Momče

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 1 od 9 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:21 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.


Poslednji izmenio Mustra dana Sre Feb 07, 2018 10:13 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:22 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


II
Počinjem, to jest, hteo bih da počnem svoje beleške devetnaestim septembrom prošle godine, to jest baš od onoga dana kad sam prvi put sreo...
Ali objasniti koga sam sreo, ovako, pre nego što iko išta zna, bilo bi glupo; čak, mislim, i ovaj ton je glup: iako sam sebi dao reč da izbegavam književne ukrase, ja već na prvoj strani padam u te ukrase. Sem toga, za takvo pisanje izgleda da je malo da čovek jedino želi da tako piše. Primećujem i to da mi se čini da se ni na jednom evropskom jeziku ne piše tako teško kao što se piše na ruskom. Pročitao sam sad ovo što sam maločas napisao, i vidim da sam mnogo pametniji od onoga što je napisano. Otkuda to da je u pametna čoveka ono što je rekao, mnogo gluplje nego ono što je ostalo u njemu? To sam ne jedanput primetio za sebe i u svojim usmenim odnosima s ljudima u toku cele poslednje godine, i to me je mnogo mučilo.
Iako hoću da otpočnem devetnaestim septembrom, ipak ću reći koju reč o tome: ko sam, gde sam bio do toga vremena, i, naravno, i o tome šta je otprilike moglo biti u mojoj glavi toga jutra na dan devetnaestoga septembra, kako bi sve bilo razumljivije čitaocu, a može biti i meni samom.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:22 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



III
Ja sam svršen gimnazist, i sad mi je dvadeset i prva godina. Porodično mi je ime Dolgoruki, a zakonski mi je otac Makar Ivanov Dolgoruki, bivši sluga u spahije Versilova. Na taj način sam ja zakonito dete, iako sam u stvari vanbračni sin, i moje poreklo ne podleže nikakvoj sumnji. Stvar je tekla ovako: pre dvadeset i dve godine plemić Versilov (taj koji je moj otac), u svojoj dvadeset petoj godini, posetio je svoje imanje u tulskoj guberniji. ja zamišljam da je on u to doba bio još prilično bezličan čovek. Zanimljivo je da taj čovek koji me je toliko zadivio još od moga detinjstva i imao toliko velik uticaj na obrazovanje cele moje duše, i čak, možda, još za dugo vremena zarazio celu moju budućnost, — da taj čovek čak i sad u mnogom čemu ostaje za mene savršeno zagonetan. Ali o tome docnije. To se ne da brzo ispričati. I bez toga biće ovim čovekom ispunjen ceo moj beležnik.
On je baš u to doba, to jest u dvadeset petoj godini svoga života, ostao udovac. Žena mu je bila iz višega sveta, ali ne baš bogata, iz porodice Fanariotovih, i imao je od nje sina i kćer. Podaci koje ja imam o toj njegovoj supruzi koja ga je tako rano ostavila, prilično su oskudni i gube se u mom materijalu, kao što je i mnogo što-šta iz ličnoga života Versilova meni ostalo nepoznato, jer do te mere je on uvek bio sa mnom gord, nadut, zatvoren i nemaran, pored svega toga što je, u izvesnim trenucima, preda mnom bio ponizan, svagda na moje veliko iznenađenje. Ipak pominjem unapred, da je on u svom životu protraćio tri, i to čak dosta krupna imetka, oko nekih četiri stotine hiljada rubalja, a možda i više. sada, razume se, u njega nema ni kopejke.
On je tada došao u selo „sam Bog zna zašto“, bar mi je tako docnije sam rekao. Njegova mala deca nisu bila kod njega, po običaju, nego u rodbini; on je tako celoga života postupao sa svojom decom, zakonitom i nezakonitom. Spahijskih slugu na ovom imanju bilo je prilično mnogo; među njima bio je i baštovan Makar Ivanov Dolgoruki. Beležim ovde jedanput za svagda: retko se ko mogao toliko ljutiti na svoje prezime kao što sam to činio ja u toku celoga svoga života. To je, na kraju krajeva, bilo glupo, ali tako je bilo. Kad god sam stupao gde bilo u školu ili se susretao s ljudima kojima sam po svom uzrastu bio obavezan da odgovorim, jednom reči, svaki učitelj, nastavnik, nadzornik, pop, svi od reda, zapitavši me kako mi je prezime, i čuvši da se zovem Dolgoruki, neizostavno su nalazili za potrebno da dodadu:
— Knez Dolgoruki?
I uvek sam morao svima tim besposlenim ljudima da objašnjavam:
— Ne, samo Dolgoruki.
Ovo samo počelo je najzad da me dovodi do ludila. Ističem ovde kao fenomen da se ne sećam ni jednog jedinog izuzetka: svi su pitali tako. Ponekima je to, očevidno, bilo sasvim nepotrebno; ja i ne znam koga bi im đavola, ma kome od njih, to i bilo potrebno. Ali ipak su svi pitali, svi do jednoga. Čuvši da sam ja samo Dolgoruki, onaj koji je zapitao, obično me je odmerio tupim i gluporavnodušnim pogledom, koji je posvedočio da ni on sam ne zna zašto mi je postavio pitanje, i odlazio je dalje. Školski drugovi ispitivali su me najuvredljivije. Kako đaci ispituju svoga novoga druga? Izgubljeni i zbunjeni novajlija je prvoga dana stupanja u školu (u koju bilo) opšta žrtva: izdaju mu se naredbe, zadirkuju ga, postupaju s njim kao sa slugom. Iznenada stane kakav zdrav i ugojen dečak pred svoju žrtvu i posmatra je nekoliko trenutaka dugim, strogim i nadmenim pogledom. Novajlija stoji pred njim ćuteći, gleda ga popreko ako nije kukavica, i čeka šta će biti.
— Kako se zoveš?
— Dolgoruki.
— Knez Dolgoruki?
— Ne, samo Dolgoruki.
— A, samo! Magarče!
I on ima pravo: ništa nije gluplje nego zvati se Dolgoruki, a ne biti knez. Ovu glupost nosim ja na sebi bez svoje krivice. Docnije, kad sam već stao da se vrlo ljutim, ja sam na pitanje: — Jesi li knez? uvek odgovarao: — Ne, ja sam sin spahijskoga sluge, bivšega roba.
Zatim, kad sam se već u najvećem stepenu ozlojedio, ja sam na pitanje: jeste li knez? često odgovarao:
— Ne, samo Dolgoruki, vanbračni sin bivšega spahije, gospodina Versilova.
To sam izmislio već u šestom razredu gimnazije, i mada sam se uskoro nesumnjivo uverio da je to glupo, ipak nisam odmah prestao sa ovom glupošću. Sećam se da je jedan učitelj — uostalom, on je jedini i bio, — našao da sam „ispunjen osvetljivom i građanskom idejom“. Uopšte, ovaj moj ispad primali su sa nedoumicom koja me je vređala. Najzad mi jedan drug, jedan vrlo bistar dečak i s kojim sam retko kad razgovarao, reče sa ozbiljnim licem, ali malo gledajući u stranu:
— Takva osećanja čine vam, najzad, čast, i bez sumnje imate razloga da se ponosite; ali ja se na vašem mestu ipak ne bih vrlo hvalio da sam vanbračno dete... a vi, baš kao da proslavljate svoj imendan!
Od toga doba prestao sam da se hvalim da sam vanbračno dete.
Ponavljam, vrlo je teško pisati jasno: evo sam ispisao cele tri stranice o tome kako sam se celoga života ljutio zbog svoga prezimena, a čitalac je međutim sigurno već zaključio da se ja ljutim zato što nisam knez, nego samo Dolgoruki. Objašnjavati još jedanput i opravdati se, bilo bi za mene poniženje.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:23 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


IV
Dakle, među poslugom koje je bilo mnogo i sem Makara Ivanova, bila je i jedna devojka, i bila je tek navršila osamnaest godina kad se pedesetogodišnji Makar Dolgoruki iznenada rešio da se njom oženi. Brakovi spahijske posluge, kao što je poznato, u vreme ropstva zaključivali su se sa dozvolom gospodara, a neki put i pravo po njihovom naređenju. Na imanju nalazila se tada „tetkica“; to jest, ona meni nije tetka, nego je bila spahinica, ali ne znam zašto, svi su je celoga života zvali „tetkicom“, ne samo mojom, nego uopšte, pa i u samoj porodici Versilova, s kojom je ona jedva ili baš ni u kakvom srodstvu. To je Tatjana Lavlovna Prutkova. U to doba ona je imala u istoj guberniji i u istom srezu još trideset i pet svojih robova. Ona nije upravljala imanjem Versilova (oko pet stotina robova), nego je kao sused vodila nad njim nadzor, i taj nadzor, kako sam slušao, nije ničim izostajao iza nadzora kakvoga školovanog upravnika imanja. Uostalom, meni nije stalo do njenoga znanja: ja samo hoću da kažem, bez svake namere da laskam i da se ulagujem, da je ova Tatjana Pavlovna jedno blagorodno i čak originalno stvorenje.
I eto baš ona ne samo da nije sprečila supružanske sklonosti sumornoga Makara Dolgorukog (kažu da je tada bio sumoran), nego, naprotiv, ona ga je iz nekoga razloga u nekoliko i hrabrila! Sofija Andrejevna (ta osamnaestogodišnja sluškinja, to jest moja majka) bila je već nekoliko godina potpuno siroče; njen pokojni otac, koji je izvanredno uvažavao Makara Dolgorukoga i bio mu zbog nečega blagodaran, takođe spahijski sluga, šest godina pre toga, umirući, na samrtnoj postelji, kažu čak na četvrt sata pre poslednjega daha, tako da bi se no nevolji moglo uzeti i kao bunilo, da on već i bez toga kao rob nije bio pravno nesposoban, — dozvao je Makara Dolgorukog i pred celom spahijskom poslugom i pred prisutnim sveštenikom, zaveštao mu je glasno i navaljujući, ukazujući na svoju kćer: „Odneguj je i oženi se njome.“ To su svi čuli. Što se tiče Makara Ivanova, ne znam kako se on docnije oženio, to jest da li sa zadovoljstvom ili samo ispunjavajući obavezu. Verovatnije je da je bio potpuno ravnodušan. On nije bio neki načitan čovek ili pismen (mada je znao celu crkvenu službu i naročito žitija nekih svetaca napamet, ali više po slušanju); on nije bio, tako da kažem, seljačka mudrica, nego je bio samo otvorene prirode, kojiput čak drzak; govorio je s ambicijom, imao odlučna mišljenja, i, uza sve to, „živeo je časno“ — kako se on sâm čudno izražavao, — eto kakav je on bio u to vreme. Na kraju krajeva on je pridobio opšte uvaženje, ali, kažu, bio je svima nesnosan. Druga je stvar kad je izišao iz posluge: tada ga nisu drukčije pominjali nego kao svetitelja i mnogotrpnika. To znam tačno.
Što se tiče karaktera moje majke, nju je do osamnaeste godine Tatjana Pavlovna držala pored sebe bez obzira na nastojavanje upravnika imanja da je pošalje u Moskvu na učenje, i dala joj nešto vaspitanja, to jest naučila je da šije, kroji, da se ponaša kao devojka, i čak da malo čita. Pisati moja majka nikad nije naučila potpuno. U njenim očima ovaj brak s Makarom Ivanovim već je odavno bio svršena stvar, i sve što se tada s njom događalo, ona je nalazila da je odlično i najbolje što može biti; na venčanje išla je najspokojnije, u koliko je to moguće u takvim slučajevima, tako da ju je i sama Tatjana Pavlovna tada nazvala ribom. Sve ovo o tadašnjem karakteru moje majke slušao sam od same Tatjane Pavlovne. Versilov je došao u selo ravno pola godine posle ove svadbe.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:23 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


V
Moram da kažem da nikad nisam mogao da saznam i da se dovoljno dosetim kako je počelo između njega i moje majke. Potpuno sam spreman da verujem da, kao što me je uveravao on sâm prošle godine sa zarumenjenim licem, bez obzira na to što je sve to rekao sa najneusiljenijim i „najduhovitijim“ izrazom na licu, — da u svemu tome nije bilo nikakvoga romana, i da se sve dogodilo tako. Verujem da je tako, i ova ruska reč tako je divna, pa ipak sam svagda hteo da saznam povodom čega se to moglo dogoditi. ja sâm, mrzeo sam i mrzeću celoga svoga života sve te gadosti. Stoga s moje strane tu nema nikakve bestidne radoznalosti. Primećujem da svoju majku sve do prošle godine gotovo nimalo nisam poznavao; još od detinjstva su me dali drugim ljudima, da ne bih smetao Versilovu, o čemu će docnije biti reči, — i zbog toga nikako ne mogu sebi da predstavim kakvo je u nje u to doba moglo biti lice. Ako nije bila baš lepa, čime je mogla da pridobije takvoga čoveka kao što je bio tadašnji Versilov? Ovo pitanje važno je za mene zbog toga što se u njemu sa izvanredno zanimljive strane ocrtava ovaj čovek. Eto zbog čega ja ispitujem, a ne iz razvrata. On sam, ovaj sumorni i zatvoreni čovek, kad je video da to može izbeći, rekao mi je sa onom svojom ljupkom prostodušnošću koju je, đavo ga znao otkuda, imao (kao da ju je vadio iz džepa) — da je on tada bio sasvim „glup mlad pas“, i ne baš sentimentalan, nego tako, samo što je pročitao Antona Goremiku i Polinjku Saksovu, dva književna dela koja su imala ogroman civilizatorski uticaj na tadašnje omladinsko pokolenje naše. On je još dodao da je usled čitanja Antona Goremike možda i došao u selo tada, — i to je na izvanredno ozbiljan način dodao. U kom je obliku dakle mogao stupiti u vezu s mojom majkom ovaj „glupi mlad pas“?
Ovoga trenutka sam pomislio: kad bih imao jednog jedinog čitaoca, da bi se on sigurno iskidao od smeja što sam toliko smešan i neiskusan, i eto u ovoj glupoj nevinosti hoću da rasuđujem i rešavam o nečemu što ne razumem. Da, odista, ja to još ne razumem, mada to priznajem ne iz gordosti, jer znam do koga je stepena glupa tolika neiskusnost u jednoga klipana kome je dvadeset godina; samo, ja ću reći tome gospodinu da on sâm ništa ne razume, i to ću mu i dokazati. Istina, u žene se ništa ne razumem, a i neću da razumem, jer sam se zarekao da celoga života neću za njih da znam. Ali ipak znam pouzdano da ima žena koje mogu da zavedu svojom lepotom ili čime bilo, na jedan pogled; a druge žene potrebno je pola godine proučavati pre nego što se sazna šta ima u njima: i da čovek prouči takvu ženu i da se u nju zaljubi malo je da je samo vidi i malo je da bude samo gotov na sve, nego je potrebno, povrh svega, da ima i nekog talenta. U to sam uveren mada ništa ne znam, i ako nije tako, onda bi trebalo sve žene svesti na stepen prostih domaćih životinja, i samo ih u tom obliku držati kod sebe; može biti da bi to vrlo mnogi rado hteli.
Znam iz nekoliko izvora pouzdano da moja majka nije bila lepotica, mada nisam video njen portret iz toga doba koji negde postoji. Prema tome, nije se moglo dogoditi da se u nju ko zaljubi na prvi pogled. Radi proste razonode, Versilov je mogao izabrati drugu, a takva je tamo bila, i to još neudata, Anfisa Konstantinovna Sapoškova, sobarica. A čoveku koji je došao s Antonom Goremikom, bilo bi vrlo zazorno pred samim sobom da razruši na osnovu spahijskoga prava svetost braka makar i svoga sluge, zato što je, ponavljam, o tome Antonu Goremiki on nedavno, još pre nekoliko meseci, to jest posle dvadeset godina govorio izvanredno ozbiljno. A Antonu su samo konja odveli, a ovde ženu! Dogodilo se, znači, nešto naročito, zbog čega je M-11e Sapoškova i izgubila (po mom mišljenju, dobila).
Ja sam mu prošle godine više puta kad je bilo moguće s njim razgovarati (zato što nije uvek bilo moguće s njim razgovarati), prilazio sa svima ovim pitanjima, i zapazio sam da se on, bez obzira na svoje svetsko ponašanje i na rastojanje od dvadeset godina, nekako neobično ustezao. Ali ja sam navaljivao. Najzad, sa onim izrazom odvratnosti koji je on ne jedanput sebi dopustio prema meni, on je, sećam se, najedanput promrmljao nekako čudno: da je moja majka bila jedno od onih nezaštićenih stvorenja u koja se čovek ne zaljubljuje, — naprotiv, nimalo i nipošto, — nego ih iznenada zbog nečega sažaljeva, valjda zbog njihove krotkosti, šta li, i uostalom ko zna zašto. To nikad nikome nije poznato, ali je sažaljevaš duže vremena; sažaljevaš je i najzad se privežeš... „Jednom reči, dragi moj, neki put se dogodi da se i ne odvežeš. Eto šta mi je on rekao; a ako je tako u istini bilo, onda nipošto ne mogu smatrati da je tada bio „glup mlad pas“, kako se on sâm izdaje za to doba. Ovo mi je i bilo potrebno.
Uostalom, on je tada uzeo da me uverava da ga je moja majka zavolela iz „poniznosti“: još je trebalo da kaže „po ropskom pravu“! Slagao je zato što je to bilo „šik“! Slagao je protiv savesti, protiv časti i plemenitosti!
Sve ovo, najzad, naveo sam u neku ruku kao u pohvalu svoje majke, a međutim sam već ranije rekao da o njoj iz toga doba uopšte ništa ne znam. Naprotiv, ja znam svu tvrdoću sredine i bednih pojmova u kojima je ona odrasla i docnije ostala celoga života.
Pa ipak se nesreća dogodila. Ovde je potrebna ispravka: uletev među oblake, zaboravio sam na fakt koji bi, naprotiv, bilo potrebno istaći pre svega, a to je: njih dvoje su počeli pravo sa nesrećom. (Nadam se da se čitalac neće do te mere pretvarati da odmah ne shvati šta sam hteo reći.) Jednom reči, počeli su onako kao što je običaj u plemića, bez obzira na to što nije vođeno računa o M-11e Sapoškovoj. Ali ovde moram ustati i u svoju odbranu, i odmah izjaviti da sebi ne protivrečim ničim. Jer o čemu bi, Bože moj, mogao govoriti u to vreme takav čovek kao što je Versilov, s takvim stvorom kao što je bila moja mati, čak i u slučaju najneizbežnije ljubavi? Slušao sam od razvratnih ljudi da vrlo često čovek, kad se sastaje sa ženom, počinje savršeno ćutke, što je, dabogme, vrhunac čudovišnosti i gadosti; međutim, Versilov, sve da je i hteo, ne bi mogao, izgleda, drukčije početi s mojom majkom. Nije valjda trebalo da otpočne objašnjavanjem Polinjke Saksove? A uz to, njima nimalo nije bilo stalo do ruske literature; naprotiv, no njegovim rečima (on je to jedanput opširnije ispričao), oni su se krili po ćoškovima, čekali jedno drugo po stepenicama, otskakivali kao lopte sa užarenim licem kad ko prođe, i „tiranin-spahija“ drhtao je pred poslednjom sluškinjom pored svega svog spahijskog prava. Ali sve da je i počelo po plemićskom običaju, a ispalo je da nije tako, no da jeste, u suštini ništa ne može da se objasni. Čak je zamršenije. Već sama mera do koje se razvila njihova ljubav, predstavlja zagonetku, zato što je prvi uslov takvih ljudi kao što je Versilov, da odmah odgurnu čim su postigli cilj. To se, međutim, nije dogodilo. Grešiti sa lepuškastom i vetrenjastom sluškinjom (moja mati nije bila vetrenjasta) razvratnom „mladom psu“ (a oni su svi bili razvratni, svi do jednoga, — i progresisti i konzervativci) — ne samo da je bilo moguće, nego je to bilo i neminovno, naročito kad se uzme u obzir njegovo romantično stanje kao mladoga udovca i njegova besposlenost. Ali da je zavoli za ceo život, ipak je odveć. Ne jemčim da ju je on voleo, ali da ju je vukao za sobom celoga života — to je istina.
Ja sam svojoj majci postavljao mnoga pitanja, ali jedno najvažnije, primećujem, nisam smeo da joj postavim otvoreno, pored svega toga što sam se s njom toliko zbližio prošle godine, i što se, uz to, kao kakvo grubo i neblagodarno pseto koje smatra da su mu oni odgovorni, nisam pred njom nimalo ustručavao. To je ovo pitanje: kako je to ona, ona sama, koja je već pola godine bila u braku, i još pridavljena svim pojmovima o svetinji braka, pridavljena kao slaba muva, ona koja je uvažavala svog Makara Ivanovića kao kakvog boga, kako je ona mogla za jedva dve nedelje da stigne do takvoga greha? Ta ona, moja majka, nije bila razvratna žena? Naprotiv, tvrdim sada za uvek, da je teško i zamisliti čistiju dušu od nje, kroz ceo njen život. Jedino se može objasniti time da je ona zgrešila pri nepotpunoj svesti, ali ne u smislu kao što danas uveravaju advokati za svoje ubice i lopove, nego pod onim silnim utiskom koji, kad je žrtva prostodušna, zagospodari njome fatalno i tragično. Ko zna, možda je ona zavolela do smrti... kroj njegova odela, pariski razdeljak kose, njegov francuski izgovor naročito francuskog jezika od koga ona nije shvatala ni jedan glas, ili romansu koju je otpevao za klavirom, zavolela nešto što nikad nije videla ni čula (a on je bio vrlo lepa pojava), i tada zajedno zavolela, do ludila, i sve njegovo, sa krojem i romansama. Slušao sam da se to nekad događalo sa devojkama koje su služile na spahijskim dvorovima u doba spahijskoga prava, i to još sa najčasnijima. ja to razumem, i samo podlac može hteti da to objašnjava samo ropstvom i „poniznošću“! Na taj način je, dakle, ovaj mladić ipak imao u sebi toliko prave i zavodilačke snage da je mogao privući biće koje je dotada bilo tako čisto, i, što je glavno, biće tako savršeno različito od njega, savršeno iz drugoga sveta i iz druge zemlje, i to na takvu otvorenu propast. Da je to bila propast, to je i moja mati, nadam se, shvatala celoga života; samo što onda kad je u nju išla, o propasti nije uopšte mislila; ali tako je uvek kod tih „nezaštićenih“: znaju da je propast, pa opet idu.
Zgrešivši odmah su se pokajali. On mi je duhovito pričao da je ridao u zagrljaju Makara Ivanovića, koga je naročito pozvao zbog ovoga događaja u kabinet, a ona — ona je u tom trenutku ležala u zanosu, negde u svom sluškinjskom vajatu...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:24 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


VI
Ali dosta o pitanjima i sablažnjivim pojedinostima! Otkupivši moju majku od Makara Ivanova, Versilov je uskoro otputovao, i od tada ju je, kao što sam već zabeležio ranije, stao vući sobom gotovo svuda, sem kad bi se odvojio na duže vreme; tada ju je većinom ostavljao brizi tetkičinoj, to jest Tatjani Pavlovnoj Prutkovoj koja je uvek odnekud u takvim slučajevima iskrsavala. Živeli su i u Moskvi, živeli su po raznim drugim selima i gradovima, čak i u inostranstvu, i, najzad, u Petrogradu. O svemu tome docnije, ili nije ni potrebno. Reći ću samo da sam se godinu dana posle Makara Ivanovića javio na svet ja, zatim još kroz godinu dana moja sestra, a zatim, tek posle deset ili jedanaest godina jedan bolestan mališan, mlađi brat moj, koji je umro kroz nekoliko meseci. posle mučnoga porođaja toga deteta bilo je svršeno sa lepotom moje majke, bar su mi tako pričali: ona je počela brzo da stari i da poboljeva.
Ali s Makarom Ivanovićem veze ipak nikad nisu prekidane. Ma gde da su bili Versilovi, živeli oni; po nekoliko godina u istom mestu ili bili na putu, Makar Ivanović nije propuštao da o sebi izveštava „familiju“. Načinili su se neki čudni odnosi, nekako svečani i gotovo ozbiljni. Među plemićima takvi odnosi bi neizostavno bili malo smešni, ja to znam: ali ovde to nije bilo. On je slao pisma dva puta godišnje, ni više ni manje, koja su vanredno ličila jedno na drugo. Video sam ih; u njima je bilo malo čega ličnog; naprotiv, u njima su bila po mogućnosti samo svečana obaveštenja o najobičnijim događajima i o najobičnijim osećanjima, ako je moguće tako se izraziti o osećanjima; obaveštavao je prvo o svom zdravlju, zatim se raspitivao o zdravlju, zatim su bile želje, svečani pozdravi i blagoslovi, — i to je bilo sve. Izgleda da se u toj sredini baš ta običnost i bezličnost smatrala učtivošću tona i višim znanjem opštenja. „Našoj dragoj i poštovanoj supruzi Sofiji Andrejevnoj šaljem naš najponizniji pozdrav“... „Našoj dragoj deci šaljem naš roditeljski blagoslov da ih Bog večito poživi“. Deca su sva pominjana poimenično, po redu rođenja, među njima i ja. Ovde beležim da je Makar Ivanović bio toliko oštrouman da nikad nije „Njegovo Visokorodije, vrlo uvaženoga gospodina Andreju Petrovića“ nazvao u pismu svojim „dobrotvorom“; iako je, bez izuzetka, u svakom pismu, slao svoj najponizniji pozdrav, moleći ga da mu bude naklonjen, i da njega samoga Bog blagoslovi. Odgovore Makaru Ivanoviću slala je moja mati odmah, a pisani su svagda tačno na isti način. Versilov, naravno, nije učestvovao u prepisci. Makar Ivanović je pisao iz raznih krajeva Rusije, iz gradova i iz manastira u kojima se neki put poduže bavio. Počeo je da provodi život u hadžiluku. Nikad ni za šta nije zamolio, ali je zato svake tri godine neminovno dolazio kući na odsustvo, i uputio bi se pravo mojoj majci koja je, uvek bi se tako desilo, imala svoj stan, zasebno od stana Versilovljevog. O tome ću imati posle da govorim, a ovde primećujem samo toliko da se Makar Ivanović nije širio po gostinskoj sobi na divanima, nego bi se skromno smestio gde bilo iza zaklona. Ne bi se bavio dugo, pet dana, jednu nedelju.
Zaboravio sam da kažem da je užasno voleo i uvažavao svoje prezime „Dolgoruki“. Razume se, to je — smešna glupost. Od svega je najgluplje to što mu se to prezime dopadalo baš zbog toga što postoje kneževi Dolgoruki. Čudno shvatanje, potpuno naopako!
Mada sam rekao da je cela familija uvek bila na okupu, to ipak znači: bez mene. ja sam bio kao oturen, i mal’ te ne od samoga rođenja sklonjen kod tuđih ljudi. Ali to nije bilo po nekoj naročitoj nameri, nego je nekako samo tako ispalo. Kad me je rodila, moja mati je bila još mlada i lepa, i, naravno, njemu potrebna, a plačljivo dete, razume se, bilo bi na smetnji, naročito na putovanjima. Eto kako se desilo da do dvadesete godine gotovo nisam ni video svoju majku, sem slučajno u dve tri prilike. To se dogodilo ne zbog majčinih osećanja, nego zbog prezrivog držanja Versilovljevog prema ljudima.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

VII
Sad o nečem sasvim drugom.
Mesec dana pre toga, to jest mesec dana pre devetnaestog septembra, ja sam se u Moskvi rešio da ih se svih odreknem, i da se najzad predam samo svojoj ideji. Tako i zapisujem ovu reč: „da se predam svojoj ideji“, zbog toga što taj izraz označava gotovo celu moju glavnu misao — baš ono zbog čega i živim na ovom svetu. Kakva je to „svoja ideja“, o tome će docnije biti dosta govora. U mom dugogodišnjem usamljenom životu u Moskvi, punom maštanja, ona se rodila u meni još u šestom razredu gimnazije, i od tada me možda ni za trenutak nije više napuštala. Ona je progutala ceo moj život. ja sam i pre nje živeo u snovima, živeo sam od detinjstva u carstvu mašte naročite vrste, ali s pojavom ove glavne ideje koja je u meni sve progutala, moji snovi su ojačali i najednom dobili određen oblik, od glupih snova postali su razumni. Gimnazija nije sprečila maštanje; nije sprečila ni ideju. Dodajem ipak da sam gimnazijski kurs u poslednjoj godini svršio slabo, dok sam do sedmoga razreda svagda bio među prvima, a dogodilo se to krivicom baš te ideje, usled zaključka, možda lažnoga, koji sam iz nje izveo. Na taj način nije gimnazija škodila ideji, nego je ideja škodila gimnaziji, škodila je univerzitetu.
Svršivši gimnaziju, odmah sam imao nameru da prekinem radikalno ne samo sa njima svima, nego, ako je potrebno, i sa celim svetom, pored svega toga što mi je tada bilo svega samo dvadeset godina. Napisao sam pismo i poslao u Petrograd, da me najzad ostave na miru, novac za moje izdržavanje da mi više ne šalju, i, ako je moguće, da me zaborave sasvim (to jest, razume se, ako me se u opšte sećaju), i, na kraju, da „nipošto“ neću stupiti na univerzitet. Preda mnom je neizbežna bila dilema: ili univerzitet i dalje obrazovanje, ili odlaganje neposrednoga ostvarenja ideje za još četiri godine; ja sam se neustrašivo odlučio za ideju, jer sam bio matematički u nju uveren. Versilov, moj otac, koga sam video svega jedanput u životu, za jedan trenutak, i to kad mi je bilo deset godina (koji je i za jedan trenutak uspeo da na mene načini jak utisak), —- Versilov, u odgovoru na moje pismo koje, uostalom, nije bilo njemu upućeno, pozvao me je sam u Petrograd svojeručnim pismom, obećavajući mi mesto u privatnoj službi. Ovaj poziv čoveka suvog i gordog, prema meni nadutog i nebrižljivog, i koji do tada, pošto me je rodio i oturio među druge ljude, ne samo da me nije poznavao nimalo, nego se zbog toga nikad nije ni kajao — (ko zna, možda je i o
samom mome postojanju imao mutan i netačan pojam, kao što se videlo docnije da ni novac nije on dao za moje izdržavanje u Moskvi, nego su dali drugi), poziv ovoga čoveka, kažem, koji me se tako iznenada setio i udostojio me svoga sopstvenoručnoga pisma, — taj poziv me je zaveo i rešio moju sudbinu. Čudnovato mi se, između ostaloga, dopalo u njegovu pisamcu (jedna vrlo mala stranica maloga formata) to što nijednom reči nije spomenuo univerzitet, što mi nije tražio da promenim odluku, nije me prekorevao što neću da produžim školovanje, — jednom reči nije me, kao što to obično biva, zasuo roditeljskim pridikama, a međutim baš to je i bilo rđavo s njegove strane, naime to je još više pokazivalo njegov nemar prema meni. Bio sam se rešio da idem i zbog toga što to nimalo ne bi remetilo moj glavni san. „Idem da vidim šta će biti, — razmišljao sam: — u svakom slučaju, vezujem se s tim samo privremeno, možda na vrlo kratko vreme. Ali čim budem video da me taj korak, ma koliko bio uslovan i mali, ipak odvlači od glavnoga, odmah ću s njima prekinuti, odgurnuću sve i povući ću se u svoju ljušturu“. Baš u ljušturu! „Sakriću se u njoj kao kornjača!“ Ovo mi se poređenje vrlo dopalo. „Neću biti sam, — produžio sam da mislim, hodajući kao lud svih tih poslednjih dana u Moskvi, — nikad više neću biti sam kao što sam bio ovih strašnih godina do danas; sa mnom će biti moja ideja koju nikada neću izneveriti, čak ni tada ako mi se svi oni tamo budu dopali i načinili me srećnim, i ja s njima proveo i čitavih deset godina!“ Evo ovaj osećaj, odmah primećujem, evo baš ovo dvojstvo mojih planova i ciljeva određenih još u Moskvi, koje me nije ostavljalo ni za jedan trenutak u Petrogradu (jer ne znam da li je bilo jednog jedinog dana u Petrogradu da nisam stajao pred svojim poslednjim rokom da s njima prekinem i da se udaljim) — to dvojstvo, kažem, i jeste bilo jedan od glavnih uzroka mnogih mojih nerazumnosti počinjenih te godine, mnogih gadosti, čak mnogih podlosti i, razume se, i gluposti.
Ali, iznenada sam dobio oca koga nikad pre toga nisam imao. Ta misao me je opijala i u Moskvi za vreme priprema za put, i u vagonu. Što je on otac, — u tome još ničega ne bi bilo, jer ja nisam voleo nežnosti, nego taj čovek nije hteo da zna za mene i unižavao me je, dok sam ja tolike godine o njemu maštao i svojim snovima u njega se upijao (ako je tako moguće izraziti se o snovima). Svaki moj san još od detinjstva pominjao je njega: lebdeo je oko njega, svodio se na njega u krajnjem rezultatu. Ne znam da li sam ga mrzeo ili voleo, ali on je napunio sobom celu moju budućnost, sve moje životne račune, — i to se događalo samo sobom, to je išlo zajedno sa uzrastom.
Uticala je na moj odlazak iz Moskve još jedna jaka okolnost, jedno iskušenje od koga mi se već tada, čitava tri meseca pre odlaska (dakle, dok još nije bilo ni pomena o Petrogradu), nadimalo i udaralo srce! Vuklo me je u taj nepoznati okean još i to što sam u njega mogao pravo ući kao gospodin i gospodar čak i nad tuđom sudbinom, i to još čijom! Ali su u meni kipela velikodušna a ne despotska osećanja, — napominjem unapred, da se moje reči ne bi pogrešno shvatile. Versilov je mogao misliti (ako se samo udostojio da o meni misli) da sad dolazi jedan nezreo mališan, bivši gimnazist, još nedorastao, koji se razrogačenih očiju divi celom svetu. A ja sam, međutim, već znao njegovu najveću tajnu, i imao u rukama vrlo važan dokument, za koji bi on (tek sad znam to tačno) — dao nekoliko godina svoga života da sam mu tada otkrio tajnu. Uostalom, primećujem da produžujem govoriti u zagonetkama. A bez fakata osećanja se ne daju opisati. Uz to, o svemu ovome dovoljno će biti reči tamo gde treba; zato sam i uzeo da pišem. A ovakvo pisanje liči na buncanje ili na oblak.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:25 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



VIII
Dakle, da najzad pređem na pomenuti datum, — reći ću još ukratko, i tako reći uzgred, da sam ih zatekao sve, to jest Versilova, majku i sestru moju (ovu sam video prvi put u svom životu), u teškim prilikama, gotovo u siromaštvu ili uoči siromaštva. Za to sam saznao još u Moskvi, ali ipak nisam očekivao ono što sam video. Od samoga detinjstva bio sam navikao da zamišljam ovoga čoveka, ovoga „moga budućeg oca“, u nekom sjaju, i nikako nisam mogao da ga sebi predstavim drukčije nego svuda na prvom mestu. Nikad Versilov nije živeo s mojom majkom u jednom stanu, nego je uvek najimao njoj zaseban stan: dabogme, činio je to zbog te njihove odvratne „pristojnosti“. Ali ovde su svi stanovali zajedno, u krilu jedne drvene kuće, u sporednoj ulici, u kraju zvanom „Semjonovski polk“. Sve stvari bile su već založene, tako da sam i ja dao majci, krišom od Versilova, svojih skrivenih šeset rubalja. A skrivene zato što su bile zašteđene od džeparca za koji sam dobijao po pet rubalja mesečno u toku dve godine; počeo sam da ih ostavljam na stranu od prvoga dana moje „ideje“, i zbog toga Versilov nije trebalo da zna ništa o tom novcu. Toga sam se plašio.
Ova pomoć bila je samo kap vode. Majka je radila, i sestra je takođe vezla; Versilov nije radio ništa, imao ćefove, i produžio da živi sa množinom svojih ranijih, prilično skupih navika. Gunđao je užasno, naročito za ručkom, i prema svima se ponašao savršeno despotski. Ali moja majka, sestra, Tatjana Pavlovna, i cela porodica pokojnog Andronikova (jednog načelnika odeljenja koji je tri meseca ranije umro, i koji je upravljao i imanjem Versilovljevim), koja se sastojala iz mnogobrojnih žena, dvorili su pred njim kao pred fetišem. To mi nikako nije ulazilo u glavu. Pre devet godina bio je nesravnjeno elegantniji. Već sam rekao da je on u mojoj mašti bio u nekom sjaju, i zbog toga nisam mogao da shvatim kako je to moguće da toliko ostari i otrca se za ciglih devet godina; odmah me je obuzela tuga, bilo mi ga je žao, i stideo sam se. Pogled na njega bio je jedan od najtežih mojih prvih utisaka posle dolaska. Uostalom, on još nipošto nije bio starac, bilo mu je tek četrdeset i pet godina; posmatrajući ga duže, našao sam čak u njegovoj lepoti nešto privlačnije od onoga što se zadržalo u mojoj uspomeni. Manje nekadanjega bleska, manje spoljnjega, čak i manje otmenosti, ali kao da je život na tom licu utisnuo nešto mnogo zanimljivije od onoga što je pređe bilo.
Međutim, siromaštvo je bilo samo deseti ili dvadeseti deo njegovih neprilika, i ja sam to znao. Sem siromaštva bila je tu i jedna ozbiljnija stvar, — da ne govorim o tome da je Versilov imao izgleda da dobije parnicu koju je oko nasleđa poveo još pre godinu dana sa knezovima Sokoljskima, i Versilov je mogao, u najbližoj budućnosti, dobiti imanje u vrednosti od sedamdeset, a možda i više hiljada rubalja. Već sam gore pomenuo da je taj isti Versilov utrošio u svom životu tri nasleđa, i evo opet da ga izvuče nasleđe! Stvar se rešavala pred sudom u najkraćem roku. Zato su me i zvali da dođem. Istina, na nadu niko nije davao novac, nigde se novac nije mogao uzeti, i tako su morali da trpe i čekaju.
Ali Versilov nije ni išao nikome, iako je neki put izlazio na ceo dan. Bilo je prošlo više od godinu dana kako je prognan iz društva. Istorija o tome, pored svega moga truda, ostala je za mene uglavnom neobjašnjena, mada sam već mesec dana proveo u Petrogradu. Da li je Versilov kriv ili nije, — to je za mene bilo važno, eto zbog čega sam došao! Odbili su se od njega svi, među ostalima i svi uticajni znatni ljudi s kojima je on naročito umeo u svome životu da održava veze, odbili su se zato što su se proneli glasovi o jednom njegovom vanredno niskom, i — što je najgore u očima „sveta“ — stidnom postupku pre više od godinu dana u Nemačkoj, takođe o šamaru koji je tada dobio gotovo javno, i to baš od jednoga kneza Sokoljskog, a na koji on nije odgovorio pozivom na dvoboj! Čak su se i deca njegova (iz zakonitoga braka), sin i kći, odvojili od njega i živeli zasebno. Istina, i sin i kći kretali su se u najvišim krugovima pomoću Fanariotovih i staroga kneza Sokoljskog (bivšeg prijatelja Versilovljevog). Uostalom, posmatrajući ga celoga ovoga meseca, ja sam video nadutog čoveka koga nije društvo isključilo iz svoga kruga, nego koji je pre odbacio društvo od sebe, — toliko je on bio nezavisan duh. Ali da li je imao pravo da bude tako nezavisan, — eto šta me je mučilo! Neizostavno moram saznati celu istinu u najkraćem roku, jer sam došao da sudim ovome čoveku. Svoju moć sam još krio od njega, ali mi je bilo potrebno ili ga priznati ili ga odbaciti od sebe sasvim. A poslednje mi je bilo vrlo teško, i ja sam se mučio. Najzad ću da priznam otvoreno: toga čoveka sam voleo!
Za to vreme živeo sam s njima u istom stanu, radio i jedva se uzdržavao od grubosti. Čak se nisam ni uzdržavao. Pošto sam već proveo tu mesec dana, svakim danom bio sam sve više uveren da se za konačna objašnjenja nikako ne mogu obratiti na njega. Ovaj gordi čovek stajao je preda mnom kao prava zagonetka koja me je duboko žalostila. On je sa mnom čak bio ljubazan i šalio se, ali sam ja više hteo svađu nego takve šale. Svi razgovori s njim bili su uvek nekako dvosmisleni, to jest, uvek se on nekako čudno smešio. Od samoga početka kad sam došao iz Moskve, presreo me je neozbiljno. Nikako nisam mogao da shvatim zašto je to činio. Istina, postigao je time da je za mene ostao neproniknut; ali se ja ipak ne bih ponizio da ga molim da se prema meni drži ozbiljno. Uz to još, imao je neko čudnovato privlačno ponašanje s kojim nisam znao šta da činim. Ukratko, opštio je sa mnom kao sa kakvim žutokljuncem, — što gotovo nisam mogao da podnosim, mada sam znao da će tako biti. Usled toga prestao sam i ja da s njim govorim ozbiljno i čekao sam; čak sam gotovo sasvim prestao da govorim. Čekao sam jedno lice posle čijega sam dolaska u Petrograd mogao najzad doznati istinu; u tome je bila moja poslednja nada. U svakom slučaju bio sam spreman da konačno raskinem, i preduzeo sam sve mere. Majke mi je bilo žao, ali... „ili on, ili Ja“ — eto šta sam hteo da predložim njoj i mojoj sestri. Čak sam i dan odredio; a dotle sam išao na službu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:25 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



GLAVA DRUGA
I
Toga devetnaestoga septembra trebalo je da primim i moju prvu platu za prvi mesec moje petrogradske službe na „privatnom“ mestu. O tome nameštenju nisu me ni pitali, nego me prosto poslali tamo, čini mi se još prvoga dana po mome dolasku. To je bilo vrlo grubo, i u stvari trebalo je da protestujem. To nameštenje bilo je u domu staroga kneza Sokoljskog. Ali da sam tada još protestovao — značilo bi prekinuti s njima odmah, čega se ja nisam plašio, ali bi škodilo mojim istinskim ciljevima, i zbog toga sam se primio mesta, privremeno, ćuteći, zaštitiv ćutanjem svoje dostojanstvo. Objasniću odmah u početku da ovaj knez Sokoljski nije bio nimalo u srodstvu s onim moskovskim knezovima Sokoljskim (pukim siromasima već od nekoliko pokolenja), s kojima se Versilov sudi. Jedino su imali isto prezime. Ipak se stari knez za njih vrlo interesovao i naročito voleo jednoga od njih, najstarijega u porodici, — jednog mladog oficira. Versilov je još nedavno imao ogroman uticaj na starog Sokoljskog, i bio njegov prijatelj, čudan prijatelj uostalom, zbog toga što ga se ovaj jadni knez, kao što sam primetio, užasno bojao, ne samo u to vreme kad sam ja u njegovu službu došao, nego, izgleda, oduvek, za celo vreme prijateljstva. Uostalom, oni se već odavno nisu viđali; besčasni postupak kojim su teretili Versilova, ticao se baš kneževe familije; ali se uplela Tatjana Pavlovna, i njenim posredovanjem ja sam i dobio mesto kod staroga, koji je želeo da ima u svom kabinetu jednoga „mladića“. Tom prilikom videlo se da je užasno želeo i da učini uslugu Versilovu, tako da kažem, prvi korak k njemu, i Versilov je pristao. Tako je odlučio stari knez u odsustvu svoje kćeri, udove đenerala, koja mu nasigurno ne bi odobrila taj korak. O tome docnije, ali primećujem da me je to čudno ponašanje prema Versilovu iznenadilo, u njegovu korist. Iz toga sam izvadio zaključak da, kad glava uvređene familije sve jednako produžuje da uvažava Versilova, onda su, dakle, apsurdni ili bar sumnjivi i pušteni glasovi o kukavičluku Versilovljevim. Ova stvar me je delimično i zadržala da ne protestujem kad sam stupao na službu; primajući mesto, ja sam se, naime, nadao da ću sve to moći proveriti.
Tatjana Pavlovna igrala je čudnu ulogu u to vreme kad sam je zatekao u Petrogradu. Gotovo sam zaboravio na nju potpuno, i nikako nisam očekivao da ona ima takav značaj. Ranije sam je sretao tri četiri puta dok sam bio u Moskvi, a javljala se, Bog zna otkuda i po čijoj poruci, kad god me je trebalo negde smestiti, — pri stupanju u pansionat kod Tušara ili, docnije, posle dve i po godine, pri mome prelazu u gimnaziju i smeštanju na stanovanje kod nezaboravnoga Nikole Semjonovića. Ako bi se pojavila, provela bi sa mnom ceo taj dan, izvršila pregled moga belog rublja, odela, odvezla se sa mnom na Kuznjecki most i u grad, nakupovala mi neophodne stvari, i uredila jednom reči celu moju spremu do poslednjega sanduka i peroreza; za sve to vreme siktala je na mene, grdila me, korila me, propitivala me, iznosila mi na ugled druge neke đake koje je poznavala, i rođake, i koji su, božem, svi bili bolji od mene, i, Boga mi, čak me i štipala, i čak me je nekoliko puta udarila da me je bolelo. Pošto me je dovela u red i smestila, iščezla bi na nekoliko godina bez traga. Tako se eto i sad, odmah po mom dolasku, pojavila da mi nađe mesto. Ona je bila suva, sitna žena, s ptičijim oštrim nosićem, i ptičijim oštrim očima. Versilovu je služila kao robinja, i klanjala se pred njim kao pred papom, ali je to činila iz uverenja. Samo sam ubrzo primetio sa iznenađenjem da je bez izuzetka svi i svuda poštuju, i, što je glavno, da su je bez izuzetka svi i svuda poznavali. Stari knez Sokoljski ponašao se prema njoj s neobičnim poštovanjem; u njegovoj porodici bilo je isto tako; ona gorda Versilovljeva deca takođe; tako isto i Fanariotovi, — a ona je međutim živela od šivenja i čišćenja čipaka, radila za trgovačke radnje. Nas dvoje posvađali smo se od prve reči, zato što je ona i sada kao nekada pre šest godina, počela da sikće na mene; od tada smo se svađali gotovo svakoga dana; ali nam to nije smetalo da koji put i razgovaramo, i, priznajem, pred kraj meseca, počela mi se dopadati; mislim da je to bilo zbog njenog nezavisnog karaktera. Uostalom, to joj nisam pokazao.
Odmah sam shvatio da su me odredi li ovom bolesnom starcu samo zato da ga „tešim“, i da je to bila cela služba. Naravno, to me je uvredilo, te sam odmah preduzeo mere; ali ovaj stari čudak ubrzo je na mene učinio neočekivan utisak, izazvao kod mene neku vrstu sažaljenja, i pred kraj meseca nekako čudno sam se za njega privezao, u svakom slučaju odložio sam nameru da budem grub. Njemu uostalom nije bilo više od šeset godina. Ima tu čitava istorija. Pre godinu i po dana najedanput je dobio nastup; nekuda je bio putovao i uz put poremetio je pameću, tako da se dogodio skandal o kome se u Petrogradu mnogo govorilo. Kao što biva u takvim prilikama, odmah su ga odveli u inostranstvo, ali posle pet meseci iznenada se opet pojavio, i to potpuno zdrav, mada je dao ostavku na službu. Versilov je uveravao ozbiljno (i primetno vatreno) da umne poremećenosti kod starca uopšte nije bilo, nego je to bio samo nervni napad. Ovu vatrenost Versilovljevu odmah sam zapazio. Uostalom, i ja sam u nekoliko delio njegovo mišljenje. Starac se no neki put samo pokazivao odveć lakomislen, nesrazmerno prema njegovim godinama, čega, kažu, ranije nije bilo. Kažu da je ranije u nekoj ustanovi bio savetnik, i da se jednom baš naročito odlikovao nekom preporukom koju je dao. Kako sam ga poznavao već mesec dana, nikako još nisam uspeo da vidim te njegove savetničke sposobnosti. Neki tvrde da se na njemu primetilo (mada ja to nisam primetio) da se posle napada u njega razvila naročita sklonost da se što pre oženi, i da je za ovo godinu i po dana ne jedanput pokušao da tu ideju ostvari. O tome, kažu, u društvu se zna, i za tu stvar postojalo je interesovanje kod nadležnih. Ali pošto ove želje nimalo nisu odgovarale interesima izvesnih lica, koja su bila oko kneza, to je starac bio pod prismotrom sa svih strana. Njegov porodični krug je bio malobrojan; bio je udovac već dvadeset godina i imao je jedinicu ćerku, tu udovu đenerala koju su sad svaki dan čekali iz Moskve, mladu jednu ženu, čijeg se karaktera otac nesumnjivo bojao. Ali on je imao još beskrajno mnogo raznih udaljenih srodnika, naročito po pokojnoj mu ženi, koji su gotovo svi bili siromašni; sem toga bilo je tu još mnogo raznih njegovih pitomaca i pitomica koji su od njega videli dosta dobra, a koji su svi očekivali po delić u njegovom zaveštanju, i zbog toga su svi i pomagali đeneralici u nadzoru nad starcem. Povrh toga, on je imao još od mladosti jednu čudnu naviku, ne znam samo da li je smešna ili nije, a ta je da udaje siromašne devojke. Udavao ih je već nekih dvadeset i pet godina — sve neke udaljene rođake, ili pastorke bratića svoje žene, ili kumčad, a udomio je i kćer svoga vratara. U početku ih je skupljao oko sebe u svoj dom kao devojčice, davao ih na vaspitanje guvernantama i Francuskinjama, a zatim ih slao u najbolje zavode na školovanje, i najzad ih udao s mirazom. Sve ovo neprestano se guralo oko njega. Pitomice, naravno, u braku su još izrodile devojčica; sve ove nove devojčice takođe su htele da budu pitomice, tako da je neprestano morao da krštava, ceo taj svet dolazio mu je da mu čestita imendan, i sve to bilo mu je izvanredno prijatno. Čim sam stupio kod njega na službu, primetio sam da se u starčevom mozgu ugnezdilo jedno mučno uverenje — i bilo je nemoguće to ne primetiti — da ceo svet na njega nekako čudno gleda, da su svi počeli da se ponašaju prema njemu drukčije nego pre kad je bio zdrav; ovaj utisak nije ga napuštao ni kad je bio u najveselijim društvima. Starac je postao nepoverljiv, uzeo je da posmatra šta je to svima u očima. Očevidno ga je mučila pomisao da svi još podozrevaju da je umno poremećen; čak se i prema meni neki put držao sa nepoverenjem. I da je za koga čuo da širi ili potvrđuje o njemu taj glas, čini mi se da bio ovaj najnezlobniji čovek na svetu, postao njegov večiti neprijatelj. Eto, ova stvar molim da se zapamti. Dodajem da sam se zbog toga i odlučio od prvoga dana da ne budem grub prema njemu; naprotiv, bilo mi je milo kad mi je pošlo za rukom da ga razveselim ili razonodim; ne mislim da ovo priznanje može da baci kakvu senku na moje lično dostojanstvo.
Veći deo njegova novca bio je u akcijama. On je, tek posle bolesti, ušao kao učesnik u jedno veće akcionarsko društvo, uostalom vrlo solidno. I mada su posao vodili drugi, on se ipak vrlo interesovao, posećivao akcionarske skupove, bio biran u upravni odbor, dolazio na sednice, držao duge govore, opovrgavao, grajao, i očevidno sve to sa zadovoljstvom. Vrlo mu se dopadalo da drži govore: bar su svi mogli videti njegovu pamet. I uopšte mu je bilo vrlo milo, i to i u najprisnijem delu života, da u svoj razgovor umeće naročito dubokomislene stvari ili kakvu dosetku, i ja to i suviše pojimam. U kući njegovoj, dole, bila je smeštena neka vrsta domaće kancelarije, i jedan činovnik vodio je prepisku, račune i knjige, a s tim zajedno i upravljao je kućom. Ovaj činovnik koji je sem toga imao i neko mesto u državnoj službi, bio je sâm već potpuno dovoljan; ali po želji kneževoj uzeli su i mene, da, božem, pomognem ovome činovniku; no ja sam odmah preveden u kabinet, i često, čak ni radi izgovora, nisam pred sobom imao nikakav posao, ni hartije, ni knjiga.
Ja sad pišem kao čovek koji se odavno otreznio, i koji se u mnogome već izmenio, ali kako da izrazim tadašnji jad moj (kojega se sada živo sećam), koji se uselio u moje srce, i što je glavno—moju tadašnju uzrujanost, koja me je toliko zbunjivala i ponela da čak nisam ni spavao noću — od nestrpljenja, od rešavanja zagonetki koje sam sebi sâm postavljao!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



II
Vrlo je odvratna stvar tražiti novac, pa čak i platu, ako negde u svojoj savesti osećaš da ih nisi sasvim zaslužio. Međutim, uoči toga dana moja majka šapućući se dogovarala s mojom sestrom, da krišom od Versilova („da ne ogorče Andreju Petrovića“) založe jednu ikonu koja joj je bila zbog nečega vrlo mila. Moja plata iznosila je pedeset rubalja mesečno, ali ja uopšte nisam znao kako ću ih dobiti; šaljući me tamo, ništa mi nisu rekli. Pre jedno tri dana, susrevši se dole s činovnikom, zapitah ga: ko ovde izdaje platu? Ovaj me je pogledao s osmejkom iznenađenog čoveka (on me nije voleo):
— Zar vi dobijate platu?
Pomislio sam da će odmah posle moga odgovora dodati: „Za koji posao?“
Ali on je samo odgovorio da „ništa ne zna“, i zagnjurio glavu u svoju išpartanu knjigu u koju je s nekih hartijica upisivao neke brojeve.
Njemu, uostalom, nije bilo nepoznato da sam ja nešto i radio. Pre dve nedelje sam tačno četiri dana prosedeo na poslu koji mi je baš on dao: da načinim jedan prepis, ali posle je ispalo da se prepisuje ponovo. Bila je gomila „misli“ koje se knez spremao da podnese u komitetu akcionara. Sve to trebalo je sjediniti u celinu i uglačati stil. posle smo ceo jedan dan presedeli nad tom hartijom s knezom, i on se vrlo vatreno sa mnom prepirao, ali ipak je ostao zadovoljan, samo ne znam da li je predao tu hartiju ili nije. Dva tri pisma, takođe poslovna, koja sam napisao po njegovoj molbi, da i ne spominjem.
Da tražim platu, bilo mi je i zbog toga dosadno što sam se već rešio da otkažem mesto, predosećajući da ću morati i odatle otići zbog neminovnih prilika. Kad sam se probudio toga jutra i uzeo da se oblačim u svojoj sobici gore, osetio sam da mi je jače zakucalo srce, i mada sam se junačio, kad sam ulazio u kneževu kuću, ponovo sam osetio istu uznemirenost. Toga jutra trebalo je da dođe ta osoba, ta žena od čijeg dolaska sam očekivao razjašnjenje svega što me je mučilo! To je bila kći kneza Sokoljskog, ta đeneralica Ahmakova, mlada udovica, o kojoj sam već govorio, i koja je bila u žestokom neprijateljstvu s Versilovom. Jest, eto, napisao sam to ime! Nju, dabome, nikad nisam video, tako da nisam mogao ni da zamislim kako ću i da li ću s njom govoriti; ali mi se činilo (možda i na osnovu dovoljno razloga) da će se s njenim dolaskom razbiti mrak koji u mojim očima okružuje Versilova. Nisam mogao da ostanem miran, bilo mi je užasno neprijatno što sam već na prvom koraku tako malodušan i nespretan; zatim sam bio vrlo radoznao, a ipak mi je bila stvar odvratna, — imao sam, dakle, trojaka osećanja. Sećam se toga dana vrlo dobro!
O verovatnom dolasku svoje kćeri moj knez nije još ništa znao, a očekivao je njen povratak iz Moskve tek kroz nedelju dana. ja sam saznao za nj još uoči dana potpuno slučajno: izrekla se predamnom mojoj majci Tatjana Pavlovna, koja je dobila pismo od đeneralice. One su istina razgovarale šapatom i nekim zavijenim izrazima, ali ja sam se dosetio. Razume se, nisam prisluškivao, ali prosto nisam mogao ne slušati taj razgovor kad sam video kako se najedanput pri pomenu o dolasku te žene moja majka vrlo uznemirila. Versilov nije bio kod kuće.
Starcu nisam hteo ništa da kažem zbog toga što sam primetio da se celo ovo vreme on bojao njenog dolaska. On se čak, pre tri dana, i izrazio, iako bojažljivo i izdaleka, da ga je od njenog dolaska strah zbog mene, to jest, da će zbog mene imati da izvuče. Ipak moram dodati da je u porodičnim stvarima on ipak sačuvao svoju nezavisnost i svoju volju, naročito u raspolaganju novcem. U početku sam smatrao da je stari knez — prava žena, ali docnije sam morao da ispravim svoje mišljenje u tome smislu, da je, ako i jeste žena, u njemu katkad imalo neke tvrdoglavosti, baš ako je ne bismo ni nazvali muškošću.
Bilo je trenutaka kada se s njegovim karakterom očevidno bojažljivim i popustljivim, gotovo ništa nije moglo učiniti. To mi je Versilov docnije objasnio podrobnije. Pominjem ovde jednu zanimljivost, a ta je da nas dvoje gotovo nikad nismo razgovarali o đeneralici, to jest kao da smo izbegavali da o njoj govorimo. Izbegavao sam naročito ja, a on, sa svoje strane, izbegavao je da govori o Versilovu, tako da sam uvideo da mi on neće hteti dati nikakav odgovor ako bih ga zapitao ma šta o ovim škakljivim stvarima koje su me toliko interesovale.
Hoće li pak ko da čuje o čemu smo nas dvoje celoga meseca razgovarali, odgovaram da je bilo razgovora, u stvari, o svemu mogućem na svetu, ali sve o nekim čudnim pitanjima. Meni, se vrlo dopadala njegova izvanredna prostodušnost s kojom se on prema meni ophodio. Često sam posmatrao u vrlo velikoj nedoumici ovoga čoveka i postavljao sebi pitanje: „Kakav li je to bio savetnik? Da ga dovedu u našu gimnaziju, i to najviše u četvrti razred, — bio bi divan školski drug.“ Iznenađivalo me je često i njegovo lice, imalo je izgled potpuno ozbiljan (i čak lep); bilo je suvo; gusta, seda, grgurava kosa, otvorene oči; i on ceo bio je suvonjav, lepoga rasta; ali njegovo lice imalo je neku neprijatnu, gotovo nepriličnu osobinu da se iznenada promeni iz neobično ozbiljnog u odveć veselo, tako da onaj ko to prvi put vidi, ostaje začuđen. O tome sam govorio Versilovu koji me je slušao radoznalo; izgledalo je kao da nije očekivao da ću biti u stanju da činim takva zapažanja, i samo mi je površno dobacio da se to kod kneza javilo tek posle njegove bolesti, pa i to tek u poslednje doba.
Većinom smo razgovarali o dvema apstraktnim stvarima, — o Bogu, o njegovom biću, to jest, da li ima ili nema Boga, — i o ženama. Knez je bio vrlo religiozan i osećajan. U njegovom kabinetu visio je ogroman ćivot s ikonama i s kandilom. Ali bi ga najedanput spopala sumnja o Božjem biću, te bi govorio čudne stvari, otvoreno me pozivajući da mu odgovorim. Prema toj ideji ja sam, da kažem, bio prilično ravnodušan, ali smo ipak obojica padali u vatru, i to uvek iskreno. Uopšte, svih tih razgovora još se i sad sećam s prijatnošću. Ali od svega najmilije mu je bilo da ćaska o ženama, i kako, zbog toga što sam mrzeo takve razgovore, nisam mogao da budem dobar sabesednik, često mu je bilo i krivo.
Počeo je razgovor baš u tom pravcu čim sam došao toga jutra. Zatekao sam ga u veselom raspoloženju, dok sam ga sinoć ostavio neobično tužna. Međutim, potrebno mi je bilo da neizostavno svršim još danas ono pitanje s platom, — pre dolaska nekih lica. Slutio sam da će nas danas sigurno prekinuti (nije mi uzalud kucalo srce), — i tada se možda neću ni rešiti da govorim o novcu. I pošto se o novcu nismo razgovarali, ja sam se naravno rasrdio na svoju glupost, i, koliko se sad sećam, u ljutnji na nekakvo njegovo vrlo veselo pitanje, izložio sam mu svoje poglede na žene plamteći od besa. Stvar se svršila tim da mi se još više popeo na vrat.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:27 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


III
— ...Ne volim žene zato što su grube, što su nespretne, zato što su nesamostalne, i zato što nose nepristojne haljine! — završio sam bez veze svoju dugu tiradu.
— Imaj milosti, dete moje! — uzviknuo je on vrlo veselo, što me je još jače naljutilo.
Ja sam popustljiv samo u sitnicama, ali u važnim stvarima ne popuštam nikad. Kad su u pitanju sitnice, sa mnom se, kad se nalazim u otmenom društvu, može učiniti što god se hoće, i uvek ću proklinjati tu svoju crtu. Iz neke odvratne dobrodušnosti, često sam bio spreman da odobravam ma kojoj salonskoj zamlati, jedino zato što me je obvezala njegova učtivost, ili bih se upustio u prepirku sa kakvim glupakom, što se još manje može oprostiti. Sve to zbog toga što nisam mogao da se uzdržim, i zbog toga što sam odrastao izvan sveta, ali sutradan je bila opet ista stvar. Eto zašto su često smatrali da mi je jedva šesnaest godina. Ali umesto da steknem strpljenja i uzdržljivosti, ja i sada volim da se još više povučem od sveta, kao najgori čovekomrzac: „Nezgodan sam čovek, pa to vam je, — i zato zbogom!“ Ovo govorim ozbiljno i za svagda. Uostalom ne pišem ovo samo povodom kneza, i čak ne povodom tadašnjega razgovora.
— Ne govorim ja da vas uveseljavam, — gotovo viknuh na njega, —Ja prosto iskazujem svoje uverenje.
— Ali kako to da su žene grube i da su odevene nepristojno? To je novo za mene.
— Grube su. Idite u pozorište, idite na šetalište. Svaki muškarac drži desnu stranu, sretnu se i prođu, on desno, i ja desno. Žena, to jest dama — ja o damama govorim — trči pravo na vas i ne primećujući vas, baš kao da ste neophodno dužni da odskočite i da joj napravite puta. Gotov sam da joj ustupim kao slabijem stvoru, ali tu nema prava; zbog čega bi to ona bila uverena da sam ja na to obavezan, — eto to je ono što me ljuti. Uvek pljunem, kad se sretnem s takvom ženom. I posle viču kako su unižene i traže ravnopravnost; kakva je tu ravnopravnost kad me ona gazi nogama ili kad mi napuni peskom usta!
— Peskom napuni usta?!
— Naravno. Zato što su nepristojno odevene — to ne primećuju samo razvratnici. U sudu se zatvaraju vrata kad se raspravlja o nepristojnim stvarima: a što se nepristojnosti dopuštaju na ulicama gde ima još više ljudi? Zar ne meću javno turnire pozadi ispod haljine, da bi pokazale da su bellefemme —javno! ja ne mogu da to ne primetim, i svaki mladić to će primetiti, i svako dete i svaki dečak takođe će primetiti; to je podlo. Neka u tome uživaju stari razvratnici, i neka za njima trče sa isplaženim jezikom, ali nevinu mladež treba štedeti. Ostaje nam, dakle, samo da pljunemo. Ide bulevarom, a pozadi pustila šlep od aršina i po, i podiže prašinu. Otkud je moguće ići iza nje: ili moraš trčati ispred nje ili odskočiti u stranu, inače će ti ne samo nos, nego i usta napuniti s pet funti peska. Pa onda ta svila; vuče je no trotoaru tri vrste, jedino zato što je tako moda, a muž joj činovnik, prima samo pet stotina rubalja godišnje plate: eto zašto se uzima mito! Uvek pljunem, i to glasno, i opsujem.
Ovaj razgovor ispisujem sa malo humora i sa mojim tadašnjim karakterom, ali ja i sad tako mislim.
— I uvek si dobro prošao? — radoznalo se raspitivao knez.
— Pljunem i odem. Razume se, ona čuje, ali ne pokazuje to, nego odlazi dalje veličanstveno, ne osvrćući se. Posvađao sam se ozbiljno samo jedanput sa dve, obe sa šlepovima, na bulevaru razume se, ne ružnim rečima, nego sam samo glasno rekao da je šlep sablažnjiva stvar.
— Baš si tako rekao?
— Baš tako. Prvo, one gaze društvena pravila, a drugo, one dižu prašinu, a bulevar je za sve ljude; idem njime i ja, ide i drugi, i treći, Fedor, Ivan, koji bilo. To sam im rekao. I uopšte, ne volim način kako žene idu, naročito kad se gledaju odzadi; i to sam im rekao, ali zavijeno.
— Prijatelju, ti ćeš sebi još navući ozbiljnu bedu na glavu: te žene mogle su te tužiti sudu!
— Nisu mogle. Nisu imale zbog čega: išao sam tako pored njih i razgovarao sâm sa sobom. Svak ima pravo da svoje mišljenje izgovora u vazduh. Govorio sam apstraktno, ne obraćajući se njima. One su same otpočele: uzele su da psuju, grdile su mnogo ružnije nego ja, rekle su mi da sam još žutokljun, i da bi me trebalo ostaviti bez ručka, i da sam nihilist, i da će me predati žandarmu, i da sam se navrzao na njih zato što su same, slabe žene, a da je s njima kakav muškarac, već bih savio rep. ja sam im hladnokrvno odgovorio da me ostave na miru, a ja ću preći na drugu stranu. „A da bih im dokazao da se ne plašim njihovih muškaraca i da sam gotov da primim njihov poziv na dvoboj, ići ću za njima na rastojanju od dvadeset koraka sve do njihove kuće, staću pred kućom i čekaću njihove muškarce“. Tako sam i učinio.
— Odista?
— Bila je dabome glupost, ali sam bio ljutit. Odvukle su me čitave tri vrste po najvećoj žezi čak do instituta, ušle su u jednu drvenu kuću na sprat, — priznajem prilično lepu, — a kroz prozor moglo se videti u kući mnogo cveća, zatim dve kanarinke, tri mala kučeta i uramljeni bakrorezi. Odstojao sam sred ulice pred kućom oko pola sata. One su dva tri put kradom pogledale kroz prozor, a zatim spustile sve zavese. Najzad je iz malih vrata izišao jedan postariji činovnik. Sudeći po njegovom izgledu, bio je spavao, pa su ga naročito probudili; ne samo što je bio u sobnom odelu, nego u nekom potpuno domaćem; stao je u kapiju, metnuo ruke na leđa i počeo da me posmatra, a i ja njega. Zatim baci pogled u stranu, pa onda opet pogleda, i najedanput otpoče da se na mene smeška. ja se okrenem i odem.
— Dragi moj, u tome ima nešto Šilerovsko! Neprestano sam se čudio: ti tako rumen mladić, tvoje lice puca od zdravlja — da ti osećaš takvu, kako da kažem, odvratnost prema ženama! Kako je to moguće da žensko ne čini na tebe u tvojim godinama nikakav utisak? Meni je, mon cher, još u mojoj jedanaestoj godini, vaspitač zamerio što odveć zagledam u letnjoj bašti statue.
— Vi biste vrlo voleli kad bih ja odlazio nekoj ovdašnjoj Jozefini, i posle vam o tome pričao. Uzalud; i ja sam još u trinaestoj godini video žensku nagotu, celu; od tada i osećam odvratnost.
— Ozbiljno? Ali, cher enfant, lepa sveža žena miriše kao jabuka, čega tu ima odvratnog!
— Pre nego što sam pošao u gimnaziju, dok sam još bio u onom bednom pansionu kod Tušara, imao sam druga koji se zvao Lambert. On me je neprestano tukao, zbog toga što je bio od mene više od tri godine stariji, i ja sam morao da mu služim i da mu skidam čizme. Kad je stigao za konfirmaciju, došao mu je opet Rigo sa prvim pričešćem, i oni obojica jedan drugom padoše o vrat sa suzama u očima, a opat Rigo uze da ga jako priteže na grudi sa raznim gestovima. I ja sam plakao i vrlo mu zavideo. Kad mu je umro otac, dve godine ga nisam video, nego sam ga posle dve godine sreo na ulici. On mi tad reče da će doći k meni. Već sam bio u gimnaziji i stanovao kod Nikolaja Semjonovića. On dođe idućega jutra, pokaza mi pet stotina rubalja, i pozva me da pođem s njim. Mada me je tukao pre dve godine, ipak sam mu bio koristan, ne samo zbog čizama; on mi je sve ispovedao. Tako mi je i sada rekao za novac da ga je toga dana uzeo iz kasice svoje matere, pomoću lažnoga ključa, jer sav novac što je ostao od oca, pripada njemu po zakonu, a ona ne sme da mu ga ne daje, i da mu je uoči toga dana dolazio opet Rigo da ga prekori: ušao je, reče, stao iznad njega i počeo da jeca, da izigrava strašilo i da diže ruke k nebu, „a ja izvučem nož i kažem mu da ću da ga reznem“ (izgovarao je: gheznem). Zatim odosmo na Kuznecki. Usput mi je saopštio da je njegova majka u odnosima sa opatom Rigoom, i da je on to primetio, ali na sve to on pljuje, i da je sve ono što govore o pričešću — besmislica. Još mnogo štošta je govorio, i mene je bilo strah. Na Kuzneckom mostu kupio je jednu dvocevku pušku, lovačku torbu, gotove metke, bič za jahanje, i uz to još jednu funtu bombona. Otišli smo izvan grada da pucamo iz puške, i na putu sretnemo jednog prodavca ptica sa kavezima; Lambert kupi od njega jednu kanarinku. Kad smo bili u šumarku, on pusti kanarinku; pošto ona ne može daleko da odleti kad je dugo bila u kavezu, stade da je gađa, ali je nije pogodio. On je prvi put pucao iz puške u svom životu, a pušku je već odavno hteo da kupi, još dok je bio kod Tušara, i mi smo odavno već o pušci maštali. Bio je potpuno izvan sebe. Kosa mu je bila užasno crna, lice belo i rumeno kao na maski, nos dug, kriv kao što je to u Francuza, zubi beli, oči crne. Zatim je privezao kanarinku koncem za granu i na tri prsta rastojanja ispali po metak iz obe cevi u isti mah, tako da se ptica razletela na sto komada. Zatim se vratismo, odemo u gostionicu, uzmemo zasebnu sobu, te smo jeli i pili šampanjac; posle je došla jedna dama... Sećam se da sam bio vrlo zadivljen time kako je bila skupoceno obučena, u haljini od zelene svile. Tu sam i video sve to... o čemu sam vam govorio... Zatim, kad smo opet počeli da pijemo, on poče da je draži i da je ismeva; ona je sedela bez haljine: uzeo joj je haljinu, i kad je počela da psuje i da traži haljinu da se obuče, on stade da je šiba iz sve snage korbačem po golim leđima. ja ustanem, uhvatim ga za kosu, i to tako vešto da sam ga za tren oka tresnuo o patos. On dohvati viljušku i ubode me u butinu. Tada na vrisku utrče ljudi, a ja uspem da pobegnem. Od tada mi je odvratno setiti se nagote; a verujte, bila je lepa žena...
U toku moga pričanja kneževo lice promenilo se od veseloga na vrlo tužno.
— Mon pauvre enfant! Uvek sam bio uveren da si u tvom detinjstvu imao vrlo mnogo nesrećnih dana.
— Ne uznemiravajte se zbog toga, molim vas.
— Ali ti si bio sam, to si mi sâm rekao, mada je bio i taj Lambaert: tako si to lepo opisao: ona kanarinka, pa konfirmacija sa suzama na grudima, pa onda posle nekih godinu dana, a on već govori o svojoj majci i opatu... O, mon cher, To pitanje dece u naše vreme postaje strašno: dok još te zlatne glavice sa kovrdžavom kosom, i nevine, u prvom detinjstvu prolaze pored nas i gledaju nas sa svojim svetlim osmejkom i sa svojim svetlim očima, — to su pravi Božji anđeli ili zanosne ptičice; a posle... a posle često je bolje da nisu uopšte odrasla.
— Kako ste vi, kneže, slabih živaca! Baš kao da i sami imate decu. Međutim vi nemate dece, niti ćete ih kadgod imati.
— Tiens! — i naglo se izmeni njegovo lice. — Baš mi je Aleksandra Petrovna — pre tri dana, he-he-he! — Aleksandra
Petrovna Sinicka, — mislim da si je morao videti ovde pre dve tri nedelje, — zamisli, da mi je pre tri dana najedanput, kad sam joj u šali kazao da, ako bih se sada i oženio, ipak na kraju krajeva nema bojazni da ću imati dece, — da mi je najedanput sa nekom pakošću rekla: „Naprotiv, vi ćete baš imati dece; takvi kao što ste vi dobijaju decu neizbežno, još prve godine, videćete!“ He-he! I svi su odnekud uobrazili da ću se ja iznenada oženiti. No mada je pakosno rekla, mora se priznati da je bilo duhovito.
— Duhovito je, ali uvredljivo.
— Ex, cher enfant, ne može nas svak uvrediti. ja cenim kod ljudi više svega duhovitost, koje svakoga dana očevidno ima sve manje, a što ona Aleksandra Petrovna govori — zar to vredi da se uzima u obzir?
— Kako, kako ono rekoste? — uhvatih se ja. Ne može nas svak uvrediti... baš tako! Nije svak dostojan da na njega obraćamo pažnju — odlično pravilo! Baš meni je ono potrebno. Da ga zapišem. Vi, kneže, često kažete divne stvari.
On je sav sijao od zadovoljstva.
— N’est-se pas? Cher enfant, prave duhovitosti nestaje, što dalje, tim je manje ima. Eh, mais... C’est moi, qui cinnait les femmes![1] Bepuj, život svake žene, ma šta da ona inače govori, — sastoji se u večnom traženju da se kome potčini, on je, tako da kažem, žeđ za potčinjavanjem. I zapamti to, — bez izuzetka.
— Potpuno tačno, divno! — uzviknuh ja ushićeno. U svakoj drugoj prilici mi bismo se odmah upustili u filosofska razmišljanja po ovoj temi na čitave sate, ali najedanput me je nešto kao bocnulo, i ja sav pocrveneh. Učinilo mi se da mu se, pohvaljujući njegove duhovitosti, ulagujem zbog novca i da će on to sigurno i pomisliti čim ga budem zamolio za novac. Ovde to sad naročito pominjem.
— Kneže, najpokornije vas molim da mi odmah isplatite pedeset rubalja koje mi dugujete za ovaj mesec, — ispalim ja kao plotunom i do krajnosti razdraženo.
Sećam se (jer se sećam celoga toga jutra do najmanje sitnice) da se tada među nama odigrala jedna scena vrlo ružna po svojoj realnoj istinitosti. On me spočetka nije shvatio, dugo me je gledao i nije pojimao o kakvom to novcu govorim. Naravno da nije ni zamišljao da ja dobijam kakvu platu — a i za što? Istina, posle toga počeo je da me uverava da je zaboravio, i kad se setio, odmah je počeo da vadi pedeset rubalja, spleo se, i čak je porumeneo. Videvši u čemu je stvar, ja ustanem i oštro izjavim da sad ne mogu primiti novac, da su mi za platu očevidno rekli pogrešno ili da me obmanu da ne bih odbio službu, i da ja i suviše uviđam da nemam za što da primam platu, pošto nikakvu službu i ne vršim. Knez se uplašio i uze da me uverava da sam mu vrlo mnogo usluga učinio, da ću u buduće još više učiniti, i da je pedeset rubalja tako ništavna suma, da će mi, naprotiv, još i dodatak dati, zato što mi je blagodaran, a da je on sâm to ugovorio s Tatjanom Pavlavnom, ali je „na žalost sve zaboravio. ja planuh i konačno izjavih da mi je poniženje primati platu za skandalozne pripovetke o tome kako sam pratio dva ženska šlepa do instituta, da se ja nisam najmio da njega zabavljam, nego da radim, a kad nema posla, onda treba da idem, itd, itd. Nisam mogao ni zamisliti da se čovek može uplašiti toliko kao on što se uplašio posle ovih mojih reči. Razume se, svršilo se na tome što sam prestao da odbijam prijem novca, a on mi naturio pedeset rubalja; i sad se sa stidom na licu sećam da sam ih uzeo! Na svetu se stvari vazda završavaju podlošću, i, što je najgore od svega, on je tada gotovo uspeo da mi dokaže da sam platu neosporno zaslužio, a ja sam bio dovoljno glup da mu poverujem, i zato mi je bilo potpuno nemoguće da novac ne uzmem.
— Cher, cher enfant! — Klicao je on ljubeći me i grleći (priznajem da su mi, đavo bi ga znao zašto, pošle suze, ali sam ih odmah zadržao, i čak i sad mi, kad ovo pišem, rumen udara u lice) — dragi prijatelju, ti si mi sad kao rođak, ti si mi ovaj mesec dana postao deo moga srca! U „visokom društvu“ je samo „visoko društvo“, i ništa više. Katarina Nikolajevna (njegova kći) je sjajna žena i ja se ponosim njom, ali ona me često, vrlo, vrlo često, dragi moj, vređa... A ove devojčice (elle sont charmantes) i njihove majke koje mi dolaze o imendanu, — samo mi donose njihove vezove, a same ne umeju ništa da kažu.
Imam za oko šeset jastučića njihovih vezova nakupljeno, sve psi i jeleni. ja njih vrlo volim, ali s tobom sam kao da si mi rođak, — ne sin, nego brat, i naročito volim kad se prepireš i dokazuješ: ti si literaran, čitao si, umeš da se ushićuješ...
— Nisam ja ništa čitao i potpuno sam neliteraran. Čitao sam ono što mi je došlo pod ruku, a poslednje dve godine uopšte nisam ništa čitao, niti ću više čitati.
— A zašto nećeš?
— Imam druge namere.
— Cher... biće šteta ako na kraju života budeš morao kao ja: Je sais Tout, mais je ne sais rien de bon.[2] Prosto ne znam zašto sam živeo na ovom svetu! Ali... ti si me toliko obavezao... i čak sam hteo...
Tu je najedanput prekinuo, malaksao i zamislio se. noone svakog uzbuđenja (a uzbuđenja kod njega mogla su naići svakoga časa, za šta bilo) obično je na neko vreme kao gubio zdravo rasuđivanje i prestajao da vlada sobom; ali uskoro se popravljao, tako da je sve to prolazilo bez štete. Tako smo sedeli jedan minut. Donja usna njegova, vrlo mesnata, sasvim se opustila... od svega me je najviše začudilo to što je iznenada pomenuo svoju kćer i to tako otvoreno. ja sam to, naravno, pripisao njegovom rastrojstvu.
— Cher enfant, ti se svakako ne ljutiš što ti govorim ti, je li? — izusti on najedanput.
— Nimalo se ne ljutim. Priznajem da me je to u početku malo vređalo, te sam i ja hteo vama da kažem ti, ali sam uvideo da je to glupo, pošto vi meni ne govorite ti zato da me unizite.
On već više nije slušao i bio je zaboravio šta me je zapitao.
— A šta ti radi otac? — i pogleda me najedanput zamišljeno.
Ja zadrhtah celim telom. Prvo, on je Versilova nazvao mojim ocem, — što on sebi nikad sa mnom ne bi dopustio, a drugo, počeo je da govori o Versilovu, što se nikad dotle nije dogodilo.
— Sedi bez novaca i zlovoljan je, — odgovorih ja kratko, ali sav goreći od radoznalosti.
— Da, što se tiče novaca, danas se u okružnom sudu rešava njihova parnica, i ja očekujem kneza Serjožu. Tek što nije došao. Obećao je da će doći pravo iz suda ovamo. Rešava se cela njihova sudbina; u pitanju je oko šeset ili sedamdeset hiljada rubalja. Dabome, uvek sam želeo dobro Andreji Petroviću (to jest Versilovu), i izgleda da će on pobediti, a knezu ništa. Takav je zakon!
— Danas u sudu? — viknuh ja vrlo iznenađen. Misao da je Versilov čak i to prenebregao da mi saopšti, izvanredno me je porazila. „Onda nije kazao ni majci, možda nikom, — pade mi odmah na pamet, — to je karakter!“ — A zar je knez Sokoljski u Petrogradu? — zapitah, najedanput poražen drugom misli.
— Od juče. Došao je pravo iz Berlina, naročito za ovaj dan!
Ovo je za mene bio takođe vrlo važan izveštaj. „I taj čovek koji je njemu udario šamar, i on dolazi danas ovamo!“
— A šta još radi, — najednom se izmeni celo lice knezu, — da li još propoveda da ima Boga, kao i ranije i, i...
izvini, da li još juri za devojčicama, za goluždravim devojčicama? He-he! Tu mi baš pada na pamet jedna vrlo zabavna anegdota... He-he!
— Ko propoveda? Ko juri za devojčicama?
— Andreja Petrović! Šta misliš: još tada nam se popeo svima na vrh glave: te šta jedemo, o čemu mislimo? Upravo, gotovo je dotle došlo. Plašio nas je i pročišćavao. „Ako si religiozan, što se ne pokaluđeriš?“ Umalo što i to nije od nas zahtevao. Mais quelle idée! Kad bi to i bilo tačno, zar nije odveć strogo? Osobito je mene voleo da plaši strašnim sudom, mene više nego sve ostale.
— Ništa od svega toga nisam video, a evo sam već mesec dana s njim, — odgovorih, slušajući nestrpljivo. Bilo mi je vrlo krivo što se još nije oporavio, te je tako bez veze isprekidano govorio.
— On sad o tome samo neće da priča, ali veruj da je bilo tako. On je duhovit čovek, neosporno, i duboko učen, ali da li on pravilno misli? Sve to desilo se s njim posle trogodišnjeg njegovog bavljenja u inostranstvu. I priznajem da me je vrlo uplašio... i sve je uplašio... Cher enfant, j’aime le bon Dieu[3]... ja verujem, verujem koliko mogu, ali tada sam bio potpuno van sebe. Pretpostavimo da sam ga dočekao sa lakomislenim razlozima, ali sam to učinio hotimično, u ljutini, — a uz to, suština moga obrazloženja bila je isto toliko ozbiljna kao što je i od početka sveta. Rekao sam mu: „Ako više suštastvo postoji, i to postoji u licu, a ne u obliku nekog rasplinutoga duha posle stvorenja, u obliku tečnosti ili tako nešto (zato što bi to još teže bilo da se shvati), gde On onda živi? Dragi prijatelju, c’était bête[4] bez sumnje, ali se ipak sve prepirke svode na To. Un domicile[5] — to je važno. Strašno se razljutio. On je tamo bio prešao u katoličanstvo.
— O tome sam i ja slušao. Naravno, to je besmislica.
— Uveravam te svim najsvetijim. Posmatraj ga samo bolje... Najzad, ti kažeš da se promenio. Ali u to doba, koliko li nas je tada sve izmučio! Veruj mi, on je u to doba mislio da je svetitelj, i da će mu se mošti posvetiti. Tražio je od nas da mu polažemo račun o našem moralu, kunem ti se! Mošti! Hajde-de, da je kakav monah ili pustinjak, — nego ide ovde čovek u fraku, i sve ostalo... i najedanput: njegove mošti! Čudna želja od jednog čoveka iz otmenog sveta, i, priznajem, neobičan ukus. Ne velim ništa za svetinje: što se njih tiče, tu je svašta moguće... Uostalom, sve je to de l’inconnu,[6] ali čoveku iz boljega sveta to ne priliči. Kad bi se to desilo sa mnom ili mi to ponudili, kunem ti se da bih odbio. Taman, danas ručam u klubu, a sutra — ja se posvetio! To bi, bilo smešno! Sve to sam mu tada i izložio... Nosio je i verige. ja pocrveneh od gneva.
— Jeste li vi lično videli te verige?
— Svojim očima ih nisam video, ali...
— Onda vam izjavljujem da je sve to prosta laž, splet odvratnih intriga i kleveta njegovih neprijatelja, u stvari jednoga jedinoga i najglavnijega i najbeščovečnijega neprijatelja, zato što on ima samo jednoga neprijatelja, a taj je — vaša kći!
Sad je na kneza bio red da pocrveni.
— Mon cher, molim te i želim da od sada nikad preda mnom ne pomeneš zajedno s ovom sramnom istorijom ime moje kćeri.
Ja se digoh. On je bio van sebe, i brada mu je drhtala.
— Cette hisoire infame![7]... Nikad u nju nisam verovao, i nikad nisam hteo da verujem, ali... govore mi: veruj, veruj, i ja...
Tu najednom uđe lakej i prijavi posetu; ja se opet spustih na stolicu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:28 pm



[You must be registered and logged in to see this link.]


IV
Uđoše dve dame, obe devojke, jedna — pastorka jednog rođaka pokojne žene kneževe, ili tako nešto, njegova pitomica, kojoj je on već dao miraz i koja je (kažem za budućnost) i sama imala novaca; druga — Ana Andrejevna Versilova, kći Versilovljeva, starija od mene za tri godine, koja je živela sa svojim bratom kod Fanariotovih, a koju sam dotle video svega jedanput u životu, uzgred na ulici, mada sam s njenim bratom, takođe uzgred, već imao u Moskvi jedan susret (vrlo je moguće da ću docnije pomenuti i taj susret, ako bude umesno, zato što u stvari nema važnosti). Ova Ana Andrejevna je od svoga detinjstva bila naročita ljubimica kneževa (Versilovljevo poznanstvo s knezom počelo je vrlo davno). Bio sam toliko uzbuđen onim što se maločas dogodilo, da nisam ni ustao kad su njih dve ušle, mada im je knez izišao u susret; a, posle toga, pomislih da je već sramota da ustanem, te ostadoh na mestu. Bio sam prosto ubijen zbog toga što je knez na mene dreknuo pre tri minuta, te mi nije bilo jasno: da li treba da izađem ili ne. Ali starac je bio već sve zaboravio po svom običaju, i sav je veselo oživeo kad je video devojke. Čak je, brzo promenivši fizionomiju, i kao tajanstveno podmigujući, uspeo da mi šapatom dobaci gotovo pred sâm njihov ulazak:
— Posmatraj Olimpijadu, ali pažljivo, pažljivo, posle ću ti pričati...
Posmatrao sam je dosta pažljivo, i ne nađoh na njoj ništa naročito: bila je devojka ne baš visokoga rasta, puna i vrlo rumenih obraza. Lice joj je bilo, uostalom, dosta prijatno, onakvo kakvo se dopada materijalistima. Možda je na njemu bilo i izraza dobrote, ali umereno. Nije mogla blistati naročitom inteligencijom, ali samo u višem smislu, jer joj se bistrina videla u očima. Nije imala više od devetnaest godina. Jednom reči, nije bila ništa naročito. Kod nas u gimnaziji rekli bi za nju: jastuk. (Što je opisujem tako potanko, to je jedino zbog toga što je to potrebno za buduće).
Uostalom i sve drugo što sam do sada opisivao na izgled sa nepotrebnom podrobnošću, — sve je to potrebno docnije. Sve će se na svom mestu videti; ne umem da izbegnem pojedinosti, a ako je kome dosadno, molim neka ne čita.
Sasvim drukčija je bila kći Versilovljeva. Visoka, malo čak suvonjava; duguljastog i primetno bledog lica, ali: kose crne, bujne; očiju tamnih, velikih, dubokoga pogleda; malih, jasno rumenih, svežih usta. Prva žena koja mi nije izazivala odvratnost svojim držanjem; uostalom, ona je bila tanka i mršava. Lice joj nije baš izražavalo dobrotu, ali je bilo ozbiljno; dvadeset i dve godine. Nije imala gotovo nijedne spoljne crte slične s Versilovom, a međutim, čudna stvar, imala je neobičnu sličnost s njim u izrazu fizionomije. Ne bih mogao reći da li je lepa; prema ukusu. Obe su bile obučene vrlo skromno, tako da nije važno da to opisujem. Očekivao sam da će me Versilova uvrediti kakvim pogledom ili gestom, i spremih se na to; uvredio me je već njen brat u Moskvi pri prvom našem susretu u životu. Ona me nije mogla poznavati po viđenju, ali je ipak mogla čuti da dolazim kod kneza. Jer sve što je preduzimao ili činio knez, u celoj toj kući njegovih srodnika i „čekalaca“ odmah je izazivalo interesovanje i postajalo događaj,—utoliko više njegova iznenadna naklonost prema meni. Pouzdano sam znao da se knez vrlo interesovao za sudbinu Ane Andrejevne, i da joj je tražio mladoženju. Ali za Versilovu bilo je teže naći mladoženju nego za one što su pravile vezove.
Ali gle, protiv svakog očekivanja, Versilova, pošto je pružila knezu ruku i izmenila s njim nekoliko veselih društvenih fraza, pogledala me je neobično radoznalo, i videvši da i ja nju posmatram, najedanput mi se sa osmejkom poklonila. Istina, ona se poklonila zato što je ušla, ali osmeh joj je bio toliko dobar da je, očevidno, bio unapred pripremljen. I sećam se, imao sam vrlo prijatan osećaj.
— A ovo... a ovo, — to je moj dragi i mladi prijatelj Arkadije Andrejević Dol... — promuca knez, primetivši da mi se ona poklonila, a ja neprestano sedim, — i najedanput prekinu: možda ga je zbunilo to što je mene predstavljao njoj (to jest, u stvari, brata sestri). I „jastuk“ mi se poklonio; ali ja iznenada planem i skočim s mesta: usled priliva lažnog, potpuno besmislenog ponosa, sve zbog samoljublja.
— Izvinite, kneže, ja nisam Arkadije Andrejević, Nego Arkadije Makarović, — oštro odsečem ja, sasvim zaboravivši da je bilo potrebno da se i ja damama poklonim. Đavo da odnese taj nepristojni čas!
— Mais... tiens! — uzviknu knez udariv se prstom po čelu.
— Gde ste vi učili? — odjeknu nadamnom priglupo i razvučeno pitanje „jastuka“ koji mi se približio.
— U Moskvi, u gimnaziji.
— A! Čula sam. Jesu li tamo dobre škole?
— Vrlo dobre.
Ja sam neprestano stajao, i govorio kao što čini vojnik na raportu.
Pitanja ove devojke neosporno nisu bila baš duhovita, ali, ipak, ona je umela da nečim zagladi moj glupi ispad, i da izvuče iz neprilike kneza, koji je već u tom slušao sa veselim osmejkom neko veselo saopštenje koje mu je na uvo šaptala Versilova, — saopštenje koje se očevidno nije odnosilo na mene. Pitam se: zašto je ova devojka, meni potpuno nepoznata, uzela na sebe da zagladi moj glupi ispad i sve ostalo? Zajedno s tim, bilo je nemoguće i zamisliti da se ona meni obraćala samo onako: tu je bila neka namera. Posmatrala me je odveć radoznalo, kao da je želela da i ja nju primetim što više. Sve to sam posle doveo u saglasnost i — nisam se prevario.
— Kako, još danas? — viknu najedanput knez, skočiv sa stolice.
— Zar vi niste znali? — čudila se Versilova. — Olumpe! Knez nije znao da danas dolazi Katarina Nikolajevna. Mi smo njoj i došli, mislili smo da je stigla jutrošnjim vozom, i da je već odavno kod kuće. Maločas smo je sreli pred kućom: dolazila je pravo s voza, i reče nam da uđemo kod vas, i da će i ona odmah doći... Ah, evo i nje!
Otvoriše se vrata sa strane i — ta žena se pojavi!
Već sam znao kako ona izgleda po jednom divnom njenom portretu koji je visio u kneževom kabinetu; proučavao sam taj portret celoga ovoga meseca. Za vreme dok je bila u kabinetu, bio sam najviše tri minuta prisutan, i nijednog sekunda nisam skidao pogled s njenoga lica. Ali da nisam znao njen portret, i da me je posle ta tri minuta ko zapitao: „kako izgleda ona?“ — ništa ne bih umeo da odgovorim, toliko se sve u meni bilo zbrkalo.
Sećam se iz ta tri minuta samo jedne odista vrlo lepe žene koju je knez poljubio i blagoslovio rukom, i koja je, čim je ušla, odmah počela da me posmatra sasvim otvoreno. Razgovetno sam čuo kako je knez, očevidno pokazav mene, promrmljao uz nekakav mali smej, nešto o svom novom sekretaru, i izgovorio moje prezime. Ona trgnu glavu, pogleda me mrsko, i nasmeja se tako izazivački da sam odmah pošao i prišao knezu i, užasno dršćući, promrmljao, ne dovršavajući nijednu reč, gotovo kroz zube:
— Od sada ja... imam svoja posla... Odlazim.
Okrenuh se i odoh. Niko mi ne reče ni reči, čak ni knez; svi su me samo gledali. Knez mi je docnije pričao da sam bio toliko prebledeo da se je „prosto uplašio“.
Ali to je bilo izlišno.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:32 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


GLAVA TREĆA
I
Odista nije bilo potrebe da strahuje: pred jednim višim pogledom na stvari gubile su se sve sitnice, i jedan silan osećaj davao mi je zadovoljenje za sve. Bio sam izišao iz kneževoga doma u pravom oduševljenju. Stupiv na ulicu, umalo ne zapevah. Kao naročito, bilo je i divno jutro, sunce, šetači, huka, kretanje ljudi, radost, svetina. — A zar me ova žena stvarno nije uvredila? Od koga bih ja podneo takav pogled i takav izazivački smeh, a da odmah pe protestujem, svejedno makar i na najgluplji način? Ne zaboravite, ona je s tim i došla da me što pre uvredi, iako me nikad još nije videla: u njenim očima ja sam bio „tajni izaslanik Versilovljev“, i ona je bila uverena, i tada i dugo posle toga, da Versilov drži u svojim rukama celu njenu sudbinu, i da ima sredstva da je odmah upropasti, ako hoće, pomoću jednog dokumenta; bar je to podozrevala. Ovo je bio dvoboj na smrt. Ali eto — nisam bio uvređen! Uvreda je postojala, ali je nisam osećao! Ne samo to! Bio sam čak veseo; došao sam da je mrzim, a sad sam osećao da sam počeo da je volim. „Ne znam da li pauk može da mrzi muvu koju vreba da ulovi! Slatka mušica! Čini mi se da se žrtva voli: bar je moguće voleti je. Evo ja volim svoga neprijatelja: meni je, na primer, vrlo milo što je ona tako divna. Vrlo mi se dopada, gospođo, što ste toliko oholi i dostojanstveni: kad biste bili skromniji, ne bih imao toliko zadovoljstvo. Pljunuli ste na mene, a ja likujem; da ste mi i stvarno pljunuli u lice pravom pljuvačkom, ni tada, može biti, ne bih se rasrdio, zato što ste moja žrtva, moja, a ne njegova. Kako me ova misao očarava! Tajna svest o snazi nesravnjeno je prijatnija od javne vlasti. Da imam stotine miliona, naročito bih, čini mi se, nalazio zadovoljstva u tome da idem u najoveštanijem odelu, kako bi me smatrali za najvećega bednika koji samo što već ne prosi milostinju, odgurivali me i prezirali: a ja bih bio zadovoljan tim što znam da sam bogat“.
Eto kako bih izrazio tadašnje svoje misli i svoju radost, i mnogo što šta od onoga što sam osećao. Dodajem samo da ovde u ovom što sam napisao, sve izgleda mnogo površnije: a u stvari bio sam dublji i stidljiviji. Možda sam i sad u sebi stidljiviji nego u rečima i postupcima svojim; daj Bože da bude tako!
Možda činim rđavu stvar što sam seo da pišem: u duši ostaje beskrajno više od onoga što se izrazi rečima. Vaša misao, i kad je glupa, dok je u vama unutra, — uvek je dublja, a rečena — smešnija je i luđa. Versilov mi je bio rekao da se sasvim obrnuto od toga događa samo kod pokvarenih ljudi. Oni neprestano lažu, te im je lako; a ja se trudim da napišem istinu — a to je užasno teško!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:32 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]

II
Toga devetnaestoga septembra načinio sam još jedan „korak“.
Prvi put od moga dolaska osetio sam u džepu novac, zato što sam zašteđenih mojih u dve godine šeset rubalja dao majci, što sam gore već pomenuo; ali sam već od pre nekoliko dana bio rešio da onoga dana kad primim platu, načinim „probu“ o kojoj sam odavno maštao. Još uoči toga dana isekao sam iz novina adresu — oglas „Petrogradskog sreskog suda“ o tome da će se „devetnaestoga septembra t. g., u dvanaest sati pre podne, u Kazanskom kvartu, u tom i tom reonu, itd, itd, u kući broj taj i taj, prodavati pokretnosti gospođe Lebreht, i da se „spisak i procena prodaji izloženih predmeta može razgledati na dan prodaje“ itd, itd.
Bio je prošao jedan sat posle podne. Pohitao sam na adresu peške. Već je treća godina kako se ne služim kolima, — tako sam se zarekao (inače ne bih zaštedeo onih šeset rubalja). Nikad nisam išao na licitacione prodaje, to još nisam sebi dopuštao; i mada je sadašnji moj „korak“ bio samo probni, ipak sam se bio rešio da i ovaj korak preduzmem tek pošto budem svršio gimnaziju, pošto prekinem sa svima, pošto se povučem u ljusku i postanem potpuno slobodan. Istina, bio sam daleko još od „ljuske“ i od slobode, ipak sam se rešio da načinim ovaj korak u obliku probe, samo da vidim, da bih dalje mogao maštati, a posle da više ne dolazim, možda dugo, sve do vremena dok ne otpočnem ozbiljno. Za ostali svet ovo je bila mala, beznačajna javna prodaja, ali za mene — ovo je bila greda broda kojim je Kolumbo otišao da otkriva Ameriku. To sam ja tada osećao.
Kad sam stigao tamo, prođoh kroz dvorište kao što je bilo označeno u oglasu, i uđoh u stan gospođe Lebreht. Stan se sastojao iz predsoblja i četiri male, niske sobe. U prvoj sobi posle predsoblja stajala je gomila sveta, moglo je biti čak oko trideset ljudi; od njih su do polovine mogli biti kupci, a ostali, sudeći po njihovom izgledu, došli su iz radoznalosti ili su bili amateri, ili ih je poslala Lebrehtovica; bilo je i trgovaca, i Jevreja, koji su se namamili na zlatne stvari, a bilo je i nekoliko ljudi „čisto“ odevenih. Fizionomije nekolicine te gospode čak su se urezale u mojoj pameti. U sobi desno, u otvorenim vratima, među samim krilima vrata, bio je smešten sto, tako da nije bilo moguće ući u tu sobu: tamo su ležale stvari određene za prodaju. Levo je bila druga soba, i njena vrata su bila pritvorena, ali bi ih svaki čas neko otškrinuo i očevidno kroz njih virio, mora biti neko od mnogobrojne porodice gospođe Lebreht koju je, naravno, u to vreme bila sramota. Za stolom u vratima, okrenut licem prema publici, sedeo je na stolici gospodin izvršitelj i vršio rasprodaju. Zatekao sam polovinu posla već svršenu; čim sam ušao — progurao sam se do stola. Prodavali su se bronzani svećnjaci. Uzeo sam da posmatram.
Posmatrao sam i odmah sam stao da mislim: šta bih ja ovde mogao da kupim? Šta da radim sa svećnjacima, da li ću postići svoju nameru, da li se to tako radi„ i da li mi je račun tačan? Da nije moj račun neozbiljan? Sve to razmišljajući čekao sam. Imao sam osećaj kao što se ima pred kockarskim stolom u trenutku dok igra još nije počela, a došli ste s tim da igrate: „ako hoću, igraću, — ako neću, otići ću; kako budem hteo“. Srce još ne kuca, ali se pomalo kao stišava i podrhtava, — osećaj koji nije neprijatan. Ali nerešenost vas uskoro počinje pritiskivati, i vi kao da oslepite: pružite ruku, uzmete kartu, ali mahinalno, gotovo protiv svoje volje kao da neko drugi upravlja vašom rukom; najzad ste se rešili i otpočnete, — i tu vas obuzme jedan sasvim drugi osećaj, koji je silan. ja ne govorim da je tako na licitacijama, nego samo za sebe kažem: kome bi drugom srce lupalo na licitaciji?
Neki su ljudi padali u vatru, neki su ćutali i iščekivali, neki su ponešto kupili pa se pokajali. Nije mi čak nimalo bilo žao jednoga gospodina koji je, ne slušajući pažljivo, pogrešio te kupio sud za mleko od beloga metala umesto da je srebrn, umesto za dve rublje za pet, — čak me je to raspoložilo. Izvršitelj je mešao stvari: posle svećnjaka došle su na red minđuše, posle minđuša jastuče za divan, za njim jedna šatula, — svakako zbog raznoobraznosti, ili se saobražavao željama publike. Nisam izdržao ni deset minuta, i prvo se približih jastučetu, zatim šatuli, ali u odlučnom času sam se uzdržao svaki put: ovi predmeti učinili su mi se potpuno nemogući. Najzad se u izvršiteljevim rukama našao jedan album.
„Domaći album, u povezu od crvenog safijana, upotrebljen, sa akvarelima i crtežima s tušem, u futroli od rezane slonove kosti sa srebrnim kopčama, — cena dve rublje!“
Priđoh da razgledam: stvar je izgledala elegantna, ali oštećena na jednom mestu na koštanoj rezbariji. ja sam jedini prišao da posmatram, svi ostali su ćutali; konkurenata nije bilo. Mogao sam da otvorim kopče i da izvadim album iz futrole da bih bolje razgledao predmet, ali se nisam koristio svojim pravom, nego sam samo odmahnuo dršćućom rukom: „ako, ne mari“.
— Dve rublje i pet kopejaka, — rekoh, opet, izgleda, kroz zube.
Ostalo je na meni. Odmah izvadih novac, platih, uzeh album i povukoh se u jedan ugao sobe; tamo ga izvadih iz futrole i stadoh da ga malo-ne grozničavo razgledam: sem futrole, ova stvar nije imala nikakve vrednosti, — albumče u veličini lista hartije za pisma maloga formata, tanko, sa zlatnim obrezom koji se istro, — isto onakvo kao što ih je bilo nekad mnogo u devojaka koje su izlazile iz zavoda. Tušem i vodenim bojama bili su obojeni hramovi na brdu, amori, jezero s labudovima; imalo je i stihova:
„Odlazim na daleki put,
S Moskvom se za dugo rastajem,
S dragima se za dugo praštam,
I na Krim poštanskim kolima putujem.“
(Još mi se vrzu po pameti!) Uvideo sam da sam „upao“; ako ikome štogod ne treba, to sigurno ovaj album meni. „Ne mari, — odlučih, — prva karta se uvek gubi; to je čak dobar znak.“ Bio sam nesumnjivo zadovoljan.
— Ah, odocneo sam! U vas je? Vi ste ga dobili? — najedanput se pored mene ču glas jednog gospodina u plavom kaputu, uglednoga i lepo obučenog, On je bio odocneo.
— Odocneo sam. Ah, što mi je žao! Koliko ste platili?
— Dve rublje i pet kopejaka.
— Ah, što mi je žao! Da li biste mi ga ustupili?
— Hajdete da izađemo, — šapnem mu ja, sav pretrnuo.
Iziđosmo na stepenik.
— Ustupiću vam ga za deset rubalja, — rekoh mu, osećajući jezu na leđima.
— Deset rubalja! Molim vas, šta vi mislite!
— Kako hoćete.
On me pogleda razrogačeno; bio sam lepo obučen: nimalo nisam ličio na Jevrejina ili na prekupca.
— Ako Boga znate, kome treba ovaj otrcani stari album? Ni futrola u stvari ništa ne vredi, — nikome to nećete moći prodati.
— Vi želite da kupite.
— Ja hoću, ali zbog naročitog slučaja, tek sinoć sam saznao: ja sam jedini. Molim vas, dajte mi!
— Trebalo je da tražim dvadeset i pet rubalja; ali pošto biste vi tada mogli odustati, to sam vam radi veće sigurnosti tražio samo deset rubalja. Ne popuštam ni za kopejku.
Okrenuh se i pođoh.
— Evo uzmite četiri rublje, — potrči on za mnom čak u dvorište, — evo i pet.
Ćutao sam i išao dalje.
— Na-te, uzmite! — On izvadi deset rubalja, a ja mu dadoh album.
— Ali priznajte da to nije časno! Dve rublje i deset — ha?
— Zašto bi to bilo nečasno? Ovo je pazar.
— Kakav je ovo pazar? (On se ljutio.)
— Gde ima tražnje, ima i pazara; da niste tražili, ne bih ga prodao ni za četrdeset kopejaka.
I ako se nisam smejao glasno, nego sam bio ozbiljan, smejao sam se u sebi, — smejao sam se ne zbog kakvog oduševljenja, Nego ni sâm ne znam zašto, i malo sam se zadijao.
— Čujte, — promrmljah mu ja na neodoljiv način, ali ipak prijateljski, i bio mi je vrlo mio u tom trenutku, — kad je Džems Rotšild, pokojni, onaj iz Pariza, onaj što je ostavio hiljadu sedam stotina miliona franaka (on klimnu glavom), još u svojoj mladosti, slučajno saznao za nekoliko sati pre nego ostali za ubistvo vojvode od Beri-a, odmah je o tome izvestio koga treba, i na jednoj jedinoj stvari za jedan trenut zaradio nekoliko miliona — eto kako rade ljudi!
— Vi ste onda neki Rotšild? — doviknu mi on ljutito kao da sam lud.
Brzo iziđem iz ove kuće. Jedan korak — i sedam rubalja devedeset pet kopejaka zarade! Korak je bio apsurdan, dečja igra, priznajem to, ali se on ipak poklapao s mojom mišlju, i morao je da me uzbudi vrlo duboko... Uostalom, našto da opisujem osećaje. Banknota od deset rubalja bila je u džepu od prsnika, turih unutra dva prsta da je opipam — i tako sam išao, ne vadeći ruku. Kad sam se udaljio ulicom oko sto koraka, izvadih banknotu, i htedoh da je poljubim. U tom zagrmeše jedna kola pred kućom pred kojom sam bio, vratar otvori vrata, i iz kuće iziđe i pođe u kola jedna elegantna, mlada, lepa, bogata dama, u svili i kadifi, sa šlepom od dva aršina. Najedared joj ispade iz ruke mala torbica i pade na zemlju; ona sede u kola; lakej se nagnu da digne stvarčicu, ali ja sam već priskočio, digao i predao dami, skinuvši šešir. (Šešir mi je bio cilinder, i bio sam kao mlad čovek lepo odeven.) Dama mi sa diskretnim, ali vrlo prijatnim osmejkom progovori: „Merci, msje“. Kola odjuriše s treskom. ja poljubih moju banknotu od deset rubalja.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:33 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


III
Toga istoga dana bilo mi je potrebno da vidim Jefima Zvjereva, jednog svog bivšeg druga iz gimnazije, koji je napustio gimnaziju i stupio u Petrogradu u jednu specijalnu višu školu. On sâm ne zaslužuje nikakav opis, i s njim nisam bio u naročitim prijateljskim odnosima, ali sam ga u Petrogradu ipak potražio: mogao mi je (iz raznih razloga koje takođe ne vredi pominjati) dati adresu nekoga Krafta, meni vrlo potrebnoga čoveka, čim se bude vratio iz Vilne. Zvjerev ga je očekivao danas ili sutra, o čemu me je izvestio prekjuče. Morao sam da idem na Petrogradsku stranu, ali se nisam osećao umoran.
Zatekao sam Zvjereva (i njemu je bilo devetnaest godina) u dvorištu njegove tetke kod koje je privremeno stanovao. Tek što je bio ručao, uzeo je da šeta dvorištem na štulama; odmah mi je saopštio da je Kraft stigao još sinoć, i da je odseo u pređašnjem stanu, opet na Petrogradskoj strani, i da i on želi da se sa mnom vidi što pre, jer ima da mi saopšti nešto hitno.
— Posle će opet nekuda da putuje, — dodade Jefim.
Kako mi je u sadašnjim prilikama bilo kapitalno važno da se vidim s Kraftom, to zamolih Jefima da me odmah odvede u njegov stan koji je bio na dva koraka daleko u jednoj uličici. Ali Zvjerev mi odgovori da ga je maločas video, i da je otišao Dergačevu.
— Onda hajdemo Dergačevu. Što ti nikako nećeš? Da li se bojiš?
Odista, Kraft je mogao da se zasedi kod Dergačeva, a ja gde da ga dotle čekam? Nisam se plašio da idem Dergačevu, ali nisam hteo da idem, pored svega toga što me je Jefim vukao tamo već treći put. I svaki put je, pri tom, ono „bojiš se“ izgovarao s nekim neprijatnim osmejkom na moj račun. Unapred kažem da to kod mene nije bilo iz kukavičluka, a što sam se ustezao, tu je sasvim drugi razlog. Ali sad sam se rešio da idem; i ovo je bilo blizu na dva koraka. Usput sam zapitao Jefima da li još ostaje pri svojoj nameri da ide u Ameriku?
— Možda ću da odložim za još neko vreme, — odgovori mi on s malim osmejkom.
Nisam ga baš voleo, čak ga uopšte nisam voleo. Bio je vrlo plave kose, punoga odveć beloga lica, čak neprilično beloga kao u deteta, a rastom još viši od mene, ali mu čovek ne bi dao više od sedamnaest godina. S njim nije bilo moguće ni o čem razgovarati.
— Šta ima tamo? Ima li tamo odista uvek puno sveta? — raspitivao sam se ja radi boljeg obaveštenja.
— Čega se ti neprestano plašiš? — opet se zasmeja on.
— Idi do đavola, — rasrdih se ja.
— Uopšte nema sveta. Dolaze samo poznanici, i to sve sami naši ljudi, budi spokojan.
— Šta me se tiče jesu li naši ljudi ili nisu. Da li ću i ja tamo biti vaš? Na osnovu čega bi mi oni mogli verovati?
— Ja ću te dovesti, i to je dosta. O tebi su već slušali. I Kraft može o tebi dati obaveštenja..
— Čuj, da li će tamo biti i, Vasin?
— To ne znam.
— Ako bude, čim budemo ušli, gurni me i pokaži mi Vasina; čim budemo ušli, znaš?
O Vasinu sam već dosta slušao i odavno sam se za njega interesovao.
Dergačev je stanovao u malom krilu u dvorištu jedne drvene kuće koja je pripadala ženi jednoga trgovca, ali je zato držao celo krilo. U svemu bilo je tri prave sobe. Na sva četiri prozora bile su spuštene zavese. On je bio tehničar, i imao je službu u Petrogradu; ali sam čuo da su mu ponudili vrlo dobro plaćeno mesto u privatnoj službi u unutrašnjosti, i da se već spremao da otputuje.
Čim smo ušli u vrlo malo predsoblje, čusmo glasove: izgleda da su se vatreno prepirali, i neko je vikao: „Quae médicamenta non sanant — ferrum sanat, quae ferrum non sanat — ignis sanat![8]
Ja se odista malo obespokojih. Naravno, jer ja nisam bio navikao na društvo, kakvo da je. U gimnaziji sam s drugovima bio na ti, ali gotovo ni s kim nisam drugovao; načinio sam sebi svoj ugao, i živeo u njemu povučeno. Ali nije mene to zbunjivalo. Za svaki slučaj, zarekao sam se da ne ulazim u prepirku, i da govorim samo koliko bude najneophodnije, tako niko o meni neće moći ništa zaključiti; glavno je — ne ulaziti u prepirku.
U sobi, koja je bila odveć mala, bilo je sedam lica, sa damama desetoro. Dergačevu je bilo dvadeset i pet godina, i bio je ženjen. Njegova žena imala je sestru i jednu rođaku; i one su stanovale kod Dergačeva. Soba je bila siromašna, ali dovoljno nameštena, i čak je bila vrlo čista. Na zidu je visio jedan litografisan portret, ali vrlo jeftin, a u jednom uglu ikona bez metalnoga ukrasa, ali sa upaljenim kandilom. Dergačev mi je prišao, rukovao se sa mnom, i zamolio da sednem.
— Sedite, ovde smo svi naši.
— Izvinite, — dodade odmah jedna dosta lepuškasta mlada žena, vrlo skromno odevena, i koja, malo mi se poklonivši, odmah iziđe iz sobe.
To je bila njegova žena koja je izgleda takođe učestvovala u prepirci, a sad je izišla da namiri dete. Ali u sobi su ostale još dve dame: jedna je bila vrlo mala rastom, kojoj je moglo biti dvadeset godina, u crnoj haljinici, i koja takođe nije bila ružna, — i druga kojoj je bilo oko trideset godina, suva i sjajnih očiju. One su sedele, vrlo pažljivo slušale, ali u razgovor nisu stupale.
Što se tiče muškaraca, svi su stajali, a sem mene sedeo je samo još Kraft i Vasin; njih mi je odmah pokazao Jefim, jer sam i Krafta sada tek video prvi put u životu. Ustao sam i prišao mu da se sa njim upoznam. Kraftovo lice nikada neću zaboraviti: nikakve naročite lepote, ali je imalo nečega vrlo nezlobivog i delikatnog, mada je pri tom u svemu izbijalo i lično dostojanstvo. Bilo mu je oko dvadeset i šest godina, dosta suv, rasta više nego srednjega, plave kose, ozbiljnog ali mekog lica; bilo je u celom njemu nečega tako mekog. A međutim, za čudo, —Ja ne bih svoje lice, mada je ono možda i trivialno, promenio za njegovo koje mi se činilo tako privlačnim. Bilo je nečega u njegovom licu što nisam želeo da imam u svome, nešto odveć spokojno u moralnom smislu, kao neka tajna, nesvesna gordost. Uostalom, tada verovatno nisam mogao baš ovako od reči do reči oceniti; tek sad, to jest posle događaja, čini mi se da sam tako sudio.
— Vrlo mi je milo što ste došli, — reče mi Kraft. — Imam za vas jedno pismo. Ovde ćemo posedeti, a potom ćemo ići k meni.
Dergačev je bio srednjega rasta, širokih leđa snažan crnomanjast čovek s velikom bradom, u njegovom pogledu videla se inteligencija i obazrivost, neka stalna smotrenost; iako je većinom ćutao očevidno je on upravljao razgovorom. Fizionomija Vasina nije na mene učinila bogzna kakav utisak mada sam o njemu slušao da je vrlo pametan: plavokos, jasnosivih krupnih očiju, lica vrlo otvorenog, ali je u isto vreme u njega bilo nečega izlišno tvrdog; čovek je u njemu predosećao čoveka nerazgovornog, samo mu je pogled bio nesumnjivo inteligentan, inteligentniji nego Dergačevljev, dublji inteligentniji nego u svih koji su bili u sobi; uostalom, možda sada sve preuveličavam. Od ostalih pomenuću samo dva lica od sakupljene omladine: jednog visokog čoveka opaljenog lica, s crnim zaliscima, vrlo razgovornog, kome je moglo biti skoro dvadeset sedam godina, koji je bio učitelj ili tako nešto, — i još jednog moga vršnjaka u ruskoj bluzi, naboranoga lica, ćutljivog, koji je samo slušao šta ostali govore. posle se videlo da je seljak.
— Ne, to se ne može tako razumeti, — poče, očevidno nastavljajući prekinutu prepirku, učitelj s crnim zaliscima, koji je od svih najviše padao u vatru. — O matematičkim dokazima neću ništa da govorim, ali ova ideja, u koju ja verujem i bez matematičkih dokaza...
— Počekaj, Tihomirove, — prekinu ga snažnim glasom Dergačev. — Ovi što su sad ušli ne znaju o čemu je reč. — Evo vidite, — obrati se on najedanput jedino meni (i, priznajem, ako je imao nameru da me kao novajliju propita ili da me navede da govorim, to je bilo vrlo vešto s njegove strane; ja sam to odmah osetio, i spremio sam se), — evo vidite, ovaj gospodin Kraft, koga već dovoljno poznajemo svi i po njegovom karakteru i po solidnosti uverenja, došao je na osnovu jedne vrlo obične činjenice do vrlo neobičnog zaključka, koji nas je sve iznenadio. On je izveo zaključak da je ruski narod drugostepeni narod...
— Trećestepeni, — dobaci neko.
—...drugostepeni narod, kome je određeno da posluži kao material blagorodnijim plemenima, i koji nema svoju samostalnu ulogu u sudbini čovečanstva. Na osnovu ovoga, može biti i opravdanoga svoga zaključka, g. Kraft nalazi da buduća delatnost svakoga Rusa treba da bude paralizovana ovom idejom, tako reći, svi treba da opuste ruke i...
— Dopusti, Dergačeve, to ne treba tako razumeti, — opet prihvati s nestrpljenjem Tihomirov (Dergačev mu odmah ustupi reč). — Na osnovu toga što je Kraft vršio ozbiljna proučavanja, što je izveo zaključke, osnovane na fiziologiji, za koje tvrdi da su matematički tačni, i što je utrošio možda čitave dve godine na ovu svoju ideju (koju bih ja prihvatio sasvim spokojno a priori), na osnovu toga, to jest s obzirom na napore i ozbiljnosti g. Krafta, ova stvar dobija oblik fenomena i iz svega izlazi jedno pitanje, koje Kraft ne može da shvati, i time mi treba da se pozabavimo, to jest neshvatanjem Kraftovim, jer je to fenomen. Treba raspraviti pitanje da li taj fenomen spada u kliniku kao pojedinačan slučaj, ili je to osobina koja se može normalno da ponavlja i kod drugih ljudi; to je interesantno i s pogledom na opšte stvari. Za Rusiju Kraftu verujem, i čak tvrdim da mi je gotovo milo; kad bi ta ideja bila od svih usvojena, odrešila bi ruke i oslobodila mnoge od patriotskih predrasuda...
— Ja nisam govorio iz patriotizma, — reče Kraft nekako bez volje.
Sve ove debate izgleda da su mu bile neprijatne.
— Iz patriotizma ili ne, to ne spada u stvar, — progovori Vasin, koji je dotle neprestano ćutao.
—Ali čime bi, recite, Kraftov zaključak mogao oslabiti težnju ka opštečovečanskoj stvari? — vikao je učitelj (on je jedini vikao, svi ostali govorili su tiho). — Neka Rusija i bude osuđena na drugostepenost; ali moguće je raditi ne samo za Rusiju. I, sem toga, kako Kraft može da bude patriota ako je već prestao da veruje u Rusiju?
— Uz to je još i Nemac, — ču se opet jedan glas.
— Ja sam Rus, — reče Kraft.
— Ovo je pitanje koje se ne tiče neposredno ove stvari, — primeti Dergačev onome što je upao u reč.
— Iziđite iz uskosti vaše ideje, — produžavao je Tihomirov, ništa ne slušajući. — Ako je Rusija samo materijal za blagorodnije narode, zašto da onda i ne posluži kao takav materijal. To je već dosta uzvišena uloga. Zašto da se ne zadržimo na toj ideji u obliku širenja zadataka. Čovečanstvo je pred svojim preporodom koji je već otpočeo, zadatak koji nam predstoji, ne priznaju samo slepci. Ostavite Rusiju ako ste se u nju razuverili, i radite za budući, za budući još nepoznati narod, narod koji će biti sastavljen iz celoga čovečanstva bez obzira na plemena. I bez toga bi Rusija jednom umrla; narodi, čak i najdarovitiji, žive svega po hiljadu i po, najviše dve hiljade godina; zar nije ista stvar, dve hiljade ili dve stotine godina? Zar Rimljani nisu živeli i hiljadu i po godina, pa su se ipak pretvorili u materijal? Njih davno više nema, ali su ostavili ideju, a ona je ušla kao element u docniju sudbinu čovečanstva. Kako se može reći čoveku da nema nikakva posla? ja ne mogu da zamislim stanje u kome nema nikakva rada! Radite za čovečanstvo, a o ostalom ne vodite brigu. Rada ima toliko mnogo da život nije dovoljno dug, samo ako čovek pažljivo pogleda oko sebe.
— Potrebno je živeti po zakonu prirode i istine, — progovori u to iza vrata gospođa Dergačeva. Vrata su bila malo otškrinuta, i videlo se kako ona stoji i drži dete na grudima, koja je prikrila, i kako vatreno sluša.
Kraft je slušao, lako se osmejkujući, i najzad reče kao malo izmučen, uostalom vrlo iskreno:
— Ne znam kako je moguće, kad ste pod utacajem jedne glavne misli kojoj se potpuno potčinjavaju vaš um i vaše srce, živeti još za ma šta drugo što je izvan ove misli?
— Ali ako vam se dokaže logički, matematički, da je vaš zaključak pogrešan, da je cela vaša misao pogrešna, da nemate ni najmanje prava da sebe isključujete iz sveopšte korisne delatnosti samo zato što je Rusiji predodređena drugostepenost; ako vam se dokaže da vam se mesto uskoga horizonta otkriva beskonačnost, da mesto uske ideje patriotizma...
— Eh!... tiho mahnu rukom Kraft, — već sam vam rekao da tu nije u pitanju patriotizam.
— Tu očevidno ima nesporazuma, — umeša se najedanput Vasin. —Pogreška je u tome što Kraftov zaključak nije samo logički, nego, tako da kažem, to je zaključak koji se pretvorio u osećaj. Nisu sve prirode jednake; kod mnogih ljudi logički zaključak često se pretvara u najsilniji osećaj koji zahvati celo biće, i koji je teško oterati ili preraditi. Da se izleči takav čovek, potrebno je u takvom slučaju izmeniti i sam taj osećaj, što je moguće samo ako se zameni drugim koji je isto tako snažan. To je uvek teško, a u mnogo slučajeva i nemoguće.
— To je pogrešno! — dovikne učitelj. — Logički zaključak već sâm po sebi odbacuje predrasude. Razumno uverenje rađa isti osećaj. Misao izlazi iz osećaja, i sa svoje strane ugnezdivši se u čoveku, formuliše nov osećaj!
— Ljudi su vrlo različiti: jedni lako menjaju osećaje, a drugi teško, — odgovori Vasin, kao ne želeći da produžuje spor; ali ja sam bio ushićen njegovim idejama.
— Baš je tako kao što ste vi kazali! — obratih se najedanput ja njemu, razbivši led i počevši iznenada da govorim. — Potrebno je baš mesto jednoga osećaja metnuti drugi, da ga zameni. U Moskvi pre četiri godine, jedan đeneral... Vidite, gospodo, nisam ga poznavao, ali... Možda on sâm po sebi i nije zasluživao nikakva poštovanja... I, sem toga, možda bi sâm fakt mogao izgledati nerazuman, ali... Uostalom, njemu je, vidite, umrlo dete, to jest, u stvari, umrle su mu dve devojčice, jedna za drugom, od šarlaha... I eto, on je toliko bio potresen, da je neprestano žalio, toliko žalio, da ga najzad čovek nije mogao ni pogledati, — i svršio time što je i sâm umro, već posle pola godine. Da je od toga umro, to je fakt! Čime se, eto, on mogao oporaviti? Odgovor: isto toliko snažnim osećajem! Trebalo mu je iskopati iz groba te dve devojčice i dati mu ih — eto to, to jest takvo nešto. Zato je umro. A, međutim, kakve mu sve nisu iznosili divne zaključke: kako je život prolazan, da su svi ljudi smrtni, iznosili mu statističke podatke, koliko dece umire od šarlaha... Bio je đeneral u ostavci...
Tu zastadoh, i bez daha pogledah oko sebe.
— To je nešto sasvim drugo, — progovori neko.
— Navedeni primer, iako nije iste vrste sa gornjim slučajem, ipak je s njim sličan i objašnjava stvar, — obrati se meni Vasin.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39223
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 9 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu