Krotka

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:42 am

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]



PISMA IZ PROGONSTVA

izbor iz prepiske 1849-1857.


M. M. Dostojevskom[1]

Petrograd, Petropavlovska tvrđava,
22. decembra 1849.

Brate, dragi prijatelju moj! sve je rešeno! Osuđen sam na četvorogodišnje radove u tvrđavi (izgleda Orenburškoj), a zatim da služim kao redov. Danas, 22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tamo su nam pročitali smrtnu presudu, dali nam da poljubimo krst, prelomili nam nad glavama sablje i navukli nam predsmrtnu odeću (bele košulje). Zatim su trojicu postavili uza stub da izvrše kaznu. Prozivali su po trojicu, ja sam bio u drugoj grupi, i ostajalo mi je najviše još minut života. Setio sam se tebe, brate, i tvojih; u poslednjem trenutku mislio sam na tebe i samo na tebe, tek sam tada postao svestan koliko te volim, brate moj dragi! Uspeo sam i da zagrlim Pleščejeva i Durova, koji su bili pored mene, i da se oprostim sa njima. Najzad su udarili u doboš, i one što su bili privezani za stub vratili su u stroj i pročitali da nam Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklanja život. Zatim su usledile prave kazne. Samo je Palm oslobođen i u istom činu vraćen u vojsku.
Sada su nam rekli, dragi moji brate, da ćemo danas ili sutra krenuti na izdržavanje kazne. Ja sam molio da mi dozvole da se vidim s tobom. Ali rekli su mi da je to nemoguće; mogu samo da ti napišem ovo pismo, a ti mi što pre odgovori. Bojim se da nisi nekako načuo za našu osudu (na smrt). Kada su nas vozili na Semjonovski trg, video sam silan svet kroz prozor na kolima; možda je vest već došla do tebe, pa si patio zbog mene. Sada će ti biti lakše. Brate! Ja nisam tužan, niti sam pao duhom. Život je svuda život, život je u nama samima, a ne izvan nas. Oko mene će biti ljudi, a biti čovek među ljudima i ostati to uvek, ma šta te snašlo, ne žaliti se i ne klonuti u tome je život, u tome je njegov cilj. Ja sam postao svestan toga. Ta ideja mi je ušla u meso i krv. Da! istina je! Glava koja je stvarala, koja je živela višim životom umetnosti, koja je spoznala najviše potrebe duha i saživela se sa njima, ta glava je već odrubljena s mojih ramena. Ostalo je sećanje na likove koje sam stvorio i oni koje još nisam uspeo da ovaplotim. Oni će me izranjaviti, i to je istina! Ali još imam i srce, i meso, i krv, koja isto tako ume da voli, i da pati, i da žali, i da pamti, a to je opet život. On voit le soleil![2] Pa zbogom, brate. Ne žali za mnom!
Da pređemo sad na materijalne stvari: knjige (Biblija je ostala kod mene) i nekoliko listova mog rukopisa, skica drame i romana, i završenu pripovetku Dečja bajka[3] oduzeli su mi i verovatno će pripasti tebi. Ostaviću ti i moj sako i staru odeću ako pošalješ po njih. Meni sad, brate, predstoji dalek put, možda peške. Potreban mi je novac. Dragi brate, čim dobiješ ovo pismo i ako budeš mogao da nabaviš koliko-toliko novca, hitno mi ga pošalji.
[...] Zar nikad više neću uzeti pero u ruke? Mislim da ću kroz četiri godine dobiti neku mogućnost. Slaću ti sve što napišem, ako išta napišem. Bože moj! Koliko će likova koje sam doživeo i stvorio, propasti, ugasiti se u mojoj glavi, ili se kao otrov razliti u krvi. Propašću ako ne budem mogao da pišem. Bolje i petnaest godina zatvora, ali s perom u ruci.
Piši mi češće, piši podrobnije, više, temeljnije. Budi opširan u svakom pismu u pojedinostima o porodici, o sitnicama, ne zaboravi to. Jer to meni daje nadu u život. Kad bi samo znao kako su mene ovde u kazamatu oživljavala tvoja pisma. Ova poslednja dva i po meseca u kojima je bilo zabranjeno dopisivanje bila su teška za mene. Loše sam se osećao. To što mi nisi ponekad slao novac izmučilo me zbog tebe: sigurno si i sam bio u velikoj oskudici! Još jednom poljubi decu; njihova mila lišca ne izlaze mi iz glave. Ah, kad bi bar oni bili srećni! Budi srećan i ti, brate, budi srećan!
I ne tuguj, tako ti boga, ne tuguj za mnom: znaj da nisam pao duhom, pamti da me nada nije ostavila. Za četiri godine sudbina će mi biti lakša. Biću redov to nije više zatvorenik, i imaj na umu da ću te jednom zagrliti. Jer ja sam danas posetio smrt, tričetvrt sata sam proživeo sa tom mišlju, došao sam do poslednjeg trena i sad drugi put živim!
[...] Srce mi krvari kad se osvrnem na prošlost i pomislim koliko je uzaludno utrošeno vremena, koliko ga je propalo u zabludama, u greškama, u dokoličarenju, zbog toga što se nije umelo živeti; koliko god da sam ja drhtao nad njim, koliko sam puta grešio prema svom srcu i duhu. Život je dar, život je sreća, svaki trenutak bi mogao biti vek sreće. Si jeunesse savait![4] Sada, menjajući način života, ja se preporađam u novoj formi. Brate! Kunem ti se da
neću izgubiti nadu i da ću sačuvati duh svoj i srce u čistoti. Ja ću se preporoditi nabolje. U tome je sva moja nada, sva uteha moja!
Život u kazamatu je u priličnoj meri ubio u meni telesne potrebe koje nisu sasvim čiste; ranije sam se slabo čuvao.
Sada oskudica za mene nije ništa, i zbog toga se ne boj da će me ubiti neka materijalna nedaća. To se ne može dogoditi. Ah, kad bi me samo zdravlje poslužilo!
Zbogom, zbogom ostaj, brate! Doći će vreme kad ću ti još pisati! Dobićeš od mene što je moguće podrobniji izveštaj o mom putu. Da mi je samo da sačuvam zdravlje, a drugo će sve biti dobro.
E, pa zbogom, zbogom, brate! Čvrsto te stežem u zagrljaju, ljubim te što igda mogu. Sećaj me se bez bola u srcu. Ne tuguj, molim te, ne tuguj zbog mene! Već u sledećem pismu napisaću ti kakav mi je život. Pamti šta sam ti rekao: uredi svoj život, ne gubi ga, uzmi u ruke svoju sudbinu, misli na decu. Ah, kad bih, kad bih samo mogao da te vidim! Zbogom! Sad se otkidam od svega što mi je bilo milo! Bolno je napuštati te! Bolno je raspolutiti se, prelomiti srce na dve pole. Zbogom! Zbogom! Ali ja ću te ponovo videti, uveren sam u to, nadam se, nemoj se izmeniti, voli me, neka se ne ohladi tvoje sećanje, i pomisao na tvoju ljubav biće najbolji deo mog života. Zbogom, još jednom zbogom. Zbogom svima!

Tvoj brat Fjodor Dostojevski

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:51 am


[You must be registered and logged in to see this link.]





GLAVA VI

OGLED O BURŽUJU


Zašto se ovde sve tako grči, zašto sve hoće da se usitni, da se smanji, da nestane. „Nema me, uopšte me nema na svetu; sakrio sam se, molim vas prolazite i ne gledajte me, pravite se kao da me ne vidite, prolazite, prolazite!“
Ama o kome vi to govorite? Ko se to grči?
Pa buržuj.
Ta idite, molim vas, on je kralj, on je sve, le tiers etat c’est tout,[34] a vi grči ce!
Dobro, de, ali zašto se onda tako sakrio iza imperatora Napoleona? Zašto je zaboravio uzvišeni stil beseda u Parlamentu, koji je ranije toliko voleo? Zašto neće ničega da se seća, već odmahuje rukama kad mu nešto spomenemo iz starih vremena? Otkud mu odmah, u glavi, u očima i na jeziku uznemirenost čim se neko usudi da nešto poželi u njegovom prisustvu? Ako se nekad uzjoguni, iz gluposti, i nešto odjednom sam poželi, zašto se odmah trgne i počne da se pravda: „Gospode, šta ja govorim!“ i dugo se posle toga savesno stara da zagladi svoje ponašanje trudom i poslušnošću? Zašto gleda i samo što ne kaže: „Prodavaću danas malo u radnjici, ako bog da, i sutra ću malo, pa možda i prekosutra, ako dopusti velika milost gospodnja... A posle, samo da mi je da što pre skupim makar malu sumu i apres moi le deluge“.[35]
Zašto je svu sirotinju negde sklonio i ubeđuje vas da je uopšte nema? Zašto je zadovoljan oficijelnom literaturom? Zašto se upinje iz petnih žila da ubedi sebe kako se njegove novine ne mogu potkupiti? Zašto pristaje da daje toliko novaca na špijune? Zašto ne sme ni da zucne o meksičkoj ekspediciji? Zašto u pozorištu uvek prikazuju muževe kao plemenite i imućne ljude, a ljubavnike kao neke odrpance, bez mesta i bez veza, sve neki trgovački pomoćnici ili umetnici, najgori ološ? Zašto mu se stalno priviđa da su sve supruge do groba verne, da domaće ognjište pliva u sreći i blagostanju, da se pot-au-feu[36] kuva na dobronamernoj vatri, a frizure su kakve se samo poželeti mogu. Što se tiče rogova, to je konačno rešeno, tako ugovoreno i nema šta dalje da se razgovara, samo po sebi se tako udesilo, i mada svaki čas bulevarima prolaze fijakeri sa spuštenim zavesama, mada svuda postoji kutak za sve interesantne potrebe, i mada su ženske haljine i nakit veoma često skuplji nego što bi se moglo pretpostaviti sudeći po džepu muževa, ali tako je rešeno, potpisano, i šta onda hoćete?
A zašto je tako rešeno i potpisano? Kako zašto? Kad ne bi bilo tako, moglo bi se pomisliti da ideal nije postignut, da u Parizu još nije apsolutni zemaljski raj, da se, možda, još nešto može poželeti e, da buržuj, znači, ni sam nije sasvim zadovoljan poretkom koji sam brani i svakome natura; da u društvu postoje rupe koje treba krpiti. Eto zašto buržuj rupe na čizmama zamazuje mastilom, samo da ne biste, sačuvaj bože, nešto primetili! A supruge grickaju bombone, bave se gimnastikom, tako da im ruske gospođe u dalekom Petrogradu do ludila zavide, pokazuju nožice, i veoma graciozno zadižu haljine na bulevarima. Šta treba više za potpunu sreću? Eto zašto su naslovi romana, kao na primer „Žena, muž i ljubavnik“, sasvim nemogući u današnjim prilikama, jer ljubavnika nema i ne može ih biti. A kad bi ih u Parizu i bilo kao peska u moru (a ima ih, možda, i više), ipak ih tamo nema, i ne može biti, zato što je tako odlučeno i potpisano, zato što sve blista vrlinama. A tako i treba da bude, da sve blista vrlinama! Ako uveče do jedanaest sati pogledate na veliki trg Pale-Roajal, kanuće vam suza iz oka od radosti. Bezbrojna masa muževa šeta s masom svojih žena pod ruku, okolo se svud igraju njihova mila i dobroćudna deca, vodoskok šumi i svojim ujednačenim šuštanjem podseća vas na nešto mirno, tiho, svakidašnje, stabilno, hajdelberško. I ne šumi tako samo jedan vodoskok u Parizu; vodoskoka ima mnogo, i svuda ista pesma, da vam srce uzdrhti od radosti.
U Parizu je potreba za vrlinom neutoljiva. Francuz je sada ozbiljan, solidan, i često se topi od miline, i ja ne
razumem zašto se on još i sad sve nečega plaši, plaši se i pored sve gloire militaire[37] koja cveta u Francuskoj, i za koju Jacques Bonhomme[38] tako skupo plaća. Parižanin strašno voli da trguje, ali i kad trguje, i kad vas u svom dućanu oguli do kože, on to kao da ne radi jedino zbog zarade, kao nekad, već zbog vrline, iz neke svete potrebe. Da što pre stvori sreću i da ima što je moguće više stvari, to je postalo glavni moralni cilj, katihizis Parižanina. Toga je i pre bilo, ali sad, sad to ima neki takoreći sveti izgled. Pre se bar nešto osim novca cenilo, tako da je čovek i bez novca, ali s drugim lepim osobinama, mogao da računa na izvesno poštovanje; a sad ni najmanje! Sad treba skupiti dosta novca i nabaviti što je moguće više stvari, pa tek onda računati na nečije poštovanje. I ne samo na tuđe poštovanje, nego ne može drugačije računati ni da će sam sebe poštovati! Parižanin svesno, mirne savesti i s najdubljim uverenjem, nimalo ne ceni sebe ako oseća da su mu džepovi prazni. Vama se mnogo štošta može dozvoliti, samo ako imate novca. Jadni Sokrat je samo glupi i štetni frazer, i poštuje se samo u pozorištu, jer buržuj još uvek voli da ceni vrlinu u pozorištu. Čudan je čovek taj buržuj: otvoreno propoveda da je novac najveća vrlina i dužnost čovekova, a međutim neizmerno voli da se poigra prave vrline.
Svi Francuzi imaju neobično plemenit izgled. Najpodliji Francuščić, koji će vam za četvrt franka i rođenog oca prodati, i još će vam sam, bez vašeg zahteva, dati nešto pride, u isto vreme, baš tog trenutka kad vam prodaje oca, imaće tako impozantan izraz da će vas obuzeti neka nedoumica. Uđite u radnju da nešto kupite, i onaj poslednji pomoćnik će vas uništiti, prosto će vas satrti svojom neizrecivom plemenitošću. To su baš oni pomoćnici koji služe kao uzor najsuptilnijeg superflu-a našem Mihajlovskom pozorištu. Vi ste kao ubijeni, prosto se osećate kao krivac pred tim pomoćnikom. Došli ste, na primer, da potrošite deset franaka, a on vas, međutim, dočekuje kao da ste lord Devonšir. Vi se odjednom nečeg užasno zastidite, poželite da ga što pre uverite da vi niste lord Devonšir, već samo skromni putnik, i da ste ušli da kupite nešto za deset franaka. Ali taj mladić divne spoljašnjosti i sa neizrecivo plemenitom dušom, pred kim ste vi gotovo spremni da priznate da ste čak i podlac (zato što je on tako beskrajno plemenit), počinje da vam iznosi robe za deset hiljada franaka. Za minut je zbog vas zakrčio celu tezgu robom, i kako da ne pomislite koliko će mu, siromahu, trebati dok sve to posle ponovo savije, njemu Gradisonu, Alkibijadu, Monmoransiju i to još posle koga? Posle vas, koji ste se usudili s tako neugodnom spoljašnjošću, sa svim svojim porocima i manama, sa svojih odvratnih deset franaka, da dođete i uznemirite takvog markiza i čim sve to pomislite, odmah i nehotice, još tu pred tezgom, počinjete duboko da prezirete samoga sebe. Kajete se i proklinjete sudbinu što u džepu imate samo sto franaka; bacate ih, tražeći pogledom oproštaj. Ali vam oni velikodušno pakuju robu za vaših mizernih sto franaka, opraštaju vam što ste ih uznemirili, opraštaju nered koji ste učinili u radnji, a vi se žurite da se što pre izgubite.
Kad se vratite kući, zgranete se što ste potrošili sto franaka, a hteli ste samo deset. Koliko sam puta, prolazeći bulevarima, ili Ulicom Vivijen, gde ima toliko ogromnih magazina sa galanterijskom robom, mislio u sebi: „Eh, kad bi nešto pustili ovamo naše ruske gospođe i... “ ali o tome šta bi posle bilo najbolje znaju upravnici imanja i starešine sela u orlovskoj, tambovskoj i raznim drugim gubernijama. Rusi uopšte osobito uživaju da pokažu u tim magazinima kako imaju neizmerno mnogo para. Ali zato na svetu ima i bezobrazluka, kao na primer kod Engleskinja, koje se ne samo neće zbuniti zato što je nekakav Adonis ili Viljem Tel zbog njih svu tezgu zakrčio robom i prevrtao ceo magazin, već će se o, užasa! još i cenjkati za tričavih deset franaka. Ali i Viljem Tel im ne ostaje dužan: on će se već osvetiti, i za šal od hiljadu pet stotina franaka dići će on plemenitoj ledi dvanaest hiljada franaka, i to tako da će izaći potpuno zadovoljna.
Ali, i pored toga, buržuj strasno voli neiskazanu plemenitost. U pozorištu mu neizostavno moraš pokazati nekoristoljubive i nepotkupljive! Gistav na sceni mora da blista svojom plemenitošću, a buržuj plače od ushićenja. On bez te neiskazane plemenitosti ne može mirno ni da spava. A što je umesto hiljadu i po franaka uzeo dvanaest hiljada, to je bila njegova dužnost: uzeo ih je iz čiste vrline. Krasti, to je odvratno, podlo za to se ide na robijaške galije. Buržuj je spreman mnogo štošta da oprosti, ali krađu vam nikad neće oprostiti, pa makar vi ili vaša deca umirali od gladi. Međutim, ako ste ukrali iz vrline, o, onda vam se sve prašta. Vi, znači hoćete faire fortune,[39] i da skupite mnogo blaga, to jest vi želite da ispunite svoju dužnost prema prirodi i čovečanstvu. Eto zašto su u zakonu jasno izdiferencirane vrste krađa: iz niskih pobuda, to jest zbog nekakvih zalogaja hleba, i krađe iz uzvišenih pobuda. Ova druga vrsta je potpuno omogućena i osigurana, podstiče se i neobično je dobro organizovana.
Ali zašto ja se stalno vrađam na ono ranije zašto se buržuj još uvek nečega plaši, kao da nije najbolje raspoložen? Čega ima da se boji? Brbljivaca, frazera? Pa on će ih jednim udarcem noge sve poslati dođavola. Zaključaka zdravog razuma? Ali pokazalo se da razum ne vredi pred stvarnošću, a, osim toga, sada i najrazumniji i naučeniji
počinju da tvrde kako nema zaključaka zdravog razuma, da zdrav razum i ne postoji na svetu, da se apstraktna logika ne može primeniti na ljudski život, da postoji samo Ivanov, Petrov, Gistavov razum, a zdrav razum nikad nije postojao da je to samo neosnovana izmišljotina osamnaestog veka. Koga se boji? Radnika? Pa i radnici su svi u duši sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu što više mogu; takvi su po prirodi. A priroda čoveku nije data bez svrhe! Sve se to vekovima gajilo i vaspitavalo. Nacionalnost se ne može lako izmeniti, nije se lako odvojiti od vekovnih navika koje su vam ušle u krv. Boje se zemljoradnika? Pa francuski seljaci su arhisopstvenici, najfanatičniji sopstvenici, to jest najbolji i najsavršeniji ideal sopstvenika kakav se samo može zamisliti. Komunista? Ili, najzad, socijalista? Ali taj svet je u svoje vreme mnogo proigrao, i buržuj ga u dnu duše silno prezire. Prezire ga, a ipak ga se boji. Eto, najzad, njih se on i dan-danas boji.
„A zašto ih se boji?“ pita se čovek. Zar nije opat Sijes u svom znamenitom pamfletu prorekao: Buržuj to je sve!
„Šta je to treći stalež? Ništa. Šta treba da bude? Sve.“ Pa kako je rekao, tako se i zbilo. Samo su se te reči obistinile; od svih koje su rečene u to vreme, samo su one ostale. A buržuj još uvek nekako ne veruje, i pored toga što je sve što je kazano posle reči Sijesa obmanulo i prslo kao mehur od sapunice.
Istina, ubrzo posle njega proglasili su: liberte egalite, fratemite.[40] Vrlo lepo. Šta je liberte? Sloboda. Kakva sloboda? Podjednaka sloboda da svako može da čini šta mu je volja, u granicama zakona. A kad možeš da činiš sve što ti je volja? Kad imaš milion. Daje li sloboda svakome milion? Ne daje. Pa šta je čovek bez miliona Čovek bez miliona nije onaj koji radi šta hoće, već onaj sa kojim drugi rade sve šta hoće. A šta proističe iz toga? Proističe da pored slobode postoji i ravnopravnost, naime ravnopravnost pred zakonom. Za tu ravnopravnost pred zakonom može samo jedno da se traži: da nju, u ovakvom vidu kakva sada postoji, svaki Francuz može i treba da smatra za ličnu uvredu. Šta je onda ostalo od lozinke? Bratstvo! E, taj deo lozinke je najinteresantniji, i treba priznati da je do sad glavni kamen spoticanja na Zapadu. Čovek sa Zapada priča o bratstvu kao o velikoj sili koja pokreće svet, a gubi iz vida da se bratstvo niotkuda ne može nabaviti ako ga nema u stvarnosti. Šta da se radi? Treba po svaku cenu stvoriti bratstvo. Ali proističe da se bratstvo ne može stvoriti, jer ono samo nastaje, ono je bogomdano, nalazi se u samoj prirodi. A u prirodi Francuza, i uopšte zapadnog sveta, njega nema; postoji samo individualno načelo, načelo svoje kuće, princip samoodržanja, samoprivređivanja, samoopredeljenja svoga ja, suprotstavljanja tog ja čitavoj prirodi, svim ostalim ljudima, kao zakonitost, samostalnog načela koje je po vrednosti potpuno jednako svemu što postoji van njega. A iz takvog isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. Zašto? Zato što u bratstvu, u pravom bratstvu, ne treba ja, to jest ličnost, da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnoteže sa svim ostalima, već bi sve to ostalo moralo samo da priđe ličnosti koja traži svoja prava, tom individualnom ja, i to bi trebalo samo, bez molbe onog ja, da ga prizna ravnopravnim i po vrednosti jednakim samome sebi, to jest svemu ostalom što postoji na svetu. I ne samo to, već bi i pobunjena ličnost koja traži svoja prava trebalo, pre svega, da celo svoje ja, da sebe celu žrtvuje društvu; i ne samo što ne treba da traži svoja prava, već, naprotiv, dužna je da ih bez ikakvih uslova preda društvu. Ali ličnost sa Zapada nije naviknuta na takav tok stvari; ona hoće sve na juriš, ona traži svoja prava, ona hoće da se deli a tu onda nema bratstva.
Naravno, čovek se može preporoditi! Ali za taj preporod potrebno je da prođe hiljadu godina, jer slične ideje treba
prvo da nam uđu u krv da bi postale stvarnost. Dakle, reći ćete vi, čovek treba da se odrekne svoje ličnosti da bi postao srećan? Zar je spasenje u toj bezličnosti? Naprotiv, naprotiv, kažem ja ne samo da se ne treba odricati ličnosti, već upravo treba postati ličnost, čak u mnogo većoj meri nego što je ona koja se sad formirala na Zapadu. Treba da me shvatite: dobrovoljno, potpuno svesno, i bez ikakve prinude učinjeno samopožrtvovanje samog sebe u korist svih ljudi, to je, po mom mišljenju, znak najvećeg razvitka ličnosti, njene najveće snage, najveće vlasti nad sobom, njene najuzvišenije slobode volje. Dobrovoljno dati svoj život za druge, biti razapet za sve na krst, poći na lomaču, može samo ličnost maksimalno razvijena, potpuno ubeđena u svoje pravo da postoji kao ličnost, koja se ničega više ne boji i ne može ništa bolje stvoriti od svoje ličnosti, to jest ne može sebe bolje upotrebiti nego da se žrtvuje za sve, da bi i svi drugi bili isto tako slobodne i srećne ličnosti.
To je prirodni zakon. Tome teži normalan čovek. Ali ovde postoji jedna mala, tanka trunčica, koja, ako slučajno upadne u mašinu, sve će za tren oka otići u paramparčad. Naime: nesreća je ako se u tom slučaju ima ma kakav, makar i najmanji račun, lična korist i interes. Na primer: ja prinosim na žrtvu svima celoga sebe; potrebno je da ta žrtva bude potpuna, apsolutna, bez ikakve pomisli na bilo kakvu korist, bez pomisli: eto, žrtvujem društvu sebe, a društvo će se zato žrtvovati za mene. Treba se žrtvovati tako da daš sve, i još poželiš da za to ništa ne dobiješ zauzvrat, da niko za tebe ni crno ispod nokta ne žrtvuje.
Ali kako da se to postigne? To je isto kao i ono poznato: ne misliti na belog medveda. Probajte da se zareknete da
nećete misliti na belog medveda i videćete kako će vam on, proklet bio, svakog trenutka padati na pamet. Pa šta ćemo onda? To se nikako ne može učiniti potrebno je da se to samo sobom udesi, da to bude u prirodi, da nesvesno postoji u prirodi celog ljudskog roda, jednom rečju, da bi postojalo jedno bratsko načelo, načelo ljubavi treba voleti. Trebalo bi da čovek sam instinktivno teži bratstvu, zajednici, slozi, da ga to vuče uprkos svom vekovnom stradanju naroda, uprkos varvarskoj grubosti i neznanju ukorenjenim u prirodi, uprkos vekovnom ropstvu i najezdi drugih plemena, jednom rečju, da potreba bratske zajednice bude u prirodi čovekovoj, da se on sa njom rađa, ili da takvu naviku stekne od pamtiveka.
U čemu bi bilo to bratstvo ako ga prevedemo na razuman, svestan jezik? U tome što bi svaka posebna ličnost, sama, bez ikakve prinude i bez ikakve koristi za sebe, rekla društvu: „Mi smo jaki samo svi zajedno, uzmite mene celog ako vam je potrebno, nemojte misliti na mene proklamujući svoje zakone, nemojte se nimalo brinuti, ja vam ustupam sva svoja prava i molim vas da sa mnom raspolažete. Moja najveća lična sreća je da se žrtvujem za sve vas, a da vi ništa ne žrtvujete u ništavilo, samo da se vaše bratstvo održi i procveta“... A bratstvo bi trebalo da kaže:
„Ti nam i suviše daješ. Ali to što nam daješ mi nemamo prava da ne primimo, jer ti sam kažeš da je u tome sva tvoja sreća; ali šta da radimo kad nas stalno boli srce i za tvojom srećom! Uzmi i ti sve od nas. Mi ćemo se svakog časa truditi svom snagom da ti imaš što je moguće više lične slobode i što je moguće više prava. Ne boj se više ni od kakvih neprijatelja, ni od ljudi, ni od prirode. Mi smo svi uz tebe, svi ti garantujemo sigurnost, neumorno se staramo o tebi zato što smo braća, svi smo tvoja braća, mnogo nas je i silni smo, budi potpuno miran i vedar, ničega se ne boj i nadaj se u nas.“
Posle toga, razume se, ne bi se imalo šta deliti, tu bi sve samo od sebe bilo dodeljeno. Volite jedni druge, i sve ostalo će samo po sebi doći!
U stvari, kakva utopija! Sve je zasnovano na osećanju, na prirodi, a ne na razumu. I to je čak izvesno poniženje za razum. Šta vi mislite? Da li je to utopija ili ne?
Ali ipak, šta da radi socijalist ako u duši zapadnjaka nema bratskog načela, već, naprotiv, načelo lično, individualno, koje se stalno izdvaja i s mačem u ruci traži svoja prava. Socijalist, videći da nema bratstva, počinje da propoveda bratstvo. Kad bratstva nema, on hoće da ga stvori, da ga sklopi. Da bi se napravio paprikaš od zeca, treba najpre imati zeca. Ali zeca nema, naime, nema prirode koja je sposobna za bratstvo, prirode koja veruje u bratstvo, koja sama od sebe teži bratstvu. U očajanju, socijalist počinje da gradi, da ocrtava buduće bratstvo, proračunava i meri, mami i sablažnjava korišću, tumači, uči, priča koliko će ko imati koristi od bratstva, koliko će ko dobiti, šta koja ličnost predstavlja, koliko vredi, i već unapred određuje podelu zemaljskog blaga: koliko će zaslužiti, i koliko je svaki za to dužan da dobrovoljno unese u zajednicu, na štetu svoje ličnosti.
A kakvo mi je onda to bratstvo kad unapred dele i određuju koliko je ko zaslužio i šta ko treba da radi? Doduše, bila je proglašena lozinka: „Svaki za sve i svi za svakoga“. Naravno, ništa lepše od toga nije se moglo izmisliti, tim pre što je ova lozinka uzeta iz jedne svima dobro poznate knjižice,[41] ali, počeše da primenjuju tu lozinku, i posle šest meseci su osnivača prve zajednice, Kabea, braća tužila sudu! Furijeristi[42] su, kažu, uzeli poslednjih devet stotina hiljada franaka svog kapitala, i još uvek se trude da nekako osnuju bratstvo. Ali im ništa ne polazi za rukom.
Naravno, primamljivo je živeti, ako i ne na bratskoj, a ono bar na razumnoj osnovi, naime, dobro je kad ti je sve obezbeđeno, a od tebe se traži samo da daš svoj pristanak i da radiš. Međutim, i tu iskrsava zagonetan problem: uzmimo da mogu potpuno da obezbede čoveka, obećavaju mu da ga hrane i poje, nađu mu posla a za sve to od njega traže samo trunku njegove lične slobode, za opšte dobro, samo jednu jedinu trunčicu. Ali ne, čovek ni pod kakvim uslovima neće tako da živi, njemu je i ta trunka slobode draga. Njemu onako glupom sve nekako izgleda da je to tamnica, i da je mnogo bolje živeti sam za sebe, jer je potpuno slobodan. I mada ga na slobodi tuku, posla mu ne daju, umire od gladi, i u stvari slobode nikakve nema, njemu se, budali, ipak čini da je svoja sloboda najbolja. Naravno, socijalist mora na to da pljune i da mu kaže da je budala, da nije dorastao, nije sazreo, i ne razume svoju ličnu korist; da je onaj beslovesni, sićušni mrav pametniji od njega, jer je u mravinjaku sve tako dobro i sve tako uređeno da su svi siti i srećni, svako zna svoj posao sve u svemu, gde će čovek da se meri sa mravima!
Drugim rečima, ako je i moguć socijalizam, to je negde na drugom mestu, a ne u Francuskoj.
I tada, u krajnjem očajanju, socijalist najzad proklamuje devizu: liberte, egalite, fratemite ou la mort.[43] E, na ovo ce već nema šta reći, i buržuj konačno likuje.
A kad buržuj likuje, onda znači da se ostvarila Sijesova lozinka, bukvalno i do kraja. Dakle, buržuj je sve ali ipak, zašto se snebiva, zašto se grči, čega se boji? Svi su ustuknuli, svi su ispali slabiji od njega. Ranije, za vreme Luja
Filipa, na primer, buržuj se uopšte nije tako zbunjivao, niti se bojao, a i tada je vladao. Da, on se tada još borio, predosećao je da još ima neprijatelja, i poslednji put se obračunao s njima puškom i bajonetom na junskim barikadama. Ali bitka je završena, i odjednom je buržuj osetio da je sam na zemlji, da ništa bolje od njega nema, da je on ideal, sada ne mora kao pre uveravati ceo svet da je ideal, već treba prosto, spokojno i veličanstveno da pozira celome svetu kao obrazac trajne lepote i apsolutnog savršenstva ljudskog.
Kako god uzmete, položaj je nesiguran. Spasao ih je Napoleon III. Kao da im je s neba pao; jedina tadašnja mogućnost i jedinstveni izlaz iz teškog položaja. Od tada buržuj uživa, za to svoje blagostanje skupo plaća i svega se plaši, baš zato što je sve postigao. Jer kada ce sve postigne, teško je čoveku da sve izgubi. Iz toga se može zaključiti, prijatelji moji, ko se najviše svega boji, taj najviše uživa. Nemojte, molim vas, da se smejete. Jer, šta je sada buržuj!?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:51 am

[You must be registered and logged in to see this link.]




GLAVA VII

NASTAVAK PRETHODNE


I otkud među buržujima toliko lakeja, i to tako plemenite spoljašnjosti? Molim vas ne krivite me, nemojte vikati da preuveličavam, da klevetam i da iz mene mržnja govori. Prema čemu? Prema kome? Zašto mržnja? Prosto ima mnogo lakeja, i to ti je! Lakejstvo se sve više i više upija u dušu buržuja, i sve se više i više smatra za vrlinu. Tako i mora da bude u sadašnjem društvenom poretku. To je prirodna posledica. I što je glavno sama priroda to pomaže. Da i ne govorimo koliko, na primer, u buržuju ima urođenog špijunstva. Moje mišljenje je da je neobični razvoj špijunaže u Francuskoj, i to ne obične, već majstorske špijunaže, bogomdane špijunaže, razvijene do umetnosti, koja ima svoje naučne metode da to kod njih potiče od urođenog lakejstva. Zar neki idealno plemeniti Gistav, ako je samo još uvek bez imovine, neće odmah za deset hiljada franaka ustupiti pisma svoje dragane i izdati svoju ljubavnicu njenom mužu? Možda i preuveličavam, ali možda i govorim na osnovu izvesnih fakata. Francuz strašno voli da nekako istrčava vlastima na oči i da im lakejski dostavi nešto čak i sasvim neobično, i ne očekujući odmah nagradu, već na dug, na knjižicu. Setite se samo svih onih koji su tražili mesta, na primer, za vreme čestih promena vlada u Francuskoj. Setite se kakve su podvale i smicalice izmišljali i šta su sve sami priznavali. Setite se jednog Barbijeovog stiha o tome. Uzmem ja jednom u kafani novine od trećeg juna. Pogledam: pisma iz Višija. U Višiju je tada boravio car, naravno i ceo dvor bilo je mnogo svečanosti, veselja. Korespondent je sve to opisao. On počinje:
„Imamo sad mnogo izvanrednih jahača. Samo se po sebi razume da ste odmah pogodili najsjajnijeg od svih.
Njegovo veličanstvo izlazi u šetnju svakog dana u pratnji svoje svite“, itd.
Ja razumem što se oduševljava sjajnim osobinama svog cara. Može se čovek diviti njegovom umu, smotrenosti, savršenstvu itd. Gospodinu koji se toliko zanosi ne može se kazati u oči da se pretvara. „Takvo je moje ubeđenje i gotovo“, odgovoriće vam on sasvim prirodno, kao što bi vam to isto rekao svaki od naših savremenih novinara. Zapamtite, on je osiguran ima šta da vam odgovori i da vam zapuši usta. Sloboda savesti i ubeđenja je prva i najvažnija sloboda u svetu. Ali, u ovom slučaju, šta vam on može odgovoriti? On se ovde uopšte ne obazire na zakone stvarnosti, gazi svaku verodostojnost, i sve to čini namerno.
A zašto bi on to činio namerno? Pa njemu niko neće poverovati. Dobar jahač, verovatno, to neće ni pročitati, a ako i pročita, zar taj Francuščić koji je pisao „correspondance“ i novine koje su to objavile, redakcija lista, zar su svi oni tako glupi da ne znaju da vladaru uopšte nije potrebna slava najboljeg jahača u Francuskoj, da on pod starost i ne misli na tu slavu, i da, naravno, neće poverovati ako počnu da ga ubeđuju da je najveštiji jahač u celoj Francuskoj kažu da je vrlo pametan čovek. Ne, tu je posredi drugi račun: neka je to i neuverljivo i smešno, neka sam car gleda na to s odvratnošću i s prezrivim osmehom, neka, neka, ali zato će videti slepu pokornost, poklon do zemlje, ropski, glup, neuverljiv, ali ipak „padam pred noge“, i to je glavno.
Sad recite sami: kad to ne bi bilo u duši nacije, kad se tako nisko laskanje ne bi smatralo sasvim mogućim, običnim, potpuno na svom mestu, čak i pristojnim zar bi bilo moguće objaviti u pariskim novinama takav dopis? Gde ćete još naći u štampi slično laskanje, sem u Francuskoj? A ja upravo govorim o duhu nacije, zato što tako ne rade samo jedne novine, već gotovo sve, sem dva-tri malo nezavisnija lista, i to na isti način.
Sedeo sam jednom za zajedničkom trpezom putnika to nije više bilo u Francuskoj, već u Italiji, ali je za stolom bilo mnogo Francuza. Raspravljali smo o Garibaldiju: tada se svuda pričalo o Garibaldiju. Bilo je to na jedno dve nedelje pre Aspromonta.[44] Naravno, govorili smo oprezno: neki su ćutali i nisu uopšte hteli da kažu svoje mišljenje, drugi su klimali glavom. Smisao razgovora bio je u tome da je Garibaldi počeo rizičan poduhvat, čak nepromišljen, ali, naravno,
to svoje mišljenje nisu sasvim jasno kazivali, zato što je Garibaldi čovek daleko iznad običnih smrtnih, pa kod njega može da ispadne pametno i ono što bi po opštem mišljenju bilo i suviše rizično. Malo-pomalo, prešlo se na Garibaldijevu ličnost. Počeli su da nabrajaju njegove osobine ocena je bila dosta pozitivna za italijanskog heroja.
Ja se samo jednom od njih divim uzviknu jedan Francuz prijatne i impozantne spoljašnosti, tridesetih godina, sa izrazom neobične plemenitosti na licu, tako upadljive kod svih Francuza da prosto bode oči jedna njegova osobina me najviše zadivljuje.
Naravno, svi su se radoznalo okrenuli ka govorniku. Nova osobina koju je on otkrio kod Garibaldija morala je biti za sve nas intrigantna.
Godine 1860. on je neko vreme imao u Napulju neograničenu vlast. U rukama je imao sumu od dvadeset miliona državnog novca! O toj sumi on nije nikome morao da polaže računa! Mogao je da uzme i prikrije koliko god je hteo, i nikome ne bi odgovarao! A on ništa nije uzeo, već je predao državi sve do poslednjeg sua. To je prosto neverovatno!
Čak mu i oči zablistaše dok je govorio o dvadeset miliona franaka.
O Garibaldiju se, naravno, može pričati šta je kome volja. Ali povezivati Garibaldijevo ime sa proneverama novca državne kase, to je, naravno, mogao samo Francuz.
I kako je naivno, kako prostodušno on to rekao. Prostodušnosti se, naravno, sve oprašta, čak i izgubljena sposobnost razumevanja i osećanja prave časti; ali kad sam mu pogledao u lice, koje je pri pomenu dvadeset miliona tako zatreptalo, nehotice sam pomislio:
„Šta li bi bilo, brajko, da si se ti našao na Garibaldijevom mestu!“
Reći ćete da je to opet netačno, da su to samo posebni slučajevi, da se to i kod nas dešava, i da ja ne mogu da tvrdim da su takvi svi Francuzi. Naravno, ja i ne govorim o svima. Svuda ima skrivenih plemenitosti, a kod nas su se, možda, i gore stvari dešavale. Ali, zašto to uzdizati do vrline, proglašavati vrlinom? Znate šta, može čovek biti i podlac a da ne izgubi osećanje časti; a ovde pak ima vrlo mnogo čestitih ljudi koji su sasvim izgubili osećanje časti, i zato su podli i ne znajući šta rade u ime „vrline“. Ovo prvo je, razume se, poročno; a ovo poslednje, pričajte šta hoćete, zaslužuje samo prezir. Takav katehizis o vrlini predstavlja rđav simptom u životu nacije. A što se tiče pojedinačnih slučajeva, o tome neću da se prepirem s vama. Nacija se i sastoji iz pojedinačnih slučajeva, zar ne?
Evo čak šta ja mislim; možda sam se prevario i u tome da se buržuj grči, da se još uvek nečega boji. On se zaista grči i pribojava, ali kad se uzme sve zajedno, onda buržuj uživa. Mada on samog sebe vara, mada svaki čas uverava sebe da je sve kako treba, ipak to uopšte ne smeta njegovoj spoljašnjoj samouverenosti. I ne samo to: on je čak i u duši strašno samouveren kad se samo raspali. Kako se sve ovo u njemu saživljava, to je zaista zagonetka, ali je tako. Uopšte uzevši, buržuj nije nimalo glup, ali mu je pamet nekako dosta kratka i nekako iskidana. On ima veliku rezervu gotovih pojmova, kao drva za zimu, i on ozbiljno namerava da proživi s njima bar hiljadu godina. Uostalom, kakvih hiljadu godina; hiljadu godina buržuj retko pominje: jedino valjda kad ga obuzme žeđ za besedništvom. „Apres moi le deluge“ mnogo je prihvatljivije i češće se sprovodi u praksi. I, zaista, kolika ravnodušnost prema svemu, kakvi kratkotrajni, ništavni interesi!
Desilo mi se da sam u Parizu bio u društvu, u kući u kojoj je u moje vreme stanovalo mnogo ljudi. I svi oni kao da su se bojali i da počnu razgovor o nečemu što nije svakidašnje, o nečemu što nije sasvim beznačajno, o opštim interesima, recimo, o bilo kakvim društvenim interesima. Izgleda mi da tu nije moglo biti straha od špijuna, već su se prosto odučili da govore i misle o bilo čemu ozbiljnijem. Doduše, bilo je tu i ljudi koji su se duboko interesovali kakav je utisak na mene ostavio Pariz, osećam li izvesno strahopoštovanje, jesam li zadivljen, poražen utiscima? Francuz još uvek veruje da je on sposoban da moralno zadivljuje i zaprepašćuje. I to je prilično zanimljiva osobina. Posebno se sećam jednog neobično milog, ljubaznog i dobrog čičice, koga sam iskreno zavoleo. On mi je zagledao u oči, tražeći moje mišljenje o Parizu, i strašno se uvredio što nisam pokazao naročito oduševljenje. Čak se na njegovom dobrom licu videlo da zbog toga pati bukvalno pati, nimalo ne preuveličavam. O, dragi moj m-r Le M-re! Francuza, to jest Parižanina (jer su u stvari svi Francuzi Parižani), nikada nećeš razuveriti da on nije prvi čovek na celoj kugli zemaljskoj. Doduše, o kugli zemaljskog, sem Pariza, on vrlo malo zna, pa i ne želi mnogo da zna. To je nacionalna, vrlo karakteristična osobina.
Ali najkarakterističnija osobina Francuza je krasnorečivost. Ljubav prema rečitosti je kod njega neutoljiva, i vremenom sve više i više raste. Strašno bih voleo da znam otkada je nastala u Francuskoj ta ljubav prema rečitosti. Razume se, počelo je uglavnom od Luja XIV. Zanimljivo je da u Francuskoj sve počinje od Luja XIV, stvarno. Ali je najzanimljivije što je i u celoj Evropi sve počelo od Luja XIV. A kako je to uspeo taj kralj da postane veličina ne mogu
da shvatim. Jer on nije ništa naročito viši od svih ostalih ranijih kraljeva. Možda time što je prvi kazao l’etat c’est moi.[45] To se svima strašno svidelo i celu Evropu tada obletelo. Ja mislim da se on samo tom izrekom i proslavio. Čak je i kod nas neverovatno brzo postala poznata.
Taj Luj XIV je bio u najvećoj meri nacionalni gospodar, potpuno u francuskom duhu, tako da ja nikako ne shvatam kako su se u Francuskoj mogli desiti oni nestašluci... oni, znate, krajem prošlog veka.[46] Poigrali se malo i opet se vratili svom starom duhu tako izlazi. Ali besedništvo, krasnorečivost, o to je kamen spoticanja za Parižanina. On je spreman da zaboravi sve u prošlosti, sve, sve, spreman je da vodi najrazboritije razgovore i da bude vrlo poslušan i marljiv momak, samo besedništvo, samo tu slatkorečivost sve do sad nikako ne može da zaboravi. On tuguje i uzdiše za njom; seća se Tjera, Gizoa, Odilona Baroa. „Eh, što je onda bilo besedništvo“, govori ponekad Francuz samom sebi i počinje da se udubljuje u misli. Napoleon III je to shvatio, i odmah odlučio da Jacques Bonhomme ne treba mnogo da razmišlja, pa je malo-pomalo uveo besedništvo. U tom cilju, u zakonodavnom odboru ima šest liberalnih poslanika, šest stalnih, nezamenljivih, pravih liberalnih deputata, to jest takvih koje možda i ne možeš potkupiti, ako ih počneš potkupljivati ali ipak je njih samo šest, šest ih je bilo, šest ih je sad, i šest će ih i ostati. Više ih neće doći, ništa ne brinite, ali se broj neće ni smanjiti. I to je, na prvi pogled, veoma vešto izvedeno. U stvari, to je mnogo prostije i postiže se pomoću suffrage universel.[47] Naravno, preduzete su sve potrebne mere da se oni baš mnogo ne razgalame. Ali dozvoljeno je da malo proćaskaju.
Svake godine u izvesno vreme pretresaju se važna državna pitanja i Parižanin se slatko uzbuđuje. On zna da će biti lepih beseda i milo mu je. Naravno, on vrlo dobro zna da će to biti samo lepe reči i ništa više, da te besede apsolutno ništa neće izmeniti. Ali on je i time veoma, veoma zadovoljan. I on sam, prvi, nalazi da je sve to neobično pametno. Govori ponekih od tih šest narodnih predstavnika izuzetno su popularni. I predstavnik naroda je uvek spreman da drži besede radi uveseljavanja publike. Čudna stvar: i on sam potpuno je uveren da od njegovog govora neće biti nikakve koristi, da je to sve samo čista komedija, šala i ništa više, nevina igra, maskarada, a međutim govori, nekoliko godina uzastopno govori, i divno govori, čak sa velikim zadovoljstvom. I svim članovima koji ga slušaju navire voda na usta od zadovoljstva. „Lepo govori čovek!“ i predsedniku i celoj Francuskoj voda navire...
Ali eno, poslanik je završio, a zatim ustaje guverner te mile i dobre dece. On svečano objavljuje da je sastav na temu „Rađanje sunca“ uvaženi poslanik dobro obradio. Mi smo se divili daru poštovanog besednika, kaže on, njegovim mislima i uljudnom vladanju, izraženom u tim mislima, svi smo uživali, svi... Međutim, mada je poštovani član potpuno zaslužio kao nagradu knjižicu za „lepo vladanje i postignuti uspeh“, ipak, gospodo, govor poštovanog narodnog predstavnika, iz izvesnih viših razloga, ne vredi lule duvana. Nadam se, gospodo, da se vi sa mnom u potpunosti slažete. Tu se on obraća svim poslanicima, a njegov pogled počinje da seva strogošću. Predstavnici, kojima je malopre tekla voda na usta, odmah sa burnim oduševljenjem aplaudiraju guverneru, a, međutim, u isto vreme, zahvaljuju i dirljivo stežu ruku i liberalnom predstavniku što im je pričinio zadovoljstvo, i mole ga da im sledeći put, uz guvernerovu dozvolu, pruži isto takvo liberalno zadovoljstvo. Guverner blagonaklono dozvoljava: sastavljač opisa „Radnje sunca“ odlazi ponosan svojim uspehom; narodni predstavnici se razilaze, oblizujući se, odlaze u krila svojih porodica i uveče od radosti šetaju pod ruku sa svojim gospođama po Pale-Roajalu, slušajući kako pljušte mlazevi prijatnih vodoskoka. A guverner, pošto je u svemu izvestio ko-
ga treba, objavljuje celoj Francuskoj da je sve u najboljem redu.
Ponekad, doduše, kad su u pitanju važnije stvari, počinje i malo važnija igra. Na jednu do sednica dovode i samog princa Napoleona. Princ Napoleon odjednom počinje da pravi opoziciju, na veliko zaprepašćenje svih đaka. U razredu zavlada svečana tišina. Princ Napoleon se igra liberalizma, ne slaže se s vladom, po njegovom mišljenju treba to i to, i to i to. Princ osuđuje vladu: jednom rečju, govori isto ono što bi, po njegovom mišljenju, mogla da kažu i sva ova premila deca kad bi guverner časkom izašao iz razreda. Naravno, i u ovom slučaju treba biti umeren, jer besmisleno je i pretpostaviti da bi bilo drugačije, pošto su sva ta mila deca tako lepo vaspitana da se ne bi ni pomakla s mesta čak i kad bi guverner celih nedelju dana bio odsutan. A kad princ Napoleon završi, ustaje guverner i svečano objavljuje da je poštovani besednik zadanu temu „Rađanje sunca“ odlično obradio. Mi smo se divili talentu, divno iskazanim mislima i lepom vaspitanju milostivog princa... Spremni smo da mu damo i knjigu za marljivost i postignuti uspeh, ali... itd., dakle sve ono što je ranije već rečeno; i, naravno, ceo razred aplaudira s oduševljenjem koje ide do pomame, princa odvode kući, lepo vaspitani učenici se razilaze iz razreda kao prava i dobra deca, a uveče šetaju sa svojim gospođama po Pale-Roajalu, uživaju slušajući kako pljušte mlazevi vodoskoka itd., itd., jednom rečju, zaveden je savršen red.
Jedanput smo se izgubili u la salle des pas perdus,[48] i umesto da uđemo u odeljenje gde se sude krivična dela, upadnemo u odeljenje građanskih sporova. Advokat kovrdžave kose, u mantiji i kapi, govorio je i prosto sipao biser krasnorečivosti. Predsednik, sudije, advokati, slušaoci, svi su plivali u ushićenju. Svuda tišina puna strahopoštovanja; ušli smo na prstima. Reč je bila o nekom nasledstvu; bili su umešani i oci-isposnici. Oci-isposnici su sad vrlo često umešani u procese, naročito one koji se tiču nekog nasledstva. Najskandaloznije, najgadnije stvari iznose se javno; ali publika ćuti i vrlo malo se skandalizuje, zato što oci-isposnici sada imaju prilično veliku vlast, a buržuj je neobično uljudan i uviđavan. Oci sve više i više zastupaju mišljenje da je kapitalčić bolji od svega, onda imaš i neke snage, inače je uzalud svaka krasnorečivost! Samo sa rečitošću danas ne možeš prodreti. Ali, po mom mišljenju, oni se u ovom poslednjem slučaju malo varaju. Naravno, kapitalčić je dobra i lepa stvar, ali i slatkorečivost kod Francuza može mnogo da učini. Gospođe sad većinom potpadaju pod uticaj svetih otaca, mnogo više nego što se ranije moglo primetiti. Ima nade da će i buržuj za njima krenuti.
Na procesu se ispostavilo da su isposnici dugim, veštim, čak i učenim (oni za to imaju nauku) uplivom uticali na dušu jedne veoma dobre i veoma bogate dame, da su je primamili da živi kod njih u manastiru, da su je tamo plašili raznim strahotama, dovodili je do histerije i bolesti, i sve to sa računom, sa naučnom sistematičnošću. Kad su je najzad doveli do potpunog idiotizma, ubedili su je kako je veliki greh pred gospodom bogom viđati se sa svojim rođacima i, malo-pomalo, udaljili su od nje sve njene rođake. Čak i njena sestričina, mlada devojačka duša, petnaestogodišnji anđeo čistote i nevinosti, ni ona nije smela da uđe u ćeliju svoje obožavane tetke, koja ju je volela više od svega na svetu, i koja, zahvaljujući podlim smicalicama, nije više smela da je zagrli ni da dotakne usnama njen front virginal,[49] gde boravi beli đavo nevinosti...
Jednom rečju, sve u tom tonu; bilo je neobično lepo. Advokat se, očigledno, sam topio od miline što ume tako lepo da govori, topio se i predsednik, topila se od miline i publika. Oci-isposnici su izgubili bitku jedino zahvaljujući krasnorečivosti. Oni, naravno, ne tuguju. Izgubili su jednu, a dobiće petnaest.
Ko je taj advokat? upitao sam jednog mladog studenta koji se nalazio među slušaocima punim strahopoštovanja. Studenata je tu bilo mnogo, i sve tako primerno vaspitani mladići. On me je zaprepašćeno pogledao.
Žil Favr! odgovorio je najzad sa toliko prezrivog sažaljenja da sam se zaista zbunio. Slučaj mi je tako pomogao da se upoznam sa cvetom francuskog besedništva, i to takoreći na samom izvoru.
Ali tih izvora ima bezbroj. Buržuj je do srži zaražen slatkorečivošću. Jednom smo ušli u Panteon da vidimo velike ljude. Nije bilo u određeno vreme, pa su nam svakom uzeli po dva franka. Onda je iznemogli i uvaženi invalid uzeo ključeve i poveo nas u crkvene grobnice. Usput je govorio kao svaki čovek, samo je malo šuškao, jer nije imao zuba. Ali, čim smo sišli u grobnice, čim nas je poveo prvom grobu, odjednom je zapevao.
Ci-git Voltaire[50] - Volter, veliki genije divne Francuske. On je iskorenjivao predrasude, uništavao neznanje, borio se sa demonom tamo i nosio luč prosvećenosti. Svojim tragedijama uzletao je visoko, mada je Francuska već imala Korneja.
Očigledno je govorio tekst ranije naučen napamet. Neko mu je nekad napisao tu besedu, i on je to nabubao zauvek; čak je neko zadovoljstvo ozarilo njegovo dobrodušno staračko lice kad je pred nama počeo da pokazuje svoj visoki stil.
Ci-git Jean-Jacques Rousseau nastavio je prilazeći grobnici Jean-Jacques, l’homme de la nature et de la verite![51]
Meni je odjednom postalo smešno. Visokim stilom sve se može banalizovati. Jasno je bilo da jadni starac, govoreći nature i verite, uopšte nije shvatio o čemu je reč.
Čudno! rekao sam starcu. Jedan od ove dvojice velikana je celog svog života nazivao onog drugog lažljivcem i rđavim čovekom, a ovaj drugi je prvoga zvao prosto budalom. I gle, ovde su gotovo jedan pored drugoga.
M’cje, m’sje! rekao je invalid, kao u želji da nešto odgovori, ali ipak ništa nije rekao, i brzo nas je poveo sledećem grobu.
Ci-git Lannes, maršal Lan zapevao je on još jednom jedan od najvećih heroja koje je imala Francuska, tako bogata herojima. To nije samo bio veliki maršal, najiskusniji vojskovođa posle velikog imperatora, već je imao i veliku sreću. Bio je prijatelj...
Da, da, bio je prijatelj Napoleonov rekao sam, želeći da skratim govor.
M’cje! Dozvolite da ja govorim prekinuo me je invalid malo uvređenim glasom.
Govorite, govorite, ja vas slušam.
On je doživeo najveću sreću. Bio je prijatelj velikog imperatora. Od svih njegovih maršala nijedan nije imao tu sreću da postane prijatelj velikog čoveka. Samo je maršal Lan bio udostojen te velike časti. Kad je na bojištu umirao za svoju otadžbinu...
Da, njemu je granata otkinula obe noge.
M’cje, m’sje! Dozvolite da ja sam kažem! povikao je invalid skoro žalosnim glasom. Vi možda sve to znate...
Ali dozvolite i meni da ispričam!
Ovaj čudak je strašno želeo da sve sam ispriča, pa makar mi to i pre njega znali.
Kada je umirao nastavio je opet na bojnom polju za svoju otadžbinu, onda je imperator, dirnut do dna duše, oplakujući veliki gubitak...
Prišao da se oprosti s njim nadario me đavo da ga ponovo prekinem, i odmah sam osetio da sam rđavo postupio, čak sam osetio stid.
M’cje, m’sje! rekao je starac, gledajući me s tužnim prekorom u oči i klimajući sedom glavom. M’cje! Ja znam i verujem da vi sve ovo, možda, znate bolje od mene. Ali vi ste mi platili da vam pokazujem, i onda dozvolite da ja govorim. Sad već nije ostalo mnogo... Onda se imperator, dirnut u samo srce i oplakujući (avaj, uzaman!) veliki gubitak koji su pretrpeli vojska, on i cela Francuska, približi njegovoj samrtničkoj postelji i poslednjim oproštajem ublaži strašne muke svog vojskovođe koji je izdahnuo gotovo pred njegovim očima. C’est fini, monsieur[52] dodao je čiča, prekorno me pogledao i otišao dalje.
Evo ovde još jedne grobnice, ali to su... quelques senateurs[53] ravnodušno je dodao, i nemarno pokazao glavom na nekoliko grobnica u blizini. Sva njegova rečitost iscrpla se na Volteru, Žan-Žaku i maršalu Lanu. To je bio neposredan, takoreći narodni primer ljubavi prema slatkorečivosti. Zar je moguće da su sve besede govornika u narodnoj skupštini, konventu i klubovima, u kojima je narod uzimao skoro neposrednog učešća, i na kojima se prevaspitavao zar je sve to ostavilo u njemu samo jedan trag: ljubav prema slatkorečivosti zbog same rečitosti?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:52 am

[You must be registered and logged in to see this link.]





GLAVA VIII

BRIBRI I MABIŠ


A šta rade supruge? One uživaju, to sam već rekao. Kad je o tome reč, upitaćete me zašto ja pišem supruge umesto žene. Zbog visokog stila, gospodo, eto zašto. Kad buržuj govori višim stilom, on uvek kaže: mon epouse.[54] I mada u drugim društvenim slojevima kažu prosto, kao i svuda, ma femme moja žena, bolje je ići za nacionalnim duhom većine i visokog stila. On je karakterističniji. Osim toga, ima i drugih naziva. Kad se buržuj razneži ili prosto hoće da prevari ženu, on je uvek zove: ma biche.[55] I, obratno, zaljubljena žena u nastupu graciozne veselosti naziva svog milog buržuja bribri, čime je buržuj, sa svoje strane, vrlo zadovoljan. Bribri i mabiš stalno napreduju, sada više nego ikad. Osim što je to već tako utvrđeno (skoro bez ikakvog pogovora) da mabiš i bribri u ovo naše vreme puno svakodnevnih briga treba da služe kao uzor vrline, sloge i rajskog blaženstva u društvu, kao prekor gnusnom buncanju odvratnih skitnica-komunista, bribri, pored toga, svake godine postaje sve popustljiviji u bračnim odnosima. On dobro zna da ma šta govorio i ma kako udešavao stvari, ne može zadržati mabiš, jer je Parižanka stvorena da ima ljubavnika, i skoro je nemoguće da muž prođe bez rogova. On će, naravno, ćutati dokle god ima malo ušteđenog novca i još nema dovoljno potrebnih stvari. A kad i jedno i drugo postigne, bribri postaje stroži, zato što počinje duboko da poštuje samog sebe. Onda i na Gistava počinje drugačije da gleda, pogotovo ako je neki odrpanac i ako nema imanja.
Sve u svemu, Parižanin i sa malo novca, ako poželi da se oženi, tražiće samo udavaču sa mirazom. I ne samo to, oni sve unapred sračunaju, i ako se pokaže da obe strane imaju podjednako novca i stvari, onda sklapaju brak. Tako biva svuda, ali ovde je zakon jednakosti džepova postao poseban običaj. Ako, na primer, udavača ima koju paru više, nju neće dati mladoženji koji ima manje od nje, nego će tražiti malo boljeg bribrija. Osim toga, brakovi iz ljubavi postaju sve više nemogući, i skoro se smatraju kao nešto nepristojno. Pametni običaj obavezne jednakosti džepova i sklapanja braka među kapitalima vrlo retko se narušava, i ja mislim ovde mnogo ređe nego na bilo kom drugom mestu u svetu.
Buržuj vrlo lepo udesi da ženin novac upotrebi u svoju korist. Eto zašto je u mnogim slučajevima spreman da svojoj mabiš progleda kroz prste njene avanture, i da se pravi kako ne vidi izvesne neprijatne stvari, jer u slučaju da dođe do razmirica, može se pokrenuti nezgodno pitanje miraza. Zato, ako žena i počne da se udešava više nego što njihovo imovno stanje dopušta, bribri se sa tim miri, iako sve vidi, jer će žena manje tražiti od njega za svoje udešavanje. I mabiš je onda mnogo popustljiviji.
Kako je brak, najzad, većinom brak između kapitala, a o uzajamnoj naklonosti malo ko brine, to i bribri nije s raskida da pogleda malo u stranu od svoje mabiš. I zato je najbolje da jedno drugom ne smetaju. I sloge je više u kući, i slatko tepanje milih imena „bribri“ i „mabiš“ sve češće se čuje. Najzad, da kažemo sve do kraja, bribri je i u ovom slučaju divno uspeo da sebe osigura. Policijski komesar mu je svakog časa na usluzi. Tako je po zakonu, koji je buržuj sam za sebe propisao. Ako se, na kraju krajeva, desi da zatekne ljubavnike en flagrant delit,[56] može ih oboje ubiti a da nikom ne odgovara. Mabiš to zna, i sama to odobrava. Dugim tutorstvom doveli su mabiš dotle da ona i ne ropće, niti sanja o tome, kao u nekim varvarskim i smešnim zemljama da, na primer, studira na univerzitetu, da posećuje klubove i prisustvuje sednicama narodnih poslanika. Ona više voli da ostane u svom sadašnjem vazdušastom stanju, bolje reći u položaju kanarinke. Udešavaju je, poklanjaju joj rukavice, voze je u šetnju, ona igra, jede bombone, formalno je poštuju kao caricu i muškarac je pred njom manji od makovog zrna. Taj oblik odnosa veoma je uspešno i dobro razrađen. Jednom rečju, sačuvani su viteški odnosi, i šta biste hteli više? Gistava joj neće
oteti. A kojekakvi uzvišeni i plemeniti ciljevi u životu njoj uopšte nisu potrebni: ona je u suštini isti takav kapitalista kao i njen suprug.
A kad prođu kanarinske godine, kad naime dođe dotle da već nikako ne može da zavara sebe i gleda u sebi kanarinku, kada mogućnost novog Gistava postaje apsolutno nezamisliva, čak i u najvatrenijoj i najsamoljubivijoj mašti, mabiš se iznenada brzo i ružno preporodi. Kud li se samo denula koketerija, ulepšavanje i veselost? Ona većinom postaje veoma zla i vrlo dobra domaćica. Obilazi crkve, skuplja sa mužem zajedno novac, i nekakav cinizam proviruje u svemu: pojave se odjednom neki umor, dosada, grubi instinkti, besciljnost života i cinični razgovori. Neke od njih postaju čak i aljkave. Naravno, nije uvek tako, ima, naravno, i drugih svetlijih pojava, i svuda ima takvih socijalnih odnosa... ovde je sve to na svom ognjištu, originalno, samobitno, celovito, ovde je sve to nacionalna odlika. Ovde je izvor i začetak buržoaskog društvenog uređenja, koje sad vlada u celom svetu kao večito podražavanje velikoj naciji.
Da, mabiš je formalno carica. Teško je i zamisliti kakva prefinjena učtivost, kakva nametljiva pažnja nju svuda okružuje i u društvu i na ulici. Ali ta preterana pažnja često dolazi do takve manilovštine koju čestita duša ne bi mogla podneti. Otvorena laž njenog položaja uvredila bi je do srca. Ali, mabiš je i sama veliki lopov, i njoj... samo to i treba. Svoje će ona uvek isterati, i uvek će više voleti da podvali nego da postupi pošteno i otvoreno; po njenom mišljenju, to je sigurnije i zanimljivije više je igra u tome. A igra i intriga su sva čar za mabiš, u tome je glavna stvar.
Ali kako se, zato, one odevaju, kako idu ulicom? Mabiš je sva u manirima, na notama, sva je neprirodna, ali to baš i zanosi, naročito blazirane i u izvesnoj meri pokvarene ljude, koji su izgubili ukus za svežu i prirodnu lepotu. Mabiš je vrlo neobrazovana. I um i srce su joj kao u vrane, ali je zato graciozna, zato zna bezbroj tajnih veština i majstorija, i vi se pokoravate i idete za njom kao za pikanatnom novinom.
Ona je čak retko kad lepa. U izrazu lica ima nečeg zlog. Ali to ništa ne znači njeno lice je živo, veselo i ona izuzetno vlada tajnom podražavanja osećanjima u prirodi. Vama se, možda, i ne sviđa kod nje to što tako vešto podražava prirodi, ali vas proces uspešnog podražavanja očarava, njena visoka umetnost vas zanosi. Za Parižanina je u većini slučajeva svejedno da li je to prava ljubav ili samo lepa imitacija ljubavi. Čak mu se, možda, podražavanje više sviđa. Nekakav istočnjački pogled na ženu sve više osvaja svet u Parizu. Kamelija je sve više u modi. „Uzmi pare, samo me lepo prevari, to jest izigravaj ljubav“ eto šta se traži od kamelije. Ni od supruge ne traže skoro ništa više. Naime, tim istim su zadovoljni, i zato se Gistav prećutno i snishodljivo dozvoljava. Pored toga, buržuj zna da će se mabiš u starosti svom dušom uneti u njegove poslove i interese, i da će mu biti najsvesrdnija pomoćnica u zgrtanju novca. Ona mu čak i u mladosti izvanredno pomaže. Mabiš ponekad vodi celu trgovinu, primamljuje kupce, jednom rečju, ona mu je desna ruka, najvažniji pomoćnik. Pa kako da joj ne oprosti ponekog Gistava!
Žena je na ulici neprikosnovena. Niko je neće uvrediti, svi joj se sklanjaju s puta, a ne kao kod nas, gde iole mlađa žena ne može ni dva koraka da prođe ulicom a da joj neka ratoborna ili dosadno udvaračka njuška ne zaviri pod šešir i ne ponudi poznanstvo.
Doduše, bez obzira na mogućnost Gistava, svakodnevna, uobičajena forma odnosa između bribri i mabiš je prilično simpatična i često čak naivna. Sve u svemu, ljudi u inostranstvu to mi je palo u oči su gotovo svi neuporedivo naivniji od Rusa. Ovo je teško detaljno objasniti, to treba sam čovek da oseti. Le Russe est sceptique et moqueur,
[57] kažu za nas Francuzi, i to je tačno. Mi smo više cinici, manje cenimo svoje, čak ne volimo svoje, ili ih bar ne poštujemo dovoljno, jer ne razumemo u čemu je stvar; lomimo glavu oko evropskih i opštečovečanskih problema kao da ne pripadamo nijednoj naciji, i onda smo, prirodno, prema svemu hladniji, sve radimo kao po nekoj dužnosti, i nekako smo daleko od svega.
Nego, ja sam se udaljio od svoje teme. Bribri je ponekad veoma naivan. Šetajući, na primer, oko vodoskoka, on počne da objašnjava svojoj mabiš zašto vodoskok šiba uvis, objašnjava joj prirodne zakone, oseća pred njom nacionalni ponos zbog lepote Bulonjske šume, iluminacije, igre boja, versajskih les grandes eaux,[58] uspeha imperatora Napoleona i gloire militaire,[59] uživa u njenoj radoznalosti i zadovoljstvu, i veoma je srećan zbog toga. I najprepredenija mabiš prilično je nežna prema svom suprugu, čak i se i ne pretvara, već je iskreno i nesebično nežna, i pored toga što mu je nabila rogove. Naravno, ja ne pretendujem da kao Lesažov demon skidam krovove s kuća. Ja samo pričam o onom što mi je palo u oči, što mi se učinilo.
„Mon mari n’a pas encore vu la mer“,[60] reći će vam poneka mabiš, a njen glas će odavati naivno i iskreno saučešće. To znači da muž nije još nijednom putovao u Brest ili u Bulonj da vidi more. Treba znati da buržuj ima izvesne veoma ozbiljne i veoma naivne potrebe, koje su postale opšta buržoaska navika. Osim potrebe za štednjom i
krasnorečivošću, buržuj, na primer, ima još dve potrebe, dve sasvim zakonite potrebe, osveštane sveopštom navikom. Prema njima se odnosi neobično ozbiljno i skoro egzaltirano. Prva potreba je voir la mer, videti more. Parižanin proživi katkad ceo život u Parizu, trgujući i ne vidi mora. A zašto mora videti more? On to ni sam ne zna, ali snažno želi, od sveg srca, odlaže putovanje iz godine u godinu, jer ga obično zadržavaju poslovi, on čezne, i žena iskreno deli s njim njegovu čežnju. Sve u svemu, ima u tome nečeg veoma osećajnog, i ja to poštujem. Najzad mu polazi za rukom da nađe i vremena i sredstava, i on se sprema i putuje na nekoliko dana „da vidi more“. Kad se vrati, on sa preteranom važnošću i ushićenjem priča o svojim utiscima ženi, rodbini, prijateljima i celog veka se sa uživanjem seća kako je video more.
Druga, sasvim prirodna i isto tako jaka potreba svakog buržuja, a naročito Parižanina, to je: se roleur dans l’herbe.[61] Stvar je u tome što Parižanin, kad izađe izvan grada, neobično voli, i čak smatra za svoju dužnost, da se povalja po travi. On to čini sa izvesnim dostojanstvom, osećajući da se na taj način sjedinjuju avec la nature,[62] i naročito voli ako ga tada neko posmatra. Jednom rečju, Parižanin smatra za svoju obavezu da izvan grada odmah postane slobodniji, veseliji, čak odvažniji, jednom rečju, da bude što prirodniji i bliže la nature... L’homme de la nature et de la verite! Da ce nije od Žan-Žaka pojavilo kod buržuja to duboko poštovanje prema la nature?
Doduše, obe pomenute potrebe: voir la mer i se rouler dans l’herbe, Parižanin većinom dozvoljava sebi samo onda kad je već stvorio prilično imanje, jednom rečju, kad već počinje da poštuje samog sebe, da se sobom ponosi i gleda na sebe kao na čoveka. Se rouler dans l’herbe uvek je dvostruko i čak desetostruko slađe na svojoj zemlji, kupljenoj teško zarađenim novcem. Sve u svemu, kad buržuj prestane da radi, on voli da kupi negde malo zemlje, da podigne svoju kuću, svoju baštu i ogradu, da ima svoje kokoši i svoju kravu. Neka je sve to čak mikroskopski malo, svejedno buržuj je kao dete dirljivo oduševljen. „Mon arbre, mon mur“,[63] ponavlja on sebi i svakom koga pozove u goste, ponavlja svaki čas i celog života ne prestaje da ponavlja to isto. Eto, tu je najslađe se rouler dans l’herbe. A da bi mogao da ispuni tu svoju obavezu, on neminovno mora imati livadicu pred svojom kućom. Neko je pričao kako jednom buržuju nikako nije mogla da izraste trava na mestu određenom za livadu. Gajio je, polivao, donosio busenje s drugog mesta i negovao ali na tom mestu niti je šta nicalo, niti se primalo. Desilo se da je takva neplodna zemlja bila pred kućom. On je tada, kažu, kupio veštački busen; samo je zato putovao u Pariz, naručio tamo tepih veličine jednog hvata u prečniku, i svako popodne prostirao je ćilimče sa dugačkom travom da bi obmanuo sebe i zadovoljio svoju prirodnu potrebu da se valja po travi. Kod buržuja, u prvim danima njegove opijenosti stečenom imovinom može tako nešto da se očekuje, i u moralnom pogledu tu nema ničeg neverovatnog.
Da kažem još reč-dve o Gistavu. Gistav je, naravno, isto što i buržuj, to jest trgovački pomoćnik, trgovac, činovnik, homme de lettres,[64] oficir. Gistav nije ženjen, ali je u stvari isto što i bribri. Ali nije to važno, već šta Gistav izigrava, kako se maskira, kako izgleda, kakvo je na njemu perje. Ideal Gistava se menja u skladu s vremenom, i uvek ga u pozorištu vidimo onakvog kakav se sreće u društvu. Buržuj neobično voli vodvilj, ali još više melodramu. Skromni i veseli vodvilj jedini umetnički žanr koji se gotovo ni na kakvo drugo zemljište ne može presaditi, i može živeti samo u zemlji svog nastanka, u Parizu vodvilj, iako mami buržuja, ipak ga ne zadovoljava sasvim. Buržuj na njega gleda kao na nešto bez vrednosti. On želi nešto više, nešto neizrecivo plemenito i osećajno, a sve to melodrama sadrži u sebi. Bez melodrame Parižanin ne može da živi. Melodrama neće umreti dok je buržuj živ.
Zanimljivo je što i sam vodvilj doživljava preporod. Mada je i dalje veseo i do suza smešan kao i ranije, sada mu se u velikoj meri pridružuje i drugi element pouka. Buržuj veoma voli i smatra svojom svetom dužnošću da sebi i svojoj mabiš u svakoj zgodnoj prilici drži pridike. Osim toga, on sad ima neograničenu vlast: on je sila, a sitni autori vodvilja i melodrama uvek su lakeji i ulaguju se sili. Eto zašto sad buržuj likuje, čak i kad ga na sceni prikazuju smešnim, jer mu na kraju uvek kažu da je sve u najboljem redu. Treba znati da slični izveštaji ozbiljno umiruju buržuja. Kod svakog malodušnog čoveka koji nije baš sasvim uveren u uspeh svoje aktivnosti postoji neodoljiva potreba da razuveri samog sebe, da se ohrabri i umiri. On čak počinje da veruje u neka srećna znamenja. Isto tako je i ovde.
U melodrami se iznose uzvišeni postupci i uzvišene pouke. To nije više humor, već patetična pobeda svega onog što bribri tako voli i što mu se dopada. A njemu se najviše sviđaju politički mir i pravo da zgrće novac kako bi sebi stvorio što mirnije gnezdo. U tom stilu se sada i pišu melodrame.
U tom stilu se sad slika i Gistav. Po Gistavu se uvek može proveriti šta bribri u datom trenutku smatra idealom neizrecive plemenitosti. Nekad, davno, Gistava su slikali kao pesnika, umetnika, nepriznatog genija, prognanog, izmučenog gonjenjem i nepravdom. On se odvažno borio, a završavalo se uvek time što ga je vikontesa, koja je tajno patila za njim, ali prema kojoj je on bio prezrivo ravnodušan, ženila svojom vaspitanicom Sesil, koja ranije nije imala ni
pare, ali je odjednom dobila neizmerno bogatstvo. Gistav se obično bunio i nije hteo da primi novac. Ali, odjednom, na izložbi njegovo delo postiže veliki uspeh. U njegov stan neočekivano upadaju tri smešna milorda i nude mu svaki po sto hiljada franaka za njegovu buduću sliku. Gistav ih s prezirom ismeva i u gorkom očajanju izjavljuje da su svi ljudi podlaci, nedostojni njegove kičice, da on neće dozvoliti da umetnost, svetu umetnost, profanišu pigmeji koji do sad nisu umeli da osete njegovu veličinu. Ali upada vikontesa i govori mu da Sesil umire od ljubavi za njim, i da zato treba da i dalje slika. Sad se Gistav doseća da ga vikontesa, njegov raniji neprijatelj, čijom krivicom nijedno njegovo delo nije dospelo na izložbu, potajno voli, i da mu se ranije svetila iz ljubomore. Gistav, naravno, odmah uzima novac od sve trojice milorda, pošto ih je ponovo izgrdio, a oni i pored toga ostaju zadovoljni, vrlo zadovoljni zatim trči svojoj Sesil, pristaje da uzme njen milion, prašta vikontesi, koja putuje na svoje imanje, i kad sklopi zakoniti brak, počinje sa ženom da rađa decu, da nosi flanelsku potkošulju, bonnet de coton[65] i da uveče šeta sa svojom mabiš pored blagotvornih vodoskoka, koji mu tihim žuborenjem svojih mlazeva pričaju o trajnosti, stabilnosti i miru njegove zemaljske sreće.
Ponekad se dešava da Gistav nije trgovački pomoćnik, već nekakav namučeni, jadom ubijeni siromašak, čija je duša puna neiskazane plemenitosti. Odjednom se pokaže da on uopšte nije siroče, već zakoniti Rotšildov sin. Dobija milione. Ali Gistav ponosito i s prezirom odbija da primi milione. Zašto? E, tako je potrebno zbog krasnorečivosti. Ali tada upada madam Bopre, bankareva žena, koja je u njega zaljubljena, i kod čijeg muža Gistav služi. Ona izjavljuje da će Sesil odmah umreti za njim, zato neka ide da je spase. Gistav se doseća da je madam Bopre zaljubljena u njega, uzima milione i, pošto najpogodnijim psovkama sve izgrdi zato što u čitavom ljudskom rodu nema tako neizrecivo plemenitog čoveka kao što je on, odlazi svojoj Sesil i venčava se s njom. Bankareva žena putuje na svoje imanje, Bopre likuje, jer njegova žena, koja je bila na rubu propasti, ostaje i dalje čista i neporočna, a Gistav sa svojom Sesil rađa decu i uveče šeta oko blagotvornih vodoskoka, koji mu žuborenjem svojih mlazeva govore... itd.
Sada se neiskazana plemenitost najčešće slika u ličnosti oficira, vojnog inženjera ili slično, ali najčešće je to vojno lice, i to obavezno sa ordenom Legije časti, „koju je svojom krvlju platio“. Uzgred da kažem, taj orden je strašan. Nosilac se njime toliko razmeće da se s njim nije moguće ni videti, ni putovati u vagonu, ni sedeti u pozorištu, ni sresti u restoranu. On samo što ne pljuje na vas, on se pred vama bestidno šepuri, ne može da diše od hrabrosti, tako da vas najzad spopadne muka, žuč vam se izlije, pa ste prinuđeni da pozovete lekara. Ali Francuzi to mnogo vole.
Zanimljivo je da sad u pozorištu naročito obraćaju pažnju na m’sje Boprea, u svakom slučaju mnogo više nego ranije. Bopre je, naravno, zgrnuo i stekao mnogo para. On je otvoren, dobrodušan, malo smešan svojim buržujskim navikama i time što je muž ali je dobar, pošten, velikodušan i neizrecivo plemenit u onom činu gde je dužan da pati, sumnjajući da mu je mabiš neverna. Ipak, on velikodušno odlučuje da joj oprosti. Ali pokaže se, naravno, da je ona čista kao golub, da je bila samo malo nestašna, da se malo zanela Gistavom, i da joj je bribri, koji je zadivljuje svojom velikodušnošću, draži od svega na svetu.
Sesil je, naravno, kao i uvek bez groša, ali samo u prvom činu: docnije se kod nje odjednom nađe milion. Gistav je ponosan i plemenit, kao i uvek, samo ima više hrabrosti, jer je vojnička krv. Najdraži mu je na svetu krst koji je platio krvlju i l' ere de mon pere“.[66] O tom maču svog oca on govori neumorno, i gde treba i gde ne treba, vi čak i ne razumete o čemu se radi, a on grdi, pljuje na sve redom, ali njemu se svi klanjaju, a gledaoci plaču i aplaudiraju (bukvalno plaču). Naravno, on nema ni prebijene pare , to je sine qua non.[67] Madam Bopre je, naravno, u njega zaljubljena, Sesil takođe, ali on i ne sumnja da ga Sesil voli. Sesil u toku svih pet činova uzdiše i grca od ljubavi. Najzad pada sneg, ili nešto tome slično. Sesil hoće da skače kroz prozor. Ali pod prozorom se razležu dva pucnja; svi dotrče; Gistav, bled, sa zavijenom rukom, polako stupa na pozornicu. Lenta kupljena krvlju preliva mu se na bluzi. Klevetnik koji je uvredio Sesil kažnjen je. Gistav najzad zaboravlja da ga Sesil voli i da su sve to smicalice madam Bopre. Ali madam Bopre je bleda, uplašena, Gistav naslućuje da ga ona voli. Međutim, odjednom opet odjekne pucanj. To se Bopre ubija iz očajanja. Madam Bopre vrisne, poleti vratima, ali se pojavljuje sam Bopre i nosi ubijenu lisicu ili nešto slično. Lekcija je data: mabiš je nikada neće zaboraviti. Ona grli bribrija, koji joj sve oprašta. Ali Sesil odjednom dobija milion i Gistav se opet buni, neće da se ženi. Gistav se prenemaže, Gistav psuje najpogrdnijim rečima. Neophodno je da Gistav odvratno psuje i pljuje na milion, inače mu buržuj nikada ne bi oprostio. Bilo bi premalo neizrecive plemenitosti. Samo nemojte misliti, molim vas, da buržuj protivreči samom sebi. Ništa ne brinite: milion neće mimoići srećni par, on je neizbežan, i na kraju uvek dolazi kao nagrada za vrlinu. Buržuj neće sebe izneveriti. Gistav najzad uzima milion i Sesil, a zatim nailaze neizbežni vodoskoci, pamučne kape, žubor mlazeva, itd. Tako je i osećajnosti mnogo, i neizrecive plemenitosti do guše. Bopre likuje i sve zapanjuje svojim porodičnim vrlinama, a što je najglavnije tu je milion u vidu fatuma, u vidu prirodnog zakona, njemu neka je svaka čast, slava i
poklon do zemlje. I tako dalje i tako dalje.
Bribri i mabiš izlaze iz pozorišta sasvim zadovoljni, umireni i utešeni. Gistav ih prati i, pomažući tuđoj mabiš da sedne u fijaker, krišom joj ljubi ručicu. Sve je u najboljem redu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:53 am


[You must be registered and logged in to see this link.]





KROTKA

1876.



GLAVA PRVA

I

Ko sam bio ja, a ko je bila ona


Dok je ona ovde još je sve dobro: prilazim i svaki čas je gledam; ali kad je sutra odnesu šta ću ja? Sad je u gostinskoj sobi na stolu, sastavljenom od dva mala, a sanduk sutra stiže, beli sa belim brokatom... ali nisam to hteo... Stalno hodam i hoću to da shvatim. Evo ima već šest sati kako pokušavam sve to da shvatim, i nikako da saberem misli u tačku. Stvar je u tome što samo hodam, hodam, hodam. . . Ovako je bilo. Ispričaću sve redom. (Red!) Gospodo, ja nisam nikakav književnik, vi to i sami vidite, ali neka, ispričaću onako kako ja to shvatam. U tome i jeste sav moj užas, što sve shvatam!
Ako hoćete da znate, to jest, ako krenemo od početka, ona je prosto dolazila tada kod mene da zalaže stvari, kako bi platila oglas u „Glasu“, gde je objavljivala, tako i tako, da je guvernanta, da pristaje i na odlazak u drugo mesto, i da časove daje kod kuće, i tako dalje i tako dalje. To je na samom početku bilo, i ja je, naravno, nisam razlikovao od drugih: dođe kao i svi drugi, i sve tako. A posle sam je tek zapazio. Bila je omršava, plava, srednje visine, i kao da se stidela (mislim da to nije bilo ni u kakvoj vezi s mojim zanimanjem, jer sam ja za nju bio kao i svaki drugi čovek). Čim bi primila novac, okrenula bi se i otišla. I sve tako, ćutke. Drugi se pogađaju, mole, cenjkaju da bi što više dobili; ona ne, nego šta dobije... A pre svega su me začudile njene stvari: srebrne pozlaćene minđuše, medaljon bez vrednosti stvari od pet para. Ona je i sama znala da su bezvredne, ali sam po njenom licu uvideo da su za nju dragocene i zaista je to bilo sve što joj je ostalo od majke i oca, kako sam posle saznao. Jednom sam samo dozvolio sebi da se podsmehnem njenim stvarima. Vidite, ja to sebi nikad ne dozvoljavam, s publikom se ophodim džentlmenski s malo reči, učtivo i ozbiljno. „Ozbiljno, ozbiljno i samo ozbiljno“. Ali je ona jednom dozvolila sebi da donese ostatke (i to bukvalno) starog zečjeg kožuha pa se nisam uzdržao, i rekao sam nešto što je zvučalo podsmešljivo. Bože, kako je planula! Kako su se zažarile njene plave, krupne, zamišljene oči! Ali ni reč nije rekla, uzela je svoje „ostatke“ i izašla. Tada sam je prvi put posebno uočio, i pomislio o njoj nešto u tom smislu, to jest u posebnom smislu. Sećam se još jednog utiska, ako već hoćete, onog najvažnijeg, poente svega: a to je da je veoma mlada, tako mlada kao da joj je četrnaest godina. A njoj je, međutim, tada bilo još tri meseca do šesnaest. Uostalom, nisam to hteo da kažem, jer nije u tome poenta. Sledećeg dana je opet došla. Doznao sam posle da je i kod Dobronravova i Mozera bila s onim kožuhom, ali oni osim zlata ništa ne primaju i nisu hteli ni da razgovaraju o tome. Jednom sam primio od nje jednu kameju (običnu, bez vrednosti) i, razmislivši malo, začudio sam se: osim zlata i srebra ni ja ništa ne primam, a njenu kameju sam primio. To je bila moja druga misao o njoj, dobro se sećam.
Tom prilikom, vraćajući se od Mozera, donela je ćilibarsku muštiklu lepa stvarčica, za ljubitelje, ali za nas bez ikakve vrednosti, zato što mi primamo samo zlato. Dočekao sam je ozbiljno, jer je došla posle nesporazuma od prethodnog dana. Moja ozbiljnost je potpuna hladnoća. Ipak, dok sam joj pružao dve rublje, nisam se uzdržao da joj ne kažem, kao s nekom ljutnjom: „Ovo činim samo za vas, a to vam Mozer ne bi primio“. Reči „za vas“ posebno sam naglasio, i to u određenom smislu. Bio sam zao. Ona je opet planula, čuvši to „za vas“, ali je oćutala, nije bacila novac, primila ga je što ti je sirotinja! Ali kako je planula! Jasno je bilo da sam je uvredio. A čim je otišla, zapitao sam se: „Zar ova pobeda nad njom ne vredi dve rublje? He-he-he?“ Sećam se da sam ovo pitanje dvaput postavio: „Zar ne vredi? Zar ne vredi?“ I smejući se potvrdio sam sebi da vredi. Mnogo sam se tada obradovao. Ali nije to bilo neko ružno osećanje: radio sam sve to namerno, ne bez cilja; hteo sam da je proverim, jer su mi se iznenada javile izvesne misli o njoj. To je bila moja treća posebna misao o njoj.
... E, od tad je sve počelo. Naravno, odmah sam se potrudio da izokola saznam sve o njoj, i s posebnim sam nestrpljenjem čekao da opet dođe. Predosećao sam da će uskoro da stigne. Kad je došla, otpočeo sam ljubazan i veoma učtiv razgovor. I ja sam donekle vaspitan i imam držanje. Hm odmah sam primetio da je dobra i krotka. Dobri i krotki se ne opiru dugo, i, mada nisu mnogo otvoreni, razgovor nikad ne znaju da izbegnu: odgovaraju škrto, ali odgovaraju; i što dalje to više, samo čovek ne sme da posustane ako mu je to važno. Naravno, ona mi sama ništa tada nije objasnila. Sve sam tek kasnije saznao, iz „Glasa“ i drugih izvora. Tada je uporno davala oglase, u početku ponosno, kao: „guvernanta, pristaje i na odlazak u drugo mesto, uslove slati u pismu“, a posle: „pristaje na sve“ i da podučava decu, i da neguje bolesnika, i kuću da vodi, i da šije, i tome slično. Naravno da je svakom tom oglasu ponešto dodavala, a pred kraj, kad je pala u očajanje, tada čak i „bez plate, za hleb“. Ne, nije našla posao! A ja sam rešio poslednji put da je iskušam odmah sam uzeo „Glas“ i pokazao joj oglas: „Mlada osoba, sirota, bez igde ičega, traži mesto guvernante za malu decu, prvenstveno kod starijeg udovca. Rado će pomagati i u kućnim poslovima“.
Pogledajte, ova je jutros dala oglas, a uveče će već sigurno naći posao. Eto kako treba da se radi!
Opet je planula, opet su se oči zažarile, okrenula se i odmah otišla. Meni se to veoma dopalo. Uostalom, tada sam već bio sasvim spokojan i ničega se nisam plašio: muštikle joj niko neće primiti; a i s muštiklama je već bila pri kraju. Kad eto je trećeg dana, dolazi vrlo bleda, uzbuđena odmah sam znao da joj se nešto desilo u kući, i zaista se desilo. Sad ću da objasnim šta, samo hoću prvo da se prisetim kako sam je najednom zaslepio i porastao u njenim očima. Ta ideja mi se sasvim iznenada javila. Stvar je u tome što je donela tu ikonu (rešila se da donese...). Ah, slušajte, slušajte! Evo sad počinje, a do sada sam sve brkao... Stvar je u tome što sad hoću svega da se prisetim, svake sitnice, svakog detalja! Hoću misli u tačku da skupim i nikako ne mogu, jer ti detalji, detalji...
Bogorodica. Bogorodica s detetom, domaća, porodična, starinska ikona od srebra, sa pozlaćenim ukrasima vredi pa šest rubalja vredi. Vidim: draga joj je ta ikona, zalaže je celu, ne skidajući ukrase. Kažem joj: bolje bi bilo samo skinuti ukrase, a ikonu vratiti; jer nezgodno je, ipak je ikona.
A zar vam je to zabranjeno?
Ne, nije zabranjeno, nego eto, možda i vi sami...
Pa skinite ih.
Znate šta, neću da ih skidam, nego ću je ostaviti tamo na moj ikonostas rekao sam, razmislivši tamo kraj drugih, pored kandila. Kod mene je stalno, otkako sam otvorio zalagaonicu, gorelo kandilo. I prosto uzmite deset rubalja.
Ne treba mi deset, dajte mi pet, sigurno ću je otkupiti.
Nećete deset? Ikona vredi dodao sam, opazivši da su joj oči zablistale. Oćutala je. Pružio sam joj pet rubalja.
Ne prezirite nikoga, i ja sam bio u takvoj nevolji, još i većoj, a što me sad vidite da radim ovaj posao... to je posledica svega što sam preživeo.
Svetite se društvu, znači? iznenada me prekinula, s prilično zajedljivim osmehom, u kome je, uostalom, bilo mnogo nevinog (to jest običnog, jer me tada nimalo nije izdvajala od drugih, i rekla je to skoro naivno). Aha, pomislio sam, takva si ti, tvoj karakter se javlja u novom svetlu.
Vidite primetio sam odmah polušaljivo, a polutajanstveno. Ja... ja pripadam onom delu celine koja bi da čini zlo, a međutim čini dobro...
Hitro me pogledala, s velikom radoznalošću, ali nekako detinjasto:
Čekajte... Otkud je ta misao? Otkud? Negde sam je čula...
Ne lupajte glavu, tim se rečima Mefisto predstavlja Faustu. Čitali ste „Fausta“?
Ne... ne baš pažljivo.
Onda niste ni čitali. Treba da pročitate. Opet vidim podrugljiv osmeh na vašim usnama. Nemojte misliti da imam tako malo ukusa da vam se predstavim kao Mefisto samo da bih ulepšao svoju ulogu zalagaoničara. Zalagaoničar ostaje zalagaoničar. Zna se već.
Vi ste nekako čudni. Ni na pamet mi nije palo da vam tako nešto kažem...
Htela je da kaže: nisam očekivala da ste tako obrazovani, ali nije rekla, a znao sam da je to pomislila; mnogo sam joj se tada svideo.
Vidite rekao sam na svakom planu se može činiti dobro! Ne govorim sad o sebi, jer ja osim lošeg valjda ništa drugo i ne radim, ali...
Naravno da se na svakom planu može činiti dobro rekla je, pogledavši me hitro i pronicljivo. I baš na svakom mestu odmah je dodala. O, sećam se, svakog se trenutka sećam! A inače, moram to da dodam, kad ti mladi ljudi hoće bilo šta pametno i pronicljivo da kažu, najednom to suviše iskreno i naivno pokažu licem: „Eto, govorim ti
pametno i pronicljivo, ne iz sujete, kao drugi“ a ovamo vidiš da sami veoma cene sve to, i veruju u to, i poštuju to, i misle da i ti sve to poštuješ, sasvim isto kao i oni. O, iskrenosti! Njom i pobeđuju. A tako je divna bila ta njena iskrenost!
Svega se sećam, ništa nisam zaboravio. Kad je otišla, odmah sam doneo odluku. Još istog dana sam se obavestio i saznao sve o njenom sadašnjem životu; o prošlom sam već znao od Lukerje, koja je tada služila kod njih, i koju sam pridobio nekoliko dana pre tog razgovora. Taj život je bio tako užasan da ne shvatam kako je uopšte bilo moguće smejati se onako kao ona, i raspitivati se o Mefistovim rečima, a živeti u takvom užasu. Ali omladina je omladina. Tako sam, eto, mislio tada o njoj, s ponosom i radošću; jer je u tome bilo dosta velikodušnosti: neka smo na ivici propasti, ali velike Geteove reči blistaju. Mladi ljudi su uvek velikodušni, pa makar i vrlo malo, makar i ne onako kako bi trebalo. Dobro, sad to govorim o njoj, samo o njoj. A što je glavno, ja sam već tada gledao na nju kao da je moja, i ne sumnjajući u svoju nadmoć. Znate, zanosna je ta misao, kad već ne sumnjate u to.
Ali šta je meni? Ako ovako nastavim, kad ću da skupim sve u tačku? Brže, brže uopšte se ne radi o tome, o Bože!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:53 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



II

Ponuda braka


Sav taj njen „život“, o kome sam štošta doznao, ukratko ću objasniti: otac i majka su joj umrli tri godine pre toga, pa je ostala kod svojih rđavih tetaka. U stvari, malo je reći za njih da su rđave. Jedna je bila udovica, s velikom porodicom od šestoro dece, sve jedno manje od drugog, a druga usedelica, prilično odvratna. Obe su bile odvratne. Otac joj je bio činovnik, počeo je od pisara, i samo je do počasne plemićke titule doterao jednom rečju, sve meni na ruku. Ja sam se pojavio kao neko iz višeg sveta: ipak sam bio rezervni kapetan druge klase znamenitog puka, rođeni plemić, svoj čovek, i tako dalje... A što se tiče zalagaonice, tetke su na to samo s uvažavanjem mogle da gledaju. Kod tetaka je tri godine bila u ropstvu, pa ipak je neki ispit položila uspela je da položi, satrla se dok ga nije položila, uprkos svakodnevnom mučnom poslu a to je već nešto značilo u njenom stremljenju ka višem i plemenitom!
Zašto sam uopšte hteo da se ženim? Uostalom, dođavola sa mnom, o tome ću kasnije... I zar je u tome stvar!
Decu je tetkinu podučavala, rublje je šila, pri kraju ne samo rublje, već je, sa svojim slabim grudima, i podove ribala. One su je još i tukle, i za svaki joj zalogaj hleba prigovarale. Na kraju su čak smislile da je prodaju. Fuj! Izostaviću detalje. Ona mi je kasnije sve do tančina ispričala. Sve je to tokom cele te godine posmatrao sused, debeli bakalin, ali ne običan bakalin, nego sa dve bakalnice. On je već dve žene obmanuo, pa je tražio i treću, i našao je:
„Tiha“, kaže, „odrasla u sirotinji, a ja se zbog svojih siročića ženim“. Zaista je imao siročiće. Napravio se pitom, počeo da pregovara s tetkama, a osim toga pedeset mu godina; ona da izludi. Tada je i počela češće da me posećuje zbog svojih oglasa u „Glasu“. Na kraju je molila tetke da joj bar trunku vremena daju da razmisli. Dale su joj tu trunku, ali ništa više od toga, zakinule su: „I bez nje nemamo šta da žderemo!“ Ja sam već sve to znao, i još istog dana posle jutarnjeg susreta doneo sam odluku. Tada je uveče došao bakalin, doneo iz dućana funtu bombona za pedeset kopejki; ona je s njim sedela, a ja sam pozvao iz kuhinje Lukerju i rekao joj da ode i došapne joj da sam pred kapijom i da hoću nešto da joj kažem, nešto vrlo hitno. Bio sam zadovoljan sobom. Uopšte sam čitavog tog dana bio veoma zadovoljan.
Tu, pred kapijom, ja sam joj, začuđenoj već i zbog toga što sam je pozvao, pred Lukerjom rekao da smatram za sreću i čast... Drugo: da se ne čudi mom držanju, i da je pred kapijom: „čovek iskren, koji zna kako stoje stvari“. I nisam lagao da sam iskren. Ali dođavola s tim. Govorio sam ne samo umešno, kao vaspitan čovek, već i originalno, a to je važno. Šta, zar je greh to priznati? Ja hoću sebi da sudim i sudiću. Moram da govorim i pro i contra, i govoriću. A posle sam se toga s uživanjem sećao, mada je to glupo: iskreno sam tada priznao, bez ikakve zbunjenosti, da nisam ni naročito obdaren, ni naročito pametan, možda čak ni naročito dobar, da sam sasvim običan egoista (sećam se tog izraza, usput sam ga tada smislio, i bio sam zadovoljan), i da u sebi verovatno imam još dosta toga lošeg.
Sve je to bilo rečeno s nekom vrstom ponosa, zna se već kako se govori u takvim prilikama. Naravno, imao sam toliko pameti da se, blagorodno priznavši svoje mane, ne upustim u nabrajanje svojih vrlina: „ali, eto, umesto toga, imam to i to, i to i to“. Video sam da se ona još mnogo boji, ali ništa nisam ublažio, naprotiv, videvši kako se ona boji,
namerno sam sve uveličao: iskreno sam rekao da će biti sita, ali da od provoda, pozorišta, balova ništa neće biti, osim kasnije, kad se postigne cilj. Taj strogi ton me potpuno zaneo. Dodao sam još, onako uzgred, da, bez obzira na moje zanimanje, na to što držim tu zalagaonicu, imam određeni cilj, a postoje izvesne okolnosti... Zar nisam imao prava da tako govorim? Na kraju krajeva, ja jesam imao određeni cilj, i postojale su izvesne okolnosti...
Ali gospodo, prvi sam ja oduvek mrzeo tu zalagaonicu; i, u stvari, mada je smešno govoriti o sebi na tako tajanstven način, ja sam se zaista „svetio društvu“, zaista, zaista! Zato je njena zajedljivost tog jutra povodom toga što se „svetim“, bila nepravedna. To jest, vidite, da sam joj otvoreno rekao: ,Da, svetim se društvu“, ona bi se glasno nasmejala, jer bi to i bilo smešno. Ali ovako, putem zagonetnih reči, jasno je bilo da se njena mašta može potkupiti. Pri tom se već tada ničega nisam bojao: znao sam da joj je debeli bakalin u svakom slučaju gadniji od mene, i da sam ja, tako pred kapijom, ipak njen spasilac. To sam sasvim dobro razumeo. O, sve podlosti čovek neobično dobro razume. Ali da li su to podlosti? Kako tu suditi o čoveku? Nisam li je ja već tada voleo?
Stanite sad: naravno da joj o dobročinstvu ni reč nisam rekao; naprotiv, o, naprotiv: „time sam ja, znajte, počastvovan, a ne vi“. Zato što sam to i rečima izrazio, ne uzdržavši se, bilo je možda glupo, jer sam primetio trenutnu promenu na njenom licu. Ali sam uglavnom postigao cilj. Stanite, kad se već čitave te gadosti sećam, setiću se i poslednje svinjarije: stajao sam tako, a po glavi mi se motalo: visok si, stasit, vaspitan i na kraju krajeva, bez hvalisanja, nisi ni tako ružan. Eto šta mi se motalo po glavi. I naravno, već tu pred kapijom, ona mi je rekla da. Ali . .
. treba li da dodam: dugo se tad na kapiji premišljala pre nego što je rekla da. Tako se zamislila, tako se zamislila, da sam je na kraju upitao: „Pa šta je sad?“ nisam se čak ni uzdržao, već sam je tako grubo upitao: „Pa šta je sad?“
Pričekajte, razmišljam.
I tako joj je lišce bilo ozbiljno, tako ozbiljno da sam već tada sve na njemu mogao da pročitam. A ja sam se osetio uvređen: „Da li ona sad između mene i bakalina bira?“ O, tada još ništa nisam shvatao! Ništa, ništa još tada nisam shvatao. Do danas nisam shvatio! Sećam se, Lukerja je potrčala za mnom, mada sam već krenuo, zaustavila me i zadihano rekla: „Bog vam platio, gospodine, što našu milu gospođicu uzimate, samo joj to nemojte reći: ponosna je“.
Ponosna, znači! Priznajem da volim ponosne. Takve su osobito drage onda kad. . . pa kad ne sumnjaš više u svoju nadmoć, a? O, niski, podli čoveče! O, kako sam bio zadovoljan! Znate, kad je tako stajala pred kapijom i zamislila se da li da mi kaže da, a ja joj se divio, ona je tada mogla i ovako da misli: „Ako je već nesreća i tamo i ovde, nije li onda bolje bez oklevanja izabrati gore, to jest debelog bakalina neka me što pre pijanac ubije!“ A?... Šta mislite, zar nije mogla i takva misao da joj se javi?
Ni sad ne shvatam, ni sad ništa ne shvatam! Rekao sam, eto, kako je mogla i da pomisli da od dva zla izabere gore, to jest debelog bakalina? A ko je tada za nju bio veće zlo, ja ili bakalin? Bakalin ili zalagaoničar koji citira Getea? To je pitanje! Da li je pitanje? Ti to ne shvataš? Odgovor ti na stolu leži, a ti kažeš: pitanje! Uostalom, dođavola sa mnom! Nije o meni reč... A i šta će mi to da li je ili nije o meni reč? Bolje bi bilo da spavam. Glava me boli.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:54 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




III

Najplemenitiji čovek, ali ipak tome neverujem


Nisam mogao da zaspim. A i kako da zaspim bije neki damar u glavi. Hteo bih sve to da shvatim, sav taj kal. O, kal! O, iz kakvog sam je kala tada iščupao! Trebalo je najzad to da shvati, da na pravi način oceni moj postupak! Dopale su mi se i druge misli, što je meni, recimo, četrdeset jedna godina, a njoj tek šesnaest. Mnogo me je zanosilo to osećanje naše nejednakosti, vrlo mi je slatko bilo, vrlo slatko.
Ja sam, recimo, hteo da prosvadbujem a l’anglaise, to jest samo udvoje, s najviše još dva svata, od kojih bi Lukerja mogla da bude jedan, a zatim odmah na voz, i recimo u Moskvu (gde sam baš tada imao i posla), u hotel, na nedelju-dve. Ona se usprotivila, nikako to nije htela, pa sam bio primoran da idem kod tetaka, da im ukažem poštovanje kao rođakama od kojih je uzimam. Popustio sam, i tetkama je bilo ukazano dužno poštovanje. Čak sam poklonio tim stvorenjima po sto rubalja i obećao im još, a njoj, naravno, ništa o tome nisam rekao, da je ne bih niskošću tog postupka uvredio. Tetke su odmah smekšale. Bilo je natezanja oko miraza; ona ništa nije imala, baš ništa, ali ništa nije ni želela. Ipak, uspeo sam da je ubedim da se ne može tako sasvim bez ičega, i kupio sam sve što
joj treba, jer ko bi joj inače kupio. Uostalom, dođavola sa mnom. Uspeo sam i neke svoje ideje da joj razjasnim, da bi ih bar donekle znala. Požurio sam možda s tim. Najvažnije je što me od samog početka, koliko god da joj je teško bilo, uvek s ljubavlju dočekivala, i, kad sam se uveče vraćao, sa zanosom mi je pričala, urođenim joj tepanjem (divnim tepanjem nevinosti!) o svom detinjstvu, mladosti, roditeljskoj kući, o ocu i majci. Ali bih ja svo to ushićenje odmah polio hladnom vodom. Eto, u tome su i bile te moje ideje. Na njenu razdraganost sam odgovarao ćutanjem, blagonaklonim, doduše; a ona je prilično brzo primetila da je između nas velika razlika, i da sam ja zagonetka. A ja sam, to je ono što je važno, baš i hteo zagonetku! Možda sam sve te gluposti i radio da stvorim zagonetku! Pre svega, strogost sa strogošću sam je i u kuću doveo. Sve u svemu, tada sam, zadovoljan sobom, izgradio ceo sistem. O, bez ikakvog mog truda, kao sama od sebe, ona se tu stvorila. Drugačije nije ni moglo da bude, zbog neotklonjive okolnosti bio sam primoran da stvorim taj sistem zašto bih sam sebe klevetao! Sistem je bio dobar. Ne, vidite, ako će već da se sudi čoveku, treba prvo znati u čemu je stvar... Slušajte, dakle.
Ne znam kako da počnem to je vrlo teško. Nije lako kad čovek počne da se pravda. Vidite, mladi ljudi, recimo, preziru novac a ja sam odmah istakao značaj novca, posebno sam to istakao, dok je ona sve više i više ćutala. Otvarala je svoje krupne oči, slušala, gledala i ćutala. Mladi ljudi su velikodušni, to jest ona dobra omladina, ona je velikodušna i plahovita, ali ima premalo strpljenja, čim joj nešto nije po volji odmah to prezre. A ja sam hteo širokogrudost, hteo sam širokogrudost pravo u srce da usadim, u samu osnovu njenog srca. Uzeću sasvim običan primer: kako da, recimo, objasnim moju zalagaonicu takvom karakteru kao što je njen? Naravno, nisam odmah počeo da joj govorim o tome, jer bi bilo kao da od nje tražim da mi oprosti zbog te zalagaonice, već sam takoreći nastupio ponosno, govorio sam gotovo bez reči. A ja umem da govorim bez reči, jer sam ceo svoj život govorio ćuteći, proživeo sam čitave tragedije u sebi ćuteći. O, zar nisam i ja bivao nesrećan! Mene su svi odbacili, da, odbacili su me i zaboravili, i niko, niko o tome ništa nije znao. I najednom se ova šesnaestogodišnja devojka naslušala svega i svačega o meni, od rđavih ljudi, i poverovala da sve zna, a ono skriveno je, međutim, ostalo samo u grudima ovog čoveka! Stalno sam ćutao, a posebno sam ćutao s njom, sve do jučerašnjeg dana zašto li sam ćutao? Ćutao sam kao ponosan čovek. Hteo sam da ona sama shvati, bez mene, ne na osnovu priča nekih gadova, da shvati i sama se doseti kakav je taj čovek, da ga sama pojmi! Kad sam je primio u svoju kuću, želeo sam njeno poštovanje. Hteo sam da ona preda mnom stoji skrušena zbog mojih stradanja bio sam dostojan toga. O, oduvek sam bio ponosan, uvek sam hteo sve ili ništa! I zato što nisam bio polutan u sreći, već sam uvek želeo sve, zbog toga sam i bio primoran da tako postupim: „neka se sama doseti i oceni me!“ Jer, priznaćete i sami: da sam počeo sve to da joj objašnjavam i došaptavam, da se oko nje umiljavam i poštovanje izmamljujem bilo bi skoro kao da tražim milostinju... A uostalom... zašto ja sve to govorim!
Glupo, glupo, glupo i glupo! Ja sam joj otvoreno i nemilosrdno (naglašavam ovo nemilosrdno) objasnio tada, u dve reči, da je velikodušnost mladih ljudi divna, ali da ni pet para ne vredi. Zašto ne vredi? Jer se lako stiče, jer se stiče a da se ništa ne proživi, sve su to takoreći „prvi utisci o životu“, a da vas vidimo na delu kakvi ste! Površna velikodušnost uvek je laka; pa čak i život dati i to je lako, jer tu samo krv vri i višak snage izbija, strasno se žudi za nekom lepotom! Ne to, već prionite na teško, skriveno, nečujno delo velikodušnosti bez sjaja, koju klevetaju, koja traži mnogo žrtava, a ni kapi slave ne pruža gde vas, časnog čoveka, svi smatraju za podlaca, mada ste pošteniji od svih ljudi na svetu prionite jednom na takvo delo, pa ćete ga sigurno napustiti! A ja čitavog života ništa drugo nisam ni radio, samo sam nosio taj teret. U početku se bunila, i te kako se bunila, a onda je postepeno ućutala, i to sasvim, samo je širila te svoje oči, te krupne, krupne oči, tako pažljive. I. . . osim toga, iznenada sam ugledao neki osmeh, nepoverljiv, nem, zao. Eto s takvim osmehom sam je i uveo u svoju kuću. Istina je i to da nije imala kuda da ode.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:54 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



IV

Samo planovi i planovi


Ko je od nas dvoje tada prvi počeo?
Niko. Sve je počelo samo, još od prvog koraka. Rekao sam da sam je sa strogošću uveo u kuću, a od prvog koraka sam postao blaži. Još kao verenici sam joj rekao da će se baviti i primanjem zaloga i izdavanjem novca, i ona mi tada ništa na to nije odgovorila (upamtite ovo). I ne samo to čak je na posao vredno prionula.
Stan i nameštaj, naravno ostali su isti. Stan dve sobe: velika gostinska, čiji je jedan deo korišćen za moju zalagaonicu, i druga, isto tako velika, naša soba, dnevna i spavaća. Nameštaj je bio skroman. Čak je i kod tetaka bilo bolje. Moj ikonostas sa kandilom nalazio se u gostinskoj sobi, tamo gde i zalagaonica; u mojoj sobi je bio orman, i u njemu nešto knjiga, kao i škrinja sa zalogama, čiji je ključ bio kod mene; tu je bio i krevet, sto, stolice. Još kao verenici sam joj rekao da za naš kućni trošak, to jest na hranu za mene, nju i Lukerju, koju sam kod sebe doveo, sme da se troši rublja dnevno i ništa više: „Moram trideset hiljada za tri godine da uštedim, a to se na drugi način ne može postići“. Ona se nije protivila, ali sam kasnije povisio trošak, za još trideset kopejki. Tako je bilo i sa pozorištem. Rekao sam joj da pozorišta neće biti, pa ipak sam posle odredio da se jednom mesečno ide u pozorište, ali skromno, na mesta u parteru. Išli smo zajedno, triput smo bili, gledali smo „Lov na sreću“ i „Ptice pevačice“, čini mi se. (O, dođavola s tim!) Ćutke smo išli i ćutke se vraćali. Zašto smo, zašto smo još od samog početka počeli da ćutimo? Jer u početku nije bilo svađe, uprkos tom ćutanju. Sećam se kako me je tada krišom posmatrala, a ja sam, čim sam to primetio, još više utonuo u ćutanje. Istina je da sam ja zapeo da ćutim, a ne ona. S njene strane je jednom ili dvaput bilo burnih zanosa, dotrčavala je da me zagrli; ali kako su ti zanosi bili bolesni, histerični, a meni je trebala ozbiljna sreća, s poštovanjem, sve sam to hladno primao. I bio sam u pravu: svaki put posle tih zanosa sledećeg bi dana izbila svađa.
Dobro, ne baš svađa, već ćutanje i svaki put sve drskiji izraz kod nje. „Pobuna i borba za nezavisnost“ eto šta je to bilo, samo što ona toga nije bila svesna. Da, to smerno lice postajalo je sve drskije i drskije. Verujte, bio sam joj sve odvratniji, odmah sam to uvideo. A da je u tim svojim zanosima bivala van sebe, u to nije bilo sumnje. Kako je, recimo, mogla, posle onakvog kala i bede iz kojih je došla, i onog ribanja podova, da se ljuti zbog naše sirotinje! Vidite, to i nije bila sirotinja, već štednja; a gde je trebalo i raskoš: u rublju, na primer, u čistoći. Oduvek sam zamišljao da čistoća muža pridobija ženu. Uostalom, nije se ona ljutila zbog siromaštva, već zbog mog preteranog tvrdičluka: „Sebi je kao neki cilj postavio, čvrstinu svog karaktera pokazuje“. Pozorišta se iznenada sama odrekla. I sve je bila oštrija i oštrija ta podrugljiva bora. . . a ja sam samo tonuo u ćutanje, samo sam tonuo u ćutanje.
Zašto da se pravdam? Reč je o zalagaonici. Dozvolite, znao sam ja da žena, i još od šesnaest godina, mora da se pokori muškarcu. Žene nemaju originalnost to je aksiom, čak i sad, da, čak i sad, to je za mene aksiom! Šta sad što ona tamo u gostinskoj sobi leži, istina ostaje istina, ni sam Mil ne može tu ništa da promeni! Žena koja voli, o, žena koja voli čak će i poroke, pa i zločine voljenog bića obožavati. Sam čovek ne može da opravda svoje zločine kako će žena to učiniti. To je velikodušno, ali nije originalno. Žene upropašćava samo njihova neoriginalnost. I šta će mi, ponavljam, da mi na taj sto pokazujete! Da, zar je originalno to tamo na stolu? Ooo!
Čujte: ja sam bio uveren u njenu ljubav. Ona mi se čak i tada u zagrljaj bacala. Volela je, znači, ili tačnije želela je da voli. Da, eto kako je to bilo: želela je da voli, tražila je ljubav. A što je najvažnije, ja nisam počinio nikakav zločin kojim bi mogla da se opravda. Vi ćete reći: vlasnik zalagaonice, i svi tako govore. Pa šta s tim što sam vlasnik zalagaonice? Ima znači ozbiljnih razloga što je najvelikodušniji među ljudima postao vlasnik zalagaonice? Vidite, gospodo, ima izvesnih misli... to jest, vidite, kada se izvesne misli izgovore i žele da izraze rečima, tada to ispadne užasno glupo. Čoveka prosto bude stid. A zašto? Nizašto. Zato što smo svi mi gadovi i istinu ne podnosimo, ili šta već. Rekao sam sad „najvelikodušniji među ljudima“. To je smešno, a ipak je tako bilo. Jer to je istina, čista i sušta istina! Da, imao sam pravo da poželim sebe da obezbedim i otvorim tu zalagaonicu: „Ljudi, vi ste me odbacili, prezreli ste me svojim ćutanjem i oterali me. Kad sam s radošću pohrlio ka vama, odgovorili ste mi uvredom za ceo život. Zato sad imam pravo da se ogradim zidom od vas, da skupim trideset hiljada rubalja i provedem život negde na Krimu, na južnom primorju, u brdima i vinogradima, na svom imanju kupljenom sa tih trideset hiljada, i, što je najvažnije, daleko od vas, ali bez mržnje prema vama, sa idealom u duši, sa voljenom ženom i decom ako Bog da i pomažući okolnim seljacima“. Naravno, dobro je što ja to samo u sebi govorim, jer šta bi moglo biti gluplje od toga da sam joj tada sve to glasno rekao? Eto, otud je i to ponosno ćutanje došlo, eto zašto smo sedeli zajedno i ćutali. Jer šta bi ona uopšte shvatila od toga? Šesnaest godina, rana mladost šta je ona mogla da shvati od svih mojih pravdanja, od svih mojih patnji? Tu je tvrdoglavost, nepoznavanje života, plitka mladalačka ubeđenja, kokošje slepilo „plemenitih srca“, i, ono najvažnije: zalagaonica i dosta! (A zar sam ja loše postupao u zalagaonici, zar ona nije videla kako sam postupao, i da nikoga nisam izrabljivao?)
O, kako je užasna istina na zemlji! To divno biće, ta krotka, to nebo ona je bila tiranin, netrpeljivi tiranin i mučitelj moje duše! Oklevetao bih sebe kad to ne bih rekao. Vi mislite da je nisam voleo? Ko može da kaže da je nisam voleo? Vidite: tu se ironija, tu se zla ironija sudbine i prirode pokazala! Mi smo prokleti, život ljudski je uopšte proklet! (Moj naročito!) Da, sada shvatam da sam u nečemu pogrešio! Jer dogodilo se nešto što nije trebalo da se dogodi.
Sve je bilo tako jasno, moj plan je bio jasan kao nebo: „Strog, ponosan, ni od koga ne traži moralnu podršku, ćuteći pati“. Tako je i bilo, nisam lagao! „Uvideće posle i sama da je tu bilo velikodušnosti, da samo ona nije mogla to da shvati a kad jednom bude shvatila, tada će me deset puta više poštovati, i pašće preda mnom, sklapajući ruke“. Eto mog plana. Ali sam nešto sigurno zaboravio, nešto sam smetnuo s uma. Nisam nešto uradio kako valja. Ali dosta, dosta. I od koga sad da tražim oproštaj? Gotovo je, sve je sad gotovo. Hrabro, čoveče, digni glavu! Nisi ti kriv!
Ma šta tu ima, reći ću istinu, ne bojim se da se suočim sa istinom. Ona je kriva, ona je kriva!...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:55 am


[You must be registered and logged in to see this link.]



V

Krotka se buni


Svađe su počele oko toga što joj je najednom palo na pamet da novac deli kako se njoj hoće, da stvari procenjuje više nego što u stvari vrede, čak me dvaput naterala da se oko toga prepirem s njom. Bio sam protiv toga. Ali tu se našla ta kapetanica.
Došla je ta stara kapetanica, medaljon donela poklon od pokojnog muža, zna se već, suvenir. Dao sam joj trideset rubalja. Počela je tužno da moljaka da joj sačuvam stvar dobro, sačuvaću. Sve u svemu, posle pet dana je opet iznenada došla da zameni medaljon za grivnu koja nije vredela ni osam rubalja; naravno da nisam pristao. Mora da je tada pročitala nešto u očima moje žene, pa je opet došla kad ja nisam bio tu, i ona joj je zamenila medaljon.
Još istog dana sam doznao za to, i popričao sam sa njom blago, ali odlučno i razložno. Sedela je na krevetu, gledala u pod i lupkala vrhom desne cipele o prostirku (njen običaj); na usnama joj se zaledio neki zajedljiv osmeh. Tada sam joj, nimalo ne podižući glas, mirno objasnio da je novac moj, da imam pravo da na život gledam kako ja hoću, i da sam je u kuću doveo ništa ne sakrivši od nje.
Ona je najednom skočila, sva je drhtala, i šta mislite počela je da mi preti, lupajući nogama. To je bila zver, to je bio nastup, to je bila zver u nastupu. Ustuknuo sam, zatečen, takvo ponašanje nikad nisam očekivao. Ali nisam se dao zbuniti, nijednim pokretom nisam pokazao zbunjenost, i ponovo sam joj istim mirnim glasom rekao da je ubuduće lišavam prava da učestvuje u mojim poslovima. Ona mi se grohotom nasmejala pravo u lice i izašla iz stana.
Stvar je u tome što nije imala prava da napusti stan. Nikuda bez mene, tako smo se dogovorili, još dok mi je bila verenica. Predveče se vratila ja ni reč nisam rekao.
Sledećeg dana je rano izjutra ponovo otišla, isto tako i sledećeg. Zatvorio sam zalagaonicu i uputio se tetkama. S njima sam prekinuo još od svadbe niti sam ih zvao, niti smo išli kod njih. Ali tamo su mi rekle da nije svraćala. Saslušale su me radoznalo, a posle mi se u oči nasmejale: „Tako vam“, kažu, „i treba“. Očekivao sam njihov podsmeh. Odmah sam mlađu tetku, usedelicu, potkupio sa sto rubalja, unapred sam joj dvadeset pet dao. Posle dva dana eto je kod mene: „U sve je“, kaže, „oficir Jefimovič, poručnik, bivši vaš drug iz puka, umešan“. Bio sam iznenađen. Taj Jefimovič mi je više nego iko naneo zla još u puku, a mesec dana pre toga dvaput je bestidnik kod mene dolazio, pod izgovorom da založi nešto, i, sećam se, još tada je počeo s mojom ženom da se šali. Prišao sam mu i rekao da kod mene više ne dolazi, s obzirom na naše ranije odnose; ali ni pomislio nisam ni na šta drugo jednostavno je bio drzak i to je bilo sve. Sad mi najednom ta tetka saopštava da mu je moja žena zakazala sastanak, i da se oko svega zauzima neka njihova stara poznanica, Julija Samsonovna, udovica, još i žena nekog pukovnika: „Kod nje“, kaže, „odlazi sad vaša žena“.
Neću dalje da govorim o tome. Sve me to koštalo oko trista rubalja, ali je za dva dana sređeno da iza pritvorenih vrata susedne sobe mogu da slušam prvi rendez-vous moje žene i Jefimoviča. Uoči toga dana, međutim, desila mi se sa njom kratka, ali vrlo značajna rasprava.
Vratila se predveče; sela na krevet, podrugljivo me gleda i nožicom lupka o prostirku. Meni je tada, gledajući je, sinulo da se ona tokom proteklih mesec dana, odnosno poslednje dve nedelje nekako sasvim promenila moglo bi se čak reći da je dobila neku novu narav: pojavilo se neko buntovno, nasrtljivo biće u njoj, ne mogu reći bestidno, ali neuravnoteženo, koje čezne za nemirom. Koje hoće pobunu. U svemu tome ipak joj je smetala njena smernost. Kad se takva priroda pobuni, pa čak i kad prekorači granicu, vidi se da sama sebe muči, kao da sama sebe šiba, i da zbog svoje čednosti i stidljivosti sama ne može s tim da se pomiri. Zato takve prirode i bivaju preterano neuravnotežene, tako da čovek ni samom sebi ne može da poveruje
Duša koja je navikla na greh, naprotiv, uvek sve ublažava; može, istina, i gore da postupi, ali trudi se da prividno sačuva red i pristojnost koje društvo podrazumeva.
Da li je istina da su vas iz puka isterali zato što niste smeli da izađete na dvoboj? najednom je upitala, i oči joj zasijaše.
Istina je: od mene je oficirski sud časti zahtevao da napustim puk, iako sam, uostalom, i sam već dao ostavku.
Isterali su vas kao kukavicu?
Da, osudili su me kao kukavicu. Ali ja nisam izašao na dvoboj ne zato što sam kukavica, već zato što nisam hteo da se potčinim njihovom tiranskom zahtevu i nekog pozivam na dvoboj kad se sam nisam osećao uvređenim. Znajte tu nisam mogao da se uzdržim da usprotiviti se takvoj tiraniji i podneti sve posledice toga znači mnogo veću hrabrost nego prihvatiti bilo kakav dvoboj.
Nisam mogao da se uzdržim, tim rečima sam hteo da se opravdam, a ona je samo to i čekala, moje novo poniženje. Pakosno se nasmejala.
A da li je istina da ste tri godine posle toga po Petrogradu kao propalica lutali, da ste prosili i pod bilijarima noćivali?
I u Senjačkoj sam ulici, u kući Vjazemskog noćivao. Da, istina, u mom je životu posle puka bilo mnogo srama i pada, ali ne moralnog pada, jer sam ja i sam, već tada, mrzeo svoje postupke. To je bio samo pad moje volje i uma, kao posledica očajnog položaja u kome sam se tada našao. Ali to je prošlo...
O, sad ste vi ličnost finansijer!
Mislila je na zalagaonicu. Ali uspeo sam da se uzdržim. Video sam da ona očekuje još neka objašnjenja, ponižavajuća za mene, i nisam joj ugodio. Tada se začulo zvono, pa sam prešao u drugu sobu. Kasnije, posle oko sat vremena, kad se iznenada obukla da izađe, zastala je preda mnom i rekla:
Ali ništa mi o tome niste rekli pre svadbe? Ćutao sam, i ona je otišla.
I tako sam sledećeg dana stajao u toj sobi iza vrata i slušao kako se rešava moja sudbina, a u džepu mi je bio revolver. Ona se lepo obukla, sedela je za stolom, dok se Jefimovič uvijao pred njom. I šta mislite: desilo se ono (to mi služi na čast), baš ono što sam predosećao i predviđao, mada nisam znao da to predosećam i predviđam. Ne znam da li se jasno izražavam.
Evo šta se desilo. Slušao sam ceo sat, i pun sat prisustvovao dvoboju žene, najplemenitije i najuzvišenije, sa bednim razvratnikom, prostačinom podle duše. I kako samo ona mislio sam, zadivljen kako ta naivna, ta krotka i ćutljiva, zna sve to? Najtalentovaniji pisac svetske komedije ne bi mogao da stvori takve scene, pune ruganja, naivnog smeha i svetog prezira od strane vrline u odnosu na greh. I koliko je samo sjaja bilo u svim njenim rečima, kakva oštroumnost u brzim odgovorima, kakva istina u njenoj proceni. I, u isti mah, koliko čedne prostodušnosti u svemu tome. Smejala mu se u oči zbog njegovih izjava ljubavi, njegovog držanja i njegovih predloga. Došao je s namerom da joj grubo pristupi, ne nadajući se da će se ona usprotiviti, i najednom se našao zabezeknut. U početku mi se činilo da je sve to obična koketerija s njene strane: „koketerija doduše razvratnog, ali oštroumnog bića, da bi sebi podiglo cenu“. Ali ne, istina je zasijala kao sunce, nikakve sumnje nije moglo biti. Samo iz preterane i strasne mržnje prema meni, ona je, neiskusna, rešila da ode na taj sastanak, ali čim je stvar uzela maha, oči su joj se otvorile. Čitavo njeno biće želelo je da me bilo čime uvredi, međutim, iako se odlučila na takvu prljavštinu, nije mogla u tome da istraje. I zar je nju, bezgrešnu i čistu, punu ideala, mogao da zavede Jefimovič, ili ma ko drugi od tih belosvetskih probisveta? Naprotiv, izazvao je samo podsmeh. Sva istina se probudila u njenoj duši, i negodovanje joj se u srcu pretvorilo u sarkazam. Ponavljam, taj glupan je na kraju sedeo pokunjen i natmuren, jedva odgovarajući, pa sam se čak pobojao da se ne usudi iz neke niske osvete da je uvredi. I opet ponavljam, sebi na čast, da sam čitavu tu scenu saslušao skoro bez čuđenja. Kao da sam se susreo s nečim očekivanim. Kao da sam namerno otišao tamo da to sretnem. Otišao sam ničemu ne verujući, nikakvoj optužbi, mada sam poneo revolver u džepu to je istina! I zar se moglo očekivati nešto drugo? Jer zbog čega sam je voleo, zbog čega sam je poštovao, zbog čega sam se oženio njom? O, da, tada sam se i suviše uverio koliko me je mrzela, ali sam se uverio i koliko je nevina. Iznenada sam prekinuo tu scenu, otvorivši vrata. Jefimovič je skočio, a ja sam je uzeo za ruku i pozvao je da pođe sa mnom. Jefimovič se brzo pribrao i najednom se glasno i podrugljivo nasmejao.
O, protiv osveštanih supružničkih prava ja ništa ne mogu, vodite je, samo je vodite! I čujte doviknuo je za
mnom mada pristojan čovek ne bi ni smeo s vama da se bije, iz poštovanja prema vašoj dami stojim vam na raspolaganju. . . Ako se, uostalom, usudite...
Jeste li čuli! zaustavio sam je na pragu.
A onda, čitavim putem do kuće, ni reči. Vodio sam je za ruku, i nije se protivila. Naprotiv, kao da je bila začuđena, ali samo do kuće. Kad smo stigli, sela je na stolicu i zagledala se u mene. Bila je veoma bleda i, mada se podrugljivo smešila, gledala me je s nekim svečanim i strašnim izazivanjem, jer je, izgleda, bila uverena, u prvim trenucima, da ću je ubiti. Ali ja sam ćuteći izvadio revolver iz džepa i stavio ga na sto. Ona je gledala čas u mene, čas u revolver. (Obratite pažnju: taj revolver joj je već bio poznat. Kupio sam ga i napunio još kad sam otvorio zalagaonicu. Jer sam, otvarajući zalagaonicu, rešio da ne držim ni velike pse ni stalnog slugu, kao na primer Mozer; moje posetioce pušta kuvarica. Ali onaj ko se bavi našim poslom ne sme nipošto da bude golih ruku zato sam držao napunjen revolver. Još prvih dana, kada je došla meni u kuću, ona se baš zainteresovala za taj revolver, i ja sam joj čak objasnio njegov sklop i sistem; jednom sam je čak i naveo da gađa u metu, imajte to na umu). Ne obraćajući pažnju na njen uplašeni izraz, legao sam, onako odeven, na krevet. Bio sam sasvim klonuo; već je bilo oko jedanaest sati. Ona je ostala da sedi, nepomična, još oko sat vremena, zatim je ugasila sveću i legla, takođe odevena, kraj zida na divan. Prvi put nije legla sa mnom ni to ne zaboravite...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:55 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



VI

Strašno se ćanje


Probudio sam se ujutru, mislim da je bilo negde oko osam sati; u sobi je bilo skoro sasvim svetlo. Probudio sam se naglo, potpuno svestan, i otvorio oči. Ona je stajala kraj stola i držala revolver. Nije videla da sam se probudio i da je gledam. I najednom, video sam kako mi se primiče, držeći revolver. Odmah sam zatvorio oči i pretvarao se da spavam.
Prišla je krevetu i stala pored mene; sve sam čuo; iako je bila mrtva tišina, slušao sam tu tišinu. Tada se desio jedan uzdrhtali pokret i ja najednom nehotice otvorih oči, protiv svoje volje. Gledala me pravo u oči, a revolver je bio blizu moje slepoočnice. Pogledi su nam se sreli. S naporom sam ponovo zatvorio oči, i istog trenutka sam svom snagom svoje duše odlučio da se nipošto ne pomerim i ne otvaram oči, ma šta me čekalo.
Zaista se dešava da čovek i u dubokom snu iznenada otvori oči, čak na trenutak podigne glavu posmatrajući oko sebe, zatim odmah nesvesno spusti glavu na jastuk i zaspi, ničega se posle ne sećajući. Kad sam susreo njen pogled i osetio revolver kod slepoočnice, a onda opet zatvorio oči i ostao nepomičan, kao u dubokom snu mogla je sigurno da pomisli kako zbilja spavam i da ništa nisam video, tim pre što je skoro neverovatno da, ako sam video to što sam video, tako munjevito opet zatvorim oči.
Da, neverovatno je. Pa ipak je mogla i da nasluti istinu to mi je najednom sinulo, istog trenutka. O, kakav je vihor misli i osećanja prošao u trenutku kroz moju glavu, neki živi elektricitet ljudske misli! U slučaju (učinilo mi se bar) da je pogodila istinu i zna da ne spavam, onda sam je porazio svojom spremnošću da prihvatim smrt, i onda joj može zadrhtati ruka. Prethodna odluka može da se promeni zbog neobičnog utiska. Kažu da one koji stoje na visini vuče nešto dole, u ambis. Mislim da su se mnoga ubistva i samoubistva desila samo zato što je ruka držala revolver. I tu je ambis, nagib od četrdeset pet stepeni, na kome čovek ne može da se ne oklizne, i nešto ga neodoljivo goni da potegne oroz. Ali svest da sam sve video, da sve znam i ćutke čekam od nje smrt, mogla je da je zaustavi na tom nagibu.
Tišina je i dalje trajala, i najednom sam na slepoočnici, pored kose, osetio hladan dodir gvožđa. Pitaćete možda da li sam bio siguran da ću se izvući? Odgovoriću vam kao pred Bogom: nisam imao nikakve nade možda samo jedan odsto. Zašto si hteo da prihvatiš smrt? A ja vas pitam: šta će mi život posle revolvera koji je u mene uperilo voljeno stvorenje? Osim toga, znao sam celim svojim bićem da se među nama, tog trenutka, vodi borba, strašni dvoboj na život i smrt, dvoboj one jučerašnje kukavice, koga su zbog straha iz puka isterali drugovi. Znao sam to, a i ona je znala, ako je samo pogodila istinu da ja ne spavam.
Možda toga i nije bilo, možda ovo nisam tada ni mislio, ali sve je to ipak moralo biti, mada bez određene misli, jer sam, kasnije, skoro samo o tome mislio, u svakom trenutku svog života.
Ali vi ćete ponovo upitati: zašto je nisi spasao od zločina? O, hiljadu sam puta kasnije postavljao isto pitanje kad god bih se grozničavo sećao tog trenutka. Ali moja je duša tada bila u dubokom očajanju: propadao sam, sam sam propadao, i kako bih onda mogao nekoga da spasavam? I otkud vi znate da li bih ja hteo tada još nekog da
spasavam? Ko zna šta sam sve mogao tada da osećam?
Svest je ključala; trenuci su prolazili, bila je mrtva tišina; ona je stajala nada mnom i tada se trgoh od nade! Naglo sam otvorio oči. Ona nije više bila u sobi. Ustao sam sa kreveta: pobedio sam, ona je zauvek bila pobeđena!
Izašao sam na doručak. Samovar je kod nas stajao u prvoj sobi, i čaj je uvek sipala ona. Za sto sam seo ćuteći, i uzeo od nje šolju čaja. Posle oko pet minuta sam je pogledao. Bila je užasno bleda, bleđa nego juče, i gledala me je. I tada tada, videvši da je gledam, jedva se nasmešila bledim usnama, sa bojažljivim pitanjem u očima: „Mora da još uvek sumnja i pita se da li on zna ili ne zna, da li je video ili nije?“ Ja ravnodušno pogledah u stranu. Posle čaja sam zaključao blagajnu, otišao na trg i kupio gvozdeni krevet i paravan. Kad sam se vratio kući, rekao sam da se krevet stavi u gostinsku sobu, a paravan pored njega. Taj krevet je bio za nju, ali joj o tome ni reč nisam rekao. I bez reči je sve razumela, čim je videla krevet, „da sam sve video i sve znam“, i da više nema sumnje. Preko noći, stavio sam, kao i uvek, revolver na sto. A ona je ćuteći legla u svoju novu postelju: brak je bio raskinut: „pobeđena, ali ne i pomilovana“. Te noći je buncala, a ujutru je dobila groznicu. Ležala je šest nedelja.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:56 am


[You must be registered and logged in to see this link.]





GLAVA DRUGA

I

San gordosti


Lukerja je odmah izjavila da neće više da ostane kod mene, i čim gospođu sahrane da će me ostaviti. Molio sam se na kolenima pet minuta, a hteo sam da se molim sat, pa opet mislim, mislim, i sve su to samo bolesne misli i bolesna glava šta imam da se molim greh, greh! Čudno je ipak što mi se ne spava; u velikoj, u najvećoj nesreći, posle prvih snažnih duševnih potresa, čovek uvek spava. Osuđeni na smrt, kažu, neobično čvrsto spava poslednje noći. Tako i treba da bude, priroda je to udesila, jer bi inače ponestalo snage... Legao sam na divan, ali nisam mogao da zaspim...
... Tokom njene šestonedeljne bolesti, negovali smo je dan i noć - ja, Lukerja, i posebno sestra iz bolnice, koju sam platio. Nisam žalio para, čak mi je bilo drago da trošim na nju. Pozvao sam doktora Šredera, i davao mu po deset rubalja za vizitu. Kada je došla sebi, počeo sam ređe da izlazim pred nju. Uostalom, zašto sve to opisujem? Kad se najzad oporavila, tiho je i ćuteći sela u moju sobu, za poseban sto koji sam u to vreme takođe kupio za nju... Da, istina je, oboje smo i dalje ćutali; u stvari, počeli smo zatim i da govorimo, ali najobičnije. Namerno sam što manje govorio, ali sam dobro primetio da se i ona radovala kad ne mora da progovori suvišnu reč. Činilo mi se da je to sasvim prirodno s njene strane: „Ona je i suviše potresena i pobeđena, i treba joj dosta vremena da zaboravi i navikne se.“ I tako smo oboje ćutali, ali svakog sam se trenutka spremao u sebi za budućnost. Mislio sam da i ona to isto čini, i baš me zanimalo da pogodim o čemu razmišlja.
Reći ću još i ovo: niko, naravno, ne zna šta sam sve pretrpeo dok je bolovala. Ali sam se brinuo u sebi, i svoj sam bol gušio u grudima, skrivajući ga čak i od Lukerje. Nisam mogao ni da pretpostavim, ni da zamislim nisam mogao da će umreti ne saznavši za sve to. Kad je opasnost prošla i zdravlje počelo da joj se vraća, ja sam se sećam se toga brzo i potpuno umirio. I ne samo to, rešio sam da što duže odložim našu budućnost, da ostavim za sada sve tako kako je. Da, tada mi se desilo nešto čudno i posebno, ne bih umeo drukčije da to nazovem: trijumfovao sam, i samo je svest o tome bila za mene sasvim dovoljna. Tako je i zima prošla. O, bio sam zadovoljan kao nikad, kao nikad do tad, cele ove zime.
Vidite: u mom životu bila je izvesna kobna okolnost, koja me je do tada, do same katastrofe sa ženom, svakog dana i svakog časa gušila, a to je izgubljena čast i ono napuštanje puka. U dve reči: to je bila tiranska nepravda prema meni. Istina, drugovi me nisu voleli zbog moje nezgodne i, možda, komične naravi, mada se često dešava da sve što je za vas uzvišeno i što vama pretstavlja svetinju, istovremeno izaziva podsmeh vaše okoline. O, nikada me nisu voleli, ni u školi. Nisu me nikad i nigde voleli. Ni Lukerja ne može da me voli. Taj događaj u puku, iako je bio povezan sa činjenicom da nisam bio omiljen, ipak je bio posledica pukog slučaja. Govorim to zato jer ništa nije tako uvredljivo i nepodnošljivo kao kad propadneš zbog slučaja, koji je mogao da se desi i ne desi, sve zbog nesrećnog nagomilavanja okolnosti koje su mogle da me mimoiđu kao oblaci. Za inteligentno biće to je zaista ponižavajuće. Evo šta se dogodilo.
Za vreme pauze u pozorištu izašao sam u bife. Husar A. je iznenada ušao, i glasno, u prisustvu nekoliko oficira i druge publike, počeo da govori sa još dvojicom husara o tome da je kapetan našeg puka Bezumcev u foajeu izazvao skandal, i „da je izgleda pijan“. Razgovor je tu i stao, jer je sve to bila greška kapetan Bezumcev uopšte nije bio pijan, niti je izazvao ikakav skandal. Husari su počeli da govore o drugim stvarima, i na tome se sve završilo; ali je sledećeg dana priča stigla i do našeg puka, i odmah je počelo da se govori kako sam ja iz našeg puka bio tada u bifeu, pa kad
je husar A. drsko pomenuo kapetana Bezumceva, trebalo je da mu priđem i opomenem ga. Ali zašto? Ako je on imao nešto protiv Bezumceva, to je bila njegova lična stvar, i zašto bih se ja u to mešao?
Oficiri su, međutim, smatrali da stvar nije lične prirode, već da se tiče i samog puka, a kako sam od oficira našeg puka jedini ja bio tamo, svim je oficirima koji su bili u bifeu, i čitavoj je publici bilo jasno da u našem puku ima i takvih oficira koji nisu mnogo osetljivi ni na sopstvenu, ni na pukovsku čast. Nisam mogao da se složim s takvim mišljenjem. Stavili su mi na znanje da se sve još uvek može popraviti, ako se bar sad, mada je već prilično kasno, formalno raspravim sa kapetanom A. To nisam hteo, i, kako sam bio ljut, oholo sam odbio taj predlog. Zatim sam odmah podneo ostavku to je sve. Izašao sam ponosan, ali slomljenog duha. Volja mi je oslabila, duh se rastrojio.
Tada se desilo da muž moje sestre u Moskvi proćerda našu malu imovinu, a s njom i moj deo mali, istina, ali ostao sam na ulici, bez igde ičega. Mogao sam, doduše, da stupim u privatnu službu, ali nisam to učinio: posle blistave uniforme nisam mogao da odem negde na železničku prugu. I tako kad je stid neka je stid, kad je sramota neka je sramota, kad je poniženje neka je do kraja, i što dublje tim bolje eto šta sam izabrao. Onda su usledile tri godine strašnih uspomena, pa čak i kuća Vjazemskog. Godinu i po pre toga umrla je u Moskvi moja kuma, bogata starica, i neočekivano je, između ostalog, ostavila i meni tri hiljade u nasledstvo. Razmislio sam i odlučio tada svoju sudbinu. Rešio sam da otvorim zalagaonicu, ne tražeći od ljudi oproštaj: novac, zatim sopstveni kutak i novi život daleko od starih uspomena, to mi je bio plan. Svejedno me ništa manje nisu mučile, svakog časa, svakog minuta, mračna prošlost i zauvek okaljana čast. I tada sam se oženio. Slučajno ili ne ne znam. Dovodeći je u kuću mislio sam da dovodim prijatelja, tada mi je prijatelj bio više nego potreban. Ali sam jasno video da prijatelja treba da pripremim, da usavršim, i čak da ga pobedim. A zar sam mogao bilo šta najednom da rastumačim tom šesnaestogodišnjem biću, punom predubeđenja? Kako bih, recimo, mogao da je uverim, da mi nije slučajno pomogla užasna katastrofa s revolverom, da nisam kukavica, i da su me nepravedno okrivili u puku kao kukavicu? Katastrofa mi je sad dobro došla. Ne ustuknuvši pred revolverom, osvetio sam se čitavoj svojoj mračnoj prošlosti. Pa i pored toga što niko drugi nije saznao za to, saznala je ona, a to je bilo sve za mene, jer je ona bila sve za mene, sva nada moje budućnosti bila je u mojim snovima o njoj! Ona je bila jedini čovek koga sam sebi pripremao, drugi mi nije trebao i eto, ona je sve saznala; saznala je bar da je nepravedno požurila da se udruži sa mojim neprijateljima. Zanosila me ova misao. U njenim očima nisam više mogao da budem podlac, već samo čudan čovek, ali i ta pomisao, posle svega što se desilo, meni se sviđala: nastranost nije greh, naprotiv, ponekad privlači žensku prirodu. Jednom rečju, namerno sam odlagao rasplet: to što se desilo bilo je više nego dovoljno da me umiri, i krilo je u sebi tako mnogo slika i materijala za moje snove. U tome i jeste zlo što sam ja sanjar za mene je bilo dovoljno materijala, a o njoj sam mislio: može još da pričeka.
I tako je, u nekom iščekivanju, prošla cela zima. Voleo sam krišom da je gledam, obično kad sedi za svojim
stočićem. Uvek je nešto radila, pripremala rublje, a uveče je ponekad čitala knjige koje je uzimala iz mog ormana. Izbor knjiga u ormanu takođe je morao da svedoči u moju korist. Gotovo nigde nije izlazila. Posle ručka, predveče, svakodnevno sam je vodio u šetnju, i mi smo hodali, ali nismo samo ćutali kao pre. Posebno sam se trudio da ne izgleda kao da ćutimo i razgovaramo po dogovoru, nego, kako sam već rekao: oboje smo ostajali zatvoreni jedno prema drugom. Ja sam to namerno radio, a njoj je, mislio sam, potrebno „dati vremena“. Zaista je čudno da mi skoro do kraja zime ni na pamet nije palo da, dok ja nju krišom posmatram, ona me nijedan jedini put nije pogledala! Mislio sam da je to kod nje bojažljivost. I zaista je posle bolesti delovala bojažljivo, krotko, iznemoglo. Ne, bolje je ovako: pričekaj, i „i ona će odjednom sama tebi prići“...
Neodoljivo me zanosila ta misao. Reći ću još i to da sam ponekad gotovo namerno raspaljivao samog sebe, i zaista dovodio svoj duh i um dotle da sam se skoro osećao uvređen od nje. I tako je to potrajalo. Ali moja mržnja nije nikako mogla da sazri i da se održi u duši. I sam sam osećao da je sve to samo igra. Čak ni onda kada sam raskinuo brak kupivši krevet i paravan a i nikad, nikad posle toga nisam mogao da vidim grešnicu u njoj. Nije da sam lakomisleno sudio o njenom grehu, već sam još od prvog dana nameravao da joj potpuno oprostim, čak i pre nego što sam kupio krevet. Sve u svemu, to je bilo zaista čudno od mene, jer sam po prirodi strog. U mojim očima ona je bila tako pobeđena, tako ponižena, tako pregažena, da sam je mnogo žalio ponekad, mada mi se u isti mah sviđala pomisao o njenom poniženju. Sviđala mi se pomisao o toj našoj nejednakosti...
Te zime sam imao prilike da učinim nekoliko dobrih dela. Oprostio sam dva duga, pomogao nekoj sirotoj ženi bez ikakve zaloge, a njoj ništa nisam rekao o tome, nisam to ni učinio da bi ona znala; ali je ta sirotica sama došla da zahvali, i samo što nije pala na kolena. Tako se i saznalo; učinilo mi se da se zbog slučaja te žene zaista obradovala.
Proleće se bližilo, bila je već sredina aprila, zimski prozori su skinuti, i sunce je počelo da osvetljava naše neme
sobe. Ali koprena je visila preda mnom i zastirala moj razum. Kobna, strašna koprena! Kako se desilo da mi je najednom sve palo sa očiju, i da sam najednom sve video i sve shvatio. Da li je to bila slučajnost, ili je došao sudnji dan, ili je sunčani zrak zapalio misao i slutnju u mom otupelom duhu? Ne, nije to bila misao ni slutnja, već je najednom zatreperila neka žilica, koja je dotle bila mrtva, zatreperila je, oživela i osvetlila moju otu-
pelu dušu i moj satanski ponos. Bilo je kao da sam najednom skočio s mesta. Sve se dogodilo iznenada i neočekivano. Bilo je to predveče, oko pet sati, posle ručka...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:57 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



II

Koprena je iznenada pala


Samo nekoliko reči. Još od pre mesec dana primetio sam kod nje neku čudnu zamišljenost, ne samo ćutanje, već pravu zamišljenost. To sam sasvim iznenada primetio. Ona je tada sedela za stolom, nagnuvši glavu nad to što šije, i nije videla da je gledam. I najednom me porazilo kako je postala slabašna, mršava, bleda, skoro belih usana sve me je to, zajedno s njenom zamišljenošću, neobično i naglo porazilo. Već sam i ranije čuo njen sitni, suvi kašalj, naročito noću. Odmah sam ustao i otišao da zovem Šredera, ništa joj nisam rekao.
Šreder je svratio sledećeg dana. Bila je vrlo začuđena i gledala je čas u Šredera, čas u mene. Pa ja sam zdrava rekla je, jedva se osmehnuvši.
Šreder je nije dugo pregledao (ti lekari su ponekad su nepažljivi i nabusiti), i rekao mi je posle u drugoj sobi da je to ostalo posle bolesti, i kako bi bilo dobro da u proleće odemo negde na more, ili, ako to već ne može, da se preselimo u neki letnjikovac. Sve u svemu, ništa nije rekao, osim da je iscrpljena ili tako nešto.
Kad je Šreder izašao, opet mi je najednom rekla, ozbiljno me gledajući: Ja sam sasvim, sasvim zdrava.
Ali, rekavši to, najednom je pocrvenela, sigurno od stida. Sigurno je to bio stid. O, tek sad razumem: stidela se što sam još uvek njen muž, što se brinem o njoj kao da sam joj pravi muž. Ali tada to nisam razumeo, i njeno rumenilo sam pripisao bojažljivosti. (Koprena!)
I eto, mesec dana posle toga, u aprilu, jednog sunčanog dana, negde oko pet sati, sedeo sam kraj prozora i vršio obračun. Najednom, čujem kako ona u našoj sobi, sedeći za svojim stolom, tiho, tiho. . . peva. To je na mene ostavilo veoma dubok utisak, još i sad ne mogu to potpuno da shvatim. Do tada je skoro nikad nisam čuo da peva, možda samo prvih dana, kad sam je doveo u kuću, dok smo još mogli da budemo nestašni, i kad smo gađali u metu iz revolvera. Glas joj je tada bio prilično snažan, zvonak, pomalo nesiguran, ali vrlo prijatan i zdrav. Sada je pesma bila tako slabašna, o, neću da kažem odbojna, već kao da joj je glas napukao, slomio se, kao da više ne vlada njime, kao da je i sama pesma nekako bolesna. Pevala je poluglasno, i odjednom, kad je podigla glas, on je izdao bio je to tako jadan glasić, tako se žalosno prekinuo; ona se tad nakašljala i opet tiho, tiho, jedva čujno zapevala...
Ljudi će se smejati mojim uzbuđenjima, ali nikad niko neće razumeti zašto sam se toliko uzbudio. Ne, nisam je još žalio, i to je bilo nešto sasvim drugo. U početku, bar prvih trenutaka, pojavilo se najednom zaprepašćenje i neizmerno čuđenje, strahovito i neobično, bolesno i skoro osvetoljubivo: „Peva i kad sam ja tu! Da me nije zaboravila?“
Sav uzbuđen, sedeo sam kao prikovan. Onda sam najednom ustao, uzeo šešir i izašao, ne znajući šta činim.
Mislim, nisam znao ni gde ću ni šta ću. Lukerja mi je pružala ogrtač.
Ona peva? nehotično sam rekao Lukerji. Ona me nije razumela i samo me gledala, ništa ne shvatajući; uostalom, zbilja me je teško bilo razumeti.
Da li to ona prvi put peva?
Ne, ponekad peva i kad niste tu rekla je Lukerja.
Svega se sećam. Sišao sam niz stepenice, izašao na ulicu i nasumice krenuo. Tako sam stigao do prvog ugla i počeo da gledam oko sebe. Prolaznici su me gurali, ali ja to nisam osećao. Tada sam dozvao kočijaša i rekao da me vozi do Policijskog Mosta, ni sam ne znam zašto. A onda sam odustao i dao mu dvadeset kopejki: Evo ti, za tvoj trud rekao sam, glupo se nasmejavši, ali u srcu mi se najednom javila neka neobična radost.
Požurio sam kući, ubrzavajući korake. Napukli, jadni, prekinuti glasić najednom je opet zazvonio u mojoj duši. Dah mi je zastao. Padala je, padala s očiju koprena! Kad je već u mom prisustvu počela da peva, znači da me je
zaboravila to mi je bilo jasno i strašno! Srce je to osećalo. Ali je radost blistala u mojoj duši, pobeđujući strah.
O, kakva ironija sudbine! Šta je cele zime bilo i moglo biti u mojoj duši osim ove radosti, ali gde li sam ja bio cele ove zime! Da li sam bio sa svojom dušom? Brzo sam ustrčao uz stepenice, ne znam kako sam ušao. Sećam se samo da se ceo pod nekako talasao, i ja kao da sam plovio rekom. Ušao sam u sobu, ona je sedela na svom starom mestu, šila je, pognute glave, ali nije više pevala. Nekako me ravnodušno pogledala, ali to i nije bio pogled, već samo neki pokret glavom, kao kad neko uđe u sobu.
Prišao sam joj i seo pored nje, priljubivši se uz nju kao mahnit. Brzo me je pogledala, kao da se prepala: uzeo sam je za ruku i ne sećam se šta sam joj rekao, to jest šta sam hteo da joj kažem, jer nisam ni mogao pravilno da govorim. Glas mi se prekidao, nisam vladao njime. A nisam ni znao šta da kažem, samo sam tražio reči.
Da popričamo... znaš... reci bilo šta! najednom sam promucao nešto glupo o, zar mi je do pameti bilo? Ona se opet trgla i odmakla, vrlo uplašena, gledajući me u lice, ali se najednom stroga začuđenost pojavila u njenim očima. Da, začuđenost, i to stroga. Gledala me tim krupnim očima. Ta strogost, ta stroga začuđenost potpuno su me smrvile:
„Ti bi znači još ljubavi? Ljubavi?“ Ovo pitanje se ogledalo u njenom čuđenju, mada je ćutala. Ali ja sam sve pročitao, sve. Sve se u meni potreslo i gotovo sam pao pred njene noge. Da, pao sam se pred njene noge. Odmah je skočila, ali sam je s neobičnom snagom uhvatio za obe ruke.
Potpuno sam shvatao svoje očajanje, o, još kako sam shvatao! Ali verujte mi, u srcu mi je bila tako neobuzdana radost da sam mislio da ću umreti. Od sreće i blaženstva ljubio sam joj noge. Da, od sreće bezgranične i beskrajne, mada sam shvatao bezizlaznost svog očajanja! Plakao sam, govorio nešto, ali ništa nisam uspevao da kažem. Onaj strah i začuđenost najednom su se kod nje pretvorili u neku zabrinutost, u neko neobično pitanje, i čudno me posmatrala, čak surovo, nešto je htela što pre da shvati, i nasmešila se. Mnogo se stidela što joj ljubim noge, i sklanjala ih je, ali tada bih ja ljubio mesto na podu gde je stajala njena noga. Ona je to videla, i počela je odjednom da se smeje od stida (znate već da se može smejati od stida). Osetio sam kako je obuzima histerija, video sam to, ruke su JOJ drhtale a ja na to nisam ni mislio samo sam mucao da je volim, da neću ustati: „Daj mi da ti poljubim haljinu... tako da se celog života tebi molim“... Ne znam, ne sećam se i odjednom je zajecala i uzdrhtala; obuzeo je strahovit napad histerije! Uplašio sam je.
Preneo sam je u krevet.
Kada je napad prošao, ona me, pridigavši se u postelji, izmučenog izgleda, uhvatila za ruke, moleći me da se smirim: „Ostavite, ne mučite se, smirite se!“ i opet je zaplakala. Čitavo sam veče proveo kraj nje. Stalno sam joj pričao da ću je voditi u Bulonj da se kupa u moru, i to uskoro, za dve nedelje, jer joj se glas gubi, to sam još ranije primetio, da ću zalagaonicu zatvoriti, ili je prodati Dobronravovu, da ćemo nov život otpočeti, a što je najvažnije Bulonj, Bulonj. Ona je slušala i samo se plašila. Sve se više i više plašila. Ali meni to nije bilo važno, već samo to što sam sve više i žednije hteo da klečim kraj njenih nogu, i opet da ih ljubim, da ljubim zemlju na kojoj njene noge stoje, da joj se molim i „ništa više, ništa ne tražim od tebe“, ponavljao sam „ništa mi ne govori, zaboravi da sam ovde, dozvoli mi samo da te krišom gledam, smatraj me kao neku svoju stvar, kao kučence“... i ona je zaplakala.
A ja sam mislila da ćete me tako ostaviti nehotično joj se otelo tako nehotično da možda ni sama nije primetila šta je rekla, a međutim o, to je najvažnije, to je najkobnija reč, koju sam najbolje shvatio te večeri, koja me kao nož u srce ubola! Ta reč mi je sve objasnila, sve, ali dok je još ona pored mene bila, pred mojim očima, neodoljivo sam se nadao i bio sam ludo srećan. O, te večeri sam je mnogo namučio i shvatio sam to, ali sam stalno mislio da će sve to proći, da ću sve to brzo popraviti. Na kraju, kad je pala noć, ona je bila potpuno iznurena; nagovorio sam je da spava, i odmah je čvrsto zaspala. Mislio sam da će buncati, ali je sasvim malo buncala. Noću sam neprestano ustajao i tiho prilazio da je vidim. Kršio sam ruke, posmatrajući to bolesno biće na tom bednom krevetiću, na gvozdenom krevetu koji sam joj onda za tri rublje kupio. Klečao sam pred njom, ali nisam smeo da joj ljubim noge dok još spava (bez njenog pristanka). Pokušavao sam da se molim Bogu, ali sam odmah ustajao. Lukerja me je začuđeno gledala, došavši iz kuhinje. Rekao sam joj da legne, i da će od sutra početi „sasvim drugo“.
U to sam slepo, ludo, strašno verovao. O, radost, radost me je celog ispunjavala. Samo sam čekao sutrašnji dan. I nisam verovao ni u kakvu nesreću, mada su postojali izvesni nagoveštaji. Da, koprena je pala, ali se razum još nije potpuno vratio, još se dugo, dugo nije vratio o, sve do danas, do današnjeg dana! A i kako, kako je mogao tada da se vrati: još je živa bila, bila je tu preda mnom, a ja pred njom: „Sutra, kad se probudi, sve ću joj reći, i ona će sve razumeti“. Tako sam tada razmišljao, prosto i jasno, jer sam bio obuzet radošću! Osim toga ono glavno put u Bulonj. Zbog nečega sam stalno mislio na Bulonj, da je Bulonj sve, da se u Bulonju nalazi nešto što će sve rešiti. „U Bulonj, u Bulonj!“... Samo sam čekao da svane.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:57 am


[You must be registered and logged in to see this link.]


III

Suviše shvatam


Bilo je to pre samo nekoliko dana, pre pet dana, pre samo pet dana, prošlog utorka. Ne, ne, samo da je još malo vremena, samo da je još tren pričekala i ja bih rasterao mrak! Zar se ona nije smirila? Već me je sledećeg dana slušala sa osmehom, bez obzira na svoju zbunjenost... Moram da kažem da se za sve to vreme, tokom tih pet dana, osećala u njoj neka zbunjenost, neki stid. A i plašila se, mnogo se plašila. Ne kažem, neću da osporavam kao što bi to možda učinio lud čovek: strahovala je, a i kako ne bi strahovala? Nismo li već davno postali tuđi jedno drugom, nismo li se tako udaljili, i najednom sve ovo... Ali nisam se obazirao na njen strah, preda mnom je blistao novi vidik!... Istina je, nesumnjiva je istina da sam pogrešio. I verovatno je mnogo takvih grešaka bilo. Čim smo se sutradan probudili, još ujutru sam (bilo je to u sredu) odmah pogrešio: napravio sam od nje svog prijatelja... Suviše sam, suviše sam požurio, ali je ispovest bila potrebna, neophodno potrebna. To je bilo daleko više nego ispovest. Nisam sakrio ni ono što sam od sebe samog čitavog života krio. Iskreno sam joj priznao da sam cele zime samo na to mislio, da li me ona voli. Objasnio sam joj da se ideja o zalagaonici javila u meni zbog slabosti moje volje i razuma, i da bih sam sebe bičevao i sam sebe hvalio. Priznao sam joj da sam se tada u bifeu zaista uplašio, i to zbog svoje naravi i zbog uobrazilje zbunile su me okolnosti, zbunio me bife; zbunio sam se još i zbog toga šta će biti ako izađem na dvoboj, i neće li to biti glupo? Nisam se plašio dvoboja, već da ne ispadnem smešan... A posle već nisam hteo sebi to da priznam i namučio sam druge, i nju sam namučio zbog toga, i njom sam se zato oženio, da je mučim. Sve u svemu, govorio sam više kao u bunilu. Ona je dodirivala moje ruke i molila me da prestanem: „Preterujete... mučite samog sebe“ i opet su joj krenule suze, i opet umalo nije došlo do napada! Stalno me je molila da o tome više ne govorim i da na to više ne mislim.
Ali ja se nisam obazirao na njene molbe, ili sam se nedovoljno obazirao: mislio sam na proleće, na Bulonj! Tamo je sunce, tamo je naše novo sunce, samo sam joj to i govorio! Zalagaonicu sam zatvorio, poslove predao Dobronravovu. I najednom sam joj predložio da sve razdamo sirotinji, sve osim one tri hiljade koje sam nasledio od kume, i da s tim odemo u Bulonj, a posle, kad se vratimo, da otpočnemo sasvim nov, radni život. Tako smo i odlučili, mada mi tada ništa nije rekla... samo se osmehnula. Mislim da je to učinila onako, samo iz pažnje prema meni, da me ne rastuži. Video sam da sam joj težak, nemojte misliti da sam tako glup i sebičan da i to ne primetim. Sve sam video, sve do najmanje sitnice, video sam i znao sam to bolje od svih, moje očajanje nije više bilo tajna!
Stalno sam joj govorio o sebi i o njoj. I o Lukerji. Govorio sam da sam plakao... O, naravno, menjao sam teme, pazio sam da je nikako ne podsećam na neke stvari. I jednom je čak živnula, jednom ili dvaput, sećam se toga, sećam! Zašto kažete da sam gledao a ništa nisam video? I samo da se ovo nije dogodilo, sve bi vaskrslo. Zar mi nije pričala pre neki dan, kad je razgovor započeo o čitanju i o tome šta je te zime pročitala zar mi nije pričala i nije li se smejala kad se setila one scene Žila Blaza sa arhiepiskopom od Grenade. I to kakvim detinjim smehom, milim, kao pre, kad mi je verenica bila. (Divan, predivan trenutak!) Kako sam bio srećan! Uostalom, baš me je iznenadilo to sa arhiepiskopom: dakle zimus, dok je sedela kod kuće, našla je, ipak, toliko duševnog spokojstva i sreće da se nasmeje čitajući remekdelo. Mora da je već sasvim počela da se miri, i sasvim već počela da veruje da ću je tako ostaviti.
„Mislila sam da ćete me tako ostaviti.“ Eto šta mi je rekla tad, u utorak! O, ta misao desetogodišnje devojčice! I verovala je, zaista je verovala da će stvarno sve tako i ostati: ona za svojim stolom, ja za svojim sve do naše starosti. I najednom ja joj prilazim, ja, njen muž, a mužu treba ljubavi! O nesporazuma, o mog slepila!
A još je bila greška što sam je s takvim divljenjem gledao; trebalo je da se uzdržim, jer se uplašila od mojih zanosa. Pa i uzdržao sam se, noge joj više nisam ljubio. I nijednom nisam pokazao da... da sam njen muž. O, ni na kraj pameti mi nije bilo, samo sam joj se molio! Ali ipak nije moglo samo da se ćuti, nije moglo ništa da se ne govori! Jednom sam joj rekao da uživam razgovarajući s njom, i da je smatram neuporedivo obrazovanijom i naprednijom od sebe. Toliko je tad pocrvenela, i stideći se rekla mi da preterujem. Tada sam joj, opet iz svoje gluposti, ne krijući, ispričao kako sam bio oduševljen kad sam iza vrata bio svedok njenog dvoboja, dvoboja nevinosti s onim odvratnim stvorenjem, i kako sam se divio njenom razumu, sjaju njenog uma, uz takvu dečju prostodušnost. Sva kao da je uzdrhtala, ponovo je promucala da preterujem, ali joj se na licu pojavila tuga, pokrila ga je rukama i zaplakala... Nisam više mogao da izdržim: opet sam kleknuo pred nju, opet sam počeo da joj ljubim noge, i opet se sve završilo
napadom, isto kao u utorak. To je bilo juče uveče, a sledećeg jutra...
Sledećeg jutra?! Bezumniče, pa to jutro je bilo danas, maločas, maločas je bilo!
Slušajte i shvatite: kad smo se malopre našli za stolom (posle onog jučerašnjeg napada), iznenadila me je svojim spokojstvom, da, spokojstvom! A ja sam, međutim, cele noći drhtao od straha zbog onog juče. Ali tada mi je iznenada prišla, stala je preda mnom sklopivši ruke (još maločas, maločas!) i rekla da je grešnica, da ona to dobro zna, taj greh ju je cele zime mučio, i sada je muči... i da mnogo ceni moju velikodušnost... „Biću vam verna žena... i poštovaću vas... “ Tada sam skočio i pomamno je zagrlio. Ljubio sam je, ljubio sam joj lice, usta, kao muž, prvi put posle dugog raskida. I šta me je nateralo da malopre izađem, mada samo na dva sata... naši pasoši za inostranstvo... O, Bože! Samo pet minuta, samo da sam se pet minuta ranije vratio!... A sad ta gomila sveta pred našom kapijom, i ti pogledi uprti u mene... O, Gospode!
Lukerja kaže (o, sad ja Lukerju nipošto neću da pustim, jer sve zna, jer je cele zime bila s nama, pa će mi sve ispričati), kaže mi da je, kad sam izašao iz kuće i možda samo dvadeset minuta pred moj dolazak, iznenada ušla kod gospođe u našu sobu da je nešto pita, ne sećam se šta, i videla kako je njena ikona (ista ona ikona sa Bogorodicom) skinuta sa zida i stoji pred njom na stolu, kao da se baš pre toga molila. „Šta vam je, gospođo?“ „Ništa, Lukerja, idi.“
„Stani, Lukerja!“ i onda joj je prišla i poljubila je. „Srećni ste“, kažem, „gospođo?“ „Da, Lukerja.“ „Gospodin je već odavno trebalo da vas moli za oproštaj. . . Hvala Bogu što ste se pomirili." „Dobro“, kaže, „Lukerja, idi ti sad“, i tako se nekako čudno nasmešila. Tako čudno da se Lukerja posle deset minuta vratila da vidi šta joj je. „Stoji uza zid, pored samog prozora, ruku naslonila na zid, a glavu položila na ruku, stoji tako i nešto misli. I stoji tako duboko zamišljena, nije ni primetila kako ja stojim i posmatram je iz druge sobe. Vidim kao da se osmehuje; stoji, razmišlja i smeši se. Pogledam je, polako se okrenem i izađem iz sobe, a sama u sebi nešto mislim, kad iznenada čujem otvara se prozor. Odmah sam pošla da kažem: ’hladno je napolju, gospođo, pazite da ne nazebete, kad vidim: popela se na prozor i stoji na njemu, na otvorenom prozoru, okrenutih leđa, s ikonom u rukama. Srce mi je zamrlo, doviknem joj: Gospođo, gospođo!’ Čula je, pomerila se malo, kao da je htela da se okrene, ali nije se okrenula, već je s ikonom na grudima stupila i bacila se kroz prozor!“
Sećam se samo da je još bila topla kad sam ušao na kapiju. Svi su gledali u mene. U početku su nešto vikali, ali su onda naglo ućutali i počeli da mi se uklanjaju s puta, i... i najednom je ugledam kako leži s ikonom. Nekako se nejasno sećam da sam joj prišao i dugo je posmatrao. Svi su se okupili oko mene i nešto mi govorili. I Lukerja je bila tu, ali je nisam video. Kaže da je razgovarala sa mnom. Sećam se tog čoveka: stalno mi je ponavljao da joj je „samo šačica krvi na usta izašla, samo šačica, samo šačica!“ i pokazivao mi je tu krv na kamenu. Ja sam, čini mi se, dodirnuo tu krv, umrljao sam prst; gle-dam u taj prst (toga se sećam) a onaj mi ponavlja: „samo šačica, samo šačica!“
„Pa šta s tim ako je šačica?“ viknuo sam, kažu, podigao ruke i krenuo na njega... O, surovo, surovo! Nesporazum! Neverovatno! Nemoguće.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:58 am

[You must be registered and logged in to see this link.]



IV

Zakasnio sam samo pet minuta


A možda i ne? Zar je ovo moguće? Može li se reći da je ovo moguće? Zbog čega je, zašto je umrla ova žena?
O, verujte, sve ja razumem, ali zbog čega je umrla, ipak je pitanje. Da li se uplašila ljubavi i sebe ozbiljno počela da pita: treba li ili ne treba da je prihvatim, pa je, ne podnevši težinu pitanja, radije pošla u smrt. Znam, znam, zašto da lupam glavu: i suviše je obećala, uplašila se da neće moći da održi obećanje jasno je, jasno. Ima tu nekoliko dosta teških okolnosti.
A zašto je u stvari umrla? Ovo pitanje ipak ostaje bez odgovora. To pitanje i dalje bije, u mom mozgu bije. Ostavio bih je ja tako da je htela da ostane tako. Ali ona nije mogla da poveruje u to eto šta je! Ne, ne, lažem, uopšte nije to. Već prosto zato što je prema meni morala da bude otvorena, da me voli, da me istinski voli, a ne onako kako bi volela onog bakalina. A kako je previše čedna, previše čista bila da bi mogla da pristane na takvu ljubav kakva treba bakalinu, nije htela da me laže. Nije htela da me laže sa pola ili sa još manje ljubavi, a ovamo pokazujući neograničenu ljubav. Suviše je čestita, to je ono! A ja sam hteo da joj usadim širokogrudost, sećate li se? Čudna ideja! A da li me je poštovala? Ne znam ni da li me je prezirala ili ne. Baš čudno: zašto mi cele zime nije palo na pamet
da me prezire? Bio sam potpuno uveren u suprotno, sve do onog časa kad me onako, sa strogim čuđenjem pogledala. Da, strogim. Tada mi je odmah bilo jasno da me zaista prezire. Shvatio sam to bespovratno, zauvek! Ma neka, makar me i celog života prezirala, samo da je još živela, živela! Još maločas je hodala, govorila. Nikako mi ne ide u glavu zašto se bacila kroz prozor! I kako bih uopšte mogao tako nešto da pomislim pre pet minuta? Pozvao sam Lukerju. Lukerju sad nipošto neću pustiti, nipošto.
O, mogli smo se još sporazumeti. Zimus smo se, istina, mnogo odvikli jedno od drugog, ali zar ne bismo mogli opet da se priviknemo? Zašto ne bismo mogli da se složimo i otpočnemo novi život? Ja sam velikodušan, ona takođe eto tačke dodira! Samo još dan-dva, samo još nekoliko reči, i ona bi sve razumela.
Užasno je u svemu tome što je sve samo slučaj običan, varvarski, slepi slučaj. U tome je užas! Pet minuta samo, samo sam pet minuta zakasnio! Da sam došao pet minuta ranije kobni trenutak bi prošao kao oblak, i nikada joj više na pamet ne bi palo nešto slično. I završilo bi se time što bi sve razumela. A sad opet prazne sobe, ja opet sam. Eno klatno se njiše, ništa ga se ne tiče, niti mu je ičega žao! Nigde nikog to je nesreća!
Hodam, samo hodam. Znam već, znam i bez vas: smešno vam je što se žalim na slučaj i onih pet minuta? Ali zar to nije očigledno?. Razmislite i sami: nije čak ni jedan red ostavila, kao što se obično radi: „Ne krivite nikoga za moju smrt“? Zar nije mogla da pretpostavi kako ljudi mogu posumnjati čak i u Lukerju: „Sama si bila s njom, pa si je sigurno gurnula“. U svakom slučaju, stradala bi ni kriva ni dužna da nije bilo one četvorice iz susedstva, koji su posmatrali sa svojih prozora i iz dvorišta, kako je stajala s ikonom u rukama i kako je sama skočila. Ali i to je samo slučaj, to što su ljudi stajali i videli. Ne, sve je to trenutak, samo besmisleni trenutak. Samo iznenadna misao! Pa šta ako se pred ikonom molila? To još ne znači da je morala da umre. Sve je to trajalo možda desetak minuta, čitava ta odluka dok je stajala uza zid, naslonivši glavu na ruku i smešeći se. Tada joj se javila ta misao, zanela je i nije mogla da joj se odupre.
Recite šta hoćete, ali ovde je nesporazum očigledan. Sa mnom se ipak moglo živeti. A ako je malokrvnost?
Prosto malokrvnost i istrošenost životne energije? Preko zime se mnogo namučila, eto šta je...
Kasno!!!
Kako je tanušna u sanduku, kako joj se nosić zašiljio! Trepavice kao strelice. I kako je samo pala nigde se nije povredila niti je šta slomila! Samo ta „šačica krvi“. Jedva za kašičicu od čaja. Unutrašnji potres. Čudna pomisao: kad bi moglo da se ne sahranjuje. Jer ako je odnesu, onda... O ne, neće je valjda odneti! Ah, ja znam da je moraju odneti, nisam lud i ne buncam valjda, naprotiv, um mi nikada još nije bio tako bistar ali kako da opet nikog ne bude u kući, opet samo dve sobe, i opet ja sam sa svojim zalogama. Bunilo, bunilo, i samo bunilo! Izmučio sam je, to je!
Šta će mi sad vaši zakoni? Šta će mi vaši običaji, vaš moral, vaš život, vaša država, vaša vera? Neka mi sude vaše sudije, neka me izvedu pred sud, pred vaš javni sud, ja ću reći da ga ne priznajem. Sudije će viknuti: „Ućutite, oficire!“ A ja ću im doviknuti: „Gde vam je sad snaga da me na poslušnost naterate? Zašto su mračne prirodne sile uništile ono što mi je najdraže? Čemu sad vaši zakoni? Ja vas ne priznajem“. O, sve mi je sad svejedno!
Slepa je, slepa! Mrtva, ne čuje! Ne znaš ti kakvim bih te rajem okružio. Raj bi bio u mojoj duši, zasadio bih ga svuda oko tebe! Ti mene ne bi volela neka, šta to smeta? Sve bi bilo tako, tako bi sve i ostalo. Govorila bi mi samo kao prijatelju pa bismo se radovali, smejali, radosno gledali jedno drugo u oči. Lepo bismo tako živeli. A ako bi drugog zavolela neka, ne mari! Ti bi išla s njim i smejala se, a ja bih posmatrao s druge strane ulice... O, neka bude bilo šta, samo nek ona bar jednom otvori oči! Trenutak jedan, samo jedan! Pogledala bi me kao ono maločas, kad je stajala preda mnom i zaklinjala se da će mi biti verna žena! O, samo taj jedan jedini pogled, i sve bi razumela!
Slučaj! O, prirodo! Ljudi su na svetu sami to je nesreća! „Ima li ikog živog u polju?“ vapi ruski vitez. Vapim i ja, mada nisam vitez, ali se niko ne odaziva. Kažu da sunce daje život vasioni. Ali kad sunce izađe pogledajte ga, zar nije mrtvac! Sve je mrtvo i svuda su mrtvaci. Samo usamljeni ljudi, a oko njih ćutanje to je zemlja! „Volite se, ljudi“ ko li je to rekao? Čija je to zapovest? Otkucava ravnodušno, dosadno klatno. Dva sata noću. Njene cipelice stoje kraj krevetca, kao da je čekaju... Ne, zbilja, kad je sutra odnesu, šta ću ja?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:58 am


[You must be registered and logged in to see this link.]




Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821-1881
hronologija[68]


1821. 11. novembra rođen je u Marijanskoj sirotinjskoj bolnici u Moskvi, u porodici vojnog lekara, kao najmlađe od troje muške dece.
1833. Do 1837. školuje se u moskovskim pansionatima.
1837. Umire majka Dostojevskog, Marija Fjodorovna (devojačko prezime Nečajeva). 1838. Upisuje se u Veliku inženjersku školu u Sankt-Peterburgu.
1839. Smrt Mihaila Andrejeviča, oca Dostojevskog, koga su ubili njegovi kmetovi, tako što su ga ugušili votkom, nasilno mu je ulivši u grlo.
1840. Piše istorijske drame „Marija Stjuart“ i „Boris Godunov“. 1841. Dostojevski postaje oficir.
1844. Prevodi Balzakov roman „Evgenija Grande". Otpušten je iz vojne službe u činu poručnika, iz porodičnih razloga.
1845. Piše roman u pismima „Bedni ljudi“, koji odmah dobija velike pohvale. Ulazi u kružok Bjelinskog. 1846. Nadahnut Gogoljem, piše roman „Dvojnik" i novelu „Gazdarica“.
1847. Razlaz sa Bjelinskim. U Peterburškom letopisu objavljuje četiri feljtona. Odlazi na skupove kod Petraševskog. Piše roman „Bele noći“.
1849. Piše roman „Njetočka Njezvanova“. Uhapšen je 23. aprila, kao član revolucionarne zavereničke grupe, i zatočen u Petropavlovsku tvrđavu, gde piše novelu „Mali junak“. Od 29. aprila do 16. novembra traju istraga i suđenje petraševcima. Dostojevski je, zajedno sa važnijim prestupnicima, osuđen na smrt. 22. decembra izveden je sa ostalima na pogubljenje, a onda je svima pročitana odluka o pomilovanju. Osuđen je na četiri godine robije, oduzimanje čina, i progonstvo. Noću, 24. decembra, u okovima odlazi u Sibir.
1850. Robija u Omskoj tvrđavi, o čemu će kasnije napisati čuvene „Zapise iz mrtvog doma“ (prvobitni naziv bio je „Zapisi o izgubljenom narodu“).
1854. U februaru izlazi sa robije, i služi kao običan redov u vojsci u Semipalatinsku, gde upoznaje tada udatu Marju Dmitrijevnu Isajevu, prvu veliku ljubav svog života.
1855. Umire muž Marje Dmitrijevne. 1856. Ponovo dobija oficirski čin.
1857. Venčava se, posle mnogo peripetija (opisanih u „Pismima iz progonstva“), sa Marjom Dmitrijevnom.
1859. Piše romane „Ujkin san“ i „Selo Stepančikovo". Daje ostavku na vojnu službu i dobija dozvolu da se vrati u Peterburg.
1860. U novinama počinju da izlaze „Zapisi iz mrtvog doma“ Objavljena su i prva sabrana dela Dostojevskog u dva toma. Viđa se sa glumicom A. I. Šubert.
1861. Zajedno sa bratom Mihailom osniva književni časopis Vreme, u kome odmah počinje da izlazi prvi veliki roman Dostojevskog, „Poniženi i uvređeni", kao i „Zapisi iz mrtvog doma“. Kada je na književnoj večeri čitao delove
„Zapisa“, upoznaje se sa studentkinjom Apolinarijom Suslovom, drugom i nikad ostvarenom životnom ljubavi.
1862. U junu odlazi prvi put u inostranstvo, obilazi veći deo Evrope, najviše ostaje u Parizu. U Londonu se upoznaje sa Hercenom i Bakunjinom.
1863. Objavljuje utiske sa putovanja, pod naslovom „Zimske beleške o letnjim utiscima“. Zabrana časopisa Vreme. Ponovo putuje u inostranstvo. Apolinarija ga je već čekala u Parizu, ali ubrzo dolazi do raskida. Zatim se mire i putuju zajedno. Dostojevski se kocka u Baden-Badenu, i gubi velike svote. Konačan raskid, navodno zbog toga što Dostojevski nije hteo da se razvede.
1864. Osniva časopis Epoha. U martu počinju da izlaze „Zapisi iz podzemlja“, knjiga kojom je Dostojevski snažno uticao na modernu književnost XX veka. U aprilu od tuberkuloze umire Marja Dmitrijevna. U julu umire voljeni brat,
Mihail Dostojevski.
1865. Zabrana Epohe. Dostojevski ponovo odlazi u inostranstvo. Piše veliki roman „Zločin i kazna“.
1866. U oktobru upoznaje svoju treću veliku ljubav, Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj diktira roman „Kockar". 1867. Venčava se s Anom Grigorjevnom, sa kojom će imati dvoje dece. U aprilu putuju u inostranstvo, gde žive
uglavnom u Švajcarskoj i Italiji. Taj medeni mesec će potrajati pet godina. Iste godine piše roman „Idiot“.
1870. Roman „Večni muž“.
1872. Povratak u Rusiju. Roman „Zli dusi“.
1873. Počinje da objavljuje „Dnevnik pisca“ u časopisu Građanin. 1875. Roman „Mladić".
1876. Novela „Krotka“.
1880. Roman „Braća Karamazovi“. 1881. Umire 28. januara.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 11:59 am

[You must be registered and logged in to see this link.]






Napomene

[1] Mihail M. Dostojevski (1820-1864). najstariji brat Fjodora Dostojevskog. Pisac. prevodilac i izdavač časopisa Vreme i Epoha. (Sve napomene potiču od prevodilaca pisama i urednika ovog izdanja.)
[2] Ugledaćemo sunce! (franc.)
[3] Reč je o noveli "Mali junak", koju je Dostojevski napisao u kazamatu Petropavlovske tvrđave. odmah pošto je bio uhapšen.
[4] Kad bi mladost znala! (franc.)
[5] Natalija Dmitrijevna Fonvizina (1805-1869), supruga poznatog dekabriste J. A. Fonvizina.
[6] Baron Aleksandar Jegorovič Vrangel (1933-?), boravio u Sibiru kad i Dostojevski. Napisao uspomene o sibirskim godinama Dostojevskog.
[7] Dama (moja).
[8] Mojom nesnosnom ljubomorom (franc.).
[9] Ljubavnih izjava (franc.).
[10] Nekoliko nečitkih reči.
[11] Ali ona me voli, ona me voli (franc.).
[12] Nekoliko nečitkih reči.
[13] Nekoliko nečitkih reči.
[14] Nekoliko nečitkih reči.
[15] Nekoliko nečitkih reči.
[16] Nekoliko nečitkih reči.
[17] Nekoliko nečitkih reči.
[18] Nekoliko nečitkih reči.
[19] Dostojevski je živeo u nesrećnom braku sa Marjom Dmitrijevnom, do 1865. godine, kada je ona umrla od tuberkuloze.
[20] Kolonjsku vodu ili život! (franc.). Svs primedbe potiču od prsvodioci i redaktora.
[21] D. I. Fonvizin (1745-1792), čuveni ruski komediograf i satiričar. U komediji Brigadir ismeva tzv. galomannju.tj. površno prihvatanje francuske kulture. Fonvizin je odmah postao idol svih salona. jer je izvanredno či gao i improvizovao. U drugoj komediji. Maloletnik, ismeva novo plemstvo u likovima Prostakove i Skotnjina. I pored pretnji cenzure, doživeo je ogroman uspeh. Uzrečice iz ovih komedija ušle su u svakodnevni ruski govor.
[22] V. G. Bjelinski, veliki ruski knjnževni kritičar 19. veka. prozapadno i socijalistički orijentisan.
[23] P. J. Čaadajev (1794-1852). ruski filozof, zapadnjak. izuzetno smelo kritikovao Rusiju svog vremena.
[24] Jemeljan Pugačov. vođa seljačkog ustanka krajem 18. veka. Vidi čuveni Puškinov roman Kapetanova kćn (Lom. Beograd. 2006.)
[25] Junak Gogoljeve pripovetke Nevski prospekt.
[26] Da bi se dobio izgled (franc.).
[27] Junak Nevolje zbog pameti. A. S. Gribojedova (1795-1829), čuvene drame svog vremena. čiji su mnogi stihovi ušli u poslovice i svakodnevni ruski jezik. Čacki je predstavnik naprednih ideja.
[28] Ali kod mene je nešto drugo (franc.).
[29] Vaše zanimanje (franc.).
[30] Posednik (franc.).
[31] Da vidi Pariz (franc ).
[32] Baal. bog zlatnog teleta, u hrišćanskoj demonologiji je drugo ime za Satanu. tzv. gazda. posvećen sticanju zemaljskih dobara.
[33] Veruješ li to? (franc.).
[34] Treći stalež je sve (franc.).
[35] Posle mene potop (franc.).
[36] Obična narodna čorba (franc.).
[37] Vojnička slava (franc.).
[38] Dobri seljak (franc.).
[39] Da dođete do bogatstva (franc.).
[40] Sloboda, jednak ost, bratstvo (franc.).
[41] Roman Tri musketara Aleksandra Dime.
[42] Sledbenici utopijskog socijalizma, no idejama Furijea.
[43] Sloboda. jednakost. bratstvo ili smrt (franc.).
[44] Mesto u Italiji gde je Garibaldi ranjen i zarobljen u borbi.
[45] Država. to sam ja (franc.).
[46] Aluzija na francusku revoluciju.
[47] Opšte pravo glasa (franc.).
[48] Velika ulazna dvorana u francuskom ministarstvu pravde.
[49] Devičansko čelo (franc.).
[50] Ovde počiva Volter (franc.).
[51] Žan Žak Ruso. čovek prirode i istine (franc.).
[52] To je kraj, gospodine (franc.).
[53] Neki senatori (franc.).
[54] Moja supruga (franc.).
[55] Košuto moja (franc.).
[56] Na delu (franc.).
[57] Rus je skeptičan i podrugljiv (franc.).
[58] Vodoskoka (franc.).
[59] Ratnička slava (franc.).
[60] Moj muž još nije video more (franc.).
[61] Da se povalja po travi (franc.).
[62] Sa prirodom (franc.).
[63] Moje drvo, moj zid (franc.).
[64] Učen čovek (franc.).
[65] Pamučna kapa (franc.).
[66] Mač moga oca (franc.).
[67] Neophodan uslov (franc.).
[68] Ova hronologija je u najvećem delu preuzeta iz knjige Dostojevski. Leonida Grosmana

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39210
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Krotka

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu