Momče

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 8 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:21 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]





PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.


Poslednji izmenio Mustra dana Sre Feb 07, 2018 10:13 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:04 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



IV
Kad je ono u Moskvi bilo rešeno da ću putovati za Petrograd, saopšteno mi je no Nikoli Semjonoviću da sačekam da mi se pošalje putni trošak. Od koga će doći novac, o tome se nisam raspitivao; znao sam da će doći od Versilova, ali kako sam tada danonoćno, sa umiranjem u srcu i sa ponositim planovima maštao samo o tome kako ću videti Versilova, prestao sam uopšte da o njemu govorim, čak i sa Marijom Ivanovnom. Uostalom, napominjem da sam imao i svojih novaca za put; ali sam se ipak rešio da čekam; između ostaloga sam mislio i da će novac poštom doći.
Nikola Semjonović dakle, kad je jedanput došao kući, reče mi (po svom običaju, kratko i bez uvijanja) da sutra oko jedanaest sati izjutra odem na Mjasnicku, u kuću i stan kneza V-skog, da će mi tamo kamerjunker Versilov, sin Andreje Petrovića, koji je došao iz Petrograda i odseo kod svoga školskog druga iz gimnazije, kneza V-skog — da će mi on predati sumu koja mi se šalje na ime putnoga troška. Izgledalo bi da je ovo vrlo prosta stvar: zašto da Andreja Petrović ne poveri novac i poruku svome sinu, nego da ih šalje poštom. Ipak je mene ta vest na skoro neprirodan način potresla i zaplašila. Nije bilo sumnje da je Versilov želeo da me dovede u vezu sa svojim sinom, mojim bratom; na taj način su mi se ocrtavale namere i osećaji čoveka o kome sam maštao. Ali se sad tu postavljalo i jedno pitanje koje je za mene bilo od ogromne važnosti: kako da se, kako bi trebalo da se ponašam prilikom ovog neočekivanog susreta, a da ničim ne povredim svoje lično dostojanstvo?
Idućega dana, tačno u jedanaest sati, došao sam u stan kneza V-skog, jednu garsonjeru, ali koja je, kako sam na prvi pogled mogao videti, bila raskošno nameštena, sa lakejima u livreji. Zadržim se u predsoblju. Iz unutrašnjih soba čuo se glasan razgovor i smeh: sem kamerjunkera, gosta, knez je imao još poseta. Naredio sam lakeju da me prijavi, čini mi se malo gordim rečima: u svakom slučaju, on me je, odlazeći, pogledao čudnovato, i, kako mi se činilo, ne sa onoliko poštovanja koliko bi trebalo. Na moje iznenađenje, prilično je dugo trajalo dok me je prijavio, čitavih pet minuta; međutim, odonud se neprestano razlegao isti smeh i isti razgovor.
Naravno, čekao sam stojeći, znajući vrlo dobro da mi, kao „gospodinu“ ne priliči, i da ne mogu sesti u predsoblju, gde su lakeji. Sam od svoje volje, bez naročitoga poziva, uđem u salon; iz gordosti; iz preterane gluposti možda, ali je tako moralo biti. Na moje iznenađenje, dvojica lakeja koji su ostali, bili su toliko drski da su seli u mome prisustvu. Okrenuo sam im leđa da ne bih to primetio, ali sam ipak počeo da dršćem celim telom, i najedanput, okrenem se i priđem jednom lakeju i naredim mu da „odmah“ ode da me prijavi, još jedanput. Bez obzira na moj strog pogled i moje veliko uzbuđenje, lakej me pogleda lenjo, ne diže se, a mesto njega drug njegov odgovori:
— Prijavljeni ste, ne brinite.
Rešio sam da čekam još samo jedan minut, ili ako je moguće i manje, i da bezuslovno odem. Ističem da sam bio odeven potpuno pristojno: odelo i gornji kaput bili su novi, a belo rublje potpuno sveže, za šta se pobrinula, naročito u ovom slučaju, sama Marija Ivanovna. O ovim lakejima sam mnogo docnije, već u Petrogradu, tačno doznao da su od Versilovljevog sluge još uoči onoga dana čuli da „će doći jedan vanbračni brat i student“. To sad znam izvesno.
Prošao je jedan minut. Čudno je osećanje koje čovek ima kad se rešava a ne može da se reši: „da li da odem ili da ne odem, da odem ili da ne odem?“ — ponavljao sam to svakoga trenutka, gotovo u groznici; najzad se pojavi onaj sluga koji je bio otišao da me prijavi. U njegovim rukama, među prstima, lepršale su četiri crvene banknote, četrdeset rubalja.
— Evo, izvolite primiti četrdeset rubalja!
Ja buknuh. To je bila strašna uvreda! Cele prošle noći maštao sam o susretu dvojice braće koji je spremio Versilov; cele noći sanjao sam u groznici o tome kako da se držim, da ne izgubim ništa svoje, da ne izgubim svoj krug ideja koje sam sebi izradio u osamljenom životu i kojima se mogu ponositi u kome bilo društvu. Maštao sam o tome kako ću biti plemenit, ponosit, i malo tužan, možda čak i u društvu kneza V-skog, i, na taj način, ući ću pravo u taj svet — ne, ne, neću nimalo da se štedim, neka, neka bude: potrebno je da se to zabeleži tačno u pojedinostima! I sad najedanput, dobijam četrdeset rubalja po lakeju, u predsoblju, i još posle deset minuta čekanja, i još pravo iz lakejske ruke, prstiju, a ne na poslužavniku, ne u kovertu.
Toliko sam dreknuo na lakeja da se prepao i odskočio; naredio sam mu da odmah odnese novac natrag, i neka ih „gospodin sam donese“ — jednom reči, moj zahtev je, naravno, bio lakeju nejasan, i, naravno, nije ga razumeo. Ipak, toliko sam dreknuo na njega, da je otišao. Sem toga izgleda da su i u sali čuli moju dreku — i razgovor i smeh se utišaše.
Gotovo odmah zatim čuh korake, odmerene, spore, meke, i na pragu predsoblja pojavi se visoka figura lepoga i nadutog mladog čoveka; tada mi se učinio još bleđi i suvlji nego pri današnjem susretu. Nije ni došao sasvim do praga, stao je jedno dva koraka pred vratima. Bio je u skupocenoj domaćoj haljini od crvene svile i u papučama, s cvikerom na nosu. Ne rekavši ni reči, uperi pogled kroz cviker na mene, i poče da me posmatra. ja, kao zver ljut, priđoh mu za jedan korak bliže i stadoh prkosno, gledajući ga izazivački. On me je posmatrao svega jedan časak, svega deset sekundi; najedanput se pojavi skoro neprimetan osmejak na njegovim usnama, ali vrlo zajedljiv, zato baš zajedljiv što je bio gotovo neprimetan: bez reči se okrenuo i opet otišao u sobu, isto onako sporo, isto onako tiho i lako kao što je i došao. O, ti zajedljivci, oni još u detinjstvu, još u svojoj familiji se od matera svojih nauče da vređaju! Naravno, ja sam se zbunio... Ah, zašto sam se tada zbunio!
Gotovo istoga trenutka se opet pojavio onaj lakej, opet s banknotama u rukama:
— Izvolite primiti, to vam šalju iz Petrograda, a ne možete biti lično primljeni; „drugi put, kad gospodin bude imao više vremena“.
Osetio sam da je ove poslednje reči sam dodao. Moja zbunjenost je trajala i dalje. Uzeo sam novac i pošao vratima; naime, uzeo sam ga zato što sam bio zbunjen, a nije trebalo da ga uzmem; ali je lakej, da mi se osveti, naravno, dopustio sebi jednu lakejsku drskost; on rasklopi preda mnom vrata, i držeći ih širom otvorena, reče mi važno i dostojanstveno kad sam prolazio pored njega:
— Izvol’te!
— Nevaljalče! — dreknem i zamahnem rukom na njega, ali spustih ruku ne udarivši ga — i tvoj gospodar je nevaljalac! Odmah mu to javi! —dodadoh i brzo izađem na stepenice.
— Kako smete to da kažete! Kad bih to gospodaru javio, mogli bi vas odmah s ceduljom odvesti u policiju. A zabranjeno je i udarati...
Silazio sam niza stepenice. Stepenice su bile paradne, potpuno otvorene, i odozgo su me mogli videti dok sam silazio po crvenom ćilimu. Sva tri lakeja izašla su i stajala gore kraj ograde. Rešio sam, naravno, da ćutim; nisam mogao valjda svađati se s lakejima. Sišao sam niz stepenice ne ubrzavajući korak; čak mislim da sam išao sporijim korakom.
O, može biti da ima filosofa (sram ih bilo!) koji će reći da su sve to samo gluposti, samo durnovitost jednog žutokljunog mladića, može biti — ali za mene je ovaj događaj bio rana, i to rana koja ni danas još nije zarasla, čak ni do sadašnjeg časa kad ovo pišem i kad je već sve svršeno i osvećeno. O, kunem se! Nisam zlopamtilo ni osvetljivac. Nesumnjivo, uvek sam imao gotovo bolesnu želju da se osvetim kad me ko uvredi, ali, kunem se, samo velikodušnošću da se osvetim. Da mi je da mu se osvetim velikodušnošću, ali tako da oseti, da shvati — s time bih bio zadovoljan! Ovom prilikom hoću da dodam i ovo: nisam osvetljiv, ali jesam zlopamtilo iako sam velikodušan — da li je tako i kod drugih ljudi? A tada, o, tada sam bio došao s velikodušnim osećajima, koji su bili možda i smešni, dobro, smešni, ali bolje da su i smešni a velikodušni, nego ne smešni a podli, prostački, svakodnevni!
O ovom susretu s „bratom“ nikom nisam pričao, čak ni Mariji Ivanovnoj, čak ni Lizi, u Petrogradu; ovaj susret bio je za mene kao uvredljiv šamar... I sad najedared, srećem toga gospodina u trenutku kad sam najmanje očekivao da ću ga sresti; osmehuje se na mene, skida mi šešir, vrlo prijateljski mi kaže: „bonsoir“. Naravno, imao sam o čemu da razmišljam... Ali rana se ponova otvorila!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:05 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


V
Pošto sam presedeo četiri sata u gostionici, istrčim odjednom kao u nastupu, naravno opet Versilovljevoj kući, i, naravno, opet ga ne nađem kod kuće — uopšte nije dolazio kući; dadilji je bilo dugo vreme, i zamolila me da joj pošaljem Darju Onisimovnu; a zar je meni bilo do toga! Odjurim do mame, ali ne uđem, nego izazovem Lukerju u hodnik; od nje saznam da Versilov nije dolazio, i da ni Liza nije kod kuće. Video sam da je i Lukerja htela nešto da zapita, može biti i da me nešto zamoli — ah, nije meni bilo do toga! Ostajala mi je još poslednja nada: da je svratio kod mene; ali u to više nisam verovao.
Već sam spomenuo da sam gotovo izgubio bio zdrav razum. Gle, u mojoj sobi najednom zateknem Alfonsinku i moga gazdu. Istina, oni su izlazili, a Petar Hipolitović je u rukama držao sveću.
— Šta je ovo! — gotovo ludački dreknem na gazdu — kako ste smeli da uvodite ovu kradljivicu u moju sobu?
— Tiens! — uzviknu Alfonsinka — et les amis?[88] — Napolje! — riknuh ja.
— Mais s est un ours![89] — reče ona i odskoči u koridor, pretvarajući se da se uplašila, i začas se već sakrila kod gazdarice. Petar Hipolitović, neprestano držeći sveću u rukama, priđe mi i reče mi strogo:
— Dopustite mi da vam obratim pažnju, Arkadije Makaroviću, da se bez potrebe ljutite; ma koliko da vas cenimo, ali mamzel Alfonsinka nije kradljivica, naprotiv, ona je došla ovamo u posetu, i to ne vama, nego mojoj ženi, s kojom je već od izvesnog vremena dobra prijateljica.
— A kako ste smeli da je uvodite u moju sobu? — ponovih ja, uhvativ se za glavu koja me je najedanput užasno zabolela.
— O, sasvim slučajno. Ušao sam da zatvorim prozore koje sam bio otvorio da uđe svež vazduh; i kako sam baš bio s Alfonsinkom u razgovoru, ona je, da ne bismo prekidali razgovor, ušla u sobu za mnom.
— Nije istina! Alfonsinka je špijun, Lambert je špijun! Možda ste i vi sami špijun! A Alfonsinka je dolazila u moju sobu da krade.
— To je potpuno vaša stvar. Danas ćete reći jedno, sutra drugo. Inače, ja sam moj stan izdao na izvesno vreme, i sa ženom ću se preseliti u ovu sobicu; tako da je Alfonsinka Karlovna sad gotovo isto toliko kirajdžija ovde kao i vi.
— Izdali ste stan Lambertu? — viknuh preneražen.
— Ne, ne Lambertu — odgovori on i na licu mu se pojavi onaj široki osmeh od jutros, u kome, uostalom, nije više bilo jutrošnje nedoumice, nego se mesto nje videla izvesna sigurnost — nadam se da i sami već znate kome, i samo se uzalud pravite da ne znate, jedino zbog toga da lepše izgleda, i zato se i ljutite. Laku noć i spavajte na miru!
— Jeste, jeste, ostavite me, ostavite me na miru! — zamahnuh ja rukama gotov da zaplačem, tako da me je pogledao začuđeno; ali je ipak izišao. Zaključah vrata i legoh na krevet s licem na jastuk. Eto tako mi je prošao prvi dan od ona tri poslednja sudbonosna dana kojima će se završiti ove moje beleške.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:06 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


GLAVA DESETA
I
Opet sam prinuđen da pođem ispred događaja, i da objasnim čitaocu bar nešto unapred, jer se u logički tok ove istorije uplelo toliko mnogo slučajnosti da se ne bi mogao u njima snaći ako ih unapred ne bih razjasnio. Stvar se vrtela oko one „omče“ o kojoj je govorila Tatjana Pavlovna. A ta omča je bila u tome što se Ana Andrejevna najzad odvažila na najdrskiji korak koji se mogao zamisliti u njenoj situaciji. Odista je bila karakter! Iako je stari knez, pod izgovorom da to iziskuje njegovo zdravlje, bio u svoje vreme odveden i sklonjen u Carsko Selo, tako da vest o njegovom braku s Anom Andrejevnom nije mogla da se rasprostre u društvu, nego je baš bila zataškana, tako reći u klici ugušena — ipak taj slabi starac s kojim se moglo činiti sve, ni za šta na svetu nije pristao da odustane od svoje namere i da tako prevari Anu Andrejevnu, koja ga je isprosila. U takvim stvarima je on bio kavaljer, tako da se moglo unapred znati da će on, ranije ili docnije, iznenada prići izvršenju svoje namere, i to s neodoljivom snagom, što se vrlo često dešava kod slabih karaktera, jer kod njih postoji jedna granica do koje ih ne treba dovoditi.
Sem toga, on je potpuno bio svestan nezgodnog položaja Ane Andrejevne, koju je beskrajno cenio; bio je svestan mogućnosti ogovaranja u društvu, podsmevanja, ružnih reči na njen račun. Privremeno ga je umirivalo i zadržavalo samo to što se Katarina Nikolajevna nije nijedanput u njegovom prisustvu, ni rečju ni aluzijom, izrazila rđavo o Ani Andrejevnoj, niti je išta ispoljila protiv očeve namere da se Anom oženi. Naprotiv, pokazivala je veliku srdačnost i pažnju prema verenici svoga oca. Na taj način je Ana Andrejevna bila dovedena u vrlo neprijatan položaj. Fino je shvatala svojim ženskim instinktom da bi i najmanjom primedbom protiv Katarine Nikolajevne, koju je knez takođe obožavao, sad više nego igda baš zato što mu je tako srdačno i s poštovanjem dopustila da se ženi — da bi i najmanjom primedbom protiv nje uvredila sve kneževe nežne osećaje i probudila u njemu nepoverenje prema njoj, i čak, ako hoćete, i negodovanje. Tako se dakle na tom polju privremeno vodila borba: dva takmaca se nadmetala u delikatnosti i trpeljivosti, i knez, na kraju krajeva, nije već više znao kojoj od njih dveju da se više divi, i, po običaju svih slabih ljudi koji imaju nežno srce, stvar se svršila time što je on sam počeo da pati, i da za sve optužuje jedino sebe. Kažu da se od tuge najzad razboleo; njegovi nervi su popustili, i mesto oporavljenja u Carskom Selu, došlo je, kaže, dotle da je morao da legne u krevet.
Ovde beležim, u zagradi, ono što sam saznao vrlo mnogo docnije: govorilo se da je Bjoring otvoreno predlagao Katarini Nikolajevnoj da odvedu starca u inostranstvo (pošto ga na to sklone kakvom obmanom) a da međutim objave u društvu, u poverenju, da je postao potpuno neuračunljiv, i da u inostranstvu dobiju o tome lekarsko uverenje. Ali na to nikako nije htela da pristane Katarina Nikolajevna; tako se bar docnije tvrdilo. Kažu da je s negodovanjem odbila taj predlog. Sve su to samo glasovi — ali ja verujem u njih.
Kad je stvar došla, tako reći, do krajnje tačke bezizlaznosti, Ana Andrejevna iznenada saznaje od Lamberta da postoji jedno pismo u kome se kći savetovala s advokatom o načinu da njen otac bude proglašen neuračunljivim. Osvetoljubivi i ponositi njen karakter se uzbudio u najvećem stepenu.
Sećajući se ranijih razgovora sa mnom, i dovevši u vezu mnogo vrlo sitnih okolnosti, nije mogla da posumnja u tačnost Lambertovog saopštenja. Tada je u tom čvrstom, nesavitljivom ženskom srcu neodoljivo sazreo plan o odlučnom koraku. Plan je bio u tome da se iznenada, bez ikakvog uvoda i uvijanja, otvoreno sve kaže knezu, da se on zaplaši, da se potrese da mu se ukaže na to da ga neminovno čeka ludnica — a ako se on odupre i počne da negoduje i da ne veruje, onda da mu se pokaže i pismo njegove kćeri: „Kad je već jedanput postojala namera da ga proglase neuračunljivim, sada ima još više razloga za to, kada se želi sprečiti njegova ženidba.“ Najzad, zaplašeni i utučeni starac da se što pre preveze u Petrograd — pravo u moj stan. To je bila užasna smelost; ali se Ana Andrejevna čvrsto pouzdavala u svoju moć. Ovde, udaljujući se za časak od priče, saopštavam, zahvatajući mnogo unapred, da se ona nije prevarila u pogledu posledica od svoga koraka: utisak i dejstvo su prevazišli sva njena očekivanja. Saopštenje o pismu u činilo je na kneza možda nekoliko puta silniji utisak nego što je ona, i mi svi, pretpostavljali. Do toga vremena nisam imao pojma da je knez već nešto znao o tome pismu; još od ranije; ali, po običaju svih slabih i neodlučnih ljudi, nije poveravao u taj glas, i branio se od njega svom snagom, samo da bi ostao miran; ne samo to, nego je sebe optuživao: da nije dovoljno plemenit što je tako lako poverovao. Dodajem takođe da je fakt da pismo postoji, načinio i na Katarinu Nikolajevnu nesravnjeno silniji utisak nego što sam ja tada očekivao... Ukratko, ta hartija je ispala mnogo važnija nego što sam ja, koji sam je nosio u džepu pretpostavljao... Ali eto sam opet suviše otišao unapred.
Zapitaće ko: ali šta će knez kod mene, u mom stanu? Zašto da prevode kneza u naše bedne sobice, i da ga, možda, samo zaplaše našim bednim nameštajem? Ako već ne može u njegovu kuću (pošto su tamo mogli sve da osujete) zašto da ga ne vode u naročit, „bogat“ stan, kao što je predlagao Lambert. Ali u tome je baš i bila sva smelost izvanrednoga koraka Ane Andrejevne.
Najvažnije je bilo da se knezu, odmah po njegovom dolasku, pokaže dokument. ja, međutim, dosada nikako nisam davao dokument. No kako se više nije moglo dangubiti, Ana Andrejevna, uzdajući se u svoju moć, rešila je da otpočne stvar i bez dokumenta, no s tim da kneza dovede pravo kod mene — zbog čega? Zbog toga da tim jednim korakom uhvati i mene, kao što veli poslovica: da jednim udarcem ubije dve muve. Računala je da i na mene utiče iznenadnim udarom, potresom. Mislila je da ću, kad vidim starca kod sebe, i vidim njegovu zaplašenost, bespomoćnost, i čujem molbe svih njih — da ću se predati i pokazati dokument! Priznajem, račun je bio lukav i pametan, psihološki obrazložen, i više od toga — jer umalo nije uspeo. A što se tiče starca, Ana Andrejevna ga je jedino i mogla nagovoriti i skloniti ga da joj poveruje, iako samo na reč — pomoću toga što mu je otvoreno rekla da ga vozi kod mene. Sve to sam saznao docnije. Već sama ta vest da se dokument nalazi u mene, razbila je u njegovom plašljivom srcu poslednje sumnje u verodostojnost fakta — toliko me je voleo i cenio!
Beležim još: sama Ana Andrejevna ni trenutka nije sumnjala da je dokument još u mene, i da ga još nisam ispustio iz ruku. Ona je pogrešno ocenila moj karakter i cinički je računala na moju nevinost i prostodušnost, čak na osećajnost; a s druge strane je mislila da ću, ako bih se i rešio da pismo predam, na primer, Katarini Nikolajevnoj, to učiniti samo u nekim osobitim okolnostima; i eto te okolnosti je hitala da spreči neočekivanošću, odlučnim udarcem.
I najzad, o svemu tome ju je uveravao još i Lambert. Već sam rekao da je Lambertova situacija u to doba bila vrlo kritična: on je od sveg srca želeo da me odmami od Ane Andrejevne, da nju prevari, da ja zajedno s njim prodam dokument Ahmakovoj; to je iz nekih razloga smatrao za korisnije. Ali kako ja nisam nipošto hteo da dâm dokument ni u poslednjem minutu, rešio se u krajnjem slučaju da pomogne i Ani Andrejevnoj, da ne bi ostao bez ikakvog ćara; i zbog toga joj se do poslednjega časa naturao sa svojim uslugama, i znam da je predlagao da se, ako bude bilo potrebno, radi brzog venčanja dovede čak i sveštenik... Ali Ana Andrejevna ga je s prezrivim osmejkom zamolila da to ne pominje. Lambert joj se učinio užasno nespretan i izazivao je kod nje veliku odvratnost; iz opreznosti je međutim ipak prihvatala njegove usluge koje cu se sastojale, na primer, u špijunstvu. Ovom prilikom da zabeležim: ne znam ni do danas tačno da li su potkupili Petra Hipolitovića, moga gazdu, ili nisu, da li je od njih tada nešto primio za usluge, ili je u njihovo društvo ušao prosto iz ljubavi za spletke; svakako me je i on špijunirao, baš kao i njegova žena — to znam pouzdano.
Čitalac će sad moći da razume, da, iako sam delimično bio unapred obavešten, ipak nisam mogao ni sanjati da ću sutra ili prekosutra naći staroga kneza kod sebe na stanu, i u takvim okolnostima. Kako da sam mogao zamisliti toliku drskost od Ane Andrejevne! Rečima se mogu reći i pomenuti mnoge stvari, ali da se čovek reši i pređe i na izvršenje jednog dela — ne, kažem vam, to može samo karakter!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:07 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



II
Nastavljam.
Izjutra sam se probudio dockan, a spavao sam neobično čvrsto i bez snova, što pominjem s čuđenjem — tako da sam, kad sam se probudio, opet osetio neobičnu moralnu svežinu, kao da nije ni bilo jučerašnjice. Rešio sam da ne idem kod mame, nego da odem pravo u grobljansku crkvu, a da posle ceremonije svratim u mamin stan i da od nje ne odlazim ceo dan. Bio sam čvrsto uveren da ću Versilova u svakom slučaju danas videti kod mame, ranije ili docnije — ali svakako.
I Alfonsinka i gazda su već odavno otišli bili od kuće. Gazdaricu nisam hteo ništa da ispitujem, i uopšte sam se rešio da s njima prekinem sve odnose, i da čak izađem iz stana što je moguće pre; i zbog toga sam se, čim su mi doneli kafu, opet zaključao. Najedanput neko zalupa na moja vrata. Koje iznenađenje — to je bio Trišatov.
Odmah sam mu otvorio vrata i zamolio ga, obradovavši mu se, da uđe. Ali on ne htede da uđe.
— Imam da vam kažem samo dve reči s vrata... ili je ipak bolje da uđem, jer izgleda da ovde treba govoriti šapatom; samo neću da sednem. Čudite se mom ružnom kaputu: to je zato što mi je Lambert oduzeo bundu.
Odista, bio je u iznošenom, starom kaputu, odveć dugom za njegov rast. Stajao je preda mnom, namršten i tužan, s rukama u džepovima, i ne skidajući šešir.
— Neću da sednem, neću da sednem. Čujte, Dolgoruki, ne znam pojedinosti, ali znam da vam Lambert sprema neku izdaju, blisku i neminovnu — to je pouzdano. Prema tome, čuvajte se. Preda mnom se izrekao rošavi — sećate li se rošavog? Ali mi nije dalje kazao u čemu je stvar, te ne mogu ništa više da vam saopštim. Došao sam samo da vam obratim pažnju — zbogom!
— Sedite, dragi Trišatove! Iako žurim, ipak mi je milo što ste došli... — rekoh mu ja.
— Neću da sednem, neću da sednem; a to što mi se radujete, neću vam zaboraviti. Eh, Dolgoruki, našto da obmanjujem druge ljude: ja sam svesno, svojom voljom pristao na svaku rđavštinu i na niskosti takve da me je stid i da vam kažem. sad smo kod rošavog... Zbogom. Ne zaslužujem da sednem kod vas.
— Ali nemojte, Trišatove, dragi čoveče.
— Čujte, Dolgoruki, pred svima ljudima sam ja drzak, i sad ću da otpočnem da provodim lumpački život. Uskoro ću imati još lepšu bundu i voziću se na kasačkim kolima. Ali ipak ću u sebi znati da kod vas nisam seo, zato što sam sâm sebe na to osudio, zato što sam nizak pred vama. To će mi ipak biti prijatna uspomena kad otpočnem propaličko lumpovanje. Zbogom, dakle, zbogom. Ni ruku neću da vam pružim; ni Alfensinka neće da primi moju ruku. I, molim vas, nemojte da idete za mnom, ni da me posećujete; to da bude ugovor između nas.
Ovaj mali osobenjak se okrenu i izađe. Nisam tada imao vremena, ali sam se rešio da ga što pre neizostavno potražim, čim uredim svoje poslove.
Neću da opisujem šta je sve još, bilo toga jutra, iako bi se mnoge stvari mogle pomenuti. Versilov nije bio u crkvi, ni na pogrebu, a izgleda, sudeći po licu svih ostalih, da ga u crkvi nisu ni očekivali. Mama se molila Bogu pobožno i očevidno se sva predala molitvi. Na grobu su bile samo Tatjana Pavlovna i Liza. Ali neću da opisujem ništa, ništa. posle pogreba vratili su se svi i seli za sto, i opet sam po njihovim licima zaključio da ga verovatno ni za ručak nisu očekivali. Kad su ustali od stola, prišao sam mami, naglo sam je zagrlio i čestitao joj rođendan; posle mene je to isto učinila i Liza.
— Čuj, brate — šapnula mi je kradom Liza — one ga čekaju.
— Primećujem i ja, Lizo, vidim.
— Sigurno će doći.
Znači da imaju tačan izveštaj, pomislih Ja; ali nisam hteo da pitam. Iako neću da opisujem šta sam sve osećao, ipak moram reći da je ova zagonetka, i pored moje sveže nade, odjednom opet pritisnula moje srce kao kamen. Svi smo sedeli u salonu za okruglim stolom, okupljeni oko mame. O, kako mi je tada bilo prijatno što sam s njom, i što je gledam! Mama me najednom zamoli da pročitam što iz Jevanđelja. Pročitao sam jednu glavu od Luke. Nije plakala, čak nije bila ni vrlo ožalošćena, ali mi se njeno lice nikad nije učinilo toliko ozareno duhovno. U njenom tihom pogledu sijala je neka ideja, inače nisam mogao da primetim da čeka što bilo sa strepnjom. Razgovor je neprestano tekao; mnogo se pominjao pokojnik, mnogo je o njemu pričala Tatjana Pavlovna, što mi je ranije bilo potpuno nepoznato. Da sam to zapisao, bilo bi vrlo interesantno. Tatjana Pavlovna je potpuno promenila svoj spoljašnji izgled: bila je vrlo tiha, vrlo ljubazna, i, što je glavno, i vrlo spokojna, iako je mnogo govorila da bi razonodila mamu. Jednu pojedinost sam dobro zapamtio: mama je sedela na divanu, a levo od divana, na naročitom okruglom stočiću ležala je jedna slika kao spremljena u nekoj nameri — jedna stara ikona bez okova, samo s venčićima na glavama svetiteljskim, kojih je bilo dvoje naslikano. Ova slika pripadala je Makaru Ivanoviću — to sam znao, a znao sam i to da se pokojnik nikad nije odvajao od ove ikone, i da ju je smatrao za čudotvornu. Tatjana Pavlovna je nekoliko puta pogledala na nju.
— Čuj, Sofija — reče ona odjednom, menjajući predmet razgovora — zašto da ikona leži? Zar ne bi bilo bolje da se metne da stoji na stolu, ili da se obesi na zid, i da se zapali kandilo pred njom?
— Ne, bolje je ovako kako je sad — odgovori mama.
— Imaš pravo. Inače bi izgledalo suviše svečano...
Tada ništa nisam razumeo; a stvar je bila u tome što je ovu sliku, odavno, Makar Ivanović usmeno zaveštao Andreji Petroviću; i mama se sad spremala da mu je preda.
Bilo je već pet sati posle podne; naš se razgovor produžavao; najednom primetih na maminom licu neku jezu; brzo se uspravila i stala da osluškuje, dok je Tatjana Pavlovna, koja je tada govorila, nastavila da govori, ne primećujući ništa. Okrenuh se i ja vratima, i, posle jednog sekunda, spazih na vratima Andreju Petrovića. Došao je sporednim stepenicama, kroz kujnu i hodnik; mama, jedina među svima nama, čula je njegove korake. sad ću opisati bezumnu scenu koja je nastupila; gest za gestom; reč po reč; scena je bila kratka.
Prvo i prvo, na njegovom licu, na prvi pogled bar, nisam primetio nikakvu promenu. Bio je obučen kao uvek, to jest, gotovo elegantno. U ruci je nosio mali, ali skup buket svežega cveća. Prišao je mami i predao joj ga; ona ga pogleda uplašeno i u nedoumici, ali je uzela buket, i odjednom joj se slaba rumen preli preko bledih obraza, i u očima zasja radost.
— Znao sam da ćeš ga tako primiti, Sonja — reče on.
Pošto smo svi bili ustali kad je ušao, on, prišavši stolu, uze Lizinu fotelju, koja je stajala levo od mame; ne primećujući da zauzima tuđe mesto, sede na nju. Na taj način se našao pored stočića na kome je ležala ikona.
— Zdravo da ste svi. Sonja, neizostavno sam hteo da ti donesem ovaj buket danas, na tvoj rođendan, i zbog toga nisam dolazio na pogreb, da ne bih mrtvacu prilazio s buketom; a znam da me ni ti sama nisi čekala na pogreb. Starac se sigurno neće ljutiti na ovo cveće; i sâm nam je ostavio u amanet radost, je li tako? Mislim da mora da je i on ovde negde u sobi.
Mama ga pogleda čudno; Tatjana Pavlovna je pretrnula.
— Ko je ovde u sobi? — zapita ona.
— Pokojnik. Ostavimo to. Vi znate da je čovek koji ne veruje potpuno u čuda, uvek najviše sklon predrasudama... Ali bolje da govorim o buketu: ne mogu da pojmim kako sam ga doneo. Tri puta mi je usput dolazilo da ga bacim u sneg i da ga izgazim nogom.
Mama zadrhta.
— Užasno sam to hteo. Imaj sažaljenja prema meni, Sonja, i prema mojoj jadnoj glavi. To mi je dolazilo zato što je odveć lep. Zar ima išta lepše na svetu od cveća? Nosim ga, a oko nas je svuda sneg i mraz, — kakva suprotnost! Uostalom, nisam hteo govoriti baš o tome: prosto sam imao volju da ga zgužvam zato što je lep. Sonja, sad ću opet otići, ali ću se vrlo brzo vratiti, zato što ću, čini mi se, početi da se plašim. A kad me bude uhvatio strah — ko će me lečiti od straha? Gde da nađem anđela kao što je Sonja?... Kakva vam je ovo ikona? A, pokojnikova, sećam se. To mu je familijarna ikona, dedovska; celoga veka nije se odvajao od nje; znam, sećam se, meni ju je zaveštao; vrlo dobro se sećam... i izgleda da je raskolnička... dajte da je pogledam.
On uze ikonu u ruke, prinese je sveći i zagleda je pažljivo, ali ju je držao samo nekoliko sekundi, pa je metnuo na sto pred sobom. ja sam bio iznenađen; ali sve ove čudne njegove reči bile su izgovorene tako neočekivano, da ništa nisam mogao da shvatim. Sećam se samo da mi je u srce ušao bio bolešljiv strah. Mamin strah je prelazio u sumnju i sažaljenje; ona je u Versilovu videla pre svega nesrećnog čoveka; događalo se da je on i ranije nekiput govorio gotovo isto ovako čudnovato kao sada. Liza najednom vrlo poblede i dade mi čudan znak glavom. Ali se najviše uplašila Tatjana Pavlovna.
— Šta vam je, dragi Andreja Petroviću? — reče ona oprezno.
— Pravo da vam kažem, draga Tatjana Pavlovna, ne znam šta mi je. Ne uznemiravajte se; još se sećam da ste vi Tatjana Pavlovna, i da ste dobra i mila. Došao sam samo na jedan minut; hteo sam da kažem Sonji koju lepu reč, i tražim tu reč, iako mi je srce puno reči koje ne umem da iskažem; pravo da priznam, sve nekih čudnih reči. Znate, čini mi se da se kao sav cepam nadvoje — pogleda nas on sve s užasno ozbiljnim licem i s najiskrenijom otvorenošću. — Pravo da vam kažem, misleno se cepam nadvoje, i užasno me je zbog toga strah. Kao pored mene stoji moj dvojnik, moje drugo, odvojeno Ja; ja sam pametan i razuman, a ovaj drugi pored mene neizostavno pravi gluposti i nekiput zbija šalu; i najedanput primetim da i sâm hoću da zbijam istu tu šalu, a sam Bog zna zašto, to jest nekako nehotice hoću, usprkos sebi hoću. Poznavao sam jedanput jednog doktora koji je na pogrebu svoga oca, u crkvi, najedanput uzeo da zviždi. Pravo da vam kažem, bojao sam se da danas dođem na pogreb, zato što sam odnekud uvrteo u glavu da ću zazviždati ili da ću se glasno zasmejati, kao onaj nesrećni doktor, koji je dosta žalosno i svršio... I pravo da vam kažem, ne znam otkud mi se danas neprestano vrti po glavi taj doktor; toliko, da ne mogu da ga se otresem. Evo, Sonja, evo sam opet uzeo ikonu, (uzeo je ikonu i okretao je u rukama) i, znaš, užasno dobijam volju, evo ovoga sekunda, da je lupim o peć, o onaj ćošak tamo. Uveren sam da bi se raspala na dve polovine, ni više ni manje.
Važno je pri tom da je sve to izgovorio bez ikakvog pretvorstva ili kakvog god ispada; govorio je potpuno obično, ali je utoliko bilo strašnije; i, izgleda, nečega se odista užasno bojao; najednom primetih da mu je ruka malo zadrhtala.
— Andreja Petroviću! — ciknu mama zapljesnuvši rukama.
— Ostavi, ostavi tu ikonu, Andreja Petroviću, ostavi, spusti je! — skoči Tatjana Pavlovna; — svuci se i lezi. Arkadije, zovi doktora!
— Ali... ali zašto ste se toliko uplašili? — reče on tiho, gledajući nas sve ukočenim pogledom. Zatim najednom metnu oba lakta na sto i nasloni na ruke glavu:
— Zadajem vam strah; eh, dragi moji, evo jedna molba: razonodite me malo; sedite opet, umirite se svi — bar za jedan minut! Sonja, opet se spremam da otputujem, kao što sam te već više puta napuštao. Naravno, kad bilo, ponovo ću ti se vratiti — u tom smislu ti si ona koja se ne može obići. A kod koga i da dođem kad bude sve svršeno? Veruj, Sonja, da sam sad došao kod tebe kao kod anđela, a ne kod dušmanina: kakav bi ti meni bila dušmanin? Kakav bi mi ti bila dušmanin! Nemoj da misliš da sam zato došao da razbijem ovu ikonu — zato što, znaš Sonja, meni ipak dolazi da je razbijem...
Kad je Tatjana Pavlovna pri tom ciknula: „Ostavi tu ikonu!“ — istrgla mu ju je iz ruku i držala u svojoj ruci. No čim je rekao poslednju reč, on iznenada skoči, u trenutku istrgne ikonu iz ruku Tatjaninih, i besno zamahnuvši udari njome o ćošak peći od kaljeva. Ikona se raspala tačno na dva dela... On se tad okrenu nama; lice mu je celo bilo crveno, gotovo purpurno crveno, i svaka crta na licu drhtala i grčila se:
— Nemoj, Sonja, da ovo smatraš za alegoriju. Nisam hteo da razbijem Makarovo zaveštanje, nego samo tako, da bih razbio.... A tebi ću se vratiti, svome poslednjem anđelu! Uostalom, smatraj i za alegoriju, ako hoćeš; jer to je i bilo u stvari...
I najednom brzo izađe iz sobe, opet kroz kujnu (gde mu je ostala bunda i kapa). Neću da opisujem podrobno šta je bilo s mamom: smrtno uplašena, stajala je dignutih ruku uvis i sklopljenih iznad glave, i vikala za njim:
— Andreja Petroviću, vratite se da se bar oprostimo, dragi moj!
—Doći će on, Sofija, doći će! Ne uznemiruj se! —tešila je mamu Tatjana, sva dršćući od užasnog jeda i besa. — Čula si i sama, obećao je da će se vratiti! Pusti ga, budalu, neka se još poslednji put prošeta. Ostariće — i ko će ga tada, kad mu se oduzmu noge, negovati, ako nećeš ti, stara njegova dadiljo? I sâm je tako rekao, i nije ga bilo stid...
Što se nas drugih tiče: Liza je pala u nesvest; ja sam hteo da potrčim za njim, ali sam poleteo mami. Zagrlio sam je i držao u naručju. Lukerja je dotrčala sa čašom vode za Lizu. Mama je brzo došla k sebi; spustila se na divan, sakrila lice rukama i zaplakala.
— Ali što ne trčiš za njim! — viknu najednom iz sve snage Tatjana Pavlovna, prisetivši se. — Idi... idi... trči za njim, ne odvajaj se od njega ni koraka, idi, idi! — otrže me silom od mame; — ah, potrčaću ja i sama!
— Arkaša, ah, trči za njim što brže! — viknu i mama.
Ja istrčah što sam brže mogao, takođe kroz kujnu i kroz dvorište, ali njega već više nije bilo nigde. U daljini po trotoaru crnili su se u mraku prolaznici; jurio sam za njima, i, kad bih koga stigao, svakome bih zagledao u lice prolazeći pored njega. Na taj način dotrčao sam do raskršća.
„Na poludele se ne može čovek ljutiti — sinu mi u glavi; — a Tatjana je pobesnela od ljutine na njega; znači, nije poludeo“... Sve mi se činilo da je to ipak bila alegorija, i da je on želeo da neizostavno s nečim prekine, kao što je učinio i sa ikonom, i da mi to vidimo, mama i svi. Ali da je i „dvojnik“ bio pored njega, o tome nije bilo nikakve sumnje.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:08 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


III
Nigde nisam mogao da ga nađem; u njegov stan nisam išao, jer je teško bilo zamisliti da će otići pravo u stan. Odjednom mi sinu jedna misao, i strmoglavce poletim Ani Andrejevnoj.
Ana Andrejevna se već bila vratila, te me odmah pustiše k njoj. Ulazeći trudio sam se da budem koliko je moguće više pribran. Ne htedoh da sednem, nego joj s nogu ispričam celu scenu koja se maločas desila, to jest, o „dvojniku“. Nikad neću zaboraviti niti ću joj oprostiti, onu žednu, ali nesažaljivu, spokojnu i samouverenu radoznalost s kojom me je slušala, takođe stojeći.
— Gde je sad? Vi možda znate? — završih navaljujući. — Sinoć me je Tatjana Pavlovna slala da dođem kod vas...
— Zvala sam vas ja još juče. On je juče bio u Carskom Selu, dolazio je kod mene. A sad, (i tu pogleda na sat) sad je sedam sati... Znači da je sigurno kod kuće.
— Vidim da sve znate — dakle, govorite, govorite! — rekoh.
— Znam mnogo, ali ne znam sve. Naravno, od vas ne treba da tajim... — pogleda me ona čudno, smešeći se i razmišljajući o nečem. — Juče izjutra je, odgovarajući joj na njeno pismo, formalno zaprosio Katarinu Nikolajevnu.
— To nije istina! — izbečih ja oči.
— Pismo je prošlo kroz moje ruke; ja sam ga njoj lično predala, neotpečaćeno. Ovoga puta bio je „kavaljer“, i nije ništa tajio od mene.
— Ana Andrejevna, ne razumem ništa!
— Naravno, teško je i razumeti; ta njegova prosidba, to liči na kartaša koji baca na sto poslednji zlatnik, a u džepu drži spremljen revolver. Od deset mogućnosti devet govore da će ona odbiti njegovu ponudu; ali on ipak računa na desetu mogućnost, i, priznajem, stvar je vrlo interesantna; po mom mišljenju, uostalom... uostalom, mogao je to učiniti i u bunilu, lepo ste maločas spomenuli „dvojnika“.
— I vi se smejete? I zar da poverujem da je pismo poslato preko vas? Ta vi ste verenica njenoga oca? Poštedite me, Ana Andrejevna!
— Zamolio me je da žrtvujem svoju sudbinu njegovoj sreći; uostalom, u stvari nije ni molio: sve se to prilično ćutke svršilo, samo sam mu iz očiju sve čitala. Ah, Bože moj, šta ima tu čovek da se čudi! Zar nije putovao u Kenigsberg vašoj mami da je moli da mu dopusti da se oženi sa pastorkom g-đe Ahmanove? To je vrlo slično s ovim što je juče mene izabrao za svog opunomoćenika i poverenika.
Bila je malo bleda. Ali je spokojstvo sačuvala samo pomoću sarkazma. O, mnogo što sam joj u tom trenutku oprostio, pošto sam postepeno shvatio stvar. Razmišljao sam jedan minut; ona je ćutala i čekala.
— Znate li — rekoh joj najedanput zasmejavši se — vi ste predali pismo zato što za vas nije bilo nikakvog rizika, jer se taj brak neće ostvariti! Ali on? Najzad i ona? Naravno, ona će odbiti njegovu ponudu, i tada... šta će se tada dogoditi? Gde je on sad, Ana Andrejevna? — povikah. — Ovde je svaki minut dragocen, svakoga minuta može da se desi nesreća!
— On je sad u svom stanu, rekla sam vam. U svom jučerašnjem pismu Katarini Nikolajevnoj, i koje sam joj ja predala, molio ju je da se u svakom slučaju sastanu kod njega u stanu, danas, tačno u sedam sati. Ona mu je obećala.
— Ona, kod njega u stanu? Kako je to moguće?
— Zašto? Taj stan pripada Darji Onisimovnoj: njih dvoje se lepo mogu onde sastati kao njeni gosti....
— Ali ona ga se boji... može da je ubije! Ana Andrejevna se samo nasmešila.
— Katarina Nikolajevna, bez obzira na ceo svoj strah, koji sam i ja kod nje zapazila, uvek je, još iz ranijega doba, gajila izvesno poštovanje i divljenje prema plemenitosti principa i uzvišenom umu Andreje Petrovića. Ovoga puta mu je obećala da će doći, zato da bi prekinula s njim zasvagda. A on joj je u svom pismu dao najsvečaniju, časnu reč da nema čega da se plaši... Jednom reči — ne sećam se više kojim se izrazima poslužio u pismu — ali ona mu je poverovala... jer je ovo, tako reći, poslednji put... i, tako reći, ona se odazvala s plemenitim osećajima. Bila je to izvesna utakmica u kavaljerstvu s dve strane.
— A dvojnik, dvojnik! — uzviknuh ja — pa on je poludeo!
— Kad je juče obećala da će doći na sastanak, Katarina Nikolajevna po svoj prilici nije pretpostavljala i tu mogućnost.
Ja se najednom okrenuh i poleteh napolje... K njemu, k njima, naravno! Ali se iz predsoblja još jedanput vratih, na jedan sekund.
— To vama, možda, i treba, da je ubije! — doviknuh joj, i istrčah iz kuće.
Bez obzira na to što sam ceo drhtao, kao u nastupu, ušao sam u njegov stan tiho, kroz kujnu, i šapćući zamolio da izazovu Darju Onisimovnu; ona se i sama odmah pojavila, i ćutke mi pogledala u oči, užasno radoznalo.
— Nije on kod kuće.
Ali joj ja, brzo šapćući, otvoreno predstavih da sam sve saznao od Ane Andrejevne, i da sad dolazim od Ane Andrejevne.
— Darja Onisimovna, gde su?
— U sali, tamo gde ste preksinoć sedeli, za stolom...
— Darja Onisimovna, pustite me tamo!
— Kako bi to moglo da bude?
— Ne tamo, nego u sobu pored nje. Darja Onisimovna, Ana Andrejevna, može biti, i sâma to želi.
Da nije tako, ne bi mi rekla da su ovde. Oni me neće čuti... a ona to želi...
— A ako ne želi? — reče Darja Onisimovna, ne spuštajući sa mene svoj radoznali pogled.
— Darja Onisimovna, tako vam Olje... pustite me.
Njene usne i brada najednom zadrhtaše.
— Dragi moj, samo zbog Olje... zbog tvoga osećanja za nju... Ali nemoj da napustiš Anu Andrejevnu, dragi moj! Nećeš je napustiti; a? Nećeš je napustiti?
— Neću je napustiti!
— Daj mi najsvetije obećanje da nećeš uleteti k njima u sobu, i da nećeš viknuti kad te uvedem tamo?
— Kunem se čašću, Darja Onisimovna!
Ona me uhvati za kaput, odvede me u mračnu sobu koja je bila pored one u kojoj su oni sedeli, dovede me jedva čujno, po mekom ćilimu, do vrata, postavi me baš kraj spuštene zavese na vratima, i, odgrnuvši malo zavesu, pokaza mi njih dvoje.
Ja ostadoh, a ona iziđe. Naravno da ostadoh. Bilo mi je jasno da prisluškujem, da prisluškujem tuđu tajnu, ali ipak ostadoh. Kako da ne ostanem! A dvojnik? Zar nije na moje oči razbio ikonu!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:14 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


IV
Sedeli su jedno prema drugom za istim stolom za kojim sam ja s njim juče pio vino, zbog njegovog „uskrsnuća“; mogao sam potpuno da vidim njihova lica. Ona je bila u običnoj crnoj haljini, divna, i, očevidno, spokojna kao uvek. Govorio je on, a ona ga je s velikom i ljubaznom pažnjom slušala. Možda se na njoj primećivala i izvesna zaplašenost. On je bio strašno uzbuđen. Kad sam došao, razgovor je već tekao, i zbog toga izvesno vreme nisam ništa razumevao. Sećam se da ga je zapitala:
— I ja sam tome bila uzrok?
— Ne, ja sam bio uzrok — odgovori on — a vi ste samo bez krivice krivi. Vi znate da ima krivih bez krivice? Te se krivice nikad ne opraštaju, i uvek se kažnjavaju — dodade on i nasmeja se čudno. — Ipak sam za izvesno vreme mislio da sam vas potpuno zaboravio, i smejao se svojoj glupoj strasti... ali to je vama poznato. I, šta me se tiče taj čovek, za koga se udajete? Juče sam vam učinio ponudu, oprostite mi to, to je bila besmislica; međutim, ne znam čime bih je zamenio... šta sam mogao drugo učiniti mesto te besmislice? Ne znam...
posle ovih reči nasmejao se izgubljeno, i pogledao je; do toga časa je govoreći gledao u stranu. Da sam bio na
njenom mestu, taj bi me smeh uplašio, to sam osećao. Tada, odjednom, ustade on sa stolice:
— Recite mi, kako ste mogli pristati da dođete ovamo? — zapita je najedanput kao da se setio glavne stvari — moj poziv i celo moje pismo je besmislica... Čekajte, mogu ipak da naslutim kako se desilo da ste pristali da dođete; ali — zašto ste došli — to je pitanje? Da li ste odista došli samo iz straha?
— Došla sam da vas vidim — reče ona, posmatrajući ga plašljivo i oprezno. Oboje zaćutaše jedno pola minuta. Versilov opet sede na stolicu, i poče blagim, ali uzbuđenim, gotovo dršćućim glasom:
— Užasno odavno vas nisam video, Katarina Nikolajevna, tako odavno da gotovo nisam više ni smatrao da ću ikad moći sedeti kao sad pored vas, gledati vaše lice i slušati vaš glas... Dve godine se nismo videli, dve godine nismo razgovarali. Da ću se s vama ikada još razgovarati, na to nisam više ni pomišljao! Ali, neka, što je prošlo-prošlo, i što danas jeste — sutra će iščeznuti, kao dim — pa neka! Saglasan sam zato što se to ničim drugim ne da zameniti; ali nemojte da odete sada beskorisno — najedared dodade on, gotovo preklinjući — kad ste već dali milostinju i došli, nemojte da odete beskorisno: odgovorite mi na jedno pitanje.
— Na koje pitanje?
— Nećemo se nikad više videti i — šta vas to staje! Recite mi istinu, jedanput zanavek, odgovorite mi na jedno pitanje koje nikad ne postavljaju pametni ljudi: da li ste me ikad voleli, ili sam se... prevario?
Ona pocrvene.
— Volela sam vas — odgovori.
Očekivao sam da će to reći — o, ti istinoljubiva, o, ti iskrena, o, ti čestita ženo!
— A sad? — nastavi on.
— sad vas ne volim.
— I smejete se?
— Ne smejem se; maločas sam se zato nasmešila, neočekivano, što sam znala da ćete me zapitati: „A sad?“ Zbog toga sam se eto nasmešila, zbog toga što čovek, kada god pogodi, uvek se nasmeši...
Bilo mi je vrlo čudno na duši; nikad je još nisam video tako opreznu, gotovo zaplašenu, i tako zbunjenu. On ju je proždirao očima.
— Znam da me ne volite... i — odista me ne volite?
— Možda vas odista ne volim. Ne volim vas — dodade ona odlučno i ne smešeći se više i ne crveneći —jeste, volela sam vas, ali ne dugo. Vrlo brzo sam prestala da vas volim...
— Znam, znam, uvideli ste da to nije ono što vama treba, ali... šta vama treba? Objasnite mi to još jedanput...
— Zar sam vam to ikada objasnila? Šta meni treba? Pa ja sam jedna sasvim obična žena; ja sam mirna žena; ja volim... ja volim vesele ljude!
— Vesele ljude?
— Vidite, s vama čak ne umem ni da govorim! Čini mi se, kad biste vi mogli da mene manje volite, da bih ja vas tada volela — nasmeši se ona opet plašljivo. Najpotpunija iskrenost ležala je u njenom odgovoru; a on, zar odista nije mogao da shvati da je njen odgovor najdefinitivnija formula njihovih odnosa, koja sve objašnjava i razrešava. O, kako je on bio dužan da to shvati! Ali on ju je samo posmatrao i nasmešio se.
— Bjoring je veseo čovek? — nastavi on da ispituje.
— On ne treba nimalo da vas uznemiruje — odgovori ona malo užurbano. — Polazim za njega samo zato što ću kod njega biti najspokojnija. Cela moja duša ostaće moja.
— Kažu da ste opet zavoleli društvo, svet?
— Ne društvo. Znam da je u našem društvu isti nered i poremećenost kao i svuda; ali spolja forme su još lepe, i zato, kad se već živi život prolazan, bolje je živeti u tome društvu, nego negde inače.
— Često sam slušao reč „nered, poremećenost“; vi ste se i tada bili uplašili moje poremećenosti, veriga, ideja, gluposti?
— Ne, nije bilo sasvim tako....
— Nego? Tako vam Boga, recite mi otvoreno.
— Dobro, reći ću vam otvoreno, zato što vas smatram velikim umom... Uvek mi je na vama bilo nešto smešno.
Kad je to izgovorila, sva je pocrvenela, kao da je postala svesna da je počinila izvanrednu neopreznost.
— Evo, zbog toga što ste mi sad rekli, mogu mnogo što da vam oprostim — reče on čudno.
— Nisam rekla do kraja — pohita ona, crveneći sve jače; — u stvari sam ja smešna... već zbog toga što s vama govorim kao budala.
— Ne, vi niste smešni, nego ste —jedna razvratna žena iz otmenog sveta! — reče on užasno bled. — Maločas, nisam ni ja dovršio kad sam vas pitao: zašto ste došli? Želite li da dovršim? Postoji jedno pismo, jedan dokument koga se vi užasno bojite, zato što vas vaš otac s ovim pismom u rukama može da prokune još za života, i da vas zakonski liši nasleđa u svom testamentu. Vi se bojite toga pisma, i došli ste zbog toga pisma! — reče on, gotovo sav dršćući, bezmalo cvokoćući zubima.
Ona ga je saslušala s tužnim i bolesnim izrazom na licu.
— Znam da možete da mi načinite mnogo neprijatnosti — odgovori mu ona, braneći se od njegovih reči — ali sam došla ne toliko zbog toga da vas nagovorim da me više ne gonite, koliko zato da vas lično vidim. Već odavno vrlo želim da se s vama nađem. Ali, evo, našla sam vas istog onakvog kakvi ste pre bili — dodade ona najednom kao savladana naročitom i odlučnom mišlju, i čak nekim čudnim i iznenadnim osećajem.
— A vi ste se nadali da ćete me naći drukčijeg? I to posle onoga moga pisma o vašem razvratu? Recite mi, jeste li ovamo došli bez ikakvoga straha?
— Došla sam zbog toga što sam vas ranije volela; ali, molim vas, nemojte da mi pretite ničim, bar dok smo ovde zajedno, ne podsećajte me na moje ružne misli i osećaje. Vrlo bih volela ako biste hteli da razgovaramo o čemu bilo drugom. Neka pretnje dođu posle, a sad o čemu drugom... Pravo da vam kažem, došla sam da vas za jedan minut vidim i slušam. A ako to ne možete, ubite me odmah, samo nemojte da mi pretite, i ne mučite sebe sami preda mnom! — završi ona gledajući ga u čudnom očekivanju kao da je odista pretpostavljala da može da je ubije. On opet ustade sa stolice, i gledajući je toplim pogledom, reče joj čvrsto:
— Otići ćete odavde bez ikakve uvrede.
— Ah da, vaša časna reč! — nasmeši se ona.
— Ne, ne samo zato što je u pismu data časna reč, nego zato što hoću, i što ću da mislim o vama celu noć...
— Da sebe mučite?
— Kad sam sâm, uvek mi izlazite pred oči. Stalno to činim, s vama razgovaram. Uđem u moje peštere i jazbine, i kao kontrast, pojavljujete se vi preda mnom. Ali vi mi se uvek smejete, isto ovako kao sad... — reče on to kao izvan sebe...
— Nikad, nikad vam se nisam smejala! — uzviknu ona uzbuđenim glasom, i najdublje saučešće joj se pojavi na
licu;
— došla sam, trudeći se svim silama da to učinim tako da vas nimalo ne uvredi — dodade ona najedanput. — Došla sam ovamo da vam kažem da vas gotovo volim... Oprostite, možda nisam tako kazala — dodade ona brzo. On se nasmeja.
— Što ne umete da se pretvarate? Što ste tako naivni? Zašto niste kao sve ostale?... Molim vas, kako se može reći čoveku koga odbijate: „gotovo vas volim“?
— Nisam umela da se izrazim — ubrza ona. — Nisam to tako kazala; to je otud što sam se u vašem prisustvu uvek stidela, i nisam umela da govorim, još od prvog našeg susreta. Ali ako moje reči i nisu to govorile: da vas gotovo volim, meni je bilo gotovo tako u mislima; — eto zbog toga sam to i izrekla, iako vas volim jednom... jednom opštom ljubavlju kojom čovek sve voli, i koju nije sramota priznati...
On ju je slušao ćuteći, ne skidajući s nje svoj topli pogled:
— Ja vas, naravno, vređam — produži on kao izvan sebe.
— To mora biti da je ono što ljudi nazivaju strašću... Jednu stvar znam: da je sa mnom svršeno i s vama, i bez vas. Svejedno je da li sam bez vas ili sa vama, ma gde da ste, uvek ste kod mene. Znam takođe da mogu da vas vrlo mrzim, više nego da volim. Uostalom, već odavno ni o čemu ne mislim — sve mi je ravnodušno. Samo mi je žao što sam zavoleo ženu kao što ste vi...
Glas mu se prekide; zatim je produžio zadihan:
— Šta vam je? Nalazite da je neučtivo što tako govorim?
— reče on i nasmeši se bledim osmehom.
— Mislim, kad bih mogao time da vas zadobijem, mogao bih provesti trideset godina stojeći na jednoj nozi kao mučenik na stubu... Vidim da me žalite; vaše lice govori: „volela bih te da mogu, ali ne mogu“... je l’ te? Ne mari, nemam više ponosa. Gotov sam, kao prosjak, da od vas primim svaku milostinju — čujte, svaku... Zar prosjak ima ponosa?
Ona ustade i priđe k njemu:
— Dragi prijatelju! — reče, uhvativši ga rukom za rame sa osećajem na licu koji se ne da izraziti — ne mogu da slušam takve reči! Misliću o vama celoga života kao o najdragocenijem čoveku, kao o najvećem ljudskom srcu, kao o nečem najsvetijem međ svim onim što mogu da cenim i volim. Andreja Petroviću, razumite moje reči: iz nekoga razloga sam sigurno ovamo došla, mili čoveče, i pre i sada, dragi čoveče! Nikad neću zaboraviti kako ste mi potresli pamet u vreme prvih naših susreta. Rastanimo se kao prijatelji, a vi ćete biti moja najozbiljnija i najmilija misao celoga moga života!
„Rastanimo se, i tada ću vas voleti; voleću vas — samo se rastanimo“. Čujte — reče on, vrlo bled — dajte mi još jednu milostinju: nemojte da me volite, ne živite sa mnom, nikad da se ne viđamo; biću vaš rob, ako me pozovete, i odmah ću iščeznuti, ako zaželite da me ne vidite i da me ne čujete, samo... samo nemojte ni za koga da se udajete!
Srce mi se zgrčilo od bola kad sam čuo ove reči. Ova naivna ponizna molba izazivala je sažaljenje utoliko više, prodirala je u srce utoliko jače, što je bila razgolićena i nemoguća. Da, odista, prosio je milostinju! A zar je mogao pomisliti da će ona pristati? Međutim, on se unižavao do molbe; pokušao je da moli! Ovaj poslednji stupanj malodušnosti bilo je neizdrživo gledati. Sve crte na njenom licu unakazile su se od bola; ali pre nego što je reč uspela da kaže, on se već trgao.
— Uništiću vas! —reče odjednom nekim čudnim, nagrđenim, ne svojim glasom.
Tada mu i ona odgovori takođe čudnim, takođe nimalo ne svojim, neočekivanim glasom:
— Da vam udelim milostinju — reče ona odlučno — osvetili biste mi se zbog nje docnije još više nego što mi sad pretite, zato što nikada nećete zaboraviti da ste preda mnom stajali ovako kao prosjak... Ne mogu od vas da slušam pretnje! — završi ona ljutito, pogledavši ga gotovo prkosno.
— „Pretnje od vas“ — to jest, od ovakvoga prosjaka! Samo sam se šalio — reče on tada tiho, smešeći se. — Ništa vam neću učiniti, ne bojte se, idite... a i onaj dokument, potrudiću se da ga svakako pronađem i da vam ga pošljem — samo idite, idite! Napisao sam vam glupo pismo, a vi ste se odazvali na glupo pismo i došli — sad smo kvit. Prođite ovuda — pokaza on na vrata (htela je da prođe kroz onu sobu u kojoj sam ja stajao iza zavese).
— Oprostite mi ako možete — zastade ona na vratima.
— A šta, ako se sretnemo negde kao sasvim dobri prijatelji, i setimo se ove scene sa veselim smehom? — reče on najedanput; ali sve crte na njegovom licu su drhtale kao u čoveka koga je spopao grč.
— O, daj Bože! — reče ona, sklopivši ruke pred sobom, ali plašljivo posmatrajući njegovo lice, kao nagađajući šta je hteo da kaže.
— Idite. Oboje imamo sada malo pameti u glavi, ali vi... O, vi ste čovek moga kova! Napisao sam ludo pismo, i pristali ste da dođete kod mene da biste mi rekli da „me gotovo volite“. Da, nas dvoje smo ljudi podjednakog bezumlja. Ostanite uvek tako bezumni, ne menjajte se, pa ćemo se sresti kao prijatelji — to vam proričem, kunem vam se!
— I tada ću vas sigurno zavoleti, zato što i sad to osećam! — nije u njoj mogla da se savlada žena, te mu je s praga dobacila ove poslednje reči.
Izišla je. ja brzo i nečujno odoh u kujnu, i, gotovo i ne pogledav Darju Onisimovnu, koja me je čekala, siđem niz zadnje stepenice i dvorište na ulicu. Uspeo sam da vidim kako je sela u fijaker, koji ju je čekao pred kapijom, a zatim otrčah niz ulicu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:14 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



GLAVA JEDANAESTA
I
Odjurio sam Lambertu... Ma koliko da sam želeo da dâm logički izgled, i da pronađem ma i najmanji zdrav smisao u svojim postupcima toga večera, i te cele noći — ni sada, kad sam u stanju sve da poredim, nikako ne mogu da stvari zamislim u pravoj i jasnoj vezi. Tu je postojao jedan osećaj, ili, bolje reći, čitav haos osećaja, među kojima sam, prirodno je, morao zalutati. Istina, postojao je jedan glavni osećaj, koji me je pritiskao i koji je bio iznad svih, ali... da li da ga priznam? Tim manje, što nisam siguran...
Dojurio sam kod Lamberta izvan sebe, naravno; i toliko da su se uplašili i on i Alfonsinka. Uvek mi je padalo u oči da Francuzi, i kad su najpokvareniji i najveće propalice, izvanredno vole u svom domaćem životu izvesnu vrstu buržoaskog reda, izvesnu vrstu vrlo prozaičnog načina života koji se svakoga dana održava kao obred, i koji je zaveden jedanput na svagda. Uostalom, Lambert je vrlo brzo shvatio da se nešto desilo; i pao je u oduševljenje što me je, najzad, video kod sebe, i time, najzad, dobio prevlast nada mnom. O tome je samo i mislio, danonoćno, sve ovo vreme! O, koliko sam mu bio potreban! I sad, kad je već izgubio bio svu nadu, ja se najednom pojavljujem, sam, i to još toliko izbezumljen — baš u onakvom stanju kakav sam mu i trebao.
— Lamberte, vina! — viknuh ja — daj da pijemo da se veselimo! Alfonsina, gde vam je gitara?
Neću da opisujem scenu — izlišno je. Pili smo, i ispričao sam mu sve, sve. On je slušao žudno. ja sam mu otvoreno, i to prvi, predložio zaveru. Pre svega, potrebno je da pismom pozovemo Katarinu Nikolajevnu da dođe kod nas...
— To može — odobravao je Lambert, gutajući svaku moju reč.
Drugo, da bi bilo ubedljivije, u pismu treba poslati i celu kopiju njenoga „dokumenta“, tako da odmah vidi da je ne obmanjujemo.
— To treba, tako treba! — odobravao je Lambert, neprekidno se pogledajući s Alfonsinom.
Treće, pozvaće je Lambert, ali tako kao da poziv dolazi od nepoznatog lica koje je stiglo iz Moskve. A ja ću dovesti Versilova.
— Može doći i Versilov! — odobravao je Lambert.
— Treba, a ne može! —viknuh Ja—to je neophodno potrebno! Zbog njega se cela stvar i radi! —objasnih pijući iz čaše gutljaj za gutljajem. (Pili smo sve troje, ali, izgleda mi da sam ja sam ispio celu flašu šampanjca, a oni su se samo pravili da piju.) — Sedećemo s Versilovom u drugoj sobi, (Lamberte, potrebno je naći i drugu sobu)! — i čim ona bude pristala na sve — i na otkup pomoću novca, i na onaj drugi otkup, zato što su one sve nevaljalice, onda ću ja s Versilovom da se pojavim, i da utvrdim da je nevaljalica, a Versilov će se, pošto bude uvideo kako je odvratna, odmah izlečiti i odgurnuti je od sebe. Ali, tu je potreban još i Bjoring, da i on sve vidi! — dodadoh, sav u bunilu.
— Ne, Bjoring nije potreban — pomenu Lambert.
— Jeste, jeste! — povikah ja opet — ti ništa ne razumeš, Lamberte, jer si glup! Naprotiv, neka se načini skandal u višim krugovima —- time ćemo se osvetiti i tim višim krugovima i njoj; neka bude kažnjena! Lamberte, ona će ti dati menicu... Meni ne trebaju pare — ja pljujem na pare, a ti ako hoćeš, sagni se i pokupi ih sebi u džep zajedno s mojom pljuvačkom; ali zato ću da uništim nju!
— Jeste, jeste, — neprestano je odobravao Lambert — to i tako i treba da učiniš... — Neprestano se pogledao s Alfonsinkom.
— Lamberte! Ona strašno poštuje Versilova: sad sam se uverio — brbljao sam dalje, pijan.
— To je dobro što si prisluškivao; nikad nisam mogao da zamislim da si takav špijun, i da imaš toliko pameti! — On je ovo rekao u nameri da mi polaska.
— Lažeš, Francuze, ja nisam špijun, ali imam mnogo pameti!... A znaš li, Lamberte, ona ga ipak voli! — produžih da govorim, naprežući se da se sav ispovedim. — Ali neće da pođe za njega zato što je Bjoring gardijski oficir, a Versilov samo velikodušan čovek i prijatelj čovečanstva, i kao takav, po njihovom mišljenju, samo komična ličnost i ništa više! O, ona razume njegovu ljubav i uživa u njoj, koketuje, igra se s njim, ali neće da se uda za njega! Ona je žena, zmija! Sve su žene — zmije, i sve zmije su — žene! Treba ga izlečiti; treba mu skinuti koprenu s očiju: neka vidi kakva je, pa će se izlečiti. Dovešću ti ga, Lamberte!
— Tako i treba — neprestano je potvrđivao Lambert, neprestano mi dolivajući vina.
On se trudio da me ne naljuti, da mi ne protivreči, i da što više pijem. To je radio tako nespretno i otvoreno, da sam još tada morao da primetim. A ipak nisam nipošto hteo da odem; neprestano sam pio i govorio, i strašno sam želeo da se do kraja ispričam i ispovedim. Kad je Lambert otišao po drugu flašu, Alfonsinka je svirala na gitari neki španski motiv; ja se umalo ne zaplakah.
— Lamberte, još ne znaš sve! — viknuhja s dubokim osećajem. — Toga čoveka treba bezuslovno spasti, zato što je sad u opčaranom krugu. Kad bi ona pošla za njega, on bi je sutradan posle prve noći udario nogom i oterao... jer to biva. Jer takva nasilna i divlja ljubav, to je pravi nastup, to je kao omča o vratu, bolest, i — čim se zadovolji — odmah spadne koprena s očiju i pojavljuje se suprotan osećaj — odvratnost i mržnja, želja za uništenjem, gaženjem.
Znaš li istoriju o Abisagi,[90] Lamberte, jesi li je čitao?
— Ne, ne sećam se; je li to roman? — promrmlja Lambert.
— O, ti ništa ne znaš, Lamberte! Strašno si neobrazovan... ali šta me se to tiče. Svejedno mi je... Da, on voli mamu; poljubio je njen portret; oteraće idućega jutra ovu, i vratiće se mami; samo, već će biti dockan, i zbog toga treba ga spasiti sada...
Na kraju sam počeo gorko da plačem; ali sam i dalje govorio i užasno mnogo sam pio. Vrlo karakteristično je što Lambert celoga večera nije ni jedan jedini put zapitao za „dokument“, to jest: gde se nalazi? To jest, da ga pokažem, da ga stavim na sto. Šta bi, izgleda, bilo prirodnije, nego da je to zapitao prilikom dogovaranja da se pređe na posao! Još nešto: mi smo govorili samo da treba to da učinimo, da ćemo „to“ bezuslovno učiniti, ali o tome gde će to biti, kako i kad — o tome nismo prozborili ni reči! On mi je samo odobravao pogledajući se sa Alfonsinkom — i ništa više! Naravno, tada mi to nije padalo u oči, ali sam ipak zapamtio.
Na kraju krajeva sam zaspao kod njega na divanu, obučen. Spavao sam dugo i probudio se vrlo dockan. Sećam se da sam, kad sam se probudio, neko vreme ležao na divanu kao ošamućen, da sam se naprezao da se setim šta se dogodilo, pretvarajući se da još spavam. Lambert se nije pojavljivao u sobi: bio je izišao. Već je bilo deset sati; u naloženoj peći pucketala je vatra, isto onako kao tada kad sam, posle one noći, prvi put bio kod Lamberta. Iza zaklona je pak čuvala nada mnom stražu Alfonsinka; to sam odmah primetio, zato što je dva puta provirila i pogledala na mene; no ja sam svaki put zatvorio oči i pravio se da još spavam. To sam činio zbog toga što sam bio utučen, i što mi je bilo potrebno da razmislim o svom položaju. S užasom sam osećao svu rugobu i odvratnost svoje noćašnje ispovesti Lambertu, svoga ugovora s njim, i moje pogreške što sam doleteo njemu! Ali, hvala Bogu, dokument je ipak još kod mene, neprestano zašiven u džepu sa strane; opipao sam ga rukom — tamo je! Znači, imao sam samo da odmah skočim, i da pobegnem; a od Lamberta nisam imao šta da se stidim: Lambert nije toga dostojan.
Ali sam se stideo samoga sebe! Bio sam sam svoj sudija, i, o, Bože, šta je sve bilo u mojoj duši! Hteo bih da ne opisujem taj pakleni, nesnosni osećaj, i onu svest o prljavštini i odvratnosti. Ali treba da sve to priznam, zato što je, mislim, tome došlo vreme. U mojim beleškama treba to da bude zapisano. I tako, neka se zna da nisam zbog toga hteo da nju svučem u blato, i spremao se da budem svedok kako ona Lambertu daje otkupninu (o, niskosti)! — ne zbog toga da bih spasao poludeloga Versilova, i da bih ga vratio mami, nego zato... što sam, možda, bio zaljubljen u nju, zaljubljen i ljubomoran! Na koga sam bio ljubomoran: na Bjoringa, Versilova? Na sve koje je ona gledala na balu i s kojima je mogla razgovarati, dok ja stojim u uglu stideći se samoga sebe!... O, sramote!
Jednom reči, ne znam na koga sam bio ljubomoran; ali sam osećao, i uverio se sinoć kao u dvaput dva, da sam nju izgubio, da će me ta žena odgurnuti i ismejati zbog moje prevare i rđavštine! Ona je istinoljubiva i časna, a ja sam špijun i ucenjivač.
Sve to sam od tada skrivao u svom srcu; ali sad je došlo vreme, i ja podvlačim crtu ispod računa. Samo, opet, i poslednji put: možda sam čitavu polovinu, ili čak sedamdeset i pet procenata nalagao protiv sebe! One noći sam je mrzeo kao čovek izbezumljen, a posle kao razbesneo pijan čovek. Već sam rekao da je u meni postojao haos osećaja i osećanja u kojima nisam umeo da se razaberem. Ali oni ipak treba da budu iskazani, jer je bar jedan deo tih osećaja sigurno postojao.
Sa nesavladivom odvratnošću i s neodoljivom namerom da sve zagladim, ja najedanput skočih s divana; ali čim sam skočio, odmah je iskočila i Alfonsinka. Dohvatih bundu i kapu, i rekoh joj da kaže Lambertu da sam sinoć samo buncao, da sam oklevetao ženu, da sam se namerno šalio, i neka Lambert nikad više ne dolazi kod mene... Sve to izrekao sam kojekako, navrat-nanos, žureći se, na francuskom jeziku, i, naravno, strašno nejasno; ali na moje veliko iznenađenje, Alfonsinka je sve savršeno razumela; a još me je najviše iznenadilo to što se ona gotovo obradovala.
— Oui, oui — odobravala mi je — c’est une honte! Une dame... Oh, vous êtes généreux, vous! Souez tranquille, je ferai voir raison à Lambert...[91]
Ja sam u tom trenutku prosto zastao u nedoumici kad sam video tako neočekivanu promenu u njenim osećajima, dakle, verovatno, i kod Lamberta. Ipak sam izašao ćuteći; u duši mi je bila zbrka i teško mi je bilo da mislim. O, docnije sam sve shvatio, ali je tada već bilo dockan! Kakva je to bila paklena mahinacija! Ovde ću da zastanem, i da je unapred objasnim celu, jer bi inače čitaocu bilo teško da razume ostalo.
Stvar je bila u tome što sam još prilikom svoga prvoga susreta s Lambertom, tada kad sam se „kravio“ u njegovom stanu, izbrbljao, kao magarac, da je dokument kod mene zašiven u džepu. I kad sam potom, tom prilikom, zaspao za neko vreme kod njega na divanu, u uglu, Lambert je odmah opipao moj džep, i uverio se da je u njemu odista zašivena jedna hartija. Docnije se nekoliko puta uveravao: da li je hartija još tu: tako, na primer, kad smo ručali u tatarskom restoranu, sećam se kako me je nekoliko puta naročito obuhvatao oko pojasa. Kad je najzad potpuno shvatio kakvu važnost ima ova hartija, načinio je jedan plan koji od njega nikad ne bih pretpostavio. Kao budala sam za sve vreme uobražavao da me on toliko uporno poziva k sebi jedino zato da me skloni da se s njim udružim i da radimo zajedno. Ali, avaj! On me je pozivao zbog sasvim druge stvari! Pozivao me je da bi me napio, i, kad se mrtav pijan opružim ne osećajući više ništa, i kad zahrčem, da mi rašije džep i iz džepa uzme dokument. To su ove noći on i Alfonsinka i učinili; Alfonsinka je rašila džep. Kad su se dočepali pisma, njenoga pisma, mog moskovskog dokumenta, uzeli su običnu hartiju za pisma, iste veličine, metnuli je na isto mesto u džep i ponovo zašili, kao da ništa nije ni bilo, tako da ja nisam mogao ništa primetiti. Džep je zašila Alfonsinka. A ja, ja sam gotovo do pred sam kraj, još čitav dan i po, neprestano mislio da sam gospodar tajne, i da je sudbina Katarine Nikolajevne još jednako u mojim rukama.
Jedna reč: ova krađa dokumenta je kriva za sve, za sve ostale nesreće!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:15 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


II
Nastaju poslednjih dvaest četiri sata mojih beležaka; nalazimo se, dakle — na kraju kraja!
Bilo je, mislim, oko pola jedanaest sati kad sam, uzbuđen, i, koliko se sećam, nekako čudno rasejan, ali sa definitivnim rešenjem u srcu, stigao u svoj stan. Nisam hitao, znao sam šta ću i kako ću. I najednom, tek što sam ušao u hodnik, videh da je iskrsla nova nevolja, i da su se stvari na neobičan način zaplele: stari knez je maločas doveden kolima iz Carskoga Sela, i nalazio se u mom stanu, a kod njega je bila Ana Andrejevna!
Smestili su ga ne u moju sobu, nego u dve gazdine sobe, pored moje. Još sinoć, kao što sam posle saznao, u tim sobama su izvršene izvesne izmene i neke popravke, uostalom vrlo neznatne. Gazda je sa ženom prešao u sobičak ćudljivog rošavog kirajdžije, o kome sam ranije govorio, a rošavoga kirajdžiju su privremeno smestili na neko drugo mesto, ne znam više gde.
Izišao je pred mene gazda, i odmah se za mnom ušunjao u moju sobu. Pogled mu nije bio onako odlučan kao juče; čovek se nalazio u nekom neobično uzbuđenom stanju, tako da kažemo: na visini događaja. Nisam mu rekao ništa, nego, otišavši u ugao i uhvativši se rukama za glavu ostadoh tako stojeći jedan minut. On je u početku mislio da ja samo „izigravam“; ali na kraju nije više mogao odoleti, i promrmlja uplašeno:
— Da vam nije što krivo? — A kad je video da ne odgovaram, dodade — Čekao sam vas da vas zapitam da li želite da se otvore ova vrata, kako biste imali neposrednu vezu sa kneževim odajama... umesto kroz hodnik? — i pokaza na sporedna, do sada uvek zatvorena vrata, koja su vodila u njegove, gazdine sobe, sada zauzete za kneza.
— Da vam kažem, Petre Hipolitoviću — obratih mu se ja strogo — molim vas najljubaznije da odete i da zamolite Anu Andrejevnu da odmah dođe ovamo na razgovor. Jesu li odavno došli?
— Biće već čitav sat.
— Dakle, idite.
Otišao je, i vratio se s čudnim odgovorom: da me Ana Andrejevna i knez Nikola Ivanović nestrpljivo očekuju da dođem kod njih; znači, Ana Andrejevna nije htela da dođe. Dovedoh u red odelo, očistih kaput u kome sam noćas spavao, umih se, očešljah, sve to ponajlak, i, svestan da treba da budem vrlo oprezan, odoh starcu.
Knez je sedeo na divanu, za jednim okruglim stolom, a Ana Andrejevna u drugom uglu za drugim stolom, koji je bio zastrt čaršavom, i na kome je sijao zagrejan gazdin samovar, očišćen kao nikada; ona je spremala čaj. Ušao sam sa strogim izgledom u licu; starac, koji je to odmah primetio, pretrnu, i osmejak na njegovom licu promeni se za trenutak u izraz straha; ja ne mogoh da izdržim, nego se nasmejah i pružih mu ruke: jadni starac mi pade u zagrljaj.
Bez sumnje, odmah sam razumeo s kim imam posla. Prvo, bilo mi je jasno, kao dvaput dva, da se od onog starca, koji je nedavno bio još dosta svež, i sasvim pri pameti, i imao, premda slab, ali ipak još neki karakter — da se od njega za vreme otkad se s njim nisam video, načinila prava mumija, nekakvo dete, plašljivo i nepoverljivo. Dodajem: on je dobro znao zašto je ovamo doveden; a sve je izvedeno tačno onako kako sam objasnio ranije. Prosto su ga najednom iznenadili, utukli, prebili vešću o izdajstvu njegove kćeri i o ludnici. On je pristao da ga odvedu, ne znajući od straha šta da radi. Rekli su mu da sam ja gospodar tajne, i da je u mene ključ za krajnje rešenje. Da dodam odmah: baš toga krajnjega rešenja i ključa on se plašio više nogo ičega. Zato je očekivao da ću ući u sobu sa presudom na čelu i s hartijom u rukama, i strašno se obradovao što sam počeo da se smejem, i uzeo da ćaskam o sasvim drugim stvarima. Kad smo se zagrlili, zaplakao je. Priznajem, i ja sam malo zaplakao; bilo mi ga je najednom vrlo žao... Malo Alfonsinkino kuče zalajalo je na mene kao zvonce tankim glasom, napadajući me sa divana. Od ovog sitnog kučeta knez se nije nikako odvajao otkako ga je nabavio; čak je s njim i spavao.
— Oh, je disais qu’il a du coeur![92] — uzviknu on ukazujući Ani Andrejevnoj na mene.
— Ali što ste se vi oporavili, kneže! Kako divno, sveže i zdravo izgledate! — rekoh mu ja. Avaj! Bilo je baš obratno: bio je mumija; a ja sam, onako govorio samo da ga ohrabrim.
— N’est-se pas, n’est-se pas?[93] — ponavljao je on radosno. — O, neobično sam se oporavio.
— Pijte međutim vaš čaj; i ako budete i meni dali jednu šolju, praviću vam društvo.
— Odlično! „Pićemo i uživaćemo“... kako li ono glase stihovi. Ana Andrejevna, dajte mu čaja; Il prend Toujours par les sentiments[94].... dajte nam čaja, draga moja.
Ana Andrejevna nam dade čaja, pa se najednom okrenu meni i poče vrlo svečano:
— Arkadije Makaroviću, nas dvoje, ja i moj dobrotvor, knez Nikola Ivanović sklonili smo se kod vas. Hoću time da kažem: da smo došli kod vas, jedino kod vas, i oboje tražimo od vas pomoći: Imajte na umu da je cela sudbina ovoga svetoga, ovoga najplemenitijega i uvređenoga čoveka u vašim rukama... Mi čekamo rešenje od vašega istinoljubivoga srca!
Ali nije mogla da dovrši; kneza je uhvatio užas, i sav je drhtao od straha:
— Après, après, n’est pas? Chère amie![95] — reče on nekoliko puta, dižući k njoj ruke.
Ne mogu da izrazim kako je neprijatan utisak na mene učinio ovaj njen ispad. Nisam odgovorio ništa, nego sam se zadovoljio time što sam se hladno i važno poklonio; zatim sam seo za sto i počeo razgovor o drugim stvarima, o nekim glupostima.; počeo sam da se smejem i da se šalim... Starac mi je očevidno bio blagodaran i razveselio se oduševljeno. Ali njegovo veselje, iako je bilo srdačno, očevidno je bilo i nepouzdano, i moglo se momentalno promeniti u potpunu malodušnost; to je bilo jasno na prvi pogled.
— Cher enfant, kažu da si bio bolestan... Ax, pardon!... Nije... Kažu da si se sve vreme bavio spiritizmom?
— Nije mi to bilo ni na kraj pameti — nasmeših se ja.
— Nisi? A ko mi je to govorio o spiritizmu?
— O tome vam je ovdašnji činovnik, Petar Hipolitović, maločas govorio — objasni mu Ana Andrejevna; — on je vrlo veseo čovek i zna mnogo priča; želite li da ga pozovem?
— Oui, oui, il est charmat... zna pričâ, ali bolje da ga pozovemo docnije. Pozvaćemo ga, pa će nam sve ispričati; mais après[96]. Zamisli, maločas postavljaju sto, a on kaže: ne uznemiravajte se, neće odleteti, mi nismo spiritisti. Zar kod spiritista stolovi lete?
— Pravo da vam kažem, ne znam; kažu da se dižu na svima nogama.
— Mais, c’est terrible se que tu dis,[97] — pogleda me on uplašen.
— O, ne bojte se, to je sve glupost.
— I ja kažem. Nastasja Stepanovna Salomejeva — znaš je... ah, jeste, ti je ne poznaješ — ...zamisli, i ona veruje u spiritizam i, zamislite, chère enfant — okrenu se on Ani Andrejevnoj — kažem joj Ja: u ministarstvima takođe ima stolova, i na njima leži po osam pari činovničkih ruku, sve pišu po hartiji—pa zašto tamo stolovi ne igraju? Zamisli, odjednom zaigraju! Pobuna stolova u ministarstvu finansija ili narodne prosvete! —toga još nije bilo!
— Kakve divne stvari govorite, kao i pre, kneže! — rekoh mu ja, trudeći se da se nasmejem što iskrenije.
— N’est-se pas? je ne parle pas trop, mais je dis bien.[98]
— Idem da dovedem Petra Hipolitovića — ustade Ana Andrejevna. Na licu joj je sijalo zadovoljstvo; obradovala se što sam tako ljubazan prema starcu. Ali čim je ona izišla, starčevo lice se za tili čas promenilo. Brzo je pogledao na vrata, osvrnuo se oko sebe, i, nagnuvši se prema meni sa divana, prošapta mi uplašeno:
— Cher ami! O, kad bih mogao da ih vidim ovde obe zajedno! O, cher enfant!
— Kneže, umirite se...
— Da, da ali... izmirićemo ih, n’est-se pas? Ovo je samo beznačajna svađa između dveju tako dobrih žena, n’est-se pas? Jedino se u tebe nadam... Sve ćemo to dovesti u red... a što je ovo neki čudan stan — poče on da se osvrće po sobi bojažljivo — i, znaš, ovaj gazda... ima neko lice... Reci mi, nije opasan?
— Gazda? O, ne! zbog čega bi bio opasan?
— C’est sa. Utoliko bolje. Il semble qu’il est bête, se gentilhomme[99]. Tako ti Boga, nemoj da govoriš Ani Andrejevnoj da se ja svega plašim ovde; kad sam došao, pohvalio sam sve, i gazdu sam pohvalio. Čuj, ti znaš istoriju o fon-Zonu — sećaš li se?
— Pa šta?
— Rien, rien du Tout... Mais je suis libre ici, n’est-se pas?[100] Kako ti misliš? Ovde mi se ne može dogoditi ništa... onome slično?
— Uveravam vas, dragi moj... ah, kako možete takvo što da pomislite!
— Mon ami! Mon enfant! — uzviknu on najednom, sklopivši ruke pred sobom i već više nimalo ne skrivajući svoj strah — ako odista imaš kakav dokument... jednom reči — ako imaš što da mi kažeš, nemoj da mi kažeš; tako ti Boga, ne govori uopšte ništa... što duže možeš, ne govori...
On htede da ustane da me zagrli; suze su mu tekle po licu; ne mogu da izrazim kako mi se stezalo srce: jadni starac ličio je na kakvo siroto, slabo, zaplašeno dete koje su iz rodnoga gnezda ukrali Cigani, i odveli ga tuđim ljudima. Ali ne bi nam suđeno da se zagrlimo: otvoriše se vrata i u sobu uđe Ana Andrejevna, ali ne s gazdom, nego sa svojim bratom kamerjunkerom. Ova novost me je ošamutila; ja ustadoh i pođoh vratima.
— Arkadije Makaroviću, dopustite da vas upoznam — glasno reče Ana Andrejevna, tako da sam i nehotice morao da ostanem.
— Odveć dobro poznajem vašega brata — rekoh, izgovarajući polako svaku reč, a naročito naglasivši reč „odveć“.
— Ah, to je bio užasan nesporazum! I toliko mi je žao, dragi And... Andreja Makaroviću — poče mladi čovek, prilazeći mi neobično ljubazno i uhvativši mi ruku koju nisam bio više u stanju da istrgnem — za sve je kriv moj Stepan; tako glupo mi vas je prijavio, da sam mislio da je neko drugi; — to se desilo u Moskvi — objasni on sestri — posle toga sam na sve načine pokušavao da vas nađem, ali sam se razboleo; evo pitajte nju. Cher prinse, nous devons être amis même par droit de naissanse...[101]
Taj drski mladić imao je hrabrosti da me i obgrli, što je bio vrhunac familijarnosti. ja stadoh u stranu, ali pošto sam se zbunio, učinilo mi se da je bolje da što pre iziđem ne rekavši ni reči. Kad sam došao u svoju sobu, seo sam na krevet, uzbuđen, da razmišljam. Intriga me je davila; ali mi je ipak bilo nemoguće da Anu Andrejevnu prosto pustim da propadne. Osetih da mi je i ona mila, i da je njen položaj užasan.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:15 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


III
Kao što sam i očekivao, došla je ona sama u moju sobu, ostavivši kneza s bratom koji je počeo da prepričava knezu razne spletke iz društva, najsvežije, čime je mnogo razonodio i razveselio radoznalog starca. Ustadoh s kreveta ćuteći i pogledah je upitno.
— Rekla sam vam sve, Arkadije Makaroviću — poče ona otvoreno — naša sudbina je u vašim rukama.
— Ali ja sam vam već rekao da ne mogu... Najsvetije obaveze me sprečavaju da učinim ono na šta vi računate...
— Tako? je li to vaš odgovor? Najzad, neka ja i propadnem, ali starac? Šta mislite? Još večeras će poludeti!
— Ne, poludeće onda ako mu pokažem pismo njegove kćeri u kome se ona savetuje s advokatom o tome kako da oca proglasi neuračunljivim! — uzviknuh ja vatreno. — To on ne bi mogao da podnese! Znajte da on i ne veruje tome pismu! Već mi je i rekao to!
Ovo sam slagao (da mi je on rekao) ali je bilo zgodno.
— Već vam je rekao? To sam i mislila! U tom slučaju sam propala; već je plakao i tražio da ide kući.
— Saopštite mi u čemu je u stvari vaš plan? — zapitah ja navaljujući. Ona pocrvene, verovatno zbog uvređene nadmenosti, ali se ipak pribra:
— S pismom njegove kćeri u rukama, opravdani smo u očima sveta. Odmah bih poslala po kneza V., i Borisa Mihajlovića Peljiščeva; to su njegovi prijatelji iz detinjstva; obojica su poštovane i uticajne ličnosti u otmenom svetu, i, to znam, oni već od pre dve godine osuđuju izvesne postupke njegove nemilosrdne i sebične kćeri. Oni će ga, naravno, izmiriti s njegovom kćeri po mojoj molbi, jer ja to tražim; ali će se zato situacija potpuno izmeniti. Sem toga, tada će se i moji rođaci Fanariotovi, kako ja mislim, rešiti da podrže moja prava. Meni je međutim pre svega stalo do njegove sreće; neka on najzad uvidi i oceni: ko mu je zbilja odan? Bez sumnje, najviše računam na vaš uticaj, Arkadije Makaroviću: vi ga tako volite... A ko ga drugi i voli, sem mene i vas? poslednjih dana je samo o vama govorio; tugovao je za vama, vi ste njegov „mladi prijatelj“... Samo po sebi se razume da celoga života mojoj blagodarnosti neće imati granica...
Ona mi je tu obećavala nagradu — i pare, možda. Prekidoh je oštro:
— Ma šta rekli, ne mogu! — rekoh joj s nepokolebljivom odlučnošću — mogu vam samo odgovoriti isto tako iskreno i objasniti vam moje poslednje namere: u najkraćem vremenu predaću ovo fatalno pismo Katarini Nikolajevnoj u ruke, ali s tim da ona od svega što se sad desilo ne pravi nikakav skandal, i da prvo obeća da neće smetati vašoj sreći. To je sve što mogu da učinim.
— To je nemoguće! — reče ona, sva pocrvenevši. Sama pomisao da nju Katarina Nikolajevna štedi, dovela ju je do besa.
— Neću menjati svoju odluku, Ana Andrejevna.
— Možda ćete je promeniti.
— Obratite se Lambertu!
— Arkadije Makaroviću, ne znate kakva nesreća može da se desi zbog vaše tvrdoglavosti — reče ona surovo i ljutito.
— Nesreća će se desiti — to je sigurno... meni se vrti glava. Dosta sam vam rekao, i rešio sam se — i svršena stvar. Samo, Boga radi, molim vas, ne dovodite mi vašega brata!
— Ali on baš želi da stvar zagladi...
— Nema šta da zagladi! Nemam potrebe, ne želim, ne želim! — viknuh ja, uhvativ se za glavu. (O, možda sam tada govorio s odveć velike visine!) Ali, recite mi gde će knez danas da noći? Neće valjda ovde?
— Noći će ovde, kod vas i s vama.
— Još večeras se selim u drugi stan!
I posle svih nemilostivih reči, uzeh kapu i počeh da oblačim bundu. Ana Andrejevna me je gledala ćuteći i surovo.
Bilo mi je žao — o, bilo mi je žao te gorde devojke! Ali sam izleteo iz stana, ne ostaviv joj ni reči nade.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:16 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



IV
Trudim se da skratim. Moja odluka je pala konačno, i ja odoh pravo Tatjani Pavlovnoj. Avaj! Mogla je biti sprečena velika nesreća da sam je tada zatekao kod kuće; ali, kao naročito, toga dana me je teralo neuspevanje. Svratio sam, naravno, i kod mame, prvo zato da se za nju, moju mamu, raspitam; a drugo, računao sam gotovo nasigurno da ću tamo zateći Tatjanu Pavlovnu; no ona ni tamo nije bila; baš je pre kratkog vremena nekuda izašla; a mama je ležala bolesna, i s njom je ostala jedino Liza. Liza me je zamolila da ne ulazim da ne bih razbudio mamu: „celu noć nije spavala, mučila se; hvala Bogu, bar je sad zaspala“. Zagrlih Lizu i rekoh joj samo dve reči: da sam se rešio na jednu ogromnu i sudbonosnu stvar, i da ću je uskoro izvršiti. Saslušala je to bez naročitoga iznenađenja, kao najobičnije reči. O, svi su oni već navikli na moja neprekidna „poslednja rešenja“, koja docnije malodušno napuštam. Ali sad — sad je bila druga stvar! Svratio sam, isto tako, i u gostionicu na kanalu, i posedeo onde da prođe vreme te da nasigurno zateknem Tatjanu Pavlovnu kod kuće. Uostalom, objasniću zašto mi je tako iznenada bila potrebna ova žena. Stvar je u tome: hteo sam odmah da je pošljem da ode Katarini Nikolajevnoj, da je zamoli da dođe tu, u njen stan, te da joj pred Tatjanom Pavlovnom vratim dokument, i objasnim sve jedanput zasvagda... Ukratko, hteo sam samo da izvršim svoju dužnost; hteo sam da opravdam sebe jednom zauvek. Pošto bih svršio s tim, neizostavno sam rešio da progovorim nekoliko toplih reči u korist Ane Andrejevne, i, ako bude moguće, da uzmem Katarinu Nikolajevnu i Tatjanu Pavlovnu (kao svedoka), da ih odvezem u svoj stan, to jest kod kneza, i.„ i... jednom reči, da bar u tom krugu danas načinim ceo svet srećnim, tako da bi onda ostali još jedino Versilov i mama. Nisam mogao da sumnjam u uspeh: Katarina Nikolajevna iz blagodarnosti za vraćeno pismo, za koje joj ja ne bih tražio ništa, ne bi mogla odreći mi takvu molbu. Avaj! Još jednako sam uobražavao da je dokument u mene. O, u kakvom sam glupom i nedostojnom položaju bio, ne sluteći to!
Već se bilo jako smrklo; već je bilo oko četiri sata posle podne kad sam opet svratio kod Tatjane Pavlovne. Marija mi je odgovorila grubo da „nije dolazila“. Vrlo dobro se sećam sad kako me je Marija čudno pogledala; ali, naravno, tada još ništa nisam mogao da posumnjam, i utučen, silazeći sa stepenica u stanu Tatjane Pavlovne, setih se nesrećnoga kneza kako je za mnom pružao ruke — i najedanput mi dođe žao, i počeh da sebe prekorevam što sam ga napustio, i to možda zbog lične uvređenosti. Uznemireno sam počeo da zamišljam da su se tamo kod njih u mome odsustvu mogle odigrati ružne stvari, te brzo pohitah kući. Kod kuće se, međutim, desilo ovo.
Ana Andrejevna, izašavši iz moje sobe ljutita, nije izgubila hrabrost. Treba da saopštim da je još izjutra slala po Lamberta; zatim je slala još jedanput po njega; a kako Lambert nikako nije dolazio kući, poslala je najzad svoga brata da ga potraži. Nesrećnica, pošto je videla moj otpor, položila je svu nadu na Lamberta i na njegov uticaj na mene. Čekala je Lamberta s nestrpljenjem, i samo se čudila: kako ju je on, koji je dotle neprestano obletao oko nje, sad najedared odbacio i iščezao. Avaj! Njoj ni na pamet nije moglo pasti da Lambert, imajući dokument u rukama, ima sad sasvim druge planove, i da se zbog toga, naravno, krije, i da baš naročito nju izbegava.
Na taj način, uznemirena i sa sve većom uzbunom u duši, Ana Andrejevna gotovo nije više bila u stanju da razonodi starca; njegova uznemirenost je porasla do opasnih razmera. Postavljao je čudna i plašljiva pitanja, počeo je čak da i nju posmatra podozrivo i nekoliko se puta zaplakao. Mladi Versilov tada nije dugo sedeo kod njega. posle njega, Ana Andrejevna je najzad dovela Petra Hipolitovića, na koga je toliko polagala, ali ovaj se nimalo nije dopao knezu; baš je izazvao odvratnost. Uopšte je na Petra Hipolitovića knez zbog nečega počeo da gleda sa sve većim nepoverenjem i sumnjičenjem. A gazda, kao naročito, upustio se da tumači spiritizam, i neke fokuse koje je, lično video na predstavama; na primer, kako je jedan šarlatan, koji je odnekud doputovao, tobože pred celom publikom sekao ljudima glave, tako da je potekla krv koju su svi videli, i posle ih ponova metao na vrat, i one su, tobože, opet srastale; sve to pred celom publikom; i da se to desilo pedeset devete godine. Knez se toliko uplašio, i ujedno s tim se zbog nečega toliko naljutio, da je Ana Andrejevna bila prinuđena da odmah udalji pripovedača. Srećom je donet ručak, naročito poručen još uoči toga dana, negde u blizini (po preporuci Lamberta i Alfonsinke), kod jednog čuvenog kuvara Francuza, koji je ostao bez mesta i tražio službu u kakvoj aristokratskoj kući ili u klubu. Ručak sa šampanjcem je vanredno razveselio starca; jeo je mnogo i šalio se. posle ručka je, naravno, otežao, te je zaželeo da spava; a kako je on i inače uvek spavao posle ručka, Ana Andrejevna mu je spremila postelju. Pre spavanja joj je neprestano ljubio ruke i govorio: da je ona njegov raj, nada, hurija, „zlatan cvetak“ —jednom reči, tepao joj je sve samim istočnjačkim izrazima. Najzad je zaspao. U to se i ja vratih.
Ana Andrejevna brzo uđe u moju sobu, i sklopivši preda mnom ruke, reče mi da „me moli, ne zbog sebe nego zbog kneza, da ne odlazim, i da, čim se knez probudi, odem kod njega. „Bez vas će propasti, dobiće nervni udar; bojim se da neće izdržati do noći“... Dodala je još da bezuslovno mora izaći, „možda za čitava dva sata, i da, prema tome, ostavlja kneza na meni„. Obećah joj toplo da ću do večera ostati, i da ću, kad se stari bude probudio, upotrebiti sve što bude moguće da ga razonodim.
—A ja ću vršiti svoju dužnost! — završi ona energično.
— Zatim je izašla. Dodajem, zahvatajući unapred otišla je da potraži Lamberta; to joj je bila poslednja nada; pored toga, svratila je i kod brata i kod svojih rođaka Fanariotovih; može se misliti u kakvom se duševnom raspoloženju vratila.
Knez se probudio otprilike sat i po posle njenog odlaska. Čuo sam kroz zid kako ječi, i odmah otrčah do njega; zatekao sam ga da sedi na krevetu u domaćoj haljini, ali je toliko bio zaplašen što se našao sâm, i svetlošću jedne jedine lampe, i tuđom sobom, da se, kad sam ušao, trgao, skočio i povikao. Prišao sam mu brzo, i kad je video da sam to ja, počeo je da me grli sa suzama radosti.
— A meni cu kazali da si se odselio nekuda u drugi stan, da si se uplašio i pobegao.
— Ko je to mogao da vam kaže?
— Ko je mogao? Vidiš, možda sam baš i câm izmislio, a možda mi je ko i rekao. Zamisli, maločas sam sanjao:
ulazi starac s bradom i sa ikonom, sa ikonom na dvoje razbijenom, i najedared mi kaže: „Ovako će se razbiti tvoj život!“
— Ah, Bože moj, sigurno ste od nekoga čuli da je Versilov juče razbio ikonu?
— N’est-se pas? Čuo sam, čuo sam. Od Darje Onisimovne sam čuo još jutros. Ona je ovamo donela moj kofer i kučence.
— Pa ste o tome i sanjali.
— Ako, svejedno... a zatim, taj starac mi je neprestano pretio prstom. A gde je Ana Andrejevna?
— Odmah će se vratiti.
— Odakle? Zar je i ona otputovala? — zapita on bojažljivo.
— Nije, nije, sad će biti ovde; zamolila je mene da za to vreme budem kod vas.
— Oui, doći će. I tako je naš Andreja Petrović sišao s uma, „kako neprimetno i kako hitro!“ Uvek sam mu proricao da će tako svršiti. Dragi prijatelju, čekaj...
Najedanput me uhvati rukom za kaput i privuče k sebi.
— Gazda mi je maločas — poče da mi priča šapatom — donosio fotografije, odvratne ženske fotografije, sve same gole žene u raznim istočnjačkim položajima, i uzeo da mi ih pokazuje u staklu... ja, ja sam stegao srce; ali zar nisu odvratne žene dovodili i onome nesrećniku da bi ga posle lakše napili...
— Vi neprestano govorite o fon-Zonu; dosta, kneže, o tome! Gazda je magarac i ništa više!
— Magarac i ništa više! C’est mon opinion![102] Dragi prijatelju, ako možeš, spasi me odavde! — reče on i najedared sklopi preda mnom ruke.
— Kneže, učiniću sve što mogu! ja sam ceo vaš... Dragi kneže, pričekajte, možda ću sve dovesti u red!
— N’est-se pas? Uzećemo stvari i pobeći ćemo, a kofer ćemo ostaviti da on pomisli da ćemo se vratiti.
— Kuda da pobegnemo? A Ana Andrejevna?
— Ne, ne, zajedno s Anom Andrejevnom... Oh, mon cher, u glavi mi je neka kaša... Slušaj, tamo u torbici, desno, nalazi se Kaćin portret; maločas sam ga turio unutra krišom da Ana Andrejevna, i naročito ova Darja Onisimovna, ne primete; tako ti Boga, daj mi ga brzo, oprezno, pazi da nas ne zateknu... Može li da se metne reza na vrata?
Odista, našao sam u torbici fotografski portre Katarine Nikolajevne u malom ovalnom ramu. On ga uze u ruku, prinese ga svetlosti, i najedanput mu potekoše suze niz žute, mršave obraze:
— C’est un ange, c’est un ange du ciel![103] — ponavljao je — celoga života sam se grešio o nju„. i evo sad! Chère enfant, ne verujem ničem, ničem ne verujem! Dragi prijatelju, reci mi: da li se može i zamisliti da hoće da me zatvore u ludnicu? Je dis des choses charmantes et Tout jle monde rit...[104] i najedanput toga čoveka odvode u ludnicu!
— To nikom ni na um ne dolazi! — uzviknuh ja. — To je greška. ja znam njene osećaje!
— I ti znaš njene osećaje! To je divno! Dragi prijatelju, ti si me kao iz mrtvih digao! Šta mi sve nisu za tebe napričali? Dragi prijatelju, pozovi ovamo Kaću, i neka se one dve ovde preda mnom izljube, ja ću da ih odvezem kući, a gazdu ćemo oterati!
Zatim ustade, sklopi preda mnom ruke, i najednom i kleknu.
— Cher — poče da šapće u nekom bezumnom strahu, sav dršćući kao list — dragi prijatelju, reci mi celu istinu: kuda će oni sad sa mnom?
— Bože! — viknuh ja, dižući ga i stavljajući ga na krevet — pa vi ni meni više ne verujete: zar vi mislite da sam i ja u zaveri? Ta ja neću dati ovde nikome ni prstom da vas dirne!
— C’est sa, ne daj... — promuca on, uhvativ me čvrsto za laktove obema rukama, neprestano dršćući. — Ne daj me nikome! I nemoj da me obmanju ješ... hoće li me odvesti odavde? Čuj, ovaj gazda, taj Hipolit, kako li mu beše ime, je li on... — doktor?
— Kakav doktor?
— Zar ovo... ovo nije ludnica, ovo ovde, u ovoj. sobi?
U tom trenutku se otvoriše vrata i u sobu uđe Ana Andrejevna. Mora biti da je prisluškivala na vratima, i, ne mogavši više izdržati, otvorila je vrata odveć iznebuha, tako da je knez, koji se trzao na svaki škrip, uzviknuo i ničice legao na jastuk. Dobio je neku vrstu napada, koji se završio jecanjem.
— Ovo je plod vašega rada — rekoh joj, ukazujući na starca.
— Ne, to je plod vašega rada! — reče ona oštro, još višim glasom. — poslednji put vam se obraćam, Arkadije Makaroviću: hoćete li da demaskirate paklenu intrigu protiv nezaštićenoga starca, i da žrtvujete „vaše bezumne i detinjaste ljubavne snove“, da biste spasili svoju rođenu sestru?
— Spasiću vas sve, ali samo onako kako sam vam maločas rekao! Idem sad, i možda će kroz jedan sat ovde biti i Katarina Nikolajevna! Sve ću vas izmiriti, i svi će biti srećni! — uzviknuh ja gotovo oduševljeno.
— Dovedi, dovedi je ovamo! — ožive knez. — Odvedite me njoj! Hoću da vidim Kaću i da je blagoslovim — vikao je on, dižući ruke i ustajući s kreveta.
— Vidite — ukazah na njega Ani Andrejevnoj — čujte šta čovek govori: vidite da vam više ni u kom slučaju ne može pomoći nikakav „dokument“
— Vidim, ali bi ipak još pomogao da opravda moj postupak pred mišljenjem sveta; ovako sam osramoćena! Ipak, savest mi je čista; Svi su me ostavili, čak i moj rođeni brat koga je uplašio neuspeh... Ali ja ću vršiti svoju dužnost, ostaću pored ovog nesrećnog čoveka kao njegova dadilja, kao njegova bolničarka!
Kako ja nisam imao vremena da dangubim, istrčah iz sobe.
— Vratiću se kroz jedan sat, i neću se vratiti sam! — doviknuh s vrata.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:16 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


GLAVA DVANAESTA
I
Najzad sam zatekao kod kuće Tatjanu Pavlovnu! Brzo sam joj izložio sve, sve o dokumentu, i sve do poslednje sitnice o onome što se dešava kod mene u stanu. Iako je i ona vrlo mnogo bila obaveštena o svemu, i posle dve reči već shvatila u čemu je stvar, ipak je moje izlaganje trajalo, mislim, oko deset minuta. Govorio sam samo ja, i govorio sam sve po istini kako je bilo, i nisam se stideo. Ona je ćutala nepomično, uspravljena kao pleteća igla; sedela je na stolici, stisnutih usana, ne skidajući s mene očiju, i slušajući s napregnutom pažnjom. A kad sam svršio, ona skoči s mesta, i to tako naglo da sam i ja skočio.
— Ah, kuče jedno! I to pismo je u stvari bilo kod tebe zašiveno, i zašila ga ona luda Marija Ivanovna! Ah, vi odvratni bezobraznici! Ti si dakle došao ovamo da osvajaš srca, da pobeđuješ otmeni svet. Hoćeš da se osvetiš kome bilo zato što si vanbračni sin?
— Tatjana Pavlovna — viknuh ja — nemojte da me grdite! Možda ste baš vi s vašom grdnjom od početka krivi što sam bio toliko ogorčen. Jeste, ja sam vanbračni sin, i možda sam odista hteo da se svetim zbog toga što sam vanbračni sin, i odista možda kome bilo, zato što ni sam đavo ne može da pronađe ko je tu kriv — ali ne zaboravite da sam odbio da stupim u društvo sa nevaljalcima, i da sam pobedio svoje strasti! Bez reči ću joj predati dokument i otići, neću ni jednu njenu reč sačekati; vi lično bićete svedok!
— Daj pismo, daj odmah pismo, odmah vadi pismo ovamo na sto! Ili valjda opet lažeš?
— Pismo je zašiveno u mom džepu; Marija Ivanovna ga je zašila lično; a kad sam pravio nov kaput, izvadio sam ga iz staroga i sâm sam ga zašio u ovaj novi kaput; evo ga ovde, opipajte, vidite da li lažem!
— Daj ga, izvadi ga! — navaljivala je na mene Tatjana Pavlovna.
— Ne dam ga ni no koju cenu, ponavljam vam; metnuću ga pred nju u vašem prisustvu i otići ću, neću nijednu njenu reč sačekati; ali je potrebno da ona zna i svojim očima vidi da joj ga ja sam predajem, dobrovoljno, bez prinude i bez nagrade.
— Dakle, opet hoćeš da igraš ulogu? Još si zaljubljen, kuče jedno?
— Govorite pakosti koliko hoćete; zaslužio sam ih, pa me ne vređaju. Neka joj se i učinim neznatan mališan koji je sklapao zaveru protiv nje — ali neka uvidi da sam savladao sam sebe, i da njenu sreću stavljam više svega na svetu! Ništa to ne mari, Tatjana Pavlovna, ništa to ne mari! ja sebi velim: samo hrabro i nadaj se! Iako je ovo bio moj prvi korak na poprište života, završio se dobro, plemenito! I šta ima u tome što je volim? — produžih ja oduševljeno i svetlih očiju — toga se ne stidim; mama je anđeo nebeski, a ona je carica zemaljska! Versilov će se vratiti mami. I onda ne treba da se stidim od nje: čuo sam sve šta su ona i Versilov razgovarali; stajao sam iza zavese... O, sve troje smo „ljudi istog bezumlja!“ A znate li čija je to reč: „ljudi istog bezumlja“? To je njegova reč, reč Andreje Petrovića! A znate li da nas ovde možda ima i više nego troje koji smo podjednako bezumni? Evo da se opkladimo da ste vi četvrta osoba isto takvog bezumlja! Hoćete li da kažem? Kladim se da ste i vi lično celoga svoga života bili zaljubljeni u Andreju Petrovića, a možda ste još i sada...
Ponovo kažem: bio sam u oduševljenju, i u nekom osećanju sreće, ali nisam uspeo da dovršim: ona me nekako neprirodno brzo ujedanput uhvati rukom za kosu, i dva puta me iz sve snage povuče nadole... zatim me najednom ostavi, ode u ugao, i okrenuvši mi leđa pokri lice maramom.
— Kuče jedno! Da mi to nikad više nisi rekao! — reče mi plačući.
Sve to desilo se tako neočekivano da sam prosto bio ošamućen. Stajao sam i gledao je, ne znajući šta da radim.
— Fuj, magarče! Hodi ovamo, poljubi staru ludu! — reče ona najedanput, plačući i smejući se — i da mi nikad više to nisi rekao... A tebe volim, i celoga sam te života volela... magarče jedan!
Ja je poljubih. Reći ću u zagradi: od ovoga trenutka smo nas dvoje, ja i Tatjana Pavlovna, postali prijatelji.
— Ah, da! Ta šta mi je! — uzviknu ona odjednom, i udari se no čelu — Šta kažeš, molim te, i stari knez je u tvom stanu? je li to istina?
— Uveravam vas.
— Ah, Bože moj! Oh, hvata me muka! — poče ona da trči po sobi; — i tamo sad rade s njim što im je volja! Eh, grom ih spalio, budale! I to još, kažeš, od jutros? Eto ti ta Ana Andrejevna! Eto vam ta kaluđerica! A ona princeza ništa i ne sanja!
— Koja princeza?
— Pa carica zemaljska, ideal!... Ali šta da se sad radi?
— Tatjana Pavlovna! — rekoh joj ja, pribravši se — razgovarali smo o glupostima, a zaboravili smo ono što je glavno: naime, dojurio sam ovamo po Katarinu Nikolajevnu, i svi tamo čekaju na moj povratak.
I ja joj objasnih da ću joj predati dokument samo pod tim uslovom ako obeća da će se odmah izmiriti s Anom Andrejevnom, i da pristane na njen brak...
— Odlično! — prekide me Tatjana Pavlovna — i ja sam joj to sto puta kazala. On će i onako umreti pre nego što dođe do braka, pa se dakle neće ni venčati; a ako u testamentu hoće da ostavi novac njoj, Ani, to je već i bez toga učinjeno...
— Zar je Katarini Nikolajevnoj samo novca žao?
— Ne; ona se neprestano bojala da je dokument u nje, u Ane, a i ja. Zbog toga smo motrili na nju. Kći nije htela da potrese starca, a Švabi Bjoringu, odista je žao i novca.
— I ipak, posle toga, biće u stanju da pođe za Bjoringa?
— A šta da radiš s ludom? Rečeno joj je da bude luda, i luda će ostati do veka. Znaš, ona kaže da će joj on doneti spokojstvo: „za nekoga, veli, moram da se udam; za njega je, izgleda, najbolje“; ali videćemo koliko će to trajati. Čupaće docnije kose no već će biti dockan.
— Pa zašto joj dopuštate? Vi je volite, u oči ste joj kazali da ste zaljubljeni u nju!
— I jesam zaljubljena, i više je volim nego svi vi zajedno — ali je ona ipak jedna nerazumna luda!
— Onda pohitajte no nju odmah, pa ćemo ovde sve svršiti i onda je odvesti njenom ocu.
— Ali to nije moguće, nije moguće, glupače! U tome i jeste stvar! Ah, šta ja radim! Ah, muka me hvata! — uzviknu ona i poče opet da tumara po sobi, ali ipak uze ogrtač. — E-eh, da si došao pre četiri sata; a sad je osam; malopre je otišla na večeru kod Peljiščevih, a posle s njima u operu.
— Bože moj, onda treba otići po nju u operu... ne, ne, to ne ide! Šta li će sad biti sa starcem? Umreće još u toku ove noći!
— Čuj! ne idi tamo, nego otidi kod mame, noći kod nje, i sutra rano...
— Ne, neću starca ni po koju cenu da ostavim, ma šta da se desi.
— Imaš pravo, ne ostavljaj starca. A ja ću, znaš, ipak da odjurim do nje i da joj ostavim zabelešku... znaš, napisaću našim rečima (ona će razumeti!) da je dokument ovde, i neka sutra tačno u deset sati pre podne dođe ovamo kod mene — ali tačno! Ne brini, doći će, mene će poslušati, i tada ćemo sve dovesti u red. A ti pohitaj tamo i zabavi starca kako znaš i možeš; strpaj ga da spava, da ako dočeka jutro! Ni Anu nemoj da plašiš; i nju volim; nisi pravedan prema njoj, jer ne možeš da je razumeš: ona je uvređena, još od detinjstva je uvređena; oh, svi ste mi pali na vrat! I ne propusti da joj kažeš, kaži joj s moje strane, da sam se ja zauzela za stvar, ja lično, i od svega srca, i neka ne brine, i da njen ponos neće ništa biti povređen... poslednjih dana smo se sasvim posvađale, ispljuvale, i ispsovale! Ali trči... Čekaj, pokaži mi džep... je li istina, je li istina? Oh, da li je istina? Daj mi to pismo makar preko noć, šta će ti? Ostavi ga ovde, neću ga pojesti. Možeš ga izgubiti preko noć... ili promeniti mišljenje?
— Ni po koju cenu ga ne dam! — uzviknuh ja — Opipajte, pogledajte, ali ni po koju cenu vam ga ne bih ostavio!
— Vidim da je hartija — reče ona pipajući prstima. — E-eh, dobro, idi, a ja ću možda svratiti kod nje i u pozorište, to si se dobro setio! Samo potrči, trči!
— Tatjana Pavlovna, čekajte, šta radi mama?
— Živa je.
— A Andreja Petrović? Ona odmahnu rukom.
— Doći će k sebi!
Odjurih ohrabren, s novom nadom, iako mi nije pošlo za rukom sve onako kako sam računao. Ali avaj, sudbina je odredila da bude drukčije; i mene je čekalo nešto neslućeno. Odista, postoji sudbina!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:17 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



II
Još sa stepenica sam čuo u našem stanu lupu; a vrata moga stana nađoh otvorena. U hodniku je stajao jedan lakej u livreji, koga nisam poznavao. Petar Hipolitović sa ženom, oboje od nečega uplašeni, takođe su stajali u hodniku i nešto čekali. Vrata na kneževoj sobi su bila otvorena, i tamo se razlegao krupan glas koji sam odmah poznao — Bjoringov glas. Još nisam uspeo ni dva koraka da načinim, kad spazih da kneza, koji je bio sav uplakan i drhtao, vode iz sobe u hodnik Bjoring i njegov pratilac, baron R, onaj što je dolazio Versilovu na pregovore. Knez je na sav glas jecao, grlio i ljubio Bjoringa; Bjoring je vikao na Anu Andrejevnu, koja je takođe bila izašla u hodnik da isprati kneza; on joj je pretio, i, izgleda, lupao nogom o patos —jednom reči, pokazao se gruba vojničina, pored svega toga što je bio iz „otmenog sveta“. Docnije se videlo da je on mislio da je Ana Andrejevna izvršila krivično delo svojim postupkom, i da će sad nesumnjivo morati da odgovara čak i pred sudom. Neupoznat sa stvari, sve je preuveličao, kao što se to dešava, te je zbog toga počeo da smatra da ima pravo da prema njoj postupa bez ikakvog obzira. Nije još uspeo da shvati stvar: njega je neko, kao što se docnije videlo (o tome ću pričati zatim) anonimno izvestio o stvarima, te je on doleteo u raspoloženju pobesnelog gospodara, u raspoloženju u kome su čak i najduhovniji ljudi njegove nacije gotovi neki put da se tuku kao šusteri. Ana Andrejevna je ceo ovaj ispad posmatrala s najvećim dostojanstvom; ja tada još nisam bio tu. Video sam samo da je Bjoring, pošto je izveo starca u hodnik, predao ga baronu R, brzo se okrenuo Ani Andrejevnoj, izdrao se na nju, verovatno odgovarajući joj na kakvu njenu napomenu:
— Vi ste intrigantkinja! Hoćete njegove pare! Od ovoga trenutka ste osramoćeni u društvu, i odgovaraćete pred sudom...
— Vi eksploatišete ovog nesrećnog bolesnika, i doveli ste ga do ludila... a vičete na mene zato što sam žena, i nemam koga da me zaštiti...
— Ah, jeste! Vi ste njegova verenica, verenica! — vikao je zlobno Bjoring, besneći od ljutine.
— Bože, barone... Chère enfant, je vous aime[105] — zaplaka se knez, pružajući ruke prema Ani Andrejevnoj.
— Pođite, kneže, pođite; protiv vas je ovde postojala zavera, možda čak i protiv vašega života! — viknu mu Bjoring.
— Oui, oui, je comprends, j’ai compris au commensement...[106]
— Kneže — prekide ga Ana Andrejevna, i reče povišenim tonom — vređate me, i dopuštate da me vređaju!
— Dalje odavde! — dreknu Bjoring na nju. Ovo nisam mogao da podnesem.
— Huljo! — viknu h na njega — Ana Andrejevna, ja sam vaš zaštitnik.
Neću i ne mogu opisati u pojedinostima sve što se tada desilo. Scena je bila strašno ružna, i ja kao da sam odjednom izgubio pamet. Čini mi se da sam skočio i udario ga, u svakom slučaju sam ga jako gurnuo. On je mene udario iz sve snage po glavi, tako da sam pao. Kad sam se pribrao, potrčao sam za njima niza stepenice; sećam se da mi je iz nosa tekla krv. Pred kapijom su ih čekala kola, i dok su kneza unosili, ja pritrčah kolima, i, mada me je lakej odgurivao, skočim opet na Bjoringa. Tada se, ne znam otkuda, tu stvori i policija. Bjoring me uhvati za jaku, i oštro naredi policajcu da me odvede u kvart. ja sam vikao da i on mora sa mnom zajedno da ide, pa da se izvrši saslušanje nad obojicom, i da mene ne smeju voditi iz moga stana. Ali kako se stvar desila na ulici a ne u stanu, i pošto sam ja vikao, psovao i tukao se kao da sam pijan, i kako je Bjoring bio u uniformi, to policajac mene uhvati da me povede. Ali tek tada me uhvati bes, ja, otimajući se iz sve snage, čini mi se udarih i policajca. Sećam se da su posle toga došla još dvojica policajaca i odveli me. Zatim, jedva se sećam da su me uveli u jednu zagrejanu sobu punu dima, u kojoj je bilo mnogo ljudi, od kojih su neki stajali, neki sedeli, čekali i pisali; i ovde sam produžio da vičem, tražeći da me saslušaju. Ali stvar više nije bila prosta, nego se komplikovala sa nasiljem i ustajanjem protiv policiske vlasti. Uz to sam i nepristojno izgledao. Neko najednom dreknu na mene oštro. Policajac što me je doveo, optuživao me je za tuču, i referisao o pukovniku...
— Kako se zovete? — dreknu neko na mene.
— Dolgoruki — riknem ja.
— Knez Dolgoruki?
Izvan sebe kako sam bio, odgovorih mu nekom vrlo ružnom psovkom, a zatim... zatim se sećam da su me odvukli u jednu tamnu sobicu „za istrežnjavanje“. Ne, ja ne protestujem. Ceo čitalački svet pročitao je pre nekoliko dana u novinama kako se žali jedan gospodin koji je odsedeo celu noć u zatvoru, vezan, takođe u sobici „za istrežnjavanje“; ali taj, izgleda, nije doista ni bio kriv; a ja sam bio kriv. Legoh na daske, na kojima su već kao mrtvi spavali dvojica. Bolela me je glava, udarale su mi slepoočnice, kucalo mi je srce. Mora biti da sam zatim izgubio svest, i da sam, izgleda, pao u bunilo. Sećam se samo toliko da sam se probudio usred noći, i da sam seo. Tada sam se setio svega, i razumeo sam sve, i naslonivši laktove na kolena, podupro rukama glavu i utonuo u duboko razmišljanje.
Neću da opisujem šta sam osećao, a nemam za to ni vremena; nego ću pomenuti samo jednu stvar; možda nikad nisam preživeo veselije časove u duši nego za to vreme moga razmišljanja usred gluve noći, na daskama u zatvoru. Ovo može čitaocu izgledati čudnovato, može mu izgledati da je izmotavanje jednoga piskarala, želja da bude originalan — ali je bilo tako kao što kažem. To je bio trenutak koji možda ima svako, ali koji dolazi samo jedanput u
životu. U takvom trenutku rešava čovek svoju sudbinu, utvrđuje svoje poglede na svet, i kaže sebi jedanput za ceo život: „Evo gde je istina, i evo kuda da idem da bi je mogao naći“. Jeste, taj trenutak postade svetlost moje duše. Uvređen od nadutog Bjoringa, i očekujući da me sutra uvredi i ona otmena dama iz sveta, vrlo dobro sam znao da mogu da im se užasno osvetim — ali sam rešio da se ne svetim. Ne mareći za iskušenje, rešio sam se da ne pokažem dokument, da za njega ne sazna ceo svet (kao što mi se već vrtelo po glavi) ponavljao sam u sebi: sutra ću izneti pismo pred nju, i, ako bude moralo biti, umesto blagodarnosti, podneću i njen podrugljiv osmejak, ali ipak neću reći ni reči, nego ću otići od nje na svagda... Uostalom, našto da to ovde razlažem. Naprotiv, o tome, šta će se sutra desiti sa mnom ovde, kako će me izvesti pred vlast i šta će sa mnom učiniti — gotovo sam i zaboravio da mislim. Prekrstio sam se toplo, legao na daske, i zaspao vedrim, detinjim snom.
Probudio sam se dockan, kad se već razdanilo. U sobi sam bio sâm. seo sam i počeo ćutke da čekam, dugo, čitav sat; mora biti da je već bilo oko devet sati kad su me pozvali. Mogao bih sad da uđem u jače pojedinosti, ali ne vredi; jer je sve to sporedno; meni je stalo da kažem glavnu stvar. Pomenuću samo da su na moje najveće iznenađenje, prema meni bili neočekivano ljubazni; nešto su me zapitali, ja sam im nešto odgovorio, i odmah su me pustili da odem. Izišao sam ćuteći, a u njihovim pogledima sam sa zadovoljstvom pročitao čak neko divljenje prema čoveku koji je umeo da se drži dostojanstveno i u takvoj situaciji. Da to nisam naročito primetio, ne bih zapisao. Na izlasku me je čekala Tatjana Pavlovna. U dve reči ću objasniti zašto sam tada tako olako prošao.
Izjutra rano, možda već oko sedam sati, Tatjana Pavlovna je doletela u moj stan, to jest Petru Hipolitoviću, neprestano se nadajući da će tamo zateći kneza, i tu je saznala za sve jučerašnje užasne događaje, i, što je najvažnije, i to da sam ja uhapšen. Onoga časa je odjurila kod Katarine Nikolajevne, (koja se još sinoć, pošto se vratila iz pozorišta, sastala sa svojim ocem koji je dovezen kući) probudila ju je, zaplašila je i zatražila: da mene odmah oslobodi. S njenim pismom odmah je odjurila do Bjoringa, i od njega uzela drugo pismo, za nadležno lice, u kome Bjoring lično moli da me smesta puste na slobodu, pošto sam „uhapšen na osnovu nesporazuma“. S tim pismom je odmah došla u kvart, i molba joj je bila uvažena.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:17 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


III
Sad produžavam o glavnoj stvari. Uzevši me za ruku, Tatjana Pavlovna me posadi u kola i odveze u svoj stan; tu smesta naredi da se skuva čaj, a sama uze da me mije i čisti. U kujni mi je glasno rekla da će u pola dvanaest kod nje doći Katarina Nikolajevna — tako su se jutros dogovorile — zbog sastanka sa mnom. To je čula i Marija. Za nekoliko minuta ona posluži čaj, a posle dva minuta, kad ju je Tatjana zbog nečega zvala, nije se više odazivala: nekuda je bila izašla, kako smo docnije videli. Molim čitaoca da ovo dobro zapamti; tada je bilo, mislim, četvrt do deset. Iako se Tatjana Pavlovna naljutila što je Marija izašla bez pitanja, mislila je da je otišla samo u dućan, i odmah je i zaboravila na to. Nismo više na to mislili; govorili smo neprekidno o drugom, jer smo imali i o čemu, tako da smo izlazak Marijin gotovo sasvim smetnuli s uma. Molim čitaoca da i to zapamti.
Samo se po sebi razume da sam bio uzbuđen; izlagao sam Tatjani Pavlovnoj svoje osećaje, i, što je glavno, čekali smo Katarinu Nikolajevnu. Na pomisao da ću je kroz jedan sat, najzad, videti, i to još u tako značajnom trenutku u svom životu — drhtao sam i hvatala me je jeza. Najzad, kad sam popio dve šolje čaja, Tatjana Pavlovna ustade, uze sa stola makaze i reče:
— Daj ovamo džep, da izvadimo pismo — nećemo valjda pred njom seći ga iz džepa.
— Evo ga! — rekoh ja i otkopčah kaput.
— Kako je ovo šiveno? Ko ti je to zašio?
— Ja sam, Tatjana Pavlovna!
— Vidi se da si sâm. Evo ga...
Ona izvuče pismo; stari kuvert je bio tu, ali u njemu samo prazan list hartije.
— Šta je ovo? — uzviknu Tatjana Pavlovna, okrećući list... — Šta ti je?
Ja sam stajao nemoćan da progovorim i jednu reč; sav bled; padoh na stolicu bez snage; pravo da kažem, umalo nisam izgubio svest.
— Šta sad ovo opet znači? — izdra se Tatjana Pavlovna. — Gde je to tvoje pismo?
— Lambert! — skočih ja odjednom sa stolice, setivši se i udariv se po čelu.
Brže joj, sav zaduvan, objasnih sve — i noć koju sam proveo kod Lamberta, i našu tadašnju zaveru; uostalom, zaveru sam joj još sinoć priznao.
— Ukrali su pismo, ukrali su pismo! — vikao sam, udarajući nogama po patosu i čupajući se za kosu.
— To je zlo! — reče najzad Tatjana Pavlovna, shvativši u čemu je stvar. — Koliko je sati?
Bilo je oko jedanaest sati.
— Eh, gde li je ta Marija!... Marija, Marija!
— Šta želite, gospođo? — odazva se Marija iz kujne.
— Jesi li tu?... A sad šta da radimo! Idem brže kod nje... O, ti tupane! Ti tupane!
— A ja idem kod Lamberta! — uzviknuh. — Zadaviću ga ako bude trebalo!
— Gospođo! — ču se najedared iz kujne pištav glas Marijin: -— ovde vas traži jedna...
Još nije uspela ni da dovrši rečenicu, a „jedna“ brzo, kukajući i zapomažući, utrča sama u sobu iz kujne. To je bila Alfonsina. Neću da opisujem pojedinosti ove scene; scena je bila sva od obmane i prevare, ali treba da istaknem da ju je Alfonsinka vanredno odigrala. Sa suzama pokajanja i nemogućim mlataranjem ruku odeklamovala je svojim kreštavim glasom (francuski, naravno) da je pismo ona lično tada isekla iz džepa, da je pismo sada u Lamberta, i da
Lambert zajedno s „onim razbojnikom“, Cet homme noir,[107] hoće da pozove M-me la générale, i da je ubiju, sad odmah, kroz jedan sat... da je ona sve to saznala od njih samih, da se užasno uplašila, zato što je u njih videla pištolj, le pistolet, i brže je eto dotrčala ovamo da nas pozove da odemo, da je spasemo, da sprečimo... set homme noir...
Jednom reči, sve je vanredno ličilo na istinu; glup način na koji je Alfonsinka neke stvari objašnjavala, pojačavao je utisak da govori istinu.
— Koji homme noir? — zapita je Tatjana Pavlovna.
— Tiens, j’ai oublié son nom... Un homme affreux... Tiens, Versiloff.[108] — Versilov, ne može biti! — viknuh ja.
— Ah, može, može! — zaciča Tatjana Pavlovna: — govorite, draga moja, ne skačite toliko, ne mlatarajte rukama; šta hoće oni tamo? Objasnite nam, draga moja, lepo; ne mogu da verujem da hoće da je ubiju.
„Draga“ tada objasni ovo: (sve je bilo laž, ističem to unapred) Versiloff će sedeti iza vrata, a Lambert će, kad ona bude ušla, pokazati joj sette lettre;[109] tada će iskočiti Versiloff, i oni će je... Oh, ils feront leur vengeanse!
[110] Ona, Alfonsinka, boji se da će imati neprilika što je i ona u stvari učestvovala; a sette dame, la générale, bezuslovno će doći; „sad odmah, sad odmah“, jer su joj poslali kopiju pisma, tako da će odmah jasno videti da je pismo odista u njihovim rukama, te će sigurno otići kod njih; a napisao je njoj pismo samo Lambert; za Versilova đeneralica ne zna; a Lambert se u pismu predstavio kao gospodin koji je došao iz Moskve, po poruci jedne dame iz Moskve, une dame de Moscou (NB, Marija Ivanovna!)
— Ah, meni je zlo, meni je muka! — uze da ječi Tatjana Pavlovna.
— Sauvez-la, sauvez-la![111] — cikalaje Alfonsinka. Naravno, u ovoj ludoj priči, već na prvi pogled se znalo da ima nečega nedotupavnog; ali nismo imali vremena da razmišljamo jer je u suštini sve užasno ličilo na istinu. Mogli smo jedino pretpostaviti, i to kao vrlo verovatno, da će Katarina Nikolajevna, kad dobije Lambertov poziv, svratiti prvo kod Tatjane Pavlovne da se posavetuje o stvari; ali se to isto tako moglo i ne dogoditi; mogla bi pravo otići kod njih; a tada je propala! Teško je bilo poverovati da će ona odleteti odmah, na prvi poziv Lamberta, koga i ne poznaje; ali se i to moglo desiti, pošto vidi kopiju, i uveri se da zbilja imaju njeno pismo; i tada — opet ista nesreća! Glavno, nije nam ostajalo ni trunka vremena da o tome razmišljamo.
— A Versilov će je ubiti! Kad se ponizio da se združi sa Lambertom, onda će je i ubiti! Tu se umešao njegov dvojnik! —- uzviknuh ja.
— Ah, taj „dvojnik“! — lomila je ruke Tatjana Pavlovna.
— Nema se kud — reši se ona odjednom — uzimaj kapu, bundu, i napred marš, zajedno! Vodite nas, draga, pravo k njima. Ah, to je valjda daleko! Marija, Marija, ako bude došla Katarina Nikolajevna, reci joj da ću se odmah vratiti; reci joj neka sedne da me čeka; a ako ne bude htela da čeka, zatvori vrata i zadrži je silom. Kaži da sam ti ja tako naredila! Dobićeš, Marija, sto rubalja, ako dobro izvršiš što sam ti naredila.
Istrčasmo na stepenice. Bez sumnje, činili smo ono što nam je izgledalo najbolje, jer, u svakom slučaju, glavna nevolja. pretila je u Lambertovom stanu; a ako Katarina Nikolajevna bude međutim došla kod Tatjane Pavlovne, Marija će je zadržati. Ipak je Tatjana Pavlovna, kad je već dozvala kola, najedanput promenila odluku.
— Idi ti s njom! — naredi mi ona, ostavljajući me samog sa Alfonsinkom: — i tamo i umri ako bude potrebno, jesi li razumeo? ja ću ubrzo za tobom, a prvo ću da svratim kod nje; možda ću je zateći kod kuće; jer — ma šta ti rekao, meni je ova stvar sumnjiva!
I ona se odveze Katarini Nikolajevnoj; a ja i Alfonsinka se odvezosmo kod Lamberta. Gonio sam kočijaša da tera brže; a za vreme vožnje produžio sam da ispitujem Alfonsinku; ali Alfonsinka mi je odgovarala samo uzvicima, i najzad suzama. No sve nas je čuvao Bog, i spasao nas u trenutku kad je poslednje visilo o koncu. Nismo prošli još ni četvrtinu puta, kad ja čuh da me neko viče: viče me po imenu. Osvrnuh se — u kolima je pristizao Trišatov.
— Kuda ćete? — vikao je uplašeno — i to s njom, sa Alfonsinkom!
— Trišatove! — doviknuh mu ja — kazali ste istinu — nesreća! Žurim kod onoga nevaljalca Lamberta! Hajdemo zajedno, biće nas više!
— Vratite se, vratite se odmah! — reče Trišatov — Lambert laže, i Alfonsinka laže. Poslao me je rošavi; oni nisu kod kuće; sad sam sreo Versilova i Lamberta; odvezli su se kod Tatjane Pavlovne... sad su onde...
Zaustavih kola i pređem u kola kod Trišatova. Ni sad još ne znam kako sam mogao da se tako brzo odlučim, ali sam odmah poverovao, i odmah se odlučio. Alfonsinka je užasno zajauknula, ali je mi ostavismo, i ne znam više da lije krenula za nama ili je otišla kući — tek je nikad više nisam video.
Usput mi je na kolima Trišatov navrat-nanos, sav zaduvan, ispričao: da je spremljena neka spletka, da se Lambert bio nešto dogovorio s rošavim, ali da ga je rošavi izneverio u poslednjem trenutku, i ovoga časa poslao Trišatova Tatjani Pavlovnoj da je obavesti da Lambertu i Alfonsinki ne veruje. Trišatov je još dodao da ništa više ne zna, da mu rošavi ništa više nije saopštio, jer se nekuda žurio, a sve je bilo hitno. „Video sam vas — kazao je Trišatov — kad ste prošli, te sam pohitao za vama da vas stignem“. Naravno, bilo je sad jasno da i taj rošavi zna sve, zato što je poslao Trišatova pravo Tatjani Pavlovnoj; ali to je sad opet nova zagonetka.
Da se čitalac ne bi zbunjivao, potrebno je, pre nego što počnem da opisujem katastrofu, da još poslednji put zahvatim unapred, i da objasnim celu stvarnu istinu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:18 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


IV
Kad je ukrao pismo od mene, Lambert se odmah sastao s Versilovom. O tome, kako je Versilov mogao da se združi s Lambertom — zasada neću govoriti; o tome docnije; važno je da se tu umešao „dvojnik“. Združivši se s Versilovom, Lambert je pred sobom imao zadatak: da na što lukaviji način namami Katarinu Nikolajevnu. Versilov mu je određeno rekao da ona neće hteti doći. Ali Lambert je, još onoga časa kad sam mu, pre tri dana uveče, susrevši ga na ulici i hvaleći se — rekao da ću pismo vratiti Katarini Nikolajevnoj u stanu Tatjane Pavlovne, i u prisustvu Tatjane Pavlovne — Lambert je istoga trenutka organizovao izvesnu vrstu špijunaže, naime — potkupio je Mariju. Poklonio je Mariji dvadeset rubalja, a zatim, sutradan, kad je već izvršena krađa dokumenta, ponovo je posetio Mariju, i sad se već potpuno s njom dogovorio, i obećao joj za uslugu dvesta rubalja.
Eto zato je Marija, čim je maločas čula da će Katarina Nikolajevna doći u pola dvanaest kod Tatjane Pavlovne, i da ću tu biti i ja, odmah otrčala od kuće i kolima dojurila sa tim izveštajem kod Lamberta. To joj je i bila dužnost, da saopštava Lambertu događaje — u tome se sastojala njena usluga. Slučajno se kod Lamberta u tom trenutku desio i Versilov, i za trenutak je on smislio paklenu kombinaciju. Kažu da poludeo čovek u izvesnim trenutcima može da bude vrlo lukav.
Kombinacija se sastojala u tome da pošto-poto odmame nas dvoje, Tatjanu i mene, iz stana, makar samo na četvrt sata, ali pre dolaska Katarine Nikolajevne. Zatim, da čekaju na ulici, i čim izađem s Tatjanom Pavlovnom, da uđu u stan, koji će im otvoriti Marija, i da tu čekaju Katarinu Nikolajevnu. A Alfonsinka će dotle imati dužnost da nas pošto-poto zadrži, gde bilo i kako bilo. Katarina Nikolajevna je trebalo, kao što je obećala, da stigne oko pola dvanaest, dakle dvaput ranije nego što bismo mi mogli da se vratimo. (Po sebi se razume da Katarina Nikolajevna nije dobila nikakav poziv od Lamberta, i da je Alfonsinka samo lagala, i tu smicalicu izmislio je Versilov, i to u svima pojedinostima, a Alfonsinka je samo igrala ulogu uplašenoga izdajnika.) Naravno, oni su rizikovali, ali su tačno rezonovali: „Ako pođe za rukom — dobro; ako ne pođe — ništa nije izgubljeno, zato što je dokument u našim rukama“. Ali smicalica je pošla za rukom; i kako i da ne pođe, kad nismo mogli ne poći za Alfonsinkom već iz jednog razloga: „A ako je to sve zbilja istina?“ Opet ponavljam: nismo imali vremena da razmišljamo.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:19 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


V
Utrčao sam s Trišatovom u kujnu; tu zatekosmo Mariju zaplašenu. Bila je zaprepašćena što je, kad je propustila Lamberta i Versilova, odnekud primetila u Lambertovim rukama — revolver. Ona je istina dobila svoje pare, ali joj nije ništa rečeno o revolveru. Bila je u nedoumici, i čim me je videla, odmah mi priđe i reče:
— Ćeneralica je tu, a oni imaju pištolj!
— Trišatove, ostanite ovde u kujni — naredih ja — i čim viknem, dotrčite mi što brže možete u pomoć.
Marija mi otvori vrata u hodničić, i ja se uvukoh u spavaću sobu Tatjane Pavlovne, u onu sobicu u kojoj je jedva mogao da stane krevet Tatjane Pavlovne, i u kojoj sam jedanput već, neočekivano, prisluškivao. Sedoh na krevet i odmah nađoh otvor na zavesi.
U sobi se već čula vika i glasan razgovor; ističem da je Katarina Nikolajevna ušla u stan jedan minut posle njih. Viku i govor čuo sam već iz kujne: vikao je Lambert. Ona je sedela na divanu, a on je stajao pred njom i derao se kao magarac. sad znam zašto je izgubio glavu: žurio se, jer se bojao da mogu biti otkriveni; docnije ću objasniti koga se bojao. Pismo mu je bilo u rukama. A Versilov nije bio u sobi; ja sam stajao spreman da skočim u sobu čim se pojavi opasnost. Mogu ispričati samo smisao reči, mnogoga se možda i ne sećam, jer sam tada bio odveć uzbuđen, te nisam mogao da zapamtim sve do poslednje sitnice.
— Ovo pismo košta trideset hiljada rubalja, a vi se čudite! Ono vredi sto hiljada, a ja tražim samo trideset! — glasno reče Lambert, strašno se ljuteći.
Iako je očevidno bila uplašena, Katarina Nikolajevna ga je gledala nekako prezrivo se čudeći.
— Vidim da je ovde udešena neka zamka, i ništa ne razumem — reče ona — ali ako vi to pismo odista imate...
— Evo ga, vidite i sami! Zar nije to? Dajte menicu na trideset hiljada — ni kopejku manje! — prekide je Lambert.
— Ja nemam novaca.
— Napišite menicu — evo hartija. A zatim idite i nabavite novac, ja ću čekati; ali samo nedelju dana, ne više. Čim donesete novac, vratiću vam menicu i daću vam pismo.
— Vi razgovarate sa mnom nekim čudnim tonom. Vi se varate. Još danas će vam biti oduzet taj dokument, ako odem i prijavim vas.
— Kome? Ha-ha-ha! A skandal, a knez kome ću pokazati pismo! Gde će da mi ga oduzmu? ja ne držim dokumente u stanu. Pokazaću ga knezu preko trećega lica. Nemojte da budete tvrdoglavi, gospođo, budite blagodarni što ne tražim mnogo; drugi bi preko toga tražio i drugih usluga... vi znate kakvih... koje nijedna lepa ženica ne odriče u neprijatnim okolnostima kao što je ova... Ha-ha-ha! Vous êtes belle, vous![112]
Katarina Nikolajevna ustade naglo s mesta, sva pocrvenela, i — pljunu mu u lice. Zatim brzo pođe vratima. Tada magarac Lambert izvadi revolver. On je, pravi ograničeni magarac, slepo poverovao u efekt dokumenta; a nije — što je glavno — nije ocenio s kim ima posla, jer je, kako sam već ranije rekao, ceo svet smatrao za ljude slične sebi. Od prve reči ju je dakle naljutio svojim prostaštvom; inače, ona se možda i ne bi opirala da pristane na novčani sporazum.
— Ni koraka dalje! — riknu on, pobesneo zbog pljuvačke, i uhvati je za rame pokazujući joj revolver — naravno samo da bi je uplašio.
Ona ciknu i pade na divan. ja utrčah u sobu; ali u istom trenutku, kroz vrata iz hodnika, utrči i Versilov. (On je tamo stajao i čekao.) Tek što sam ga spazio, već je istrgnuo revolver od Lamberta, i svom snagom ga udario revolverom po glavi. Lambert posrnu i pade onesvešćen; iz glave mu poteče krv na ćilim.
Kad je spazila Versilova, ona poblede kao kreč; nekoliko trenutaka gledala ga je nepomično, sa neopisanim užasom, i odjednom izgubi svest. On joj priskoči. Sve mi to sad promiče pred očima. Sećam se kako sam tada sa strahom spazio njegovo crveno, gotovo purpurno lice, i oči nalivene krvlju. Mislim da me, iako me je primetio u sobi, nije poznao. Uhvatio ju je onesvešćenu, s neverovatnom snagom ju je digao na ruke kao perce, i počeo da je, ne znajući šta čini, nosi po sobi kao dete. Soba je bila mala; on je koračao od duvara do duvara, očevidno ne znajući sam zašto to radi. U jednom od tih trenutaka mora biti da je izgubio pamet. Neprestano je posmatrao njeno lice. ja sam trčao za njim, sa strahom od revolvera koji je zaboravio u svojoj desnoj ruci, i držao ga pored same njene glave. A on me je neprestano odgurivao, čas laktom, čas nogom. Hteo sam da viknem po Trišatova, ali sam se plašio da ću razdražiti poludeloga Versilova. Najzad, razgrnem zavesu i zamolim ga da je metne na krevet. On priđe i metnu je na krevet, stade iznad nje, neprekidno joj gledajući u lice, i najednom, nagnuvši se, poljubi je dva puta u blede usne... Najzad mi je bilo jasno da je ovaj čovek već potpuno izvan sebe. Najednom zamahnu na nju revolverom, ali, kao pradomislivši se, okrene revolver i uperi ga na njeno lice. U istom času uhvatim ga ja iz sve snage za ruku i viknem Trišatova. Sećam se da smo se obojica s njime borili, ali je uspeo da otme ruku, i da revolver ispali u sebe. Hteo je da ubije nju, pa, posle, sebe, A kad mu nismo dali da nju ubije, naperio je revolver pravo sebi u srce, ali mu ja odgurnem ruku uvis, te mu kuršum prođe samo kroz rame. U istom trenutku grunula je u sobu Tatjana Pavlovna i vrisnula; on je međutim već ležao onesvešćen na ćilimu, pored Lamberta.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39214
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 8 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu