Momče

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 4 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Momče

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 1:21 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]





PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.


Poslednji izmenio Mustra dana Sre Feb 07, 2018 9:13 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:00 am

[You must be registered and logged in to see this link.]


III
Ali je za ovo imao i da ispašta od mene! Postao sam strašan despot. Po sebi se razume, o toj sceni docnije između nas nikad nije bilo pomena. Naprotiv, video sam se s njim posle tri dana kao da ništa nije ni bilo — i ne samo to: bio sam prema njemu gotovo grub toga večera, a i on je bio nekako suv. To se opet desilo u mom stanu; zbog nečega, ja sam nisam mu još nikako išao, mada sam želeo da vidim majku.
Razgovarali smo za sve to vreme, to jest za ova dva meseca, samo o vrlo udaljenim stvarima. I eto tome se čudim: ništa drugo nismo ni radili, nego razgovarali o udaljenim stvarima, — naravno, opšte čovečanskim i vrlo običnim, a baš nimalo o stvarima koje su se odnosile na naše dnevne potrebe. Međutim, mnogo, vrlo mnogo dnevnih pitanja trebalo je rešiti i objasniti, i čak je to bilo hitno, ali o tome smo ćutali. ja nisam govorio ništa čak ni o majci ni o Lizi... Pa, najzad, ni o samom sebi, o celoj mojoj istoriji. Da li je to sve bilo od stida, ili iz kakve mladićske gluposti — ne znam. Mislim da je bilo iz gluposti, zato što bi se stid ipak mogao savladati. Tiranisao sam Versilova užasno i čak sam, ne jedanput, padao u bezočnost, i to protiv svoje volje: sve se to dešavalo nekako samo od sebe i nesavladljivo, sam sebe nisam mogao da savladam. Njegov ton je kao i ranije bio fino podrugljiv, iako uvek vrlo ljubazan, pored svih mojih ispada. Čudio sam se i tome što je on više voleo da sam dolazi meni, tako da sam, najzad, vrlo retko išao majci, jedanput nedeljno svega, ne više, naročito u poslednje vreme kad me je već potpuno ponelo. Dolazio je uvek uveče, sedeo je kod mene i ćaskao; takođe je voleo da ćaska i s gazdom; ovo poslednje me je ljutilo od takvoga čoveka kao što je on. Dolazila mi je i misao: zar on nema kome da odlazi sem meni? Znao sam tačno da je imao poznanstava; u poslednje vreme je čak obnovio mnoge ranije veze u otmenom društvu koje je poslednje godine bio prekinuo; samo izgleda da ga one baš nisu mnogo privlačile, i mnoge je obnovio samo zvanično, više je voleo da dolazi meni. Često mi je bilo dirljivo kad je, dolazeći uveče, gotovo svaki put otvarao vrata nekako bez hrabrosti, i prvoga trenutka uvek mi gledao u oči strašno uznemireno, kao da je pitao: „da ti slučajno ne smetam? Kaži, pa ću izići“. To je često čak i rekao. Jedanput, na primer, baš u poslednje vreme, bio je ušao kad sam već bio sasvim obučen u odelo koje mi je malo pre toga doneseno od krojača, i kad sam hteo da se odvezem „do kneza Serjože“, da bih s njim otišao nekuda (kuda — objasniću docnije). A on je ušao i seo, verovatno ne primetivši da se ja spremam da iziđem; on je u izvesnim trenutcima bio vrlo čudnovato rasejan! I na nesreću poče da govori o gazdi; ja se obrecnuh:
— Ex, do đavola s njim, s tim gazdom!
— Ah, dragi moj, — diže se on najedanput s mesta; — ti se, izgleda, spremaš da iziđeš, a ja sam te sprečio... Oprosti, molim te.
I on ponizno pohita da iziđe. Ova poniznost preda mnom od strane takvoga čoveka, takvoga svetskoga i nezavisnog čoveka, koji je toliko imao ličnoga, ujedanput je uskrsavala u mom srcu svu moju nežnost prema njemu i svu moju veru u njega. Ali kad me je toliko voleo, zašto me nije tada u vreme moje sramote zadržao? Da je samo reč rekao tada —Ja bih se, možda, uzdržao. Uostalom, možda i ne bih. On je video moje kicošenje, moje fanfaronstvo, saonice, (jedanput sam ga čak hteo da povezem na mojim saonicama, ali on nije hteo da sedne; i već je to više puta bilo da nije hteo da sedne), on je video da rasipam novac — i ni reči, ni reči, čak se nije ni zainteresovao! Tome se i do danas čudim, čak i sada. A ja se, razume se, nisam tada pred njim nimalo ustručavao i sve sam otvoreno pokazivao, iako, naravno, ni rečju nisam objašnjavao. On nije pitao, a ja nisam ništa govorio.
Uostalom, jedno dva-tri puta umalo što nismo prešli da govorimo i o dnevnim potrebama. Zapitao sam ga jednom, u početku, odmah posle odbijanja nasleđa: od čega misli sada da živi? — Nekako ću živeti, dragi prijatelju, — odgovorio mi je on vrlo spokojno.
sad znam da je čak i ono malo kapitala Tatjane Pavlovne, oko pet hiljada rubalja, do polovine bilo utrošeno na Versilova u ove poslednje dve godine.
Opet jedanput dođe razgovor na moju majku.
— Dragi prijatelju, — rekao mi je najedanput tužno, — često sam govorio Sofiji Andrejevnoj, u početku naše veze, uostalom i u sredini, a i na kraju: „Draga, mučim te i upropastiću te, i nije mi žao dok te gledam; ali čim umreš, znam da ću se ubiti“.
Uostalom, sećam se, toga večera bio je vrlo otvoren:
— Kad bih bar bio slaboga karaktera i ništavilo, i patio u svesti da sam To! A to nije slučaj, jer znam da sam beskrajno jak; a na osnovu čega, šta misliš? Baš onom sposobnošću da se uživim u šta bilo, koja je svojstvena svima pametnim Rusima našega pokolenja. Ničim me ne možeš razoriti, ničim istrebiti, i ničim zadiviti. Mogu da osećam najlepše dva suprotna osećanja u jedno isto vreme — i to, naravno, ne po svojoj volji. Ipak zato znam da je to beščasno, pre svega zbog toga što je odveć uviđavno. Imam već pedeset godina života, i do sada još ne znam da li je lepo što sam ih doživeo, ili je ružno. Naravno, ja volim da živim, i to jasno proizlazi iz same stvari; ali da voli život čovek kao što sam ja — to je nevaljalstvo. U poslednje vreme nastalo je nešto novo, i ljudi kao što je Kraft, ne mogu da se užive, nego se ubijaju. Jasno je da su ti Krafti glupaci; a mi, mi smo pametni, — dakle, ni tu se ne može načiniti nikakvo poređenje, i pitanje opet ostaje otvoreno. A zar zemlja postoji samo za ovakve kao što smo mi? Vrlo verovatno je da postoji; ali ta misao je odveć neutešna. No uostalom... no uostalom, pitanje opet ostaje otvoreno.
Govorio je s tugom, pa ipak nisam znao da li je govorio iskreno ili nije? Uvek je u njemu ostajala neka tajna koju ni za šta na svetu nije hteo da otkrije.
Zasuo sam ga tada pitanjima, skočio sam na njega kao izgladneo čovek na hleb. Uvek mi je odgovarao rado i otvoreno, ali, na kraju krajeva, sve se svodilo na najopštije aforizme, tako da, u stvari, ništa nisam mogao da izvučem. A, međutim, sva ta pitanja potresla su ceo moj život, ali, priznajem otvoreno, ja sam u Moskvi odlagao njihovo rešenje, i to za naš susret u Petrogradu. Čak sam mu to otvoreno izjavio, i on mi se nije zbog toga nasmejao — naprotiv, sećam se, stisnuo mi je ruku. O opštepolitičkim i socialnim pitanjima nisam od njega mogao gotovo ništa da izvučem, a ta pitanja, s obzirom na moju „ideju“, mene su više svega uznemiravala. O ljudima kao što je Dergačev, izmamio sam mu jedanput napomenu „da je on ispod svake kritike“, ali mi je u isti mah čudno dodao da „zadržava za sebe pravo da svome mišljenju ne dâ nikakvu važnost“. O tome kakav će svršetak imati današnje države i svet, i na koji način će se obnoviti socialni svet, dugo je izbegavao da govori, ali najzad sam s mukom iz njega iscedio jedanput nekoliko reči: — Meni se čini da će se to sve dogoditi na neki način vrlo običan — rekao je. Prosto-naprosto, sve države će se, bez obzira na sve bilanse u budžetima i na „otsustvo deficita“, un beau matin[28] potpuno zapetljati, i sve do jedne poželeti da nikome ništa ne plate, da bi se sve obnovile u sveopštem bankrotstvu. Međutim, svi konservativni elementi celoga sveta biće tome protivni, jer su oni akcionari i poverioci, i neće hteti da dopuste bankrotstvo. Tada će, naravno, sve da počne da rđa, pojaviće se mnogo Jevreja, i počeće Jevrejsko carstvo; a zatim svi oni koji nikad nisu imali nikakvih akcija, i koji uopšte ništa nisu imali, to jest svi siromasi, naravno neće hteti da učestvuju u rđanju... Počeće borba, i, posle sedamdeset i sedam poraza, siromasi će uništiti akcionare, oduzeće im akcije, i sešće na njihovo mesto, opet, naravno, kao akcionari. Možda će i reći što novo, a možda i neće. Verovatnije je da će i oni bankrotirati. Dalje, dragi prijatelju, ništa ne umem da naslutim o sudbini koja će izmeniti izgled ovoga sveta. Uostalom, zaviri u Apokalipsu...
— Zar je zaista sve tako materialno; zar će jedino zbog finansija propasti današnji svet?
— O, razume se, ja sam uzeo samo jedan krajičak slike, ali je i taj krajičak sa celinom vezan, tako reći, neraskidnim vezama.
— Pa šta da se radi?
— Ah, Bože moj, ne hitaj toliko: sve to nije tako blisko. Uopšte, najbolje je ne raditi ništa, bar je čoveku mirna savest da ni u čem nije učestvovao.
— Eh, dosta, govorite stvarno. Hoću da znam šta imam da radim, i kako treba da živim!
— Šta imaš da radiš, dragi moj? Budi čestit, ne laži, ne poželi tuđe, jednom reči: pročitaj deset Božjih zapovesti — tamo je sve za večita vremena napisano.
— Dosta, dosta, sve je to tako staro, pa ipak — samo su reči; a potrebno je raditi.
— Pa, ako te baš toliko pritiskuje dosada, potrudi se da zavoliš koga ili što, ili čak da se vežeš za šta bilo.
— Vi se samo podsmevate! I najzad, šta da uradim ja sam s tih vaših deset zapovesti?
— Ispunjavaj ih, bez obzira na sva ta tvoja pitanja i te tvoje sumnje, pa ćeš biti velik čovek.
— Za koga niko ne zna.
— Nema nijedne tajne koja se nije otkrila.
— Vi se odista podsmevate!
— A ako baš toliko uzimaš k srcu, onda najbolje, gledaj da se specializuješ, zanimaj se građevinarstvom ili advokatstvom, pa ćeš se tada, zabavivši se pravim i ozbiljnim poslom, umiriti, i zaboravićeš sitnice.
Zaćutao sam; šta je moglo iz ovoga da se izvuče? Pa ipak, posle svakog ovakvog razgovora bio sam više uznemiren nego pre toga. Pored toga, jasno sam video da se u njemu uvek kao krije neka tajna, te me je to i privlačilo Versilovu sve jače i jače.
— Čujte, — prekinem ga jedanput, — neprestano podozrevam da vi sve to govorite samo tako, iz ogorčenja i od bola, ali tajno, u sebi, vi se fanatično držite jedne više ideje, samo je krijete ili se stidite da je priznate.
— Hvala ti, dragi moj!
— Čujte, ništa nije uzvišenije, nego biti koristan ljudima. Recite mi, čime bih u danom času mogao biti najkorisniji? Znam da ne možete to da rešite, ali ja tražim samo vaše mišljenje: vi ćete reći, i kako budete rekli, tako ću učiniti, kunem vam se! Dakle, dajte jednu veliku misao?
— Eto, pretvoriti kamen u hleb — to bi bila jedna velika misao.
— Je li to najveća? Da, odista, ukazali ste mi čitav jedan put; recite: je li to najveća?
— Vrlo velika, dragi prijatelju, vrlo velika, ali nije najveća; velika, ali drugostepena, ona je samo u danom trenutku velika; kad se čovek najede, više ne misli na to; naprotiv, odmah će reći: „Tako, sad sam se najeo, a šta sad da radim?“ Pitanje ostaje vekovečno otvoreno.
— Jedanput ste govorili o „ženevskim idejama“; nisam razumeo kakve su to „ženevske ideje“?
— Ženevske ideje, to je vrlina bez Hrista, dragi prijatelju, to su današnje ideje, ili, bolje da kažem, ideja cele današnje civilizacije. Jednom reči, to je jedna od onih dugih istorija koje je vrlo dosadno počinjati, i biće mnogo bolje da razgovaramo o čemu drugom, a još bolje da ćutimo o čemu drugom.
— Vi biste sve da ćutite!
— Dragi prijatelju, seti se da je ćutati dobro, bezopasno i lepo.
— Lepo?
— Naravno. Ćutanje je uvek lepo, i čovek koji ćuti uvek je lepši od čoveka koji govori.
— Govoriti ovako kao sa vama, naravno, to je isto kao ćutati. Do đavola takva lepota, a pre svega, do đavola i ta korist!
— Dragi moj,—reče mi on tada najednom, s malo promenjenim tonom, čak s osećanjem i sa nekom naročitom ubedljivošću, — dragi moj, nije mi ni najmanje namera da te zadobijem za kakvu buržoasku vrlinu u zamenu za tvoje ideale, ne tvrdim ti da je „sreća bolja od herojstva“; naprotiv, herojstvo stoji iznad svake sreće, i već sama sposobnost za n> predstavlja sreću. Na taj način, to je među nama prečišćeno. ja te baš i cenim zato što si mogao, u ovo naše zarđalo vreme, da u svojoj duši začneš neku „svoju ideju“ (ne uznemiruj se, to sam vrlo dobro zapazio). Ali, ipak, potrebno je pomišljati i na meru, jer ti bi sad želeo da živiš bučnim životom, da šta bilo zapališ, da šta bilo razdrobiš, da se izdigneš iznad cele Rusije, da prohujiš kao gromovit oblak i sve ostaviš u strahu i oduševljenju, a ti sâm da se skriješ u severnoameričke države. Po svoj prilici je nešto slično u tvojoj duši, i zbog toga smatram za potrebno da te opomenem, jer sam te iskreno zavoleo, dragi moj.
Šta sam i iz toga mogao da zaključim? Tu je jedino bilo uznemirenja zbog mene, zbog moje materialne sudbine; pokazivao se otac sa svojim prozaičnim, iako dobrim osećanjima; ali da li je meni bilo potrebno to s obzirom na ideju za koju je svaki čestit otac dužan da pošlje svoga sina i u smrt, kao što je stari Horacije poslao svoje sinove za ideju
Rima?
Prilazio sam mu često s pitanjima vere, ali tu je bilo najviše magle. Na pitanje: šta imam da radim u tom smislu?
on mi je odgovorio na najgluplji način kao malom detetu: — Potrebno je verovati u Boga, dragi moj.
— Ali ako ja u sve to ne verujem? — viknuh ja ljutito.
— To je divno, dragi moj.
— Kako divno?
— To je najbolji znak, dragi prijatelju; čak vrlo siguran znak, jer naši ruski ateisti su, samo ako su u istini ateisti i ako imaju iole pameti — najbolji ljudi na celom svetu, i uvek skloni da zavole Boga, zato što je on bezuslovno dobar, a dobar je zato što je beskrajno zadovoljan time što su oni — ateisti. Ateisti naši — to su ljudi poštovanja dostojni i u najvećoj meri sigurni, tako reći stubovi otadžbine...
Ovo je, naravno, već bilo nešto, ali ja nisam hteo to; samo jedanput se izrekao, ali tako čudno da me je vrlo mnogo iznenadio, naročito s obzirom na sve ono katoličanstvo, i na verige za koje sam o njemu slušao:
— Dragi moj, — rekao mi je jedanput, ne kod kuće nego na ulici, posle jednog dužeg razgovora; ja sam ga pratio. —Dragi prijatelju, — voleti ljude takve kakvi su, to je nemoguće. A ipak moraš. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno, moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi svojoj niski, i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe, da im čini dobro i da prođe mimo. Ovo je malo gordo, ali tačno. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri, jer tad su najčešće i rđavi. O, dragi moj, to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne, — svejedno. Ljubiti bližnjega svoga, a ne prezirati ga, — to nije moguće. Po mom mišljenju, čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka, i „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim rečima, sebe si sam stvorio, te i ljubav prema sebi samom), — i koga, prema tome, nikada neće ni biti u stvari.
— Nikada neće ni biti?
— Dragi prijatelju, slažem se da bi to bilo malo glupo, ali to nije moja krivica; a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet, to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje.
— I vas posle ovoga nazivaju hrišćaninom, — uzviknuh ja, — monahom koji nosi verige, propovednikom? Ne razumem!
— A ko me tako naziva?
Ispričao sam mu; saslušao me je vrlo radosno, ali je prekinuo razgovor.
Nikako ne mogu da se setim kojim povodom se među nama podenuo ovaj razgovor koji neću zaboraviti; ali znam da je on bio čak besan, što mi se s njim gotovo nikad nije dogodilo. Govorio je strasno i bez osmejaka, kao da i ne govori meni. Ali mu opet nisam poverovao: zar je on mogao s čovekom kao ja što sam, govoriti o takvim stvarima ozbiljno?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:01 am

[You must be registered and logged in to see this link.]


GLAVA DRUGA
I
Toga jutra, petnaestoga novembra, zatekao sam ga kod „kneza Serjože“. ja sam ga i doveo u vezu s knezom, mada su njih dvojica i bez mene imali dovoljno dodirnih tačaka (govorim o onim ranijim istorijama u inostranstvu itd.). Sem toga, knez mu je dao reč da će mu iz nasleđa ustupiti bar jednu trećinu, što bi činilo najmanje dvadeset hiljada rubalja. Meni je, sećam se, tada bilo užasno čudno što on ustupa svega jednu trećinu, a ne celu polovinu, ali sam ćutao. Ovo obećanje o ustupanju knez je dao po sopstvenoj volji; Versilov ni rečcom nije u tome učestvovao; knez se sam istrčao, a Versilov je samo ćutke saslušao, i nijedanput docnije nije pomenuo, čak ni pokazao da se uopšte seća toga obećanja. Ovim povodom beležim da je knez u početku bio Versilovim vrlo očaran, naročito njegovim govorima, čak se njime oduševljavao, i to mi je više puta rekao. Često je uzviknuo kad smo bili nas dvojica sami, i gotovo sa očajanjem po sebe, da je on „toliko neobrazovan, da je na tako lažnom putu“!... O, tada smo još bili toliko dobri prijatelji!... I ja sam se tada trudio da Versilovu o knezu istaknem samo dobre strane, i da branim njegove nedostatke, iako sam ih i sâm video; ali Versilov je na sve to ćutao ili se osmejkivao.
— Ako ima mana, ima bar isto toliko i odlika koliko i mana! — uzviknuo sam jedanput kad sam bio nasamo s Versilovim.
— Bože, koliko mu laskaš! — nasmeja se on.
— Čime mu laskam? — ne mogoh odmah da shvatim.
— Isto toliko odlika! Onda će njegove mošti da se posvete, ako ima isto toliko odlika koliko ima mana!
Ali, naravno, to nije bila nikakva ocena. Uopšte, o knezu je nekako izbegavao tada da govori, kao i uopšte o svemu svakodnevnom; ali o knezu naročito. Još tada sam naslućivao da posećuje kneza i bez mene, i da njih dvojica imaju osobite odnose, ali sam prelazio preko toga. Nisam bio ljubomoran ni zbog toga što je s njim vodio razgovore nekako ozbiljnije nego sa mnom, tako reći određenije, i manje se osmejkivao: tada sam bio toliko srećan da mi se sve to čak dopadalo. Izvinjavao sam Versilova i time što je knez bio malo ograničen, i zbog toga voleo u govoru tačnost, a izvesne nianse uopšte nije mogao da shvati. Samo, u poslednje vreme počeo je nekako da se emancipuje. Njegova osećanja prema Versilovu počela su gotovo da se i menjaju. Osetljivi Versilov je to primetio. Pominjem da se knez u to doba i prema meni promenio, čak vrlo primetno; ostale su samo mrtve forme našeg gotovo vatrenog prijateljstva. Međutim, ja ipak nisam prestajao da mu idem; uostalom, kako sam i mogao da mu ne idem kad sam se zapleo u sve to. O, koliko sam tada bio neiskusan, i zar može sama glupost srca da dovede čoveka do tolike neumešnosti i uniženja? Uzimao sam od njega novaca, i mislio sam da to nije ništa, da tako i treba da bude. Uostalom, nije bilo tako: i tada sam ja znao da tako ne treba, nego — prosto nisam mislio o tome. Nisam išao zbog novaca, iako mi je novac bio užasno potreban. Znao sam da mu ne idem zbog novaca, ali mi je bilo jasno da ću mu svaki dan otići da uzmem novac. Ponelo me je nešto, sem svega toga, sasvim nešto drugo je bilo u mojoj duši, — pevalo je u mojoj duši!
Kad sam ušao, u jedanaest sati pre podne, zatekao sam Versilova kako baš završava neku svoju dugačku tiradu; knez je slušao, šetajući po sobi, a Versilov je sedeo. Knez je izgledao uzbuđen. Versilov je gotovo uvek mogao da ga uzbudi. Knez je bio vrlo osetljiv čovek, do naivnosti, zbog čega sam ga u mnogo slučajeva gledao sa visine. Ali, ponavljam, u poslednje doba bio je nekako ljutit i pakostan. Kad me je video, zastao je, i na licu mu se pojavio nemio izraz. ja sam potajno znao kako treba objašnjavati taj izraz toga jutra, ali nisam očekivao da će se njegovo lice do te mere izmeniti. Bilo mi je poznato da su ga skolile razne brige, ali je gadno bilo to što sam znao samo njihov deseti deo — ostalo je za mene tada bila potpuna tajna. Zbog toga je to bilo gadno i glupo, što sam mu često dolazio baš da ga tešim, da mu dajem savete, i čak sam se s visine smejao njegovoj slabosti što se ljuti na „takve sitnice“. On je na sve to ćutao; ali nije moguće da me u tim trenutcima nije užasno mrzeo: bio sam u suviše lažnom položaju, a to nisam ni slutio. O, Bog neka mi bude svedok, da glavnu stvar nisam slutio!
On mi ipak ljubazno pruži ruku, Versilov klimnu glavom, ne progovorivši ni reči. ja se pružih no divanu. Kakav sam to tada imao ton, i kakvo ponašanje! Čak sam i dalje išao, njegove poznanike sam tretirao kao svoje... Oh, kad bih imao mogućnosti da sad sve iznova otpočnem, kako bih se sad umeo drukčije držati!
Dve reči, da ne bih zaboravio; knez je tada bio u istom stanu, samo ga je zauzeo gotovo u celini; sopstvenica stana Stolbjejeva bavila bi se svega mesec dana, i opet bi nekuda otputovala.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:02 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



II
Govorili su tada o plemstvu. Beležim da je ova ideja kneza često uzbuđivala, bez obzira na ceo njegov progresizam, i čak mi se čini da se mnogo odvratnih stvari u njegovom životu dogodilo i začelo zbog ove ideje: ceneći svoje kneževstvo, a budući siromah, on je celoga svoga života iz lažnoga ponosa rasipao novac i zapadao u dugove. Versilov mu je nekoliko puta nagoveštavao da se kneževstvo ne sastoji u tome, i hteo je da mu u srce usadi višu misao; ali se knez na kraju počeo da nalazi uvređen što ga on uči. Očevidno je nešto slično moralo biti i ovoga jutra, ali ja nisam bio pri početku. Versilovljeve reči su mi se u početku činile nazadne, ali on se docnije popravio.
— Reč čast znači dužnost, — govorio je on (prepričavam samo smisao i koliko sam zapamtio). Kad u državi vlada povlašćena kasta, onda je zemlja snažna. Povlašćena kasta uvek ima svoju čast i svoje shvatanje časti, koje može da bude i nepravilno, ali gotovo uvek služi kao spona i snaži zemlju; ona je korisna u moralnom pogledu, ali više politički. No od toga trpe robovi, to jest svi oni koji ne pripadaju kasti. Da ne bi trpeli — izjednačavaju se u pravima. Tako je i kod nas učinjeno, i to je divno. Ali posle svih proba videlo se da se svuda do sada (to jest u Evropi) posle izjednačenja u pravima smanjilo osećanje časti, pa, dakle, i u dužnosti. Egoizam je zamenio pređašnju ideju koja je spajala, i sve se raspalo u ličnoj slobodi. Oslobođeni ljudi, kad su ostali bez spojne ideje, toliko su izgubili na kraju krajeva svaku višu vezu, da su čak prestali da brane i svoju zadobivenu slobodu. Ali ruski tip plemstva nikad nije ličio na evropski tip. Naše plemstvo bi moglo i sad, kad je izgubilo prava, ostati viša kasta u obliku čuvara časti, svetlosti, nauke i više ideje, i, što je glavno, ne odvajajući se u zasebnu kastu, jer to bi bila smrt ideje. Naprotiv, vrata u kastu su kod nas već odavno zatvorena; sad je došlo vreme da se za svagda otvore. Neka svaki podvig časti, nauke i hrabrosti kod nas da svakome pravo da se pridruži vrhovnom redu ljudi. Na taj način će kasta sama sobom da se pretvori u zbir najboljih ljudi, u bukvalnom i istinskom smislu, a ne u pređašnjem smislu privilegovane kaste. U tom novom, ili, bolje, obnovljenom obliku kasta bi se mogla održati. Knez iskezi zube:
— Kakvo će to biti plemstvo? Vi to projektirate nekakvu masonsku ložu, a ne plemstvo.
Ponavljam, knez je bio užasno neobrazovan. Od ljutine sam promenio mesto na divanu, iako se nisam potpuno slagao s Versilovim, Versilov je potpuno shvatio zašto knez pokazuje zube:
— Ne znam u kome smislu pominjete masonstvo, — odgovori on, — uostalom, kad se čak jedan ruski knez odriče takve ideje, onda, naravno, još nije došlo njeno vreme. Ideja časti i prosvećenosti, kao zavet svakoga čoveka koji želi da se pridruži kasti, nezatvorenoj i besprekidno obnavljanoj, — to je utopija, ali zašto da je nemoguća? Iako ta misao postoji samo u malobrojnim glavama, ona ipak time još nije propala, nego svetli kao žiža u dubokoj tami.
— Vi volite da upotrebljavate reči: „viša misao“, „velika misao“, „ideja koja spaja“, i slično; želeo bih da znam šta vi u stvari podrazumevate pod reči „velika misao“?
— Odista ne znam kako da vam odgovorim na to, dragi moj kneže, — fino se nasmeši Versilov. — Najtačnije će biti ako vam priznam da eto, ne umem da vam odgovorim. Velika misao — to je većinom osećanje koje često odveć dugo ostaje bez svoga određenja. Znam samo da je ona uvek bila ono iz čega je isticao živi život, to jest ne veštački i ne izmišljeni život, nego, naprotiv, onaj pravi, nikad dosadni, veseli život; na taj način je viša ideja iz koje on ističe, nesumnjivo neophodna, — na sveopšte nezadovoljstvo, razume se. — Zašto na nezadovoljstvo?
— Zato što je dosadno živeti sa idejama, a bez ideja je život uvek veseo.
Knez je progutao pilulu.
— A kakav je taj živi život, po vašem mišljenju? (On se očevidno ljutio).
— Ni to ne znam, kneže; znam samo da to mora da je nešto užasno prosto, najobičnije i što pada u oči svakodnevno, što se događa svakoga trenutka, i toliko prosto da nikako ne možemo da verujemo da je toliko prosto i, prirodno, prolazimo pored njega evo već mnogo hiljada godina, ne primećujući ga i ne poznajući.
— Hteo sam samo da kažem da je vaša ideja o plemstvu u isto doba i odricanje plemstva, — reče knez.
— Pa, ako baš toliko hoćete, kod nas plemstva, možda, nikad nije ni bilo.
— Sve je to užasno tamno i nejasno. Kad čovek već govori, ja mislim da treba i da razvije svoju misao...
Knez namršti čelo i uzgred baci pogled na časovnik na zidu. Versilov ustade i uze šešir.
— Da razvijem svoju misao? — reče on, — ne, bolje je da je ne razvijam, a zatim, to mi je strast da govorim bez razvijanja misli. Takav sam. Imam još jednu osobinu: dogodi se da počnem da razvijam jednu misao u koju verujem, i gotovo uvek izađe na to da na kraju izlaganja ja sam prestajem da verujem u ono što sam izložio; i sad se bojim da mi se to ne dogodi. Do viđenja, dragi kneže: kod vas uvek mnogo govorim.
On iziđe; knez ga ljubazno isprati, ali ja sam bio uvređen.
— Šta ste se smrkli? — najedared izusti on, ne gledajući me i prolazeći pored mene za svoj pisaći sto.
— Smrkao sam se zato, — počeh ja s drhtavim glasom, — što vidim kod vas tako čudnu promenu tona prema meni, i čak i prema Versilovu, da... Naravno, Versilov je, možda, otpočeo malo reakcionarno, ali se docnije popravio i... u njegovim rečima se krije, možda, kakva duboka misao, ali ga vi prosto niste shvatili i...
— Prosto ne dam nikom da me poučava i da me smatra za derište! — odseče on gotovo s gnevom.
— Kneže, takve reči..,
— Molim, imajte ljubaznost: bez teatralnih gestova! Znam da je podlo ono što radim, da sam rasipnik, kockar, možda i lopov... da, lopov, zato što svakoga dana gubim na kocki novac, svoje porodice, ali ipak neću sudiju nada mnom. Neću i ne dopuštam. ja sam sam svoj sudija. I našto ta dvosmislenost? Ako je što hteo da mi kaže, što mi ne kaže otvoreno, nego proriče maglovite budalaštine. Samo, da bi mi mogao to reći, treba za to da ima pravo, treba i sam da ima časti...
— Prvo, nisam bio od početka i ne znam o čemu ste govorili, a drugo, zbog čega Versilov nema časti, dopustite mi da vas zapitam?
— Dosta, molim vas, dosta. Sinoć ste tražili trista rubalja, evo vam ih... — On metnu preda me na sto novac, sam sede u fotelju, zaturi se nervozno u njoj, i prebaci nogu preko noge. ja ostadoh zbunjen:
— Ne znam... — promrmljah Ja: — iako sam vam tražio... i mada mi je novac sad vrlo potreban, ipak, s obzirom na ovakav ton...
— Ostavite ton. Ako sam vam rekao ma šta oštro, oprostite mi. Uveravam vas da sam daleko od toga. Čujte u čemu je stvar: dobio sam pismo iz Moskve; moj brat Saša, onaj dečko, vi znate, umro je pre četiri dana. Moj otac, kao što vam je takođe poznato, ima već dve godine kako je paralizovan, i sad mu je, pišu mi, gore, ne može reči da progovori i ne poznaje nikoga. Svi su se tamo obradovali nasleđu, i hteli bi da ga odnesu u inostranstvo; ali mi piše doktor da će otac teško doživeti i dve nedelje. Na taj način ostajemo moja majka, sestra i ja, i, u stvari, sad gotovo jedino ja... Jednom reči, ja sâm... Ovo nasleđe... Ovo nasleđe — o, možda bi bolje bilo da nam uopšte nije ni pripalo! Ali evo šta hoću baš vama da saopštim: obećao sam od toga nasleđa Andreji Petroviću minimum dvadeset hiljada rubalja... A, međutim, zamislite, zbog raznih formalnosti do sada nije bilo moguće ništa učiniti. ja čak... mi, to jest... to jest moj otac još nije uveden čak ni u vlasništvo toga imanja. Međutim, poslednje tri nedelje izgubio sam ja toliko novaca, a onaj odvratni Stebeljkov uzima takve procente... Dao sam vam sad gotovo poslednju paru...
— O, kneže, ako je tako...
— Ne kažem ja to zato, ne zato. Stebeljkov će sigurno danas doneti, i za trenutak to će biti dovoljno, ali đavo ga znao kakav je taj Skobeljkov. Molio sam ga da mi nabavi deset hiljada, da bih bar deset hiljada mogao dati Andreji Petroviću. Moje obećanje da ustupam treći deo, muči me. Dao sam reč i moram de je održim. I kunem vam se, borim se da se oslobodim obaveza bar s te strane. One su mi teške, teške, nesnosne! Ova me obaveza tišti... Ne mogu da vidim Andreju Petrovića zato što ne mogu da mu pogledam pravo u oči... zašto on to zloupotrebljava?
— Na koji način on to zloupotrebljava, kneže? — stadoh ja preda nj začuđen. — Da li vam je on ikad što pomenuo?
— O, ne, i ja to cenim, ali ja sam sebi prebacujem. I, najzad, ja se sve dublje i dublje zaplićem... Ovaj Stebeljkov...
— Čujte, kneže, smirite se, molim vas; vidim da se sve jače uzbuđujete što više o tome govorite, a, međutim, možda je sve to samo uobraženje. O, i ja sam se zapleo, podlo, i nemam opravdanja; ali ipak znam da je to samo privremeno... i čim dobijem na kartama određenu sumu, onda ću... recite mi, s tih tri stotine biću vam dužan dve hiljade pet stotina, je li tako?
— Čini mi se da vam ih nikad još nisam tražio, — najedanput se obrecnu na mene knez.
— Vi rekoste: Versilovu deset hiljada. Ovo što sad od vas uzimam, to su, naravno, pare koje idu na račun Versilovljevih dvadeset hiljada; inače ne dopuštam. Ali... ali ću sigurno ja vratiti... Zar vi mislite da vam Versilov dolazi zbog para?
— Za mene bi bilo lakše kad bi on dolazio zbog para, — zagonetno promrmlja knez.
— Vi govorite o nekoj „obavezi koja vas tišti“... Ako se to odnosi na Versilova i mene, onda je to, Boga mi, uvreda. I, najzad, vi kažete: zašto nije on sam takav kako uči druge — to je vaša logika! Ali, prvo, to nije nikakva logika, dopustite mi da vam to kažem, zato što, kad on i ne bi bio takav, on ne bi ipak mogao da ne propoveda istinu... I, najzad, kakva je to reč „propoveda“? Vi kažete: „prorok“. Recite mi, jeste li ga vi to nazvali „ženskim prorokom“, u Nemačkoj?
— Ne, nisam ja,
— Meni je Stebeljkov rekao da ste vi.
— Slagao je. ja nisam majstor u izmišljanju podrugljivih imena. Ali kad neko propoveda čast, treba i sam da bude častan — to je moja logika, a ako je nepravilna, svejedno mi je. ja hoću da tako bude, i biće tako. I niko, niko mi ne sme doći da mi sudi u mojoj kući, i da me smatra za derište! Dosta! — vikao je on, mahnuv na mene rukom da ne govorim dalje... — Ah, najzad!
Vrata se otvoriše, i u sobu uđe Stebeljkov.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:03 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



III
On je jednako bio isti: kao i pre kicoški obučen, kao i pre se prsio, na isti način glupo gledao u oči, i uobražavao da je prepreden, i bio sobom vrlo zadovoljan. Samo je sad, kad je ušao, nekako čudno gledao oko sebe; bilo je nečeg naročito obazrivog i radoznalog u njegovom pogledu, kao da je hteo nešto da pogodi po našim fizionomijama. Uostalom, odmah se umirio i samouvereni osmejak mu zasja na usnama, onaj njegov „prezrivodrski“ osmejak koji mi je bio neiskazano odvratan.
Znao sam odavno da je vrlo mučio kneza. Dolazio je i meni dva-tri puta. Ja... ja sam takođe imao s njim posla ovoga poslednjega meseca, ali sad sam, iz izvesnog razloga, bio malo iznenađen zbog njegovog dolaska.
— sad ću, — reče mu knez, ne pozdravivši se s njim, i, okrenut nama leđima, stade vaditi iz pisaćega stola potrebne hartije i račune. Što se mene tiče, ja sam bio vrlo uvređen poslednjim kneževim rečima; aluzija na nečasnost
Versilovljevu bila je toliko jasna (i toliko me je iznenadila!), da nije bilo moguće da odem od kneza bez radikalnog objašnjenja. Ali to nije bilo moguće u prisustvu Stebeljkovljevom. Opet se prućih na divan i otvorih jednu knjigu koja je ležala preda mnom.
— Bjeljinski, drugi deo! Ovo je novost! Vi želite da se prosvetite? — rekoh ja knezu i, izgleda, vrlo usiljeno.
On je bio vrlo zauzet i žurio se, ali na moje reči odmah se okrenuo:
— Molim vas, ostavite tu knjigu na miru! — reče oštro.
Ovo je već prevazilazilo granicu i, što je glavno, pred
Stebeljkovom! Kao naročito, Stebeljkov se lukavo i ružno iskezi, i krišom mi glavom pokaza na kneza. ja okrenuh glavu od toga glupaka.
— Ne ljutite se, kneže; ustupam vas glavnoj ličnosti, a dotle iščezavam...
Rešio sam se da se nimalo ne ustručavam.
— Jesam li ja ta — glavna ličnost? — prihvati Stebeljkov, veselo pokazujući sam sebe prstom.
— Jeste, vi; vi ste glavna ličnost, i sami to dobro znate.
— Nije tako, dopustite. Svuda na svetu ima jedan drugi čovek. ja sam taj drugi čovek. Postoji prvi čovek, i postoji drugi čovek. Prvi čovek stvara, a drugi čovek uzima. Znači, drugi čovek postaje prvi čovek, a prvi čovek — drugi čovek. je li tako ili nije?
— Možda je i tako, samo vas ja, no običaju, ne razumem.
— Dopustite. U Francuskoj je bila revolucija i svima poodsecaše glave. Došao je Napoleon i uzeo sve. Revolucija — to je prvi čovek, a Napoleon — drugi čovek. I dogodilo se da Napoleon postane prvi čovek, a revolucija je postala drugi čovek. je li tako ili nije?
Uzgred beležim da sam u tome što je on uzeo da sa mnom govori o francuskoj revoluciji, video opet jednu od njegovih ranijih lukavih aluzija, koja mi je bila vrlo smešna: on me je neprestano smatrao za nekakvoga revolucionara, i kadgod bi me sreo, našao je za neophodno da sa mnom malo povede razgovor te vrste.
— Hajdemo, — reče knez, i obojica odoše u drugu sobu. Kad sam ostao sam, konačno sam odlučio da mu vratim njegovih trista rubalja čim iziđe Stebeljkov. Taj mi je novac do krajnosti bio potreban, ali tako sam se rešio.
Oni su se zadržali tamo jedno deset minuta sasvim nečujno, i onda najedanput počeše govoriti glasno. Govorili su obojica, no knez najednom poče vikati kao da je u velikom razdraženju, gotovo u besnilu. On je neki put vrlo naprasit, tako da sam mu više puta morao da popustim. Ali u istom trenutku uđe lakej sa prijavom; pokazah mu njihovu sobu, i čim je on ušao, tamo se odmah sve umirilo. Knez je brzo izišao iz sobe sa zabrinutim licem, ali s osmejkom; lakej ode, i posle pola minuta uđe knezu jedan posetilac.
Ovo je bio vrlo važan posetilac; jedan gospodin sa epoletama i drugim znacima vojnim, kome nije moglo biti preko trideset godina, otmene i nekako stroge spoljašnosti. Napominjem čitaocu da knez Sergije Petrović još nikako nije bio primljen u višim petrogradskim krugovima, mada je to strasno želeo (za ovu njegovu želju sam znao), i zato je za nj ova poseta imala vrlo veliku važnost. Ovo poznanstvo, kako mi je bilo znano, bilo je načinjeno tek pre kratkog vremena, posle mnogo kneževog truda; posetilac mu je sad vraćao posetu, ali, na nesreću, naišao je u nezgodan čas po domaćina. Video sam s kakvim se mučenjem i s kakvim izgubljenim pogledom knez obrnuo za čas Stebeljkovu, ali je Stebeljkov podneo pogled kao da se ništa nije desilo, i, nimalo nemajući nameru da se izgubi, bez ceremonije seo na divan, i počeo rukom da raščerupava svoju kosu, verovatno u znak svoje nezavisnosti. Čak je napravio neko važno lice, jednom reči bio je potpuno nemoguć. Što se mene tiče, naravno, ja sam se već i tada umeo da ponašam, i, razume se, ne bih nikoga osramotio, ali koliko je veliko bilo moje iznenađenje kad sam i na sebi primetio isti izgubljeni, bolni i ljutiti pogled knežev: on se, dakle, stideo nas obojice, i mene je izravnao sa Stebeljkovom. Ova misao me je dovela do besnila; ja se tada još više raširih na divanu, i uzeh da prelistavam knjigu, praveći se da me se oni ništa ne tiču. Stebeljkov je, naprotiv, iskolačio oči, nagnuo se napred, i počeo da sluša njihov razgovor, verovatno smatrajući da je to učtivo i ljubazno. Posetilac je dva-tri puta pogledao na Stebeljkova; uostalom i na mene.
Počeli su da govore o familijarnim novostima; ovaj gospodin je nekada poznavao kneževu majku koja je bila iz jedne čuvene familije. Koliko sam mogao da zaključim, posetilac je, bez obzira na ljubaznost i prividnu prostodušnost tona, bio vrlo ohol, i toliko je sebe cenio da je smatrao da svakom čini veliku čast svojom posetom. Da je knez bio sâm, to jest bez nas, uveren sam da bi bio dostojanstveniji u ponašanju i okretniji; a ovako, u njegovom osmejku, možda odveć ljubaznom, bila je neka nesigurnost, i bio je nekako čudno rasejan.
Nisu posedeli ni pet minuta još, kad se najednom prijavi nov posetilac, i, kao naročito, opet neprijatan. Ovoga sam poznavao dobro i slušao sam o njemu mnogo, iako on mene nikako nije poznavao. To je bio još vrlo mlad čovek, kome je, uostalom, već bilo dvadeset tri godine, odlično odeven, iz dobre familije, i lep, samo je, na žalost, pripadao rđavom društvu. Godinu dana ranije još je služio u jednom od najotmenijih konjičkih gardijskih pukova, ali je morao da sâm podnese ostavku, i ceo svet je znao zašto. Njegova familija objavila je čak u novinama da ne odgovara za njegove dugove, ali je on produžio i do danas svoje terevenke, pozajmljujući novac po deset procenata mesečno, strašno se kockajući po kockarskim društvima i trošeći na jednu poznatu Francuskinju. Pre nedelju dana imao je sreće, te je na kocki dobio dvanaest hiljada rubalja, i sad je likovao. On i knez bili su dobri prijatelji: često su se zajedno kockali; ali knez je zadrhtao kad ga je spazio, to sam primetio s moga mesta: ovaj mladić ponašao se svuda kao da je u svojoj kući, govorio je ne zbunjujući se ničim, glasno i veselo o svemu što mu je padalo na um, i, naravno, nije mu ni moglo pasti na pamet da naš domaćin tako dršće pred svojim važnim posetiocem zbog svoga društva. Čim je ušao, prekinuo je sav razgovor, i odmah počeo da priča o jučerašnjoj kocki, još pre nego što je i seo.
— I vi ste, čini mi se, bili, — obrati se on posle treće rečenice onome važnome posetiocu, za koga je očevidno pomislio da je neko iz njegovoga društva, ali kad ga je bolje pogledao, odmah je uzviknuo:
— Ah, izvinite, a ja sam mislio da ste i vi juče bili s nama!
— Aleksije Vladimirović Darzan, Hipolit Aleksandrović Naščokin,—požuri se knez da ih međusobno upozna; ovoga mladića mogao je ipak predstaviti: bio je iz dobre i poznate familije; ali nas nije hteo da predstavlja, i mi produžismo da sedimo svak u svome uglu. ja nisam nikako hteo ni da osvrnem glave na njih, a Stebeljkov, kad je video ovoga mladića, počeo je da se radosno klibi, i očevidno je pretio da će se umešati u razgovor. Sve to počelo me je, najzad, zabavljati.
— Prošle godine sam vas često viđao kod grofice Verigine, — reče Darzan.
— Sećam vas se, ali vi ste tada bili, čini mi se, oficir, — ljubazno odgovori Naščokin.
— Jeste, bio sam oficir, ali sam dao ostavku... Ah, Stebeljkov, zar je i on ovde? Otkuda on ovde? Evo vidite, nisam više oficir blagodareći baš ovakvoj gospodi, — pokaza on pravo na Stebeljkova i zakikota. Radosno se zasmeja i Stebeljkov, verovatno zato što je to smatrao za ljubaznost. Knez je pocrveneo i brzo se s nekim pitanjem obratio Naščokinu, a Darzan, prišavši Stebeljkovu, poče s njim da govori nešto vrlo živo, ali poluglasno.
—Vi ste, čini mi se, vrlo dobro poznavali u inostranstvu Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu? — zapita posetilac kneza.
— Dakako, poznavao sam je...
— Čini mi se da ćemo ovde uskoro imati jednu novost. Kažu da će se ona udati za barona Bjoringa.
— To je istina! — doviknu Darzan.
— Znate li to tačno? — zapita knez Naščokina, očevidno uzbuđen, i s naročitim naglašavanjem izgovarajući svoje pitanje.
— Tako sam čuo; i o tome se, izgleda, već svuda govori; tačno, naravno, ne znam.
— Tačno je! — priđe im Darzan: —juče mi je rekao Dubasov; on uvek zna prvi takve novosti. Pa i knez bi trebalo da zna...
Naščokin je sačekao Darzana da dovrši, pa se opet obratio knezu:
— U poslednje vreme ona se retko pojavljivala u društvu.
— Poslednjega meseca bio joj je otac bolestan, — nekako suvo odgovori knez.
— Izgleda da je imala avantura!—lupnu najednom Darzan.
Ja digoh glavu i uspravih se:
— Imam zadovoljstvo da lično poznajem Katarinu Nikolajevnu, i smatram za dužnost da izjavim da su svi skandalozni glasovi o njoj samo laž i kleveta... i izmišljeni od onih... koji su joj se udvarali, a nisu uspeli.
Kad sam se ovako glupo izgovorio, ja ućutah, neprestano ih gledajući rasplamteloga lica i uspravljen. Svi se obrnuše meni, ali najedanput zakikota Stebeljkov; razvukao je usta takođe i Darzan, koji je u prvi mah bio poražen.
— Arkadije Makarović Dolgoruki, — pokaza na mene rukom knez, Darzanu.
— Ah, verujte mi, kneže, — obrati mi se Darzan otvoreno i dobrodušno: — to nije od mene; ako je bilo takvih glasova, ja ih nisam širio.
— O, ja i ne govorim za vas! — brzo mu odgovorih ja, ali se Stebeljkov već strašno smejao, i to zato, kako se docnije objasnilo, što me je Darzan nazvao knezom. Moje prokleto prezime i ovde mi je načinilo pakost. I sada još crvenim na pomisao da tada, od stida naravno, nisam smeo da objasnim tu glupost i da izjavim da se zovem — prosto Dolgoruki. To mi se desilo prvi put u životu. Darzan je gledao u nedoumici mene i Stebeljkova koji se smejao.
— Ah, jeste! A kad sam to lepuškastu devojku maločas sreo kod vas na stepenicama, vitku i plavu? — zapita on najedanput kneza.
— Zaista, ne znam kakvu,—odgovori on brzo, pocrvenevši.
— A ko bi drugi znao? — nasmeja se Darzan.
— Uostalom, to... to bi mogla biti... — zamuca knez.
— To je... sigurno bila njegova sestrica, Lizaveta Makarovna! — pokaza najednom na mene Stebeljkov. — I ja sam je maločas video...
—Ah, odista!—prihvati knez, ali sada sa vrlo ozbiljnim i strogim izgledom lica: — to će biti da je Lizaveta Makarovna, dobra poznanica Ane Fjodorovne Stolbjejeve kod koje ja stanujem. Mora biti da je danas bila u poseti kod Darje Onisimovne, takođe bliske poznanice Ane Fjodorovne, na kojoj je ona po odlasku ostavila svoju kuću...
Tako je i bilo. Ta Darja Onisimovna bila je majka jadne Olje, o kojoj sam već pričao, i kojoj je Tatjana Pavlovna našla sklonište kod Stolbjejeve. ja sam vrlo dobro znao da je Liza ranije posećivala Stolbjejevu i da je no koji put docnije posećivala i sirotu Darju Onisimovnu koju smo svi vrlo zavoleli; ali tada, najedanput, posle one uostalom vrlo ozbiljne izjave kneževe, a naročito posle glupoga ispada Stebeljkovljevog, a možda i zbog toga što mi je malo pre rečeno da sam knez, ja najedanput posle svega toga pocrveneh. Srećom, u istom trenutku ustade Naščokin, koji je hteo da ode; on dade ruku i Darzanu. U trenutku kad sam ostao sam sa Stebeljkovom, — Darzan je stojao leđima okrenut prema nama — Stebeljkov mi stade glavom pokazivati na Darzana; ja pokazah Stebeljkovu pesnicu.
Jedan minut docnije otišao je i Darzan, pošto se dogovorio s knezom da se neizostavno nađu sutra na ugovorenom mestu — u jednoj kockarnici, razume se. Pri izlasku doviknuo je nešto Stebeljkovu i malo se poklonio i meni. Čim je Darzan izišao, Stebeljkov skoči s mesta i stade nasred sobe, digav prst u vis:
— Ovaj gospodičić napravio je prošle nedelje ovu stvar: izdao je menicu na kojoj je falsifikovao potpis Averjanovljev. Ta menica u tom obliku postoji, samo još nije isplaćena! To je krivično delo. Osam hiljada.
— I sigurno je ta menica u vas? — pogledam ga besno.
— Ja imam banku, ja imam Mont de piété,[29] a ne menicu. Jeste li kad čuli šta je Mont de piété u Parizu? Hleb i dobročinstvo za siromahe; ja imam Mont de piété...
Knez ga prekide surovo i ljutito:
— Šta ćete tu? Što ste ostali?
— A, — brzo je žmirkao očima Stebeljkov: — a ono? Zar ne može ono?
— Ne, ne, ne, ono ne može, — viknu i udari nogom knez: — rekao sam vam!
— E, kad je tako... onda neka bude tako. Samo to nije tako.
On se najedared okrenu, i pognute glave i leđa pođe brzo iz sobe. Kad je već bio na vratima, doviknu mu knez:
— Da znate, gospodine, da vas se nimalo ne plašim!
Bio je vrlo razdražen, hteo je da sedne, ali kad pogleda u mene, nije seo. Njegov pogled kao da je i meni govorio: „A i ti, zar si još ovde?“
— ja, kneže... — počeh ja.
— Arkadije Makaroviću, sad odista nemam vremena, moram odmah da izađem.
— Samo jedan minut, kneže, za mene je stvar vrlo važna; i, pre svega, uzmite natrag vaših trista rubalja.
— Šta to sad znači?
Šetao je po sobi, ali sad je stao.
— To znači da posle svega što je bilo... i posle onoga što ste govorili o Versilovu da je bez časti, i, najzad, vaš ton za sve ostalo vreme. Jednom reči, nikako ne mogu da ih primim.
— Ali ste ih ipak primali celoga meseca.
On najedanput sede na stolicu. ja sam stajao kod stola i jednom rukom prelistavao knjigu Bjeljinskog, a u drugoj ruci sam držao šešir.
— Imao sam drukčija osećanja, kneže... I, najzad, nikad nije trebalo da dopustim da dođe do ove sume... Ali ta kocka... Jednom reči, ne mogu!
— Danas se niste ničim istakli, i zato ste ljuti; molim vas da tu knjigu ostavite na miru!
— Šta to znači: „niste se istakli“? I, najzad, pred vašim posetiocima gotovo ste me izjednačili sa Stebeljkovom.
— Ah, to je dakle objašnjenje! — jetko se nasmeja on. — Zatim ste se još i zbunili što vas je Darzan nazvao knezom.
On se pakosno nasmeja. ja planuh.
— Ne razumem vas... vaše kneževstvo ne bih primio ni na poklon.
— Poznajem vaš karakter. Kako ste smešno viknuli da zaštitite Ahmakovu... Ostavite tu knjigu!
— Šta to znači? — viknuh i ja.
— O-sta-vi-te knjigu! — riknu on najedanput, besno skočiv sa fotelje, kao gotov da skoči na mene.
— Ovo prelazi svaku granicu, — reknem ja i brzo izađem iz sobe. Ali još nisam došao ni do kraja sobe, kad me on sa vrata svoga kabineta pozva:
— Arkadije Makaroviću, vratite se! Vra-ti-te se! Vrati-te se odmah!
Nisam ga slušao, nego sam išao dalje. On brzim koracima dođe do mene, uhvati me za ruku i odvuče natrag u kabinet. Nisam se protivio.
— Uzmite! — govorio je bled od uzbuđenja, pružajući mi trista rubalja koje sam bio bacio. — Uzmite neizostavno... inače ćemo... neizostavno!
— Kneže, kako mogu da uzmem?
— Eto, zamoliću vas da mi oprostite, hoćete li? Eto, oprostite mi!.„ — Kneže, uvek sam vas voleo, i ako me i vi...
— I ja vas volim; uzmite...
Ja uzeh. Usne su mu drhtale.
— Razumem, kneže, da vas je naljutila ona bitanga... ali, kneže, uzeću samo ako se poljubimo, kao ranije kad bi se sporečkali.
Govoreći to, i ja sam drhtao.
— Kakva nežnost! — promrmlja knez i nasmeši se zbunjeno, ali se naže i poljubi me. Zgranuo sam se: u trenutku kad me je poljubio, na licu sam mu pročitao pravu odvratnost.
— Da li vam je bar doneo novac?...
— Eh, svejedno.
— Pitam zbog vas...
— Doneo je, doneo je.
— Kneže, bili smo prijatelji... i, najzad, Versilov...
— Da, da; dobro!
— I najzad, pravo da kažem, ne znam odista, ovih trista...
Držao sam ih u rukama.
— Uzmite ih, uz-mi-te! — nasmeši se on opet, ali u njegovom osmehu bilo je nečeg rđavog.
Uzeo sam ih.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:04 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



GLAVA TREĆA
I
Uzeo sam ih zbog toga što sam voleo njega. Ko neće da mi veruje, odgovaram mu da sam, toga trenutka bar, kad sam od njega uzeo ovaj novac, bio tvrdo uveren da, samo ako zaželim, mogu naći novaca i suviše i iz drugoga izvora. Prema tome sam, dakle, uzeo od njega novac ne iz krajnje nužde, nego iz delikatnosti, samo zato da njega ne bih uvredio. Avaj, tada sam tako mislio! Ali sam se ipak osećao neprijatno kad sam izlazio od njega: video sam njegovu neobičnu promenu prema meni toga jutra; takav ton nikada dotle nije upotrebljavao; a protiv Versilova, to je bio pravi bunt. Stebeljkov ga je, istina, nečim vrlo naljutio, ali je on počeo još pre Stebeljkova. Ponavljam još jedanput: promena prema meni mogla se primetiti i svih poslednjih dana, ali ne tolika, ne do toga stepena, — i to je glavno.
Mogla je na njega uticati i glupa vest o onom krilnom ađutantu baronu Bjoringu... I mene je ona uzbudila, ali... Stvar je u tome što mi je tada nešto sasvim drugo sijalo pred očima, te sam tako mnogo što propuštao da mi lakomisleno izmakne ispred očiju: prosto sam se trudio da propustim, terao sam od sebe sve što je mračno, i obrtao se jedino onome što sija...
Još nije bio jedan sat posle podne. Od kneza sam se s mojim Matvejom odvezao pravo — da li ćete verovati kome? — Stebeljkovu! On me je malopre iznenadio ne toliko svojim dolaskom knezu (pošto mu je obećao da će doneti novac), koliko time što je, kako mu je to bila glupa navika, namigivao na mene, ali u vezi druge teme, a ne one koju sam ja očekivao. Sinoć još dobio sam od njega gradskom poštom pisamce koje je za mene bilo prilično zagonetno, a u kome me je vrlo molio da ga posetim baš danas, oko dva sata posle podne, jer je „u stanju da mi saopšti neke za mene neočekivane stvari“. A eto o tome pismu malopre kod kneza nije ni pomenuo. Kakve su mogle postojati tajne između Stebeljkova i mene? Takva ideja je bila čak smešna; ali s obzirom na sve što se desilo, ja sam sada, odlazeći njemu, bio malo uzbuđen. Istina, ja sam mu se jedanput, pre dve nedelje, obraćao za novac, i on mi ga je dao, ali smo se tada razišli, i ja ne htedoh uzeti novac; on je nešto nejasno promrmljao po svom običaju, i meni se učinilo da želi da mi nešto predloži, neke naročite uslove; a kako sam ga ja tretirao s velike visine kad god sam ga sretao kod kneza, to sam gordo odbacio svaku misao na naročite uslove, i izišao bez obzira na to što je on potrčao za mnom do vrata; novac sam tada uzeo od kneza.
Stebeljkov je živeo u potpuno odvojenom stanu, i živeo je udobno: imao je baš divne četiri sobe, lep nameštaj, mušku i žensku poslugu, i jednu domaćicu, uostalom prilično staru. Ušao sam ljutit.
— Čujte, prijatelju, — počeo sam još s vrata, — prvo, šta znači ovo pismo? Ne dopuštam prepisku između mene i vas. I zašto mi niste malopre kod kneza rekli to što želite: tamo sam vam bio na raspoloženju?
— A vi što ste takođe ćutali, i niste pitali? — razvuče on usta, zadovoljan sâm sobom.
— Zato što niste potrebni vi meni, nego ja vama — viknuh ja, najedared se razljutivši.
— A što ste mi onda došli kad je tako! — gotovo što nije skakao od zadovoljstva. ja se odmah okrenuh, i htedoh da iziđem, ali on me uhvati za rame.
— Nemojte, nemojte, šalio sam se. Vrlo je važna stvar; videćete sami.
Sedoh. Priznajem da me je stvar zainteresovala. Seli smo za jedan velik pisaći sto, jedan prema drugom. On se lukavo nasmeši i diže prst u vis.
— Molim vas, samo bez vaših lukavstava i bez igre vaših prstiju, i, što je najvažnije, — bez svih alegorija, nego pravo na stvar, inače ću odmah da odem! — viknuh ja opet u ljutini.
— Vi... vi ste gordi! — reče on s nekim glupim prekorevanjem, nagnuvši se prema meni u fotelji i digavši sve bore na čelu.
— Tako i treba s vama!
— Vi... vi ste danas uzeli od kneza para, trista rubalja; ja imam novaca. Moj novac je bolji.
— Otkuda vi znate da sam uzeo? — užasno se iznenadih ja, — da vam nije to on sam rekao?
— On mi je rekao; ne uznemirujte se, rekao mi je onako, uzgred, slučajno uz reč, uz jednu samo reč, ne naročito. On mi je rekao. A mogli ste da ne uzmete od njega. je li tako ili nije?
—Ali vi, čuo sam, derete kožu čoveku vašim procentima.
— Ja imam Mont de piété, i ne derem nikome kožu. ja samo pomažem prijateljima, drugim ljudima ne dajem. Za druge je Mont de piété.
Ovaj Mont de piété bio je običan založni zavod, na tuđe ime, u drugom stanu, koji je cvetao.
— A prijateljima dajem velike sume.
— Šta, zar je i knez takav vaš prijatelj?
— Pri-ja-telj; ali... on priča gluposti. A ne bi smeo da priča gluposti.
— Zar je on toliko u vašim rukama? je li mnogo dužan?
— Mnogo... mnogo je dužan.
— Vratiće vam; ima nasleđe...
— To nije njegovo nasleđe; dužan je novac, i još druge stvari je dužan. Nasleđe je malo. Vama ću dati bez procenta.
— Opet kao „prijatelju“? Čime sam to zaslužio? — nasmejah se ja.
— Zaslužićete. — On se opet nagnuo prema meni celim telom i digao prst.
— Stebeljkove! Bez dizanja prstiju, inače idem.
— Slušajte... on bi mogao da se oženi Anom Andrejevnom! — i pakleno zažmiri na levo oko.
— Čujte, Stebeljkove, naš razgovor postaje toliko skandalozan... Kako smete da pomenete ime Ane Andrejevne!
— Ne ljutite se.
— Slušam vas, s mukom se uzdržavajući, zato što vidim da se ovde sprema neka spletka, pa bih hteo da znam... Ali, Stebeljkove, može da me napusti strpljenje!
— Ne ljutite se, ne gordite se! Imajte malo strpljenja i saslušajte; a posle se opet gordite. Za Anu Andrejevnu znate? Za to da knez može da se oženi... i to znate?
— O tome sam, naravno, slušao, i znam sve; ali nikad nisam o tome govorio s knezom. Znam samo da se ta misao začela u glavi staroga kneza Sokoljskog koji je i sada bolestan; ali ja nikada nisam ništa govorio, i u svemu tome nisam
uzimao nikakva učešća. To vam kažem jedino radi objašnjenja, a sad mi dopustite da vas zapitam, prvo: zbog čega ste sa mnom otpočeli taj razgovor? A drugo, zar knez sa vama govori o takvim stvarima?
— On sa mnom ne govori; on neće sa mnom da govori, ali ja govorim s njim, a on samo neće da me sluša. Jutros
je vikao na mene.
— Dobro je i uradio.
— Stari knez Sokoljski daće velik miraz uz Anu Andrejevnu; ona mu se dopala. Kad se oženi, mladi knez Sokoljski će mi vratiti sve pare. Vratiće mi i nenovčani dug. Sigurno će mi vratiti. A sad nema čime da vrati.
— A ja, zašto sam ja tu potreban?
— Prelazimo na glavnu stvar: vi se sa njim poznajete; vi se sa svima tamo poznajete. U stanju ste sve da saznate.
— Ah, do đavola... šta da saznam?
— Da li hoće knez, da li hoće Ana Andrejevna, da li hoće stari knez. Treba tačno da saznate.
— I vi smete da mi predlažete da budem vaš špijun, i to — za pare! — skočih ja u ljutini.
— Ne gordite se, ne gordite se. Još samo malo strpljenja, svega pet minuta. — Opet me natera da sednem. Očevidno se nije bojao mojih gestova i uzvika; ali ja se reših da ga saslušam do kraja.
— Potrebno mi je da saznam brzo, brzo da saznam, jer... jer će, možda, uskoro biti i dockan. Videli ste kako je jutros progutao pilulu kada je onaj oficir rekao za barona i Ahmakovu?
Odista sam se unižavao što sam ga i dalje slušao, ali me je radoznalost neodoljivo vukla.
— Čujte vi... vi pustahijo! — rekoh mu ja odlučno. — Što ovde sedim i vas slušam i dopuštam da govorite o tim ličnostima... i čak vam i odgovaram, to nije zbog toga što vam dopuštam to po pravu. Prosto vidim neko nevaljalstvo... I, prvo, kakve nade može da ima knez u pogledu Katarine Ivanovne?
— Nema nikakve, ali se ljuti.
— To nije istina.
— Ljuti se. Ahmakova je sada koliko proigrana. On je tu izgubio parolu. Ostaje mu jedino Ana Andrejevna. Daću vam dve hiljade rubalja... bez procenta i bez menice.
Pošto je to izgovorio, on se naglo i važno zaturi u fotelji i izbulji na mene oči. I ja sam ga gledao pravo u oči.
— Vi se odevate u Velikoj Milionskoj ulici; za to su potrebne pare, potrebne su pare; moje su pare bolje od njegovih. Daću vam više od dve hiljade...
— Ali za šta? Za šta, da vas nosi đavo?
Udarih nogom. On se nagnu prema meni i reče mi energično:
— Za to da ne kvarite.
— Ali ja se i bez toga ne mešam u to, — viknuh ja.
— Znam da ćutite; to je dobro.
— Nije mi potrebno vaše odobrenje. ja to vrlo želim i sâm sa svoje strane, ali smatram da to nije moja stvar, i da mi i ne priliči.
— Eto vidite, eto vidite, ne priliči! — diže on prst.
— Šta, eto vidite?
— Ne priliči... He! — i najedared se zasmeja. — Razumem, razumem da vam ne priliči, ali... nećete kvariti? — namignu on; a u tom namigivanju bilo je nešto toliko drsko, čak podrugljivo, nisko! Kao daje u meni pretpostavljao neku niskost, i na tu niskostje računao... To je bilo jasno, ali nikako nisam mogao da shvatim u čemu je stvar.
— I Ana Andrejevna vam je sestra, — reče on najzad sugestivno.
— O tome ne smete govoriti. I uopšte o Ani Andrejevnoj ne smete govoriti.
— Ne gordite se, samo još jedan mali minut! Slušajte: on će dobiti novac i obezbediće sve, — reče važnim glasom Stebeljkov, — sve, sve, vi me pratite?
— I vi mislite da ću ja od njega da primim novac?
— sad ga već uzimate.
— Uzimam svoj novac.
— Kakav svoj novac?
— To je novac Versilovljev: on duguje Versilovu dvadeset hiljada rubalja.
— To je Versilovu, a ne vama.
— Versilovje moj otac.
— Ne, vi ste Dolgoruki, a ne Versilov.
— To je isto! — Odista, tada sam bio u stanju da tako mislim! Znao sam da to nije isto, nisam bio toliko glup, ali sam opet iz „delikatnosti“ tada tako mislio.
— Dosta! — viknuh. — Baš ništa više ne razumem. I kako ste smeli da me zovete za takve gluposti?
— Zar zaista ne razumete? Vi se pretvarate, ili? — sporo reče Stebeljkov, i unese mi se u lice s radoznalim i nekako nepoverljivim osmejkom.
— Boga mi, ne razumem!
— Ja kažem: on će obezbediti sve, sve, samo nemojte kvariti, i nemojte ga odvraćati...
— Vi mora da ste pomerili pameću. Šta ste okupili s tim „svi“? Da li mislite na to da će on obezbediti Versilova, šta li?
— Niste vi jedini tu, ni Versilov... ima tu i drugih. A Ana Andrejevna vam je isto tako sestra kao i Lizaveta Makarovna!
Pogledao sam ga s razrogačenim očima. Najednom senu u njegovom ružnom pogledu nešto kao sažaljenje:
— Ako ne razumete, tim bolje! To je dobro, vrlo dobro, što ne razumete. To je pohvalno... ako odista ne razumete.
Uhvatio me je bes.
— Od-la-zi-te mi s vašim glupostima, jeste li poludeli! — viknuh i uzeh šešir.
— To nisu gluposti! Pristajete li? Da znate, opet ćete doći.
— Neću, — odgovorih odsečno na pragu.
— Doći ćete, i tada... tada ćemo drukčije razgovarati. Tada će biti glavni razgovor. Dve hiljade rubalja, zapamtite!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:05 am

[You must be registered and logged in to see this link.]

II
Stebeljkov je na mene učinio tako prljav i zbunjen utisak, da sam se, kad sam izišao, trudio da o njemu i ne mislim, i samo sam opljunuo. Pomisao da je knez mogao govoriti s njim o meni i o novcu, bola me je kao igla. „Danas ću dobiti na kocki i vratiću“, mislio sam odlučno.
Koliko god da je bio glup i zbunjen na jeziku ovaj Stebeljkov, ipak sam u njemu video izrazitog nevaljalca u celom njegovom blesku, i, što je glavno, odmah sam pogodio da se tu plete nekakva intriga. Samo tada nisam imao vremena da ulazim ni u kakve intrige, i to je bio glavni uzrok mome slepilu! Uznemireno sam pogledao na sat, ali još nije bilo dva; bilo je, dakle, vremena za još jednu posetu, inače bih propao do tri sata od uzbuđenja. Odvezao sam se Ani Andrejevnoj Versilovoj, mojoj sestri. S njom sam se već davno sprijateljio kod moga staroga kneza, i to u vreme njegovog bolovanja. Misao da ga već tri-četiri dana nisam video, mučila je moju savest; ali me je baš Ana Andrejevna kod njega zamenila, knez ju je vrlo zavoleo i preda mnom ju je nazvao čak svojim anđelom hraniteljem. Povodom ovoga da zabeležim ovde: misao, da se Ana Andrejevna uda za kneza Sergija Petrovića, odista se rodila u glavi moga starca, i on mi ju je već više puta saopštio, naravno kao tajnu. Ispričao sam to Versilovu, pošto sam i ranije primetio da se od svih dnevnih pitanja, prema kojima je bio toliko ravnodušan, Versilov još uvek nekako naročito interesovao kad sam mu ma šta pričao o mojim susretima s Anom Andrejevnom. Versilov mi tada promrmlja da je Ana Andrejevna i sama dovoljno pametna da se nađe u tako delikatnoj stvari i bez tuđih saveta. Razume se, Stebeljkov je govorio istinu da bi joj starac dao miraz, ali kako je on smeo da računa s tim? Jutros mu je mladi knez doviknuo da ga se nimalo ne boji: da li mu je, odista, Stebeljkov govorio u kabinetu o Ani Andrejevnoj? Zamišljam koliko bih se ja naljutio na njegovom mestu.
Ani Andrejevnoj dolazio sam u poslednje vreme baš dosta često u posetu. Ali se tu stalno događala jedna čudna stvar: ona mi je uvek samo naznačivala vreme kad da dođem, i sigurno me je čekala, ali čim bih ja ušao, ona se uvek napravila kao da sam ušao neočekivano i iznenada; ovu njenu crtu sam zapazio, ali sam joj ipak postao privržen. Ona je živela kod Fanariotovih, kod svoje babe, naravno kao njena pitomica (Versilov nije davao ništa za njeno izdržavanje), — ali nije ni najmanje igrala onu ulogu koja se obično pripisuje pitomicama u kućama otmenih dama, kao što je kod Puškina, na primer, u „Pikovoj dami“, pitomica stare grofice. Ana Andrejevna je sama bila kao grofica. Stanovala je u toj kući potpuno odvojeno, to jest iako na istom spratu i u istom stanu sa Fanariotovima, ali u odvojenim dvema sobama, tako da ja, na primer, kad sam ulazio i izlazio, nijedanput nisam sreo nikoga od Fanariotovih. Imala je pravo da prima koga je htela i da upotrebljava celo svoje vreme onako kako joj je bilo prijatno.
Istina, bila joj je već dvadeset i treća godina. U društvo poslednje godine gotovo je prestala da zalazi, iako Fanariotova nije cicijašila na izdatcima svoje unuke, koju je, koliko sam slušao, vrlo volela. Naprotiv, meni se baš to dopadalo kod Ane Andrejevne što sam je uvek zaticao u vrlo skromnim haljinama, uvek nečim zaposlenu, s knjigom ili ručnim radom. Njena spoljašnost imala je nečega manastirskog, gotovo monaškog, i to mi se dopadalo. Nije bila razgovorna, ali je uvek govorila smišljeno, i užasno je umela da sluša, što ja nikada nisam umeo. Kad bih joj rekao da me ipak vrlo podseća na Versilova iako nema s njim nijedne zajedničke crte, ona bi uvek malo porumenela. Porumenela bi često i uvek naglo, ali uvek samo vrlo malo, i ja sam vrlo zavoleo na njenom licu tu osobinu. U njenom prisustvu nisam nikada nazvao Versilova po njegovim prezimenu, nego sam ga nazivao samo „Andreja Petrović“, i to je došlo nekako samo po sebi. Čak mi je jako palo u oči da su se Fanariotovi uopšte, izgledalo je, nekako stideli Versilova: to sam, uostalom, zaključio jedino po Ani Andrejevnoj, te stoga ne znam da li se tu može upotrebiti reč „stideli se“; nešto slično ipak je bilo. Razgovarao sam s njom i o knezu Sergiju Petroviću, i ona me je pažljivo slušala, i, čini mi se, interesovala se za moja saopštenja; ali je nekako uvek ispadalo kao da sam joj ja sam činio ta saopštenja, a ne da me je ona ispitivala. O mogućnosti braka između njih nisam nikada smeo s njom da progovorim, iako sam često želeo, zato što se i meni taj plan delimično dopadao. Ali u njenoj sobi o vrlo mnogim stvarima nisam smeo da govorim, pa sam se ipak retko prijatno osećao u toj sobi. Takođe sam mnogo voleo što je vrlo obrazovana i što je mnogo čitala, i čak naučne knjige; pročitala je mnogo više nego ja. Prvi put me je ona sama pozvala sebi. I tada sam još shvatio da je ona, možda, računala da od mene po nešto sazna. O, u to doba su mnogi mogli od mene da saznadu vrlo mnogo! „Ali šta mari, mislio sam, valjda me ne zove samo zbog toga“; jednom reči, još sam se radovao što sam mogao da joj budem koristan i„. i kad sam sedeo s njom, uvek mi se činilo da to moja sestra sedi pored mene, mada, naravno, o našem srodstvu još nijedanput nisam s njom razgovarao — nijednom reči, nijednom aluzijom čak nisam joj to pomenuo, kao da uopšte nije ni postojalo. Dok sam sedeo kod nje, činilo mi se da se ne može ni pomisliti da o tome govorimo, i, pravo da kažem, gledajući je, dolazila mi je neki put glupa misao u glavu da ona, možda, uopšte i ne zna da smo u srodstvu, — tako se ponašala prema meni.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:07 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



III
Kad sam ušao, iznenadio sam se što sam kod nje zatekao Lizu. Bio sam gotovo poražen. Vrlo dobro mi je bilo poznato da su se one i ranije videle; to se desilo kod „odojčeta“. O toj fantaziji gorde i stidljive Ane Andrejevne: da vidi to odojče, i o susretu onde sa Lizom, možda ću docnije pričati ako bude umesno; ali ipak nisam nikako očekivao da će Ana Andrejevna ikad Lizu pozvati sebi. To me je prijatno iznenadilo. Ne pokazujući to, naravno, i pošto sam se pozdravio sa Anom Andrejevnom i toplo stisnuo ruku Lizi, ja sedoh pored nje. Njih dve zanimale su se važnim poslom: na stolu i na kolenima njihovim ležala je skupocena haljina Ane Andrejevne koju je nosila kad je izlazila; i koja je već bila stara, to znači tri puta obučena, a koju je želela da nekako prekroji. Liza je bila velik „majstor“ za te stvari i imala je ukusa, i tako se sastao ovaj svečani savet „mudrih žena“. Setio sam se Versilova i nasmejah se; a i ja ceo bio sam u svetlom duševnom raspoloženju.
— Vi ste danas vrlo veseli, i to je vrlo prijatno, — progovori Ana Andrejevna, važno i razgovetno izgovarajući reči. Njen glas je bio debeo i zvučan kontraalt, ali je uvek izgovarala reči mirno i tiho, uvek malo spustivši svoje duge trepavice, i s jednim jedva primetnim osmejkom na svom bledom licu. — Liza zna kako sam neprijatan kad nisam veseo, — odgovorih ja veselo.
— Možda i Ana Andrejevna za to zna, — bocnu me nestašna Liza. Draga moja Liza! Da sam samo znao šta se tada događalo u njenoj duši!
— Šta radite sad? — zapita me Ana Andrejevna. (Primećujem da me je sama pozvala da je danas posetim).
— sad evo ovde sedim i pitam se: zašto mi je uvek prijatnije da vas zateknem s knjigom nego za ručnim radom? Ne, istina, ručni rad vam ne stoji dobro. U tome se slažem s Andrejom Petrovićem.
— Još se nikako niste rešili da stupite na universitet?
— Odveć sam vam blagodaran što ne zaboravljate naše razgovore: to znači da o meni neki put mislite, ali... što se tiče universiteta, još se nisam ni na šta odlučio, a sem toga imam svoje naročite namere.
— To jest, on ima svoju tajnu, — primeti Liza.
— Šalu na stranu, Lizo. Jedan pametan čovek rekao mi je ovih dana da smo u celom ovom naprednom pokretu našem za poslednjih dvadeset godina pre svega dokazali da smo grozno neobrazovani. Tu je, naravno, mislio i na naše universitetlije.
— To je sigurno rekao tata; ti užasno često ponavljaš njegove misli, — reče Liza.
— Lizo, ti kao da mi ne dopuštaš da imam svoju pamet.
— U naše vreme je korisno saslušati reči pametnih ljudi i zapamtiti ih, — uze me malo u odbranu Ana Andrejevna.
— Tako je, Ana Andrejevna, — prihvatih ja sa žarom. — Ko ne misli o sadašnjem položaju Rusije, taj nije građanin!
Ja posmatram Rusiju možda sa osobitog gledišta: preživeli smo tatarsku najezdu, zatim dvovekovno ropstvo, i to, naravno, zato što nam je i jedno i drugo bilo po volji. sad je data sloboda i treba podneti slobodu: da li ćemo umeti? Da li će nam biti po volji sloboda? U tome je pitanje.
Liza baci brz pogled na Anu Andrejevnu, a ova je odmah spustila oči i uzela da nešto traži oko sebe; video sam da se Liza sva napela, ali se najednom neočekivano susretoše naši pogledi, i ona prsnu u smej; ja planuh:
— Lizo, tebe čovek baš ne može da razume!
— Oprosti mi! — reče ona prestavši da se smeje i gotovo tužno. — Bog zna šta mi je danas...
I kao da su joj suze zadrhtale u glasu. Bilo me je užasno stid; uzeo sam joj ruku i poljubih je toplo.
— Vi ste vrlo dobri, — meko mi reče Ana Andrejevna kad je videla da sam poljubio ruku Lizi.
— To mi je najmilije od svega, Lizo, što sam te danas video da se smeješ, — rekoh ja. — Verujete li, Ana Andrejevna: u poslednje vreme, kad god sam je sreo, gledala me je nekako čudno, i u pogledu kao da je bilo pitanje: „da nisi nešto saznao? je li sve’ dobro?“ Odista, nešto slično je kod nje.
Ana Andrejevna podiže polako oči i pogleda je oštro, a Liza obori glavu. Video sam, uostalom, vrlo dobro da su se one više i bliže poznavale nego što sam mogao da pretpostavim kad sam malopre ušao; misao na to bila mi je prijatna.
— Rekoste maločas da sam dobar; ne biste verovali kako se kod vas menjam na bolje, i kako mi je prijatno kod vas, Ana Andrejevna, — rekoh ja sa osećajem.
— I meni je vrlo milo što mi baš sad tako govorite, — odgovori mi ona značajno.
Moram da kažem da ona nije nikad sa mnom razgovarala o mom neurednom životu i o glibu u koji sam se uvalio, iako joj je, to sam znao, ne samo sve bilo poznato, nego je o tome i ispod ruke propitivala. Tako da je ovo sad bila prva aluzija u tom pravcu, i — samo me je još više zadobila.
— Šta radi naš bolesnik? — zapitah ja.
— O, mnogo mu je bolje: hoda, a juče i danas se izvezao u šetnju. A zar vi danas niste odlazili kod njega? On vas željno očekuje.
— Kriv sam, ali sad ga vi posećujete i potpuno me zamenjujete; izneverio me je i zamenio me je vama.
Ona načini ozbiljno lice, pošto je, vrlo verovatno, moja šala bila trivialna.
— Bio sam malopre kod kneza Sergija Petrovića, — promrmljah ja, — i... Zbilja, Lizo, jesi li ti bila malopre kod Darje Onisimovne?
— Jeste, bila sam, — nekako kratko odgovori ona, ne podižući glavu. — A ti, čini mi se, svaki dan ideš kod bolesnoga kneza? — zapita ona najedanput, da bi, valjda, ma šta rekla.
— Jeste, ja mu idem svaki dan, ali mu samo ne stignem, — odgovorih ja šaljivo. — Uđem u kuću i okrenem levo.
— I knez je zapazio da vrlo često zalazite kod Katarine Nikolajevne. Juče je o tome govorio i smejao se, — reče Ana Andrejevna.
— A čemu to, čemu se smejao?
— Šalio se, vi ga znate. Rekao je, znate, da jedna mlada i divna žena kod mladoga čoveka vašega uzrasta uvek izaziva osećanje ljutnje i jarosti... — odjednom se zasmeja Ana Andrejevna.
— Čujte... verujte, on je to vrlo tačno rekao, — rekoh ja: — sigurno nije on to kazao, nego ste mu vi to kazali?
— Zašto ja? Ne, on je to rekao.
— Dobro, a ako ta lepa žena obrati pažnju na toga mladoga čoveka, bez obzira na to što je on tako neznatan i stoji povučen u uglu i ljuti se što je još „mali“, i najedanput pretpostavi njega celoj gomili obožavalaca koji su oko nje, šta onda? — zapitah ja najedanput smelo i izazivački. Srce mi je zalupalo.
— Onda ćeš lepo propasti pred njom, — uze da se smeje Liza.
— Propasti? — uzviknuh ja. — Ne, ja neću propasti. Mislim da to nije tačno. Ako mi se koja žena ispreči na putu, mora ona ići za mnom. Meni se ne zatvara put nekažnjeno...
Liza mi je jedanput, mnogo docnije, kad smo se ovoga setili, uzgred rekla da sam tada izgovorio ovu rečenicu vrlo čudno, ozbiljno i kao najedanput zamišljen, ali to je bilo „tako smešno, da nije bilo moguće izdržati“; i odista, Ana Andrejevna se opet nasmejala.
— Smejte mi se, smejte! — rekoh ja kao u pijanstvu, zato što mi se ceo ovaj razgovor i njegov pravac užasno dopadao: — to mi od vas samo čini zadovoljstvo. ja volim vaš smeh, Ana Andrejevna! Vi imate ovu osobinu: ćutite, pa se najedanput zasmejete, za jedan trenut, tako da časak pre toga nije mogao čovek da vam to nasluti po licu.
Poznavao sam u Moskvi jednu damu, samo iz viđenja, posmatrao sam je izdaleka: bila je gotovo isto toliko divna kao vi, ali ona nije umela da se tako smeje, i njeno lice koje je bilo isto tako simpatično kao i vaše — nije nimalo privlačilo; a vaše lice užasno privlači... baš pomoću te osobine... Odavno sam hteo da vam to kažem.
To što sam rekao o jednoj dami da je „bila divna kao vi“, to je bilo samo moje lukavstvo; načinio sam se kao da mi se to otelo neočekivano, tobože kao da nisam ni primetio; znao sam vrlo dobro da žene više cene takve nesvesne pohvale, Nego ma koji drugi fino sadeljan kompliment. I mada je Ana Andrejevna porumenela, ja sam znao da joj je bilo milo. Damu sam potpuno izmislio: jer nisam u Moskvi poznavao nikakvu damu; to sam učinio samo zato da bih mogao da pohvalim Anu Andrejevnu i da joj načinim zadovoljstvo.
— Odista čovek mora da misli, — nasmeja se ona zanosno, — da ste poslednjih dana pod uticajem kakve divne žene.
Bilo mi je kao da negde letim... Čak sam hteo i da im nešto otkrijem... ali sam se uzdržao...
— A zbilja, još nedavno ste se o Katarini Nikolajevnoj izražavali sasvim neprijateljski.
— Ako sam o njoj rekao ma šta ružno, — sevnuh ja očima, — tome je kriva monstruozna kleveta protiv nje da je ona — neprijatelj Andreje Petrovića; kleveta i protiv njega da je on nju voleo, da ju je prosio i slične gluposti. Ta je stvar isto toliko monstruozna kao i ona druga kleveta protiv nje da je, božem, još za vreme života svoga muža, obećala knezu Sergiju Petroviću da će se udati za nj čim ostane udovica, a da posle nije održala reč. ja evo znam iz prve ruke da sve to nije istina, nego da je sve samo šala. Jedanput kad su bili u inostranstvu, u jednom veselom trenutku, ona je odista kazala knezu: „možda“, docnije; ali zar je to moglo značiti što drugo od obične šale? Vrlo dobro znam da knez sa svoje strane nije mogao pridati nikakvu važnost takvom obećanju, i da i nema namere uopšte, — dodadoh, jer mi nešto pade na pamet. — On ima sasvim druge planove, izgleda mi, — upletem tu lukavo. — Malopre je kod njega Naščokin govorio da će se Katarina Nikolajevna, božem, udati za barona Bjoringa: verujte da je knez podneo to saopštenje ne može biti bolje, budite u to uvereni.
— Kod njega je bio Naščokin? — zapita Ana Andrejevna značajno i kao iznenađena.
— Jeste; on je, izgleda, otmen čovek...
— I Naščokin je razgovarao sa njim o toj svadbi sa Bjoringom? — zapita Ana Andrejevna vrlo radoznalo.
— Nisu razgovarali o svadbi, nego tako, o mogućnosti, da se pronose glasovi; on je rekao da se u društvu o tome govori: što se mene tiče, ja sam uveren da je to besmislica.
Ana Andrejevna malo razmisli i nagnu se nad svoj ručni rad.
— Ja volim Sergija Petrovića, — rekoh ja najedanput sa žarom. — On neosporno ima svojih mana, već sam vam govorio, na primer ona njegova jednostranost... ali i njegove mane su dokaz da ima plemenitu dušu, zar nije tako? Danas, na primer, umalo što se nismo zavadili zbog jedne ideje: on je mišljenja da kad čovek govori o plemenitosti, onda i sam mora biti plemenit, inače je sve što kaže — laž. Zar je to logično? A, međutim, to je baš dokaz kakve visoke zahteve on u svojoj duši polaže na čast, dužnost, pravdoljubivost, zar nije tako?... Ah, Bože moj, koliko je ovo sati, — viknuh ja najedanput, pošto mi je iznenada pao pogled na časovnik na kaminu.
— Deset minuta do tri, — mirno reče Ana Andrejevna, pogledavši na časovnik.
Celo vreme dok sam govorio o knezu, ona me je slušala oborena pogleda, sa lukavim, ali ljubaznim osmejkom:
znala je zašto ga toliko hvalim. Liza je takođe slušala nagnuta nad rad, i već odavno nije ulazila više u razgovor.
Skočio sam kao opečen.
— Vi ste se negde zadocnili?
— Jesam... nisam... uostalom, odocnio sam, ali idem odmah. Samo još jednu reč, Ana Andrejevna, — počeh ja u uzbuđenju: — ne mogu da vam ne kažem danas! Hoću da vam priznam da sam već više puta blagosiljao vašu dobrotu i tu delikatnost s kojom ste me pozvali da dolazim kod vas... Na mene je poznanstvo s vama imalo vrlo silan uticaj... U vašoj sobi meni se nekako očisti duša i od vas izlazim bolji nego što sam. To je istina. Kad sedim uz vas, ne samo da ne mogu da govorim o ružnim stvarima, nego ne mogu ni da imam ružnih misli; pored vas one nestaju i, ako mi slučajno uzgred padne na pamet što ružno, pored vas se odmah zastidim toga ružnoga, izgubim hrabrost i pocrvenim u duši. I, znate, bilo mi je vrlo prijatno što sam našao kod vas danas moju sestru... To je dokaz vaše velike plemenitosti... vašeg divnog druželjublja... Jednom reči, vi ste se pokazali kao sestra, ako dopuštate da razbijem taj led, tako da ja...
Dok sam govorio, ona je ustajala sa stolice i bila sve rumenija; ali se najedanput kao trgla od nečeg, od neke linije preko koje ne treba preći, i brzo me prekide:
— Verujte da umem iz svega srca da cenim vaša osećanja... Razumela sam vas i bez vaših reči... i već odavno...
Zastala je zbunjena, i pruži mi ruku. Liza me je najedanput čupnula za rukav. Oprostio sam se i izišao, ali već u drugoj sobi stigla me je Liza.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:07 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



IV
— Lizo, zašto si me povukla za rukav? — zapitam je ja.
— Ona je rđava, ona je lukava, nije dostojna... Ona se pred tobom pretvara, da te ispita, — šaptala mi je Liza brzo i ljutito. Nikad pre toga nisam video u nje takvo lice.
— Lizo, Bog s tobom, zar ona, takva divna devojka?
— Dobro, onda sam ja rđava.
— Lizo, šta ti je?
— Vrlo sam ružna. Ana je, valjda, najlepša devojka, a ja sam ružna. Dosta, ostavi to. Čuj: mama te moli za nešto „što sama ne sme da ti kaže“, tako je rekla. Dragi Arkadije! Okani se kocke, dragi moj, molim te... i mama te moli...
— Lizo, i sam znam, ali... znam da je to bedna malodušnost, no... to su samo sitnice i ništa više! Vidiš, zapao sam u dugove kao budala, i sad bih hteo da dobijem na kocki samo toliko da vratim dugove. Moguće je dobiti na kocki, jer ja sam se kockao bez računa, na juriš kao magare, a sad ću da dršćem za svaku rublju... Ne bio ja, ako ne dobijem. ja se ne kockam iz strasti; kocka nije za mene važna stvar, to je za mene samo prolazno, uveravam te! Odveć sam snažan da ne bih mogao prekinuti čim htednem. Kad vratim pare, biću vaš za uvek, i reci mami da vas više neću napuštati...
— Ovih trista rubalja malopre, šta su te koštale!
— Otkuda znaš? — trgoh se ja.
— Darja Onisimovna je sve čula.
Ali u tom trenutku me je Liza najedared gurnula iza jedne zavese na vratima, i oboje se nađosmo u takozvanom „fenjeru“, tojest u jednoj okrugloj sobici sastavljenoj iz samih prozora. Nisam se još ni osvestio, a začuh jedan poznat glas, zveket mamuza, i poznat mi korak.
— Knez Serjoža, — prošaptah.
— Jeste, on je, — prošapta i ona.
— Zašto si se tako uplašila?
— Tako; ne bih nipošto želela da me vidi ovde...
— Tiens[30] da on ne trči za tobom? — nasmejah se ja: — dao bih mu ja njegovo! Kuda ideš sad?
— Hajde da izađemo; idem s tobom.
— Jesi li se ti tamo već oprostila?
— Jesam; moja bunda je u predsoblju... Iziđosmo; na stepenicama mi dođe na pamet jedna misao:
— Znaš, Lizo, on je možda došao da je prosi!
— N-ne... neće je on prositi... —reče ona odlučno i sporo tihim glasom.
— Ti ne znaš, Lizo, mi smo se istina, danas malo sporečkali, — kad su ti već rekli, — ali, Boga mi, ja ga iskreno volim i želim mu da tu uspe. Opet smo se izmirili. Kad je čovek srećan, on je dobar... Vidiš, on ima mnogo divnih osobina... i humanost... Ima bar dobre začetke,... a u rukama tako odlučne i pametne devojke kao što je Versilova, potpuno bi se uravnotežio, i postao bi srećan. Šteta što nemam vremena,... ali hajde da te malo sa sobom povezem, pa ću ti nešto ispričati...
— Neću, odvezi se sam, ja idem na drugu stranu. Hoćeš li doći na večeru?
— Doći ću, doći ću, kao što sam obećao. Čuj, Lizo: jedan poganac — jednom reči jedan najodvratniji stvor, neki Stebeljkov ako ga znaš, ima na njegove poslove strašno velik uticaj... menice... Jednom reči, drži ga u rukama i toliko ga je pritisnuo, a ovaj se toliko unizio, da sad nema drugoga izlaza nego da se oženi Anom Andrejevnom; bar njih dvojica ne vide ništa drugo. Nju bi, Boga mi, trebalo o tome izvestiti; uostalom, glupost, ona će već i sama umeti sve da udesi. A da li će ga ona odbiti, kako ti misliš?
— Izvini, nemam vremena, — prekide Liza razgovor, a u njenom kratkom pogledu ja videh najednom toliko mržnje, da sam uplašeno viknuo:
— Draga Lizo, zašto se ljutiš na mene?
— Ne ljutim se na tebe; ne kockaj se samo...
— Ah, zbog kocke, ne brini, neću više.
— Maločas si rekao: „kad je čovek srećan“; znači da si srećan danas?
— Užasno, Lizo, užasno! Bože moj, već je tri sata prošlo!... Zbogom, Lizo! Draga Lizočka, reci mi: sme li čovek da ostavi damu da ga čeka? je li to dopušteno?
— Misliš pri sastanku? — zapita Liza sa jedva primetnim, ali nekako mrtvim, drhtavim osmejkom.
— Daj mi tvoju ručicu radi sreće.
— Radi sreće? Moju ruku? Ni po koju cenu ti je ne dam!
I ona brzo ode. I, što je važno, tako je ozbiljno to rekla.
Ja se popeh u svoje saonice.
Da, da, ta „sreća“ je tada i bila glavni uzrok što, kao kakva slepa krtica, ništa sem sebe nisam ni shvatao ni video!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:15 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



GLAVA ČETVRTA
I
Sad se bojim da pričam. Sve je to bilo davno, ali sve to mi je i danas pred očima kao fatamorgana. Kako je mogla takva žena kao što je ona, zakazati sastanak ovakvom ružnom mladiću kao što sam bio Ja? — Eto to je padalo u oči na prvi pogled. Kad sam, ostavivši Lizu, poleteo njoj, i kad mi je zalupalo srce, iskreno sam pomislio u sebi da sam sišao s pameti: ideja o zakazanom sastanku najednom mi se učini tako glupa, da nisam u nju mogao da verujem. Pa ipak nisam u nju nimalo sumnjao; čak je ovako stajala stvar: što mi je jasnije bilo da je glupost, toliko sam više u nju verovao.
Uznemiravalo me je što su već prošla tri sata: „kad mi je zakazan sastanak, zašto odocnjavam na taj sastanak“, mislio sam. Javljale su se i druge misli, kao ova: „šta je bolje sad da radim, da budem drzak ili stidljiv?“ Ali sve je ovo bilo samo sporedno, jer u srcu je bila glavna stvar, i tu je bilo nešto što nisam mogao da odredim. Uoči toga dana mi je rekla: „Sutra u tri sata biću kod Tatjane Pavlovne“, — i to je bilo sve. Ali, pre svega, ona me je i kod sebe, u svojoj sobi, uvek primala samog, te mi je mogla reći sve što ima i bez preseljavanja kod Tatjane Pavlovne; dakle, zašto mi je zakazala drugo mesto, kod Tatjane Pavlovne? Još jedno pitanje: ako je ovo — sastanak, onda, znači, Tatjana Pavlovna neće biti kod kuće. I kako je ona to mogla postići, a da sve ostalo ranije ne objasni samoj Tatjani Pavlovnoj? Znači, i Tatjana Pavlovna je posvećena u tajnu? Ova misao mi se učinila surova, i nekako nečedna, gotovo gruba.
Zar nije mogla prosto-naprosto zaželeti da poseti Tatjanu Pavlovnu i da mi to juče saopšti bez ikakve druge namere — a ja to nisam razumeo! Ona je to i rekla tako uzgred, ne brižljivo, spokojno i posle vrlo dosadne sedeljke, jer sam, celo vreme dok sam bio kod nje juče, ne znam zašto bio kao zbunjen: sedeo sam, jedva progovorio koju reč, ne znajući šta da kažem, bio ljutit i stidljiv strašno, a ona se spremala nekuda da ide, kako se videlo docnije, i očevidno joj je bilo milo kad sam pošao. Sva ova razmišljanja gomilala su se u mojoj glavi. Najzad sam se rešio da uđem, zazvonim, i kad kuvarica otvori vrata, zapitam: „je li kod kuće Tatjana Pavlovna:“ Ako nije kod kuće, onda znači da je „sastanak“. Ali ja nisam u to sumnjao, nisam sumnjao!
Ustrčao sam uz stepenice i — na stepenicama, pred vratima, nestalo je moga straha. „Što bilo, mislio sam, samo neka bude što pre!“ Kuvarica mi je otvorila vrata i sa svojom odvratnom flegmom odgovorila kroz nos da Tatjana Pavlovna nije kod kuće. Hteo sam da zapitam: „A da nema drugoga koga, da ne čeka ko Tatjanu Pavlovnu?“, ali ne zapitah: „bolje da vidim sam“, i, promrmljav kuvarici da ću počekati Tatjanu Pavlovnu, skinem bundu i otvorim vrata...
Katarina Nikolajevna sedela je kod prozora i „čekala Tatjanu Pavlovnu“...
— Nema je? — zapita me ona kao zabrinuta i zlovoljna čim me je videla.
Ni njen glas ni lice nisu odgovarali mojim očekivanjima, tako da sam zastao na pragu zapanjen.
— Koga nema? — promrmljah.
— Tatjane Pavlovne! Zar vas nisam juče zamolila da joj kažete da ću doći kod nje u tri sata?
— Nisam... nisam je uopšte video.
— Zaboravili ste?
Sedoh kao ubijen. Dakle, to je bilo! I, što je najvažnije, sve je bilo toliko jasno kao dva puta dva, a ja —Ja sam neprestano uporno verovao.
— Ne sećam se da ste molili da joj kažem. Vi niste molili: samo ste kazali daćete biti kod nje u tri sata, — izgovorih ja nestrpljivo, i ne gledajući je.
— Ah! — uzviknu ona: — ako ste zaboravili da joj kažete, a znali ste da ću biti ovde, zašto ste vi onda došli ovamo?
Ja digoh glavu: na njenom licu nije bilo ni podsmevanja ni ljutine, lebdeo je samo onaj njen svetli, veseo osmejak pojačan šaljivim izrazom, — njen svakidašnji izraz, uostalom — gotovo detinjasto-šaljiv izraz: „Evo vidiš, uhvatila sam te; šta ćeš sad?“ kao da je govorilo njeno lice.
Nisam hteo da odgovorim, nego sam opet pogledao u zemlju. Ćutanje se produžilo jedno pola minuta.
— Vi sad dolazite od moga oca? — zapita ona.
— Ja sad dolazim od Ane Andrejevne, a kod kneza Nikole Ivanovića uopšte nisam bio... i vi ste to znali, — odgovorih ja na to.
— Nije vam se ništa desilo kod Ane Andrejevne?
— Znači da izgledam kao poludeo? Ne, ja sam i pre nego što sam bih kod Ane Andrejevne izgledao kao poludeo.
— I kod nje niste postali pametniji?
— Ne, nisam postao pametniji. Tamo sam, sem toga, čuo da se udajete za barona Bjoringa.
— Je li vam ona to rekla? — zainteresova se dama.
— Ne, to sam ja njoj rekao, a čuo sam da je jutros Naščokin govorio o tom knezu Sergiju Petroviću kod koga je bio u poseti.
Još nikako nisam dizao glavu; pogledati nju, značilo je obliti se svetlošću, radošću, srećom, a ja nisam želeo da budem srećan. Žaoka negodovanja uvukla se u moje srce, i za čas donesoh ogromnu odluku. I tada počeh da govorim, jedva se sećam šta. Zaduvao sam se i izgovarao nejasno, ali sam je već gledao hrabro. Srce mi je kucalo jako. Govorio sam o nečem što se ni na šta nije odnosilo, uostalom možda sam govorio i skladno. S početka je slušala sa svojim mirnim i strpljivim osmejkom, koji joj nikad nije nestajao s lica, ali, malo po malo, pa se pojavi u njenom ukočenom pogledu prvo iznenađenje, a zatim i strah. Osmejak još nije sasvim iščezao, ali i osmejak se od časa do časa mešao sa strahom.
— Šta vam je? — zapitam je kad sam primetio da je sva zadrhtala.
— Bojim vas se, — odgovori mi ona gotovo uznemireno.
— Zašto ne odlazite? Pošto sad ovde nema Tatjane Pavlovne, a vi znate da neće ni doći, treba dakle da ustanete i da odete.
— Htela sam da je sačekam, ali sada... u stvari... I ona ustade.
— Ne, ne, sedite, — zaustavim je Ja: — evo ste opet zadrhtali, ali se i u strahu smešite... Vi uvek imate osmejak. Evo sad ste se sasvim nasmešili...
— Vi ste u bunilu?
— Jeste, u bunilu sam.
— Bojim se... — prošapta ona opet.
— Čega?
— Da ćete početi da rušite zid... — opet se nasmeši ona, ali sad se već istinski bojala.
— Ne mogu da podnosim vaš osmeh.
I opet počeh da govorim. A sav kao da letim. Kao da me je nešto guralo napred. Nikad, nikad nisam s njom tako govorio, baš sam uvek bio stidljiv. I sada sam se užasno stideo, ali sam ipak govorio; sećam se da sam govorio o njenom licu: „Ne mogu više da podnosim vaš osmeh!“ — uzviknuo sam najednom: — Zašto sam vas zamišljao da ste stroga, sjajna i sa zmijskim društvenim frazama, još dok sam bio u Moskvi? Da, u Moskvi; još tamo sam o vama govorio sa Marijom Ivanovnom i zamišljao vas kakvi ste... Sećate li se Marije Ivanovne? Bili ste kod nje. Kad sam iz Moskve putovao ovamo, celu noć sam vas sanjao u vagonu. Ovde sam do vašega dolaska gledao ceo mesec dana na vaš portre kod vašega oca u kabinetu, i ništa nisam pogodio. Izraz vašega lica je detinjska šaljivost i beskrajna prostodušnost — eto! Užasno sam se tome čudio celo ovo vreme otkako vas posećujem. O, ja znam, i vi umete da pogledate gordo i da uništite čoveka pogledom: sećam se kako ste me pogledali kod vašega oca kad ste se vratili iz Moskve... Tada sam vas video, ali da me je ko zapitao kad sam izišao: kako izgledate? — ne bih umeo da kažem. Čak ni kolikoga ste rasta, ne bih umeo reći. Čim sam vas video, oslepeo sam. Vaš portre nimalo ne liči na vas: vi nemate oči tamne, nego sjajne, a izgledaju tamne jedino zbog dugih trepavica. Vi ste puni, srednjega rasta, ali vaša punoća je čvrsta, laka, punoća zdrave i mlade seoske devojke. Pa i vaše lice je sasvim seosko, lice seoske lepotice, — nemojte se nalaziti uvređena, jer to je dobro, to je bolje — okruglo, rumeno, jasno, otvoreno, nasmejano i... stidljivo lice! Odista, stidljivo! Stidljivo lice Katarine Nikolajevne Ahmakove! Kunem vam se, stidljivo i čedno! Više nego čedno — detinjasto! — Eto to je vaše lice! Celo vreme sam se čudio i neprestano sam se pitao: je li to ta žena? sad znam da ste vrlo pametni, ali u početku sam mislio da ste ograničeni. Vaša je pamet vesela, ali bez svakih ukrasa... Volim još što s vašega lica ne silazi osmeh: to je — moj raj! Volim još i vašu mirnoću, vašu tihost, i to što izgovarate reči tečno, mirno i gotovo leno, — baš tu lenost volim. Izgleda, kad bi se pod vama rušio most, da biste i tada o čemu bilo govorili tečno i mirno... Zamišljao sam vas da ste vrhunac gordosti i strasti, a vi ste čitava dva meseca razgovarali sa mnom kao student sa studentom... Nikad nisam zamišljao da imate takvo čelo: ono je malo nisko kao kod statua, ali belo i nežno, kao mramor, pod bujnom kosom. Imate visoke grudi, lak hod, neobičnu lepotu, a nemate nimalo gordosti. Tek sad sam se o tome uverio, do sada sve nisam verovao!
Celu ovu divlju tiradu ona je slušala raširenih očiju, videla je da i ja sâm dršćem. Nekoliko puta je podizala s gracioznim bojažljivim pokretom svoju ruku koja je bila u rukavicama, da bi me zaustavila, ali bi je opet spuštala u nedoumici i strahu. Nekoliko puta se čak brzo trzala i odmicala od mene. Dva-tri puta se i osmeh zasvetlio na njenom licu; jedno vreme bila je vrlo porumenela, ali pred kraj je postala nesumnjivo uplašena i počela sve više da bledi. Čim sam stao, ona pruži ruku i progovori molećim, ali ipak tečnim glasom:
— Ne treba tako da govorite... tako se ne govori...
I onda ustade s mesta, neužurbano uze svoj šal i muf od samurovine.
— Zar idete? — uzviknuh.
— Ja vas se zaista bojim... vi zloupotrebljavate... — reče ona s nekim sažaljenjem i prekorom.
— Saslušajte me, neću, Boga mi, probijati zid.
— Pa počeli ste već, — nije mogla da se uzdrži a da se ne nasmeši. — Čak i ne znam da li ćete me pustiti da prođem?
I, čini mi se, ona se odista bojala da je neću pustiti.
— Ja ću vam sâm otvoriti vrata, idite, ali znajte: rešio sam se na nešto ogromno; i ako hoćete da date zadovoljstva mojoj duši, vratite se, sedite i saslušajte samo dve reči. Ali ako nećete, vi idite, a ja ću vam sâm otvoriti vrata!
Ona me pogleda i sede.
— S kakvom bi srdžbom izišla druga koja žena, a vi ste seli! —kliknuh ja ushićeno.
— Nikad ranije niste sebi dopuštali da tako govorite.
— Ranije sam uvek bio stidljiv. I sad sam ušao, a nisam znao šta ću govoriti. Vi mislite da sad nisam stidljiv? I sad sam stidljiv. Ali sam se rešio na nešto ogromno, i osetio sam da ću svoju odluku izvršiti. I čim sam doneo tu odluku, odmah sam izgubio glavu, i počeo da govorim sve ovo... Saslušajte, evo moje dve reči: da li ja vas špijuniram ili ne? Odgovorite mi, — to vas pitam!
Lice joj brzo obli rumen.
— Ne odgovarajte još, Katarina Nikolajevna, nego saslušajte sve, pa posle recite celu istinu.
Najedanput sam oborio sve pregrade i poleteo u prostranstvo.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:17 am

[You must be registered and logged in to see this link.]


II
— Pre dva meseca stajao sam ovde iza zavese... sećate li se... a vi ste govorili s Tatjanom Pavlovnom o pismu. ja sam iskočio iza zavese, i, van sebe, izgovorio se. Odmah ste shvatili da ja nešto znam... niste mogli da ne shvatite... vi ste tragali za tim važnim dokumentom i bojali ste se od njega... Čekajte, Katarina Nikolajevna, nemojte još da govorite. Izjavljujem vam da je vaše podozrenje bilo opravdano: taj dokument postoji... to jest postojao je... ja sam ga video; to je jedno vaše pismo upućeno Andronikovu, je li tako?
— Vi ste videli to pismo? — brzo zapita ona, zbunjena i uzbuđena. — Gde ste ga videli?
— Video sam... video sam ga u Krafta... onoga što je izvršio samoubistvo...
— Odista? Vi lično ste videli? Šta je bilo s njim?
— Kraft ga je pocepao.
— Pred vama, jeste li vi videli?
— Preda mnom. Pocepao ga je, verovatno, pred smrt... Tada, naravno, nisam znao da će on da izvrši samoubistvo...
— Na taj način je pismo uništeno, hvala Bogu! — progovori ona sporo, odahnuv i prekrstivši se.
Nisam je slagao. To jest, slagao sam je time što je dokument bio u mene, a nikada nije bio u Krafta, ali to je bila sporedna stvar, a u najvažnijem je nisam slagao, jer u tom trenutku kad sam lagao, ja sam sebi dao reč da ću spaliti to pismo još te večeri. Kunem se da bih ga izvadio i dao joj, da je u tom trenutku bilo kod mene u džepu; ali pismo nije bilo kod mene, nego je bilo u stanu. Uostalom, možda joj ga ne bih ni dao, zato što me je bilo vrlo sramota da joj tada priznam da je pismo u mene, i što sam ga toliko dugo čuvao, toliko dugo čekao, i što joj ga nisam predao. A stvar je ista: čim dođem kući, spaliću ga; u svakom slučaju, nisam slagao! Kunem se da mi je savest bila čista u tom trenutku.
— I kad je tako, — produžim ja gotovo van sebe: — onda mi recite: jeste li vi mene zbog toga privlačili, laskali mi, primali me, što ste podozrevali da ja znam nešto o dokumentu? Čekajte, Katarina Nikolajevna, ne govorite još jedan časak, i pustite me da sve dovršim: celo vreme otkako dolazim kod vas u posetu, celo to vreme sumnjao sam da ste mi zbog toga samo laskali, da biste od mene što saznali za to pismo, da biste me naveli na to da vam priznam... Čekajte još jedan minut: sumnjao sam, ali sam i trpeo. Vaša dvoličnost je bila za mene neizdržljiva, zato što... zato što sam našao da ste vi najplemenitije biće! Reći ću vam otvoreno, reći ću vam otvoreno: bio sam vaš neprijatelj, ali sam našao da ste najplemenitije biće. Sve je bilo u meni odjednom pobeđeno. Ali dvoličnost, to jest sumnja u dvoličnost, mučila me je... sad je potrebno da se sve reši, da se sve objasni, taj čas je došao; ali pričekajte još malo, ne govorite, saznajte prvo kako ja lično gledam na sve to, baš sada, u ovom trenutku; otvoreno vam kažem: ako je bilo i tako, neću se naljutiti... to jest, hteo sam da kažem da se neću naći uvređen, zato što je to potpuno prirodno tako: ja to shvatam. Šta tu može da bude neprirodno i ružno? Dokument vas muči, vi sumnjate na jednog čoveka da sve zna, pa šta, naravno da ste morali želeti da vam on kaže... U tome nema ničega ružnog, baš ničega! Iskreno govorim. Ali je ipak potrebno da mi vi sad ma šta kažete... priznate (oprostite mi zbog ove reči). Potrebna mi je istina. Iz jednog naročitog razloga mi je potrebna! I zato mi recite, Katarina Nikolajevna: jeste li zato bili ljubazni prema meni što ste hteli da od mene saznate za dokument?...
Govorio sam kao da sam padao, i čelo mi je gorelo. Ona me je slušala bez uzbuđenja; naprotiv, na licu joj je bilo saosećanje, ali joj je pogled bio stidljiv, kao da ju je od nečega sramota.
— Jeste, zbog toga, — reče ona otežući i poluglasno. — Oprostite mi, ja sam tu kriva — dodade zatim, malo mi pružajući ruke.
To nikako nisam očekivao. Sve sam očekivao, samo ne te dve reči; ne od nje, jer sam je već poznavao.
— I vi mi kažete: „kriva“! Tako otvoreno „kriva“? — uzviknuh ja.
— O, već sam odavno počela da osećam da sam se o vas ogrešila... i sad mi je čak milo što je izišlo na videlo...
— Odavno ste osećali? Zbog čega niste ranije ništa kazali?
— Nisam znala kako da kažem, — nasmeši se ona: — to jest, i znala bih, — tu se opet nasmejala: — ali me je sve više bilo sramota... zato što sam vas, odista, u početku samo zbog toga „privlačila“, kao što se vi izraziste, a docnije mi je cela stvar postala odvratna... i bila sam sita celoga toga pretvorstva, uveravam vas! — i dodade bolno: — i svega toga traženja, takođe!
— Pa zašto onda niste zapitali potpuno otvoreno? Trebalo je samo da kažete: „Ti znaš za ono pismo, što se pretvaraš?“ i ja bih vam odmah sve rekao, odmah bih sve priznao!
— Ali ja sam... vas se malo bojala. Priznajem, nisam vam ni verovala. Da kažem istinu: ako sam bila neiskrena ja, bili ste i vi, — dodade ona i nasmeja se.
—Jeste, jeste, nisam bio dostojan! — uzviknuh ja poražen. — O, vi još ne znate svu bezdan moga pada!
— Ah, čak i bezdan! Opet vaš stil, — tiho se nasmeja ona, i zatim dodade tužno: — To pismo bilo je najžalosniji i najlakomisleniji postupak u mom životu. Svest o tome postupku bila mi je večiti prekor. Pod uticajem prilika i bojazni, posumnjala sam u moga dragoga i velikodušnoga oca. I kako sam znala da je to pismo moglo dopasti u ruke... rđavim ljudima... i kako sam imala razloga da se bojim, — reče ona uzbuđeno, — to sam drhtala na pomisao da ga ti ljudi mogu upotrebiti i pokazati mome tati... a ono je moglo na njega načiniti užasan utisak... u njegovoj tadašnjoj situaciji... na njegovo zdravlje... i on bi prestao da me voli... Jeste, — nastavi ona gledajući mi jasno u oči i verovatno shvativši u mome pogledu misao koja mi je prošla kroz glavu; —jeste, ja sam se bojala i za svoju budućnost: bojala sam se da me... pod uticajem svoje bolesti... ne liši i svoje potpore. I taj osećaj me je uznemiravao, ali sam se time po svoj prilici ogrešila o njega: on je tako dobar i velikodušan da bi mi sigurno oprostio. I to je bilo sve. A što sam s vama onako postupila, to nije trebalo — završi ona opet zastiđena. — sad me je od vas sramota.
— Ne, nema šta da vas bude sramota! — uzviknuh ja.
— Ja sam odista računala... na vašu vatrenost... i priznajem vam to, — reče ona i obori pogled.
— Katarina Nikolajevna! Ko, recite mi, ko vas nateruje da mi to priznate? — uzviknuh kao pijan: — šta bi vas stalo da ste samo ustali da mi najodabranijim rečima na najfiniji način objasnite da je dva puta dva četiri, da, ako je šta i bilo, ipak ništa nije bilo — razumete, onako kao što obično umeju u vašem boljem društvu da obrću sa istinom? ja sam glup i grub, i poverovao bih vam odmah, svemu bih poverovao što god biste mi kazali! Ništa vas ne bi stalo da ste tako učinili. U stvari nemate za šta da se od mene plašite. Kako ste mogli da se tako dobrovoljno unizite pred jednim skorojevićem, pred jednim bednim momčetom?
— U tome se bar nikako nisam unizila pred vama, — reče ona s izvanrednim dostojanstvom, očevidno ne shvativši moje reči.
— O, naprotiv, naprotiv! ja samo to i govorim...
— Ah, to je bilo tako ružno i lakomisleno s moje strane! — uzviknu ona prinevši ruku licu kao trudeći se da ga sakrije: — bilo me je sramota još juče, i zbog toga i nisam bila raspoložena kad ste bili kod mene... Cela je stvar u tome,
— dodade zatim — što moje prilike sad traže da neophodno saznam, najzad, celu istinu o sudbini toga nesrećnoga pisma... a inače sam već počinjala da ga zaboravljam... jer, ja vas nisam primala jedino zbog toga, — dodade najednom na kraju.
Moje srce zadrhta.
— Naravno da nisam, — nasmeši se ona finim osmejkom, — naravno da nisam! Ja... Vi ste vrlo tačno primetili maločas, Arkadije Makaroviću, da sam često s vama vodila razgovore kao student sa studentom. Uveravam vas da mi je često bilo dosadno među ljudima; naročito posle moga bavljenja u inostranstvu i svih ovih naših porodičnih nesreća... Čak malo i izlazim u društvo, i to nije jedino iz lenosti. Često zaželim da odem na selo. Tamo bih još jednom pročitala knjige koje volim, i koje sam već odavno odgurnula, a ovde nikako ne mogu da se priberem da ih čitam. O tome sam vam već govorila. Sećate li se da ste se smejali što čitam ruske novine, po dvoje novina dnevno?
— Nisam se smejao...
— Ali vas je to i uzbudilo, a ja sam vam odavno priznala: ja sam Ruskinja i volim Rusiju. Sećate li se kako smo zajedno čitali „fakta“, kako ste vi to nazivali (tu se nasmešila). Vi ste doduše bili često nekako... čudan čovek, ali vi se neki put tako oduševite, i umete uvek da nađete tačnu reč i interesujete se baš za ono što i mene interesuje. Kad ste „student“, odista ste mili i originalni. Ali ostale uloge vam, izgleda, ne idu od ruke, — dodade ona s divnim, lukavim osmejkom. — Sećate li se kako smo često čitave sate razgovarali samo o ciframa, sračunavali i poredili, brinuli se o tome koliko kod nas ima škola, u kom pravcu ide prosveta. Brojali smo ubistva i zločina dela, poredili ih sa dobrim izveštajima... želeli smo da saznamo kuda sve to ide, i šta će, na kraju krajeva, biti s nama samima. Kod vas sam našla iskrenost. U otmenom društvu sa nama ženama nikad tako ne govore. U prošlu nedelju počela sam razgovor s knezom **-ovom o Bizmarku, jer me on vrlo interesuje, a sama nisam umela pitanje da rešim, i, zamislite, seo je pored mene i počeo da mi objašnjava, baš vrlo podrobno, ali sve to s nekom ironijom i s onom snishodljivošću koju ne mogu da podnesem, a c kojom obično razgovaraju „veliki ljudi“ sa nama ženama kad se mešamo u „tuđe poslove“... A sećate li se kako se s vama zbog Bizmarka umalo nisam zavadila? Vi ste mi dokazivali da imate ideju „mnogo čistiju“ od Bizmarkove, — opet se zasmeja ona. — Srela sam u životu samo dva čoveka koji su sa mnom razgovarali potpuno ozbiljno: moga pokojnoga muža, koji je bio vrlo-vrlo pametan i... ple-me-nit čovek, — izgovorila je ona ubedljivo: — i još — vi sami znate koga...
— Versilova! — uzviknuh ja. Jedva sam disao nad svakom njenom reči.
— Jeste; vrlo sam volela da ga slušam, i najzad sam s njim razgovarala potpuno... možda i odveć otvoreno, ali tada mi je on najmanje verovao!
— Nije vam verovao!.
— Ne, i inače nikad mi niko nije verovao.
— Ali Versilov, Versilov!
— Ne samo što mi nije verovao, — reče ona oborivši pogled i s nekim čudnim osmejkom, — nego je smatrao da imam „sve poroke“
— Dok vi nemate nijedan!
— Ne, imam ih i ja nekoliko.
— Versilov vas nije voleo, zbog toga vas nije ni razumevao, — uzviknuh ja i sevnuh očima.
Nešto pređe preko njenog lica.
— Mahnite to, i nikad mi ne govorite o... tome čoveku...
— reče ona uzbuđeno i sa navaljivanjem. — Ali dosta; vreme je da pođem. (Ona ustade da pođe.) — Dakle, opraštate li mi, ili ne? — reče, gledajući mi u oči.
— Ja treba... vama... da oprostim! Čujte, Katarina Nikolajevna, i nemojte se ljutiti: je li istina da se udajete?
— To još nije rešena stvar, — odgovori ona malo uplašena od nečega i kao zbunjena.
— Je li on dobar čovek! Izvinite me, izvinete me zbog ovoga pitanja!
— Jeste, vrlo dobar čovek...
— Ne odgovarajte mi više, ne udostojavajte me odgovora! Jer ja znam da su ta moja pitanja nemoguća! Hteo sam samo da znam da li je on dostojan ili nije, uostalom, to ću već i sam saznati.
— Ah, nemojte! — reče ona sa strahom.
— Ne, neću, neću. Odustajem... Ali samo ću vam ovoliko reći: dao vam Bog svaku sreću svaku koju budete sami sebi izabrali... zato što ste mi dali sada toliko sreće, za jedan jedini sat! sad ste se urezali u moju dušu večito. Stekao sam blago: misao o vašem savršenstvu. Podozrevao sam, znate, da ste podmukli, da ste gruba koketa, i bio sam nesrećan... zato što nisam mogao s vama da spojim u jedno tu misao... poslednjih dana sam mislio dan i noć, i najednom sve je postalo jasno kao dan! Ulazeći ovamo mislio sam da ću naći jezuitstvo, lukavstvo, pronicljivu zmiju; međutim sam našao čast, slavu, studenta! Vi se smejete? Ako, smejte se! Vi ste svetica, vi se ne možete smejati onome što je sveto...
— O, ne, smešno mi je samo što upotrebljavate užasne reči... Šta vam sad znači ona „pronicljiva zmija“? — zasmeja se ona opet.
— Izmakla vam se je danas jedna dragocena reč, — produžih ja svečano. — Kako ste mogli samo da izgovorite preda mnom: „da ste računali na moju vatrenost“? Istina, vi ste svetica, i hteli ste da mi priznate to zato što ste uobrazili neku svoju krivicu, te ste hteli da sebe kaznite... Da, uostalom, nikakve krivice nije bilo, jer, da je i bilo što, sve što od vas dolazi, sve je sveto! Ali baš tu reč mogli ste da ne kažete, taj izraz!... Ta, upravo neprirodna čistosrdačnost pokazuje samo vašu višu čednost, poštovanje prema meni, veru u mene, — klicao sam ja bez veze. — O, ne crvenite, ne crvenite!... I ko je taj, ko je taj što je mogao da vas kleveta i da kaže kako ste vi — strasna žena?
O, oprostite: vidim po vašem licu da vas mučim; oprostite jednom pomamljenom momčetu njegove nezgrapne reči! Ali šta je stalo sada do reči, do izraza? Zar vi niste iznad svih izraza?... Versilov je jednom rekao da Otelo nije zbog toga ubio Dezdemonu, a posle i sebe, što je bio ljubomoran, nego zbog toga što mu je bio oduzet ideal... sad to razumem, jer je i meni danas vraćen moj ideal!
— Vi me preterano hvalite: ja ne vredim toliko, — reče ona sa osećajem. — Sećate li se šta sam vam govorila o vašim očima? — dodade zatim šaljivo.
— Da ja nemam oči, nego mesto očiju dva mikroskopa, i da svaku muvu uveličavam u medveda! Ne, sad ne preuveličavam!... Šta, zar idete?
Stajala je nasred sobe, s mufom i šalom u ruci.
— Ne idem, čekam kad ćete vi otići, a ja ću posle vas. Hoću još da napišem dve reči Tatjani Pavlovnoj.
— Odmah idem, odmah, ali još jedanput: budite srećni, sami ili sa onim koga izberete, dao vam Bog! A meni — meni je potreban samo ideal!
— Dragi, dobri Arkadije Makaroviću, verujte mi da ja o vama... Za vas moj otac uvek kaže: „dragi, dobri mladić!“ Verujte mi da ću se uvek sećati vaših priča o jadnom mladiću koga su ostavili kod tuđih ljudi, i o njegovom maštanju u samoći... Potpuno razumem kako se vaša duša razvijala... Ali sada, mada smo studenti, — dodade ona s molbom i sa stidljivim osmejkom, stežući mu ruku: — više se nećemo viđati kao pre i... valjda i sami razumete?
— Nećemo moći?
— Nećemo moći, dugo nećemo moći... tome sam ja kriva... Vidim da je to sad potpuno nemoguće... Viđaćemo se koji put kod tate...
— Vi se bojite „vatrenosti“ mojih osećanja, vi mi ne verujete? —- hteo sam da uzviknem; ali ona se najednom tako zastidela preda mnom, da mi reči ne siđoše s usana.
— Recite mi, — zaustavi me ona kod samih vrata, — vi ste lično videli da je... ono pismo... uništeno? Toga se dobro sećate? Po čemu ste tada poznali da je to bilo baš pismo koje sam pisala Andronikovu?
— Kraft mi je ispričao njegovu sadržinu i čak mi ga je i pokazao... Zbogom! Kad sam bivao kod vas, bio sam zaplašen i stidljiv pored vas, a čim biste izišli, bio sam gotov da poletim i poljubim mesto na patosu gde je stajala vaša noga... — izgovorih najedanput bezrazložno, ni sam ne znajući kako i zašto, i brzo iziđoh ne pogledavši je.
Pojurih sam kući; bio sam ushićen. U glavi mi se sve vrtelo kao od vihora, a srce je bilo puno. Vozeći se kući majci, setih se Lizine neblagodarnosti prema Ani, i njenih opakih i čudovišnih reči danas, i najednom me zaboli srce za sve njih! „Kako su svi oni tvrda srca! A Liza, šta joj je?“ pomislih stigavši pred kapiju.
Otpustih Matveju i naredih mu da dođe po mene u moj stan u devet sati.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:17 am

[You must be registered and logged in to see this link.]


GLAVA PETA
I
Na večeru sam odocneo, ali još nisu bili seli, nego su čekali mene. Možda zato što sam uopšte retko jeo kod njih, bila su spremljena i neka naročita jela: kao predjelo: sardine i slično. Ali na moje veliko čudo i žalost, zatekao sam ih sve nekako zabrinute, natmurene. Liza se jedva nasmešila kad me je videla, a mama je očevidno bila uznemirena; Versilov se nasmešio, ali silom. „Da se nisu pozavađali?“ pomislih. Uostalom, s početka je sve išlo dobro: Versilov se jedino namrštio malo na supu s knedlama, i jako je iskrivio lice kad su donesene na sto šnicle:
— Dovoljno je da pomeneš da ti stomak ne podnosi jedno jelo, pa da ti ga odmah sutradan iznesu, — ote mu se ljutito.
— Šta da spremim, Andreja Petroviću? Nikako da padne čoveku na um kakvo novo jelo, — plašljivo odgovori mama.
— Tvoja je majka savršena protivnost nekim našim novinama, za koje je dobro sve što je novo, — htede Versilov da okrene na šalu, ali mu nekako ne pođe za rukom, i samo je još jače zaplašio mamu, koja, naravno, nije razumela ništa od ovoga poređenja između nje i novina, nego se osvrtala oko sebe u nedoumici. U tom trenutku uđe Tatjana Pavlovna i, izjavivši da je već večerala, sede pored mame na divan.
Nikako mi još nije pošlo za rukom da za sebe pridobijem ovu ličnost; naprotiv, ona me je sve više uzimala na nišan za svaku sitnicu. Naročito se pojačalo njeno nezadovoljstvo protiv mene u poslednje vreme: nije mogla da vidi moje fićfirićsko odelo, a Liza mi je pričala da je gotovo pala u nesvest kad je čula da imam svoga kočijaša. Zbog toga sam u poslednje vreme, koliko god sam mogao, gledao da izbegavam susrete s njom. Dva meseca pre toga, odmah posle vraćanja nasleđa, otrčao sam kod nje da porazgovorimo o Versilovljevom postupku, bila je vrlo ozlojeđena: nimalo joj se nije dopadalo što je vraćeno sve, a ne polovina; a meni je rekla oštro:
— Mogla bih se opkladiti da si uveren da je Versilov vratio novac i da je opozvao dvoboj jedino zbog toga da bi o njemu popravio mišljenje Arkadije Makarović.
I gotovo je i pogodila: u stvari ja sam nešto u tom smislu odista i osećao.
Čim je ušla, osetio sam da će me sigurno napasti; čak sam malo bio uveren da je ona naročito zato i došla, i zbog toga sam počeo da se držim neobično slobodno, a to mi nije bilo teško jer sam još od posle podne neprestano plivao u radosti i sav sijao. Beležim jedanput za svagda da mi slobodno ponašanje nikad u životu nije dobro stajalo, to jest nije dobro stajalo mome licu, nego mi je, naprotiv, uvek donosilo sramotu. Tako je i sada bilo: za čas se spotakoh sam. Bez ikakve rđave namere i osećanja, prosto iz lakomislenosti, pošto sam primetio da je Liza užasno tužna, lupnuh bez razmišljanja o tome šta govorim:
— Jedanput u veku večeram ovde, i ti, Lizo, nađe, baš kao naročito, da budeš tužna!
— Boli me glava, — odgovori Liza.
— Ah, Bože moj, — zakači se odmah Tatjana Pavlovna: — šta bolesna! Arkadije Makarović je izvoleo da dođe na večeru, treba da igraš i da se veseliš.
— Vi ste nesumnjivo nesreća moga života, Tatjana Pavlovna: nikad neću doći ovamo kad ste vi ovde! — i iskreno ljutit udarim pesnicom po stolu; mama se trže, a Versilov me čudno pogleda. ja se tada najednom nasmejah i zamolih ih da mi oproste.
— Tatjana Pavlovna, trzam natrag reč o nesreći moga života,—obratih se njoj, produžujući svoje slobodno ponašanje.
— Ne, ne treba, — odseče ona: — meni mnogo više laska da budem tvoja nesreća, nego obrnuto, budi uveren.
— Dragi moj, treba čovek da ume da podnosi sitne neprijatnosti u životu, — promrmlja uz osmejak Versilov, — bez neprijatnosti ne vredi ni živeti.
— Znate li vi da ste neki put užasan nazadnjak, — odgovorih mu ja, smejući se nervozno.
— Dragi prijatelju, to ne mari ništa.
— Ne, to mari! Zašto ne kažete magarcu otvoreno da je magarac?
— Da ne govoriš o sebi? Pre svega, neću i ne mogu nikome da sudim.
— Zašto nećete, zašto ne možete?
— Iz lenosti i iz odvratnosti. Jedna pametna žena rekla mi je jedanput da nemam prava da sudim drugima zato što „ne umem da patim“; da bi čovek mogao da sudi drugim ljudima, potrebno je da patnjom zasluži pravo da bude sudija. Malo je preterano, ali u primeni na mene možda je i tačno, tako da sam se rado pokorio tome mišljenju.
— Da vam to nije rekla Tatjana Pavlovna? — uzviknuh ja.
— A otkuda znaš da je ona? — malo začuđen pogleda me Versilov. — Pogodio sam po licu Tatjane Pavlovne: ona se trgla kad ste rekli.
Pogodio sam slučajno. Ovu rečenicu, odista, kako se videlo docnije, rekla je Tatjana Pavlovna Versilovu sinoć u jednoj vatrenoj prepirci.
Uopšte, ponavljam, ja sam s mojom radošću i ekspansivnošću naleteo na sve njih sasvim u nevreme: svi su oni imali svoj bol i to vrlo težak.
— Ništa ne razumem, zato što je sve to toliko apstraktno; evo jedna vaša osobina: to je užasno kako vi, Andreja Petroviću, volite da govorite apstraktno; to je egoistična osobina: apstraktno vole da govore samo egoisti.
— Nije glupo rečeno, ali nemoj da budeš nametljiv.
— Ne, dopustite,—produžih ja sa svojom ekspansivnošću : —- šta znači to „patnjom zaslužiti pravo da budeš sudija“? Koje pošten, taj može da bude sudija — Ja tako mislim.
— Malo ćeš, u tom slučaju, nakupiti sudija.
— Jednoga već poznajem.
— Koga to?
— On sad sedi i govori sa mnom.
Versilov se čudno nasmeši, nagnu se do moga uva, i, uhvativ me za rame, prošapta mi: „On te u svemu laže.“
Ni do danas ne znam šta je tada mislio, ali, očevidno je bio u tom času vrlo uzbuđen (usled jedne vesti, kako sam docnije zaključio). No ova rečenica: „on te u svemu laže“ bila je toliko neočekivano i toliko ozbiljno rečena, i s takvim čudnim, nimalo šaljivim izrazom, da sam sav nervozno pretrnuo, gotovo se uplašio i divlje ga pogledao, ali Versilov se već požurio da se nasmeje.
— No, hvala Bogu! — reče mama koja se uplašila zbog toga što mi je on šaptao na uvo, — a ja sam mislila... Ti, Arkaša, nemoj na nas da se srdiš; pametne ljude naći ćeš i izvan nas, ali ko će te voleti ako nas ne budeš imao?
— Zbog toga i jeste nemoralna rođačka ljubav, što je nezaslužena. Ljubav treba zaslužiti.
— Trebaće vremena da je zaslužiš, a ovde te volimo i zabadava.
Svi se nasmejaše.
— Mama, možda niste hteli da gađate, ali ste pticu ipak pogodili! — dobacih ja, i takođe se nasmejah.
— A ti si sigurno uobrazio da imaju za šta da te vole, — nasrnu opet na mene Tatjana Pavlovna: ne samo da nisi zaslužio da te vole, nego te vole usprkos odvratnosti prema tebi!
— Ah, to nije istina! — rekoh ja veselo: — Znate li možda ko mi je danas rekao da me voli?
— Šegačio se s tobom kad ti je rekao! — nekako neprirodno pakosno upade Tatjana Pavlovna. Svaki delikatan čovek, a naročito žena, mora da te omrzne već samo zbog tvoje duševne prljavštine. Imaš nafriziranu kosu, fino belo rublje, odelo napravljeno kod Francuza, a sve je to prljavština! Ko te odeva, ko te hrani, ko ti daje novac da se kockaš na ruletu? Pomisli, od koga se ne stidiš da primaš novac?
Mama je toliko pocrvenela da nikad pre toga nisam video toliko stida na njenom licu. ja se sav prenerazih:
— Ako trošim, trošim svoj novac, i ne moram nikome davati računa, — odsekoh ja sav rumen.
— Čiji svoj novac? Kakav svoj novac?
— Nije moj, ali je novac Andreje Petrovića. On mi neće odreći... Uzeo sam od kneza na račun njegovoga duga Andreji Petroviću.
— Dragi prijatelju, — reče odlučno Versilov, — tamo nema nijedne moje kopejke.
Ova rečenica bila je užasno značajna. Potpuno sam promašio. O, razume se, kad se sada setim svog tadašnjeg paradoksalnog i bezbrižnog raspoloženja, ja sam uveren da bih doskočio i izvukao se iz neprilike kakvim „vrlo plemenitim“ zanosom ili blještavom dosetkom, ili čime bilo — ali najedanput primetim na Lizinom natmurenom licu jedan kivan, optužujući izraz, nepravedan prekor, gotovo podsmevanje, i kao da me uhvati đavo: — A vi, gospođice, — okrenuh se najedared njoj, — izgleda često posećujete u stanu kneževom Darju Onisimovnu? Onda vas molim da joj predate evo ovih trista rubalja zbog kojih ste me danas već toliko gnjavili.
Izvadih novac i pružih joj. Samo, hoće li mi poverovati da sam ove glupe reči tada izgovorio bez ikakve namere, to jest bez i najmanje aluzije na ma šta. Nikakve aluzije nije moglo ni biti, jer u tom trenutku baš ništa nisam znao. Možda je u meni postojala samo želja da Lizu ma čime pecnem, ali to je bilo srazmerno vrlo nevino, nešto u ovom smislu: gospođice, nemojte da se mešate u tuđe stvari, a kad već hoćete da se mešate, izvolite sami nađite toga kneza, toga mladoga čoveka, petrogradskoga oficira, i predajte mu ovaj novac, „kad već imate toliku želju da se plećete u poslove mladih ljudi“.
— Ali kakvo je bilo moje zaprepašćenje kad se najedanput diže mama i preteći mi prstom viknu:
— Ne usuđuj se! Ne usuđuj se!
Ovako što od nje nikad nisam mogao ni zamisliti, i skočih sa svoga mesta, ne u strahu, nego sa nekim bolom, sa teškom ranom u srcu, jer mi je bilo jasno da se dogodilo nešto ozbiljno. Ali mama nije dugo izdržala: pokrila je lice rukama i brzo izišla iz sobe. Liza je izišla za njom i ne pogledavši na moju stranu. Tatjana Pavlovna me je posmatrala jedno pola minuta ćuteći:
— Zar si, odista, imao nameru da nešto smutiš? — reče ona zagonetno, gledajući me duboko iznenađena, pa takođe otrča za njima ne sačekavši moj odgovor. Versilov ustade od stola, neprijateljskoga, gotovo krvničkoga izgleda, i uze u uglu svoj šešir.
— Pretpostavljam da valjada nisi toliko glup, nego si samo bezazlen, — promrmlja mi on podrugljivo. — Ako dođu, reci im da me ne čekaju na kolače: idem da se malo prošetam.
Ostao sam sâm; s početka mi je bilo neobično, zatim me je počela stvar vređati, i najzad jasno uvideh da sam kriv. Uostalom, nisam znao u čemu je baš moja krivica, samo sam tako nešto osećao. Sedoh do prozora i stadoh da čekam. Pošto sam čekao oko deset minuta, uzeh i ja šešir i popeh se gore u moju bivšu sobicu. Znao sam da su one tamo, to jest mama i Liza, a da je Tatjana Pavlovna već otišla. Tamo sam ih odista i našao obe zajedno na mom divanu, gde o nečem šapću. Kad sam se pojavio, odmah su prestale da šapću. Na moje veliko čudo, one se nisu na mene srdile; mama se, bar, na mene nasmešila.
— Mama, kriv sam, — počeh ja...
— No, no, ništa za to, — prekide me mama: — nego samo da se volite između sebe i da se nikad ne posvađate, pa će vam i Bog dati sreću.
— On me, mama, nikada neće uvrediti, uveravam vas! — ubeđeno i s osećajem reče Liza.
— Samo da nije bilo ove Tatjane Pavlovne, ne bi se ništa dogodilo, — viknuh Ja: — odvratna žena!
— Vidite li, mama? Čujete li? — reče joj Liza ukazujući na mene.
— Evo što ću vam reći obema, — produžih Ja: — ako na svetu ima išta gadno, gadan sam ja, a sve ostalo je divno!
— Dragi Arkaša, nemoj da se ljutiš, ali kad bi odista hteo da prestaneš...
— Da se kockam? Prestaću, mama: danas idem poslednji put, naročito iz razloga što je Andreja Petrović sam otvoreno izjavio da tamo nema nijedne njegove kopejke. Nećete mi verovati kako me je sramota... Uostalom, s njim se moram objasniti... Mama, draga mama, prošloga puta rekao sam ovde... nešto nezgodno... Mamice, nisam tako mislio: ja iskreno želim da verujem, samo sam se razmetao, međutim ja vrlo volim Hrista...
Prošloga puta, odista, bio je između nas vođen razgovor o tome; mama je bila vrlo ožalošćena i uzbuđena. Kad je sad čula moje izvinjenje, nasmešila mi se kao detetu:
— Arkaša, Hristos prašta sve, oprostiće i tvoje huljenje, i oprostiće i gore stvari. Hristos je otac, Hristos nema potrebe ni za čim i sijaće čak i u najdubljoj tami...
Ja se pozdravih s njima i iziđoh, misleći na mogućnost kako da se još danas nađem s Versilovom; bilo mi je vrlo potrebno da s njim govorim, što maločas nije bilo moguće. Vrlo sam naslućivao da me on čeka u mome stanu. Pođoh peške; počelo je malo da mrzne, te je bilo vrlo prijatno prohodati se.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:33 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



II
Stanovao sam blizu Voznesenskoga mosta, u jednoj ogromnoj kući u dvorištu. Kad sam ulazio na kapiju, sretnem se sa Versilovom koji je izlazio iz moga stana.
— Po svom običaju došao sam šetajući do tvoga stana, i malo sam te i čekao kod Petra Hipolitovića, ali mi je bilo dosadno. Oni tamo kod tebe večito se nešto svađaju, a danas je žena čak i legla u postelju i plače. Pogledao sam šta rade, pa sam otišao.
Zbog nečega se naljutih.
— Vi po svoj prilici mene jedino i posećujete, i sem mene još Petra Hipolitovića, i nemate drugih poznanika u celom Petrogradu?
— Dragi prijatelju... to nije nimalo važno.
— A kuda ćete sad? Hajdete kod mene.
— Ne, neću više da se vraćam kod tebe. Ako hoćeš, hajde da se prošetamo, divno je veče.
—Da ste, mesto vaših apstraktnih razmišljanja, sa mnom govorili čovečanski, i, na primer, makar aluzijom pomenuli tu prokletu kocku, ne bih se, možda, zaglibio kao budala, — rekoh mu ja najednom.
— Kaješ se? To je dobro, — odgovori on cedeći reči: — uvek sam naslućivao da za tebe kocka nije glavni posao, nego samo pri-vre-men skok u stranu... Imaš pravo, dragi prijatelju, kocka je svinjarija, a pored toga može čovek i da izgubi novac,
— I da prokocka tuđ novac.
— A zar si prokockao i tuđ novac?
— Vaš novac sam prokockao. Uzimao sam od kneza na vaš račun. To je naravno bilo ružno i glupo s moje strane... da smatram vaš novac svojim, ali ja sam neprestano hteo da povratim što sam izgubio.
— Obraćam ti pažnju još jedanput, dragi moj, da tamo nema mojih novaca. Poznato mi je da je taj mladi čovek i sam u neprilici, i ja na njega sasvim ne računam, bez obzira na njegova obećanja.
— U tom slučaju sam u dvostruko gorem položaju... u vrlo smešnom položaju! Iz koga mi je razloga on davao novac, i zašto sam ga uzimao?
— To je tvoja stvar... A zar nisi imao baš ni najmanjeg razloga da uzimaš novac od njega?
— Sem toga što smo drugovi...
— Ne, izvan drugarstva? Nema li baš ništa zbog čega si nalazio da je moguće da od njega uzimaš novac, ha? Recimo, na osnovu kakve kombinacije?
— Kakve kombinacije? Ne razumem.
— Utoliko bolje što ne razumeš, i, priznajem ti, dragi prijatelju, da sam u to bio uveren. Brisons là, mon cher, [31] i postaraj se na neki način da se više ne kockaš.
— Da ste mi to ranije rekli! I sad mi govorite kao da kroz zube govorite.
— Da sam ti ranije rekao, samo bih se s tobom posvadio, i ti me ne bi tako rado puštao k sebi uveče. I znaj, dragi moj, da su svi ti unapred davani spasonosni saveti samo uvlačenje u tuđu savest na tuđ račun. Dosta sam se uvlačio u savest drugih ljudi i, na kraju krajeva, jedini ćar mi je bio podsmevka i podrugivanje. Naravno, na podsmevke i podrugivanja ostajem ravnodušan, ali je glavno to da na taj način ništa ne postižeš: niko te ne sluša... a svi te omrznu.
— Radujem se što ste jedanput počeli da razgovarate sa mnom stvarno, a ne o apstraktnostima. Hteo bih da vas o još jednoj stvari zapitam, odavno sam to hteo, ali sve nekako nije bilo moguće. Vrlo je dobro što smo na ulici. Sećate li se onoga večera kod vas, poslednjega večera, pre dva meseca, kad ste sedeli sa mnom kod mene „u grobu“, i ja vas ispitivao o mami i o Makaru Ivanoviću, — sećate li se kako sam tada bio prema vama „slobodan“? Zar ste mogli da dopustite jednom nedoraslom žutokljunom sinu da onakvim izrazima govori o svojoj majci? Ne samo to, nego niste nijednom rečcom pokazali da ne dopuštate; naprotiv, i sami ste se „raspojasali“, i time mi dali još veću slobodu.
— Dragi moj prijatelju, neobično mi je milo da čujem od tebe... da tako osećaš... Jeste, vrlo dobro se sećam, i odista sam očekivao tada da se na tvom licu pojavi rumenilo stida, i što sam te i sam pomagao da budeš slobodan, to je možda baš zato da te dovedem do granice...
— I samo ste me tada obmanuli i još više zamutili čist izvor moje duše! Jeste, ja sam bedno momče, i ni sâm ne znam u danom trenutku šta je zlo, a šta je dobro. Da ste mi tada pokazali makar kao dlaku uzan put, ja bih se snašao i pošao bih pravim putem. Ali vi ste me tada samo naljutili.
— Cher enfant, uvek sam predosećao da ćemo se nas dvojica, ovako ili onako, jednom susresti: to „rumenilo“ na tvome licu došlo ti je sada samo sobom i bez mojih uputstava, a to je za tebe, kunem ti se, bolje... Dragi moj, ti si, primećujem, u poslednje vreme mnogo dobio... da li to nije blagodareći drugarstvu s knezićem?
— Nemojte da me hvalite, ne volim To. Ne ostavljajte u mom srcu tešku sumnju da me hvalite iz jezuitstva, na štetu istine, da biste mi se više dopali. ja, u poslednje vreme... Vidite li... Bio sam u društvu žena. Vrlo dobro sam primljen, na primer, kod Ane Andrejevne, je li vam poznato?
— To sam saznao od nje lično, dragi prijatelju. Jeste, ona je vrlo mila i pametna. Mais brisons là, mon cher. Danas se neobično gadno osećam — melanholija, šta li je? Možda je od rđavog varenja. Šta je bilo kod kuće? Ništa?
Ti si se tamo, naravno, izmirio, i izgrlili ste se? Cela va sans dire.[32] Neki put me hvata tuga kad pođem tamo k njima, čak i posle najodvratnije šetnje. Odista, neki put idem po kiši obilaznim putem, samo da bih se što docnije vratio na to ognjište... O, Bože, kako je dosadno, kako je dosadno!
— Mama...
— Tvoja majka je najsavršeniji i najdivniji stvor na svetu, mais... Jednom reči, ja je nisam dostojan. Zbilja, šta im je danas? poslednjih dana sve do jedne su nekako... Znaš, ja se uvek trudim da ignoriram, ali tamo se danas nešto zapetljalo... Nisi ništa primetio?
— Ne znam ništa određeno, i čak ne bih ništa ni primetio da nije bilo te proklete Tatjane Pavlovne koja ne može da ne zajeda. Imate pravo: tamo se nešto desilo. Danas sam zatekao Lizu kod Ane Andrejevne, ona je već onde bila nekako... baš me je iznenadila. Vama je sigurno poznato da ona ide kod Ane Andrejevne?
— Poznato mi je, dragi prijatelju. A ti... kad si ti bio danas kod Ane Andrejevne, mislim u koliko baš sati? To mi je potrebno zbog jednog fakta.
— Od dva sata do tri. I zamislite, kad sam izlazio, došao joj je knez...
I ispričam mu celu moju posetu do poslednje pojedinosti. On je neprestano slušao ćuteći; o mogućnosti braka između kneza i Ane Andrejevne nije progovorio ni reči; na moje oduševljene pohvale o Ani Andrejevnoj opet bi samo promrmljao da je „mila“.
— Uspeo sam danas da je neobično iznenadim time što sam joj saopštio najsvežiju novost iz otmenoga društva o tome da se Katarina Nikolajevna Ahmakova udaje za barona Bjoringa, — rekoh iznenada kao da se u meni najednom nešto otrglo.
— Istina? Ali zamisli, ona mi je tu istu „novost“ saopštila još jutros pre podne, to jest mnogo pre nego što si mogao da je iznenadiš.
— Šta kažete? — rekoh i stadoh na mestu: — a otkuda je ona mogla da sazna? Uostalom, šta mi je! Naravno da je mogla da sazna pre mene, ali zamislite: ona je saslušala moju vest kao savršenu novost! Uostalom... uostalom, šta me se tiče!
Neka živi širokogrudost! Potrebno je dopustiti širinu karaktera, zar nije tako? ja bih, na primer, sve odmah izbrbljao, ona, međutim, zatvori kao u tabakeru... I ipak, ipak, ona zato nije manje divan stvor i vanredan karakter!
— O, bez sumnje, svako na svoj način! I što je najoriginalnije od svega: ti vanredni karakteri čoveka često neobično iznenade, na svoj način; zamisli, Ana Andrejevna me je danas najedanput zbunila pitanjem: „da li ja volim Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu?“
— Kakvo ludo i neverovatno pitanje! — uzviknuh ja opet usplahiren. Čak su mi se i oči zamaglile. Nikad pre toga nisam s njim razgovarao o toj temi, a evo on sam..„— Čime je obrazložila svoje pitanje?
— Ničim, dragi prijatelju, savršeno ničim; tabakera se zatvorila još jače i, što je glavno, zamisli, ja nikad nisam dopustio ni mogućnost da sa mnom slično razgovara, niti je ona... Uostalom, sâm si rekao da je poznaješ, i zato možeš zamisliti kako joj priliči takvo pitanje... Da ti ne znaš kakav razlog?
— I ja sam iznenađen kao i vi. Možda je to bilo samo iz radoznalosti ili iz šale?
— O, naprotiv, ona je vrlo ozbiljno pitala, i to nije samo onako zapitala, nego je gotovo, i tako reći, htela da se informiše, i to očevidno iz vrlo značajnih i kategoričkih razloga. Hoćeš li ići kod nje? Ne bi li mogao što da saznaš? Čak bih te zamolio za to, jer, vidiš...
— Ali sama mogućnost, što je glavno, sama mogućnost da pretpostavi da vi volite Katarinu Nikolajevnu! Izvinite, još ne mogu da se priberem od iznenađenja. Nikad, nikad nisam sebi dopustio da s vama razgovaram o toj ili sličnoj stvari...
— I to si vrlo pametno činio, dragi moj.
— Vaše bivše tajne ljubavi i vaše veze, — naravno, to je tema neprilična za naše razgovore, i čak bi bilo glupo s moje strane; ali sam, baš u poslednje vreme, nekoliko puta rekao u sebi: Bože, da li ste vi ikada voleli tu ženu, makar i jedan trenut?— O, nikad se vi ne biste tako čudno prevarili u njoj, u vašem mišljenju o njoj, kao što se to desilo! A to šta se desilo — to mi je poznato: da ste jedno drugom neprijatelji, i da se mrzite međusobno, to znam, slušao sam, mnogo sam slušao, još u Moskvi sam slušao. No tu se pre svega baš ispoljava fakt jake mržnje, jakoga neprijateljstva, baš neljubavi, a Ana Andrejevna vas najedanput pita: „volite li je?“ Zar je ona tako rđavo obaveštena? To je neverovatno! Ona se šalila, uveravam vas da se šalila!
— Ali ja primećujem, dragi moj, — i u njegovom glasu se oseti najednom nešto nervozno i srdačno, nešto što prodire u srce, a to je retko bivalo kod njega: — primećujem da i ti odveć vatreno govoriš o toj stvari. Maločas si rekao da opštiš s damama... da te ispitujem o tome, meni je, naravno, malo... kao što ti reče... Da se i ta „dama“ ne nalazi u spisku tvojih novih poznanika?
— Ta dama... — zadrhta mi glas odjednom: — čujte, Andreja Petroviću, čujte: ta dama je ono što ste danas govorili kod kneza o „živom životu“ — sećate li se? Rekli ste da je taj živi život nešto toliko otvoreno i prosto, nešto što čoveka tako otvoreno posmatra, da baš zbog te otvorenosti i jasnosti ne možemo da poverujemo da je to baš ono što celoga života s tolikim trudom tražimo... E, vidite, s takvim pogledima vi ste naišli na ženu koja je ideal, i u savršenstvu i idealu od žene vi ste videli „sve poroke“! Eto tako je!
Čitaoci neka cene u kakvom sam bio bunilu.
— „Sve poroke“!! Oho! Te su mi reči poznate, — uzviknu Versilov: — i ako je stvar već dotle došla da su ti i te reči saopštene, da li ti ne bi trebalo na čemu čestitati? To znači da među vama postoji tolika intimnost, da te mora čovek još i da pohvali zbog skromnosti i ćutljivosti, za koje je sposoban retko kad jedan mlad čovek...
U njegovom glasu podrhtavao je prijatan, ljubazan, nežan smej... bilo je nekog ohrabrenja i nečega milog u njegovim rečima, u njegovom svetlom licu, koliko sam u mraku bio u stanju da primetim. Bio je izvanredno uzbuđen. I nehotice sam i ja zadrhtao.
— Skromnost i ćutljivost. O, ne, ne! — klicao sam ja crveneći, i u isto vreme hvatajući ga za ruku, koju sam nekako uspeo da uhvatim, i, ne primećujući to, ne ispuštao je više.
— Ne, nipošto!... Jednom reči, meni se nema na čemu čestitati, i tu se ne može nikad, nikad ništa dogoditi, — govorio sam bez daha i leteo, i tako sam želeo da letim, tako mi je bilo prijatno: — znate... neka i bude jedanput, samo jedan jedini put. Vidite, dragi moj, divni moj tata, — vi mi dopuštate da vas zovem tatom, — o svojim odnosima s jednom ženom, čak i kad su najčistiji, ne treba da razgovara ne samo otac sa sinom, nego niko ni sa trećom ličnošću! I ukoliko su odnosi čistiji, toliko više treba ćutati! O njima govoriti, to je odvratno, to je grubo, jednom reči — nije pristojno drugome ih poveravati! Ali ako nema ničega, savršeno ničega, onda se može govoriti, je l’ te?
— Kako srce kaže.
— Jedno neskromno, vrlo neskromno pitanje: vi ste u životu poznavali puno žena, i imali veza sa njima?... Uopšte, uopšte samo, ne mislim na pojedine slučajeve! — pocrveneh ja, gubeći dah od ushićenja.
— Recimo, imao sam grehova.
— Dakle, evo jedan slučaj, razjasnite mi ga kao iskusniji čovek: jedna žena, na rastanku s vama, najednom, sasvim neočekivano, i gledajući u stranu, rekne: „sutra u tri sata biću tu i tu“„ no, recimo, kod Tatjane Pavlovne, — otkinem se ja i poletim konačno. Srce u meni je jako zakucalo i stalo; čak sam morao da prestanem da govorim, nisam mogao više. On je napregnuto slušao. — I idućega dana u tri sata ja dođem kod Tatjane Pavlovne, ulazim i razmišljam ovako: „otvoriće kuvarica — vi poznajete njenu kuvaricu — i odmah ću je zapitati: je li kod kuće Tatjana Pavlovna? I, ako kuvarica odgovori da Tatjana Pavlovna nije kod kuće, i da je čeka jedna gospođa koja joj je došla u posetu, — šta tada treba da zaključim, recite, ako ste... Jednom reči, ako ste...
— Prosto-naprosto, bio ti je zakazan sastanak. Dakle je to sastanak? I bio je danas? je li?
— O, ne, ne, ne, nije bio, ništa nije bilo! Bio je, ali nije bio to; sastanak je bio, ali ne u tom cilju, i to pre svega izjavljujem, jer neću da budem nevaljalac; bio je, ali...
— Dragi prijatelju, sve to počinje da postaje tako interesantno, da ti predlažem...
— Davao sam nekad prosjacima po deset i dvadeset pet kopejaka. Za jednu rakijicu! Samo nekoliko kopejaka, moli poručnik, prosi bivši poručnik! — zakrči nam najednom put visoka figura jednog molioca, možda odista nekadašnjeg poručnika. Najinteresantnije je bilo što je bio baš vrlo dobro obučen za svoju profesiju, a međutim je pružao ruku da prosi.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:36 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



III
Ovu glupu anegdotu o bednom poručniku naročito neću da propustim, jer danas Versilova ne mogu da zamislim bez svih tih i najsitnijih pojedinosti tadašnjega, za njega sudbonosnoga događaja. Jeste, sudbonosnog, a ja to nisam znao!
— Ako nas, gospodine, ne ostavite na miru, odmah ću zvati policiju, — najedanput nekako neprirodno podiže glas Versilov zastavši pred poručnikom.
Nikad nisam mogao da zamislim toliko srdžbe kod takvoga filosofa i zbog tako neznačajne stvari. I ne zaboravite da smo prekinuli razgovor na najzanimljivijem mestu za njega, što je on i sam rekao.
— Zar nemate ni pet kopejaka? — grubo odgovori poručnik, mahnuvši rukom: — danas nijedna vucibatina nema pet kopejaka u džepu! Nevaljalci! Ima dabrovu bundu, a pravi pitanje zbog pet kopejaka!
— Stražar! — viknu Versilov.
Ali nije bilo potrebno da viče: stražar je stajao na najbližem uglu i sâm je čuo poručnikovu grdnju.
— Molim vas da budete svedok da me je vređao, a vas molim da pođete s nama u kvart, — reče Versilov, — Ex, eh, meni je svejedno, i inače ne možete ništa dokazati! Naročito ne možete dokazati da imate pameti!
— Stražaru, ne dopuštajte da utekne, i sprovedite nas, — zapovednički reče Versilov.
— Šta ćemo u kvartu? Neka ga nosi đavo! — prošaptah mu ja.
— Bezuslovno moramo, dragi moj. Ova raspojasanost na našim ulicama počinje već da dostiže do bezobrazluka; kad bi svak ispunjavao svoju dužnost, za sve bi bilo koristi. S est comique, mais s est se que nous ferons.[33]
Prvih cTo koraka poručnik se vrlo ljutio i pokazivao se hrabar; uveravao je da to „ne može“ (samo „zbog pet kopejaka“, itd., itd. Ali, najzad, poče da nešto šapće stražaru. Stražar, neki razborit čovek i očevidno protivnik uličnih raspravljanja, izgleda da je bio na njegovoj strani, ali samo u izvesnom smislu. Na njegovo pitanje, mrmljao mu je poluglasno da „sad više nije moguće“, da je „stvar već svršena“, i da „ako biste se vi, na primer, izvinili, a gospodin bi pristao da primi izvinjenje, onda možda“...
— Pa slušajte, milostivi gospodine, kuda mi idemo? Pitam vas: kuda smo se uputili i na šta će ovde duhovitost? — glasno reče poručnik: — ako čovek, unesrećen svojim neprilakama pristaje da vam se izvini... ako vam, najzad, baš treba da ga unizite... Do đavola, mi nismo u salonu nego na ulici! Za ulicu je i ovoliko izvinjenja dovoljno...
Versilov stade i najedanput se zasmeja; ja sam čak pomislio da je on celu ovu istoriju napravio iz šale, ali nije bilo tako.
— Potpuno vas izvinjavam, gospodine poručniče, i uveravam vas da imate velike sposobnosti. Držite se tako i u salonu, — uskoro će i u salonu toliko izvine biti potpuno dovoljno, a dotle evo vam dva dvaesluka, da popijete i pojedete; izvinite, stražaru, zbog uznemiravanja, i vama bih zablagodario na trudu, ali vi izgledate sad tako ponositi... Dragi moj, — okrenu se on meni: — ovde blizu ima jedna prčvarnica, u stvari jedna strašna kloaka, ali u njoj može čovek da se napije čaja, i ja bih ti predložio... evo tu je odmah, hajdemo.
Ponavljam, nikad ga još nisam video u takvoj srdžbi, iako mu je lice sijalo veselošću; ali sam primetio, kad je izvadio iz novčanika dva dvaesluka da bi ih dao oficiru, da su mu ruke drhtale, a prsti mu potpuno otkazali poslušnost, tako da je najzad zamolio mene da uzmem novac i dam poručniku; to ne mogu da zaboravim.
Uveo me je u jednu malu gostionicu na kanalu, dole. Publike je bilo malo. Svirao je jedan raštimovan, promukao muzički automat; osećao se miris masnih salfeta; sedosmo u jedan ugao.
— Ti možda ne znaš? Volim koji put iz dosade... iz užasne duševne dosade... da uđem u razne evo ovakve kloake. Ovaj njihov nameštaj, ovo štucanje arije iz „Lučije“, ovi kelneri ruski odeveni već do nepriličnosti, ovaj dim od duvana, pa vika iz biljarske sobe — sve to toliko je prostački i prozaično da već graniči gotovo sa fantastičnošću. Ho, a šta ono bi, dragi moj? Onaj Marsov sin nas je, izgleda, prekinuo baš na najinteresantnijem mestu... A evo i čaj; volim ovaj čaj ovde... Zamisli, Petar Hipolitović maločas uzeo da uverava onog rošavog kirajdžiju da je u engleskom parlamentu u prošlom veku bila postavljena jedna naročita komisija pravnika da prouči ceo Hristov spor pred prvosveštenikom i Pilatom, jedino zato da se sazna kako bi to sada izgledalo prema našim zakonima, i sve i sva je bilo inscenirano sa ceremonijom, s advokatima i državnim tužiocima i svim ostalim... i, i porotnici su morali da ga proglase krivim... Čudna stvar! Ovaj kirajdžija, glupak, stao da se prepire s onim, naljutio se i posvađao, i izjavio da sutra napušta stan... Gazdarica se rasplakala jer gubi kiriju... Mais passons.[34] U ovim restoranima ima ponekad slavuja. je li ti poznata stara moskovska anegdota à la Petar Hipolitović? Peva slavuj u jednoj moskovskoj gostionici, ulazi unutra jedan trgovac tipa „uklanjaj mi se s puta“, i zapita: pošto slavuj? — Sto rubalja. — Da se ispeče i donese na sto! Ispekoše ga i iznesoše. „Odseci mi za deset kopejaka“. Ispričao sam ovu anegdotu jedanput Petru
Hipolitoviću, ali mi nije verovao, i čak se naljutio...
Još mnogo je govorio Versilov. Navodim odlomke samo kao obrasce. Neprestano me je prekidao čim bih otvorio usta da otpočnem da pričam, i uzimao da govori i da priča čudne stvari i besmislice bez veze; govorio je živo i veselo; smejao se svačemu i čak je kikotao, što kod njega nikad nisam zapazio. Jednim gutljajem popio je šolju čaja i nasuo ponovo. sad mi je jasno: on je tada ličio na čoveka koji je primio jedno milo, interesantno, dugo očekivano pismo, koje je metnuo preda se, i naročito ga ne otvara, nego ga, naprotiv, dugo okreće u rukama, posmatra kovert, pečat, odlazi da posvršava neke poslove u drugu sobu, odlaže jednom reči taj interesantan čas, jer zna da mu neće pobeći, i sve to zato da bi se potpunije nasladio.
Naravno, ispričao sam mu sve, sve od samoga početka, i pričao sam mu možda čitav sat. A kako je i moglo biti drukčije; još malopre sam želeo da govorim. Počeo sam od prvog našeg susreta, ono kod kneza, posle njenog dolaska iz Moskve; zatim sam ispričao kako je sve išlo postepeno. Nisam propustio ništa, a nisam ni mogao da propustim: on me je neprestano podsećao, neprestano je nagađao, suflirao mi. U izvesnim trenutcima mi se činilo da se događa nešto fantastično, da je on, mora biti, sedeo ili stajao negde iza vrata svaki put za dva meseca kad sam bivao kod nje; da je unapred znao svaki moj gest, svako moje osećanje. Osećao sam neshvatljivu nasladu u ovom mom ispovedanju pred njim, zato što sam video u njega veliku duševnu mekoću, vrlo duboku psihološku finoću, tako čudnu sposobnost da pogodi iz četvrtine reči. Slušao me je nežno kao žena. Što je glavno, umeo je da udesi da se ničega nisam stideo; neki put bi me prekinuo kod kakve pojedinosti; često bi me zadržao i nervozno bi ponavljao: „ne zaboravljaj sitne događaje, to je važno — ne zaboravljaj sitne događaje: što je jedna crta sitnija, tim je neki put važnija“. I u tom smislu me je nekoliko puta prekidao. O, razume se, u početku sam počeo da govorim o njoj s visine, ali sam ubrzo sveo na istinu. Iskreno sam mu ispričao da sam bio gotov da ljubim mesto na patosu gde je stajala njena noga. Najlepše, najčudnije je bilo to što je on odmah shvatio da je „moguće patiti od straha zbog jednog dokumenta“ i u isto vreme ostati čisto i besprekorno biće kakvim se danas ona preda mnom pokazala. On je odmah razumeo reč „student“. Ali kad sam se već približavao kraju svoje priče, primetio sam da je kroz njegov dobar osmejak počelo s vremena na vreme da izbija neko veliko nestrpljenje u njegovom izrazu, neka kao rasejanost i oporost. Kad sam došao do „dokumenta“, promislio sam u sebi: „da li da mu kažem pravu istinu ili ne?“ —i nisam je rekao, pored svega svoga oduševljenja.
Ovo ovde pominjem za uspomenu za ceo moj život. Objasnio sam mu stvar isto kao i njoj, to jest Kraftom. Oči su mu se zapalile, čudna jedna bora preletela mu je preko čela, jedna vrlo mračna bora.
— Baš se dobro sećaš, dragi moj, za to pismo: da ga je Kraft zapalio na sveći? Da se ne varaš?
— Ne varam se, — potvrdim ja.
— Stvar je u tome što je to pismeno vrlo važno za nju, i, kad bi ga ti danas imao u rukama, mogao bi danas... Ali šta bih „mogao“, nije dovršio da kaže. — A nemaš li ga sad ovde kod sebe?
Sav zadrhtah u sebi, ali ne spolja. Spolja se ničim nisam odao, ni okom nisam mignuo; i nikako još nisam mogao da poverujem u njegovo pitanje:
— Kako, nemam li ga kod sebe? Da li ga sad imam ovde? Pa kad ga je Kraft tada spalio?
— Odista? — uperi on na mene vatren, ukočen pogled, pogled koji neću zaboraviti. Uostalom, on se odmah osmehnu, ali cela njegova dobrodušnost, cela ženskost u izrazu koju je dotle imao, najedanput nestadoše. Njegovo lice dobi neodređen i rastrojen izraz; sve više je postajao rasejan. Da je tada sobom više vladao, onako kako je to bilo do toga časa, ne bi mi postavio ovo pitanje o dokumentu; a što je tako učinio, to je no svoj prilici zbog toga što je bio izvan sebe. Uostalom, ja tako govorim sad; ali tada nisam tako brzo proniknuo u promenu koja se s njim dogodila; neprestano sam i dalje leteo, a u duši mi je svirala sve ista muzika. Ali moje pričanje je bilo završeno, i ja pogledah Versilova.
— Čudna stvar, — reče on najednom kad sam ispričao sve do poslednje zapete: — vrlo čudna stvar, dragi prijatelju: ti kažeš da si tamo bio od tri do četiri, i da Tatjana Pavlovna nije bila kod kuće?
— Tačno od tri sata do pola pet.
— A zamisli, ja sam svratio kod Tatjane Pavlovne tačno u pola četiri, na minut tačno, i ona me je dočekala u kujni: ja gotovo uvek idem kod nje kroz hodnik za poslugu.
— Šta, ona vas je dočekala u kujni? — uzviknuh ja, zapanjen od zaprepašćenja.
— Jeste, i rekla mi da me ne može primiti; ostao sam kod nje dva tri minuta, a bio sam svratio jedino zato da je pozovem na večeru.
— Možda se ona tada tek odnekud vratila?
— Ne znam, uostalom — sigurno nije. Bila je u domaćoj haljini. To je bilo tačno u pola četiri.
— Ali... Tatjana Pavlovna vam nije rekla da sam ja tamo?
— Ne, nije mi rekla da si tamo... Inače bih ja znao, i ne bih te za to pitao.
— Čujte, to je vrlo važno...
— Jeste... kako se uzme; ti si čak prebledeo, dragi moj; a uostalom, zašto bi to bilo tako važno?
— Terali su sa mnom šalu, kao s detetom!
— Ona se prosto „bojala tvoje vatrenosti“, kao što ti je i sama kazala, i — obezbedila se pomoću Tatjane Pavlovne.
— Ali, Bože, kakvo je to bilo šegačenje! Čujte, pa ona me je onda pustila da sve to kažem pred trećim, pred Tatjanom Pavlovnom; ova je dakle sve čula što sam danas govorio! To... to je užasno čak i zamisliti!
— S est selon, mon cher.[35] Uz to si i ti sam danas govorio o „širini“ pogleda kod žena uopšte, i uzviknuo: „Da živi širokogrudost! “
— Da sam ja Otelo, a vi Jago, ne biste mogli bolje... uostalom, ja se smejem! Ne može biti Otela zato što ne postoje slični odnosi. Kako da se i ne smejem! Ako! Ipak verujem u ono što je beskrajno više iznad mene, i ne napuštam svoj ideal!... Ako je to bila samo šala s njene strane, opraštam joj. Nisam se ja ni u šta ni ubrajao, a student je bio i ostaje, bez obzira na sve; bio je u njenoj duši, bio je u njenom srcu, postoji i postojaće! I to je dovoljno!
Slušajte, kako vi mislite: da li treba sad da odem do nje da saznam celu istinu, ili ne?
Rekao sam da „se smejem“, ali su mi bile i suze u očima.
— Šta? Pa idi, dragi prijatelju, ako želiš.
— Tako mi je na duši kao da sam se ukaljao što sam vam sve ovo pričao. Ne srdite se, dragi, ali o ženi, ponova velim, o ženi ne treba govoriti trećem licu; treće lice ne može da shvati. Ako ceniš ženu, ne uzimaj poverenika; ako sebe ceniš, opet ne uzimaj poverenika! ja sad ne cenim sebe. Do viđenja; neću sebi moći da oprostim...
— Zašto me nikad ne poljubiš iskreno, sa detinjom ljubavi, kao sin oca? — zapita me on glasom koji je čudno podrhtavao.
Ja ga poljubih vatreno.
— Dragi moj... budi uvek ovako čista srca kao što si sad.
Nikad ga u životu pre toga nisam poljubio, i nikad nisam mogao ni da zamislim da će on to sam zaželeti.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:36 am

[You must be registered and logged in to see this link.]

GLAVA ŠESTA
I
„Naravno, idem kod nje! — reših se ja, žureći se kući: — idem odmah. Vrlo je verovatno da ću je zateći samu: samu ili u društvu — svejedno: mogu da je pozovem da izađe. Ona će me primiti; začudiće se, ali će me primiti. Ako me ne primi, nastojaću da me primi, poručiću joj da je krajnje potrebno. Ona će pomisliti da se tiče dokumenta, i primiće me. I tako ću saznati sve o Tatjani. A onda... a šta onda? Ako sam joj učinio nepravdu, gledaću da stvar popravim, a ako sam u pravu, a ona kriva, onda je kraj svemu! U svakom slučaju je svemu kraj! Šta ja mećem na kocku? Nemam ništa da izgubim. Idem, idem!“
I evo, nikad neću zaboraviti, i s gordošću ću se uvek sećati da nisam otišao! To niko neće znati dok je živ, ali je dovoljno što je stvar meni poznata i što sam u takvom času bio sposoban za vrlo plemenite radnje! „To je iskušenje, i ja ću proći pored njega, — rešio sam najzad, predomislivši se: — hteli su da me zaplaše faktom, a ja nisam poverovao i nisam izgubio veru u njenu čistotu! I zbog čega da idem, o čemu da se uveravam? Zašto da je ona morala tako bezuslovno da veruje u mene kao ja u nju, u moju „čistotu“, da se ne boji moje „vatrenosti“ i da se ne obezbeđuje Tatjanom? ja to još nisam zaslužio u njenim očima. Ako, neka i ne zna da zaslužujem, da nisam podlegao „iskušenjima“, da ne verujem ružnim klevetama protiv nje: zato ja znam sve to, i ceniću sebe zbog toga. Ceniću svoje osećanje. Jeste, pustila me je da ispričam sve pred Tatjanom, pustila je Tatjanu, znala je da tu sedi i prisluškuje Tatjana (jer ova nije mogla da ne prisluškuje), znala je da mi se i smeje, — to je užasno, užasno! Ali... ali ipak — da li je bilo moguće sve to izbeći? Šta je mogla činiti u današnjoj svojoj situaciji, i kako je može čovek za to da okrivljuje? I
ja sam je slagao za Krafta, dakle sam i ja nju obmanuo, jer je bilo nemoguće izbeći to, te sam protiv svoje volje, nevino lagao. Bože moj! — uzviknuh najednom, bolno pocrvenevši: — a šta sam ja sâm, ja lično maločas učinio? Zar nisam i ja o njoj govorio pred trećim, zar nisam maločas sve ispričao Versilovu? Uostalom, šta govorim? Tu je razlika. ja sam govorio samo o dokumentu; Versilovu sam, u suštini, saopštio samo ono što se odnosi na dokument, zato što više ništa nije ni bilo da se saopšti, i nije ni moglo biti. Zar ga nisam odmah obavestio i rekao mu da među njom i mnom „nije bilo ništa“? On je razuman čovek. Hm... Ali, ipak, koliko mržnje on ima u srcu prema toj ženi još i danas! I kakva se, mora biti, dogodila drama tada između njih? I zbog čega? Naravno, zbog samoljublja! Versilov i ne može da bude sposoban ni za koje drugo osećanje sem samoljublja!
Da, ova poslednja misao pade mi na pamet tada, odjednom, i čak je nisam ni primetio. Eto kakve su misli, redom jedna za drugom, prolazile kroz moju glavu; i ja sam tada bio sa sobom iskren; nisam se pretvarao pred sobom, nisam se sam obmanjivao; i, ako tada o nečemu nisam mislio, to je bilo jedino zbog toga što mi je nedostajalo pameti, a ne zbog jezuitizma pred samim sobom.
Vratio sam se kući u vrlo veselom duševnom raspoloženju, mada vrlo nejasnom. Ali sam se plašio da ga analiziram, te sam se svom snagom trudio da mislim na druge stvari. Stoga sam odmah otišao kod gazdarice: odista, između nje i muža bila je strašna zavada. Ona je bila jedna vrlo jektičava činovnička žena, možda i dobra žena, ali, kao svi jektičavi, vrlo kapriciozna. Odmah sam počeo da ih mirim, svratio sam kod kirajdžije Červjakova, jednog vrlo neotesanog, rošavoga glupaka, vrlo samoljubivog bankarskog činovnika, koga nimalo nisam voleo, ali s kojim sam ipak živeo u slozi zato što sam imao slabost da s njim zajedno često teram šalu sa Petrom Hipolitovićem. Brzo sam ga nagovorio da se ne seli, premda se on sam ne bi u stvari rešio na odlazak iz stana. Cela se stvar svršila s tim da sam gazdaricu potpuno umirio, i, povrh svega, odlično joj pod glavom namestio jastuk: „Nikad to tako nije umeo da namesti Petar Hipolitović“, zlurado je rekla ona. Zatim sam otišao u kujnu s njenim oblozima od slačice, i svojeručno joj spremio dva odlična obloga. Jadni Petar Hipolitović samo me je posmatrao i zavideo mi, ali mu ja nisam dao ni prstom da što dodirne, i ona me nagradi bukvalno suzama njene blagodarnosti. I, sećam se, sve mi to posta najednom odvratno, i dosetih se da bolesnici nisam pomagao ni iz kakve dobrote svoga srca, nego tako, zbog nečega sasvim drugoga.
Nestrpljivo sam čekao Matveju: te večeri sam se rešio da poslednji put okušam sreću i... i, sem sreće, osećao sam užasnu potrebu da se kockom; inače ne bih mogao izdržati. Da nisam imao kuda da iziđem, možda ne bih mogao izdržati, te bih otišao njoj. Matveja je uskoro trebalo da se javi, ali se najedanput otvoriše vrata, i uđe neočekivan gost, Darja Onisimovna. Namrštih se i iznenadih. Znala je gde stanujem jer je jedanput, po jednoj maminoj poruci, dolazila kod mene. Ponudih je da sedne i pogledah je radoznalo. Ona ne reče ništa, nego mi je gledala pravo u oči, i ponizno se smešila.
— Da li vas šalje Liza? — pade mi na pamet da je zapitam.
— Ne, nego tako sam došla.
Rekoh joj da ću morati odmah da idem, a ona mi opet odgovori da je ona „samo tako došla“, i da će odmah otići. Bi mi je najedanput ne znam zašto žao. Primećujem da je ona kod svih nas, kod mame, i naročito kod Tatjane Pavlovne, našla mnogo saučešća, ali pošto su je smestili kod Stolbjejeve, svi naši su počeli nekako da je zaboravljaju, izuzimajući Lizu, koja ju je često posećivala. Izgleda da je ona sama bila tome uzrok, jer je imala osobinu da se udaljuje i povlači, pored sve svoje poniznosti i svojih osmejaka pomoću kojih se trudila da se udobri. Meni lično nisu se dopadali ti njeni osmejci, i to što je uvek pravila očevidno lažno lice, i čak sam pomislio o njoj jedanput da baš nije bogzna koliko ni tugovala za svojom Oljom. Ali ovoga puta bi me je ne znam zašto žao.
I tada se ona najednom, ne rekavši ni reči, naže, saže glavu, i, pruživši obe ruke napred, obuhvati me oko pojasa, a licem se prikloni na moja kolena. Uhvati me za ruku, te sam pomislio da hoće da je poljubi, ali ona je pritisnu na oči, i mlazovi toplih suza se izliše po njoj. Tresla se od jecanja, ali je plakala tiho. Srce mi se steglo, mada me je malo i ljutilo. Ali ona me je sa punim poverenjem držala obgrljena, ne bojeći se nimalo da ću se rasrditi, pored svega toga što se na mene maločas onako bojažljivo i ponizno osmejkivala. Zamolio sam je da se umiri.
— Dragi moj, ne znam šta da činim od sebe. Čim padne mrak, ne mogu više da izdržim; čim počne da se smrkava, ne mogu više da podnosim, i nešto me vuče na ulicu, u mrak. I to, vuče me mašta. Rodilo mi se tako u mašti da ću, ako iziđem, da je najednom sretnem na ulici. Idem tako i kao vidim je. To su naravno drugi ljudi što idu, a ja pozadi naročito idem i mislim: evo ova ovde, zar nije, zar nije to moja Olja? I mislim, i mislim. Najzad oglupim i samo se sudaram sa narodom što prolazi, i uhvati me muka. Kao pijana se teturam, mnogi psuju. ja samo ćutim i ne idem nikome. Kuda bih god otišla, sve mi je teže. Malopre sam prošla pored vas i pomislila: „Hajde da svratim kod njega; on je bolji od svih, i tada je bio i on tamo“. Dragi moj, oprostite mi, meni beskorisnom čeljadetu; odmah ću otići i evo idem,..
Najedanput se diže i pođe brzo. U tom stiže Matveja; posadih je sa sobom na saonice i odvezoh je njenoj kući, u stan Stolbjejeve.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 10:37 am

[You must be registered and logged in to see this link.]


II
U poslednje vreme išao sam na kocku kod Zerščikova. Dotle sam išao u druge tri kuće, uvek s knezom, koji me je „vodio“ u ta mesta. U jednoj od tih kuća većinom se igrao faraon, i kockalo se u vrlo znatne sume. Ali tamo mi se nije dopalo: video sam da je onde potrebno imati mnogo novaca, i, sem toga onde je dolazilo mnogo sveta drskoga ponašanja, i „burna“ omladina iz višega društva. To se knezu baš dopadalo; on je voleo ne samo da se kocka, nego je voleo i da se druži s ovim besposličarima. Primetio sam da me je na tim večerima, mada je sa mnom zajedno tamo ulazio, ipak nekako, u toku večeri, izbegavao i da me ni s kim „od svojih poznanika“ nije upoznavao. ja sam se, međutim, ponašao kao pravi divljak, i čak neki put do te mere, da se dešavalo da sam time na sebe obraćao pažnju. Za kockarskim stolom sam dolazio u priliku da s kim progovorim koju reč; ali čim bih pokušao idućega dana u istim prostorijama da se zdravim s kojim gospodičićem s kojim sam ne samo razgovarao, nego se i smejao dan ranije, sedeo pored njega, i čak mu i dve karte savetovao, — on se pravio da me ne poznaje. Još i gore: pogledao bi me izveštačeno začuđen, i prošao pored mene smešeći se. Stoga sam prestao da idem tamo, i počeo da posećujem strasno jednu kloaku—drukčije ne umem daje nazovem. To je bila kockarnica sa ruletom, prilično neznatna i mala, koju je držala jedna kokota, mada se ona u sali nikad nije pojavljivala. Tamo je bilo sve užasno raspojasano, i mada su dolazili i oficiri i bogati trgovci; ipak se događale prljave stvari, što je, uostalom, mnoge baš privlačilo. Sem toga, tamo me je služila sreća. Ali sam i to mesto napustio posle jedne neprijatne istorije koja se dogodila usred igre i svršila sa tučom između dvojice gostiju. posle sam uzeo da odlazim kod Zerščikova kod koga me je, isto tako, opet uveo knez. Zerščikov je bio kapetan u ostavci, i ton na njegovim večerima bio je potpuno pristojan, vojnički, vrlo pedantan u održavanju svega što se odnosi na čast, kratak i stvaran. Šaldžije, na primer, i veliki lumpači tamo nisu dolazili. Sem toga, tu kocka nije bila šala. Igrao se faraon i rulet. Do ove večeri, do petnaestog novembra, bio sam tamo svega dvaput, i Zerščikov me je valjda znao po licu; ali nisam imao još nijednog poznanika. Kao naročito, i knez sa Darzanom došao je te večeri tek oko ponoći, vraćajući se iz kockarnice onih otmenih besposličara koju sam ja napustio: na taj način sam te večeri bio potpuno nepoznat u tuđem društvu.
Kad bih imao čitaoca koji je pročitao sve ovo što sam do sada napisao o svojim doživljajima, bez sumnje ne bih morao da mu objašnjavam da nimalo nisam bio stvoren ni za kakvo društvo. Uopšte, nimalo ne umem da se ponašam u društvu. Kad uđem negde gde ima mnogo sveta, sve mi se čini da me svi gledaju. Prosto se povijam pod tim pogledima, povijam fizički, čak i na takvim mestima kao što je pozorište, a da i ne govorim o privatnim kućama. U ovim kockarnicama i skupovima nisam umeo da steknem držanje: čas sedim i prebacujem sebi zbog izlišne mekoće i ljubaznosti, čas najedanput ustanem i načinim kakvu nepristojnost. A međutim obični nitkovi u poređenju sa mnom, umeli su onde da se drže odlično — i to me je ljutilo više nego ma šta, tako da sam sve više i više gubio hladnokrvnost. Reći ću otvoreno: ne samo sad, nego i tada još sve to društvo, pa i sama kocka, ako hoću da budem iskren, — postalo mi je, na kraju krajeva, odvratno i mučno. Nesumnjivo mučno. Istina, osećao sam i veliku nasladu, ali do te naslade dolazio sam kroz mučenje: sve to, to jest svi ti ljudi, kocka i ja sam s njima zajedno, učinilo mi se strašno prljavo. „Čim budem dobio, pljunuću na sve!“ govorio sam sebi svaki put izjutra pre nego što bih zaspao u svom stanu posle noćne kocke. Što se tiče same kocke, treba imati na umu da ja uopšte nisam voleo novac. To jest, neću da ponavljam onaj gnusni izgovor koji se obično upotrebljava u ovakvim prilikama, da sam se kockao tobože samo radi igre, zbog uzbuđenja, radi naslade, rizika, zbog probanja sreće, itd., ali nikako zbog dobijanja novca. Meni je užasno bio potreban novac, i mada ovo nije bio moj put, nije bila moja ideja, ipak sam se tada bio rešio da oprobam i ovaj način. Tu me je zbunjivala neprestano jedna snažna misao: „Već si se uverio da neizostavno možeš postati milionar, jer imaš jak karakter koji je za to potreban; već si oprobao svoj karakter; a sad pokaži sebe i ovde: da li je za rulet potrebno više karaktera nego za tvoju ideju?“ — eto to sam neprestano ponavljao u sebi. I danas ostajem pri svom uverenju da čovek u hazardnoj igri, ako je potpuno mirnog karaktera, tako da uspe da sačuva svu oštrinu uma i sračunjenost, nije moguće da ne savlada prosti slepi slučaj i da ne dobije, — ali sam tada baš zbog toga morao sve više i više padati u razdraženje kad sam video da s časa na čas nisam u stanju da se uzdržim, nego se zanosim kao pravo derište. „Ja, koji sam mogao da izdržim glad, ne mogu sebe da zauzdam na ovakvoj gluposti!“ To me je ljutilo. Uz to, svest da u meni, ma koliko izgledao smešan i mali, leži riznica snage koja će ih sve naterati jednoga dana da promene svoje mišljenje o meni, — ta svest, još od samoga moga poniženoga detinjstva, sačinjavala je u to doba jedini izvor moga života, moju svetlost i moje dostojanstvo, moje oružje i moju utehu, inače bih, možda, izvršio samoubistvo još kao dete. I zar sam tako mogao ne ljutiti se na sebe, videvši u kakvog sam se bednog stvora pretvorio za kockarskim stolom? To je i bio razlog zašto nisam mogao da se odreknem kocke: sad to sve jasno vidim. Pored ovoga glavnog, trpelo je i moje sitno samoljublje: što sam gubio na kocki, to me je unižavalo pred knezom, pred Versilovom, mada on nije nalazio za vredno ni da govori o tome, ni pred svima, čak ni pred Tatjanom — tako mi se činilo, tako sam osećao. Najzad, da još nešto priznam: tada sam već bio pokvaren; već mi je bilo teško da se odreknem ručkova sa sedam jela u restoranu, Matveje, engleskog dućana, mišljenja moga parfimera, ukratko, svega toga. Bio sam toga svestan i tada, ali sam samo odmahivao rukom; tek sada, kad ovo pišem, obuzima me rumenilo i stid.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39216
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu