Dostojevski

Strana 2 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Dostojevski

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:21 pm

First topic message reminder :







PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:12 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:33 pm





IV
Ovde moram da priznam zašto me je toliko oduševio Vasinov argument o „ideji-osećaju“, i ujedno s tim moram da se pakleno stidim. Da, odista sam se plašio da odem Dergačevu, iako ne iz onoga razloga koji je zamišljao Jefim. Plašio sam se zato što sam ih se plašio još u Moskvi. Znao sam da su oni (to jest, bilo oni ili drugi koji su kao oni — sasvim svejedno) — dialektičari, i da će mi verovatno razbiti „moju ideju“. Bio sam čvrsto uveren u sebe, i u to da im svoju ideju ne odam i ne kažem: ali bi oni (to jest, opet ili oni ili slični njima) mogli nešto reći od čega bih se razočarao u mojoj ideji, sve da im i ne spomenem ništa o njoj. U „mojoj ideji“ bilo je pitanja koja još nisam bio rešio, ali ja nisam hteo da ih ma ko drugi rešava sem mene. poslednje dve godine čak sam bio prestao da čitam knjige, bojeći se da ne nabasam na štogod što ne bi bilo u korist „ideje“, što bi me moglo pokolebati. I najedanput Vasin jednim udarcem rešava zadatak, i uspokojava me u višem smislu. Doista, čega sam se bojao, i šta su mi mogli učiniti kakvom bilo dialektikom? Možda sam ja jedini tamo i razumeo šta je Vasin govorio o „ideji-osećaju“! Nije dovoljno oprovrgnuti jednu divnu ideju, treba je zameniti drugim nečim što je podjednako divno; inače ću, zato što ne želim da se odvojim od svoga osećaja, u svom srcu makar i nasilno oprovrgnuti svako njihovo oprovrgavanje koje bi mi oni tamo kazali. A šta bi mi oni mogli dati u zamenu? Zbog toga, mogao sam biti hrabriji, trebalo je da sam bio više čovek. Ushićen Vasinom, osećao sam stid, a sebe sam smatrao — nedostupnim derištetom.
Još zbog nečega sam se stideo. Nisam ja probio led i uzeo da govorim iz odvratne želje da se pohvalim svojom pameću, nego više da bih im se „obesio o vrat“. Ovu želju da se ljudima obesim o vrat, da me priznaju za dobrog, i da me zavole, ili slično (jednom reči, prava svinjarija s moje strane), smatram u sebi za najgoru od svih stvari zbog kojih imam da se stidim, a podozrevao sam je u sebi još vrlo davno; još od vremena onog kutka u koji sam se zatvorio pre toliko godina — pa ipak se od nje nisam odvikao. Znao sam da među ljudima treba da budem zatvoreniji. Tešilo me je, posle svakog takvog sramnog ispada, jedino to što mi je ipak ostala „ideja“ skrivena kao i pre, i što im je nisam odao. Sa strahom sam često zamišljao sebe: kad bih ma kome saopštio moju ideju, meni ne bi ništa više ostalo, tako da bih odmah postao kao i drugi ljudi, a možda bih i ideju odbacio; i zbog toga sam je krio i čuvao i bojao se da se ne izbrbljam. I evo kod Dergačeva već od prvoga trenutka gotovo nisam mogao da se uzdržim: istina, nisam ništa odao, ali sam na nedopušten način brbljao; ispala je sramota. Ružna uspomena! Ne, ne treba da živim zajedno sa ljudima; tako i sada mislim; na četrdeset godina unapred to govorim. Moja ideja je — samovanje, kutak.
V
Samo što me je Vasin pohvalio, i već nisam više mogao da se uzdržim da ne govorim.
— Po mom mišljenju, svaki čovek ima pravo da ima svoje osećaje... ako su po njegovom uverenju... s tim da ga niko zbog njih ne prekoreva, — obratih se ja Vasinu. Mada sam progovorio smelo, ipak to nisam govorio ja, nego se u mojim ustima u stvari tuđ jezik kretao.
— Zar? — odmah dohvati otegnuto s ironijom onaj isti glas koji je prekidao Dergačeva i doviknuo Kraftu da je Nemac. Pošto sam ga smatrao punim ništavilom, okrenuh se učitelju kao da mi je on doviknuo:
— Ubeđenje moje je da nikoga ne smem suditi,— rekoh dršćući, jer sam već znao da ću se zaleteti.
— Što ste toliko skromni? — odjeknu opet glas ništavila.
— Svak ima svoju ideju, — gledao sam pravo na učitelja, koji je naprotiv ćutao i posmatrao me smešeći se.
— A koja je vaša? — dobaci ništavilo.
— Dugo bi trajalo da objašnjavam... Ali delimično moja je ideja baš u tome da me ljudi ostave na miru. Dok god imam dve rublje u džepu, hoću da ni od koga ne zavisim (ne uznemiravajte se, znam sve prigovore) i da ništa ne radim — čak ni za to veliko buduće čovečanstvo, za koje ste prizivali gospodina Krafta da radi. Lična sloboda, to jest moja sopstvena na prvom mestu, a za sve drugo neću da znam.
Moja pogreška bila je u tome što sam pao u vatru.
— Znači, vi propovedate spokojstvo site krave?
— I to. Krava nikoga ne vređa, nikome nisam ništa dužan, plaćam društvu u obliku poreza odštetu da me ne kradu, ne premlate i ne ubiju, a više niko ništa ne sme da traži od mene. ja možda imam lično i drugih ideja, i možda ću služiti čovečanstvu, i to možda i deset puta više nego svi ovi što to propovedaju; ali ja hoću da to od mene niko ne zahteva, da me niko ne nagoni kao gospodina Krafta; hoću punu slobodu, čak ako ni prstom ne mrdnem. A ovo trčanje da se svakom obesiš o vrat od ljubavi prema čovečanstvu, i rastapanje u suzama od razneženosti — to je samo moda. A po čemu ja moram neizostavno voleti svoga bližnjeg ili to vaše buduće čovečanstvo koje nikada neću videti, koje za mene neće znati, i koje će, takođe, proći bez svakoga traga i spomena (vreme tu ne igra nikakvu ulogu), kad se zemlja, sa svoje strane, bude pretvorila u ledenu stenu i bude letela po bezvazdušnom prostoru sa beskonačnim brojem takvih ledenih stena, to jest, nešto besmislenije nije moguće ni zamisliti! Eto vaše nauke! Recite, zašto da bezuslovno moram biti plemenit, u toliko pre što sve to traje samo jedan minut!
— B-ba! — doviknu glas.
Sve to ispalio sam nervozno i ljutito, pokidavši sve konce. Znao sam da padam u provaliju, ali sam još hitao iz bojazni da me ko u tom ne sprečava. I suviše sam osećao da sipam kao kroz rešeto, bez veze i kroz deset misli u jedanaestu, ali meni se žurilo da ih uverim i pobedim. To je toliko bilo važno za mene! Tri godine sam se spremao. Značajno je da su se svi ujedanput ućutali, ništa nisu govorili, nego su svi slušali. ja opet produžih da govorim učitelju.
— Baš tako. Jedan vrlo uman čovek rekao je, između ostaloga, da ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: „Zašto je neophodno potrebno biti plemenit?“ Vidite, ima tri vrste podlaca na svetu: prvo, naivni podlaci, to jest, oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim, podlaci koji se stide svoje sopstvene podlosti, ali ipak je ne napuštaju; i najzad, prosto podlaci, čistokrvni podlaci. Dopustite: imao sam jednog školskog druga, po imenu Lamberta, koji mi je govorio još kad mu je bilo šesnaest godina, da će mu, kad se bude obogatio, najveće uživanje biti da hrani pse hlebom i mesom, dok deca siromaha budu umirala od gladi; a kad ne budu imali čime da se ogreju, on će kupiti puno dvorište drva, drva će složiti u polju i zapaliti, a siromasima neće dati ni ivera! Recite, šta da odgovorim ovom čistokrvnom podlacu na pitanje: „zašto neophodno treba da bude plemenit?“ A naročito sada u naše vreme koje ste tako preobrnuli, jer gore od ovoga što sad biva — nikad nije bilo. U našem društvu, gospodo, vlada zbrka. Boga odričete, polet odričete, pa koja gluva, slepa, tupa začmalost može da me nagna da radim ovako, ako mi je prijatnije onako? Vi kažete: „razuman odnos prema čovečanstvu je i moja korist“; a ako ja nalazim da su sve te razumnosti nerazumne, sve te kasarne, te falange? Neka ih đavo nosi, i njih i one buduće, kad samo jedanput živim na svetu! Dopustite mi da ja sâm znam šta je moj interes: to više vredi. Šta me se tiče šta će biti kroz hiljadu godina s tim vašim čovečanstvom, ako za sve to po vašem kodeksu ne budem imao ni ljubavi, ni budućega života, ni priznanja za moje podvige? Ne; ako je tako, onda ću na najbezobzirniji način živeti za sebe, a ostali makar svi propali!
— Divna želja!
— Uostalom, uvek sam spreman da se pridružim — Još lepše! (ovo sve onaj isti glas).
Svi ostali su i dalje ćutali, svi su me posmatrali i zagledali; ali, malo po malo, s raznih strana sobe poče kikotanje, istina tiho, ali su se ovi kikotali meni pravo u oči. Samo Vasin i Kraft se nisu kikotali. I onaj s crnim zaliscima se smešio; on me je neprestano posmatrao i slušao.
— Gospodo, — drhtao sam sav, —Ja vam moju ideju neću reći nipošto, a pitam vas sa vaše tačke, — ne sa moje, verujte, jer ja možda hiljadu puta više volim čovečanstvo nego vi svi ukupno! Recite, — a vi ste sada neophodno dužni da mi odgovorite, vi ste to obavezni zato što se smejete, — recite: čime ćete me pridobiti da idem za vama? Recite, čime ćete mi dokazati da će kod vas biti bolje? Šta ćete da učinite s protestom moje ličnosti u vašoj kasarni? Odavno sam, gospodo, želeo da se sretnem s vama! Kod vas će biti kasarna, zajednički stanovi, stricte nésessaire,[9] ateizam i zajedničke žene bez dece, — to je vaš finale, znam ja to. I za to, za taj mali delić srednje vrednosti koju će mi obezbediti vaša razumnost, za zalogaj i za toplu sobu vi biste u zamenu hteli celu moju ličnost! Dopustite: neko mi, recimo, odvede ženu: da li ćete mi u toj meri oduzeti lično pravo da protivniku ne smem da razbijem glavu? Reći ćete da ću i ja tada biti razumniji; ali šta će žena reći o takvom razumnom mužu, ako sebe koliko-toliko poštuje? To je neprirodno; stidite se!
— A vi ste u pitanju ženske časti — specialist? — odazva se zlurado glas ništavila.
U jednom trenutku mi dođe da jurnem na njega i da ga udarim pesnicom. Bio je sitnoga rasta, riđ i pegav...
uostalom, neka ide do đavola sa svojom spoljašnošću!
— Budite spokojni, ja još nisam poznao nijednu ženu — odsekoh ja, okrenuvši se sad prvi put njemu.
— Dragoceno priznanje, koje je samo moglo biti učtivije iskazano s obzirom na prisutne dame!
Ali najedanput svi se okrenuše; svi počeše da traže šešire i pođoše da odlaze, — naravno ne zbog mene, nego što im je bilo vreme da idu; a mene obuze stid zbog toga što su svi ćutali prema meni. I ja skočih.
— Dopustite mi da se raspitam za vaše prezime: vi ste neprestano gledali u mene? — priđe mi iznenada učitelj s najpodlijim osmejkom.
— Dolgoruki.
— Knez Dolgoruki?
— Ne, samo Dolgoruki, sin bivšega roba Makara Dolgorukog, i nezakoniti sin moga bivšega spahije gospodina Versilova. — Ne uznemiravajte se, gospodo: nisam to rekao zato da me odmah svi zagrlite i da svi zariknemo kao telad od razneženosti!
Odjedanput odjeknu gromak i bezobziran smej tako da se dete, koje je bilo zaspalo iza vrata, probudilo i zapištalo. Drhtao sam od besa. Svi su se rukovali s Dergačevom i odlazili, ne obraćajući na mene nikakvu pažnju.
— Hajdemo, — povuče me Kraft.
Priđoh Dergačevu, rukovah se s njim iz sve snage i još mu nekoliko puta takođe iz sve snage prodrmah ruku.
— Izvinite što vas je neprestano vređao Kudrjumov (onaj riđi), — reče mi Dergačev.
Otidoh za Kraftom. Nimalo se nisam stideo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:15 am




VI
Naravno, beskonačna je razlika između mene kakav sam sada, i mene kakav sam bio u to vreme.
Produžujući da „se nimalo ne stidim“, još na stepenicama stignem Vasina, ostavivši Krafta kao ličnost drugostepene važnosti, i s najprirodnijim izgledom, kao da se ništa nije dogodilo, zapitam ga:
— Čini mi se, molim vas, da vi poznajete moga oca, to jest, hoću da kažem Versilova?
— S njim lično baš se ne poznajem, — odmah odgovori Vasin (bez i najmanjega traga od one uvredljive utančane učtivosti koju imaju ljubazni ljudi kad govore s čovekom koji se maločas osramotio); — ali ga nešto malo poznajem: sretao sam ga u društvu i slušao kad govori.
— Kad ste ga slušali, onda ga naravno i poznajete, zato što ste vi — vi! Kako vi o njemu mislite? Izvinite što sam ubrzao s ovim pitanjem, ali mi je potrebno. Baš kako vi o njemu mislite, baš vaše mišljenje mi je neophodno potrebno.
— Mnogo me pitate. Meni izgleda da je taj čovek sposoban da sebi postavi ogromne zadatke i, možda, da ih i ispuni, — ali on ne daje nikome računa o svom radu.
— Tako je, sasvim tako, on je vrlo ponosit čovek! Ali da li je on čist čovek? Čujte, šta vi mislite o njegovom katoličanstvu? Uostalom, zaboravio sam da vi možda ne znate...
Da nisam bio toliko uzbuđen, sigurno ga, razume se, ne bih saleteo s takvim pitanjima, i to čoveka s kojim nikada nisam govorio, nego o njemu samo čuo. Iznenađivalo me je da Vasin kao da nije ni primetio moju ludost.
— Čuo sam nešto i o tome, ali ne znam koliko u tome ima istine, — odgovori on spokojno i mirno kao i ranije.
— Nema nimalo! To je laž o njemu! Zar vi istina mislite da on može da veruje u Boga?
— On je vrlo ponosit čovek, kao što ste maločas rekli, a mnogi vrlo ponositi ljudi vole da veruju u Boga, naročito oni koji malo preziru ostale.
Mnogi jaki ljudi imaju, izgleda, neku prirodnu potrebu — da nađu koga bilo ili što bilo, čemu će se klanjati. Jakom čoveku često je teško da podnosi svoju snagu.
— Čujte, to mora biti da je potpuno tačno! — viknuh ja opet, — samo, hteo bih da shvatim...
— Uzrok je jasan: oni izaberu Boga, da se ne bi klanjali ljudima; — razume se, ni sami ne znajući na koji se način to u njima događa; pokloniti se Bogu, to nije toliko poniženje. Među njima se javljaju verski fanatici, — tačnije rečeno, oni koji bi želeli da budu verski fanatici; ali oni samo svoju želju smatraju da je vera. Među takvim ljudima nalaze se vrlo često na kraju krajeva oni koji se razočaravaju O gospodinu Versilovu mislim da ima i izvanredno iskrene karakterne crte. I uopšte me je zainteresovao.
— Vasine! — uskliknuh ja, — vi ste me obradovali! Ne divim se vašem umu, nego se divim tome kako možete vi, toliko čist čovek i koji je toliko iznad mene, — kako možete da idete sa mnom i da govorite tako prosto i ljubazno kao da se ništa nije desilo!
Vasin se nasmešio.
— Vi me preterano hvalite, a tamo se nije desilo ništa drugo sem to da vi odveć volite razvučene razgovore. Vi ste, verovatno, vrlo dugo pre toga ćutali.
— Tri godine sam ćutao, tri godine sam se spremao da govorim... Razume se, nisam vam mogao izgledati magarac zato što ste vi sami vrlo pametan čovek, mada je nemoguće ponašati se gluplje nego ja, ali ćete me zato smatrati podlacem?
— Podlacem?
— Da, nesumnjivo! Recite, zar me u potaji ne prezirete zato što sam kazao da sam vanbračni sin Versilovljev... i što sam se pohvalio da sam sin spahijskoga sluge?
— Vi sebe preterano mučite. Ako nalazite da je glupo to što ste kazali, drugi put nemojte to više da činite: imate pred sobom još pedeset godina.
— O, ja znam da je potrebno da budem vrlo ćutljiv pred ljudima. Najgori od svih poroka je taj: vešati se ljudima o vrat; to sam im sâm maločas rekao, a evo se već i vama vešam! Ali ipak ima mala razlika, je l’ te? Ako ste shvatili tu razliku, ako ste bili sposobni da je shvatite, blagosiljaću taj trenutak.
Vasin se opet nasmešio.
— Hajdete k meni ako hoćete, — reče. — Imam sada posla i zauzet sam, ali učinićete mi zadovoljstvo.
— Po vašem licu zaključio sam maločas da ste vrlo tvrd i zatvoren čovek.
— To je, možda, potpuno tačno. Upoznao sam vašu sestru, Lizavetu Makarovnu, prošle godine u Lugi... Kraft je zastao i, izgleda, čeka vas; on ide na drugu stranu.
Snažno stisnem ruku Vasinu i pohitam do Krafta koji je neprestano išao ispred nas dok sam ja razgovarao s Vasinom. Ćuteći smo došli do njegovoga stana; još nisam hteo ni mogao da govorim s njim. U Kraftovom karakteru najistaknutija crta bila je — nežnost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:16 am





GLAVA ČETVRTA
I
Kraft je ranije imao nekakvu službu, ali je ujedno i pomagao pokojnom Andronikovu (uz nagradu) u vođenju raznih privatnih njegovih poslova kojima se ovaj stalno bavio pored svoje službe. Za mene je bilo važno to što je Kraftu, usled njegovih bliskih veza sa Andronikovim, moglo biti poznato mnogo što-šta od onoga što je mene toliko interesovalo. Ali sam saznao od Marije Ivanovne, žene Nikole Semjonovića, kod koga sam stanovao toliko godina dok sam išao u gimnaziju, i koja je bila Andronikova sestričina, pitomica i ljubimica, — da je Kraftu čak „poručeno“ da mi nešto preda. Već sam ga čekao celoga meseca.
On je imao mali stan od dve sobe, u kome je živeo savršeno sam, a sad, po svome povratku bio je čak i bez posluge. Kofer mu otvoren, ali stvari nisu bile raspremljene, nego su ležale po stolicama, a na stolu pred divanom bila je putna torba, ručni mali kofer, revolver, i drugo. Kad smo ušli, Kraft je bio vrlo zamišljen, kao da je na mene sasvim zaboravio; možda nije bio ni primetio da ja s njim uz put nisam razgovarao. On uze odmah da nešto traži, ali, pogledavši uzgred u ogledalo, zastade, te je čitav minut posmatrao svoje lice. ja sam, doduše, primetio tu čudnovatost (a docnije sam se svega i suviše sećao), ali sam bio utučen i zbunjen. Nisam mogao da se priberem. U jednom trenutku hteo sam da odmah odem, i tako da ostavim celu stvar za svagda. A i kakva je uopšte to briga? Dolazio sam u očajanje što traćim mnogo energije možda na nedostojne sitnice, i to jedino iz osetljivosti, dok pred sobom imam energičan zadatak. A, međutim, moja nesposobnost za ozbiljan posao očevidno se pokazala u onome što se dogodilo kod Dergačeva.
— je l’ te, Krafte, hoćete li vi još koji put ići k njima? — zapitah ga najedanput. On se polako okrenu k’ meni kao da me je rđavo razumeo. ja sedoh na stolicu.
— Oprostite im! — reče Kraft najedared. Meni se to, naravno, učinilo kao podsmevanje; ali kad sam ga bolje pogledao, spazio sam na njegovom licu takvu čudnovatu i čak retku prostodušnost, da je i mene samoga iznenadilo kako je on to tako ozbiljno mene zamolio da im „oprostim“. On uze stolicu i sede pored mene.
— I sâm znam da sam, možda, gomila častoljublja i više ništa, — otpočeh ja, — ali ne tražim izvinjenja.
— Nemate ni od koga, — progovori on tiho i ozbiljno. Celo vreme je govorio tiho i vrlo sporo.
— Mogu baš i ostati kriv u svojim očima... ja volim da sâm sebe optužujem... Izvinite, Krafte, što trtljam koješta. Recite, jeste li i vi član toga kruga ljudi? Eto to sam hteo da vas pitam.
— Nisu oni ni gluplji od drugih ljudi, ni pametniji; oni su pametni kao i svi drugi.
— Zar su svi pametni? — obratih se ja njemu nehotimično radoznalo.
— Svi bolji ljudi sad su pametni. Zdravo žive samo osrednji ljudi i ljudi bez talenta... Uostalom, sve to nema vrednosti.
Dok je govorio, nekako je gledao u vazduh, počinjao rečenice i prekidao ih. Naročito me je poražavala neka tuga u njegovom glasu.
— Da li je i Vasin s njima? Vasin je pametan, Vasin ima moralnu ideju! —rekoh ja.
— Moralnih ideja sada uopšte nema; najedanput se pokazalo da nema nijedne, i, što je glavno, izgleda da ih nikad nije ni bilo.
— Zar ih ranije nije bilo?
—Bolje da to ostavimo,—progovori on očevidno zamoren.
Mene je dirnula njegova bolna ozbiljnost! Zastideh se svoga egoizma, hteo sam da uđem u njegov ton.
— Današnje vreme, — poče on sam, pošto je poćutao dva tri minuta, i sve gledajući nekuda u vazduh, — današnje vreme, to je vreme zlatne sredine i bezosećajnosti, ljubavi prema neznanju, lenosti, nesposobnosti za rad i želje da se sve nađe gotovo. Niko ne razmišlja; retko će ko da izradi za sebe ideju.
— Sad u Rusiji upropašćuju šume, iscrpljavaju njeno tlo, pretvaraju je u stepu i pripremaju je za Kalmike. Javi li se čovek s nadom i posadi li drvo, — svi ga ismevaju: „Zar ćeš ti doživeti plod od njega?“ S druge strane, oni koji žele dobro, raspravljaju o tome šta će biti kroz hiljadu godina. Ideja koja bi ohrabrivala, sasvim je propala. Svi kao da su na železničkoj stanici u čekaonici, i kao da sutra odlaze svi iz Rusije, svi žive tako da samo za njih još bude dovoljno...
— Dopustite, Krafte, vi rekoste: „brinu se o tome šta će biti kroz hiljadu godina“. A zar vaše očajanje... o udelu Rusije... zar ono nije takođe briga iste vrste?
— To... to je najnasušnije pitanje koje postoji! — progovori on razdraženo i brzo ustade s mesta.
— Ah, da! ja sam i zaboravio! — reče on najedanput sa potpuno drukčijim glasom, gledajući me u nedoumici. — Zvao sam vas poslom, a međutim... Tako vam Boga, izvinite.
Kao da se najedanput probudio iz sna, gotovo se zbunio. Zatim uze iz portfelja koji je ležao na stolu, jedno pismo i dade mi ga.
— Evo ovo sam imao da vam predam. To je dokument koji ima neku važnost, -— poče on s pažnjom i poslovno. Mene je još dugo posle toga, kad bih se setio, poražavala ta njegova sposobnost (u takvim za njega trenucima) da se s takvom srdačnom pažnjom unese u tuđu stvar, i da je tako spokojno i jasno izloži.
— Ovo pismo je od onoga Stolbjejeva, posle čije smrti je, zbog njegovoga zaveštanja, izbila varnica Versilovljeva s kneževima Sokoljskim. Ta stvar sad se rešava u sudu, i po svoj prilici rešiće se u korist Versilova; na njegovoj strani je zakon. Međutim, u ovom pismu, koje je privatno, a pisano pre dve godine, sâm zaveštalac izlaže svoju volju, ili, tačnije, želju, i to više u korist kneževa, nego u korist Versilova. U svakom slučaju, one tačke na koje se naslanjaju kneževi Sokoljski u svom osporavanju zaveštanja, dobijaju jaku podršku u ovom pismu. Versilovljevi protivnici mnogo bi dali za ovaj dokument, koji, uostalom, nema odlučne pravne važnosti. Aleksije Nikanorović (Andronikov), koji se bavio Versilovljevim poslovima, sačuvao je ovo pismo kod sebe, i, kratko vreme pre svoje smrti, predao mi ga je s molbom da ga „sačuvam“, — možda se bojao za svoje hartije pošto je predosećao da će umreti. Ne želim da sada sudim o namerama Aleksija Nikanorovića u ovoj stvari, i priznajem da sam se posle njegove smrti našao u nekoj teškoj nerešljivosti šta da radim s ovim dokumentom, naročito s obzirom na to što je blisko rešenje ove parnice u sudu. Ali Marija Ivanovna, kojoj je Aleksije Nikanorović, izgleda, vrlo mnogo poveravao u životu, izvela me je iz teškoće: napisala mi je pre tri nedelje odlučno pismo da predam ovaj dokument baš vama, i da je to, izgleda (njen izraz), saglasno i sa voljom Andronikova. I tako, evo vam taj dokument, a meni je vrlo milo što ga, najzad, mogu da predam.
— Čujte, — rekoh ja, zbunjen takvom neočekivanom novošću, — šta da ja sad radim s ovim pismom? Kako da postupim?
— To zavisi od vaše volje.
— Nemoguće, ja sam vrlo vezan, vidite i sami! Versilov je toliko očekivao ovo nasleđe... i znate, on će propasti bez ove pomoći, — i sad odjedared iskrsava ovaj dokument!
— On postoji samo ovde, u sobi.
— Zaista? — pogledah ga ja pažljivo.
— Ako vi sami ne znate kako da postupite, šta ja mogu da vam savetujem?
— Ali ne mogu ga predati ni knezu Sokoljskom: ubiću sve nade Versilovljeve i, sem toga, pred njim ću ispasti izdajica... S druge strane, ako predam Versilovu, oštetiću nevine ljude, a samog Versilova dovodim u bezilazan položaj: ili da se odrekne nasleđa, ili da izvrši krađu.
— Vi preterano preuveličavate važnost ovoga dokumenta.
— Recite mi samo: ima li ovaj dokument konačno rešavajući karakter?
— Ne, nema. ja nisam bogzna kakav pravnik. Advokat protivne strane, razume se, znao bi kako bi trebalo iskoristiti ovaj dokument, i izvukao bi iz njega svu korist; ali Aleksije Nikanorović je smatrao kao pouzdano da ovo pismo, ako bi se prijavilo, ne bi imalo veće pravne važnosti, tako da Versilov ipak ne bi izgubio parnicu. Više bi se moglo reći da ovaj dokument predstavlja, tako reći, stvar savesti...
— Pa to i jeste važnije od svega, — prekinem ja, — baš zbog toga će Versilov i biti u bezizlaznom položaju.
— On može i da uništi ovaj dokument, i tada će, naprotiv, biti izbavljen od svake opasnosti.
—Imate li vi naročitoga razloga da o njemu tako mislite, Krafte? Eto to bih hteo da znam: zato sam i došao kod vas!
— Ja mislim da bi svak na njegovom mestu tako postupio.
— Da li biste i vi tako postupili?
— Ja ne dobijam nasleđa, i zato ne znam šta bih radio.
— E pa lepo, — rekoh ja, metnuvši pismo u džep. — Neka ova stvar bude za sada svršena. Krafte, čujte, Marija Ivanovna koja mi je, uveravam vas, mnogo stvari otkrila, rekla mi je da biste vi, i to samo vi mogli kazati istinu o onome što se dogodilo pre pola godine u Emsu između Versilova i Ahmakovih. Čekao sam vas kao sunce koje će sve u meni osvetliti. Vi ne znate moj položaj, Krafte. Molim vas da mi kažete celu istinu. Hteo bih da znam to kakav je on čovek, a sad, Sad mi je to više potrebno nego ikad!
— Iznenađuje me da vam Marija Ivanovna to sama nije kazala; ona je o svemu tome mogla čuti od pokojnoga Andronikova i, razume se, ona je i čula, i zato možda zna bolje od mene.
— Andronikovu nije ta stvar bila jasna, baš tako mi je govorila Marija Ivanovna. Tu stvar, izgleda, niko ne može da razjasni. Tu bi se i sâm đavo zapleo. Ali ja znam da ste vi tada bili u Emsu...
— Ne za celo vreme, ali što znam, reći ću rado, samo da li ćete biti zadovoljni?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:16 am




II
Neću ovde iznositi od reči do reči kako mi je pripovedao, nego ću samo reći ukratko suštinu.
Pre pola godine, Versilov, koji je preko staroga kneza Sokoljskog postao prijatelj kuće Ahmakovih (svi su se tada nalazili u inostranstvu u Emsu), načinio je silan utisak u prvom redu na samoga Ahmakova, đenerala, i još ne tako starog čoveka, koji je na kartama prokockao ceo bogati miraz svoje žene Katarine Nikolajevne za tri godine bračnoga života, i koga je od razuzdanog života već jedanput bila udarila kaplja. Od ovoga udara on se oporavljao u inostranstvu, a u Emsu se bavio zbog svoje kćeri iz prvoga braka. To je bila jedna bolešljiva devojka od sedamnaest godina, koja je patila od grudne bolesti i kažu da je bila vanredno lepa, ali zajedno s tim i beskrajno fantastična. Miraza nije imala; nadali su se, no običaju, da će dati stari knez. Katarina Nikolajevna bila je, kažu, dobra maćeha. Ali ova devojka se zbog nečega naročito privezala za Versilova. On je u to doba propovedao „nešto strasno“, kako se izrazio Kraft, neki novi život, „bio je u religioznom zanosu višega reda“, — kako su mi kazali da se o njemu čudno, i, može biti, podsmešljivo izrazio Andronikov. Palo je u oči da ga uskoro niko više nije trpeo. Đeneral ga se čak bojao; Kraft ne odriče potpuno glas da je Versilov uspeo da uveri bolesnoga muža da Katarina Nikolajevna nije ravnodušna prema mladome knezu Sokoljskom (koji je tada iz Emsa otputovao u Pariz). On mu to nije rekao otvoreno, nego „po svom običaju“ — izdaleka i pomoću raznih zaobilaznih nagoveštenja, u čemu je bio velik majstor“, izrazio se Kraft. Uopšte treba da kažem da ga je Kraft smatrao i želeo da smatra više jednom varalicom i rođenim intrigantom, nego čovekom istinski proniknutim nečim višim ili bar originalnim. ja sam već i bez Krafta znao da je Versilov u početku imao vrlo jak uticaj na Katarinu Nikolajevnu, i da je malo po malo došlo s njom do prekida. U čemu se sastojala cela ta igra, ni od Krafta nisam mogao saznati, ali svi su potvrđivali da se među njima obojima posle prijateljstva javila uzajamna mržnja. Zatim se desila jedna čudna stvar: bolešljiva pastorka Katarine Nikolajevne očevidno se zaljubila u Versilova: ili ju je nešto u njemu zasenulo, ili se zagrejala njegovim govorom, ili je bilo nešto što ja ne mogu da znam; ali je pouzdano da je Versilov jedno vreme gotovo cele dane provodio u društvu ove devojke. Stvar se svršila s tim što je devojka najedanput izjavila ocu da želi da se uda za Versilova. Da se to odista dogodilo, — to svi potvrđuju, i Kraft, i Andronikov, i Marija Ivanovna, i čak mi je jedanput o tome nešto rekla i Tatjana Pavlovna. Utvrđeno je i to da je Versilov ne samo želeo ovaj brak, nego čak i nastojavao da do njega dođe, i da je saglasnost ovih dvaju nejednorodnih bića, staroga čoveka sa mladom devojkom, bila obostrana. Ali otac se uplašio od ove namere; ukoliko se svakim danom sve više odbijao od Katarine Nikolajevne, on je počeo da gotovo obožava svoju kćer, naročito posle kaplje. Ali kao najogorčennji protivnik ovoga braka pojavila se sama Katarina Nikolajevna. Desilo se puno raznih tajnih, vrlo neprijatnih porodičnih sukoba, sporova, ogorčenja, jednom reči svakojakih gadosti. Otac je, najzad, počeo da popušta kad je video upornost svoje zaljubljene i od Versilova „fanatizovane“ kćeri — kako se izrazio Kraft. Ali Katarina Nikolajevna je produžila da se protivi i to sa neumoljivom mržnjom. I prvo tu sad nastaje nejasnost koju niko ne pominje. Ipak mogu da saopštim objašnjenje koje je dao Kraft na osnovu podataka, ali i to je samo nagađanje.
Po njemu, Versilov je uspeo da, na svoj način, ulije vešto i sigurno u glavu mladoj devojci da Katarina Nikolajevna zato ne pristaje što je i sama u njega zaljubljena, i da ga već odavno muči ljubomorom, trči za njim, intrigira, da mu je već izjavila ljubav i da je sad gotova da ga i spali za to što on voli drugu; jednom reči, nešto slično. Najružnije je to što je on „nagovestio“ o tome i ocu, mužu „neverne“ žene, objasnivši da je knez bio samo izgovor. Razume se, u porodici je nastao pakao. Prema drugim varijantima, Katarina Nikolajevna je vrlo volela svoju pastorku, i sad, oklevetana pred njom, bila je u očajanju, da i ne govorim o njenom odnosu prema mužu. Ali uporedo s ovim ima još jedna varijanta, u koju na moju žalost potpuno veruje i Kraft, i u koju sam i ja sâm bio uveren (o svemu tome sam još ranije slušao). Tvrdili su (kažu da je Andronikov to čuo od same Katarine Nikolajevne) da je, naprotiv, Versilov još ranije, to jest pre nego što su počela osećanja mlade devojke, izjavio svoju ljubav Katarini Nikolajevnoj; da je ona koja je, istina, ranije bila njegov prijatelj, i njime se čak i oduševljavala, mada nije u njega imala poverenja, nego mu stalno protivrečila, — primila ovu Versilovljevu izjavu s velikom mržnjom, i strahovito ga ismejala. Oterala ga je formalno od sebe zato što ju je otvoreno zaprosio, stavljajući joj u izgled da će njenoga muža i po drugi put udariti kaplja. Zbog toga je Katarina Nikolajevna morala osetiti naročitu mržnju prema Versilovu kad je docnije saznala da on tako otvoreno traži ruku njene pastorke. Kad mi je to ispričala u Moskvi, Marija Ivanovna je verovala i u jednu i u drugu varijantu, to jest u obe zajedno: čak je tvrdila da se to moglo desiti zajedno, da je to neka vrsta la Naine dans l amour[10] uvređeni ljubavni ponos sa obe strane, itd, itd, jednom reči da je to jedan zapleten ljubavni roman, nedostojan iole ozbiljnog čoveka sa zdravim mozgom, i uz to pun podlosti. Ali Marija Ivanovna je bila i sama, još od detinjstva, puna romana koje je čitala i dan i noć, bez obzira na njen divni karakter. Na kraju krajeva ispoljilo se očevidno nevaljalstvo Versilovljevo, njegove laži i intrige, nešto crno i ružno, utoliko više što se cela stvar svršila odista tragično: jadna zaljubljena devojčica otrovala se, kažu, fosfornim žižicama; uostalom, ni danas ne znam da li je taj glas istinit; u svakom slučaju starali su se da ga suzbiju svim silama. Devojka je bolovala svega dve nedelje i umrla. Žižice su na taj način ostale pod sumnjom, ali Kraft je i u njih bio čvrsto uveren. Zatim je brzo umro i devojčin otac, kažu od tuge koja je izazvala ponovan udar kaplje, iako tek posle tri meseca. Ali posle pogreba devojčinog, mladi knez Sokoljski koji se vratio iz Pariza u Ems, opalio je Versilovu šamar javno u parku, a ovaj nije hteo da ga pozove na dvoboj; naprotiv, idućega dana pojavio se na šetalištu kao da se ništa nije ni dogodilo. Zato su ga svi napustili; u Petrogradu takođe. Prijateljstva koja je Versilov produžio, bila su u sasvim drugom krugu. U boljem društvu svi su ga osuđivali, mada je, uostalom, malo ko i znao sve pojedinosti; znali su samo nešto o romantičnoj smrti mlade devojke i za šamar. Više podataka imala su samo dva tri lica; više od svih znao je pokojni Andronikov koji je odavno imao poslovne odnose s Ahmakovima, a naročito s Katarinom Nikolajevnom, po jednoj stvari. Ali je on sve te tajne krio čak i od svoje porodice, a otkrio je samo nešto Kraftu i Mariji Ivanovnoj, pa i to zato što je morao.
— Glavna je stvar tu sad jedan dokument, — završio je Kraft, — od koga se neobično mnogo boji gospođa Ahmakov.
A evo šta mi je saopštio i o tome:
Katarina Nikolajevna bila je nesmotrena, te je, kad je stari knez, njen otac, u inostranstvu počeo da se oporavlja od svoga napada, napisala Andronikovu u najvećoj tajnosti (Katarina Nikolajevna imala je u njega puno poverenje) jedno pismo koje ju vanredno kompromituje. U to vreme, kad je počeo da se oporavlja, knez je odista, kažu, počeo da dobija sklonost da troši novac, da ga gotovo baca kroz prozor: u inostranstvu je počeo da kupuje potpuno nepotrebne, ali skupe stvari, slike, vaze — da poklanja velike sume na Bog zna kakve tamošnje razne ustanove; od jednog Rusa svetskoga raspikuće umalo što nije slepo kupio za ogromnu sumu jedno upropašćeno i dugom opterećeno imanje; najzad, počeo je odista i da mašta o ženidbi. Videvši sve to, Katarina Ivanovna, ne napuštajući oca za sve vreme njegove bolesti, zapitala je tada Andronikova, kao pravnika i staroga prijatelja: „da li je moguće po zakonu staviti kneza pod tutorstvo ili ga proglasiti pravno nesposobnim; ako može, onda na koji bi se to način moglo učiniti najudobnije, bez skandala, da niko ne bi mogao da se žali, i da se pri tome poštede osećanja njenoga oca, itd, itd.“ Andronikov kažu da ju je tada odvratio od, toga koraka; a docnije, kad je knez potpuno ozdravio, nije ni bila potreba vraćati se na tu misao; ali pismo je ostalo kod Andronikova. On umire; Katarina Nikolajevna se seća toga pisma: ako bi se ono pronašlo u hartijama pokojnikovim i došlo u ruke staroga kneza, on bi je nesumnjivo oterao na svagda, lišio bi je nasleđa i ne bi joj dao ni kopejke za života. Misao da njegova rođena kći ne veruje u njegovu pamet i da je čak htela da ga proglasi za poludela, pretvorila bi ovo jagnje od čoveka u zver. Ona pak, čim je obudovila, ostala je no milosti kockara muža potpuno bez sredstava, te je računala jedino na oca: ona se potpuno nadala od njega novom mirazu, isto toliko bogatom kao što je bio prvi.
Kraft je o sudbini ovoga pisma znao vrlo malo, ali je primetio da Andronikov „nikad nije cepao potrebne hartije“, i da je, sem toga, mada je bio čovek širokoga uma, bio i „široke savesti“. (Mene je iznenadilo to vrlo bezobzirno mišljenje Kraftovo, koji je baš voleo i uvažavao Andronikova). Kraft je ipak imao uverenje da je ovaj kompromitirajući dokument dospeo u Versilovljeve ruke zbog njegovoga prijateljstva sa udovicom i kćerima Andronikova; bilo se već znalo za to da su one odmah i vrlo uslužno predale Versilovu sve hartije koje je pokojnik ostavio. On je znao i to da je i Katarini Nikolajevnoj poznato da se pismo nalazi u Versilova i da se ona toga i plaši, jer misli da će Versilov odmah otići s pismom starom knezu, — i da je, čim se vratila iz inostranstva, već tražila to pismo u Petrogradu, bila kod Andronikovih, i da ga sad neprestano traži, jer još ipak ima nade da pismo možda i nije u
Versilova, i, najzad, da je i u Moskvu išla jedino u tom cilju, i zamolila Mariju Ivanovnu da potraži pismo među onim hartijama koje su ostale kod nje. O postojanju Marije Ivanovne i o njenim odnosima prema pokojnome Andronikovu ona je saznala tek nedavno, po svom povratku u Petrograd.
— Vi mislite da ga ona nije našla kod Marije Ivanovne? — zapitam ja, imajući međutim svoju misao.
— Ako Marija Ivanovna nije otkrila ništa čak ni vama, znači da možda ni ona nema ništa.
— Znači da vi mislite da je dokument u Versilova?
— Najverovatnije je da će biti tako. Uostalom ne znam, sve može biti, — promrmlja on očevidno zamoren.
Prestao sam da raspitujem, a i našto? Sve što je glavno za mene, objasnilo se, usprkos one nedostojne tamne tačke; sve čega sam se plašio — potvrdilo se.
— Sve je ovo kao bunilo i san, — rekoh ja vrlo rastužen i uzeh šešir.
— Vi vrlo volite toga čoveka? — zapita Kraft sa očevidnim i velikim saučešćem koje sam pročitao na njegovom licu u tom trenutku.
— Tako sam i predosećao, — rekoh ja, — da od vas ipak neću saznati sve potpuno. Ostaje jedina nada na Ahmakovu. U nju sam se i uzdao. Možda ću ići njoj, a možda i neću.
Kraft me pogleda u nedoumici.
— Zbogom, Krafte! Zašto se nametati ljudima koji vas neće? Zar nije bolje sve prekinuti — a?
— A posle kuda? — zapita on nekako surovo i gledajući u zemlju.
— U sebe, u sebe! Sve prekinuti i povući se u sebe!
— U Ameriku?
— Kakvu Ameriku! U sebe, samo u sebe! Eto u tome je cela „moja ideja“, Krafte! —rekoh ja svečano.
On me pogleda nekako radoznalo.
— A vi imate to mesto: „u sebe?“
— Imam. Do viđenja, Krafte! Hvala vam, i izvinite što sam vas uznemirio. Da sam na vašem mestu, kad bih ja Rusiju shvatao tako kao vi, sve bih poslao do đavola: idite kuda znate, intrigirajte, koljite se — šta me se to tiče.
— Ostanite još, —reče on najedanput prateći me već do vrata.
Ja se malo iznenadih, vratih se i opet sedoh. Kraft sede prema meni. Smešili smo se jedno na drugo — sve to vidim kao da se sada događa. Vrlo dobro se sećam da me je on malo iznenađivao. — Vi mi se dopadate, Krafte, zato što ste tako ljubazni, — rekoh ja odjednom.
— Istina?
— To je zato što ja sâm retko umem da budem ljubazan, mada bih želeo da to umem... Uostalom, možda je i bolje što ljudi vređaju: bar vas spasavaju od nevolje da ih volite.
— Koji deo dana vi najviše volite? — zapita me on, očevidno ne slušajući šta govorim.
— Koji deo dana? Ne znam. Ne volim zalazak sunca.
— Istina? — reče on nekako čudno radoznalo, ali se tada odmah opet zamisli.
— Vi opet nekud putujete?
— Da... putujem.
— Uskoro?
— Uskoro.
— Zar je odista za putovanje do Vilna potreban revolver? — zapitah ja potpuno bez ikakve zadnje misli: misli uopšte nije bilo. Tako sam zapitao samo zato što sam spazio revolver, a mučio sam se o čemu da govorim.
On se okrenu i pogleda na revolver ukočeno.
— Nije potreban, ali ga nosim tako, po navici.
— Kad bih imao revolver, sakrio bih ga negde pod ključem. Znate, Bože moj, može čovek da padne u iskušenje. ja možda ne verujem nimalo u epidemiju samoubistava, ali kad vam to neprestano štrči pred očima — ima trenutaka kad može čovek da padne u iskušenje.
— Nemojte da govorite o tome, — reče on i ujedanput ustade sa stolice.
— Ne govorim ja o sebi, — dodadoh ja, takođe ustajući: — meni neće biti potreban revolver. Dajte mi i tri života, — pa će mi biti malo.
— Živite! — izusti on kao da mu se otelo.
On se rasejano nasmeši i, čudnovato, pravo pođe u predsoblje, prosto me izvodeći iz kuće sam, razume se ne primećujući šta čini.
— Želim vam svaku sreću, Krafte, — rekoh ja na izlasku na stepenice.
— Da Bog da! — odgovori on čvrsto.
— Do viđenja!
— I to da Bog da!
Još se sećam njegovog poslednjeg pogleda na mene.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:17 am





III
To je, dakle, bio čovek za kojim je toliko godina kucalo moje srce! I šta sam očekivao od Krafta, kakva su to imala da budu nova saopštenja?
Kad iziđoh od Krafta, osetih silnu glad; već je nastajalo veče, a još nisam bio ručao. Stoga uđem, na Velikom prospektu na Petrogradskoj strani, u jednu malu gostionicu, s tim da potrošim jedno dvadeset, a najviše dvadeset pet kopejaka — više tada nipošto sebi ne bih dopustio. Uzeo sam supu i, sećam se, pošto sam je pojeo, seo sam pored prozora i gledao; u lokalu je bilo dosta sveta, osećalo se na pregorelo maslo, stare salfete i duvan. Bilo je odvratno. Nad mojom glavom udarao je kljunom o dno ovoga kaveza ćutljiv slavuj, mračan i zamišljen. U susednoj sobi za bilijar čula se larma, ali ja sam sedeo i mislio. Zalazak sunca (zašto li se Kraft začudio što ja ne volim zalazak sunca?) izazvao je u meni neka nova i neočekivana osećanja, potpuno nesaglasna sa mestom. Sve mi se pojavljivao tihi pogled moje majke, njene slatke oči koje me evo već mesec dana tako bojažljivo gledaju. U poslednje vreme bio sam vrlo grub u kući, najviše prema njoj: želeo sam da budem grub prema Versilovu, ali nisam smeo, te sam po svom podlom običaju mučio nju. Čak sam je sasvim zaplašio: ona me je često takvim molbenim pogledom posmatrala kad bi ušao Andreja Petrović, jer se bojala da s moje strane ne bude ispada... Vrlo čudno je bilo to što sam sad, u gostionici, prvi put poredio fakt da mi Versilov govori ti, a ona — vi. Tome sam se čudio i ranije, i ne u njenu korist, ali sam to sad naročito uporedio — i druge čudne misli su mi jedna za drugom prolazile kroz glavu. Dugo sam odsedao u mestu, sve dok nije pao potpun mrak. Mislio sam i o sestri...
Ovo je za mene odlučan čas. Trebalo je da se rešim po svaku cenu. Zar sam odista nesposoban da se rešim? Šta je to teško da prekinem, kad i oni sami mene neće? A majka i sestra? Ali njih neću ni u kom slučaju napustiti; — ma kako da se obrne stvar.
To je istina da je pojava ovoga čoveka u mom životu, to jest njegova pojava na jedan tren još u prvom mom detinjstvu, bila za mene onaj fatalni udar kojim je počelo moje buđenje svesti. Da ga nisam tada sreo, — moja pamet, moj sklad misli, moja sudbina po svoj prilici bi bili drukčiji, bez obzira čak i na moj unapred sudbinom mi određeni karakter koji svakako ne bih mogao izbeći.
I sad je sve jasnije da je ovaj čovek samo plod moje mašte, mašte iz doba detinjstva. ja sam ga sâm takvim izmislio, a u stvari je on drukčiji, mnogo niži nego u mojoj fantaziji. ja sam došao čistom, čoveku, a ne ovome. I zašto sam se u njega zaljubio, jedanput zauvek, onoga kratkoga trenutka kad sam ga video dok sam još bio dete? Ovo „zauvek“ treba da iščezne. Jedanput ću, ako bude bilo mesta, opisati ovaj naš prvi susret: to je potpuno prazna anegdota iz koje baš ništa ne izlazi. Ali u meni je narasla čitava piramida. Počeo sam tu piramidu još pod dečjim pokrivačem kad sam, legavši da spavam, mogao plakati i maštati — o čemu? — to ni sâm ne znam. O tome što su me ostavili? O tome što me muče? Ali su me mučili samo malo, svega dve godine, u pansionu kod Tušara u koji me je on tada, gurnuo i otputovao za svagda. Docnije me niko nije mučio; naprotiv, čak sam ja gordo gledao na školske drugove. I ne mogu da podnosim tu siročad bez roditelja koja sebe oplakuje! Ništa nije mrže nego kad siročad, vanbračno rođena deca, svi ti odbačeni i uopšte sav taj gad prema kojima nemam nimalo saučešća, najedanput svečano počnu pred publikom da se dižu i da žalostivno, ali neodoljivo, kukaju: „Vidite li kako su s nama postupali!“ ja bih izbio tu siročad. Jer u tom celom odvratnom izmetu nema nikoga da shvati da mu je deset puta plemenitije da ćuti, a ne da jauče i da se ponižava da kuka. A kad si se ponizio, neka ti, sine ljubavi, tako i bude. Eto tako ja o tome mislim.
Ali nije to smešno što sam ja maštao ranije „pod pokrivačem“, nego to što sam došao i ovamo zbog njega, opet zbog ovoga izmišljenoga čoveka, i gotovo zaboravio na moj glavni cil>. Došao sam da mu pomognem da obori klevetu, da smoždi neprijatelje. Taj dokument o kome je govorio Kraft, to pismo ove žene Andronikovu kojeg se ona toliko plaši, koje može da uništi njenu sudbinu i da je baci u siromašvto, a za koje ona misli da se nalazi kod Versilova, — to pismo nije imao Versilov, nego je bilo u mene zašiveno u džepu sa strane! sâm sam ga zašio, i niko više na svetu nije ništa znao o tome. To što je romantična Marija Ivanovna, u koje se dokument nalazio „na čuvanju“, našla za potrebno da ga preda meni i nikom drugom, to je bilo samo njeno shvatanje i njena volja, što ne moram da objašnjavam, mada ću to možda jedanput i učiniti; ali tako neočekivano naoružan, nisam mogao da odolim iskušenju da se pojavim u Petrogradu. Naravno, hteo sam da pomognem tome čoveku samo tajno, ne drukčije, ne ističući se i ne padajući u vatru, ne očekujući ni njegove pohvale ni njegove zagrljaje. I nikad, nikad se ne bih ponizio da mu što prebacim! Zar je on štogod kriv što sam se ja u njega zaljubio i od njega načinio fantastičan ideal? Možda ga uopšte i nisam voleo! Njegova originalna pamet, njegov interesantan karakter, nekoliko onih njegovih intriga i doživljaja, i to što je kod njega bila moja majka — sve to, izgleda, nije više moglo biti dovoljno da me zadrži; dovoljno bi bilo i to što je moja izmaštana ljutnja razbijena i što ga, možda, već više ne mogu voleti. Prema tome, šta me je još zadržavalo, u šta sam se upleo? — to je pitanje. Iz svega je izlazilo da sam glup samo ja, i niko drugi.
Ali kad tražim čestitost od drugih ljudi, biću čestit i Ja: moram priznati da zašiveni u mom džepu dokument nije u mene budio jedino strasnu želju da poletim u pomoć Versilovu. sad mi je to i suviše jasno, a i tada sam već crveneo pri toj pomisli. Meni se priviđala žena, gordo biće višega sveta, s kojom ću se susresti lice u lice; ona će me prezirati, smejaće mi se kao kakvom mišu, a neće ni slutiti da sam gospodar njene sudbine. Ova misao zanosila me je još u Moskvi, a naročito u vagonu kad sam putovao ovamo; to sam već jedanput ranije priznao. Da, mrzeo sam ovu ženu, ali već sam je voleo kao moju žrtvu, i sve je to istina, i sve je tako odista. Ali to je bilo ujedno i tako detinjasto, da takvo što ni od čoveka kao što sam ja, nisam očekivao. ja opisujem svoja tadašnja osećanja, to jest ono što mi je tada prolazilo kroz glavu dok sam sedeo u gostionici ispod slavuja i kad sam se rešavao da još toga večera raskinem s njima neminovno. Pomisao na jutrošnji susret s ovom ženom zalila je odjednom crvenilom stida moje lice. Sraman susret! Sraman i glup utisak koji je — što je glavno — bolji dokaz nego ma šta drugo koliko sam nesposoban da išta izvedem. Ili je bio samo dokaz, tako sam mislio tada, — da nisam kadar da se oduprem čak ni najglupljim mamcima, a ovamo sam maločas rekao Kraftu da imam „svoje mesto“, da imam svoj posao, i kad bih imao tri života, da bi mi i to bilo malo. To sam rekao gordo. Što sam odgurnuo moju ideju i upleo se u Versilovljeve poslove — to bi se još moglo kako tako objasniti; ali što skačem kao uplašen zec s jedne strane na drugu, i što se zadržavam na svakoj sitnici, za to je samo moja glupost kriva. Šta me je teralo da idem kod Dergačeva i da ispadam sa svojim glupostima, kad već odavno za sebe znam da ne umem da kažem ništa pametno ni mudro, i da je za mene najbolje da ćutim? I mora da dođe neki Vasin da me urazumljava time kako imam pred sobom još „pedeset godina života“ i da prema tome ne treba ni zbog čega da se žalostim. Priznajem da je njegova napomena divna, i ona čini čast njegovoj neospornoj pameti; divna je već usled toga što je vrlo prosta, a sve što je vrlo prosto shvata se tek na kraju, pošto je čovek oprobao sve što je nerazumljivije ili gluplje; no za taj argument znao sam i pre Vasina; tu misao sam nosio još pre tri godine; i ne samo to, nego u osnovu te misli je delimično i „moja ideja“. — Eto šta sam sve mislio tada u gostionici.
Imao sam ružno osećanje kad sam, umoran od hoda i od misli, stigao uveče oko osam časova u Semjonovski polk. Već je bio sasvim mrak i vreme se bilo promenilo; bilo je suvo, ali se podigao onaj neprijatni petrogradski vetar i počeo da me oštro bije u leđa, i da raznosi uokrug prašinu i pesak. Koliko natmurenih lica maloga sveta koji se vraćao žurno u svoj kutak s posla i iz fabrika! Svaki ima svoju namrgođenu brigu na licu, a nijedan u celoj toj gomili nema, možda, opštu misao koja bi sve ujedinjavala! Kraft ima pravo: svak na svoju stranu. Sreo sam jednoga maloga dečka, tako maloga da me je čudilo kako je mogao u to doba naći se sâm na ulici; očevidno je zalutao; jedna žena je zastala za trenutak da ga sasluša, ali ništa nije razumela, odmahnula je rukama i otišla dalje, ostavivši ga samog u mraku. ja mu priđem, ali on se, ko zna zašto, uplaši od mene i pobegne dalje. Kad sam se približio kući, rešio sam se da više nikada ne idem Vasinu. Penjući se uza stepenice zaželeo sam vrlo da kod kuće zateknem samo naše, bez Versilova, da bih mogao pre njegova dolaska reći koju dobru reč svojoj majci ili mojoj dragoj sestri, kojoj celoga meseca nisam rekao gotovo nijedne reči. Tako se i dogodilo: on nije bio kod kuće...
Povodom toga što u ove svoje „Beleške“ uvodim ovo „novo lice“ na scenu (to jest, ja govorim o Versilovu), ukratko ću saopštiti njegov životopis, koji je uostalom beznačajan. Činim to zato da bi čitalac sve mogao bolje razumeti, i zato što ne predviđam gde bih mogao da uturim taj životopis u daljem toku pričanja.
Učio je univerzitet, ali je stupio u gardu u konjički puk. Oženio se Fanariotovom i dao ostavku na službu.
Otputovao je u inostranstvo i, kad se vratio, živeo je u Moskvi veselim svetskim životom. Posle ženine smrti došao je u selo; tu se desila epizoda s mojom majkom. Docnije je dugo živeo negde na jugu. Za vreme rata s Evropom opet je stupio u vojsku, ali na Krimu nije bio, i celo vreme nije bio u ratu. Kad se svršio rat, dao je ostavku, otputovao je u inostranstvo i to s mojom majkom, koju je, ipak, ostavio u Kenigsbergu. Sirotica pričala je često sa užasom i sve vrteći glavom, kako je provela tada čitavo pola godine, sama samcita, s malom ćerčicom, ne znajući jezika, kao izgubljena u šumi, a na kraju i bez novca. Tada je za njom doputovala Tatjana Pavlovna i odvela je nazad, nekuda u Nižegorodsku guberniju. Potom je Versilov stupio u službu kao pomiritelni sudija prvoga stepena i, kažu, vrlo dobro vršio svoj posao; ali je uskoro napustio ovaj položaj, i počeo u Petrogradu da se bavi advokaturom po privatnim građanskim sporovima. Andronikov je uvek visoko cenio njegove sposobnosti, vrlo ga je uvažavao, i govorio jedino da ne razume njegov karakter. Zatim je Versilov i ovo napustio, i opet otputovao u inostranstvo, i to na duže vreme, na nekoliko godina. posle su počele naročito bliske veze sa starim knezom Sokoljskim. Za celo to vreme njegova novčana, sredstva izmenila su se dva-tri puta radikalno: čas je pao u potpuno siromaštvo, čas je opet postao bogat čovek i izdizao se.
Sad ću se, uostalom, pošto sam svoje beleške doveo baš do ove tačke, rešiti da izložim i „moju ideju“. Opisaću je rečima, prvi putotkako se rodila. Rešavam se daje, tako reći, otkrijem čitaocu, i to opet radi jasnosti daljega izlaganja.
Jer ne samo čitalac, nego i ja sam, koji ovo pišem, počinjem da se gubim u teškoći objašnjavanja mojih postupaka, zato što nisam objasnio šta me je navelo i navuklo na njih. Zbog te „figure prećutkivanja“ upao sam, usled moje neumešnosti, u one „krasote“ romanopisaca kojima sam se gore smejao. Ulazeći tako reći kroz vrata u moj petrogradski roman sa svima mojim stidnim doživljajima u njemu, nalazim da je ovaj uvod neophodno potreban. Ali nisu me „krasote“ dovele u iskušenje da do sada ćutim, nego i suština stvari, to jest teškoća stvari; čak i sad, kad je već sve prošlo što je bilo, osećam neodoljivu teškoću da; izložim tu „misao“. Sem toga, bez sumnje sam dužan da je iznesem u njenom tadašnjem obliku, to jest kako se ona složila u mojim mislima u to doba, a ne kakva je ona sada, a to je već jedna nova teškoća. Mnoge stvari gotovo je nemoguće prepričati. Naročito te ideje koje su od svih prostije, od svih jasnije, — baš njih je teško shvatiti. Da je Kolumbo pre otkrića Amerike stao da izlaže svoju ideju drugim ljudima, uveren sam da ga užasno dugo ne bi shvatili. Pa nisu ga ni shvatili. Kad to kažem, nipošto ne mislim da sebe poredim s Kolumbom, a ako ko bude to zaključio, neka se sâm stidi, i toliko.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:18 am





GLAVA PETA
I
Moja ideja je — da postanem Rotšild. Pozivam čitaoca da bude miran i ozbiljan.
Ponavljam: moja ideja je — da postanem Rotšild, da postanem isto toliko bogat kao Rotšild; ne samo bogat, nego bogat baš kao Rotšild. Zašto, zbog čega, kakve imam ciljeve — o tome biće reči docnije. Odmah ću samo reći to da je postizanje moga upornost i istrajnost.
Stvar je vrlo prosta, cela je tajna u dve reči: upornost i istrajnost.
— Čuli smo mi već to, — reći će mi ko, —to nije nikakva novina. Svaki fater u Nemačkoj govori to neprestano svojoj deci, a, međutim, vaš Rotšild (to jest pokojni Džems Rotšild iz Pariza, ja o njemu govorim) bio je i ostao jedan, a fatera ima milionima.
Ja bih na to odgovorio:
— Vi tvrdite da ste to već čuli, a međutim niste čuli ništa. Istina, u jednom i vi imate pravo: rekao sam da je ta stvar „vrlo prosta“, ali sam zaboravio da dodam da je i vrlo teška. Sve religije i svi morali u svetu svode se na jedno: „Treba voleti vrlinu i kloniti se poroka“. Ima li, izgleda, išta prostije? Ali deder učinite što bilo po pravilima ma koje vrline i napustite ma koji vaš porok, poprobajte — a? Tako je i ovde.
Eto zato bezbrojni vaši fateri u toku bezbrojnih vekova mogu ponavljati ove dve čudne reči iz kojih je sastavljena cela tajna, a, međutim, Rotšild će ostati jedan jedini. Znači da to nije to, i da fateri ne ponavljaju tu misao.
O upornosti i istrajnosti su bez sumnje slušali i oni: ali za postizanje moga cilja nisu potrebne faterska upornost i faterska istrajnost.
Već samo to da je neko fater, — ne govorim jedino o Nemcima, — da ima porodicu, i da živi kao ostali svet, da ima rashode kao ostali, obaveze kao ostali — pa već ne može postati Rotšild, nego će postati samo srednji čovek. Odveć jasno shvatam da kad postanem Rotšild, ili već samo time što sam poželeo da to postanem, ali ne faterski nego istinski, — već tim samim izlazim iz društva.
Pre nekoliko godina pročitao sam u novinama da je na Volgi na jednom parobrodu umro jedan siromašak koji je išao u ritama i prosio milostinju, čovek svima tamo dobro poznat. U njega su, posle njegove smrti, našli zašiveno u njegove dronjke oko tri hiljade banknota. Nedavno sam opet čitao o jednome prosjaku plemiću koji je išao po gostionicama i pružao ruku za milostinju. Uhapsili su ga, i u njega našli oko pet hiljada rubalja. Odatle se izvode dva zaključka: prvi, da upornost u sabiranju, čak ako su samo i kopejke, daje na kraju ogromne rezultate (vreme tu ne znači ništa), i drugi — da i najnelukaviji oblik zarađivanja, ali samo ako je istrajan — obezbeđuje uspeh matematički.
Međutim ima, možda, i vrlo mnogo ljudi, poštovanih, pametnih i trezvenih, koji (koliko god se trudili) nemaju ni tri, ni pet hiljada rubalja, a koji bi baš užasno želeli da ih imaju. Zašto je to tako? Odgovor je jasan: zato što nijedan od njih, bez obzira na sve njihovo htenje, ipak, ne želi, neće do toga stepena, da, na primer, ako nikako drukčije ne može da zaradi, postane čak i prosjak; i nije do toga stepena uporan da, već kad postane prosjak, ne potroši prve zarađene kopejke na izlišne zalogaje svoje ili svoje porodice. Međutim, pri takvom načinu štednje, to jest pri prosjačenju, potrebno je hraniti se, da bi čovek mogao zaštedeti novac, samo hlebom sa solju i ničim više; bar ja tako mislim. Tako su po svoj prilici radila i pomenuta dva prosjaka, to jest jeli samo hleba, a spavali pod otvorenim nebom. Sumnje nema, oni nisu imali nameru da postanu Rotšildi: to su bili prosto Harpagoni ili Pljuškini u najčistijem obliku, i ništa više; ali i pri svesnom bogaćenju u savršeno drugom obliku, no s ciljem da čovek postane Rotšild, — potrebno je ne manje htenja i silne volje, nego što su je imala ova dva prosjaka. Fater ne iskazuje takvu silnu volju. Na svetu su vrlo različne sile i snage, snaga volje i htenja naročito. Postoji temperatura na kojoj vri voda i postoji temperatura na kojoj se zažari železo.
Ovo je isto kao i manastir, isto kao i asketski podvizi. To je osećanje, a nije ideja. Zašto? Zbog čega? Zar je to moralno i zar nije čudovišno ići u prosjačkom odelu i jesti crn hleb celoga života, a nositi uza se toliki novac? O tim pitanjima docnije, a sada govorimo samo o mogućnosti postizanja cilja.
Kad sam smislio „moju ideju“ (a ona je sva u zažarenom stanju), — pokušao sam da sebe oprobam: da li sam sposoban za manastir i za asketstvo. U tom cilju hranio sam se celoga prvoga meseca samo hlebom i vodom. Crnoga hleba nisam trošio dnevno više od dve i po funte. Da bih mogao ovo da izvedem, morao sam da obmanjujem dobroga Nikolu Semjonovića i Mariju Ivanovnu koja mi je dobra želela. Tražio sam, pored sve njene ljutnje i pored izvesne nedoumice finoga Nikole Semjonovića, da mi se ručak donosi u moju sobu. Tamo sam ga prosto bacao: supu sam prosipao kroz prozor u koprivu ili na koje drugo mesto, goveđinu ili davao kroz prozor psu, ili zavijao u hartiju, trpao u džep i docnije iznosio napolje, i tako sve ostalo. Ali pošto su hleba za ručak davali mnogo manje od dve i po funte, to sam krišom kupovao hleb sam. Taj sam mesec izdržao, samo sam možda malo pokvario stomak; ali idućega meseca dodao sam uz hleb i supu, a ujutru i uveče po šolju čaja—i uveravam vas da sam tako proveo godinu dana u savršenom zdravlju i zadovoljstvu, a duhovno — kao u pijanstvu i neprekidnom tajnom ushićenju. Ne samo nisam žalio što ne jedem, nego sam uživao. Na kraju godine pošto sam se uverio da sam u stanju da održim koji bilo post, počeo sam da jedem kao i ostali, i prešao da ručam s njima zajedno. Ali se nisam zadovoljio s ovom probom, nego sam načinio još jednu: na moj džeparac, sem za izdržavanje koje se plaćalo Nikoli Semjonoviću, davali su mi svakoga meseca po pet rubalja. ja sam se rešio da od njih trošim samo polovinu. Ovo je bila vrlo teška proba, ali posle dve godine, kad sam došao u Petrograd, imao sam u džepu, sem ostalih para, sedamdeset rubalja: koje sam zaštedeo od ovoga džeparca. Rezultat ova dva pokušaja za mene je bio ogroman: uvideo sam pouzdano da mogu toliko hteti da stignem svome cilju, i u tom je, ponavljam, cela „moja ideja“, a ostalo — sve su sitnice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:19 am



II
Ipak, da razgledamo i sitnice.
Opisao sam moja dva opita; u Petrogradu, kao što je već poznato, načinio sam i treći — išao sam na rasprodaju i, jednim udarcem, zaradio sam sedam rubalja i dvadeset pet kopejaka. Naravno, to nije bila ozbiljna roba, nego samo — igra, zabava: hteo sam od budućnosti da ukradem jedan trenutak i da okusim kako ću ja to ići i raditi. I uopšte ozbiljan prilazak poslu odložio sam još od početka u Moskvi do vremena kad budem bio potpuno slobodan; bilo mi je savršeno jasno da mi je, naprimer, prvo potrebno da svršim gimnaziju. (Universitet sam, kako se već zna, žrtvovao). Neosporno, dolazio sam u Petrograd s prikrivenim gnevom: tek što sam svršio gimnaziju i prvi put postao slobodan, najedanput uvideh da će me Versilovljeva stvar ponovo odvući od prilaska svome delu na neodređeno vreme! Ali mada sam bio ljut, ipak sam putovao potpuno spokojan za moj cilj.
Istina, nisam imao nikakva iskustva; ipak sam tri godine razmišljao, i zbog toga ne mogu imati nikakve sumnje. Hiljadu puta sam zamislio sliku kako ću otpočeti: nađem se najedanput u jednoj od naših dveju glavnih varoši (za početak izabrao sam naše glavne varoši, i baš Petrograd kome sam, po nekom razlogu, dao prvenstvo), i kao pao s neba, ali potpuno slobodan, ni od koga nezavisan, zdrav, i imam zašteđenih u džepu sto rubalja kao prvi početni obrtni kapital. Nemoguće je početi bez sto rubalja, jer bi inače prvi period uspeha odveć dugo trajao. Pored sto rubalja imao sam, kao što je već poznato, hrabrost, upornost, istrajnost, potpunu usamljenost, i tajnu. Usamljenost — to je glavno: užasno sam mrzeo do poslednjeg trenutka druženje i opštenje s ljudima; uopšte govoreći, radi otpočinjanja „ideje“ postavio sam kao uslov sine qua non[11] da budem sam. Ljude sam teško podnosio, i bio bih nespokojan u duši, a nespokojstvo bi škodilo cilju. I uopšte do sada celoga moga života u svem mom maštanju o tome kako ću opštiti sa ljudima — uvek je sve bilo vrlo pametno; ali čim bih prešao na delo — uvek je ispadalo vrlo glupo. I priznajem to s negodovanjem i iskreno, uvek sam sebe sâm izdavao rečima i prenagljenošću, i zbog toga sam se rešio da izbegavam ljude. Da bih uspeo potrebna je nezavisnost, duševno spokojstvo, jasan cilj.
Bez obzira na veliku skupoću u Petrogradu, odredio sam jednom na svagda da neću na hranu trošiti više od petnaest kopejaka, i znao sam da ću održati reč. Ovo pitanje ishrane pretresao sam nadugačko i naširoko; rešio sam, na primer, da dva dana uzastopce jedem samo hleba sa solju, ali s tim da trećega dana potrošim dvodnevnu uštedu; učinilo mi se da će to biti bolje za zdravlje, nego večiti jednaki post od minimuma po petnaest kopejaka. Zatim, radi stanovanja potreban mi je kutak, kutak bukvalno, samo toliko da se noću ispavam ili da se danju u njemu skrijem od nevremena. Rešio sam se da provodim vreme na ulici, a za nevolju bio sam spreman da noćivam i u noćnim skloništima gde, povrh ležišta, daju i komad hleba i šolju čaja. O, umeo bih ja još kako dobro da sakrijem svoje pare, da mi ih u uglu ili u skloništu ne ukradu, i ne bi čak ni slutili da ih imam. „Šta, zar meni da ukradu? A ja se sam bojim da od koga ne ukradem“ — čuo sam jedanput kako je jedan prolaznik na ulici uzviknuo veselo. Naravno, što se mene tiče, ja bih od toga na sebe primenio samo predostrožnost i lukavstvo, ali nemam nameru da kradem. Pre kratkog vremena, još u Moskvi, možda još od prvoga dana „ideje“ rešio sam da se ne bavim davanjem novca na zaloge ni zelenaštvom: za to su Jevreji i oni Rusi koji nemaju ni pameti ni karaktera. Zaloge i procent — to je prostački posao.
Što se tiče odela, rešio sam se da imam dva: jedno svakodnevno i jedno praznično. Kad ih već budem nabavio, bio sam uveren da ću ih nositi dugo; dve i po godine naročito sam se vežbao da nosim odelo i čak sam otkrio tajnu: da bi odelo bilo uvek novo i neiznošeno, potrebno je da se čisti četkom koliko je moguće češće, pet do šest puta dnevno. Sukno se ne boji četke, nego se boji prašine i blata. Prašina je u stvari kamen ako se pogleda kroz mikroskop, a četka ma koliko da je tvrda, opet je samo slična vuni. Isto tako vežbao sam se da nosim obuću: tajna je u tome da se gazi ravno celom stopalom, i koliko je moguće ređe ivicom. Čovek može da se tome nauči za dve nedelje, a posle već ide samo. Na taj način obuća se nosi prosečno za trećinu vremena duže. Opit od dve godine.
Zatim sam se bavio samim ostvarivanjem.
Pošao sam od ove zamisli: imam sto rubalja. U Petrogradu ima toliko javnih rasprodaja i mušterija, malih dućančića na starinarskoj čaršiji, i ljudi koji žele da kupuju, da je nemoguće da čovek kupi jednu stvar za ovoliko, a da je docnije ne proda malo skuplje. Za album sam dobio sedam rubalja i devedeset pet kopejaka na dve rublje i pet kopejaka uloženoga kapitala. Ova ogromna dobit bila je bez riska: po očima sam video da kupac neće odustati. Razume se, ja vrlo dobro znam da je ovo bio samo slučaj; ali takve slučajeve ja i tražim, zbog toga sam se i rešio da živim na ulici. No, neka su takvi slučajevi vrlo retki; ne mari, moje je glavno pravilo da ništa ne riskujem, i drugo, da neizostavno svakoga dana koliko bilo zaradim preko minimuma koji sam utrošio na život, tako da se nijednoga dana ne prekida štednja.
Reći će mi se: sve je to mašta, vi ne poznajete ulicu, i na prvom koraku će vas prevariti. Ali ja imam volju i karakter, a ulična nauka je nauka kao i svaka druga, postiže se upornošću, pažnjom i sposobnostima. U gimnaziji sam sve do sedmog razreda bio među prvima, bio sam vrlo dobar u matematici. A zar je moguće do takvog idolskog stepena preuznositi praktičan život i uličnu nauku, da se može pretskazivati pouzdan neuspeh! To uvek govore samo oni ljudi koji nikada nisu načinili nikakvu probu, nikakav život otpočinjali, nego uvek na gotovo dolazili. „Jedan je tako razbio nos, prema tome će i drugi razbiti nos“. Ne, ja neću razbiti nos. ja imam karakter i pomoću pažnje mogu sve da naučim. Zar je moguće zamisliti da, kad je čovek neprekidno uporan, neprekidno budnoga oka, i neprekidno smišljen i sračunat, i kad neumorno radi i trči, da ne stekne najzad toliko znanja da svakoga dana zaradi samo dvadeset kopejaka? Glavno, rešio sam da se nikad ne otimam za maksimum dobiti, nego da samo neprekidno ostanem miran. A docnije, kad već budem sakupio jednu i dve hiljade rubalja, samim tim bih, naravno, napustio komisionarske poslove i uličnu trgovinu. Istina, za sada malo znam šta je to berza, akcije, bankarski posao i slično. Ali u zamenu za to znam kao što poznajem svojih pet prstiju na ruci, da ću sve te berze i bankarstvo znati i izučiti u svoje vreme bolje nego iko drugi, i da će se to znanje pojaviti sasvim prosto, tim samim što se stvar u tom pravcu razvija. Zar je tu baš toliko pameti potrebno? I to mi je neka Solomonova mudrost: treba samo imati karakter; razumevanje, veština, znanje doći će sami sobom. Jedino ne treba prestajati „hteti“.
Glavna je stvar ne riskovati, a to se može baš samo kad čovek ima karakter. Još nedavno imao sam u rukama jedan poziv na upis železničkih akcija; oni koji su stigli da upišu, zaradili su mnogo. Jedno vreme akcije su se pele. I evo najedanput, jedan koji nije uspeo da upiše, ili želi da ima akcije, vidi da ih ja držim u rukama, predlaže mi da mu ih prodam, za toliko procenata premije. ja bih tada odmah i neizostavno prodao. Naravno da bi me drugi zbog toga ismejavali: mogli ste, rekli bi, pričekati, pa biste ih deset puta bolje prodali. Moguće, ali moja premija je bolja zbog toga što mi je u džepu, a ona vaša još leti u vazduhu. Reći će: na taj način nećeš mnogo steći; izvinite, i tu se varate, tu su se i prevarili naši Kokorevi, Poljakovi, Gubonjini. Znajte da je istina: neprekidnost i upornost u zarađivanju, i, što je glavno, u štednji, više važi nego slučajne dobiti makar i od sto na sto procenata!
Pred francusku revoluciju pojavio se u Parizu neki Lou i izneo jedan u načelu genijalan projekt (koji je docnije pri ostvarenju strašno propao). Ceo Pariz se uzbudio; Louove akcije su prosto razgrabljene pre izdavanja. U kuću u kojoj je bilo otvoreno upisivanje, slivao se novac celoga Pariza kao iz vreće; ali ni kuća, najzad, nije bila dovoljno prostrana: svet se gurao na ulici — bilo ih je svih staleža, stanja i uzrasta: građana, plemića, njihove dece, grofica, markiza, javnih žena — sve se to zbilo u jednu opsednutu sumanutu gomilu ljudi koje je ujeo besan pas; činovi, porodične predrasude i ponos, čak i čast i dobro ime — sve je to zgaženo; sve se prinosilo na žrtvu (čak i žene su to činile), samo da se dođe do nekoliko akcija. Upisivanje se najzad prenelo na ulicu, ali nije imalo gde da se piše. Tad jednom grbonji predlože da ustupi svoju grbu da na njoj mesto stola upisuju akcije. Grbavac je pristao — možete zamisliti po koju cenu! posle izvesnog (vrlo kratkog) vremena svi su bankrotirali, sve se srušilo, cela ideja je otišla do đavola, a akcije su izgubile svaku vrednost. Ko je, dakle, dobio? Jedino onaj grbonja, i to baš zato što nije uzimao akcije, nego zvečeće lujdore. E, evo i ja sam kao taj grbonja! Imao sam dovoljno snage da ne jedem i od kopejaka da zaštedim sedamdeset dve rublje; imaću je dovoljno da se uzdržim i u najgrozničavijem vihoru koji hvata ceo svet, te da pretpostavim sigurnu paru velikim parama. ja sam sitničar samo u sitnicama, ali u velikim stvarima — nisam. Kad je trebalo da samo malo otrpim, često nisam imao karaktera, čak i posle rođenja „ideje“, ali za veliko imaću uvek. Kad mi je majka jutrom, pre nego što ću ići na službu, davala ohladnelu kafu, ljutio sam se i bio grub prema njoj, a međutim ja sam bio onaj isti čovek koji je mesec dana živeo o hlebu i vodi.
Jednom reči, ne steći i ne naučiti kako valja steći — bilo bi neprirodno. Neprirodno je takođe, ako se neprekidno i podjednako stiče, ako čovek ima neprekidnu obazrivost i trezvenost misli, uzdržljivost, ako je sve štedljiviji i sve energičniji, neprirodno je, ponavljam, da čovek ne postane milioner. Čime je stekao onaj prosjak svoj novac ako ne fanatizmom karaktera i upornošću? Zar sam ja gori od toga prosjaka? „I, najzad, sve i da ne postignem ništa, makar moj račun bio i netačan, makar ne uspeo i makar propao, svejedno — ipak ću ići. Ići ću zato što tako hoću.“ Eto to sam govorio još u Moskvi.
Reći će mi neko da tu nema nikakve „ideje“ i baš ničega novog. A ja im kažem i to poslednji put, da tu ima bezbrojno mnogo ideja i beskonačno mnogo novoga.
O, predosećao sam ja kakvi će trivialni biti svi prigovori i kako ću trivialan biti i ja sâm kad budem izlagao „ideju“:
ali šta sam izrekao? Ni stotiniti deo nisam rekao; osećam da je sve ispalo sitno, grubo, površno i čak vrlo detinjasto za moje godine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:19 am





III
Ostaje još da odgovorim na pitanja: „zašto“ i „zbog čega“, „da li je moralno ili nije“, i dr., i dr., — pošto sam obećao da i na to odgovorim.
Žao mi je što ću razočarati čitaoca, žao mi je, ali i milo mi je. Neka se zna da u ciljevima moje „ideje“ nema ni najmanjega osećanja kakve „osvete“, ničega Bajronovskog, — ni proklinjanja, ni kukanja siročeta, ni suza vanbračnog deteta, ničega, ničega. Jednom reči, ako bi moje beleške došle u ruke kakvoj romantičnoj dami, odmah bi obesila nos. Ceo cilj moje „ideje“ je — usamljenost.
— Ali usamljenost čovek može postići i ako se ne kočoperi da postane Rotšild. Šta će tu Rotšild?
— Zato što je, sem usamljenosti, meni potrebna i moć.
Prvo malo predgovora: možda će se čitalac zgranuti na otvorenost moje ispovesti i prostodušno se zapitati: zar je moguće da pisac nije pocrveneo od stida? Odgovaram da ja ne pišem za štampu; čitaoca ću verovatno imati tek kroz desetak godina kad sve već bude do toga stepena jasno, izvršeno i dokazano, da neće više biti potrebno da se stidim. A što se neki put u beleškama obraćam čitaocu, to je samo manir. Moj čitalac je zamišljeno lice.
Ne, nisu ni vanbračnost kojom su me toliko dražili kod Tušara, ni žalosno detinjstvo, ni osveta, ni pravo na protest razlozi što se pojavila moja „ideja“; svemu je kriv jedino moj karakter. Od dvanaeste godine, čini mi se, to jest otkad sam počeo da budem svestan, počeo sam da ne volim ljude. Ne da ne volim, nego su mi nekako postali teški. Često mi je bilo odveć žao, i to u mojim najčistijim trenutcima, što ne mogu sve da iskažem ni najbližim ljudima, to jest mogao bih, ali neću, zbog nečega se ustežem; što sam nepoverljiv, natmuren i povučen. Isto tako sam već davno zapazio u sebe crtu, gotovo još u detinjstvu, da vrlo rado optužujem, da sam vrlo sklon da optužujem druge ljude; ali za tom sklonosti veoma često je odmah dolazila druga misao, za mene vrlo neprijatna: „da li nisam ja sam kriv, a ne oni?“ I koliko puta sâm sebe sam optuživao bez razloga! I da ne bih takva pitanja imao da rešavam, ja sam, naravno, tražio usamljenost. Uz to, ništa nisam našao u ljudskom društvu, koliko god sam tražio i tražio; bar su se svi moji vršnjaci, svi moji drugovi, svi do jednoga pokazali niži od mene duhovno; ne sećam se nijednoga izuzetka.
Da, sumoran sam, neprekidno se skrivam. Često želim da izađem iz društva. Možda ću i činiti dobro ljudima, ali često ne vidim ni najmanjega razloga da im činim dobra. I uopšte ljudi nisu tako divni da bi bilo potrebno o njima se toliko brinuti. Zašto oni ne priđu pravo i otvoreno, i zašto da neminovno ja prvi moram ići njima? O tome sam sebi postavljao pitanja. ja sam blagodarno biće i dokazao sam to već sa sto gluposti. Odmah bih odgovorio otvorenom čoveku otvorenošću, i odmah bih počeo da ga volim. Tako sam i činio; ali svi su me odmah prevarili, i, ismevajući me, od mene su se skrivali. Najotvoreniji od svih je bio Lambert, koji me je vrlo mnogo tukao u detinjstvu; ali i on je samo otvoren nevaljalac i razbojnik; a i njegova otvorenost bila je samo iz gluposti. To su bile moje misli kad sam stigao u Petrograd.
Kad sam onoga dana izišao od Dergačeva (kome me je sâm Bog zna šta odvelo), prišao sam Vasinu i u nastupu razdraganosti pretrpao ga nahvalama. A posle? Još istoga večera osetio sam da ga mnogo manje volim. Zašto? Samo zbog toga što sam, time što sam ga preterano pohvalio, pred njim sebe potčinio. Međutim, izgleda da bi trebalo da bude obratno: čovek koji je toliko spravedljiv i velikodušan da odaje drugome priznanje čak i na svoju štetu, takav čovek stoji gotovo više po svome dostojanstvu nego svi drugi. Lepo, -— ja sam to znao, pa ipak sam manje voleo Vasina, čak mnogo manje; naročito uzimam primer koji je čitaocu već poznat. Čak i Krafta sam se sećao s gorkim i kiselim osećajem zato što me je izveo sâm u predsoblje, i tako je bilo sve do idućega dana kad se za Krafta već sve potpuno objasnilo, i nije bilo razloga da se na njega srdim. I u najnižim razredima u gimnaziji, kad me je koji od drugova pretekao ili u nauci ili u oštroumnim odgovorima ili fizički, odmah sam prestajao s njim da se družim i da govorim. Ne zato što sam mu zavideo ili mu želeo nesreću; nego sam se prosto odbio od njega, zato što mi je takav karakter.
Da, celoga svoga života bio sam žedan moći, moći i usamljenosti. O tome sam maštao još u onom dobu uzrasta kada bi mi se nesumnjivo svak nasmejao u lice da je čuo šta se snuje u mojoj glavi. Eto zašto sam toliko zavoleo tajnost. Da, maštao sam iz sve snage, i toliko da mi nije ostajalo vremena da s drugim ljudima razgovaram; iz toga su ljudi zaključili da sam nedruželjubiv, a zbog moje rasejanosti pravili su još ružnije zaključke na moj račun, ali moji rumeni obrazi dokazivali su protivno.
Bio sam vrlo srećan kad sam, legavši da spavam, pokriven, počinjao, sam u potpunoj usamljenosti, neuznemiravan više hodom ljudi oko mene i njihovom larmom, da izgrađujem sebi drugi život. Tako je nastala „ideja“ u najuzavrelijoj mašti, i tad su svi snovi, dotle glupi, postajali razumni, i iz fantastičnog oblika romana prešli u trezven oblik realnosti.
Sve se slilo u jedan cilj. Moji snovi, u ostalom, ni ranije nisu bili toliko glupi, mada ih je bilo tušta i tma i hiljadama hiljada. Ali ih je bilo koje sam naročito voleo... Uostalom, neću sad da ih ovde navodim.
Moć! Uveren sam da bi mnogima bilo smešno kad bi saznali da ovaka „trica“ sanja o moći. Ali će se još više začuditi na ovo: možda još od prvih mojih maštanja, to jest još u najranijem detinjstvu, nisam sebe mogao drukčije da zamislim nego među prvima, i to u svima stvarima. Dodajem još ovo čudno priznanje: možda se ovo produžava i do danas. Ističem da ne tražim izvinjenja.
U tome i jeste moja „ideja“, u tome i jeste njena snaga: da je novac —jedini put koji vodi na prvo mesto čak i ništavila. Možda ja i nisam ništavilo, ali, na primer, znam po ogledalu da mi moja spoljašnost škodi, jer je moje lice obično. Ali ako se obogatim kao Rotšild — ko će još pitati za moje lice, i zar neće hiljade žena, čim zviždnem, poleteti meni sa svojom lepotom? Čak sam uveren da će one same potpuno iskreno smatrati da sam na kraju krajeva lep čovek. ja sam možda i pametan. Ali ma koliko da sam pametan, nesumnjivo će se u društvu naći neko još pametniji od mene — i ja sam propao. Međutim, kad sam Rotšild, — da li će ovaj pametniji štogod vredeti pored mene? Ah, neće mu dati ni da govori pored mene! ja sam možda i duhovit; ali se pojavi pored mene kakav Taleran, Piron — i ja padam u zasenak; ali čim sam ja Rotšild — kakav Piron, pa čak i kakav Taleran? Novac, istina, znači despotsku moć, ali u isto vreme i najvišu jednakost, i u tome je glavna njegova snaga. Novac izjednačuje sve nejednakosti. Sve to sam rešio još u Moskvi.
Vi ćete u tome videti, istina, samo bestidnost, nasilje, triumf ništavila nad talentom. Slažem se s tim da je ta misao drska (i zbog toga slatka). Ali neka je tako: vi sigurno mislite da sam ja tada želeo moć da bih progonio, svetio se? U tome i jeste stvar da bi tako postupili prostaci. No ne samo oni, nego sam uveren da hiljade ljudi od talenta i pametni, koji se toliko ističu, kad bi čovek iznenada sručio na njih Rotšildove milione, ne bi umeli da se održe, nego bi postupili kao najveći prostaci, i davili ostale više Nego ma ko. To nije moja ideja. ja se para ne bojim; one me neće zadaviti, niti će me navesti da davim druge.
Meni nije potrebno para, ili, bolje, meni pare nisu potrebne, čak ni moć; meni je potrebno samo ono što se dobija moću, i što se nikako drukčije ne može dobiti nego moću: a to je usamljena i spokojna svest o snazi! Ovo je najpunija definicija slobode oko koje se svet toliko bori! Sloboda! Najzad sam napisao tu veliku reč... Da, usamljena svest o snazi — koliko očarava i kako je divna! Imam snagu i spokojan sam. Jupiter ima gromove u rukama: zbog toga je spokojan; da li se često čuje da grmi? Budale misle da on spava. Ali posadi na mesto Jupiterovo kog literatora ili koju glupu seljanku — grmljavini nikad kraja!
I kad budem imao moć, razmišljao sam dalje, neće mi uopšte biti potrebna; uveravam da ću sam, od svoje volje, svuda zauzimati poslednje mesto. Da sam Rotšild, išao bih u oveštalom odelu i sa amrelom. Šta bi me se ticalo što me guraju na ulici, i što sam prinuđen da po blatu preskačem na trotoar da me kočijaši ne pregaze. Svest da sam to ja, Rotšild glavom, čak bi mi toga trenutka činila zadovoljstvo. Znam da mogu imati: ručak kao niko drugi i prvoga kuvara na svetu, i meni je dovoljno što to znam. Jeo bih komad hleba i šunke, i bio bih sit od svoje svesti. Čak i sada tako mislim. ja neću prilaziti aristokratiji, nego će ona prići meni; neću ja trčati za ženama, nego one za mnom, nudeći mi sve što žena ima da ponudi. „Budale“ će trčati za parama, a pametne će privlačiti radoznalost da vide kakvo je ovo čudo, ponosito, povučeno i prema svemu ravnodušno biće. Biću ljubazan i s jednima i s drugima, i možda ću im dati para, ali sam od njih neću uzimati ništa. Radoznalost rađa strast, možda ću i ja izazvati strast.
Ali uveravam vas da će se od mene vratiti ni s čim — sem sa poklonima. Samo ću dvostruko biti za njih interesantan.
„...jer meni je dovoljna Svest o tome“.
Čudnovato je da sam se u tu sliku (uostalom, verno naslikanu) zaljubio još u sedamnaestoj godini.
Ne želim da gazim ni da mučim nikoga, niti ću to činiti; ali znam da mi se, kad bih zaželeo da upropastim izvesnoga čoveka, svoga neprijatelja, niko u tome ne bi odupro, nego bi mi ovi išli na ruku, i time sam opet zadovoljan. Čak se nikome ne bih ni svetio. Uvek sam se čudio kako je Džems Rotšild mogao pristati da postane baron! Zašto, zbog čega, kad je i bez toga veći od svih na svetu? „O, neka me slobodno vređa taj bezobrazni đeneral, na stanici gde obojica čekamo konje; kad bi znao ko sam, sam bi potrčao da mi ih zapregne i da mi pomogne da se popnem u svoja skromna kola! Bilo je u novinama kako je jedan grof ili baron u inostranstvu, na jednoj železnici u Beču, jednom tamošnjem bankaru pred celim svetom metnuo na noge papuče, a ovaj je bio toliki prostak da je to dopustio. O, neka je, neka samo ta strašna lepotica (baš strašna, ima takvih!) — ta kći ponosite i čuvene aristokratije, s kojom ću se slučajno susresti na parobrodu ili gde bilo, neka gleda popreko i podignutoga nosa, i čudi se s prezrenjem kako je smeo ući u prvu klasu s njom zajedno, taj skromni i odvratni čovečuljak, s knjigom ili novinama u ruci? Ali kad bi znala ko sedi pored nje! I saznaće — saznaće, i tada će sesti pored mene sama, pokorna kao robinja, ljubazna, tražeći moj pogled, radosna ako se na nju nasmešim...“ Naročito sam opisao ove najranije slike da bih jače izrazio misao; ali ove slike su blede i možda trivialne. Jedino stvarnost sve opravdava.
Reći će ko: da je glupo tako živeti: zašto da nemam palatu, da ne otvorim dom i oko sebe skupljam društvo, da nemam uticaja, da se ne ženim? Ali šta bi onda bilo od Rotšilda? Postao bi kao i svi ostali. Sva draž „ideje“ bi iščezla, cela njena moralna snaga. Još u detinjstvu naučio sam napamet monolog „Viteza tvrdice“ Puškinovog; po ideji, Puškin ništa bolje od toga nije stvorio! Toga sam mišljenja i danas.
— Ali vaš ideal je odveć nizak, — reći će ko s prezrenjem; — pare, bogatstvo! A kamo rad na opštem dobru, humana dela?
A otkud vi znate kako ću ja upotrebiti moje bogatstvo? Šta ima u tome nemoralnog, i šta ima u tome niskog što će se iz mnogo jevrejskih štetnih i prljavih ruku ti milioni steći u ruke jednog trezvenog i čvrstog asketa koji budno posmatra svet? Uopšte, sva ova maštanja o budućnosti, sva ova proricanja — sve je to sad još kao neki roman, i ja, možda, uzalud to zapisujem; bolje da je sve ostalo samo u glavi; znam takođe da ove redove možda niko neće pročitati, ali ako ih ko bude i pročitao, da li neće pomisliti da ja, možda, nisam dorastao za Rotšildove milione? Ne zbog toga što bi me to progonilo, nego u sasvim drugom, u obrnutom smislu. U svojoj mašti već sam ne jedanput zamislio taj trenutak u budućnosti kad moja svest bude zadovoljna, a moć mi se ukaže odveć mala. Tada, — ne iz dosade i ne iz besciljne zabrinutosti, nego zbog toga što ću želeti nešto beskrajno veće, — pokloniću sve moje milione ljudima; neka društvo raspolaže svim mojim bogatstvom, a ja — ja ću ponovo utonuti među ništavila! Možda ću se čak pretvoriti u onoga prosjaka koji je umro na lađi, s tom razlikom što u mom odelu neće naći ništa zašiveno. Sama svest o tome da su u mojim rukama bili milioni, i da sam ih bacio u blato, bila bi mi dovoljna hrana u mojoj pustinji. I sad sam gotov tako da mislim. Da, moja „ideja“ je eto ta tvrđava u koju mogu uvek i u svakom slučaju da se skrijem od svih ljudi, makar i kao prosjak koji je umro na lađi! To je moja pesma! I znajte da mi je potrebna moja tvrda volja cela, — jedino da dokažem samom sebi da sam u stanju da se i nje odreknem.
Bez sumnje, prigovoriće ko da je ovo samo poezija, i da nikad neću ispustiti milione ako mi dođu do ruku, i da se neću obratiti u saratovskog prosjaka. Možda ih i neću ispustiti; ja sam samo naslikao ideal moje misli. Ali dodajem ozbiljno: ako bih, skupljajući bogatstvo, došao do cifre kao u Rotšilda, moglo bi se odista svršiti s tim da novac bacim društvu. (Uostalom, pre nego što bih dostigao Rotšildovu cifru, bilo bi i teško to ispuniti.) I to ne bih dao polovinu, zato što bi to bilo nevaljalstvo: bio bih samo upola siromašniji i ništa više; nego bih dao baš sve, sve do kopejke, jer time što bih postao prosjak, najedanput bih bio dvostruko bogatiji od Rotšilda! Ako to ko ne razume, nisam ja kriv; neću da objašnjavam.
„To je fakirstvo, poezija ništavosti i nemoći! — sudiće ljudi, — triumf nedarovitosti i osrednjosti.“ Da, priznajem da tu ima delimično triumfa i nedarovitosti i osrednjosti, ali nema nemoći. Užasno mi se dopadalo da zamišljam baš jednog nedarovitog i osrednjeg čoveka koji je stao pred ceo svet i govori mu s osmehom: vi ste Galileji i Koperniki, Karli Veliki i Napoleoni, vi ste Puškini i Šekspiri, vi ste feldmaršali i hofmaršali, a ja — bez talenta i vanbračno dete, pa ipak iznad vas, zato što ste se sami potčinili. Priznajem da sam dovodio tu fantaziju tako daleko da sam odricao čak i obrazovanje. Izgledalo mi je da će biti lepše ako taj čovek bude i strašno neobrazovan. Ova preteranost mašte imala je uticaja tada čak i na moj uspeh u sedmom razredu gimnazije; prestao sam da učim baš iz fanatizma: ako budem bez obrazovanja biće lepši ideal. sad sam izmenio uverenje u toj tački; obrazovanje neće smetati ništa.
Gospodo, zar vam je nezavisna misao, makar bila i najmanja, baš toliko teška? Blago onome koji ima ideal lepote, makar baš i pogrešan! U svoj ideal ja verujem. Jedino ga nisam dobro izložio, nego nevešto, početnički. Kroz deset godina, naravno, izložio bih ga bolje. A ovo ću čuvati za uspomenu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:20 am





IV
Završio sam „ideju“. Ako sam je opisao rđavo, površno, — kriv sam ja, a ne „ideja“. Već sam rekao da je najteže razumeti najprostije ideje; sad dodajem još da ih je i teže izložiti, u toliko više što sam opisivao „ideju“ u njenom ranijem obliku. Ali i za ideje važi zakon suprotnosti: rđave, jeftine ideje—shvata svet obično brzo, i neizostavno cela masa i cela ulica; ne samo to, nego ih svet smatra za najveličanstvenije i za najgenijalnije, ali — samo onoga dana kad se pojave. Ono što je jeftino, nije trajno. Zato što se brzo shvata — dokaz je da je ništavno ono što se shvata. Bizmarkova ideja je u čas postala genijalna, a sâm Bizmark — genije; ali baš ta brzina je podozriva; čekam Bizmarka kroz deset godina, pa ćemo tada videti šta će ostati od njegove ideje, a možda i od samoga gospodina kancelara. Ovu primedbu koja u stvari ne spada ovamo, beležim naravno ne radi poređenja, nego da bih je zapamtio. (Ovo objašnjenje upućeno je samo vrlo prostom čitaocu.)
A sad ću da ispričam dve anegdote, i time ću potpuno završiti s opisom „ideje“, i to tako da ona više ničim neće remetiti pričanje.
U leto, u julu mesecu, dva meseca pre polaska za Petrograd, kad sam već postao potpuno slobodan, zamolila me je Marija Ivanovna da se izvezem u „Trojicki Posad“ do jedne stare devojke koja je onde stanovala, s jednim potpuno neinteresantnim nalogom, tako da ga ne vredi ni pominjati. Pri povratku još istoga dana primetim u vagonu jednog ružnog mladića, u lepom, ali prljavom odelu, sa plesnivim licem, crnomanjaste, prljavo zagasite boje kože. On je padao u oči time što je na svakoj stanici i polustanici neizostavno morao da izađe i da pije votku. Pri kraju putovanja obrazovao se oko njega jedan veseo krug, uostalom vrlo žalosnog društva. Naročito se jedan trgovac, takođe malo napit, oduševljavao sposobnošću mladićevom da neprekidno pije, a ostaje trezan. Vrlo zadovoljan bio je još jedan dečak, vrlo glup i strašno brbljiv, odeven nemački, i koji je vrlo neprijatno zaudarao — jedan lakej, kako sam docnije saznao; ovaj se čak sprijateljio s onim mladićem što je pio, i kad bi voz stao, uhvatio bi ga i rekao: „sad je vreme za jednu votku“, — i oba bi izišli zagrljeni. Onaj mladić što je pio, nije gotovo ni reči progovorio putem, ali društvo oko njega skupljalo se sve veće i veće; on je samo slušao sve njih, neprekidno se smešio zabalavljenim ustima, i, s vremena na vreme, ali uvek neočekivano, izgovorio bi nešto kao: „ćur-ljur-lju!“ i pri tom bi na vrlo smešan način podnosio prst sebi do nosa. Ovo je baš i razveseljavalo trgovca i lakeja i sve, i oni su se vanredno glasno i slobodno smejali. Nije moguće shvatiti čemu se često ljudi smeju. Prišao sam i ja — ne znam zašto mi se taj mladić nešto dopao; možda svojim sasvim otvorenim narušavanjem opšteprimljenih i ozakonjenih pravila ponašanja, jednom reči, nisam zapazio da je to budala, nego sam počeo da s njim razgovaram sa ti, i, izlazeći iz vagona, saznam od njega da će uveče oko devet sati doći na Tverski bulevar. Pokazalo se da je bivši student. ja sam takođe došao na bulevar, i evo kakvoj neumesnoj šali me je on naučio: išli smo obojica po svima bulevarima, i čim bismo u mraku spazili koju čestitu ženu, ali tako da u blizini nije bilo sveta, odmah bismo joj prilazili. S njom ne bismo govorili ni reči, stali bismo on s jedne, a ja s druge strane od nje, i najmirnije bismo, kao da nju sasvim i ne vidimo, među sobom vodili najnepristojnije razgovore. Nazivali bismo predmete svojim pravim imenima, sa potpuno mirnim licem kao da to tako treba da bude, i upuštali bismo se u tako detaljna opisivanja i objašnjenja raznih gadosti i svinjarija, da to ni najpokvarenija fantazija najpokvarenijeg razvratnika ne bi mogla smisliti. (Ja sam, naravno, sva ta znanja stekao još u školi, i još pre nego što sam pošao u gimnaziju, ali samo reči, ne i samu stvar.) Žena bi se strašno uplašila, potrčala bi da što pre izmakne, ali i mi bismo požurili svoje korake i — produžili svoju šalu. Naravno, naša žrtva je bila nemoćna, nije mogla da viče: nije bilo svedoka, i bila je uopšte u velikoj neprilici. U takvoj zabavi prošlo je osam dana; ne razumem kako mi se to moglo dopasti; nije mi se odista ni dopadalo, nego tako. U početku mi se to učinilo originalno, zato što je izlazilo iz okvira šablonskoga ponašanja; a uz to i zbog toga što nisam mogao da trpim žene. Jedanput rekoh studentu da Žan Žak Ruso u svojoj ispovesti na jednom mestu priznaje da je, dok je još bio mladić, voleo da se skrije iza kakvoga ćoška i da izvadi gole delove tela koji se obično drže skriveni, i tako da čeka žene koje bi prolazile. Student mi je odgovorio svojim ćur-ljur-lju. Primetio sam da je bio grdna neznalica, i da se neverovatno malo interesovao za šta bilo. Nije tu bilo nikakve skrivene ideje koju sam očekivao da ću u njemu naći. Umesto originalnosti, našao sam kod njega samo dosadnu monotonost. Sve sam ga manje i manje voleo. Najzad, cela se stvar završila na neočekivan način: opet smo jedanput tako pošli u potpunom mraku za jednom devojkom koja je brzo i mirno prolazila bulevarom, vrlo mladom, u jedva šesnaestoj možda godini, ili još mlađom, u vrlo čistoj i skromnoj haljini, devojkom koja je možda živela od svoga rada i vraćala se kući sa zaradom svojoj staroj majci, bednoj udovici s decom; uostalom, zašto da padam u sentimentalnost. Devojka je jedno vreme slušala i požurivala korake — požurivala, okrenuv glavu i zavijena u ogrtač, uplašena i dršćući, ali je najedanput zastala, spustila ogrtač sa svoga nimalo ne ružnoga, koliko se sećam, ali mršavoga lica, i sevajući očima podviknula nam:
— Ah, nevaljalci!
Možda bi se ona tu i zaplakala, ali se desilo nešto drugo: razmahnula je, i svojom mršavom rukom vešto opalila studentu takav šamar kakav, možda, još niko nije dobio. Samo je puklo! On je počeo da psuje i htede da je bije, ali ga ja zaustavim, i devojka uspe da pobegne. Kad smo ostali sami, odmah smo se posvađali: rekao sam mu sve što se u meni za sve vreme protiv njega nakupilo: rekao sam mu da je bednik bez talenta i prostak, i da nikada nije imao ni traga od kakve ideje. I on je psovao mene... (Ja sam mu jedanput bio objasnio moje vanbračno poreklo), zatim smo pljunuli jedan na drugog, i od toga doba ga više nisam video. Toga večera bio sam vrlo ljut, idućega dana ne toliko mnogo, trećega dana — potpuno sam zaboravio ceo događaj. Pa i docnije, kad bi mi dolazila na pamet ta devojka, to bi bilo samo slučajno i prolazno. Tek kad sam stigao u Petrograd, dve nedelje docnije, najedared sam se setio ove scene, — setio se i do te mere me je obuzeo stid, da su mi od stida potekle suze niz obraze. Mučio sam se cele večeri, cele noći, delimično mi je teško i sada. U početku nisam mogao da shvatim kako sam mogao tada da padnem tako nisko i sramotno, i, što je glavno, — da zaboravim taj slučaj, da ga se ne stidim, da se zbog njega ne pokajem. Tek sam sad pogodio u čemu je stvar: „ideja“ je bila kriva svemu tome. Kraće, neposredno ću da izvedem zaključak: kad čovek ima nešto nepokretno, večito, silno, što gaje celoga obuzelo — onda kao da je tim samim udaljen od celoga sveta u pustinju, i sve što se događa, prolazi površno mimo onog što je glavno. Čak se i utisci primaju nepravilno. I, sem toga, važno je to što čovek uvek ima izgovor. Koliko sam mučio svoju majku za to vreme, kako sam sramno ostavljao svoju sestru: „e, ja imam svoju „ideju“, a sve ovo su sitnice“ — eto na taj način sam prelazio preko svega, i eto tako govorio u sebi. Vređali su me, i još koliko — ali ja sam odlazio uvređen, a posle bih najedanput u sebi rekao: „e, jesam mali, ali ipak imam svoju ideju, a oni o tome nemaju ni pojma“. „Ideja“ me je tešila i u poniženju i u sramoti; ali i sve moje bestidnosti skrivale su se pod ideju; ona je, tako reći, sve olakšavala, ali i sve oblačila u maglu preda mnom. No takvo nejasno shvatanje događaja i stvari, naravno, može da škodi i samoj „ideji“, a da ne govorim o drugome.
Sad ona druga anegdota.
Marija Ivanovna je prvoga aprila prošle godine slavila imendan. Uveče je došlo nekoliko gostiju, ali ne mnogo. Najedanput uleti unutra, zaduvana Agrafena i saopšti da u hodniku pred kujnom pišti jedno bačeno dete, i da ona ne zna šta da radi. Ova vest je uzbudila sve, svi izađoše i nađoše korpu, a u korpi — žensko dete od tri ili četiri nedelje koje je plakalo. ja uzeh korpu i unesoh u kujnu, i u korpi odmah nađem hartijicu sa zabeleškom: „Dragi dobročinioci, ukažite iskrenu pomoć devojčici koja je na krštenju nazvana Arinom, a mi ćemo s njom za vas večito slati Božjem prestolu naše suzne molitve, i pozdravljamo vas na vaš imendan; ljudi koje ne poznajete.“ Ovom prilikom me je Nikola Semjonović, koga sam toliko cenio, vrlo rastužio: on načini vrlo ozbiljno lice i izjavi da devojčicu treba odmah poslati u dom za nahodčad. To me je jako ožalostilo. Oni su živeli vrlo štedljivo, ali nisu imali dece, i Nikola Semjonović je time uvek bio zadovoljan. ja polako izvadim iz korpe Arinočku i poduhvatim je ispod leđa; iz korpe zabazdi neki kiseo i jak zadah, kao obično od dugo neokupanog odojčeta. Pošto sam se prvo svađao s Nikolom Semjonovićem, iznenada mu izjavim da ću uzeti devojčicu na svoj račun. On stade da me odvraća sa izvesnom strogošću pored sve svoje mekosti, i mada je završio prepirku jednom šalom, nipošto nije hteo da odustane od svoje namere u pogledu doma za nahodčad. Ipak, dogodilo se kako sam ja hteo: u istoj avliji, ali na drugom krilu, stanovao je jedan vrlo siromašan stolar, stariji čovek i pijanica; ali njegovoj ženi, još mladoj i vrlo zdravoj ženi, nedavno je umrlo dete na sisi, i, što je glavno, jedino dete koje se rodilo posle osam godina besplodnoga braka, takođe žensko, i, po čudnom srećnom slučaju, takođe Arinočka. Kažem po srećnom slučaju zbog toga što, dok smo se mi prepirali u kujni, ova je žena, čuvši šta se dogodilo, došla da vidi dete, i kad je čula da se zove Arinočka — sažalilo joj se. Mleko joj još nije bilo prošlo, ona otkopča grudi i nasloni na grudi detence. ja joj priđoh i uzeh moliti da ga ponese sebi, i da ću joj plaćati svakog meseca. Ona se bojala od muža da li će joj dopustiti, ali ga je uzela za ovu noć. Idućega jutra muž joj je dopustio za osam rubalja mesečno, te mu ih isplatim tu za prvi mesec unapred; on je odmah propio sav novac. Nikola Semjonović Još neprestano se smejući čudnovato, pristao je da jemči za mene stolaru da ću novac, osam rubalja mesečno, plaćati sigurno. Hteo sam da dam Nikoli Semjonoviću, na ime garantije, mojih šeset rubalja, ali nije hteo da primi: uostalom, znao je da imam para, i verovao mi je. Ovom delikatnošću njegovom bila je naša trenutna svađa izglađena. Marija Ivanovna nije ništa govorila, nego se čudila otkuda ja da uzimam na sebe toliku brigu. ja sam naročito uvek cenio delikatnost tih ljudi, što nikada nijedno od njih dvoje nisu sebi dopustili da se sa mnom i najmanje našale zbog ovoga; nego su, naprotiv, uzeli stvar tako ozbiljno kao što je i bila. Svakoga dana išao sam Darji Rodivonovnoj i po tri puta dnevno, a posle nedelju dana poklonio sam njoj lično, krišom od njenog muža, još tri rublje. Za druge tri rublje kupio sam pokrivač i pelene. Ali posle deset dana Arinočka se najedanput razbolela. Odmah sam doveo doktora, on joj je nešto prepisao, i mi provedosmo celu noć mučeći malog crva njegovim ružnim lekom, a idućega dana on nam reče da je već dockan, i na moje molbe, — ili, uostalom, izgleda, prekore,—samo je odgovarao s plemenitom mirnoćom: „Ja nisam Bog“. Jezičić, usne i cela usta u deteta pokrila su se nekom beličastom navlakom, i ono umre pred veče, upirući u mene svoje krupne očice, kao da štogod već razume. Ne znam kako mi je palo na pamet da je mrtvu fotografišem. I da li će ko verovati, ja sam ne plakao, nego prosto urlikao toga večera, što ranije sebi nikada ne bih dopustio, i Marija Ivanovna je morala da me teši, — i sve je bilo opet bez podsmevanja, i s njene i s njegove strane.
Stolar je načinio mrtvački sanduk; Marija Ivanovna nakitila ga rišem i metnula u nj lepo jastuče, a ja sam kupio cveća i posuo po detetu: i tako odneše moj mali jadni cvetić koji, da li ćete verovati, do danas još nisam mogao da zaboravim. Ali uskoro posle toga ceo taj gotovo nepredviđeni događaj dao mi je povoda da se baš vrlo zamislim. Naravno, Rinočka nije koštala mnogo, — sa svim, sa sandukom, s pogrebom, s cvećem, s platom Darji Rodivonovnoj
— ukupno trideset rubalja. Ovaj novac sam, kad sam išao za Petrograd, popunio od četrdeset rubalja koje mi je Versilov bio poslao za putni trošak, i prodajom nekih sitnih stvari pre odlaska, tako da je ceo moj „kapital“ ostao nedirnut. „Ali, — razmišljao sam ja, — ako budem tako udarao u stranu, neću daleko otići Iz istorije sa studentom izlazi da „ideja“ može da dovede do nejasnosti utisaka i da odvuče sa dnevnoga reda. Iz istorije sa Rinočkom izlazi obrnuto, da nikakva „ideja“ nije toliko snažna da (bar mene) odvede dotle da se iznenada zaustavim pred kakvim bilo potresnim faktom i da njemu žrtvujem sve ono što sam već godinama napora učinio za „ideju“. I ako su suprotni, ipak su oba zaključka istinita.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:21 am




GLAVA ŠESTA
I
Moje nade nisu se potpuno ispunile: nisam ih zatekao same: Versilov, istina, nije bio tu, ali je kod moje majke bila Tatjana Pavlovna — dakle ipak tuđe lice. Polovina moga velikodušnog raspoloženja odmah je iščezla iz mene. Čudno kako sam brz i prevrtljiv u takvim slučajevima; dosta je zrno peska ili dlačica, pa da rastera ono što je lepo i da zameni ružnim. Ali moja ružna raspoloženja, na moju žalost, ne razgone se brzo, mada nisam zlopamtilo. Kad sam ušao unutra, učinilo mi se u trenutku da je moja majka brzo prekinula svoj vrlo živ razgovor s Tatjanom Pavlovnom. Moja sestra bila se vratila s rada tek jedan minut ranije, i još nije izišla iz svoje sobice.
Stan se sastojao iz tri sobe. Ona soba u kojoj su svi po običaju sedeli, u sredini ili gostinska, bila je prilično velika i sasvim pristojno nameštena. U njoj su bar bili meki crveni divani, uostalom vrlo otrcani (Versilov nije trpeo navlake na nameštaju), nekoliko ćilimova, nekoliko stolova i nepotrebnih stolica. Desno od ove sobe bila je soba Versilovljeva, tesna i uzana, s jednim prozorom; u njoj je bio jedan bedan pisaći sto, na kome je ležalo nekoliko neupotrebljenih knjiga i zaboravljenih hartija, a pred stolom jedna manje bedna meka fotelja sa slomljenim i u vis iskrivljenim federom, zbog koje je Versilov često uzdisao i psovao. U istom kabinetu, na mekanom i takođe izanđalom divanu njemu se nameštala postelja za spavanje; on je mrzeo ovaj svoj kabinet i, izgleda, ništa nije u njemu radio, nego je više voleo da besposlen sedi u kafani čitave sate. Levo od gostinske sobe bila je potpuno ista takva sobica: u njoj su spavale moja majka i sestra. U gostinsku sobu ulazilo se iz koridora koji se završavao ulazom u kujnu, gde je živela kuvarica Lukerja, i kad je spremala ručak, puštala nemilosrdno miris zagoreloga masla po celom stanu. Bilo je trenutaka kad je Versilov glasno proklinjao svoj život zbog toga mirisa iz kujne, i ja sam u toj jednoj stvari s njim potpuno saosećao; i ja mrzim ove mirise mada nisu dolazili do mene: stanovao sam u sobici gore ispod krova kuda sam se peo po vrlo strmim stepenicama koje su škripale. Tamo su pomena dostojni poluokrugli prozor, i užasno niska tavanica; divan prevučen mušemom, na kome mi je Lukerja večerom prostirala postelju i jastuk, i od ostalog nameštaja — samo dva predmeta: najprostiji sto od dasaka i stolica sa propalim pletenim sedištem.
Uostalom, ipak su se u nas sačuvali ostatci nekadašnjega konfora; u gostinskoj sobi, na primer, bila je vrlo lepa lampa od porculana, a na zidu je visila velika gravura Drezdenske Madone, a sproću nje, na drugom divanu, jedna skupocena fotografija ogromnoga razmera čuvenih bronzanih dveri Katedrale u Firenci. U istoj sobi u uglu visio je velik ćivot sa starim porodičnim ikonama, od kojih je na jednoj (Svi sveti) bio velik pozlaćen srebrni okov — ona koju su hteli da založe, a druga (ikona Majke Božje) — imala je okvir prevučen kadifom koja je bila isprešivana biserom. Pred ikonama visilo je kandilo koje je paljeno uoči svakoga praznika. Versilov je prema ovim ikonama, u smislu njihovoga značaja, bio očevidno ravnodušan, i samo se mrštio neki put, očevidno se savlađujući zbog svetlosti koja se iz kandila odbijala od pozlaćenoga okova, kao žaleći se da mu smeta da gleda, ali ipak nije majci zabranjivao da ga pali.
Ja sam obično ulazio ćutke i netremice, gledajući nekuda u stranu, a često, ulazeći, nisam se ni pozdravljao. Inače sam se uvek ranije kući vraćao nego sada, i ručak mi se donosio gore. Kad sam sad ušao, najedared sam rekao: „Dobar veče, mama“, što ranije nikad nisam činio, ali i sada nisam iz neke stidljivosti mogao da sebe nateram da je pogledam, i sednem na suprotnom kraju sobe. Bio sam vrlo umoran, ali na to nisam mislio.
— Ovaj neotesanko još neprestano ulazi u sobu neučtivo kao i ranije, — siknu na mene Tatjana Pavlovna:
pogrdne reči prema meni ona je sebi i ranije dopuštala, i to je već ušlo između nje i mene u običaj.
— Dobar veče... — odgovori mi majka, kao uplašena od toga što sam je pozdravio.
— Jelo je odavno gotovo, — dodade ona čisto zbunjena, — samo ako se supa nije već ohladila, ali kotlete ću odmah reći...
I već se spremala da pođe u kujnu, i prvi put, možda, celoga ovoga meseca, najedanput me bi stid što je ona tako brzo skočila da me usluži, što sam ja dotle sam od nje iziskivao.
— Vrlo ti hvala, mama, već sam večerao. Ako ne smetam, ovde ću da se odmorim.
— Ah... što da ne!.„ Zašto, sedite...
— Ne uznemiravajte se, mama, neću više biti grub prema Andreji Petroviću, — odvalim ja iznenada.
— Ah, Gospode, kakva velikodušnost od njegove strane! — ciknu Tatjana Pavlovna. — Zar ti, draga Sonja, još jednako njemu govoriš vi? Ko je on, da mu se daje takva počast, i to još od njegove rođene majke! Gle, i ti si se sasvim zbunila pred njim, sramota!
— I meni bi bilo vrlo prijatno kad biste mi mama, govorili ti.
— Ah... Pa lepo, pa i hoću, — splela se majka. — Ja... ja i nisam uvek... Ali od sada ću tako. Bila je sva pocrvenela. Njeno lice je imalo nesumnjivo nečega vrlo privlačnog... Lice joj je bilo prostodušno, ali ne sasvim obično, lice malo bledo, malokrvno. Obrazi joj behu vrlo mršavi, čak upali, a na čelu počele su se skupljati mnoge bore, ali oko očiju još ih nije bilo, i oči, prilično krupne i otvorene, sijale su uvek tihom i spokojnom svetlošću koja me je njoj privukla od prvoga dana. Voleo sam takođe što u njenom pogledu nije bilo nimalo tuge ni ogorčenja; naprotiv, izraz njenoga lica bio bi čak veseo, samo kad se ne bi svaki čas toliko trzala uplašena, često bez razloga. Ona se često plašila i ustajala s mesta bez ikakvog razloga, ili je plašljivo osluškivala čiji novi razgovor, dok se ne bi uverila da sve ostaje lepo po starome — a „sve ostaje lepo po starome“ značilo je kod nje da sve ostaje dobro. Samo da se ništa ne menja, samo da se ne desi ništa novo, makar to bilo i srećno!...
Čovek bi pomislio da se ona u detinjstvu nečim naplašila. Sem njenih očiju, meni se dopadala ovalnost njenoga duguljastog lica i, čini mi se, kad bi jagodične kosti bile za dlaku uže, ono bi se ne samo u mladosti, nego i sad još moglo nazvati lepim. sad još nije bila prešla trideset devetu godinu, ali u tamnoplavoj kosi već su se pojavljivale i sede dlačice.
Tatjana Pavlovna pogleda na nju, ne krijući svoje negodovanje.
— Zar ovako da drhtiš pred njim, pred ovakvim klipanom! Baš si smešna, Sofija; ljuta sam na tebe, da znaš!
— Ah, Tatjano Pavlovna, što ste sad takvi prema njemu! Ali vi se samo šalite, a? — zapita moja majka primetivši na licu Tatjane Pavlovne nešto kao mali osmejak.
Grdnju Tatjane Pavlovne odista nije mogao čovek uvek uzeti ozbiljno, ali ona se naravno (ako se odista osmehnula) osmehnula samo na moju majku zato što je strašno volela njenu dobrotu, i što je, bez sumnje, primetila koliko je ona u tom trenutku bila srećna zbog moje pokornosti.
— ja, naravno, ne mogu ostati ravnodušan kad me tako napadate, Tatjana Pavlovna, i to baš kad sam ušavši rekao „dobar veče, mama“, što nikad ranije nisam činio, — našao sam najzad da je potrebno da joj primetim.
— Zamislite, — uskipi ona odmah, — i on smatra to za neku milost? Da li da pred tobom na kolenima klečimo zato što si se jedanput u životu pokazao učtiv? Pa i kakva mi je to učtivost! Što si sve gledao u stranu kad si ulazio? Misliš ti da je ne znam kako se ti pred njom čiftetaš i bacakaš! Mogao si i meni reći „dobar veče“, i ja sam te zavijala u pelene, ja sam ti kuma.
Razume se, nisam ništa odgovorio. U tom trenutku najedanput uđe u sobu moja sestra, i ja se brzo obratim njoj:
— Lizo, danas sam video Vasina, i on me je pitao za tebe. Vi se poznajete?
— Da, upoznali smo se u Lu gi, prošle godine, — odgovori mi ona sasvim prosto, sede pored mene i ljubazno me pogleda.
Ne znam zašto sam mislio da će ona odmah pocrveneti kad joj budem spomenuo Vasina. Moja sestra je bila plavuša, svetloplave kose, nimalo ni na majku ni na oca po kosi; ali oči, ovalno lice bili su gotovo kao u majke. Hoc vrlo prav, mali i pravilan; inače još jedna osobita crta — male pege po licu, što majka nije imala. Od Versilova imala je vrlo malo, jedino tanak stas, visok rast i nekako zavodljiv hod. Sa mnom nije imala ničega sličnog — bili smo kao dva suprotna pola.
— Bila sam s njima tri meseca, — dodade Liza.
— Da li ti to za Vasina kažeš njima, Lizo? Treba reći s njim, a ne njima. Izvini, sestro, što te popravljam, ali mi je krivo što su tvoje vaspitanje, izgleda, potpuno prenebregli.
— Pred majkom je ružno da se prave takve napomene sa tvoje strane, — odmah zapenuši Tatjana Pavlovna. — I lažeš, — nisu nimalo prenebregli.
— Ja ništa i ne govorim o majci, — uzeh ja da se branim oštro. — Znajte, mama, da Lizu smatram kao drugu vas: vi ste od nje načinili po dobroti i karakteru isto takvo divno stvorenje kakvo ste i vi bili po svoj prilici, i kakvi ste i do
danas, i kakvi ćete biti uvek... ja govorim samo o spoljašnjoj uglađenosti, o svim tim svetskim glupostima, koje su
uostalom neophodne. Ljutim se samo na to što te Versilov, kad bi te čuo da ti za Vasina kažeš oni, a ne on, sigurno ne bi popravio, — do te mere je on nadut i ravnodušan prema nama. Eto šta me ljuti!
— Sâm je prava mečka, a hteo bi da druge uči uglađenosti. Gospodine, ne smete pred majkom govoriti „Versilov“, isto tako ni u mom prisustvu, — ja to neću da trpim! — usplamte Tatjana Pavlovna sevajući očima.
— Mama, danas sam primio platu, pedeset rubalja, evo izvolite, uzmite ih!
Priđoh i dadoh joj novac; ona je odmah cela uzdrhtala.
— Ah, ne znam da li da uzmem! — progovori ona, kao da se bojala da dodirne novac.
Nisam mogao da je razumem.
— Molim vas, mama, ako me vas dve smatrate za sina i brata, onda...
— Ah, ogrešila sam se o tebe, skrivila sam ti nešto, Arkadije; priznala bih ti, ali se vrlo bojim...
To je rekla sa jednim bojažljivim osmejkom punim molbe; ali je opet nisam razumeo, te je prekinem:
— Zbilja, mama; da li znate da se danas u sudu rešavala parnica Andreje Petrovića sa Sokoljskima?
— Ah, znam! — uzviknu ona; od straha sklopivši pred sobom ruke (to je bio njen gest).
— Danas? — zadrhta cela i Tatjana Pavlovna. — To ne može biti, on bi nam to rekao. je li tebi rekao? — okrenu se ona mojoj majci.
— Ah, nije, nije mi rekao da je danas. Ali sam cele nedelje tako imala strah. Makar je i izgubio, pomolila bih se Bogu, samo da nam se to već jedanput skine s leđa, i da bude po starome.
— Znači da ni vama nije rekao, mama! — uzviknem ja. — Eto kakav je to čovek! Ovo je primer njegove ravnodušnosti i nadutosti; šta sam rekao maločas?
— Ali kako je rešena, kako je rešena? I ko ti je rekao? — kidala se Tatjana Pavlovna. — Ta govori jedanput!
— Evo on sâm dolazi! Možda će vam on reći,— rekoh ja pošto sam čuo njegove korake u hodniku, i brzo sednem pored Lize.
— Brate, tako ti Boga, poštedi mamu, budi strpljiv sa Andrejom Petrovićem, — prošapta mi sestra.
— Biću, biću, zato sam se i vratio, — i stisnem joj ruku. Liza me je nepoverljivo pogledala, i imala je pravo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:22 am




II
On uđe u sobu vrlo zadovoljan sobom, toliko zadovoljan da nije našao za potrebno ni da krije svoje raspoloženje. Uopšte, uostalom, on se u poslednje vreme navikao da pred nama bude otvoren bez ikakvih ceremonija, i to ne samo u onome što je u njega ružno, nego i u smešnom, što svi ljudi izbegavaju; međutim je potpuno bio svestan da mi sve do poslednje crte shvatamo. poslednje godine je, no tvrđenju Tatjane Pavlovne, vrlo zanemario svoje odelo; bio je uvek odeven pristojno, ali je odelo bilo staro i neprobrano. Istina, pristao je da belo rublje nosi no dva dana, što je moju majku vrlo ljutilo; to se u njih smatralo za žrtvu, i cela ta grupa njemu odanih žena u tome je videla pravo herojstvo. On je uvek nosio meke šešire, sa širokim obodom, i crne; kad bi na vratima skinuo šešir na glavi bi mu se izdigla bujna gusta kosa, koja je već bila jako prosedela. Voleo sam videti tu njegovu kosu kad je skidao šešir.
— Dobar veče; svi ste na okupu, čak i on je na broju? — čuo sam njegov glas još iz predsoblja; to je mene prekorevao, izgleda?
Znak da je bio veselo raspoložen — bilo je to kad je počinjao da se sa mnom šali. ja nisam odgovarao, razume se. Uđe Lukerja s velikim paketom nakupovanih stvari, i metnu na sto.
— Pobeda, Tatjana Pavlovna; na sudu je dobiveno, a da se žale na presudu, kneževi se naravno neće odlučiti. Parnicu sam dobio Ja! Odmah sam našao zajam od hiljadu rubalja. Sofija, sad mahni posao, ne kvari oči! Lizo, jesi li došla s rada?
— Jesam, tata, — ljubazno mu odgovori Liza; ona ga je zvala ocem; ja tome nikako nisam hteo da se potčinim.
— Jesi li umorna?
— Jesam.
— Ostavi posao, sutra nećeš ići, i uopšte nećeš više ići na posao.
— Tata, meni je gore tako.
— Molim te... ja užasno mrzim kad žene rade, Tatjana Pavlovna.
— Kako se može bez posla? A zašto da žene ne rade!
— Znam, znam, sve je to lepo i krasno, i unapred se s tim slažem; ali ja u stvari govorim o ručnom radu. To je u mene, izgleda, jedna bolesna predrasuda, ili, bolje, neprijatan utisak iz detinjstva. U tamnim sećanjima iza moje pete ili šeste godine najviše pamtim od svega, — naravno s odvratnošću, — oko okrugloga stola sednicu ozbiljnih žena, strogih i surova pogleda, makaze, štof, mustre, i modne slike. Sve razmišljaju i dogovaraju se, važno i polako klimajući glavom, premeravaju i sračunavaju i spremaju se da kroje. Sva ta ljubazna lica koja i mene toliko vole, — najedanput nisu više pristupačna; ako sam nemiran, odmah me izvode iz sobe. Čak i moja stara dadilja koja me drži za ruku i ne odgovara na moju dreku i trzanje, zagledala se i zapela da sluša kao rajska ptica. Eto ta strogost odraslih lica i važnost pre nego što se otpočne krojiti — meni su nekako neprijatne i sad kad to zamislim. Tatjana Pavlovna, vi užasno volite da krojite — ali koliko god da je to aristokratski, ipak više volim ženu koja ništa ne radi. Nemoj to da primiš na sebe, Sofija!... Otkuda bi ti! Žena je i bez toga velika sila. To, uostalom, i ti znaš, Sonja. Kakvo je vaše mišljenje, Arkadije Makaroviću, vi ste sigurno protivni?
— Ne, nimalo, — odgovorih ja. — Naročito ste lepo kazali da je žena velika sila, mada ne znam zašto ste to doveli u vezu sa radom? Ali da se mora raditi kad se nema para — znate i sami.
— No, sad imamo dovoljno, — obrati se on mojoj majčici koja je sva sijala od zadovoljstva (kad se on obratio meni, bila je sva uzdrhtala); — bar u prvo vreme da ne vidim ovaj ručni rad, molim s moje strane. Ti, Arkadije, kao mladić našega doba, sigurno si pomalo socijalist; ali veruj mi, dragi prijatelju, da najviše vole da ne rade baš ljudi iz naroda koji večito radi!
— Odmor možda, ali ne nerad.
— Ne, nego baš nerad, potpuno besposličenje; u tome je ideal! Poznavao sam jednog večnog trudbenika, mada nije bio čovek iz naroda; bio je prilično duševno razvijen, i mogao je da rasuđuje. Celoga svoga života, svakoga dana može biti, maštao je sa slašću i nežno o potpunoj besposlici, dovodeći, tako da kažem, ovaj ideal do apsolutnog — do beskonačne nezavisnosti, do večite slobode maštanja i razmišljanja u neradu. I o tome je maštao dok se nije slomio na radu; nije mu se moglo pomoći; umro je u bolnici. Neki put bih rekao gotovo da su slast rada izmislili besposličari, naravno oni bolji među njima. To je jedna od „ženevskih ideja“ s kraja prošloga veka. Tatjana Pavlovna, pre tri dana isekao sam iz novina jedan oglas (on izvadi komad hartije iz džepa od prsnika), — od onih oglasa što ih daju ti bezbrojni „studenti“ koji znaju klasične jezike i matematiku, i koji su spremni i da putuju, da žive u sobi pod krovom i što god hoćete. Evo da čujete: „Nastavnica sprema za sve škole (slušajte, za sve) i daje časove iz aritmetike“; — samo jedan red, ali klasičan! Sprema za sve škole — znači, naravno, da sprema i iz aritmetike? Ne, kod nje je iz aritmetike zasebno. To, to je već čista glad, to je već poslednji stepen nevolje. Dirljiva je tu baš ta neumešnost: očevidno, nikad se nije spremala za nastavnicu, i teško da i ume da poučava. Ali mada se već topi, daje i poslednju rublju novinama i objavljuje kako daje časove za sve škole, i, povrh svega toga, daje i časove iz matematike. Per tutTo mundo e in altri siti.[12]
— Ax, Andreja Petroviću, njoj treba pomoći! Gde stanuje? — uzviknu Tatjana Pavlovna.
— E, ima mnogo takvih! — i metnu adresu u džep. — U ovom paketu su pokloni, — tebi, Lizo, i vama, Tatjana
Pavlovna; Sofija i ja, mi ne volimo slatkiše. Posluži se i ti, mladi čoveče. Sâm sam sve kupio kod Jelisejeva i kod Balea. Već smo dosta „sedeli gladni“, kako kaže Lukerja (NV. Nikad niko nije kod nas bio gladan). Tu imate grožđa, bonbona, ušećerenog voća i torte s jagodama, uzeo sam čak i odličnog likera; ima i oraha. Interesantno je da i danas, još od detinjstva, volim orahe, Tatjana Pavlovna, i, znate, one najprostije. Liza je na mene, i ona, kao veverica, voli da gricka orahe. Odista nema ničega lepšega, Tatjana Pavlovna, nego kad se čovek zamisli da se, kao nekad što je činio u detinjstvu, najedanput nađe u šumi, u gustom grmlju, i sâm trese orahe... Dani su već jesenji, ali svetli, po neki put već je i sveže, čovek se zavuče u šiprag, luta po šumi, lišće miriše... Vi nekako simpatično gledate, vidim, Arkadije Makaroviću?
— Prve godine moga detinjstva takođe su prošle na selu.
— Kako? Zar ti nisi, čini mi se, u Moskvi proveo... ako se ne varam.
— On je samo tada bio kod Andronikova u Moskvi kad ste vi tamo došli; a dotle je bio kod pokojne vaše tetke, Varvare Stepanovne, na selu, — upadne Tatjana Pavlovna.
— Sofija, evo ti novac, skloni. Ovih dana obećali su da će dati pet hiljada.
— Kneževi, dakle, nemaju više nikakve nade? — zapita Tatjana Pavlovna.
— Savršeno nikakve, Tatjana Pavlovna.
— Uvek sam osećala za vas, Andreja Petroviću, i za sve Barne, i bila prijatelj vaše kuće, ali mada su mi kneževi strani, ipak mi ih je, ne znam zašto, žao. Ne ljutite se, Andreja Petroviću.
— Nemam nameru da s njima delim, Tatjana Pavlovna.
— Vi, naravno, znate šta ja mislim, Andreja Petroviću, oni bi prekinuli parnicu da ste predložili deobu, po polovinu u samom početku; sad je naravno sve dockan. Uostalom, ne mogu o toj stvari da sudim... Jedino zbog toga što ih pokojnik po svoj prilici ne bi izostavio u svome zaveštanju.
— Ne samo da ih ne bi obišao, nego bi im po svoj prilici sve ostavio, a obišao bi mene, baš da je umeo stvar da izvede i da napiše zaveštanje kako treba; ali sad — za mene je zakon — i kraj. Ne mogu i neću da pristanem na deobu, Tatjana Pavlovna, i stvar je time svršena.
Ovo je rekao čak s nekom ljutnjom, što je sebi retko dopuštao. Tatjana Pavlovna je ućutala. Moja majka je nekako tužno spustila oči: Versilov je znao da ona odobrava mišljenje Tatjane Pavlovne.
„Ovde je umešan šamar iz Emsa!“ pomislih u sebi. Dokument koji mi je dao Kraft i koji je bio u mene u džepu, imao bi žalosnu sudbinu kad bi mu pao u ruke. Najedanput sam osetio da se sve to meni popelo na vrat; ta pomisao, u vezi sa svim ostalim, naravno, samo me je razdražila.
— Arkadije, želeo bih da se lepše odeneš, dragi prijatelju; odelo ti nije ružno, ali za ubuduće mogao bih ti preporučiti jednog dobrog krojača Francuza, koji je vrlo savestan i dobroga ukusa.
— Molim vas da mi nikad ne činite slične predloge, — planem ja najedanput.
— A zašto?
— Ja u tome, doduše, ne nalazim nikakvog unižavanja, ali mi nismo baš u takvom prijateljstvu, nego, naprotiv, čak u svađi, jer ću ovih dana, još sutra prestati da idem knezu, pošto tamo nema nikakve službe.
— Pa cela služba i jeste u tome da ideš i sediš s njim.
— Ta me misao unižava.
— Ne razumem zašto; uostalom, ako si tako osetljiv, nemoj primati novac od njega, nego samo idi njemu. Užasno ćeš ga uvrediti; on te je već zavoleo, budi uveren... Uostalom, kako hoćeš...
Bilo mu je, očevidno, neprijatno.
— Vi kažete, ne traži novac, a ja sam, blagodareći vašoj dobroti, danas učinio podlost: niste mi ništa rekli, te sam od njega danas tražio i naplatio mesečnu platu.
— Dakle, već si to učinio; a ja, priznajem, nisam mislio da ćeš tražiti; kako ste, ipak, danas svi vešti! Danas nema više omladine, Tatjana Pavlovna.
Užasno se naljutio; ali i ja sam se rasrdio užasno.
— Moram s vama već jedanput da se razračunam... sami ste me na to naterali, — ne znam sad kako ću.
— Zbilja, Sofija, odmah podaj Arkadiju njegovih šeset rubalja; a ti, dragi prijatelju, nemoj da se ljutiš zbog brzog obračuna. Po tvom licu pogađam da imaš u glavi neko preduzeće, i da ti je potreban... obrtni kapital... ili tako nešto.
— Ne znam šta se vidi po mom licu, ali nikako nisam očekivao od mame da će vam pričati za taj novac, kad sam je za to molio, — pogledah ja na majku, i sevnuh očima. Ne mogu da izrazim koliko sam bio uvređen.
— Arkaša, drago dete, oprosti, tako ti Boga, nisam mogla da ne kažem...
— Dragi prijatelju, nemoj misliti da je htela da mi otkrije tvoje tajne, — obrati se on meni, — uz to, ona je to učinila u dobroj nameri — prosto, majka je htela da se pohvali osećajima svoga sina. Ali veruj mi da bih ja i bez toga pogodio da si ti kapitalista. Sve tvoje tajne napisane su na tvom čestitom čelu. On ima „svoju ideju“, — Tatjana Pavlovna, rekao sam vam već.
— Ostavimo moje čestito lice, — produžih ja da besnim, — znam ja da vi često vidite ljude skroz, što ne smeta da u drugim slučajevima ne vidite dalje od nosa, — i divio sam se vašoj pronicljivosti. Pa dobro, jeste, ja imam „svoju ideju“. To što ste se vi tako izrazili, to je, naravno, slučajno, ali se ja ne bojim da priznam: imam „ideju“. Ne bojim se i ne stidim se.
— Pre svega, ne stidi se.
— Ali vam je ipak neću otkriti.
— To jest, nećeš me udostojiti da mi otkriješ. Nije potrebno, dragi prijatelju, i bez toga znam suštinu tvoje ideje; u svakom slučaju ona se sastoji u ovome:
„Povlačim se u pustinju“, Tatjana Pavlovna! ja mislim da on hoće da postane Rotšild ili nešto slično, i da se povuče u svoju veličinu. Razume se, on će nama i vama velikodušno odrediti izdržavanje, a meni možda i neće, — ali u svakom slučaju, to će biti naše najduže viđenje. On je kod nas kao mlad mesec — čim se pokaže, već i zađe.
Ja zadrhtah u srcu. Naravno, to je sve bilo slučajno: on nije ništa znao, i govorio je o nečem sasvim drugom mada je i pomenuo Rotšilda; ali kako je samo mogao onako verno da oceni moja osećanja: da s njima prekinem i da se povučem? On je sve unapred pogodio i unapred je hteo tragizam fakta da zamaže svojim cinizmom. Da se užasno ljutio, o tome nije bilo nikakve sumnje.
— Mama! oprostite moj ispad, utoliko pre što je od Andreje Petrovića i bez toga nemoguće sakriti se, — zasmejah se ja pretvorno, i starajući se da bar za trenutak sve skrenem na šalu.
— Od svega je, dragi moj, najlepše to što si se zasmejao. Teško je predstaviti koliko time dobija svak, čak u svojoj spoljašnosti. Govorim najozbiljnije. On, Tatjana Pavlovna, uvek tako izgleda kao da ima u glavi bogzna koliko važnu stvar, da se čak i sâm stidi zbog toga.
— Ozbiljno bih vas molio da smotrenije govorite, Andreja Petroviću.
— Imaš pravo, dragi prijatelju; ali je potrebno jedanput za svagda da se kaže sve, da se posle toga više i ne dotičemo. Došao si nam iz Moskve s tim da se ovde odmah pobuniš, — to je za sada što znamo o cilju tvoga bavljenja kod nas. O tome što si došao s tim da nas nečim zadiviš, o tome, razume se, neću da kažem ni reči. Zatim, kod nas si čitav mesec i na nas frčeš, međutim, očevidno si inteligentan čovek i kao takav mogao bi to frčanje da ostaviš onima koji ničim drugim ne mogu da se osvete ljudima za svoje ništavilo. Neprestano se zatvaraš, dok već tvoj čestit izgled i tvoji rumeni obrazi jasno dokazuju da bi mogao pogledati svima u oči s punom nevinošću. On je hipohonder, Tatjana Pavlovna, ne razumem zašto su svi oni danas hipohondri?
— Kad ne znate ni gde sam odrastao, kako možete znati zašto sam hipohonder?
— Evo objašnjenje: ti si uvređen zato što sam zaboravio gde si odrastao!
— Nije tako, nemojte da mi pripisujete gluposti, Mama, Andreja Petrović me je maločas pohvalio što sam se zasmejao; hajde, smejte se, što tako sedite! Hoćete li da vam o sebi pričam anegdote? U toliko pre što Andreja Petrović ništa ne zna o mome životu.
U meni je kipelo. Znao sam da nikad više nećemo kao sada sedeti svi zajedno, i da, ako izađem iz ove kuće, nikad više u nju neću ući, — i zbog toga, uoči svega toga, nisam mogao da se savladam. On me je sâm izazvao na takvo finale.
— To će nam, naravno, biti vrlo milo, samo ako odista bude i smešno, — reče on gledajući u mene pronicljivo. — Ti si postao malo grub, dragi prijatelju, tamo gde si rastao, ali ipak si još dosta pristojan. On je danas vrlo mio, Tatjana Pavlovna, i vrlo dobro ste učinili što ste najzad otvorili ovaj paket.
Ali Tatjana Pavlovna se mrštila; ona se čak nije ni obrnula na njegove reči, i produžila je da otvara paket i da na dodate joj tanjire ređa slatkiše. I moja majka je sedela u savršenoj nedoumici, naravno, shvatajući i predosećajući da se stvar između nas neće svršiti dobro. Sestra me je još jedanput povukla za lakat.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:22 am





III
— Hoću samo da vam svima ispričam, — počeh ja bez svakog ustručavanja, — kako se jedan otac prvi put sreo sa svojim dragim sinom; a to se desilo „tamo gde si rastao“...
— Dragi prijatelju, da to ne bude... dosadno? Ti znaš: Tous les genr'es...[13]
— Ne mrštite se, Andreja Petroviću, neću ja to što vi mislite. ja baš hoću da se svi smeju.
— Iz tvojih usta u Božje uši, dragi moj. Znam da nas sve voliš i... da nećeš da nam pokvariš ovo veče, promrmlja on nekako izveštačeno, nemarno.
— Vi ste, naravno, i sada po mom licu poznali da vas volim?
— Da, delimično i po licu.
— A i ja sam po licu Tatjane Pavlovne odavno pogodio da i ona mene voli. Ne gledajte me tako zverski, Tatjana Pavlovna, bolje se smejte! Bolje je da se smejemo!
Ona se najedanput brzo okrenu meni, i uze da me gleda oštro pola minuta:
— Uzmi se na um! — zapreti mi prstom, ali tako ozbiljno da se to nimalo nije moglo odnositi na moju glupu šalu, nego je bila opomena za nešto drugo: „nemoj ponovo da otpočinješ!“
— Andreja Petroviću, zar se vi zbilja ne sećate kad sam se prvi put s vama sreo u životu!
— E, Bože moj, zaboravio sam, dragi prijatelju, i u duši se osećam kriv. Sećam se samo da je to moralo biti vrlo davno, i da se desilo negde...
— Mama, a zar se ni vi ne sećate kako ste bili u selu gde sam rastao, čini mi se, do moje šeste ili sedme godine, i, što je glavno, da li ste vi bili kadgod u tom selu uistini, ili mi se to samo čini kao u snu da sam vas tamo prvi put video?
— Kako da se ne sećam, Arkašenjka, kako da se ne sećam! Da, ja sam tamo bila tri puta u gostima kod Varvare Stepanovne; prvi put sam došla kad ti je bila svega godina dana od rođenja; drugi put kad si navršio četiri godine, i, posle, kad ti je prošlo šest godina.
— A ja sam ceo mesec hteo za to da vas upitam. Moja majka je sva porumenela od brzo naišlih uspomena i s osećajem me zapita:
— Zar me se, Arkašenjka, zbilja još od tada sećaš?
— Ničega se ne sećam i ništa ne znam, sem što je od vašega lica nešto ostalo u mome srcu za ceo moj život, i, sem toga, ostala mi je svest da ste vi moja majka. Celo to selo i sad vidim kao u snu, zaboravio sam i svoju dadilju. Varvaru Stepanovnu zapamtio sam malo samo po tome što je večito bila povezane glave zbog bolesnih zuba. Sećam se još oko kuće ogromnog drveća, lipa, izgleda, zatim neki put vrlo sjajnog sunca koje prodire kroz otvorene prozore, ograđenog vrta s cvećem i staza u njoj; a vas se, mama, sećam jasno samo u jednom trenutku kad su me u tamošnjoj crkvi pričešćivali, a vi ste me izdigli da primim pričešće i da celivam putir; to je bilo u leto, i jedan golub je proleteo kroz crkvu iz jednoga prozora na drugi...
— Gospode! Sve je bilo baš tako, — zapljesnu moja majka rukama, — i toga goluba se sećam kao da ga sad vidim. Ti si pred samim putirom počeo da se otimaš i da vičeš: „eno goluba, eno goluba!“
— Vaše lice, ili nešto od njega, izraz njegov, do te mere se urezalo u mojoj pameti da sam vas posle pet godina u
Moskvi odmah poznao, mada mi niko nije kazao da ste moja majka. A kad sam se prvi put sreo sa Andrejom Petrovićem, to je bilo kad sam otišao od Andronikovih; kod njih sam dotle tiho i veselo proveo čitavih pet godina. Sećam se do sitnica njihovoga državnoga stana, i svih onih gospođa i gospođica koje su sad sve već u godinama, i cele kuće, i samoga Andronikova, kako celo snabdevanje, živinu, ribe i prasad donosi sâm iz varoši u paketima, i za stolom umesto svoje žene koja se sve pravila važna, sipao nam supu, i kako smo se svi za stolom tome smejali, a on prvi. Tamo su me gospođe naučile da govorim francuski, ali sam najviše voleo Krilovljeve basne, kojih sam mnogo naučio napamet, i svaki dan sam deklamovao po jednu Andronikovu, ulazeći pravo k njemu u njegov mali kabinet, bez obzira da li je imao posla ili nije. I eto pomoću basne sam se i s vama upoznao, Andreja Petroviću. Vidim da ste počeli da se prisećate.
— Nečega se kao sećam pomalo, dragi moj, od onoga što si mi tada ispričao... da li basnu, ili Pamet donosi jad[14] ako se ne varam? Ipak, koliko ti imaš dobro sećanje!
— Dobro sećanje! Baš nimalo! ja sam celoga života mislio samo na ovo jedno.
— Lepo, lepo, dragi moj, prosto me oživljavaš tvojim pričanjem.
On se čak nasmešio, i odmah za njim počele su se smešiti moja majka i sestra. Poverenje se vraćalo; ali Tatjana Pavlovna, pošto je izređala na stolu slatkiše i sela u ugao, i dalje me je gledala oštrim i namrgođenim pogledom. ja produžih:
— To se desilo ovako: jedanput, jednoga divnoga jutra dođe po mene prijatelj moj od detinjstva, Tatjana Pavlovna, koja se uvek pojavljivala u mome životu iznenadno kao u pozorištu, i odveze me u kolima u jednu plemićku kuću u jedan sjajan stan. Vi ste se nastanili tada kod gospođe Fanariotove, Andreja Petroviću, u njenoj kući u kojoj niko nije sedeo, a koju je ona od vas ranije kupila; ona je u to doba bila u inostranstvu. Dotle sam nosio samo bluze, a sad me najedared obukoše u lepo pravo odelo i dadoše mi vanredno lepo belo rublje. Tatjana Pavlovna celoga toga dana trčkarala je oko mene i nakupovala mi mnogo stvari; a ja sam neprestano išao kroz puste sobe i zagledao se u sva ogledala. I tako sam sutradan oko devet časova izjutra, lutajući po sobama, najedanput, i ne sluteći, ušao u vaš kabinet. ja sam vas već video još uoči toga dana, tek što su me bili dovezli, na stepenicama, ali samo za čas. Vi ste silazili sa stepenica, išli ste u kola da se nekuda odvezete; u Moskvu ste došli sami, posle vrlo dugoga otsustva i na kratko vreme, tako da su se svi o vas grabili, i da skoro i niste živeli kod kuće. Kad ste me sreli na stepenicama s Tatjanom Pavlovnom, samo ste uzviknuli otegnuto: A! i niste čak ni zastali.
— On opisuje s naročitom ljubavlju, — primeti Versilov, okrenuvši se Tatjani Pavlovnoj; ali ova je okrenula glavu na drugu stranu i ne htede ništa da odgovori.
— Kao da vas sad gledam kako ste tada bili mladi i lepi. Za čudo ste uspeli da ostarite i da poružnjate za ovih devet godina, oprostite mi moju otvorenost; uostalom, vama je i tada već bilo trideset i sedam godina, ali ja nisam mogao da skinem očiju s vas: kakvu ste imali divnu kosu, gotovo sasvim crnu, sjajnu, bez ijedne sede; brkove i zaliske, kao da ih je zlatar salio, — ne mogu drukčije da se izrazim; lice zatvoreno bledo, ne ovako bolesno bledo kao sada, nego kao što ga ima vaša kći Ana Andrejevna, koju sam imao čast danas da vidim; svetle i crne oči i sjajni zubi, naročito kad biste se zasmejali. Baš ste se zasmejali kad ste me videli da ulazim; nisam tada mnogo razumevao, ali od vašega osmejka srce mi se razveselilo. Toga jutra bili ste u kratkom zagasitoplavom kadifenom kaputu, sa mašnom boje solferino, u skupocenoj košulji sa alansonskim čipkama, stajali ste pred ogledalom sa jednom sveščicom u ruci i vežbali se, deklamujući, poslednji monolog Čackoga,[15] a naročito njegov poslednji uzvik: „Dajte kola, kola!“
— Ah, Bože moj, — uzviknu Versilov, — odista! On ima pravo! ja sam se tada primio, bez obzira na kratko bavljenje u Moskvi, zbog toga što je Nilejko oboleo, da igram ulogu Čackoga na domaćoj predstavi kod Aleksandre Petrovne Vitovtove!
— Zar ste bili odista zaboravili? — zasmeja se Tatjana Pavlovna.
— On me je potsetio! I, priznajem, tih tadašnjih nekoliko dana u Moskvi bili su, može biti, najlepši trenuci u celom mome životu! Svi mi bili smo tada još toliko mladi... i svi smo s takvim žarom očekivali... Tada sam u Moskvi neočekivano sreo toliko... Ali, produži, dragi moj; vrlo dobro si učinio što si sve tako podrobno ispripovedao...
— Ja zastadoh, uzeh da vas gledam, i uzviknuh: „Ah, kako je lep, pravi Čacki!“ — Vi se najedanput okrenuste prema meni i zapitaste: „A zar ti znaš ko je Čacki?“ — sedoste na divan u najboljem raspoloženju da pijete kafu, — tako da sam hteo da vas zagrlim. Tad sam vam saopštio da su kod Andronikova svi vrlo mnogo čitali, i da gospođice znaju mnogo stihova napamet, i da iz komada Pamet donosi jad često u kući između sebe prikazuju pojedine scene, i da su cele prošle nedelje svi čitali po večeri zajedno „Zapise jednoga lovca“,[16] i da najviše volim Krilovljeve basne, i da ih znam napamet. Vi mi tada rekoste da štogod kažem napamet, i ja vam očitah „Devojku probiračicu:“ „Jedna mlada devojka želela je sebi mladoženju“.
— Tačno, tačno, no, svega se sećam, — uzviknu opet Versilov. — Ali, dragi prijatelju, i ja se tebe sada sećam jasno: ti si tada bio tako mio dečak, ljubazan iako mali, i kunem ti se, i ti si izgubio za ovih devet godina.
Tada su se svi, čak i Tatjana Pavlovna, počeli da smeju. Jasno je da je Andreja Petrović izvoleo da se šali, i da mi je u istoj moneti „vratio“ onu moju primedbu da je ostareo. Svi su bili veseli; ali je i bilo sve divno ispričano.
— Dok sam deklamovao, vi ste se sve više smešili, ali ja nisam ni do polovine došao, a vi me zaustaviste, zazvoniste, i sluzi koji je ušao, naredite da zamoli Tatjanu Pavlovnu da dođe, i ona je odmah žurno došla s tako veselim licem da je ja, koji sam je juče video, sad gotovo jedva poznadoh. Pred Tatjanom Pavlovnom sam ponovo deklamovao „Devojku probiračicu“ i doterao do kraja sjajno; čak se i Tatjana Pavlovna nasmešila, a vi, Andreja Petroviću, ste uzviknuli „bravo“! i izjavili živo da ne bi bilo čudno kad bi takav mali dečak, kao ja što sam u mojim godinama, očitao basnu o „Cvrčku i mravu“, ali ovu basnu: „Jedna mlada devojka želela je sebi mladoženju, To nije ništa strašno“.
Čujte samo kako on izgovara: „To nije ništa strašno!“ Jednom reči, bili ste ushićeni. Vi tada počeste da s Tatjanom Pavlovnom govorite francuski, i ona se odmah namrštila i uzela da vam protivreči, čak se i vrlo naljutila; ali kako je nemoguće odreći Andreji Petroviću kad nešto zaželi, to me je Tatjana Pavlovna brzo odvela u svoju sobu; tamo su me ponova umili, oprali mi ruke, promenili rublje, namazali mi kosu pomadom i čak načinili kovrčice. Zatim se pred veče i sama Tatjana Pavlovna namestila dosta svečano, toliko čak da je to prešlo moja očekivanja, i odvezla me sobom u kolima. Došao sam u pozorište prvi put u životu, na diletantsku predstavu kod gospođe Vitovtove; puno sveća, lustera, dama, oficira, đenerala, gospođica, zavesa, redova stolica, — ništa slično dotle nisam video. Tatjana Pavlovna zauzela je najskromnije mesto u jednom od poslednjih redova, i mene je posadila pored sebe. Bilo je, razume se, i dece kao što sam bio ja, ali ja nisam ni na šta gledao, nego sam čekao predstavu sa uzbuđenim srcem. Kad ste vi izišli na scenu, Andreja Petroviću, bio sam oduševljen do suza, — zašto i zbog čega — ni sâm ne znam. Otkud suze oduševljenja? — to mi je bilo čudno kad god sam se ovih devet godina toga sećao! Sav obamro pratio sam predstavu, u kojoj sam, naravno, razumeo samo to da ga je ona prevarila, da ga ismejavaju glupaci i ljudi koji ne vrede ni koliko prst na njegovoj nozi. Kad je deklamovao na balu, razumeo sam da se oseća unižen i uvređen, da prekoreva sve te bednike, ali da je on — velik, velik! Naravno, sprema kod Andronikova pomogla je da bolje razumem, ali — i vaša igra, Andreja Petroviću! Prvi put sam gledao pozorišnu predstavu! U poslednjoj sceni kad je Čacki viknuo: „Dajte kola, kola!“ (a vi ste to viknuli divno), ja skočih sa stolice i zajedno sa celom salom, koja se tresla od aplauza, zatapšah rukama i iz sve snage viknuh „bravo!“ Živo se sećam kako me je u tom času kao čiodom ubolo pozadi „niže pojasa“: ljutito me uštinula Tatjana Pavlovna, ali ja na to nisam obraćao pažnju! Razume se, odmah posle predstave „Pamet donosi jad“ Tatjana Pavlovna me je odvezla kući: „ti ne možeš ostati na igranci, zbog tebe ni ja ne mogu da ostanem!“ siktali ste vi na mene, Tatjana Pavlovna, celim putem u kolima. Celu noć bio sam u bunilu, a ujutru u deset sati već sam bio pred kabinetom, ali kabinet je bio zatvoren: kod vas je u poseti bilo puno ljudi, i vi ste s njima razgovarali o poslovima; posle ste otišli na ceo dan i ostali duboko u noć, -— i tako vas nisam više ni video! Ono što sam tada hteo da vam kažem — zaboravio sam, naravno, ni tada nisam znao šta, ali sam vatreno želeo da vas vidim što pre. Preksutra izjutra, još oko osam časova, izvoleli ste da otputujete u Serpuhov: kratko vreme pre toga bili ste prodali svoje imanje u tulskoj guberniji da biste isplatili svoje poverioce, ali vam je ipak u rukama ostala prilično zamašna suma, i zbog toga ste tada i u Moskvu dolazili u koju niste do toga vremena mogli ni da zavirite iz straha od poverilaca, i jedino onaj prostak iz Serpuhova, jedini među svima poveriocima, nije pristajao da primi polovinu duga mesto celoga. Tatjana Pavlovna na moje pitanje čak nije ni odgovarala: „Šta se tebe to tiče, prekosutra ću te odvesti u pansion; spremi se, uzmi svoje sveske, knjige dovedi u red, i nauči se da sâm držiš u redu svoj kufer, ne pristoji se da odrasteš razmažen, gospodine“, te ovo, te ono, čantrali ste mi, Tatjana Pavlovna ta tri dana! Tako je i bilo, odvezli su me u pansion kod Tušara, mene, u vas zaljubljenog i bezazlenog, Andreja Petroviću; i ko bi rekao, ceo ovaj naš susret bio je najgluplja slučajnost; ali hoćete li mi verovati da sam posle pola godine hteo da pobegnem od Tušara kod vas.
— Divno si pričao o svemu, i na sve si me tako živo podsetio, — polako i razvučeno reče Versilov, — ali me vrlo iznenađuje u tvojoj priči bogatstvo nekih čudnih podrobnosti, o mojim dugovima, naprimer. Da ne govorim o izvesnoj nepriličnosti tih podrobnoeti, i ne razumem kako si do njih došao?
— Podrobnosti? Kako sam do njih došao? Pa rekao sam vam da sam svih ovih devet godina samo to radio: kupio sam podrobnosti o vama.
— Čudno priznanje i čudno provođenje vremena. On se okrenu poluležeći u naslonjači, i čak je malo i zevnuo, — naročito ili ne, ne znam.
— Da li da produžim o tome kako sam hteo da pobegnem vama od Tušara?
— Zabranite mu, Andreja Petroviću, uzmite ga i izbacite ga napolje, — upade Tatjana Pavlovna.
— Nije moguće, Tatjana Pavlovna, — odgovori Versilov ohrabrujući me; — Arkadije je očevidno nešto naumio, i, prema tome, bezuslovno je potrebno dopustiti mu da dovrši. Pa neka ga, neka priča. Ispričaće što ima, skinuće teret s leđa, a za njega to i jeste glavno da zbaci teret s leđa. Otpočni, dragi moj, tvoju novu istoriju; to jest, ja samo tako kažem da je nova; ne uznemiruj se, znam njen svršetak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:23 am




IV
— Moje begstvo, to jest moja namera da pobegnem vama, bilo je vrlo prosto. Tatjana Pavlovna, sećate li se kako vam je dve nedelje posle moga dolaska u pansion, Tušar napisao pismo, — je l’ te? Meni je docnije Marija Ivanovna pokazivala to pismo, i ono se sačuvalo u hartijama pokojnoga Andronikova. Tušar se najedared setio da je za mene malo uzeo para, i „s dostojanstvom“ vas izvestio u svom pismu da se u njegovom zavodu vaspitavaju kneževski i senatorski sinovi, i da on smatra da škodi ugledu njegovoga zavoda ako drži vaspitanika takvoga porekla kao što sam ja, i ako mu se ne plati dodatak.
— Mon cher, ti bi mogao...
— O, ništa, ništa, — upadnem ja, — ja ću samo malo o Tušaru. Vi ste mu, Tatjana Pavlovna, odgovorili još iz unutrašnjosti, kroz dve nedelje, i oštro ga odbili. Sećam se kako je tada, sav crven, ušao u naš razred. On je bio jedan vrlo mali i vrlo gojazan Francuz, bilo mu je oko četrdeset i pet godina, i odista iz Pariza rodom, razume se iz obućarske porodice, ali je već nezapamćeno otkad je služio u Moskvi kao predavač francuskoga jezika u državnoj školi, imao je čak i čin, kojim se neobično mnogo ponosio, — i bio je čovek duboko neobrazovan. Nas, pitomaca, bilo je kod njega svega šestorica; od njih je odista jedan bio rođak nekog senatora iz Moskve; svi mi kod njega živeli smo savršeno kao u porodici, više pod prismotrom njegove žene, vrlo fine dame, kćeri jednog ruskog činovnika. ja sam se za te dve nedelje užasno pravio važan pred drugovima, hvalio se svojim plavim odelom i svojim taticom Andrejom Petrovićem, i njihova pitanja: zašto sam ja Dolgoruki, a ne Versilov, nimalo me nisu zbunjivala, a to zato što ni ja sam nisam znao zašto.
— Andreja Petroviću! — ciknu Tatjana Pavlovna pretećim glasom gotovo. Naprotiv, moja majka me je, ne skidajući s mene pogleda, slušala besprekidno, i očevidno joj je bilo milo da produžim.
— Ce Touchard... odista, sećam se sad, bio je tako jedan mali, nemiran čovek, — procedi Versilov, — ali meni su ga tada preporučili sa najlepše strane...
— Ce Touchard je ušao s pismom u ruci, prišao našem velikom hrastovom stolu za kojim smo sva šestorica baš učili, uhvatio mene snažno za ramena, podigao me od stola i naredio mi da uzmem svoje sveske.
— Tvoje mesto nije ovde, nego tamo, — pokaza mi on jedan mali sobičak levo od predsoblja, u kome je stajao jedan prost sto, jedna pletena stolica i divan pokriven voštanim platnom, — isti ovakav kao što je ovaj sada kod mene u sobi pod krovom. ja pređoh iznenađen i vrlo uplašen: nikad se dotle sa mnom niko nije grubo ophodio. posle pola sata, kad je Tušar izišao iz učionice, počeo sam da se sa drugovima pogledam i smejem; naravno, oni su se smejali meni, ali ja to nisam ni naslućivao, nego sam mislio da se smejemo zato što smo veseli. Tada najedanput ulete Tušar, uhvati me za kosu, i poče da me vuče.
— Ti ne smeš zajedno sedeti sa plemićkom decom, ti si niskoga porekla i pravi sluga!
I on me šljepnu snažno po mom punom rumenom obrazu. To mu se dopalo, te me je udario i drugi i treći put. ja se zacenih od plača, bio sam strahovito iznenađen. Ceo sat sam sedeo pokrivši rukama lice, i plakao sam i plakao. Desilo se nešto što nikako nisam razumevao. Ne razumem kako je jedan čovek koji nije bio rđav, kao Tušar, tuđinac, koji se čak radovao oslobođenju ruskoga seljaka, — mogao tući jedno glupo derište kao što sam bio ja. Uostalom, ja sam bio samo iznenađen, a ne i uvređen; još nisam umeo da se nađem uvređen. Meni se učinilo da sam nešto skrivio, ali kad se popravim, on će mi oprostiti, i opet ćemo svi biti veseli, ići ćemo u dvorište da se igramo, i živećemo da ne može biti lepše.
— Prijatelju moj, da sam samo znao... — reče Versilov otegnuto s nemarnim osmejkom malo umornoga čoveka;
— ali ko je mogao misliti da je takav pustahija taj Tušar! Uostalom, ipak ne gubim nadu da ćeš se ti svim silama potruditi i da ćeš nam sve to, najzad, oprostiti, te ćemo opet živeti da ne može biti lepše.
I on zevnu.
— Ali ja ne krivim nikoga, baš nimalo, i verujte, ne žalim se na Tušara! — izgovorih ja glasno, malo zbunjen. — Tukao me je čitava dva meseca. Sećam se da sam sve hteo nečim da ga obezoružam, te sam mu hvatao da ih ljubim ruke i ljubio ih, i neprestano plakao i plakao. Drugovi su me ismevali i prezirali, jer je Tušar počeo da me često upotrebljava da ga poslužujem, naređivao mi da mu donosim odelo kad se oblačio. Tu sam se instinktivno koristio mojim lakejstvom: starao sam se iz sve snage da mu ugodim i nimalo nisam bio uvređen, zato što ništa od svega toga nisam razumevao, i iznenađuje me čak do danas to kako sam bio tada još toliko glup da nisam mogao da shvatim da im nisam ravan. Istina, moji drugovi su mi mnogo i tada već objasnili; bila je to dobra škola. Tušar je docnije uzeo da me udara kolenom pozadi umesto da me bije po licu, a posle pola godine, bio je prema meni neki put i ljubazan; ali bar jedanput mesečno, da ne bih zaboravio, radi opomene, ipak bi me izudarao. Uskoro sam opet mogao da sedim s ostalim dečacima i da se zajedno s njima igram, ali ni jedanput, za cele dve i po godine, Tušar nije zaboravio razliku u socijalnom položaju našem, i mada ne često, ali ipak me je stalno upotrebljavao da ga uslužujem, i ja mislim zato, da bi me opominjao. Bežao sam, to jest, hteo sam da bežim već pet meseci posle ta prva dva meseca. Uopšte, bio sam celoga života spor na odlukama. Kad sam legao u postelju i pokrio se da spavam, odmah sam počeo da maštam o vama, Andreja Petroviću, samo o vama; savršeno ne znam zašto je tako bilo. Vi ste mi čak i na san dolazili. Glavno, strasno sam maštao o tome da ćete iznenada doći, ja ću vam pasti u zagrljaj, a vi ćete me odvesti odavde k sebi u onaj kabinet, i opet ćemo ići u pozorište, i sve tako. Glavno, nećemo se više rastati — to je bilo glavno. Kad smo se izjutra probudili, drugovi su odmah otpočinjali ismejavanje i podrugivanje; jedan od njih počeo je prosto da me tuče, i da mi naređuje da mu dodajem čizme; ružio me je najpogrdnijim imenima, i naročito se starao da objasni moje poreklo, čemu su se radovali ostali koji su slušali. A kad se na kraju pojavljivao sâm Tušar, u mojoj duši počelo je da se rađa nešto neizdržljivo. Osećao sam da mi ovde nikad neće oprostiti, — o, već sam počeo pomalo da shvatam šta je to što mi neće oprostiti, i šta sam skrivio! I tako sam najzad rešio da bežim. Maštao sam o tome užasno čitava dva meseca, i najzad sam se rešio; tada je bio septembar. Sačekao sam da se svi drugovi raziđu u subotu na nedeljni odmor, a dotle sam krišom i pažljivo načinio zavežljaj najneophodnijih stvari; od para imao sam dve rublje. Hteo sam da sačekam da se smrkne: „tada ću sići niz stepenice, mislio sam, i izići ću, a zatim ću otići“. Kuda? Znao sam da je Andronikov već bio premešten u Petrograd, te sam se bio rešio da odem kod Fanariotovih na Arbatu; „noć ću provesti gde bilo šetajući ili sedeći, a izjutra ću se raspitati kod posluge u kući: gde je sad Andreja Petrović, i ako nije u Moskvi, onda u kom je gradu ili u kojoj je državi? Sigurno će mi reći. I onda ću otići, a zatim ću na drugom mestu opet negde i koga bilo zapitati na koji đeram treba da udarim da stignem u taj i taj grad, i onda ću opet izići, i produžiću jednako da idem. Neprestano ću ići: noćivaću gde bilo na putu pod drvećem, a ješću jedino hleba, a hleb za dve rublje, trajaće mi vrlo dugo“. Ipak u subotu nisam mogao da pobegnem; trebalo je sačekati do sutra, do nedelje; Tušar, kao naročito, ove je nedelje nekuda sa ženom otišao; kod kuće smo ostali u celoj kući samo ja i Agafja. Čekao sam da dođe noć, sa strašnom čežnjom; sećam se: sedeo sam u našoj sali kod prozora i gledao na prašljivu ulicu sa drvenim kućicama i na retke prolaznike. Tušar je imao stan u zabačenom kraju i s prozora se mogao videti đeram, i ja mišljah u sebi: da li je to taj đeram? Sunce je zalazilo tako crveno, nebo je bilo tako hladno, i oštar vetar, baš kao i danas, dizao je prašinu. Najzad se sasvim smrklo; ja stadoh pred ikonu i počeh da se molim Bogu, ali brzo, žurio sam se: zgrabih zavežljaj i na prstima pođoh da silazim niz stepenice koje su škripale, u užasnom strahu da me iz kujne ne čuje Agafja. Ključ je bio u vratima, otvorih vrata, i najedared — preda mnom se zacrni tamna noć kao beskrajna, opasna neizvesnost, a vetar mi, uz to, odnese kapu s glave. Bio sam izišao na ulicu; na drugoj strani trotoara razlegalo se promuklo deranje jednog pijanoga prolaznika koji je psovao; ja malo postojah, pogledah, i tiho se vratih, tiho se popeh gore, tiho se svukoh, razvezah zavežljaj i legoh ničice, bez suza i bez misli, i eto od toga trenutka sam počeo da mislim, Andreja Petroviću! Od toga trenutka, kad sam postao svestan da sam, povrh toga što sam lakej, još i kukavica, počelo je moje pravo, moje istinsko duševno razviće!
— A i ja sam tebe, od ovoga trenutka sada, za navek upoznala! — skoči najedanput sa svoga mesta Tatjana Pavlovna, i to tako neočekivano da sam bio potpuno iznenađen; — da, ti si ne samo tada bio lakej, nego si i sada lakej; ti imaš lakejsku dušu! Šta je tada Andreji Petroviću bilo stalo da te ne da da budeš obućar? Čak bi ti učinio dobročinstvo da te je dao na zanat! Ko je od njega mogao što više za tebe da očekuje ili traži? Tvoj otac, Makar Ivanović, je ne samo to molio, nego je i tražio da vas, njegovu decu, ne izvodi iz nižega staleža. Ne, ti ne ceniš što te je doveo do universiteta, i što si pomoću njega stekao prava. Drugovi su ga u školi zadirkivali, vidiš ti njega, i on se zakleo da se osveti čovečanstvu... Rito jedna!
Priznajem da sam bio poražen ovim ispadom. Ustao sam i jedno vreme samo gledao, ne znajući šta da kažem.
— Odista, Tatjana Pavlovna mi je rekla nešto novo, — okrenem se ja odlučno, najzad, Versilovu; — odista, ja sam utoliko lakej što nikako ne mogu da se zadovoljim time što me Versilov nije dao u obućare; čak ni „prava“ na viši stalež me nisu dirnula, nego sam iskao celoga Versilova, iskao sam sebi oca... eto to sam tražio — kako dakle da onda nisam lakej? Mama, meni je na savesti već osam godina kako ste mi sami dolazili u posetu kod Tušara i kako sam vas tada primio, ali sada neću o tome da pričam, jer Tatjana Pavlovna neće dopustiti. Sutra, mama, još ćemo se možda videti. Tatjana Pavlovna! A šta ako sam do toga stepena lakej da nikako ne mogu ni to da dopustim da se čovek pored žive žene može još jedanput da ženi? A baš to se desilo sa Andrejom Petrovićem u Emsu! Mama, ako nećete da ostanete s mužem koji će se sutra oženiti s drugom, onda ne zaboravite da imate sina koji vam obećava da će vam doveka biti sin koji vas poštuje, ne zaboravite to i pođite sa mnom, ali samo pod uslovom: „ili on, ili Ja“, — hoćete li? Naravno, ne tražim da mi sad odmah odgovorite: znam da se na takva pitanja ne može odmah odgovoriti...
Ali nisam mogao da dovršim, prvo zato što sam bio vrlo uzbuđen, te sam se zbunio. Moja majka je bila sva bleda i glas joj se kao presekao: nije mogla ni reči da progovori. Tatjana Pavlovna govorila je vrlo glasno i mnogo, tako da nimalo nisam mogao da razumem šta, i nekoliko puta me udarila pesnicom u leđa. Samo se toliko sećam da je vikala da su moje reči „izmišljene, rođene i odrasle u sitnoj duši, prstima iščačkane“. Versilov je sedeo nepomično i vrlo ozbiljno, nije se osmejkivao. ja sam otišao u svoju sobu gore. poslednji pogled koji me je pratio iz sobe, bio je prekoran pogled moje sestre; ona je za mnom strogo vrtela glavom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:31 am






GLAVA SEDMA
I
Sve ove scene opisujem ne štedeći sebe, da bih se svega jasno setio i da bih obnovio utiske. Kad sam se popeo u svoju sobu, nisam znao da li treba da se stidim ili da likujem kao čovek koji je ispunio svoju dužnost. Da sam bio za dlaku iskusniji, znao bih da i najmanja sumnja u takvom slučaju daje pravo da se objasni stvar onim što je gore. Ali mene je zbunjivala druga okolnost: ne znam zašto sam bio veseo, ali sam bio užasno veseo, pored svega toga što sam bio u sumnji i što sam otvoreno bio svestan da sam se nisko pokosio. Čak i to što me je Tatjana Pavlovna onako pakosno izgrdila, bilo mi je samo smešno i zabavno, i nimalo me nije ljutilo. Verovatno je da je to sve bilo zbog toga što sam raskinuo lanac i što sam se prvi put u životu osećao na slobodi.
Osećao sam takođe da sam pokvario svoj položaj: još mi je sad nejasnije bilo šta imam da činim s pismom o nasleđu. sad će tek sigurno pomisliti da hoću da se osvetim Versilovu. Ali još dok sam bio dole, za vreme sve te debate, bio sam rešio da stvar s pismom o nasleđu predam na rešenje trećem licu, i da se, kao sudiji, obratim Vasinu, a ako on bude odbio, onda nekom drugom, — već sam znao kome. Jedanput, samo zbog ove jedne stvari, ići ću Vasinu, mislio sam u sebi, a posle — posle ću iščeznuti za sve zadugo, za nekoliko meseci, a za Vasina ću čak naročito iščeznuti: jedino s majkom i sa sestrom, možda, viđaću se, ali retko. Sve je to bilo u mislima bez reda; osećao sam da sam nešto učinio, ali ne onako kako je trebalo, i — i ipak sam bio zadovoljan; ponavljam, ipak sam zbog nečega bio veseo.
Rešio sam se ranije da legnem da spavam, pošto sam sutra imao mnogo da idem. Sem što ću uzeti sebi stan i preseliti se, doneo sam još neke odluke, koje sam se rešio da izvršim bilo ovako ili onako. Ali ovo veče nije moglo da se završi bez iznenađenja, i Versilov je umeo da me vanredno zadivi. U moj sobičak nikad nije dolazio, a sad, još nisam ni jedan sat bio u ovoj sobi, kad začuh njegove korake na stepenicama: zvao me je da mu osvetlim. Izneo sam sveću, i pruživ dole ruku koju je on uhvatio, pomogoh mu da se popne gope.
— Merci, prijatelju, ovamo još nijedanput nisam ulazio, čak ni kad sam pogađao stan. Predosećao sam kako je ovde, ali ipak nisam mislio da je takva rupa. — Stao je nasred moje sobice i radoznalo gledao po njoj. — To je grob, pravi grob!
Odista, bilo je neke sličnosti s unutrašnjošću groba, i baš sam se začudio kako je on tačno jednom rečju ocenio. Sobica je bila uzana i duguljasta; na visini mojih ramena, ne više, počinjao je ugao zida i krov, čiji sam kraj mogao da opipam dlanom. Versilov je u prvom trenutku stajao i nehotice pogrbljen, bojeći se da glavom ne udari o plafon, ali, naravno, pošto se to nije dogodilo, on se prilično spokojno spusti na moj divan na kome je već bila nameštena moja postelja. Što se mene tiče, ja nisam hteo da sednem, nego sam ga posmatrao u najvećem divljenju.
— Tvoja majka mi reče da nije znala da li da primi od tebe novac koji si joj danas dao za tvoje mesečno izdržavanje. S obzirom na ovaj grob u kome stanuješ, ne samo da ne treba od tebe ništa primiti; nego, naprotiv, mi bismo trebali tebi da platimo! Nikad nisam bio ovde i... ne mogu da zamislim da se ovde može stanovati.
— Ja sam navikao. Ali ja vas vidim u svojoj sobi, to mi nikako ne ide u glavu posle onoga što se desilo dole.
— O, da, ti si bio prilično grub dole, ali... i ja imam svoje naročite planove koje ću ti objasniti, mada, uostalom, u mome dolasku ovamo nema ničega neobičnoga; čak to što se desilo dole — to je sve u potpunoj vezi stvari; ali mi, tako ti Hrista, objasni ovo: ono što si nam dole pričao i na šta si nas tako svečano pripremao, da li je to odista bilo sve što si hteo da nam otkriješ ili saopštiš, i da li nisi imao nešto drugo da kažeš?
— To je bilo sve. To jest, uzmimo da je bilo sve.
— To je prilično malo, dragi prijatelju; moram priznati da sam, sudeći po tvom pristupu i kako si nas pozivao da se smejemo, jednom reči, videći te kako si želeo da pričaš, — očekivao više.
— Zar vam to nije ravnodušno?
— Ja to u stvari kažem iz osećanja mere: nije trebalo toliko praskanja i bila je narušena mera. Celoga si meseca ćutao, skupljao, i najedanput — ništa.
— Hteo sam dugo da pričam, ali se sad stidim što sam i ovoliko pričao. Ne može se sve ispričati, često se izvesne stvari rečima nikad ne daju iskazati. Eto, dosta sam rekao, pa ipak niste shvatili.
— A, i ti dakle trpiš od toga što ti misao ne ide u reči! To je plemenit bol, dragi prijatelju, i imaju ga samo izabrani; budala je uvek zadovoljan s onim što je rekao, i, uz to, uvek kaže više nego što je potrebno; voli da je više, za rezervu.
— Kao i ja dole, na primer; i ja sam rekao više nego što je potrebno: tražio sam „celoga Versilova“, to je mnogo više nego što treba; meni Versilov uopšte nije potreban.
— Dragi prijatelju, vidim da hoćeš da popraviš ono što si dole proigrao. Očevidno je da si se pokajao, i pošto pokajati se, znači kod nas odmah koga bilo opet napasti, to me valjda nećeš i drugi put promašiti. Došao sam rano, još se nisi ohladio, i, uz to, teško podnosiš kritiku. Ali sedi, Boga ti, došao sam da ti saopštim nešto; tako, hvala. Iz onoga što si rekao svojoj majci dole, izlazi i suviše jasno da je u svakom slučaju bolje da se raziđemo. Došao sam s tim da te zamolim da to izvršiš, po mogućnosti, što mekše i bez skandala, da ne bi rastužio i naplašio svoju majku još više. Čak i to što sam ovamo došao sam, već ju je obodrilo: ona kao da veruje da ćemo uspeti da se pomirimo, i da će sve i dalje ostati po starome. ja mislim da bismo nas dvojica, ako bismo se sad, dva tri put, glasnije nasmejali, uneli veliku radost u njihova plašljiva srca. Mada su to proste duše, one ipak vole iskreno i prostodušno, i zašto da im čovek ne učini dobrotu kad se pokaže prilika? Eto, to bi bila jedna stvar. Druga je ovo: zašto da se moramo neophodno rastati sa željom za osvetom, sa škrgutom zuba, s proklinjanjem i tome slično? Bez svake sumnje, nemamo potrebe da se jedan drugome vešamo o vrat, ali se možemo rastati, tako da kažem, uzajamno uvažavajući jedan drugoga, zar nije tako, a?
— Sve je to — besmislica! Obećavam da ću napustiti kuću bez skandala — to je dosta. Vi kažete da to molite zbog moje majke? A meni se čini da spokojstvo moje majke tu ne igra nikakvu ulogu, nego vi to samo tako govorite.
— Ti ne veruješ?
— Vi sa mnom razgovarate kao da sam dete!
— Dragi prijatelju, spreman sam da za sve to što mi prebacuješ, za sve te godine tvoga detinjstva i tako dalje, hiljadu puta molim za oproštenje, ali, cher enfant, šta će izići iz toga? Dovoljno se inteligentan da nećeš hteti ni sâm da se nađeš u tako glupom položaju. Neću ni da govorim o tome da ni sad još nimalo ne shvatam tvoje prekore: u stvari, čime me ti upravo okrivljuješ? Time što se nisi rodio kao Versilov? Ili ne? Ba! Ti se smeješ prezrivo i odmahuješ rukama, dakle nije to?
— Verujte da nije. Verujte da ne nalazim nikakvu čast u tome da se zovem Versilov.
— Ostavimo čast; i, naravno, tvoj odgovor je morao biti neizostavno demokratski; ali ako je tako, onda zašto me okrivljuješ?
— Tatjana Pavlovna je maločas rekla sve što mi je bilo potrebno da znam, a što ja pre nje nikako nisam mogao da pojmim: to jest, što me niste dali u obućare, i da zbog toga treba da sam vam još i blagodaran. Ne mogu da shvatim po čemu sam neblagodaran, i to sad, pošto ste mi stvar objasnili. Zar tu ne govori vaša ponosita krv, Andreja Petroviću?
— Verovatno ne. I, sem toga, priznaj da su svi tvoji ispadi dole, umesto da se sruče na mene, kao što si unapred i objavio, samo mučili i pogađali tvoju majku. Međutim, izgleda da se tebi ne pristoji da joj sudiš. I čime se ona o tebe ogrešila? Objasni mi takođe, ovom prilikom, dragi prijatelju: zašto si i u kakvoj nameri obaveštavao i u školi, i u gimnaziji, i u celom svom životu, i svakoga koga si prvog sreo, kao što sam slušao, da si vanbračno rođen? Slušao sam da si to činio s naročitim zadovoljstvom. A međutim, sve je to besmislica i gnusna kleveta, ti si zakoniti sin Makara Ivanovića Dolgorukog, čoveka poštenog i odličnoga umom i karakterom. Što si dobio više obrazovanja, to odista imaš da blagodariš svome bivšem spahiji, Versilovu, ali šta iz toga svega izlazi? Glavno, trubeći na sve strane priču o svome vanbračnom rođenju, što je samo po sebi kleveta, samim tim si objavio tajnu svoje majke, i, iz neke lažne gordosti, izložio svoju majku sudu svakoga ološa. Dragi prijatelju, to je vrlo neblagorodno od tebe, utoliko više što tvoja majka ni po čem nije kriva lično: ona je vrlo čestita duša, a što nije Versilova, to je jedino zbog toga što još ima muža.
— Dosta, ja se s vama potpuno slažem, i toliko verujem u vaš um da se potpuno nadam da ćete prestati da me i dalje grdite. Vi toliko volite meru; a, međutim, sve ima meru, pa i vaša iznenadna ljubav prema mojoj majci. Bolje od toga je ovo: kad ste se rešili da kod mene dođete i da se zadržite četvrt ili pola sata (još nikako ne znam zbog čega, ali uzmimo da je to zbog spokojstva moje majke) — i, povrh toga, s takvim zadovoljstvom sa mnom razgovarate bez obzira na ono što se desilo dole, onda je bolje da mi pričate o mome ocu, — o tome Makaru Ivanoviću, hadžiji. Baš bi mi bilo milo da od vas čujem štogod o njemu; odavno sam imao nameru da vas za to zamolim. Odlazeći odavde i, možda, na dugo vreme, vrlo bih želeo da od vas dobijem odgovor još i na ovo pitanje: zar za ovih čitavih dvadeset godina niste mogli da svojim ličnim obrazovanjem utičete na predrasude moje majke, a sad isto tako i na moju sestru, toliko, da razbijete prvobitni mrak sredine koji je majku okružavao? O, ja ne govorim o njenoj čistoti! Ona je i bez svega toga bila od vas viša u pogledu morala, izvinite, ali... ona je samo beskonačno viši — mrtvac. Živ je samo Versilov, a sve ostalo oko njega i sve što je s njim svezano, vegetira samo pod tim neizbežnim uslovom da ima čast da ga hrani svojom snagom, svojim živim sokovima. Ali je i ona sigurno nekad bila živa? Vi ste se sigurno u nešto u njoj zaljubili. Sigurno je i ona jednom bila žena?
— Dragi moj, kad baš želiš, nije bila nikad, — odgovori mi on, skrivši se odmah u svoj prvobitni, tadašnji njegov način ophođenja prema meni, koga se toliko sećam i koji me je toliko srdio; to jest, spolja, on je najiskrenija prostodušnost, a kad ga bolje osmotriš — sve je to samo najdublje podsmevanje od njegove strane, tako da često nisam mogao nikako da se razaznam. — Nikad nije bila! Ruskinje nikad nisu žene.
— A zar Poljkinje i Francuskinje jesu? Ili Italijanke, strasne Italijanke, koje umeju da očaraju civilizovanoga Rusa iz viših krugova, ljude kao što je Versilov?
— Ah, — nasmeja se Versilov, — zar sam mogao slutiti da ću ovde naići na slovenofila?
Sećam se od reči do reči njegovoga razgovora: počeo je da govori čak sa velikim zadovoljstvom i sa očevidnim uživanjem. Odveć mi je bilo jasno da mi nije u sobu došao da sa mnom ćaska, i isto tako da nije došao da umiri moju majku, nego je po svoj prilici imao druge ciljeve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:32 am




II
— Mi, tvoja majka i ja, proveli smo svih tih dvadeset godina ćutke, — poče on svoje ćaskanje (u najvećoj meri izveštačeno i neprirodno), — i sve što je bilo između nas, dogodilo se tako, ćutke. Glavna osobina naše dvadesetgodišnje veze bilo je — ćutanje. Mislim da se nikad nismo posvađali. Istina, ja sam se često odvajao i ostavljao je samu, ali se to svršavalo time što sam se uvek vraćao. Nous revenons Toujours,[17] to ti je tako jedna osnovna osobina muškaraca; to je kod njih zbog velikodušnosti. Kad bi brak zavisio jedino od žena, nijedan brak se ne bi održao. Smirena, popustljiva, poslušna, i u isto vreme postojana, snažna, istinski snažna, — eto takva je tvoja majka. Zapamti, ona je najbolja od svih žena koje sam sreo na svetu. A da je snažna, to te uveravam: video sam kako ju je ta snaga održala. Gde se tiče, neću da kažem ubeđenja — pravilnih ubeđenja tu ne može biti — nego samo onoga što žene drže za ubeđenje, i što, dakle, smatraju za svetinju, tu ih možeš stavljati na muke ako hoćeš. A što se mene tiče, možeš li reći: ličim li ja na mučitelja? Eto zato sam pretpostavio da potpuno ćutim, i ne samo zato što je to lakše; i, priznajem, ne kajem se. Na taj način sve je išlo samo po sebi glatko i humano, tako da sebi i ne pripisujem nikakvu zaslugu. Da kažem uzgred, u zagradama: po nečem sam uvek podozrevao da ona nikad nije verovala u moju humanost, i da je zbog toga uvek drhtala od straha; ali iako je drhtala, ipak se nije podala nikakvoj kulturi. Taj svet to nekako ume, i tu ima nešto što mi ne razumemo, i uopšte oni umeju bolje nego mi da svršavaju svoje poslove. Oni mogu da ne prestaju živeti na svoj način i u najneprirodnijim za njih prilikama, i da u prilikama njima potpuno tuđim uvek ostanu ono što su. Mi to ne umemo.
— Ko su to oni? Ne razumem vas sasvim.
— Narod, dragi moj, ja govorim o narodu. On je dokazao tu veliku, živu snagu i istorijsku širinu svoju, i moralno i politički. No, da se vratim našoj stvari, primećujem ti da tvoja majka ne ćuti neprestano, tvoja majka neki put i govori, i onda govori tako da jasno vidiš da si protraćio vreme govoreći joj, pa čak da si je i pet godina postepeno pripremao. Uz to, u stanju je da ti da najneočekivanije prigovore. I opet zapamti, da je ja ne nazivam glupom; naprotiv, to je svoje vrste pamet, i to čak vrlo znatna pamet; uostalom, ti možda ne veruješ u njenu pamet...
— Zašto da ne? ja samo ne verujem u to da vi verujete u njenu pamet istinski i ne pretvarajući se.
— Zar? Zar ti mene smatraš takvim kameleonom? Dragi prijatelju, ja tebi malo odveć dopuštam... kao razmaženom sinu... ali neka za sad ostane na tome.
— Recite mi, ako možete, istinu o mome ocu.
— O Makaru Ivanoviću? Makar Ivanović — to ti je, kao što već znaš, spahijski sluga koji je, tako da kažem, zaželeo da se proslavi...
— Opkladio bih se da mu vi ovoga trenutka u nečem zavidite!
— Naprotiv, dragi prijatelju, naprotiv, i ako hoćeš, vrlo mi je milo što te vidim u tako duhovitom raspoloženju; kunem ti se da baš sad osećam najveće kajanje, i da mi je baš sad, ovoga trenutka, po hiljaditi put možda, beskrajno žao za sve što se pre dvadeset godina desilo. Bog je svedok da se sve to desilo potpuno neočekivano... no, i onda, koliko je bilo u mojoj snazi, i humano, bar ukoliko sam tada zamišljao humanost... O, mi smo tada svi goreli revnošću da činimo dobra, da služimo građanskim ciljevima, višoj ideji; osuđivali smo podelu na klase, naša nasledna prava, imanja, i čak i zavod za pozajmice novčane, bar neki od nas... Kunem ti se. Nije nas bilo mnogo, ali smo govorili lepo, i, uveravam te, čak smo neki put lepo i postupili.
— To onda kad ste plakali u zagrljaju?
— Dragi prijatelju, ja se s tobom unapred slažem u svemu; što se tiče ovoga, ti si o zagrljaju čuo od mene, i, dakle, ovoga trenutka zloupotrebljavaš moju prostodušnost i moju poverljivost; ali priznaj da taj zagrljaj baš nije bio tako ružna stvar kako izgleda na prvi pogled, naročito za ono vreme; mi smo tada tek počinjali da radimo. ja sam, istina, glumio, ali tada još nisam znao da je to samo gluma. Zar ti, na primer, nikad ne glumiš u praktičnim slučajevima?
— Maločas dole bio sam pao u vatru, i kad sam došao ovamo počeo je da me obuzima stid pri pomisli da ćete smatrati da sam samo glumio. To je istina da čovek neki put i kad iskreno oseća, drukčije se predstavlja; ali sada, kunem se, dole sve je bilo prirodno.
— To baš i jeste; sasvim si dobro rekao: „i kad iskreno oseća čovek, ipak glumi“; eto tako je bilo tačno sa mnom: mada sam se pretvarao, ridao sam potpuno iskreno. Ne sporim da je Makar Ivanović mogao shvatiti taj zagrljaj kao još veće ismevanje, da je bio oštroumniji, ali njegova čestitost je tada omela njegovu pronicljivost. Samo ne znam da li mu je tada bilo žao mene; sećam se da sam tada to vrlo želeo.
— Znate li, — prekinem ga ja, — evo vi se i sad, govoreći to, podsmevate. I uopšte, celo vreme dok ste govorili sa mnom, celoga ovoga meseca, vi ste se podsmevali. Zašto ste to uvek činili kad god ste sa mnom razgovarali?
— Misliš? — odgovori on blago. — Ti si vrlo nepoverljiv; uostalom, ako se zasmejem, ja se ne smejem tebi ili bar ne tebi samom, budi spokojan. Ali sad se ne smejem, a tada — jednom reči, učinio sam sve što sam mogao, i, veruj, ne u svoju korist. Mi, to jest tadašnji uzvišeni ljudi, suprotno narodu, nismo nimalo umeli da radimo u svoju korist: naprotiv, neprestano smo sebi pakostili koliko je moguće, i čini mi se da se to i smatralo u nas tada nekom „višom i našom korišću“, razume se u višem smislu. Današnje pokolenje pionira nesravnjeno više misli na svoju ličnu korist nego mi. ja sam tada, još pre greha, sve objasnio Makaru Ivanoviću s neobičnom otvorenošću. sad se s tim slažem da mnogo što-šta nije bilo ni potrebno objašnjavati, još manje tako otvoreno: to bi bilo uglađenije, bez obzira na humanost; ali deder zadrži se kad počneš igrati, da ne učiniš još jedan korak ako te obuzme želja? Ali ko zna, možda su to u stvari zahtevi lepoga i uzvišenoga; celoga svoga života nisam mogao to da odgonetam. Uostalom, ovo je odveć duboka tema za ovaj naš površan razgovor, ali kunem ti se da sad često umirem od stida kad se svega setim. Predložio sam mu tada tri hiljade rubalja, i, sećam se, on je neprestano ćutao, a samo sam ja govorio. Zamisli, uobrazio sam da me se on boji, to jest moga spahijskog prava, i, sećam se, upeo sam se da ga ohrabrim; govorio sam mu da se ne plaši ničega, da iskaže sve svoje želje i čak neka i kritikuje. Kao garantiju dao sam mu reč da, ako ne bude hteo da primi moj predlog, to jest tri hiljade rubalja, slobodu (za njega i za ženu, razume se) i put na sve četiri strane sveta (bez žene, razume se), onda neka kaže otvoreno, te ću mu odmah dati slobodu, vratiću mu ženu, oboje ću ih nagraditi, i neće oni morati od mene odlaziti na sve četiri strane sveta, nego ću ja od njih otići na tri godine u Italiju, sâm samcit. Mon ami, budi uveren, ne bih sobom poveo u Italiju M-11e Sapoškovu; bio sam vrlo iskren u tim trenutcima. I šta je bilo? Taj Makar je znao vrlo dobro da ću ja i učiniti ono što govorim; ali je produžio da ćuti, i tek kad sam već po treći put hteo o tome da govorim, on se odmakao, odmahnuo rukom i izišao čak nekako ceremonijalno, uveravam te, da sam bio iznenađen. Slučajno sam se tada video u ogledalu, i ne mogu da zaboravim kakav sam izgledao. Uopšte, oni kad ništa ne kažu — To je gore nego ma šta, a on je imao mračan karakter, i, priznajem, kad sam ga zvao u kabinet, ne samo da nisam imao poverenja u njega, nego sam ga se i bojao užasno: u tim krugovima ima karaktera, i užasno mnogo takvih ljudi koji se zaključaju u sebe, koji su, tako da kažem, oličenje neuračunjivosti, a toga se valja bojati više nego udaraca. Sic! I koliko sam riskovao, koliko sam riskovao! Jer, da se on razvikao po imanju, da je zaurlao, ovaj seoski Urija, — šta bi tada bilo sa mnom, malim Davidom, i šta bi mi tada ostalo da činim? Eto zato sam mu prvo i pre svega podneo tri hiljade rubalja, to je bilo instinktivno, ali sam se, srećom, prevario: ovaj Makar Ivanović bio je nešto sasvim drugo...
— Recite mi da li se greh već dogodio? Maločas ste kazali da ste muža prizvali pre greha?
— To jest, vidiš, kako se uzme...
— Znači, već se dogodio. Maločas ste rekli da ste se u njemu prevarili, da je on bio nešto drugo?
— Šta je baš bio, ni danas još ne znam, Ali bio je nešto drugo, i, znaš, nešto potpuno pristojno; zaključujem po tome što me je najzad pred njim triput više grizla savest. Već drugoga dana je pristao da ide na put, bez reči, ne propustivši, naravno, da primi nijednu nagradu koju sam predložio.
— Je li i pape uzeo?
— Još kako! I znaš, dragi prijatelju, u tom pogledu me je čak vrlo iznenadio. Tada, razume se, nisam imao u džepu tri hiljade rubalja, ali nabavim sedam stotina rubalja i predam mu ih za početak; i šta je bilo? Tražio mi je za ostalih dve hiljade i trista priznanicu sa jemstvom jednoga trgovca. Zatim mi je posle dve godine po toj priznanici tražio novac sudskim putem i s procentom, tako da sam se opet iznenadio, tim više što je bukvalno prosio milostinju u korist podizanja jedne crkve, i od tada skita se evo već dvadeset godina. Ne razumem šta će hadžiji toliki sopstveni novac... Novac je svetska stvar... ja sam mu ih, naravno, u onom trenutku nudio iskreno i, tako da kažem, u prvoj vatri, ali posle, pošto je prošlo mnogo trenutaka, mogao sam da o stvari razmislim... i računao sam da će me bar poštedeti... ili, kako da kažem, da će nas poštedeti, mene i nju, da će pričekati bar. Međutim, nije hteo ni da pričeka...
(Ovde imam da umetnem jednu neophodnu napomenu: da se je desilo da moja majka preživi gospodina Versilova, ostala bi bukvalno bez groša u svojoj starosti, da nije bilo tih tri hiljade Makara Ivanovića, odavno udvostručenih interesom, i koje je on njoj ostavio nedirnute do poslednje rublje prošle godine u svom zaveštanju. Prozreo je Versilova još tada.)
— Jednom ste rekli da vam je Makar Ivanović dolazio više puta u posetu, i da je uvek odsedao kod mame?
— Jeste, dragi prijatelju; i s početka sam se užasno plašio tih poseta. Za sve ovo vreme, za ovih dvadeset godina, u svemu je dolazio šest (ili sedam) puta, i u početku, ako sam bio kod kuće, ja sam se krio. Čak spočetka nisam razumevao šta to ima da znači, i zašto se pojavljuje. Ali docnije, posle malo razmišljanja, učinilo mi se da to baš nije tako glupo s njegove strane. Jednom, slučajno, počeo sam se interesovati i otišao sam da ga vidim, i, uveravam te, dobio sam vrlo originalan utisak. To je bilo već u vreme njegove treće ili četvrte posete, baš onda kad sam se primio službe pomiritelnoga sudije, i kad sam, naravno, legao da što bolje proučim Rusiju. Od njega sam čuo vanredno mnogo novih stvari. Sem toga, Našao sam kod njega nešto što nikako nisam očekivao: neku dobrodušnost, ujednačenost karaktera, i što je najčudnije, gotovo neku veselost. Nijedne aluzije na ono (Tu comprends?)[18] i vrlo veliku sposobnost da govori stvarno i da govori lepo, to jest bez one njihove glupe seljačke dubokomislenosti, koju, priznajem ti, pored svega moga demokratizma ne mogu da trpim, i bez svih onih izveštačenih rusizama kojima u nas govore u romanima i u pozorištu „pravi Rusi“. Uz to, vanredno malo o veri, sem ako sâm o tome ne otpočneš, i divne priče svoje vrste o manastirima i o manastirskom životu, ako te je to interesovalo. Što je glavno — snishodljivost, ona skromna snishodljivost, baš ona snishodljivost koja je neophodno potrebna ne samo radi višega izjednačenja, nego bez koje se, po mome mišljenju, ne može postići ni prvenstvo. Baš pomoću izbegavanja sitnoga isticanja postiže se viša pristojnost, i javlja se čovek koji sebe nesumnjivo poštuje, i baš u svom položaju, ma kakav da je taj položaj, i ma kakva da mu je određena sudbina. Ta sposobnost poštovati sebe baš u svom položaju — vanredno je retka u svetu, ili bar toliko retka koliko i istinsko sopstveno dostojanstvo... I sâm ćeš videti kad budeš stariji. Ali najviše me je porazilo, i to docnije, a ne u početku (dodade Versilov), — to što se taj Makar Ivanović vanredno važno drži, i što je, priznajem ti, vrlo lep čovek. Istina, star je, ali „Opaljena lica, visok i prav“,
prost i dostojanstven; čak sam se čudio mojoj jadnoj Sofiji kako je mogla tada pretpostaviti mene; tada je njemu bilo pedeset godina, ali je ipak bio čitav čovek, a ja, u poređenju s njim, vetropir. Uostalom, sećam se, još i tada je bio nesrazmerno sed, i biće da se tako sed s njom i oženio... Možda je to uticalo.
Ovaj Versilov ima rđav običaj koji spada u ton boljega društva: pošto rekne (kad nije moglo drukčije) nekoliko vrlo pametnih i divnih stvari, najedared završi naročito nekom glupošću, kao što je ovo nagađanje o sedoći Makara Ivanovića i o njenom uticaju na moju majku. On je to činio tako, verovatno ni sâm ne znajući zašto, po glupoj društvenoj navici. Kad ga čovek sluša, izgleda da govori vrlo ozbiljno, a međutim u sebi se krevelji ili podsmeva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu