Dostojevski

Strana 3 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Dostojevski

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:21 pm

First topic message reminder :







PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:12 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:32 am




III
Ne znam zašto me je tada najedanput obuzeo strašan bes. Uopšte, sa velikim nezadovoljstvom se sećam nekih mojih ispada u tim trenutcima— najedanput sam ustao sa stolice.
— Znate šta, — rekoh, — vi kažete da ste došli uglavnom zbog toga da bi moja majka pomislila da smo se izmirili. Prošlo je dosta vremena da bi to mislila; da li vam neće biti prijatno da me ostavite samog.
On malo pocrvene i ustade s mesta.
— Dragi moj, ti si sa mnom vanredno besceremonijalan. Uostalom, do viđenja; ne može te čovek naterati da budeš ljubazan. Dopuštam sebi samo jedno pitanje: hoćeš li odista da ostaviš kneza?
— Aha! Znao sam da imate naročitih namera...
— To jest, ti podozrevaš da sam došao da te sklonim da ostaneš kod kneza, zato što imam od toga neke koristi. Ali, dragi prijatelju, da ne misliš da sam te i iz Moskve zvao zato što sam imao u vidu neku svoju korist? O, kako si nepoverljiv! ja ti, naprotiv, želim svako dobro. I baš evo sada kad su se tako popravile moje prilike, želeo bih da mi bar koji put dopustiš da ti ja i majka pomognemo.
— Ja vas ne volim, Versilove.
— I čak „Versilov“. Uostalom, vrlo mi je žao što ti ne mogu predati ovo ime, jer u suštini u tome i jeste cela moja krivica, ako tu ima kakve krivice, je li tako? Ali, za Boga, nisam se mogao oženiti udatom ženom, rasudi sam.
— Zato ste se, verovatno, hteli da oženite i neudatom ženom.
Na licu mu se pojavi mali grč.
— Ti to misliš na Ems. Čuj, Arkadije, ti si dole već sebi dopustio taj ispad, ukazujući na mene prstom, pred svojom majkom. A znaj da si baš tu najviše promašio. Iz te istorije s pokojnom JJidijom Ahmakovom ti ne znaš baš ništa. Ne znaš ni to koliko je u toj istoriji sama tvoja majka učestvovala, jeste, pored svega toga što tamo sa mnom nije bila; i ako sam ikada video dobru ženu, to sam video tada, mislim na tvoju majku. Ali dosta; to je za sada još tajna, a ti — ti govoriš što sâm ne znaš, i znaš samo po čuvenju.
— Knez je baš danas rekao da ste ljubitelj goluždravih devojčića.
— To je rekao knez?
— Da, čujte: hoćete li da vam kažem tačno zašto ste sad dolazili kod mene? Celo vreme sam sedeo i pitao se: u čemu je tajna ove posete, i najzad izgleda da sam sad pogodio.
Već je bio na vratima, ali se zaustavio i okrenuo mi glavu očekujući.
— Večeras sam uzgred pomenuo da se pismo Tušarevo Tatjani Pavlovnoj, koje je dospelo među hartije Andronikova, našlo posle njegove smrti u Moskvi u Marije Ivanovne. Primetio sam tada da se vaše lice najedared kao zgrčilo, i tek sad sam pogodio; kad vam se, maločas, još jedanput, isto takav grč pojavio na licu: palo vam je tada na pamet, dole: ako se jedno Andronikovljevo pismo našlo kod Marije Ivanovne, zašto da se nije našlo i drugo pismo? A posle smrti Andronikova mogla su ostati vrlo važna pisma, a? Zar nije tako?
— I ja sam, dolazeći tebi, hteo tobože da te navedem da se o tome izbrbljaš?
— Vi to sami najbolje znate. On je vrlo pobledeo.
— To ti nisi sam pogodio; tu ima uticaj jedne žene; i koliko samo ima mržnje u tvojim rečima — u tvom grubom nagađanju!
— Jedne žene? A ja sam tu ženu baš danas video! Vi možda zato i hoćete da me ostavite kod kneza, da bih je špijunirao?
— Vidim da ćeš vrlo daleko doterati na svom novom putu. Da nije to ta „tvoja ideja“? Produži samo, dragi prijatelju, ti imaš nesumnjive sposobnosti za detektiva. Kad ti je dat talent, treba da ga i usavršiš.
On zastade da uzme daha.
— Uzmite se na um, Versilove, nemojte me praviti vašim neprijateljem!
— Dragi prijatelju, u takvim slučajevima niko neće iskazati svoje poslednje misli, nego će ih sačuvati za sebe. A zatim, molim te, prisvetli mi. Mada si mi neprijatelj, ipak, verovatno, nisi toliki da bi mi poželeo da skrham vrat. Tiens, mon ami.[19] — produži on silazeći, — zamisli, ja sam te ceo mesec dana držao za dobričinu. Ti toliko želiš da živiš i tako si žedan života, da kad bi ti čovek dao i tri života, i to bi ti bilo malo: to ti piše na licu; a takvi ljudi su većinom dobričine. I gle, koliko sam se prevario!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:33 am




IV
Ne mogu da izrazim kako mi se steglo srce kad sam ostao sâm: bilo mi je kao da sam sa sebe živa odsekao komad mesa! Zašto sam se tako najedared, rasrdio i zašto sam ga tako uvredio — tako nasilno i hotimice — ne bih mogao sad reći, ali naravno ni tada. I kako je pobledeo! A šta ako je to bledilo možda bilo izraz najiskrenijeg i najčistijeg osećanja i najdubljeg bola, a ne ljutnje i uvrede? Uvek mi je izgledalo da je bilo trenutaka kad me je vrlo voleo. Zašto, zašto sad da u to ne verujem, u toliko pre što su sad već mnoge stvari potpuno objašnjene?
A rasrdio sam se iznenada i isterao ga iz sobe možda upravo zbog iznenadne sumnje: da je došao kod mene u
nadi da sazna: da li je u Marije Ivanovne ostalo još Andronikovljevih pisama? Da mora tražiti ta pisma i da ih traži— to sam znao. Ali ko zna, možda sam se tada, baš u tom trenutku, užasno prevario! I ko zna, možda sam ga samom svojom greškom i naveo docnije na misao o Mariji Ivanovnoj i o mogućnosti da se u nje nalaze pisma?
I, najzad, još jedna čudna stvar: on je opet ponovio reč po reč moju misao (o tri života) koju sam ranije izrekao Kraftu, i to mojim baš rečima. Podudarnost reči je naravno slučajna, ali, ipak, koliko on poznaje suštinu moje prirode! Kakav pogled, kakva sposobnost pogađanja! Ali ako tako ume da shvati jedno, zašto onda nimalo ne pojima drugo? I zar se odista nije pretvarao, i odista nije bio u stanju da pogodi da mi nije stalo do Versilovljevog plemstva, da mu ja ne opraštam ne svoje rođenje, nego da sam celoga života žudeo za samim Versilovom, za celim čovekom, ocem, i da mi je ta misao već prešla u krv? Zar je ovaj fini čovek toliko tup i grub? A ako nije, zašto me ljuti, zašto se pretvara?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:33 am





GLAVA OSMA
I
Idućega jutra postarao sam se da ustanem što ranije. Obično se kod nas ustajalo oko osam sati, to jest, ja, moja majka i sestra; Versilov se izležavao do pola deset. Tačno u pola devet majka mi je donosila kafu. Ali ovoga puta sam, ne čekajući kafu, umakao iz kuće već u osam sati. Još uveče sam sastavio opšti plan rada za ceo ovaj dan. U tom planu, pored sve moje strasne rešenosti da neizostavno pristupim njegovom izvršenju, ipak sam osećao da je bilo vrlo mnogo nepouzdanih i neodređenih tačaka, baš među najvažnijima; i zato sam gotovo celu noć bio kao u polusnu, u nekom bunilu, imao užasno mnogo snova, i gotovo nimalo nisam spavao kako bi trebalo. Ipak sam ustao bodriji i svežiji nego
ikad. S majkom naročito nisam želeo da se sretnem. S njome ne bih mogao gavoriti ni o čem drugom sem o poznatoj temi, te sam se bojao da će me kakav nov i neočekivan utisak odvući od preduzetih namera.
Jutro je bilo hladno i sve je pokrivala vlažna, mlečna magla. Ne znam zašto, ali rano, poslovno jutro u Petrogradu, pored svega njegovog ružnog izgleda, uvek mi se dopada, i ceo taj svet koji žuri za svojim poslom, egoističan i neprestano zamišljen, ima za mene u osam sati izjutra nešto naročito privlačno. Naročito volim usput, žureći se, ili da sâm koga zapitam o nečem, ili da mene ko zapita šta bilo: i pitanje i odgovor su uvek kratki, jasni, razumni, postavljaju se bez zastajkivanja i uvek gotovo prijateljski, i gotovost na odgovor je veća nego preko dana. Petrograđanin u podne ili uveče postaje manje razgovoran, i za malu stvar će izgrditi ili ismejati; sasvim je drukčiji rano izjutra, pre rada, u najtreznije i najozbiljnije doba. To sam zapazio.
Opet sam pošao na „Petrogradsku stranu“. Kako je oko dvanaest sati neizostavno trebalo da budem opet na Fontanki kod Vasina (koji se najčešće mogao zateći kod kuće oko dvanaest sati), požurio sam se ne zadržavajući se, mada sam jako želeo da negde popijem kafu. Uz to, trebalo je i Jefima Zvjereva svakako zateći kod kuće; opet sam otišao do njega i umalo nisam odocneo; već je bio popio kafu i spremao se da izađe.
— Šta te to opet donosi? — zapita me on, ne ustajući s mesta.
— Odmah ću ti objasniti.
Svako rano jutro, isto tako i petrogradsko, utiče na prirodu čovečju otrežnjavajući. Mnogi vatren noćni san ispari zajedno s jutarnjom svetlošću i hladnoćom, i meni samom dešavalo se često da se setim izjutra mnogih svojih noćnih tek minulih maštanja, a često i postupaka, sa prekorom i stidom. Ali uzgred da ipak primetim da smatram petrogradsko jutro, koje izgleda da je najprozaičnije jutro na celom zemnom šaru, — gotovo kao najfantastičnije na svetu. To je moje lično mišljenje ili, bolje reći, utisak, ali za njega jemčim. Na takvom petrogradskom jutru, gnjilom, vlažnom i maglovitom, divlja misao kakvog Puškinovog Hermana iz „Pikove dame“ (kolosalno lice, neobičan, savršeno petrogradski tip, — tip iz petrogradskog perioda) — čini mi se da mora još više da ojača. Sto puta mi je usred ove magle nailazila čudna misao koje nikako nisam mogao da se otresem: „A šta bi bilo kada bi, čim se raziđe ova magla i digne u vis, s njom zajedno nestalo i ovog gnjilog, močvarnog grada, da se digne s maglom i iščezne kao dim, a ostane pređašnje finsko blato, i usred njega, ako hoćete kao ukras, bronzani vitez na zaduvanom propetom konju?“ Jednom reči, ne mogu da izrazim svoje utiske zato što je to sve ipak fantazija, — poezija, dakle besmislica; ipak mi se postavljalo često i još se postavlja jedno potpuno besmisleno pitanje: „Svi se oni žure i praćakaju, a ko zna, možda je to sve samo nečiji san, i možda tu nema ni jednog jedinog pravog, istinskog čoveka, nijednog stvarnog pokreta? A taj čiji je to san, najedared će se probuditi — sve će najedared iščeznuti“. Ali ja sam se udaljio.
Odmah da kažem: ima zamisli i ima maštanja u svakom ljudskom životu koja izgledaju toliko ekscentrična, da bi ih čovek na prvi pogled mogao bezuslovno smatrati kao ludost. S jednom takvom fantazijom i ja sam došao toga jutra Zvjerevu, — Zvjerevu zato što nikoga drugoga nisam imao u Petrogradu kome bih se s tim mogao obratiti. A međutim Jefim je bio baš takav čovek kome bih se, da sam imao izbor, s ovakvim predlogom poslednjem obratio. Kad sam seo prema njemu, i sam sam uvideo da prema meni, oličenom bunilu i žaru, sedi oličena zlatna sredina i proza. Ali s moje strane bila je ideja i pravi osećaj, na njegovoj strani samo praktičan zaključak: da se tako nikad ne radi. Ukratko, ja sam mu kratko i jasno izložio da sem njega u Petrogradu nemam nijednog poznanika koga bih mogao poslati po jednom izvanrednom pitanju časti kao sekundanta; da je on moj stari drug i da prema tome nema prava da mi odrekne, a da želim da izazovem gardijskog poručnika kneza Sokoljskog, zato što je, pre više od godinu dana, u Emsu udario mom ocu, Versilovu, šamar. Napominjem da je Jefim baš vrlo podrobno znao sve moje porodične prilike, moje odnose prema Versilovu, i gotovo sve što sam i ja znao iz prošlosti Versilovljeve; u razna vremena sam mu to saopštavao, sem, naravno, nekih tajni. On je sedeo i slušao, po svom običaju rđave volje, kao vrabac u kavezu ćutljiv i ozbiljan, naduven, sa svojom razbarušenom belom kosom. Nepomičan, prezriv osmejak nije silazio s njegovih usana. Taj osmejak bio je utoliko neprijatniji, što je bio potpuno nenameran i nehotičan; videlo se no njemu da se on odista i stvarno u tom trenutku smatrao od mene viši pameću i karakterom. Takođe sam podozrevao da me uz to prezire i zbog sinoćne scene kod Dergačeva: tako je i moralo da bude: Jefim je gomila, Jefim je ulica, a ona se uvek klanja samo pred uspehom.
— A Versilov ne zna za to? — zapita on.
— Naravno da ne zna.
— Kakvo onda imaš pravo da se mešaš u njegove stvari? To je prvo. Drugo, šta želiš time da dokažeš?
Znao sam prigovore, i odmah mu objasnih da sve to nije tako glupo kao što on misli. Prvo, bezobraznom knezu dokazaće se da još ima ljudi koji znaju šta je čast, i to u našim krugovima, a drugo, biće postiđen Versilov i dobiće lekciju. I treće, najvažnije, čak ako Versilov ima i pravo, iz kakvih god svojih uverenja, što kneza nije izazvao na dvoboj, i što se rešio da otrpi šamar, on će tad videti da postoji neko ko toliko oseća njegovu uvredu da je prima kao svoju, i da je gotov da za njegove interese čak i svoj život položi... bez obzira na to što se s njim za svagda rastaje...
— Čekaj, ne viči toliko, tetka to ne voli. Reci ti meni, je li to taj knez Sokoljski s kojim se Versilov sudi oko nasleđa? U tom slučaju to bi bio savršeno nov i originalan način da se izigra tužba — ubiti protivnika u dvoboju.
Ja mu tada objasnih Toutes lettres[20]: da je on običan glupak i bezobraznik, i da njegov prezrivi osmejak pokazuje samo njegovu uobraženost i prostotu, da on ne može da ne misli da pitanje parnice nije bilo jasno u mojoj glavi, i da sam zato rešio da posetim jedino njegovu mislima nabijenu glavu. Zatim sam mu izložio da je parnica već dobivena, zatim da se ona ne vodi s knezom Sokoljskim, nego s kneževima Sokoljskima, tako da kad bi poginuo jedan knez, onda ostaju još drugi, ali da bez sumnje treba odložiti izazivanje na dvoboj dok ne prođe rok za žalbu apelaciji, (iako kneževi neće podnositi žalbu), recimo, radi reda. Kad bude došao taj rok, biće i duel; da sam s tim i došao sad da duel ne bude odmah, nego da mi je bilo potrebno da se osiguram jer nemam sekundanta; da nemam poznanika, dakle da mogu međutim da nađem koga, ako bi mi on, Jefim, odrekao.
— E pa onda dođi da govoriš kad ti bude trebalo, a ne da sada prelaziš deset vrsta. On ustade i uze kapu.
— A pristaješ li da onda budeš?
— Ne, ne pristajem, naravno.
— Zašto?
— Već samo zbog toga, što ćeš, ako sad pristanem da onda budem sekundant, celo vreme apelacijskoga roka da
mi dolaziš svakoga dana. A cela ta stvar je besmislica i ništa drugo. I zašto da zbog tebe kvarim svoju karieru? I kad me knez bude zapitao: „Ko vas je poslao?“ — Dolgoruki. — „A kakva posla ima Dolgoruki s Versilovom?“ moram mu objasniti tvoj rodoslov, zar ne? A on će da prsne u smej.
— Udari ga po njušci!
— To je lako reći.
— Zar se bojiš? Zar ti, tako visok? Bio si najjači od svih u gimnaziji.
— Bojim se; naravno, bojim se. I knez se već zbog toga neće hteti tući, što se oni tuku samo sa jednakima.
— I ja sam džentlmen, po obrazovanju, ja sam stekao prava, ja sam jednak s njim... naprotiv, on je niži.
— Ne, ti si mali.
— Kako mali?
— Tako, mali; obojica smo mali, a on je velik.
— Ti si glup! Po zakonu, ja mogu već godinu dana da se ženim.
— Pa ženi se, ali si ipak klipan: još si nedorastao!
Najzad sam shvatio da se on rešio da mi se podsmeva. Nesumnjivo, celu ovu glupu anegdotu mogao sam i da ne ispričam, i čak bi bilo bolje da je umrla neznano; pored toga ona je odvratna zbog toga što je neznatna i nepotrebna, iako je imala dovoljno ozbiljne posledice.
Ali da bih sebe još više kaznio, ispričaću je do kraja. Kad sam shvatio da mi se Jefim podsmeva, udarim ga u leđa desnom rukom ili, tačnije, pesnicom. On me tada spopadne za ramena, obrne licem napolje i — dokaže mi delom da je odista bio najsnažniji od svih nas u gimnaziji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:34 am





II
Čitalac će, naravno, pomisliti da sam, izlazeći od Jefima, bio u najstrašnijem raspoloženju; ali se vara. Odveć mi je bilo jasno da je to bila samo drugarska šala, a da je ozbiljnost stvari ostala netaknuta. Kafu sam popio tek na Vasiljevskom ostrvu, pošto sam naročito izbegao moju jučerašnju gostionicu na Petrogradskoj strani; i ta gostionica i onaj slavuj postali su mi dvostruko mrski. Čudna stvar: sposoban sam da mrzim mesta i predmete na isti način kao i ljude. Ali ja imam u Petrogradu i nekoliko srećnih mesta, to jest takvih gde sam zbog nečega jedanput bio srećan, — i ta mesta čuvam da odem naročito do njih, i to što je mogućno docnije, kad budem sasvim sam i nesrećan, da tamo tugujem i predam se uspomenama. Pijući kafu, dao sam potpuno za pravo Jefimu i njegovom zdravom smislu. Da, on je bio praktičniji od mene, ali nije bio realniji. Realizam koji je ograničen krajem svoga nosa opasniji je i od najbezumnije fantastičnosti, zato što je slep. Ali mada sam dao za pravo Jefimu (koji je, verovatno, u tom trenutku mislio da ja idem ulicom i da psujem), — ipak nisam ni u čem odstupao od svojih uverenja, kao što ni dan danji ne odstupam od njih. Video sam ja dosta takvih ljudi koji posle prvog čabra hladne vode ne samo da odstupaju od svojih namera, nego čak i od svojih ideja, i počinju da se smeju onome što su, sve do pre jednoga trenutka, smatrali za svetinju: o, kako oni to lako čine! Neka je Jefim, čak i u suštini stvari, imao više pravo nego ja, a ja bio gluplji i od najvećega glupaka i samo glumio, ipak je u dubini stvari ležala jedna tačka na osnovu koje sam i ja bio u pravu: u nečem sam i ja imao pravo, ali ljudi to nikada nisu mogli da shvate.
Kod Vasina, na Fontanki, kod Semjonovskoga mosta, bio sam tačno u dvanaest sati, ali ga nisam zatekao kod kuće. Svoj posao imao je Vasin na Vasiljevskom ostrvu, a kući je dolazio u strogo određeno vreme, između ostaloga gotovo uvek u dvanaest sati. I kako je, uz to, još bio i nekakav praznik, ja sam baš očekivao da ću ga sigurno zateći; kad ga nisam zatekao, odlučio sam da ga čekam, bez obzira na to što sam mu dolazio prvi put.
Ovako sam razmišljao: stvar s pismom o nasleđu je stvar savesti, i, uzimajući Vasina za sudiju, tim samim pokazujem mu svu dubinu moga poštovanja, što će mu, naravno, morati biti prijatno. Razume se, ovo pismo mi je zadavalo ozbiljnu brigu, i ja sam bio odista uveren u neophodnost da stvar reši treći; ali ipak mislim da sam se još tada mogao izvući iz teškoća bez ičije tuđe pomoći. I, što je glavno, to sam znao još tada: trebalo je samo predati pismo samome Versilovu iz ruke u ruku, a on neka čini s njim šta mu je volja — i eto ti rešenja. Da sam sebe postavljam za višega sudiju i rešavaoca u poslu te vrste, bilo je sasvim nepravilno. Izvlačeći sebe iz spora predajom pisma iz ruke u ruku i to ćutke, tim samim bih dobio, jer bih sebe postavio na položaj iznad Versilova; jer odričući se, ukoliko se mene tiče, svih koristi nasleđa (zato što bi mi kao Versilovljevom sinu naravno nešto pripalo od toga novca, ne odmah, nego docnije), — za sebe bih zauvek sačuvao pravo da s moralne visine posmatram budući postupak Versilova. Ako bi me ko hteo da prekori da sam upropastio kneževe, to ne bi mogao zato što dokument nije imao odlučnu pravnu važnost. Sve to sam razmislio i sebi potpuno objasnio sedeći u pustoj Vasinovoj sobi; čak mi je palo na pamet da sam došao Vasinu ne zato da od njega tražim savet kako da postupim, — nego jedino u toj nameri da bi on pri tom uvideo kako sam ja najblagorodniji i najnekoristoljubiviji čovek na svetu, i da mu se tim osvetim za jučerašnje moje uniženje pred njim.
Kad mi je to postalo jasno, osetio sam veliku srdžbu; ipak nisam otišao, nego sam ostao, mada sam tačno znao da će moja srdžba svakih pet minuta biti sve veća.
Pre svega, počela je da mi se užasno ne dopada Vasinova soba. „Pokaži mi svoju sobu, pa ću ti reći kakav si“, odista bi se tako moglo reći. Vasin je stanovao u nameštenoj sobi koju su izdavali očevidno siromašni ljudi, koji su imali i druge kirajdžije sem njega, i od toga se izdržavali. Poznate su mi te uzane, nameštajem jedva snabdevene sobe, koje ipak imaju pretenzije da izgledaju udobne; tu je bezuslovno jedan mek divan kupljen na starinarnici, koji je opasno pomeriti s mesta; jedan umivaonik i gvozdeni krevet iza zaslona. Vasin je očevidno bio najbolji i najpouzdaniji kirajdžija: takvog najboljeg kirajdžiju neizostavno ima po jednog svaka sopstvenica stana, i zato mu se naročito ugađa: njegova soba sprema se i čisti najpažljivije, veša se iznad divana litografska slika, ispod stola prostire ćilim koji tek što se ne raspadne. Ljudi koji vole tu zagušljivu čistoću, i, što je glavno, uslužnu snishodljivost gazdarica — i sami su sumnjivi. Bio sam uveren da je položaj najboljega kirajdžije laskao dosta Vasinu. Ne znam zašto, ali me je malo po malo počeo da ljuti pogled na dva stola pretovarena knjigama. Knjige, hartije, mastionica — sve je to bilo u najodvratnijem redu, čiji je ideal u saglasnosti sa shvatanjem života gazdarice Nemice i njene sobarice. Knjiga je bilo dosta, i ne samo novina i časopisa, nego i pravih knjiga, — i on ih je očevidno čitao, i, verovatno, seo bi da čita ili je uzimao da piše sa neobično važnim i savesnim izrazom na licu. Ne znam, ali više volim kad su knjige razbacane bez reda; bar se od posla ne pravi sveštena služba. Po svoj prilici je ovaj Vasin vrlo uglađen s posetiocem, ali, po svoj prilici, svaki njegov pokret govori mu: „Zadržaću se s tobom jedno sat i no, a posle, kad odeš, opet ću se baciti na posao“. Po svoj prilici je s njim moguće voditi vrlo interesantne razgovore, i čuti od njega nove stvari, ali — „sad ću s tobom razgovarati i vrlo ću te zainteresovati, a čim iziđeš, uzeću da se bavim nečim što me više interesuje“... I ipak nikako nisam odlazio, nego sam ostajao. A u to da mi nimalo nije potreban njegov savet, uverio sam se konačno.
Čekao sam tako jedan sat i više, sedeći kraj prozora na jednoj od dveju pletenih stolica koje su bile pored prozora. Ljutilo me je i to što je prolazilo vreme, a imao sam do večera još i da nađem sebi stan. Već sam hteo da uzmem kakvu knjigu da razbijem dugo vreme, ali nisam uzeo; na samu pomisao da se razonodim, postalo mi je dvaput dosadnije. Više od jednoga sata trajala je vanredna tišina, i tada najedanput negde vrlo blizu, iza vrata, koja je zaklanjao divan, i nehotice sam postepeno počeo da čujem sve razgovetniji i razgovetniji šapat. Govorila su dva glasa, očevidno ženska, to se čulo, ali nisu se nikako mogle razaznati reči; pa ipak sam iz duga vremena počeo da prisluškujem. Jasno je bilo da su govorili živo i strasno, i da nije bilo govora o krojačkim mustrama: o nečemu su se dogovarali ili sporili, ili je jedan glas ubeđivao i molio, a drugi nije slušao i protivio se. Morali su biti neki drugi kirajdžije. Ubrzo mi je opet postalo dosadno, i uvo mi se priviklo, tako da je to sve, mada sam i dalje slušao, bilo mehanički, i po koji put bih sasvim zaboravio da slušam, dok se najedanput ne desi nešto izvanredno, baš kao da je neko skočio sa stolice obema nogama, ili najedanput skočio s mesta i lupio nogama; zatim se razleže jecanje, pa jedan krik, čak i ne krik nego kreštanje kao u životinje, ljutito, kojem kao da je ravnodušno da li će ga čuti stranci ili neće. ja poleteh i otvorih vrata; u isti mah otvorila su se i druga vrata na kraju hodnika, gazdaričina vrata kako sam docnije saznao, odakle pogledaše dve radoznale glave. Krik se odmah utišao, ali najedared se otvoriše vrata pored mene, koja su pripadala susetkama, i jedna mlada, kako mi se učinilo, žena brzo istrča i otisnu se niz stepenice. A druga, starija žena, želela je da je zadrži, ali nije mogla, i samo je zastenjala za njom:
— Olja, Olja, kuda ćeš? Oh!
Ali kad je videla dvoja naša otvorena vrata, hitro pritvori svoja, ostavivši mali otvor kroz koji je prisluškivala na stepenice sve dok nisu potpuno umukli koraci Olje koja je otrčala dole. ja se vratih mome prozoru. Sve se utišalo. Događaj je bio beznačajan, a, možda, i smešan, te sam prestao da o njemu mislim.
Otprilike četvrt sata docnije odjeknuo je u hodniku, pred samim Vasinovim vratima, glasan i slobodan muški glas. Neko je uhvatio za kvaku i otvorio vrata toliko da sam u hodniku mogao da vidim Jednog visokog čoveka koji je očevidno mene spazio i čak me posmatrao, ali koji još nije hteo da uđe u sobu, nego je produžio da preko celoga hodnika, sve jednako držeći kvaku, razgovara s gazdaricom. Gazdarica se dovikivala s njim tankim i ljubaznim glasićem, i već po glasu se moglo poznati da joj je posetilac davnašnji poznanik, od nje uvažen i cenjen ne samo kao solidan gost, nego i kao veseo gospodin. Veseli gospodin je vikao i šalio se, ali se razgovor vodio oko toga samo da Vasin nije kod kuće, da ga on nikako ne može da zatekne, da mu je to pisalo još od rođenja, i da će opet da ga jednom čeka, i sve se to gazdarici, bez sumnje, činilo da je vrhunac duhovitosti. Najzad je gost ušao u sobu, i ulazeći otvorio vrata širom.
To je bio jedan lepo obučen gospodin, čija je odela radio očevidno bolji krojač, bio je odeven „gospodski“, a međutim na sebi nije imao ničega „gospodskoga“, pored sve njegove velike želje. Nije bio neuglađen, nego nekako po prirodi drzak, zato je njegovo ponašanje mnogo manje vređalo nego drskost naučena pred ogledalom. Njegova tamnoplava kosa, malo proseda, crne obrve, velika brada i velike oči ne samo da nisu davale nikakvu osobenost njegovom karakteru, nego su mu baš nekako davale opšti izgled, nešto čime je ličio na ostale. Takav čovek može da se smeje i rado se smeje, ali iz bogzna kakvog razloga ne osećate se veselo u njegovom društvu. Lice mu je svaki čas menjalo izgled, i brzo, on se čas smešio, čas uozbiljio, zatim gledao veselo ili podmigivao, ali sve to nekako nepovezano i bezrazložno... Uostalom, nema potrebe unapred ga opisivati. Ovoga gospodina docnije sam mnogo više i bliže upoznao, i zato ga sad prikazujem nehotice tačnije nego što sam mogao da ga ocenim kad je otvorio vrata i ušao u sobu. Ali i sada bi mi teško bilo da o njemu kažem ma šta tačno i određeno, zato što je kod tih ljudi glavna stvar baš njihova neodređenost, nepovezanost i neopredeljenost.
On još nije ni seo, kad mi pade na um da to mora biti da je Vasinov očuh, neki g. Stebeljkov, o kome sam već ponešto slušao, ali samo uzgred, tako da nikako ne bih umeo reći šta: sećam se samo da nije ništa lepo. Znao sam da je Vasin dugo bio siroče pod njegovim staraštvom, ali da je već odavno izišao ispod njegovog uticaja, da su im i namere i interesi različni, i da u svakom pogledu žive odvojeno. Zapamtio sam takođe da je taj Stebeljkov imao nešto kapitala, i da se bavi i spekulacijama i da je prometalo — jednom reči, o njemu sam već možda i znao podrobnije, ali sam zaboravio. On me je odmerio pogledom, ne pozdravivši me uostalom, metnuo je svoj šešir-cilinder na sto pred divanom, kao da je gospodar nogom je odgurnuo sto u stranu i nije seo, nego se na divan na koji ja nisam smeo da sednem, prosto izvalio tako da je zaškripao, ukrstio noge, i, visoko digavši vrh svoje desne lakovane čizme, stao da im se divi. Naravno, odmah se obrnuo meni, i odmerio me svojim krupnim, malo ukrućenim očima.
— Ne mogu da ga zateknem! — malo mi klimnu glavom.
Ja sam ćutao.
— Netačan je! Ima svoje poglede na stvari. Sa Petrogradske strane?
— Hteli ste reći da dolazite sa Petrogradske strane? — zapitah ga ja.
— Ne, to ja vas pitam.
— Ja... ja sam došao sa Petrogradske strane, ali otkuda znate?
— Otkuda? Hm. — On podmignu, ali me nije udostojio objašnjenja.
— U stvari, ja ne stanujem na Petrogradskoj strani, ali sam sad bio tamo i odande sam maločas došao.
Produžio je da se ćuteći smeši značajno, na način koji mi se užasno nije dopao. U tom podmigivanju bilo je nečega glupog.
— Kod gospodina Dergačeva? — reče on najzad.
— Šta, kod Dergačeva? — razrogačih ja oči.
On me pogleda pobedonosno.
— Ja se s njim i ne poznajem.
— Hm!
— Kako hoćete, — odgovorih. Postao mi je odvratan.
— Hm! Da. Evo, vi dopuštate: vi kupite u jednom dućanu stvar, u drugom dućanu pored njega drugi kupac kupi drugu stvar, šta mislite kakvu? Novac, kod trgovca koji se zove zelenaš... zato što je i novac stvar, a i zelenaš je trgovac... Vi me pratite?
— Molim, pratim.
— Prođe treći jedan kupac i, pokazujući na jedan od tih dućana, rekne: „ovo je solidno“, i pokazujući na drugi dućan, rekne: „ovo je nesolidno“. Šta mogu iz toga da zaključim o samom kupcu?
— Otkud ja znam.
— Dopustite. Još jedan primer; čovek živi od dobrih primera. Idem po Nevskom i spazim da na drugoj strani ulice po trotoaru ide jedan gospodin čiji bih karakter hteo da odredim. Idemo, svaki svojom stranom ulice, sve do ugla u Morsku ulicu, i baš na mestu gde je Engleski magacin, spazimo trećeg prolaznika koga je maločas pregazio konj. sad pazite: prolazi četvrti gospodin koji želi da sazna karakter nas sve trojice, zajedno s pregaženim čovekom, u smislu praktičnosti i solidnosti... Pratite li me?
— Izvinite, ali s velikom mukom.
— Odlično; to sam i mislio. Promeniću temu. Nalazim se u banji, u Nemačkoj, u mineralnoj banji, kao što se to ne jedanput događalo; u kojoj — to nije važno. Šetam po banji i vidim Engleze. S Englezom je, kao što znate, teško načiniti poznanstvo; ali kroz dva meseca, pošto smo svršili lečenje, svi smo gore u planini, penjemo se u društvu sa šiljatim štapovima uz brda, svejedno koja. Na uglu, to jest na odmorištu, i baš tamo gde kaluđeri proizvode liker Šartrez, — ovo zapamtite — sretnem jednog meštanina gde stoji sam i posmatra i ćuti. Želim da saznam njegovu solidnost: šta mislite, da li sam se mogao obratiti po toj stvari grupi Engleza s kojima idem, jedino zbog toga što s njima u banji nisam umeo da otpočnem razgovor?
— Otkud ja znam. Izvinite, meni je vrlo teško da vas pratim.
— Teško?
— Da, zamarate me.
— Hm! — On podmignu i rukom načini neki pokret koji je verovatno trebao da znači neko likovanje i pobedu; zatim, sasvim mirno i spokojno izvadi iz džepa novine, očevidno maločas kupljene, raširi ih i stade čitati na poslednjoj strani, u jasnoj nameri da me ostavi potpuno na miru. Jedno pet minuta nije me ni pogledao.
— Bresto-grajevske ipak ne padaju, a? Naprotiv, skočile su i skaču! Znam mnoge koje su pale.
Pogledao me je punom dušom.
— Ja imam za sada malo smisla za berzu, — odgovorim mu ja.
— Osuđujete?
— Šta?
— Novac.
— Ne osuđujem novac, ali... ali, meni se čini da prvo treba imati ideju, pa onda dolazi novac.
— To jest, dopustite... Uzmimo jednog čoveka koji, tako reći, ima svoj kapital...
— Prvo viša ideja, a posle novac, jer bez više ideje s novcem društvo će propasti.
Ne znam zašto sam počeo da padam u vatru. On me je posmatrao nekako tupo kao da ne može da se snađe, ali mu se lice najedanput rasplinulo u vrlo veseo i lukav osmejak.
— Versilov, a? Ipak je dobio, dobio! Juče je presuđeno, a?
Najedanput i neočekivano sam video da on već odavno zna ko sam ja, i, možda, još mnogo više zna. Samo ne razumem zašto sam odjedared porumeneo i na najgluplji način gledao ga ne skidajući sa njega oči. On je očevidno likovao, veselo me gledao, kao da me je u nečem na lukav način uhvatio i zbog nečega me okrivio.
— Ne, — reče on digav u vis obrve; — mene treba vi da pitate za toga gospodina Versilova! Šta sam vam maločas govorio o solidnosti? Pre godinu i po dana mogao je pomoću onoga deteta napraviti divan posao — da, ali je upropastio stvar, da.
— Pomoću kakvoga deteta?
— Onog odojčeta što i sada izdržava na strani, samo što mu to nikakve koristi ne donosi... jer...
— Kakvo odojče? Šta znači to?
— Njegovo, naravno, lično njegovo, od M-11e Lidije Ahmakove... „Divna me je devojka volela“... Fosforne žižice, a?
— Kakva besmislica, kakva glupost! On nikad nije imao dete od Ahmakove!
— Oxo! A gde sam ja bio? ja sam i lekar i akušer. Zovem se Stebeljkov, niste nikad čuli? Istina, i tada već odavno nisam vršio praksu, ali praktičan savet u praktičnom slučaju mogao sam ipak dati.
— Vi akušer... i vi pomagali pri porođaju deteta gospođice Ahmakove?
— Ne, ništa ja nisam pomagao kod Ahmakove. Tamo, u predgrađu, bio je neki doktor Granc, s mnogobrojnom porodicom, platili su mu pola talira, takav je tamo u njih položaj lekarski, i niko ga nije znao, on je bio mesto mene... ja sam ga i preporučio da bi stvar ostala pokrivena mrakom. Vi me pratite? A ja sam dao samo praktičan savet na pitanje Versilova, Andreje Petrovića, na njegovo vrlo poverljivo pitanje, u četiri oka. Ali Andreja Petrović je lovio dva zeca.
Slušao sam, duboko iznenađen, da mi je pamet stala.
— Ko dva zeca lovi, nijednoga ne ulovi, kaže narodna, ili, tačnije, prostonarodna poslovica. A ja kažem ovako: izuzetci koji se neprestano ponavljaju, postaju opšte pravilo. Poleteo je za drugim zecom, to znači prevedeno na ruski, poleteo je za drugom damom — i rezultat nije bio nikakav. Kad čovek jedanput nešto uhvati, to treba i da drži. Gde treba raditi brzo, on okleva. Versilov — to je neki „ženski prorok“ — tako ga je tada mladi knez Sokoljski preda mnom lepo nazvao. Ne, kod mene vi dođite! Ako želite da o Versilovu mnogo doznate, kod mene dođite!
On je očevidno uživao što sam ja zinuo od čuda. Nikada i ništa do sada nisam čuo o odojčetu. Tada, u tom trenutku, najedanput se zalupiše vrata kod susetki, i neko brzo uđe u sobu.
— Versilov živi u Semjonovskom polku, u Možajskoj ulici, u kući gospođe Litvinove, br. 17, bila sam lično u prijavnom odeljenju! — glasno je vikao razdražen ženski glas; čuli smo svaku reč. Stebeljkov diže obrve u vis i prst iznad glave.
— Mi o njemu govorimo ovde, a on je već onde... To su oni izuzetci što se neprestano ponavljaju!
On se brzo, odskočiv, prikuči na divanu onim vratima uz koja je divan bio naslonjen, i stade prisluškivati.
Bio sam užasno poražen. Zaključio sam da je to, verovatno, izgovorila ona ista mlada žena koja je maločas istrčala onako uzbuđena. Ali šta će tu Versilov? Najedanput se začu isto ječanje kao ranije, besno, ječanje čoveka koji se izbezumio od gneva, kome nešto ne daju ili koga u nečem sprečavaju. Čula se borba, neke reči, česte, brzo izgovorene: „neću, neću, vratite, odmah vratite!“ — ili tako nešto — ne mogu potpuno da se setim. Zatim, kao i ranije, neko je naglo skočio k vratima i otvorio ih. Obe susetke jurnuše u hodnik, jedna, kao i maločas, očevidno sprečavajući drugu. Stebeljkov, koji je već davno skočio s divana i s nasladom prisluškivao, takođe je priskočio vratima i odmah sasvim slobodno izišao u hodnik pravo susetkama. Naravno, i ja sam pritrčao vratima. Ali njegova pojava u hodniku bila je kao čabar hladne vode: susetke se naglo povukoše u svoju sobu i za sobom zalupiše vrata. Stebeljkov je hteo da poleti za njima, ali se zaustavio, digao prst u vis, nasmešio se i uzeo da razmišlja; no sad sam u njegovom osmejku primetio nešto vrlo odvratno, mračno i kobno. On spazi gazdaricu koja je opet stajala na svojim vratima, i brzo na prstima otrči k njoj kroz hodnik; pošto je s njom čitava dva minuta nešto ćućorio i po svoj prilici dobio potrebna obaveštenja, vrati se dostojanstveno i odlučno u sobu, uze sa stola svoj cilinder, uzgred se pogleda u ogledalu, namesti kosu u vis, i sa sigurnošću i dostojanstveno, mene čak i ne pogledavši, ode susetkama. Za jedan časak je oslušnuo na vratima, prisloniv uvo, i pobedonosno namigujući kroz hodnik gazdarici koja mu je pretila prstom i vrtela glavom kao da bi mu htela reći: „oh, mangupe, mangupe!“ Najad, sa odlučnim i ozbiljnim licem, čak kao iz saučešća, oborene glave, zakuca na vrata susetki. Ču se glas:
— Ko je?
— Da li dopuštate da uđem po jednom vrlo važnom poslu? — glasno i dostojanstveno zapita Stebeljkov.
Oklevale su prvo, ali su ipak otvorile vrata, s početka malo, na četvrt; no Stebeljkov je odmah snažno uhvatio za kvaku i više nije dao da se vrata zatvore. Otpočeo je razgovor; Stebeljkov je govorio glasno, sve više ulazeći u sobu; ne sećam se reči, ali je govorio o Versilovu, da može da saopšti, sve da razjasni — „ne, mene vi pitajte“, „ne, kod mene vi dođite“ — i slično. Vrlo ubrzo ga pustiše unutra. ja se vratih na divan i uzeh da prisluškujem, ali nisam mogao sve da razaberem, samo sam čuo da su često pominjali Versilova. Po intonaciji glasa dosećao sam se da je Stebeljkov već ovladao razgovorom, da već govori bez ulagivanja, zapovednički i nagvaždajući, kao malopre sa mnom: „vi me pratite?“, „sad molim da pazite“, i slično. Uostalom, sa ovim ženama mora biti da je bio vrlo ljubazan. Već dva puta je odjeknuo njegov glasan smej i po svoj prilici sasvim neumesno, zbog toga što su se pored njegova glasa, a neki put i jače od njegova glasa, čuli i glasovi obeju žena koji nimalo nisu pokazivali veselost, a naročito glas mlade žene, one što je malopre ječala: ona je govorila mnogo, nervozno, brzo, očevidno se žaleći na nekoga i optužujući, tražeći suda i sudiju. Ali Stebeljkov nije popuštao, dizao je glas sve više i više, i kikotao sve češće i češće; ljudi kao on što je, ne umeju da slušaju druge. Uskoro sam sišao s divana, jer mi se učinilo stidno da prisluškujem, i zauzeh svoje staro mesto, kod prozora, na pletenoj stolici. Bio sam uveren da Vasin ovoga gospodina ne računa ni u šta, ali kad bih ja iskazao isto mišljenje, on bi odmah ozbiljno i dostojanstveno stao da razlaže i da spasonosno dokazuje da je to „praktičan čovek, od onih današnjih radnih ljudi koje ne treba ocenjivati našim opštim i apstraktnim merilom“. U tom času uostalom, sećam se, bio sam moralno sav utučen, srce mi je udaralo, i nesumnjivo sam nešto čekao. Prošlo je deset minuta i najedanput, usred najgromkijeg kikotanja Stebeljkovljevog, neko, isto kao malopre, ustade sa stolice, zatim se ču vika obeju žena, moglo se čuti kako je i Stebeljkov ustao sa stolice, da je počeo nešto da govori već drukčijim glasom, kao izvinjavajući se, kao moleći da ga saslušaju do kraja... Ali ga one ne saslušaše, nego se čuše ljutiti povici: „Napolje! Bitango, bezobrazniče!“ Jednom reči, bilo je jasno da ga teraju napolje. ja otvorih vrata baš u trenutku kad je izleteo u hodnik iz sobe susetki i, čini mi se, bukvalno, to jest, rukama izguran. Kad je video mene, on najedanput viknu, ukazujući na mene:
— Evo ovo je Versilovljev sin! Ako mi ne verujete, evo vam njegov sin, lično njegov sin! Izvolite! — I on me zapovednički uze za ruku.
— Ovo je njegov sin, njegov rođeni sin! — ponovi on, vodeći me damama i ne dodajući uostalom ništa više radi objašnjenja.
Mlada žena je stajala u hodniku, a starija jedan korak pozadi nje na vratima. Sećam se samo da ova jadna devojka nije bila ružna, da joj je bilo oko dvaest godina, ali je bila mršava i bolešljiva, riđa, i u licu malo slična mojoj sestri: ova crta mi se zadržala i ostala netaknuta u mom sećanju; jedino što Liza nije nikada bila i, naravno, nikad nije ni mogla biti, toliko van sebe od gneva kao što je bila ova žena preda mnom: usne su joj bile blede, njene sjajne sive oči su sevale, a ona je sva drhtala od ljutine. Sećam se takođe da sam bio u vanredno glupom i nedostojnom položaju, jer nisam znao šta da kažem, blagodareći ovome prostaku Stebeljkovu.
— Šta se to mene tiče čiji je on sin! Ako je sa vama, onda je i on nevaljalac. Ako ste vi sin Versilova, — obrati se ona najedared meni: — onda kažite od moje strane vašem ocu da je nevaljalac, da je običan bezobraznik, da mi njegov novac ne treba... Nate, nate, nate, odnesite mu odmah ovaj novac!
Ona brzo izvadi iz džepa nekoliko banknota, ali starija (to jest njena majka, kao što se videlo docnije) je uhvati za ruku:
— Olja, ali možda je to i neistina, možda on i nije njegov sin!
Olja me pogleda brzo, razmisli malo, pogleda me prezrivo i vrati se natrag u sobu, no pre nego što će zalupiti vratima, sa praga još jedanput viknu u pomami Stebeljkovu:
— Napolje!
I čak je lupnula nogom. Zatim se vrata zalupiše i zaključaše. Stebeljkov, jednako me držeći za rame, digavši prst u vis i razvukav usta u širok neodređen osmejak, uperi na mene pogled, gledajući me ispitivački.
— Nalazim da je vaš postupak sa mnom smešan i nedostojan, — promrmljah ja s negodovanjem.
Ali me on nije ni slušao mada nije s mene skidao očiju. — To bi trebalo is-pi-ta-ti! — progovori on zamišljeno.
— Ali ipak, kako ste smeli da me tako uvlačite? Ko su one? Kakva je ovo žena? Uzeli ste me za ramena i gurate me pred njih — šta to znači?
—E, do đavola! Jedna kojoj su oduzeli nevinost... „izuzetak koji se često ponavlja“ — vi me pratite?
I on mi uperi prst u prsa.
— E, do đavola! — i odgurnem mu prst.
Ali on se najedanput, potpuno neočekivano, zasmeja tiho, jedva čujno, dugo, veselo. Najzad, nataknu cilinder na glavu, brzo promeni izgled lica, i sad već mrko gledajući, dignutih obrva, reče:
— A gazdaricu bi trebalo naučiti... trebalo bi ih isterati iz stana, — i to što pre, inače će one ovde... Videćete vi! Zapamtite što vam kažem, videćete! E, do đavola! — i opet se razveseli najedanput: — a vi ćete još da čekate Grišu?
— Ne, neću da ga čekam, — odgovorih ja odlučno.
— Pa, svejedno...
I ne rekav više ni reči, okrenu se, iziđe, i siđe niz stepenice, ne udostojivši čak ni pogleda gazdaricu koja je očevidno očekivala razjašnjenje i izveštaj. I ja uzeh šešir i zamolivši gazdaricu da kaže Vasinu da sam bio ja, Dolgoruki, strčah niza stepenice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:35 am




III
Samo sam prodangubio. Kad sam izišao na ulicu, odmah sam pošao da tražim stan; ali sam bio rasejan, proveo sam nekoliko sati po ulicama, i mada sam razgledao pet-šest stanova za samce, sasvim sam bio uveren da sam prošao pored dvadeset ostalih koje nisam primetio. Na veliku moju dosadu, nisam ni pomišljao da je tako teško naći stan. Svuda sobe kao Vasinova, i čak mnogo gore, a cene ogromne, to jest prema mome računu. Meni je trebao samo jedan kutak, samo da se u njemu mogu okrenuti; prezrivo su mi davali na znanje da u tom slučaju treba da idem tamo gde se izdaju „uglovi“. Sem toga, svuda je bilo mnogo čudnih kirajdžija, s kojima već po njihovom izgledu ne bih mogao stanovati zajedno, — čak bih i platio da ne moram stanovati pored njih. Neka gospoda bez kaputa, samo u prsnicima, sa razbarušenim bradama, drskog ponašanja i radoznali. U jednoj maloj sobici sedelo je desetoro za kartama i za pivom, a pored te drugu sobu su nudili meni. Na drugim mestima sam, na pitanja vlasnika, odgovarao tako besmisleno da su me gledali iznenađeno, a u jednom stanu sam se čak posvađao. Uostalom, nije potrebno opisivati sve te sitnice; reći ću samo toliko da sam bio užasno umoran, i da sam u jednoj narodnoj kujni malo jeo tek kad se smrklo. U meni je stvar bila potpuno rešena da odmah odem, da odmah sam i lično predam Versilovu pismo o nasleđu (bez svakoga objašnjenja), da iz moje sobice uzmem i strpam svoje stvari u kofer, i da pređem da noćim makar i u hotelu. Na kraju Obuhovskoga prospekta, kod Triumfalne kapije, znao sam da ima jeftinih hotela u kojima je moguće dobiti i zasebnu sobu za trideset kopejaka; za jednu noć rešio sam da to žrtvujem, samo da više ne noćim kod Versilova. I kad sam prolazio već pored Tehnološkog instituta, najedared mi pade na pamet zbog nečega da svratim do Tatjane Pavlovne koja je tu stanovala, sproću samog Instituta. Kao razlog da svratim bilo je ovo pismo o nasleđu, ali moja neodoljiva pobuda da svratim, imala je, naravno, drugi uzrok koji čak ni sada još ne umem da razjasnim: u glavi mi je bila čitava zbrka o „odojčetu“, o „izuzetcima koji postaju opšte pravilo“. Da li sam želeo da s kim porazgovorim, ili da se napravim važan, ili da se potučem, ili čak da se zaplačem, — ne znam, tek ja uđoh kod Tatjane Pavlovne. Kod nje sam do sada bio svega jedanput, u početku posle moga dolaska iz Moskve, po nekoj poruci od strane moje majke, i, sećam se, kad sam ušao kod nje i predao joj pismo, izišao sam posle jednog minuta, i ne sevši čak, na što me, uostalom, ona nije ni ponudila.
Zazvonih, i kuvarica mi odmah otvori vrata i pusti me unutra ne progovorivši reči. Sve ove podrobnosti su potrebne da bi se moglo razumeti na koji se način desio ovaj ludi događaj koji je imao tako ogroman uticaj na sve što je došlo posle. Prvo o kuvarici. To je bila jedna zlobna Finlanđanka prćasta nosa koja je, izgleda, mrzela svoju gazdaricu Tatjanu Pavlovnu, dok se ova, naprotiv, nije mogla da rastavi od nje, vezana za nju kao matore devojke za mopsove s vlažnim njuškama ili za večito sanjive kokoške. Finlanđanka se ili ljutila i bila gruba, ili je posle svađe ćutala nedeljama, kažnjavajući time svoju gospodaricu. Mora da sam upao takvoga ćutljivoga dana, jer mi čak ni na moje pitanje: „je li gospođa kod kuće?“ koje sam joj, tačno se sećam, postavio, — nije odgovorila, nego je ćuteći otišla u kujnu. ja sam na to, naravno uveren da je gospođa kod kuće, otišao u sobu, i, kad nikoga nisam zatekao, počeo sam da čekam, računajući da će Tatjana Pavlovna odmah doći iz spavaće sobe; inače zašto bi me kuvarica pustila unutra? Nisam seo, nego sam čekao dva-tri minuta; već se bilo smrklo, i tamni stan Tatjane Pavlovne učinio je na mene još neprijatniji utisak zbog zavesa koje su svuda bile povešane. Dve reči o ovom ružnom stanu, da bi bilo razumljivo mesto gde se desio događaj. Tatjana Pavlovna, po svom iskrenom i zapovedničkom karakteru, i zbog svojih starinskih spahijskih pojmova, nije mogla da stanuje u nameštenoj sobi za samce, te je uzela pod najam ovu parodiju stana, samo da bi stanovala zasebno i bila sama svoja gospođa. Ove dve sobe bile su kao dva kaveza za kanarinke, jedna pored druge, jedna od druge manja, na trećem spratu i s prozorima na dvorište. Ulazeći u stan, prvo se uđe u jedan uzan hodničić, širok aršin i po; s leve strane su ta dva pomenuta kaveza za kanarinke, a pravo hodničićem, u dubini, ulazi se u malu kujnicu. Možda je u tim sobama i bilo jedan i po kubni hvat potreban čoveku za dvanaest sati vazduha, ali teško da je bilo više. Bile su bezobrazno niske, no što je gluplje od svega, — prozori, vrata, nameštaj, sve, sve je bilo zastrto ili pokriveno katunom, divnim francuskim katunom; i svugde festonski ukrasi, zbog čega je soba izgledala dvaput tamnija i ličila na unutrašnjost putničkoga vagona. U toj sobi u kojoj sam čekao, još je čovek mogao da se i okrene, mada je sve bilo pretrpano nameštajem, (i nimalo ružnim nameštajem) tu su bili razni stočići sa inkrustacijama, sa bronzanim ramovima, šatule, elegantan i čak bogat toaletni sto. Ali iduća soba iz koje sam očekivao njen dolazak, spavaća soba, odvojena od ove sobe debelom zavesom sastojala se, kako sam posle video, bukvalno iz jednog kreveta. Sve ove podrobnosti su neophodno potrebne, da bi se razumela glupost koju sam načinio.
I tako sam čekao ne sumnjajući ni u šta, kad zazvoni zvono. Čuo sam kako je sporim koracima po hodničiću kuvarica prošla i kako je ćuteći, kao maločas mene, pustila nekoga unutra. To su bile dve dame i obe su govorile glasno, ali kakvo je bilo moje iznenađenje kad sam, po glasu, poznao u jednoj Tatjanu Pavlovnu, a u drugoj — baš onu ženu koju sam najmanje očekivao da sada sretnem, i to još u ovakvim okolnostima! Nisam mogao da se varam: taj zvučni, snažni, metalni glas čuo sam juče, istina svega tri minuta, ali je on ostao u mojoj duši. Da, to je bila ta „žena od juče“. Šta sam mogao da radim? Ovo pitanje ne postavljam čitaocu, nego samom sebi prikazujem taj tadašnji trenutak, i čak ni sada nisam u stanju da objasnim kako se desilo da sam skočio iza zavese, te se nađoh u spavaćoj sobi Tatjane Pavlovne. Ukratko, ja sam se sakrio i jedva sam uspeo da se sklonim, a one su već bile u sobi. Zašto im nisam pošao u susret, nego sam se sakrio — ne znam; sve se desilo neočekivano, potpuno bez razmišljanja.
Kad sam uskočio u spavaću sobu i naleteo na krevet, odmah sam primetio da jedna vrata vode u kujnu, da, dakle, imam izlaz iz nevolje i da mogu da se potpuno spasem, ali — o užasa! — vrata su bila zaključana, a u bravi nije bilo ključa. U očajanju se spustih na krevet; jasno sam video da ću sad čuti šta one govore, i već po prvim rečenicama, po prvim glasovima razgovora zaključio sam da je njihov razgovor tajan i poverljiv. O, naravno, častan i blagorodan čovek treba u takvom slučaju da ustane, da iziđe pred njih i da glasno kaže: „Ovde sam ja, pričekajte!“ i, bez obzira na svoj smešan položaj, da se ukloni; no ja nisam ni ustao, niti sam izišao; nisam imao hrabrosti, bio sam podlac i kukavica.
—Ali draga moja Katarina Nikolajevna, vi me mnogo žalostite, — molila je Tatjana Pavlovna: — umirite se jedanput na svagda, to čak ne odgovara vašem karakteru. Gde god ste vi, tamo je i veselje, i sad najedanput... Ali ćete verovati bar meni, mislim: vi znate kako sam vam odana. Nimalo manje nego Andreju Petroviću, kome ću večno biti odana, što ni pred kim ne krijem... Dakle, verujte mi, tako mi časti, on nema taj dokument u rukama, a možda dokument nije ni u koga; Versilov nije ni sposoban za takve intrige. Grešite što ga sumnjičite time. Vas dvoje ste sami sebi stvorili to neprijateljstvo...
— Dokument postoji, a on je sposoban za sve. I šta je bilo, kad sam juče došla kući: prvi koga sam srela — se petit espion[21] koga je on knezu naturio.
— Ex, se petit espion. Prvo, on nimalo nije espion, zato što sam ja, ja radila na tome da ga namestim kod kneza, inače bi u Moskvi poludeo ili bi umro od gladi, — tako su nam javili o njemu odande; i, što je najvažnije, taj neotesani deran je baš pravi ćalov, otkud on može biti špijun?
— Da, moguće je da je ćalov, ali mu to možda neće smetati da bude hulja. Da nisam bila ljuta, juče bih umrla od smeja: pobledeo je, približio se, poklonio se, progovorio nešto francuski. A u Moskvi mi je Marija Ivanovna o njemu tvrdila da je genijalan. Da se to nesrećno pismo nalazi negde sačuvano i to na vrlo opasnom mestu, — to sam zaključila po licu Marije Ivanovne.
— Draga moja! Zar mi niste baš vi kazali da ona nema ništa!
— To i jeste stvar: ona dokument ima; ona samo laže, i samo da znate kako je prepredena! Pre moga puta u Moskvu još me nije napuštala nada: da nisu ostale nikakve hartije, no sad, sad...
— Ali draga moja, naprotiv, svi kažu da je ona dobro i pametno stvorenje, da je nju pokojnik cenio više nego sve ostale sestričine. Istina, ja je baš toliko ne poznajem, ali — vi, lepotice moja, vi ste mogli da je pridobijete. Ta vama nije teško da pobedite, evo i ja, ovako stara, pa sam zaljubljena u vas i čisto bih vas sad poljubila... Ne bi vam bilo teško da je pridobijete.
— Gledala sam, Tatjana Pavlovna, da je pridobijem, pokušavala sam, već sam je i zanela, ali i ona je vrlo lukava... Ne, ona je netaknut karakter, i to još naročiti, moskovski... I zamislite, savetovala mi je da se obratim nekom Kraftu, ovdašnjem, bivšem pomoćniku kod Andronikova, možda će on što znati. O tom Kraftu znam nešto malo, i čak se sećam da sam ga i videla uzgred; ali na koji mi je način ona rekla za toga Krafta, to me je konačno uverilo da njoj ne samo nije stvar nepoznata, nego da laže i da sve zna.
— Pa zašto, zašto? Da, vidite, to bi se moglo od njega saznati! Taj Nemac, Kraft, nije laparalo, i, sećam se, vrlo je čestit čovek — tačno, trebalo bi njega pitati! Samo izgleda da sada nije u Petrogradu...
— O, vratio se juče, maločas sam bila kod njega... Zato sam vam i došla u tolikom uzbuđenju, dršću mi noge i ruke, htela sam da vas zamolim anđele slatki, Tatjana Pavlovna, jer vi sve ljude poznajete: zar se ne bi moglo na neki način saznati što o tim hartijama, jer su pouzdano ostale hartije posle njega — ali u čije su ruke one sad dospele? Ko zna, opet možda u nečije opasne ruke? Došla sam da vas pitam za savet.
— Ali o kakvim hartijama vi govorite?—nije razumevala Tatjana Pavlovna, — sami ste rekli da ste maločas bili kod Krafta?
— Bila sam, bila, malopre sam bila, ali on je izvršio samoubistvo! Još sinoć.
Ja skočih s kreveta. Mogao sam da izdržim i da sedim dok su me nazivale špijunom i idiotom, i što su dalje išle u svom razgovoru, bilo mi je sve jasnije da se ne mogu pojaviti. To bi bilo nemoguće i zamisliti! U duši sam se rešio da produžim da sedim mirno, dok Tatjana Pavlovna ne isprati gošću (ako kakvom mojom nesrećom sama ne uđe ranije u spavaću sobu), — a posle, kad ode Ahmakova, — neka dođe i do tuče između mene i Tatjane Pavlovne!... Ali sad najedanput kada sam, čuvši za Kraftovo samoubistvo, skočio s kreveta, kao da me je uhvatio neki grč. Nisam ni o čem mislio ni rasuđivao, nego načinim korak, dignem zavesu i nađem se pred njima dvema. Još je bilo dovoljno dana, te su mogle da me poznadu, bio sam bled i drhtao sam... One obadve ciknuše. Kako i da ne ciknu?
— Kraft? — promrmljah ja obraćajući se Ahmakovoj: — izvršio samoubistvo? Sinoć? Po zalasku sunca?
— Gde si ti bio? Odakle dolaziš? — zasikta Tatjana Pavlovna i bukvalno zarije nokte u moje rame. — Ti si špijunirao? Prisluškivao si?
— Šta sam vam rekla maločas? — ustade s divana Katarina Nikolajevna, pokazujući na mene.
Bio sam van sebe.
— Laž, besmislica! — prekinem je ja ljutito: — maločas ste me nazvali špijunom, o Bože! Da li je moguće ne samo špijunirati, nego i živeti na svetu pored ovakvog sveta kao što ste vi! Onaj velikodušni čovek završava život samoubistvom, Kraft se ubio — zbog ideje, zbog Hekube... Uostalom, šta vi znate ko je Hekuba!... A ti živi ovde među tim vašim intrigama, teturaj se između tih vaših laži, obmana, spletaka!... Svega mi je dosta!
— Opalite mu šamar! Opalite mu šamar! — vikala je Tatjana Pavlovna, i pošto me je Katarina Nikolajevna samo gledala (sećam se svake sitnice), ne skidajući s mene očiju, ali se nije mrdnula s mesta, to bi Tatjana Pavlovna, samo za jedan još časak, po svoj prilici sama izvršila svoj savet, da nisam nehotice digao ruku da zaštitim lice; od ovog pokreta njoj se učinilo da sam ja na nju zamahnuo.
— Hajde, udari, udari! Dokaži da si ropske krvi: jači si od žena, što se ustežeš!
— Dosta s tim klevetama, dosta! — viknuh ja. — Nikad nisam digao ruku na ženu! Da vas je stid, Tatjana Pavlovna, uvek ste me prezirali. O, s ljudima treba opštiti, ali ih ne treba uvažavati! Vi se smejete, Katarina Nikolajevna, verovatno, mojoj figuri: da, Bog mi nije dao lep stas kao vašim ađutantima. Pa ipak se ne osećam unižen pred vama, nego, naprotiv, uzvišen... Ali je svejedno kojim bi se to izrazom reklo, jedino, ja nisam kriv! Došao sam ovamo slučajno, Tatjana Pavlovna: kriva je vaša Finlanđanka, ili, bolje reći, vaša naklonost prema njoj: zašto mi nije na moje pitanje odgovorila, nego me je pravo ovamo uvela? A posle, priznaćete i sami, da iskočim iz spavaće sobe jedne žene, učinilo mi se da je toliko monstruozna stvar, da sam se rešio da radije otrpim vašu grdnju, nego da se pokažem... Vi se opet smejete, Katarina Nikolajevna?
— Napolje, napolje, odlazi napolje! — razvikala se Tatjana Pavlovna, gotovo me izgurujući. — Ne obraćajte pažnju na njegovo bulažnjenje, Katarina Nikolajevna: kazala sam vam već da su mi odande pisali da je pošašavio!
— Ja pošašavio? Odakle su pisali? Ko je to mogao da piše? Svejedno, dosta mi je svega! Katarina Nikolajevna, kunem vam se svim što mi je najsvetije, da će ovaj razgovor i sve ovo što sam čuo ostati među nama... Nisam ja kriv što sam saznao vaše tajne. Utoliko manje što već sutra napuštam službu kod vašega oca; a što se tiče dokumenta koji tražite, možete biti spokojni.
— Šta znači to?.„ O kakvom dokumentu vi govorite? — zbunila se Katarina Nikolajevna, i to toliko da je pobledela, ili mi se, možda, tako samo učinilo. Bilo mi je jasno da sam rekao više nego što treba.
Izišao sam brzo; one su me ispratile očima, i u njihovom pogledu videlo se najveće iznenađenje. Jednom reči, zadao sam zagonetku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:35 am






GLAVA DEVETA
I
Hitao sam kući i — čudna stvar — bio sam vrlo zadovoljan sobom. Naravno, tako se ne govori sa ženama, — tačnije rečeno s takvom ženom, pošto Tatjanu Pavlovnu nisam uračunao. Možda se ne sme nikad reći u lice ženi te vrste: „pljujem na vaše intrige“, ali ja sam to rekao, i baš sam time i bio zadovoljan. Da ne govorim o ostalom, bio sam bar uveren da sam tim tonom potro svu komičnost moga položaja. Ali nisam imao vremena da o tome mnogo mislim: u mojoj glavi je neprestano bio Kraft. Ne zato što bi me on tako užasno mučio, nego što sam ipak bio do dna duše potresen, toliko, da je čak onaj obični ljudski osećaj izvesnoga zadovoljstva prilikom tuđe nesreće, to jest kad ko slomije nogu, izgubi čast ili ljubljeno stvorenje i slično, čak i taj obični osećaj podlog zadovoljstva ustupio u meni mesto drugome, i potpuno nedirnutom osećanju, i to tuzi: sažaljenju prema Kraftu, to jest ne znam da li je bilo sažaljenje, ali je u svakom slučaju bilo jedno snažno i dobro osećanje. I tim sam takođe bio zadovoljan. Čudno je koliko mnogo sporednih misli može da prođe kroz glavu baš onda kad je čovek sav potresen kakvim bilo kolosalnim izveštajem, koji bi, u stvari, tako izgleda, morao ugušiti ostala osećanja, i razagnati sve sporedne misli, naročito neznatne, a neznatne i sitne naprotiv baš onda najviše i nadiru. Sećam se još kako me je malo pomalo obuhvatilo neko nervozno drhtanje, prilično jako, koje je trajalo nekoliko minuta, i produžilo se za vreme dok sam bio kod kuće i objašnjavao se s Versilovom.
Ovo objašnjavanje dogodilo se pod čudnim i neobičnim okolnostima. Već sam spomenuo da smo tamnovali na zasebnom krilu iz dvorišta; ovaj stan bio je obeležen brojem trinaest. Pre nego što sam ušao u kapiju, čuo sam jedan ženski glas koji je nekoga s nestrpljenjem i razdraženo pitao glasno: „gde je stan broj 13?“ To je pitala jedna dama, tu odmah do kapije, otvorivši vrata jednog dućančića: ali joj tamo, izgleda, ništa nisu odgovorili ili su je čak oterali, i ona je silazila s krila niz stepenice, razdražena i ljuta.
— Pa gde je ovde vratar? — viknu ona, udarivši nogom. ja sam već izranije čuo taj glas.
— Ja idem u stan broj 13, — priđem joj ja, — koga tražite?
— Već čitav sat tražim vratara, svuda sam raspitivala, po svima stepenicama se pela.
— Taj je stan iz dvorišta. Zar me ne poznajete? Ali me je ona već poznala.
— Vi tražite Versilova; imate s njim da raspravite, imam i ja, — produžih ja, — došao sam da se s njim oprostim na svagda. Hajdemo.
— Jeste li vi njegov sin?
— To ne znači ništa. Uostalom, uzmimo da sam njegov sin, mada sam ja Dolgoruki, ja sam vanbračno dete. Taj gospodin ima beskrajno mnogo vanbračne dece. Kad to zahteva savest i čast, i rođeni sin napušta roditeljski dom. To piše i u Bibliji. Uz to, on je dobio jedno nasleđe, a ja neću da ga delim s njim, i idem da živim od rada ovojih ruku. Kad treba, velikodušan čovek žrtvuje i svoj život; Kraft se ubio, Kraft, zbog ideje, zamislite, mlad čovek koji je ulivao nade... Ovuda, ovuda! Mi stanujemo u zasebnom krilu. I u Bibliji piše da deca napuštaju očeve i osnivaju svoje gnezdo... Kad koga vuče ideja... kad ima ideju! Najvažnija je ideja, u ideji je sve...
Ja sam joj brbljao u ovom smislu za sve vreme dok smo se peli k nama. Čitalac je, verovatno, primetio da ja sebe baš ne štedim i, gde je potrebno, strogo osuđujem: hoću da se naučim da govorim istinu. Versilov je bio kod kuće. Ušao sam ne skidajući gornji kaput, ušla je i ona. Ona je bila vrlo siromaški odevena: preko ugasite haljinice visilo je parče nekog štofa koje je izigravalo ogrtač ili mantil; na glavi je imala jednu staru otrcanu matrosku kapu, koja joj je vrlo ružno stajala. Kad smo ušli u gostinsku sobu, moja majka je sedela na svom običnom mestu sa ručnim radom, a sestra je izišla iz svoje sobe da vidi ko to dolazi, i zastala na vratima. Versilov, po običaju, nije ništa radio i pošao nam je u susret; upro je na mene strog, upitni pogled.
— Nemam s tim nikakve veze, -— pohitah ja da se branim i stadoh u stranu, — sreo sam ovu damu na samim vratima; tražila je vas, i niko nije mogao da je uputi. ja sam došao po svom ličnom poslu koji ću imati zadovoljstvo da vam objasnim posle ove dame..
Versilov me je neprestano i dalje posmatrao radoznalo.
— Dopustite, — nestrpljivo poče devojka. Versilov joj se okrenu.
— Dugo sam razmišljala zašto vam je palo na pamet da mi sinoć ostavite novaca... Ja... jednom reči... Evo vam vaš novac! — gotovo zaciča ona kao danas po podne, i baci paketić banknota na sto, — morala sam da tražim vašu adresu u prijavnom odeljenju, inače bih ranije donela. Slušajte vi! — obrati se najedanput mojoj majci koja je bila sva pobledela, — neću da vas ucveljujem, vi izgledate čestita žena, i može biti da je to i vaša kći. Ne znam da li ste mu žena, ali znajte da ovaj gospodin iseca oglase u novinama u kojima za svoj poslednji groš traže zaradu guvernante i učiteljice, i odlazi tim jadnicama, iskorišćava ih nečasno, i gura ih u bedu pomoću novaca. Ne razumem kako sam mogla juče od njega primiti novac: izgledao je tako čestit!... Ni reči da niste progovorili! Vi ste nitkov, milostivi gospodine! Da ste imali i časne namere, ipak ne bih primila od vas milostinju. Ni reči, ni reči! O, kako mi je milo što sam vas izobličila sad pred vašom ženskom čeljadi. Prokleti da ste!
Ona brzo istrča, ali s praga se okrenu za časak, samo da dovikne:
— Kažu da ste dobili nasleđe!
I zatim je iščezla kao sen. Ističem još jedanput: bila je izbezumljena. Versilov je bio duboko poražen: stajao je kao utonuo u razmišljanje i kao da o nečem odlučuje; najzad se najedared okrenu meni:
— Ti je nimalo ne poznaješ?
— Slučajno sam danas video kako se ljutila u hodniku kod Vasina, kako je pričala i proklinjala vas; ali nisam stupao u razgovor i ništa ne znam, a sad sam je sreo na kapiji. Verovatno je to ona sinoćnja učiteljica što „daje časove iz aritmetike“?
— Jest, to je ta. Jedanput sam u životu hteo da učinim dobro, i... A šta ti imaš?
— Evo vam ovo pismo, -— odgovorih mu Ja. — Ne nalazim da treba da vam objašnjavam: dobio sam ga od Krafta, a on ga je dobio od pokojnoga Andronikova. Iz sadržine saznaćete sve. Dodajem da niko na svetu danas ne zna za ovo pismo sem mene, zato što je Kraft, pošto mi je sinoć predao ovo pismo, čim sam od njega izišao, izvršio samoubistvo...
Dok sam ja govorio bez daha i žurio, on je uzeo pismo u ruke, i, držeći ga u levoj ruci neodlučno, pažljivo me slušao. Kad sam saopštio vest o samoubistvu Kraftovom, naročito pažljivo sam pogledao u njegovo lice da vidim efekt. I šta je bilo? Saopštenje nije učinilo nikakav utisak: čak ni da je izdigao obrve! Naprotiv, kad je video da sam stao izvuče svoj cviker koji nikada nije ostavljao i koji mu je visio o crnoj vrpci, prinese pismo sveći, i, pogledav u potpis, uze da ga čita s pažnjom. Ne mogu da izrazim koliko sam se osećao uvređen tom njegovom nadutom bezosećajnošću. On je morao vrlo dobro poznavati Krafta, a to nije bilo baš tako obično saopštenje! Najzad, ja sam, naravno, želeo da ono proizvede efekt. Počekavši oko pola minuta, i znajući da je pismo dugačko, okrenuh se i izađoh. Kofer mi je bio davno već spremljen, ostalo je samo da još nekoliko stvari vežem u zavežljaj. Mislio sam na moju majku, i zašto joj nisam prišao. posle deset minuta, kad sam već bio potpuno gotov i hteo da iziđem da nađem kola, uđe u moju sobicu moja sestra.
— Evo ti mama šalje tvojih šeset rubalja, i opet te moli da je izviniš što je ispričala za njih Andreji Petroviću, i onda još dvadeset rubalja. Ti si sinoć dao za svoju ishranu pedeset rubalja; mama kaže da nipošto ne može da primi više od trideset, zato što na tebe ne pada pedeset, te ti dvadeset rubalja vraća.
— Dobro, i hvala, samo ako govoriš istinu. Zbogom, sestro, ja odlazim!
— Kuda ideš sad?
— Privremeno u hotel, samo da ne noćim u ovoj kući. Reci mami da je volim.
— Ona to zna. Ona zna da ti voliš i Andreju Petrovića. Zar se ne stidiš što si doveo onu nesrećnicu!
— Kunem ti se da je nisam doveo; sreo sam je u kapiji.
— Ne, ti si je doveo.
— Uveravam te...
— Razmisli, ispitaj sebe samog, pa ćeš uvideti da si i ti bio uzrok njenom dolasku.
— Samo mi je bilo vrlo milo što je Versilov osramoćen. Zamisli, imao je dete sa Lidijom Ahmakovom... uostalom, zašto ti ja to govorim...
— On? Dete? Ali to nije njegovo dete! Od koga si čuo tu neistinu?
— Ah, šta ti znaš.
— Ja da ne znam? Pa ja sam i negovala to dete u Lugi. Slušaj, brate: odavno vidim da ti ni o čem ništa ne znaš, a međutim vređaš Andreju Petrovića, — pa i mamu.
— Ako on ima pravo, onda sam kriv, i to je sve, ali vas ja zato ne volim manje. Zašto si tako pocrvenela, sestro? Gle, sad još jače! No, dobro, ali ću ipak izazvati na dvoboj onoga knezića zbog šamara što ga je udario Versilovu u Emsu. A ako je Versilov bio ispravan s Ahmakovom, utoliko pre.
— Brate, urazumi se, šta ti je!
— Dobro je što je parnica u sudu završena... Gle, sad si pobledela.
— Ali knez neće ni izići na dvoboj s tobom, — reče Liza kroz osmejak, bleda od straha.
— Onda ću ga javno osramotiti. Šta je tebi, Lizo?
Ona je toliko pobledela da nije mogla da stoji na nogama, nego se spustila na divan.
— Lizo! — čuo se odozdo glas majčin.
Ona se trže i ustade, i osmehnu se ka meni ljubazno:
— Brate, okani se tih gluposti, ili pričekaj dok bar više ne saznaš: ti znaš vrlo malo.
— Neću zaboraviti, Lizo, da si pobledela kad si čula da ću ići na dvoboj.
— Da, da, seti se i toga! — nasmeši se ona još jedanput pri izlasku, i siđe.
Dozvao sam kočijaša i s njegovom pomoću iznesem svoje stvari iz stana. Niko od domaćih nije me sprečavao ni zaustavljao. Nisam otišao da se oprostim s majkom, da se ne bih susreo s Versilovom. Kad sam već seo u kola, sinu mi u glavi misao:
— Na Fontanku, do Semjonovskog mosta, — naredih iznenada i odoh opet Vasinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:36 am




II
Iznenada mi pade na pamet da Vasin sigurno već zna za Krafta (i to, možda, sto puta više nego ja) tako je i bilo. Vasin mi je odmah vrlo ljubazno saopštio sve pojedinosti, bez većega uzbuđenja, uostalom; iz toga sam zaključio da je bio umoran, a tako je i bilo. On je lično bio jutros kod Krafta. Kraft se ubio iz revolvera (onoga istoga) sinoć, u pun sumrak, što se vidi iz njegovoga dnevnika. poslednja zabeleška u dnevniku bila je pred samo samoubistvo, i on primećuje u njoj da piše već u mraku, jedva razaznajući slova; sveću nije hteo da pali, bojeći se da posle sebe ne ostavi požar. „A da je zapalim, pa da je pre samoubistva opet gasim, kao i svoj život, to neću“,—čudnovato je dodao gotovo u poslednjem redu. Ovaj predsmrtni dnevnik svoj otpočeo je pre tri dana, čim se vratio u Petrograd, još pre svoje posete kod Dergačeva. Pošto sam ja od njega izišao, upisivao je na hartiju svaki četvrt sata; poslednje tri četiri beleške zapisivao je svakih pet minuta. Čudio sam se što ga Vasin, kad je imao taj dnevnik toliko vremena u rukama (dali su mu da ga pročita), nije prepisao, utoliko pre što nije bilo više od jednog lista, a beleške su bile sve kratke, — „da ste prepisali bar poslednju stranu!“ Vasin mi je s osmehom odgovorio da je on i ovako sve zapamtio, uz to: beleške su bez ikakvoga sistema, o svačemu što padne na um. Već sam hteo da ga uveravam da baš to u danom slučaju i jeste dragoceno, ali odustadoh od toga, nego ga uzmem ispitivati šta je zapamtio, i on se seti nekoliko redaka, naprimer onih na jedan sat pre izvršenja samoubistva, o tome „da ga hvata jeza“, „da je, da bi se ugrejao, mislio da popije čašicu ruma, ali misao da bi od toga moglo nastati jače krvoliptenje — odvratila ga je“. I sve otprilike tako, — završio je Vasin.
— I to vi nazivate „glupostima“? — uzviknuh ja.
— Kad sam ja to nazvao tako? ja samo nisam ništa prepisao. Ali sve i da nisu gluposti, ovaj dnevnik je, odista, dosta običan ili, bolje, prirodan, to jest baš onakav kakav i treba da bude u takvom slučaju...
— Ali to su poslednje misli, poslednje misli!
— poslednje misli često su vrlo ništavne. Jedan samoubica se žali, u istom takvom dnevniku, što mu u tako važnom času baš nijedna „viša misao“ ne nailazi, nego, naprotiv, sve neke sitne i prazne.
— A to što hvata jeza, je li i to prazna misao?
— Znači: vi mislite baš na pravu jezu i na krvoliptenje? Poznata je stvar da su vrlo mnogi od onih koji imaju snage da misle na svoju predstojeću smrt, svojevoljnu ili ne, vrlo često skloni da se brinu o tome da li će lepo izgledati njihov trup. U tom smislu se i Kraft pobojao izlišnog krvoliptenja.
— Ne znam da li je to poznat fakt... i da li je tako, — promrmljah ja, — nego me čudi što vi sve to smatrate tako prirodnim; a međutim — nije prošlo mnogo vremena otkako je Kraft govorio, uzbuđivao se, sedeo među nama? Zar vam ga odista nije žao?
— O, naravno, žao mi ga je, i to je sasvim druga stvar; ali u svakom slučaju, Kraft je postavio svoju smrt u obliku logičnoga zaključka. sad se vidi da je sve što se o njemu govorilo sinoć kod Dergačeva, potpuno tačno: posle njega ostala je evo ovolika sveščica učenih zaključaka o tome da su Rusi — drugostepena ljudska rasa, na osnovu frenologije, kraneologije i čak i matematike, i da, dakle, kao Rus čovek ne treba da živi. Ako hoćete, tu je najkarakterističnije to što je moguće načiniti kakav vam je volja logički zaključak; ali uzeti pa izvršiti samoubistvo na osnovu zaključaka — to se, naravno, ne događa svaki dan.
— Trebalo bi bar odati počast karakteru.
— Može biti, ali ne samo tome — okolišno odgovori Vasin, a bilo je jasno da je mislio na glupost ili slabu sposobnost rasuđivanja. Sve me je to razdraživalo.
— Vi sami ste sinoć govorili o osećanju, Vasine.
— Ni sada to ne odričem; ali u ovom događaju ima nešto toliko krupno pogrešno, da strog pogled na stvar nehotice potiskuje na neki način i samu žalost.
— Znate šta: ja sam po vašim očima još ranije nagađao da ćete osuđivati Krafta, i da ne bih čuo vaše osuđivanje, rešio sam se da vas ne pitam za vaše mišljenje; ali vi ste ga sami rekli, te sam i nehotice primoran da se s vama složim; a, međutim, ja nisam s vama zadovoljan. Meni je žao Krafta.
— Znate, otišli smo daleko...
— Jeste, jeste, — prekidoh ga ja, — bar ostaje uteha da uvek u takvim slučajevima oni koji ostaju u životu, sudije pokojnikove, mogu reći za sebe: „i ako se ovaj čovek ubio, ipak zaslužuje svako žaljenje i prizrenje, ali mi smo, veli, ostali u životu, i prema tome nema razloga da mnogo tugujemo“.
— Da, razume se, ako s te tačke... Ah, to ste vi, izgleda, rekli iz šale: ali je vrlo duhovito. ja u ovo doba pijem čaj, i sad ću ga poručiti: nadam se da ćete mi činiti društvo.
I on iziđe, odmeriv očima moj kofer i moj zavežljaj.
Meni je, odista, bilo došlo da kažem nešto pakosno, da bih osvetio Krafta; i kazao sam koliko sam umeo; ali je interesantno da je on u početku uzeo ozbiljno moju misao o tome da „ljudi kao mi ostaju u životu“. No bilo tako ili ne, on je ipak u svemu imao više pravo nego ja, čak i u pitanju osećanja. To sam priznao u sebi bez ikakvog nezadovoljstva, ali sam jasno osećao da ga ne volim.
Kad je donesen čaj, objasnih mu da ga molim za gostoprimstvo samo za jednu noć, ali ako to nije moguće, neka samo kaže, i ja ću preći u hotel. Zatim sam mu ukratko izložio zašto sam došao, rekavši mu pravo i prosto da sam se posvađao s Versilovom konačno, i ne upuštajući se pri tom u pojedinosti. Vasin me je saslušao pažljivo, ali bez ikakvog uzbuđenja. On je uopšte samo odgovarao na pitanja, iako je odgovarao srdačno i dosta opširno. O pismu s kojim sam mu dolazio posle podne da od njega tražim saveta — potpuno sam ćutao; a današnji moj dolazak objasnio sam mu kao prostu posetu. Pošto sam Versilovu dao reč da o tome pismu sem mene niko više neće ništa znati, počeo sam smatrati da nemam prava o njemu nikome više ništa da govorim. Iz nekih razloga postalo mi je mrsko da o nekim stvarima govorim Vasinu. O nekim stvarima, ali ne o svima: uspeo sam da ga zainteresujem pripovedanjem o današnjim scenama koje su se odigrale u hodniku i kod susetki, a koje su se završile u Versilovljevom stanu. On me je slušao sa najvećom pažnjom, naročito kad sam govorio o Stebeljkovu. O tome kako se Stebeljkov raspitivao o Dergačevu, morao sam mu dva puta pričati, i on se posle toga zamislio. U tom času sam najedared osetio da Vasina ništa i nikad ne može da dovede u nepriliku; uostalom, prva misao o tome, sećam se, došla mi je u obliku za njega vrlo laskavom.
— Uopšte, ne mogu da razumem mnogo što šta od onoga što je govorio gospodin Stebeljkov, — završih ja o Stebeljkovu, — on govori nekako zbrkano... ima u njemu neke lakomislenosti...
Vasin odmah načini ozbiljno lice.
— On, odista, ne raspolaže govorničkim darom, ali ipak o mnogim stvarima već na prvi pogled ima vrlo pravilne napomene, i uopšte — to su više ljudi od rada, od poslova, nego ljudi apstraktne misli, i njih treba ocenjivati sa toga gledišta...
Tačno onako kao što sam i ja malopre mislio.
— On je međutim kod vaših susetki nešto strašno zamesio, i sam Bog zna čim se to još moglo da svrši.
O svojim susetkama Vasin je ispričao da ovde stanuju od pre dve tri nedelje, i da su došle odnekud iz unutrašnjosti; da imaju vrlo malu sobicu, i da se no svemu vidi da su vrlo siromašne, da sada sede i nešto čekaju. On nije znao da je mlađa dala oglas u novine za časove, ali je čuo da im je dolazio Versilov; to se dogodilo u njegovom odsustvu, a njemu je ispričala gazdarica. Susetke se tuđe od svakoga, pa i od same gazdarice. poslednjih dana i on je primetio da kod njih odista nije sve glatko, ali takvih scena kao što je ova današnja, nije bilo. Sve ove naše razgovore o susetkama beležim s obzirom na ono što će se docnije dogoditi; kod susetki iza vrata u to vreme vladala je mrtva tišina. S naročitom radoznalošću saslušao je Vasin kad sam mu ispričao da je Stebeljkov smatrao da je neophodno potrebno da o susetkama razgovara s gazdaricom, i da je ponovio dvaput: „videćete već, videćete već!“
— I videćete, — dodade Vasin, — da mu to nije bez razloga prošlo kroz glavu; u tom smislu on ima vrlo oštar pogled.
— Da li vi mislite da gazdarici treba posavetovati da ih najuri?
— Ne nisam mislio da ih treba najuriti, nego da će iz svega toga izići neka istorija... Uostalom, sve takve istorije, svršavaju se, bile ovake ili onake, na jedan isti način... Ostavimo to.
O Versilovljevoj poseti kod susetki odlučno je odbio da iskaže svoje mišljenje.
— Sve je moguće; čovek je osetio u džepu kod sebe novac... Uostalom, verovatno je i to da je prosto hteo dati milostinju; to je u njegovoj tradiciji, a možda i u sklonostima. Ispričao sam mu šta je Stebeljkov govorio o „odojčetu“.
— Stebeljkov se tu potpuno vara, — vrlo ozbiljno i sa naročitim isticanjem (i to sam vrlo dobro zapamtio) reče Vasin. — Stebeljkov, — produži on, — pouzdava se često odveć u svoju praktičnu zdravu pamet, i usled toga brza u donošenju zaklju čaka saobrazno svojoj logici, koja je često vrlo oštroumna; međutim, stvarnost može imati mnogo više fantastičan i neočekivan kolorit, prema tome koja lica učestvuju u događajima. Tako je bilo i tu; znajući stvar delimično, on je zaključio da je dete Versilovljevo; a ipak dete nije Versilovljevo.
Ja navalih na njega, i evo šta sam saznao na moje veliko iznenađenje: dete je bilo od kneza Sergija Sokoljskoga. Lidija Ahmakova, da li zbog bolesti ili samo zbog svog fantastičnog karaktera, često se ponašala kao luda. Zaljubila se u kneza pre Versilova, a knez se „nije ustezao da primi njenu ljubav“, izrazio se Vasin. Veza je trajala neko vreme: zatim su se, kako se zna, posvađali, i Lidija je odgurnula od sebe kneza, „što je, izgleda, on jedva i čekao“. Lidija je bila vrlo nastrana devojka, — dodao je Vasin, — čak je vrlo moguće da nije bila uvek uračunljiva. Ali otišavši za Pariz, knez nije ništa znao o tome u kakvom je položaju ostavio svoju žrtvu, on to nije znao sve do svršetka, do svoga povratka. Versilov, koji se sprijateljio s mladom devojkom, predložio joj je da se venča s njim, i to baš zbog pomenute okolnosti (koju, izgleda, ni roditelji nisu naslućivali gotovo sve do pred kraj). Zaljubljena devojka bila je očarana njim, i u Versilovljevom predlogu „nije videla samo njegovo samopožrtvovanje“, koje je, uostalom, takođe cenila. Uostalom, naravno, on je već umeo da udesi stvar, — dodao je dalje Vasin. — Dete (žensko) se rodilo mesec dana ili šest nedelja pre roka, i dato je na negu negde u Nemačku, ali ga je docnije Versilov uzeo natrag i sad se nalazi negde u Rusiji, možda u Petrogradu.
— A šta je s fosfornim žižicama?
— O tome ne znam ništa, — završi Vasin. — Lidija Ahmakova je umrla dve nedelje posle porođaja: šta je tu bilo — ne znam. Knez, čim se vratio iz Pariza, saznao je za dete i, izgleda, u početku nije hteo da veruje da je njegovo... Uopšte, celu ovu istoriju svi kriju još i danas.
— Kakav je čovek taj knez! — uzviknuh ja ljutito. — Kakvo je to postupanje s bolesnom devojkom!
— Ona tada još nije bila toliko bolesna... Uz to, ona ga je sama najurila... U svakom slučaju, on se možda bez potrebe požurio da napusti službu.
— Zar vi branite takvog nitkova?
— Ne, ja ga samo ne nazivam nitkovom. Ima tu još mnogo drugih stvari, sem prostog nitkovluka. Uopšte, to je dosta običan događaj.
— Recite mi, Vasine, jeste li ga poznavali izbliže? Vrlo bih želeo da mogu da se oslonim na vaše mišljenje, zbog jedne okolnosti koja me se mnogo tiče.
Ali na to mi je Vasin odgovorio prilično rezervisano. On je poznavao kneza, ali kojom prilikom se s njim upoznao — to je prećutao namerno, što je bilo očevidno. Dalje je rekao da knez po svome karakteru zaslužuje izvesno prizrenje. „On je pun čestitih sklonosti i osećajan je, ali ne vlada ni rasuđivanjem, ni snažnom voljom, da bi mogao da dovoljno upravlja svojim željama“. On je neobrazovan čovek, mnoge ideje i pojave nije u stanju da shvati, a međutim se hvata za njih. On će vam, na primer, smelo tvrditi stvari kao što je ova: „Ja sam knez i Rurikov potomak; ali zašto ne bih bio obućarski kalfa ako je potrebno zarađivati hleb, a ne umem da radim nikakav drugi posao? Na firmi će pisati: „obućar knez taj i taj“ — to je čak otmeno“.
On će to ne samo reći, nego će i učiniti — a to je najvažnije, — dodade Vasin; — međutim on to ne bi činio iz nekog jakog ubeđenja, nego iz čiste lakomislene osećajnosti. Zato će posle neizbežno doći i kajanje, i tada je uvek gotov na savršeno protivnu krajnost; i u tome mu prolazi ceo život. U naše doba je mnogo ljudi na taj način došlo u nepriliku,
— završi Vasin, — baš zato što su se rodili u naše vreme.
I nehotice se zamislih.
— Je li istina da je ranije bio isteran iz svoga puka? — počeh opet da raspitujem.
— Ne znam da li je bio isteran, ali je izišao iz vojske u stvari zbog neprijatnosti. je li vam poznato da je s jeseni prošle godine, kad je već bio u ostavci, proveo dva ili tri meseca u Lugi?
— Ja... ja znam da ste vi tada bili u Lugi.
— Da, jedno vreme bio sam i ja. Knez se poznavao i sa Lizavetom Makarovnom.
— Zbilja? Nisam to znao, Priznajem da sam vrlo malo razgovarao sa svojom sestrom... Ali zar je on bio priman u kući moje majke?... uzviknuh ja.
— O, ne: bio je samo daleki poznanik, preko jedne treće kuće.
— Da, vidite, šta mi je ono sestra govorila o detetu? Zar je i ono dete bilo u Lugi?
— Bilo je neko vreme.
— A gde je sada?
— Po svoj prilici u Petrogradu.
— Nikad dok sam živ, neću poverovati — uzviknuh ja vrlo uzbuđeno, — u to da je moja majka imalo učestvovala u toj istoriji, s tom Lidijom!
— U toj istoriji, samo ako čovek odbaci sve intrige, koje ja ne mislim da objašnjavam, Versilovljeva uloga lično nije imala baš ničega što bi trebalo osuđivati, — primeti Vasin sa snishodljivim osmejkom. Čini mi se da mu je bilo teško da sa mnom govori, ali nije hteo da to pokaže.
— Nikada, nikada neću poverovati da bi jedna žena, — uzviknuh ja opet, —- mogla ustupiti svoga muža drugoj ženi, u to neću da poverujem!... Mogao bih se zakleti da moja majka u tome nije uzela nikakvog učešća.
— Ipak, izgleda, nije protivrečila.
— Ja na njenom mestu već iz samog ponosa ne bih protivrečio!
— S moje strane, potpuno odbijam da dajem svoj sud o toj stvari, — završi Vasin.
Odista, Vasin se, koliko god je bio inteligentan, možda nije nimalo razumevao u žene, tako da mu je jedan čitav krug ideja i pojava ostajao nepoznat. ja zaćutah. Vasin je privremeno radio u jednom akcionarskom društvu, i meni je bilo poznato da je on i kući nosio da radi poslove. Na moje navaljivanje priznao je da i sada ima da radi — da nešto sračunava, i ja ga toplo zamolih da se od mene ne ustručava. To mu je bilo prijatno; ali pre nego što je seo iza svojih hartija, uzeo je da mi prvo načini postelju na divanu. S’ početka je hteo da mi ustupi krevet, ali kad ja na to nisam hteo da pristanem, izgleda da mu je to bilo prijatno. Od gazdarice je nabavio jastuk i pokrivač; Vasin je bio vrlo učtiv i ljubazan čovek, ali meni je bilo neprijatno da ga gledam kako se oko mene trudi. Više mi se dopadalo kad sam jedanput, pre tri nedelje, neočekivano zanoćio na Petrogradskoj strani kod Jefima. Sećam se kako mi je on tada namestio postelju takođe na divanu i krišom od svoje tetke, bojeći se ne znam zašto da će se ona ljutiti kad dozna da mu dolaze na prenoćište drugovi. Mnogo smo se smejali, mesto čaršava prostrli smo košulju, mesto jastuka uvili smo gornji kaput. Sećam se kako je Zvjerev kad je svršio s nameštanjem, udario ponosito rukom po divanu i rekao mi:
— Vous dormirez comme un pettit roi![22]
I njegova glupa veselost i francuska rečenica koja mu je ličila kao kravi sedlo, učinile su da sam se naspavao vanredno slatko tada kod ovoga lakrdijaša. A kod Vasina bilo mi je prijatno tek kad je, najzad, seo za svoj posao, okrenuvši mi leđa. ja sam se prućio po divanu i, gledajući u njegova leđa, razmišljao dugo i o mnogim stvarima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:36 am




III
A imalo je i o čemu. U duši mi je bila velika zbrka, ali ničega konkretnog; ipak su se neka osećanja vrlo određeno ispoljavala, mada me nijedno nije potpuno sobom odvuklo, jer ih je bilo mnogo. Sve se nekako mutilo bez veze i reda, a ja sâm nisam, sećam se, hteo da se zadržim ni na čem, ni da zavedem red. Čak i ideja o Kraftu je neprimetno otišla u pozadinu. Najviše me je uzbuđivao moj lični položaj, što sam sad već i „prekinuo“ i što je moj kofer sa mnom, što nisam više kod kuće i što sam otpočeo potpuno nov život. Kao da su do sada sve moje namere i pripreme bile samo šala, i kao da je tek „sada najedared i, što je glavno, sasvim iznenada, sve otpočelo da se ostvaruje“. Ta misao me je bodrila, i, ma koliko da sam se osećao u duši zbunjen od mnogih događaja, razveseljavala me je. Ali... ali bilo je i drugih osećanja; i jedno od njih naročito je htelo da se izdvoji pred ostalima i da ovlada mojom dušom, i, čudna stvar, ovo osećanje takođe mi je ulivalo hrabrosti i gotovo me izazivalo da budem vrlo veseo. A ipak je otpočelo sa strahom: bojao sam se već odavno, još od posle podne, da sam se u vatri i iznenađenju izrekao Ahmakovoj više nego što treba o dokumentu. „Da, suviše sam mnogo rekao, mislio sam, i sad će se one po svoj prilici dosetiti... zlo! Razume se, neće me ostaviti na miru ako počnu da podozrevaju, ali... neka! Uostalom, one me neće moći naći — sakriću se! A šta ako otpočnu da me gone...“ I ja se setih do poslednje crte, i sa sve većim zadovoljstvom, kako sam stojao pred Katarinom Nikolajevnom, i kako su me njene drske, ali užasno začuđene oči ukočeno gledale. I kad sam izišao, ostavio sam je u tom čuđenju, sećao sam se sad; „njene oči, ipak, nisu sasvim crne... samo su trepavice vrlo crne, zbog toga i oči izgledaju tako tamne...“
I najedanput, sećam se, postade mi užasno mrsko i neprijatno, i odvratno, da se sećam i njih i sebe. Počeo sam da sebi nešto prebacujem i trudio sam se da mislim o nečem drugom. „Zašto se ni malo ne ljutim na Versilova zbog istorije sa susetkama?“ najedanput mi pade na pamet. S moje strane, bio sam tvrdo uveren da je on tu igrao ljubavničku ulogu, i da je dolazio da se provede, ali baš to me nije ozlojeđivalo. Činilo mi se čak da njega ne treba drukčije ni zamišljati, i mada mi je u stvari bilo milo što je osramoćen, ipak ga nisam optuživao. To za mene nije bilo važno; za mene je bilo važnije što me je onako srdito pogledao kad sam ušao u sobu sa susetkom, pogledao me tako kao nikada dotle. „Najzad me je pogledao ozbiljno! — mislio sam u sebi, srce mi je lupalo od uzbuđenja. — O, da ga nisam voleo, ne bih se toliko obradovao njegovoj mržnji!“
Najzad sam zadremao i sasvim zaspao. Sećam se samo kao kroz san kako je Vasin, pošto je svršio posao, sve na stolu doveo u red, i, pošto je oštro pogledao na moj divan, skinuo se i ugasio sveću. Bila je prošla ponoć.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:37 am



IV
Skoro ravno dva sata docnije skočih iz sna kao poludeo, i sedoh na divan. Iza vrata naših susetki razlegalo se strašno zapomaganje, plač i jauk. Naša vrata bila su širom otvorena, a u hodniku, koji je bio već osvetljen, vikao je i trčao svet.
Hteo sam da zovnem Vasina, ali sam se dosetio da više nije bio u krevetu. Nisam znao gde da nađem kutiju sa žižicama, te pipajući nađem svoje odelo i počnem se u mraku brzo oblačiti. Susetkama su, očevidno, dotrčali i gazdarica i, naravno, i ostale kirajdžije. Čuo se, uostalom, vapaj samo jednog glasa, i to one starije susetke, a jučerašnji mladi glas koji sam odveć dobro zapamtio, — potpuno je ćutao; sećam se da mi je to s prvom mišlju tada sevnulo kroz glavu. Još se nisam ni obukao, a u sobu brzo uđe Vasin; za čas nađe naviknutom rukom žižice i osvetli sobu. Preko belog rublja navukao je šlafrok, na nogama su mu bile papuče, i odmah uze da se oblači.
— Šta se to dogodilo? — zapitah ga ja.
— Vrlo neprijatna i vrlo odvratna stvar! — odgovori on gotovo ljutito, — ona mlada susetka o kojoj ste mi pričali, obesila se u svojoj sobi.
Ja ciknuh. Ne mogu da opišem koliko je bila ožalošćena moja duša! Istrčali smo u hodnik. Priznajem, nisam imao smelosti da uđem u sobu susetkama, i tako videh nesrećnicu tek kad su je skinuli, a i to, istina, sa izvesnog rastojanja, pokrivenu čaršavom, ispod koga su virila samo dva uzana đona njenih cipela. Na taj način nisam joj ni video lice. Njena majka je bila u strašnom položaju: s njom je bila naša gazdarica, koja, uostalom, nije bila mnogo uplašena. Svi kirajdžije bili su se tu iskupili. Nije ih bilo mnogo: samo jedan stari mornar koji je inače neprestano nešto gunđao i naređivao, ali koji se sada sasvim pritajio i utišao, i jedan starac i starica, muž i žena, koji su došli iz Tverske gubernije, vrlo časni ljudi iz činovničkog reda. Neću da opisujem celu ostalu noć, sve ono trčanje, a posle i dolazak zvaničnih lica; sve do svanuća bukvalno sam drhtao i smatrao da sam obavezan da ne legnem, mada nisam imao nikakva posla. U stvari, svi su izgledali vrlo bodri, čak nekako naročito bodri. Vasin je nekuda otišao kolima. Gazdarica se pokazala prilično čestita žena, mnogo više nego što sam očekivao od nje. Uverio sam je (i to sebi uračunavam u čast) da ne treba majku ostaviti tako, samu s lešem njene kćeri, nego da je bar do jutra prevede u svoju sobu. Ona je odmah na to pristala, i, mada se majka plačući protivila da ostavi leš, ipak je najzad prešla kod gazdarice koja je odmah naredila da se pristavi čaj. posle toga su se i kirajdžije razišle po svojim sobama i zatvorili se, ali ja nipošto nisam hteo da legnem i dugo sam sedeo kod gazdarice, kojoj je baš bilo milo što tu ima još nekoga koji bi sa svoje strane mogao da joj još što ispriča o ovom događaju. Čaj nam je vrlo dobro došao, i čaj je uopšte najneophodnija ruska stvar, i to baš u svima katastrofama i nesrećama, naročito kad su užasne, iznenadne i ekscentrične; sama majka je popila dve šoljice, naravno posle vrlo mnogo molbi i gotovo silom, a međutim, iskreno da kažem, nikad nisam video većega i neposrednijega bola nego kod ove jadnice. posle prvih izliva ridanja i histerije, ona je počela da govori žudno, i ja sam je željno slušao. Ima nesrećnih ljudi, naročito među ženama, kojima je neophodno potrebno dopustiti da koliko je moguće više govore u takvim slučajevima. I ima karaktera koji su, tako reći, toliko oguglali na bol, jer su celoga života trpeli, jer su pretrpeli vrlo mnogo i mnogo većih bolova, i to uvek zbog sitnica, i koji se ničemu više ne mogu da začude, nikakvim iznenadnim katastrofama i, što je glavno, koji čak ni pred odrom najmilijega stvora ne zaboravljaju nijedno jedino, toliko teško naučeno, pravilo obaveznog ophođenja s ljudima. I ja ne osuđujem: to nije niski egoizam, i nije grubost osećanja; u tim srcima možda se nalazi više zlata nego kod po izgledu najplemenitijih junakinja — samo, tu navika na dugotrajno poniženje, instinkt samoodbrane, dugotrajna zaplašenost i potlačenost, na kraju čine svoje. Jadna samoubica u tome nije ličila na svoju mamicu. Licem jesu obe, izgleda, ličile jedna na drugu, iako pokojnica nesumnjivo nije bila prosto ružna. Njena majka je bila ne baš stara žena, moglo joj je biti pedeset godina najviše, i imala je isto tako plavu kosu kao i ona, ali su joj oči i obrazi bili upali, a zubi sasvim žuti, veliki i neravni. Pa i sve na njoj bilo je nekako žuto, koža na licu i rukama ličila je na pergament; njena ugasita haljina je od starosti takođe potpuno požutela, a i nokat na kažiprstu desne ruke, ne znam zašto, bio je zalepljen žutim voskom, brižljivo i uredno.
Pričanje ove jadnice bilo je delimično bez veze. Prepričaću kako sam shvatio i šta sam zapamtio.
Došle su iz Moskve. Ona je već odavno udovica. „ali ipak dvorska savetnikovica“, muž joj je bio činovnik, nije posle smrti ostavio gotovo ništa „sem dve stotine rubalja pensije. Ali šta su dvesta rubalja? Ipak je mogla da odgaji Olju i da je da u gimnaziju“... „I kako je učila, kako je učila; na završetku gimnazije dobila je srebrnu medalju...“ (Tu je, naravno, dugo plakala.) Njenom pokojnom mužu propao je kod jednog ovdašnjeg trgovca u Petrogradu kapital od gotovo četiri hiljade rubalja. Ovaj se trgovac najedanput opet obogatio, „imam dokumente o tome, pitala sam za savet, rekli su mi: tražite, nesumnjivo ćete sve dobiti...“ ja tako i uradih, trgovac je kao pristajao; ali su mi savetovali da dođem ovamo lično. Pođem ja s Oljom, no stignemo pre jedno mesec dana. Ali kakva smo imali sredstva; uzele smo ovu sobicu zato što je najmanja od svih, i što je u poštenoj kući, to smo odmah videle, a do toga nam je bilo najviše stalo: mi smo neiskusne žene, svako može da nas vređa. Vama smo isplatili za jedan mesec, ovamo-onamo, Petrograd je skup, a naš trgovac sve odriče. „Ne poznajem vas, i ne znam ni za šta“, a dokument što ga imam, nije ispravan, to uviđam sama. Tada mi savetovaše: otidite čuvenom advokatu; on je bio profesor, nije običan advokat, nego pravnik, i on će tačno kazati šta treba raditi. Odnela sam mu poslednjih naših pedeset rubalja; iziđe advokat i nije me slušao ni tri minuta: „vidim, kaže, znam, kaže, ako trgovac hoće, kaže, on će dati, a ako neće, — neće dati, a ako otpočnete parnicu, još ćete imati i da platite parnične troškove; najbolje je da se s njime nagodite“. Još je u šali naveo iz Jevanđelja: „izmirite se, kaže, dok ste na putu, da ne platite i “poslednji groš“, i isprati me smejući se. Propadoše mojih pedeset rubalja. Dođem Olji, sedimo jedna prema drugoj, i ja se zaplakah. Ona ne plače; sedi tako ponosita, ljuti se. I uvek je takva bila, celoga života, i kad je bila mala, nikad nije uzdisala, nikad nije plakala, nego samo sedi i strašno gleda, da je i meni teško pogledati je. I nećete mi verovati: bojala sam je se, jako sam je se bojala, odavno sam je se bojala, i neki put hoću da zaplačem, ali ne smem kad je ona tu. Otišla sam trgovcu poslednji put, isplakala sam se kod njega: „lepo, veli“, čak i ne sluša. Međutim, moram vam priznati da smo, kako nismo očekivale da će to dugo trajati, već odavno ostale bez novaca. Počela sam pomalo da odnosim od naših haljina: koliko založimo, od toga smo živele. Sve sa sebe smo založile; ona tada poče da daje svoje poslednje belo rublje, tad sam se gorko zaplakala. Ona lupi nogom, skoči i otrča sama onom trgovcu. On je udovac; on joj reče: „dođite, veli, preksutra oko pet sati, možda ću vam tada štogod i reći“. Vratila se vrlo vesela: „možda će, veli, štogod i reći“. I ja sam bila vesela, ali oko srca mi je nešto bilo hladno: šta li će to, mislim, biti; a nisam smela da je pitam. Preksutra se vratila od trgovca bleda, sva drhti, bacila se na krevet — sve sam shvatila, i ne smem da pitam. Šta mislite: ponudio joj, razbojnik, petnaest rubalja, „ako, veli, nađem punu nevinost, daću još četrdeset rubalja“. To joj je u oči rekao, nije ga bilo ni stid. Ona skoči na njega da ga udari, pričala mi je, ali; on ju je odgurnuo i u drugoj sobi se od nje zatvorio. A međutim nismo, priznajem vam po pravoj savesti, gotovo imali šta da jedemo. Odnesemo zimski kaput, bio je postavljen zečjim krznom, i prodasmo, te ona ode u novine i objavi: daje časove na svih nauka i iz aritmetike. „Platiće mi, veli, makar trideset kopejaka“. I počela sam najzad, majčice, da se za nju plašim: ništa nije govorila sa mnom, čitave sate sedi kraj prozora, gleda na krov preko puta, i najedanput vikne: „makar i rublje prala, makar i zemlju kopala!“ samo tako neku reč vikne i udari nogom. I nikoga nismo imali poznatog, nikome nismo imali da odemo: „šta će biti od nas, mislim?“ A s njom se sve bojim da govorim. Jedanput je spavala preko dan, probudila se, otvorila oči i pogledala me; ja sam sedela na sanduku i takođe gledam nju; ona ustade ćuteći, priđe mi, zagrlila me jako, jako, i ne mogosmo da se uzdržimo nego se zaplakasmo, sedimo i plačemo, i jedna drugoj ruke ne ispuštamo. Prvi put je ovakva bila za celoga svoga života. I dok tako jedna s drugom sedimo a vaša Nastasija ulazi i reče: traži vas tamo jedna gospođa, raspituje se za vas. To je bilo svega pre četiri dana. Uđe ta gospođa: vidim, odevena vrlo lepo, govori istina ruski, ali sa nemačkim izgovorom: „vi ste, veli, objavili u novinama da dajete časove?“ Toliko smo joj se tada obradovali, ponudili smo je da sedne, ona se tako ljubazno smešila: „ne za mene, veli, nego moja sestričina ima malu decu; ako vam je ugodno, izvolite do nas, tamo ćemo se dogovoriti“. Dala je adresu, kod Voznesenskoga mosta, broj taj i taj, i stana broj, takođe. Otišla. Spremila se Olječka, i otišla još istoga dana, i šta je bilo — vratila se posle dva sata, sva izvan sebe, udara sebe samu. Ispričala mi je posle: „pitam, veli, vratara: gde je stan broj taj i taj? Vratar, veli, pogleda me samo: „a šta ćete vi, veli, u tom stanu?“ Tako je čudno to rekao, tako da je još tada mogla posumnjati. Ali ona je bila ponosita, netrpeljiva, nije podnosila takva pitanja i prostotu „ovuda“, veli, i pokaza prstom na stepenice, i zatim se okrenuo i vratio u svoju sobu. I šta mislite? Ulazi ona, pita, i odmah sa svih strana dotrča puno žena: „izvolite, izvolite!“ — sve same žene, smeju se, opkole je, narumenjene, grozne, sviraju na klaviru, vuku je; „otimala sam se od njih, veli, da izađem, ali me ne puštaju“. Tu ju je uhvatio strah, noge joj se odsekle, ne puštaju je, govore joj ljubazno, nagovaraju je, otvorili flašu s vinom, nude joj da pije, nateruju je. Ona onda skoči, poče da viče iz svega grla, dršćući: „pustite me, pustite me!“ Potrči vratima, ali one drže vrata, a ona viče u pomoć; tada dolete ona što je dolazila kod nas, udari moju Olju dvaputa po obrazu, i izgura je kroz vrata: „ne zaslužuješ, veli, životinjo, da budeš u otmenom domu!“ A druga viče za njom na stepenicama: „sama si nam došla da se nametneš, jer nemaš šta da jedeš, a mi takvu rugobu ne bi ni pogledali!“ Cele te noći preležala je u groznici, buncala, i ujutru joj oči svetle, ustala je i šeta po sobi: „u policiju, veli, treba njih, u policiju!“... ja ćutim: mislim, šta ti tu pomaže policija, čime ćeš dokazati? Ona samo šeta, lomi ruke, teku joj suze, a usne stegla čvrsto. I potamnelo joj je celo lice, od toga trenutka, pa sve do kraja. Trećega dana bilo joj je lakše, ućutala se, kao smirila se malo. I baš toga dana oko četiri sata posle podne dođe nam gospodin Versilov.
— Otvoreno kažem: ne mogu da shvatim ni sada kako je Olja, koja je toliko nepoverljiva, gotovo od prve reči počela da ga sluša? Od svega, najviše nas je obadve privuklo tada to što je on ozbiljan izgledao, čak strog, govorio je tiho, stvarno, i sve tako učtivo, — kako učtivo, čak s poštovanjem, a, međutim, na njemu se ne vidi da je hteo da se udvara: nego sasvim izgleda da je došao s čistim mislima. „Pročitao sam, veli, vaš oglas u novinama, niste ga, veli, gospođice, dobro napisali, tako da tim samim možete sebi naneti štetu“. I on poče da objašnjava, priznajem da nisam razumela ništa, nešto je govorio o aritmetici, samo je, vidim, Olja pocrvenela, i ponovo kao oživela, sluša, u razgovor ulazi vrlo rado (mora da je inteligentan čovek!); čujem, čak mu zahvaljuje. O svemu ju je tako stvarno ispitivao, i vidi se da je poduže živeo u Moskvi, i direktorku gimnazije, videlo se, lično poznaje. „Časove ću vam, veli, naći sigurno, zato što znam ovde mnogo sveta, i mogu i zamoliti mnogo uticajnih lica, tako da ako želite i stalno mesto, i to možete očekivati... ali zasada, izvinite, veli, što ću vas nešto otvoreno zapitati: da li vam mogu sad odmah biti čime od pomoći? Neću ja vama, veli, nego ćete vi meni, naprotiv, time učiniti zadovoljstvo ako mi dopustite da vam ukažem kakvu bilo pomoć. Neka to bude, veli, zajam, pa čim dobijete mesto, vi ćete se u najkraćem vremenu sa mnom obračunati. Kad bih câm docnije pao u takvu nevolju, a vi, naprotiv, da ste obezbeđeni, verujte mi na čast, došao bih pravo kod vas da mi pomognete, poslao bih vam svoju ženu i kćer“... to jest ne sećam se baš svih njegovih reči, tek ja se tu zaplakah, zatim sam videla da su i Olji od blagodarnosti zadrhtale usne. „Primam samo zato, odgovorila mu je, što imam poverenja u jednog čestitog i humanog čoveka koji bi mi mogao biti otac“... Tako mu je divno ona to tada rekla, krotko i otmeno: „humanog, veli, čoveka“. On je odmah ustao: „sigurno, sigurno, veli „naći ću vam časove i mesto; još danas ću preduzeti korake, jer vi imate potpuno dovoljne kvalifikacije“... Zaboravila sam da kažem da je on odmah u početku, čim je ušao, pregledao sva njena svedočanstva iz gimnazije, sve mu je ona pokazala, i on ju je sam iz raznih predmeta propitivao... „Mamice, govorila mi je posle toga Olja, propitao me je iz svih predmeta, i kako je, veli, pametan, nikad još nisam razgovarala sa tako pametnim i obrazovanim čovekom“... I sva je sijala Olja. Novac, šeset rubalja, leži na stolu: „uzmite, mamice, veli: čim dobijem mesto, prva će nam biti stvar da vratimo dug, da pokažemo da smo pošteni ljudi, a da smo delikatni, to je već video“. Zatim je malo ćutala, vidim da duboko diše: „Znate li, mamice, kaže mi najedanput, da nismo delikatne, mi od njega zbog našeg ponosa možda ne bi ni primile novac; a što smo ga primile, tim smo dokazale samo našu delikatnost da u svemu imamo u njega poverenja kao u poštenoga sedoga čoveka, zar nije tako?“ ja je spočetka nisam razumela, te rekoh: „zašto, Olja, da ne primimo od blagorodnog i bogatog čoveka dobročinstvo, ako je povrh toga i čovek koji ima dobru dušu?“ Ona se na mene namrštila: „ne, mamice, veli, to nije to, nije potrebno dobročinstvo, nego njegova „humanost“, veli, je važna. A novac bolje da nismo uzimale, mamice: dosta je što mi je obećao da će mi naći mesto... mada smo u nuždi“. „Ah, Olja, rekoh, u tolikoj smo nevolji, da nikako ne možemo da odbijemo“, još sam se ja nasmejala. I bila sam tako radosna u sebi, ali posle jednoga sata ona mi se okrenu: „mamice, veli, nemojte odmah da trošite onaj novac“, i to je rekla odlučno. — A zašto? kažem. — Tako, veli, — prekide i ućuta. Celoga večera je ćutala; tek noću, oko dva sata, probudim se i čujem kako se Olja prevrće po krevetu: „ne spavate, mamice?“ — Ne, kažem, ne spavam. — Znate li, veli, on je hteo da me uvredi?“ — Šta ti je, šta ti je? kažem. — Bezuslovno je tako, veli: on je nevaljalac, ne smete, veli, potrošiti nijedne kopejke od njegovoga novca“. Počela sam da joj govorim, čak sam počela i da plačem u krevetu, — ona se okrenula zidu: „ćutite, veli, pustite me da spavam!“ Izjutra je gledam, šeta, sasvim se izmenila; i verovali mi ili ne verovali, pred sudom Božjim ću reći: tada nije više bila pri pameti! Od onoga časa kad su je uvredili u onoj nevaljaloj kući, u njoj se poremetilo srce... i pamet. Gledam je ja to jutro i čudim joj se; strašno mi je; neću joj, mislim, ni slovca protivurečiti. „On nam, mamice, veli, nije ostavio svoju adresu“. — Nemoj da grešiš, Olja, kažem: sama si ga juče slušala, sama si ga posle hvalila, sama si bila gotova da se zaplačeš od blagodarnosti“. Samo sam to rekla — a ona ciknu i udari nogom: „Vi ste, veli, žena niskih osećanja, vi ste, veli, ropskoga vaspitanja!“... i šta još sve nije rekla, zgrabila šešir i istrčala, a ja viči za njom: šta joj je, mislim, kuda je otrčala? A ona je trčala u prijavno odeljenje, izvestila se gde stanuje gospodin Versilov, i vratila se: „još danas ću mu, veli, odneti njegov novac i baciti mu u lice; on je hteo veli, da me uvredi, isto kao Safronov (to je onaj naš trgovac); samo što me je Safronov uvredio kao prost mužik, a ovaj kao lukav jezuita“. I tu na nesreću zakuca na vrata onaj jučerašnji gospodin: „Čujem da govorite o Versilovu, mogu da vas o njemu izvestim“. Čim je čula za Versilova, odmah se zanese za gostom, sva izvan sebe, i govori i govori, gledam je samo i čudim se: ni s kim ona, kako je mučaljiva, tako nije govorila, a sad evo i sa potpuno nepoznatim čovekom. Obrazi su joj se zajapurili, oči sevaju... A on reče baš: „imate, gospođice, veli, potpuno pravo. Versilov, veli, to je čovek kao neki ovdašnji đenerali koje opisuju u novinama; nakiti se đeneral sa svim ordenjem i posećuje sve guvernante koje daju oglase po novinama, ide tako i nađe što traži; a ako ne nađe što traži, posedi malo, porazgovara, da punu korpu obećanja i ode, — bar je imao malo razonođenja“. Zasmejala se čak i Olja, ali zlobno, a taj gospodin, lepo gledam, uzima njenu ruku i priteže je svojim grudima: „Ja, gospođice, veli, takođe imam svoj sopstveni kapital, i uvek bih ga mogao ponuditi kojoj divnoj devojci, ali je bolje, veli, da joj prvo samo poljubim njenu slatku ručicu“... i privlači, vidim, njenu ruku da je poljubi. Ali tada je skočila ona, a i ja odmah s njom, i onoga isterasmo iz sobe. Pred veče Olja uze novac od mene, istrča, i posle kad se vratila: „Ja sam se, mamice, veli, osvetila onome nevaljalcu!“ — „Ah, Olja, Olja, kažem joj ja, možda smo izgubili našu sreću, uvredila si jednog plemenitog čoveka, dobročinitelja našeg!“ Zaplakala sam se od ljutnje na nju, nisam mogla da se uzdržim. Ona tada uze da viče na mene: „neću, viče, neću! Bio on i najčestitiji čovek, neću njegovu milostinju! Ni to neću da me ko sažaljeva!“ Legla sam, ne misleći ni na što. Koliko sam puta posmatrala onaj ekser na zidu što je ostao od vašega ogledala, — ali mi nikad nije padalo na um, ni juče ni ranije, niti sam pomišljala na to, uopšte nisam slutila, niti sam od Olje to očekivala. Spavala sam kao obično tvrdo, rkala sam, krv mi se sliva u glavu, a neki put i u srce, te vičem u snu, tako da Olja mora da me noću budi: „šta vam je, mamice, veli, kako tvrdo spavate, ne može čovek da vas probudi kad treba“. — „Oj, kažem, Olja, istina je da tvrdo spavam“. Mora biti da sam sinoć zarkala, i kad je to videla, ustala je bez bojazni da će me probuditi. Ovaj kajiš je od, kofera, dugačak, celoga meseca se vukao po sobi, i još jutros sam mislila: „da ga sklonim najzad, da se ne poteže“. A stolicu mora biti da je posle nogom odgurnula, a da ne bi lupnula, podmetnula je svoju suknju. I mora biti da sam se ja tek dugo posle toga, čitav sat ili više posle toga, probudila: „Olja, viknem, Olja!“ — I odjednom posumnjam nešto, i viknem je ponovo. Da li zato što nisam čula disanje s njenog kreveta, ili zato što sam u mraku ipak nazirala kao da je njen krevet prazan, — tek ustanem brzo, i opipam rukom: ne, nikoga nema u krevetu, a jastuk hladan. Steže mi se srce, ne mrdam s mesta, kao ukočena, pamet mi stala: „izišla je“ mislim, — pomaknem se za jedan korak, i spazim pored kreveta u uglu, pored vrata ona stoji. ja stojim, ćutim, gledam je, a ona iz mraka kao da mene gleda, nepokretna... „Ali zašto se popela na stolicu?“ — „Olja, šapćem i dršćem, Olja, čuješ li?“ I tada tek odjedanput kao da mi sve bi jasno, pođem, pružim obe ruke napred pravo prema njoj, obuhvatim je, a ona mi se u rukama zaljulja, ja je povučem, a ona se ljulja, razumem sve, a ne želim da razumem... Htela bih da vičem, ali nemam glasa... Ah, mislim! Tada padoh na pod, i tek tada mi se ote glas...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
— Vasine, — rekoh izjutra oko šest časova, — da nije bilo vašega Stebeljkova, sve ovo ne bi se, možda, dogodilo.
— Ko zna, po svoj prilici bi se ipak dogodilo. To se ne može tako presuđivati, to je bilo i bez toga sve zrelo... Istina, Stebaljkov često...
Nije dovršio rečenicu i vrlo se namrštio. Oko sedam sati opet je otišao; starao se o svemu. Ostao sam, najzad, potpuno sâm. Već je bilo svanulo. U glavi mi se malo vrtelo. Pred očima mi je lebdeo Versilov: pričanje ove dame prikazalo ga je u potpuno drugoj svetlosti. Da bih mogao o svemu udobnije da razmišljam, prilegoh u Vasinov krevet, onako obučen i u čizmama, na jedan minut samo, potpuno bez namere da spavam — i najedanput zaspah, čak se i ne sećam kako se to dogodilo. Spavao sam čitava četiri sata; niko me nije probudio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:38 am




GLAVA DESETA
I
Probudio sam se tek oko pola jedanaest sati, i dugo nisam verovao svojim očima: na divanu na kome sam sinoć spavao, sedela je moja majka, a pored nje — naša nesrećna susetka, majka samoubičina. One su se obe držale za ruke, razgovarale šapatom, verovatno da me ne bi probudile, i obe su plakale. Ustadoh s kreveta i priđoh pravo majci da je poljubim. Ona je sva zasjala od radosti, poljubila me i prekrstila tri puta desnom rukom. Nismo mogli da kažemo ni reči, jer se otvoriše vrata i uđoše Versilov i Vasin. Mama odmah ustade i povede sobom i susetku. Vasin mi pruži ruku, a Versilov mi ne reče ni reči, nego sede u fotelju. On i mama, očevidno, bili su ovde već neko vreme. Lice mu je bilo zabrinuto i mračno.
— Najviše mi je žao, — poče on sporo da govori Vasinu, očevidno produžujući započeti razgovor, — što nisam uspeo da sve to uredim još sinoć, i — po svoj prilici ne bi se desila ova strašna stvar? A imalo je još vremena: još nije bilo osam sati. Čim je od nas istrčala sinoć, u mislima sam već bio rešio da za njom pođem ovamo i da je razuverim, ali onaj nepredviđeni i neodložni posao koji je, uostalom, sasvim mogao da bude odložen za danas... čak i za nedelju dana — taj neprijatni posao sve je pokvario i sve sprečio. Sve se tako steklo ujedno!
— Može biti da ne biste uspeli da je razuverite; tu je već i bez vas, izgleda, sve već bilo zapaljeno i prekipelo, — olako primeti Vasin.
— Ne, uspeo bih, uspeo bih sigurno. Mislio sam da pošljem mesto sebe Sofiju Andrejevnu. Ali samo za trenutak sam mislio, samo za trenutak. Sofija Andrejevna bi je umirila, i nesrećnica bi ostala u životu. Ne, nikad više neću da se bavim... „dobrim delima“... I samo sam jedanput u životu to i činio! I čak sam mislio da još pripadam mladom pokolenju i da razumem savremenu omladinu. Da, mi stariji smo ostarili pre nego što smo sazreli. Povodom ovoga da kažem, odista ima užasno mnogo savremenika koji po navici sebe još smatraju mladim pokolenjem, zato što su još juče to bili, a ne primećuju da su već odigrali svoje.
— Ovde je, u ovom slučaju, više bio nesporazum, to je i suviše jasno, — umesno primeti Vasin. — Njena majka kaže da je ona posle velike uvrede u javnoj kući došla kao da je izgubila moć rasuđivanja. Dodajte tome njihove prilike, zatim uvredu koju joj je pre toga, naneo trgovac... sve to moglo je da se desi isto tako i u ranija vremena, i nimalo, po mome mišljenju, ne karakteriše naročito baš današnju omladinu.
— Malo je nestrpljiva ova današnja omladina pored toga, razume se, što slabo pojima stvarnost; i mada je to svojstveno svakoj omladini u svakoj, epohi, ali današnjoj nekako naročito... Recite mi šta je to natrućao gospodin Stebeljkov?
— Gospodin Stebeljkov, -— upletem se ja najedanput, — kriv je za sve. Da nije bilo njega, ništa se ne bi desilo;
on je nasuo ulja na vatru.
Versilov je saslušao, ali me nije pogledao. Vasin se namrštio.
— Prebacujem sebi još jednu smešnu stvar, — produži Versilov, govoreći sporo i otežući reči, — izgleda da sam, po svom ružnom običaju, sebi dopustio da s njom razgovaram izvesnim veselim, lakomislenim, šaljivim tonom, — jednom reči, nisam, bio dovoljno oštar, suv i mračan, što su, izgleda, tri osobine takođe na velikoj ceni kod današnjeg mladog pokolenja... Jednom reči, dao sam joj povod, da me smatra za putujućega Seladona.
— Baš naprotiv, — opet se upletem ja oštro, — njena majka tvrdi da ste vi na njih načinili, velikodušan utisak baš svojom ozbiljnošću, čak strogošću, i iskrenošću, — to su njene reči. Pokojnica vas je kad ste izišli, vrlo hvalila u tom smislu.
— T-tako? — promrmlja Versilov, najzad me malo pogledav. — Uzmite ovu hartijicu, potrebna je pri ovoj stvari — pruži on Vasinu jednu malu ceduljicu. Ovaj uze i vide da ja gledam radoznalo, te mi je dade da je pročitam. To je bilo pisamce, dva nepravilna reda, nažvrljana olovkom, i, može biti, u mraku:
„Mamice, draga, oprostite mi što sam prekratila moj životni debi.[23] Vaša Olja koja vas je rastužila“.
— Ovo je nađeno tek jutros, — objasni Vasin.
— Kakvo čudno pismo! — rekoh ja začuđeno.
— Zašto je čudno? — zapita Vasin.
— Zar je moguće u takvom času pisati humorističnim izrazima?
Vasin me pogleda ispitivački.
— I taj humor je čudan, — produžih ja, — gimnazijski uslovni jezik među drugovima... Ko može u takvom času i u takvom pismu nesrećnoj majci, — a majku je, pokazalo se, ona volela, — napisati: „prekratila svoj životni debi!“ — Zašto ne može da se tako napiše? — nije još nikako razumevao Vasin.
— Tu nema baš nikakvoga humora, — primeti najzad Versilov, — izraz naravno nije podesan, nije nimalo u tonu, i, odista, mogao je ponići u gimnazijskom ili u kakvom drugom drugarskom jeziku ili iz kakvih feljtona, ali pokojnica ga je upotrebila u tom užasnom pismu savršeno naivno i ozbiljno.
— To ne može biti, ona je svršila gimnazijski kurs i bila nagrađena srebrnom medaljom.
— Srebrna medalja tu ništa ne znači. Danas mnogi tako svršavaju kurs.
— Opet protiv omladine, — nasmeši se Vasin.
— Nimalo, — odgovori mu Versilov ustajući s mesta i uzevši šešir, — ako današnje pokolenje nije toliko literarno, ono nesumnjivo vlada... drugim lepim osobinama, — dodade on neobično ozbiljno. Uz to, „mnogi“ nisu „svi“, a vama, na primer, nisam prebacio nedovoljno literarno obrazovanje, a inače ste i vi mlad čovek.
— Ali ni Vasin nije našao ništa rđavog u „debi“-u — nisam mogao da se uzdržim da ne primetim.
Versilov ćuteći pruži ruku Vasinu; on takođe uze kapu da s njim zajedno iziđe i viknu mi: do viđenja! Versilov je izišao, ne pogledavši me. Ni ja nisam imao vremena da dangubim: po svaku cenu morao sam otići da nađem stan, — sad više nego ikad! Mama nije bila kod gazdarice, bila je otišla i odvela sobom i susetku. Izišao sam na ulicu nekako naročito bodro... Neko novo i bolje osećanje rađalo mi se u duši. Uz to, nekako mi je sve išlo lako od ruke: neobično brzo sam našao stan kakav sam tražio; o ovom stanu ću govoriti docnije, a sad da završim glavno.
Bio je svega prošao jedan sat popodne kad sam se vratio Vasinu da uzmem svoj kofer, i opet ga zatekoh kod kuće. Kad me je video, reče mi veselo i iskreno:
— Koliko mi je milo što ste me zatekli, baš sam sad hteo da iziđem! Mogu da vam saopštim jedan fakt koji će vas, izgleda, vrlo interesovati.
— Unapred sam uveren! — rekoh ja.
— Ba! Kako sveže izgledate! Recite mi, jeste li znali štogod o jednom pismu koje je bilo sačuvano kod Krafta, i koje je juče dostavljeno Versilovu, a u kome ima nešto što se odnosi na dobijeno nasleđe? U tom pismu zaveštalac objašnjava svoju volju u smislu obratnom od jučerašnjeg sudskog rešenja. Pismo je bilo odavno već napisano. Jednom reči, ne znam šta je tačno u stvari, da li vi štogod znate?
— Kako da ne znam. Kraft me je pre tri dana za to i pozvao sebi... od one gospode, jer je hteo da mi dâ to pismo, i ja sam ga sinoć predao Versilovu.
— Tako? To sam i mislio. Zamislite, posao o kome je maločas govorio ovde Versilov, — da ga js sprečio da sinoć dođe ovamo da razuveri onu devojku, — taj posao je iskočio baš povodom toga pisma. Versilov se pravo, još sinoć, uputio advokatu kneza Sokoljskog, predao mu to pismo i odrekao se celoga nasleđa koje je dobio. U ovom trenutku taj otkaz već ima zakonski oblik. Versilov ne poklanja nego u tom aktu priznaje puno pravo kneževima.
Zapanjio sam se, ali sam bio ushićen. Ako ću da govorim istinu, bio sam potpuno uveren da će Versilov uništiti pismo, i ne samo to, nego: pored svega toga što sam govorio Kraftu da bi takav postupak bio ružan, i što sam to i sam ponavljao u sebi kad sam bio u gostionici, i da sam „došao čistom čoveku, a ne ovome“, — ipak u sebi, to jest u dubini svoje duše, smatrao sam da se drukčije ne može postupiti nego prosto uništiti dokument. To jest, smatrao sam da je to najprirodnija stvar na svetu. A što bih ja posle optuživao Versilova, to bih činio naročito, sa namerom, to jest zbog toga da nad njim sačuvam svoju moralnu nadmoć. Ali kad sam sad saznao za Versilovljev postupak, obuzela me je iskrena neizmerna radost, te sam s kajanjem i stidom počeo da osuđujem svoj cinizam i svoju ravnodušnost prema vrlini, i za trenutak uzvisivši Versilova beskrajno iznad sebe, umalo što nisam zagrlio Vasina.
— Kakav čovek! Kakav čovek! Ko bi to učinio? — klicao sam kao opijen.
— Slažem se s vama da to ne bi mnogo ljudi učinilo... i da je, neosporno, ovaj postupak vrlo nekoristoljubiv...
— „Ali?“... Dovršite, Vasine, vi imate još i; jedno „ali?“
— Naravno, ima i jedno „ali;“ mislim da je Versilovljev postupak malo prenagljen i malo neiskren. — nasmeši se Vasin.
— Neiskren?
— Jeste. Tu ima i kao neki „pjedestal“. Zato što je, u svakom slučaju, bilo moguće učiniti isto ovo, ali bez svoje štete. Ako ne polovina, a ono, nesumnjivo, bar jedan deo nasleđa mogao je i sad pripasti Versilovu, čak i po sudu vrlo osetljivog čoveka, utoliko više što dokument nije imao odlučnu važnost, a parnicu je Versilov već dobio. Tako misli i sam advokat protivne strane; maločas sam s njim razgovarao. Postupak bi ne manje ostao divan, ali se drukčije dogodilo samo zato što je Versilov hteo da zadovolji svoj ponos. Pre svega, gospodin Versilov se zaleteo i — izlišno prenaglio, jer je maločas i sam rekao da je stvar mogao odložiti još za čitavu nedelju dana...
— Znate li šta, Vasine? Ne mogu da se složim s vama, ali... ovako više volim, ovo mi se više dopada!
— Uostalom, to je stvar ukusa. Sami ste me izazvali, ja bih prećutao.
— Čak ako ovde i postoji „pjedestal“, i tada je bolje, — produžih Ja; — mada je pjedestal pjedestal, ipak je on sam po sebi vrlo dragocena stvar. Taj „pjedestal“ je ipak „ideal“, i teško da bi bilo bolje ako ga u dušama današnjih ljudi ne bi bilo; može on biti malo i okrnjen, glavno je da postoji! I po svoj prilici da i vi tako mislite, Vasine, dragi moj Vasine, mili moj Vasine! Jednom reči, ja se jesam, naravno, malo zapleo, ali ćete me ipak razumeti. Ta vi ste Vasin; i, u svakom slučaju, dajte da vas zagrlim i poljubim, Vasine!
— Od radosti?
— Od najveće radosti. „Jer ovaj čovek bi mrtav i ožive, izgubio se i nađe se!“ Vasine, ja sam bedan dečak, i nisam vas dostojan. I baš zbog toga priznajem da u izvesnim trenutcima postajem sasvim drugi čovek, viši i dublji. Zato što sam vas pre tri dana u oči hvalio (a hvalio sam vas samo zato što su mene unizili i osramotili), cela dva dana sam vas mrzeo. Dao sam reč još iste noći da nikad ne dođem kod vas, a došao sam vam juče pre podne jedino iz pakosti, razumete li, iz pakosti. Sedeo sam ovde na stolici sâm i kritikovao vašu sobu i vas, i svaku vašu knjigu, i gazdaricu vašu, trudio sam se da vas unizim i da vam se smejem.
— To nije trebalo da mi govorite...
— Sinoć, kad sam iz jedne vaše rečenice zaključio da ne shvatate žene, bilo mi je milo što sam vas na tome uhvatio. Kad sam vas posle uhvatio na „debi“-u — opet mi je bilo užasno milo, a sve zbog toga što sam vas tada mnogo pohvalio.
— Nego šta biste vi hteli! — uzviknu najzad Vasin (on se neprestano smešio, nimalo mi se ne čudeći): — pa tako je uvek gotovo kod svih ljudi, i to je prvo što biva; samo to niko neće da prizna, pa i ne treba da prizna, zato što, u svakom slučaju, to prođe čoveka i nema nikakvih posledica.
— Zar je kod svakoga tako? Jesu li svi ljudi takvi? I vi ste, dok to govorite, mirni? Ali s takvim pogledima ne može se živeti!
— Vi ste, valjda, mišljenja:
„Tama niskih istina mi je milija Nego obmane koje nas izdižu?“
— Pa zar nije tako, — uzviknuh Ja: — ta dva stiha sadrže jednu svetu aksiomu!
— Ne znam; ne bih hteo da odlučujem da li su ta dva stiha istinita ili nisu. Po svoj prilici se istina nalazi, kao i uvek, negde po sredini: to jest, u jednom slučaju je sveta istina, a u drugim je laž. Jedno znam tačno: da će još dugo ova misao ostati jedna od glavnih spornih tačaka među ljudima. U svakom slučaju primećujem da se vama sad igra. Ako, igrajte: imate jak povod, ali meni su danas baš mnogo posla natovarili... a već sam se i zadocnio u razgovoru s vama!
— Idem, idem, kupim se odmah! Samo još jednu reč, — rekoh, pošto sam već zgrabio kofer: — što sam vam maločas opet „pao o vrat“, to je bilo jedino zato što ste mi, kad sam ušao, — s takvim iskrenim zadovoljstvom saopštili onaj fakt, i „obradovali se“ što sam uspeo opet da vas uhvatim, i to posle današnjega „debi“-a; tim iskrenim zadovoljstvom najedanput ste prevrnuli moje „mlado srce“ opet na vašu stranu. Ali zbogom, zbogom, trudiću ss da vam što duže ne dođem, i znam da će vam to biti vrlo prijatno, a to vidim i po vašim očima, i čak će nam obojici biti prijatno...
Brbljajući tako i ne dolazeći do daha od radosnog brbljanja, povukoh svoj kofer i uputih se s njim u svoj stan. Što je glavno, užasno mi se dopadalo što se Versilov onako nesumnjivo na mene maločas srdio, tako da nije hteo ni da govori sa mnom, ni da me gleda. Čim sam prevezao kofer, odmah poleteh mome starom knezu. Priznajem, ova dva dana bilo mi je bez njega baš malo teško. Uz to, mora biti da je već čuo i on za Versilova.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:48 am





II
Znao sam da će mi se užasno obradovati, i, kunem se, ja bih i bez Versilova otišao danas do njega.
Sinoć i danas me je samo plašila misao da kako ne sretnem Katarinu Nikolajevnu; ali sad se više nisam ničega plašio. Knez me je grlio od radosti.
— Šta kažete za Versilova? Jeste li čuli? — počeh ja pravo o glavnoj stvari.
— Cher enfant, dragi moj prijatelju, to je toliko uzvišeno, to je toliko uzvišeno, to je toliko otmeno, —jednom reči, čak je i Kiljana (onoga činovnika dole) potreslo! To je nerazumno s njegove strane, ali je sjajno, to je podvig! Treba poštovati ideal!
— Zar nije tako? Zar nije tako? U tom se nas dvoje uvek slažemo.
— Dragi moj, ja sam se s tobom uvek slagao. Ali gde si bio? Bezuslovno sam hteo da dođem kod tebe, ali nisam znao gde da te nađem... jer tek nisam mogao ići kod Versilova... Mada sad, posle svega ovoga... Znaš, dragi prijatelju: baš s ovim je on, čini mi se, pobeđivao žene, baš s ovim osobinama, to je nesumnjivo...
— Zbilja, da ne bih zaboravio, baš sam zbog vas to i zapamtio. Juče je jedan nevaljalac i velik magarac, grdeći preda mnom Versilova, rekao o njemu da je — „ženski prorok;“ šta vi mislite o tom imenu, o tom baš imenu? Zbog vas sam ga zapamtio...
— „Ženski prorok“!! Mais... s est charmant! Ha-ha! To mu tako pristaje, to jest nimalo mu ne pristaje — pfuj!... Ali tako liči na njega... to jest baš nimalo ne liči, ali...
— Ne mari ništa, ne mari ništa, ne zbunjujte se smatrajte to ime samo kao duhovitost!
— Odlična duhovitost, i, znaš, ima svoj vrlo dubok smisao... Potpuno tačna ideja! To jest, hoćeš li mi verovati... Jednom reči, saopštiću ti jednu malu tajnu. Jesi li tada video onu Olimpijadu? Veruješ li da ona čezne u srcu za Andrejom Petrovićem, i to toliko da, izgleda, gaji nadu...
— Gaji nadu! Može, ako želi da iskusi ovo! — uzviknuh ja u ljutnji pokazujući pesnicu.
— Mon cher, ne viči, sve je tako, i ti imaš pravo sa tvoga gledišta. Zbilja dragi prijatelju, šta se to dogodilo prošloga puta kad je ovde bila Katarina Nikolajevna? Zaljuljao si se... pomislio sam da ćeš da padneš, i htedoh da potrčim da te zadržim.
— Ne govorimo o tome sada... Tako, jednom reči, prosto sam se zbunio, iz izvesnog razloga...
— I sad si pocrveneo.
— A vi baš morate to odmah da istaknete. Vi znate da je ona u neprijateljstvu s Versilovom... pa eto to je sve; zato sam se uzbudio; eh, ostavimo to, drugi put!
— Tako je, da ostavimo to, da ostavimo to, i ja volim da o tome ne govorimo... Jednom reči, jako sam se o nju ogrešio, i čak sam, ako se sećaš, tada roptao protiv nje pred tobom... Zaboravi to, dragi prijatelju; i ona će izmeniti svoje mišljenje o tebi, to i suviše predosećam... A, evo i kneza Serjože!
Uđe jedan mlad i lep oficir. Žudno sam ga gledao, nisam ga nikad još video. To jest, ja kažem lep, kao što su za njega svi govorili, ali je bilo nešto u njegovom mladom i lepom licu, što nije bilo sasvim privlačno. Pominjem to kao utisak prvoga trenutka, moga prvoga pogleda na njega, koji je ostao u meni za svagda. Bio je suvoljav, divnoga rasta, tamno plav, svežega lica, uostalom malo žućkastog, sa odlučnim pogledom. Njegove divne tamne oči gledale su malo surovo, čak i kad je bio potpuno miran. Ali baš njegov odlučan pogled je odbijao, zato što se nekako osećalo po nečem da ga ta odlučnost ne staje skupo. Uostalom, ne umem da se izrazim... Naravno, njegovo lice je bilo sposobno da se izmeni i da od surovog izraza pređe u vanredno ljubazan, dobrodušan i nežan izraz, i, što je važno, potpuno iskreno. Ta iskrenost je privlačila. Primećujem još jednu crtu: pored sve ljubaznosti i iskrenosti, nikad ovo lice nije bilo veselo, čak ni kad se knez smejao od svega srca; neprestano ste imali osećanje da prave, svetle, lake veselosti nikad nije bilo u njegovom srcu... Uostalom, vrlo je teško tako opisivati lice. To nimalo ne umem. Stari knez odmah potrča da nas upozna, po svojoj glupoj navici.
— Ovo je moj mladi prijatelj, Arkadije Andrejević (opet Andrejević!) Dolgoruki.
Mladi knez se odmah okrenu k meni s dvostruko ljubaznim izrazom na licu; ali se videlo da mu je moje ime bilo potpuno nepoznato.
— To je... rođak Andreje Petrovića, — promrmlja moj dosadni knez. (Kako dosadni postaju neki put ovi starci sa svojim navikama!) Mladi knez se odmah dosetio.
— Ah! Već sam ranije o vama čuo... — brzo progovori on: — imao sam vanredno zadovoljstvo da se prošle godine upoznam u Lugi s vašom sestricom Lizavetom Makarovnom... I ona mi je o vama pričala...
Baš sam se iznenadio: na njegovom licu je sijalo sasvim iskreno zadovoljstvo.
— Dopustite, kneže, — promucam ja, metnuvši na leđa obe moje ruke: — moram iskreno da vam kažem, — i milo mi je što to mogu da kažem pred našim dragim knezom, — da sam čak želeo da se sretnem s vama, i da sam to sasvim nedavno želeo, koliko još juče, ali u sasvim drugoj nameri. Otvoreno ću reći, da se ne biste iznenadili. Ukratko, hteo sam da vas izazovem na dvoboj zbog uvrede koju ste pre godinu i po dana u Emsu naneli Versilovu. I mada vi možda, i naravno ne bi odgovorili na moje izazivanje zato što sam samo gimnazist i nepunoletno momče, svejedno, ipak bih vas izazvao na dvoboj, bez obzira na to što vi taj poziv ne biste primili, i na to šta biste vi radili... i, priznajem, i sad imam tu nameru.
Stari knez mi je docnije ispričao da sam uspeo da sve to kažem vrlo otmeno.
Na licu mladog kneza ocrtala se iskrena tuga.
— Niste mi dali ni da se izjasnim, — odgovori on ozbiljno. — ja sam se vama obratio s iskrenom radošću zbog sadašnjih osećanja koja imam prema Andreji Petroviću. Žao mi je što ne mogu odmah da vam saopštim sve okolnosti; ali vas uveravam svojom čašću da se već odavno i odavno najdublje kajem zbog svoga nesrećnog postupka u Emsu. Vraćajući se u Petrograd, rešio sam se da dam svako moguće zadovoljenje Andreji Petroviću, to jest da ga otvoreno, bukvalno, zamolim da mi oprosti, i to u obliku kakav on sam bude odredio. Viši i jači uticaji su bili uzrok što sam promenio svoja osećanja. To što smo bili u parnici, nimalo nije uticalo na moje rešenje. A jučerašnji njegov postupak prema meni tako reći je potresao moju dušu, i čak ni sada, verujte mi, još nisam došao k sebi. I evo sad moram da vam saopštim, — i do kneza sam došao baš zbog toga da mu saopštim jednu izvanrednu stvar: pre tri sata, to jest tačno u vreme kad je s advokatom sastavljao taj akt, javio mi se opunomoćenik Andreje Petrovića, i predao mi njegov poziv na dvoboj... formalni poziv na dvoboj zbog one istorije u Emsu...
— On vas je pozvao na dvoboj? — uzviknuh ja i osetih da su mi se oči zapalile i da mi je krv skočila u lice.
— Jeste, pozvao me je na dvoboj; odmah sam primio poziv, ali sam se rešio da mu još pre dvoboja pošljem pismo u kome ću izložiti moje poglede na moj postupak, i celo moje kajanje zbog tog užasnog nesporazuma... zato što je to bio samo nesporazum, — nesrećan, fatalan nesporazum! Primećujem vam da zbog mog položaja u vojsci taj način znači riskovanje: zbog takvog pisma pre dvoboja izložio bih se opštoj osudi... Vi razumete? Ali bez obzira i na to, bio sam se rešio, i nisam uspeo da pošljem pismo zato što sam, jedan sat posle poziva na dvoboj, od njega opet dobio hartijicu kojom me moli da ga izvinim što me je uznemirio, i da zaboravim poziv na dvoboj, dodajući da se kaje zbog toga „trenutnog nastupa malodušnosti i egoizma“, — to su njegove reči. Na taj način on mi sad savršeno olakšava korak s pismom. Još ga nisam poslao, ali sam došao knezu da o toj stvari govorim... A verujte mi, pretrpeo sam od griže savesti mnogo više nego možda iko... je li vam bar zasad dovoljno objašnjeno, Arkadije Makaroviću? Hoćete li mi učiniti čast da verujete u moju punu iskrenost?
Bio sam potpuno pobeđen; video sam nesumnjivu iskrenost koju nisam nimalo očekivao. Ništa slično nisam očekivao. Promrmljah nešto kao odgovor i pravo mu pružih obe ruke; on ih radosno prihvati i steže u svojim rukama. Zatim odvede kneza i s njim je jedno pet minuta razgovarao u njegovoj spavaćoj sobi.
— Ako hoćete da mi načinite naročito zadovoljstvo, — reče mi glasno i otvoreno kad je izišao od kneza: — onda pođite odmah sa mnom, i ja ću vam pokazati pismo koje ću sad poslati Andreju Petroviću, i u isti mah i njegovo pismo meni.
Pristao sam vrlo rado. Moj se knez uzvrteo kad sam pošao, i čak me je za trenutak pozvao u svoju spavaću sobu.
— Mon ami, kako mi je milo, kako mi je milo... O svemu tome razgovaraćemo docnije. Zbilja, evo ovde u mom portfelju su dva pisma: jedno od njih treba predati i objasniti se lično, a drugo pismo je za banku — i tamo takođe...
I tako mi dade dva, božem, neodložna posla za koja je potreban, božem, neobičan trud i pažnja. Imalo je samo da odem, da ih odista predam, da se potpišem itd.
— Ah, vi lukavko! — rekoh mu ja uzimajući pisma: — zakleo bih se da je to sve besmislica i da tu nema nikakva posla, a ova dva pisma ste namerno izmislili da biste me uverili da vršim neku službu i da ne dobijam pare na poklon!
— Mon enfant, kunem ti se da se varaš: ovo su dve vrlo neodložne stvari... cher enfatnt! — uzviknu on najedanput, užasno raznežen: — Dragi moj mladiću! (Metnuo mi je obe ruke na glavu). Blagosiljam tebe i tvoju sudbinu... budi uvek tako čistoga srca kao što si bio danas... dobar i uzvišen što je moguće više,... da voliš sve što je uzvišeno... u svima njegovim raznim oblicima... Ho, enfin... enfin, rendons grâse... et je te bénis![24]
Nije dovršio, nego je zajecao nad mojom glavom. Priznajem da sam se gotovo i ja zaplakao; bar sam iskreno i sa zadovoljstvom zagrlio moga osobenjaka. Poljubili smo se od srca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:56 am






III
Knez Serjoža (tj. knez Sergije Petrović, kako ću ga i zvati) dovezao me je u elegantnim kolima u svoj stan, i, prvo što je bilo, to je da me je iznenadio sjaj njegova stana. To jest ne baš sjaj, koliko to što je stan bio kao u „najboljega sveta“ visoke, velike, svetle sobe (video sam dve, ostale su bile pritvorene) i nameštaj, — istina ne Bog zna kakav
Versailles ili Renaissanse,[25] nego lep, udoban, obilan, vrlo raskošan; ćilimi, rezbarije, i statuete; međutim, za njih se govorilo da su siromašni, da baš ništa nemaju. ja sam, naravno uzgred, bio čuo da je ovaj knez svuda bacao ljudima prašinu u oči gde je samo mogao, — i ovde, i u Moskvi, i u pređašnjem svom puku, i u Parizu, da se i kockao, i da ima mnogo dugova. ja sam na sebi imao crn kaput na kome je još bilo perja zato što sam spavao u njemu, a košulju nisam presvukao već četvrti dan. Uostalom, moj crni kaput nije još bio sasvim ružan, ali, kad sam došao kod kneza, setih se Versilovljevog predloga da poručim novo odelo.
— Zamislite, blagodareći jednoj samoubici celu sam noć prespavao u odelu, — primetih ja rasejano, a kako je on odmah pokazao da ga stvar interesuje, ispričao sam mu događaj ukratko. Ali njega je očevidno, više svega, interesovalo pismo. Mene je pak mnogo začuđavalo to što se on ne samo nije nasmejao, nego čak nije pokazao ni senku nekakvog smeška, kad sam mu maločas rekao da sam hteo da ga pozovem na dvoboj. Mada bih ja već umeo da ga zadržim da se ne smeje, ipak je to bilo čudno od strane čoveka te vrste. Seli smo jedan prema drugom na sred sobe za njegov ogroman pisaći sto, i on mi dade da pročitam njegovo već spremno i načisto prepisano pismo za Versilova. Ovaj dokument sadržavao je otprilike sve ono što mi je on već rekao kod kneza; bilo je napisano čak sa poletom. Ovu njegovu otvorenost i gotovost na sve što je lepo, ja, istina, još nisam znao kako da razumem, ali sam već počeo da mu se podajem, svakako zbog toga što nisam imao razloga da mu ne verujem. Ma kakav da je čovek, i ma šta o njemu pričali, on je ipak mogao biti čovek s dobrim sklonostima. Pročitao sam i poslednje pisamce Versilovljevo od sedam redaka — povlačenje poziva na dvoboj. Mada je on, odista, u njemu pisao o svojoj „malodušnosti“ i o „svom egoizmu“, ipak je iz celoga toga pisamceta govorila neka nadutost... ili, bolje, u celom njegovom postupku ležalo je neko omalovažavanje. Ali ja to ne htedoh da kažem.
— Ho, kako vi smatrate ovaj otkaz, — zapitam ja, — vi valjda ne smatrate da se on uplašio?
— Naravno da ne smatram, — nasmeši se knez, ali nekako ozbiljno, i uopšte je postajao sve više zabrinut: —Ja odveć dobro znam da je on hrabar čovek. Ovo je, naravno, njegovo naročito gledište, njegov lični način mišljenja...
— Bez sumnje, — prekinem ga ja vatreno. — Neki Vasin kaže da je u postupku s tim pismom i u odricanju od nasleđa, u pitanju „pjedestal“... Po mom mišljenju takve stvari ne čine se zbog publike, nego zbog nečega osnovnoga što se nalazi u čoveku.
— Ja vrlo dobro poznajem gospodina Vasina, — primeti knez.
— Ah, da, vi ste ga morali viđati u Lugi. Najedanput se pogledasmo i, sećam se, ja sam, izgleda, malo porumeneo. On je tad odmah prekinuo razgovor. A ja sam baš želeo da se razgovaramo. Misao na jedan jučerašnji susret izazivala me je da mu postavim neka pitanja, samo nisam znao kako da otpočnem. I uopšte, bio sam nekako neraspoložen. Poražavala me je njegova izvanredna uglađenost, ljubaznost, neutegnutost manira, — jednom reči, ceo onaj blesak njegovoga tona, koji ljudi njegove sredine primaju još od kolevke. U njegovom pismu pak pročitao sam dve vrlo grube gramatičke greške. No uopšte, pri takvim susretima ja se nikad ne unižavam, nego postajem preterano oštar, što je često, možda, i nepristojno. Ali u ovom slučaju tome je naročito pomagala još i misao da sam pun perja, tako da sam čak postao i malo drzak i ušao u familijarnost... Krišom sam primetio da me je knez neki put vrlo pažljivo gledao.
— Recite, kneže, — izleteh ja iznenada s pitanjem: — ne nalazite li vi unutra u sebi da je smešno što sam ja, još „žutokljun“, hteo da vas pozovem na dvoboj, i to za tuđu uvredu?
— Za uvredu svoga oca vrlo je moguće naći se uvređenim. Ne, ne nalazim da je smešno.
— A meni se čini da je to užasno smešno... sa izvesnoga gledišta... to jest, naravno, ne sa moga gledišta. Utoliko pre što sam ja Dolgoruki, a nisam Versilov. A ako mi govorite neistinu, ili samo zato što hoćete da stvar ulepšate iz razloga koje nalažu pravila svetskoga ponašanja, onda znači da me vi i u svemu ostalom obmanjujete?
— Ne, ne nalazim da je smešno, — ponovi on užasno ozbiljno; — zar nije moguće da vi osećate u sebi krv svoga oca?.„ Istina, vi ste još mladi, jer... ne znam... izgleda, ko nije punoletan, ne može da ide na dvoboj, niti se od njega može primiti poziv na dvoboj... po pravilima... Ali ako hoćete, tu ima možda samo jedan važan prigovor: ako izazivate na dvoboj bez znanja uvređenoga zbog čije uvrede vi izazivate, tim samim pokazujete neku vrstu neuvažavanja toga čoveka s vaše strane, zar nije tako?
Naš razgovor je najedared prekinuo lakej koji je ušao da mu nešto javi. Čim ga je spazio, knez, koji kao da ga je očekivao, ustade, ne dovršiv reči, i brzo mu priđe, tako da mu je ovaj poluglasno javio što je imao, i ja, naravno, ništa nisam čuo.
— Izvinite me, — obrati mi se knez: — vratiću se za minut.
I iziđe. Ostao sam sâm, šetao po sobi i mislio. Čudna stvar, on mi se i dopadao, i nije mi se dopadao. Imao je nešto čemu ne mogu da nađem imena, ali što me je odbijalo. „Ako mi se odista nimalo ne smeje, onda je bez sumnje vrlo prostosrdačan; ali ako mi se smeje, onda bi mi... možda, izgledao pametniji“... tako sam čudno razmišljao. Prišao sam stolu i još jedanput pročitao njegovo pismo za Versilova. Zabavivši se, čak sam zaboravio na vreme, i kad se prenuh, najedared primetih da se knežev minut neosporno produžio u čitavo četvrt sata. To me je malo naljutilo; još sam jedanput prošetao gore i dole, najzad uzeh šešir, i, sećam se, reših se da iziđem s tim da, ako sretnem koga, pošljem po kneza, a kad bude on došao, da se odmah oprostim s njim i da mu reknem da imam posla i da nemam vremena da ga više čekam. Učinilo mi se da će tako biti najpriličnije, zato što me je malo mučila misao da, ostavljajući me tako dugo, on postupa sa mnom prilično nemarno.
Oboja zatvorena vrata ove sobe bila su na dva kraja istoga zida. Pošto sam zaboravio kroz koja smo vrata ušli, a možda i iz rasejanosti, ja otvorih jedna od njih i najedanput, u jednoj dugačkoj i uzanoj sobi, spazih gde sedi na divanu, — moju sestru, Lizu. Sem nje nije nikoga više bilo, i ona je, svakako, nekoga čekala. Ali nisam uspeo ni da se začudim, kad najedared čuh glas kneza koji je s nekim glasno govorio i vraćao se u sobu. ja brzo pritvorih vrata, a knez koji je ušao kroz druga vrata, nije ništa primetio. Sećam se, počeo je da se izvinjava i nešto je rekao o nekoj Ani Fjodorovnoj... Ali ja sam bio toliko zbunjen i poražen da gotovo ništa nisam razumeo, nego sam samo promucao da neophodno moram da idem kući, i zatim sam odlučno i brzo izišao. Uglađeni knez je, naravno, morao biti iznenađen mojim ponašanjem. Ispratio me je do samoga predsoblja i govorio celo vreme, ali mu ja nisam ništa odgovarao, niti sam ga gledao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:58 am



IV
Kad sam izišao na ulicu, okrenuo sam levo i pošao bez cilja. U mojoj glavi sve je bilo pomešano. Išao sam polako, i, izgleda, prošao sam mnogo, čitavih pet stotina koraka, kad najedared osetih da me je neko lako udario po ramenu. Okrenem se i vidim Lizu: stigla me je i udarila suncobranom. U njenom licu koje se sijalo, bilo je nešto užasno veselo, a pomalo i lukavo.
— Oh, što mi je milo što si i ti pošao na ovu stranu, inače te danas ne bih videla! — Ona se bila malo zaduvala od brzoga hoda.
— Kako si se zaduvala!
— Užasno sam trčala, htela sam da te stignem.
— Lizo, jesam li ja to tebe maločas video?
— A gde to?
— Kod kneza... kod kneza Sokoljskog...
— Ne, nisi mene, ne, nisi mene video...
Ja zaćutah, i prođosmo tako oko deset koraka. Liza se strašno zasmeja.
— Mene, ta naravno, mene, mene si video! Čuj, pa ti si me sâm video, sam si mi gledao u oči, i ja sam tebi gledala u oči, i kako možeš da me pitaš da li si mene video? Kakav je to karakter! A znaš, htela sam užasno da se smejem kad si mi tamo gledao u oči, užasno si smešno gledao.
Ona se silno smejala. Osetio sam da mi je sva briga odmah iščezla iz srca.
— Ali otkuda ti, reci mi, tamo?
— Bila sam kod Ane Fjodorovne.
— Kakve Ane Fjodorovne?
— Stolbjejeve. Kad smo bili u Lugi, provodila sam kod nje čitave dane, ona je i mamu primala, čak je i kod nas dolazila. A ona gotovo nikome nije išla tamo. Ona je dalja rođaka Andreje Petrovića, i kneževima Sokoljskima je rođaka: ona je kneževa nekakva tetka.
— Zar ona stanuje kod kneza?
— Ne, knez stanuje kod nje.
— A čiji je stan?
— Njen je stan, ona ima ovaj stan već godinu dana. Knez je neki dan došao, i nastanio se kod nje. I ona je svega četiri dana u Petrogradu.
— Ali... znaš šta, Lizo, daleko joj lepa kuća, i kući i njoj...
— Zašto, ona je divna...
— Neka bude. Ali i mi smo divni ljudi! Pogledaj kako je lep dan, pogledaj kako je lepo! Kako si danas lepa, Lizo! I, uostalom, ti si užasno dete.
— Arkadije, reci, ta devojka sinoć!
— Ah, tako mi je žao nje, Lizo, tako mi je žao!
— Ah, kako je to žalosno! Kakva sudbina! Znaš, čak je greh što idemo ovako veseli, a njena duša negde sad leti
u mraku, u kakvom beskrajnom mraku, sa svojim grehom i sa uvredom koju su joj naneli. Arkadije, ko je kriv za njen greh? Ah, kako je to strašno! Pomišljaš li ti kadgod na taj mrak? Ah; koliko se bojim smrti, i kako je to grešno! ja ne volim mrak, sasvim je druga stvar ovo sunce! Mama kaže da je greh bojati se... Arkadije, da li ti dobro poznaješ mamu?
— Još je malo, malo znam, Lizo.
— Ah, kakvo je ona stvorenje; moraš, moraš je upoznati! Nju je potrebno naročito shvatiti...
— Ni tebe nisam znao, a evo te sad već znam celu! Upoznao sam te za jedan minut. Ti, Lizo, mada se bojiš smrti, treba da budeš ponosita, smela, hrabra. Bolja od mene, znatno bolja od mene! Užasno te volim, Lizo! Ah, Lizo! Neka smrt dođe kad bude moralo, a dotle — život, život! Požalimo onu jadnicu, ali ipak neka je blagosloven život, zar nije tako? Zar nije tako? ja imam „ideju“, Lizo. Lizo, da li znaš da se Versilov odrekao nasleđa? Ti ne poznaješ moju dušu, Lizo, ti ne znaš šta je za mene značio taj čovek?
— Kako da ne znam, sve ja znam.
— Sve znaš? Jeste, zato si ti — ti! Ti si pametna; pametnija si od Vasina. Ti i mama — vi imate pronicljive oči, humane, to jest pogled, a ne oči, ja lupetam... Odvratan sam u mnogom pogledu, Lizo.
— Tebe je potrebno uzeti za ruke i voditi i to je sve!
— Uzmi, Lizo. Kako je lepo gledati te danas. A znaš li da si divna? Nikad još nisam video tvoje oči... Tek sad sam ih prvi put video... Gde si ih uzela danas, Lizo? Gde si ih kupila? Koliko si za njih platila? Lizo, nisam imao prijatelja, a i smatram prijateljstvo kao besmislicu; ali s tobom nije besmislica... Hoćeš li da budemo prijatelji? Ti razumeš šta hoću da kažem?
— Vrlo dobro razumem.
— I znaš, bez ugovora, bez kontrakta, — prosto da budemo prijatelji!
— Da, prosto, prosto, ali samo jedan uslov: ako se jedan jedini put budemo žalili jedno na drugo, ako budemo čime god nezadovoljni, ako postanemo sami zli i rđavi, ako zaboravimo sve to, — da nikad ne zaboravimo današnji dan ni ovaj sat! Zadajmo sebi takvu reč! Zadajmo sebi reč da ćemo se uvek sećati ovoga dana kad smo išli zajedno ruka u ruci, i toliko se smejali i toliko bili veseli... Da li hoćeš? je li?
— Hoću, Lizo, hoću, i kunem ti se; ali, Lizo, kao da te sad prvi put čujem... Lizo, jesi li ti mnogo čitala?
— Do sada me još nisi to pitao! Tek sinoć prvi put, kad sam pogrešila u jednoj reči, udostojio si me tvoje pažnje, milostivi gospodine i gospodine filozofe!
— A što nisi ti otpočela da sa mnom razgovaraš, kad sam ja toliki magarac?
— Sve sam čekala da se opametiš. Prozrela sam vas još od samoga početka, Arkadije Makaroviću, i čim sam vas prozrela, odmah sam pomislila: „Doći će on već, sigurno će na kraju krajeva doći“, — i rešila sam se da bolje vama da ostavim čast da prvi načinite korak: „A ne, mislila sam, potrči ti malo za mnom!“
— Ah, koketo jedna! Ali, Lizo, priznaj mi iskreno: da li si mi se smejala ovoga meseca?
— Oh, ti si vrlo smešan, užasno si smešan, Arkadije! I znaš, možda sam te zato više svega i zavolela ovoga meseca što si eto takav osobenjak. No ti si u mnogim stvarima i odvratan osobenjak — ovo ti kažem da se ne bi pogordio. I znaš li ko ti se još smejao? Mama ti se smejala, mama sa mnom zajedno: „Vidi ga, šaptala je, vidi ga kakav je osobenjak!“ A ti sediš i misliš za to vreme da mi sedimo i dršćemo pred tobom.
— Lizo, šta ti misliš o Versilovu?
— Ja vrlo mnogo o njemu mislim; ali znaš, sad o njemu nećemo da razgovaramo. O njemu danas ne treba govoriti; zar nije tako?
— Sasvim je tako! Ne, ti si užasno pametna, Lizo! Ti si nesumnjivo pametnija od mene. Čekaj samo, Lizo, imam da svršim sve ovo, i onda ću ti, možda, nešto reći...
— Zašto si se namrštio?
— Ne, nisam se namrštio, Lizo, nego tako... Vidiš, Lizo, bolje da kažem otvoreno: imam tu osobinu da ne volim kad mi ko prstom dira u ono što mi je u duši osetljivo... ili bolje da kažem, kad se izvesna osećanja iznose na vidik da ih svi gledaju, zar to nije sramota, nije li tako? Zato često više volim da se namrštim i da ćutim: ti si pametna, ti ćeš to razumeti.
— Ne samo to, nego sam i ja takva; u svemu sam te razumela. Znaš li da je i mama takva?
— Ah, Lizo! Samo kad bi čovek duže mogao da živi na svetu! A? Šta si kazala?
— Ne, ja ništa nisam kazala.
— Što me gledaš?
— Pa i ti mene gledaš. Gledam te i volim te. Doveo sam je gotovo do kuće i dao joj moju adresu.
Na rastanku sam je poljubio, prvi put u svome životu.
I sve bi to bilo lepo, samo jedna stvar nije bila lepa: jedna teška misao začela se u meni od same noći i nikako nije izlazila iz glave. A to je bilo: što sam rekao onoj jadnici kad sam je susreo sinoć u našoj kapiji, da i ja napuštam tu kuću, to gnezdo, jer zle ljude čovek treba da napusti i da osnuje svoje gnezdo, i da Versilov ima mnogo vanbračne dece. Te reči, o ocu od sina, konačno su utvrdile u njoj svu njenu sumnju o Versilovu i o tome da ju je uvredio, okrivljavao sam Stebeljkova, ali sam možda baš ja bio taj koji je dolio ulje na vatru! Ta je misao bila strašna, strašna je i danas!... Ali tada, onoga jutra, mada je počela već da me muči, meni se činilo da je besmislena: „Ah, tu je sve već i bez mene bilo zapaljeno i prekipelo“, — ponovio bih s vremena na vreme: ah, ne mari, proći će! Popraviću se!
Popraviću to nečim... kakvim dobrim postupkom... Imam pred sobom još pedeset godina!
Ali ona misao je i dalje ostala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:59 am





DRUGI DEO

GLAVA PRVA
I
Preskačem vreme od gotovo dva meseca; ali neka se čitalac ne uznemiruje: iz daljega izlaganja biće mu sve jasno. Oštro ističem dan petnaestog novembra — dan koji sam dobro zapamtio iz mnogih razloga. Prvo, niko me ne bi poznao ko me je video dva meseca ranije, bar po spoljašnosti, to jest možda bi me i poznao, ali ništa ne bi razumeo. Bio sam vrlo elegantno obučen — to je prvo. Onaj „savesni Francuz što ima dobar ukus“, koga mi je preporučio u svoje vreme Versilov, ne samo da mi je sašio celo odelo, nego mi već nije više ni dovoljno dobar: za mene sad šiju odela drugi krojači, viši, prvoklasni, i čak imam kod njih otvoren račun. Imam otvoren račun i u jednom otmenom restoranu, ali se tu još bojim i, čim imam novaca, plaćam odmah, mada znam da je to — mauvais Ton,[26] i da se time kompromitujem. Na Nevskom prospektu, frizer Francuz, s kojim sam vrlo dobro, kad se kod njega friziram, priča mi anegdote. I, priznajem, s njim se vežbam u francuskoj konverzaciji. Mada znam dobro francuski, čak sasvim dobro, ipak se u velikom društvu sve nekako bojim da otpočnem; a izgovor mi je, no svoj prilici, daleko od pariskoga izgovora. Imam svoga otmenog kočijaša sa kasačkim konjima, Matveju, koji mi se javlja na službu u označeno vreme. On tera vranca jasne boje (čilaše ne volim). Ima, uostalom, i nepovoljnih stvari: petnaesti je novembar, i već su tri dana kako je nastala zima, a moja bunda je stara, medveđa, koju je već iznosio Versilov: kad bih je prodao, dobio bih za nju dvadeset pet rubalja. „Treba da kupim novu bundu, a cepovi mi prazni, a, sem toga, trebalo bi mi još večeras para, i to po svaku cenu, — inače sam „nesrećan i propadoh“; to su moje sopstvene tadašnje reči. O, niskosti! Kako, otkuda najedanput te hiljadarke, ta kasačka kola, i ti Boreli (otmeni restorani)? Kako sam mogao tako najedanput sve da zaboravim i da se tako izmenim? Sramota! Čitaoče, sad ću da otpočnem istoriju moga stida i moje sramote, i ništa u životu ne može za mene biti stidnije od ovih uspomena.
Ovako govorim kao svoj sudija, i znam da sam kriv. U onom vihoru u kome sam se tada vrteo, bio sam istina sâm, bez rukovodioca i savetnika, ali se kunem da sam i tada bio svestan svoga pada, i prema tome nema mi opravdanja. A međutim, za ta dva meseca bio sam gotovo srećan, — zašto: gotovo? Bio sam odveć srećan! I čak toliko srećan da svest o sramoti, koja se prolazno javljala u izvesnim trenutcima (i to često!) i od koje bi zadrhtala moja duša, — ta svest — da li ćete verovati? — još me je jače opijala: „Šta da radim! Kad padam, neka padam; ali neću propasti, izvući ću se! Čuva me moja zvezda!“
— Išao sam kao po uzanom mostu od iverja i bez ograde iznad provalije, i radovao sam se što tako idem; čak sam se naginjao nad provaliju. Bilo je opasno, i bilo je zabavno. A „ideja“?
— „Ideja“ je — ostala za docnije, ideja je čekala; sve što se sada događalo, bilo je „samo skok u stranu“: „zašto da se čovek malo ne zabavi?“ U tome i jeste ružna strana „moje ideje“, još jednom ponavljam, što ona potpuno dopušta i sve skokove u stranu; da je ona manje čvrsta i manje radikalna, verovatno je da bih se plašio da zastranjujem.
Za to vreme sam neprestano držao svoj stan, držao sam ga, ali nisam u njemu stanovao; tamo je bio moj kofer, moja putna torba i druge neke stvari; glavna moja rezidencija bila je kod kneza Sergija Sokoljskog. Kod njega sam stanovao, kod njega sam i spavao, i tako je to trajalo nedeljama... Kako se to desilo, o tome ću odmah pričati, a dotle ću prvo da kažem nešto o tom mom malom stanu. Već sam ga bio zavoleo: tu mi je došao u posetu Versilov, sâm, prvi put posle tadašnje svađe, i zatim je dolazio mnogo puta. Ponavljam, to je vreme bilo za mene vreme strašne sramote, ali i ogromne sreće... Sve je tada išlo tako lako od ruke i tako se smešilo na mene! „Našto mi je bila sva ona pređašnja natmurenost, — mislio sam neki put opijen, — našto one stare bolne rane, moje usamljeno i tužno detinjstvo, moja glupa maštanja pod pokrivačem, zakletve, planovi i čak „ideja“? Sve su to kule u vazduhu, sve sam ja to samo izmislio, a pokazalo se da je u životu sasvim drukčije; sad se osećam tako radostan i lak: imam oca — Versilova, imam prijatelje — kneza Serjožu, imam još“..., ali to još,— to da ostavimo. Avaj, sve se događalo u ime ljubavi, velikodušnosti, časti, a posle se videlo da je sve bilo sramno, nevaljalo, beščasno.
Dosta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:00 am





II
Došao mi je prvi put trećega dana posle naše tadašnje svađe. Nisam bio kod kuće, i on je ostao da me čeka. Kad sam ušao u svoju malu sobicu, iako sam ga čekao sva ova tri dana, meni se ipak navodniše oči, i tako mi je zakucalo srce, da sam zastao na samim vratima. Srećom, on je sedeo s mojim gazdom, koji je, da posetiocu ne bi bilo dugo vreme da čeka, smatrao da neizbežno treba da mu se predstavi i da mu otpočne nešto pripovedati. Gazda je bio titularni savetnik, bilo mu je već četrdeset godina, vrlo rošav, vrlo siromah, opterećen ženom bolesnom od sušice, i bolesnim detetom; vanredno razgovornog i smirenog karaktera, uostalom i dosta učtiv. Obradovao sam se njegovom prisustvu, i bio mi je čak dobro došao, jer šta bih ja mogao reći Versilovu? Znao sam, tačno sam znao, sva tri ova dana, da će Versilov doći sam, prvi, — sasvim onako kao što sam i želeo, zato što mu ja nipošto na svetu ne bih otišao prvi, i to ne iz prkosa, nego baš iz ljubavi prema njemu, iz neke ljubomore, — ne umem to da izrazim. Čitalac uopšte neće kod mene naći krasnorečivosti. Ali iako sam ga čekao sva ta tri dana i zamišljao gotovo neprekidno kako će izgledati kad bude ušao u sobu, ipak nikako nisam mogao unapred da predstavim, mada sam se iz sve snage trudio — o čemu ćemo razgovarati posle svega što se dosad desilo.
— Ah, evo i tebe — pruži mi on ruku prijateljski i ne ustajući s mesta. — Sedi ovamo do nas; Petar Hipolitović mi pripoveda jednu divnu istoriju o onom kamenu blizu Pavlovskih kasarni... ili tamo negde...
— Da, znam taj kamen. — odgovorim ja brzo i sednem na stolicu pored njih.
Sedeli su za stolom. Cela soba imala je tačno četiri kvadratna metra. Teško sam odahnuo. U Versilovljevim očima zasja iskra zadovoljstva: izgleda da je sumnjao i mislio da ću se prema njemu rđavo ponašati. sad se umirio.
— Počnite opet s početka, Petre Hipolitoviću.— Njih dvoje se već zvali po imenu ličnom i po imenu oca.
— Dakle, to je bilo još za vreme pokojnoga cara,— okrenu mi se Petar Hipolitović, nervozno i nekako mučno, kao da se unapred plaši za uspeh efekta, — vi već znate taj kamen, — jedan običan kamen na ulici, šta će on tamo, zbog čega, samo smeta, zar nije tako? Vozio se tuda car mnogo puta, i kamen je uvek stajao na tom mestu. Najzad caru to dozlogrdi, i odista: čitavo brdo, brdo stoji na ulici, zakrčava ulicu: „Da se ukloni ovaj kamen!“ Rekao je: da se ukloni, — vi pojmite dobro njegovo „da se ukloni“? Sećate li se kakav je bio pokojni car? Šta da rade s kamenom? Svi izgubili glavu; i cela Duma, ali glavni je bio, ne sećam se više njegova imena, jedan među prvima tadašnjim velikašima, koji je uglavnom radio. I ovaj velikaš sluša: kažu mu da će koštati petnaest hiljada rubalja, nimalo manje, i to sve u srebru (zato što je papirni novac za vreme pokojnoga cara bio jedino računat u srebru). „Kakvih petnaest hiljada rubalja! Glupost!“ U početku, Englezi htedoše da postave prugu donde, da kamen metnu i odvezu parnom mašinom: ali šta bi to koštalo? Železničkih pruga tada još nije bilo, jedino je radila železnica za Carsko selo...
— Mogli su prosto da ga razbiju, — počeh ja da se mrštim; bilo mi je užasno neprijatno i stid od Verislova; ali on je slušao s očevidnim zadovoljstvom. Shvatio sam da je i on voleo što je gazda bio prisutan, jer se i on stideo od mene, to sam lepo video; čak mi ga je, sećam se, zbog toga bilo kao žao.
— Jeste, tako je, baš na tu ideju su i bili došli, i to baš Monferan; on je tada gradio i Isakijevsku crkvu. Razbiti, veli, pa onda odvući. Jeste, ali šta će to da košta?
— Ništa neće da košta, ima prosto da se razbije i da se odvuče.
— Ne, dozvolite, tu je potrebno postaviti mašinu, parnu mašinu; pa onda: kuda da se odvuče? Pa onda, čitavo brdo? Deset hiljada rubalja, kažu, s manje se ne bi moglo proći, deset ili dvanaest hiljada.
— Ma čujte, Petre Hipolitoviću, to je besmislica, to nije bilo tako... — Ali mi u taj čas Versilov neprimetno namigne, i ja sam u tom namigivanju video toliko saučešće prema gazdi, čak bol zbog njega, da mi se to užasno dopalo, te se nasmejah.
— Pa da, da, — obradovao se gazda koji nije ništa primetio, a užasno se bojao, kao i svi razgovorni ljudi, da će ga ko omesti pitanjima, — ali priđe jedan varošanin, i još mlad, tako, znate, jedan Rus, sa punom bradom, u dugom kaftanu, i možda malo nakresan... uostalom, ne, nije bio nakresan. Tako, stoji ovaj varošanin i sluša kako se oni savetuju, Englezi i Monferan; a ono lice kome je bilo naređeno sve to, došlo već tu s kolima, sluša i ljuti se: koliko dugo već rešavaju i nikako ne mogu da reše; i najedanput spazi izdaleka ovoga varošanina kako stoji i lukavo se smeje, to jest ne lukavo, nisam to hteo da kažem, nego tako kao...
— Podrugljivo, — oprezno mu pomogne Versilov.
— Jeste, jeste, podrugljivo, malo podrugljivo, sa onim dobrim ruskim osmejkom, znate; i ono lice se, naravno, naljuti, znate: „Ti tamo, bradonjo, šta ti čekaš? Koji si ti?“
— Evo, kaže, gledam ovaj kamenčić, vaša Svetlosti!“ Baš je, izgleda, bio Svetlost; biće da je bio knez Suvorov, Italijanski, potomak staroga vojvode... Uostalom, ne, nije bio Suvorov, baš mi je žao što sam mu zaboravio ime, samo, znate, iako je bio Svetlost, ipak je bio čist Rus, pravi ruski tip, široko rusko srce; i doseti se on:
— Da nećeš ti, kaže, da ukloniš ovaj kamen? Što se smeješ?“
— Više se smejem ovim Englezima, vaša Svetlosti, što traže nesrazmernu cenu, jer ruski novčanik je debeo, a oni nemaju kod kuće šta da jedu. Dajte mi sto rubljica, vaša Svetlosti, — i do sutra uveče uklonićemo ovaj kamenčić“.
— Možete zamisliti takav predlog? Englezi, naravno, da se pojedu živi; Monferan se smeje; samo njegova Svetlost, pravo rusko srce, veli: „Neka mu se da sto rubalja! Ali kako ćeš ga, veli, ukloniti?“ — Sutra uveče neće biti tu, vaša Svetlosti“.
— Pa kako ćeš da učiniš to?“
— To je, bez uvrede vaše Svetlosti — moja tajna“, veli, i, znate, onako ruskim jezikom mu je kazao. To se dopalo onome licu: „Da mu se da sve što bude tražio!“ I na tome ostade; šta mislite da je uradio?
Gazda zastade i stade nas meriti ljubaznim pogledom.
— Ne znam, — nasmeši se Versilov; ja sam se mrštio.
— Evo šta je uradio, — progovori gazda, toliko likujući kao da je on sam to učinio, — doveo je mužike sa ašovima, dobre naše proste Ruse, i počeo da kopa pored samoga kamena, pored samoga kraja, jednu rupu; Kopali su celu noć, iskopali su ogromnu rupu, veliku kao kamen, i još možda veću, a kad su iskopali, naredio je da pomalo i oprezno potkopavaju zemlju ispod samoga kamena. I, naravno, zbog toga što su ga potkopavali, kamen nije imao na čemu da stoji, i izgubio je ravnotežu; a čim se izgubila ravnoteža, ljudi kamen s druge strane još pogurnuše rukama, onako na ura, ruski: i kamen, puf u rupu! Onda ga zaspu lopatama, utapkaju maljevima, šljunkom zakaldrmišu, — glatko, i nema kamena više!
— Zamislite! — reče Versilov.
— I šta se tu sabralo naroda, nije se moglo okom sagledati; i oni Englezi dođoše, dosetili su se i oni odavno, i ljute se. Došao i Monferan: to je, veli, sasvim seljački, veli, prosto. Ali u tome i jeste stvar, što je prosto, a vi se niste setili, magarci! I mogu vam reći, onaj načelnik, onaj carski čovek, samo ga je zagrlio i poljubio: „A odakle si ti, veli?“ — „Ja sam iz Jaroslavske gubernije, vaša Svetlosti, idem po svom zanatu, ja sam krojač, a leti dolazim u prestonicu da malo trgujem voćem“. Ta stvar je došla i do vlasti; vlast je naredila da mu se da medalja; i on je dugo šetao s medaljom o vratu, a posle se propio, kažu; znate kako je, Rus, ne može da se uzdrži! Zato nas i danas tuđinci isisavaju — da, tako je to!
— Da, naravno, ruska pamet... — poče Versilov. Ali tu našega razgovornoga gazdu, na njegovu sreću, odazva bolesna gazdarica, i on otrča, jer ja ne bih mogao duže da izdržim. Versilov se smejao.
— Dragi moj, zabavljao me je on čitav sat pre tebe. Taj kamen... to je najgluplja među sličnim patriotskim pričama, ali kako da ga prekineš? I sam si video da se topi od zadovoljstva. Pored toga, taj kamen, izgleda, i danas stoji, samo ako se ne varam, i nije uopšte u rupi...
— Ah, Bože moj! — uzviknuh, — tačno je tako! Ali kako je onda smeo!...
— Šta ti je? Ti se, izgleda, ozbiljno ljutiš; ostavi! On se u stvari pobrkao: još u vreme moga detinjstva slušao sam jednu sličnu priču o kamenu, samo, naravno, ne ovako i ne o ovom kamenu. Molim te: „došlo do vlasti“. Cela njegova duša bila je ushićena u tom času kad je „došao do vlasti“. U toj žalosnoj sredini ne može se bez sličnih anegdota. Imaju ih oni mnogo, i one im se dopadaju, poglavito zbog njihove preteranosti. Ništa nisu učili, ništa ne znaju tačno, ali neki put hoće ljudi, sem o kartama i svom poslu, da porazgovaraju i o opštečovečanskim, poetskim stvarima... Šta je on, ko je taj Petar Hipolitović?
— Vrlo siromah, i još i nesrećan čovek.
— Eto vidiš, verovatno i ne igra karte. Ponavljam, pričajući ovu glupost, on zadovoljava svoju ljubav prema bližnjem: hteo je i nas da načini srećnima. Patriotsko osećanje je tim zadovoljeno.
Imaju, na primer, još jednu anegdotu, o tome kako su Zavjalovu Englezi davali milion rubalja samo da ne meće svoju fabričku marku na svoje proizvode.
— Ah, Bože moj, već sam slušao tu anegdotu.
— Ko je nije čuo! I onaj ko priča čak dobro zna da si je već sigurno čuo, ali ipak priča, namerno uobražavajući da je nisi čuo. Anegdota o snu švedskoga kralja — ona izgleda da je već zastarela; ali u mojim mladim godinama ponavljali cu je ca zanosom i s tajanstvenim šapatom, kao i onu priču kako je neko, na početku ovoga veka, klečao na kolenima pred senatorima u senatu. O komandantu Bašuckom bilo je takođe mnogo priča, na primer kako je ukraden njegov spomenik. Naročito su omiljene priče iz dvorskoga života; na primer, priče o Černiševu, ministru pređašnjega cara, na koji je način, on, starac od sedamdeset godina, tako umeo da udesi svoju spoljašnost da je izgledalo da mu ima trideset godina, tako da mu se i pokojni car čudio na primanju...
— I to sam čuo...
— Ko je nije čuo? Sve su te anegdote vrhunac poremećenosti; ali znaj da je ovaj tip poremećenosti mnogo dublje i dalje rasprostranjen, nego što mislimo. Želja da se slaže, sa ciljem da se usreći bližnji, javlja se čak i u našem boljem društvu, jer svi mi patimo od te preteranosti naših srdaca. Samo, mi imamo priče druge vrste: šta mi sve ne pričamo o Americi samo, to je — strašno, i to naši državnici! I ja sam, priznajem, spadam u taj poremećeni tip ljudi, i od toga sam stradao celoga života...
— O Černiševu sam i ja nekoliko puta pričao.
— I ti si dakle pričao već?
— Ovde ima sem mene još jedan kirajdžija, jedan činovnik, i on je rošav, već stariji čovek, ali je užasan prozaik, i čim Petar Hipolitović prozbori reč, odmah počne da ga prekida i da mu protivreči. I dotle ga je doveo, da mu onaj služi kao rob i ugađa mu, samo da bi ga kirajdžija slušao.
— To je već drugi tip poremećenosti, i, možda, odvratniji od prvoga. Prvi — sav oduševljenje! „Pusti samo da preklapam — videćeš da će sve lepo ispasti!“ Drugi tip — sav mrzovolja i proza: „ne dam ti da preklapaš! gde, kad, koje godine?“ — jednom reči čovek bez srca. Dragi prijatelju, pusti čoveka uvek neka malo polaguje — to je potpuno nevino. Pusti ga čak neka mnogo polaguje. Prvo, to će pokazati tvoju delikatnost, a drugo, zbog toga će i tebi dati da polaguješ — dakle, dve koristi u isti mah. Que diable![27] Treba voleti bližnjega svoga. Ali meni je već vreme. Divno li si se ovde smestio, — dodade on dižući se ca stolice. — Reći ću Sofiji Andrejevnoj i tvojoj sestri da sam te posetio i zatekao te u dobrom zdravlju. Do viđenja, dragi moj!
Kako, zar je to sve? Ma to nije bilo ono što sam ja tražio; ja sam čekao drugo, glavno, mada sam potpuno pojimao da ne može biti drukčije. Uzeo sam sveću i pođoh da ga pratim niza stepenice; dotrča i moj gazda, ali ga ja, krišom od Versilova, snažno uhvatih za ruku i svirepo ga odgurnuh. On me je pogledao unezveren, ali se odmah izgubio.
— Ove stepenice... — mrmljao je Versilov, razvlačeći reči, očevidno samo zato da bi nešto govorio, i očevidno bojeći se da ja što ne bih rekao, — ove stepenice —Ja sam se odvikao od njih, a ti si na trećem spratu, uostalom sad znam put... ne uznemiruj se, dragi moj, još ćeš nazepsti.
Ali se ja ne vratih. Spuštali smo se već niza druge stepenice.
— Čekao sam vas sva ova tri dana, — ote mi se iznenada, kao da govorim sâm sebi; stade mi dah.
— Hvala ti, dragi moj!
— Znao sam da ćete neizostavno doći.
— I ja sam znao da ti znaš da ću neizostavno doći. Hvala ti, dragi moj!
On zaćuta. Dođosmo već do izlaznih vrata, a ja sam neprestano išao za njim. On otvori vrata; vetar duhnu brzo i ugasi mi sveću. Tada ga ja najedanput uhvatih za ruku; bio je potpun mrak. On zadrhta, ali je ćutao. ja se prignuh njegovoj ruci i najedanput stadoh da je žudno ljubim, nekoliko puta, mnogo puta.
— Dragi moj mali, zašto me toliko voliš? — progovori on, ali već sasvim drukčijim glasom. Njegov glas je drhtao, u njemu je odjekivalo nešto sasvim novo, kao da to nije on govorio.
Hteo sam nešto da odgovorim, ali mi ne dođe na um šta, i otrčah natrag, gore. On je jednako čekao u mestu, i tek kad sam dotrčao do stana, čuo sam kako su se otvorila i zalupila s treskom spoljna vrata dole. Pored gazde koji se opet zbog nečega došunjao, probih se u moju sobu, zaključah vrata i, ne paleći sveću, bacih se na krevet, licem u jastuk i — stadoh da plačem, da plačem. sad sam se prvi put zaplakao posle Tušara! Jecao sam toliko snažno, i bio sam toliko srećan... ali našto da to opisujem!
Zapisao sam ovo ne stideći se, zato što je, možda, sve ovo bilo i lepo, bez obzira na to što je bilo budalasto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu