Dostojevski

Strana 6 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Dostojevski

Počalji od Mustra taj Uto Feb 06, 2018 2:21 pm

First topic message reminder :







PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:12 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:47 am





TREĆI DEO

GLAVA PRVA
I
A sad o nečem sasvim drugom.
Neprestano objavljujem: „o drugom, o drugom“, a sve i dalje pričam samo o sebi. Međutim, već sam hiljadu puta izjavio da mi nije cilj da sebe opisujem; takva mi je bila čvrsta namera kad sam otpočeo ove beleške: jer savršeno razumem da nimalo nisam zanimljiv čitaocu. ja opisujem i želim da opišem druge ljude, a ne sebe, a ako se ipak tu i ja pojavim, to je pogreška koja je samo za žaljenje, pošto nikako ne mogu to da izbegnem, ma koliko da želim. Pre svega me ljuti što, opisujući s takvim žarom svoje lične doživljaje, tim samim dajem povoda da se misli da sam i sad onakav kakav sam bio u to doba. Ali će se čitalac setiti da sam ne jedanput uzviknuo: „O, kad bih mogao da promenim ono što je bilo ranije, i da počnem potpuno iznova!“ Tako ne bih mogao uzvikivati da se nisam radikalno izmenio i postao sasvim drugi čovek. To je potpuno jasno; i samo kad bi iko mogao da zamisli koliko sam sit svih ovih izvinjavanja i predgovora koje moram svaki čas da utrpavam, čak i sad usred mojih beležaka!
Da pređem na stvar.
Pošto sam devet dana ležao bez svesti, probudio sam se kao novorođen, ali ne i preporođen; uostalom, moje ponovno rođenje bilo je, naravno, glupo, ako se uzme u širokom značenju, i možda bi ono bilo drugačije kad bi se sad dogodilo. Moja ideja, to jest moje osećanje, opet se sastojalo samo u tome (kao i hiljadu puta pre toga) da od njih potpuno odem, ali da neizostavno odem, a ne onako kao ranije kad sam sebi hiljadu puta to stavljao u zadatak i nikako ga ne ispunjavao. Nisam želeo nikome da se svetim, za to dajem svoju časnu reč — mada su me svi uvredili. Spremao sam se da od njih odem bez mržnje i bez proklinjanja, ali sam želeo da imam svoju ličnu snagu, stvarnu i nezavisnu od svih njih i od celoga sveta; ta zar se nisam već izmirio gotovo sa svim stvarima na svetu! Beležim ovu moju tadašnju sanjariju ne kao misao, nego samo kao moje tadašnje neodoljivo osećanje. Dok sam ležao u postelji, nisam hteo to osećanje ni da formulišem. Bolestan i slab, ležeći u Versilovljevoj sobi koju su za mene odvojili, s bolom sam gledao u kolikoj sam meri izgubio snagu: na postelji je ležala slamka a ne čovek, i ne samo od bolesti — o, kako me je to sve vređalo! I gle, iz najveće dubine moje duše dizao se protest, i ja sam gubio dah od nekog osećanja beskrajno velike nadutosti i oholosti. U celom životu ne mogu da se setim vremena u kome sam imao osećanja jače nadutosti nego tih prvih dana moga ozdravljivanja, to jest tada kad sam ležao kao slamka na postelji.
Ali za sada sam ćutao, i rešio sam da ni o čem ne razmišljam! Neprestano sam gledao u njihova lica, trudeći se da po njima pogodim sve što mi je bilo potrebno. Bilo je jasno da ni oni nisu želeli da se raspituju i da se interesuju, a sa mnom su razgovarali o sasvim sporednim stvarima. To mi se dopadalo, i u isto vreme ljutilo me je; ali ovu protivrečnost neću da objašnjavam. Lizu sam viđao ređe nego mamu, mada mi je ona dolazila svakoga dana, čak po dva puta. Iz odlomaka njihovih razgovora i iz celog njihovog izgleda zaključio sam da je Liza imala vrlo mnogo posla, i da često nije kod kuće zbog tih svojih poslova: ali već u samoj pomisli o mogućnosti da ona ima „svoje poslove“, za mene je postojala neka vrsta uvrede; no to su sve bila bolesna, čisto fiziološka osećanja koja ne vredi opisivati. I Tatjana Pavlovna mi je dolazila gotovo svakoga dana, i mada nije bila nimalo nežna prema meni, bar me nije grdila kao pre, što mi je do krajnosti bilo neprijatno, tako da sam joj otvoreno rekao: „Vi ste, Tatjana Pavlovna, kad ne grdite, strašno dosadni“. — „Pa dobro, onda neću više ni da ti dolazim“, odgovorila mi je ona i izašla. A meni je bilo milo što sam bar jednu oterao.
Najviše sam mučio mamu i na nju sam se ljutio.
Pojavio mi se strašan apetit, i strašno sam gunđao što jelo odocnjava (a nikad nije odocnjavalo). Mama prosto nije znala kako da mi ugodi. Jedanput mi je donela supu i počela po običaju da me hrani, a ja sam neprestano gunđao jedući. I najedanput počeh i sam da se ljutim što gunđam: „nju jedino možda što volim, pa i nju mučim“. Ali ljutnja nije ipak popuštala, te se iz ljutnje zaplačem, a ona je, sirotica, pomislila da sam se zaplakao iz silne ljubavi, te se nagnula nada me i počela da me ljubi. Stisnuh zube i nekako otrpeh, ali, odista, u tom trenutku sam je mrzeo. Mamu sam ipak uvek voleo, i tada sam je voleo, i nisam je mrzeo nimalo, nego je to bilo ono što biva uvek: koga više voliš, najviše ga i vređaš.
Tih prvih dana mrzeo sam jedino doktora. Doktor je bio mlad čovek, ponositoga držanja, koji je govorio strogo i čak i neučtivo. Svi ti ljudi od nauke kao da su tek juče i iznenada saznali nešto naročito, dok se juče baš ništa naročito nije desilo; ali takvi su uvek „osrednji ljudi“ i „ulica“. Dugo sam podnosio, pa najzad izgubih strpljenje te mu pred svima našima rekoh da se uzalud trudi, da ću se izlečiti i bez njega, da je on, iako spolja izgleda da je realan, u stvari pun predrasuda, i ne razume da medicina nije još nikada nikoga izlečila — da je, najzad, po svoj verovatnosti, on jedan potpuno neobrazovan čovek, „kao što su danas kod nas svi tehničari i specijalisti koji su u poslednje vreme toliko digli nos“. Doktora je to vrlo uvredilo (već tim samim je dokazao da je takav), ali je ipak i dalje dolazio. Najzad sam izjavio Versilovu da ću doktoru, samo ako ne prestane da dolazi, kazati i deset puta neprijatnije stvari. Versilov mi je na to primetio samo to da nije moguće reći ni dvaputa neprijatnije stvari od onih koje sam rekao, a ne deset puta. Meni je bilo milo što je to rekao.
Ipak, kakav je to čovek! Kažem za Versilova. On, i jedino on je bio svemu kriv — pa ipak: jedino se na njega tada nisam ljutio. Nije me samo njegovo ponašanje prema meni zadobilo, nego smo, mislim, tada obojica osećali da jedan drugom dugujemo objašnjenja za mnoge stvari... i da je baš zbog toga najbolje da se i ne objašnjavamo. Vanredno je prijatno kad u sličnim situacijama u životu čovek naiđe na pametnog čoveka! Već sam u drugom delu moje priče unapred saopštio da mi je Versilov vrlo kratko i jasno rekao sve o pismu koje mi je pisao uhapšeni knez, o Zerščikovu, o njegovoj izjavi koju je dao u moju korist, itd. itd. Ali pošto sam se rešio da ćutim, to sam mu postavio, na najsuvlji nači“, samo dva tri najkraća pitanja. On je na njih odgovorio jasno i tačno, no potpuno bez izlišnih reči i, što je najbolje, bez izlišnih osećaja. A tada sam se plašio izlišnih osećaja.
O Lambertu ćutim, ali čitalac se svakako doseća da sam o njemu mnogo mislio. U bunilu sam nekoliko puta govorio o Lambertu, no kad sam se otrgao iz bunila i uzeo da posmatram, ubrzo sam došao do zaključka da je sve o Lambertu ostala tajna i da ništa nisu saznali, ne isključujući ni Versilova. Tome sam se vrlo obradovao, te me je prošao strah, ali sam se prevario, kao što sam docnije video na svoje veliko iznenađenje: Lambert je za vreme moje bolesti dolazio, samo mi je Versilov to prećutao, te sam zaključio da sam za Lamberta već zaboravljen. Ipak sam o njemu često mislio, i više no to: mislio sam o njemu ne samo bez odvratnosti, ne samo s radoznalošću, nego čak sa izvesnim interesovanjem, kao da sam predosećao da se tu javlja nešto novo što će odgovarati mojim novim osećanjima i planovima koji su se u meni rađali. Jednom reči, rešio sam se da o Lambertu promislim pre nego o svemu ostalom, čim se budem rešio da mislim. Beležim jednu čudnu stvar: bio sam potpuno zaboravio gde on stanuje i u kojoj se ulici onda sve ono desilo. Zapamtio sam sve drugo: i sobu, i Alfonsinu, i kučence, i koridor; odmah bih mogao sve to nacrtati; ali gde se sve to desilo, to jest u kojoj ulici i u kojoj kući — to sam potpuno zaboravio. I što je najčudnije, svega toga setio sam se tek trećega ili četvrtoga dana posle moga dolaska do pune svesti, pošto sam već odavno počeo da se u mislima bavim Lambertom.
To su, dakle, bila moja prva osećanja posle moga vaskrsenja. Zabeležio sam samo najsporednije stvari, i najverovatnije je da glavne stvari nisam ni umeo zabeležiti. U stvari, možda su se glavne stvari baš tada određivale i formulisale u mom srcu; nisam se valjda ljutio i srdio samo zato što mi ne donose supu. O, dobro se sećam koliko sam bio tužan i koliko sam nekada bio na mukama, naročito kad sam ostajao duže vremena sam. Kao uprkos, njima se učinilo da mi je teško kad su kod mene, da me njihovo saučešće vređa, te su počeli sve češće i češće da me ostavljaju samog: a ta njihova fina dosetljivost bila je izlišna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:48 am





II
Četvrtoga dana posle moga dolaska k sebi, ležao sam oko tri sata posle podne na svojoj postelji, i nikoga nije bilo sa mnom. Dan je bio svetao, i znao sam da će oko četiri sata, kad sunce bude zalazilo, njegovi kosi, crveni zraci udariti pravo u ugao moga zida i sjajnom pegom osvetliti to mesto. To sam znao po prethodnim danima, i zbog toga što će se to neizostavno desiti kroz jedan sat, i naročito zbog toga što sam to unapred znao, kao dva puta dva, razljutilo me je do besnila. Besno se okrenuh celim telom na drugu stranu, i tada najedanput usred duboke tišine jasno čuh reči: „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas!“ Ove reči bile su izgovorene polušapatom, posle njih ču se uzdah iz celih grudi, a zatim se sve opet potpuno utiša. Brzo digoh glavu.
Još ranije, to jest još uoči toga dana, već koliko preksinoć, primetio sam da se događa nešto naročito u tim trima našim sobama dole. U sobici do salona, u kojoj su ranije spavale mama i Liza, sad je očevidno bio neko drugi. Već sam više puta čuo neke glasove, i danju i preko noći, ali samo načas, na vrlo kratak čas, i tišina bi se odmah vraćala potpuno, za nekoliko sati, tako da nisam ni obraćao pažnju. Sinoć sam pomislio da je tamo Versilov, zato što je ubrzo posle takvog jednog šuma ušao kod mene, iako sam već tačno znao iz njihovih razgovora da se Versilov za vreme moga bolovanja preselio nekuda u drugi stan u kome i noćiva. Za mamu i Lizu mi je odavno već bilo poznato da su obadve (da ne bih ja bio uznemiravan, mislio sam) prešle gore u moj bivši „grob“, i pomišljao sam u sebi: „kako su mogle njih dve zajedno da se tamo smeste?“ sad se najedanput pokazalo da u njihovoj pređašnjoj sobi stanuje jedan čovek, i da taj čovek nije ni u kom slučaju Versilov. S lakoćom koju nisam pretpostavljao da imam (uobražavajući dotle da sam potpuno slab), spustio sam s postelje noge, gurnuo ih u papuče, ogrnuo se sivim sobnim ogrtačem od jagnjećeg krzna koji je bio pored mene (a koji je za mene žrtvovao Versilov), i pošao kroz gostinsku, u bivšu maminu spavaću sobu. Ono što sam tamo spazio, sasvim me je zbunilo: nikako nisam ni slutio što slično, i zastadoh kao ukopan na pragu.
Onde je sedeo jedan sed, vrlo sed starac, s velikom, užasno belom bradom, i bilo je jasno da tu već odavno sedi. Sedeo je ne na postelji nego na maminoj klupici, i samo se leđima naslanjao na krevet. Uostalom, on se držao toliko uspravno, da mu, izgleda, nimalo nije bilo potrebno da se naslanja, iako je, očevidno, bio bolestan. Na njemu je preko košulje bila prebačena mala jagnjeća bundica, preko kolena je imao mamin pled, a noge su mu bile u papučama. Po svemu se videlo da je visokoga rasta, širokih pleća, vrlo svežega izgleda bez obzira na to što je bolestan; malo bled i izmršaveo, izduženoga lica, vrlo guste, ali ne vrlo duge kose, a godina mu je, izgleda, moglo biti oko sedamdeset. Pored njega na stolici, na dohvat ruke, ležale su tri ili četiri knjige i srebrne naočari.
Mada nijednom slutnjom nisam mislio da ću ga sresti, ipak sam istoga trenutka pogodio ko je, samo nikako nisam mogao da shvatim na koji je način mogao da provede celo ovo vreme gotovo pored samoga mene tako tiho da ga do sada nimalo nisam čuo.
Nije se ni makao kad me je spazio, nego me je netrenimice i ćuteći samo gledao, isto tako kao i ja njega, s tom razlikom što sam ja njega gledao s beskrajnim iznenađenjem, a on mene bez ikakvoga iznenađenja. Naprotiv, pošto me je razmotrio celoga, do poslednje crte, za tih pet ili deset sekunadi ćutanja, najedanput se osmehnuo i čak se tiho i nečujno zasmejao, i mada je smeha brzo nestalo, ipak mu je njegov svetao, veseo trag ostao na licu, i naročito u očima, plavima, sjajnima, velikima, ali sa opuštenim i podbulim od starosti kapcima, koji behu okruženi mnogobrojnim sitnim borama. Ovaj njegov smeh načinio je na mene najjači utisak.
Čini mi se da je, kad se čovek smeje, u većini slučajeva gadno gledati ga. Najčešće se u ljudskom smehu ispoljava nešto ružno, nešto što unižava čoveka koji se smeje, iako onaj koji se smeje sam gotovo nikad ne zna za utisak koji izaziva. Isto tako ne zna, kao što uopšte niko ne zna, kakvo mu je lice kad spava. Nekima je kad spavaju lice i u snu pametno, a drugima, čak i pametnima, u snu lice postaje vrlo glupo i zato smešno. Ne znam otkuda to dolazi: hteo bih samo da kažem da ni čovek koji se smeje, kao ni čovek koji spava, većinom ništa ne zna o svom licu. Vrlo velik broj ljudi nimalo ne ume da se smeje. Uostalom, tu nema šta da se „ume“: to je dar i ne da se naučiti. Naučićeš jedino ako sebe prevaspitaš, ako se razviješ na bolje i savladaš ružne instinkte svoga karaktera: u tom slučaju bi se, verovatno, mogao i smeh takvoga čoveka promeniti na bolje. Ima ljudi koje smeh potpuno odaje, i najedanput možete da ga upoznate do srži. A i neosporno pametan smeh neki put postaje odvratan. Za smeh je pre svega potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobivost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezlobiv smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti, i umeju li ljudi da budu veseli? (O veselosti sam dosta čuo od Versilova i zapamtio). Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete da upoznate, ali čim se čovek nasmeje bar jedanput sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov ceo karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo srećnog razvitka ume da bude veseo, i da zarazi i druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kad se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Pri tome posmatrajte sve nijanse: potrebno je, na primer, da vam se smeh jednoga čoveka ni u kom slučaju ne učini glup, ma koliko da je čovek veseo i prostodušan. Čim primetite i najmanji trag glupaštva u njegovom smehu, to nesumnjivo znači da je taj čovek umno ograničen, ma koliko oko sebe rasipao ideje. Ako mu smeh nije glup, ali vam se sam čovek koji se smeje najedanput zbog nečega učinio smešan, makar samo i malo — znajte da taj čovek nema pravoga ličnoga dostojanstva, ili ga bar nema u punoj meri. Ili, najzad, ako smeh jednoga čoveka doduše jeste zarazan, ali vam se ipak iz nekog razloga učini ružan, znajte da je i priroda toga čoveka ružna i prosta, i da je sve plemenito i uzvišeno što ste ranije kod njega primetili, ili svesno ili nesvesno pozajmljeno, i da će se takav čovek bezuslovno docnije promeniti na gore, da će se baviti „korisnim stvarima“, a plemenite ideje odbaciće bez milosti kao mladićke zablude i zanešenjaštvo.
Ovu dugačku tiradu o smehu zabeležio sam ovde hotimično, i na štetu pričanja, pošto je smatram kao jedno od mojih najozbiljnijih saznanja o životu. A naročito je preporučujem verenicama koje su već spremne da pođu za izabranim čovekom, ali ga još jednako posmatraju nerešljivo i s nepoverenjem, i nikako ne mogu da se odluče. I neka se ne rugaju jadnome momčetu što se utrpava sa svojim poukama u bračne poslove o kojima nema ni pojma. ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se smeju do savršenstva dobro, i zbog toga i jesu zavodljiva i privlačna. Za mene je odvratno dete koje plače, a dete koje se smeje i koje je veselo, rajska je svetlost, otkrivanje budućnosti, u kojoj će čovek najzad postati isto tako čist i prostodušan kao što je dete. I eto, tako nešto detinjasto i do neverovatnosti privlačno video sam i u kratkotrajnom smehu ovoga starca. Odmah sam mu prišao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:49 am




III
— Sedi, sedi malo, noge ti po svoj prilici još ne mogu da stoje — ponudi me on ljubazno, ukazavši mi na mesto pokraj sebe i neprestano mi gledajući u lice istim svetlim pogledom. Sedoh pokraj njega i rekoh:
— Znam ko ste, vi ste Makar Ivanović.
— Tako je, drago dete. Divno je što si ustao. Ti si mladić, biće ti divno. Starac ide u grob, a mladić u život.
— Jeste li vi bolesni?
— Bolestan sam, prijatelju; više u nogama; do praga su me nožice još i donele, ali otkako sam ovde seo, nadule su se. To mi je još od prošloga četvrtka kad su počeli gradusi (to jest kad je počeo mraz). Dosad sam ih mazao mašću, vidiš: pre tri godine prepisao mi je Lihten, doktor Edmund Karlić, u Moskvi; ta mi je mast pomagala, uh, još koliko pomagala; ali evo sad više ne pomaže. Ni u grudima ne valja. A od sinoć ni leđa, sve kao da me psi ujedaju... I ne spavam noću.
— Kako to da vas ovde nimalo nisam čuo? — zapitah ga ja.
On me pogleda zamišljeno.
— Samo nemoj majku da probudiš — dodade on kao prisetiv se najednom nečega. — Ovde je provela celu noć pokraj mene, nečujno kao da je muva; a sad je, znam, prilegla. Oh, teško je bolesnom starcu — uzdahnu on — a za šta li se samo uhvatila duša, i neprestano se drži, i sve se još raduje suncu; i kad bi došlo da se život ponovo otpočinje, i tad bi se duša, veruj, ne ubojala; iako je, možda, takva misao grešna.
— Zašto grešna?
— Takva misao je samo san, a starac treba da ode na onaj svet dostojanstveno. Jer ako ideš u susret smrti ropćući ili s nezadovoljstvom, onda je to velik greh. Ali ako si zavoleo život zbog duhovne radosti, mislim da će Bog oprostiti, makar i jednom starcu. Nije lako čoveku da zna svaki greh, šta je grešno, a šta nije; to je tajna koja premaša ljudsku pamet. A starac treba u svako doba da bude zadovoljan, i treba da umre u punoj svetlosti svoga uma, blaženo i dostojanstveno, sit života, dunuvši u svoj poslednji čas i radujući se, odlazeći kao klas u snop i ispunivši svoju tajnu.
— Neprestano govorite o „tajni“; šta znači to „ispunivši svoju tajnu“? — zapitah ga osvrnuvši se na vrata. Bilo mi je milo što smo sami, i što je svuda oko nas vladala nepomućena tišina. Sunce je jasno sijalo u prozor pred svojim zalaskom. On je govorio malo frazasto i netačno, ali vrlo iskreno i sa izvesnim jakim uzbuđenjem, kao da mu je odista bilo milo što sam mu došao. Ipak sam primetio da je nesumnjivo bio u groznici, i to vrlo jakoj. I ja sam bio bolestan, takođe u groznici, od trenutka kad sam ušao kod njega.
— Šta je to tajna? Sve je tajna, prijatelju, u svemu je Božja tajna. U svakom drvetu, u svakoj travci nalazi se zatvorena ta tajna. Kad peva ptičica, ili kad zvezde sve ukupno na nebu blešte u noći — sve je to samo tajna, jedna ista tajna. A najveća je tajna u onome što čeka čovekovu dušu na onom svetu. Tako ti je to, prijatelju!
— Ne znam u kom smislu to govorite... Naravno, ne pitam vas zato da vas vređam, verujte da verujem u Boga; ali sve te tajne je razum odavno otkrio, a što još nije otkriveno, biće otkriveno, to je potpuno sigurno i možda još u najkraćem roku. Botanika tačno zna kako raste drvo, fiziolog i anatom znaju čak zbog čega ptica peva, ili će uskoro saznati, a što se tiče zvezda, one su ne samo sve prebrojane nego je svaki njihov pokret izračunat tačno na sekunde, tako da je moguće predskazati i za hiljadu godina unapred, od minuta do minuta, pojavu koje hoćete: komete... a sad je postao poznat čak i sastav najudaljenijih zvezda. Uzmite mikroskop, to je, znate, uveličavajuće staklo koje može da uveličava predmete milion puta — i pogledajte kroza nj kap vode, pa ćete spaziti u njoj ceo nov svet, ceo život živih stvorova, a međutim i to je bila tajna, a sad je eto otkrivena.
— Slušao sam za to, dragi moj, i to više puta sam slušao od ljudi. Nema šta da se kaže, to je veliko i slavno delo; sve je dato čoveku Božjom voljom; nije ga uzalud Bog zadunuo dahom života: „Živi i poznaj!“
— To su prazne reči. Ipak, vi valjda niste neprijatelj nauke, niste klerikalac? To jest, ne znam da li vi to razumete...
— Ne, dragi moj, poštovao sam nauku od mladosti iako sam nemam za nju pameti, ali na to ne ropćem: ako nije dato meni, dato je drugom. Možda je tako i bolje, jer svak ima svoje. Osobito, dragi prijatelju, zato što ni nauka ne koristi svakom. Svi smo nestrpljivi, svi bismo hteli da iznenadimo ceo svet, a ja, možda, i više nego ostali, samo kad bih umeo. Ali budući da sam eto sasvim neuk, kako mogu da se preuznosim kad sâm ništa ne znam? A ti si mlad i dosetljiv, i to ti je palo u deo, pa uči. Upoznaj sve, da, kad sretneš bezbožnog ili bezočnog čoveka, možeš da mu odgovoriš, a on da te ne obori naprasitim rečima i da ne zbuni tvoje nezrele misli. A ono staklo sam, i to baš nedavno, video.
I on tu duboko uzdahnu. Očevidno sam mu načinio izvanredno zadovoljstvo svojim dolaskom. Njegova želja za razgovorom bila je svakako bolesna. Sem toga, nesumnjivo je, ne varam se tvrdeći da me je u izvesnim trenucima posmatrao čak s nekom neobičnom ljubavlju: nežno mi je metao svoju ruku na moju, milovao me po ramenima... ali, moram da priznam, u izvesnim trenucima je kao potpuno zaboravljao na mene, kao da sedi sâm, i mada je i dalje govorio sa žarom, ipak je govorio negde u vazduh.
— Ima, prijatelju — produži on — u Genadijevoj pustinji jedan čovek velike pameti. On je od plemićkog roda i potpukovnik po činu i ima veliko bogatstvo. Dok je još živeo u svetu, nije hteo da se vezuje brakom; odvojio se od sveta evo već deseta godina, pošto je zavoleo tiha i ćutljiva pristaništa, i umirio svoja osećanja od svetskih sujeta. Živi potpuno po manastirskom ustavu, a neće da se zakaluđeri. A knjiga ima, dragi prijatelju, toliko da još ni u koga nisam video toliko — sâm mi je rekao da vrede do osam hiljada rubalja. Zove se Petar Valerjanić. Naučio me je u raznim vremenima mnogim stvarima, a ja sam voleo beskrajno da ga slušam. Kažem mu jedanput: „Kako to da vi, gospodine, sa tako velikom vašom pameću, i pošto ste proveli evo već deset godina u manastirskoj stezi i u potpunom odricanju svoje volje — kako to da ne primite časno postriženje, te da budete još savršeniji?“ A on će mi na to: — „Šta mi, starče, govoriš o mojoj pameti; a možda je mene moja pamet zarobila, a nisam ja nju savladao! A što kažeš za moju stegu: možda sam odavno već svoju meru izgubio. A što mi reče za odricanje moje volje? Evo, odreći ću se ovoga časa svega svoga bogatstva, i na čin svoj ću dati ostavku, i celu kavaljeriju metnuću ti evo ovde na sto sad odmah, samo lule duvana, evo se borim već desetu godinu, ali ne mogu da se odreknem. Kakav sam ti ja posle svega toga kaluđer, i kakvo odricanje volje proslavljaš u meni?“ Iznenadila me je ta njegova smirenost. „Pa onda, svratim ti ja prošle godine, o Petrovom postu, opet u tu pustinju —Gospod me doveo — i vidim u njegovoj ćeliji stoji baš ta stvar — mikroskop — dobio ga je iz inostranstva za velike pare. „Čekaj, veli, starče, da ti pokažem jednu stvar koja će te zadiviti, jer je dosad još nisi video. Pogledaj ovu kap vode, čistu kao suza: a sad pogledaj šta ima u njoj, pa ćeš videti da će mehaničari ubrzo ispitati sve tajne Božje, meni i tebi neće ostaviti nijedne“ — dobro se sećam da je tako rekao. A taj mikroskop sam još pre trideset i pet godina pre toga video kod Aleksandra Vladimirovića Malgasova, našega gospodara, deda Andreje Petrovića po majci, čije je imanje docnije, posle njegove smrti, pripalo Andreji Petroviću. Gospodar je bio znatan, velik đeneral, i održavao je velik lov, te sam mnogo godina kod njega proveo kao lovac. Jednoga dana postavi ti on taj mikroskop koji je doneo sa sobom, i naredi celoj posluzi da jedan za drugim priđu, i muškarci i žene, i da gledaju, i isto tako su pokazivali buvu i vaš, i vrh igle, i dlačicu, i kap vode. Bilo je vrlo zabavno: bojali se da prilaze, a bojali se i od gospodara — bio je vrlo durnovit. Neki i ne umeju da gledaju, zažmire očima pa ništa ne vide; drugi se opet straše i viču; a seoski starešina Savin Makarov zaklopio obema rukama oči i stao da viče: „radite sa mnom šta hoćete, ali neću da idem!“ Bilo je mnogo pustoga smeha. Petru Valerjaniću pak nisam priznao da sam ranije, još pre trideset i pet godina, ovo isto čudo video, jer sam opazio da njemu čini veliko zadovoljstvo da mi ga pokaže, nego sam, naprotiv, počeo da se čudim i užasavam. Dade mi vremena da gledam i zapita me: „Dakle, starče, šta sad veliš?“ A ja mu se poklonih i kažem mu: „Reče Gospod da bude svetlost, i bi svetlost“, a on će meni odjedanput na to: „A zar ne bi najzad tama?“ I to je rekao tako čudno, nije se čak ni nasmešio. To me je tada od njega začudilo, a on se kao naljutio i ućutao je.
— Prosto-naprosto, taj vaš Petar Valerjanić u manastiru drži postove i metaniše, ali u Boga ne veruje; i vi ste mu naišli u takvom trenutku, i to je sve — rekoh mu ja — i, povrh toga, to je smešan čovek: sigurno je već bar deset puta pre toga video mikroskop, i što da tako pošašavi jedanaesti put? Biće da je to neka nervoza koju je zaradio u manastiru...
— To je čist čovek i visokoga uma — odgovori starac s ubeđenjem — i nije bezbožnik. Um mu je bogat, ali mu je srce nemirno. sad se pojavilo vrlo mnogo takvih ljudi u gospodskim i učenim krugovima. I evo što ću ti još reći: taj čovek sâm sebe kažnjava. Treba im se sklanjati s puta i ne dosađivati im, a pre spavanja pomenuti ih u molitvi, jer takvi ljudi traže Boga. Da li se ti moliš Bogu pre spavanja?
— Ne; nalazim da je to prazan obred. Uostalom, moram da vam priznam da mi se taj vaš Petar Valerjanić dopada: bar nije praznoglav, a ipak je čovek koji unekoliko liči na nekoga koji nam je obojici blizak, koga obojica poznajemo.
Starac je obratio pažnju samo na prvu rečenicu moga odgovora:
— Grešiš, prijatelju, što se ne moliš Bogu; dobro je pomoliti se Bogu, srce postane veselo i pred spavanjem, i kad ustaneš od spavanja, i kad se noću probudiš. To ti ja kažem. Jednoga leta u julu mesecu išli smo u Bogorodičin manastir na slavu. Što smo se više približavali mestu, sve više se pridruživalo naroda, i najzad nas se skupilo malo ne dvesta ljudi, sve samih hadžija koji su išli da celivaju svete i netaknute mošti velikih čudotvoraca Anikija i Grigorija. Zanoćismo ti, brate moj, u polju, i ja se probudih izjutra rano dok su svi još spavali, a ni sunce se još iza šume nije javljalo. Digoh ti ja, dragi moj, glavu, pogledah unaokolo i uzdahnuh! Svuda neiskazana lepota! Sve tiho, vazduh lak; trava raste — rasti travo Božja! Ptica peva — pevaj ptičice Božja! Detešce na rukama jedne žene pisnu — Gospod bio s tobom, mali čoveče, rasti na svoju sreću, mladenče! I tada mi bi kao da sam prvi put u životu sve ovo u sebe primio... I opet spustih glavu, i zaspah odmah lako. Divno je na svetu, dragi moj! I kad bih ozdravio, opet bih na proleće pošao na put. I što je svet tajna, utoliko je baš bolje: zato je srcu i strašan i divan; i ovaj strah služi na veselje srcu: „Sve je u tebi, Gospode, i ja sam u Tebi, i primi me!“ Ne ropći, mladiću: zbog toga je još lepši što je tajna, — dodade on razneženo.
— „Zbog toga je još lepši što je tajna“... To ću zapamtiti, baš te reči. Vi se užasno netačno izražavate, ali vas ipak razumem... Iznenađuje me što daleko bolje znate i razumete stvari, nego što možete da se izrazite; samo govorite kao da ste u bunilu... — ote mi se, gledajući na njegove grozničave oči i pobledelo lice. Ali izgleda da on nije ni čuo moje reči.
— Znaš li ti, dragi mladiću, — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koje je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. Sto godina posle smrti, čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice, a posle toga, ako se i može da produži sećanje na njega, to je samo usmeno, misleno, jer su otišli svi koji su mu videli živ lik. I zarašće mu grob travom, oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen, i zaboraviće ga svi ljudi, i samo njegovo potomstvo, zaboraviće mu docnije i ime, jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili, mili moji, ali ja ću vas voleti i iz groba. Čuću, deco, vaše vesele glasove, čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama; živite još na sunašcu i radujte se, a ja ću se za vas pomoliti Bogu, u snu ću vam dolaziti... svejedno — i posle smrti traje ljubav!... Bio sam u isto takvoj groznici kao i on; umesto da izađem ili da ga umirim, a možda i položim u krevet zato što je bio potpuno kao u bunilu, ujedanput ga uhvatih za ruku, i, nagnuvši se njemu i stegnuvši mu ruku, rekoh mu uzbuđenim šapatom i sa suzama u duši:
— Volim što ste došli. Možda sam vas već odavno očekivao. Nikoga od njih ne volim: nemaju blagoobrazija... prosti su... Neću da pođem za njima, ne znam kuda da pođem, s vama ću poći...
Ali srećom u sobu uđe mama, inače ne znam šta bih još sve rekao. Ušla je sa licem koje se tek probudilo, i sa izrazom straha; u rukama je imala staklence i kašičicu; kad nas je spazila, uzviknula je:
— Znala sam! Odocnila sam da mu na vreme flâivi kinin, i sad je sav u groznici! Zaspala sam, dragi Makare Ivanoviću!
Ja ustadoh i iziđoh. Ona mu dade lek i strpa ga u krevet. Vratio sam se vrlo radoznao i napregnuto sam razmišljao o ovom susretu. Šta sam od susreta očekivao, ne znam. Naravno, misli su mi bile nepovezane, i mešale su mi se no pameti ne cele, nego samo u odlomcima. Ležao sam na postelji okrenut zidu, i najednom spazih u uglu jasnu mrlju svetlosti koju sam s tolikim proklinjanjem malopre čekao, i, gle, sećam se, cela mi se duša kao zaradovala, i kao da mi je nova svetlost oblila srce. Sećam se toga slatkoga časa i neću ga nikad zaboraviti. To je bio trenutak nove nade i nove snage... Tada sam se vraćao zdravlju, i, prema tome, ovo raspoloženje moglo je biti neminovna posledica moga nervnoga stanja; ali u tu svetlu nadu ja i danas verujem — i to sam sad hteo da zapišem i istaknem. Naravno, i tada sam dobro znao da neću poći na putovanja sa Makarom Ivanovićem i da ni sâm ne znam u čemu su se sastojale te nove težnje koje su me zahvatile, samo jednu reč sam, iako u bunilu, već bio izgovorio: „Nemaju blagoobrazija!“ Naravno, mislio sam u svom zanosu od toga trenutka: ja tražim blagoobrazije, a oni ga nemaju, i zato ih ostavljam.
Nešto zašušta iza mene, ja se okrenuh: pored kreveta stajala je mama, nagnula se nada mnom, i plašljivoradoznalo mi je gledala u oči. Zgrabih joj ruku:
— A zašto mi, mama, niste ništa rekli za našega dragoga gosta? — zapitah je, gotovo ni sam ne očekujući da ću tako nešto reći. Sav nemir se izgubio odjedanput s njenoga lica, na njemu se rasplamte kao neka radost, ali mi ona ne odgovori ništa, sem što mi reče jednu reč:
— Ne zaboravi ni Lizu; Lizu si zaboravio.
To je izgovorila brzo, pocrvenevši, i htede odmah da izađe, jer se strašno bojala da iskaže šta oseća; u tom pogledu je bila sasvim na mene, to jest stidljiva i neporočna; uz to, naravno, nije želela da sa mnom razgovara o Makaru Ivanoviću; dosta je bilo i ono što smo mogli reći pogledima. Ali baš ja, koji toliko mrzim da pokazujem osećaje, silom sam je zadržao za ruku: milo sam joj gledao u oči, tiho i nežno sam se smešio, a drugom rukom sam joj milovao ono drago lice, njene upale obraze. Ona se nagla nada mnom i pritisnula svoje čelo na moje:
— Neka Hristos bude s tobom — reče podigavši glavu, sijajući sva: — samo gledaj da ozdraviš. To ti neću zaboraviti. Bolestan je on, vrlo bolestan... Život mu je u Božjoj ruci... Ah, šta sam kazala, to ne može biti!,..
Zatim je izašla. Celoga svoga života je u strahu i trepetu, i uvaženju vrlo poštovala svoga zakonitoga muža i hadžiju Makara Ivanovića, koji joj je velikodušno i jedanput zasvagda oprostio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:50 am





GLAVA DRUGA
I
Mama se prevarila, nisam ja zaboravio Lizu. Osetljiva majka je primetila da između brata i sestre ima neka ohladnelost, ali tu nije bila u pitanju ljubav, nego više neka ljubomora. Objasniću, zbog onoga što će posle doći, u dve reči.
Kod jadne Lize, odmah posle kneževoga hapšenja, pojavila se neka preterana gordost, neka nepristupačna povučenost, da se gotovo nije moglo podnositi; ali svi u kući su pogodili istinu, to jest, koliko je imala da trpi; a što sam se ja ljutio i mrštio u početku na njeno ponašanje prema nama, to je bilo jedino zbog toga što me je dražila svaka sitnica, i što sam usled bolesti postao deset puta razdražljiviji — tako sad mislim o tome da je bilo. Uopšte nisam prestajao da volim Lizu, naprotiv, još jače sam je voleo, samo nisam hteo da priđem prvi, iako sam znao da ni ona ni za šta na svetu neće prići prva.
Stvar je u tome što je Liza, čim se saznalo sve za kneza, odmah posle njegovoga hapšenja, počela da prema nama, i uopšte prema celom svetu, zauzima držanje koje nije dopuštalo ni da se pomisli da nju neko može da sažaljeva ili da teši, i da kneza opravdava. Naprotiv — ne hoteći nikome da stvar objašnjava niti da se s kime o njoj spori — ona se nekako neprekidno ponosila postupkom svoga nesrećnog verenika kao nekim velikim herojstvom. Kao da nam je svima svaki čas govorila (ponavljam: nije ni reči govorila): „niko od vas ne bi to učinio — vi se ne biste predali vlastima iz osećanja časti i dužnosti, niko od vas nema tako osetljivu i čistu savest! A što se tiče njegovih postupaka, ko ne nosi na duši odvratne postupke? Samo ih svi kriju, a ovaj čovek je više voleo da sebe upropasti, nego da ostane nedostojan u svojim očima“. Eto to je izražavao, očevidno, svaki njen pokret. Ne znam, ali i ja bih isto tako radio na njenom mestu. Takođe ne znam da li su joj baš te misli bile i u duši, to jest, da li je u sebi to isto mislila; podozrevam da nije. Svakako je drugom, treznijom polovinom svoje pameti morala uviđati sve ništavilo svoga „heroja“, jer ko se sad ne bi saglasio s tim da je ovaj nesrećni i čak velikodušni čovek svoje vrste bio u to doba u najvećem stepenu bezvrednosti? Po samoj preteranosti, i kao durnovitosti prema svima nama, toj neprekidnoj sumnji da o njemu imamo drukčije mišljenje nego ona—moglo se delimično nagađati da se u dubini njenoga srca skrivalo i drugo mišljenje o njenom nesrećnom prijatelju. Ali ipak hitam da dodam sa svoje strane da je, prema mome shvatanju, bar upola bila u pravu; njoj se pre nego svima nama moglo oprostiti što se kolebala u konačnoj oceni. Iz dubine svoje duše priznajem da, i sad još, kad je već sve prošlo, nimalo nisam načisto: kako treba konačno oceniti toga nesrećnika koji nam je svima zadao takav zadatak.
U kući je zbog Lize i njenog držanja nastao ne mali pakao. Liza, koja je toliko jako volela, mora da je strašno trpela. Po svom karakteru ona je pretpostavljala da trpi ćuteći. Njen karakter je bio sličan mome, to jest bio je despotski i gord, i uvek sam mislio, i tada i sada, da je ona zavolela kneza zbog despotizma, i baš zato što on nije imao karaktera, te joj se, od prve reči i prvoga trenutka, potpuno pokorio. To se nekako samo od sebe događa u srcu bez prethodne namere; samo takva ljubav, ljubav jačega prema slabom, često postaje nesravnjeno jača i više muči nego ljubav jednakih karaktera, zbog toga što se protiv svoje volje uzima na sebe odgovornost za svoga slaboga prijatelja. ja bar tako mislim. Svi naši, od samoga početka, okružili su je najnežnijom brigom, naročito mama; ali ona nije omekšala, nije se odazivala na saučešće, i kao odgurivala je svaku pomoć. S mamom je još i govorila u početku, ali svakim danom je bila sve štedljivija na rečima, osorljiva, i čak naprasita. S Versilovom se u početku savetovala, ali uskoro je za savetodavca izabrala Vasina, kako sam s iznenađenjem saznao docnije... Išla je Vasinu svaki dan, išla je i po sudovima, kod kneževih pretpostavljenih, išla je advokatima, kod državnog tužioca; najzad gotovo po ceo dan nikako nije dolazila kući. Naravno, svakoga dana je dvaputa posećivala i kneza koji je bio zatvoren u tamnici, u odeljenju za plemiće, ali ta viđenja, kako sam se docnije uverio, padala su Lizi vrlo teško. Naravno, niko treći ne može potpuno da razume odnose između dvoje koji se vole. Ali mi je ipak poznato da ju je knez neki put duboko vređao, i to čime, na primer? Čudna stvar: neprekidnom ljubomorom. Uostalom, o tome docnije; samo dodajem ovome jednu misao: teško je reći ko je od njih koga više mučio? Dok se je među nama ponosila svojim herojem, Liza se, možda, ponašala savršeno drukčije prema njemu oči u oči, kako ja slutim pouzdano, po nekim podacima, o kojima ću, uostalom, takođe docnije govoriti.
I tako, što se tiče mojih osećaja i odnosa prema Lizi, sve je to bilo samo spolja, samo usiljena ljubomorna fikcija s obe strane, jer nikad jedno drugo nismo jače voleli nego u to vreme. Dodajem još da se Liza prema Makaru Ivanoviću od samog njegovog dolaska, posle prvog iznenađenja i posle prve radoznalosti, počela iz nekih razloga ponašati gotovo prezrivo, čak gordo. Kao naročito nije mu nimalo obraćala pažnje.
Pošto sam se zarekao da „ćutim“, kao što sam objasnio u prethodnoj glavi, mislio sam, naravno u teoriji, to jest u svojoj mašti, da održim zadatu reč. O, s Versilovom na primer, pre bih otpočeo razgovor o zoologiji ili o rimskim carevima, nego, na primer, o njoj ili o onoj, recimo, vrlo važnoj rečenici u njegovom pismu njoj kojom je izveštava da „dokument nije spaljen, nego da je živ i da će se pojaviti“ — rečenici o kojoj sam odmah počeo u sebi da mislim čim sam uspeo da povratim sećanje i rasuđivanje posle bunila. Ali, avaj! Već na prvom koraku u praksi, i još pre prvoga koraka, uvideo sam koliko je teško i nemoguće održati slične odluke: već drugoga dana posle moga upoznavanja sa Makarom Ivanovićem strašno me je uzbudio jedan neočekivan događaj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:50 am





II
Uzbudila me je neočekivana poseta Darje Onisimovne, majke pokojne Olje. Od mame sam već čuo da je dva puta dolazila u toku moje bolesti i da se vrlo interesovala za moje zdravlje. Da li je baš zbog mene dolazila ova „dobra žena“, kako se uvek o njoj izražavala mama, ili je prosto posećivala mamu po običaju koji je ranije već zavela — nisam pitao. Mama mi je uvek pričala o svima domaćim događajima, u vreme kad je dolazila da me hrani supom (u doba dok još nisam mogao da jedem sâm) — da bi me razonodila, ali ja sam se pri tom uporno trudio da svaki put pokažem da se malo interesujem svima tima saopštenjima, i zbog toga nisam ni za Darju Onisimovnu podrobnije pitao, čak sam potpuno ćutao.
Bilo je oko jedanaest sati; baš sam hteo da ustanem iz kreveta i da pređem u fotelju kod stola, kad uđe ona. Naročito sam ostao u postelji. Mama se nečim zabavila gore i nije sišla kad je gošća došla, tako sam ostao s njom sâm. Ona je sela prema meni, pored zida na stolicu, smešeći se i ne govoreći ništa. Predosećao sam da ćemo samo ćutati; i uopšte me je ceo njen dolazak vrlo naljutio. Nisam joj ni klimnuo glavom, i gledao sam joj pravo u oči; ali i ona je gledala meni pravo u oči.
— Vama je sad tamo u stanu posle kneževoga odlaska dugo vreme samoj? — zapitah je najedanput, izgubivši strpljenje.
— Ne, nisam više u tom stanu. sad, blagodareći Ani Andrejevnoj, pazim dete.
— Čije dete?
— Andreje Petrovića — reče ona poverljivo šapćući, osvrnuvši se pogledom na vrata.
— Ali tamo je Tatjana Pavlovna...
— I Tatjana Pavlovna, i Ana Andrejevna, obe, i Lizaveta Makarovna takođe, i vaša mama... sve. Tatjana Pavlovna i Ana Andrejevna sad su velike prijateljice.
Novost. Govoreći, ona je sva oživela. Gledao sam je s mržnjom.
— Vrlo ste oživeli od poslednjega puta kad ste dolazili kod mene?
— Ah, jeste.
— Izgleda da ste se ugojili?
Pogledala me je čudno:
— Vrlo sam ih zavolela, vrlo.
— Koga to?
— Pa Anu Andrejevnu. Vrlo je volim. Tako plemenita devojka i tako pametna...
— Tako. A šta radi ona, kako je ona sad?
— Oni su vrlo spokojni, vrlo.
— Ona je uvek bila spokojna.
— Uvek.
— Ako ste došli sa spletkama — najedanput viknuh ja, ne mogavši više da izdržim — znajte da neću ni u šta da se mešam, rešio sam se da odgurnem... sve, sve, meni je svejedno —Ja odlazim!...
Ućutao sam zato što sam se prisetio. Učinilo mi se da je poniženje da joj objašnjavam moje nove planove. Ona
me je saslušala bez čuđenja i bez uzbuđenja, i opet otpoče ćutanje. Zatim je najedanput ustala, prišla vratima i pogledala u susednu sobu. Pošto se uverila da tamo nema nikoga i da smo sami, sasvim spokojno se vratila i sela na ranije mesto.
— To ste dobro učinili! — nasmeja se ona najedanput.
— Hoćete li zadržati svoj stan kod onoga činovnika? — zapita ona najedanput, malo se nagnuvši i spustivši glas, kao da je to bilo glavno pitanje zbog koga je i došla.
— Stan? Ne znam. Možda ću i da izađem... Otkud ja znam?...
— A gazdini vas toliko mnogo očekuju; činovnik je u velikom nestrpljenju, kao i njegova žena. Andreja Petrović ih je uveravao da je sigurno da ćete se vratiti.
— A zašto to pitate?
— I Ana Andrejevna je želela da zna; bili su vrlo zadovoljni kad su saznali da ćete ostati u stanu.
— A otkud ona tako sigurno zna da ću bezuslovno ostati u tom stanu?
Hteo sam da dodam: „A šta se to nje tiče?“ — ali sam se uzdržao da pitam iz gordosti!
— I g. Lambert im je to isto potvrdilo.
— Šta-a-a?
— Jeste, g. Lambert. Oni su Andreji Petroviću takođe sasvim sigurno potvrdili da ćete ostati, i u to su uverili Anu Andrejevnu.
Bio sam sav potresen. Kakva su to čudesa! Lambert već poznaje Versilova, Lambert je već prodro do Versilova, — Lambert i Ana Andrejevna, prodro je i do nje! Plamteo sam, ali sam oćutao. Strašna gordost je oblila celu moju dušu, gordost ili što drugo, ne znam. Ali kao da sam sebi sâm govorio u tom trenutku: „Ako zapitam samo jednu reč radi objašnjenja, opet ću se vezati s tim svetom i nikad se više neću otrgnuti“. Mržnja se razgorela u mom srcu. Iz sve snage sam se rešio da ćutim, i ležao sam nepomično; i ona je ućutala za čitav minut.
— Šta radi knez Nikola Ivanović? — zapitah je kao da sam izgubio pamet. Stvar je u tome što sam je zapitao zato da pređemo na drugu temu, a ponova sam, neočekivano, postavio najvažnije pitanje, sâm, kao poludeo, vraćajući se u isti svet iz koga sam se tako grčevito rešio da bežim.
— Oni su u Carskom selu. Malo su slabi, a u varoši sad vlada rednja; svi su im savetovali da pređu u Carsko selo, u njihovu tamošnju kuću, na dobar vazduh.
Nisam joj odgovorio ništa.
— Ana Andrejevna i đeneralica ih posećuju svaka tri dana, zajedno se voze tamo.
Ana Andrejevna i đeneralica (to jest ona)—prijateljice! Zajedno se voze! Ćutao sam i dalje.
— sad su dobre prijateljice njih dve, i Ana Andrejevna tako lepo govori o Katarini Nikolajevnoj...
Neprestano sam ćutao.
— A Katarina Nikolajevna je opet „izašla“ u društvo, ne propušta nijednu svečanost, svuda blista; kažu da su na dvoru svi zaljubljeni u nju... a s g. Bjoringom je potpuno prekinula i neće biti svadbe; svi to tvrde... otkad se ono desilo.
To jest od Versilovljevog pisma. Sav sam pretrnuo, ali nisam ni reči progovorio.
— Ana Andrejevna opako žali kneza Sergija Petrovića, a i Katarina Nikolajevna, i svi za njega kažu da će biti oslobođen, a osudiće onoga drugoga, Stebeljkova.
Pogledah je s mržnjom. Ona zatim ustade i nagnu se nada mnom:
— Ana Andrejevna je naročito molila da se raspitam za vaše zdravlje — reče tihim šapatom — i vrlo vas je molila da svratite kod nje čim počnete da izlazite. Zbogom. Gledajte da ozdravite, tako ću joj reći...
Tada je izašla. Sedoh na krevet, hladan znoj mi izbi na čelu, ali ne zato što bih osećao kakav strah: nerazumljiva za mene i mrska vest o Lambertu i o njegovim mahinacijama, na primer, nije me nimalo ispunila užasom, u poređenju sa strahom, možda neopravdanim, s kojim sam se sećao, u bolesti i prvih dana ozdravljenja, moga susreta s njim one noći. Naprotiv, u tom prvom trenutku zbunjenosti na krevetu, odmah po odlasku Darje Onisimovne, čak se nisam ni zadržavao na Lambertu, nego me je... jače nego išta obuzela vest o njoj, o njenom prekidanju s Bjoringom, o njenoj sreći u društvu, o svečanostima, o uspehu, o „blesku“. „Blista“, još mi je u ušima odjekivala reč Darje Onisimovne. I tada osetih da se svojom snagom neću moći otrgnuti iz tog vrtloga, iako sam uspeo da ćutim i da ne ispitujem Darju Onisimovnu posle njenih čudnih saopštenja! Beskrajna žeđ za onim životom, njihovim životom, ovladala je celom mojom dušom i... i još neka druga slatka žeđ koju sam osećao do sreće i do mučnoga bola. Misli kao da su mi se vrtele, ali sam im dopuštao da se vrte. „Šta ima tu da se razmišlja!“ govorio mi je jedan osećaj. „Čak i mama je krila od mene da je Lambert dolazio—javljala mi se misao u nevezanim odlomcima — to joj je Versilov naredio da ćuti... Umreću, ali neću zapitati Versilova za Lamberta!“ — „Versilov — sinula bi mi opet misao — Versilov i Lambert, o, koliko li se kod njih desilo novih stvari! Baš je majstor ovaj Versilov! Najurio je Nemca Bjoringa onim pismom; oklevetao je nju, la calomnie... il er reste Toujours quelque chose[59], i dvoranin Nemac poplašio se skandala — xa-xa... dobila je lekciju!“ „Lambert... da nije već i do nje prodro ovaj Lambert? Još bi to trebalo! A zašto da se ona i s njim ne „sveže“?“ Ali tada najednom odbacih sve ove glupe misli i u očajanju spustih glavu na jastuk. „To ne sme biti!“ — rekoh s iznenadnom rešenošću, skočih s postelje, uzeh papuče i ogrtač, i odoh pravo u sobu Makara Ivanovića, kao da ću onde naći odbranu od svih podstrekavanja, kotvu spasenja za koju ću se uhvatiti.
U stvari sam možda tu misao tada i mogao imati sa svom snagom u svojoj duši; zbog čega bih inače tako neodoljivo i iznenada skočio s mesta i u takvom moralnom raspoloženju poleteo Makaru Ivanoviću?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:51 am





III
Ali kod Makara Ivanovića sam, suprotno svakom očekivanju, zatekao druge — mamu i doktora. Pa kako sam iz nepoznatih razloga zamislio, pošavši tamo, da ću starca naći samoga kao i juče, to zastadoh na pragu u punoj nedoumici. Još nisam uspeo ni da se namrštim, a već je došao i Versilov, a odmah za njim i Liza... Znači da su se svi skupljali zbog nečega kod Makara Ivanovića, i to „baš kad meni to nije trebalo“.
— Došao sam da vidim kako ste sa zdravljem — rekoh ja prilazeći pravo Makaru Ivanoviću.
— Hvala, dragi moj, čekao sam te: znao sam da ćeš doći! Celu noć sam mislio o tebi.
Pogledao mi je ljubazno u oči, i meni je bilo jasno da me voli više nego ostale, ali sam odmah i nehotice zapazio da mu je lice istina veselo, ali da je bolest u toku noći napredovala. Doktor ga je jedan trenutak pre toga pregledao vrlo ozbiljno. Docnije sam saznao da je ovaj doktor (onaj isti mladi doktor s kojim sam se posvađao i koji je Makara Ivanovića lečio od samoga njegovoga dolaska) vrlo pažljivo lečio svoga pacijenta, i — ne umem samo da se izrazim medicinskim jezikom, našao kod njega mnoge komplikacije raznih oboljenja. Makar Ivanović je s njim, kako sam na prvi pogled primetio, već stajao u najtešnjem prijateljstvu; to mi se u tom trenutku nije dopalo; uostalom, ja sam, naravno, u tom trenutku bio vrlo rđavo raspoložen.
— Dakle, Aleksandre Semjonoviću, kako je danas naš dragi bolesnik? — zapita Versilov.
Da nisam bio toliko potresen, prvo bih vrlo radoznalo ispitivao odnos Versilovljev prema starcu, o čemu sam juče već mislio. sad me je najviše porazio vrlo mek i prijatan izraz Versilovljevog lica; u njemu je bilo nečega baskrajno iskrenog. Čini mi se da sam jedanput već zabeležio da je Versilovljevo lice bilo vrlo lepo kad bi dobilo iole prostodušan i iskren izgled.
— Evo se neprestano svađam — odgovori doktor.
— S Makarom Ivanovićem? Ne verujem, s njim nije moguće svađati se.
— Ne sluša: noću ne spava...
— Prestani već jednom, Aleksandre Semjonoviću, dosta si me već grdio — našali se Makar Ivanović.—Ded, Andreja Petroviću, recite šta učiniše s našom gospođicom? Evo je već celo jutro uznemirena — dodade ukazujući na mamu.
— Ah, Andreja Petroviću — reče i mama sa odista velikom uznemirenošću — reci nam brže, ne muči nas, kako je jadnica prošla?
— Osudili su nam našu gospođicu!
— Ah! — uzviknu mama.
— Ali ne u Sibir, umiri se — svega na petnaest rubalja novčane kazne; prava komedija!
On sede, sede i doktor. Ovo što su govorili, odnosilo se na Tatjanu Pavlovnu, a meni još ništa nije bilo poznato od cele te istorije. Sedeo sam levo od Makara Ivanovića, a Liza je sela prema meni, desno od njega; na njoj se videla neka naročita, današnja briga s kojom je i došla kod mame; izraz lica bio joj je nemiran i razdražen. U tom trenutku nam se sretoše pogledi, i ja pomislih u sebi: „Oboje smo obeščašćeni, i moram joj prvi prići“. Srce mi je najednom omekšalo prema njoj. Versilov je međutim otpočeo da priča jutrošnji događaj.
Stvar je bila u ovome: Tatjana Pavlovna imala je toga jutra u sudu parnicu sa svojom kuvaricom. Cela stvar je vrlo smešna; već sam ranije pomenuo da je pakosna Finlanđanka neki put, naljućena, ćutala nedeljama, ne odgovarajući ni reči svojoj gospođi na njena pitanja; pomenuo sam i o slabosti Tatjane Pavlovne prema njoj, koja je sve podnosila i nikako je nije htela oterati, jedanput za svagda. Sve te psihološke ćudi usedelica i starih dama u mojim očima su u najvećoj meri dostojne preziranja, i odista ne zaslužuju da se pominju, a što se ipak rešavam da ovde pomenem tu istoriju, to je jedino zbog toga što je ovoj kuvarici docnije, u daljem toku moje priče, suđeno da igra izvesnu ne malu i sudbonosnu ulogu. I tako, najzad, kad je jedanput izgubila strpljenje zbog tvrdoglave Finlanđanke, koja joj već nekoliko dana nije htela da odgovara, Tatjana Pavlovna joj najedanput udari šamar, što se ranije nikad nije desilo. Finlanđanka ni sada nije izgovorila ni najmanju rečcu, nego je još istoga dana našla jednog mornara potporučnika u ostavci, nekog Osjotrova, koji je stanovao na zadnjim stepenicama negde u uglu dole, i koji se, u borbi za opstanak, bavio svršavanjem raznih sporova, i, naravno, sastavljanjem tužbi i žalbi kod suda. Stvar je došla dotle da je Tatjana Pavlovna bila pozvana na sud, a Versilovu je odnekud palo u deo da prilikom suđenja prisustvuje u svojstvu svedoka.
Versilov je sve ovo ispričao neobično veselo i šaljivo, tako da se čak i mama smejala; podražavao je kako su na sudu izgledali i Tatjana Pavlovna i mornarski potporučnik, i kuvarica. Kuvarica je odmah na početku izjavila sudu da traži novčanu kaznu, „jer ako gospođu uhapse, kome ću kuvati?“ Na sudijina pitanja Tatjana Pavlovna je odgovarala gordo, ne udostojavajući čak ni da se opravdava; naprotiv, završila je rečima: „Udarila sam je, i opet ću je udariti“, na što je odmah bi la kažnjena sa tri rublje zbog drskog odgovaranja. Mornarski potporučnik, jedan visok i suv mladić, počeo je dugačku odbranu u korist svoje klijentkinje, ali se osramotio, tako da mu se cela sala smejala. Suđenje se ubrzo svršilo, i Tatjanu Pavlovnu osudiše da plati uvređenoj Mariji petnaest rubalja. Ona odmah izvadi novčanik da isplati novac, i mornarski potporučnik se približi i pruži ruku da novac primi, ali Tatjana Pavlovna mu ljutito odgurnu ruku i obrati se Mariji. „Ostavite, gospođo, nemojte da se uznemiravate, metnite na račun, a ja ću se već sama obračunati s ovim“. — „Šta ti bi, Marija, da uzmeš ovolikoga dugonju!“ pokaza Tatjana Pavlovna na mornarskog potporučnika, strašno obradovana što je Marija najzad progovorila. „Baš je pravi dugonja, gospođo, — lukavo joj odgovori Marija — a da li ste danas naredili kotlete s graškom, nisam jutros dobro čula, žurila sam se ovamo?“ — „Ah ne, sa kupusom, Marija, samo, molim ta, da ne izgore kao juče“. — „Danas ću se naročito potruditi, gospođo; dopustite mi da poljubim ruku“. — i u znak izmirenja poljubila je svojoj gospodarici ruku. Jednom reči, razveselila je celu salu.
— Baš je čudna! — vrtela je mama glavom, vrlo zadovoljna i izveštajem i pričanjem Andreje Petrovića, ali je krišom uznemireno posmatrala Lizu.
— Još je i u mladosti bila karakterna gospođica — nasmeši se Makar Ivanović.
— Žuč i besposlica — umeša se doktor.
— Jesam li ja ta karakterna gospođica, i ta žuč i besposlica? — najedanput ulete u sobu Tatjana Pavlovna, očevidno vrlo zadovoljna sobom — ali bar ti, Aleksandre Semjonoviću, ne bi trebalo da trabunjaš svašta; poznaješ me još od svoje desete godine, pa kad sam bila besposlena? a od žuči me ti sam čitavu godinu dana lečiš pa ne možeš da izlečiš, i treba da se stidiš. Ali dosta ste mi se smejali; hvala, Andreja Petroviću, što ste se potrudili da dođete u sud. A kako si ti, Makaruška, došla sam da vidim samo tebe kako si, a ne i ovoga (i pokaza na mene, ali me prijateljski udari rukom po ramenu; još je nikad nisam video u tako veselom raspoloženju).
— No, kako je on? — završi ona, obrativši se doktoru i zabrinuto nabravši čelo.
— Evo neće da legne u postelju, i ovako sedeći samo se iznurava.
— Hoću samo malo da posedim s društvom — promrmlja Makar Ivanović sa licem deteta koje moli.
— Jeste, to da nam je, to da nam je: volimo da se okupi društvo oko nas, pa da ćaskamo; poznajem ja Makarušku — reče Tatjana Pavlovna.
— Uh, čekaj, ne brzaj tako — nasmeši se starac opet, obraćajući se doktoru; čuj me prvo, i pusti me da kažem: leći ću, dragi moj, ali sam čuo da narod kaže: „Kad legneš, ko zna da li ćeš se dići“, eto to me, prijatelju, tišti.
— Naravno, znao sam, opet narodne predrasude: „dobro, i da legnem, ali da li ću i ustati“ — toga se vrlo često plaše u narodu i više vole da odboluju na nogama nego da idu u bolnicu. A vas je, Makare Ivanoviću, prosto uhvatila čežnja, čežnja da malo putujete — otuda cela bolest: odvikli ste se da dugo budete u mestu. Vi ste takozvani hadžija! A skitnja je u našem narodu počela da se pretvara u strast. To sam više puta primetio kod naroda. Naš narod je skitač po preimućstvu.
— I ti misliš da je Makar skitač? — prihvati Tatjana Pavlovna.
— O, nisam rekao u tom smislu; upotrebio sam reč u njenom opštem značenju. Recimo da je religiozni skitač, pobožan skitač, ali je ipak skitač. U dobrom, čestitom smislu, ali skitač... S medicinskog gledišta mislim...
— Uveravam vas — obratih se ja najedanput doktoru — da smo pre skitači mi i vi, i svi koliko nas je ovde, a ne ovaj starac, od koga svi imamo šta da naučimo, zato što on ima nešto čvrsto u svom životu, a mi, koliko god nas je, nemamo ničega čvrstog u životu... Uostalom, otkud vi to možete da razumete.
Očevidno sam oštro govorio, ali sam s tim bio zadovoljan. U stvari nisam znao zašto sam i dalje onde sedeo, i bio sam kao u ludilu.
— Šta ti je? — sumnjivo me pogleda Tatjana Pavlovna; — šta kažeš ti za njega, kakav je, Makare Ivanoviću? — i pokaza na mene prstom.
— Blagoslovio ga Bog, bistar je — reče starac sa ozbiljnim licem — ali kod reči „bistar“ gotovo svi se nasmejaše.
Mogao sam nekako da se savladam; od svih se najviše smejao doktor. Bilo je dosta glupo to što nisam znao tada za njihov prethodni dogovor. Versilov, doktor i Tatjana Pavlovna bili su se još pre tri dana dogovorili da pošto-poto razonode mamu zbog njenih ružnih predosećanja i njene bojazni za Makara Ivanovića koji je bio mnogo više i opasnije bolestan nego što sam tada slutio. Eto zato su se tada svi šalili i trudili se da se smeju. Samo je doktor bio glup i nije umeo da se šali: zbog toga se posle i desila cela stvar. Da sam tada i ja znao za njihov dogovor, ne bih učinio ono što se dogodilo. Ni Liza nije ništa znala.
Sedeo sam i slušao na pola uva; oni su razgovarali i smejali se, a meni se u glavi vrtela Darja Onisimovna s njenim vestima, i nikako nisam mogao da je se otresem; sve mi se pred očima pojavljivala kako sedi i gleda, oprezno ustaje i zagleda u drugu sobu. Pri kraju se najedanput svi nasmejaše: Tatjana Pavlovna, ne znam kojim povodom, reče doktoru da je bezbožnik: „Ah vi medicinari, svi ste vi bezbožnici!...“
— Makare Ivanoviću! — uzviknu doktor, pretvarajući se na vrlo glup način da je uvređen i da traži suda — da li sam ja bezbožnik?
— Ti bezbožnik? Ne, ti nisi bezbožnik — ozbiljno odgovori starac, posmatrajući ga pažljivo —- ne, Bog da te poživi! — klimnu on glavom — ti si veseljak!
— A ko je veseljak, ne može biti bezbožnik? — ironično zapita doktor.
— To je svoje vrste misao — primeti Versilov, ali ne smejući se.
— To je čak silna misao! — i nehotice uzviknuh ja, iznenađen idejom.
Doktor je gledao oko sebe s interesovanjem.
— Svih učenih ljudi, tih velikih profesora (verovatno su pre toga razgovarali o profesorima) — poče Makar Ivanović malo spuštenoga pogleda — u početku sam se plašio; nisam smeo pred njih, jer sam se najviše bojao bezbožnika. Mislio sam: imam jednu dušu; ako je upropastim, drugu ne mogu naći; ali docnije sam se ohrabrio: „Ta šta, mislio sam, nisu ni oni bogovi, nego su isti kao i mi, ljudi koji imaju iste strasti kao i mi“ Bio sam i vrlo radoznao: „Moram saznati, velim, šta je to bezboštvo?“ Samo me je, prijatelju, docnije prošla ta radoznalost.
Tu je ućutao, ali s namerom da produži sve s istim tihim i ozbiljnim osmejkom. Postoji jedna prostodušnost koja ima poverenja prema svima i svemu, i koja nigde ne sluti podsmevanje. Takvi su ljudi uvek ograničeni, jer su spremni da iz srca iznesu pred prvoga koga sretnu i ono što im je najdragocenije. Ali kod Makara Ivanovića, činilo mi se, bilo je nešto drugo i njega je nešto drugo gonilo da govori, a ne samo nevinost prostodušnosti; iz njega je virio propagandist. Sa zadovoljstvom sam gledao njegov izvesni, čak pomalo lukavi osmejak, namenjen od njega doktoru, a možda i Versilovu. Razgovor je očevidno bio samo produženje njihovih ranijih prepirki u toku nedelje, ali je u njemu, nesrećom, opet iskočila ona fatalna rečca koja me je toliko naelektrisala bila juče i navela me na ispad za koji se i sada kajem.
— Čoveka bezbožnika — pribrano produži starac, — možda se i sada plašim; samo je u tome stvar, prijatelju Aleksandre Semjonoviću, da u životu još nikad nisam sreo nijednoga bezbožnika, nego sam mesto toga sretao nemirne ljude — bolje je da se to tako nazove. Tu ima raznih ljudi; ne možeš da zamisliš kakvih tu sve nema ljudi: i velikih i malih, i glupih i učenih, ima ih čak i iz najprostijeg staleža, i svi su nemirni. Jer čitaju i tumače celoga svoga veka, nasitivši se slasti knjige, ali sami i dalje ostaju u nedoumici i ništa ne mogu da objasne. Poneki se toliko pruži da više ni samoga sebe ne vidi. Neki je tvrđi od kamena, ali srce mu je puno snova; drugi opet je bez osećaja i lakomislen i zadovoljan je kad može da se podsmeva. Jedan je iz knjiga odabrao samo cvetiće, i to po svom ukusu; ali je sam nemiran i nema unapred nikakvog svog mišljenja. Opet vam kažem: vrlo je dosadno. Sitni ljudi su oskudni, nemaju hleba, nemaju čim da prehrane decu, spavaju na oštroj slami, a ipak im je srce veselo, lako; mada greše i psuju, ipak im je srce lako. A velik čovek se napija, ima jela na pretek, sedi na gomili zlata, i ipak mu na srcu leži neki teret. Ima ih koji su proučili sve nauke, — pa opet ih pritiskuje tuga. I sve mislim: što je čovek pametniji, sve je veća dosada. I ovo još treba uzeti u obzir: ljudi uče otkako stoji svet, a šta su dobra naučili, da bi svet postao divan, najveseliji i svakom radošću ispunjeni raj? I još da kažem i ovo: nemaju blagoobrazija, čak ga i ne žele; svi propadaju, samo svaki uzdiže svoju propast, a ne pomišlja da se obrati jedinoj Istini; jer živeti bez Boga prava je muka. Na taj način se događa da proklinjemo ono što nas osvetljava, a sami to ne uviđamo. A i kakva korist: nemoguće je da ima čoveka koji se pred nečim ne savija; takav čovek ne bi sebe mogao podneti, i nijedan čovek ne bi to mogao. Ako odbaci Boga, on se klanja idolu, drvenom ili zlatnom, ili mislenom. To su sve samo idolopoklonici, a ne bezbožnici, tako ih treba nazvati. — Ali zar da nema bezbožnika? Ima ih, koji su pravi bezbožnici, samo su ti mnogo strašniji od ovih, jer vam prilaze s Božjim imenom na ustima. Slušao sam više puta da ih ima, ali nisam sreo nijednoga. Ima ih, prijatelju, takvih, i biće da ih i mora biti.
— Ima ih, Makare Ivanoviću — najedanput potvrdi Versilov — ima ih takvih, i mora ih biti“.
— Svakako ih ima i „mora ih biti“ — nisam mogao da se uzdržim i da ne kažem sa žarom, ne znam zašto; ali sam se poveo za Versilovljevim tonom i osvojila me je neka ideja u rečenici: „mora ih biti“. Ovaj ceo razgovor bio je za mene potpuno neočekivan. Ali u tom trenutku se najednom desilo još nešto takođe sasvim neočekivano.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:51 am




IV
Dan je bio vanredno svetao; zavesu kod Makara Ivanovića nisu spuštali obično po ceo dan, prema doktorovom naređenju; ali na prozoru nije bila zavesa nego zastor, tako da je gornji prozor bio nezastrt; to je bilo zbog toga što je starcu bilo teško što sa ranijom zavesom nimalo ne vidi sunca. I dok smo tako sedeli, u jednom trenutku je sunčana svetlost iznenada udarila u lice Makara Ivanovića. Zauzet razgovorom, on nije u početku obraćao pažnju, nego je za vreme dok je govorio, mahinalno nekoliko puta okrenuo glavu u stranu, jer mu je jaka svetlost vrlo uznemiravala i dražila bolesne oči. Mama, koja je stajala pored njega, već je nekoliko puta uznemireno pogledala na prozor; trebalo je nečim sasvim zastrti prozor, ali, da ne bi smetala razgovoru, namislila je da pokuša pomaći klupicu na kojoj je sedeo Makar Ivanović, desno u stranu: bilo je dovoljno da se pomakne za tri, najviše četiri šake. Već se nekoliko puta nagnula i uhvatila klupicu, ali nije mogla da je krene; klupica sa Makarom Ivanovićem koji je na njoj sedeo, nije se mrdnula. Osećajući njene napore, ali u žaru razgovora, potpuno nesvesno, Makar Ivanović je nekoliko puta pokušao da se digne, ali ga noge nisu slušale. No mama je ipak produžavala da se napreže i da vuče, i sve to je, najzad, užasno ozlojedilo Lizu. Zapamtio sam nekoliko njenih ljutitih i vatrenih pogleda, ali tada, u prvom trenutku, nisam, znao čemu da ih pripišem, a uz to sam bio zanesen i razgovorom. Tek najednom dreknu ona oštro na Makara Ivanovića:
— Ta dignite se makar malo: zar ne vidite kako je mami teško!
Starac je brzo pogleda, shvati odmah šta je mislila i pohita da se digne, ali beše sve uzalud; digao se svega dve šake i opet pao na klupu.
— Ne mogu, drago dete — odgovori on Lizi žalosno, i gledajući je vrlo poslušno.
— Možete da ispričate čitavu knjigu, a nemate snage da ustanete?
— Lizo! — viknu Tatjana Pavlovna.
Makar Ivanović opet pokuša iz sve snage da ustane.
— Uzmite štaku što leži pored vas, dignite se pomoću štake! —još jednom odseče Liza.
— Imaš pravo — reče starac i brzo dohvati štaku.
— Prosto je potrebno da mu se pomogne da se digne! — reče i ustade Versilov; ustade i doktor, priskoči i Tatjana Pavlovna, ali nisu uspeli ni da priđu, a Makar Ivanović, naslonivši se iz sve snage na štaku, već je ustao i radosno likujući stajao je uspravno i gledao oko sebe:
— Evo, ustao sam! — reče on gotovo ponosito i radosno se smešeći — hvala ti, draga moja, naučila si me, a već sam mislio da me nožice ne služe...
Ali nije stajao dugo; nije još ni dovršio rečenicu, a štaka na koju se naslanjao celom težinom tela, najedanput skliznu po ćilimu, i pošto ga „nožice“ gotovo nimalo nisu držale, on pade koliki je dug na patos. Bilo je užasno pogledati, dobro se sećam. Svi uzviknuše i potrčaše da ga dignu, ali se on, hvala Bogu, nije ugruvao; samo je teško kolenima lupio na patos, inače mu je pošlo za rukom da pruži desnu ruku i da se na njoj zadrži. Digoše ga i posadiše na krevet. Bio je vrlo bled, ali ne od straha. nego od potresa. (Doktor je, pored ostaloga, kod njega našao i bolesno srce.) Mama je bila izvan sebe od straha. I najedared Makar Ivanović, još jednako bled i dršćući telom i kao još bez svesti, okrenu glavu Lizi i reče joj gotovo nežnim, tihim glasom:
— Ne, draga moja, vidiš, odista, nožice neće da stoje!
Ne mogu da izrazim tadašnji svoj utisak. Stvar je u tome što u rečima jadnoga starca nije bilo ni najmanje žalbe ni prekora; naprotiv, bilo je potpuno jasno da od početka nije u Lizinim rečima primetio nikakvu ljutnju, i da je njenu opomenu primio kao nešto prirodno, to jest da je bilo potrebno da bude „izgrđen“ za svoju krivicu. Sve to je užasno potreslo i Lizu. U trenutku njegovoga pada skočila je kao i svi ostali, i stajala mrtvački bleda, i, naravno, na velikoj muci zato što je bila uzrok svemu. Ali kad je čula ove reči, najednom je, za tili čas, sva pocrvenela od stida i kajanja.
— Dosta je bilo! — najedanput poče da komanduje Tatjana Pavlovna — sve je ovo zbog tih vaših razgovora! Vreme je da se razilazimo; kakvo dobro može biti kad je sâm doktor počeo da brblja!
— Tako je! -— prihvati Aleksandar Semjonović, zabavljajući se oko bolesnika. — Kriv sam, Tatjana Pavlovna, njemu treba mira!
Ali Tatjana Pavlovna ga više nije slušala: stajala je jedno pola minuta ćutke i neprekidno posmatrala Lizu.
— Lizo, hodi ovamo i poljubi me, mene staru ludu, samo ako ti je volja -— reče neočekivano.
I ona ju je poljubila, ne znam zašto, ali baš to kao da je i trebalo da se učini; tako da umalo nisam; i ja skočio da poljubim Tatjanu Pavlovnu. Naime, nije bilo potrebno prekoreti Lizu, nego predusresti s radošću i pozdravom novi divni osećaj koji se svakako u njoj javio. Ali mesto takvih osećanja ja iznenada ustadoh i počeh da govorim čvrsto i glasno:
— Makare Ivanoviću, opet ste upotrebili reč „blagoobrazije“, a ta me je reč juče i sve ovo vreme mučila... i celoga života me je mučila, samo ranije nisam znao šta me to muči. Ovu jednovremenost reči smatram fatalnošću, čak čudom... To izjavljujem u vašem prisustvu...
Ali me odmah prekinuše. Ponavljam da nisam znao za njihov dogovor o mami i Makaru Ivanoviću; naravno, po ranijim mojim postupcima smatrali su me: sposobnim za svaki sličan skandal.
— Umirite ga, umirite ga! — ciknu kao besna Tatjana Pavlovna. Mama je zadrhtala. Videvši opšti strah, Makar Ivanović se takođe uplašio.
— Arkadije, dosta! — viknu Versilov strogo.
— Za mene je, gospodo —Ja još više digoh glas — za mene je to što vas vidim sve pored ovoga nevinašceta (ukazah na Makara) — prosto jedna sablazan. Jedina svetica je ovde mama, ali i ona...
— Uplašićete ga! — ubedljivo reče doktor.
— Znam da sam neprijatelj celoga sveta — promucah ja (ili nešto slično tome) i okrenuvši se oko sebe, pogledah izazivački Versilova.
— Arkadije — viknu on opet — takva scena već je jedanput bila između nas. Molim te da se sada uzdržiš!
Ne mogu da iskažem s kakvim je silnim osećajem on to izgovorio. Vrlo velika, iskrena, duboka tuga bila mu je izražena na licu. Najčudnije je bilo to što je on sebe smatrao za krivca: ja sam bio sudija, a on prestupnik. Sve ovo me je dotuklo.
— Jeste! — odgovorih mu ja — ista takva scena bila je već, i to onda kad sam sahranio Versilova i izbacio ga iz srca... Ali zatim je došlo vaskrsenje iz mrtvih, a sad... sad nema više svanuća! Ali... ali svi vi ovde saznaćete za šta sam sposoban: i ne slutite šta mogu da dokažem!
Pošto sam ovo rekao, odjurio sam u svoju sobu. Versilov je potrčao za mnom…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:52 am




V
Bolest mi se vratila; došao je vrlo jak napad groznice, a pred noć bunilo. Ali nije sve bilo samo bolesno bunilo: bilo je i bezbrojnih snova, u čitavom nizu i beskrajno, od kojih sam jedan san ili odlomak sna zapamtio za ceo život. Saopštiću ga bez ikakvih objašnjenja; bio je pravo proročanstvo i ne mogu da pređem preko njega.
Iznenada se nađoh sa nekim velikim i gordim ciljem u srcu, u jednoj velikoj i visokoj sobi, ali ne kod Tatjane Pavlovne: vrlo dobro se sećam te sobe; to pominjem unapred. I mada sam bio sâm, sve vreme sam osećao, uznemiren i na muci, da nisam sâm, nego da me čekaju i da od mene nešto čekaju. Negde iza vrata sede ljudi i čekaju ono što ću ja učiniti.
Neizdrživ osećaj! „O, da sam sâm!“ I najedanput ulazi ona. Gleda me plašljivo, strašno se boji, traži mi pogled. U mojim rukama je dokument. Ona se smeši na mene da bi me zadobila, uvija se oko mene; bi mi je žao, ali već počeh da osećam odvratnost. Ona najednom pokri lice rukama. ja bacih „dokument“ na sto s neiskazanim preziranjem: „Nemojte da molite, evo vam, od vas mi ništa nije potrebno! Preziranjem se svetim za sve poruge!“ Izlazim iz sobe, pun beskrajne gordosti. Ali u vratima, u mraku, dočepa me Lambert! „Magarče! Magarče! — šaptao mi je on držeći me čvrsto za ruku — ona mora da na Vasiljevskom ostrvu otvori pansion za plemićke devojke (to jest, da bi se izdržavala, ako je otac, pošto od mene sazna za dokument, liši nasleđa i otera iz kuće. Zapisujem Lambertove reči bukvalno, onako kako sam ih sanjao).
— Arkadije Makarović traži „blagoobrazije“ — čuje se glasić Ane Andrejevne negde u blizini, tu na stepenicama; ali u njenim rečima nije bila pohvala, nego nesavladivo podsmevanje. Vraćam se u sobu s Lambertom. Čim je spazila Lamberta, ona je najednom počela da se smeje. Moj prvi utisak je užasan strah, takav strah da sam zastao i neću da joj se približavam. Gledam je i ne verujem; ona kao da je najedanput skinula masku sa lica; iste crte, ali kao da joj se svaka crta na licu unakazila sa beskrajnom bestidnošću. „Otkupninu, gospođo, otkupninu!“ viče Lambert, i oboje se smeju još jače, a moje srce hoće da prepukne: „O, zar je ta bestidnica ona žena od čijeg jednog jedinog pogleda je moje srce kipelo vrlinom?“
— Eto za šta su sposobni ti ponositi viši krugovi, za pare! — viče Lambert. Ali bestidnicu ni to ne zbunjuje; ona se baš zbog toga smeje što sam se ja toliko uplašio. O, ona je spremna da plati otkupninu, to vidim i... i šta se događa sa mnom? Ne osećam više ni saučešće ni mržnju; dršćem kao što nikad nisam drhtao... Obuzeo me je jedan nov osećaj, koji ne mogu da izrazim, koji nikad uopšte još nisam poznavao, jak kao ceo svet... O, sad više nemam snage da izađem, nipošto! Ah, i kako mi se dopada što je tako bestidno! Hvatam je za ruke, dodir njenih ruku me muči i potresa, i približavam svoje usne njenim besramnim, crvenim usnama, koje dršću od smeha i koje me zovu.
Oh, dalje c tom niskom uspomenom! Proklet da je taj san! Kunem se da pre toga mrskoga sna u mojoj duši nije bilo ničega sličnog ovoj sramnoj misli. Čak ni nehotice nisam ništa slično pomišljao (iako sam čuvao „dokument“ zašiven u džepu i neki put rukom pipao džep s čudnim osmejkom). Odakle se to javilo u sasvim gotovom obliku? To je otud što imam dušu jednog pauka! To znači da je sve to već davno bilo klijalo i ležalo u mom razvratnom srcu, da je ležalo u mojoj želji, ali se srce toga stidelo na javi, a um još nije smeo da svesno predstavi ma šta slično. A u snu je duša predstavila i izložila sve što je bilo u mom srcu, potpuno tačno i jasno naslikano, i u proročkom obliku. I da li je to bilo ono što sam hteo da im dokažem kad sam jutros pobegao iz sobe Makara Ivanovića? Ali dosta: za sada neću više ništa o tome da govorim. Ovaj moj san je jedan od najčudnijih doživljaja u mom životu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:52 am




GLAVA TREĆA
I
Posle tri dana ustao sam izjutra iz postelje, i čim sam stao na noge znao sam da više neću morati da ležim. Celim svojim telom sam osetio da ću ubrzo biti zdrav. Sve ove sitne pojedinosti možda ne bi ni vredelo zapisivati, ali je tada došlo nekoliko dana kada se istina nije desilo ništa naročito, ali koji su ipak svi ostali u mome pamćenju kao nešto utešno i spokojno, a to je retkost u mojim uspomenama. Svoje raspoloženje neću zasada da izlažem; kad bi čitalac saznao kakvo je ono bilo, po svoj prilici ne bi poverovao u njega. Bolje je da se docnije sve objasni samim događajima. Zasada ću reći samo jedno: neka se čitalac seti paukove duše. I to kod čoveka koji je hteo da ode od njih i od celoga sveta u ime „blagoobrazija“. Žeđ za blagoobrazijem imao sam u znatnoj meri, i to pravu žeđ; no kako je ta žeđ mogla da se spoji s drugima, bog zna s kakvim željama, to je za mene tajna. I uvek je za mene tajna; i hiljadu puta sam se čudio toj ljudskoj sposobnosti (koja, izgleda, postoji naročito kod Rusa) da neguju u svojoj duši najviši ideal uporedo sa najvećom podlošću, i to potpuno iskreno. Pitanje je da li je to širina osobena ruska koja će te ljude daleko odvesti, ili je to prosto podlost!
Ali, manimo to. Bilo ovako ili onako, u svakom slučaju nastalo je zatišje. Uvideo sam da treba bezuslovno, i to što pre, da ozdravim, da bih što pre otpočeo posao, i zbog toga sam se rešio da živim higijenski i da slušam doktora, (koga bilo), a svoje burne namere odložio sam vrlo razumno (ovo je plod širine) do dana izlaska, to jest do ozdravljenja. Kako su se svi mirni utisci i uživanja u zatišju mogla složiti sa mučnoslatkim i nemirnim otkucajima srca — i to uz predosećanje bliskih burnih rešenja, to ne znam; ali sve opet pripisujem „širini“. Tek nisam više imao onaj raniji nemir; sve sam odložio do određenoga dana, i nisam više drhtao od budućnosti kao nedavno, nego sam se osećao kao bogataš uveren u svoja sredstva i svoju snagu. Nadutost, i preziranje sudbine koja me očekuje, rasli su sve više, što je delimično dolazilo od istinskog ozdravljenja i od brzoga vraćanja životnih snaga. Tih nekoliko dana konačnog i potpunog oporavljenja sećam se sada s punim zadovoljstvom.
O, sve su mi oprostili! To jest, ceo moj ispad, i to baš oni koje sam u oči nazvao prostacima!
To volim kod ljudi, to zovem razum srca; bar me je to odmah njima privuklo, do izvesne mere, naravno. S Versilovom sam, na primer, i dalje razgovarao kao sa najboljim poznanikom, ali do izvesne mere; čim je počela da nailazi suviše velika srdačnost, (a nailazila je), odmah smo uzeli da se povlačimo, kao stideći se malo nečega. Ima slučajeva kad se pobednik ne može da ne stidi pobeđenoga, baš zato što je ostao nad njim. Pobednik sam očevidno bio Ja; i ja sam se i stideo.
Toga jutra, to jest jutra kad sam ustao iz postelje posle ponovnog vraćanja bolesti, Versilov je došao kod mene, i tad sam prvi put čuo od njega za tadašnji njihov sporazum što se tiče mame i Makara Ivanovića. Tom prilikom mi je rekao i to da je starcu, istina, malo lakše, ali da doktor za njega ipak ne odgovara. Od svega srca sam mu dao obećanje: da ću ubuduće biti oprezniji. Dok mi je Versilov sve to saopštavao, prvi put sam tada, na svoje iznenađenje, primetio: da je i on iskreno zabrinut za starca, upravo mnogo više nego što sam mogao da očekujem od čoveka kao što je on; a da starca smatra kao biće koje je i njemu lično iz izvesnih razloga naročito milo, a ne da mari za nj jedino zbog mame. To me je vrlo zainteresovalo, gotovo iznenadilo, i, priznajem, bez Versilova bih mnogo što-šta propustio bez pažnje, i ne bih uspeo da razumem mnogo šta u tom starcu, koji je u mom srcu ostavio najtrajniju i najoriginalniju uspomenu.
Versilov se u početku kao plašio za moje držanje prema Makaru Ivanoviću, to jest, nije imao poverenja u moju pamet i takt, ali je docnije bio vrlo zadovoljan kad je video da i ja neki put mogu da shvatim kako treba da se čovek ponaša prema ljudima potpuno različitoga shvatanja i gledišta —jednom reči, da umem, kad je to potrebno, da budem i popustljiv i širok. Priznajem takođe (mislim da se time ne ulagujem), da sam u tom čoveku iz naroda našao nešto savršeno novo za mene u pogledu izvesnih osećaja i gledišta, nešto meni nepoznato, nešto mnogo jasnije i utešnije od onoga na osnovu čega sam te stvari shvatao ranije. Ipak, često je bivalo da se prosto pukne od muke: zbog nekih njegovih predrasuda u koje je on verovao s najvećim spokojstvom i nepokolebljivo. Ali je za to bila kriva samo njegova neobrazovanost; duša njegova je pak bila dovoljno organizovana, i to baš toliko da nisam još video boljega čoveka u tom smislu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:53 am






II
Pre svega, privlačila je k njemu, kao što sam već pomenuo, njegova velika čistosrdačnost i odsustvo svakoga samoljublja; osećalo se da ima gotovo bezgrešno srce. Imao je „veselo“ srce, i zbog toga i onu „blagoobraznost“. Vrlo je voleo reč „veselje“, i često ju je upotrebljavao. Istina, na njega je neki put nailazila neka bolesna ushićenost, neka bolešljiva razneženost — delimično, mislim, zbog toga što ga groznica, u stvari, celo vreme nikako nije napuštala — ali to nije škodilo njegovoj pristojnosti. Bilo je i kontrasta: uporedo sa vanrednom prostodušnošću, zbog koje često nikako nije mogao da primeti ironiju (na moj veliki jed), pojavljivala se kod njega i neka fina lukavost, i to najčešće u polemičkim okršajima. A vrlo je voleo da polemiše, iako samo na svoj način. Videlo se da je mnogo putovao po Rusiji, i mnogo čuo. Ali, ponavljam, najviše je voleo razneženost, i zbog toga je voleo i sve što je na nju navodilo, na je zato voleo da pre svega priča nežne stvari.
Uopšte je vrlo voleo da priča. Od njega sam čuo mnogo o njegovim ličnim putovanjima, i razne legende iz života najstarijih „isposnika“. Nisu mi dobro poznate ove legende, ali mislim da ih je morao umnogome preudesiti, pošto ih je većinom primio iz usmenog prostonarodnog predanja. Neke stvari je prosto nemoguće bilo primiti. Ali uporedo sa očevidnom preradom, ili prostim izmišljanjem, ipak se pojavljivala svakad jedna čudna celina, puna narodnoga osećanja, i uvek je bilo dirljivo... Sećam se, na primer, iz tih priča jedne dugačke priče o žitiju „Marije Egipatske“. O ovom „žitiju“, a gotovo i o svima sličnim žitijama, dotle nisam imao ni pojma. Otvoreno ću reći: gotovo je bilo nemoguće saslušati ih bez suza, i to ne od razneženosti, nego od nekog čudnog ushićenja: osećao je čovek nešto neobično i toplo, kao užarenu peščanu pustinju sa lavovima, po kojoj je lutala svetiteljka. Uostalom, o ovome neću da govorim, i nisam ni kompetentan.
Još mi su se kod njega dopadali i neki njegovi, neki put originalni pogledi na izvesna još vrlo sporna pitanja iz savremenog života. Jedanput je, na primer, pričao jednu skorašnju istoriju o jednom isluženom vojniku; sam je tu bio svedok. Vratio se jedan vojnik kući iz vojske, ali mu se više nije dopadalo da živi sa seljacima, a ni on se više nije seljacima dopadao. Čovek taj pođe stranputicom, uze da se opija i da ponegde ponekoga i pokrade; protiv njega nije bilo jakih dokaza, ali ga ipak uhvatiše i izvedoše pred sud. U sudu je advokat uspeo da ga potpuno odbrani, i da dokaže da protiv njega nema dokaza, kad vojnik sam, najedanput, pošto je slušao i slušao, skoči i prekide advokata: „Prestani, ne govori više“! i ispriča sve kako je bilo „do poslednje mrve“; plačući i kajući se, priznao je sve. Porotnici izađoše da presude, i kad se vratiše, rekoše: „Ne, nije kriv“. Svi kliknuše i obradovaše se, a vojnik, kako je stajao, ni s mesta da makne, kao da se pretvorio u stub, i ne razume ništa; nije mogao da razume ništa od onoga što mu je predsednik suda rekao na ime opomene, kad ga je puštao na slobodu.
Izađe on na slobodu, i nikako sam sebi ne veruje. Počeo je da tuguje, zamišljen je hodao; ne jede, ne pije, s ljudima ne govori, i petoga dana se obesio. „Eto kako je teško živeti s grehom na duši!“ — završio je Makar Ivanović. Ova priča je, naravno, obična, i takvih ima danas po svima listovima, ali mi se u njoj dopao ton, a najviše izvesne reči u kojima je svakako bilo novih misli. Govoreći, na primer, o tome kako se vojnik, posle povratka u selo nije dopao seljacima — Makar Ivanović se izrazio: „A zna se šta je vojnik: vojnik je pokvaren seljak“. Govoreći docnije o advokatu koji umalo što nije dobio parnicu, izrazio se opet: „A zna se šta je advokat: advokat je najmljena savest“. Oba ova izraza izgovorio je nimalo se ne trudeći da ih nađe, ni sam ih ne primećujući; a međutim ta dva izraza sadrže naročiti pogled na oba predmeta, istina, naravno, ne celoga naroda, ali zato lični i nepozajmljen pogled Makara Ivanovića! Ovakvi narodni sudovi na izvesne teme odista su neki put divni sa svoje originalnosti.
— A kako vi, Makare Ivanoviću, smatrate greh samoubistva? — zapitah ga tim povodom.
— Samoubistvo je najveći greh ljudski — odgovori on uzdahnuvši; — i tu je jedino Gospod sudija, jer jedino On
zna sve, sve granice i meru. A mi treba neizostavno da se molimo Bogu za takvoga grešnika. Kad god čuješ za takav greh, ti, pre nego što odeš da spavaš, pomoli se toplo Bogu za grešnika; makar samo uzdahni Bogu za njega, baš da ga i nisi poznavao — utoliko će tvoja molitva za njega pre stići Bogu.
— A da li će mu pomoći moja molitva ako je već proklet?
— Otkud znaš? Mnogi, ah, mnogi ljudi ne veruju, i zavode time one koji ne znaju; ali ti ih ne slušaj, jer oni ni sami ne znaju kuda lutaju. Molitva za osuđenog grešnika, koja potiče od živoga čoveka, uistinu stiže do Boga. A kako je onome grešniku koji nema nikoga da se za njega pomoli Bogu? Zbog toga, kad staneš da se moliš Bogu polazeći na spavanje, na završetku dodaj: „Pomiluj, Gospode Isuse Hriste, i sve one koji nemaju nikoga da se za njih moli Bogu“, Ovakva molitva ima prvenstvo, i vrlo je prijatna Bogu. Isto tako i za sve još žive grešnike: „Gospode, koji sudiš svima, spasi sve nepokajnike“ — i to je dobra molitva.
Dao sam mu reč da ću se tako moliti, osećajući da mu ovim obećanjem činim izvanredno zadovoljstvo. Odista, radost mu se zasjala na licu. Treba još da dodam, da mi on u takvoj prilici nikad nije govorio s visine, to jest, kao što bi starac govorio kakvom mladiću; naprotiv, vrlo često je voleo da on mene sluša, i čak bi me dugo slušao kako govorim o raznim stvarima, znajući naravno, da pred sobom ima mladića, ali shvatajući ujedno da je taj mladić ipak beskrajno viši od njega po obrazovanju. Voleo je, na primer, da često govori o isposništvu, i „pustinju“ je cenio nesravnjeno više od „hadžiluka“. Pobijao sam ga vatreno, naglašavajući egoizam tih ljudi koji su odbacili svet i korist koju bi mogli doneti čovečanstvu, jedino zbog egoističke ideje svoga spasenja. U početku me nije shvatao; mislim da me uopšte nije shvatio; ali je ipak vrlo branio pustinju: „S početka je, naravno, čoveku žao sebe, naravno, (to jest, kad odeš u pustinju za isposnika) — ali docnije se sve više raduješ, i posle već vidiš i Boga“. Tada mu ja naslikah koristan rad učenog čoveka, lekara, ili uopšte prijatelja čovečanstva u svetu, i dovedoh ga u ushićenje zato što sam govorio vatreno; svaki čas mi je odobravao: „tako, tako, dragi moj, Bog te blagoslovio, istina je što misliš“; ali kad sam završio, ipak se sa mnom nije potpuno složio: „kako je, tako je — uzdahnuo je duboko: — ali koliko ih ima takvih koji će se uzdržati i neće pokliznuti? Iako novac nije Bog, ipak je polubog, veliko iskušenje; a tu je i ženski pol, pa je tu i sumnja i zavist. I zaborave veliko delo, te otpočnu da se bave sitnicama. A u pustinji? U pustinji čovek očvrsne za svaki podvig. Prijatelju! Šta je svet? — uzviknu on s dubokim osećajem: — Zar nije svet samo san? Uzmi zrno peska i posej ga na kamen; kad bude to tvoje zrno žutog peska niklo na kamenu, tada će se ostvariti i tvoj san u svetu — tako se kod nas govori. A Hristos kaže: „Pođi i razdaj svoje bogatstvo, i budi sluga svima“. I postaćeš bogatiji nego pre beskrajno mnogo puta jer nećeš biti srećan ni hlebom ni bogatim odelom, ni gordošću ni zavišću, nego beskrajno povećanom ljubavi. Steći ćeš ne malo bogatstvo, ne sto hiljada, ne milion, nego ceo svet! sad sakupljamo nenasito i trošimo bezumno; a tada neće biti ni sirota ni siromašnih, jer su svi moji, svi su rođaci, sve sam stekao, sve do jednoga kupio! Danas nije retkost da je i najbogatiji i najznatniji čovek ravnodušan prema broju dana svoga života, i sam ne zna kakvu zabavu da izmisli; a tada će se dani tvoji i časovi umnožiti hiljadu puta, jer nijedan trenutak nećeš hteti da izgubiš, nego ćeš ga osetiti u veselju srca svoga. Tada ćeš steći i mudrost ne jedino iz knjiga, nego ćeš biti sa samim Bogom lice u lice; i zasjaće zemlja jače od sunca, i neće biti ni tuge, ni uzdisanja, nego će biti samo jedan jedini nebeski raj...
Ovakve izlive oduševljenja je Versilov, izgleda, vanredno voleo. Ovoga puta bio je i on u sobi.
— Makare Ivanoviću! — prekinuh ga najedanput, preko svake mere zanesen i sâm (dobro se sećam toga večera): — pa to je komunizam što vi propovedate, pravi komunizam!
A kako on ništa nije znao o komunističkom učenju, a i samu reč komunizam tada prvi put čuo, stadoh da mu izlažem sve što sam o toj temi znao. Priznajem da sam o njoj znao vrlo malo i zbunjeno; ni sad nisam za nju potpuno kompetentan; ali ono što sam znao, izložio sam s najvećim žarom, ne obazirući se ni na što. Do danas se sećam sa zadovoljstvom izvanrednog utiska koji sam načinio na starca. To nije bio samo utisak, nego pravi potres! Celo vreme se strašno interesovao za istorijske pojedinosti: „Gde? Kako? Ko je to uveo? Koje rekao?“ Da pomenem ovom prilikom: primetio sam da je to uopšte osobina prostoga naroda: nije zadovoljan opštom idejom, ako ga je stvar vrlo zainteresovala, nego bezuslovno traži najpouzdanije i najtačnije pojedinosti. U pojedinostima sam se ja zbunjivao, a kako je tu bio i Versilov, malo sam ga se stideo, i zbog toga sam sve više padao u vatru. Svršilo se s tim da je Makar Ivanović, u svojoj razneženosti, na kraju samo ponavljao uza svaku moju reč: „Tako, tako!“ ali se videlo da više ne razume, i da je izgubio nit. ja sam počeo i da se ljutim, ali Versilov najednom prekide razgovor, ustade i izjavi da je vreme spavanju. Svi smo bili na okupu, i bilo je dockan. Kad je posle nekoliko minuta Versilov zavirio u moju sobu, ja sam ga zapitao: kako uopšte smatra Makara Ivanovića, i šta misli o njemu? Verislov se veselo nasmešio (ali to nije bilo zbog mojih pogrešnih pojmova o komunizmu — naprotiv, njih nije ni pomenuo). Opet ponavljam: on je vrlo zavoleo Makara Ivanovića, i ja sam mu često primećivao na licu vrlo ljubazan osmejak kad je slušao starca da govori. Uostalom, ovaj osmejak nimalo nije stajao na put njegovoj kritici.
— Makar Ivanović, pre svega, nije seljak, nego je spahijski rob—reče on vrlo ljubazno; — bivši spahijski rob, i bivši sluga, koji se rodio kao sluga, i od sluge. Spahijski robovi i sluge su vrlo mnogo učestvovali u privatnom, duhovnom i umnom životu svojih gospodara u to vreme. Zapamti da se Makar Ivanović i danas najviše interesuje događajima iz varoškog i otmenog života. Ti još ne znaš do koje se mere on interesuje mnogim događajima koji su se u poslednje vreme desili u Rusiji. Znaš li, na primer, da je on veliki političar? Ne ponudi mu meda, ali mu ispričaj gde ima rata, i da li ćemo imati rata. Ranije sam ga sličnim razgovorima dovodio do blaženstva. Nauku vrlo ceni, i od svih nauka najviše voli astronomiju. Ali je razvio u sebi i nešto nezavisno, i to toliko, da za dlaku ne možeš to pomeriti u stranu. Ima čvrsta i dosta jasna... i iskrena uverenja. Kako je potpuno neškolovan, u stanju je da najedanput iznenadi svojim poznavanjem izvesnih pojmova koje čovek u njemu ne bi slutio. Hvali pustinju sa zanosom, ali ni za šta na svetu ne bi otišao ni u pustinju ni u manastir, zato što je pravi „skitač“, kako ga je lepo nazvao Aleksandar Semjonović, na koga se ti, da kažem uzgred, bezrazložno srdiš. Šta bi još imalo o njemu da se kaže? Pomalo je umetnik, kuje mnogo svojih reči, ali ih ima i koje nisu njegove: Malo ramlje u logičkom izlaganju; često je vrlo apstraktan; ima nastupe sentimentalnosti, ali potpuno narodne sentimentalnosti, ili, bolje reći, nastupe one potpuno opštenarodne razneženosti koju tako široko unosi naš narod u svoj religiozni osećaj. O njegovoj čistosrdačnosti i nezlobivosti neću da govorim: nama dvojici ta tema ne priliči…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:54 am




III
Da bih završio karakteristiku Makara Ivanovića, ispričaću jednu njegovu priču, i to jednu priču iz narodnoga života. Karakter tih priča je bio čudan: tačnije je ako kažem da nisu bile opštega karaktera; kakvu pouku, ili opštu tendenciju, nije bilo moguće iz njih izvući, sem to da su sve bile više ili manje dirljive. Ali je bilo i takvih koje nisu bile dirljive; bilo ih je čak vrlo veselih; bilo ih je podrugljivih, i koje su se odnosile na raskalašne kaluđere, tako da je on svojim pričama otvoreno nanosio štetu svojoj ideji — na što sam mu i bio obratio pažnju; ali nije shvatio šta sam hteo da mu kažem. Često je bilo teško razabrati šta ga je toliko uzbuđivalo da priča, tako da sam se više puta čak divio tolikoj govorljivosti njegovoj, i delimično sam je pripisivao starim njegovim godinama i bolešljivosti.
— Nije više ono što je bio pre — šapnuo mi je jedanput Versilov; — pre nije bio takav. Ubrzo će umreti, mnogo brže nego što mislimo, i za to treba da budemo spremni.
Zaboravio sam da pomenem da smo imali neku vrstu „večernjih sedeljki“. Sem mame, koja nije odmicala od Makara Ivanovića, uvek je večerom u njegovu sobu dolazio Versilov; uvek sam dolazio i Ja; jer gde bih i mogao biti; poslednjih dana gotovo je uvek svraćala i Liza, iako docnije od ostalih, i gotovo je uvek sedela i ćutala. Dolazila je i Tatjana Pavlovna, i, istina retko, dolazio je i doktor. S doktorom sam se nekako iznenada izmirio; baš ne sasvim, ali nije bilo ranijih ispada. Dopadala mi se njegova prostodušnost, koju sam najzad u njemu zapazio; i izvesna privrženost njegova našoj familiji, tako da sam se rešio, na kraju, da mu oprostim svu njegovu medicinsku naduvenost, i, povrh toga, naučio sam ga da mije ruke i čisti nokte, ako već ne može da nosi čisto belo rublje. Otvoreno sam mu objašnjavao da je to potrebno ne zbog fićfirićstva, i ne zbog nekih „elegantnih veština“, nego prosto zato što čistota ulazi u doktorski zanat, i uspeo sam da mu to dokažem. — Prilazila je najzad često vratima, iz svoje kujne, Lukerja; i, stojeći iza vrata, slušala kako priča Makar Ivanović. Versilov ju je pozvao jednom iza vrata, da sedne s nama zajedno. To mi se dopalo; ali od tada je prestala da dolazi vratima. Čudni običaji!
Umetnuću ovde jednu priču Makarovu, bez osobitog izbora, jedino zbog toga što sam je celu zapamtio. To je istorija o nekom trgovcu, a mislim da takvih istorija u našim varošima i varošicama ima hiljadama, samo ih treba umeti naći. Ko želi može da preskoči ovu priču, utoliko pre što ću je ispričati njegovim stilom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:54 am




IV
„sad ću da vam pričam kakvo se čudo dogodilo kod nas u Afimjevskom gradu. Tamo je bio jedan trgovac, zvao se Skotobojnikov, Maksim Ivanović inače, i od njega nije bilo većega bogataša u celom kraju. Sagradio je fabriku za izradu persijskoga platna, i držao nekoliko stotina radnika, i beskrajno se poneo. Moram reći i to, da ga je ceo svet slušao; ni sama vlast mu ni u čem nije smetala; i arhimandrit mu je blagodario na revnosti: davao je mnogo manastiru, i vrlo se starao o spasu duše svoje, i nije malo bio zabrinut za budući svoj vek. Bio je udovac i bez dece; za ženu mu se govorilo da ju je tukao još prve godine braka, i da je još dok je bio mlad voleo da svojim rukama pušta na volju; samo, to je bilo davno pre toga; a nije hteo da se ponova veže brakom. Bio je i slab na piću, i kad mu je dolazilo vreme, pijan je trčao go po varoši i urlao. Mala je varoš, ali je ipak sramota. Čim bi mu prošlo vreme, postao je ljutit, i sve što bi rekao, moralo je da se smatra da je dobro, i sve što bi naredio, moralo je da se smatra da je divno. Narodu je isplaćivao po ćefu; uzme račun, metne naočari: „Koliko imaš da primiš ti, Foma?“ — Od Božića nisam ništa dobio, Maksime Ivanoviću, imam da primim trideset devet rubalja. — „Uh, kolike pare! Biće ti mnogo; ceo ne vrediš toliko; neće ti priličiti toliki novac: skinuću ti deset rubalja, i daću ti dvadeset devet“,.. I ćuti čovek; niko ne sme ni da pisne, svi ćute. — „Znam ja, veli, koliko sleduje da mu se dâ. Sa ovdašnjim svetom ne može se drukčije. Ovde je svet razvratan; da nema mene, svi bi ovde pomrli od gladi, koliko ih god ima. Zatim, ovde je ceo svet lopov, ukrašće što god vidi; nema nimalo hrabrosti. posle i to: pijanice su; ako im sve isplatiš, odmah ide u krčmu, i onde sedi dok sve ne popije, do gole kože, i iz krčme se vraća bez košulje. Pa onda su i kukavice: sedne posle prema krčmi, na kamen, i plače: „Rođena majko, što si me ovakvoga pijanicu na svet rodila? Bolje da si me ovakvoga ljutoga pijanicu na rođenju zadavila!“... Zar je to čovek? To je životinja, a ne čovek; prvo i prvo treba ga obrazovati, a tek posle toga dati mu pare. Ja znam kad treba da mu dam.
Eto tako je govorio Maksim Ivanović o narodu u Afimjevskom; i premda je rđavo govorio o njemu, ipak je bilo tu i malo istine: svet je bio slab nije mogao da se uzdržava.
U istoj varoši živeo je i drugi jedan trgovac, i taj umre; bio je mlad i lakomislen čovek, propao je i izgubio celo imanje. poslednje godine se koprcao kao riba na pesku, ali već je bio prispeo i kraj njegovom životu. S Maksimom Ivanovićem nije živeo u slozi za sve vreme, i ostao mu je vrlo mnogo dužan. U poslednjem času još je proklinjao Maksima Ivanovića. I ostavio je posle smrti mladu udovicu i s njom petoro dece. A kad udovica sama ostane posle muža, liči na lastu bez gnezda, nije to malo iskušenje, a kamoli s petoro mladunčadi koje nema čime da nahrani: poslednje što je još imala, jednu drvenu kuću, Maksim Ivanović joj je oduzeo za dug. Ona tad svu decu poređa u crkvenoj preprati: najstarijem mališanu bilo je osam godina, a ostalo sve devojčice, po godinu dana jedna od druge mlađa, mala, pa još manja; najstarijoj četiri godine, a najmlađa još na rukama, na sisi. Svršila se služba, izađe Maksim Ivanović, a sva dečica, sva redom, kleknuše pred njega — (naučila ih majka pre toga) i mole držeći ručice sklopljene, svi kao jedno; i mati iza njih, s petim detetom na rukama, pokloni mu se do zemlje na očigled celoga sveta. „Oče, Maksime Ivanoviću, smiluj se na siročad, ne otimaj nam poslednji zalogaj, ne teraj nas iz rođenoga našega gnezda!“
I svi koji tu biše, zaplakaše se — tako ih je lepo naučila. Mislila je: „pred svetom će se zastideti i oprostiće dug, ostaviće kuću siročadi“. Ali se nije tako dogodilo. Maksim Ivanović joj odgovori: „Ti, veli, mlada udovice, hoćeš muža, a ne plačeš zbog siročadi. Pokojni tvoj muž me je proklinjao na samrtnom času“ — i prođe pored nje, i ne vrati joj kuću. „Što da slušam njihove gluposti! (to jest da budem blag). Učiniš li kome dobročinstvo, samo te još više mrze; od svega toga nema nikakve koristi, samo će još više da ogovaraju“. A odista se i ogovaralo: kako je ovoj udovici, još dok je bila devojka, pre deset godina on slao čoveka i nudio velik novac (jer je bila vrlo lepa), zaboravljajući da je taj greh isto toliki kao i da Božji hram ruši; no tada nije uspeo. Takva gadna dela činio je on ne malo i po varoši, i po celoj guberniji, i već je u tome i svaku meru izgubio.
Glasno je plakala majka s decom, a on oterao siročad iz kuće, i nije to učinio samo zbog rđavog srca, nego tako, ni sam čovek ne zna koji put zašto tera svoju ćud. Spočetka su joj pomagali, a posle je išla da radi. Samo, kakvog rada ima kod nas sem u fabrici! Ovde je prala patos, onde je plevila baštu ili ložila kupatilo, sve sa detetom na rukama; a ostalo četvoro igralo se dotle u košuljicama na ulici. Kad ih je u preprati bila metnula na kolena, još su sva bila u cipelicama, kakvima-takvima, i u haljinicama, kakvima-takvima; bila su to još trgovačka deca. A sad su već trčala i bosa: to se zna da se na deci haljine ne drže. Ali deca za to ne mare: neka samo ima sunca, raduju se, ne osećaju opasnost, kao ptičice su, glasići im kao zvonca. Udovica se zabrinula: „Doći će zima, gde ću tada sa vama? Kad bi vas dotle Bog uzeo sebi!“ I nije dočekala zimu. Ovladao po varoši neki dečiji kašalj, magareći kašalj, što prelazi s jednog na drugo. Prvo i prvo umrla je devojčica na sisi, a za njom se razboleše i ostale, i sve četiri devojčice je te jeseni jednu za drugom sahranila. Istina, jednu su na ulici konji pregazili. I šta misliš? Sahranila ih, i glasno je plakala iako ih je proklinjala; čim ih je Bog uzeo, bilo joj je teško. Takvo je materinsko srce!
Ostao joj je u životu jedino onaj najstariji mališan, i čuvala ga je kao zenicu u oku, drhtala nad njim. Bio je slabačak i nežan i ljupkoga lica kao kakva devojčica. Odvede ga ona u fabriku kod njegovoga kuma, direktora fabrike, a sama stupi kao dadilja kod jednog činovnika. Jedanput, ovaj mali trči po dvorištu, a odnekud dođe Maksim Ivanović s kolima, opet pijan; a mali sa stepenica pravo na njega, slučajno, okliznuo se, i pravo naleteo na njega kad je silazio s kola, i obema rukama njemu pravo u trbuh. Uhvati ga onaj za kosicu i viknu: „Čiji si ti? Donesite šibe! Odmah, veli, da se izbije ovde preda mnom“. Mali umre od straha!
Počeše da ga šibaju, on stade da viče. „Još vičeš? Šibajte dalje, da prestane da viče!“ Da li su ga bili malo ili mnogo, tek mali nije prestajao da viče, dok nije sasvim klonuo. Tad su prestali da ga šibaju, uplašili se što više ne diše, nego leži onesvešćen. posle su pričali da ga i nisu tukli, nego je on bio vrlo plašljiv. Uplašio se i Maksim Ivanović: „Čiji je?“ zapita; rekoše mu. „Gle! odvedite ga njegovoj majci; kakva posla ima ovde u fabrici?“ posle je ćutao dva dana, i opet zapitao: „Kako je malome?“ Ali malome je bilo rđavo: razboleo se, leži kod majke u uglu; ona napustila službu kod činovnika, a on dobio zapaljenje pluća. „Hm! — učini Maksim Ivanović — od čega to, molim te, kaži mi? Da su ga bar tukli; nego su samo hteli da ga zaplaše. I druge sam ja naređivao da tuku, pa je prolazilo bez ovakvih gluposti“. Očekivao je da će detinja majka otići da se žali, i ćutao je iz gordosti. A majka nije imala hrabrosti da se žali. On joj tada od svoje volje pošlje petnaest rubalja i lekara; i to ne zato što se čega plašio, nego tako, zabrinuo se. Uskoro mu je pak došlo i njegovo vreme, pa je opet pio tri nedelje.
Prođe zima; na sam svetli Hristov Uskrs, na sam veliki praznik, opet zapita Maksim Ivanović: „A šta je s onim malim?“ A cele zime je ćutao, ništa nije pitao. I rekoše mu: „Ozdravio je, eno ga kod majke, a ona radi na nadnicu“. I odveze se istoga dana Maksim Ivanović kod udovice, ne uđe u kuću, nego nju izazva na vrata, a on sam sedi na kolima: „Evo šta je, kaže, čestita udovice, hoću da budem tvome sinu istinski dobrotvor i da mu ukažem bezgranično dobro: odsada ću ga uzeti sebi, u moju kuću. I ako mi bude malo ugodio, ostaviću mu u nasleđe dovoljno imanja; a ako mi bude sasvim ugodio, učiniću ga posle smrti naslednikom celoga svoga imanja, kao da mi je rođeni sin — ali, naravno, s tim da vi ne dolazite u moj dom nikako, sem o velikim praznicima. Ako pristajete, a vi sutra pre podne dovedite maloga, i inače je vreme već da dečko prestane da se igra... I, kad je to rekao, ode, a majku ostavi kao ludu. Ljudi koji su to čuli, govore joj: „Kad mali poraste, prekorevaće te što si ga lišila takve sreće“. Celu noć je nad njim preplakala, a idućega jutra odvede dete. A mali ni živ ni mrtav.
Odenuo ga Maksim Ivanović kao gospodsko dete i uzeo mu učitelja, i od toga trenutka je dečko seo za knjigu; i dotle je došlo da ga više nije puštao iz očiju, sve ga drži uza se. Čim mali digne glavu s knjige, on već viče: „Gledaj u knjigu! Uči: hoću da te načinim čovekom“. Ali mali je bio bolešljiv; od onoga dana kad je dobio batine, počeo je da kašlje. „Zar ne živi dobro kod mene? — čudio se Maksim Ivanović: — kod majke je trčao bosonog, jeo suv hleb, pa što je sad slabiji nego pre?“ A učitelj mu veli: „Svako dete, kaže, treba da bude i nestašno, a ne samo da uči; neophodno mu je potrebno da se kreće“; i sve mu je izveo s razlogom.
Maksim Ivanović pomisli: „istina je što kaže“. A taj učitelj, Petar Stepanović, Bog ga blagoslovio, bio je kao malo lud, i pio je mnogo, i to toliko da je već bilo suviše, i zbog toga su ga sklonili iz službe, te je nekako živeo u varoši od milostinje, ali je bio vrlo pametan i čvrst u nauci. „Nije meni mesto ovde — govorio je sam o sebi: — meni bi bilo mesto na universitetu, da budem profesor, ali ovde sam upao u blato i, i „moje odelo me se gnuša“... Sedi Maksim Ivanović, pa tek viknu malome: „Zabavljaj se!“ — ali ovaj pred njim ni da dahne. Dotle je došlo da mu ni glas dete nije moglo da izdrži, nego odmah dršće. A Maksim Ivanović se sve više čudi: „Ne znaš šta je s njim: digao sam ga iz blata, obukao ga fino; ima najfinije polucipele, izvezenu košulju, držim ga kao đeneralskog sina, zašto me ne voli?
Zašto ćuti kao vučić?“... I mada su već odavno prestali da se čude Maksimu Ivanoviću, sad se svet opet počeo da čudi: postao sasvim drugi čovek; privezao se za ovo malo dete, ne može od njega da se odvoji. „Ne ostao živ, ali ću mu iskoreniti karakter. Mene je njegov otac na samrtnoj postelji, posle pričešća, prokleo; u ovoga je očev karakter“... No nijedanput nije upotrebio šibe (bojao se od onda). Zaplašio je dete, eto. Bojao ga se i bez šiba.
Dogodi se nesreća. Jedanput, baš je izašao iz sobe, a mali skoči iza knjige i popne se na jednu stolicu: ranije je bacio bio loptu na orman, na je hteo da je dohvati, ali rukavom zakači porculansku lampu na ormanu, lampa se prevrne, padne na patos i razlupa se na parčiće, tako da je odjeknulo po celoj kući; a stvar je bila skupa, od saksonskog porcelana. Čuo je to Maksim Ivanović iz treće sobe, i zaurla. Dete stade da beži ne gledajući kuda, pobeže na terasu, pa kroz baštu, i kroz zadnja vrata pravo na reku. A na reci je bio bulevar sa starim vrbama, lepo mesto. Siđe dole do vode, videli ga ljudi, i čim je spazio vodu, užasnuo se, zastao od straha kao ukopan, baš na mestu gde pristaje skela. Tu je reka široka i brza, prelaze barke; na drugoj strani dućani, jedan trg, i crkva sa sjajnim zlatnim kubetima. Baš tada stiže na skelu, sa ćerčicom, pukovnikovica Ferzing — u varoši je bio puk pešadije. Devojčica, takođe dete u osmoj godini, u beloj haljinici, spazi maloga i smeje se, a u rukama nosi jednu seljačku korpicu ispletenu od pruća, i u korpici maloga ježa. — »Gledaj, veli, mamice, kako ovaj mali posmatra moga maloga ježa“. — „Ne, — veli pukovnikovica; — on se od nečega uplašio“. — „Od čega si se toliko uplašio, mali?“ (tako su docnije pričali da je bilo). „I čiji je, veli, ovaj lepi mali? kako je lepo obučen; čiji si ti, mali?“ veli. A dečko još nikad nije video ježa, priđe i gleda ga, i već je bio sve zaboravio... šta ćeš, dete je! „Šta to, veli, imate u korpici?“ — „To je, kaže mu gospođa, jež, maločas smo ga kupili kod seljaka; našao ga je u šumi“. — „Kakav je to jež?“ veli dečko i već se smeje, i uze da ga dira prstom, a jež se naježio, a devojčici se dopao mali; „Odnećemo ga, veli, kući, pa ćemo ga pripitomiti“. — „Ah, veli, poklonite mi vašega maloga ježa!“ I tako ju je ljubazno zamolio! Ali tek što je to izgovorio, pojavi se Maksim Ivanović gore na obali: „A! Tu li si! Držite ga!“ (toliko se naljutio da je bez šešira potrčao za njim). Mali se seti svega što je bilo, viknu uplašeno, pritrči vodi, pritisne male pesnice na grudi, pogleda na nebo (kažu ljudi koji su videli)! — i buć u vodu! Svi povikaše, skočiše sa skele, poleteše da ga uhvate, ali ga je voda odnela, jer je reka bila brza, a kad su ga izvadili, već je bio mrtav. Imao je slaba pluća, nije mogao da izdrži vodu... a zar mu je mnogo i trebalo? Koliko ljudi pamte u tom kraju, još se nije desilo da tako malo dete udari na svoj život! Kakav greh! Šta može ova mala duša na onom svetu odgovarati Gospodu Bogu!
O tome je od tada počeo da razmišlja Maksim Ivanović. I promenio se čovek da ne može da se pozna. Bio je vrlo tužan. Počeo da pije, mnogo da pije, zatim je prestao, ali ništa ne pomaže. Prestao je i da ide u fabriku, nikoga ne sluša. Kad mu što kažu, on ćuti ili odmahne rukom. Tako je proveo oko dva meseca, a zatim je počeo da govori sam sa sobom. Ide i govori sam sa sobom... U blizini varoši gorelo je seoce Vaskovo, izgorelo devet kuća; otišao Maksim Ivanović da vidi. Oku pili se oko njega pogorelci i kukaju — on im obeća pomoć, i izda naređenja; a posle je pozvao upravnika, i odrekao sve: „Ne treba, veli, davati ništa“, no nije rekao zašto. „Gospod me je stvorio da gazim ljude, veli, i kad sam već izrod, neka tako i bude. Kao vetar, veli, raznela se slava moja“... Došao mu i sâm arhimandrit, strog starac, u manastiru je uveo opštežiće. — „Šta je to s tobom?“ — zapita ga strogo. — „Evo šta je“, reče mu Maksim Ivanović, i otvori Sveto pismo i pokaza mu mesto gde stoji:
„A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu, i da potone u dubinu morsku“ (Mat. 18, 6).
— Jeste — reče arhimandrit — iako se to ne poklapa sasvim sa ovim slučajem, ipak mu se približava. Teško čoveku koji izgubi svoju meru — taj čovek će propasti. A ti si se suviše preuzneo.
A Maksim Ivanović sedi, obuzelo ga mrtvilo. Arhimandrit ga gleda i gleda.
— Slušaj — kaže, i zapamti. Rečeno je: „Reči očajnikove odneće vetar“. I još ovo zapamti, da anđeli Božiji nisu savršeni, savršen je i bez greha jedini Bog naš Isus Hristos. Njemu i anđeli služe. Nisi ti želeo smrt toga deteta, nego si samo bio nerazuman. Još me, veli, jedna stvar čudi: zar si, veli, malo još gorih nedela počinio ti, zar si malo ljudi oterao u svet, zar si malo njih zaveo, malo njih upropastio — kao da si ih ubio? Zar nisu njegove sestre još pre toga sve pomrle, sve četiri, još deca, i to gotovo na tvoje oči? Otkuda da te tako potrese samo ovaj jedan? Onu raniju decu, čini mi se, ne samo da nisi žalio nego si na njih i zaboravio. Zašto si se sad toliko uplašio toga dečaka, za čiju smrt i nisi mnogo kriv?
— Pojavljuje mi se u snu — odgovori Maksim Ivanović.
— Pa?
Ali mu ništa više ne reče; samo sedi i ćuti. Čudio se arhimandrit, pa u tom i ode: ništa nije mogao da učini. Posla tad Maksim Ivanović da mu dovedu učitelja Petra Stepanovića; od onoga dana nije se s njim video. — Sećaš li se? — veli.
— Sećam se —kaže.
— Ti si — veli — ovde u gostionici s masnom bojom pravio slike, i načinio si kopiju s vladičinog portreta. Možeš li da mi načiniš jednu sliku u boji?
— Ja — veli onaj — mogu sve; imam, veli, talent za sve, i mogu sve.
— Načini mi sliku što veću, po celom zidu, i naslikaj na njoj prvo i prvo reku, i obalu, i skelu, i sve ljude koji su tada bili tamo. Neka bude i pukovnikovica i njena devojčica, i onaj jež. I drugu obalu naslikaj celu, da se vidi kakva je, i crkvu, i trg, i dućane, i gde kočijaši stoje — naslikaj sve onako kako je. I na skeli maloga, nad samom rekom, tačno na onom mestu, i neizostavno da su mu dve pesnice na grudima, na dvema sisama. Ovo neizostavno. I otvori pred njim s druge strane nad crkvom nebo, i naslikaj kako svi anđeli u nebeskoj svetlosti lete njemu u susret. Možeš li da načiniš to?
— Ja mogu sve.
— Nemoj da misliš da je meni potreban takav Trifun kao što si ti; mogao bih da poručim i najprvog životopisca iz Moskve, ako hoćeš, mogao bih i iz samoga Londona, ali ti pamtiš njegov lik. Ako ne ispadne sličan, ili samo malo sličan, daću ti svega pedeset rubalja; a ako izađe sasvim sličan, daću ti dvesta rubalja. Zapamti, plave oči... Gledaj da slika bude što veća.
Opremiše sve; uze da slika Petar Stepanović; ali, najedanput dođe i kaže:
— Ne, ne može tako da se naslika.
— Zašto?
— Zato što je taj greh, samoubistvo, najveći greh među svima grehovima. Kako mogu da mu idu u susret anđeli posle takvoga greha?
— Ali on je dete, njemu se to ne računa.
— Ne, nije dete, nego je već dečak: već je bio u osmoj godini kad se to dogodilo. Ipak će morati da odgovara.
— Onda, Petre Stepanoviću, evo kako mislim: da ne otvaramo nebo i da ne slikamo anđele; nego bih mu, kao u susret, spustio s neba jedan svetao zrak: svejedno, i to bi bilo nešto.
I tako pustiše zrak. Docnije sam i ja video ovu sliku i taj zrak, i reku — preko celoga zida se pružila, sva plava, i tu je onaj mali, pritisnuo obe ruke na grudi, i ona mala gospođica, i jež, sve je načinjeno. Samo Maksim Ivanović tada nikome nije pokazao sliku, nego ju je držao u svom kabinetu pod ključem skrivenu od svih očiju. A u varoši su se otimali da je vide, ali on je naredio da sve oteraju. O tome se mnogo govorilo. Petar Stepanović se tada mnogo hvalio: „Ja sad, veli, sve mogu; meni je, veli, mesto samo na dvoru u Petrogradu“. Bio je vrlo dobar čovek, ali je voleo da se beskrajno preuznosi. I postigla ga je njegova sudbina: čim je primio svih dvesta rubalja, počeo je da pije i svima novac da pokazuje, hvaleći se; i ubi ga pijana noću jedan građanin s kojim je pio, i uze mu novac; to se sutradan saznalo.
Stvar se svršila najzad tako, da se i sad još o tome priča. Najedanput, dođe Maksim Ivanović onoj udovici: stanovala je na kraju varoši u kolibi koju je uzela pod kiriju od jedne varošanke. Ovoga puta ušao joj je on u kuću, stao pred nju i poklonio joj se do zemlje. Ona je tada bila bolesna, i jedva se kretala. „Čestita udovice! zavapio je: pođi za mene, Božje čudovište, da bih mogao živeti na ovom svetu!“ Ona ga gleda ni živa ni mrtva. „Želim, kaže, da nam se rodi sin, i ako nam se rodi, značiće da nam je mali oprostio obojima: i tebi i meni. Tako mi je naredio mali“. Vidi ona da čovek nije pri pameti, nego nekako u ludilu, ali nije mogla da se uzdrži, te mu odgovori:
— Sve su to budalaštine i malodušnost. Zbog te malodušnosti sam i izgubila svu svoju decu. Ne mogu ni očima da vas vidim, a kamoli da na sebe primim tu vekovečnu muku.
Ode Maksim Ivanović, ali nije odustao. Zabrujala je od čuda cela varoš. A Maksim Ivanović posla prosioce. Pisao da mu dođu njegove tetke iz gubernije, žene varošanke. Baš nisu bile tetke, ali su mu ipak bile neke rođake, značilo je dakle ipak časne namere; počeše one da nagovaraju, da se oko udovice uvijaju, iz kuće joj ne izlaze. Slao joj je on i druge žene iz varoši, iz trgovačkog reda, i protinicu saborne crkve, i činovničke žene; navalila na nju cela varoš, a ona odgovara, sa gnušanjem: „Kad bi mi, veli, moja siročad oživela! A ovako, našto će to? I koliko ću se ogrešiti o moju decu time!“ Nagovori onaj i arhimandrita, pa joj i on tutnuo u uvo: „Možeš, veli, od njega da načiniš novoga čoveka“. Ona se uplašila. A ljudi joj se čude: „Zar je moguće da se odriče tolike sreće!“... A evo čime ju je najzad pokorio: „On je ipak bio samoubica, pošto nije bio dete, nego već dečak; prema njegovim godinama, ne bi mogao biti pušten na sveto pričešće, nego mora koliko-toliko odgovarati za svoje delo. Ako stupiš sa mnom u brak, zavetujem ti se da ću sagraditi novu crkvu za večiti pomen njegove duše“. Protiv ovoga nije mogla da se odupre, nego je pristala. I tako su se venčali.
I došlo je sve tako, da se narod samo čudio. Od prvoga dana počeli su da žive u velikoj i iskrenoj saglasnosti, brižljivo čuvajući svoje supružanstvo, i kao jedna duša u dva tela. Još te zime je začela, i počeše da posećuju crkve, jer su se bojali gneva Božjega. Bili su u tri manastira, i išli da čuju proricanja. Sagradio je on obećani hram, i podigao u varoši bolnicu i sklonište za siromahe. Odvojio je mnogo novaca za udovice i siročad. I setio se svih koje je nekad oštetio, i vratio im; počeo je beskrajno mnogo da deli novac, tako da su ga supruga i arhimandrit uhvatili za ruke i rekli mu: „Dosta je, vele, i ovoliko“. Maksim Ivanović ih je poslušao. „Zakinuo sam, veli, Fomi jedanput“. I tako isplatiše Fomi.
I Foma se baš zaplakao: „Bio sam i bez toga zadovoljan... I bez toga sam mnogo blagodaran, i večno obavezan da se Bogu molim“... Svi se tim duhom proniknuše, znači, istina je što kažu: da čovek živi od dobroga primera. A svet je tamo dobar.
Fabrikom je počela da upravlja supruga, i to tako da se i danas pamti. On nikako nije prestajao da pije; ali ga ona poče da nadgleda, a posle i da leči. Reč njegova postade ozbiljna, i čak mu se i glas izmenio. Postao je besprimerno sažaljiv, čak i prema životinjama: video kroz prozor kako seljak bije konja po glavi bez srca, i odmah je poslao i od njega otkupio konja po dvostrukoj ceni. I dobi dar da plače: čim bi ko s njim progovorio koju reč, već bi ga oblile suze... Kad je njoj već došlo vreme, Gospod im se odazva molitvama, i posla im sina, i Maksim Ivanović bi tada prvi put od onoga slučaja veseo; razdade mnogo milostinje, oprosti mnogo dugova, na krštenje pozva celu varoš. Cela varoš je proslavila krštenje — ali on idućega dana izađe iz svoje sobe crn kao noć. Vide njegova supruga da mu se nešto dogodilo, i podnese mu novorođenče i reče: „Mali nam je oprostio, uslišio je naše suze i molitve“... A o toj stvari, treba to da kažem, nisu oni cele godine nijedanput ni progovorili, ni reči, nego su samo u sebi mislili... I pogleda je Maksim Ivanović mračno kao noć: „Čekaj, veli: cele godine nije dolazio, a ovu noć mi se opet javio u snu“. — „Tad je prvi put ušao i u moje srce užas, posle tih njegovih čudnih reči“ — pričala je žena kasnije.
I nije se uzaludno javljao dečak u snu. Čim je Maksim Ivanović ovo izgovorio, gotovo istoga časa dogodi se s novorođenčetom to da se najedanput razbolelo. Bolova dete osam dana, moliše se Bogu za njega bez prestanka i prizivahu doktore, i pozvaše iz Moskve najprvoga doktora, železnicom je došao. Priđe doktor i reče srdito: „Ja sam najprvi doktor, mene čeka cela Moskva“. Prepisa neke kapljice i otputova hitno. Uzeo je osam stotina rubalja. A detence umre pred veče.
I šta bi posle? Prepisa Maksim Ivanović celo imanje na svoju milu suprugu, dade joj sav novac i dokumente, potvrdi sve pred vlastima po zakonu, i pade zatim pred nju i pokloni joj se do zemlje: „Oslobodi me, najmilija moja suprugo, da idem da spasem svoju dušu, dok je još moguće. I ako se i uzalud budem borio za svoju dušu, ipak se neću više vraćati. Bio sam tvrd i grozan prema ljudima, i jade im nanosio, ali
ipak mislim da Gospod neće ostaviti bez oproštaja moje muke i hadžiluk; jer, napustiti sve ovo, nije mali krst i mala tuga“. Uze da ga preklinje njegova supruga plačući: „Ti si mi sad jedini ostao na ovom svetu, kome me ostavljaš? Ove godine sam, veli, ljubav u srcu našla“. I cela varoš ga je nagovarala čitav mesec dana, i molili ga, i rešili da ga silom zaustave. Ali ih on ne posluša, nego noću krišom nestade i više se ne vrati. Kako se čuje, nalazi se u hadžiluku i mučenju još i danas, a svoju milu suprugu izveštava o sebi svake godine jedanput…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:55 am




GLAVA ČETVRTA
I
Sad pristupam završnoj katastrofi, kojom se svršavaju i ove moje beleške. Ali da bih mogao produžiti izlaganje, potrebno je da prethodno zahvatam unapred, i da nešto objasnim što mi u to vreme nimalo nije bilo poznato, a što sam saznao i sebi potpuno razjasnio tek mnogo docnije, to jest tek pošto se već sve dogodilo. Drukčije ne bih mogao biti jasan, nego bih pisao sve u zagonetkama. I zbog toga ću otvoreno i prosto objasniti sve, i žrtvovaću takozvanu umetničku stranu pričanja, i pisaću bez učešća moga srca, baš kao da to ne pišem ja, nego kao što se pišu, otprilike, novinarski izveštaji.
Stvar je u tome: moj drug iz detinjstva Lambert potpuno i otvoreno se ubrojao međ one sitne nevaljalce koji čine čitave bande, koji se grupišu u cilju onoga što se danas zove šantaž (ucena) i za šta se do danas u zakoniku još traži definicija i kazna. Banda kojoj je pripadao Lambert, obrazovala se još u Moskvi, i izvršila već i onde dosta izgreda (docnije je bila otkrivena). posle sam slušao da su u Moskvi izvesno vreme imali vrlo veštog i otresitog šefa, jednog već starijeg čoveka. Upuštali su se u preduzeća svi zajedno, i pojedinačno. Pored najprljavijih stvari, (o kojima je, uostalom, bilo izveštaja i u novinama) ulazili su i u dosta zamršena i lukava preduzeća, pod rukovodstvom svoga šefa, naravno. Za neke podvige sam docnije saznao, ali neću da pričam pojedinosti. Pominjem samo da je glavni način kako su postupali bio u tome: da saznaju razne tajne pojedinih ljudi, često vrlo čestitih, i na dosta visokom položaju; zatim da se jave tim licima i da im poprete da će objaviti dokumente (koje često nisu ni imali) ako im se za njihovo ćutanje ne da otkup.
Ima stvari koje ne predstavljaju greh, i koje nikako nisu prestupi, ali čijega se objavljivanja plaše uredni i solidni ljudi. Većinom su članovi bande uzimali u obzir porodične tajne. Da bih pokazao kako je lukavo umeo da radi njihov šef, ispričaću, ali bez pojedinosti, samo u tri reda, jedan njihov podvig. U jednoj vrlo poštenoj kući desila se, odista, i jedna grešna i prestupnička stvar; naime, žena jednog poznatog i uvaženog čoveka stupila je u tajne ljubavne veze s jednim mladim i bogatim oficirom. Članovi bande to nanjušiše i postupiše ovako: dali su mladome čoveku otvoreno na znanje da će izvestiti muža. Oni nisu imali ni najmanjega dokaza, i mladi čovek je to znao vrlo dobro, a oni čak nisu to od njega ni krili; ali cela veština njihovog postupka, i prepredenost, sastojali su se u ovome slučaju u predviđanju: da će obavešteni muž i bez ikakvih dokaza učiniti ono isto, preduzeti iste korake, kao da je dobio i najpouzdanije dokaze. Računali su sa poznavanjem karaktera toga čoveka i sa poznavanjem njegovih porodičnih prilika. Bandi je pripadao i jedan mlad čovek iz najboljega društva, koji je prethodno bio pokupio podatke. Ljubavnika su očerupali za jednu dobru sumu novca; a bez ikakve opasnosti po njih, jer je žrtva dobro čuvala tajnu.
Iako je učestvovao u radu te moskovske bande, Lambert ipak nije bio njen član; no kako mu se stvar dopala, malo-pomalo, i kao radi probe, počeo je da radi samostalno. Da pomenem unapred: nije bio baš bogzna kako sposoban za to. Bio je vrlo bistar i proračunat, ali nesmotren, i, povrh toga, prostodušan, ili, bolje reći, naivan, to jest nije poznavao ni ljude ni društvo. Nije, izgleda, na primer, znao kolika je važnost toga moskovskog šefa, i zamišljao je da je vrlo lako praviti i organizovati takve zajednice. Najzad još i to: smatrao je da su gotovo svi ljudi tačno takvi podlaci kao što je on. Ili, na primer, ako je uobrazio da se jedan čovek boji, ili da se mora bojati zbog čega bilo, više nije sumnjao u to da se taj i zaista boji, verovao je u to kao u aksiom. Ne umem kanda dobro da objasnim, ali u toku pričanja ću objasniti bolje; na svaki način je Lambert bio dosta gruboga duha, i u dobra, plemenita osećanja ne samo što nije verovao, nego čak možda o njima nije imao ni pojma.
Došao je u Petrograd zato što je odavno pomišljao na Petrograd kao na šire poprište nego što je Moskva; a uz to i zato što je u Moskvi već imao neprilika, i što je jedan čovek počeo da se za njega raspituje sa vrlo rđavim namerama po njega. Čim je stigao u Petrograd, stupio je u vezu s jednim pređašnjim svojim drugom, ali je našao mršav ćar, a poslove sitne. Zatim je proširio poznanstva, ali za sebe bez ikakve koristi: „Ovde je svet bedan; sve su to sami žutokljunci“, govorio mi je on sâm docnije... Kad ti, jednoga divnoga jutra, u svanuće, nađe on mene smrznuta pod zidom; i tako je, kako mu se učinilo, iznenada nagazio i na trag jednog „odličnog posla“.
Za taj odlični posao saznao je iz moga buncanja, dok sam se tada u njegovom stanu kravio od zime. Oh, ja sam tad bio u pravom bunilu, ali se ipak iz mojih reči moglo jasno razaznati: da sam od svih uvreda toga fatalnog dana najviše zapamtio, i na srcu držao, jedino uvredu koju su mi naneli Bjoring i ona— inače ne bih samo o toj jedinoj stvari buncao, nego bih buncao, na primer, i o Zerščikovu. Međutim, spominjao sam samo ono prvo, kako sam docnije saznao od samoga Lamberta. Uz to, onako u zanosu, smatrao sam toga užasnoga jutra i Lamberta i Alfovsinu kao neke svoje oslobodioce i spasioce. Docnije sam, oporavljajući se, razmišljao, još ležeći u postelji: šta je Lambert mogao saznati iz moga buncanja, i koliko sam se izbrbljao? — no nikako mi ni u slutnju nije dolazilo: da je on tada mogao toliko saznati! Sudeći po griži savesti, koju sam osećao, naslućivao sam da sam, mora biti, izgovorio mnoge suvišne stvari; ali, ponavljam, nikako nisam mogao da pretpostavim da ih je bilo toliko! Još sam se nadao, i računao na to: da nisam mogao biti u stanju da tada, kod Lamberta, izgovorim reči razgovetno, o čemu mi je i ostalo jasno sećanje. Međutim, posle se na delu videlo: da sam mnogo razgovetnije izgovarao reči nego što sam docnije mogao da pretpostavim. Važno je: da sam ja sve to saznao tek docnije, i tek dugo posle događaja, i u tom i leži sva moja nesreća.
Iz moga bunila, buncanja, zapletanja jezikom, zanosa, i svega ostalog, saznao je Lambert, na prvom mestu, gotovo sva imena, i čak i neke adrese; drugo, stekao je dosta približan pojam o značaju tih lica; (staroga kneza, nje, Bjoringa, Ane Andrejevne, i čak i Versilova); treće, saznao je da sam uvređen i da pretim osvetom; i, najzad, četvrto, najvažnije: saznao je da postoji jedan tajni i sakriven dokument, jedno pismo, i da će, ako se pismo nađe, polusmušeni starac knez, kad mu se pismo pročita, i kad knez sazna da ga rođena kći smatra za ludog, i da se već „savetovala sa pravnicima“ o tome kako da ga uklone — ili zaista poludeti, ili će kćer oterati iz kuće i lišiti je nasleđa, ili će se oženiti nekom m-lle Versilovom, kojom već ima nameru da se ženi, ali mu ne dopuštaju. Jednom reči, Lambert je vrlo mnogo saznao; nema sumnje, mnoge stvari su mu ostale i tamne, ali kao vešt čovek u ucenjivanju, odmah je naišao na pravi trag. Kad sam ja ono posle pobegao od Alfonsine, odmah je pronašao moju adresu, (na vrlo prost način — u prijavnom odeljenju), pa je odmah izvršio potrebna traganja, i saznao da sva ta lica o kojima sam pred njim buncao, odista i postoje. Tada je ubrzo načinio prvi korak.
Najvažnija stvar za njega bilo je to da postoji dokument i da sam ja čovek u čijim je on rukama, i da taj dokument ima veliku vrednost: Lambert u to nije sumnjao. Ovde propuštam jednu okolnost o kojoj će više biti rečeno docnije, i na svom mestu, sad ću reći tek toliko da je ta okolnost najviše utvrdila Lamberta u uverenju: da dokument zbilja postoji, i, što je važno, da je od vrednosti. (Ova okolnost je fatalna — unapred kažem; — i o njoj nikako nisam mogao da slutim ne samo tada nego ni do kraja cele istorije, kad se sve ujedanput srušilo i samo sobom razjasnilo). I tako, utvrđen u glavnoj stvari, prvi korak Lambertov bio je da ode kod Ane Andrejevne.
Za mene je, međutim, i dan danji zagonetka: kako je on, Lambert, mogao da se provuče i približi tako nepristupačnoj i otmenoj dami kao što je Ana Andrejevna? Istina, on se dobro raspitao, ali šta mu je to moglo koristiti? Valja ipak reći: on je bio lepo obučen, govorio je no pariski i imao francusko prezime, ali zar je Ana Andrejevna mogla da ne vidi u njemu odmah lupeža? Ili, treba li zar pretpostaviti da joj je tada lupež baš i bio potreban? Zar bi to zaista moglo biti tako?
Nikad nisam mogao da saznam za pojedinosti njihovog prvog susreta; ali sam docnije često pokušavao da u svojoj mašti sebi predstavim tu scenu. Najverovatnije je da je Lambert od prve reči, i od prvog pokreta pred njom uzeo da igra ulogu moga prijatelja iz detinjstva, koji strahuje za svoga dragoga i miloga druga. I, naravno, već prilikom toga prvog susreta umeo je vrlo jasno da dâ na znanje: da kod mene postoji jedan „dokument“, da je to tajna, da jedino on, Lambert, zna tu tajnu, i da se ja spremam da se tim dokumentom osvetim đeneralici Ahmakovoj, itd, itd.
Glavno je da joj je mogao da objasni, i to što tačnije, značaj i vrednost ove hartije. A što se tiče Ane Andrejevne, ona se nalazila baš u takvoj situaciji da nije mogla da se ne uhvati za kakvo bilo saopštenje te vrste, i... nije mogla da ne proguta udicu „u borbi za opstanak“. Baš su joj tada odveli bili verenika u Carsko Selo, i metnuli ga pod tutorstvo; pa su čak i nju samu stavili pod tutorstvo. I sad najedanput, pronalazi se ovakvo nešto! To nisu ženska došaptavanja, ni plač i kukanje, nisu samo ogovaranja i spletke, nego je to pismeno, rukopis, to jest matematički dokaz perfidnih namera njegove kćeri, i svih onih koji ga od nje odvajaju — i, prema tome, treba kneza spasavati, makar i pomoću bekstva, i to k njoj, samo k njoj, Ani Andrejevnoj, i da se onda venčaju što pre, ako je moguće za dvadeset četiri sata, inače bi ga mogli uhvatiti i odvesti u ludnicu.
Ali možda se Lambert nije zasada ni služio lukavstvom prema ovoj devojci, nego je odmah od prve reči izašao na sredu: „m-lle, ili ćete ostati usedelica, ili ćete postati kneginja, milionerka; postoji jedan dokument, ukrašću ga od onoga momčeta, i predaću vam ga... za menicu na trideset hiljada rubalja“. ja baš i verujem da je ovako tekla stvar. Da, on ceo svet smatra za isto takve podlace kakav je sâm; ponavljam, ima izvesnu podlačku prostodušnost, podlačku nevinost... Bilo ovako ili onako, u svakom slučaju je moguće da se Ana Andrejevna ni na ovakvu taktiku nije ni minuta zbunila, nego je odlično umela da se savlada i da sasluša ucenjivača, koji joj je govorio svojim stilom — i sve to iz „širokogrudosti“. Naravno, u početku biće da je malo porumenela; ali posle se pribrala i saslušala ga mirno do kraja. I sada, zamisliti tu nepristupačnu, gordu, zbilja dostojanstvenu mladu damu, i još i toliko pametnu, ruka u ruku s Lambertom, onda... ali to baš i jeste što je pametna! Ruska pamet kad je tako velika, potpuno je bez predrasuda — i još ženska pamet, i još u ovakvim okolnostima!
sad ću sve da svedem: dana i časa kad sam izašao posle svoje bolesti, Lambert je već imao pred sobom dve
mogućnosti (to sada tek znam pouzdano): prvu, da uzme od Ane Andrejevne za dokument menicu bar na trideset hiljada, i da joj zatim pomogne da zaplaši kneza, da ga odvede i brže-bolje se s njim venča — ili nešto slično. Ceo plan je već sastavljen; samo čekaju na moju pomoć, to jest na dokument. Drugi projekt je: da prevari Anu Andrejevnu, da je napusti, i da hartiju proda đeneralici Ahmakovoj, ako tako bude korisnije. Za taj slučaj računao je i na Bjoringa. Samo, đeneralici se Lambert još nije javljao, jedino ju je pratio. I čekao je na mene.
Ja sam mu bio potreban, to jest ne ja, nego dokument! U pogledu mene napravio je takođe dva plana. Prvi se sastojao u sledećem: ako se već ne može drukčije, udružiti se sa mnom za polovinu, pošto ovlada nada mnom moralno i fizički. Drugi plan mu se mnogo više dopadao: on se sastojao u tome da mene prevari, kao kakvog dečačića, i da mi ukrade dokument, ili da ga prosto od mene silom otme. Ovaj drugi plan mu se naročito dopao, i njime se bavio rado u svojim snovima. Ponavljam: postojala je jedna okolnost, kroz koju je verovao da će nesumnjivo uspeti u svom drugom planu. Ali to ću, kao što sam već rekao, objasniti docnije. U svakom slučaju, čekao me je s grčevitim nestrpljenjem: sve je zavisilo od mene, svaki korak i sve odluke.
Moram prema njemu biti spravedljiv: do moga oporavljenja umeo je da se uzdrži, bez obzira na svoju naglu prirodu. Nije mi dolazio kući za vreme moga bolovanja — sem što je jedanput razgovarao s Versilovom; nije me uznemiravao, nije me zastrašavao, do dana i časa moga izlaska potpuno je preda mnom sačuvao izgled nezainteresovanosti. Što se tiče mogućnosti da kome predam dokument, ili da ga spalim, bio je sasvim miran. Iz reči koje sam kod njega izgovorio, mogao je zaključiti koliko je meni samom stalo do te tajne, i koliko se bojim da niko ne sazna za dokument. A da ću prvoga dana po ozdravljenju prvo njemu doći, i nikome drugome, ni u to nije nimalo sumnjao: Darja Onisimovna me je pohodila delimično i po njegovom nagovoru, i tako je znao da je već probudio kod mene radoznalost i strah, tako da neću moći dugo da izdržim neizvesnost... Sem toga, preduzeo je sve mere, čak se raspitao i za dan kad ću izaći iz kuće; tako da mu nikako nisam mogao umaći, sve da sam i hteo.
Ali, nije mene čekao samo Lambert, nego me je još više možda čekala Ana Andrejevna. Pravo da kažem: Lambert je delimično mogao imati i pravo što se spremao za drugi plan, da je prevara; krivica je bila na njenoj strani. Jer, bez obzira na njihov nesumnjiv sporazum (u kakvom obliku — ne znam, ali da je postojao, u to ne sumnjam). — Ana Andrejevna je do poslednjega časa prema njemu bila neiskrena. Nije mu se sasvim predala u ruke. Mada je pristala na sporazum i na sve uslove, — ona mu to nije izrečno rekla; možda je do kraja saslušala ceo njegov plan, u svima pojedinostima, ali ga je odobrila jedino ćutanjem. To zaključujem po pouzdanim podacima, a razlog joj je bio u tome što je čekala mene. Više je volela sigurno da ima posla sa mnom, nego sa nevaljalcem Lambertom — to je nesumnjiv fakt za mene! To je razumljivo; ali je njen račun bio pogrešan zbog toga što je to najzad osetio i Lambert. Za njega ne bi valjalo ako bi ona, mimo njega, izmamila od mene dokument, i sa mnom se sporazumela. Sem toga, u tom trenutku je on već bio uveren da će „posao“ dobro ispasti. Drugi bi na njegovom mestu zebao, i sve bi još sumnjao, ali Lambert je bio mlad, drzak, nestrpljivo željan ćara, malo je poznavao ljude, i nesumnjivo ih je sve smatrao za podlace; zbog toga nije mogao ni u što da posumnja, utoliko manje, što je od Ane Andrejevne ispipao sve najglavnije.
Poslednje i najvažnije pitanje: da li je do toga dana Versilov znao štogod, i da li je učestvovao u kakvim, makar i najdaljim Lambertovim planovima? Nije, nije, i nije, tada još nije, iako je možda već pala fatalna reč... Ali dosta, dosta, i suviše unapred zahvatam.
A šta je bilo sa mnom? Da li sam šta znao, i šta sam znao onoga dana kad sam izašao iz kuće? Kad sam otpočinjao ovu glavu, rekao sam da nisam ništa znao na dan moga izlaska, da sam za sve saznao tek mnogo docnije, i to tek kad se sve svršilo. To je istina, ali da li je cela istina? Ne, nije; izvesne stvari sam znao već pre, nesumnjivo; znao sam čak i suviše mnogo; ali kako? Neka se čitalac seti moga sna! Ako sam mogao imati takav san, ako je mogao takav san da izađe iz moje duše, i da se tako formuliše, to znači da nisam mnogo znao, ali da sam predosećao ono što sam maločas izložio; a saznao sam za sve to tek „pošto se sve svršilo“. Prema tome ne može biti reči o tome da sam „znao“; nego mi je duša slutila, i zli dusi su već bili ovladali mojim snovima. I eto, hitao sam Lambertu za koga sam potpuno znao kakav je, i čije namere sam predosećao u pojedinostima! A zašto sam mu hitao? Zamislite: sada, baš u času kad ovo pišem, čini mi se da sam još tada znao u svima pojedinostima zašto sam goreo od nestrpljenja da mu odem, tada, kada ipak još ništa nisam znao. Možda će čitalac moći to da shvati. A sad na posao, i fakt za faktom!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:55 am






II
Počelo je time što se još dva dana pre moga prvoga izlaska Liza vratila uveče kući vrlo uzbuđena. Bila je strašno uvređena; i odista, dogodilo joj se nešto neverovatno.
Već sam pomenuo njene odnose s Vasinom. Ona mu je išla po savete ne samo zato što je htela da pokaže da joj mi nismo potrebni nego i zbog toga što je zbilja cenila Vasina. Njihovo poznanstvo počelo je još u Lugi, i meni se uvek činilo da Vasin prema njoj nije ravnodušan. Bilo je potpuno prirodno što je u nesreći, koja ju je snašla, tražila savete od čoveka solidne, mirne, uvek uzvišene pameti, kakvim je zamišljala Vasina. Inače, žene nisu srećne u oceni muške pameti ako im se čovek dopada, i vrlo rado smatraju paradokse za stroge logičke zaključke, ako su samo saglasni s njihovim ličnim željama. Kod Vasina, Lizi se dopadalo njegovo saučešće za njen položaj, i, kako je bar u početku izgledalo, njegova simpatija i prema knezu. Baš zato što je Liza naslućivala njegove osećaje prema njoj, mogla je da ceni kod njega to što ima simpatija za svoga suparnika. Knez pak, kome je ona rekla da neki put odlazi Vasinu da se s njim posavetuje, primio je tu vest s negodovanjem, i postao je odmah ljubomoran. To je Lizu vređalo, tako da je sad naročito produžavala da posećuje Vasina. Knez je tada ućutao, ali je bivao sve mračniji. Liza mi je docnije (vrlo mnogo docnije) pričala da joj se Vasin tada ubrzo prestao dopadati; on je bio miran čovek, i baš ta ujednačena večita mirnoća, koja joj se toliko dopala u početku, docnije joj je postala dosta neprijatna. Reklo bi se da je on bio i iskusan; i zbilja, dao joj je nekoliko saveta koji su izgledali dobri; ali se posle pokazalo da su svi ti saveti neostvarljivi. Često je ocenjivao ljude odveć sa visine, i nimalo se ne zbunjujući pred njom zbog toga; što je vreme više prolazilo, sve se manje zbunjivao — a ona je to objašnjavala kao sve veću i veću ravnodušnost prema njenoj nesreći. Jedanput mu je izjavila blagodarnost što je prema meni bio uvek ljubazan, i što je, pored svega toga što je toliko iznad mene pameću, razgovarao sa mnom kao da sam mu ravan (to jest, rekla mu je moje reči). On joj je odgovorio:
— To nije tako, i nije zbog toga. ja to činim zato što ne vidim razlike između njega i drugih. Ne smatram ga ni za glupljeg od pametnih, ni za goreg od dobrih ljudi. Prema svima ljudima sam jednak, jer su svi ljudi u mojim očima jednaki.
— Kako? Zar zbilja ne vidite među ljudima razlike?
— O, naravno, ljudi se jedan od drugoga u ponečem razlikuju, ali u mojim očima ta razlika ne postoji, zato što se mene ne tiče razlika među ljudima: za mene su svi jednaki, i sve je jednako, i zbog toga sam prema svima podjednako dobar.
— I to vam nije dosadno?
— Nije; uvek sam sobom zadovoljan.
— I ništa ne želite?
— Kako da ne želim! Ali ne želim mnogo. Ne treba mi gotovo ništa, nijedna rublja preko onoga što imam. Da li ću biti u zlatnom odelu ili ovako kao što sam sad — potpuno mi je svejedno; zlatno odelo neće ništa uzdići Vasina. Sve to može samo da sablazni: zar karijera ili počasti vrede onoliko koliko ja vredim?
Liza mi je tvrdila čašću da je bukvalno sve tako rekao. Uostalom, o tome se ne može suditi tek tako; treba znati okolnosti u kojima je to rečeno.
Malo-pomalo Liza je došla do zaključka da on i o knezu govori ljubazno možda samo zato što su mu svi ljudi jednaki, i što za njega „ne postoji razlika između ljudi“ — a ne iz simpatija prema njoj. Ali vremenom je on očevidno počeo da gubi tu svoju ravnodušnost, i govorio o knezu ne samo osuđujući ga nego i sa preziranjem i ironijom. To je ljutilo Lizu, ali Vasin nije popuštao. Ipak, uza sve to, o njemu se uvek izražavao blago; čak i kad ga je osuđivao, i to je bilo bez srdžbe, samo je logički dokazivao sve ništavilo Lizinog heroja; ali u toj logičnosti je baš ležala ironija. Najzad je gotovo otvoreno izložio pred njom celu „besmislenost“ njene ljubavi, celu tvrdoglavu nasilnost te ljubavi. „Vi ste s vašim osećajima u zabludi, a zablude, čim se uvide, moraju se bezuslovno ispraviti“.
To je bilo rečeno baš toga dana; Liza je u srdžbi ustala s mesta, i htela da izađe; ali šta je učinio, i čime je završio sve to taj razumni čovek? S najplemenitijim izrazom lica, i čak sa osećajnošću, ponudio je Lizi svoju ruku. Liza mu pravo u lice reče da je budala, i izađe.
Jednoj ženi predložiti da napusti unesrećenog čoveka zato što je nje „nedostojan“, i, uz to, predložiti to ženi koja je ostala pod bremenom od toga nesrećnika — kako slabu pamet imaju ti ljudi! To je, no mom mišljenju, strašno teoretisanje, i potpuno nepoznavanje života, posledica beskrajnog samoljublja. Treba još svemu tome dodati: Liza je vrlo jasno primetila da se on čak ponosi svojim postupkom, iako verovatno zbog toga samo što je znao za njenu bremenitost. Sa suzama u očima od ljutine, otrčala je knezu, a knez — knez je prevazišao i Vasina. Čovek bi pretpostavio: posle njenog saopštenja mogao je znati da sad doista nema za što da bude ljubomoran; no on baš zbog toga polude. Uostalom, svi ljubomorni ljudi su takvi! Knez joj načini strašnu scenu, i tako je uvredi da se bila rešila da s njim odmah i zasvagda prekine.
Ipak je kući došla mirna, ali nije mogla da se ne izjada mami. Te večeri su se ponova potpuno približile, kao što je bilo ranije: led je bio razbijen; obe su se, naravno, isplakale, po svom običaju, zagrljene, i Liza se očevidno umirila iako je bila vrlo tužna. Veče je provela kod Makara Ivanovića, doduše ne rekavši ni reči; ali nikako nije izlazila iz sobe, i slušala je šta on govori. Od onoga slučaja kad je pao s klupe, Liza je prema njemu postala vrlo, i nekako ropski ljubazna, mada je i dalje retko kad proslovila reč pred njim.
Ali ovoga puta je Makar Ivanović nekako neočekivano i iznenadno okrenuo razgovor; moram da primetim da su Versilov i doktor toga jutra vrlo zabrinuto razgovarali o njegovom zdravlju. Isto tako moram da primetim da su se u kući već nekoliko dana spremali da proslave mamin rođendan, koji je padao tačno kroz pet dana, i da su mnogo i o tome razgovarali. Povodom toga dana Makar Ivanović odnekud udari u uspomene, i poče da priča o maminom detinjstvu i o vremenu kad još nije mogla „da stoji na nogama“. „Nije mi silazila s ruku — sećao se starac: — i učio sam je da ide; metnem je u kut na tri koraka daleko, i zovem je, a ona dotrči do mene nesigurnim koracima preko sobe, i ne boji se, nego se smeje, i baci se na mene i obisne mi o vrat. Zatim sam ti pričao priče, Sofija Andrejevna; najviše si volela da slušaš priče; po dva sata sedi mi na kolenima i sluša. Svi u sobi se čude: „Pogledajte kako voli Makara“. Odnesem te u šumu, nađem žbun s malinama, metnem te među mešine, a dotle ti od drveta deljem sviralu. Kad se dosta našetamo, odnesem te kući, a ti mi već spavaš na rukama. Jedanput si se uplašila od vuka, i dotrčala kod mene dršćući, međutim vuka nije ni bilo.
— Sećam se toga — reče mama.
— Zar se sećaš?
— Sećam se još mnogo drugih stvari. Otkad sebe pamtim u životu, sećam se i da sam uvek imala vašu ljubav i milost — reče ona uzbuđenim glasom i najedanput porumene sva.
Makar Ivanović zastade za čas, pa produži:
— Oprostite mi, deco, ali ja odlazim. Došao je kraj mome životu. U starosti sam našao utehu za sve jade; hvala vam, dragi moji.
— Ma ostavite se toga, dragi Makare Ivanoviću, šta govorite! — reče najedared očevidno dirnut Versilov: — doktor mi baš maločas reče da vam je nesravnjeno lakše... Mama je uplašeno slušala.
— Šta on zna, taj tvoj Aleksandar Semjonović — nasmeja se Makar Ivanović — on je divan čovek, i to je sve. Zar vi, prijatelji, mislite da se ja plašim umreti? Danas sam, posle jutarnje molitve, imao u srcu osećanje da odavde više neću izaći živ; tako mi je rečeno. Pa i neka bude tako, neka je blagosloveno ime Gospodnje; samo bih još svih vas hteo da se nagledam. I velikomučenik Jov se utešio gledajući svoju novu decu; ali da li je zaboravio svoju pređašnju decu, i da li je mogao zaboraviti? To je nemoguće! Samo, s vremenom se tuga izmeša sa radošću, i pretvori se u bezbolan uzdah. Tako vam je to u svetu: svaka je duša izložena iskušenju, i ima da nađe utehu. Hteo sam, deco, da vam kažem nekoliko reči, malo samo — produži on uz jedan divan tih osmejak koji nikad neću zaboraviti, i najednom se okrenu meni: — ti, dragi moj, čuvaj svetu crkvu, i ako pozove vreme, i umri za nju; čekaj, ne plaši se, ne mora to odmah — nasmeja se on. — sad možda o tome i ne misliš, docnije ćeš možda misliti. I još nešto: kad preduzmeš da učiniš neko dobro, učini Boga radi, a ne iz zlobe. Drži se čvrsto onoga što radiš, i ne podaji se malodušnosti; a radi postepeno, ne bacaj se, ne kidaj se; eto to je sve što tebi treba. I još ovo: da se naučiš da se moliš Bogu svakoga dana i neizostavno. To ti ja tek tako kažem, a ti, možda ćeš se setiti toga jednoga dana. Želeo bih i vama, gospodine Andreja Petroviću, ponešto da kažem, ali Bog će i bez mene naći vaše srce. Odavno već nisam s vama razgovarao, od onoga doba kad mi je ta strela prošla kroz srce. sad kad odlazim, hteo bih da vas samo podsetim... na ono što ste tada obećali...
Poslednje reči je gotovo šapćući izgovorio, sagnuvši se.
— Makare Ivanoviću! — zbunjeno progovori Versilov i ustade sa stolice.
— Nemojte da se zbunjujete, hteo sam samo da vas podsetim... A u toj stvari zgrešio sam Bogu jedino Ja; jer, mada ste mi bili gospodar, ipak sam bio dužan da ne popustim pred tom slabošću. Zato i ti, Sofija, nemoj odveć da uznemiruješ svoju dušu, jer je ceo tvoj greh moj greh; a ti, mislim, teško da si tada što razumevala, a ni vi, Andreja Petroviću, zajedno s njom — reče on, sa osmejkom na usnama, koje su drhtale od nekakvog bola; — i mada sam te, ženo moja, tada mogao poučiti, čak i batinom, što sam i dužan bio da učinim ali, žao mi te je bilo kad si preda me pala u suzama ništa mi ne tajeći... i noge mi poljubila. Ne govorim ti ovo zato da bih te prekoreo, ljubljena moja, nego samo da bih podsetio Andreju Petrovića... vi se i sami, gospodine, sećate vašeg plemićskog obećanja... a bračni venac sve pokriva... Pred decom to govorim, gospodaru baćuška...
Bio je izvanredno uzbuđen i gledao Versilova kao očekujući od njega potvrdnu reč. Ponavljam, sve je to došlo tako neočekivano, da sam sedeo ne mičući se. Versilov je takođe bio uzbuđen, ništa manje od njega: ne rekavši ni reči prišao je mami i uhvatio je čvrsto oko pasa; zatim je mama, takođe ćuteći, prišla Makaru Ivanoviću, i poklonila se pred njim duboko.
Ukratko, scena je bila dirljiva; u sobi smo tada bili samo mi, svi naši; čak ni Tatjana Pavlovna nije bila međ nama. Liza se nekako ispravila na svome mestu i slušala ne govoreći ništa; zatim je iznenada ustala i čvrstim glasom rekla Makaru Ivanoviću:
— Makare Ivanoviću, blagoslovite i mene u mojoj velikoj muci. Sutra će se rešiti cela moja sudbina... pomolite se danas Bogu za mene.
Zatim je izašla iz sobe. Znam da je Makar Ivanović saznao sve o njoj, od mame.
Te sam večeri prvi put video Versilova i mamu zajedno; dosada sam pored njega viđao samo njegovu robinju. ja još strašno mnogo stvari nisam znao i nisam primetio u tom čoveku koga sam već osudio; kad sam se vratio u svoju sobu, bio sam zbunjen. Potrebno je da kažem da su se baš u to doba povećale i umnožile moje sumnje protiv njega; nikad pre toga nije mi izgledao tajanstveniji i zagonetniji nego baš u to doba; ali o tome baš i priča cela ova istorija koju pišem. Sve u svoje vreme.
— Dakle — pomislih u sebi kad sam polazio da spavam — izlazi da je Makaru Ivanoviću dao svoju „plemićsku reč“ da će se venčati s mamom čim postane udovica. To mi je prećutao kad mi je ranije pričao o Makaru Ivanoviću.
Idućega dana Liza nikako nije dolazila kući, a kad se vratila, već dosta dockan, otišla je pravo Makaru Ivanoviću. Nisam hteo da ulazim da im ne bih smetao, ali ubrzo zatim, kad sam video da su tamo već i mama i Versilov, uđem i ja. Liza je sedela pored starca i plakala u njegovom zagrljaju, a on ju je, s tužnim licem, ne govoreći ništa, milovao po glavi.
Versilov mi je objasnio (ali docnije, kod mene) da je knez ostajao pri svome: želeo da se što pre venča s Lizom, još pre sudske presude. Lizi je bilo teško da se reši, mada gotovo više nije imala prava da se rešava. I Makar Ivanović joj je „naredio“ da se venča. Naravno, sve bi se to svršilo samo po sebi, i ona bi se venčala nesumnjivo i bez naredbi i bez kolebanja; ali baš tada je bila tako uvređena od čoveka koga je volela, i tako unižena tom ljubavlju čak i u svojim sopstvenim očima da joj je bilo teško da se reši. Pored uvrede pojavila se još jedna stvar, koju nisam mogao ni slutiti.
— Jesi li čuo da je sva ona omladina na Petrogradskoj strani juče pohapšena? — najedared mi reče Versilov.
— Kako? Dergačev? — zapitah ja.
— Jeste; uhapšen je i Vasin.
Bio sam poražen, naročito kad sam čuo za Vasina.
— Zar je on u istinu umešan? Bože moj, šta će sad biti s njima? I sve to, kao naročito, u vreme kad je Liza tako optuživala Vasina!... Kako vi mislite, šta može sad da bude s njima? To je učinio Stebeljkov! Kunem vam se da je Stebeljkov!
— Ostavimo to — reče Versilov, pogledavši me čudno (onako kako se pogleda čovek koji ništa ne razume i ništa ne može da pogodi) ko će znati šta je sve međ njima, i ko može znati šta će biti sa njima! Nisam hteo o tome da govorim. Nego, rekoše mi da ti hoćeš sutra da izađeš. Da nećeš otići i kod kneza Sergija Petrovića?
— To je prvo što ću da učinim; mada mi je, priznajem, to vrlo teško. — A zašto? Da nemate što da mu poručite?
— Ne, nemam ništa. Videću se s njim i sam. Žao mi je Lize... A šta bi joj mogao posavetovati Makar Ivanović! Ni on sam ne poznaje ni ljude ni život. Evo šta sam hteo, dragi moj: (odavno me već nije zvao „dragi moj“) tamo, međ onima, ima i nekih mladih ljudi... među kojima i jedan tvoj bivši školski drug, neki Lambert... Čini mi se da su to sve veliki nevaljalci... To ti kažem samo da bih ti obratio pažnju... Uostalom, naravno, to je potpuno tvoja stvar, i ja znam dobro da nemam prava...
— Andreja Petroviću — uhvatih ga za ruku, ne misleći ništa i gotovo u oduševljenju, kao što mi se često dešava (bio je već mrak u sobi) — Andreja Petroviću, ćutao sam, i sami ste videli da sam ćutao sve do sada; a znate li zašto? Zato da bih pobegao od vaših tajni. Rešio sam se da ih nikad ne saznam. Bojim se, i plašim da će vaše tajne potpuno istrgnuti vas iz moga srca, a to ne želim! I kad je tako, zašto onda da i vi saznajete za moje tajne? Neka i vama bude ravnodušno: kuda god ja pošao! Zar nije tako?
— Imaš pravo; ali ni reči više, molim te! — reče on i izađe od mene. Na taj način smo se ipak malo objasnili. Ali je on pojačao moje uzbuđenje koje sam osećao pred sutrašnji moj korak u život, tako da sam se cele noći u spavanju neprekidno budio; ali mi je bilo dobro na duši.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:56 am




III
Idućega dana izašao sam iz kuće; mada je već bilo deset sati, trudio sam se vrlo da izađem krišom, ne pokazujući se nikome i ne pozdravivši se ni s kim, da, tako reći, promaknem.
Ne znam zašto sam tako učinio; ali da me je i samo mama videla da izlazim, i da mi je samo reč rekla, odgovorio bih joj osorljivo. Kad sam se našao na ulici i udahnuo ulični hladan vazduh, zadrhtah od vrlo jakog osećanja, gotovo životinjskog, koje bih mogao nazvati i čulnim. Zašto sam išao, i kuda? To je bilo potpuno neodređeno za mene, iako u isto vreme čulno. Bilo mi je i strašno i prijatno, sve ujedno.
— Da li ću se danas uprljati? — pitao sam se hrabro, iako sam znao da će danas načinjani korak biti odlučan, i da se neće moći popraviti za ceo život. Ali neću da govorim u zagonetkama.
Otišao sam pravo u zatvor, kod kneza. Već pre tri dana dobio sam od Tatjane Pavlovne pisamce za nadzornika, i ovaj me je primio vrlo ljubazno. Ne znam da li je on inače dobar čovek, i to je, uostalom, i sporedno; glavno je da mi je dopustio da se vidim s knezom, i to u svojoj sobi, koju nam je ljubazno ustupio. Soba je bila kao i svaka druga soba — obična soba u državnom stanu kakav imaju činovnici toga ranga — i zato mislim da nema potrebe da je opisujem. I tako sam s knezom ostao nasamo.
On se pojavio u nekom poluvojničkom domaćem kostimu, ali sa vrlo čistom košuljom, elegantnom mašnom, izmijen i očešljan; ujedno i užasno izmršaveo i požuteo. Istu žutoću primetio sam mu i u očima. Jednom reči, toliko se promenio spolja da sam zastao u nedoumici.
— Kako ste se promenili! — rekoh.
— Ne mari ništa! Sedite, dragi moj — reče mi i pokaza fotelju, a sam sede prema meni. — Da pređemo na glavnu stvar: vidite, dragi moj Aleksije Makaroviću...
— Arkadije — popravih ga ja.
— Šta? Ah, da; ako, svejedno. Da, da!—seti se on najednom; — izvinite, dragi moj, da pređemo na glavnu stvar...
Jednom reči, užasno se žurio da pređe na nešto. Bio je ceo nečim obuzet, od glave do pete, nekom vrlo važnom mišlju koju je želeo da formuliše i da mi izloži. Govorio je užasno mnogo i brzo, s naporom i mukom objašnjavajući i praveći pokrete rukama; ali u početku baš ništa nisam razumeo.
— Ukratko (već je deset puta pre toga upotrebio reč „ukratko“) — završi on — što sam vas, Arkadije Makaroviću, uznemirio i juče preko Lize toplo zamolio da dođete... možda vam je bilo i neprijatno, ali kako je u pitanju izvanredna i definitivna odluka, to mi...
— Dopustite, kneže — prekidoh ga Ja; — vi ste me juče zvali? Liza mi ništa nije rekla.
— Kako? — reče on vrlo iznenađen i gotovo uplašen.
— Nije mi ništa rekla. Sinoć se vratila kući toliko rastrojena da nije uspela da sa mnom reč progovori.
Knez skoči sa stolice.
— Govorite li istinu, Arkadije Makaroviću? U tom slučaju, to je, to je...
— Šta je to tako strašno? Zbog čega se toliko uznemirujete? Prosto je zaboravila, ili što bilo drugo...
On sede, ali se sav ukočio. Očevidno ga je ta vest: da mi Liza nije ništa rekla, prosto ubila. Zatim je opet počeo da govori, brzo, i da maše rukama, ali je opet bilo teško razumeti šta govori.
— Čekajte! — reče on najednom, ućuta i diže prst uvis; — čekajte malo: to su... to su... samo ako se ne varam... to su podvale... — promrmlja on s osmehom manijaka — znači da...
— To ne znači baš ništa! — prekidoh ga ja — i ne razumem što vas ta beznačajna stvar toliko muči... Ah, kneže, od tada, od one noći, sećate li se...
— Od koje noći, i šta? — viknu on kapriciozno, vrlo ljut što sam ga prekinuo.
— Kod Zerščikova, gde smo se videli poslednji put, onda, pre nego što ste mi pisali ono pismo? I tada ste bili užasno uzbuđeni, samo tada i sada — velika je razlika, tako da se sada plašim za vas... Zar se ne sećate?
— Ah, da — reče on glasom otmenog čoveka, i kao prisetivši se najednom — ah, da! One večeri... Čuo sam... Pa, kako ste sad sa zdravljem, i kako ste posle svega onoga, Arkadije Makaroviću?... Ali ipak, da pređemo na glavnu stvar. Vidite, imam pred sobom u stvari tri cilja; tri su zadatka preda mnom, i ja...
Opet je počeo brzo da govori o svojoj „glavnoj stvari“. Najzad mi je bilo jasno da pred sobom vidim čoveka kome bi odmah trebalo, ako ne pustiti krv, a ono bar metnuti na glavu oblog sa sirćetom. Ceo njegov ispreturani razgovor vrteo se, naravno, oko njegove parnice, oko toga kako će se ona svršiti; govorio je još i o tome da ga je posetio njegov komandant puka, i da ga je dugo od nečega odvraćao, ali ga on nije poslušao — o nekim beleškama koje je nedavno nekome predao — o državnom tužiocu; zatim o tome da će ga, posle lišenja svih prava, po svoj prilici poslati nekuda u severnu Rusiju; pa o mogućnosti da se naseli u Taškentu i da tamo ponovo dobije čin; o tome čemu će naučiti svoga sina, (budućega, koga će imati od Lize) i kako će ga uputiti u život „u pustinji, u Arhangelsku, u HolMogorama“. — „Hteo sam da čujem vaše mišljenje, Arkadije Makaroviću, verujte mi, toliko cenim osećaj... Kad biste znali, kad biste znali, Arkadije Makaroviću, dragi moj, brate moj, šta za mene znači Liza, šta je ona za mene bila ovde, sada, za sve ovo vreme! — uzviknu on najednom, uhvativši se obema rukama za glavu.
— Sergije Petroviću, zar odista hoćete da je upropastite i da je vodite sa sobom?... U Holmogore! — otkide mi se i protiv moje volje. Lizina sudbina da bude vezana s ovim manijakom za ceo vek, postade mi najednom jasna, i prvi put mi se prikaza u svesti. On me pogleda, ponova ustade, načini jedan korak, vrati se i sede opet, a jednako pridržavajući glavu rukama.
— Neprestano sanjam pauke! — reče zatim.
— Vi ste užasno uzbuđeni; savetovao bih vam, kneže, da legnete i da odmah zovete doktora.
— Ne, dopusite, to docnije. Zvao sam vas uglavnom zbog toga da vam kažem sve što se tiče venčanja. Venčanje, znate, biće ovde u crkvi; već sam o svemu brinuo. Za sve je dobijen pristanak, i čak me nagovaraju... Odnosno Lize ona...
— Kneže, imajte milosti prema Lizi, dragi moj! — rekoh mu ja — ne mučite je bar za sada vašom ljubomorom!
— Kako! — viknu on, gledajući me unezvereno razrogačenim očima, a lice razvukao u neki dug, besmislenoispitivački osmeh. Bilo je očevidno da ga je reč „ljubomora“ strašno porazila.
— Oprostite, kneže, bilo je nehotice. Znate, kneže, u poslednje vreme upoznao sam jednoga starca, moga formalnoga oca... Kada biste se vi s njim našli, vi biste postali mirniji... I Liza ga mnogo uvažava.
— Ah, jeste, Liza... ah, jeste, to je vaš otac? Ili... pardon, mon cher, tako nešto... Sećam se... pričala mi je...
jedan starac... Verujem, verujem. I ja sam znao jednog starca... Mais passons, glavno je da je radi objašnjenja unutrašnje sadržine sadašnje situacije, potrebno...
Ustadoh da izađem. Nisam od bola mogao da ga gledam.
— Ne razumem! — strogo i važno reče on kad vide da ustajem i da hoću da idem.
— Ne mogu od bola da vas gledam! — rekoh mu.
— Arkadije Makaroviću, jednu reč, još jednu reč! — uhvati me on za rame sa potpuno drukčijim izrazom lica i drukčijih pokreta, i posadi me opet na fotelju. — Jeste li čuli za one, znate koje? — zapita me, nagnuvši se k meni.
— Da, da, Dergačev. To je sigurno uradio Stebeljkov! — viknuh ja ne mogavši da se uzdržim.
—Jeste, Stebeljkov i... zar ne znate?
On prekide i opet me pogleda istim razrogačenim pogledom, i s istim dugim, grčevitim, besmisleno-ispitivačkim osmehom, koji se sve više i više širio. Lice mu je postepeno jače bledelo. Najedanput pretrnuh: setih se sinoćnjeg Versilovljevog pogleda kad mi je saopštio da je Vasin uhapšen.
— O, zar je moguće? — viknuh uplašeno.
— Vidite, Arkadije Makaroviću, zbog toga sam vas zvao da vam objasnim... hteo sam... — reče on brzo šapćući.
— Dakle, vi ste prijavili Vasina!? — viknuh ja.
— Nisam; vidite li, bio je jedan rukopis. Vasin ga je poslednjega dana predao Lizi da ga sačuva. A ona ga je ostavila meni da ga pročitam, a posle su se idućega dana posvadili...
— Vi ste taj rukopis predali vlastima!
— Arkadije Makaroviću, Arkadije Makaroviću!
— I tako ste vi — vikao sam, skočiv, i razvlačeći reči — bez ikakve druge pobude, bez ikakvoga drugoga cilja, jedino zbog toga što je nesrećni Vasin vaš suparnik, jedino iz ljubomore, predali rukopis koji je poveren Lizi... predali kome? Kome? Državnom tužiocu?
On nije uspeo da mi odgovori, a teško da bi što i odgovorio zato što je stajao preda mnom nepomično kao statua, neprestano sa onim istim bolesnim osmehom i nepokretnim pogledom; ali se utom otvoriše vrata i u sobu uđe Liza. Gotovo je pala u nesvest kad nas je videla zajedno.
— Ti ovde? A otkuda ti ovde? — zapita me ona uhvativši me za ruku, i s licem koje se ujedanput promenilo — zar ti„. znaš?
Ali je već pročitala na mom licu da „ znam“. ja je naglo dohvatih i zagrlih čvrsto, čvrsto! I tek tada shvatih u celom obimu kakav se bezilazan, beskrajan jad bez nade sručio na sudbinu ove... dobrovoljne mučenice.
— Zar je moguće s njim sada govoriti? — otrgnu se ona malo posle od mene. — Zar je moguće prići mu? Zašto si došao? Gledaj ga samo, gledaj! I zar je moguće osuđivati ga?
Beskrajan bol i saučešće bili su na njenom licu kad je, govoreći to, ukazivala na nesrećnoga kneza. On je sedeo u fotelji, i pokrio lice rukama. Imala je pravo: to je bio čovek u delirijumu, i neodgovoran. Još toga jutra su ga odveli u bolnicu, a uveče se znalo da ima zapaljenje mozga.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu