nepouzdano panonsko zemljište, knez je ostao pribran u svojoj, kaže se, "postojanosti i vernosti". Pokazao se, bez kolebanja, takvim bez obzira na to što mu se tamo "ukazala žalosna slika", "glavnu reč u Ugarskoj vodili su samovoljni velikaši koji se na kraljeve zapovesti i na odredbe državnih sabora nisu ni osvrtali"; još od vremena Matije Korvina, oni su zanemarili svoje ratničke vrline, pa su turskoj opasnosti jedino mogli suprotstaviti "svoju drsku smelost i zverski bes", svojstva koja su ih činila slepo samouverenima; osuđen na nemaštinu, neiskren i nepoverljiv, mladi kralj se i pored toga ponašao razmaženo, lakomisleno i razuzdano, tako da je posle pijančenja "najčešće spavao do podne i tek onda odlazio u dvorsko veće"; granica prema Turskoj bila je nezaštićena jer novca u državnoj blagajni nije bilo ni toliko da se na tankom hlebu drže proređene posade, a kamoli da se prema neprijatelju izvede nova vojska. Pavle Bakić je bio dovoljno iskusan da bi procenio u kakvom stanju se nalazi Ugarska kraljevina. On u njoj, izvesno, nije ni tražio obećanu zemlju nego tle koje je poslednje slobodno da se na njemu zapodene još jedna bitka za opstanak. Kralj je obmanjivao kneza i stalno odlagao da mu dodeli zemlju i gradove od kojih će primati dohodak; svoja obećanja, menjajući ih često, nije kako valja za života ni ispunio. Uprkos tome, knez nije obijao pragove budimskog dvora: ostavljajući nezbrinutu porodicu, odleteo je ubrzo na granicu da u nju unese života, vere i voljnog pregnuća. I ponovo su "mnogi Srbi dolazili iz Turske i stupali u Bakićevu službu", a javljali su se i drugi srpski prvaci koji su, ugledajući se na nekadašnjeg gospodara Venčaca, nudili kralju svoje usluge. Ali država Ludovika II tresla se već od turskih pretnji i na njoj su se, kao na zgradi što tone, javljale sve dublje pukotine. U Erdelju, tada najbogatijom i najgušće naseljenom među ugarskim zemljama, Jovan Zapolja je sve upadljivije naglašavao svoju samostalnost, posebno u vođenju spoljašnje politike. Jasno se, pred kraj, naslućivalo da se on sve više primiče Turcima. Zapolja na Mohačko polje, kasneći, nije ni došao. Srpski despot Stevan Berislavić bio je trenutno odan ugarskom dvoru, ali je jedva stizao da zadržava turske provale u Slavoniju. Od njega se, zbog ovakve uloge, nije ni očekivalo da se pojavi na glavnom razbojištu. Prilike u Hrvatskoj obećavale su kralju još manje dobra. I njen prvak Krsto Frankopan krenuo je dockan u odsudni boj.

Dok je Pavle Bakić nastojao kako će iz Srbije prebeći u Ugarsku, na drugoj strani se Krsto Frankopan, spasilac Jajca, uzalud upinjao da od budimskog dvora dobije naknadu za svoju hrabru službu. Uvređen što ga primaju neodgovorno, ponekad sa omrazom, kao da je kriv što je junaštvom slavan, on je sve više naginjao traženju novog gospodara. U tom pogledu nisu za njim zaostajali ni drugi velikaši Hrvatske i Slavonije. U jesen 1525. godine stigle su do kralja pretnje da će uznemireno hrvatsko plemstvo pribeći Turcima, ako ga on i dalje bude ostavljao bez pomoći i odbrane. Pogledi su jednodobno, i to sve češće, upravljani i na druge strane: caru Karlu V, nadvojvodi Ferdinandu i papi Klimentu VII, onima koji su mogli poslužiti da se, kad zaštitnički prigrle Hrvatsku, neodgovorni kralj i njegovi staleži pritesne otvorenom opomenom. Ludovik II je znao da "što žurnije treba raditi da se ne izgubi ova gotovo izgubljena kraljevina"; zbog toga je poručivao njenom plemstvu da ne bude uvređeno u svome ponosu i da spokojno pričeka njegovu milost. "Knezovi i ostaci plemstva Kraljevine Hrvatske" uputili su svoje predstavnike u Budim da održavaju odnose s dvorom, ali su i isto vreme izaslali emisare u Beč nadvojvodi Ferdinandu. Kao pre godinu dana, kad je počelo otvorenije priklanjanje Habzburzima, nadvojvoda je i ovoga puta "doznačio 1.000 forinti da se porazdijele među hrvatsku gospodu"; drugih hiljadu forinti trebalo je da dobiju oni koji će prema Turskoj uspostaviti sistem uhođenja. Jedan po jedan, uglednici su od Ferdinanda primali službe, plate i posede, i time sve više dolazili u zavisnost od Beča. Početkom 1526. godine, na saboru hrvatskih staleža, sazvanom bez kraljeve privole, knez Krsto Frankopan je tražio da se zemlja stavi pod okrilje cara Karla V i nadvojvode Ferdinanda, moćnih da odbiju Turke i, povrh toga, preotmu Bosnu, koju bi njemu dali u posed i na upravu. Na sabor nije došao onaj deo plemstva koji se i dalje smatrao privrženim ugarskom kralju. Treći nisu bili ni za Habzburge ni za Ugre nego za prihvatanje mletačke zaštite. U stvari, staleži su očekivali dolazak turskog poslanstva s kojim bi se pregovaralo o sadržaju sultanove vrhovne vlasti nad Hrvatskom. Verovalo se, još, da će ovo poslanstvo stići prebogato opremljeno, tako da neki od velikaša, onih oronulih, bez dostojna sjaja, nisu ni došli na sabor. Ali Turci se nisu pojavili. Širom njihovog carstva odjekivao je ratni zov.

Banu Franji Baćanjiju nije se više niko u Hrvatskoj ni za šta obraćao. Često se nije znalo ni gde se nalazi. Austrijskog nadvojvodu opet su u martu 1526. posetili zastupnici hrvatskih prvaka i ponudili mu "da ih primi pod svoju vlast i da se proglasi bosanskim kraljem". Knez Krsto Frankopan bio je ponovo među najodlučnijima da se od jednog pređe pod zaštitu drugog gospodara. Koliko su tada u Hrvatskoj, nastojeći na ovoj promeni, uopšte držali do svojih tradicionalnih prvaka i obaveza u okvirima državne zajednice s Mađarima? Ferdinand je potvrdio Nikolu Jurišića za "vrhovnog kapetana vojske protiv Turaka" i odredio mu platu, ali je iz obzira prema svome šuraku, kralju Ludoviku II, odbio da javno prihvati ponudu hrvatskog plemstva. Kad je ugarski kralj, sve više ponižen u svojoj usamljenosti, pozvao u Budim, krajem maja, bana Franju Baćanjija da se dogovore o odbrani i spašavanju Hrvatske i Slavonije, turska vojska se već mesec dana nalazila na putu za Beograd.

Dolazili su dani velike smutnje i stradanja. Dok je sultanova ordija, obuzdavana njegovom voljom, nastupala ka svome cilju polagano, u zamišljenom poretku, s bezglasnom sigurnošću, kao neumitnost koja unapred mrvi onim što se pred njom, kao glas, rasprostire, na drugoj strani, u Ugarskoj, većina ih se trudila da sebi pripremi propast postupcima prkosno bezumnim i suprotnim svakom savetu. Maske jetke oholosti navlačili su podjednako svi: ne samo oni koji su izlazili na razbojište da ludo izgube glavu nego i mnogi malodušni ili nezadovoljni što su se u nevreme počeli sklanjati kod drugog gospodara. Zbunjeni i pometeni, ljudi su se razmetali neozbiljnošću. Ipak, ovakvo njihovo raspoloženje nije bilo uzrok njihovog poraza: slom se, u njima samima, svakako, odigrao još pre bitke.

Kralj je izdao zapovest da se plemstvo sa svojim četama okupi u Tolni do 2. jula, ali je na zborno mesto sam zadocnio više od mesec dana. Drugi su kasnili da i ne dođu. U međuvremenu, Turci su osvojili Petrovaradin i počeli se, naizgled tromo, primicali obali Drave kraj Osijeka. Od sela do sela, širom ugarskih zemalja nošen je krvav mač, što je značilo poziv na oružje. "Samo Bog ili koja nenadana sreća može spasti Ugarsku od uništenja", pisao je papi kancelar Stjepan Brodarić. Jer, dok je išao na neprijatelja, Ludovik II je svoje naredbe vlasteli da iziđe na bojište uzalud pretvarao u vapaje očajnika. Iako je tih dana knez Krsto Frankopan sklopio konačan ugovor o ulasku u službu austrijskog nadvojvode, postojala je još neka nada da će on s vojskom koju je kupio stići na razbojište. Moćniji od drugih, Jovan Zapolja se još uvek nije oglašavao. Kralj je na kraju objavio da se naoružaju i povedu svi kmetovi, a zatim je u vojnom logoru u Tolni rekao onima koji su uprkos svemu došli da zajedno s njim poginu: "Ja vidim da se svi izgovaraju mojom slabošću. Evo, stigao sam glavom da se izvrgnem svakoj opasnosti... I kako više niko ne bi mogao da se iza mene kukavički sklanja, odlučio sam da sutra pođem s vama onamo kuda drugi, tobože bez mene, neće da idu..." O mladom kralju se, u poslednjim godinama Ugarske, retko kad dobro govorilo. Prkoseći oluji koja je sve crnje optočavala južne rubove njegove države, on je živeo neozbiljno i držao vlast slabom rukom razmaženog noćobdije. Ali, kad su Turci zagazili u njegovu zemlju, Ludovik II im se uputio u susret još prkosnije. Nisu mu se pridružili oni što su sve do tada, nasuprot njegovim vladarskim manama, isticali svoje ratničke vrline.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:50 am




- Mohač -


Kiša je i dalje lila kad je Ibrahim-paša, zapovedajući prethodnicom, stigao do Petrovaradina i, prema zapisu njegovog pratioca, smesta naredio vojnicima da, skriveni u izmaglicama močvarna kraja, seku drvo i grade lestve: pred njim se, propeta na grebenu, nemo uzdizala tvrđava, sva u bedemima koje je trebalo savladati. U pozadini, na dva ili tri konaka, sultan je očekivao vesti o prvom boju sa strepnjom za koju su možda jedino njih dvojica znala.

Pavle Tomori, koji je zapovedao odbranom južne granice, uzmicao je pred Turcima, upućujući uzaman u Budim glasnike da ga ne ostave bez pomoći. U Petrovaradinu se zadržao da ga čuva Đorđe Alapić sa oko hiljadu vojnika, mahom prebega iz Srbije, Mađara i papskih najamnika. S druge strane, turska ordija je nailazila u ogromnom broju i savršenom redu. Ali oba njena predvodnika, i sultan i njegov neizostavni vezir, još uvek nisu tačno procenjivali pravi odnos snaga da bi izbegli svaku potmulu bojazan od iznenađenja. Pre nego što su se 15. juna povukli iz podgrađa i sklonili u tvrđavu, branioci Petrovaradina su se tri dana rvali s Turcima po jarugama, među vrbama i po zaparloženim livadama, u kolibama, pokrivenim trskom, koje su gorele i grozno se dimile na neprekidnoj kiši. Ibrahim-paša ni časa nije časio da gospodaru pošalje glasnika s vestima o uzeću petrovaradinske varoši, u ono vreme skučene i uboge, delom nastale od šajkaških krovinjara. Sultan je haberdara, nekakvog srećnika Baba-Džafera, obdario s hiljadu dukata za dobar glas. I pored toga, povlačenje hrišćana u tvrdi grad, u koji su stigli da se zatvore, Turci su, čim su se razabrali, shvatili kao neuspeh: predstojala je opsada neizvesno duga i skupa, nepogodna zato što je leto bilo već poodmaklo i što su kiše, kakve nisu zapamćene, izazivale tmurno predosećanje da će jesen, kad se ne ratuje, pre vremena nastupiti. Uzevši naselje u njegovom podnožju, Turci su odmah kidisali na utvrđenje i, uporedo s tim, počeli da razvijaju opsadu kao da je u pitanju golem ratni poduhvat. Sultan se s glavninom svojih snaga nije zaputio prema Budimu ostavivši pod Petrovaradinom nešto vojske, koliko da se osvoji grad, nego je u blizini čekao ishod bitke. Sme se pretpostaviti da sem razbijanja ugarske granice Turci nisu ni imali drugog plana, unapred pripremljenog, kad su se rešili na rat. Sulejman je, zna se, doneo odluku da se krene na Budim tek posle srećno okončanog osvajanja Petrovaradina i brzog zadobijanja sremskih gradova, do Iloka i Vukovara. Ako su na turskoj strani bili nedovoljno upućeni u slabosti neprijatelja, pa su, oprezno, u ponečem i oklevali, u Ugarskoj su, odsutni i nepromišljeni, kao da sklanjaju pogled od zbivanja i njihove suštine, propuštali, jednu za drugom, i poslednje prilike da izbegnu ili bar odlože smak. U istoriji nema pretpostavki. Ali postoje izvesnosti koje zavise od stalnih i nepomerljivih spoljašnjih činilaca. Da je petrovaradinska posada bila pojačana i da je u turskom obruču izdržala bar još dve sedmice, a to se moglo dogoditi, sultan se pouzdano ne bi usudio da se, krajem leta, suviše udalji s vojskom radi osvajanja. Istorija ratova koje je vodilo Osmansko carstvo dovoljno opravdava ovo uverenje.

Napadi na tvrđavu trajali su dvanaest dana. Ibrahim-paša je bacio na bedeme azijske trupe, a dvojica begova, Husrev koji je stigao iz Bosne i akindžijski zapovednik Mehmed-beg Mihaloglu, iskoristili su rečnu flotu što je doplovila iz Beograda da se prebace preko Dunava i sa severa zatvore pristup opsednutima. Turci bi jednog dana tukli grad topovima i posmatrali kako se u njemu ruše crkve, kule i druga zdanja; zatim bi sutradan, posle kraće paljbe, jurnuli u pokolj branilaca, ali su, potučeni, svaki put odbijani sa zidina. Nasrtaji su 21. jula trajali tri sata. Čovek se hvatao ukoštac sa čovekom da se nose dok jedan drugome na zađe pod grkljan. Tog dana je palo na megdanu sto pedeset odličnih turskih junaka. Ohrabreni, branioci su odmah potom iznenada izleteli iz grada i, sudeći po onima koje su pobili, zadali neprijatelju još bolniji poraz. Vezir je tada odlučio da pritegne polumesec oko prkosnog grebena, pa je i sam izišao na istureniji položaj. Ali najveći juriš, koji je izvršen 23. jula, naneo je Turcima i najveće gubitke: ,,u svemu više od hiljadu boraca". Ibrahim-paša se, posle toga, sasvim blizu primakao bedemima, a sultan mu je, čuvši da je u nevolji, uputio kao pomoć hiljadu najvrsnijih janičara. Vojnici Đorđa Alapića zadržali su još jedan napad, i to ih je, izgleda, učinilo bar za trenutak neobazrivima. Jer, janičarima je bilo dovoljno da zapaze nepažnju branilaca, pa da pod njihove podrivene zidine podmetnu mine. Dve neočekivane eksplozije, koje su s dve strane prolomile tvrđavu, otvorile su put bujicama turske vojske da začas sve sobom, unutra, preplave. Bilo je to, prema dnevniku pohoda, dvadeset sedmog, a prema oskudnim ugarskim vestima dvadeset osmog jula. Za odbranu, čini se, nije bilo vremena ni koliko da se isuču mačevi. Podaci koje je zabeležio Ibrahim-pašin pratilac ne moraju biti lažni, iako on tvrdi kako su Turci, izgubivši samo dvadeset pet ljudi, odsekli pet stotina glava i zarobili tri stotine nevernika. U toliko je do Petrovaradina stigao sultan, i vezir mu je izišao u sretanje noseći da mu pred noge položi svih onih pet stotina glava. Prema jednom izvoru, Ibrahim-paša je, zadovoljan pobedom, pustio ovom prilikom na slobodu devedeset zarobljenika.

Susretom sultana i velikog vezira počeo je pobednički pir. Trijumf onoga kome je istorija postala trenutno sklona otkriva uvek njegovu prethodnu strepnju, jer se on zbog nje redovno sveti poraženom neprijatelju. Divljanje nad nemoćnim jedan je od motiva koji se ponavljaju, počevši od Ilijade. Da bi zadovoljili svoje ratnike, koji su žalosno trpeli od neizvesnosti, koji su najviše stradali i osobito žudeli za osvetom, njihove vođe im moraju, možda i nasuprot svojim željama, dozvoliti na kraju večitu svetkovinu pobede. Samo, da li je to i za njih bilo oslobađanje prethodno nagomilanih strahovanja, nespokoja i jada, budući da su oni, polazeći u boj, stavljali na kocku mnogo više, ne samo život nego i vlast? Sultan Sulejman i njegov vezir Ibrahim, povezani ljubavlju da bi tim putem otkrili sebi izvore zadovoljstva, sklanjali su se od sveta, u mirnim vremenima pred rat, kako bi uživali već u tome što nisu s drugima, znali su za svoj razgovor, ali i za svoje ćutanje, čitali su grčke filozofe, persijske pesnike i arapske učenjake, predavali se muzici drukčijoj nego u ostalih Turaka. Na ratištu su slavili pobedu, i to gotovo neznatnu, zidajući kulu od neprijateljskih lobanja. Vojsci je dato maha da piruje dok je pljačkala, robila i palila sremska sela i gradove. Bali-beg Jahjapašić je, udarajući uzalud na Ilok, zadobio šezdeset glava i zasužnjio trideset ratnika, pa pohitao da se s plenom prikaže u sultanovom logoru. Stanovnici Čerevića sami su, u strahu, poslali novom gospodaru ključeve svoje tvrđave.

Veliki carski divan, na kome je proslavljena vezirova pobeda, održan je 30. jula kraj crkve u Beočinu. "Odlučeno je da se preduzme pohod na Budim" ˗ zabeleženo je u Sulejmanovom ratnom dnevniku ˗ ali ne i da se to razglašava po vojsci. Sultan je nagradio svoje krajišnike, posebno Bali-bega Jahjapašiča i Sinana, bega zvorničkog, koji su dobili istaknute uloge: prvi je trebalo da ide uz Dunav i slama prepreke na putu, a drugi je imao da krene ka Savi i, uzimajući na njoj gradove, obezbeđuje bok glavnoj vojsci. Ranjenici su pušteni kućama.

Ordija se zatim, 31. jula, podjarena prvim trijumfom, digla na dalji put, prošla pored Čerevića i zanoćila na obali Dunava. Sutra će pasti pod Ilok, o kome je Bali-beg doneo vesti da se dušmanski brani.

Kad je Ibrahim-paša 1. avgusta ugledao iločki grad, stvrdnut nad Dunavom u svom čemernom inatu, vojsci je glasno zapoveđeno: niko da se nije usudio pljačkati i paliti po susednim selima. Pobedničko likovanje bilo je očito završeno. Carske kohorte su ponovo sputane redom, i oni koji su na svoja koplja nizali, juče, glave nemoćnih i nedužnih nisu više smeli ni zelenu voćku ubrati. Dva dana posle toga, 3. avgusta, kad je počelo potkopavanje zidina i topovska paljba na tvrđavu, još jednom je, da se čuje, oglašena zabrana svakog haranja po selima. Veliki vezir je ovim nesumnjivo hteo da svoje Turke vrati stezi, ali i da neprijatelja pokoleba i navede ga na časnu predaju. Da li, međutim, ovakvo upravljanje ljudima i zbivanjima pokazuje da su Sulejman i njegov vezir slavili, onako pakleno, svoju prvu pobedu u ratu ne za svoje već jedino za vojničko zadovoljstvo i ohrabrenje?

Sve je, posle prvog udara, samo od sebe padalo Turcima u ruke. Vezir je pod Ilokom, čvrsto ga opasavši, više čekao, i time puštao vojsku da se odmara, nego što je nepotrebno trošio ljude i municiju. Sedmoga dana, njegova zamisao je urodila plodom: posada je zatražila primirje i 8. avgusta predala tvrđavu. "Dvanaest nevernika, stanovnika grada Iloka, ogrnuto je kaftanima u znak priznanja." Istoga dana stigli su u vezirov logor izaslanici Erduta i Osijeka i doneli ključeve svojih gradova. Otvarao se put prema ugarskoj prestonici. Ibrahim-paša je ponovo sačekao sultana i poljubio mu ruku. Odluka je postala konačna: najzad je i vojsci, a time i neprijatelju, na sav glas objavljeno da je cilj pohoda Budim.

Na njihovom daljem maršu, Turke su više od svega ometale kiše i izlivene vode. Vojska je često bauljala po blatu, carske deve su propadale u vlažnim i prohladnim noćima, volovi i njihovi goniči jedva su prevlačili topove, municiju i nakisli provijant preko raskaljanih njiva i baruština, razbijeni neprijatelj se okupljao po zgusnutim šumama i napadao bar komoru, ako več nije mogao udariti na borce. Ali Sulejmanovi buljuci nisu nastupali pokretani svojim več njegovim jogunstvom, uobraziljom, voljom i snagom. Prošavši pored Sotina, tvrdinje na Dunavu, gde su sultan i veliki vezir zakonačili "kraj jednog velikog manastira", ordija je mimoišla Vukovar i 14. avgusta stigla u Osijek, "grad slabo utvrđen, iako je bio okružen zidinama". Prvog dana potom, Sulejman je izišao na obalu Drave i naredio da se podigne most. I nije čestito sklonio glavu pod čador dok reka, nadošla i mutna, podmukla svojim ćudima, za pet dana nije savladana. On je voleo mostove, navlastito i iz jetke svojeglavosti ovakve ratne, sastavljene od brodova, balvana, kolja i pruća, koje je podizala vojska zaglibljena u mulj, utonula u vodu da iz nje vire samo obrijane glave, načičkana na splavovima ili po skelama: time je produžavan put da bi se neprijatelj zaokružio ili, negde, dostigao i smrvio; povrh toga, možda, time se ostvarivalo silno osećanje da se čini nemoguće, obuzdava neukrotivo i moćima duha potčinjava sve. Prema procenama ugarskih uhoda, most je gradilo oko trideset hiljada ljudi. Kad su se pojavili Turci, žitelji Osijeka su se "bez oružja, goli, gladni i potpuno skrhani... raspršili na razne strane". Ovo je, prema predanju, zapisao kasnije Evlija Čelebija. Za podizanje mosta ipak je u okolini sakupljeno "više hiljada raje". Preko ćuprije, duge 1.284, a široke 12. aršina, prvi je prešao nekakav Kurdoglu, iz Beograda, "vojvoda Bali-bega Jahjapašića", koji je sa sto pedeset momaka razbio na drugoj strani ugarske predstraže i vratio se vodeći sedam zarobljenika. Vojvoda je za ovaj podvig nagrađen skromnim timarom koji je davao devet hiljada aspri godišnjeg dohotka. Svemu što se dešavalo prethodio je jedan razgovor, kome nije bilo svedoka, sultana i velikog vezira. Dva carska rođaka, Bali-beg i Husrev-beg, prvi na čelu smederevskih, drugi u pratnji bosanskih četa, povela su vojsku, preko mosta, u susret nevernicima koji su se, nedaleko, sve jasnije osećali. Oba bega su imala suviše razloga da se na ovoj vojni kako valja istaknu. Za tri dana, od 21. do 23. avgusta, preko Drave se prebacila sva turska množina. Azijske trupe, koje su ostale na začelju, do zemlje su porušile i na kraju zapalile opusteli Osijek. A kad su se i one našle na suprotnoj obali, sultan je naredio da se ćuprija razvali. Povratka bez pobede nije bilo.

Ugri su u poslednjim danima avgusta 1526. godine verovatno propustili odsudnu priliku da pokušaju izbeći najveću nesreću. Kad su prešli Dravu i zaputili se ka severu, Turke je zahvatilo nevreme kao da se približavaju potop i novo skončanje sveta. Voda je tekla iz neba i, pišteći, izvirala iz zemlje kad bi je vojnička noga nagazila. Ali niko nije video ni nebo ni zemlju jer se između njih uhvatila magla koja se gnezdila nad močvarama i, strmoglavljujući se u jaruge, odvlačila sobom ljude i životinje pod tovarima. Da ne bi utonula u blato što je živo oko nje ključalo, ili da ne bi zašla u baruštinu, skrivenu vrbacima, trskom i travama, vojska se često kretala polagano i tražila napregnuto stopu čvrste zemlje. Napredovala je, kad ne može drukčije, obilaznim putevima, a onda nailazila na nabujao potok koji je, krvav, jurio i derao razmekšale obale do kamena. Turski hroničari XVI veka, koji svoje pričanje, kad treba, nisu lišavali kolorita, začuđeno su opisivali prirodnu stihiju koja je sultanovu silu napala pre neprijatelja, ili možda umesto njega. I nisu krili da su mnogi junaci, a s njima konji i oprema, iščezli tokom marša u nadošlim vodama i kaljugama. Uprkos tome, ni od onih što su išli na Budim, ni od onih što su o tome pisali, nikad se niko, zbilja, nije nezadovoljno upitao: kuda se i zašto srlja?

Turska vojska se grubo delila na one koje su plaćali novcem, na one koje je, dajući im dažbine, izdržavala raja i na one koji su, oslobođeni poreskih, primali ratne obaveze. Da budu podmireni, za sve se, u suštini, brinuo sultan. U redovnim vremenima, on je ogromnu većinu svojih vojnika držao u osetnoj oskudici, ali im je uskraćeno nadoknađivao vodeći ih povremeno u ratove u kojima se sticala zemlja, dobijala veća plata, stavljala u izgled nagrada i grabio plen. Tako se uspostavio neobičan odnos ratnika prema svome sultanu: saznanje sopstvenih interesa bilo je, u tome odnosu, suženo, potisnuto, pomereno od pojma prava gotovo do pojma carske milosti, a u boj se išlo i u ime stvari, pre svega vere, koje su s druge strane praktičnog razuma. Vojska se povodila za svojim gospodarom uz ostalo i zbog toga što je jednim delom svesti ipak uviđala da joj je ovakav odnos najpogodniji, jer se njime čuva i rasprostire carstvo koje ih sve izdržava. Na drugoj strani, odnos između ugarskog kralja i njegove vlastele bio je pretežno pravno određen, i u njemu nije bilo dovoljno mesta za snažnije delovanje, stvarno ni prividno, iracionalnih osećanja. Sulejmanova ordija je nadirala kroz maglu i udaljavala se od svoga polazišta, moglo se činiti, iz čista besmisla, ali je i dalje čuvala jedinstvo svoga duha i svoj ubojiti poredak. Kad mu je bilo najteže, velikaši su, u Ugarskoj, ostavili kralja bez svojih usluga zato što su, pod pritiskom neizvesnosti i straha, prenagljeno zaključili da im je bolje ako se uzdaju u sebe ili u nekog drugog vladara. Zbog toga se i dogodilo da u opštem metežnom stanju nije iskorišćena ni poslednja zgoda da se kraljevstvo sačuva. Umesto da Turcima, zapalim u nepogodu, zamete puteve i pusti ih dublje u prostor i vreme ne bi li ih, pod kakvim tvrdim gradom, zadržalo do jeseni kad oni više neće da se biju, malobrojno ugarsko plemstvo, koje je ipak ostalo do kraja odano kruni, prebrzo je sačekalo osvajača, uletelo u bitku viteški i, zajedno s kraljem, doživelo istragu.

Noć između 25. i 26. avgusta sultanova vojska je, posle dugog hoda, provela na obali jedne baruštine. Sledećeg dana, put je bio najteži. Borački odredi su u vunastoj magli nekako i nalazili stazu da se probiju kroz močvaran kraj, ali je komora bedno stradala: mnogi su se podavili, čitavi karavani su ostali zaglibljeni, a neki su se izgubili u bespuću. Da bi se sva sila turska pribrala i sredila, 27. avgust je prošao u usporenom maršu i sačekivanju onih što su tek pristizali. Sutra je svima rečeno da se radi odmora zadrže na mestu gde su bili omrknuli. "Veliki vezir se nekoliko puta sastao sa sultanom. Jednom je bio obučen u svečanu dolamu od samurovine kako to odgovara njegovom zvanju, drugi put je na sebi imao jednostavnu odeću dvoranina." Tog dana ˗ bio je 28. avgust ˗ u logoru je odjeknula vika telala koji su oglašavali vojsci da se priprema za sutrašnji boj. Jer, poručivali su, "tako Bog hoće". Možda su mnogi tek tada oko sebe pogledali i jasnije razaznali u kakvom se predelu nalaze.

Prizor je bio sumoran i odista dostojan da se upotpuni na razrivenoj zemlji i pod polomljenim drvećem, hiljadama izginulih junaka i pobijenih konja, prevrnutim čadorima i nemoćno iskrivljenim topovima. Od Mohača su se, u daljini, mogli slutiti samo zvonici. Očevidno, grad je izlazio na rukavac Dunava koji se, trom, račvao oko ade, tamnozelene i čupave na vodi utrnulog čeličnog sjaja. Uz sam rukavac i sasvim kraj grada, pod varljivim nebom bi se za kratak tren odblesnula široko razlivena bara. Polje oko Mohača, blago ustalasano, sa dve strane je bilo zatvoreno peskovitim bregovima, ponegde zgusnuto obraslima u lozu. Jedan breg se, onaj južni, rasklapao kao amfiteatar, sa selom Feldvarom u podnožju. Pejzaž je obeležavala jedna crkva, na osami, nimalo čudna, ali veoma vidljiva. Turci su to verovatno tek kasnije uočili i na taj način zapamtili. I ime ovome zdanju posle svega su dali, nazvavši ga Busija-crkva. Po šumovima koji se nisu čuli, ali se svima moralo činiti da ih razaznaju, pozornica je već bila pripremljena.

Turci su od svojih uhoda na vreme doznali da ih nevernički kralj, s vojskom, već čeka na Mohačkom polju, pa su se razvrstavali, zauzimajući položaje, na svoj način bezglasno, nemo, vrzmajući se, koliko ih ima, kao smušena gomila mutavaca, mada je svaki od njih tačno znao kuda ide i kakav posao svršava. "Jednom mladom vojniku skinuta je glava zato što je bez odobrenja pohrlio da napadne neprijatelja." Na drugoj strani, u ugarskom logoru, stvari su možda tek na kraju dobile izgled poslednjeg dostojanstva. Svakog dana kralj je okupljao ratno veće, i slušajući prepirke do slepe nadutosti raspamećenog plemstva, sve češće se, u svom traženju izlaza, obretao na onome putu koji je jedino bio izvestan, prav i kratak: da više ne izgleda one koji su oklevali da dođu i da se, gordo nestrpljiv, baci na Turke. U svetloj pribranosti onih što ištu spas, najzad se javila crna pukotina koja osuđene ostavi na drugoj obali svesti, gde se zadovoljstvo, posle svega, nađe isključivo u sebi i svojoj, za druge, bezrazložnoj žrtvi. Žalosni kralj je na sve strane slao pisma gotovo do odsudnog dana. Pri dnu poruke hrvatskom banu, poslednje koju je uputio, on je dodao svojom rukom: "Brzo, brzo, brzo! Žurite da ovde, ako ne pre, budete bar sutra u zoru". Ban Franjo Baćanji je odista stigao na vreme. "Krasna vojska njegova brojila je do 3.000 konjanika i gotovo toliko pješaka". Samo, ban je dopao onoga dana ˗ 27. avgusta ˗ kad su se već sasvim razgovetno pojavili istureni odredi turske vojske. Do toga časa, oko Ludovika II se sjatilo približno dvadeset hiljada momaka. Najveći deo je stigao pod zastavama one ugarske vlastele i crkvenih prelata koji su kralju ostali privrženi. Bilo je nešto i županijskih četa. U Poljskoj je na dukat pokupljeno četiri hiljade papskih plaćenika. Bilo je i manjih odreda koji su uletali u bitku gotovo kad je počinjala. Računa se da celokupna vojska čijim je izginućem označen kraj Ugarskog kraljevstva nije mogla imati ni 28.000 ljudi i 80 topova. S poslednjim pojačanjima već izgubljenom kralju i svim onim bezumnicima oko njega došle su, zna se, i vesti da je Krsto Frankopan, i pored odluke većine hrvatskog plemstva da ostane na odbrani svoga kućnog praga, užurbano krenuo da sabira čete ne bi li ipak u pomoć pritekao; i da je Jovan Zapolja već na putu da iz Erdelja dovede moćan odred od dvanaest hiljada vojnika. Ali u ratnom veću, koje više nije moglo odlučivati na drukčiji način, s pogrdama je, uz opštu viku, odbijen predlog Stjepana Brdarića, promišljenog kraljevog kancelara, neka se odgodi poslednji boj s Turcima. Prezren je i savet Radića Božića i Pavla Bakića, srpskih vojvoda, da se uokrug postave kola, pa da se iza njih čeka na neprijatelja. "Ugarska gospoda nisu htela u svojoj obesti čuti za ovu preporuku nego su tražila da se bori na otvorenom polju." Odlučeno je da se vojska svrsta u dva borbena reda, što razvijenija i duža kako bi se u jedan mah zapodenula bitka na svim stranama. U prvu vrstu istureni su pešaci koji su se pripremali da nastupe pod zaštitom topova. Ban Franjo Baćanji i velikaš Ivan Tahi predvodili su desno, vojvoda Petar Perenji levo krilo; u centru se nalazio Pavle Tomori, kaločki nadbiskup i zapovednik južne ugarske granice, kome su pred bitku naturili glavnu komandu, iako je on tačno izjavljivao "da nije dorastao većim ratnim poduhvatima". Za pešacima je u trostrukom redu čekala, na okršaj, konjica. Kralj Ludovik II Jagelović, rođen pre dvadeset godina, jedan od onih što lako na se navlače omrazu i tek kad nastradaju počnu izazivati sažaljiva razmišljanja, pratio je svoje bojnike s hiljadu oklopljenih konjanika, okružen desetinom crkvenih velmoža i druge osobite gospode. On bi se, povremeno, odvojio i s malom pratnjom obišao vojsku da je osokoli. Njegovo bodrenje je moglo značiti podstrek pogotovu stoga što im je svima jedna široka kosa zaklanjala, u tom času, pogled na tursku ordiju.

Sasvim drukčije se većalo i odlučivalo u sultanovom logoru. Da bi se plan bitke najmudrije i najlukavije sastavio, Sulejman i njegov vezir okružili su se pod carskim čadorom ne samo svojim vojskovođama već i onim najstarijim ratnicima što mogu da progovore iskustvom. Svi su od dušmanina bili u strahu, možda ponajviše padišah i njegov mili rob Ibrahim, ali su svi bili uvereni da moraju i jedino mogu pobediti.

Onog dana kad su joj oglasili da će se sutra biti boj, turska vojska je omrkla pripremajući se za ljuti okršaj. Zato je u mutno svitanje 29. avgusta obavila samo prvu molitvu, i smesta se po utvrđenom redu upravila ka razbojištu. Sa četiri hiljade oklopnika, prethodnicu je poveo Bali-beg Jahjapašić, najbešnji sigurno za zatoran napad i slamanje ugarskih isturenih snaga, ako se na njih naiđe. Za njim su se, s velikim vezirom na čelu, pokrenule rumelijske trupe, u čijem se mnoštvu jedva primećivalo kako se dušmaninu požudno primiče sto i pedeset topova. Treći talas, koji su činile azijske jedinice, i one zbijene oko svojih sto i pedeset topova, predvodio je anadolski beglerbeg Behram-paša. Najbolji pešaci, janičari, s pratnjom od šest barjaka stajaće konjice, išli su, u četvrtom talasu, pod zapovešću samog sultana, okruženog telohraniteljima i dvoranima, divotno kićenim i preozbiljnim na vernoj službi. Na začelju se nalazio, čineći zaštitnicu, Husrev-beg sa spahijama koje je doveo iz svoga Bosanskog sandžaka. Kad je ova sila agarjanska došla do one samotne bogomolje, nazvane Busija-crkva, od koje se u stvari odvajao put za Baranjavar, Bali-beg je preuzeo pedeset hiljada delija, akindžija i drugih najluđih jurišnika, i zaputio se ulevo, ka otvorenoj dolini, kako bi bio spreman da s boka napadne desno neprijateljsko krilo. A onda se sultan Sulejman ispeo na kosu koja ga je dotad rastavljala od neprijatelja, i pod sobom, na raskriljenom polju, ugledao ugarsku vojsku već svrstanu u bojne redove. Tu su mu, odmah, podigli čador i pod njega postavili presto. Bilo je podne, i oštra, treptava svetlost, koja se otela od sivila neba, činila je svaki predmet neobično jasnim i bolno razgovetnim. Ovo je u potonje vreme pričao istoričaru Ibrahimu Pečeviji njegov ded koji je mlad u boju učestvovao. A ovo što sledi kazivao je kasnije svake časti dostojni šejh Alidede koji je sve izbliza video i svaku reč, kaže, zapamtio.

Sultan je poslednji put okupio ratno veće. Naložio je, još ranije, da mu se dovedu nekoliki okoreli bojovnici koji su starost dočekali ogledajući se sa ugarskim nevernicima. U izboru se oslonio na Husrev-bega, razboritog i u ratu, za koga je znao da mu neće prikazati samo puste ukoljice i kavgadžije.

Kad su prizvani ušli u čador, car je sedeo na prestolu odeven u pancir od zlatne žice; na glavi je imao kalpak s tri pera posuta draguljima. Veliki vezir i glasoviti krajišnici, nanizani sa obe strane kao dva sultanova krila, preozbiljni i zaleđeni, samo su dopunjavali sliku natopljenu dostojanstvom i strahom. Ali, kad su priveli stare ratnike, sve se odjednom izmenilo. Ušli su teški kao zemlja, razdrljeni, s pancirima i kabanicama koje još nisu valjano ni obukli i koji su im očito smetali, beli kao ovce, obrijanih obraza, a brkova do pojasa puštenih. Da li je njihov izgled čuvao sobom lik davnašnjih turskih gazija koje su se, radi svetog rata, okupljale u Maloj Aziji na prilazima vizantijskoj prestonici? Ili su oni svoje prirode, dovršene negde u balkanskim brdima, preneli naivni iz svojih sredina u novo carstvo Osmanovića? "Srećni padišah, starino, hoće tvoj savet", obratio se Husrev-beg jednom od ovih ratnika (kome je i nekakvo ime, Abdul Tuco, po predugo održavanom sećanju zabeleženo). "Zar mu treba bolji savet već da se bije?", odvratio je starac. On je još nestrpljivo uzviknuo da su čarke, koliko se čuje, započele, istrčao je do svog konja da što pre stigne družini i usput dobacio Husrev-begu da mu je bolje neka i on ide svojim ljudima.

Ovo je Sulejmanu bio prvi put da zapoveda bitku na otvorenom polju. Nekoliko junaka, mahnitih, ali i nepogrešivih u svom iskustvu, dozvao je izvesno zbog toga da osmotri kako će se, ne razmišljajući, poneti ugledavši đaursku vojsku. Njega je morala zanimati njihova trenutna ratnička razdraženost koliko i njihova sređena procena odnosa snaga. Kad se bez dvoumljenja uverio da su oni osetili neprijatelja kao gotovu žrtvu za junačko dokazivanje i nesumnjivu pobedu, jer stvar nisu počeli sumnjičavo razgledati sa svih strana, car je upitao Husrev-bega kako zamišlja dobro prihvaćenu bitku. Beg je odgovorio da u početku treba izbeći neposredan okršaj sa ugarskom konjicom, tim pre što će najpre ona krenuti na juriš. Jer, njen udar je strahovit, i ne može ga izdržati ni višestruko brojnija vojska. Opasnost će biti ponajveća ako neprijatelj, prodirući, dopadne do pomoćnih sultanovih jedinica, do mesta gde su kola i kiridžije, gde su sklonjeni tovarni konji, volovi za vuču i kamile, gde je za sutrašnju potrebu ostavljena hrana, stočna krma i municija, pa sve to rasturi i, koliko može, uništi. Zbog toga je Husrev-beg predložio da se borbeni redovi rasklope i brzo uokrug uzmaknu čim na njih nasrnu kao mač britki Ugri. A kad kraljeva vojska, sva koliko je ima, upadne u obruč nekoliko puta veće turske mase, ova će se oko nje sastaviti, stegnuti je, napasti sa svih strana i svu je uništiti. Prema nekim osmanskim hroničarima, ova zamisao se najpre rodila u glavi Bali-bega Jahjapašića dok je, pored sultana, duge dane jahao na ratište. Nije teško pretpostaviti da su dva istaknuta krajišnika i najbliža rođaka, Bali-beg i Husrev-beg, kojima su u ratu pripale osobito zapažene uloge, dogovorno savetovali sultana na isti način. Doista, Sulejman je svojim vojskovođama naredio da povedu boj prema njihovoj preporuci.

Asker je, napolju, postajao sve nestrpljiviji i sve se gušće kupio oko careva stana. U tri sata posle podne doneše pod čador vesti da ugarske čete razvijaju i dižu zastave. Sultan je odmah zapovedio da se dušmaninu na isti način odgovori. Izišao je, potom, pod natušteni nebeski svod, gde je, za kratak čas, ostao potpuno sam, digao uvis ruke i rekao: "Bože moj, moć i snaga su u tebi! Bože moj, pomoć i odbrana su u tebi! Pritekni, Bože, puku Muhamedovu!" I suze se proliše niz njegovo lice. Videći to, sva vojska sjaha, pade na kolena i dotaknu čelom zemlju. "Bacili su se potom u sedla obnovljene snage, hrabrosti i vere, i zakleli se da će dati život na najmanji sultanov mig." Jedan pokret i jedna reč bili su dovoljni da gomilu, do njenog poslednjeg ruba, ustalasaju i ostave je proniknutu jedinstvenom voljom. Da bi se u to uverio, veliki vezir je ošinuo konja i još jednom, pred sudar, obleteo oko buljuka svrstanih za boj. U svečanom raspoloženju ih je zadržao, obećavši im golem plen i nagrade.

Kao žižak koji izdišući još jednom zaplamsa i prospe svoju najjaču svetlost, ugarski ratnici su jurnuli na Turke noseći sobom poslednji odblesak svoga davnašnjeg krstaškog sjaja. Osuđeni da se njihovom pogibijom završi jedna duga istorijska epoha, oni su za kratak tren oživeli sliku i duh viteškog srednjeg veka. Pod svojim lepršavim zastavama, dignutim pravo uvis, ratnici Ludovika II krenuli su najpre kasom, a zatim galopom, i upali u busiju. Smrtonosnu zasedu postavili su im jači, lukaviji i mudriji, kakvi su mahom oni što od vremena do vremena umornom i istrošenom svetu donesu svoju prevlast i prinudno ga vrate u ranija vremena iz kojih su sami izišli. Oblaci su se kovitlali i, preteški, sve niže padali, dok sa svih strana nisu zatvorili bojište svojim crnim zavesama. Svetlost dana je trnula i umesto nje se, između neba i zemlje, razapinjala ogromna siva paučina, iskidana, lelujava, puna vlažnog praha, kao da se, nad turobnim močvarnim krajem već vekovima nezapaženo plela i vešala. Ali na oklopima hrišćanskih vitezova i njihovih konja nikakva tmina vekova, skupljena pod olujnim nebom, nije mogla ugasiti poslednji blistav zrak. Oni su pošli u smrt slični pokretnim tvrđavama, toliko je na njima i njihovim dobrim paripima bilo kaciga, vizira, pancira, oklopa, štitova i pokrovaca. Zbog toga je ugarska polovina bojnog polja, mada i ona pritisnuta tamom, svetlela otporno neugasivim sjajem sve dok se vojske nisu izmešale i sve dok, na svim stranama, sliku nije obuzela crna turska masa. Krv junačka je konačno odbila zgrušanu svetlost utuljenog dana. Iz njene tame počeo je navirati potonji noćni mrak.

Poslednji krstaši krenuli su u susret Turcima kao da izlaze na poljanu gde će se održati viteški turnir. Kad su prešli u galop, džinovska scena, zvonka pod neprobojnim i nisko zasvedenim nebom, neko vreme je odjekivala topotom njihovih gvožđem pretovarenih konja. Zov ratnih truba i bubnjeva ostao je potisnut po ivicama bojnih redova, oglašavajući se tamo prazno i preplašeno. U jednom času, kad tutnja nestade, učinilo se da će se zvuk doboša prosuti širom poprišta nalik na udaranje krupnih kišnih kapi koje su se već počele otkidati od neba, odjednom ubledelog kao ugarak. Ali, umesto toga, pozornica se ispuni zviždukom strela koje su u jatima poletele ka Turcima i počele ljutito dobovati po njihovim štitovima. Ovaj šum, sličan fijuku vetra što raspiruje oluju, dopunjavalo je proređeno lupanje puščanih zrna koja su se odbijala o oklope. Glas baruta je ostajao negde pozadi. A onda se razbojište pretvorilo u zajednički ratnički urlik u kome se utopila poslednja viteška jeka ugarske gospode i vojnika.

Prvi udar hrišćanskih četa bio je toliko silan da i turski hroničari priznaju kako su rumelijske trupe pod njim popustile i razbile se na dva oštećena krila. Prema svemu se čini da su Turci, kao što su i zamislili, nameravali da se sami razdvoje i među se puste pomahnitale Ugre, ali da za to nisu imali vremena, nego ih je dušmanin, nanoseći im gubitke, sam prinudio na kratko bočno povlačenje. Azijski odredi, na koje je kraljeva konjica, u svom zaletu, posle toga naišla, obavili su, međutim, svoj dobro smišljeni posao sasvim pribrano, i u svoje razmaknute redove namerno pustili zaslepljene vitezove. Busija je bila spretno pripremljena, tako da je pokolj mogao početi, ali se pokazalo da su Turci ovakvim vođenjem bitke ipak podosta stavili na kocku.

Zaglavivši se u neprijateljsku masu, koja se oko nje smrtonosno stezala, nemerljivo nadmoćnu poglavito od trenutka kad su s bokova jurnuli, sve pred sobom satirući, Bali-beg i Husrev-beg sa svojim pustim krajišnicima, ugarska vojska se, u nuždi, razdvojila na one koji su pokušavali da odbiju napade sa strane i na one što su, s kraljem na čelu, i dalje kidisali na tobože pokolebane azijske buljuke. U tome času, kad je izvesnost o katastrofi tek počela da prodire do svesti od žestoka boja ošamućene vlastele, jedna grupa hrabrih zatočnika, koji su sami sebe osudili na smrt, krenula je da se probije do sultana i usmrti ga pre nego što sve bude izgubljeno. Bilo je to krčenje puta, mačem i kopljem, kroz živu ljudsku snagu, koja se sve čvršće stiskala oko svog gospodara. Istorija se, prema predanju, obnavljala zato što su to njeni stvaraoci tako hteli. U ovaj izlet bez povratka pošla su trideset dva viteza, da nadomak sultana stignu samo trojica. Ni turski hroničari XVI veka ne kriju da su "tri nevernika, pohlepna krvi, prodrla s kopljima kroz redove islamske vojske i stuštila se pravo na padišaha, pribežište sveta..." Sulejmana su sačuvali njegov oklop i pancir, koji su zadržali koplja i strele, i njegova široka ćorda kojom je zaklonio lice. A vitezovi su, neposredno pred njim, savladani na taj način što su im konjima presekli tetive, pa su sami pali Turcima pod sablje.

Jednovremeno, posred krvava razbojišta, ugarska vojska, iako odasvud pritisnuta, odbijala je neprijatelja i sa njim se ne popuštajući nosila sve dok se mogla boriti u grupi. Ali kad je po komešanju oblaka i sve učestalijem proletanju kapi postalo jasno da je na pomolu, za koji kratak čas, buran prolom oblaka, Turci su neočekivano uzmakli i iz njihovih gustih redova odjednom su, s nekoliko strana, izgurani topovi. U starim istorijama se priča da je na uskomešane čete kralja Ludovika II otvorena paljba s razdaljine od samo deset koraka. Zatim je kiša, koja je zasula, još više zamračila bojno polje i uskoro prikrila kako pobednici, da bi ih iskasapili, u talasima naleću na pobeđene, pometene, uskovitlane, rasturene u razređenim gomilicama, već sasvim izgubljene. Ludovik II, koji se borio junački i prema jednom turskom svedoku zadobio dve rane, za tren je ostao sam u polumračnom uglu scene. Toliko je, kažu, bio sablasno, u licu, bled da se to u grobnoj tami jasno videlo. "Saznanje sudbine koja neumitno stiže, preobrazilo je njegov lik u predznak zle kobi i njegovoj vojsci i svem kraljevstvu." Nastalo je, na kraju, bekstvo svih preživelih u kišu, oluju i na sve strane nadošle baruštine. I kralj je, onako avetinjski, obrnuo konja.

Ugarsko Kraljevstvo je propalo u boju koji je trajao sat i po jednog paklenog popodneva u pozno leto 1526. godine. Tog dana, 29. avgusta, tačno u času kad su se Turci spremali da izvrše poslednji juriš, nebo se, mračno i gromovito, ponovo otvorilo prema zemlji, i močvaran kraj brzo se prekrio nabujalim vodama. Da li je nevreme, sa zavesom kiše i smrknućem usred dana, zaklonilo preživele ugarske vojnike da uteknu od turske sablje? Otkako je krenula iz Carigrada, sultanova ordija je nekoliko meseci preživljavala nepogode studenog i vodoplavnog proleća i još goreg leta. Ona je sve to izdržala u miru i najboljem poretku, tako da je na kraju i svoje vojevanje prilagodila spoljašnjim uslovima. Bitka na Mohačkom polju nije se završila rasulom i opštim bekstvom hrišćanske vojske. Turci nisu dozvolili da se apokaliptička slika i njena atmosfera naruše gubljenjem onog smisla koji su oni od početka davali svemu što se zbivalo. Pokušavajući da sklone glavu, pobeđeni se, u užasu, verovatno nisu dosećali da Turci još uvek upravljaju njihovom sudbinom. Kud god krenuli, u tami su se pojavljivale još tamnije gomile akindžija, nedovoljno razgovetne i zato jezovite, tako da se moglo bežati samo u onom pravcu kuda je izgledalo da je otvoren put. A taj pravac je vodio u baruštine, bezdana blata ili u Dunav, čije su vode, pomamno navrele, neodoljivom snagom odvlačile konje i junake u svoje virovite dubine. Uskoro su stanovnici Beograda i Smedereva čitav jedan dan i svu noć izlazili na reku i posmatrali leševe koje je voda nosila. "Mi smo vašu vojsku utopili u bari", rečeno je jednom poslaniku na Porti koji mesec kasnije. Samo, Turci ni ovim nisu bili zadovoljni. Oni su se razleteli po polju u prvom redu s namerom da što više odnesu glava i, za trijumf, pokupe robija. Ali i u tome su smišljeno znali šta čine, jer svaka glava ne vredi isto, i u boju je najvažnije uništiti one koji su, kod neprijatelja, najplemenitiji. Vreme je bilo dosta poodmaklo i olovno sivilo dana već se proželo noćnim mrakom, kad je jedna kliktava grupa počela preko vojišta nositi na visoko koplje nataknutu glavu Pavla Tomorija, onoga što je na njih poveo, kad se zametao boj, najžešću dušmansku silu. Krstareći u potrazi za žrtvama, neke akindžije su ugledale neobičnog, usamljenog jahača, sveg blatnjavog u oklopu kao da je bežeći padao, kako odmiče, bled, na prelepom belom atu koji je, očito ranjen, pod njim posrtao. Nisu ni pokušavali da ga gone jer je i jahača i konja ubrzo nestalo u muljevitom koritu nadošlog potoka. Ludovik II Jagelović je skončao više tragično nego bedno: on se svojom sudbinom nije odvojio od strašne kobi svoje vojske i svog kraljevstva, utopljenih kao i on sam u turskoj poplavi koju su i nebo i zemlja podržali. Kad je sve bilo završeno, čauši su na sve strane razneli zapovest neka svaki borac ostane na mestu gde ga je mrak uhvatio. A u ponoć, tačno, u logoru su zalupali talambasi: pobeda je oglašena.

Sutradan posle bitke, 30. avgusta, sultan Sulejman je pojahao sa svitom paša i begova da obiđe mrtvo razbojište. Kakvu je sliku otkrio prituljeno svanuli dan, svedoci su do jednog prećutali. Nema, isto tako, nijedne vesti kako je sultan otrpeo strah koji su mu, napavši ga, naneli ugarski vitezovi, i da li je to njegovu svest, kad se ponovo, s buđenjem, setio svega što je bilo, zadržalo u stanju osvetničke pomračenosti. Ali, u naknadu za to, turski hroničari su ispričali jednu anegdotu, verodostojnu jer joj suština odgovara svemu što se za pohoda odigralo, koja je kao podatak dragocenija od mnogo čega što se moglo zapisati. Stojeći pred čadorom, sultana je, dok je prolazio logorom, pozdravio jedan stari alajbeg. Okoreli konjanik, koji je sa odredom svojih spahija bez sumnje dobro obavio svoj krvavi posao, pa je dubio ispred šatora nestrpljivo očekujući pobedničko slavlje, podsetio je možda Sulejmana na one osedele ratnike s kojima se savetovao pred bitku. "Šta nam sad, stari, valja činiti?", upitao je car alajbega. Trebalo je da veliki vezir, koji je jahao uz gospodara, ponovi ovo pitanje kako bi ga gazija razumeo. "Moj care, gledaj ti sada dobro da se krmača ponovo ne oprasi", odgovorila je vojničina na način na koji su se u ranijim vremenima izražavali sirovi turski ratnici. Sultan se na ovo nasmejao i nagradio starinu s nekoliko dukata. Ipak, on se nije oglušio o njegov savet, kao što se i pred bitku priklonio svojim veteranima i njihovoj proceni odnosa snaga. Zapovedio je da mu se sutra privedu svi zarobljeni đauri.

Poraženo kraljevstvo nalazilo se pred najsvirepijom kaznom, poniženjem i tolikim uništenjem ljudi i imanja da se više ne može podići i oporaviti. Popuštajući joj stege neka ubija, robi, pljačka i pali, sultan je zadovoljavao vojsku koja se dugo patila, koja je pobedila i koja se na kraju mora predati svojim besovima. Ali time je nanošen i najteži udar obezglavljenom dušmaninu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Mustra taj Čet Feb 01, 2018 11:51 am



- Ugarska poharana -


Poslednjeg dana avgusta 1526. godine, održana je u turskom logoru velika svetkovina pobednika. Pod svojim crvenim čadorom, ukrućen na prestolu od zlata, Sulejman je, studen, dozvolio da mu najviše časnici carstva priđu i poljube skute. On se pobrinuo da ih sve, na kraju, ogrnu u znak počasti kaftanima, tako da se u ovom najuzbudljivijem času sav mogao vezati za onoga kome su, samim tim što su pokrenuta, morala pohrliti njegova osečanja. Bilo je nežnosti u njegovom pokretu da privuče sebi vezir-Ibrahima i na njegov turban pričvrsti dijamantsku perjanicu. Pošto je svečanost ovim dostigla svoj vrhunac, pred čadorom je, kažu, posečeno nekoliko hiljada ugarskih zarobljenika, i od njihovih glava, od kojih su neke, kao da znaju za sebe, još zevale i prevrtale očima, brzo je sazidana kula trijumfa i opomene. Ovo glavosečenje su izvršili pripadnici redovne sultanove vojske. Akindžije su puštene da opljačkaju i spale Mohač, i da u njemu sve živo pobiju, kako bi Ugarska, posle toga, još više onemoćala i klonula od beznadežnosti i straha: trebalo je nastaviti pohod na Budim. Ništa kao zlo i nasilje ne može biti toliko svedeno na hladne brojeve. Na divanu, rumelijski defterdar je dobio zapovest da sa svojim ljudima, sutra, prebroji i zatrpa poginule nevernike. Prema podacima, ponešto preteranim, u Sulejmanovom ratnom dnevniku, na bojnom polju i oko njega nađeno je, pažljivim prikupljanjem, dvadeset hiljada pešaka i četiri hiljade oklopnika. Svoje izginule, koji su pobožno sahranjeni ili, po slugama, otpraćeni u Tursku, sultan nije unosio u računicu. Oni su izdahnuli za veru i za svoje rajsko naselje, a njihov broj se uvek mogao nadoknaditi. Opet se nebo provalilo i opet je pljusak prekrio sve što se, čudesno, dešavalo.

U toku mohačke vojne, sultan i njegov vezir očigledno su nastojali da iskoriste sve ono čime su raspolagali kao poukom vekovnih turskih osvajanja. Podsticali su da se, pod pritiskom događaja, ispolje u vojsci davnašnja svojstva gazija, grubih i nesalomljivih ratnika za pravu veru, ali su se isto tako naprezali da ljudima i njihovim osobinama prema potrebi upravljaju. Razdraženi okrutnošću koja se u njima raspirivala ili sama od sebe, jer su još uvek bili nalik svojim precima, ili polusvesnim oponašanjem ranijih uzora, vojnici su srljali na kaurina s razornom mržnjom i snagom, a nijedan od njih nije se, možda, dosećao da im sultan, zajedno s vezirom, pripada još samo toliko što ih, kao veliku decu, "sinove svoje", nadmoćno zna i prema prigodi ih smišljeno koristi. Uporedo, istorija je učila Sulejmana kako mu valja postupati i s neprijateljem. Od Maričke bitke (1371) prošlo je više od sto pedeset godina, a na Mohačkom polju gotovo sve se ponovilo: u susret Turcima izišla je vojska sačinjena od onih koji su, kao gospoda, u stvari čitavu jednu zemlju sobom zastupali i predstavljali. Turci su poznavali staleški sastav i uređenje hrišćanskih država, i zato su rado izazivali bojeve u kojima bi im se, kao na Kosovu, ukazala prilika da, ne štedeći sebe, jer su se na široj osnovi lakše obnavljali, u jedan mah unište jedini otporan stalež u svojih suseda. Ugarska je, kraj Mohača, izgubila kralja koji nije imao naslednika, dva nadbiskupa i pet biskupa, najmanje pet stotina plemića visokog ugleda i oko dvadeset hiljada boraca iz srednje i niže vlastele ili iz običnog puka. Poginuli su, uz mnoge, vrhovni zapovednik Pavle Tomori, erdeljski vojvoda Đorđe Zapolja, hrvatski knez Matija Frankopan Slunjski, senjski kapetan Grgur Orlović i Matija, brat Pavla Bakica. Ipak, ovim zatorom nije sve bilo rešeno, i sultan je to morao znati. Ugarska zemlja bila je ogromna, i ona, na svoj način, neiscrpna. Kraljevstvo je ostalo bez kralja, ali su oni koje je defterdar prebrojao na bojnom poprištu još uvek bili manji deo vojnih snaga poljuljane zemlje. Da li je Sulejman nastavio pohod s nespokojem i zebnjom u duši koji ga i dalje nisu napuštali? Završivši opis bitke, turski hroničar je jetko dodao kako su u njoj, na dušmanskoj strani, nastradali "sinovi pakla, demoni, bludni potukači, krmci, tvrdoglavci, jogunice, fukare, psi, nevernici, pokvarenjaci, zlotvori, licemeri, rugobe, nečiste sile koje su dobile lik đavola mučitelja..." Izmožden savlađivanjem podivljalih voda, asker se već nekoliko dana nalazio na putu za Budim, kad je sultan, 4. septembra, izdao naređenje da se pokolje roblje koje je u međuvremenu pohvatano i da se pobiju svi seljaci koji se zateknu na njivama; jedino se žene moraju pustiti. "Ovoga puta je izgubilo život četiri hiljade ljudi." Sedeći pod čadorom u očekivanju da se izvrše njegove zapovesti i da vojska otpočine, Sulejman se, pritiskivan neizvesnošću, posle svoje grozne odluke osetio, možda, nešto smirenijim. Tog dana je sedam čauša odjezdilo u Tursku da, sve do Damaska i Kaira, raznesu pisma o slavnoj pobedi. Car je svojom rukom napisao knjigu, da se pohvali, jedino svojoj majci. Rokselani je slao s ratišta pisma drukčije sadržine.

Dok je car, s vojskom, hitao prema Budimu, akindžije su se zaletale postrance od puta da plene i tamane narod. Pošto više ne bi imali gde da se sklone, jer su im stalno bili na tragu, seljaci su nalazili poslednje pribežište u baruštinama, ili su prevrtali kola i, utvrdivši se tako, pružali otpor do poslednjeg daha. ,,A kad bi izgubili svaku nadu, sami bi ubijali rođenu decu i, sa ženom pozadi sebe na konju, uletali među Turke da junački poginu." U spasavanju obezglavljenog puka najviše uspeha je, čini se, imao Radić Božić, koji se spretno izvukao iz mohačkog pokolja i sačuvao svoju flotilu od pet stotina šajki. Vešt Turcima, i Pavle Bakić je štitio narod i odvodio ga do sigurna zbega.

Sulejman je odmah posle bitke odlučno krenuo na ugarski prestoni grad, sejući svuda oko sebe, kao zmaj ognjeni, pustoš i opštu pogibiju. Za navike države koju je rušio i satirao, sve se dešavalo suviše brzo da bi se među zemaljskim prvacima čija glava još nije okitila tursko koplje našao na okupu dovoljan broj onih koji će obnoviti odbranu zemlje i sačuvati je od najveće istrage. Suprotno tome, u vreme najvećeg meteža, prvi odličnici kraljevstva, oni što se nisu hteli prikloniti Turcima, napustili su Budim i tek u Požunu, oko kraljice Marije, poročne politički zbog habzburške krvi, počeli snovati šta im dalje treba činiti. Tačno kad je Sulejman predviđao da tome dolazi vreme, javili su se predstavnici druge stranke, koja se odmah stvorila, da ponude časnu predaju i izjave pokornost. Doneli su sultanu i ključeve od Budima, a on im je obećao da neće dirati u živote i u imanja njegovih stanovnika. Trebalo je do kraljevskog grada putovati još nekoliko konaka, a on se već nalazio u rukama svemoćnog cara.

Sve što su Turci, izlećući do sela, činili sa ubogim pukom prinudilo je one što su se priklanjali pokorenju da ubrzaju svoje korake. Ali turski udari su otkrili i otpornost naroda koji je, prepušten sebi, stao da se koleba, traži puta i izlaza, maša se oružja i sve više postaje rad da sam odlučuje o svojoj sudbini. Ako su imali prilike da upoznaju šta znače i kako se ruše hrišćanske staleške države, Turci su, uporedo, već dovoljno mogli osetiti kakvu opasnost sobom nosi nekada krotka masa kad se pokrene i počne na svoj način delovati. Iako malobrojni, izvori o Sulejmanovom hodu na Budim dovoljno pokazuju da je on već tada s dobrim razumevanjem stvari izabrao pravac svoje ugarske politike. Odlučivši da poraženoj državi dopusti obnovu po obrascu koji će joj sam dati, tako da ona priznaje njegovu vrhovnu vlast, plaća mu harač i daje vojsku, i da je zatim, kad dođe zgoda, uništi i prisajedini svome carstvu, sultan je postupio kako ga istorija uči, tačno poput svojih predaka. Jednodobno, car Sulejman se ustremio na goli puk kako bi blagovremeno razbio njegove pokrete, ali i moć vlastele, koja će mu se pokoriti, lišio živog oslonca istrebljenjem njenih ljudi. Turci su se oduvek starali oko podanika koji će sejati i žnjeti, držati stoku, služiti ih kao gospodare, za njih i ratovati, činiti da zemlja ne bude gluva i neprohodna, davati potrebnu masu njihovoj sili. Zajedno s tim, oni su se neprekidno upinjali da po susednim državama taj isti svet razgrome i pobiju, ako već ne mogu da ga preteraju na svoju stranu. Sulejman je s vojskom pao pod Budim 10. septembra, i zapovedio da se grad poštedi. Očekivao je dalje susrete s predstavnicima ugarskog plemstva.

Ušavši 11. septembra u Budim, Sulejman se prvi i jedini put obreo u jednom, po svom izgledu i duhu, istinski evropskom gradu. To je bilo ono mesto u kome su ugarski kraljevi, više od drugih Matija Korvin, ali i mnogo bogato plemstvo, podizali sjajne građevine, punili ih knjigama i umetničkim predmetima, okružavali se znamenitim humanistima, na razne načine dokazivali svoje samoljublje, ponos i ukus. Posle ulaska Mehmeda Osvajača u Carigrad 1453. godine, Sulejman-hanovo bavljenje u Budimu bilo je najveći i najuzbudljiviji događaj takve vrste za jednog Osmanovića. Svi drugi su, pre i posle toga, ostajali zatvoreni u svome svetu, oholo prezrivi prema svemu što je sačinjavalo životnu svakidašnjicu hrišćanskog mileta. Ipak, ljudi i stvari što su do njih, sa strane, stizali pomerali su njihovo oko, češće ih potajno nego javno uznemiravali, povremeno im ˗ i sve više ˗ približavali misao onome što ih je sa zapadnih strana sve ubedljivije pritiskalo. Uz Ibrahima, koji mu je o mnogo čemu, dvoumljenja nema, obavešteno govorio ili živom slikom potvrđivao svoja ranija pričanja, sultan je, još uvek mlad i srećno otvoren prema svetu, doživeo svoj boravak u tuđoj prestonici kao prijatnu i pomalo melanholičnu svetkovinu duha. To je bio zastoj, dug nekoliko dana, na njegovom dugom maršu od koga je ostajao krvav trag, i on je pregnuo da ga iskoristi. Uživanje mu je pokvarila vojska koja je, uprkos njegovoj zabrani, odmah krenula da pljačka i pali, a on nije imao suviše prava da je, posle tolikih nevolja, u tome obuzda najstrožim merama. Grad je goreo, sad na jednoj sad na drugoj strani, da plamen najzad zahvati i veliku katedralu. Car je žalio za hramom dostojanstvenim svojom umetnošću, a veliki vezir je glavom pohrlio, mada uzaman, da ga sa odanim ljudima spasava. Osobit doživljaj značili su za Sulejmana dvor ugarskog kralja i njegovi lovački paviljoni, okruženi odnegovanom šumom, nedaleko od grada. Svoje zadržavanje u prebivalištima kralja koga je nedavno uništio shvatio je, uzrujan, s tolikom ozbiljnošću da je odmah naredio neka se uvede muzika koje će neprekidno svirati da upotpuni svečanu atmosferu. Dvor je opkolio stražom najpouzdanijih janičara da ga čuva od vojničke rulje i, kad je došlo vreme da se polazi, predao ga je u ruke ugarskoj vlasteli. Po Ibrahim-pašinom savetu, ali sigurno i po svom osećanju stvari, sultan je zapovedio da se, pored topova skinutih s budimske tvrđave i dragocenosti iz kraljeve riznice, ukrca na lađe, koje će otploviti u Carigrad, glasovita biblioteka Matije Korvina. On je još uzeo, na izričit vezirov nagovor, tri bronzane statue koje su predstavljale Dijanu, Apolona i Herkula. Postavljeni kasnije na carigradski Hipodrom, ovi kipovi su izazvali veliku sablazan i gotovu pobunu pravovernih koji po svom muslimanskom zakonu nisu podnosili likovno prikazivanje bilo kakvih idola, pogotovu paganskih. Javno ogorčenje je ipak prigušeno, i jedan pesnik, koji je napisao satiru protiv Ibrahim-paše, najpre je proveden stambolskim ulicama na magarcu, a zatim gajtanom zadavljen.

Boraveći u tuđem opustelom dvoru, Sulejman je imao prilike da mirno razmišlja o trošnom sastavu i taštom smislu vladarske moći i slave, o tome kako nije potrebno mnogo ljudske gluposti, zlobe ili neopreza, pa da se sve to upropasti i ostane mrtvo u prašini podno nogu novoga silnika. Njegovi Turci su pred Mohačom znalački odvojili i sačuvali glave sedmorice poginulih ugarskih prelata. Doneli su ih sobom u Budim i namestili na istaknuto mesto da im se, u prolazu, mogu rugati. I car je, s pratnjom, tuda prošao, zaustavio se i, pre nego što se mogao s mišlju sastaviti, začuo je oko sebe svoje najbliže dvorane koji su, grohotom se smejući, počeli zbilja rigati divlju mržnju i nazivati glave imenima slavnih papa za koje su odnekud znali. (Odrubljena glava u ono vreme nije bila samo pobednički trofej: s njom se na razne načine opštilo, pa su je grdili, pljuvali, bičevali, nastavljah s njom prekinutu raspru, oplakivah je i žalno joj se obraćah, s njom čuvah izgled i karakter pokojnika. Njena pojava je izazivala užas ne sama sobom nego kao najubedljivija pretnja smrću.) Sultan je zaprepastio prisutne već time što je progovorio. A ono što je rekao, verovatno je mogao sasvim razumeti jedino Ibrahim. Prema njegovim rečima, u nekima od tih glava bilo je pribrane mudrosti da se kralju savetuje neka izbegava sukob, jer ovaj vodi uništenju; u drugima je bilo samo slepe pohlepe za slavom čim su mladog vladara naveli da pred stotinu hiljada Turaka iziđe s vojskom četiri puta manjom. Car je, izazivajući zaprepašćenje, gotovo proklinjao one koji su jadnom kralju bili savetnici, a svoju dužnost su, iz pukog neznanja ili sebičnosti, izvršili na njegovu štetu, sramotu i pogibiju. Izvesno, on je govorio o ugarskom slučaju, a mislio na položaj i sudbinu vladara uopšte; a sebi se, možda, zaricao kako neće dozvoliti da ga bilo kakva lakomislenost i tuđa samovolja stanu prestola, života i velikih namisli. Zabeleženo je, takođe, da je Sulejman, posmatrajući u dvoru portre kukavnog kralja, izgovorio ove reči: "Neka se Alah smiluje ovom mladom čoveku i neka kazni rđave savetodavce koji su ga zaveli u njegovom neiskustvu. Ja sam krenuo na njega s vojskom, ali nisam nameravao da mu vladarski vek ovako prekratim. Jer, on jedva ako je okusio zadovoljstva života i vlasti." Ako su ove reči, kao što svedoče romaneskne istorije onoga vremena, uistinu ovako iskazane, u njihovoj srži treba naći važnu činjenicu, koja nedovoljno podleže podozrenju, da je Sulejman u početku, kad se odlučivao za rat, smislio ciljeve mnogo skromnije nego što ih je, sticajem okolnosti, kad je uništio Ugarsko kraljevstvo, kasnije postigao.

Dok je sultan, u Budimu, na primeru kralja od koga je ostala samo slika, preživljavao u stvari onaj teret kojim ga je pritiskivalo njegovo golemo carstvo, zasnovano na ideji da se i dalje, stalno, mora širiti, vojska je na Dunavu podigla most i 20. septembra počela prelaziti u Peštu. Za njom su pristali, da prebegnu u susedno carstvo, mnogi ugarski Jevreji koji su teško podnosili hrišćansku netrpeljivost, a ugarske gospodare više nisu smeli dočekati jer u njihovo šurovanje s Turcima, dok su ovi nadirali Panonijom, nipošto ne treba sumnjati. S vojskom je sutradan prešao i sultan. U Pešti, tada neznatnoj, razapeli su mu čador, i on je tu primio predstavnike domaćeg plemstva, rešenog da mu se podloži. Sulejman se već tada, ima podataka, složio da novi kralj Ugarske bude Jovan Zapolja, gospodar Erdelja, koji je već ranije s Turcima bio u nedoličnim odnosima, na mutan način doduše, ali ipak takav da ne stigne u boj na Mohačko polje. One noći, 23. septembra, kad je trebalo da pređe zaštitnica sultanove ordije, ponovo se nebo prolomi, opet nadođoše vode i most se raspade na tri dela. Tako je ostatak vojske prevezen barkama, i 25. septembra započe pobednički povratak.

Pošavši, Turci su već u Pešti ostavili oganj. Sve ono o čemu je razmišljao u praznom budimskom dvoru uverilo je Sulejmana da rat valja nastaviti kako je počeo. Samo ako je bezdušno pohara, Ugarska će neko vreme pokorno mirovati. Tri dana vojska je ubrzano gazila ravnicom, u kojoj, ogoleloj i posnoj, i pored stalnih kiša ni lokve zdrave vode nije bilo, tako da su konji, odavno iscrpeni, uskoro počeli lipsavati. U tom kraju, između Pešte i Segedina, glad je već bila na pomolu. Zabeleženo je da se za mericu ječma iskalo više od dva, a za mericu brašna četiri dukata. Sultan je zbog toga kidisao da se što pre stigne do Segedina, na obalu Tise, gde će se konji napojiti i odmoriti, a ljudi potkrepiti onim što se nađe u gradu. Tako se i dogodilo. Povrh dobra plena u žitu i stoci, Turci su se i robija dograbili, mada su građani pokušavali da se spasu prebegavanjem na drugu stranu reke. Od Segedina je, 28. septembra, i počelo najveće pustošenje. Ordija se razdvojila, rasturila svom širinom Bačke i, nastupajući brzinom koja je svedočila o njenoj oslobođenoj grabežljivosti, stala tamaniti sve na što bi naišla. Stanovnici Bača su se opirali čitav dan zaštićeni manastirskim zidovima, i pobili mnoštvo neopreznih Turaka. Ipak, sve se završilo podelom plena koji je bio toliki da je na zanimljiv način privukao pažnju prvih ljudi carstva. Sam padišah je, na kraju, stigao i kazao svoju poslednju reč, ali je sasvim razgovetno da je čitavim poslom upravljao defterdar Skender-čelebija, koji je bio svuda gde se poslovalo i sticalo, ne samo u trgovini, carinama, lučkom prometu i na solanama, već i u ratnim preduzećima. I uvek je, uzimajući sebi, davao od sebe moćnijima više. U Baču, koji je ostao razoren i sažežen, izgledalo je da sultan štedrom rukom deli dobit. Velikom veziru je pripalo pedeset, a Skender-čelebiji dvadeset hiljada ovnova.

Turcima se, ipak, samo učinilo da se rat srećno preobrazio u pljačkašku najezdu. Žitelji pojedinih utvrđenih mesta, združeni sa seljacima iz okoline, borili su se doista do izginuća samo da živi ne padnu u ruke bezmilosnim agarjanima. Palanka Bečej, na desnoj obali Tise, ograđena koljem, okružena dubokim šančevima i odasvud zaštićena močvarama, sama sebe je žrtvovala, sa svim ženama i decom. Dok su je, 5. oktobra, osvojili i, oborivši je do temelja, svojim besom preorali, "Turci su prolili više krvi nego pod svim ugarskim tvrđavama zajedno i više su tu istaknutih prvaka izgubili nego na Mohačkom polju". Bez glave su, pored ostalih, ostali janičarski aga, samsundži-baša, odmah do njega, mnoge jaje i jaja-baše, čauš-baša iz lične sultanove pratnje, mnogo spahija koji su, teški na konjima, propadali u blato. I ranjenih je, pričaju turski izvori, bilo nebrojeno. Sultan je vojsci morao dati odmor da je pregledaju, u red dovedu i svrstaju u nove buljuke.

Bilo je među hrišćanima i onih koji nisu čekali smrt, već su sami tražili Turke da na njih udare otkud ne očekuju. Opet se pojavio Radič Božić sa svojim šajkašima, ovoga puta na drugom mestu. Posle Mohačke bitke, dok je Sulejman išao na Budim, on je sklanjao narod, da ga ne pokolju, u pravcu Požuna. A kad je osvajač obrnuo ka jugu, u nameri da usput ogoli Bačku, Deli Radič je neočekivano iskrsnuo na Tisi, blizu Titela, oko koga je pala na konak glavna sultanova sila, namamio, da se od ostalih odvoji, odred od oko hiljadu Turaka, nekoliko stotina ih pobio, a druge žive pohvatao. Uporedo su, s raznih strana, izletale i mađarske vojvode da najviše za svoj račun izazivaju tuđina, neizmerno jačeg, i s njim se nadmeću iz inata ili da zakrile puk. Od dvojice krajišnika koji su u to vreme harali donjom Ugarskom, car je ostavio da i dalje na jad dušmaninu, krstari onaj luđi, Bali-beg Jahjapašić, a Husrev-bega je, kao obazrivijeg, odredio da ponovo, kao u početku rata, štiti pozadinu.

Sultan je poveo vojsku na ugarskog kralja i njegovo plemstvo. Posle srećne vojne, on se povlačio prema Beogradu, a na razbojištu su ostajali njegovi krajišnici i, na drugoj strani, novi, bezimeni junaci, i oko njih narod pokrenut opštim zlodelom. U to vreme, otprilike, nikao je iz zemlje i Crni Čovek.

Jednovremeno, akindžije su nastavile da pustoše zapadnu Ugarsku. S njima je tražila plena i mnoga druga neredovna vojska, ona koja je najdalje stizala i koja se uvek mogla popuniti s dovoljno pustih ljudi. Glava je stavljana u torbu ponekad i radi male koristi, mada je smrt bila od svega najizvesnija. Živeti se, kao i uvek, imalo rašta, ali se zbog života nije mirovalo. "Mačem i ognjem satrvena je Ugarska od Dunava i Blatnog jezera do reke Raba..." Buktinje su označavale put, brzo se jedna za drugom nižući, kojim su Turci kao vihor prohodili. I kad bi se na veru predali, gradovi i sela su nestajali u plamenu. Trećeg dana pošto su, po sporazumu, otvorene kapije Pečuja, na glavnom gradskom tržištu su pobijeni svi njegovi stanovnici. U jednom izveštaju, štampanom tih dana u obliku letka na nemačkom jeziku, opisano je kako je nekakav paša iskoristio poverenje lakovernog naroda, izazvao ga podlim lažima na trg, a onda jednim migom namaknuo vojsku da izvrši svoje krvničko delo. Kancelar Stjepan Brodarić, koji je iz svih ovih događaja izneo živu glavu, zabeležio je da su Turci uzalud udarali na Višegrad, sklonište krune ugarskih kraljeva, jer su kaluđeri i seljaci umešno branili tvrđavu; nadbiskupski grad Ostrogon, iz koga su u strahu nestali prvi uglednici, sačuvao je hajduk Mihailo Nađ. Sva ova zbivanja, dostojna epskog iskaza, hroničari su redovno ostavljali po strani od glavnog toka svoga izlaganja zato što su presudne odluke bile već pale i zato što žrtve vladarskih taština nemaju, izgleda, prava na istorijsko pamćenje. U dvorac Marot, dobro utvrđen, koji je služio za razonodu ostrogonskom nadbiskupu, sklonilo se iz okoline nekoliko hiljada ljudi. Svi su, do jednog, izginuli, neki na zaklonima, a neki jurnuvši samoubilački u neprijateljske redove, ali je na tome mestu, uverava Brodarić, ostavilo kosti dvadeset pet hiljada Turaka, koliko i na Mohačkom polju.

I oni koji su o Sulejmanovom pohodu pisali kao savremenici; i oni koji su njihove vesti, procenjujući im vrednost, uzimali kasnije za svoje istorije; i oni što su jedne brojeve odmeravali, na kraju, drugima ˗ svi oni se ne ustručavaju poverovati da je Ugarska 1526. godine izgubila oko dve stotine hiljada ljudi. Uprkos otporu, silno roblje su Turci tada pregnali na svoje zemljište, svakako ne stotinu hiljada kao što neki kažu, ali na desetine hiljada sumnje nema. Očekujući da se kod Petrovaradina dovrši most kako bi preko Dunava prebacio vojsku i nesavladiv plen, sultan je izdao proglas narodu da se unapred otkupi, ako ne želi da ga potera u sužanjstvo. Skender-čelebija je oduvek tvrdio da se novac najlakše nosi.

Car je prešao u Srem 9. oktobra, i istog dana primio vest da je u Maloj Aziji buknuo ustanak. Njegovo ratovanje protiv Ugarske bilo je završeno. Jedino se još Ibrahim-paša postarao da u Iloku i Petrovaradinu ostavi dovoljne posade.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radovan Samardžić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu