Dostojevski

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:42 pm





PISMA IZ PROGONSTVA

izbor iz prepiske 1849-1857.


M. M. Dostojevskom[1]

Petrograd,  Petropavlovska tvrđava,
22.  decembra 1849.

Brate, dragi prijatelju moj! sve je rešeno! Osuđen  sam  na  četvorogodišnje  radove  u  tvrđavi  (izgleda Orenburškoj), a zatim da služim kao redov. Danas, 22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tamo su nam pročitali smrtnu presudu, dali nam da poljubimo krst, prelomili nam nad glavama  sablje  i navukli  nam predsmrtnu  odeću (bele košulje). Zatim su trojicu postavili uza stub da izvrše kaznu. Prozivali su po trojicu,  ja  sam bio  u drugoj grupi, i ostajalo mi je najviše još minut života. Setio sam se  tebe, brate, i tvojih;  u poslednjem trenutku mislio  sam na tebe i samo na  tebe, tek sam tada postao svestan koliko te volim, brate moj dragi!  Uspeo sam i da  zagrlim Pleščejeva  i Durova, koji su bili pored mene, i da se oprostim sa njima.  Najzad  su udarili u doboš, i one  što su bili  privezani za  stub vratili su u stroj i pročitali da nam Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklanja život. Zatim  su  usledile  prave kazne. Samo je Palm oslobođen i u istom činu vraćen u vojsku.
Sada su nam rekli, dragi moji brate, da ćemo danas ili sutra krenuti na izdržavanje kazne. Ja sam molio da  mi dozvole da se vidim s tobom. Ali rekli su mi da je to nemoguće; mogu samo da ti napišem ovo pismo, a ti mi što pre odgovori. Bojim se da nisi nekako načuo za našu osudu (na smrt). Kada su nas vozili na  Semjonovski trg, video sam silan svet kroz prozor na kolima; možda je  vest već došla  do tebe, pa  si patio zbog mene. Sada  će ti biti lakše.  Brate! Ja nisam tužan, niti sam pao duhom. Život je svuda život, život je u nama  samima, a  ne  izvan nas. Oko mene  će biti ljudi, a biti čovek među ljudima i ostati to uvek, ma šta te snašlo, ne žaliti se i ne klonuti u tome je  život,  u tome  je  njegov cilj. Ja sam postao svestan toga. Ta ideja mi je ušla u meso i krv. Da! istina je! Glava koja  je  stvarala, koja  je živela višim životom umetnosti, koja  je  spoznala  najviše  potrebe  duha  i saživela  se sa njima, ta glava  je  već odrubljena s mojih ramena. Ostalo je sećanje na likove koje sam stvorio i oni koje još nisam uspeo da ovaplotim. Oni će me izranjaviti, i to je istina! Ali još imam i srce, i meso, i krv, koja isto tako ume  da  voli, i da  pati, i da  žali, i da  pamti, a to je opet život. On voit le soleil![2] Pa zbogom, brate. Ne žali za mnom!
Da pređemo sad na materijalne stvari: knjige (Biblija je ostala kod mene) i nekoliko listova mog  rukopisa,  skica drame i romana, i završenu pripovetku Dečja bajka[3] oduzeli su mi i verovatno će  pripasti tebi. Ostaviću ti i moj sako i staru odeću ako pošalješ po njih. Meni sad, brate, predstoji dalek put, možda  peške.  Potreban  mi je  novac. Dragi brate, čim dobiješ ovo pismo i ako budeš mogao da nabaviš koliko-toliko novca, hitno mi ga pošalji.
[...] Zar nikad više neću uzeti pero u ruke? Mislim  da  ću kroz četiri godine  dobiti neku  mogućnost.  Slaću  ti sve što napišem, ako išta napišem. Bože moj! Koliko će likova  koje  sam doživeo  i stvorio,  propasti,  ugasiti se  u mojoj  glavi, ili se kao otrov razliti u krvi. Propašću ako ne budem mogao da pišem.  Bolje  i petnaest  godina  zatvora, ali s perom u ruci.
Piši mi češće, piši podrobnije, više, temeljnije. Budi opširan u svakom pismu u pojedinostima  o  porodici,  o sitnicama, ne zaboravi to. Jer to meni daje nadu u život. Kad bi samo znao  kako  su  mene  ovde  u  kazamatu oživljavala tvoja pisma. Ova poslednja dva i po meseca u kojima je bilo zabranjeno dopisivanje bila  su teška za  mene. Loše sam se osećao. To što mi nisi ponekad slao novac izmučilo me zbog tebe: sigurno si i sam bio u velikoj oskudici! Još jednom poljubi decu; njihova mila lišca ne izlaze mi iz glave. Ah, kad bi bar oni bili srećni! Budi srećan i ti, brate,  budi srećan!
I ne tuguj, tako ti boga, ne tuguj za mnom: znaj da nisam pao duhom, pamti da me nada nije  ostavila.  Za  četiri godine sudbina će mi biti lakša. Biću redov to nije više zatvorenik, i imaj na umu da ću te jednom zagrliti. Jer ja  sam danas posetio smrt, tričetvrt sata sam proživeo sa tom mišlju, došao sam do poslednjeg trena i sad drugi put živim!
[...] Srce mi krvari kad se osvrnem na prošlost i pomislim koliko je uzaludno utrošeno  vremena,  koliko  ga  je propalo u zabludama, u greškama, u dokoličarenju, zbog toga što se nije umelo živeti; koliko god da sam ja drhtao nad njim, koliko sam puta grešio prema svom srcu i duhu. Život je dar, život je  sreća, svaki trenutak bi mogao  biti vek  sreće. Si jeunesse savait![4] Sada, menjajući način života, ja se preporađam u novoj formi. Brate! Kunem ti se da
neću izgubiti nadu i da ću sačuvati duh svoj i srce u čistoti. Ja  ću se  preporoditi nabolje.  U  tome  je  sva  moja  nada, sva uteha moja!
Život u kazamatu je u priličnoj meri ubio u meni telesne potrebe koje nisu  sasvim  čiste;  ranije  sam se  slabo  čuvao.
Sada oskudica za mene nije ništa, i zbog toga se ne boj da će me ubiti neka materijalna nedaća. To se ne može dogoditi. Ah, kad bi me samo zdravlje poslužilo!
Zbogom, zbogom ostaj, brate! Doći će vreme kad ću ti još pisati! Dobićeš od mene što  je  moguće  podrobniji izveštaj o mom putu. Da mi je samo da sačuvam zdravlje, a drugo će sve biti dobro.
E, pa zbogom, zbogom, brate! Čvrsto te stežem u zagrljaju, ljubim te što igda mogu. Sećaj me se bez bola  u srcu.  Ne tuguj, molim te, ne tuguj zbog mene! Već u sledećem pismu napisaću ti kakav mi je život. Pamti šta sam ti rekao: uredi svoj život, ne gubi ga, uzmi u ruke svoju sudbinu, misli na decu. Ah, kad bih, kad bih samo mogao da te vidim! Zbogom! Sad se otkidam od svega što mi je bilo milo!  Bolno je  napuštati te! Bolno je  raspolutiti se, prelomiti srce  na dve pole. Zbogom! Zbogom! Ali ja  ću te  ponovo  videti,  uveren sam u to, nadam se, nemoj se  izmeniti,  voli me, neka se ne ohladi tvoje sećanje, i pomisao na tvoju ljubav biće najbolji deo  mog  života.  Zbogom,  još  jednom  zbogom. Zbogom svima!

Tvoj brat Fjodor Dostojevski


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:11 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:43 pm







M. M. Dostojevskom
Omsk, 22. februara 1854.

[...] Sećaš li se kako smo se ti i ja rastali, mili, dragi, voljeni moj? Čim si ti otišao od mene, poveli su nas trojicu Durova, Jastržembskog i mene da nas okuju. Tačno u 12 sati, tj. licem na Božić, ja sam prvi put poneo okove. U njima je bilo deset funti tereta, i hodanje je bilo izuzetno neprijatno. Zatim su nas, svakog posebno sa žandarmom, stavili u otvorene saonice, a u četvrtim saonicama, ispred nas, bio je vojni kurir. Tako smo krenuli iz Petrograda. Teško mi je bilo na srcu, i nekako mutno, neodređeno, od mnogih raznovrsnih osećanja. U srcu mi je bio nekakav nemir, i zato je ono tištalo i nemo tugovalo. Ali svež vazduh me oživljavao i, kao što obično pred svaki novi korak u životu osećaš nekakvu živost i bodrost, bio sam u suštini vrlo spokojan i netremice sam posmatrao Petrograd dok sam prolazio mimo praznično osvetljenih kuća i opraštao se sa svakom kućom posebno. Provezli su nas i mimo tvog stana, a kod Krajevskog je bilo raskošno osvetljeno. Ti si mi rekao da je on okitio jelku i da je Emilija Fjodorov - na sa decom otišla k njemu, i baš kod te kuće obuzela me žestoka tuga. Kao da sam se opraštao sa dečicom. Žao mi ih je bilo, i posle toga sam ih se godinama sećao skoro sa suzama u očima. Odvezli su nas u pravcu Jaroslavlja, i pred jutro, posle tri ili četiri stanice zaustavili smo se u samo svitanje u Šlisenburgu, u jednoj krčmi. Navalili smo na čaj kao da nedelju dana ništa nismo jeli. Posle osam meseci zatvora i 60 vrsta zimskog putovanja tako smo ogladneli da je milina setiti se toga. Ja sam bio raspoložen, Durov je brbljao bez prestanka, a Jastržembskom su se priviđale neke čudne strašne stvari koje će se desiti u budućnosti. Svi smo se zagledali u našeg sprovodnika i iskušavali ga. Ispostavilo se da je to bio divan starčić, dobar i human prema nama kako se samo može zamisliti, čovek iskusan, koji je proputovao svu Evropu prenoseći depeše. On nam je u putu učinio mnogo dobra. Ime mu je Kuzma Prokofjevič Prokofjev. Između ostalog, on nas je premestio u zatvorene saonice, što je za nas bilo vrlo korisno, jer su bili strašni mrazevi. Drugog dana je bio praznik, kočijaši u debelim kabanicama od surog nemačkog sukna sa crvenim silavima sedali su kod nas, na seoskim ulicama ni žive duše. Bio je izuzetno lep zimski dan. Vozili su nas kroz nenaseljena mesta petrogradskim, novgorodskim, jaroslavskim, itd. drumom. Gradići kraj druma bili su retki i ništa naročito na izgled. Ali mi smo krenuli u vreme praznika, i zato je svuda bilo šta da se pojede i popije. Smrzavali smo se užasno. Bili smo toplo odeveni, ali presedeti, na primer, desetak sati ne izlazeći iz pokrivenih saonica i samo se 5-6 puta zaustaviti bilo je skoro neizdrživo. Meni se ledila krv u žilama, pa sam se posle u toplim sobama jedva raskravljivao. Ali začudo, put me je potpuno oporavio. U permskoj guberniji smo izdržali jednu noć na minus 40. To ti ne preporučujem da probaš. Prilično neprijatno. Tužan nam je bio trenutak prelaska preko Urala. Konji i saonice zapali su u smetove. Bila je mećava. Izašli smo iz saonica u noć i stojeći čekali dok izvuku zaprege. Svuda naokolo je bio sneg, vejavica; granica Evrope, a ispred nas Sibir i u njemu tajanstvena sudbina, iza nas prošlost bilo je tužno, i meni su grunule suze. Celim putem su čitava sela istrčavala da nas posmatraju i, ne hajući za naše okove, na stanicama su
nas trostruko derali. Međutim, Kuzma Prokofjevič je uzeo na sebe skoro polovinu naših troškova, učinio je to na silu boga, i na taj način smo mi platili svaki po 15 rubalja u srebru za ono što smo potrošili u putu. Jedanaestog februara stigli smo u Tobolsk, i posle prijave vlastima i pretresa prilikom koga su nam oduzeli sav naš novac, odveli su mene, Durova i Jastržembskog u posebni ćumez, dok su ostali, Spešnjev i drugi, koji su stigli pre nas, bili zatvoreni u drugom odeljenju, tako da se sve vreme nismo međusobno viđali. Želeo bih mnogo podrobnije da ti ispričam o našem šestodnevnom boravku u Tobolsku i o utiscima koje je na mene ostavio. Ali ovo nije mesto za to. Reći ću ti samo da su saosećanje i najdublja simpatija bili za nas nagrada koja je značila čitavu sreću. Prognanici iz ranijih vremena (tj. ne oni, nego njihove žene) brinuli su se o nama kao o rođenima. Kakve divne duše prokušane u 25-godišnjoj muci i samopregoru. Mi smo ih jedva i videli, jer su nas držali pod strogim režimom. Ali oni su nam slali hranu, odeću, tešili nas i bodrili. Ja sam se mnogo pokajao što sam, misleći da će mi biti lakše, krenuo bez svoje odeće. Poslali su mi čak i odeću. Najzad smo odatle krenuli, i posle tri dana stigli u Omsk. Još sam u Tobolsku saznao ko će imati neposrednu vlast nad nama. Komandant je bio čovek vrlo pristojan, ali major-logornik Krivcov bitanga kakvih malo ima, neotesan, cinkaroš, pijanac bio je u svemu odvratan kako se samo zamisliti može. Počelo je time što je obojicu nas, mene i Durova, izgrdio na pasja kola zbog naše afere i obećao nam da će nas za prvu grešku telesno kazniti. On je već jedno dve godine bio major-logornik, i činio je najstrašnije nepravde. Posle dve godine našao se pred sudom. Sam bog me od njega izbavio. Uvek bi banuo pijan (treznog ga nisam video) i za najmanju stvar bi tukao treznog zatvorenika, tvrdeći da je zatvorenik pijan kao ćuskija. Ponekad bi prilikom noćnog obilaska tukao čoveka zato što spava na desnom boku, što viče ili bunca u snu, za sve što je samo moglo da mu padne na njegovu pijanu pamet. Eto s takvim čovekom je trebalo živeti i ostati čitav, i upravo je takav čovek svakog meseca podnosio izveštaje o nama u Petrograd i davao merodavna mišljenja. Sa robijašima sam se upoznao još u Tobolsku, a ovde sam u Omsku s njima ostao da proživim četiri godine. To je grub svet, razdražen i ozlojeđen. Kod njih mržnja prema plemstvu prelazi sve granice, i zato su nas, plemiće, dočekali neprijateljski, sa zluradošću prema našoj nevolji. Oni bi nas pojeli da su im dali. Uostalom, ostavljam ti da sam zaključiš jesmo li bili bezbedni kad smo morali nekoliko godina da živimo, pijemo, jedemo i spavamo sa tim ljudima, i kad je svih mogućih uvreda bilo toliko da nismo stizali ni da se požalimo na njih.
„Vi plemići, nosonje uobražene, dojadili ste nam. Nekad bio gospodin, mučio ljude, a sad gori od najgoreg, postao
nama ravan“ to je tema koja je varirala četiri godine. Sto pedeset neprijatelja nisu mogli da se zamore proganjajući nas, to im je bilo prijatno, razonoda, zabava, i ako nas je išta spasavalo od tog jada, onda je to samo ravnodušnost, moralna prednost koju oni nisu mogli da shvate i poštovali su je. Tome je doprinosilo i to što nismo podlegli njihovoj volji. Uvek su bili svesni da smo iznad njih. Oni pojma nisu imali o našoj krivici. Mi smo, opet, ćutali o tome, i zato se nismo razumeli s njima, tako da smo morali da izdržimo sve osvete i proganjanja koja su sastavni deo njihovog odnosa prema plemstvu. Bilo nam je veoma teško tako živeti.
Vojna robija je teža od civilne. Sve četiri godine sam proživeo u tamnici iza zidina, i izlazio sam samo na rad. Rad je bio težak, naravno ne uvek, i dešavalo se da spadnem s nogu po nevremenu, vlazi, lapavici ili zimi, po neizdrživoj hladnoći. Jednom sam proveo oko četiri sata na spoljnim radovima, kad se živa zamrzavala i moglo je biti minus 40 stepeni. Noga mi je promrzla. Živeli smo na gomili, svi zajedno, u jednoj kasarni. Zamisli staro, trošno, drveno zdanje, odavno zrelo za rušenje, koje nije više upotrebljivo. Leti užasno zagušljivo, zimi nepodnošljivo hladno. Pod potpuno truo. Na podu s prsta (oko 4 cm) debelo blato, može se klizati i padati. Majušni prozori tako zamrznuti da se preko čitavog dana skoro ne može čitati. Na staklima s prsta debeo led. Tavanice prokišnjavaju sve šuplje. Mi kao haringe u buretu. Bace šest cepanica u peć, a toplote nema, nego neizdrživ ugljen-monoksid i tako celu zimu. U toj istoj prostoriji zatvorenici peru veš i sav taj mali prostor ispljuskaju vodom. Nema se gde okrenuti. Još od sumraka pa sve do zore ne može se izlaziti u nužnik, nego u tremu stoji čabar, a od njega smrad nepodnošljiv. Svi zatvorenici smrde kao svinje i govore da nije moguće ne praviti svinjarije, u stilu „živ čovek“. Spavali smo na golim nogarima, dozvoljavala se upotreba samo jastuka. Pokrivali smo se kratkim bundicama, i noge su nam uvek, po čitavu noć bile otkrivene. Cele noći drhtiš. Buva, vašaka i bubašvaba na kile. Zimi smo odeveni u kratke bundice, često veoma loše, koje gotovo i ne utopljavaju, na nogama čizme sa kratkim sarama pa hajd sad hodaj po mrazu. Za jelo su nam davali hleba i čorbu od kupusa, u kojoj je po propisu trebalo da bude 1/4 funte govedine po glavi, ali govedinu stavljaju u komadićima, i ja je nikada nisam video. O praznicima su davali kašu, skoro sasvim bez masnoće. O postu kupus na vodi i skoro ništa više. Meni se tako poremetilo varenje da je to nesnosno, i bio sam nekoliko puta bolestan. Sad i sam proceni da li se moglo živeti bez novca, jer da nije bilo novca ja bih sigurno umro, i niko, nijedan zatvorenik ne bi izdržao takav život. Ali svako nešto radi, prodaje i ima kopejku. Ja sam pio čaj i ponekad jeo kupljeni komad govedine, i to me je spaslo. Ne pušiti duvan takođe nije bilo moguće, jer se inače moglo ugušiti u takvoj zagušljivosti.
Sve se to činilo krišom. Ja sam često ležao bolestan u bolnici. Zbog nervnog rastrojstva pojavila mi se padavica, ali napade, uostalom, dobijam retko. Imam i reumatizam u nogama. Inače se osećam prilično zdrav. Dodaj svim ovim zadovoljstvima i to da mi je skoro nemoguće da dođem do knjige, a i kad do bilo čega dođem, moram da čitam krišom, pa zatim večito neprijateljstvo i svađu oko mene, psovke, viku, buku, graju, uvek pod stražom, nikada sam, i tako četiri godine bez odmora zaista je blago ako kažem da je bilo loše. Osim toga, odgovornost koja ti uvek visi kao teg o vratu, okovi i potpuna duhovna pritešnjenost takav ti je način mog života i bivovanja. Šta se dogodilo sa mojom dušom, sa mojim uverenjima, s mojim umom i srcem za te četiri godine neću ni da ti govorim. Bilo bi dugo da se priča. Ali večita usredsređena zatvorenost u sebe, kojoj sam pribegavao bežeći od gorke stvarnosti, donela je svoje plodove. Sada imam mnogo potreba i nada one vrste o kakvoj nisam ni mislio. Ali sve su to zagonetke, i zato ih ostavljam po strani. Jedino: ne zaboravi me i pomaži mi. Potrebne su mi knjige i novac. Šalji ih, Hrista radi.
Omsk je odvratan gradić. Drveća skoro nema. Leti zapara i peščani vetar, zimi ćorava Anđelija. Prirodu nisam ni video. Gradić prljav, vojnički i do krajnosti pun razvrata. Ja govorim o masi radnika na najtežim poslovima. Da ovde nisam naišao na ljude, propao bih načisto. K. I. Ivanov mi je bio kao brat rođeni. On je za mene učinio sve što je mogao. Dužan sam mu novac. Ako on bude u Petrogradu, zahvali mu. Ja mu dugujem 25 rubalja u srebru. Ali čime mogu da mu uzvratim za ovu srdačnost, za svagdašnju spremnost da mi ispuni svaku molbu, za pažnju i brigu kao da sam mu rođeni brat? I nije on sam! Brate, na svetu ima mnogo plemenitih ljudi.
[...] Ne znam šta me čeka u Semipalatinsku. Prilično sam ravnodušan prema toj sudbini. Ali evo prema čemu nisam ravnodušan: zauzmi se za mene, moli nekoga. Ne bi li bilo moguće da me kroz godinu ili dve prebace na Kavkaz ipak je to Rusija! To mi je plamena želja, moli, tako ti Hrista! Brate, ne zaboravi me! Evo ja ti pišem i prema svemu što je tvoje. Čak i prema tvojoj imovini ponašam se kao da je moja. Ali u meni se nije ugasila vera u tebe. Ti si moj brat i voleo si me. Meni treba novca. Ja moram da živim, brate. Ove godine neće biti jalove. Treba mi novca i knjiga. Ono što potrošiš na mene neće ti propasti. Ti nećeš opljačkati svoju decu ako meni daš. Ako samo budem živ, vratiću im sa interesom. Ta dozvoliće mi, valjda, da objavljujem kroz jedno šest godina, a možda i ranije. Mnogo se štošta može promeniti, a ja sad neću više pisati gluposti. Čuće se još o meni.
Mi ćemo se videti, brate, i to uskoro. Ja u to verujem kao što znam da je dva puta dva četiri. U duši sam vedar. Čitava moja budućnost i sve što ću učiniti stoji mi pred očima. Ja sam zadovoljan svojim životom. Samo jednog se valja bojati: ljudi i samovolje. Ako padneš šaka nadređenom koji te ne simpatiše (a takvih ima), sešće ti na grbaču i upropastiće te, ili će te službom uništiti, a ja sam tako slabe snage da nisam kadar da nosim sav teret soldačije.
„Tamo su svi ljudi obični“, tim rečima me hrabre. Ama, ja se baš običnog čoveka bojim više nego neobičnog. Uostalom, ljudi su svuda ljudi. I na robiji, među razbojnicima, ja sam tokom četiri godine na kraju uspeo da razlikujem ljude. Nećeš mi verovati: ima dubokih, snažnih, divnih karaktera, i kakva je radost kad se pod grubom korom pronađe zlato. I ne jedan ili dva, nego više. Neke među njima nije moguće ni poštovati, a neki su naprosto divni. Jednog mladog Čerkeza (prognanog zbog razbojništva) učio sam ruskom jeziku i pismenosti. Kakvom me on blagodarnošću okružio. Jedan drugi robijaš je zaplakao kad se sa mnom rastajao. Ja sam mu davao novac zar je to nešto? Ali njegova zahvalnost za to je bila bezgranična. A moj se karakter, međutim, iskvario. Ja sam prema njima bio kapriciozan, netrpeljiv. Oni su poštovali moje duhovno stanje i sve trpeli bez roptanja. A propos: Koliko sam samo s robije poneo narodnih tipova, karaktera! Ja sam se saživeo s njima i zato ih, čini mi se, dobro poznajem. Koliko priča o skitnicama i razbojnicima, i uopšte o mračnom, kukavnom živovanju. Biće dosta za čitave tomove. Kakav divan svet. Uopšte, za mene ovo vreme nije izgubljeno. Ako i nisam upoznao Rusiju, narod ruski sam dobro upoznao, tako dobro kako ga možda malo ko zna. Ali to je moje malo samoljublje! Nadam se da se može oprostiti. [. . .]


N. D. Fonvizinoj[5]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:43 pm





Omsk, krajem februara 1854.

[. . .] Ja nisam živeo Vašim životom i ne znam mnogo o njemu, kao što nijedan čovek ne zna mnogo o životu drugog čoveka, ali ljudsko osećanje u nama je sveopšte, i izgleda da svaki izgnanik prilikom povratka u otadžbinu mora u svojoj svesti i uspomenama ponovo da preživljava sve svoje prošle nevolje. To je nalik na vagu na kojoj izmeriš i tačno saznaš pravu težinu onoga što si isplatio, preturio preko glave, izgubio, i što su nam oduzeli dobri ljudi.
Ali neka Vam bog da još mnogo dana! Od mnogih sam slušao da ste Vi veoma religiozni, Natalija Dmitrijevna. Ne zato što ste Vi religiozni, nego zbog toga što sam i sam preživeo i proosećao to isto, reći ću Vam da u takvim trenucima žudiš za verom kao „sasušena trava za vodom“, i nalaziš je zapravo zbog toga što u nesreći istina postaje jasnija. Reći ću Vam za sebe da sam ja dete ovoga veka, dete neverovanja i sumnje sve do sada i čak (ja to znam) do smrtnog dana. Kakvih me strašnih patnji sada staje ta žudnja za verom, koja je utoliko jača u mojoj duši ukoliko su u meni jači argumenti protiv nje. Pa ipak, bog mi šalje s vremena na vreme trenutke u kojima sam savršeno miran; u tim trenucima volim i nalazim da i drugi mene vole, i u takvim sam trenucima oformio u sebi svoj simbol vere u kome je sve za mene jasno i sveto. Taj simbol je vrlo jednostavan, evo ga: verovati da nema ničeg lepšeg, dublje privlačnijeg, razumnijeg, smelijeg i savršenijeg od Hrista, i ne samo da nema već sa ljubomornom ljubavlju govorim sebi da ga i ne može biti. Štaviše, ako bi mi neko dokazivao da je Hristos izvan istine, i kad bi stvarno istina bila izvan Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom nego sa istinom.
Ali o tome je bolje prestati da govorim. Uostalom, ne znam zbog čega su neki predmeti razgovora potpuno izbačeni iz upotrebe u društvu, a ako ih ko i pokrene, drugima će to valjda biti neprijatno? Ali ostavimo to. Čuo sam da hoćete da putujete nekud na jug? Daj bože da izmolite dozvolu. Ali kada, recite, molim Vas, kada ćemo mi biti potpuno slobodni ili bar onoliko koliko i drugi ljudi! Ta neće to valjda biti onda kada nam uopšte ne bude trebala sloboda? Što se mene tiče, ja želim ili sve ili ništa. U vojničkom šinjelu ja sam isti onaj zarobljenik koji sam i pre bio. I kako se radujem što u duši svojoj još za dugo vreme nalazim strpljenje, što za zemaljskim dobrima ne žudim, i što su mi potrebne samo knjige, mogućnost da pišem i da svakog dana budem po nekoliko sati sam. Za ovo poslednje se vrlo brinem. Evo skoro pet godina kako se nalazim pod strahom u gomili ljudi, i nijednog časa nisam bio sam. Čoveku je potrebno da bude sam, to je normalna pojava, kao što mu je potrebno da jede i da pije, inače se u ovom prisilnom komunizmu postaje čovekomrzac. Ljudsko društvo postaje otrov i zaraza, i upravo sam od tog neizdrživog mučenja za ove četiri godine patio više nego od svega drugog. Imao sam i takve trenutke kada sam mrzeo svakoga koga sretnem, pravog i krivog, i gledao sam na njih kao na lopove koji od mene nekažnjeno kradu moj život. A najneizdrživija nesreća je kad sam postaješ nepravedan, zao, odvratan, kad si sam svega toga svestan, čak i prekorevaš sam sebe i ne možeš da to nadvladaš. Ja sam to iskusio. Uveren sam da je Vas bog od toga izbavio. Ja mislim da je u Vama, kao ženi, bilo mnogo više snage da izdržite i oprostite.
Napišite mi nešto, Natalija Dmitrijevna. Ja odlazim u zabit, u Aziju, i čini mi se da će me upravo tamo, u Semipalatinsku, potpuno napustiti sva prošlost, svi utisci i uspomene moje, zato što će i poslednji ljudi koje sam voleo i koji su mi bili pred očima, kao senka moje prošlosti morati da se rastanu sa mnom. Ja se užasno lako saživljujem sa okolinom, namah srastem s onim što me okružuje, i posle se bolno otkidam od toga. Živite, Natalija Dmitrijevna, živite što srećnije i duže! Kad se vidimo, onda ćemo se ponovo upoznati, i možda će još mnogo srećnih dana biti pred svakim od nas. Ja sam u nekakvom iščekivanju nečega; kao da sam još i sad bolestan, i čini mi se da će mi se uskoro, vrlo uskoro, dogoditi nešto odlučujuće, da mi se primiče kriza čitavog mog života, kao da sam sazreo za nešto što će biti možda tiho i vedro, možda olujno, ali u svakom slučaju neizbežno. Inače će moj život biti promašen. A možda je sve ovo moje bolesno buncanje! Zbogom! Zbogom, Natalija Dmitrijevna, ili bolje reći, doviđenja, da verujemo da je to doviđenja!
Vaš D.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:44 pm






M. M. Dostoje vskom


Semipalatinsk, 13.januara 1856.

[. . .] Ti treba da znaš, prijatelju moj, da sam ja, izašavši sa moje tužne robije, došao ovamo pun nada i sreće. Ličio sam na bolesnika koji je bio na samrti, pa u prvim danima ozdravljenja još jače oseća uživanje života. Nada sam imao mnogo. Hteo sam da živim. Šta da ti kažem? Nisam ni primetio kad je prošla prva godina mog života ovde. Bio sam vrlo srećan. Bog mi je poslao poznanstvo sa jednom porodicom koju nikada neću zaboraviti. To je porodica Isajevih, o kojoj sam ti, čini mi se, već pisao i čak te molio da nešto završiš za njih. On je ovde imao mesto, vrlo pristojno, ali nije se prilagodio sredini, i zbog neprijatnosti koje je imao podneo je ostavku; kad sam se ja upoznao s njima, on je već nekoliko meseci bio bez posla i stalno je na sve strane tražio neko drugo mesto. Živeo je od plate,
imanja nije imao, i zato, kad je ostao bez posla, oni su malo-pomalo zapali u užasnu bedu. Kad sam se ja s njima upoznao, još su se nekako držali. On se prezadužio. Živeo je vrlo neuredno, a i po prirodi je bio prilično neuredan. Strastan, tvrdoglav, pomalo grub. Ugled u javnom mnenju mu je veoma opao, i imao je mnogo neprijatnosti; ali je od ovdašnje javnosti podneo i mnogo nezasluženih progona. Bio je nemiran kao Ciganin, samoljubiv, ponosit, ali nije umeo da vlada sobom i, kao što sam već rekao, užasno se opustio. A, međutim, po prirodi je bio snažno razvijen i veoma dobar čovek. Bio je obrazovan i razumevao se u sve o čemu se s njim povede razgovor. Bio je, uprkos mnogim prljavštinama, veoma plemenit čovek. Ali mene nije privukao on, već njegova žena, Marja Dmitrijevna. To je još mlada dama od 28 godina, lepuškasta, vrlo obrazovana, veoma pametna, dobra, ljupka, graciozna, divnog velikodušnog srca. Svoju sudbinu podnosila je gordo, bez roptanja, sama je obavljala dužnost sluškinje, starajući se o lakomislenom mužu, kome sam ja kao prijatelj držao mnoge pridike, i o maloletnom sinu. Ona se razbolela i postala povredljiva i razdražljiva. A po karakteru je bila vesela i vedra. Ja skoro da nisam izbijao iz njihove kuće. Kakve sam srećne večeri proveo u njenom društvu! Retko sam sreo takvu ženu. S njima su skoro svi prekinuli odnose, delimično zbog njenog muža. A ni oni nisu mogli da održavaju poznanstva. Najzad se njemu ukazalo jedno mesto sudskog činovnika u Kuznjecku, u tomskoj guberniji, a ranije je bio činovnik sa posebnim ovlašćenjima na carini; prelaz sa ugledne i unosne dužnosti na dužnost sudskog činovničića bio je vrlo ponižavajući. Ali šta se moglo! Bili su ostali skoro bez hleba, i ja sam jedva posle dugog i istinskog prijateljstva uspeo da mi oni dozvole da im pomognem koliko mogu. U maju mesecu 55. godine otpratio sam ih u Kuznjeck, a posle dva meseca on je umro od kamena u bubrezima i mokraćnim putevima. Ona je ostala sama u tuđini, izmučena i iskidana dugotrajnom patnjom, sa sedmogodišnjim detetom, bez parčeta hleba. Nije imala čime ni muža da sahrani. Ja nisam imao novca. Odmah sam uzajmio od Aleksandra Jegoroviča, najpre 25, a zatim 40 rubalja u srebru i poslao joj. Hvala bogu, sad njoj pomaže rodbina s kojom je bila u nekoj svađi zbog muža. Njena porodica je u Astrahanu. Njen otac je sin francuskog emigranta Mr de Constant; on je star čovek i ima značajnu dužnost direktora karantina u Astrahanu. Imovine nema, ali živi od svoje dosta visoke plate. Uskoro će u penziju, i njegovi prihodi će se smanjiti. Osim toga, on ima još dve kćeri na svojim leđima. Najzad, ostala joj je još i rodbina njenog muža, dalja rodbina; jedan njegov brat je kapetan u Gardijskom finskom streljačkom bataljonu. Ja znam da je i porodica njenog muža bila vrlo pristojna. I znaš šta je sad, prijatelju moj: ja tu ženu odavno već volim i znam da i ona može da voli. Ne mogu da živim bez nje, i zato, ako se moje prilike makar unekoliko promene nabolje i u pozitivnom pravcu, ja ću se oženiti njom. Ja znam da me ona neće odbiti. Ali nevolja je u tome što nemam ni novca ni društvenog položaja, a nju, međutim, rodbina zove sebi u Astrahan. Ako se moja sudbina do proleća ne promeni, ona će morati da ode u Rusiju. Ali to će samo odložiti, ne i promeniti ovu stvar. Ja sam doneo odluku, i makar i zemlja pukla poda mnom, ja ću je izvršiti. Ali ne mogu sad, ovako bez ičega, iskoristiti naklonost tog plemenitog bića prema meni i privoleti je sada na taj brak. Od maja meseca, kad sam se rastao s njom, moj život je pakao. [. . .]


A. J. Vrange lu[6]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:45 pm







Semipalatinsk, petak, 23. marta 1856.

[. . .] La dame (la mienne)[7] tuguje, očajava, s vremena na vreme boluje, gubi veru u moje nade i da će se naša sudbina ikad rešiti a, što je najgore, okružena je u svom gradiću (još se nije preselila u Barnaul) ljudima koji će joj smestiti nešto vrlo ružno: tamo ima mladoženja. Uslužne kone se iskidaše da je nagovore da se uda, da nekome čije ime ja još ne znam obeća sebe. U očekivanju je špijuniraju, raspituju se od koga dobija pisma. A ona sve do sada očekuje vesti od rodbine, koja negde tamo na kraju sveta treba da reši njenu ovdašnju sudbinu, tj. da li da se vrati u Rusiju ili da se preseli u Barnaul. Pisma koja mi u ovo poslednje vreme upućuje postaju sve turobnija i tužnija. Ona ih je pisala pod uticajem bolesti: ja sam znao da je bila bolesna. Nagađao sam da nešto skriva od mene. Avaj! nikada Vam o tome nisam govorio: ali još dok ste Vi bili ovde, par ma jalousie incomparable[8] dovodio sam je do očajanja i, valjda zbog toga, ona sada krije od mene. I to šta? Neočekivano sam saznao ovde da se ona obećala drugom, u Kuznjecku, da će se za njega udati. To me pogodilo kao grom iz vedra neba. U očajanju nisam znao šta da radim, počeo sam da joj pišem pismo, ali sam u nedelju dobio od nje pismo, pismo toplo, drago kao i uvek, ali
tajanstveno više nego ikad. U njemu ima mnogo manje reči od srca, kao da se namerno čuvala da joj one ne izmaknu. Nema ni pomena o našim nadanjima za budućnost. Kao da je i pomisao na njih sasvim odbačena. Neko potpuno neverovanje u mogućnost da se moja sudbina izmeni u dogledno vreme, i najzad vest kao grom iz vedra neba: ona se rešila da prekine tajanstvenost i smerno me pita: „Šta kad bi se našao čovek u godinama, dobre naravi, činovnik i obezbeđen, i kad bi je takav čovek zaprosio šta da odgovori?“ Ona od mene traži savet. Ona piše kako se obeznanjuje od pomisli da je na kraju sveta sama sa detetom, da joj je otac star i da može umreti a šta će onda biti s njom? Moli me da razmislim o toj stvari hladnokrvno, kako priliči prijatelju, i da joj odmah odgovorim. Protestations d’amour[9] je bilo, uostalom, i u prethodnim pismima. U. . .[10] dodaje da me ona voli i da je ovo samo pretpostavka i račun. To me pokosilo kao grom, zateturao sam se, pao u nesvest i preplakao celu noć. Sada ležim kod kuće. U glavu mi se uvrtela jedna ideja, pa ni da mrdne! Ne razumem kako sam ostao živ i šta mi ko priča. O, ne dao bog nikome da upozna ovo strašno, grozno osećanje. Velika je radost ljubavi, ali su patnje zbog nje tako strašne da je bolje nikad ne voleti. Kunem Vam se da sam došao do očajanja. Shvatio sam da je moguće učiniti nešto neobično, na šta se u drugoj prilici nikad ne bih odlučio... Napisao sam joj pismo iste večeri, užasno, očajničko. Sirotica! Anđeo moj! Ona je ionako bolesna, a ja sam je iskidao! Ja sam je možda i ubio svojim pismom. Rekao sam joj da ću umreti ostanem li bez nje. Bilo je tu i pretnji i udvaranja i ponižavajućih molbi, i šta ti ja znam čega još. Razumećete me Vi, anđele moj, nado moja! Ali razmislite sami: šta je mogla da učini ona sirota, u zabiti, bolesno sumnjičava i najzad potpuno izgubljene vere da će se moja sudbina srediti. Pa nije se mogla, valjda, udati za vojnika. Ali ja sam ponovo pročitao sva njena pisma, poslednja od ove sedmice. Bog zna, možda ona još nije dala pristanak, tako mi se i čini; ona se samo pokolebala. Mais elle m’aime, elle m’aime[11] ja to znam, ja vidim po njenoj tuzi, seti, po više puta pokazanim izlivima u pismima i još po mnogo čemu, ali o tome ne mogu da Vam pišem. [. . .] Ali šta ako se ja suprotstavljam njenoj sreći? S druge strane, ja ne verujem u kuznjeckog mladoženju! Ne može se ona, bolesna, razdražljiva, osećajnog srca, obrazovana, mudra, baciti u naručje bilo kome; nekome ko, možda, i batine smatra zakonitom pojavom u braku. Ona je dobra i veruje svakom. Ja je odlično znam. Možeš je uveriti u šta hoćeš. Uz to je još smućuju provodadžike (proklete bile) i beznađe njenog položaja. Definitivan odgovor, tj. sve ću saznati, golu istinu, do 2. aprila, ali prijatelju moj, posavetujte me šta da radim? Uostalom, šta će mi Vaš savet? Nje ja ne mogu da se odreknem nikako, ni u kom slučaju. Ljubav u mojim godinama nije šala, ona traje već dve godine, jeste li dobro čuli dve godine. Za deset meseci razdvojenosti ne samo da nije oslabila, već je postala čudovišna. Ja ću propasti ako izgubim svog anđela, ili ću poludeti, ili završiti u Irtišu.
[...] Moje nade, dragi, ni sa čim uporedivi i možda jedini prijatelju moj, Vi čisto, časno srce čujte moje nade. Kako
god okrenem, one mi se čine dovoljno jasne. Prvo, zar neće biti nikakvog pomilovanja ovoga leta posle zaključenja mira ili prilikom krunisanja? (Eto, baš tu vest ja i očekujem sada od Vas sa grozničavim nestrpljenjem.) Drugo, pretpostavimo da je to još u oblasti nade; ali zar nije moguće da ja pređem iz vojne službe u građansku i preselim se u Barnaul, ako ništa drugo ne postignem svojom molbom? Pa i Durov je već prešao u civil. Ja Vam kažem da bi i samo taj prelazak za nju bio kao vaskrsenje iz mrtvih, i ona bi rasterala sve prosce, jer u poslednjem i pretposlednjem pismu piše da me duboko voli, da je drugi prosac samo račun, preklinje me da ne sumnjam u njenu ljubav i da verujem da je to samo pretpostavka, u ovo poslednje ja verujem, može biti da su je prosili i možda je nagovaraju da pristane, ali ona još nije dala svoj pristanak; ja sam se raspitivao o tim glasinama, istraživao ih... i ispostavilo se da u tome ima mnogo spletaka. Osim toga, da je dala pristanak, ona bi mi to napisala. Znači da ta stvar ni izdaleka nije završena. Oko 2. aprila očekujem od nje pismo. Zahtevao sam od nje potpunu otvorenost, i tako ću saznati svu istinu. O, prijatelju moj, hoću li je zadržati za sebe ili je prepustiti drugom? Ta ja na nju imam pravo, jeste li dobro čuli: pravo!
[.. .] Unesite se u njen položaj. Ona žudno iščekuje promenu u mojoj sudbini, ali nikako ništa da dočeka! Ona dolazi do očajanja i, imajući u vidu da je majka, da ima dete, pokolebala se, pomišljajući na mogućnost da se, ako se moje stvari ne srede, uda. Još samo pre dve godine mi je pisala, umirujući moju ljubomoru, da nijedan čovek u Kuznjecku ne vredi ni koliko moj mali prst, da bi ona htela nešto da mi kaže, ali se boji moje reakcije, da oko nje pletu intrige svakojaki gadovi, da se sve to tako grubo radi, bez trunke pristojnosti. U istom pismu me uverava kako ona više nego ikad oseća da sam joj neophodan, i piše mi: dođite što pre da se malo zajedno nasmejemo. Što znači da se narugamo ujdurmama provodadžika koje su se zarekle da je udaju. Ali ona je, sirotica, ipak sama, slaba, i svega se boji. Na kraju krajeva, ipak će je uplesti u te mreže i, što je još gore, počeće da joj pakoste kad uvide da ona ne podleže njihovim ujdurmama, i ona će biti sama među neprijateljima. Shvatite, najzad, da je za nju propast i smrt udaja u toj sredini. Ja znam da bi se i ona preporodila i ojačala duhom kad bi se ukazala makar i najmanja nada u mojoj
sudbini, duhovno bi se okrepila i, kad dobije pismo od oca (sa dozvolom), preselila bi se u Barnaul ili u Astrahan. Što se mene tiče (čitajte na marginama kako sam označio brojevima): 1. ona i ja bismo bili srećni. U braku sa mnom ona bi celog života bila okružena dobrim ljudima i većim poštovanjem nego s tim čovekom. Najzad, ja ću biti činovnik, i to možda uskoro. 2. Uveren sam da mogu da ishranim svoju porodicu. Radiću, pisaću. A ukoliko sad i ne bude nikakvih pomilovanja, ipak će biti moguće da pređem u civilnu službu i dobijem 14. klasu što pre, da dobijem platu i, što je najglavnije, da mogu da objavljujem, makar incognito. Imaću novca. Na kraju krajeva, sve ovo ne mora da se desi odmah, a do određenog roka sve će se stvari srediti. Znate šta sam joj odgovorio i šta od nje molim? Evo šta: 3. da ona, pošto pre isteka korote za mužem, tj. pre trećeg septembra ne može da se uda, neka pričeka i neka onom ne daje definitivni pristanak. Ako se do septembra moja stvar ne sredi, onda, ako hoće, neka objavi veridbu. Složićete se, i kad bih ja prema njoj nečasno ili egoistično postupao, ne bih joj mogao naneti štetu molbom da pričeka do septembra. 4. Osim toga, ona me voli. Sirotica! Ona će se namučiti. Zar da ona sa svojim srcem i umom ceo život proživi u Kuznjecku, boga pitaj s kim? Ona je u položaju moje junakinje iz Bednih ljudi, koja se udaje za Bikova (kao da sam sebi prorokovao). Mili moj, pišem Vam sve ovo da biste svim silama svoga srca i duše dejstvovali u moju korist. Uzdam se u Vas kao u brata! Inače ću doći do očajanja! Zašto će mi onda život! Kunem Vam se da ću onda učiniti nešto definitivno! Preklinjem Vas, anđele moj! A ako Vam kadgod bude potreban čovek koji 5. će za Vas trebati da pođe u vatru i vodu, onda je taj čovek već spreman, to sam ja, a ja ne napuštam one koje volim ni u nesreći ni u nevolji i to sam dokazao! I zato, anđele moj, četvrta molba. Tako Vam bog pomogao, ne časeći časa, napišite 6. joj u Kuznjeck pismo i napišite joj što jasnije i tačnije u čemu su sve moje nade. Naročito ako ima šta pozitivno u smislu promene moje sudbine, onda joj o tome napišite sve pojedinosti, i ona će ubrzo izaći iz očajanja, steći sigurnost i nada će je preporoditi, napišite joj celu istinu i samo istinu. Najvažnije je da to bude što podrobnije. Ako ne znate kako da joj napišete, onda je 7. to veoma lako. Evo ovako: F. M. mi je izručio Vaš pozdrav (ona Vas uvek pozdravlja i želi Vam sreću), pa kako znam da se veoma interesujete za sudbinu F. M., hitam da Vas obradujem da ima takvih i takvih vesti i nada u pogledu njegove sudbine, itd. […]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:45 pm





M. M. Dostoje vskom

Semipalatinsk, 24. marta 1856. [...] Ona piše da me voli više nego išta na svetu, da je mogućnost da se uda za drugog samo pretpostavka, ali pita
šta da radi i moli me da je u ovom kritičnom trenutku ne ostavim bez saveta. Ta vest me porazila kao grom. Ja sam rastrzan mučenjima. Šta da radim ako je potpuno zbune, šta će biti ako ona upropasti sebe time što bi sa svojim osećanjima i srcem pristala da se uda za nekog seljaka, glupana, činovnika radi parčeta hleba za sebe i sina, a ona bi to jedino zbog toga mogla da učini. A kako je strašno prodati sebe dok nosiš drugu ljubav u srcu! I kako bi strašno to bilo i meni, i to možda uoči samog preokreta u mojoj sudbini i njenog sređivanja na nov način. Jer ja sam dobio suviše nade da bih sad mogao da je izgubim. Kad-tad ću doći dotle da se moje stvari potpuno srede, a da mi je sad makar nešto da se sredi, pa bismo se spasli oboje! [. . .]


A. J. Vrange lu

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:45 pm






Semipalatinsk, 14. jula 1856.

[. . .] Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve do sada ne mogu da shvatim! Imao sam propusnicu do Barnaula, ali rizikovao sam i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali sam bio! I šta sad da Vam kažem? Ponavljam, zar se može šta opisati na parčetu papira! Video sam je! Kakva plemenita, kakva anđeoska duša! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se setila prošlosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava ovako da govorim ili nemam! Ali ona mi je rekla: „Ne plači, ne tuguj, ništa još nije odlučeno, ti i ja i niko više!“ To su tačno njene reči. Ni sam ne znam
kako sam proveo ta dva dana, bilo je to blaženstvo i muka neizdrživa! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Međutim, potpuno je verovatno da su ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodilo! Iz pisma u pismo ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega više voli nego mene. Ja neću dići ruke! Ne znam još šta će sa mnom biti ako ostanem bez nje. Propašćemo i ja i ona. Možete li da zamislite, najdraži prijatelju, šta čini i na šta se odlučuje ona, koja je neobično, bezgranično razumna! Ona ima 29 godina, obrazovana je, pametna, videla je sveta, poznaje ljudi, patila je, mučila se, bolesna je sve ove poslednje godine otkako je u Sibiru, tražila je...[12]sreću, svojevoljna je, jaka i...[13] spremna da se uda za mladića od 24 godine, Sibirca koji ništa nije video, ništa ne zna, jedva da ima neko obrazovanje, i jedva da je počeo da sklapa prvu misao o svom životu, dok ona preživljava možda svoje poslednje misli. On je beznačajna ličnost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez...[14] učitelja u sreskoj školi, koji ima izgleda (vrlo uskoro) na 900 rubalja plate. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar neće ona sebe i drugi put upropastiti? Kako se mogu složiti u životu takve razlike u naravima, tako različiti pogledi na život, različite potrebe? I zar neće on...[15] kasnije, kroz nekoliko godina, kad ona još ...[16] biti uzrok njene smrti! Šta će biti s njom u sirotinji, sa gomilom dece i osuđenom na Kuznjeck! Ko zna do čega može dovesti sukob koji ja neminovno predviđam u budućnosti, jer neka je on, pretpostavimo, i najidealniji mladić, ali još nije muževan čovek. A on ne samo što nije idealan nego.. ? Kasnije se svašta može dogoditi. Šta će biti ako on nju uvredi podlim prekorom...[17] da je ona računala na njegovu mladost, da je zbog svog sladostrašća upropastila njegov život i, tako mi boga, čisti, divni anđeo će morati to da otrpi! Šta? Zar se tako nešto ne može dogoditi? To ili nešto slično neizostavno se mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomažu ..
,[18] kida mi se srce. Želim joj više sreće nego sebi samom. Ja sam o svemu tome razgovarao s njom, tj. sve se ne može reći, već samo deseti deo. Ona je slušala i bila zbunjena. Ali kod žena osećanje nadjačava očiglednost zdravog razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja izmišljotina (neka joj bude), ona ga je branila (kao: nije on takav). Ni u šta je nisam ubedio, ali sam u njoj izazvao sumnju: ona je plakala i mučila se. Meni je bilo žao, a onda se potpuno okrenula meni sažalila se ona na mene! Kad biste samo znali kakav je to anđeo, prijatelju moj! Vi nju nikada niste dobro upoznali; to Vam je nešto što je u svakom trenutku na nov način originalno, trezveno, oštroumno, ali i, paradoksalno, beskrajno dobro, istinski plemenito vitez u ženskom ruhu. Ona ima viteško srce: ona će sebe upropastiti. Ona sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam rešio da njemu napišem o svemu, da mu iznesem svoj pogled na stvari u celini; jer se ona na rastanku svim srcem potpuno okrenula meni. S njim sam se sporazumeo: on je preda mnom plakao, ali on i ne zna ništa drugo osim da plače! Meni je bio jasan moj nezahvalni položaj; ako bih počeo da ih odgovaram i da im predskazujem budućnost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno izmišlja užase u budućnosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo. Napisao sam dugačko pismo njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im šta sve može da proizađe iz nejednakog braka. Dogodilo mi se isto što i Žil Blazu i Arhiepiskopu od Grenade, kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je odgovarala vatreno ga braneći, kao da sam ja njega napao. A on je baš onako kuznjecki i glupo shvatio da je on ličnost, i da sam ja njega uvredio svojom prijateljskom, bratskom molbom (jer je on taj koji me molio da budemo prijatelji i braća) da razmisli dobro šta postiže, neće li zbog svoje sreće upropastiti ženu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema određene perspektive u budućnosti, samo večita čama u Kuznjecku. Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je nju naoštrio protiv mene, naopako shvativši jednu moju misao i ubedivši je da je ta misao za nju uvredljiva. Napisao mi je psovački odgovor. Rđavog je srca, tako ja mislim! A ona posle prvih varnica već hoće da se miri, sama mi piše, opet je nežna, ljubazna, dok ja još nisam uspeo da se opravdam pred njom. Kako će se sve to završiti ne znam, ali ona će sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire. Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviču, govorim pred Vama kao pred bogom, njena sreća mi je preča od sopstvene. Sve ovo vreme sam kao lud u punom smislu te reči. Kod nas su bile smotre, i ja se, izmučen duševno i fizički, teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na duši i neće zarasti nikad. [. .
.] Imam još jednu veliku molbu za Vas. Tako Vam boga, tako Vam svetlosti nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme
da pati. Ako se već uda za njega, neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da položi ispit za učiteljsku grupu, takođe u Kuznjecku. U tom slučaju imao bi 900 rubalja. Ja još ne znam šta bi se za njega moglo učiniti, o tome ću Vam pisati. Za sada recite Gasfortu koju reč o njemu (kao o mladom čoveku, vrednom, divnom, sposobnom hvalite ga što god više možete, recite da ste ga poznavali, i da ne bi bilo loše da mu se da bolje mesto. [. ..] To je sve radi nje, samo radi nje. Da bar ne bude u sirotinji, a sve drugo kako god bude! [. . .]
A. J. Vrange lu

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:46 pm






Semipalatisk, 9. novembra 1856. god.

[...] Ja ni o čemu više ne mislim. Samo da je gledam, samo da je slušam. Ja sam nesrećni ludak! Ljubav u ovakvom obliku je bolest. Ja to osećam. Zapao sam u dugove zbog putovanja do nje (pokušao sam još jednom da odem, ali sam stigao samo do Zmijeva, nisam uspeo). Sada ću opet krenuti, uništiću sebe, ali šta me briga za to! Tako Vam Hrista, ne pokazujte ovo pismo mom bratu. Ja sam pred njim beskrajno kriv. On mi, jadnik, pomaže poslednjim snagama, a evo na šta ja trošim novac! Ja sam i od Vas molio ili da potonem ili da se zadovoljim. Odnosi između nje i mene su uvek isti. Svake nedelje pisma, duga, puna najiskrenije krajnje privrženosti. Ali često me u svojim pismima naziva bratom. Ipak, ona me voli. Samo to što sam se ja pojavio u Kuznjecku bilo je dovoljno da mi se opet skoro vrati. O, nemojte mi poželeti da napustim tu ženu i tu ljubav. Ona je svetlost mog života. Pojavila se u najtužnijem periodu moje sudbine i vaskrsla mi dušu. Čitavo moje biće vaskrslo je od toga što sam je sreo. Kad biste samo znali kakav je to anđeo, kakva duša! kakvo srce! Jadnica, ona podnosi tešku sudbinu! Živeti u Kuznjecku je užasno. Bori se da sina smesti u korpus (ja sam pismeno molio Sluckog za njega, i on je obećao da će učiniti sve što može), bori se da dobije pomoć i živi od mrvica koje joj šalje otac, živi tiho, skromno, tako da celom tom gradiću uliva poštovanje prema sebi. To je čvrst, snažan karakter. Njen brak sa onim (drugim) izgleda da je sasvim nemoguć. [. . .]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:46 pm






M. M. Dostoje vskom


Semipalatinsk, 22. decembra 1856. god.

[...] Mogu samo da ti kažem da se ja skoro sigurno ženim. A ukoliko se budem ženio, onda će svadba biti objavljena do polovine februara, tj. do poklada. Tako smo već odlučili ako se sve sredi i povoljno završi. I zato, jedini moj prijatelju, molim te i kumim bogom, ne tuguj zbog mene, ne sumnjaj i, što je najvažnije, ne pokušavaj da me odvratiš. Sve bi to već bilo kasno. Moja odluka je neizmenljiva, a i tvoj odgovor će doći možda kad sve već bude završeno. Ja znam smisao svih tvojih negodovanja, tvojih zamisli i saveta, sve je to krasno, ja verujem u tvoje dobro srce koje me voli; ali uprkos zdravom smislu tvojih saveta, oni će biti nekorisni. Uveren sam da ćeš ti reći da u trideset šest godina telo već traži mira, i da je teško sebi nametati kuluk. Na to ja neću da odgovori mi. Ti ćeš reći:
„Od čega ću ja da živim?“ To pitanje ima smisla, jer mene je, naravno, sramota, i ja ne mogu kao oženjen čovek da računam na to da ćeš me ti, na primer, izdržavati zajedno sa ženom. Ali znaj, jedini moj prijatelju, da je meni potrebno malo, sasvim malo da živim udvoje. Ja ti ništa ne pišem o Marji Dmitrijevnoj. To je takva žena kojoj po karakteru, po umu i srcu u hiljadu nećeš naći ravne. Ona zna da ja mogu da joj ponudim malo, ali takođe zna da mi nikada nećemo mnogo oskudevati; zna da sam ja pošten čovek i da ću joj pružiti sreću. [. . .]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:47 pm






M. M. Dostoje vskom

Semipalatinsk, 9. marta 1857. god. [. . .] Pripreme za put, oprema moja i njena (jer ona čak ni u onom najneophodnijem smislu nije baš bila bogata) i
to samo najnužnija oprema, može se reći sirotinjska oprema, putovanje preko 1500 vrsta u pokrivenim kolima (ona je slabog zdravlja, a mrazevi su i loši putevi, pa drukčije nije moguće) za koju sam platio okruglu sumu za četiri konja, svadba u Kuznjecku, mada i najskromnija, zakup stana, kućne potrepštine, kakav-takav nameštaj, posuđe u kući i u kuhinji sve je to odnelo toliko novca da je teško i shvatiti. U Kuznjecku skoro nikoga nisam poznavao. Ali ona me tamo upoznala sa boljim svetom, u kome je bila poštovana. Oca i majku su mi zastupali tamošnji načelnik policije i
njegova žena, dever i stari svat su takođe bili dosta pristojni ljudi, jednostavni i dobri, i ako se tome doda sveštenik i još dve porodice njenih poznanika, onda sam ti nabrojao sve goste na svadbi. Na povratku sam se zadržao u Barnaulu, kod jednog dobrog poznanika. Tu me je snašla nesreća: potpuno sam neočekivano dobio napad epilepsije koji je moju ženu smrtno preplašio, a mene ispunio tugom i depresijom. Doktor (učen i poslovan) rekao mi je, nasuprot svim ranijim lekarskim nalazima, da ja imam pravu padavicu, i da za vreme jednog od tih napada treba da očekujem da ću se ugušiti od spazme u grlu i da ću samo tako i nikako drukčije umreti. Ja sam sam izmolio tu otvorenost od doktora, zakleo sam ga u njegovo poštenje. Sve u svemu, on mi je savetovao da budem oprezan u vreme mladog meseca. (Bliži se vreme mladog meseca i ja očekujem napad.) Sada shvati, dragi moj, kakve mi se očajne misli vrzmaju po glavi. Ali zašto da govorim o tome! Možda još nije sigurno da imam pravu padavicu. Kad sam se ženio, ja sam potpuno verovao doktorima koji su me ubeđivali da su to prosto nervni napadi koji mogu da prođu kada promenim način života. Da sam pouzdano znao da imam pravu padavicu, ne bih se ženio. Radi svog spokojstva i da bih se posavetovao s pravim doktorima i preduzeo mere, meni je neophodno da što pre podnesem ostavku i preselim se u Rusiju, ali na koji način to učiniti? Pusta nada! Kad mi dozvole da štampam, kad zaradim novac, onda ću se i preseliti. [. ..] Moja žena se sada oporavila. Ona te moli da joj oprostiš što ti ovog puta ništa ne piše. Uskoro će ti pisati. Ona me ubeđuje da nije spremna da ti piše. Ona sve vas beskrajno voli. Sve vas je volela i pre, kada sam joj ja (‘54. godine) čitao svako vaše pismo i kad je znala sve pojedinosti o vama. Ona te, na osnovu mojih priča, neobično poštuje i stalno mi tebe ističe za primer. To je dobro i nežno stvorenje, pomalo hitra, brza, vrlo osetljiva; život koji je proživela ostavio je bolne tragove u njenoj duši. Prelazi u njenim osećanjima su brzi do nemogućeg, ali ona nikad ne prestaje da bude dobra i plemenita. Ja nju mnogo volim i ona mene, pa zasad sve teče pristojno.
[...] U budućnost nekako slepo verujem. Samo kad bi mi bog dao zdravlja. Čudna je to stvar: iz svoje teške nesreće i iskustva izneo sam neobičnu vedrinu i samouverenost. Možda je to i loše. Daj bože da imam dovoljno razuma da ne budem suviše samouveren. Ali ne brini i ne tuguj zbog mene. Sve će se okrenuti na dobro. [...][19]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:47 pm








ZIMSKE BELEŠKE O LETNJIM UTISCIMA

1863.



GLAVA I

UMESTO PREDGOVORA


Već toliko meseci me neprestano nagovarate, prijatelji moji, da vam što pre opišem svoje utiske o inostranstvu, i ne sluteći da me svojom molbom prosto dovodite u nepriliku. Šta da vam pišem? Šta da vam ispričam novo, što još nije poznato i već nije ispričano? Kome od vas Rusa (tj. onih koji bar čitaju časopise) Evropa nije dvaput bolje poznata od Rusije? Kazao sam dvaput iz učtivosti, a sigurno je i deset puta. A zatim, pored ovih opštih primedbi, vi dobro znate da nemam ništa naročito da vam pričam, a još manje da sistematski opisujem, jer ništa sistematski nisam ni video, a ako sam ponešto i video, nisam stigao da razgledam.
Bio sam u Berlinu, Drezdenu, Visbadenu, u Baden-Badenu, Kelnu, Parizu, u Londonu, Lucernu, Ženevi, u Đenovi, Firenci, Milanu, Veneciji i u Beču. U ponekom od tih mesta i dvaput, i sve sam to obišao za dva i po meseca! A zar se može nešto razgledati kako treba kad se za dva i po meseca pređe toliki put?
Sećate se da sam plan svog putovanja sastavio još ranije u Petrogradu. Nikada nisam bio u inostranstvu, a vuklo me je nešto tamo još od najranijeg detinjstva, još onda kad sam u duge zimske večeri, ne znajući da čitam, slušao otvorenih usta, obamirući od ushićenja i straha, dok su moji roditelji čitali pred odlazak na spavanje romane En Retklif, od kojih sam posle u snu buncao kao u groznici.
I najzad sam se oteo i otišao u inostranstvo, u četrdesetoj godini života, i želeo sam, naravno, ne samo da što bolje razgledam, već da vidim sve, apsolutno sve, bez obzira na kratak rok. Pored toga, nisam uopšte bio sposoban da hladnokrvno biram mesta boravka. Gospode bože, koliko sam očekivao od tog putovanja! „Neka i ne razgledam ništa detaljno“, mislio sam, „ali ću zato sve videti, svud ću pomalo biti, pa će se iz svega što sam video iskristalisati neka celina, neka opšta slika. Celu ’zemlju svetih čudesa’ videću odjednom iz ptičje perspektive, kao obećanu zemlju gledanu sa planine. Jednom rečju, dobiću neki nov, divan i snažan utisak.“ Šta ja sada, sedeći kod kuće, najviše žalim sećajući se svog letnjeg putovanja? Ne to što nisam detaljno razgledao, već što sam se gotovo svuda vrlo malo zadržavao, a u Rimu, na primer, nisam ni bio. A u Rimu bih možda propustio i ne bih video papu. Sve u svemu, obuzela me je neka neodoljiva želja za novim, za promenom mesta, za opštim, sintetičkim, panoramskim utiscima iz perspektive.
A šta sad vi, posle ovih priznanja, očekujete od mene? Šta da vam ispričam? Šta da vam opišem? Panoramu, perspektivu? Nešto iz ptičjeg leta? A možda ćete mi baš vi prvi reći da sam visoko uzleteo. Osim toga, ja sebe smatram za svesnog čoveka, i uopšte ne bih hteo da lažem čak ni kao putnik. A ako počnem da vam slikam i opisujem makar samo panoramu, neminovno ću slagati, ne zato što sam putnik, već prosto zato što u mojim prilikama nije moguće ni lagati. Pomislite i sami: Berlin je, recimo, ostavio na mene sasvim kiseo utisak, a proveo sam u njemu samo dan i noć. I ja sad znam da nisam pravedan prema Berlinu, i ne da ne bih smeo da tvrdim kako ostavlja kiseo utisak, već bar nakiseo, a ne prosto kiseo.
A kako je došlo do moje nesrećne greške? Nesumnjivo zato što sam ja, bolesnik koji pati od jetre, jurio dva dana i dve noći železnicom kroz kišu i maglu, sve do Berlina, a kad sam doputovao, neispavan, žut, umoran, sav izlomljen, odjednom sam opazio da Berlin neverovatno liči na Petrograd. Iste ulice prave kao strela, isti mirisi, isti... Uostalom, neću valjda nabrajati! „Eh, bože moj!“ pomislio sam. „Zar je vredelo mučiti se dva dana i dve noći u vagonu da bih video ono isto od čega sam pobegao?“ Čak mi se ni lipe nisu svidele, a za njihovo održavanje Berlinac će žrtvovati sve što mu je najdraže, možda čak i svoj ustav. A šta bi Berlincu moglo da bude draže od ustava? Osim toga, Berlinci, svi bez izuzetka, izgledali su takvi Nemci da sam ja, ne razgledaši čak ni freske Kaulbaha (o, užasa!), brže- bolje pobegao u Drezden, duboko ubeđen da se na Nemca treba posebno naviknuti, i da ih nenaviknut čovek teško
može podneti u velikim masama.
A u Drezdenu sam se, opet, ogrešio o Nemice; tek što sam izišao na ulicu, odjednom mi se učinilo da nema ničeg odvratnijeg od tipa drezdenske žene, i da bi se sam pesnik ljubavi, Vsevolod Krestovski, najubeđeniji i najveseliji od ruskih pesnika, potpuno ovde izgubio, pa čak možda i posumnjao u svoj dar i poziv. Ja sam, naravno, ovog trenutka osetio da govorim gluposti, i da on ni pod kakvim okolnostima ne bi mogao da posumnja u svoj talenat. Nakon dva sata sve mi je postalo jasno: kad sam se vratio u svoju sobu u hotelu i isplazio jezik pred ogledalom, uverio sam se da je moja ocena drezdenskih dama slična najgoroj kleveti. Jezik mi je bio žut, i ništa dobro nije obećavao... „I zar je moguće da čovek, car prirode, toliko zavisi od sopstvene jetre?“ pomislio sam. „Kakva niskost!“
Sa tako utešnim mislima krenuo sam za Keln. Priznajem da sam mnogo očekivao od katedrale; sa strahopoštovanjem sam je crtao još u mladosti, kada sam učio arhitekturu. Ali kad sam posle mesec dana, pri povratku iz Pariza, prošao kroz Keln i ponovo je video, umalo je nisam „na kolenima molio za oproštaj“ zato što prvi put nisam mogao da shvatim njenu lepotu, baš kao što je nekad Karamzin, iz istog razloga, pao na kolena pred Rajnskim vodopadom. Pa ipak, prvi put mi se katedrala uopšte nije svidela; učinila mi se kao neka čipka, prosto čipka i samo čipka, galanterijska stvar, slična pritiskivaču za hartiju na pisaćem stolu, od sedamdeset hvati visine.
„Veličanstvenog vrlo malo“, došao sam do zaključka, isto onako kao što su naši dedovi ocenili Puškina: „I suviše lako“, kažu, „piše, a malo uzvišenog.“ Mislim da su na moj prvi sud uticale dve stvari: kao prvo, kolonjska voda. Žan Marija Farina nalazi se odmah uz katedralu, i ma u kom hotelu odseli, ma kako bili raspoloženi, ma koliko se krili od svojih neprijatelja, pogotovo od Žan Marije Farine, njegovi će vas zastupnici obavezno naći i onda: „Eau de cologne ou la vie!“[20] Ne mogu nekako baš tačno da tvrdim da li baš tim rečima viču: „Eau de cologne ou la vie!“, ali ko zna možda baš tako. Druga stvar zbog koje sam se naljutio i nepravedno postupio bio je novi kelnski most. Most je, naravno, divan, i grad se s pravom ponosi njime; ali meni se učinilo da se ipak i suviše ponosi. I naravno, odmah sam se naljutio. Osim toga, onaj skupljač groševa pri ulazu na predivni most nije smeo da uzima od mene tu sasvim umesnu carinu, kao da me kažnjava za neku meni nepoznatu grešku. Ne znam, ali mi se učinilo da se Nemac kočoperi. „Sigurno se dosetio da sam stranac, i to baš Rus“, pomislio sam. Njegove oči samo što nisu govorile: „Vidiš li naš most, jadni Rujo, i eto, ti si crv pred našim mostom i pred svakim nemačkim čovekom, zato što nemaš takav most.“ Priznaćete i sami da je to uvredljivo.
Naravno, Nemac to uopšte nije rekao i možda mu to ni na pamet nije palo, ali svejedno: ja sam tada bio tako ubeđen da je on baš to hteo da kaže, i konačno mi je prekipelo: „Dođavola“, mislio sam, „i mi smo izmislili samovar... imamo novine... kod nas se prave stvari za oficire... kod nas...“ Jednom rečju, naljutio sam se, i pošto sam kupio flašicu kolonjske vode (jer se od toga nisam mogao spasiti), odmah sam odjurio za Pariz, u nadi da će Francuzi biti mnogo umiljatiji i zanimljiviji. Sada vidite i sami: da sam prisilio samog sebe i ostao u Berlinu ne dan, već nedelju, u Drezdenu isto tako, u Kelnu bar tri dana, ili makar dva, ja bih sigurno drugi, treći put pogledao na sve pomenute stvari drugim očima i stekao bih lepšu predstavu o njima. Čak i sunčev zrak, najobičniji sunčev zrak, mnogo bi tu značio. Da je sijalo sunce nad katedralom, kao što je sijalo kad sam drugi put došao u Keln, ja bih sigurno to zdanje video u pravoj svetlosti i lepoti, a ne kao što sam ga video onog sumornog i nešto kišovitog jutra, koje je u meni moglo izazvati samo plamen uvređenog patriotizma. Doduše, to uopšte ne znači da se patriotizam rađa samo po lošem vremenu. Vidite, dakle, dragi prijatelji, za dva i po meseca ne može se razgledati sve kako treba, i ja vam ne mogu dati precizna obaveštenja. I nehotice ću ponekad morati da govorim neistinu, i zato...
Ali vi me ovde prekidate. Vi kažete da vam sad i nisu potrebni tačni podaci, da ćete ih, ako ustrebaju, naći u Rajnhardovom bedekeru, i da bi, naprotiv, bilo dobro kada svaki putnik ne bi trčao za apsolutnom tačnošću (koju skoro nikad nije u stanju da postigne), već za iskrenošću kad se ne bi bojao i ponekad ne bi prećutao neki svoj lični utisak ili doživljaj, makar mu i ne doneo veliku slavu, i kad ne bi prema poznatim autoritetima proverio svoje zaključke. Jednom rečju, vama su potrebna samo moja lična, ali iskrena posmatranja i zapažanja.
Ah, uzvikujem ja, vama, dakle, treba obično brbljanje, ovlašne skice, letimični lični utisci. Na to pristajem, i odmah ću to uraditi uz pomoć svog notesa. I potrudiću se da budem prostodušan, koliko god mogu. Samo vas molim, upamtite da će možda mnogo od ovoga što ću vam sad pisati biti pogrešno. Nemoguće je pogrešiti, na primer, da u Parizu postoji Notr-Dam i Bal-Mabij. Naročito su ovu poslednju činjenicu toliko puta posvedočili svi Rusi koji su pisali o Parizu, da u to ne treba više sumnjati. U tome, možda, ni ja neću pogrešiti, mada, strogo gledano, ne mogu ni za to da garantujem.
Jer, kaže se, recimo, da je nemoguće boraviti u Rimu a ne videti crkvu Svetog Petra. A zamislite, ja sam bio u Londonu a nisam video crkvu Svetog Pavla. Zaista je nisam video. Crkvu Svetog Pavla nisam video! Ono, doduše,
ima razlike između crkava Svetog Petra i Svetog Pavla, ali to ipak nije lepo od jednog putnika. Eto vam prvog mog doživljaja koji mi ne služi na čast; naime, ja sam je video izdaleka, na jedno dvesta hvati razdaljine, ali sam žurio u Pentonvil, odmahnuo rukom i prošao pored nje. Ali na stvar, na stvar! I znate šta: nisam ja samo putovao i gledao iz ptičje perspektive. A „iz ptičje perspektive“ ne znači s visine. To je arhitektonski termin, kao što znate. Ja sam ceo mesec, izuzev osam dana provedenih u Londonu, proživeo u Parizu. Napisaću vam zato nešto o Parizu, jer sam taj grad ipak bolje razgledao nego crkvu Svetog Pavla ili drezdenske dame. Dakle, počinjem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:48 pm







GLAVA II

U VAGONU


„Francuz nema zdravog razuma, a kad bi ga imao, smatrao bi to za svoju najveću nesreću.“ Ovu frazu je još prošlog veka napisao Fonvizin[21] i, bože moj, kako ju je veselo napisao. Kladio bih se da mu je srce igralo od zadovoljstva kad ju je sastavio. I, ko zna, možda smo je svi mi posle Fonvizina, tri-četiri naraštaja jedan za drugim, čitali sa veselom nasladom. Sve slične fraze koje šibaju strance, čak i danas imaju za nas Ruse nečeg neobično prijatnog. Naravno, u najdubljoj tajnosti, tajno čak i od nas samih, oseća se u tome neka osveta za nešto ružno u prošlosti. To osećanje, istina, nije lepo, ali sam odnekud ubeđen da postoji skoro kod svakog Rusa. Mi, naravno, grdimo druge ako nas za to osumnjiče, i tu se uopšte ne pretvaramo; mislim čak da je i sam Bjelinski[22] u tom pogledu bio potajni slovenofil. Sećam se, nekad, pre petnaest godina kad sam se znao sa Bjelinskim sećam se sa kakvim se strahopoštovanjem, koje je već bilo nenormalno, sav tadašnji kružok klanjao pred Zapadom, to jest prvenstveno pred Francuskom. Tada je Francuska bila u modi bilo je to osamsto četrdeset šeste godine. I ne samo da su se obožavala imena kao, na primer, Žorž Sand, Prudon i druga, ili poštovala takva kao Luj Blan, Ledri-Rolen itd., već su prosto i kojekakvi balavci, najništavniji ljudi, bili na visokom glasu. I od njih se očekivalo da nečim velikim posluže budućem čovečanstvu. O nekima od njih govorilo se posebnim šapatom strahopoštovanja... I znate šta? Čitavog svog života nisam sreo zagriženijeg Rusa nego što je bio Bjelinski, mada je, pre njega, samo Čaadajev[23] tako smelo, a katkad i slepo kao i on, negodovao na mnogo štošta što je naše zavičajno i, verovatno, prezirao sve što je rusko. Ja se sada po izvesnim činjenicama svega toga prisećam i sve to shvatam. I, ko zna, možda ova uzrečica Fonvizinova ni Bjelinskom ponekad nije izgledala mnogo skandalozna. Ima trenutaka kad se i najlepše i prirodno tutorstvo ne sviđa baš mnogo. Samo, boga radi, nemojte pomisliti da voleti domovinu znači grditi strance, i da ja baš tako mislim. Ja uopšte tako ne mislim, niti imam nameru da tako mislim naprotiv... Žao mi je samo što sad nemam vremena da to detaljnije objasnim.
Uzgred rečeno, da vas pitam: ne mislite, valjda, da sam, umesto Pariza, zagazio u rusku literaturu? Ili da možda pišem kritički ogled? Ne, ja to samo onako, iz dokolice.
Po mojoj putničkoj knjižici ispada da ja sad sedim u vagonu i spremam se sutra u Ajdkunen, to jest na svoj prvi utisak u inostranstvu, i čak mi svaki čas srce uzdrhti. Eto, najzad ću videti Evropu, ja, koji sam o njoj naprazno sanjao skoro četrdeset godina, ja, koji sam još od šesnaeste najozbiljnije, kao Njekrasovljev Bjelopatkin u Švajcarsku hteo da bežim, ali nisam pobegao i, gle sad, i ja najzad putujem u „zemlju svetih čuda“, u zemlju tolikih svojih dugih čežnji i očekivanja i tako upornih verovanja.
„Gospode, kakvi smo ti mi Rusi?“ sinulo mi je tog trenutka kroz glavu, u tom istom vagonu. Da li smo mi zaista Rusi? Zašto Evropa, ma ko mi bili, ima na nas tako snažan, tako volšeban, privlačan uticaj? Ja ne govorim o onim Rusima koji su tamo u Evropi ostali, već o onim običnim, čije je ime pedeset miliona, i koje nas sto hiljada ljudi do sada najozbiljnije ni za šta nismo smatrali, koje naši mudri satirični časopisi još i danas ismevaju što ne briju brade. Ja sad govorim o našoj privilegovanoj grupici, jer se apsolutno sav naš razvitak, nauke, umetnosti, građanskih prava, humanizma, sve je otuda, iz iste „zemlje svetih čuda“! Jer je sav naš život, od najranijeg detinjstva, tekao na evropski način. Da li je iko od nas mogao da se odupre tom uticaju, pozivu, pritisku? Kako to da nismo potpuno postali Evropljani? A da nismo postali sa time će se, mislim, svi složiti, jedni sa radošću, a drugi, naravno, sa zlobom, zato što nismo dorasli za preporod. To je već druga stvar. Ja govorim samo o činjenici da se nismo preporodili ni pod tako neodoljivim uticajem, i ne mogu da razumem taj fakat. Ta nisu nas, valjda, dojkinje i dadilje sačuvale od tog
preporoda!
Uostalom, zaista je i smešno i žalosno pomisliti: možda ne bismo imali Puškina da nije bilo Puškinove dadilje Arine Rodionovne. To je glupost! Zar nije glupost? A šta ako zaista nije glupost! Evo i sad mnogu rusku decu odvode na vaspitanje u Francusku; i šta ćemo ako su odveli tamo i nekog novog Puškina, koji tamo od kolevke neće imati ni Arine Rodionovne ni ruskog jezika? A zar Puškin nije bio Rus! On, plemić, osetio je Pugačova[24] i proniknuo je u njegovu dušu, i to još onda kad niko ni u šta nije pronicao. On, aristokrata, nosio je u svojoj duši Bjelkina. On se svojom snagom umetnika uzdigao iz svoje sredine, i u Onjeginu joj je, sa gledišta narodnog duha, strogo sudio. To je prorok i duh koji predskazuje! Postoji li zaista neko organsko sjedinjavanje čovečjeg duha i rodne grude, da se od nje nikako nije moguće otkinuti, a ako se i odrodiš, ipak ćeš se nazad vratiti? Jer nije nam valjda slovenofilstvo s neba palo! I mada se ono kasnije ukalupilo u moskovsku koncepciju, ipak je osnova te zamisli šira od moskovske formule, i možda mnogo dublje prodire u nečija srca nego što se to na prvi pogled čini. Pa i kod samih Moskovljana je, možda, šire i dublje od njihove spoljne formule.
Jer, mnogo je teško čoveku da se odmah jasno izrazi, čak i pred samim sobom. Poneka dugotrajna i snažna misao ni u toku tri pokolenja ne može da se izrazi, tako da ponekad ispadne nešto ni nalik na početak!
I eto, sve te dokone misli su me i nehotice zaokupljale pred Evropom, u vagonu, doduše unekoliko iz dosade i dugog vremena. Jer treba biti iskren! Do sada su uvek kod nas o takvim stvarima mislili samo oni koji nemaju drugog posla. Ah, kako je dosadno sedeti dokon u vagonu, isto onako kao što je kod nas u Rusiji dosadno bez svog posla živeti. Iako te vozaju i brinu se o tebi, iako te ponekad tako uljuljkuju da ti se čini da se ništa lepše ne može poželeti, ipak te obuzima neka seta, tuga, i baš zato što ništa ne radiš, zato što se već i suviše drugi brinu o tebi, a ti sediš i čekaš kad ćeš već jednom stići. Ponekad bih zaista hteo da iskočim iz voza. Pa neka bude gore, neka se i umorim zato što nisam navikao, neka i padnem. Ništa ne mari! Zato sam, svojim nogama idem, zato sam našao sebi posao i sam ga obavljam; i ako se desi da se vagoni sudare i isprevrću, neću bar sedeti zaključan i skrštenih ruku, i za tuđu krivicu plaćati svojim rebrima...
Bog zna šta sve besposlenom čoveku neće na pamet pasti!
A međutim se već smrkavalo. Po vagonima su počeli da pale svetiljke. Naspram mene sedeli su muž i žena, već u godinama, spahije i, činilo se, dobri ljudi. Žure u London na izložbu, samo na nekoliko dana, a porodicu su ostavili kod kuće. Desno od mene sedi Rus koji već deset godina živi u Londonu i radi u nekom trgovačkom preduzeću; došao je samo na dve nedelje poslom u Petrograd, i izgleda kao da je sasvim izgubio osećanje tuge za domovinom. S leva mi sedi čistokrvni Englez, riđ, sa engleskim razdeljkom, usiljeno ozbiljan. U toku čitavog puta ni sa kim od nas nije ni na jednom jeziku ni reč progovorio; danju je bez predaha čitao neku knjižicu, štampanu onim najsitnijim engleskim slogom, koji samo Englezi mogu da trpe i još da ga hvale kako je prijatan; a u deset sati uveče odmah je skidao čizme i navlačio papuče. Verovatno je tako navikao da živi celog života, i nije hteo da menja svoje navike ni u vagonu.
Ubrzo su svi zadremali; zviždanje i kloparanje voza izazivalo je kod svih neki neodoljivi dremež. Ja sam sedeo, mislio, mislio, i ni sam ne znam kako sam najzad došao do toga „da Francuz nema pameti“ ono čime sam i počeo glavu. A znate li da me nešto podbada da vam još pre nego što stignemo do Pariza kažem svoja vagonska razmišljanja; prosto iz humanih pobuda: meni je bilo dosadno u vagonu, pa neka sad i vama bude dosadno. Uostalom, mnoge čitaoce treba od ovog zaštititi zato ću ja sva svoja razmišljanja uneti u posebnu glavu i nazvaću je suvišnom. Vi se malo pomučite s njom, a drugi je kao suvišnu mogu izbaciti. Sa čitaocima se treba ponašati pažljivo i savesno, a s prijateljima se može i intimnije. Dakle:

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:49 pm







GLAVA III

I POTPUNO SUVIŠNA


To, uostalom, i nisu bila razmišljanja, već više neka posmatranja, proizvoljno sanjarenje, čak i fantaziranje „o ovome, onome, a najviše ni o čemu“. Prvo i prvo, otišao sam u starinu i zamislio se o čoveku koji je stvorio gore navedeni aforizam o francuskom razumu, i tako sam sasvim bez razloga dugo razmišljao o tom aforizmu. Za svoje vreme taj čovek je bio veliki liberal. Ali, iako je, bog bi znao zašto, celog svog veka vukao na sebi francuski kaftan, puder i špadu pozadi, kao obeležje svog viteškog porekla (koje kod nas uopšte nije ni postojalo) i za zaštitu svoje lične časti u Potemkinovom predsoblju, ipak, čim je promolio nos u Evropu, odmah je počeo da se brani od Pariza svim biblijskim tekstovima i zaključio „da Francuz nema pameti“, a kad bi je imao, smatrao bi to za svoju najveću nesreću. Uzgred da kažem, ne mislite valjda da sam poveo reč o špadi i somotskom kaftanu kako bih prekorio Fonvizina? Ni govora! Nije valjda mogao da obuče sukneni gunj, i to u ono vreme, kad još i sad poneka gospoda, iako nastoje da budu pravi Rusi i da se sjedine s narodom, ipak nisu obukla gunjeve, već su izmislila za sebe neko operetsko odelo, maltene ono u kome izlaze na scenu u ruskim narodnim operama. Ruslani zaljubljeni u svoje Ljudmile, koje nose starinske ukrase na glavi. Da, tada je bar francuski kaftan bio razumljiviji narodu: „Odmah se vidi gospodin, ne može gospodin ići u gunju.“ Nedavno sam čuo kako je neki savremeni spahija, da bi se sjedinio s narodom, počeo da nosi rusku odeću, i uobičajio je da u njoj i na skupove ide: a seljaci, čim ga vide, govore među sobom: „Zašto se vuče među nama ova maškara?“ I tako spahiji nije pošlo za rukom da se sjedini s narodom.
A ne rekao mi je drugi gospodin ja ni u čemu neću popustiti. Namerno ću brijati bradu, i, ako treba, i frak ću nositi. Radiću svoj posao i ničim neću pokazati da hoću da se sprijateljim sa njima. Biću domaćin, biću tvrdica i račundžija, i, ako treba, čak ću ih pritegnuti i cediti. Više će me poštovati. Jer, najglavnije i jeste da se još u početku stekne istinsko poštovanje.
„Ah, dođavola“, pomislio sam, „kao da spremaju pohod protiv tuđina. Pravi vojni savet.“
Da rekao mi je treći, uostalom vrlo dobar gospodin ja se tamo negde upišem u seljake i odjednom mene na opštinskom zboru osude na batine! Šta će onda sa mnom biti?
„Pa nek te i išibaju“, prohtelo mi se odjednom da kažem, ali nisam rekao zato što sam se uplašio. Šta je to, zašto se mi još uvek bojimo da kažemo izvesne svoje misli? „Pa neka“, mislio sam, „neka te i istuku, šta mari? Takve obrte u životu profesori estetike nazivaju tragičnim i ništa više. Zar samo zbog toga da živim otuđen od svih? A ne, ili treba živeti zajedno, sa svima u svemu, ili sam za sebe, onda sasvim otuđen. Osim toga, ljudi su i gore stvari trpeli, i to slabe žene i deca.“
Ta manite, molim vas, kakve sad žene i deca povikao bi moj protivnik išibali bi mene seljaci ni za šta, zbog neke krave što je u tuđu baštu upala; a za vas je to već opšta stvar.
Ono, zaista, smešno je, i sama je stvar smešna, prljava, ne želi čovek da uprlja ruke. I govoriti čak o tome je nepristojno. Nek svi u zemlju propadnu! Neka ih sve šibaju, ali ne mene! Šta se to mene tiče, ne šibaju mene! A što se mene tiče, ja sam, vidite, spreman da jemčim čime god hoćete za seljačku presudu; ni jednu jedinu šibu ne bi dosudila mom sagovorniku, čak i kad bi bilo moguće izvršiti nad njim opštinsku presudu: „Njega ćemo, braćo, kazniti novčano, zato što je gospodin čovek. Nije navikao. A kod nas seljaka sedalo i jeste za to da ga šibaju“, odlučio bi skup rečima starešine iz jedne Ščedrinove gubernijske slike!
Nazadnjaštvo! uzviknuće neko ko ovo pročita. Brani batinanje! (Bogami, neko će iz ovoga zaključiti da ja branim telesnu kaznu!)
Ali, molim vas, o čemu vi govorite? reći će drugi. Počeli ste o Parizu a prešli na šibe. Gde je tu Pariz?
Ama šta je to dodao bi treći vi pišete o stvarima koje ste nedavno čuli, a putovali ste, međutim, letos. Kako ste mogli još tada, u vagonu, o svemu tome da mislite?
E, na to zaista nije lako odgovoriti kažem ja ali, dozvolite, ovo su zimske uspomene o letnjim utiscima. A pošto su zimske, onda se u njih uplelo i nešto zimsko. Osim toga, primičući se Ajdkunenu, razmišljao sam o čitavom našem životu u otadžbini, koji sam ostavljao zbog Evrope, i sećam se da su neka moja razmišljanja bila u tom duhu. Razmišljao sam naročito o temi kako je na nas u raznim vremenima uticala Evropa, kako je stalno navaljivala sa svojom civilizacijom nama u goste a koliko smo se mi civilizovali i koliko nas tačno do sad ima na broju civilizovanih? Sada i sam vidim da je sve ovo skoro nepotrebno i suvišno. Ali ja sam vas upozorio da će cela glava biti suvišna. A, uzgred rečeno, gde sam ono stao? Ah da, kod francuskog kaftana. Od njega je i počelo!
Eto, jedan od tih francuskih kaftana napisao je tada Brigadira. Brigadir je za ono vreme bio izvanredna stvar i izazvao je neobičan efekat. „Umri, Denise, ništa bolje nećeš napisati“, govorio je sam Potemkin. Svi kao da su se trgli iz dremeža. Zar je i tada nastavio sam svoja proizvoljna razmišljanja već dosadilo ljudima da ništa ne rade i da žive pod tuđim rukovodstvom? Ja ne govorim samo o tadašnjem francuskom rukovođenju, već hoću uzgred da kažem kako smo mi veoma lakoveran narod i da sve to kod nas dolazi od naše dobrodušnosti. Sedimo, na primer, svi mi bez ikakvog posla, i odjednom nam se učini da je neko nešto rekao, nešto uradio, da je i kod nas nešto zamirisalo našim duhom, da se našao i za nas posao onda svi poletimo, i potpuno smo uvereni: eto sad počinje. Muva proleti, a mi već mislimo da su proveli slona. Neiskustvo mladosti, a i glad pored toga. To je kod nas počelo još pre Brigadira, tada još, naravno, u mikroskopskoj razmeri i stalno se do danas ponavlja: našli smo posao za sebe i cičimo od ushićenja. Zacičati i arlaukati od ushićenja to je kod nas najvažnija stvar, a posle dve godine svi se razilazimo pokunjeni. Ali ne umaramo se, makar i sto puta počinjali.
Što se tiče tuđeg rukovođenja, u Fonvizinovo vreme skoro niko u masi nije ni posumnjao da je to najsvetije, najevropskije rukovođenje, i najmilije tutorstvo. Doduše, i sad je malo onih koji u to sumnjaju. Čitava naša krajnje progresivna partija silno se zalaže za tuđe rukovođenje. A tada, o, tada se toliko verovalo u svako rukovođenje da je čudno kako nismo pomerali planine s mesta, i kako to da naše alaunske visoravni, pargolovski vrhovi i valdajski visovi još stoje tamo gde su i bile. Istina, jedan tadašnji pesnik pominjao je jednog junaka koji:


i koji:
legne na planinu, a planina puca, rukom kule pod oblake baca.
Ali, to je, izgleda, bila samo metafora.
Uzgred da kažem, gospodo, ja govorim sada samo o literaturi, i to upravo o lepoj književnosti. Hoću po njoj da proverim postepeni i blagotvorni uticaj Evrope na našu otadžbinu. Naime, kakve su se knjige tada (pre Brigadira i u njegovo vreme) izdavale i čitale, nije moguće zamisliti bez izvesne radosti i oholosti s naše strane! Mi imamo sad jednog divnog pisca, ponos našeg doba, nekakvog Kuzmu Prutkina. Sav njegov nedostatak je njegova neshvatljiva skromnost, do sada još nije izdao svoja celokupna dela. Ali je objavio, još davno, u „Savremeniku“, u odeljku razno, Zapise mog dede. Zamislite šta je sve mogao da zapiše taj debeli, sedamdesetogodišnji deda iz Katarininog doba, koji je prošao sito i rešeto, bio na dvorskim banketima i u bici kod Očakova, i kad se vratio u svoju domovinu, latio se da piše uspomene? Sigurno je mnogo štošta interesantno imao da zapiše. Šta samo nije video taj čovek! I evo, kod njega je sve u ovakvim anegdotama:
„Oštroumni odgovor kavaljera de Monbazona. Jednom je neka mlada i vrlo privlačna devojka u prisustvu kralja hladnokrvno upitala kavaljera de Monbazona: ,Gospodine, šta je o šta prikačeno: pas o rep ili rep o psa?’ Na ovo je de Monbazon, budući veoma vešt u odgovaranju, bez trunke zbunjenosti, čak naprotiv, sasvim spokojnim glasom odgovorio: ,Gospođice, uhvatiti psa za rep kao i za glavu nikome nije zabranjeno.’ Ovaj odgovor je tom kralju pričinio veliko zadovoljstvo i taj kavaljer nije ostao bez nagrade.“
Vi mislite da je to izmišljotina, budalaština, da takvog dede nikad nije ni bilo na svetu? A ja vam se kunem da sam lično, kad mi je bilo deset godina, čitao jednu knjižicu iz Katarininog vremena, i u njoj sam pročitao sledeću anegdotu. Još tada sam je naučio napamet toliko mi se dopala i nisam je više nikad zaboravio:
„Oštroumni odgovor kavaljera de Rogana. Poznato je da je kavaljeru de Roganu užasno zaudaralo iz usta. Kad je jednom bio prisutan buđenju princa de Kondea, ovaj mu reče: 'Odmaknite se, kavaljeru de Rogane, jer od vas veoma ružno zaudara.’ Na ovo je kavaljer de Rogan odmah odgovorio: ’He zaudara to od mene, milostivi prinče, već od vas,
jer vi tek ustajete iz postelje’.“
I sad zamislite tog spahiju, starog ratnika, možda bez ruke, sa starom spahinicom, sa stotinom slugu, sa decom Mitrofanuškama, koji subotom ide u kupatilo i pari se do besvesti, i on, s naočarima na nosu, važno i svečano čita, razgovetno i polako, slične anegdote i veruje da je to vrlo važna stvar, maltene službena dužnost.
Kako je naivno bilo tadašnje verovanje u korist i neophodnost sličnih vesti iz Evrope! „Poznato je“, kaže, „da je kavaljeru de Roganu ružno zaudaralo iz usta“... Kome je poznato, zašto je poznato, i ko bi uopšte poželeo to da dozna? Ali, slična slobodoumna pitanja nisu zbunjivala dedu. On je s detinjom verom smatrao da je ta „zbirka opštih reči“ poznata na dvoru, i to je za njega bilo dosta.
Da, naravno, tada smo lako usvajali Evropu, razume se fizički. Ali moralno usvajanje nije išlo bez biča. Obuli bi svilene čarape, natukli perike, opasali špade i gotov Evropejac. I ne samo da im to nije ništa smetalo, već se čak i sviđalo. A u stvari je sve ostajalo po starom: kad bi ostavili knjigu o de Roganu (o kome su samo to znali da mu je ružno zaudaralo iz usta) i skinuli naočare, kao i pre su tukli svoju poslugu, kao i pre su patrijarhalno postupali sa svojom porodicom, kao i pre su tukli u štali sitnog spahiju-suseda ako bi napravio ispad, i isto kao i pre puzili pred višim ličnostima. Čak su i seljaku bili bliži i razumljiviji: manje su prezirali, manje su se gadili njegovih običaja, više su znali o njemu, bili su mu manje tuđi, manje Nemci. A što su se pred njima pravili važni pa gospodin i mora da se pravi važan zato je gospodin! Iako su seljaka na mrtvo ime prebijali, opet su bili narodu nekako miliji od sadašnjih, zato što su bili više svoji. Jednom rečju, sva su ta gospoda bila prost narod, jedne gore list. Oni nisu ispitivali stvari do kraja, uzimali su, tukli, krali, sa ushićenjem savijali leđa i tiho i bogato živeli u savesnom detinjastom razvratu. Meni čak izgleda da svi ti dedovi nisu baš bili tako naivni, čak ni u odnosu na de Rogane i Monbazone.
Možda su bili čak i veliki šereti, i veoma oprezni u odnosu na čitav evropski uticaj viših društvenih slojeva. Sva ta fantazmagorija, čitava ta maskarada, svi ti francuski kaftani, manžetne, perike, špade, debele, nezgrapne noge obuvene u svilene čarape, tadašnji vojnici u švapskim perikama i plitkim cipelama, sve je to, čini mi se, bilo strašno pretvaranje, servilno lakejsko ismevanje odozdo, da je to ponekad čak i sam narod primećivao i razumevao. Naravno, može čovek biti pisar, varalica i brigadir, a u isto vreme najdirljivije i najnaivnije biti uveren da je kavaljer de Rogan
„siva eminencija“. Ali to ništa nije smetalo: Gvozdilovi su i dalje tukli, a naš Potemkin i njemu slični samo što nisu naše de Rogane šibali po svojim štalama, Monbazoni su gulili žive i mrtve, pesnicama u manžetnama i nogama u svilenim čarapama delili su udarce po potiljku i po turu, dok su markizi padali na dvorskim balovima

žrtvujući hrabro svoj zatiljak.

Jednom rečju, čudo jedno kako se sva ta naručena Evropa po naredbi lako odomaćivala tada kod nas, počev od Petrograda, najfantastičnijeg grada sa najfantastičnijom istorijom od svih gradova na zemljinoj kugli.
Ali sad već nije tako, Petrograd je pobedio i živi na svoj način. Sad smo mi potpuno Evropejci, i dorasli smo tome. Sad je i sam Gvozdilov veštiji i obazriviji kad mu se desi da nekog tuče, čuva formalnu pristojnost, pravi se francuski buržuj, a za kratko vreme će početi, kao Amerikanac u južnim državama, da tekstovima biblije štiti neophodnost trgovine crncima. Uostalom, ta zaštita tekstovima snažno prodire iz američkih država u Evropu. Eto, stići će tamo, sam ću svojim očima videti mislio sam. Nikad čovek iz knjiga ne može naučiti ono što svojim očima vidi. A kad je reč o Gvozdilovu, postavlja se pitanje zašto Fonvizin u svom Brigadiru nije jednu od najlepših fraza u svojoj komediji dodelio Sofiji, predstavnici plemenite i humano-evropske ideje, već ludi-brigadirki, koju je predstavio kao toliku budalu, i to ne prosto budalu, već nazadnjačku budalu, da su svi konci šava provirivali, i sve gluposti koje ona govori kao da ne govori ona, već neko drugi, skriven iza nje. A kad je trebalo reći istinu, nije je rekla Sofija, već brigadirka. Pisac je od nje stvorio ne samo potpunu budalu, već rđavu ženu, a ipak se pobojao, i čak zaključio da je sa umetničkog gledišta nemoguće da takvu frazu izgovori lepo i plemenito, kao u staklenoj bašti vaspitana Sofija, i odlučio je da je prirodnije da tu frazu kaže prosta i glupa žena. Evo tog mesta, vrednog spomena. To je veoma zanimljivo baš zbog toga što je napisano bez ikakve zle namere i zadnje misli, naivno i čak možda neočekivano. Brigaridova žena kaže Sofiji:
„... U našem puku, kapetan prve čete je bio neki Gvozdilov; imao je mladu ženu, neobično lepu i simpatičnu. Tako, desi se, on se za nešto naljuti, a najčešće kad je pijan, pa je onda, draga moja, ako u boga veruješ, mlati dok duše u njoj čuje, a ni sam ne zna zašto. Naravno, nas se to ništa ne tiče, samo čoveku dođe da se isplače gledajući nju.
Sofija: Molim vas, gospođo, nemojte više govoriti o stvarima kojih se čovečanstvo gnuša.
Brigadirova žena: Eto, draga moja, ti nećeš ni da slušaš o tome, a zamisli kako je bilo jadnoj kapetanici, koja je sve to morala da trpi?“
I tako je fino vaspitana Sofija, sa svojom nežnom, kao u staklenoj bašti odnegovanom osetljivošću ustuknula pred prostom ženom. To je čudan reparti kod Fonvizina, i nema u njegovim delima ničeg tačnijeg, humanijeg i... neočekivanije rečenog. A koliko je među našim naprednim radnicima takvih progresista iz staklene bašte, koji su veoma zadovoljni svojom veštačkom prirodom i ništa više ne traže! Ali je najzanimljivije od svega to što Gvozdilov još i sad mlati svoju kapetanicu, i možda sa još većim komforom nego ranije.
Sasvim je tako. Kažu da se to ranije radilo više iz duše i od srca! Koga volim, toga, kaže, i bijem. Čak bi se, kažu, žene zabrinule kad ih ne biju: ne bije, znači ne voli me. Ali sve je to bilo iskonsko, stihijsko, iz rodovske zajednice. Sada se i to usavršilo u skladu sa razvitkom. Sad već Gvozdilov vošti skoro iz principa, a i zato što je još uvek budala, to jest čovek starog kova, i ne poznaje nov način života. A po novom načinu, i bez pesničenja se može mnogo bolje stvar urediti. Ja sad toliko pričam o Gvozdilovu zato što se još i sad kod nas o njemu pišu i suviše humane i dubokomislene reči, i toliko ih pišu da su već publici dosadile. A i pored svih članaka protiv njega, Gvozdilov je kod nas još toliko vitalan da je gotovo besmrtan. Da, živ je i zdrav, sit i pijan. Sad je on bez ruke i bez noge, i, kao kapetan Kopejkin,[25] i on je „u izvesnom smislu prolivao krv“. Žena mu već odavno nije više mlada i onako lepa kao što je nekad bila. Ostarila je, lice joj omršavelo i pobledelo, bore i muke su ga izbrazdale. Ali kad je njen muž i kapetan ležao bolestan, bez ruke, ona se nije odmicala od njegove postelje, provodila je noći bez sna pored njega, tešila ga, gorko plakala za njim, nazivala ga svojim dragim, svojim junakom, svojim sivim sokolom, hrabrom glavom vojničkom. To, s jedne strane, izaziva gnev u duši, ali zato, s druge strane, neka živi ruska žena! I nema ničeg lepšeg u našem ruskom svetu od njene bezgranične ljubavi koja sve oprašta. Zar nije tako? Utoliko pre što i Gvozdilov sada, u treznom stanju, ponekad i ne bije ženu, to jest ređe, pazi na pristojnost, ponekad joj čak i kaže koju lepu reč. Osetio je pod starost da bez nje ne može živeti; račundžija je, buržuj, a ako i sad ponekad bije, to je samo u pijanom stanju i po staroj navici, kad se već i suviše uželi. Pričajte vi šta hoćete, to je progres i ipak uteha. A mi volimo utehe.
Da, mi smo se sad potpuno utešili, sami smo sebe utešili. Iako sve oko nas još uvek nije baš lepo, mi smo sami tako divni, tako civilizovani, toliko Evropejci, da se već narodu smučilo gledajući nas. Sada nas narod potpuno smatra za strance, ne razume nijednu našu reč, nijednu knjigu, nijednu misao našu, a to je, pričajte šta hoćete, progres. Sad mi tako duboko preziremo narod i njegove principe da smo prema njemu puni neke nove, dosad nepoznate gadljivosti, koja nije postojala za vreme naših Monbazona i de Rogana, a to je, bez obzira na to šta vi mislite, progres. Ali zato, kako smo mi sad uvereni u svoju civilizatorsku misiju, kako s visine rešavamo pitanja, i još kakva pitanja: rodne grude nema, naroda nema, nacionalnost to je samo određen sistem dažbina, duša tabula rasa, grumen voska od koga se začas može izvajati pravi čovek, opštesvetski čovek, homunkulus; treba samo nakalemiti plodove evropske civilizacije i pročitati dve-tri knjižice.
I kako smo sad mirni, veličanstveno mirni, jer ni u šta ne sumnjamo, i sve smo rešili i potpisali! Sa kakvim smo mirnim zadovoljstvom ošinuli, na primer, Turgenjeva, zato što se usudio da se ne smiri s nama zajedno, da ne bude zadovoljan našim uzvišenim ličnostima, zato što je odbio da ih prizna za svoj ideal i tražio nešto bolje od nas. Bolje od nas! Gospode bože! Pa šta ima lepše i bezgrešnije od nas pod suncem? I dobio je Turgenjev za svog Bazarova, nemirnog i tužnog Bazarova (znak velikog srca) i pored sveg njegovog velikog nihilizma. Išibali smo ga čak i za Kuškinu, tu progresivnu vaš koju je Turgenjev iščešljao iz ruske stvarnosti nama za ugled, i još su rekli da je protivnik emancipacije žena.
Kažite šta hoćete, ali sve je to progres. Mi sa takvom kaplarskom samouverenošću, kao pravi narednici civilizacije, stojimo nad narodom, da je prosto milina gledati: podbočeni, nonšalantnog izgleda, prodornog pogleda, gledamo i samo pljuckamo. „Čemu bismo se mogli od tebe, neotesana seljačino, naučiti, kad je nacionalnost, sva ta narodnost, u stvari samo nazadnjaštvo, poreski sistem i ništa više!“ Ne činimo ustupke predrasudama, molim vas! Ah, bože moj, sad baš treba reći... Gospodo, pretpostavimo za trenutak da sam ja već završio svoje putovanje i vratio se u Rusiju. Dozvolite da vam ispričam jednu anegdotu.
Jednog dana ove jeseni uzmem jedne novine, od najprogresivnijih. Pogledam: izveštaj iz Moskve. Rubrika: Ostaci varvarstva (ili nešto u tom smislu, samo veoma oštro; šteta što mi sad te novine nisu pri ruci). Dakle, priča se u članku anegdota kako su jednog jutra ove jeseni primećena neka kola; u kolima je sedela pijana provodadžika, okićena trakama, i pevala. I kočijaš je isto tako imao neke trake, i on je bio pijan i mumlao neku pesmu. Čak je i konj bio okićen trakama. Ne znam samo da je i on bio pijan! Sigurno jeste! Provodadžika je držala u rukama bošču; nosila ju je od nekih mladenaca koji su očigledno proveli srećnu noć. U bošči je, naravno, bila laka košulja, koju u prostom
narodu obično sutradan posle svadbe pokazuju nevestinim roditeljima.
Svet se smejao gledajući provodadžiku: baš veselo. Novine su s negodovanjem, čak i s prezirom pisale o tom nečuvenom varvarstvu, „koje se i do danas sačuvalo, i pored svih uspeha civilizacije“. A ja sam, gospodo, priznajem, prasnuo u ludački smeh. Samo, molim vas, nemojte pomisliti da ja branim primitivizam i kanibalstvo, lake košulje, čaršave i ostalo. To je ružno, razbludno, to je divljački, slovenski, znam, slažem se, mada je sve učinjeno bez rđave namere. Naprotiv, u pohvalu nevesti, iz prostote duše, iz neznanja nečeg boljeg, uzvišenijeg, evropskog. Ne, ja sam se nečem drugom smejao. Evo čemu: setio sam se odjednom naših gospođa i naših modnih radnji. Naravno, civilizovane dame ne šalju više svoje lake košulje roditeljima, ali kad naručuju haljinu kod krojačice, s kakvim taktom, s kakvim prefinjenim računom i poznavanjem stvari umeju da podmetnu vatu na izvesna mesta svoje dražesne evropske haljine. Šta će im vata? Razume se, zbog elegancije, zbog estetike, pour paraitre...[26] I ne samo to: njihove kćeri, nevina sedamnaestogodišnja bića koja su tek izašla iz pansiona, i one znaju za vatu, sve znaju; i čemu služi vata, i gde upravo, na kojim delovima treba upotrebiti vatu, i zašto, u kom se cilju sve to radi. Pa zar su - pomislio sam smejući se zar su te brige i muke, to svesno staranje o vati, zar je to čistije, moralnije, časnije od onih nesrećnih lakih košulja koje nose roditeljima, s prostodušnim uverenjem da tako treba, da je baš to moralno!
Za ime boga, prijatelji moji, nemojte pomisliti da ću ja sad odjednom razvezati o tome da civilizacija nije razvitak, već da je, naprotiv, u poslednje vreme u Evropi uvek stajala sa bičem i tamnicom nad svakim progresom. Nemojte misliti da ću početi da dokazujem kako kod nas varvarski mešaju civilizaciju sa zakonima normalnog, istinskog razvitka, ili da je civilizacija već davno osuđena na propast i na samom Zapadu, i da se za nju bori samo sopstvenik (mada su tamo svi sopstvenici, ili nastoje da budu sopstvenici) da bi sačuvao svoj novac. Nemojte misliti da ću dokazivati kako čovečja duša nije tabula rasa, nije grumen voska od koga se može izvajati opšti čovek; da je, pre svega, potrebna priroda, zatim nauka, pa samostalan život, na rodnom tlu, slobodan, i vera u sopstvene narodne snage. Nemojte misliti da ću se sad praviti kao da ne znam da naši naprednjaci (mada ni izdaleka ne svi) uopšte ne zastupaju vatu, i isto je tako žigošu kao i lake čaršave. Ne, ja samo jedno hoću da kažem; u pomenutom članku nisu prosto osuđivali i proklinjali košulje i čaršave, nisu prosto rekli da je to varvarstvo već su očigledno izobličavali prostonarodno, nacionalno, stihijsko varvarstvo, nasuprot evropskoj civilizaciji našeg višeg, plemenitog društva. Članak je bio razmetljiv, članak kao da nije hteo da zna da kod njih samih, kod naših „izobličitelja“, ima hiljadu puta gadnijih i gorih stvari, da smo samo svoje predrasude i gadost zamenili drugim, još gorim predrasudama i još većim gadostima. Članak kao da nije zapažao naše sopstvene predrasude i nevaljalstva. Zašto, zašto se praviti važan pred narodom, prezirati ga i pljuvati... Jer smešna je, užasno je smešna ta vera u svoju nepogrešivost i u pravo satiričnog ismevanja. Ta vera je ili prosto razmetanje pred narodom, ili nepromišljeno ropsko metanisanje pred evropskim oblicima civilizacije, što je još smešnije.
I to nije ništa! Ovakvih fakata će se naći svakog dana po hiljadu. Izvinite za anegdotu.
A, uostalom, ja grešim! Izgleda da grešim! To je zato što sam suviše brzo od dedova prešao na unuke. Bilo je i prelaznih tipova. Setite se Čackog.[27] To nije ni naivni šeret-deda, niti pak samozadovoljni potomak u prezrivoj pozi, koji je sve rešio. Čacki to je poseban tip naše ruske Evrope, to je tip drag, oduševljen, koji strada, koji vapi i za Rusijom i za rodnom grudom, a ipak putuje u Evropu kad je trebalo da potraži

utočište utvrđenom osećanju...

Jednom rečju, tip koji je sad apsolutno nekoristan, ali koji je nekada bio veoma koristan. To je frazer, brbljivac, ali frazer dobrog srca koga mori tuga i grize savest što je nekoristan.
On se sad u novom pokolenju preporodio, i mi verujemo u mlade snage, verujemo da će se uskoro opet pojaviti, ali ne u histeriji kao na balu kod Famusova, već kao ponosni, moćni, krotki pobednik koji voli. On će, pored toga, saznati do tog vremena da kutak za uvređena osećanja nije u Evropi, već možda pod našim nosem, i pronaći će šta treba da radi, i radiće.
I znate šta: ja sam, evo, uveren da mi nismo svi narednici civilizacije i evropski namćori; uveren sam, jemčim za to, da se novi čovek već rodio... Ali o tome posle.
Hteo bih samo još reč-dve da kažem o Čackom. Ja, ipak, jedno ne razumem: Čacki je bio veoma pametan čovek. I kako da tako pametan čovek nije umeo da nađe sebi posla? Niko od njih nije našao sebi posla, nisu ga našla dva-tri uzastopna pokolenja. To je činjenica, a protiv činjenica je bespredmetno govoriti; ali, čovek se može iz radoznalosti
ipak zapitati. Eto, ja ne razumem da jedan pametan čovek, ma u koje vreme i ma u kakvim okolnostima, nije mogao da nađe sebi posla. To je, kažu, sporna tačka, ali u dubini duše ja nimalo u to ne verujem. Čovek i ima pamet zato da postigne ono što hoće. Ako ne možeš preći celu vrstu, a ti pređi samo sto koraka, ipak je bolje, bićeš bliže cilju kome ideš. A ko hoće po svaku cenu jednim korakom da stigne do cilja, to, po mom mišljenju, uopšte nije pamet. To se prosto zove gospodski nerad!
Mi ne volimo rad, nismo navikli da idemo korak po korak, bolje je jednim korakom stići do cilja ili se ogrešiti o zakon. Eto, to i jeste ono što se zove gospodski nerad. Ipak, Čacki je vrlo dobro uradio što je onda klisnuo u inostranstvo: da je samo još malo oklevao, odleteo bi na Istok, a ne na Zapad.
Vole kod nas Zapad, vole ga, i u odsudnim trenucima svi tamo putuju. Eto, i ja tamo idem: „mais moi, c’est autre chose“.[28] Ja sam sve njih tamo video, to jest vrlo mnogo njih, jer ih sve ne možeš prebrojati. I svi oni, čini mi se, traže utočište uvređenom osećanju. U svakom slučaju, nešto traže. Pokolenje Čackog oba pola, posle bala kod Famusova, i uopšte kada je bal završen, namnožilo se kao morski pesak. Ne samo Čacki, jer su svi iz Moskve tamo otišli. Koliko tamo sad ima Repetilova, koliko Skalozuba, koji su već odslužili svoje, pa su kao nesposobni upućeni u banje. Natalija Dmitrijevna s mužem tamo je obavezan član. Čak i groficu Hljestovu svake godine voze tamo. I Moskva je svoj toj gospodi dosadila. Samo Molčalina nema tamo, on se drukčije snašao i jedini ostao kod kuće. Posvetio se otadžbini, takoreći zavičaju... Sad mu i prići ne možeš. Famusova on ni u svoje predsoblje ne pušta, ko veli: „Niti si mi rod, nit’ pomozbog.“ On je u poslu, našao je sebi zanimanje. Molčalin je u Petrogradu i... i uspeo je.
„On poznaje Rusiju, i Rusija zna njega.“ Da, baš ga dovro poznaje i dugo ga neće zaboraviti. Molčalin čak više i ne ćuti, naprotiv, samo on i govori... Sada je njegovo mišljenje kompetentno!
Ali zašto da govorim o njemu? Počeo sam o svima njima, o onima koji traže prijatan kutak utehe u Evropi i, pravo da vam kažem, i ja sam mislio da im je tamo bolje. Međutim, na njihovom licu se ogleda takva tuga!... Jadnici! I kakvo je to večito nespokojstvo kod njih, kakvo je to bolesno i tužno skitanje! Svi oni lutaju sa vodičima, i u svakoj varoši žurno trče da razgledaju znamenitosti i, verujte, rade to kao po obavezi, baš kao da time ispunjavaju svoju dužnost prema otadžbini: ne propuštaju nijedan dvorac sa tri prozora, samo ako je označen u prospektu; nijednu gradsku kuću, koja, međutim, neverovatno liči na najobičniju kuću u Moskvi ili Petrogradu; bulje u Rubensovu govedinu i veruju da su to tri gracije, zato što je u prospektu navedeno da se tako veruje; hrle ka Sikstinskoj Madoni i stoje pred njom u nekom glupom iščekivanju: evo, sad će se nešto desiti, izmileće neko ispod poda i razvejaće njihovu bespredmetnu tugu i umor. I odlaze, čudeći se što se ništa nije desilo.
To nije ono samozadovoljno i potpuno mahinalno ljubopitstvo engleskih turista, koji više gledaju u prospekt nego u same retkosti, koji ne očekuju ništa, ni novo ni čudno, već samo proveravaju: da li je u prospektu tačno označeno, i koliko, tačno, lakata ili funti ima u označenom predmetu? Ne, naša radoznalost je nekako neobuzdana, nervozna, puna žeđi, a intimno uverena da se nikad ništa neće desiti naravno, dok prva muva ne proleti: a onda, muva je proletela znači, sad odmah će opet početi...
Ja, naravno, govorim samo o pametnim ljudima. Za druge se ne treba brinuti: njih uvek bog čuva. Ne brine se ni o onima koji su se konačno tamo nastanili, zaboravljaju svoj jezik i počinju da slušaju katoličke sveštenike. Uostalom, za celu tu masu evo šta se može reći: čim pređu Ajdkunen, svi odmah postaju strahovito nalik na one nesrećne pudlice koje su se izgubile i trče tamo-amo tražeći gospodara. Šta vi mislite, da ja ovo sa podsmehom pišem, da bacim krivicu na nekoga, kao kažem: „U ovo vreme kad, itd., a vi ste u inostranstvu! Rešava se seljačko pitanje, a vi ste u inostranstvu, itd., itd.“ A ne, ni govora! I ko sam ja da mogu da okrivljujem nekoga? Zašto da okrivljujem, i koga? „Mi bismo se radovali da nešto radimo, ali nema posla, a i ono što ima radi se bez nas. Mesta su zauzeta, ne vidi se kad će biti upražnjena. Kakvo je to zadovoljstvo gurati nos tamo gde nas ne traže.“ Eto izgovora, i to je sve. A mi taj izgovor već napamet znamo.
Ali šta je to? Kud sam to ja zalutao? Gde sam ja to stigao da vidim Ruse u inostranstvu? Mi se tek približavamo Ajdkunenu... ili smo ga već prošli? I, zaista, i Berlin, i Drezden, i Keln, sve smo to prošli. Ja sam, istina, još uvek u vagonu, ali pred nama nije više Ajdkunen, nego Arkelin, i već ulazimo u Francusku. Pariz, ah Pariz ta o njemu sam hteo da govorim, i zaboravio. I suviše sam se mnogo zamislio o našoj Evropi: ali to se može oprostiti kad čovek ide u pohode evropskoj Evropi. Uostalom, zašto se toliko izvinjavam? Ova je glava ionako suvišna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:49 pm







GLAVA IV

KOJA NIJE SUVIŠNA ZA PUTNIKE


Konačna odluka: da li Francuz zaista nema pameti i razuma?
„Ali ipak, zašto da Francuz nema razuma?“ pitao sam samog sebe posmatrajući četiri nova putnika, Francuza, koji tek što su ušli u naš vagon. To su bili prvi Francuzi koje sam sreo na njihovoj rodnoj grudi, ako ne računam carinike iz Arkelina, odakle smo tek krenuli.
Carinici su bili neobično učtivi, brzo su obavili svoj posao, i ušao sam u vagon veoma zadovoljan svojim prvim korakom u Francuskoj. Do Arkelina, u našem kupeu sa osam sedišta bilo nas je samo dvoje, ja i jedan Švajcarac prirodan i skroman čovek srednjih godina, izuzetno prijatan drug u razgovoru, s kojim sam ćaskao jedno dva sata bez prestanka. Sad nas je bilo šestoro, a moj Švajcarac, na moje veliko čudo, odjednom je postao neverovatno ćutljiv pred ovom novom četvoricom putnika. Ja mu se obratih u nameri da nastavimo naš raniji razgovor, ali on požuri da ga zabašuri, odgovarao je nekako uvijeno i neodređeno, suvo, gotovo ljutito, okrenuo se prozoru i počeo da posmatra pejzaže: trenutak kasnije izvadio je nemački prospekt i potpuno se udubio u njega.
Ja sam ga odmah ostavio na miru i ćutke posmatrao naše nove saputnike. Bili su to neki čudni ljudi. Putovali su nekako bez prtljaga, i uopšte nisu ličili na putnike. Nikakve pakete nisu imali, čak im ni odelo nije ličilo na putničko. Svi su bili u nekim lakim sakoima, strašno izlizanim i iznošenim, malo boljim od onih koje kod nas nose posilni kod oficira, ili posluga kod spahija srednjeg imovnog stanja. Rublje je na svima bilo prljavo, kravate vrlo živih boja, i one prljave; jedan od njih imao je oko vrata ostatak svilene marame, od onih što se večito nose, i koje posle petnaestogodišnjeg dodira sa vratom svog vlasnika popiju celu funtu masti. Taj isti je imao i nekakva dugmeta za manžete sa lažnim, kao lešnik velikim brilijantima. A držali su se otmeno, čak elegantno.
Sva četvorica su izgledala kao da su istih godina, tako oko trideset pet, i mada su im fizionomije bile potpuno različite, svi su neverovatno ličili jedan na drugoga. Lica su im bila nekako uvela, nosili su francuske službene bradice, koje su takođe veoma ličile jedna na drugu. Videlo se da su ljudi koji su prošli sito i rešeto, i zauvek stekli na licu onaj dosta mrzovoljan, ali izuzetno poslovan izraz. Učinilo mi se takođe da se međusobno poznaju, ali se ne sećam da li su reč progovorili između sebe. Na nas, to jest na mene i na Švajcarca, nekako hotimično nisu hteli da gledaju, i nemarno zviždućući, razbaškareni na svojim mestima, ravnodušno su ali uporno gledali kroz prozor. Zapalio sam cigaru i, nemajući šta drugo da radim, posmatrao ih. U meni se, istina, budilo pitanje: ko su, zapravo, ovi ljudi? Da su radnici, nisu radnici, buržuji nisu buržuji. Da nisu penzionisana vojna lica a la demi solde, ili tako nešto? A, doduše, nisam mnogo o njima ni mislio. Posle deset minuta, tek što smo stigli na sledeću stanicu, sva četvorica, jedan za drugim, iskočiše iz vagona, vrata se zalupiše i mi poletesmo dalje. Na ovoj pruzi vozovi gotovo i ne stoje na stanicama: dva minuta, retko tri, i već lete dalje. Divno voze, to jest neobično brzo.
Tek što smo ostali sami, Švajcarac je sklopio svoj prospekt, bacio ga u stranu i zadovoljno pogledao u mene, s očiglednom željom da nastavi razgovor.
Ova gospoda nisu dugo sedela počeo sam, radoznalo ga gledajući.
Da, oni su i putovali samo do prve stanice.
Vi ih poznajete?
Njih?... Pa to su policajci...
Kako? Kakvi policajci? upitao sam, začuđen.
Da, da... ja sam odmah primetio da se niste dosetili.
Pa... nisu valjda špijuni? (Još uvek nisam hteo da verujem.)
Pa da, zbog nas su i ušli.
Vi to sigurno znate?
U to nema nikakve sumnje! Ja sam već nekoliko puta putovao ovuda. Skrenuli su im pažnju na nas još u carinarnici, kad su nam gledali pasoše; rekli su im naša imena i ostalo. I seli su da nas prate.
Ali zašto da nas prate kad su nas već videli? Jer, vi kažete da su ih upozorili još na onoj stanici?
Pa da, i rekli su im naša imena. Ali to nije dosta. Sada su nas upoznali do sitnica; lice, odeću, prtljag, jednom rečju sve što je na nama. Čak su i vašu dugmad zapazili. Vi ste vadili tabakeru, oni su i tabakeru upamtili, znate, svaku sitnicu, svaki detalj, što je moguće više detalja. Vi se možete i izgubiti u Parizu, ili promeniti ime, ako ste sumnjivi, e onda će sve te sitnice pomoći da vas pronađu. Sve se to još sa ove stanice telegrafski javlja u Pariz i tamo se na određenom mestu sve to čuva, za svaki slučaj. Osim toga, i vlasnici hotela moraju da dostave sve pojedinosti o strancima koji kod njih odsedaju, i to do detalja!
Ali zašto ih je toliko, bila su četvorica! i dalje sam pitao, još uvek zbunjen.
O, ima njih ovde vrlo mnogo. Verovatno je sad malo stranaca; a da ih ima više, i oni bi se rasturili po vagonima.
Ali, molim vas, oni nas uopšte nisu ni gledali. Gledali su kroz prozore.
A, ništa se ne brinite, sve su videli... Zbog nas su i ušli.
Tako, dakle, pomislio sam, eto ti: „Francuz nema razuma“, i (stidim se da priznam) nekako sam nepoverljivo pogledao ispod oka u Švajcarca. „Da i ti, brajko, nisi nešto slično, pa se samo pretvaraš?“ sinulo mi je u glavi, ali samo za trenutak, uveravam vas. Ružno je, ali šta da radi čovek i nehotice pomisli...
Švajcarac me nije prevario. U hotelu gde sam odseo odmah su pribeležili i najsitnije moje osobene znake i dostavili ih tamo gde treba. Po onoj brižljivosti s kojom vas posmatraju dok precizno i detaljno beleže vaš opis, može se zaključiti da će ceo vaš život u hotelu, svaki vaš korak biti skrupulozno praćen i beležen. Doduše, prvi put mene lično u hotelu nisu mnogo uznemiravali, i opisali su me ćutke, izuzev, naravno, onih pitanja koja stoje u knjizi gostiju, u koju upisujete svoje podatke: ko ste, šta ste, kakvim poslom, i ostalo. Ali, u drugom hotelu gde sam odseo, kako posle mog osmodnevnog boravka u Londonu nije bilo mesta u ranijem Hotel Coquilliere, postupili su sa mnom već mnogo otvorenije. Ovaj drugi, Hotel des Empereurs, izgledao je nekako patrijarhalnije u svakom pogledu. I vlasnik i njegova žena bili su vrlo dobri ljudi, neobično pažljivi, već u godinama, neobično predusretljivi prema svojim gostima. Onog istog dana kad sam odseo kod njih, predveče me je srela gazdarica u tremu i pozvala me u sobu gde je bila kancelarija. Bio je prisutan i njen muž, ali videlo se odmah da žena upravlja celim gazdinstvom.
Oprostite počela je učtivo potrebni su nam vaši podaci.
Pa ja sam ih već rekao... moj pasoš je kod vas.
Jeste, ali... votre etat?[29]
To: votre etat? neobično je zamršena stvar, i nigde mi se nije dopadala. Šta tu ima da napišem? Putnik, suviše je neodređeno. Književnik, homme de lettres onda te niko neće poštovati.
Možda je najbolje da napišemo proprietaire,[30] šta vi mislite? upitala me je gazdarica. To će biti najbolje.
Da, da, to će biti najbolje ponovio je za njom suprug. I napisali su.
E, sad: razlog vašeg dolaska u Pariz?
Putujem, u prolazu sam.
Hm, da. Pour voir Paris.[31] Dozvolite m'sje: vaša visina, rast?
Kakva visina?
Kakvog ste rasta?
Kao što vidite, srednjeg.
Tako je, m'sje... Ali želeli bismo da znamo podrobnije... Ja mislim, mislim... produžila je ona s nekom mukom, savetujući se očima sa mužem.
Ja mislim toliko i toliko ocenio je muž, odmeravajući pogledom moj rast u metrima.
Ali zašto vam to treba? upitao sam.
A, to je ne-op-ho-dno odgovorila je gazdarica otežući ljubazno slog po slog neophodno i zapisujući moj rast u knjigu. Sad, m'sje, boja vaše kose? Plava, hm... svetloplave nijanse... i bez kovrdža...
Zapisala je i kosu.
Izvolite, m'sje nastavila je, ostavivši pero, ustala sa stolice i najljubaznije mi prišla ovamo, dva koraka do
prozora. Treba da vidim boju vaših očiju. Hm... svetle...
I opet se pogledom posavetovala sa mužem. Bilo je očigledno da se uzajamno neobično vole.
Više graoraste nijanse primetio je muž, nekako poslovnog, čak zabrinutoga izgleda. Pazi namignuo je ženi, pokazujući joj nešto nad svojom obrvom, ali ja sam odmah shvatio šta pokazuje. Imao sam mali ožiljak na čelu, i hteo je da njegova žena primeti i taj osobeni znak.
Dopustite sad da vas upitam rekao sam gazdarici kad se ceo ispit završio zar je moguće da od vas traže takve pojedinosti?
O, m'sje, to je neophodno!...
Da, m'sje potvrdio je muž, nekako veoma sugestivno.
Ali u Hotel Coquilliere me nisu ispitivali.
To je nemoguće živo je rekla gazdarica za to su mogli ozbiljno da odgovaraju. Verovatno su vas
opisali ćutke, ali su vas sigurno, obavezno opisali. Mi smo prirodniji i otvoreniji sa svojim gostima, živimo s njima kao da smo neki rod. Vi ćete biti zadovoljni s nama. Videćete...
O, m’sje!... nekako je svečano potvrdio muž, i čak mu se ushićenje pokazalo na licu.
I, zaista, to su bili vrlo čestiti i ljubazni ljudi, koliko sam bar ja bio u stanju da ih kasnije upoznam. Ali reč „ne-op- hodno“ nije se nikako izgovarala blago ili tonom nekog izvinjenja, već upravo u smislu apsolutne neophodnosti, koja se gotovo potpuno podudarala s njihovim sopstvenim, ličnim ubeđenjem.
I eto, u Parizu sam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 12:50 pm





GLAVA V

BAAL[32]


I eto, u Parizu sam... Ali ipak, ne mislite da ću mnogo da vam pričam baš o samom Parizu. Mislim da ste već toliko čitali o njemu na ruskom da vam je najzad i dosadilo. Osim toga, vi ste i sami bili u Parizu, i sigurno ste sve tamo zapazili bolje od mene. A nepodnošljivo mi je bilo da u inostranstvu sve razgledam po prospektu, po zakonu, po dužnosti turiste, zato sam u nekim mestima i propustio da vidim takve stvari da me je čak sramota da priznam. I u Parizu sam propustio mnogo štošta. Neću reći šta sam to propustio, ali zato ću vam ovo reći: ocenio sam Pariz, pronašao sam mu epitet i spreman sam da branim taj epitet. Naime to je najmoralniji i najčestitiji grad na zemljinoj kugli! Kakav divan red! Kakva trezvenost! Kako su tačno određeni i stabilno utvrđeni odnosi: kako je sve osigurano i pravilno išpartano; kako su svi zadovoljni i potpuno srećni, i kako su se svi, najzad, toliko trudili, da su na kraju zaista uverili sebe kako su zadovoljni i srećni, i, i... tu su stali! Dalje nema puta. Vi ne verujete da su se tu zaustavili; povikaćete da ja preuveličavam, da je to sve žučna, šovinistička kleveta, da se sve to, u suštini, nije moglo zaustaviti. Ali, prijatelji dragi, zar vas nisam upozorio još u prvoj glavi ovih zapisa da ću možda strašno nalagati. I zato, nemojte mi smetati. Vi vrlo dobro znate, ako i nalažem, lagaću čvrsto uveren da ne lažem. A, po mom mišljenju, to je sasvim dovoljno. Tako mi, dakle, dajte punu slobodu.
Da, Pariz je čudan grad. Kakav je samo komfor, kakve sve moguće udobnosti za one koji imaju prava na udobnosti! I pored toga, kakav red, kakvo, da se tako izrazim, zatišje reda. Ja se stalno vraćam na red. Zaista, još malo pa će se i Pariz, grad sa milion i po stanovnika, pretvoriti u neki profesorski nemački gradić skamenjen u zatišju i redu, slično, na primer, Hajdelbergu. Nekako tome teži. A zašto ne bi mogao postojati neki Hajdelberg ogromnih razmera? I kakva preciznost propisa u svemu! Razumite me; ne samo spoljašnja pravilnost, koja je ništavna (relativno, razume se), već kolosalna, unutrašnja, duhovna, koja iz duše potiče. Pariz se sužava, nekako dobrovoljno, s ljubavlju se smanjuje, s ushićenjem se grči.
Koliko se u tom pogledu razlikuje, na primer, London! Bio sam u Londonu samo osam dana i, što se bar spoljašnjosti tiče, ostao mi je u sećanju svojim širokim slikama, jasnim originalnim planovima koji nisu svi jednim aršinom odmereni. Sve je tako ogromno i upadljivo po svojoj originalnosti. Čak se čovek može i prevariti u toj njegovoj sveobraznosti. Svaka specifičnost, svaka protivurečnost saživljuje se sa svojom antitezom, uzorno idu ruku pod ruku, protivreče jedno drugom, ali, po svoj prilici, uopšte ne isključuju jedno drugo. A, međutim, i ovde se vidi ona uporna, potmula i već zastarela borba na život i smrt, opštezapadnog individualnog načela sa neophodnošću da se nekako slože i sažive, da nekako organizuju kolektiv i svi počnu da žive u jednom mravinjaku, makar se i u mravinjak pretvorili, samo da se organizuju i srede, da ne jedu jedni druge, jer ako to ne uspe, onda će zaista doći do pretvaranja u ljudoždere.
S druge strane, primećuje se u tom pogledu isto što i u Parizu: ista očajnička težnja da se održi status quo, da zajedno sa živim mesom iščupaju iz sebe sve želje i nade, da prokunu svoju budućnost, u koju nemaju dovoljno vere možda ni same vođe progresa, i da se poklone Baalu. Ipak, molim vas, nemojte da podlegnete uticaju visokog stila; sve ovo primećuje se svesno samo u duši onih najnaprednijih i najsvesnijih, a nesvesno i instinktivno u životu i radu čitave mase. Ali buržuj je u Parizu, na primer, svesno skoro sasvim zadovoljan i uveren da sve tako i treba da bude, i istući će vas ako samo posumnjate da tako treba da bude, istući će, jer se sve još nečeg pribojava, i pored svoje samouverenosti. Iako je i u Londonu tako, ipak kakve široke, kakve zadivljujuće slike! Čak i po izgledu, kolika razlika u poređenju s Parizom! Taj i danju i noću užurbani i kao more nepregledni grad, pisak i zavijanje mašina, železnice
koje idu iznad krovova kuća (a gotovo i ispod kuća), ta smelost preduzimljivosti, prividni nered koji je u suštini najsavršeniji buržoaski red, ta otrovna Temza, vazduh pun dima od kamenog uglja, ti velelepni skverovi i parkovi, oni strašni krajevi i jazbine grada, kao Vajtčepel, sa svojim polugolim, divljim i gladnim stanovništvom, Siti sa svojim milionima i svetskom trgovinom, kristalni dvorac, svetska izložba...
Da, izložba zaprepašćuje. Osećate onu strašnu snagu koja je tu sjedinila te bezbrojne ljude što su se iz celog sveta skupili u jedno stado: shvatate ispolinsku misao, osećate da je tu nešto postignuto, da je to pobeda, trijumf. Čak kao da počinjete da strahujete od nečeg. Ma kako da ste nezavisni, od nečega vas hvata strah. Da ovo nije stvarno postignut ideal? mislite u sebi. Da nije tu kraj? Da to nije, zaista, ono ,jedno stado“. Da nećemo morati zaista da priznamo ovo za apsolutnu istinu i konačno zanemimo? Sve je tako svečano, pobedonosno, gordo, da vam ponestaje daha. Gledate te stotine hiljada, te milione ljudi, koji se pokorno slivaju ovde sa cele zemljine kugle ljudi koje je dovela jedna misao, koji se tiho, uporno i ćutke gomilaju u tom kolosalnom dvoru, i osećate da se tu nešto konačno dogodilo, dogodilo i završilo. To je nekakva biblijska slika, nešto kao Vavilon, nekakvo proročanstvo iz Apokalipse, koje se ispunjava naočigled svih. Osećate da vam treba mnogo vekovnog duhovnog otpora i odricanja da ne podlegnete, da se ne potčinite utisku, da se ne poklonite faktu, da ne proglasite Baala bogom, to jest da ono što postoji ne uzmete za svoj ideal...
Ali to je budalaština, reći ćete vi, bolesno buncanje, nervi, preuveličavanje. Niko se na tome neće zaustaviti, i niko to neće primiti za svoj ideal. Osim toga, glad i ropstvo se s tim ne slažu i jače od svega će povući u odricanje i posejati skepticizmom. A siti diletanti, koji se šetkaju radi svog zadovoljstva, mogu, naravno, stvarati slike iz Apokalipse i umirivati svoje nerve, preuveličavajući i izvlačeći iz svake pojave silna osećanja da bi sebe uzbudili...
Dobro, de odgovaram recimo da su me zanele dekoracije, to je istina. Ali kad biste vi videli kako je ponosan taj moćni duh što je stvorio tu gigantsku dekoraciju, i kako je taj duh gordo ubeđen u svoju pobedu i svoj trijumf, ne biste uzdrhtali zbog njegove gordosti, uporstva i slepila, uzdrhtali biste i za one nad kojima lebdi i caruje taj gordi duh. Pred takvom kolosalnošću, pred takvom ispolinskom ohološću duha koji tu vlada, pri takvom trijumfalnom savršenstvu tvorevina toga duha, zamire često i gladna duša, smiruje se, potčinjava se, traži spasa u alkoholu i razvratu, i počinje da veruje kako sve tako i mora biti.
Fakat davi, masa otupi i oboli od fatalizma; a ako se i rodi skepticizam, onda apsurdno i s prokletstvom traži spasa u nečemu nalik, recimo, na mormonstvo. A u Londonu se može videti masa takvih razmera i u takvim okolnostima u kakvim je nigde na svetu nećete videti. Pričali su mi, na primer, kako se subotom uveče pola miliona radnika i radnica, sa svojom decom razlije po celom gradu kao more, najčešće se grupišući u pojedinim kvartovima, i celu noć, do pet sati izjutra, praznuju šabat, to jest jedu i piju kao životinje za celu nedelju. Svi oni nose svoju nedeljnu ušteđevinu, sve što su zaradili teškim trudom i s prokletstvom. U mesarama i po bakalnicama u debelim mlazevima gori gas i jasno osvetljava ulice. Kao da se priređuje bal za te bele crnce. Svet se gura po otvorenim krčmama i po ulicama. Tu jedu i piju. Pivnice su udešene kao dvorovi. Sve je pijano, ali nije veselo, već naprotiv, mračno, tegobno i sve nekako čudno ćutljivo. Jedino psovka i krvava tuča naruše pokatkad tu sumnjivu tišinu koja u vama izaziva tugu. Sve se to žuri da se što brže napije do besvesti. Žene ne izostaju iza muževa i piju zajedno s njima, a deca trče i puze naokolo.
U jednoj takvoj noći zalutao sam i dugo se gurao po ulicama, u bezbrojnoj gomili tog mračnog sveta, pitajući skoro mimikom za put, jer nisam znao ni reč engleskog. Put sam našao, ali utisak od onog što sam video mučio me je čitava tri dana posle toga. Narod je svuda narod, ali ovde je sve bilo tako ogromno, tako izrazito, da čovek gotovo opipljivo oseća sve ono što je do tada samo zamišljao. Tu već više kao i da ne vidite narod, već gubljenje svesti, sistematsko, pokorno, podsticano. I gledajući na sve te parije društva, vi osećate da se još dugo za njih neće ispuniti proročanstvo, da im još dugo neće dati palmove grančice ni bela odela, i da će još dugo vapiti pred prestolom svevišnjeg: „Dokle, gospode.“
Oni sami to znaju i za sad se svete društvu nekakvim podzemnim mormonima, joginima, božjacima. Mi se čudimo gluposti da čovek ide u jogine, u božjake, a ne dosećamo se da je to izvesno otcepljenje od naše društvene norme, otcepljenje uporno i nesvesno; instinktivno otcepljenje po svaku cenu, radi spasenja, bežanje od nas sa odvratnošću i užasom. Ti milioni ljudi, napušteni i prognani sa ljudske gozbe, koji se guraju i dave jedan drugog u podzemnoj tami u koju su ih bacila njihova starija braća, pipajući nađu neka vrata i lupaju na njih, tražeći izlaza da se ne poguše u mračnom podzemlju. To je poslednji, očajnički pokušaj da se svi zbiju u jednu srodnu gomilu, u svoju masu, i da se otcepe od svega, makar i od lika ljudskog, samo da bude onako kako oni hoće, samo da ne budu zajedno sa nama...
U Londonu sam video još jednu sličnu masu, koju takođe u takvim razmerama nećete videti nigde osim u
Londonu. Opet dekoracija svoje vrste. Ko god je bio u Londonu, sigurno je bar jednom otišao noću u Haj Market. To je kvart gde se noću skupljaju, u određenim ulicama, hiljade javnih žena. Ulice su osvetljene mlazevima plinske svetlosti, o kojoj kod nas nemaju pojma. Na svakom koraku divne kafane, ukrašene ogledalima i pozlatom. Tu su skupovi, tu i skloništa. Čak je strašno nekako i ući u tu gomilu. I tako je čudno sastavljena ta gomila. Tu su i starice, ali i lepotice, pred kojima zastaneš kao zapanjen. U čitavom svetu nema tako lepog tipa žene kao što su Engleskinje. Sve se to s mukom gura po ulicama, tesno i gusto zbijeno. Gomila ne može da stane na trotoare, već preplavi celu ulicu. Sve to žudno traži plen, i s bestidnim cinizmom naleće na prvog koga stigne. Tu su i sjajna skupa odela, i dronjci, i upadljiva razlika u godinama, sve zajedno. Kroz tu užasnu gomilu gura se i pijana skitnica a tu dolazi i bogataš sa titulom. Čuju se psovke, svađe, dozivanje, i tihi poziv šapatom još plašljive lepotice.
A kakvih ima lepotica! Lica kao na starinskim gravirama. Sećam se, ušao sam jednom u jedan „Kazino“. Treštala je muzika, igralo se, gurala se masa sveta. Nameštaj divan. Ali Engleze i usred veselja ne ostavlja mračno raspoloženje; oni i igraju ozbiljno, čak neveselo, nekad izvodeći figure kao da to po nekoj dužnosti rade. Gore na galeriji ugledao sam jednu devojku i zastao prosto zapanjen; ništa slično takvoj idealnoj lepoti nisam nikad video. Sedela je za stočićem, u društvu nekog mladića, po izgledu bogatog džentlmena, i po svoj prilici još nenaviknutog na posećivanje kazina. On je možda nju tražio, i najzad se video s njom, ili joj je tu zakazao sastanak. Malo je govorio s njom, i sve nekako odsečno, kao da ne govore o onom o čemu bi hteli da govore. Razgovor su često prekidale duge pauze. I ona je bila veoma tužna. Crte njenog lica bile su nežne, fine, nečeg neiskazanog i tužnog bilo je u divnom i malo gordom pogledu, nečeg misaonog i čežnjivog. Kao da je bila tuberkulozna. Ona je bila, ona je morala po svom vaspitanju biti iznad te gomile nesrećnih žena; šta bi inače značilo lice čovečje? A, međutim, i ona je pila džin koji je taj mladić plaćao. Na kraju je on ustao, pružio joj ruku i rastali su se. On je otišao iz kazina, a ona, s pegama rumenila koje je rakija izazvala na njenim bledim obrazima, izašla i izgubila se u gomili prostitutki.
Na Haj-Marketu sam video majke koje su svoje maloletne kćeri dovodile na prodaju. Devojčice od dvanaestak godina hvataju vas za ruku i mole da idete s njima. Sećam se dobro, jednom sam na ulici u gomili sveta video devojčicu koja jedva da je imala šest godina, svu u ritama, prljavu, bosu, ispijenu i izudaranu: njeno malo telo koje je provirivalo kroz rite bilo je svo u modricama. Išla je kao u bunilu, ne žureći nikud, i bogzna zašto je švrljala po toj gomili možda je bila gladna. Niko na nju ni glavu nije okretao. Ali najviše me je porazilo što je hodala s izrazom takve tuge, s tako neizmernim očajanjem na licu, da je bilo nekako neprirodno i strahovito bolno videti tako malo stvorenje koje već u sebi nosi toliko prokletstva i očajanja. Mahala je svojom razbarušenom glavicom čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da razmišlja o nečemu, širila svoje male ruke, gestikulirala, zatim bi odjednom pljesnula i pritisla ih na gole grudi. Vratio sam se i dao joj pola šilinga. On je uzela srebrni novčić, zatim mi je divlje i prestravljeno pogledala u oči, i odjednom pobegla, kao da se boji da ću joj uzeti taj novac.
Sve u svemu, veseli prizori...
A jednom, noću, u gomili tih izgubljenih žena i razvratnika, zaustavila me jedna žena koja se žurno probijala kroz gomilu. Bila je sva u crnom, sa šeširom koji joj je gotovo zaklanjao lice, koje nisam ni uspeo da vidim, sećam se samo njenog netremičnog pogleda. Rekla je nešto nakaradnim francuskim jezikom, nisam je razumeo, tutnula mi u ruku neku hartijicu i brzo otišla dalje. Pod prozorom osvetljene kafane razgledao sam cedulju, malo, četvrtasto parče hartije; s jedne strane je bilo odštampano: ,„Crois-tu cela?“[33] a s druge strane, opet na francuskom: „Ja sam vaskrsenje i život“... itd., nekoliko poznatih redova. Priznajte i sami da je to prilično originalno. Kasnije su mi objasnili da je to katolička propaganda, koja uporno i neumorno svuda radi. Čas rasturaju takve hartije po ulicama, čas opet knjižice s raznim odlomcima iz jevanđelja i biblije. Dele ih besplatno, na silu ih guraju u ruke. Propagatora je bezbroj, i muškaraca i žena. To je suptilna i dobro sračunata propaganda. Katolički sveštenik pronađe porodicu nekog siromašnog radnika i uvuče se u nju. Nađe on, na primer, bolesnika koji leži u dronjcima na vlažnom podu, okružen decom koja su već podivljala od gladi i hladnoće, sa gladnom, a često i pijanom ženom. On će ih sve nahraniti, odenuti, ogrejati, počeće da leči bolesnika, kupovaće lekove, postaće prijatelj kuće. I na kraju će ih sve prevesti u katoličku veru.
Njega ponekad, doduše, posle ozdravljenja isteraju, pošto ga dobro izgrde i istuku. Ali on je neumoran, i ide dalje, drugima. I otuda ga izbace, ali on sve podnosi i nekoga opet ulovi. Međutim, engleski sveštenici neće otići siromahu. Sirotinju ni u crkvu ne puštaju, jer nema čime da plati mesto u klupi. Brakovi među radnicima, i uopšte među sirotinjom, često su nezakoniti, jer se skupo plaća za venčanje. Uzgred da kažem, mnogi od tih muževa užasno tuku svoje žene, osakate ih zauvek, najčešće gvozdenim žaračima kojima džaraju žar u kaminu. To je kod njih u neku ruku instrument namenjen za tuču; bar se u novinama pri opisivanju porodičnih svađa, tuča i ubistava uvek pominje i taj
žarač. Njihova deca, tek što malo odrastu, često odu na ulicu, izgube se u gomili i nikad se više ne vrate roditeljima. Anglikanski sveštenici i episkopi su oholi i bogati, žive po bogatim parohijama i goje se potpuno mirne savesti. Veliki su pedanti, veoma su obrazovani, i sami ozbiljno veruju U svoje tupo-moralno dostojanstvo, u svoje pravo da daju spokojne i samouverene pouke, da se goje i da žive na ovom svetu radi bogatih.
To je religija bogatih, i već sasvim bez maske. U najmanju ruku racionalna i bez varanja. Ali, ti do fanatizma ubeđeni profesori religije, imaju neku vrstu zabave: to je misionarstvo. Proputuju unakrst celu zemlju, zalaze duboko u Afriku da bi priveli nekog divljaka svojoj veri, a zaboravljaju milione divljih u Londonu, zato što nemaju čime da im plate. Ali bogati Englezi, i uopšte svi tamošnji poklonici zlatnog teleta, neobično su pobožni, nekako turobno i na svoj način. Engleski pesnici od pamtiveka vole da opevaju lepotu svešteničkih domova po provinciji, u senci stogodišnjih hrastova i brestova, svoje žene pune vrlina, i idealno lepe plave kćeri, azurnih očiju.
Ali kad prođe noć i počne dan, odmah onaj isti gordi mračni duh svemoćno kruži opet nad ispolinskim gradom. Njega ne uznemirava ono što je bilo noću, ne dira ga ni ono što danju vidi oko sebe. Baal caruje i čak ne traži pokornost, jer je u nju čvrsto ubeđen. Njegova vera u sebe je bezgranična; on prezrivo i spokojno pruža organizovanu milostinju, samo da bi se što pre otarasio a posle toga je nemoguće pokolebati njegovu veru u sebe. Baal ne krije od sebe divlje sumnje i uzbudljive životne pojave, kao što, na primer, rade u Parizu. Njega nimalo ne uznemiravaju beda, stradanje, roptanje i zatucanost mase. On sa prezirom dopušta svim tim sumnjivim i zloslutnim pojavama da postoje uporedo s njegovim životom, pored njega, naočigled svih. On se ne stara plašljivo, kao Parižani, da silom razuveri samog sebe da je svuda red i mir. On ne krije, kao oni u Parizu, sirotinju, da ga ne bi uznemiravala i remetila bez potrebe njegov san. Parižanin voli, kao noj, da zavuče glavu u pesak, kako ne bi video lovce koji ga sustižu. U Parizu... Ali ipak, šta ja ovo radim? Zar ja nisam još uvek u Parizu? Gospode, kad ću se već jednom naučiti redu…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dostojevski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu