Ljubavne priče

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 2:45 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]






Herman Hese
Ljubavne priče


MIRIS JASMINA


Iznad visokih krošnji drveća noćni oblaci su lako plovili dobroćudnim nebom, a iznad njih je visio tih, bleštav i spokojan mesec.
U bašti u mračnom parku na blagom vetru lelujali su mnogobrojni mirisi i sukobljavali se jedan s drugim. Plemeniti miris ruže mesečarke ljuljuškao se lagano i smerno u vazduhu, a odmah pored promicao je i lepršao neukroćen, strastan miris karanfila, jak i težak miris dragoljuba, bogat i miran miris jorgovana.
Ali bogatiji, jači, blistaviji i strastveniji od svih ostalih isticao se miris jasmina, onaj presladak i lepljiv miris koji spada u najmoćnije nadražaje noći ranog leta. Proteže se u širokim talasima skroz u dubinu starog parka, opijajući, topao i sanjarski kao plamteći oblak ljubavne misli.
Iza osvetljenog prozora baštenske kuće dopirali su zvuci klavira. Muzika se razlivala malo prigušeno kroz crvene zavese na otvorenom prozoru i lebdela lako i radosno zajedno s toplim sjajem svetiljke preko širokih kamenih stepenica na ulazu u park, preko ruža i jasminovog žbuna, dalje u dubinu parka. Potpuno lagana i nešto tiša, nežna muzika je konačno kroz polutamu rondela i baštenske staze doticala pomrčinu bukovih stabala. A tamo su se taktovi muzike raspršili i stopili sa poslednjim talasom mirisa cveća, tanano se ljuljuškali jedan uz drugog i gubili se u crnilu gustog lišća, blagoj svetlosti meseca i nebeskom plavetnilu, a onda tiho i nesmetano odlelujali u tišinu tople noći.
U rondelu kestenova koji su činili ulaz u park, mesec je oštro i jasno na zemlji ocrtao oval od bele svetlosti. U senci kestenova, tamo gde je bilo potpuno mračno, stajala je klupa od peščanog kamena.
Lepa mlada dama koja je u baštenskoj kući svirala na klaviru znala je da na kamenoj klupi sedi pesnik prepun tuge zbog neostvarene ljubavi, znala je da je on voli kao dečačić, a njegova ljubav joj je bila novo i dobrodošlo ogledalo sopstvene privlačnosti. Svake večeri je u baštenskoj kući nalazila velike purpurne, mirisne ruže, njegovom rukom položene na klavir između nemih belih i crnih dirki. Morala je da ih pomeri, morala je njegove ruže da uzme u ruke i da pomisli na njega pre nego što bi počela da svira. Svaki put je pri tome nalazila i stih na čistom belom listu, ispisan laganim i tečnim rukopisom, i uvek s novim potpisom, koji je vazda imao novo značenje za pesnika i njegovu ljubav. Na samoj karti sa stihom uvek je pisalo nešto o ružama i neka aluzija na pojedinu od njih; crvene su bile simbol zanosa, a bele nežnosti i tananosti.
Sve ovo se potpuno slagalo s nazorima mlade dame, jer su joj poetičnost i romantika bile veoma drage, naročito ako je to bilo prikladno i lako za razumevanje i laskalo njenoj lepoti. I na same stihove je takođe vredelo obratiti pažnju, jer je pesnik ceo dan provodio nad njima. Bili su veoma otmenog i tačno odmerenog oblika i blistali od nesvakidašnjih reči i stihova, kao što blista zlatni nakit optočen dijamantima. Ovi stihovi su doživeli zavidnu sudbinu da ih čitaju lepe i zadovoljne ženske oči i da ih tanki ružičasti ženski prsti slažu u svilene korice.
Mlada dama je napravila dužu pauzu. Prvo se pozabavila ružama, a onda novim stihom, što joj je posebno laskalo i činilo joj veliko zadovoljstvo. Neko vreme je prebirala po notnim sveskama, konačno izvadila jednu i položila je pred sebe na iskošeni notni pult u obliku gitare. Izdvojila je mali, graciozni Mocartov komad. Nežna muzika se provlačila sigurnim i elegantnim koracima, povijajući se, ali bez naglih pokreta, uživajući u sopstvenoj milozvučnosti. Naročito se isticao bas, za koji se činilo da često zaboravlja na pratnju varijacije i radosno svojim dubokim glasom ponavlja veselu glavnu temu kao zadovoljan starac koji posmatra mlade igračice. Dok
svira, mlada dama nagne ponekad lepu zlatokosu glavu na stranu i pomisli s blagim osećajem opijenosti na svog pesnika. Mogla je vrlo lako da ga zamisli kako sedi na polukružnoj kamenoj klupi ispod kestenova, snenih očiju uprtih ka nebu, i kako s tihim uzdasima povremeno okreće tamnokosu glavu ka baštenskoj kući i žudno osluškuje muziku koja otuda dopire. Bio je bled, a lice mu je izgledalo tako ponosno i postojano, prikriveno uzbuđeno, malo bespomoćno, s nešto dečačkih crta.
Odjednom je muzika prestala. Noćna tišina je prekrila nezavršenu melodiju kao tamno jezero utopljenika.
Lepa mlada dama je tiho, zaboravivši da ponese šešir, napustila baštensku kuću i krenula nazad ka zamku. Ali, na sredini cvetnog vrta, tamo gde se četiri široke staze sastaju pred okruglom lejom s ružama, zastala je. Dobila je ideju, okrenula se i laganim koracima pošla stazom koja vodi ka baštenskim stepenicama. Polako, uzdignute glave, provlačila se između žbunja, lagano se popela uz četiri široka kamena stepenika i stupila u polumračnu rondelu, gde je, sakriven u dubokoj kestenovoj senci, sedeo pesnik. Prešla je preko granice senke I ušla nekoliko koraka u svetli oval, stavila obe ruke na potiljak, zabacila glavu i stajala na svetlosti meseca uspravno i raskošno kao neka baštenska vila koja svoju lepotu želi da okupa mesečevim sjajem. Duboko je uzdahnula. Njena lepota je razmetljivo blistala u mračnom okruženju dostojanstvenih starih stabala. A odmah tu pored, u pomrčini, povučen u kutak, bez glasa, od uzbuđenja je drhtao pesnik. To je bio poseban trenutak.
Posle kratkog vremena, mlada dama se okrenula i brzim koracima se izgubila na baštenskoj stazi.
U duši pesnika koji je s vatrom u očima pratio njene pokrete nicala je pesma o neuslišenoj
čežnji.
O toj istoj pesmi sanjala je i mlada dama u svojoj spavaćoj sobi i radoznalo se radovala
sledećoj večeri i sledećim stihovima. U isto vreme je ponovo i potpuno proživela slast svakog blistavog trenutka u rondeli. Zaspala je sa čistim, nežnim i drhtavim devojačkim osmehom na usnama.
(1900)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 2:59 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


UČENIK LATINSKOG


U sredini stešnjenog starog gradića leži fantastično velika kuća, s mnogo malih prozora, trošnih stepenica koje vode na sprat, upola dostojanstvene, a upola smešne. Istog takvog raspoloženja bio je i mladi Karl Bauer, šesnaestogodišnji učenik koji je svako jutro i podne tamo odlazio sa svojom vrećom za knjige. Tu je uživao u latinskom jeziku, lepom, jasnom i punom vrlina, i u staronemačkim pesnicima, a mučio se s teškim grčkim i algebrom, koja mu ni u trećoj godini nije bila draga kao ni u prvoj, i radovao se nekolicini sedobradih učitelja, a imao problema s nekoliko mladih.
Nedaleko od školske zgrade nalazila se prastara prodavnica, u koju je preko tamnih i vlažnih stepenica kroz uvek otvorena vrata ulazio i izlazio svet, a u mrklom mračnom hodniku mirisalo na špiritus, petrolej i sir. Karl se dobro snalazio u mraku, jer je skroz gore u istoj kući imao svoju sobu, a tamo je odlazio na hranu i spavanje kod majke vlasnika radnje. Tako turobno je bilo dole, a tako svetio i otvoreno tamo gore; tamo je imao sunce, svetlost i pogled preko pola grada; skoro sve krovove je raspoznavao, a pojedinima je čak i imena davao.
Od svih raznovrsnih lepih stvari kojih je u radnji bilo mnogo, mali broj je uzanim stepenicama dolazio gore, a do Karla Bauera dospevalo je još manje, jer je sto za obedovanje stare gospođe Kusterer uvek bio oskudno postavljen i nikad , ga nije zasitio. Ako to zanemarimo, ona i on su imali potpuno prijateljske odnose, a svoju sobu je posedovao kao knez svoj zamak. Niko mu nije smetao, mogao je da se bavi čime god je hteo, i bavio se svim i svačim. Dve senice u kavezu bile su samo deo toga, ali on je na neki način opremio i stolarsku radionicu, u peći je topio i lio olovo i cink, hvatao slepiće i guštere i čuvao ih u kutiji - oni su posle kraćeg vremena stalno izlazili kroz uvek nove rupe u žičanoj ogradi. Osim toga, imao je i violinu, i kada ništa nije čitao ili se bavio stolarijom, savesno je gudio u bilo koje vreme dana ili noći.
Tako je mladi čovek uživao u svakom danu i nije dozvoljavao da mu vreme sporo prolazi, naročito zato što mu nisu nedostajale knjige, koje je pozajmljivao kad god bi neku video. Čitao je mnogo, ali mu, naravno, nisu sve bile podjednako drage već je prednost davao bajkama, pričama, tragedijama i stihovima.
Sve to, iako je bilo veoma lepo, nije moglo da ga zasiti. Zato je, kada bi glad postala moćna i nepodnošljiva, tiho kao lasica silazio crnim uzanim stepenicama do kamenog hodnika, koji je osvetljavala samo slabašna svetlost iz radnje. Tamo se događalo, i to neretko, da na visoko poređanim praznim kutijama leže ostaci ukusnog sira, ili da pored vrata stoji polupuno burence haringi, a u dobrom danu ili kada Karl pod izgovorom da je voljan da pomogne hrabro uđe u radnju, u njegovim džepovima našla bi se puna šaka suvih šljiva, krušaka ili nečeg sličnog.
Te raznovrsne navike, uposlenost i sklonosti iz ljubavi su pored svemoćne škole bile sasvim dovoljne da ispune njegovo vreme i misli. Ali Karl Bauer time još nije bio potpuno zadovoljan. Delom po ugledu na pojedine školske drugove, delom kao rezultat mnogobrojne lepe literature, ali i zaslugom potreba sopstvenog srca, stupio je u jednom trenutku po prvi put u divni tajanstveni svet ljubavi prema ženama. Iako je tačno znao da njegova težnja za pridobijanjem nema realnu podlogu i ne može da se ostvari, nije odustao i svoje obožavanje je posvetio najlepšoj devojci u gradu, koja je poticala iz bogate kuće i već u raskoši svoje odeće daleko prevazišla sve ostale devojke. Karl je svakodnevno prolazio pored njene kuće i kada bi je sreo, napravio bi dubok naklon šeširom, kakav ni pred rektorom nije izvodio. Time je prilično bio obuzet sve dok zahvaljujući nepredviđenom slučaju njegovo postojanje nije dobilo potpuno drugačiji izgled i otvorilo mu novu mogućnost u životu.
Jedne večeri pred kraj jeseni, posle šolje tanke bele kafe koja nije mogla da ga zasiti, glad ga je kidala. Skliznuo je nečujno niz stepenice i pretraživao po hodniku, gde je posle kraćeg traganja ugledao zemljani tanjir, a na njemu dve kruške zimnjače, krasne veličine i boje, naslonjene na kotur holandskog sira oivičenog crvenom trakom.
I tako gladan, lako je mogao da nasluti da je ova kolekcija namenjena stolu domaćina i da ju je posluga samo na trenutak stavila na stranu; ali ushićenom iznenadnom lepotom, bliža mu je bila pomisao da je to povoljna sudbinska prilika, te je primio dar s osećanjem zahvalnosti i strpao ga u džepove.
Pre nego što je uspeo da nestane, kroz podrumska vrata je u mekim papučama, tiho i sa svećom u ruci, ušla služavka Babet i otkrila prestravljenog prestupnika. Mladi lopov je još uvek držao sir u ruci, stojeći nepomičan, pogleda uprtog u pod, potpuno van sebe, i propadao u provaliju od stida. Oboje su stajali osvetljeni svećom, a život je odvažnom mladiću do tada poklanjao mnogo bolnih trenuraka, ali sasvim sigurno nikada ovako mučan.
„Ne, tako nešto!”, rekla je konačno Babet, gledajući u slomljenog prestupnika kao da se dogodilo ubistvo. Ovaj nije govorio ništa. „Zar takva stvar!”, nasravljala je Babet. „Znaš li ti da je to krađa?”
,,Oh, ne.”
„Gospode bože, kako si došao do toga?”
„To je ovde stajalo, Babet, i ja sam mislio...”
„Šta si ti mislio?”
„Pa pošto sam bio tako mnogo gladan...”
Kod ovog odgovora Babet je širom otvorila oči i pogledala sirotana s beskrajnim razumevanjem, zaprepašćeno i sažaljivo.
„Ti si gladan? Pa zar ne dobijaš ništa da jedeš tamo gore?”
„Malo, Babet, vrlo malo.”
„Biće dobro, biće dobro. Zadrži to što imaš u džepovima, zadrži i sir, samo zadrži, ima ga još dosta u kući. Ali sada brzo izađi, inače može još neko da dođe.”
Prilično začuđen, Karl se vratio u svoju sobu i posle kraćeg premišljanja pojeo prvo holandski sir, a zatim kruške. Onda je osetio olakšanje, duboko uzdahnuo, i zbog toga odsvirao na violini psalm zahvalnosti. Još ga nije priveo kraju kada se začulo tiho kucanje, a kada je otvorio, pred vratima je stajala Babet i pružala mu ogroman, puterom bogato namazan komad hleba.
To ga je veoma obradovalo, ali je hteo da ga dostojanstveno odbije, što Babet nije dozvolila, pa je rado popustio.
„Veoma lepo sviraš na violini”, rekla je zadivljeno, „ja te često slušam. A što se tiče jela, već ću ti nešto nabaviti. Svako veče mogu nešto dobro da ti donesem, ali to ne treba niko da zna. Zašto da ti ne bude bolje kada tvoj otac stvarno dosta plaća za tvoju ishranu?”
Još jednom je mladić pokušao bojažljivo i zahvalno da odbije, ali ona to nije htela ni da čuje, i on se zadovoljno povukao.
Na kraju su dogovorili da Karl u danu kada je veoma gladan na stepenicama odsvira pesmu Zlatno večernje sunce. Tada će ona doći i doneti mu jelo. Ako svira nešto drugo ili ne svira ništa, znači da nema preku potrebu. Skrušeno i zahvalno stavio je ruku u njenu široku desnicu i jakim stiskom su potvrdili dogovor.
Od tog časa, gimnazijalac je osetio lagodnost i sa uživanjem prihvatio brigu ove dobronamerne žene. Često se sećao godina provedenih kod kuće, jer ga je Babet pazila i mazila potpuno isto kao majka, a bila je i sličnih godina kao ona. Imala je oko četrdeset i u osnovi bila gvozdene, krute i energične prirode; ali prilika ju je naterala da krade za njega, a to što je tako
neočekivano u mladiću našla zahvalnog prijatelja, štićenika i ptičicu za hranjenje doprinelo je da sve više iz njene dremljive osnove i očvrsle ali dobre duše na svetio dana skoro bojažljivo izađe sklonost ka popuštanju i nesebičnom dobročinstvu.
Ova promena je išla u prilog Karlu Baueru i brzo ga je razmazila, pa je prihvatao sve što mu se nudi kao da na to ima pravo. Došlo je do toga da je već posle nekoliko dana sramni prvi susret kod podrumskih vrata potpuno zaboravio i svake večeri je stepenicama odjekivala pesma Zlatno večernje sunce. Kao da se ništa nije dogodilo.
Uprkos svoj zahvalnosti, možda Karlovo sećanje na Babet ne bi ostalo tako postojano da se njeno dobročinstvo trajno ograničilo samo na poklone u hrani. Mladić je bio gladan, ali u isto vreme i sanjar, a dobar odnos prema mladom čoveku se sirom i šunkama, voćem i vinom iz podruma ne može na duže održati.
Babet nije samo u kući Kustererovih bila veoma cenjena i preko potrebna, već je u celom komšiluku uživala glas besprekorne čestitosti. Tamo gde je ona bila prisutna uvek je bilo pristojno, mudro i veselo. To su znale sve komšinice i veoma blagonaklono su gledale kada bi se njihova posluga, posebno ona mlada, našla u njenom društvu. Onaj koga bi ona preporučila i ko je uživao u srdačnom odnosu s njom imao je bolje preporuke nego iz servisa za poslugu ili udruženja mladih žena.
Petkom uveče i nedeljom po podne Babet je retko bila sama, već uvek okružena vencem mladih sluškinja, kojima je pomagala da provedu slobodno vreme i nalazila im se pri ruci savetima svih vrsta. U tom prilikama su se igrale igre, pevale pesme, postavljala šaljiva pitanja i zagonetke, a ako je neka imala verenika ili brata, mogla je slobodno i da ga dovede. Uistinu, to se rede događalo, i verenici bi ubrzo napuštali ovakvo društvo, jer mlade kalfe i sluge s Babet nisu bili u tako prijateljskim odnosima kao devojke. Raspusne ljubavne priče nije trpela; kada bi neka od njenih štićenica naginjala ka tome i posle ozbiljne opomene se ne bi popravila, bila bi isključena iz društva.
U to živahno društvo mladih devojaka je učenik latinskog pozvan kao gost. I možda je tamo naučio više nego u gimnaziji. Veče kada se prvi put pojavio u društvu nije nikada zaboravio. Bilo je to u zadnjem dvorištvu, devojke su sedele na stepeništu i praznim kutijama, bilo je tamno, a gore je četvrtasti isečak večernjeg neba svetleo blagim plavim svetlom. Babet je sedela na burencetu ispred ulaza u podrum i Karl je sramežljivo stao pored nje, naslonjen na stub kraj vrata, nije ništa govorio i pažljivo je kroz tminu zagledao lica devojaka. Odmah je malo plašljivo pomislio na to šta će njegovi drugovi u školi reći za ovaj večernji skup kada ih o tome bude izvestio.
Ah, ta devojačka lica! Skoro sve ih je već poznavao iz viđenja, ali sada su ru, okupljene u polutami, potpuno drugačije, izgledale veoma zagonetno. Već je znao skoro sva imena, likove, a o mnogima i njihove životne priče. I to kakve priče! Koliko sudbina, dostojanstva, snage i ljupkosti u nekoliko malih života sluškinja.
Tu je bila Ana iz Zelenog drveta; ona je kao veoma mlada u svojoj prvoj službi nešto ukrala i bila mesec dana u zatvoru. Ali sada je godinama bila verna i ozbiljna i važila je za pravo blago. Imala je velike smeđe oči i čvrsta usta, sedela je ćuteći i posmatrala mladića hladno i radoznalo. Njen dragi, koji ju je tada kod te policijske priče izneverio, oženio se u međuvremenu, ali ubrzo i obudoveo. Ponovo je pokušao da joj se približi, ali je ona ostala čvrsta i odgovorila da ne želi ništa više o njemu da zna, iako ga je potajno volela isto kao i pre.
Margareta iz bačvarske radnje je bila uvek vesela, hučna i bučna, i kao da je imala sunce u riđoj kovrdžavoj kosi. Neprekidno je bila u čistoj odeći i uvek je imala nešto lepo i vedro na sebi, neku plavu traku, par cverova, a novac uopšte nije trošila već je svaki pfenig slala svom očuhu, koji bi to propio i nikada joj ni hvala nije rekao. Ona je kasnije imala težak život, nesrećno se
udala i doživela više nevolja i muka, ali i tada je bila lepršava i slatka kao pre, čista, nosila nakit i smejala se, doduše ređe, ali zato mnogo lepše.
I tako su skoro sve imale malo radosti i novca, ali mnogo prijateljskog ophođenja, uz mnogo posla, briga i bola, pa ipak su se probile i ostale tu, s malim izuzecima, hrabre i neuništive ratnice. I kako su se samo smejale u tih par slobodnih sati i znale da sebe obraduju bez ičeg posebnog, jednim vicem, jednom pesmom, punom šakom oraha i ostacima crvene trake. Kako su samo drhtale od uzbuđenja kada neka ispriča svirepu priču o stradanju i kako su tužne pesme zajedno pevušile, uzdisale i jecale, s krupnim suzama u tim dobrim očima.
Nekoliko njih bile su neprijatne i svađalice, uvek spremne na zanovetanje i ogovaranje, ali su kada je to bilo potrebno dobijale svoje od Babet preko gubice. I one su nosile svoj teret i nije im bilo lako. Naročito je bila nesrećna Greta iz Biskupije. Teško je podnosila život u velikoj vrlini, čak joj ni udruženje mladih žena nije bilo dovoljno pobožno i dovoljno strogo, a na svaku grublju reč koja bi joj bila upućena, duboko bi uzdahnula i tiho rekla: „Pravednici moraju mnogo da pate.” Trpela je iz godine u godinu, ali je uspevala da ostane tu, a kada bi se njena čarapa puna ušparanih talira prepunila, uznemirila bi se i počela da plače. Dva puta je mogla da se uda za neke majstore, ali oba puta je odustala; jedan je bio vetropir, a drugi je i sam bio tako pravičan i ponosan da bi morala da se odrekne uzdisanja.
Sedele su u uglovima tamnog dvorišta, jedna drugoj pričale zgode i čekale šta će dobro i veselo da im donese to veče. Njihove priče i ponašanje se učenom mladiću u početku nisu učinili naročito pametni i dopadljivi, ali uskoro je njegova zbunjenost popustila, oslobodio se, postalo mu je ugodno, pa je na devojke šćućurene u mraku gledao kao na neobičnu, posebno lepu sliku.
„Da, ovo vam je gospodin učenik latinskog”, rekla je Babet i odmah je htela da ispriča priču o njegovoj žalosnoj patnji i gladovanju, ali ju je on preklinjući povukao za rukav i ona ga je dobroćudno poštedela.
„Mora da strašno mnogo učite?”, upitala je rida Margareta iz bačvarske radnje i odmah nastavila dalje: ,,A šta želite posle da studirate?”
„Pa, to još nije sasvim sigurno. Možda za doktora.” To je probudilo interesovanje i sve su ga pažljivo pogledale.
„Ali pre toga morate da pustite brkove”, dobacila je Lena iz apoteke, a onda su se smejale, neke tihim kikotom, neke naglas, zadirkivale ga stotinama šala i teško da bi bez Babetine pomoći to ubrzo prestalo. Na kraju su zatražile da im ispriča neku priču. Iako je tako mnogo čitao, ništa mu drugo nije palo na pamet osim bajke koja će ih prestrašiti, kako je on mislio; ali nije čestito ni započeo, a one su počele da se smeju i dovikuju: „Tu znamo već odavno.” Greta iz Biskupije je dodala podsmešljivo: „To je samo za decu.” Kada je to čuo, postideo se, a Babet je umesto njega obećala: „Sledećeg puta ispričaće nam nešto drugo, on ima toliko mnogo knjiga kod kuće!” To ga je umirilo, pa je odlučio da sledeći put zablista.
U međuvremenu je nebo izgubilo i poslednji plavi tračak svetlosti, a na neprozirnom crnilu se pojavila prva zvezda.
„A sada morate kući”, opomenula ih je Babet, a one su ustale, protresle i ispravile kike i kecelje, pozdravile jedna drugu i neke krenule kroz zadnja mala dvorišna vrata, a druge kroz hodnik do ulaznih vrata.
I Karl Bauer je poželeo laku noć, popeo se do svoje sobe, zadovoljan, ali nejasnih osećanja. Iako je bio duboko u mladićkoj oholosti i ludosti učenika, ipak je primetio da njegove nove poznanice vode neki drugi život i da su skoro sve te devojke vezane nekim čvršćim vezama, žilavo, za miran svakodnevni život, a da u sebi nose snagu i znaju stvari koje su njemu bile strane. Međutim, on u tome nije video opasnost, a večernja okupljanja posluge su bivala sve ređa, jer se već duboko ušlo u zimu i svi su se trudili da iskoriste svaki lep dan pre nego što ih uhvati
prvi sneg. Pa ipak, Karl je našao priliku da ispriča svoje priče. To su bile priče o Zundelfrideru i Zundelhajmeru, od pripovedača Hobela, koje je on našao u svojoj riznici i time privukao veliku pažnju slušalaca. Pouku je na kraju preskočio, ali ju je Babet izvlačila po sopstvenoj potrebi i mogućnostima. Devojke su, osim Grete, hvalile zasluge pripovedača, naizmenično ponavljale glavni događaj i usrdno ga molile da i sledeća priča bude tako vredna. On im je to obećao, ali već sledećeg dana je bilo tako hladno da okupljanje u dvorištu više nije bilo moguće, a onda, kako se bližio Božić, on se okrenuo drugim mislima i radostima.
Svake večeri je na kutiji za duvan za svog oca urezivao jedan stih na latinskom. Stih nije trebalo da sadrži neko klasično dostojanstvo, a kako je bez toga latinski stih neodrživ, na kraju je urezao samo: „Nazdravlje”, velikim izuvijanim ukrasnim slovima na poklopcu, izglačao kutiju kamenom plovućcem i premazao je voskom. Tek tada je potpuno zadovoljan otputovao na raspust.
Januar je bio hladan i vedar i Karl je, kad god je imao slobodnog vremena, odlazio na klizalište. Tako je jednoga dana i zaboravio svoju malo umišljenu ljubav prema lepoj gradskoj devojci. Njegovi drugovi su je obasipali stotinama malih kavaljerskih usluga, a on je primetio da se ona sa svima ophodi hladno, zajedljivo, uglađeno i s koketiranjem. Jednom se odvažio i pozvao je na vožnju, ne crveneći i ne zamuckujući, ali ipak s jakim lupanjem srca. Položila je svoju malu levu ruku u mekim kožnim rukavicama na njegovu od mraza crvenu desnu, klizala s njim unaokolo i nije prikrivala podsmeh njegovim bespomoćnim pokušajima da započne otmenu konverzaciju. Na kraju ga je napustila uz naklon glave i kratko „hvala”. Odmah zatim je čuo kako razgovara s prijateljicama, od kojih su ga mnoge podsmešljivo gledale i tako vidno i zlobno se smejale, kako samo mogu lepe i razmažene devojke.
To mu je bilo previše, pa je odlučio da se odrekne dotadašnje ionako ne prave zanesenosti, i već je sebi načinio zadovoljstvo od toga da se ubuduće tom derištu, kako ju je sada nazivao, ne javlja ni na klizalištu, a ni na ulici.
Svoju radost što se oslobodio tih nedostojnih okova i dosadne učtivosti pokušao je da izrazi i da je po mogućstvu poveća time što je često u večernjim časovima s nekim obesnim drugovima kretao u avanture. Šegačili su se sa žandarmom, kucali na osvetljene prozore u prizemlju, povlačili konopce zvona, zaglavljivali drvca u električne prekidače, dražili vezane pse, prepadali devojčice i žene u zabačenim uličicama predgrađa zviždanjem, praskavim bombicama i malim zapaljivim spravama.
Karl Bauer se u tim poduhvatima u zimskim tamnim večerima duže vreme osećao veoma, veoma dobro; radosna razuzdanost i u isto vreme groznica doživljaja od koje se steže grlo činila ga je divljim i odvažnim i izazivala osobite otkucaje srca koje nikada ranije nije upoznao, a u kojima je opijeno uživao. Docnije je kod kuće i dalje svirao violinu ili čitao uzbudljive knjige, a pri tome je sebi izgledao kao istrošeni razbojnik koji se vratio kući, obrisao sablju, obesio je na zid i spokojno zapalio borovu luč.
Kako su se sva ta događanja u sumrak uglavnom svodila na iste putanje i zabave i nikada se ništa od tajno očekivane prave avanture nije dogodilo, na njegovu veliku žalost zadovoljstvo je počelo da mu opada, i on se od razuzdanih drugova razočarano sve više udaljavao. I upravo te večeri kada je poslednji put učestvovao i samo sa pola srca bio prisutan, ipak se nešto dogodilo.
Četvorica dečaka su trčkarala ulicama tamo-amo, igrala se malim štapovima za šetnju i smišljala sramna dela. Jedan je imao limene naočare na nosu, a sva četvorica su nosili šešire i kape, raskalašno, lagano zabačene na potiljak. Posle nekog vremena, žurno ih je pretekla sluškinja s velikom korpom na ruci. Iz korpe je visila dugačka crna traka i svojim već zaprljanim krajem dodirivala pločnik.
Bez ikakvog razmišljanja, Karl Bauer je bezobrazno podigao traku. Držao ju je čvrsto.
Dok se devojka bezazleno udaljavala, traka se izvlačila iz korpe, postajala sve duža, a dečaci su prsnuli u radostan smeh. Devojka se okrenula i prišla im brzo kao munja, lepa, mlada i plavokosa, opalila Karlu šamar, brzo pokupila traku i u žurbi otišla. Mladići su zbijali šale s kažnjenim i ismevali ga, a on se ućutao i na sledećoj raskrsnici se oprostio od njih.
Osećao se čudno. Lice devojke koje je samo na trenutak video u polutamnoj ulici bilo mu je lepo i drago, a udarac od njene ruke, koga se doduše stideo, pružio mu je više zadovoljstva nego bola. Ali kada bi pomislio na to da se s jednim dragim bićem ponašao tako dečački budalasto, da je ljuta na njega i da ga smatra za nedotupavu ludu, obuzeo bi ga stid i kajanje.
Stigao je do kuće, a uz strme stepenice ovoga puta nije zviždukao već se peo lagano i potišteno. Oko pola sata je sedeo u mraku hladne sobice, čela oslonjenog na prozorsko staklo. A onda je uzeo violinu i svirao zvonke i nežne melodije iz svog detinjstva, koje je već četiri-pet godina neprekidno pevao ili svirao. Mislio je na svoju sestru i baštu kod kuće, na kestenovo drvo i crvene cvetove dragoljuba na verandi, i na svoju majku. Umoran i pometen legao je u krevet, ali nije mogao odmah da zaspi, pa se avanturisti i uličnom heroju dogodilo da sasvim tiho i tužno počne da plače i da nastavi da proliva suze sve dok nije zadremao.
Karl je kod svojih dotadašnjih drugova u večernjem krstarenju došao na glas kukavice i dezertera, jer se više nikad nije pojavio u tom društvu. Umesto toga, čitao je Don Karlosa, pesme Emanuela Gaj besa i Halika fon Birnačkog, počeo da vodi dnevnik i više nije protivurečio mudrim savetima dobre Babet.
Međutim, ona je usled ovakvog ponašanja stekla utisak da s mladićem nešto nije u redu, i pošto je preuzela brigu o njemu, pojavila se pred vratima sobe da se lično uveri. Nije došla praznih ruku već je donela veliki komad lionske kobasice i zahtevala da je Karl pojede odmah, pred njenim očima.
„Ali, Babet”, branio se on, „sada baš i nisam gladan.”
Ona je smatrala da mladi mogu da jedu bilo kada i nije popuštala dok njena volja nije bila ispunjena. Nekom prilikom je čula da su gimnazijalci preopterećeni i nije imala pojma koliko se njen štićenik drži daleko od svakog naprezanja. U opadanju njegovog raspoloženja za hranu ona je videla početak nekakve bolesti, savetovala ga ozbiljno po svojoj savesti, raspitivala se o pojedinostima njegovog zdravstvenog stanja i na kraju mu ponudila narodno preventivno sredstvo za pročišćavanje. Karl je morao da se nasmeje, ali joj je objasnio da nešto manji apetit ima samo zbog lošeg raspoloženja i zlovolje. To je odmah shvatila.
„Odavno te nismo čuli da zviždućeš”, rekla je živahno, ,,a niko ti nije umro. Reci mi, da se ti nisi možda zaljubio?”
Malo crvenila na licu nije mogao da izbegne, ali je odbio tu sumnju s negodovanjem i zaključkom da mu ne fali ništa, da je malo rastrojen i da mu je dosadno.
„Pa, onda ću ti odmah predložiti nešto”, uzviknula je radosno Babet. „Sutra se udaje mala Lisa s donjeg ćoška. Ona je dovoljno dugo bila verena s jednim radnikom. Svi misle da je mogla da nade i bolju priliku, ali ovaj čovek nije loš, a samo novac baš ne može da te usreći. A na venčanje moraš da dođeš, i svi će se obradovati kada te vide i kada pokažeš da nisi uobražen. Doći će Ana iz Zelenog drveta, Greta iz Biskupije, ja i još malo ljudi. Biće to mala, mirna svadba, u kući, bez velike gozbe, plesa i sličnog. Ali i bez toga se može lepo provesti.”
„Ali ja nisam pozvan”, rekao je Karl u nedoumici, jer mu se čitava stvar baš i nije dopala.
Ali Babet se samo nasmejala.
„Ah, koješta, za to ću se već pobrinuti, a radi se samo o sat-dva uveče. A sada mi je, dragi moj, palo nešto na pamet. Ponesi i violinu. Zašto da ne? To će biti fina zabava i na tome će ti biti zahvalni.” Nije prošlo mnogo vremena, a mladi gospodin je pristao.
Sledećeg dana svratio je uveče po Babet: nosila je potpuno očuvanu raskošnu haljinu iz
mladih dana, koja je bila prilično uzana, i bila je potpuno uzrujana, crvena, i radovala se svečanosti. Nije dozvolila da se Karl presvuče već mu je rekla da samo promeni kragnu, a čizme mu je očetkala na nogama uprkos svečanoj odeći. Onda su zajedno krenuli do siromašne kuće u predgrađu, gde je mladi par iznajmio sobičak pored kuhinje i ostave. Karl je nosio violinu.
Išli su polako i oprezno, jer je prethodnog bila jugovina, a oni su želeli da uđu čistih čizama. Babet je nosila čudovišno veliki i težak kišobran pod rukom, a svoju crvenobraon suknju držala podignutu obema rukama, što se Karlu nije dopalo, čak se pomalo i stideo da ga s njom vide.
U vrlo skromnoj, belo sveže okrečenoj prostoriji, oko čisto prekrivenog stola od jelovog drveta sedelo je sedam-osam ljudi, pored bračnog para, dva mladoženjina druga i dve mladine rođake ili prijateljice. Posluženo je svinjsko pečenje sa salatom, na stolu je stajao i kolač, a pored stola, na podu, dva velika pivska bokala. Kada su Babet i Karl stigli, svi su ustali, domaćin se dva puta sramežljivo naklonio, a sretna mlada se primila pozdravljanja i upoznavanja i svako od gostiju im je pružio ruku.
„Uzmite kolače”, rekla je domaćica, a čovek je ćuteći stavio dve nove čaše i usuo pivo. Dok se nisu upalile lampe, prilikom pozdravljanja Karl nije nikoga poznao osim Grete iz
Biskupije. Na Babetin znak, novac uvijen u papir, koji mu je za tu priliku unapred dala, Karl je predao domaćici, poželevši im sreću. Onda mu je doneta stolica, pa je seo ispred svoje čaše piva.
U tom momentu je užasnut pored sebe ugledao mladu sluškinju koja mu je nedavno prilepila šamar. Izgledalo je da ga ona ne prepoznaje. U svakom slučaju, gledala ga je nezainteresovano, a kada je domaćin nazdravio, prijateljski je prema njemu pružila čašu. Ovo ga je malo umirilo i Karl se odvažio da je otvorenije pogleda. Poslednjih dana je veoma često mislio na to lice koje je tada samo na trenutak ugledao i od tada ga nikada više nije video. I čudio se kako sasvim drugačije izgleda. Bila je blaža i nežnija, nešto tanja i lakša od slike koju je nosio u sebi. Ali nije bila manje lepa već još zanosnija, i činilo mu se da nije starija od njega.
Dok su ostali, posebno Babet i Ana, živahno ćaskali, Karl nije govorio ništa, sasvim mirno je sedeo, čašu piva vrteo u ruci, a mladu plavušu nije ispuštao iz vida. Na pomisao koliko žarko želi da poljubi njena usta skoro se užasnuo, jer mu se činilo da je to, što je duže gleda, utoliko više teško, drsko i nemoguće.
Sedeo je obeshrabren, ćutljiv i neraspoložen. U tom momentu ga je pozvala Babet da uzme violinu i odsvira nešto. Malo se branio i prenemagao, dohvatio kutiju, malo naštimovao žice, i počeo da svira jednu popularnu pesmu, koju je celo društvo odmah počelo da peva.
Led je bio probijen i za stolom je postalo bučno i veselo. Doneta je potpuno nova lampa, pre toga napunjena uljem i upaljena, pesma za pesmom je odjekivala u sobičku, donet je i novi bokal piva, a kada je Karl zasvirao muziku za ples, istog momenta su tri para počela da se okreću po slobodnom delu uzane sobe.
Oko devet sati su se gosti razišli. Plavuša je dobar deo puta išla u istom pravcu kao Babet i Karl, i on se ohrabrio da s devojkom započne razgovor.
„Kod koga ste u službi?”, upitao je snebivajući se.
„Kod trgovca Kolderera, u ulici nedaleko odavde, na uglu.”
„Ah, tako.”
„Da.”
„Naravno, tako...”
Onda je nastala pauza. Reskirao je i počeo još jednom.
„Jeste li već dugo ovde?”
„Oko pola godine.”
„Ja sam vas već jednom video.”
„Ja vas nisam.”
„Jedne večeri, u ulici Bril, zar ne?”
„Ne znam za to. Čovek ne može na ulici svakog pažljivo da zagleda.”
Odahnuo je srećan što ga nije prepoznala kao počinioca onog nedela, a već je bio spreman da je zamoli za oproštaj.
Stigli su do ugla njene ulice i zastali da se oproste. Pružila je Babeti ruku a Karlu rekla:
„Pa zbogom, gospodine studente. I hvala vam lepo!”
„Na čemu?”
„Na divnoj muzici. Laku vam noć želim.”
Karl je pružio ruku baš kada se okretala i ona ga je za trenutak ovlaš dodirnula svojom.
Onda je otišla.
Kada je malo zatim na stepeništu Babet poželeo laku noć, upitala ga je: „Onda, da li je bilo lepo ili ne?”
„Bilo je lepo, prelepo, naravno”, rekao je srećan i radovalo ga je što je tako mračno, jer je osetio da je potpuno crven u licu.
Dani su prolazili. Bilo je sve toplije i vedrije, u najzabačenijem jarku i uglu dvorišta topili su se stari sivi komadi leda, a u svetlim popodnevima se u vazduhu nazirao dolazak ranog proleća.
Babetin dvorišni kružok je ponovo otvoren i ona je ponovo sedela, koliko je to vreme dopuštalo, ispred ulaza u podrum, s prijateljicama i štićenicama. Karl se od toga držao po strani i zaljubljen je lebdeo u oblacima. Životinjice u svom sobičku je oslobodio, urezivanje i stolarija ga nisu više zanimali. Nabavio je par gvozdenih tegova, velikih i teških, i vežbao s njima, kada violina nije mogla da pomogne, do potpune iznemoglosti.
Tri ili četiri puta je lepu plavokosu sluškinju sreo na ulici i svaki put je dostojanstveno i pristojno pozdravio. Ali s njom nije vodio nikakav razgovor i nije nalazio način da ga započne.
Desilo se to jednog nedeljnog popodneva, prve nedelje u martu. Dok je izlazio iz kuće, čuo je žamor sluškinja okupljenih u malom dvorištu i iznenada ga je obuzela radoznalost. Približio se vratima i kroz prorez pogledao unutra. Ugledao je Gretu i uvek veselu Margaretu kako sede, a iza njih svetloplavu glavu koja se tog momenta podigla. Karl je prepoznao svoju devojku, plavokosu Tinu; hteo je da pukne od radosti, pa je prvo uzdahnuo; povratio se pre nego što je otvorio vrata i krenuo ka okupljenima.
„Mi smo već pomislili da je gospodin možda postao suviše gord”, dobacila je Margareta smejući se i prva mu pružila ruku. Babet mu je pripretila prstom, a u isto vreme mu je napravila mesto i pozvala ga da sedne. Devojke su nastavile započete razgovore. Karl je brzo koliko je to bilo moguće napustio svoje mesto, koračao neko vreme uokolo i zaustavio se pored Tine.
„Vi ste takođe tu?”, upitao je tiho.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:00 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


„Naravno, a zašto da ne? Ja sam se uvek nadala da ćete i vi jedanput doći, ali izgleda da ste morali sve vreme da učite.”
„Nije baš tako loše s učenjem, to se može izdržati. Da sam samo znao da ste vi ovde, sigurno bih stalno dolazio.”
„Ah, to je veliki kompliment!”
„Ali to je prava istina, sasvim sigurno. Znate, tamo na svadbi je bilo veoma lepo.”
„Da, veoma prijatno.”
„Zato što ste vi bili tamo, samo zato.”
„Nemojte govoriti takve stvari, vi se samo šalite.”
„Ne, ne. Ali se nemojte ljutiti na mene.”
„Zašto bi se ljutila?”
„Uplašio sam se da vas više nikada neću videti.”
„Tako, pa šta onda?”
„Onda - onda ne znam šta sam hteo da uradim. Možda bih skočio u vodu.”
,,Oh, bilo bi šteta za vašu kožu, mogla bi da se nakvasi.”
„Vi biste se, naravno, tome samo smejali.”
„Naravno da ne. Ali vi pričate o stvarima koje stvaraju metež u glavi. Pripazite, mogla bih odjednom i da vam poverujem.”
„To slobodno možete da učinite, ne pomišljam ništa drugo.”
Onda ga je opori Gretin glas nadjačao. Govorila je piskavo i plačljivo, dugačku strašnu priču o zlom gospodaru koji je svoju sluškinju nemilosrdno iskorišćavao i ponižavao, a kada se razbolela, jednostavno je otpustio. Skoro da i nije završila priču, a čitav hor ostalih je ljutito galamio sve dok ih Babet nije pozvala na red. U žaru rasprave, devojka do nje je Tinu obuhvatila oko struka i Karl je zaključio da za neko vreme mora da se odrekne nastavka razgovora udvoje.
Do novog razgovora nije došlo. Čekao je i dalje, sve dok Babet nije dala znak za razlaz.
Bilo je već mračno i postalo je hladno. Kratko se oprostio i hitro ih napustio.
Kada se posle četvrt sata Tina u blizini svoje kuće oprostila s drugaricom i ostatak puta hodala potpuno sama, ispred nje se iza javorovog drveta pojavio učenik latinskog i pozdravio je sramežljivo i učtivo.
„To ste vi, šta hoćete?”
Onda je primetila da je mladić potpuno uplašen i bled, te ga je pogledala blažim pogledom i s više obzira. „Šta je to s vama?”
Toliko je zamuckivao da je vrlo malo toga bilo jasno. Na kraju je ipak razumela šta misli, a razumela je da on to i ozbiljno misli, osetila je da je potpuno u njenim rukama i sažalila se na njega, ne ponoseći se i ne radujući se tom trijumfu.
„Ne budite budalasti”, blago je rekla. Ali kada mu je u glasu čula da se guši u suzama, nastavila je: „Razgovaraćemo neki drugi put, sada moram kući. Ne smete toliko da se uzbuđujete, zar ne? Zato doviđenja.”
Oprostila se pokretom glave, a on je krenuo polako, sasvim polako, dok je sumrak prelazio u tamu i naginjao ka noći. Koračao je duž ulica, preko trgova, pored kuća, zidova, bašta i blago šumećih česmi do polja ispred grada, a onda nazad do grada, prošao je ispod lukova opštinske zgrade i preko pijace, ali sve je bilo izmenjeno i pretvoreno u nepoznatu zemlju bajki. Zaljubio se i to rekao devojci, ona je to blagonaklono primila i rekla mu: „Doviđenja!”
Još dugo je bez cilja hodao unaokolo, postalo je hladno, pa je ruke stavio u džepove od pantalona, a kada je skrenuo u svoju ulicu prepoznao je to mesto, probudio se iz sna i počeo je, ne obazirući se na kasne sate, glasno da zviždi. Orilo se i odjekivalo ulicama kroz noć, a zvuci su se izgubili tek pred hladnim ulazom u kuću udovice Kusterer.
Tina je mnogo razmišljala o tome šta će od svega ispasti, u svakom slučaju mnogo više od zaljubljenog, koji od groznice očekivanja i slatkog uzbuđenja nije ni stigao da razmišlja. Što je duže razmatrala događaj i razmišljala o njemu, devojka je imala sve manje zamerki za slatkog mladića; i njoj je bio nov i dragocen osećaj da se jedan fini, obrazovani, a pri tom neiskvareni mladić u nju zaljubio. Pri tome ni na jedan trenutak nije pomislila na ljubavni odnos koji bi joj samo pričinjavao teškoće, a možda i štetio, a u svakom slučaju nije vodio ka nekom pouzdanom cilju. Ali bilo joj je mrsko da sirotom dečku nanese bol okrutnim ili nikakvim odgovorom. Najradije bi ga polusestrinski a polumajčinski dobroćudno i šaljivo ukorila. Devojke su u tim godinama zrelije i sigurnije od dečaka; a pogotovu je jedna sluškinja koja sama zarađuje svoj hleb daleko nadmoćnija u stvarima životne mudrosti od učenika ili studenta, naročito ako je on zaljubljen i prepušten njenom slobodnom nahođenju.
Misli i odluke zbunjene devojke su se dva dana neprekidno menjale. Koliko god da je često dolazila do zaključka da je strogo i jasno odbijanje ispravna stvar, toliko često mu se i odupirala u srcu, znajući da, iako u mladića doduše nije zaljubljena, ipak mu je samilosno, dobroćudno naklonjena.
Na kraju je uradila ono što većina ljudi u njenoj situaciji radi: suprotstavljala je rešenja jedno drugom toliko puta da su se u neku ruku istrošila, pa onda ponovo, zajedno postavljala iste nedoumice kao i na početku. A kada je došlo vreme za delovanje, nije uradila ništa, niti rekla ijednu reč o prethodno smišljenom i odlučenom, već se potpuno prepustila trenutku, baš kao i Karl Bauer.
Sreli su se treće večeri, kada je on prilično kasno šetao u blizini njene kuće, a ona nekud krenula poslom. Smerno ju je pozdravio i izgledao prilično obeshrabren. Stajali su jedno pored drugog i nisu znali šta treba da kažu. Tina se uplašila da će je neko videti i hitro ušla u tamnu senku otvorenih kolskih vrata, a Karl bojažljivo za njom. U štali pored njih konj je udarao kopitama, a u susednom dvorištu ili bašti isprobavao je svoje početničke zahvate neki neiskusan diletant na flauti.
„Kakvo je to sviranje!”, rekla je Tina tiho i usiljeno se nasmejala. „Tina!”
„Da, šta želite?”
„Ah, Tina...”
Bojažljivi mladić nije znao kakvu presudu da očekuje, ali mu se činilo da plavušina ljutnja nije nepromenjiva.
„Ti si tako mila”, rekao je tiho i odmah se uplašio što ju je bez pitanja oslovio sa ti.
Malo je oklevala s odgovorom. On je uzeo njenu ruku dok mu se mutilo u glavi, a to je učinio tako sramežljivo i držao je bez straha ali molećivo, da joj je bilo nemoguće da ga za učinjeno delo prekori; naprotiv, nasmejala se i sirotog ljubavnika levom rukom lagano pomilovala po kosi.
„Nisi ljuta na mene?”, upitao je zapanjen i blažen.
„Ne, momče”, nasmejala se Tina prijateljski, „ali sada moram da idem, kod kuće čekaju na mene. Moram još kobasice da donesem.”
„Smem li s tobom?”
„Ne, šta zamišljaš! Idi ispred, idi kući, ne želim da nas neko vidi zajedno.”
„Dobro, onda laku noć, Tina.”
„Idi sada! Laku noć.”
Hteo je da postavi mnoga pitanja i ponude, ali sada nije ni pomišljao na to već je otišao srećan, laganim mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak, i poluzatvorenih očiju, kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg, svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno, i posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodan mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.
Kada je Tina kasnije razmišljala o ovom događaju, nije mogla nikako da razume kako je do toga došlo. Sreću koju je Karl doživeo te večeri i njegovu zahvalnost za to nije zaboravila, kao ni njegovu dečačku posramljenost, i konačno, u tom događanju nije našla nikakvu veliku nedaću. Pametna devojka je ipak znala da je od sada odgovorna za zanesenog mladića i obavezala se da ga blago i koliko je to moguće bez posledica izvuče iz ove paukove mreže. Jer prva zaljubljenost čoveka, iako je sveta i dragocena, ipak je samo ispomoć i stranputica, što je ona, ne pre dugog vremena, i sama bolno iskusila.
Sledeći susret se dogodio u nedelju, kod Babet. Gimnazijalac je prijateljski pozdravio Tinu. Otpozdravila mu je sa svog mesta i jednom ili dva puta se osmehnula, više puta započela
razgovor i radila sve ono što je činila i ranije. Ali za njega je svaki osmeh bio neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom.
Nekoliko dana kasnije je Tina konačno rešila da s mladićem otvoreno razgovara. Bilo je popodne posle škole i Karl je ponovo vrebao u okolini njene kuće, što se njoj nije dopadalo. Povela ga je kroz malu baštu u spremište za drva iza kuće, gde je mirisalo na paljevinu i bukovinu. Postavila se ispred njega, pre svega mu zabranila da je prati i uhodi, i stavila mu jasno do znanja šta jednom zaljubljenom mladiću njegovog soja pripada.
„Viđaćeš me svaki put kod Babet i odande svaki put kad to želiš možeš da me ispratiš, ali ne do kuće već samo dotle dok je s nama i neko drugi. Sam ne smeš sa mnom da ideš i ukoliko ne budeš pazio na ostale i budeš neoprezan, neće se dobro završiti. Ljudi sve opažaju, i kada negde vide dim, odmah viču: 'Vatra!'“
„Ali ja sam tvoj momak”, podsetio ju je Karl nekako plačljivo. Ona se nasmejala.
„Moj momak! Šta je opet s tobom! Reci to Babet ili tvom ocu kod kuće, ili učitelju. Ti si mi veoma drag i ne želim da budem nepravedna, ali pre nego što budeš momak, moraš da budeš sopstveni gospodar, da jedeš svoj hleb, a do toga si još veoma daleko. Jednostavno, ti si zaljubljen školarac i kada ti ne bih mislila dobro, ne bih o tome s tobom nikada pričala.
Ali nije potrebno da zbog toga razbijaš glavu, to neće ništa poboljšati stvar.”
„Šta onda da radim? Zar ti se ne dopadam?”
„O, mali moj! Stvar nije u tome. Treba samo da budeš razuman i da ne zahtevaš stvari koje u tvojim godinama još ne možeš da imaš. Ostaćemo dobri prijatelji i čekati, vreme će reširi sve kako treba.”
„To je tvoje mišljenje? Ali hteo bih još nešto da ti kažem...”
„Šta to?”
„Gledaj - u stvari...”
„Govori već!”
„Možda bi mogla da mi daš jedan poljubac.”
Posmatrala je njegovo naglo pocrvenelo, nesigurno upitno lice, njegova dečačka slatka ustašca i u jednom trenutku je bila veoma blizu da mu ispuni želju. A odmah zatim izgrdila je samu sebe i strogo odmahnula plavokosom glavom.
„Poljubac? A zbog čega?”
„Onako. Nemoj da se ljutiš.”
„Ne ljutim se. Ali ti ne smeš da budeš drzak. Kasnije ćemo o tome da pričamo. Skoro da me ne poznaješ, a već hoćeš poljupce. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Sada se ponašaj kako valja, u nedelju se ponovo vidimo, a mogao bi da poneseš i svoju violinu, zar ne?”
„Da, rado.” Pustila ga je da ode i gledala za njim, kako se zamišljen i malo neraspoložen udaljava. Smatrala je da je on valjan momak, kome ne sme ništa nažao da učini.
Iako je Tinina opomena bila za njega gorka pilula, pridržavao se toga i nije se zato osećao loše. Doduše, o pravoj ljubavi je imao donekle drugačiju predstavu i u početku je bio prilično razočaran, ali je uskoro otkrio staru istinu: veća je sreća u davanju nego u primanju i lepše je i srećniji si kad voliš nego kada si voljen. To što svoju ljubav nije skrivao, niti je morao da je se stidi, nego ju je priznao iako nije bio nagrađen za to, dalo mu je osećaj zadovoljstva i slobode i izdiglo ga iz uskog kruga njegovog beznačajnog bitisanja, u viši svet velikih osećanja i ideala.
Od tada je na okupljanjima služavki svaki put odsvirao ponešto.
„Ovo je samo za tebe, Tina”, rekao je kasnije, „jer ti ništa drugo ne mogu dati ili učiniti tebi za ljubav.”
Proleće se naglo približilo i odjednom je bilo tu, sa zlatnim zvezdastim cvetovima na nežnozelenim livadama, duboko plavim, toplim planinskim vetrom s udaljenih šumovitih
bregova, s finim velom mladog lišća na granama i povratkom ptica selica. Domaćice su iznele saksije sa zumbulima i muškatlama na zeleno obojene police za cveće pred prozorima. Muškarci su provodili popodneva u košuljama dugih rukama, ispred kućnih vrata, a uveče su mogli da se kuglaju napolju. Mladi ljudi su bili uznemireni, zaneseni i zaljubljeni.
Jedne nedelje koja je meko plava i nasmejana izronila iz zelene rečne doline, Tina je pošla da prošeta s drugaricom. Htele su da posete sat hoda udaljeni Emanuelov zamak, ruševinu u šumi. Kada su odmah na izlazu iz grada došle do kafanske bašte iz koje se čula vesela muzika a na okruglom travnatom placu se igrao valcer, odolele su iskušenju i prošle, ali polako i oklevajući. Ulica je iza kafane pravila luk i kada su na krivini još jednom osetile slatke zvuke već udaljene muzike, koračale su još sporije i konačno se uopšte nisu kretale već su se naslonile na ogradu livade na obodu puta i osluškivale. Kada su konačno odlučile da krenu, radosna i čežnjiva muzika ih je savladala i povukla nazad.
„Stari Emanuelov zamak nam neće pobeći”, rekla je prijateljica i time utešila obe, pa su crvene u licu i oborenog pogleda ušle u baštu, u kojoj se kroz isprepletane grane, smolu i kestenove pupoljke nebo modrije smejalo. Bilo je to krasno popodne i kada se Tina uveče vraćala kući, nije bila sama već ju je učtivo pratio snažan i lep čovek.
Ovoga puta je Tina naišla na pravog. On je bio tesarski pomoćnik koji će uskoro postati majstor, a i na ženidbu nije želeo dugo da čeka. Pričao je s malo zapinjanja nagoveštavajući ljubav, a jasno i tečno o svom imovnom stanju i svojim nadanjima. Pokazalo se da je na nepoznat način Tinu već nekoliko puta video, da mu je vrlo poželjna i da mu to nije samo prolazno životno zadovoljstvo. Cele nedelje su se svakodnevno viđali i svakog dana joj je bivao sve miliji, a istovremeno su razgovarali o svemu važnom. Odmah su dogovorili sve neophodno, složili se, i od tada su i pred sobom i pred svojim poznanicima smatrani za verenike.
Posle prvih uzbuđenja kao iz sna, kod Tine je nastupila mirna, skoro praznična veselost, od koje je neko vreme na sve zaboravila, pa i na sirotog školarca Karla Bauera, koji je sve to vreme na nju uzaludno čekao.
Kada se ponovo setila zanemarenog mladića, bilo joj ga je veoma žao, i u prvom momentu je pomislila da mu još neko vreme ne saopšti novost. A onda joj se učinilo da to nije dobra ideja i da ne bi smela to da radi, i što je više o tome razmišljala, sve je teže dolazila do rešenja. Strahovala je da odmah sasvim otvoreno razgovara s nepripremljenim mladićem, a ipak je shvatila da je to jedini ispravan način, i sada je tek uvidela koliko je opasna bila njena dobronamerna igra s njim. U svakom slučaju, morala je nešto da uradi pre nego što on o njenoj vezi sazna od drugih. Nije želela da ima loše mišljenje o njoj. Osećala je, a da toga nije ni bila potpuno svesna, da je mladiću pružila mogućnost da okusi i nasluti šta je ljubav, a da bi mu spoznaja prevare sigurno naškodila i otrovala doživljeno. Nije nikada pomislila da će ova događanja s njim toliko da je obuzmu.
Na kraju je bez odluke otišla do Babet, koja, uistinu, za ljubavne odnose nije mogla da bude najpozvaniji sudija. Znala je da je učenik latinskog Babeti veoma drag i da brine o njegovoj sudbini, i zato je više volela da bude prekorena nego da zaljubljenog mladića ostavi samog i nezaštićenog.
Prekor nije izostao. Pošto je celu priču veoma pažljivo i ćuteći saslušala, Babet udari ljutito nogom u pod i s ozbiljnim negodovanjem se obruši na devojku.
„Nemoj da ulepšavaš”, žestoko je povikala. „Ti si ga jednostavno vukla za nos, a bezbožno zadovoljstvo doživljavala si s onim seljakom.”
„Ovde grdnja ne pomaže mnogo, Babet. Treba da znaš - da mi je bilo samo do zabave, ne bih došla kod tebe i sve ti priznala. Ovo mi nije bilo lako.”
„Tako? A sada, šta sada predlažeš? Ko treba da pokusa ovu čorbu, a? Možda ja? A ipak se
sve svalilo na jadnog dečaka.”
„Da, veoma mi je žao. Ali saslušaj me. Mislim da sada razgovaram s njim i da mu lično sve objasnim, ne štedeći sebe. Htela sam da ti o tome sve znaš i da ga kasnije držiš na oku u slučaju da bude isuviše nesrećan. Ako hoćeš.”
,,A šta drugo mogu? Ludo dete, možda ćeš od toga nešto naučiti. Sujeta i želja da se izigrava Gospod bog! To nanosi mnogo štete!”
Rezultat razgovora bio je to da stara služavka još istoga dana omogući u dvorištu sastanak ovo dvoje, ne obaveštavajući Karla o čemu će se razgovarati. Predveče je komadić neba iznad malog dvorišta sijao bledim zlatnim sjajem. U uglu vrata je bilo mračno i niko nije mogao da vidi dvoje mladih.
„Karle, moram nešto da ti kažem”, počela je devojka. „Danas moramo jedno drugom da kažemo zbogom. Sve ima svoj kraj.”
„Ali kako... zašto?”
„Zato što sada imam verenika...”
„Verenika...”
„Smiri se i prvo me saslušaj. Gledaj, ti si mi veoma drag i ja nisam želela da te napustim bez objašnjenja. Odmah sam ti rekla da na mene ne smeš da gledaš kao na svoju devojku, zar ne?”
Karl je ćutao.
„Zar ne?”
„Da, tako je.”
„Sada moramo ovo da okončamo i ne smeš to tragično da primiš. Ulice su pune devojaka, ja nisam jedina, a nisam ni prava za tebe, jer ti studiraš, kasnije ćeš postati gospodin, a možda i doktor.”
„Ne, Tina, nemoj tako da govoriš!”
„To je baš tako i nikako drugačije. I još nešto hoću da ti kažem: kada se čovek prvi put zaljubi, to nikada nije ono pravo. Mlad čovek još uvek ne zna šta tačno želi, od toga nikada ništa ne bude, kasnije se na to gleda drugačije i uvidi se da nije bilo ono pravo.”
Karl je želeo nešto da odgovori, hteo je da kaže mnogo toga protiv, ali od tuge nije mogao da izusti ni reč.
„Hteo si nešto da kažeš?”, upitala ga je Tina.
„Eh, ti uopšte ne znaš...”
„Šta, Karle?”
„Ah, ništa. O Tina, šta sada da radim?”
„Ne radi ništa, samo ostani miran. Neće dugo potrajati, a posle ćeš se radovati što se ovako završilo.”
„Ti to kažeš, ti to samo kažeš...”
„Ja samo kažem šta je ispravno, i videćeš da sam potpuno u pravu iako sada u to ne možeš da veruješ. Žao mi je, stvarno mi je žao.”
„Stvarno, Tina, nemam šta da kažem, potpuno si u pravu... Ali da sve to tako iznenada čujem, sve to...”
Nije izdržao dalje, a ona je položila ruke na njegova drhtava ramena i tiho čekala da prestane da plače.
„Slušaj me”, rekla je nakon toga odlučno, „sada mi moraš obećati da ćeš biti hrabar i razuman.”
„Ne želim da budem razuman. Želim da budem mrtav, radije mrtav nego tako...”
„Karle, ne pravi takvu pometnju! Gledaj, jednom, ranije, želeo si da dobiješ poljubac od
mene... sećaš li se?”
„Da, znam.”
„Pa sada, ako ćeš da se razumno ponašaš - gledaj, ne želim da kasnije o meni rđavo misliš; veoma bih volela da se rastanemo na lep način. Ako ćeš se razumno ponašati, dobićeš danas poljubac od mene. Želiš li to?”
Samo je klimnuo glavom i bespomoćno je pogledao. Prišla mu je sasvim blizu i poljubila ga, mirno, bez požude; bio je to nevino dat i nevino primljen poljubac. Uhvatila ga je za ruke, blago ih stisnula, otišla brzo kroz vrata u hodnik i nestala.
Karl Bauer je čuo njene korake kako lupkaju i odjekuju u hodniku; čuo je kako napušta kuću i izlazi na ulicu. Čuo je, ali je mislio na drugu stvar.
Setio se zimske večeri kada mu je na ulici mlada plavokosa sluškinja zalepila šamar, setio se večeri u rano proleće kada ga je u senci ulaznih vrata devojačka ruka pomilovala po kosi, svet mu je bio čaroban, a ulice grada su postale lepe i spokojne. Setio se svih melodija koje je svirao, i venčanja u predgrađu, piva i kolača. Pivo i kolači, učinilo mu se da je to u stvari bio smešan skup, ali više nije mogao da razmišlja, jer je izgubio svoju draganu, bio prevaren i napušten. Istina, poljubila ga je - poljubac... oh, Tina!
Umoran, seo je na jednu od mnogo praznih kutija koje su u dvorištu ležale unaokolo. Malo četvrtasto parče neba iznad njega je postalo crveno, onda srebrno, a zatim se ugasilo i dugo ostalo mrtvo i crno; posle nekog vremena obasjao ga je mesec, a Karl Bauer je još uvek sedeo na praznoj kutiji i njegova skraćena senka je ležala crna i izvitoperena pred njim na neravnom kamenom pločniku.
Seme koje je mladi kalfa posejao u zemlju ljubavi bilo je dovoljno da Karlu život bez utehe i ženske ljubavi izgleda tužan i bezvredan. Preživljavao je prazne i setne dane, odnosio se prema događajima i svakodnevnom životu ravnodušno kao neko ko tu više ne pripada. Njegov učitelj grčkog je uzalud upućivao opomene, koje nisu koristile nepažljivom sanjaru; ni divni zalogaji verne Babet ga nisu uzdrmali, niti su njene dobronamerne primedbe i saved imali ikakvog dejstva.
Bila je potrebna oštra, vanredna opomena rektora i sramotna zatvorska kazna da onoga koji je zastranio ponovo vrate radu i razumu. Uvideo je da je budalasto i mučno upravo sada, pred poslednjom školskom godinom, ostati neaktivan, pa je počeo sve duže večeri ranog proleća da koristi za učenje, tako da se sve pušilo. To je bio početak isceljenja.
Ponekad je ipak odlazio u ulicu u kojoj je Tina stanovala i nije razumeo zašto je nijednom nije sreo. Za to je postojao dobar razlog. Devojka je ubrzo posle njihovog poslednjeg razgovora otputovala s verenikom u svoj zavičaj da završi poslove oko devojačke spreme. On je verovao da je ona tu, da ga izbegava, a nije hteo da se raspituje, ponajmanje kod Babet. Posle tako promašenih izlazaka vraćao se kući s pritajenim besom ili tugom, besno se hvatao violine ili dugo gledao kroz mali prozor na mnogobrojne krovove.
Bilo mu je sve bolje, a velike zasluge za to su pripadale Babet. Kada bi primetila da ima loš dan, popela bi se uveče do njegovog sobička i pokucala na vrata. Sela bi, iako to njemu baš nije bilo po volji, govorila da zna razlog njegove tuge i tešila bi ga. Nisu razgovarali o Tini, pričala mu je šaljive anegdote, donosila pola flaše šire ili vina i molila ga da odsvira neku pesmu ili da joj pročita neki stih. Tako su večeri prolazile prijatno, a kasnije, kad Babet ode, Karl je bio miran i mogao je da spava bez košmarnih snova. A stara sluškinja mu je svaki put zahvaljivala za lepo provedeno veče. Njegova vesela narav je pobedivala tugu, a nije znao da se Tina često u pismima raspituje kod Babet za njega. Postao je nešto muževniji i zreliji, nadoknadio propušteno u školi i vodio prilično sličan život kao godinu dana ranije, samo što više nije skupljao guštere i ptičice. Iz razgovora učenika završnog razreda koji su bili pred poslednjim ispitom prodirale su
mu u uho primamljive reči o divoti akademskog života, osetio je da je tom raju prišao blizu i s nestrpljenjem je očekivao letnji odmor. Tek tada je doznao od Babet da je Tina odavno napustila grad, pa iako ga je rana još peckala i blago gorela, ipak je bila zalečena i skoro zatvorena.
Iako se dalje nije ništa događalo, Karl je zgode svoje prve ljubavi zadržao u sećanju kao nešto lepo i blagodatno i sigurno ih neće nikada zaboraviti. Međutim, ipak je došlo do naknadnih događanja, koja će moći još manje da zaboravi. Osam dana pre početka letnjeg raspusta, njegova radost zbog toga je nadjačala i potisnula sećanje na ljubavnu tugu. Već je počeo da se pakuje i pali stare školske sveske. Planirane šetnje po šumi, kupanja u reci i vožnja čamcem, borovnice i jabuke i neobavezna tumaranja toliko su ga radovali da je bio raspoložen kako već odavno nije. Veoma srećan, koračao je vrelom ulicom, a na Tinu već više dana nije uopšte mislio.
Zbog toga se i zaprepastio kada je, vraćajući se s časova gimnastike, na putu do kuće neočekivano ugledao Tinu. Stao je, zbunjeno joj pružio ruku, i s naporom je pozdravio. Uprkos sopstvenoj pometenosti, brzo je primetio da je tužna i unezverena.
„Kako si, Tina?”, upitao je snebivajući se, i nije znao da li treba da je oslovi sa „vi” ili
„ti”.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:00 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


„Nisam dobro”, odgovorila je. „Hoćeš li da pođeš deo puta sa mnom?”
Okrenuo se i s njom koračao nazad niz ulicu. Morao je da se seti kako je ranije odbijala da
budu zajedno viđeni. Istina, razmišljao je, ona je sada verena i tek da nešto kaže, upitao je nešto o vereniku. Tina se trgla i tako jadno zaridala da je i njega zabolelo.
„Znači da ti još ništa ne znaš?”, rekla je tiho. „On leži u bolnici i ne zna se da li će preživeti. Pao je s građevine i od juče ne dolazi svesti.”
Ćuteći su išli dalje. Karl je uzalud razmišljao o rečima utehe i osećao se kao u nekom obespokojavajućem snu. Išao je ulicom pored nje i morao s njom da pati i saoseća.
„Kuda sada ideš?”, upitao je kada ćutanje više nije moglo da se podnese.
„Ponovo kod njega. U podne me nisu primili, jer se nisam osećala dobro.”
Ispratio ju je do velike, mirne bolnice, koja se smestila između visokog drveća i žive ograde. Ušao je tiho, s lakom jezom, preko širokih stepenica, kroz očišćen hodnik prepun bolničkih mirisa, koji su ga plašili i pritiskali.
Onda je Tina ušla sama kroz vrata s brojem. Mirno je čekao u hodniku; to je bio njegov prvi boravak u jednom ovakvom zdanju i pomisao na mnoge strahote i patnje koje se kriju iza ovih svetlosivo ofarbanih vrata oduzela mu je spokoj i spopao ga je užas. Nije smeo da se pomeri sve dok Tina nije izašla.
„Malo mu je bolje, kažu, i možda će se u roku dana probuditi. Pa onda, zbogom Karle, ja ću ostati unutra. Hvala ti.”
Tiho je ponovo ušla i zatvorila vrata, dok je Karl ispred njih po stoti put rasejano čitao cifru sedamnaest. Neobično uzbuđen napustio je neprijatnu kuću. Prethodna veselost je potpuno nestala, ali ono što se sada u njemu začinjalo nije bio nekadašnji ljubavni bol, bio je opkoljen i obavijen mnogo širim i većim osećajem i doživljajem. Shvatio je da je njegova sada već odbačena patnja sasvim mala i smešna pored nesreće koja se dogodila i veoma ga iznenadila. Iznenada je shvatio da njegov mali skroman udes nije ništa posebno, nikakav nemilosrdni izuzetak, već da pored takvih koje se mogu smatrati srećnim, postoje i one neizbežne sudbine.
Ali tek je trebalo da nauči još više, još bolje i važnije. U sledećim danima u bolnici stalno sretao s Tinom. Bolesniku je bilo bolje, pa je ponekad smeo i da ga vidi, i tako je Karl još jednom doživeo nešto potpuno novo.
Naučio je da i neumoljiva sudbina nije vrhunac niti konačna, već da slabašna, preplašena, duboka ljudska duša to može da savlada i potisne. Još se nije znalo da li će za unesrećenog moći da se učini nešto više od održavanja bespomoćnog, jadnog daljeg življenja, dugotrajnog
bolovanja i oduzetosti. Ali i pored svih strahovanja i briga, Karl je primetio kako se to dvoje sirotih raduju bogatstvu svoje ljubavi, gledao je izmorenu i od briga istrošenu devojku kako oko sebe širi svetlost i radost, gledao je u bledo lice skrhanog čoveka, koje se uprkos bolovima ozarilo radosnim sjajem nežne zahvalnosti.
Ostao je tu, iako je raspust odavno počeo, sve dok ga Tina nije primorala da otputuje.
U hodniku bolnice ispred bolesničke sobe oprostio se od nje, drugačije i mnogo lepše nego onda u dvorištu udovičine radnje. Samo ju je držao za ruku i zahvalio se bez reči, a ona ga je pozdravila sa suzama u očima. Poželeo joj je svako dobro, a sebi nije mogao ništa bolje da zaželi nego da i on jednom može na tako posvećen način da doživi ljubav i život kao sirota devojka i njen verenik.
(1905)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:01 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


JUL


Letnjikovac Erlenhof nalazio se nedaleko od šume i brda, na visokoj zaravni.
Pred kućom se nalazio veliki prostor prekriven šljunkom, u koji se ulivao lokalni put. Tu su se mogla zaustaviti kola kada dođu posetioci. Inače je četvorougaoni plac ležao uvek prazan i spokojan i zbog toga izgledao još veći nego što je bio. Naročito leti, kad ga ispuni zaslepljujuća svetlost sunca i vreli drhtavi vazduh, čovek i ne pomišlja da može da pređe preko njega.
Šljunak i ulica razdvajali su kuću od bašte. „Bašta”, to je najmanje što se može reći, jer to je više bio umereno veliki park, ne tako širok, ali dubok, s velelepnim brestovima, javorima i platanima, krivudavim stazama za šetnju, mladom borovom šumicom i mnogo klupa za odmor. Između svega toga prostirale su se osunčane svetle livadice, neke prazne, neke s lejama cveća ili okićene ukrasnim šibljem, a u tom vedrom, toplom travnatom prostoru stajala su, sama i neobična, dva izdvojena velika drveta.
Jedno je bilo žalosna vrba. Oko njenog stabla se nalazila klupa od letvi, a svuda unaokolo su visile dugačke, kao svila nežne umorne grančice, tako duboko i gusto jedna uz drugu da se iznutra činilo kao da je šator ili zamak, u kome je, uprkos večnoj senci i prigušenom svetlu, neprekidno pritiskala teška vrelina.
Drugo drvo, odvojeno od vrbe, omeđeno livadom, bilo je moćna mrkocrvena bukva. Izdaleka je izgledala tamno-braon, skoro crna. Kada se priđe bliže ili se stane ispod nje i pažljivije zagleda, sve lišće koje se zbog sunca tiskalo iz grana, gorelo je tihom purpurnom vatrom, koja je prigušeno i svečano svetlela kao crkveni prozori. Stara bukva je bila najpoznatija i najčudnija lepotica velike bašte i mogla je odasvud da se vidi. Stajala je sama i tamna u sredini svetlog travnjaka i bila dovoljno visoka da se iz bilo kog dela parka vidi njena okrugla, čvrsta i lepo oblikovana krošnja u sredini plavog neba, i koliko god da je plavetnilo bilo svetlije i sjajnije, toliko je tamnija i svečanija bila njena kruna. Od vremenskih prilika i doba dana zavisio je njen spoljni izgled. Često je izgledalo da zna kako je lepa i da ne stoji bez razloga ponosna i sama daleko od ostalog drveća. Razmetala se i hladno preko svih gledala ka nebu. Takođe je često izgledalo da je potpuno svesna da je jedina od svoje vrste u bašti i da nema sestara. Onda je upućivala pogled ostalom udaljenom drveću i bila puna čežnje. Ujutru je bila najlepša, ali i uveče, dok je sunce još crveno, a onda se iznenada gotovo ugasi, pa izgleda da na njenom mestu noć dolazi jedan sat ranije nego svuda unaokolo. Naročito je u kišnim danima izgledala čudnovato i turobno. Dok je ostalo drveće disalo, širilo se, radosno blistalo svetlozelenom bojom, ona je stajala kao mrtva, usamljena, crna od vrha krošnje do korena. Iako nije drhtala, bilo je očigledno da se smrzava, da je zlovoljna i postiđena i ostavljena nevremenu na milost i nemilost.
Park je nekada bio uređen kao pravo umetničko delo, a onda su došla vremena u kojima su ljudima mukotrpna nega, održavanje i orezivanje dojadili i više se niko nije trudio oko sadnica, pa je drveće je bilo prepušteno samo sebi. Sklopilo je međusobna prijateljstva, zaboravilo svoje uloge po umetničkim pravilima, u nuždi se setilo svog šumskog zavičaja, oslanjalo se jedno na drugo, zagrlilo se i međusobno se podupiralo. Puteve prave kao strela prekrilo je gomilom lišća, isprepletalo ih čvrstim korenjem i pretvorilo u hranljivo zemljište, izukrštalo vrhove, razvijalo se i gledalo kako pod njegovom zaštitom rastu mladice koje svojim glatkim stablima i svetlijom bojom lišća popunjavaju praznine i osvajaju neobrađeno tle.
Kada su kasnije ponovo došli ljudi i poželeli da nekadašnju baštu koriste za odmor i zadovoljstvo, ona je već postala mala šuma. Počelo je skromno. Doduše, stari put između redova platana je obnovljen, a inače su se zadovoljavali da prokrče uzane krivudave staze kroz gustiš,
prorede divlje rastinje, posade travu i na zgodnim mestima postave klupe za odmor. Onda su ljudi čiji su dedovi posadili platane pravo kao po koncu, podsecali i oblikovali ih po svom nahođenju, sada dolazili u posetu sa svojom decom i radovali se zato što je posle duge zapuštenosti od aleja postala šuma u kojoj su se sunce i vetrovi odmarali, ptice pevale, a ljudi predavali svojim mislima, snovima i zadovoljstvu.
Paul Abdereg je ležao u polusenci između drveća i livade i držao crveno-belu knjigu u ruci. Malo je čitao, malo gledao preko trave u lelujavo plavetnilo. Upravo je stao kod dela kada Fritjof plovi morem, voljeni Fritjof, pljačkaš hramova prognan iz zavičaja, koji s besom i tugom u grudima stoji na krmi i jedri negostoljubivim morem; oluja i talasi prete brodu sa zmajevom glavom na pramcu, a gorčina i bol za zavičajem pritiskaju snažnog krmanoša.
Livadu je pritiskala toplota, prodorno i oštro su pevali cvrčci, a u unutrašnjosti šumice mekše i slade su se oglašavale ptice. Bilo je prekrasno na ovom povučenom mestu na kome se prepliću mirisi, zvuci i sunčeva svetlost, žmirkati u vrelo nebo ili osluškivati iza sebe tamno drveće, ili se zatvorenih očiju protegnuti i kroz celo telo osetiti dobro zdravlje i raspoloženje. Ali Fritjof plovi morem, a sutra dolaze posetioci, pa ako Paul ne pročita knjigu još danas, verovatno je neće uopšte dovršiti, kao i prošle jeseni. I tada je ležao ovde i počeo da čita sagu o Fritjofu, a onda su stigli gosti, i s čitanjem je bilo završeno. Knjiga je ostala tu, a on je otišao u grad, u školu, i između Homera i Tacita stalno razmišljao o započetoj knjizi i šta će u zamku da se dogodi s prstenom i kipom.
Čitao je s novim žarom, a iznad njega slabašni vetar se provlačio kroz krošnje brestova, ptičice su pevale, leteli su zavodljivi leptiri, bubice i pčele. Kada je pročitao do kraja, sklopio knjigu i ustao, livada je bila u senci, a na svetlocrvenom nebu se navlačilo veče. Jedna umorna pčela mu se spustila na rukav i dopustila da je nosi. Cvrčci su još uvek pevali. Paul se brzo kretao kroz žbunje stazom između platana, preko ulice, do tihog otvorenog prostora pred kućom. Izgledao je veoma lepo, vitko i snažno sa svojih šesnaest godina, mirnih i zamišljenih očiju još uvek ispunjenih sudbinom nordijskog junaka.
Letnja prostorija za obedovanje nalazila se iza kuće. To je u stvari bila sala odvojena od bašte staklenim zidom i tako prostrana da je izgledala kao poseban deo kuće. Ovde je u stvari ranije bila bašta koju su nazivali Na jezeru iako je umesto jezera postojala samo mala, nešto duža bara između leja, zidova, stazica i voćnjaka. Stepenice koje su iz sale vodile na otvoreno bile su oivičene palmama i oleanderom, a inače Na jezeru nije izgledala gospodstveno već udobno, seljački prosto.
„E pa, sutra dolaze gosti”, rekao je otac. „Nadam se da te to raduje, Paule?”
„Da, naravno.”
„Ne raduješ se od srca? Ali, mladiću moj, tu ne može ništa da se uradi. Za nas par ljudi kuća i bašta su prevelike, a ova divota bi trebalo da bude svima pristupačna. Letnjikovac i park postoje zato da se ljudi provode u njemu i što ih je više, utoliko bolje. Između ostalog, došao si s nedopuštenim zakašnjenjem. Supe više nema.”
Onda se obratio kućnom nastavniku.
„Poštovani, ne viđamo vas u bašti. Uvek sam mislio da vi sanjarite o životu u prirodi.” Gospodin Homburger je nabrao čelo.
„Verovatno ste u pravu. Ali ja želim da vreme raspusta, koliko god je to moguće, posvetim svojim privatnim studijama.”
„To veoma poštujem, gospodine Homburgere. Kada jednom dostignete svetsku slavu, ispod vašeg prozora ću ugraditi tablu. Sa sigurnošću se nadam da ću to doživeti.”
Učitelj je iskrivio lice. Bio je vrlo nervozan.
„Vi precenjujete moje ambicije”, rekao je ledeno. „Meni je porpuno svejedno da li će
moje ime jednom biti poznato ili ne. A što se table tiče...”
„O, budite bez brige, dragi gospodine. Vi ste nesumnjivo skromni. Paule, molim te, uzmi mustru.”
Tetka je stigla taman na vreme da spase „kandidata za ploču”. Ona je poznavala ovaj način vođenja otmenih razgovora koji su domaćinu pričinjavali veliko zadovoljstvo i plašila ih se. Kada im je ponudila vino, razgovor je skrenuo u drugom pravcu.
Uglavnom su razgovarali o očekivanim gostima. Paul to nije slušao. Jeo je na silu i ponovo razmišljao o tome kako to da mladi učitelj i pored sede kose njegovog oca uvek izgleda stariji od njega.
Ispred prozora i staklenog zida, bašta, šuma, bara i nebo počeli su da se menjaju pred prvim dodirom nadolazeće noći. Grmlje je postalo crno i zajedno se povijalo u tamnim talasima, drveće, čiji su vrhovi prelazili iznad linije dalekih brda, protezalo se u nepoznatim, po danu nikad neviđenim oblicima, tamno i s nemom žestinom u vedro nebo. Naborana, plodna zemlja izgubila je svoju prijateljsku raznovrsnu i zabavnu suštinu i sve više postajala velika, čvrsto skupljena masa. Udaljene planine su se uzdizale uvis neustrašivo i odlučno, a ravnica je ležala crna i raširena i još uvek dopuštala da je prožima jako nadimanje tla. Pred prozorom se umorna dnevna svetlost još borila sa slabašnim sjajem lampe.
Paul je stajao u otvorenom krilu vrata, gledajući unaokolo nezainteresovano i bez misli. U stvari, nije mislio na to što vidi. Primetio je da pada noć, ali nije mogao da oseti koliko je lepa. Bio je isuviše mlad i ispunjen životnom snagom da bi to osetio i posmatrao i u tome našao zadovoljstvo. To o čemu je on razmišljao bila je noć na severnom moru. Na plaži između crnog drveća buktao je zapaljeni hram, a varnice i dim su se protezali u nebo, more se razbijalo o stene i sijalo crvenim svetlom, a u tmini je žurno isplovljavao jedan vikinški brod.
„Mladiću”, obratio mu se otac, „kakvu si danas knjižurinu imao u bašti?”
„O, Fritjofa!”
„Tako, mladi ljudi to još uvek čitaju? Gospodine Homburgere, šta vi mislite o tome?
Kako stoje danas stvari sa starim Šveđaninom? Uživa li još uvek ugled?”
„Mislite na Esajasa Tegnera?”
„Da baš na Esajasa. Pa onda?”
„On je mrtav, gospodine Abdereže, potpuno mrtav.”
„To vam verujem. Taj čovek nije živeo ni u moje vreme, mislim onda kada sam ga čitao.
Hteo sam da pitam da li je još u modi.”
„Žao mi je, o modi i modernom ja nisam obavešten. Što se tiče naučno-estetske vrednosti...”
„Da baš sam na to i mislio. Pa šta kaže nauka...?”
„Istorija literature je tog Tegnera zabeležila samo kao ime. On je bio, kako ste vi ispravno rekli, moda. Time je sve rečeno. Ono pravo i dobro nikada nije bilo u modi, ali ono živi. A Tegner je, kako sam već rekao, mrtav. On za nas više ne postoji. Nama se čini nestvaran, sladunjav, izveštačen...”
Paul se ljutite okrenuo.
„Ali to nije u redu, gospodine Homburgere!”
„Smem li da vas upitam, a zašto ne?”
„Zato što je on dobar pisac! Da, jednostavno dobar.”
„Tako? Ali to ipak nije razlog za uzrujavanje.”
„Ali vi ste rekli da je sladunjav i da nema nikakvu vrednost. A on je stvarno dobar.”
„Mislite? Ako je vaše znanje o tome šta je lepo čvrsto kao stena, trebalo bi vam pripremiti učiteljsku stolicu. Ali kao što vidite, Paule - ovoga puta vaša ocena se ne slaže s estetikom.
Ovoga puta je upravo obrnuta od mišljenja o Tukididu. Za njega nauka tvrdi da je izvrstan, a vi nalazite da je užasan. Ali Fritjof...”
„Ah, ovo nema nikakve veze s naukom.”
„Ne postoji ništa, apsolutno ništa na svetu, s čime nauka nije u vezi. Gospodine Abdereže, dozvoljavate li da se povučem?”
„Zar već?”
„Imao bih nešto da pišem.”
„Šteta, tako smo lepo krenuli s razgovorom. Ali - sloboda iznad svega. Pa onda, laku
noć!”

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:01 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


Gospodin Homburger je učtivo napustio sobu i nečujno se izgubio u hodniku.
„Paule, sviđa ti se stari avanturista?”, smeškao se domaćin. „Nemoj dozvoliti bilo kome
učenjaku da ti pokvari zadovoljstvo. Nije te valjda ovo oneraspoložilo?”
„Ah, nije to ništa. Ali znaš, nadao sam se da gospodin Homburger neće doći s nama u letnjikovac. Obećao si da za vreme raspusta ne moram da bubam.”
„Pa ako sam tako rekao, tako će i biti, i tome se možeš radovati. Ali gospodin učitelj ipak ne ujeda.”
„Zašto je morao da pođe sa mnom?”
„Pa vidi, mladiću, gde bi onda trebalo da bude? Ovde, gde je kod kuće, ne oseća se posebno lepo. Ali i ja hoću da imam svoja zadovoljstva! Družiti se s obaveštenim i učenim ljudima je dobitak, zapamti to. I ne želim se tako rado lišiti našeg gospodina Homburgera.”
„Ah, tata, kod tebe se nikada ne zna šta je šala, a šta istina!”
„Uči se da razlikuješ, sine moj, biće ti potrebno. Ali sada bismo mogli malo da sviramo, zar ne?”
Paul je odmah radosno povukao oca u susednu sobu. Nije se događalo često da otac bez moljakanja svira s njim. I to nije bilo čudno, bio je majstor na klaviru, a mladić je mogao da se poredi s njim iako je malo falširao.
Tetka Greta je ostajala pozadi, sama. Otac i sin su pripadali muzičarima koji ne vole da imaju slušaoce oko sebe, draži su im bili oni nevidljivi, za koje su znali da sede tu negde blizu i slušaju. To je znala i tetka. A kako i ne bi znala? Kako je i mogao da joj bude nepoznat i najmanji i najblaži pokret ove dvojice, o kojima se godinama s ljubavlju brinula i koje je znala od detinjstva?
Sedela je nepomična u stolici od trske i slušala. To što je slušala bila je uvertira pisana za četiri ruke, koju su često svirali, a čije ime nije mogla da navede; muziku je volela da sluša, ali je vrlo malo od toga razumela. Znala je da će je kasnije, kada završe, stari ili dečak upitati: „Tetka, kako se zvao ovaj komad?” Ona bi odgovorila: „Od Mocarta”, ili: „Iz Karmen”; i pri tome se nasmejala.
Slušala je zavaljena u stolicu i smejala se. Šteta što to niko nije mogao da vidi, jer njen smeh je bio prava umetnost. Tu se nije radilo samo o usnama ili očima; celo lice, čelo i obrazi su blistali iz duše i odavali ljubav i razumevanje.
Smejala se i slušala. Bila je to divna muzika i veoma joj se sviđala. Ipak, nije samo slušala uvertiru, iako je pokušavala da je prati. Najpre je pokušala da odgonetne ko sedi desno, a ko levo. Paul je sedeo levo, to je uskoro otkrila. Ne zbog toga što je zapinjao nego zato što su gornji tonovi zvučali tako lagano i slobodno i pevajući dopirali iz sobe, a tako jedan učenik ne bi mogao da svira. Tetka je mogla da stvori potpunu sliku. Njih dvojica sede za klavirom. Na raskošnim delovima vidi oca s nežnim osmehom. Na takvim mestima Paul se otvorenih usta i s vatrom u očima naglo ispravlja. Kod posebno veselih preokreta otac motri da li se Paul smeje. Onda ponekad napravi grimasu ili načini raskalašan pokret ramenom, pa mladom čoveku nije lako da
ostane pribran.
Što je uvertira odmicala dalje, utoliko ih je gospođica jasnije videla pred sobom i toliko prisnije je postajalo njeno od muzike uzbuđeno lice. S plahom muzikom, dobar deo života, iskustva i ljubavi prolazio je ispred nje.
Bila je noć, već su jedno drugom rekli „lepo spavaj” i svako je bio u svojoj sobi. Tu i tamo bi se još otvorila ili zatvorila neka vrata ili prozor. A onda se sve umirilo.
Ono što se na selu podrazumeva je tišina noći, što je za građane uvek čudo. Ko iz grada dođe na kakvo seosko imanje ili u seosku kuću i prve večeri stoji na prozoru ili leži u krevetu, doživljava ovu tišinu kao kućnu čaroliju i luku spokoja, kao da je bliži istini i isceljenju i oseća dah večnosti.
Ali to nije potpuna tišina. Ona je prepuna zvukova, ali to su tamni prigušeni, tajanstveni zvuci noći, dok se u gradu noćna buka nažalost veoma malo razlikuje od dnevne. Ovde se čuje pesma žaba, šuštanje drveća, pljuskanje potoka, let noćne ptice ili slepog miša. A kada ponekad prođu odocnele taljige ili nasrne dvorišni pas, to je željeni pozdrav životu, koji će maestralno široki vazdušni prostor prigušiti i progutati.
Kod učitelja je još gorelo svetio, a on je uznemiren i umoran šetao tamo-amo po sobi. Cele večeri, pa skoro do ponoći, je čitao. Mladi gospodin Homburger nije bio ono što je izgledalo ili kako bi on voleo da izgleda. Nije bio mislilac. Nije posedovao glavu naučnika. Imao je izvesnog dara i bio je mlad, ali u njegovom biću nije postojalo dovoljno realnosti, nego samo ideali.
Trenutno je bio obuzet knjigama u kojima su čudno prilagodljivi mladići uobrazili da od radova različitih pisaca mogu da izgrade novu kulturu.
Zato je Homburgovo čelo bilo namršteno, oči umorne kao da je premeravao ogromna rastojanja, a koraci razdraženi i neravnomerni. Osećao je da su svuda oko njega postavljeni dosadni zidovi svakidašnjice, a želeo je da se drži proroka i donosioca novog zadovoljstva. Lepota i duh će prožimati njegov svet i svaki korak u tom svetu zasuće poezija i mudrost.
Pred njegovim prozorom je ležalo i čekalo zvezdano nebo, lelujavi oblaci, sanjivi park, teško disala uspavana polja i sva lepota noći. Svi su ga čekali da priđe prozoru i da ih pogleda. Čekali su da mu zaleče srce puno čežnje i bola, da mu oči isperu svežinom i oslobode vezana krila njegove duše. Ali on je legao u krevet, povukao lampu bliže sebi i ostao da leži.
Paul Abdereg nije ostavio upaljeno svetio, ali nije ni spavao, već je sedeo u okviru prozora i gledao u pravcu mirnih krošnji drveća. Junaka Fritjofa je zaboravio. Nije mislio ni na šta određeno, samo je uživao u kasnom satu, a osećaj sreće mu nije dopuštao da spava. Kako su u crnilu lepo smeštene zvezde! I kako je samo otac danas svirao! Kako je divno i bajkovito bašta izgledala u mraku!
Letnja noć je umilno obgrlila dečaka i čvrsto se pripila uz njega, došla je u tišini i hladila u njemu ono što je još buktalo i bilo vrelo. Nežno je oduzimala ono suvišno od njegove mladosti, dok mu se oči nisu smirile, a san postao dubok, a onda ga je sa smeškom pogledala kao dobra majka. On više nije znao gde je, ležao je i slatko spavao na ležaju.
Sada je i učiteljev prozor bio u tami. Ako bi neko noćno tumaralo ovuda prošlo, videlo bi da kuća, plac ispred nje, park i bašta spavaju u mrtvoj tišini, javila bi mu se seta za zavičajem i ovaj potpuni mir bi mu probudio zavist. Ako bi to bio neki siromašni prosjak, bez krova nad glavom, mogao je bez brige da ude u otvoreni park, da potraži najdužu klupu i upotrebi je kao ležaj.
Ujutru se, protivno svom običaju, učitelj prvi probudio. Vedar i raspoložen zbog toga nije bio. Od dugog čitanja pri svetlosti lampe dobio je glavobolju, a kada je konačno ugasio lampu, u krevetu mu je bilo pretopio i neudobno, pa je ustao neispavan, naježen i bez sjaja u očima. Jasno
je osećao da je neophodna nova renesansa, ali u ovom trenutku nije bio raspoložen za nastavak studija već je osećao preku potrebu za svežim vazduhom. Tiho je napustio kuću i lagano krenuo preko polja.
Svuda unaokolo, seljaci se već bavili svojim poslovima i površno zagledali u prolaznika, a kako se njemu ponekad činilo, i podsmevali mu se. To ga je vredalo i požurio je da se dočepa šume, gde ga je zapljusnula hladna i blaga polutama. Oko pola sata je preko volje tumarao tamo-amo. A onda se osetio usamljeno i procenio da je vreme da se popije kafa.
Okrenuo se i prošao preko od sunca već zagrejanog polja i pored neumornih seljaka, putem ka kući.
Ispred ulaza u kuću odjednom mu se nije dopalo što tako naglo i nestrpljivo žuri na doručak. Okrenuo se, savladao se i odlučio da prethodno odmerenim koracima još jednom prođe stazama kroz park, a ne da se bez daha pojavi za kuhinjskim stolom. Veštački podešenim nemarnim geganjem kretao se kroz aleju platana i želeo da na uglu kod brestova okrene, kada se iznenađen prepao od onoga što je ugledao.
Na zadnjoj klupi, zaklonjenoj od pogleda zovinim žbunom, ležao je ispružen neki čovek. Ležao je na stomaku, s licem oslonjenim na ruke i laktove. Šokiran, gospodin Homburger je bio sklon pomisli na neko grozno delo, međutim urazumilo ga je čvrsto i duboko disanje čoveka na klupi i shvatio je da stoji pred usnulim. Čovek je bio u poderanoj odeći, a kada je učitelj uskoro razaznao da ima posla s veoma mladim i slabašnim dečakom, ohrabrio se i obuzeo ga je bes. Savladala ga je nadmoć i muški ponos kada je posle kraćeg oklevanja odlučio da priđe i razbudi dečaka.
„Ustanite, čoveče! Šta radite ovde?”
Mladi šegrt je ustao preplašen, zanoseći se i sa strahom, ne shvatajući situaciju. Video je pred sobom čoveka u redengotu; neko vreme je razmišljao šta bi to trebalo da znači, dok se nije prisetio da je prošle noći ušao u otvorenu baštu i prenoćio. Hteo je u svitanje da ode, ali je prespavao.
„Zar ne možete da odgovorite, šta tražite ovde?”
„Samo sam prespavao”, odgovorio je uzdahnuvši i potpuno se uspravio. Kad je ustao, njegova slabašna građa je došla do izražaja, kao i skoro dečije lice. Mogao je da ima najviše osamnaest godina.
„Pođite za mnom”, reče učitelj i povede zbunjenog stranca preko puta do kuće, gde su odmah na vratima sreli gospodina Abderega.
„Dobro jutro, gospodine Homburgere, ustali ste tako rano! Kakvo to čudno društvo dovodite?”
„Ovaj momak je vaš park upotrebio kao prenoćište. Ja sam o tome morao da vas izvestim.”
Domaćin je odmah shvatio. Smeškao se.
„Zahvaljujem vam, dragi gospodine. Otvoreno govoreći, ja do sada nisam primetio da imate tako meko srce. Ali u pravu ste, jasno je, siromašak mora da dobije makar kafu. A možda biste mogli da kažete gospođici da mu napravi doručak? Ili, čekajte, odvešćemo ga odmah u kuhinju. Pođite sa mnom, maleni, uvek nešto preostane.”
Za vreme dok su pili kafu za stolom, jedan od osnivača nove kulture obavio se veličanstvenim oblakom ozbiljnosti i ćutanja, što je starog gospodina veoma radovalo. Zadirkivanja nije bilo, jer su svi bili obuzeti mislima o gostima koje su tog dana očekivali.
Tetka je brižna i nasmejana skakutala iz jedne sobe u drugu, posluga je potpuno učestvovala u ovom uzbuđenju ili blagonaklono gledala na to, a oko podne domaćin i Paul su ušli u kola i odvezli se do najbliže železničke stanice.
Paul se plašio da će zbog gostiju morati da prekine svoj uobičajeni život za vreme raspusta, ali će zato pokušati da upozna pridošlice sa svojim običajima, da posmatra njihovo ponašanje i da im se nekako priključi. Tako je u skoro prepunim kolima mirno i pažljivo posmatrao troje stranaca, prvo živahnog i pričljivog profesora, a onda bojažljivo i obe devojke.
Profesor mu se svideo već zato što je znao da je on očev pobratim. Smatrao je da je strog i staromodan, ali ne suviše, a u svakom slučaju veoma, veoma pametan. Mnogo teže je bilo sporazumeti se s devojkama. Prva je bila jednostavno mlada devojka, devojčurak, istih godina kao i on. Od toga da li je prkosna ili dobrodušna zavisiće rat ili mir među njima. U osnovi su sve mlade devojke tih godina iste i sa svima je teško razgovarati i izaći na kraj. Sviđalo mu se da je makar bila tiha i da nije odmah istresla pun džak pitanja. Druga je bila veća zagonetka. Zaista nije računao s tim da ima dvadeset tri ili četiri godine, a pripadala je damama one vrste koje su mu se doduše veoma dopadale, ali koje je izdaleka posmatrao, jer se bližeg kontakta plašio i on ga je zbunjivao. Znao je i da je svojstvenost ovakve prirodne lepote nerazdvojiva od elegantnog držanja i odevanja, ali je smatrao da su njeni pokreti i njena frizura uglavnom usiljeni. Naslućivao je izvesnu količinu nadmoćnog poznavanja stvari koje su za njega još uvek bile velika zagonetka.
Kada je malo bolje razmislio o tome, zaključio je da mrzi svu tu felu. Sve one izgledaju lepo, ali i sve imaju istu skrušenost, ljupkost i sigurnost u ponašanju, iste nadmene zahteve i istu potcenjivačku snishodljivost prema mladićima njegovih godina. Kada su se osmehivale ili smejale, što one često čine, to je izgledalo nepodnošljivo zamaskirano i lažno. Zbog toga su devojčurci ipak bili podnošljiviji.
Osim oba muškarca, u razgovoru je učestvovala još samo starija i elegantnija gospođica Tusnelda. Mlada plavokosa Berta je ćutala isto tako nedruželjubivo i postojano kao Paul preko puta koga je sedela. Nosila je veliki, blago izvijen, neobojen slamnat šešir s plavim trakama i bledoplavu tanku letnju haljinu s nevezanim kaišem i tananim belim porubom. Izgledala je kao da se potpuno zadubila u pogled na sunčana polja i vrele travnate livade.
Međutim, često bi brzo pogledom okrznula Paula. Volela je što ponovo dolazi u Erlenhof, samo kad ovaj mladić ne bi bio tu. Izgledao je vrlo uredno i vispreno, ali pametni su uglavnom neprijatni. Po svoj prilici će podmuklo da se služi stranim rečima, da snishodljivo postavlja pitanja, na primer o imenu nekog poljskog cveta, a kada ona to ne bude znala, besramno će se smejati. To je već iskusila od svoja dva rođaka, od kojih je jedan studirao, a drugi bio gimnazijalac. Gimnazijalac je bio gori, jedanput dečački drzak, a onda oper nepodnošljivo podsmešljivo kavaljerski uglađen, što je nju veoma plašilo.
Najmanje što je Berta iz toga naučila i odlučila da se toga drži u svakom slučaju bilo je da ne sme da plače ni pod kakvim okolnostim. Ne sme da plače i ne sme da pokazuje bes, inače će biti savladana. A to nije želela ni po koju cenu. Tešilo ju je što će i tetka da bude tu i, u svakom slučaju, ako to bude neophodno, može da joj se obrati za zaštitu.
„Paule, jesi li ti nem?”, obratio mu se iznenada gospodin Abdereg.
„Ne, tata. Zašto?”
„Zato što si zaboravio da nisi sam u kolima. Mogao bi ljubazno Berti nešto da pokažeš.” Paul je nečujno uzdahnuo. Pa evo, počinje.
„Pogledajte, gospođice Berta, tamo iza je naša kuća.”
„Ali, deco, nećete se valjda jedno drugom obraćati sa vi!”
„Ne znam, tata - ali mislim da hoćemo.”
„Pa onda nastavite. Ali to je potpuno nepotrebno.”
Berta je pocrvenela i jedva da je gledala u Paula. Razgovor među njima je prestao i oboje su se radovali što stariji to ne primećuju. Postalo im je neprijatno i s olakšanjem su odahnuli kada su kola sa iznenadnim praskom skrenula na šljunak i uputila se ka kućnim vratima.
„Dozvolite, gospođice”, rekao je Paul i pomogao Berti da izađe iz kola. Time se oslobodio prve brige oko nje. Na vratima je već stajala tetka i činilo se da se cela kuća smeje. Uvela ih je unutra i primila gostoljubivo, radosno i srdačno, pozdravljala i stiskala ruke jednima i drugima, a onda svima još jedanput. Gosti su odvedeni do svojih soba i zamoljeni da se vrlo brzo i vrlo gladni pojave za stolom. Na belom stolu stajala su dva velika buketa, čiji su se mirisi mešali s mirisom hrane. Gospodin Abdereg je tranžirao pečenje, tetka je budnim očima doterivala tanjire i činije. Profesor, dobro raspoložen, svečan i u redengdotu sedeo je na počasnom mestu, upućivao blage poglede tetki i ometao užurbanog domaćina bezbrojnim pitanjima i vicevima. Gospođica Tusnelda je ljupko i s osmehom pomagala dodajući tanjire i usput primetila da njen sused za stolom, učitelj, veoma malo jede, a još manje priča. Prisustvo staromodnog profesora i dve mlade dame ga je skamenilo i stalno se plašio za svoje dostojanstvo; bio je spreman za svakakve napade i uvrede i unapred se trudio da se odbrani ledenim pogledom i teškim ćutanjem.
Berta je sedela pored tetke i osećala se sigurnom. Paul se potpuno posvetio jelu, nije se uplitao u razgovore, a to mu je više prijalo nego sve drugo.
Pred kraj obeda, posle žustre borbe sa svojim prijateljem, domaćin je preuzeo glavnu reč i nije dozvolio da mu je oduzmu. Pobeđeni profesor je konačno počeo da jede. Gospodin Homburger je najzad primetio da niko ne planira napad na njega, ali je kasno uvideo da je njegovo ćutanje nepristojno i verovao je da mu se podsmevaju. Spustio je glavu tako nisko da mu se naborala brada, izvio obrve nagore i počeo u glavi da kotrlja probleme.
Pošto je učitelj izneverio, gospođica Tusnelda je započela ljupko ćaskanje s Bertom, u kome je učestvovala i tetka.
Paul se u međuvremenu zasitio i odložio viljušku i nož. Podigao je glavu i pogled mu je slučajno pao na profesora, koji se našao u komičnoj situaciji: upravo je među zubima imao velelepan komad, a viljušku još nije sklonio kada ga je jedna jaka reč u priči gospodina Abderega primorala na pažnju. U trenutku je zaboravio da skloni viljušku, pa je otvorenih usta i razgoračenih očiju posmatrao svog prijatelja. Kod Paula je ovo izazvalo smeh kome nije mogao da se odupre, ali je s velikom mukom uspeo da izbaci samo prigušeni kikot.
Gospodin Abdereg je usred bujice reči imao samo toliko vremena da mu uputi jedan ljutiti pogled. Učitelj je uspeo da se smeje u sebi, ali je morao da se ugrize za usne. Berta se bez ustezanja naglas smejala. Radovalo ju je što se Paulu dogodio taj mangupluk. To je značilo da nije od onih besprekornih.
„Šta vas je tako obradovalo?”, upitala je gospođica Tusnelda.
,,U stvari baš ništa.”
,,A tebe, Berta?”
„Ni mene ništa. Smejem se s njim.”
„Smem li da vas poslužim?”, prigušenim glasom je upitao gospodin Homburger. „Hvala,
ne.”

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:02 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



„Ali možete mene”, veselo je dobacila tetka i odložila nepopijenu čašu vina. Sto je pospremljen i doneseni su kafa, konjak i cigarete.
Gospođica Tusnelda je upitala Paula da li puši.
„Ne”, odgovorio je, „uopšte mi ne prija.”
A onda je posle kraće pauze ozbiljno nastavio: „A nije mi ni dopušteno.”
Kada je to rekao, gospođica Tusnelda mu se šeretski nasmejala i pri tome malo nagnula
glavu u stranu. U tom trenutku je dečaku izgledala vrlo šarmantna i pokajao se zbog ružnih misli u kolima. Mogla je da bude i vrlo prijatna osoba. Veče je bilo tako toplo i prijatno da je i u jedanaest sati moglo da se sedi u bašti uz treperenje sveća u staklenim kuglama. Niko nije razmišljao o tome da su gosti umorni od puta i da možda žele da odu ranije u krevet. Topao, malo
sparan vazduh lelujao se neravnomerno i pospano tamo-amo, nebo je bilo jasno, prepuno zvezda i blistavo vlažno, a duboku tamu oko brda presecalo je zlatno drhtavo sevanje. Grmlje je mirisalo sladunjavo i teško, a beli jasmin je svetlucao iz tame, nesigurnim bledim sjajem.
„Dakle, vi verujete u to da reforma naše kulture ne može da dođe iz samoosvešćivanja naroda već samo od jednog ili nekoliko genijalnih pojedinaca?”
Profesor je tonom u svom pitanju iskazao izvesnu dozu predusretljivosti.
„Da, mislim tako”, uzvratio je učitelj nekako kruto i započeo jednu dužu besedu, koju osim profesora niko nije slušao.
Gospodin Abdereg se šalio s malom Bertom, kojoj je tetka pružala pomoć. On je uživao zavaljen u stolici i pio belo vino s kiselom vodom.
„Vi ste, znači, čitali i Ekeharda,” upitao je Paul gospođicu Tusneldu.
Ona je sedela u veoma niskoj stolici na rasklapanje, glave zabačene unazad, i upravo gledala u zvezdano nebo.
„Naravno”, odgovorila je, ,,a vama u stvari ne bih preporučila takve knjige.”
„Tako, a zbog čega?”
„Zato što vi još ne možete sve da razumete.”
„Mislite?”
„Naravno.”
„Tamo ima delova koje možda razumem bolje od vas.”
„Stvarno? A koje to delove?”
„Latinski.”
„Mora da se šalite!”
Paul je bio vrlo živahan. Popio je te večeri malo vina i smatrao da je divno razgovarati u ovakvoj blagoj i tamnoj noći i radoznalo se pitao da li će iz mirnog držanja elegantne dame uspeti da izmami žestoko protivljenje ili glasniji smeh. Ali ona ga nije gledala. Ležala je nepokretno, lica okrenutog nagore; jedna ruka joj se oslanjala na stolicu, a druga visila do zemlje. Njen beli vrat i belo lice slabašno su svetlucali pod crnim krošnjama drveća.
„Šta vam se najviše dopalo kod Ekeharda?, upitala ga je, ali opet nije gledala u njega.
„Zanos gospodina Spaca.”
„Ah?”
„Ne, kako je prognana stara šumska žena.”
„Tako?”
„Možda mi se ipak najviše sviđa kako Praksedis beži iz zatvora. To je divno.”
„Da, divno je. Šta je bilo dalje?”
„Posle je razbacao pepeo.”
„Ah, da, sad znam.”
„Ali sada vi morate reći meni šta vam se najviše svidelo.”
,,U Ekehardu?”
„Da, naravno.”
„Isti deo. Tamo gde je Praksedis pomogla kaluđeru da pobegne i kako ga je poljubila, nasmešila se i vratila se u zamak.”
„Da - da”, polako je izgovorio Paul, ali poljupca nije mogao da se seti.
Profesorov razgovor s učiteljem se završio. Gospodin Abdereg je uzeo cigaru, a Berta je radoznalo posmatrala kako njen dugački vrh okreće nad plamenom sveće. Devojčica je desnom rukom zagrlila tetku pored koje je sedela i širom otvorenih očiju slušala neverovatne doživljaje o kojima joj je stari gospodin pričao. Radilo se o pustolovinama na putovanju, tačnije, radilo se o Nepalu.
„Da li se to stvarno dogodilo?”, odlučila je u jednom trenutku da upita. Gospodin Abdereg se nasmejao.
„To zavisi od vas, mala gospođice, istina u nekoj priči je uvek ono u šta slušalac veruje.”
„Ma ne?! Moraću da upitam oca.”
„Uradite tako.”
Tetka je pomilovala Bertinu ruku, kojom joj je ova obgrlila struk.
„To je samo šala, dete.”
Ona je slušala ćaskanja, rasterivala vinske mušice sa čaše svog brata i svakom ko bi je pogledao uzvraćala ljubazno pogled. Uživala je u starom gospodinu, Berti, živahnom brbljivom Paulu, uživala je u lepoj Tusneldi koja zbog društva napolju gleda u noćno plavetnilo, u učitelju koji se naslađuje pametnim razgovorima. Bila je dovoljno mlada da ne zaboravi kako mladost u ovakvoj letnjoj noći u bašti može da bude topla i srećna. Koliko još iskušenja čeka ove lepe mlade i pametne stare. I učitelja. Kako su svakom tako važni sopstveni životi, misli i želje. I kako samo lepo izgleda gospođica Tusnelda! Prava lepotica.
Dobrodušna dama je mazila Bertinu desnu ruku, smeškala se srdačno nešto osamljenom učitelju i s vremena na vreme iza stolice domaćina opipavala da li njegova vinska flaša još stoji u hladnom ledu.
„Pričajte mi nešto o vašoj školi!”, rekla je Tusnelda Paulu.
„Eh, škola! Pa sada je raspust.”
„Znači li to da ne idete rado u gimnaziju?”
,,A da li znate nekoga ko to rado čini?”
„Ali ipak želite da studirate?”
„To da. Želim.”
,,A šta bi vam bilo draže?”
„Draže? Ha, ha - više bi voleo da postanem gusar.”
„Gusar?”
„Naravno, gusar, pirat.”
„Onda ne biste morali toliko da učite.”
„Ne bi ni bilo potrebno. Umeo bih da ubijem vreme.”
„Verujete u to?”
„Sasvim sigurno. Ja bih...”
„Pa, šta biste?”
„Ja bih - ah, to ne može da se kaže.”
„Pa onda nemojte ništa reći.”
Postalo mu je dosadno. Došao je do Berte. Otac je bio nezamislivo zabavan. Jedino je on govorio, svi su slušali i smejali se.
Gospođica Tusnelda je ustala i u lepršavoj, laganoj engleskoj haljini polako prišla stolu.
„Hoću da vam poželim laku noć.”
Onda su svi skočili, pogledah na sat i nisu mogli da veruju da je stvarno ponoć.
Kratkom stazom do kuće Paul je išao pored Berte, koja mu se odjednom mnogo svidela, pogotovo zbog toga što se očevim vicevima tako od srca smejala. Ispao je magarac što se ljutio zbog ove posete. Bilo bi lepo da je večeras s njom ćaskao.
Osećao se kao kavaljer i počeo da žali što se celo veče bavio onom drugom. A ona je baš izveštačena. Berta mu je bila mnogo draža i veoma je žalio što se večeras nije držao nje. Pokušao je to da joj objasni. Ona se kikotala.
,,Oh, vaš otac je tako zabavan! Bio je tako privlačan.”
Predložio joj je da sutra prošetaju do Ajhelberga. Nije daleko, a veoma je lepo. Počeo je
da opisuje, pričao o stazama, o pogledu odozgo i baš je pao u vatru. Upravo tada, kada je najvatrenije govorio, pored njih je prošla gospođica Tusnelda. Okrenuli su se i pogledali je. Činila se mirna i malo radoznala, ali on je to shvatio kao podsmevanje i iznenada je zanemeo. Berta ga je iznenađeno pogledala; izgledao je neraspoložen, a nije znala zašto.
Tada su već bili u kući. Berta mu je pružila ruku. Poželeo joj je laku noć. Ona ga je pozdravila i otišla.
Tusnelda je ušla unutra i nije mu poželela laku noć. Gledao je za njom kako se s lampom u ruci penje uz stepenice, i bio je ljut. Ležao je budan u krevetu i osećao tananu vatru tople noći. Zapara je popustila. Svetlost munje je neprestano drhtala na zidovima. Ponekad mu se činilo da negde u daljini čuje tihu grmljavinu. Pospani vetar je dolazio i odlazio s dugim pauzama i nije mogao ni vrhove drveća da zanjiše.
Polusanjiv, dečak je razmišljao o protekloj večeri i osećao da je danas bilo drugačije nego inače. Činilo mu se da odrasta i da je u toj ulozi danas imao više sreće nego kod ranijih pokušaja. S gospođicom je potpuno slobodno razgovarao, a posle toga i s Bertom.
Mučilo ga je da li ga Tusnelda ozbiljno shvata. Možda se ipak samo poigravala s njim. A to o Praksedisinom poljupcu moraće sutra da pročita. Da li to stvarno nije razumeo, ili je samo zaboravio?
Nije mogao da odluči da li je gospođica Tusnelda zaista lepa, stvarno lepa. Činilo mu se da je tako, ali ipak nije bio siguran. Kada je pri slabom svetlu upola sedela a upola ležala u stolici, vitka i mirna s rukom na zemlji, svidela mu se. Kako je opušteno gledala ka nebu, zadovoljna i umorna, i taj beli tanki vrat - u svetloj, dugačkoj haljini, kao da je upravo izašla iz neke slike.
Istina, Berta mu je nesumnjivo bila draža. Možda je bila malo suviše naivna, ali blaga i slatka, s njom je moglo da se razgovara bez podozrevanja, bila je prijatna i vesela. Da se otpočetka potrudio oko nje, umesto sada u poslednjem trenutku, mogli su najverovatnije da postanu dobri prijatelji. Uopšte, sada mu je bilo žao što gosti ostaju samo dva dana.
Ali zašto su ih ostali tako gledali kada se na povratku u kuću smejao s Bertom? Ponovo ih je video kako prolaze pored njih, okreću glavu ka njima i gledaju ih. Imao je potpuno jasnu predstavu o svemu, ali nije mogao da pređe preko toga - njihovi pogledi su bili podsmešljivi, bez ikakve sumnje. Zašto? Zbog onog sa Ekehardom? Ili što se smejao s Bertom?
Ljutnja zbog toga pratila ga je i u snu. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima, ali nije padala kiša. Svuda je mirisalo na seno i na toplu prašinu.
„Šteta”, požalila se Berta kada je sišla iz svoje sobe, „danas se ne može ići u šetnju.”
„Ah, neće celog dana biti ovako”, tešio ju je gospodin Abdereg.
„Ti ionako nisi pristalica šetnji”, dodala je gospođica Tusnelda.
„Ali kada smo već ovde tako kratko!”
„Imamo kuglanu na otvorenom”, predložio je Paul, „u bašti. Imamo i kriket. Ali kriket je dosadan.”
„Meni se kriket baš sviđa”, rekla je gospođica Tusnelda.
„Pa onda možemo da igramo.”
„Fino, samo malo kasnije. Prvo ćemo popiti kafu.”
Posle doručka, mladi su otišli u baštu; učitelj im se pridružio. Zaključili su da je za kriket trava suviše visoka i odlučili su se za drugu igru. Paul je hitro doneo kegle i postavio ih.
„Ko želi da počne?”
„Uvek onaj ko pita.”
„Onda dobro. Ko će igrati sa mnom?”

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:02 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


Paul i Tusnelda su bili ekipa. Igrao je veoma dobro i očekivao je pohvalu od nje ili makar
neko zadirkivanje. Ona to uopšte nije primećivala i nikakav značaj nije pridavala igri. Kada bi joj Paul dodao kuglu, nepažljivo bi je bacila i nikada nije brojala oborene kegle. Umesto toga, razgovarala je s učiteljem o Turgenjevu. Gospodin Homburger se danas ponašao vrlo učtivo. Izgledalo je da je samo Berta zainteresovana za igru. Stalno je pomagala kod postavljanja kegli i dopuštala da joj Paul pokazuje kako da najbolje nacilja.
„Kralja iz sredine!”, vikao je Paul. „Gospođice, onda sigurno pobeđujemo. To donosi dvanaest.”
Ona je samo klimnula glavom.
„U stvari, Turgenjev i nije pravi Rus”, rekao je učitelj i zaboravio da je on na redu da odigra. Paul se razgnevio. „Gospodine Homburgere, sada vi igrate!”
„Ja?”
„Da, vi, a svi ostali vas čekamo.”
Berta je primetila njegovo neraspoloženje, uznemirila se i nije pogodila više ništa.
„Mogli bismo sada da prekinemo.”
Niko se nije protivio. Gospođica Tusnelda se lagano udaljila, a učitelj ju je pratio. Paul je zlovoljno oborio nogom preostale kegle.
„Zar nećemo još da igramo?”, bojažljivo je upitala Berta.
„Udvoje nije tako zanimljivo. Pospremiću ovo.”
Smerno mu je pomagala. Kada su sve kegle bile u kutijama, potražio je pogledom gospođicu Tusneldu. Nestala je negde u parku, naravno, on je za nju bio samo glupav dečak.
,,I šta sad?”
„Mogli biste malo da mi pokažete park?”
Tako je brzo koračao stazama da je Berta ostajala bez daha i skoro morala da trči da bi ga stigla. Pokazao joj je šumicu, aleju platana, crvene bukve i livadu. Dok se pomalo stideo što je tako grub i škrt na rečima, u isto vreme se i iznenadio što se više uopšte ne ustručava pred Bertom. Ponašao se kao da je ona dve godine mlađa od njega. A ona je bila blaga, mirna, bojažljiva, nije progovarala ni reč i pogledala ga je tek ponekad, kao da mu se zbog nečega izvinjava.
Kod žalosne vrbe sreli su drugo dvoje. Učitelj je i dalje pričao, gospođica se ućutala i izgledala neraspoložena. Paul je iznenada postao govorljiviji. Skrenuo im je pažnju na staro drvo, razgrnuo viseće grane i pokazao im klupu postavljenu oko stabla.
„Sešćemo ovde”, naredila je gospođica Tusnelda.
Seli su na klupu jedan do drugog. Bilo je vrlo toplo i puno isparenja, a zelena polutama je bila meka, sparna i uspavljujući Paul je sedeo desno od Tusnelde.
„Kako je ovde mirno!”, započeo je gospodin Homburger. Gospođica je samo klimnula glavom.
,,I tako je vrelo”, rekla je nešto kasnije. „Neko vreme nećemo ništa govoriti.”
I tako su sve četvoro sedeli i ćutali. Pored Paula, na klupi je ležala šaka gospođice Tusnelde, dugačka, uzana šaka dame, s vitkim prstima i divnim negovanim noktima koji su blago svetlucali. Izlazila je iz širokog svetlosivog rukava; tako bela kao i deo ruke koji se video iznad članka, malo izvijena, ležala je mirno kao da se umorila.
Svi su i dalje ćutali. Paul je razmišljao o prethodnoj večeri. Ta ista dugačka, mirna ruka je spokojno visila, a čitava prilika je bez pokreta upola ležala, a upola sedela. To je njoj priličilo, njenoj figuri, odeći, njenom prijatnom mekom ne baš opuštenom glasu, priličilo je i njenom licu s mirnim očima da tako pametno, negovano i opušteno izgleda.
Gospodin Homburger je pogledao na sat.
„Izvinite, moje dame, ja sada moram na posao. Vi ostajete ovde, Paule?”
Poklonio se i otišao. Ostali su ćuteći sedeli. Paul je svoju levu ruku polako, nespokojno i obazrivo kao neki prestupnik približavao ruci gospođice, a onda je ostavio da leži sasvim uz njenu. Nije znao zašto to radi. To se događalo protiv njegove volje, a pri tome mu je bilo tako vrelo i toliko je strepeo da mu je čelo bilo potpuno vlažno.
„Ni ja ne volim da igram kriket”, javila je tiho Berta, kao iz nekog sna. Posle učiteljevog odlaska, između Paula i nje ostao je prazan prostor i ona je stalno razmišljala da li da se približi ili ne. Što god je duže odugovlačila, postajalo je sve teže da to uradi, a da se ne bi osećala potpuno sama, počela je da priča.
„To stvarno nije zabavna igra”, nastavila je posle duže pauze, nesigurnim glasom. Niko joj nije odgovorio.
Opet je sve bilo tiho. Paul je verovao da se čuju otkucaji njegovog srca. Nešto ga je teralo da ustane i da kaže nešto zabavno ili glupavo ili jednostavno da pobegne. Ali ostao je da sedi, ostavio ruku na istom mestu i činilo mu se da mu polako nestaje vazduha i da će se ugušiti. Ali bilo mu je i prijatno, na jedan tužan i mučan način prijatno.
Gospođica Tusnelda je svojim mirnim i nekako umornim pogledom gledala u Paulovo lice. Primetila je da on netremice posmatra svoju levu ruku, koja je ležala tik uz njenu desnu.
Pomerila je malo ruku, položila je čvrsto na Paulovu i ostavila tako da leži. Ruka joj je bila meka, ali snažna i topla. Paul se prepao kao iznenađeni lopov i počeo da drhti, ali ruku nije povukao. Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme. Polako je postao potpuno beo i gledao u gospođicu ponizno i s puno straha.
„Vi ste preplašeni?”, nasmejala se tiho. ,,A ja sam poverovala da ste zaspali.”
Nije mogao ništa da izusti. Ona je sklonila svoju ruku, a njegova je ostala na klupi i još uvek osećala njen dodir. Želeo je da je pomeri, ali bio je tako iznuren i pometen da nije mogao da razmišlja niti da odlučuje, nije mogao ništa da radi, apsolutno ništa.
Odjednom, iznenadili su ih preplašeni zvuci grcanja, koje su čuli iza sebe. Paul se odmah povratio i ustao duboko uzdahnuvši. Ustala je i Tusnelda.
Duboko povijena, Berta je sedela na svom mestu i jecala.
„Izađite”, rekla je Tusnelda Paulu. „Mi ćemo doći za vama.”
A kada je Paul izašao, dodala je: „Dobila je glavobolju. Dođi, Berta. Ovde je isuviše vrelo, ova zapara guši. Dođi, saberi se. Idemo kući.”
Berta nije odgovarala. Njen mršavi vrat je počivao na svetloplavom rukavu lagane haljinice, iz koga je visila tanka, koščata ruka sa širokim člankom. Plakala je mirno i tiho jecala, a posle nekog vremena je pocrvenela, začuđeno doterala haljinu, zabacila kosu unazad i polako i mehanički počela da se smeje.
Paul nije mogao da se smiri. Zašto je Tusnelda stavila svoju ruku preko njegove? Da li je to bila samo šala? Zna li ona kako to neobično boli? Koliko god bi se puta iznova na to podsetio, uvek bi imao isti osećaj; gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu, kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako je bolelo.
Prošao je pored kuće do ribnjaka i šetao tamo-amo po voćnjaku. Omorina se pojačavala. Nebo se potpuno prekrile oblacima i spremala se nepogoda. Nije bilo vetra, samo tu i tamo u granju neko stidljivo drhtanje, od koga bi se i žućkasta kao ogledalo ravna površina ribnjaka na trenutak naborala i zadrhtala.
Mali stari čamac koji je ležao privezan na travnatoj obali zapao je mladiću za oko. Ušao je u njega i seo na jedinu preostalu klupu za veslanje. Ali nije odvezao čamac, jer vesla već odavno nisu bila tu. Spustio je ruku u vodu; bila je neprijatno mlaka.
Neprimetno, obuzela ga je bezrazložna tuga koja mu je bila potpuno strana. Kao da je bio u nekom nespokojnom snu, u kome ne može da se pomeri iako to želi. Bledunjavo svetio, tamno oblačno nebo, mlako jezero s koga se dizala para i stari mahovinom prekriven čamac bez vesala izgledali su mu neveselo, jadno i žalosno, povezani nitima neutešnosti, što je i on, bez nekog objašnjivog razloga, osećao.
Iz kuće je čuo muziku klavira, nejasnu i tihu. Znači da su ostali u kući i da im otac svira. Uskoro je prepoznao komad, bila je to Grigova muzika, Per Gint. Poželeo je da i on ude, ali ostao je da sedi i gledao preko trome vode i kroz umorne, nepokretne grane voća u oblačno nebo. Nikako nije mogao kao inače da se raduje nadolazećem nevremenu, iako uskoro sigurno mora da se sruči prvo pravo ne vreme ovoga leta.
Onda je muzika prestala i neko vreme se sve utišalo dok se nisu ponovo zaljuljali tonovi nežne, bojažljive i neobične muzike. A zatim i pesma. Ženski glas. Pesma je Paulu bila nepoznata, nikada je nije čuo, takvog nečeg nije mogao da se seti. Ali prepoznao je glas, nešto prigušen i malo umoran. Bila je to Tusnelda. Njeno pevanje verovatno nije bilo ništa posebno, ali je pogodilo i uzrujalo dečaka, gušeći ga i mučeći ga isto kao i dodir njene ruke. Slušao je nepomičan, i dok je tako napregnut sedeo, prve mlake i teške kapi kiše su pale u ribnjak. Padale su mu na ruke i lice, a on ih nije primećivao. Osećao je samo da se nešto potiskujuće, kipuće oko njega ili u njemu samom skuplja, nadima i traži izlaz. U isto vreme pao mu je na pamet deo iz Ekerharda i u tom momentu ga je iznenadilo i preplašilo sigurno saznanje. Znao je da je zaljubljen u Tusneldu. Takođe je znao da je ona odrasla dama, a on školarac, i da će sutra otputovati.
Pesma je odavno prestala, oglasilo se zvono koje poziva na obed i Paul se laganim korakom uputio ka kući. Pred vratima je obrisao kišne kapi s ruku, zagladio rukom kosu unazad i udahnuo duboko kao da se nalazi pred teškim zadatkom.
„Ah, pa ipak već pada”, požalila se Berta, „znači nema ništa od onoga?”
,,A od čega?”, upitao je Paul, ne dižući pogled s tanjira.
„Pa mi smo se... vi ste obećali da danas prošetamo do brda,”
„Ah to. Ne, po ovakvom vremenu to je stvarno nemoguće.”
Želeo je da je pogleda i upita kako se oseća, ali se i radovao što to nije učinio. Onaj mučan trenutak kada je plakala ispod vrbe potpuno je zaboravio. Taj iznenadni izliv nemoći je ionako malo uticao na njega i samo je potvrdio njegovo verovanje da je ona još uvek prava devojčica. Umesto da na nju obrati pažnju, neprestano je gledao preko stola, u gospođicu Tusneldu.
Ona je s učiteljem koji se stideo svoje jučerašnje šašave uloge vodila živahan razgovor o sportu. Gospodin Homburger je ru postupao kao i mnogi drugi ljudi; govorio je o stvarima u koje se uopšte nije razumeo, dopadljivije i s više lakoće nego kada priča o onima koje su mu mnogo bliže i važnije. Glavnu reč je vodila dama, a on se zadovoljavao pitanjima, pokretima glavom, potvrđivanjem i rečenicama s puno naglašenih pauza. Pomalo koketan način ćaskanja mlade dame oslobodio ga je njegovog uobičajenog načina govora koji je bio kitnjast, čak mu je uspelo i da se nasmeje kada je prosuo malo vina i da sve prihvati s lake i smešne strane. Njegova lukavo uvijena molba da gospođici posle obeda pročita jedan deo iz svoje omiljene knjige bila je ljupko odbijena.
„Tebe, dete, više ne boli glava?”, upitala je tetka Greta.
,,O ne, nimalo”, odgovorila je Berta poluglasno, ali i dalje je vrlo jadno izgledala.
„O, vi deco!”, naglas je razmišljala tetka, kojoj nije promakla ni Paulova uzrujanost i nesigurnost. Nešto je naslućivala, ali je odlučila da ovo dvoje ljudi ne uznemirava bez neizbežne potrebe, ali i da obrati punu pažnju kako bi mogla da spreči neugodnosti. Ovo je Paulu bio prvi
put, u to je bila sigurna. Još neko vreme i on će da preraste njenu brigu, a njegovi putevi će biti skriveni njenom pogledu! O, deco!
Napolju je postalo mračnije. Počela je kiša i padala neravnomerno pod udarcima vetra.
Oluja je još oklevala i grmelo je negde daleko.
„Plašite li se nepogode?”, upitao je gospodin Homburger svoju damu.
„Naprotiv, ne znam ništa lepše. Otići ćemo do paviljona u bašti i posmatrati. Hoćeš li sa mnom, Berta?”
„Ako to želiš, vrlo rado.”
,,A vi gospodine učitelju?”
„Divno, baš se radujem. Ove godine je ovo prva oluja, zar ne?”
Odmah posle obeda, ispod otvorenog kišobrana otišli su do najbližeg paviljona. Berta je ponela knjigu sa sobom. „Hoćeš li im se i ti pridružiti, Paule?”, ohrabrivala ga je tetka.
„Hvala ne, morao bih da vežbam.” U haosu osećanja koja su ga mučila otišao je u sobu u kojoj je bio klavir. Još nije ni počeo da svira, a nije znao ni šta bi počeo, a u sobu je ušao otac.
„Mladiću, zar ne bi mogao da se premestiš u neku drugu sobu? Lepo je od tebe što želiš da vežbaš, ali sve u svoje vreme, mi stariji bismo kod ovakve omorine pokušali malo da odspavamo. Doviđenja, dečko!”
Dečak je izašao kroz trpezariju, preko hodnika i stigao do ulaza. Upravo je uspeo da ugleda ostale kako ulaze u paviljon. Kada je iza sebe začuo tihe tetkine korake, brzo je izašao iz kuće i žurno se udaljio, pognute glave i s rukama u džepovima. Grmljavina je učestala, a prva svetlost munje drhtavo je cepala natmureno crnilo. Prkosno je trpeo kišu koja mu je natapala odeću. Još uvek ne okrepljujući, lelujavi vazduh ga je ugrejao, pa je obe ruke podigao u susret teškim kapima kiše. Ostali su zadovoljno sedeli jedan pored drugog u paviljonu, smejali se, brbljali, a na njega niko nije ni pomislio. Nešto ga je vuklo tamo ka njima, ali njegov ponos je prevagnuo; nije hteo da pođe s njima, pa sada neće ni trčati za njima. Tusnelda ga uopšte nije pozvala. Bertu i gospodina Homburga jeste, ali njega ne. Zašto njega nije pozvala?
Potpuno mokar, ne pazeći kuda vodi staza, stigao je do baštenske kućice. Munje su sada skoro bez pauze krstarile nebom uzduž i popreko u fantastičnim vratolomnim linijama, a kiša je šumila još jače. Ispod drvenih stepenica baštenske šupe nešto je krenulo i odatle se uz prigušeno režanje pojavio veliki pas. Kada je prepoznao Paula, prišao mu je, radosno se umiljavajući. U iznenadnoj provali nežnosti, Paul ga je obgrlio oko vrata, privukao nazad u tamniji ugao stepeništa, pričao mu i mazio ga tako šćućuren, ni sam više ne znajući koliko dugo.
U paviljonu je gospodin Homburger pomerio gvozdeni baštenski sto do zadnjeg zida, na kome su bili nacrtani motivi italijanske morske obale. Vesele boje sa slike, plava, bela i roze, nisu se uklapale u kišno sivilo i uprkos omorini izgledalo je kao da se smrzavaju.
„Imate loše vreme za posetu Erlenhofu”, rekao je gospodin Homburger.
„Zašto? Mislim da je nevreme veličanstveno.”
„I vi takođe, gospođice Berta?”
„O, da, meni se veoma dopada.”
Bio je besan što je mala pošla s njima. Upravo sada, kada je počeo da se s lepom Tusneldom bolje sporazumeva.
,,A sutra ćete stvarno otputovati?”
„Zašto to kažete tako tragično?”
„To me rastužuje.”
„Odista?”

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:03 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


„Ali, milostiva gospođice...”
Kiša je dobovala po tankom krovu i navirala u žestokim talasima iz cevi za odvod.
„Znate, gospodine, vi imate kao učenika jednog veoma dragog mladića. Mora da vam pričinjava zadovoljstvo podučavati nekog takvog.”
„Mislite li to ozbiljno?”
„Naravno. On je divan mladić - zar ne, Berta?” ,,O, ja ne znam, skoro da ga i ne viđam.”
„Zar ti se ne dopada?”
„Da, sviđa mi se. O, da.”
„Šta predstavlja u stvari ova slika na zidu, gospodine Homburger? Izgleda kao rivijera.”
Paul je posle dva sata, potpuno mokar i mrtav umoran, ušao u kuću, okupao se hladnom vodom i presvukao se. Čekao je da se ono troje vrate u kuću, a kada su stigli i kada je u hodniku čuo Tusneldin glas, oduzeo se od straha i dobio lupanje srca. A onda je odmah uradio nešto za šta malopre nije verovao da ima hrabrosti.
Kada se gospođica popela stepenicama, sačekao je na vrhu, izašao pred nju i predao joj buket ruža. Bile su to divlje ruže puzavice, koje je isekao napolju po kiši.
„Da li je to za mene?”, upitala je Tusnelda.
„Da, za vas.”
„Čime sam ja to zaslužila? Ja sam se već uplašila da me ne podnosite.”
,,Oh, vi se samo šalite.”
„Zasigurno ne, dragi Paule. Zahvaljujem vam na divnom cveću. Divlje ruže, zar ne?”
„Ruže puzavice.”
„Kasnije ću se jednom od njih zakititi.” A onda je otišla u svoju sobu.
Uveče su ovoga puta ostali u sali. Već je osvežilo, a napolju je još kapalo sa ispranih i blistavih grana. Imali su u planu malo muziciranja, ali je profesor više voleo da provede par sati u razgovoru s Abderegom. Svi su se udobno smestili u velikoj prosroriji, gospoda su pušila, a mladi su pred sobom imali bokale s limunadom.
Tetka je s Bertom razgledala album i pričala joj stare događaje. Tusnelda je bila raspoložena i mnogo se smejala. Učitelja je prilično uznemirio dugačak razgovor bez rezultata koji su vodili u paviljonu, ponovo je bio nervozan i trzao mišiće na licu. To što ona sada tako s dečačićem Paulom koketira smatrao je neukusnim i tražio je podesnu formu da joj to kaže.
Paul je bio najživahniji od svih. To što je Tusnelda nosila njegovu ružu za pojasom i što mu je rekla „dragi Paul” opilo ga je kao vino. Šalio se, pričao pričice, goreli su mu obrazi i nije skidao pogled s dame koja mu je graciozno dozvolila da joj se udvara. Pri tome je iz dubine svoje duše bez prestanka slušao: „Ona odlazi sutra! Ona odlazi sutra!” I što je glas bio jači i bolniji, to se čežnjivije i grčevitije hvatao za ovaj divni trenutak i toliko mu se radovao. Gospodin Abdereg, koji je u trenutku čuo priče preko stola, uz smeh je dobacio: „Paule, rano si počeo.”
To ga nije pomelo. Za trenutak ga je obuzela čudna želja da izađe napolje, osloni glavu na okvir od vrata i da jeca. Ali ne, ne!
Za to vreme Berta je s tetkom prešla na „ti” i bila zahvalna na njenoj zaštiti. Pritiskalo ju je to što Paul samo nju ne primećuje. što joj čitav dan nije uputio ni jednu jedinu reč, pa se umorna i nesrećna prepustila divnim nežnostima tetka Grete.
Oba stara gospodina su hrabrili jedan drugog u oživljavanju uspomena i nisu primetili da se u mladiću pored njih kovitlaju i bore žestoke strasti.
Gospodinu Homburgeru je bilo sve teže. Da je tu i tamo u razgovor pomalo ubacivao orrovne strelice skoro da i nije primećeno, i što je više u njemu rasla gorčina i što se više protivio, utoliko mu je manje polazilo za rukom da pronađe odgovarajuće reči. Paulovo ponašanje je smatrao detinjastim, a gospođicino reagovanje na to neoprostivim. Najradije bi im poželeo laku noć i napustio ih. Ali to bi izgledalo kao priznanje da je ispucao svoju municiju i da je nesposoban za borbu. Radije će ostati tu i prkositi. I ma koliko mu je njeno večerašnje vragolasto,
igri naklonjeno biće bilo neprijatno, ipak nije mogao da skine pogled s njenih mekih pokreta i malo zarumenjenog lica.
Tusnelda ga je posmatrala i uopšte se nije trudila da sakrije zadovoljstvo koje je osećala zbog Paulove usplamtele strasti, pogotovo kada je primetila da to učitelja ljuti. A ovaj, koji ni u kom pogledu nije bio čovek obdaren snagom, polako je osetio da se njegova srdžba pretvara u rezignaciju, kojom su svi njegovi ljubavni pokušaji završeni. O, bio je dovoljno umešan da se čak i u razočaranju, bolu i usamljenosti može potpuno, skrivenim zanosom naslađivati. Iako drhtavih usana, ipak je uživao; iako neshvaćen i prezren, bio je ipak junak na sceni, bio je žrtva neme tragedije, s osmehom i nožem u srcu.
Razišli su se veoma kasno. Kada je Paul ušao u svoju hladnu spavaću sobu, kroz otvoreni prozor je ugledao spokojno nebo, prekriveno nepokretnim mlečnobelim paperjastim oblacima; kroz njihovu tanku koprenu probijala se mesečeva svetlost, uzbudljiva i jaka, i hiljadu puta se ogledala u mokrom lišću drveća u parku. Daleko iznad brda, nedaleko od tamnog horizonta, svetleo je kao neko ostrvo uzani i dugački komadić čistog neba, vlažan i blag, a u njemu jedna jedina bleda zvezda.
Dečak je još dugo stajao na prozoru, ali nije video ništa osim belih oblaka, a u sebi je osećao svež, ohlađen vazduh, potmule tonove hučanja udaljene oluje, i udisao blagi vazduh nekog drugog sveta. Pognut, gledao je kroz prozor, ali nije video ništa, kao da je zaslepljen, a pred njim se prostirala neizvesna i moćna zemlja života i strasti, drhtava od vrelih oluja i zasenčena tamnim sparnim oblacima.
Tetka je poslednja otišla na spavanje. Pažljivo je proverila vrata i prostorije, pregledala svetiljke, provirila u mračnu kuhinju i tek onda se popela stepenicama u svoju sobu, upalila sveću i sela u staromodnu fotelju. Znala je kako stoji stvar s dečakom i u sebi se radovala što gosti sutra odlaze. Iako je sve teklo u najboljem redu, znala je da će joj dečakova duša izmaći i bilo joj je potpuno jasno da će biti sve veća zagonetka, i sa zebnjom je posmatrala njegove prve dečačke ljubavne korake, od kojih je ona u svoje vreme samo malo i skoro samo gorčinu osetila. Onda je pomislila na Bertu, uzdahnula, malo se nasmejala, a onda dugo u fioci tražila nekakav oproštajni poklon za devojčicu. A onda se odjednom zaprepastila kada je videla koliko je kasno.
Nad uspavanom kućom i tamnim vrtom mirno su stajali mlečnobeli, tanki, prozirni oblaci, nebesko ostrvce na horizontu naraslo je u dugačko, čisto, tamno i jasno polje, gizdavo nakićeno blistavim zvezdama, a preko najdaljih brda izvukla se blaga, tanka srebrna linija, koja ih je odvajala od neba. U bašti je osveženo drveće disalo duboko i odmaralo se. Na stazi u parku mešala se tanka nestvarna senka oblaka s crnom okruglom senkom crvene bukve. Blagi vazduh, još uvek pun vlage, lagano je isparavao put potpuno jasnog neba. Male vodene lokve su na placu sa šljunkom i na kolskom putu bleskale zlatnom bojom ili se presijavale nežnoplavo. Uz škripanje, kola su stigla pred kuću. Učitelj se više puta duboko poklonio, tetka se srdačno pozdravljala i svima stisla još jednom ruku, služavke su u pozadini iz hodnika posmatrale odlazak.
Paul je u kolima sedeo preko puta Tusnelde i pravio se raspoložen. Hvalio je lepo vreme, veličao dragocene izlete u planine i usisavao požudno svaku reč i svaki osmeh lepe gospođice. Rano tog jutra se s grižom savesti odšunjao do bašte i u brižno odgajanoj omiljenoj leji svog oca ubrao dražesnu poluotvorenu ružu mesečarku. Umotao ju je u svileni papir, sakrio u unutrašnji džep na grudima i stalno se plašio da je ne prignječi. Takođe je strahovao od mogućnosti da mu otac to sazna.
Mala Berta je bila potpuno mirna i držala je pred licem grančicu procvetalog jasmina, koju joj je tetka dala na polasku. U suštini se potpuno radovala odlasku.
„Želite li da vam jednom pošaljem pisamce?”, upitala je veselo Tusnelda.
„O, da, nemojte zaboraviti. To će bin divno.”
A onda je nastavio: ,,A onda ga i vi morate potpisati, gospođice Berta.” Bila je malo iznenađena, ali je potvrdila.
,,U redu, nadam se da ćemo se toga setiti”, rekla je Tusnelda.
„Ja ću te podsetiti”, kazala je Berta.
Utom su već stigli na železničku stanicu. Voz je trebalo da stigne tek kroz četvrt sata. Tih četvrt sata Paul je osećao kao neprocenjivi milosni dar. Ali sve se čudno odvijalo; otkada su izašli iz kola i šetali tamo-amo po stanici, više nije mogao da izusti ni reč, niti da kaže išta veselo. Iznenada je bio potišten, skučenih misli, često je pogledao na sat i osluškivao da li voz već dolazi. U poslednjem trenutku je izvukao ružu iz džepa i na stepenicama vagona gurnuo je gospođici u ruku. Veselo ga je pozdravila i ušla u vagon. Voz je krenuo i otišao i sve se završilo.
Naježio se od pomisli na vožnju do kuće zajedno sa ocem i, kada je ovaj već ušao u kola, Paul je zastao i rekao: „Meni bi u stvari pričinjavalo zadovoljstvo da se pešice vratim kući.”
„Imaš neki teret na duši, dečkiću?”
„O, ne, oče, izaći ću ja s time na kraj.”
Gospodin Abdereg je veselo mahnuo i odvezao se.
„Treba samo to da proguta”, mrmljao je za sebe, „ubiti ga neće.” Posle više godina, sada se prvi put setio svoje prve ljubavne avanture i začudio se kako sve tako tačno pamti. A sada je već došao red na njegovog dečaka. Ali dopalo mu se što je dečko ukrao ružu. Video ga je. Kod kuće je na trenutak zastao u dnevnoj sobi, pred ormanom s knjigama. Izvukao je knjigu Jadi mladoga Vertera i stavio je u džep, a onda je odmah ponovo izvadio, malo prelistavao, počeo da zviždi neku pesmicu i vratio knjižicu na mesto.
Za to vreme, Paul je koračao vrelim kolskim putem ka kući i trudio se da sliku lepe Tusnelde uvek ima pred sobom. Tek kada se vreo i malaksao dokopao parka, širom je otvorio oči i razmišljao o tome šta bi sada trebalo da radi. Odjednom mu je sevnulo i sećanje ga je neodoljivo odvuklo do žalosne vrbe. Sa žarkom željom, žestoko uzbuđen, potražio je drvo, uvukao se kroz zavesu od grana, seo na isto mesto na klupi gde je juče sedeo pored Tusnelde i gde je stavila svoju ruku na njegovu. Zatvorio je oči, ruku stavio na klupu i osetio još jedanput unutrašnju buru koja ga je juče ščepala, opila i kinjila. Plamenovi su palacali oko njega, more je šumilo, a vrele bujice su podrhtavale na šuštećim, purpurnim krilima, i odlazile dalje.
Paul nije sedeo dugo na klupi kad su se začuli koraci i neko se provukao. Zbunjeno je pogledao, otrgnut od svojih snova, a pred njim se stvorio gospodin Homburger. „Ah, vi ste tu, Paule? Već dugo?”
„Ne, bio sam na železničkoj stanici i peške sam se vratio.”
„I sada tako melanholični sedite ovde.”
„Ne, nisam turoban.”
„Dobro onda. Ja sam vas doduše gledao i mnogo življeg.” Paul nije ništa odgovorio. „Trudili ste se mnogo oko dama.”
„Tako vam se čini?”
„Posebno oko jedne. Ja bih pre pomislio da ćete prednost dati mladoj gospođici.”
„Tom devojčurku? Hram.”
„Tačno, tom devojčurku.”
Učitelj se neprijatno iskezio i bez ijedne izgovorene reči okrenuo se i otišao sredinom
livade.
U podne je za vreme obeda bilo veoma tiho.
„Izgleda da smo svi pomalo umorni”, kroz smeh je izgovorio gospodin Abdereg, ,,i ti,
Paule, takođe. A vi, gospodine Homburgere? Međutim, to je bila prijatna promena, zar ne?”
„Naravno, gospodine Abdereže.”
,,S gospođicama ste se veoma dobro zabavljali? Vi ste u to dobro upućeni.”
„O tome bi mogao Paul da vas izvesti. Ja sam nažalost imao to zadovoljstvo samo na trenutak.”
„Šta ti na ovo kažeš, Paule?”
„Ja? A o kome vi to govorite?”
„O gospođici Tusneldi, ako nemaš ništa protiv. A nekako mi se činiš rasejan...”
„Ah, što bi se mladić toliko mnogo bavio damama”, dobacila je tetka.
Ponovo je postalo vrelo. Prostor ispred kuće isijavao je toplotu, a na ulici su se i poslednje kapi kiše osušile. Na svojoj sunčanoj livadi stajala je stara crvena bukva, prelivena toplim vazduhom, a na jednoj njenoj debeloj grani sedeo je
Paul Abdereg, naslonjen na stablo, potpuno prekriven crvenkastom tamnom senkom lišća. To je bilo staro omiljeno dečakovo mesto, gde je bio siguran od svakog iznenađenja. Tu, na bukovoj grani, u jesen tri godine ranije tajno je čitao Razbojnika, tu je prvi put popušio pola cigare i tu je nekada napisao podrugljivu pesmicu o svom ranijem kućnom učitelju, koja je strašno naljutila njegovu tetku. Razmišljao je o toj i drugim ludorijama s nekakvim nadmoćnim, popustljivim osećanjem, kao da se to dogodilo pre mnogo, mnogo vremena. Detinjarije, detinjarije!
Duboko je uzdahnuo, uspravio se, oprezno je sišao, izvadio džepni nožić i počeo da urezuje na stablu. Hteo je da ureže srce, a u njemu slovo T, i odlučio je da to uradi lepo i precizno, pa makar mu za to trebalo više dana.
Još iste večeri je otišao u baštu da naoštri nož. Sam je okretao brusni točak. Na povratku je neko vreme sedeo u starom čamcu, lupkao rukom po vodi i pokušavao da se prised melodije pesme koju je juče odavde slušao. Nebo je već bilo dopola prekriveno oblacima i izgledalo je da će preko noći ponovo biti oluje.
(1905)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:04 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



PRONALAZAČ


Moj prijatelj Konstantin Silbernagel je bio u dobrim odnosima sa svim gospođicama u komšiluku, ali devojku nije imao. Kada bi ugledao neku koja stoji ili nekud ide, poslužio bi se ljubaznim pozdravom, nekom šalom, prijateljskim i poverljivim zadirkivanjima, one bi zastale, gledale za njim i uživale; mogao je da ima svaku od njih. Ali on to nije hteo. Kad god bi u radionici bilo priče o devojkama ili ljubavnim događajima, on bi samo slegnuo ramenima, a kada bi ga neko od nas drugara upitao za mišljenje, smeškao se i odgovarao:
„Samo napred, samo napred, vi žutokljunci. Doživeću da se svi redom oženite.”
„A zašto da ne”, dobacivali bi poneki, „zar je ženidba takva nesreća?”
„Možeš da probaš. Ali ja ne. Ja ne!”
Često smo mu se zbog toga smejali, naročito zato što nije bio ženomrzac. Devojku stvarno nije imao, ali protiv prolaznog, kratkog ašikovanja, laganog zagrljaja ili na brzinu ukradenog poljupca Silbernagel nije imao ništa. Pretpostavljali smo da on negde daleko ima neku devojku i da će ipak biti prvi koji će se oženiti. Zarađivao je dobro i mogao je da postane majstor kad god poželi, a takođe se zuckalo da ima debelu ušteđevinu. Sve u svemu, Konstantin je bio čovek koji se svima dopadao. Nikada nije dopuštao da primetimo koliko je veštiji i koliko više razume od nas; ako neko zatraži savet, on rado pomogne i prihvati se posla. Inače, bio je kao dete, rado i brzo počne da se smeje, lako ga je bilo ganuti, lako ga je bilo oneraspoložiti, ali je bio bezazlen i ja nikada nisam video da je nekog učenika udario ili se nepravedno izvikao.
Tada sam još verovao da u mašinskoj radionici mogu da uradim pravu stvar, pa sam se sve više vezivao za Silbernagela, jer je u obdarenosti i iskustvu daleko prevazilazio ostale drugove. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi, tako lako, zadovoljno i bez greške. Sve mu je išlo od ruke. Uvek je radio fine poslove kod kojih ne može da se spava i dremucka, gde mora da se obrati sva pažnja, i nikada nije pokvario nijedan komad. Veliko zadovoljstvo mu je pričinjavalo montiranje novih mašina; nove konstrukcije koje do tada nije nikada radio sklapao je i pokretao kao u dečijoj igri, a pri tome je izgledao tako plemenito i posebno da sam tada prvi put shvatio pravo značenje izreke da duh vlada materijom i da je volja jača od mrtve mase.
Postepeno sam otkrio da se moj drug Konstantin ne zadovoljava samo postojećim zanatskim poslovima. Primetio sam da on ponekad vikendom jednostavno nestane, nigde ga nema, i uskoro sam otkrio da se tada nalazi u svom iznajmljenom sobičku, sedi i crta. U početku sam mislio da ne želi da mu zarđaju veštine iz večernje škole, ali sam jednom otišao kod njega i slučajno video da radi na rešavanju nekakve konstrukcije, a kada sam dalje o tome zapitkivao, izvukao sam od njega da radi na jednom pronalasku. Od kada sam to saznao, imali smo prisan prijateljski odnos, i posle kraćeg vremena znao sam za sve njegove tajne. Do tada je konstruisao dve mašine, od kojih je jedna bila još na papiru, a od druge je već napravljen model. Bilo mi je zadovoljstvo gledati njegove crteže, izvedene besprekorno, čisto i precizno.
Moje večernje druženje s Konstantinom pretrpelo je prekid kada sam u jesen upoznao France Brodbek i s njom započeo vezu. Tada sam počeo ponovo mnogo da pišem, što sam posle škole latinskog zanemario, a slatka, lakomislena devojka koštala me je vrše nego što je možda vredela, mada sam iz te veze izašao i s jednim plavim okom.
Jedne večeri, posle dužeg odsustva, došao sam ponovo u Konstantinovu sobu na mansardi i pozdravio ga sa „pomozi bože”. Gledao me je zamišljeno, a onda me tako temeljno ribao zbog događaja s devojkom da sam skoro hteo da ga napustim. Ali ipak sam ostao tu, jer su u njegovom ljutitom govoru bile činjenice koje su mojoj mladićkoj sujeti veoma laskale.
„Ti si isuviše dobar za tu ženu”, rekao je, „i uopšte, isuviše vredan za vezu sa ženama. Ukoliko to ne shvatiš, nećeš postati veliki mehaničar. Ali ima u tebi nešto što tek treba da izađe na videlo, ukoliko ti to pre toga ne upropastiš svojim ljubavnim doživljajima.”
Onda sam ga upitao zašto je u stvari toliko gnevan na priče o ljubavi, na ženidbu. Gledao me je neko vreme ozbiljno, a onda počeo:
„Mogu odmah da ti kažem. To baš i nije za priču, to je samo jedno iskustvo ili epizoda, svejedno kako se zove. Ali ti ćeš razumeti ako pažljivo slušaš. Naime, jednom sam bio sasvim blizu ženidbe, i od tada mi je svega toga dosta. Može da se oženi ko god hoće, ali ja ne. Ja ne! Razumeš?
„U gradu Kamštatu sam proveo dve godine. Radio sam u livnici, u jednom sređenom pogonu, gde je moglo mnogo da se nauči. Kratko pre toga konstruisao sam mašinicu za obradu drveta, izradu čepova i sličnog, veoma elegantnu, ali ne naročito praktičnu. Zahtevala je mnogo snage, tako da sam ipak celu spravu rasturio. Onda sam poželeo da još nešto valjano naučim i to sam i radio, a posle par meseci sam počeo ponovo; odlučih - malu veš-mašinu ću uraditi dobro! Stanovao sam kod ložačeve udovice, na maloj mansardi, i tu bih svake večeri sedeo, crtao i računao. To je bio divan period. Dragi bože, šta čovek inače ima od života nego da nešto stvori u svojoj glavi i podari svetu?
,,U istoj kući je stanovala i švalja. Zvala se Lena Kolderfinger, imala je lepu figuru, nije bila baš visoka, ali je bila skladno građena i prijatna. Naravno, brzo smo se upoznali, i kako je to u prirodi mladih bića da se osećaju prijatno u društvu devojaka, osmehivao sam joj se, ponekad joj rekao nešto zabavno, smejali smo se zajedno i uskoro smo postali dobri poznanici i imali prijatan odnos. Pošto je bila pristojna devojka i nije ništa nepristojno dozvoljavala, još čvršće smo se vezali jedno za drugo. Petkom uveče smo odlazili u šetnje, nedeljom u selo, u gostionicu ili na ples. Jednom, kod kišnog vremena, došla je u moj sobičak; pokazao sam joj skice veš-mašine i sve joj objasnio, jer ona naravno o tome nije imala pojma. Usred živog objašnjavanja i pokazivanja odjednom sam primetio da ona od dosade zeva, da uopšte ne gleda u moje crteže već ispod stola u svoje čizme. Odmah sam prekinuo, skupio crteže i strpao ih u fioku, a da ona to uopšte nije primetila već je odmah počela sa zadirkivanjem i poljupcima.
„Kasnije sam razmišljao: a zašto bi se devojka bavila mojim crtežima ako ništa od toga ne razume, zar ne? Zaključio sam da previše zahtevam. Tako je to prošlo bez posledica, sve je bilo u najboljem redu. Ona me je volela i nije dugo potrajalo, a počeli smo da pričamo o venčanju. Moji izgledi nisu bili tako loši, mogao sam uskoro da postanem nadzornik, Lena je imala pristojan miraz i još plus par stotina ušteđenih maraka. I kada smo to jedno drugom rekli i sve ozbiljnije mislili o venčanju, ona je postajala sve nežnija, a ja nisam imao ništa drugo u glavi osim zaljubljenosti.
„Naravno, moju spravu nisam ni u crtežu završio, jer sam sve vreme provodio s Lenom, a glava mi je bila ispunjena samo stvarima u vezi sa ženidbom. Bilo je stvarno lepo i ja sam baš bio srećan, kako i pristoji jednom mladoženji. Tražio sam da mi se pošalju isprave iz mesta rođenja, i konačno, čekali smo samo moje unapređenje na poslu; na šta nije trebalo još dugo čekati, možda samo četiri ili šest nedelja.
„Do tada je sve bilo u najboljem redu. Sve do otvaranja izložbe. O, svete zvezdane tajne. Bila je to izložba zanatstva, prilično mala i otvorena u nedelju. Od fabrike sam dobio jednu ulaznicu, a drugu, za Lenu, sam dokupio. Dobili smo popust. Bio je to veliki rusvaj, možeš samo da zamisliš. Muzika, predstave, galama, puno ljudi, Leni sam kupio suncobran od nekog svilenog materijala u svim mogućim bojama i tako smo šetali unaokolo i bili veoma zadovoljni. Napolju je svirao vojni orkestar iz Ludvigsburga, vreme je bilo divno i sve je bilo puno. Kasnije sam čuo da su napravili gubitak, ali u to nisam mogao da poverujem. Išli smo svuda, zagledali svaku
stvarčicu, a Lena je svaki put negde zastajala, ali i ja. A onda smo došli do mašina. Kako sam ih ugledao, palo mi je na pamet da se već mnogo nedelja nisam ni setio moje veš-mašine. Odjednom me je tako strašno zabolelo da sam istoga trenutka poželeo da otrčim do kuće. Ne može se opisati koliko me je ovo onespokojilo.
'Dođi, pusti te dosadne mašine', rekla je Lena i pokušala da me odvuče.
„I dok me je tako vukla za ruku, shvatio sam da treba da se stidim, jer me ona odvlači od svega što mi je ranije bilo važno i drago. Kao u snu, ali potpuno jasno sam primetio: ili ćeš se oženiti i propasti, ili ćeš se ponovo baviti svojom veš-mašinom. Tada sam rekao Leni da želim još neko vreme da ostanem u hali s mašinama. Ona je gunđala i onda sama otišla dalje.
„Da, tako je to bilo. Uveče sam pomamno radio na svojim crtežima, u ponedeljak ujutru dao otkaz u fabrici, a četrnaest dana iza toga sam već bio veoma daleko. I sada radim na mašinama, jednu već imam u glavi, a ovu ću sigurno patentirati, tako sigurno kao što se zovem Silbernagel.”
(1905)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:04 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


PRVA AVANTURA


Čudno kako se neki doživljaj otuđi, postane dalek i izmakne iz sećanja! Čitave godine, sa hiljade sećanja, mogu da se izgube. Gledao sam kako deca idu u školu i nisam pomislio na svoje đačko doba, gledao sam gimnazijalce i skoro da nisam bio siguran da sam i ja to jednom bio. Posmatrao sam konstruktore mašina u njihovim radionicama, nestalno mnoštvo u kancelarijama, a potpuno sam zaboravio da sam i ja nekada činio isto, nosio plavu bluzu i kaput s uglačanim podlakticama. U knjižarama sam nailazio na čudnovate knjižice pesama osamnaestogodišnjaka, izdate od izdavača Pirsona iz Drezdena, i nikada nisam pomislio na to da sam nekada i ja pisao slične stihove i od tih istih lovaca na pisce bio prevaren.
Sve dok se jednom u šetnji, u vozu ili noćnim satima bez sna, celokupan zaboravljeni deo života ne pojavi, bleštavo osvetljen i kao na pozornici, sa svim pojedinostima, sitnicama, sa svim imenima i mestima, zvukovima i mirisima. To se meni dogodilo prethodne noći. U sećanje mi se vratio doživljaj za koji sam svojevremeno bio siguran da ga neću nikada zaboraviti, a na koji godinama nisam ni pomislio. Baš kao što čovek zagubi neku knjigu ili džepni nožić, primeti da ih nema, a onda na njih zaboravi, sve dok ih jednog dana ne ugleda u nekoj fioci među ostalim sitnicama i dok ponovo ne postanu njegove.
Imao sam osamnaest godina i to je bio kraj mog šegrtovanja u mašinskoj radionici. Shvatio sam da u ovoj struci neću daleko napredovati i odlučio da ponovo promenim zanimanje. Dok sam tražio priliku da o tome obavestim oca, ostao sam još u pogonu i radio delimično nerado, a delimično radosno, kao neko ko je već dao otkaz i zna da su mu svi putevi otvoreni.
Tada smo imali i jednog volontera u radionici, čiji se ugled sastojao u tome što je bio rođak bogate dame iz susednog gradića. Dama je bila mlada udovica fabrikama, stanovala je u maloj vili, imala elegantna kola i konja za jahanje, važila za nadmenu i ekscentričnu, zato što nije sedela u kafeima već je umesto toga jahala, pecala, gajila lale i držala bernandinca. O njoj se govorilo iz zavisti, sa zlobom i ogorčenjem, posebno zato što se znalo da je u Minhenu i Štutgartu, gde je inače često odlazila, bila vrlo društvena.
Od kada je njen sestrić ili rođak počeo da volontira kod nas, tri puta je dolazila u radionicu, pozdravila ga i razgledala naše mašine. Svaki put je izgledala raskošno i ostavljala dubok utisak na mene kada je u prefinjenoj toaleti, radoznalih očiju i sa zanimljivim pitanjima prolazila kroz garavu radionicu, visoka svetlokosa žena, s licem tako svežim i naivnim kao da je neka devojčica. Stajali smo unaokolo u svojim od ulja zamazanim bluzama, crnih ruku i lica, i imali osećaj da nas je posetila princeza. A posle posete smo svaki put primećivali da to baš i ne odgovara našem socijaldemokratskom stavu.
Jednoga dana, u pauzi za užinu prišao mi je volonter i rekao: „Hoćeš li u nedelju sa mnom kod moje tetke? Pozvala te je.”
„Pozvala me? Ne izvodi sa mnom glupe šale ili ću ti zabiti nos u valov sa vodom.” Ali to je bila istina. Pozvala me je da dođem u nedelju uveče. Vozom u deset se možemo vratiti kući, a ukoliko se duže zadržimo, vratiće nas kolima.
Imati kontakt s vlasnicom luksuznih kola, gazdaricom koja ima poslužitelja, dve sluškinje, kočijaša i baštovana, bilo je po mom tadašnjem pogledu na svet jednostavno bezbožno, ali to mi je palo na pamet tek kada sam već pristao na posetu i zapitao se da li je moje žuto nedeljno odelo dovoljno dobro.
Do subote sam bio veoma napet i radostan. A onda me je uhvatio strah. Šta treba tamo da kažem, kako da se ponašam, kako s njom da razgovaram? Moje odelo, na koje sam bio tako
ponosan, odjednom je postalo izgužvano i flekavo, a kragna iskrzana po ivicama. Osim toga, šešir mi je bio star i izlizan, a ni s moja tri najvrednija komada - par šnala na plitkim cipelama, polusvilena crvena kravata i cvikeri s niklovanim okvirom - nisam bio zadovoljan.
U nedelju uveče sam s volonterom pošao peške do Setlingena, bolestan od uzbuđenja i zbunjenosti. Ugledali smo vilu i zastali pred rešetkama, ispred borova i čempresa, dok se zvuk zvona na vratima mešao s lavežom pasa. Sluga nas je pustio unutra ne izgovorivši ni reč, ophodio se s nama potcenjivački i uopšte se nije potrudio da me zaštiti od ogromnog bernandinca koji je skakao na mene. Sa strahom sam gledao u svoje ruke, koje mesecima nisu bile tako brižljivo oprane. Prethodne večeri sam ih pola sata prao petrolejom i mekim sapunom.
Sama nas je primila u salonu, obučena u jednostavnu, svetloplavu haljinu. Pružila je obojici ruku, zamolila nas da zauzmemo mesta, večera će odmah biti spremna.
„Vi ste kratkovidi?”, upitala me je.
„Da, nešto malo...”
„Naočare vam ne stoje nimalo lepo, znate li to?” Odmah sam ih sklopio, stavio u džep i napravio prkosno lice. ,,A 'soci' ste, takođe?”, pitala je dalje. „Mislite socijaldemokrata? Da, naravno.” ,,A zašto, pobogu?”
„Iz ubeđenja.”
„Ah, tako. Ali kravata je veoma lepa. A sada ćemo jesti. Valjda ste došli gladni?”
U susednoj sobi su bila postavljena tri pribora. Sa izuzetkom tri vrste čaša, suprotno mojim očekivanjima, nije bilo ničega što bi moglo da me dovede u nepriliku. Supa od mozga, pečenica, povrće, salata i kolač su bile jasne stvari, znao sam kako se jedu a da ne zapadnem u teškoće. Vino je domaćica sama sipala. Za vreme obeda, razgovarala je skoro isključivo s volonterom. A od dobrog jela, uz vino koje mi je prijalo, osećao sam se ugodno i odvažno.
Posle večere, vinske čaše su nam donete u salon, a kada mi je ponuđena cigara i na moje zaprepašćenje upaljena crvenom i zlatnom svećom, moje zadovoljstvo je preraslo u uživanje. Odvažio sam se da gledam u damu. A ona je bila tako prefinjena i lepa da sam se osetio ponosno prenet na prostranstva plemenitog sveta o kome sam imao čežnjivo nesigurnu predstavu iz romana i feljtona.
Započeli smo živahan razgovor, a ja sam se osmelio da kažem da njenu primedbu o socijaldemokratu! i crvenoj kravati primam kao šalu.
„Potpuno ste u pravu”, rekla je uz osmeh, „samo vi ostanite kod svojih ubeđenja. Ali kravatu biste morali malo niže da vežete. Izgledate tako...”
Stala je pred mene, sagla se, dohvatila moju kravatu obema rukama i povlačila je levo-desno. Pri tome sam sa silnim zaprepašćenjem osetio kako provlači dva prsta između dugmadi na mojoj košulji i lagano mi dodiruje grudi. Pošto sam je užasnuto pogledao, još jednom me je lagano pritisla s oba prsta i pri tome me nepomično gledala u oči.
O, gromovi i oluje, pomislio sam, a srce je počelo besomučno da mi lupa dok se ona malo izmakla i nastavila da mi doteruje kravatu. Onda me je ponovo pogledala, ozbiljno i značajno, i par puta lagano klimnula glavom.
„Možeš iz zadnje sobe da doneseš kutiju s igrama”, rekla je svom sestriću, koji je listao novine. „Budi tako dobar.”
On je otišao, a ona mi je prišla široko otvorenih očiju.
,,Oh, ti!”, rekla je tiho i meko. „Ti si mi tako mio.”
Onda se približila mom licu, a usne su nam se spojile, nemo i vrelo, pa ponovo, i još jednom. Zagrlio sam je i privukao sebi, tu veliku lepu damu, tako snažno da je verovatno zabolelo. Ali ona je još jednom potražila moja usta i dok me je ljubila, oči su joj bile vlažne i devičanski svetlucale.
Volonter se vratio s igrama, seli smo i sve troje bacali kockice. Ona je bila razgovorljiva, šalila se pri svakom bacanju, a ja nisam mogao da izustim nijednu reč i imao sam muke s disanjem. Ponekad bi spustila ruku ispod stola i igrala se mojom, ili bi je položila na moje koleno.
Oko deset sati, volonter je izjavio da je vreme da nas dvojica krenemo kući.
„Zar i vi već idete?”, upitala me je smešeći se.
Nisam imao iskustva u ljubavnim stvarima, pa sam promucao: „Da, vreme je da krenemo.” I ustao.
„Pa, kada je tako...”, dodala je, a volonter je ustao i krenuo. Pratio sam ga ka vratima, ali upravo kada sam bio na pragu, ona me je povukla za ruku i privila se uz mene. U hodu mi je šaputala: „Budi razuman, budi razuman!” Ni to nisam shvatio.
Oprostili smo se, a onda smo nas dvojica trčali do stanice. Kupili smo karte i volonter je ušao u voz. Ali meni sada nije bilo potrebno društvo. Popeo sam se samo na prvu stepenicu i, kada je voz zazviždao, iskočio sam i ostao na stanici. Bila je već tamna noć.
Ošamućen i neraspoložen išao sam putem ka njenoj kući, do bašte, ograde, kao neki provalnik. Ta otmena dama me voli. Preda mnom se otvorio raj, a kada sam u džepu slučajno napipao naočare, izvadio sam ih i bacio u šanac pored puta.
Sledeće nedelje, volonter je ponovo pozvan na ručak, ali ne i ja. Ona više nikada nije posetila našu radionicu.
Još tri dobra meseca iza toga, često sam odlazio u Setlingen, nedeljom ili kasno uveče, osluškivao na ogradi, obilazio oko bašte, čuo bernandince kako laju, gledao jele i čemprese kako se povijaju na vetru, viđao svetio u sobama i pomišljao: možda će me jednom ugledati; ona me voli. Jednom sam iza kuće začuo muziku klavira, nežnu i lelujavu. Naslonio sam se na zid i zaplakao.
Nikada više me poslužitelj nije uveo unutra ni štitio od nasrtljivih bernandinaca i nikada više njena ruka nije dodirnula moju, niti njene usne pritisle moje. Samo u snu mi se to dešavalo još nekoliko puta, samo u snu. U kasnu jesen napustio sam radionicu, zauvek odbacio plavu bluzu i otišao daleko, u jedan drugi grad.
(1905)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:05 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


ŽRTVA LJUBAVI


Tri godine sam radio kao pomoćnik u knjižari. U početku sam primao osamdeset maraka mesečno, onda devedeset, zatim devedeset pet, i bio sam srećan i ponosan što sam zarađujem svoj hleb i ne moram nikoga da molim za pfenig. Moja ambicija je bila da napredujem do antikvarnice. Tu se može među starim knjigama živeti kao bibliotekar, datirati prve štampane knjige i bakrorezi, a u dobrim antikvarnicama je bilo poslova koji su plaćani čak i dvesta pedeset, pa i više maraka. U stvari, do toga mi je put bio dugačak, trebalo je još raditi i raditi.
Među mojim kolegama je bilo veoma čudnih osobenjaka. Često mi se činilo da je knjižara azil za sve vrste ljudi koji su ispali iz koloseka. Paroh koji je prestao da veruje, propali večiti studenti, doktori filozofije bez nameštenja, urednici koji su postali neupotrebljivi, oficiri otpušteni iz službe, svi su oni stajali pored mene za prijemnim pultom. Neki su imali ženu i decu, kretali se unaokolo neutešni u iznošenoj odeći, drugi su živeli skoro udobno, a većina je u prvoj trećini meseca pirovala, a ostatak vremena se zadovoljavala pivom, sirom i razmetljivim razgovorima. Ali svi su iz svog blistavog doba zadržali lepe manire, vodili učene razgovore i bili ubeđeni da su samo zahvaljujući nečuvenom baksuzluku dopali na ovako skromno mesto.
Posebni ljudi, kao što sam rekao. Ali čoveka kao što je Kolumban Hus nisam još nikada video. Jednoga dana je kao prosjak došao u pisarnicu. Slučajno je mesto nižeg pisara bilo slobodno i on ga je sa zahvalnošću prihvatio i zadržao duže od godinu dana. U suštini, nije radio niti govorio ništa neobično i, spolja gledano, nije živeo ništa drugačije od ostalih sirotih nameštenika. Ali na njemu se videlo da nije uvek tako živeo. Mogao je imati nešto iznad pedeset i bio je visokog stasa kao kakav vojnik. Pokreti su mu bili otmeni i otvoreni, a imao je pogled, tada sam tako mislio, kakav mora da ima pesnik.
Dogodilo se da je Hus otišao sa mnom u gostionicu, jer je osetio da mu se u potaji divim i da sam ga zavoleo. Onda je promišljeno govorio o životu i dozvolio da platim i njegov račun. Jedne večeri u julu ispričao mi je ovo što sledi. Bio mi je rođendan i otišli smo na skromnu večeru, pili smo vino, a onda smo u toploj noći šetali alejom pored reke. Ispod poslednje lipe nalazila se gvozdena klupa, on je na nju seo, a ja sam se ispružio na travi. I tada je počeo da priča.
„Vi ste mladi jazavac i još ne znate ništa o životu na ovom svetu. A ja sam matora volina, inače vam ne bih ispričao ovo što ću sada reći. Ako ste pristojan čovek, zadržite ovo za sebe i ne brbljajte unaokolo o tome. Ali kako god hoćete.
„Kada me pogledate, vidite malog pisara s kvrgavim prstima i uflekanim pantalonama. Ako biste hteli da me ubijete, ne bih imao ništa protiv. U meni je manje-više sve već ubijeno. A ako vam kažem da je moj život bio olujni vetar i plamen, smejaćete se. Ali možda se i nećete smejati, mladi jazavče, ako vam stari čovek ispriča, u ovoj letnjoj noći, jednu bajku.
„Vi ste već bili zaljubljeni, zar ne? Nekoliko puta već, da li je tako? Da, da. Ali ipak još ne znate šta je ljubav. Ne znate, ja vam kažem. Možda ste nekad plakali cele noći? I celog meseca loše spavali? Možda ste pisali pesme i nekad o samoubistvu razmišljali? Da, to već znam. Ali to nije ljubav. Ljubav je nešto drugo.
„loš do pre deset godina sam bio veoma poštovan čovek i pripadao najboljem društvu. Bio sam činovnik uprave i rezervni oficir, imućan i nezavisan, držao jahaćeg konja, slugu, stanovao udobno i živeo zadovoljno. Loža u pozorištu, letnja putovanja, mala umetnička zbirka, jahaći sport i jedrenje, vesele momačke večeri s belim i crvenim bordoom i doručak uz šampanjac i šeri. Godinama sam na to bio naviknut, ali sam se tih stvari lako lišio. Šta u stvari znače jelo i piće, jahanje i vožnja, zar ne? Nešto malo filozofije i sve postaje izlišno i smešno. Društvo i dobar glas
i ljudi koji pred tobom skidaju šešir, sve to postaje nebitno ako je opredeljenje dobrodošlo.
„Hteli smo da pričamo o ljubavi? Pa šta je to ljubav? Umreti za voljenu ženu, do toga u ovo vreme dolazi retko. To je, doduše, bilo nešto najlepše. - Ne prekidajte me! Ja ne govorim o ljubavi udvoje, o poljupcima, spavanju jedno uz drugo i venčavanju. Govorim o ljubavi koja je postala jedini životni osećaj. Ona ostaje usamljena, iako je, kako se već kaže, uzvraćena. Sastoji se u tome da sve želje i sva sposobnost jednog čoveka svom žestinom streme ka jednom jedinom cilju i da je on radi sladostrašća spreman na svakakvu žrtvu. Taj način ispoljavanja ljubavi ne može biti srećan, ona će gored, patiti i uništiti se, ona je plamen koji ne može umreti pre nego što i poslednje ikako dostupno drvo bude istrošenoj
„O ženi koju sam voleo ne morate ništa da znate. Možda je bila čudesno lepa, a možda samo slatka. Možda genije, možda uopšte ne. Zašto je to važno, dragi bože! Bila je bezdan u koji sam hteo da upadnem, bila je božija ruka koja je jednog dana zahvatila moj ništavni život. Od toga dana taj beznačajni život je postao plemenit i dostojanstven, shvatate li, nije više bio život čoveka od položaja, već život Boga i deteta, pomahnitao i nepromišljen, goreo je i plamteo.
„Od tada, sve što mi je pre toga bilo važno postalo je ništavno i dosadno. Zanemarivao sam stvari koje nikada zanemario ne bih, služio sam se lukavstvom i preduzimao putovanja samo da za trenutak vidim osmeh te žene. Za nju sam bio spreman da uradim sve što ju je u tom trenutku veselilo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, razgovorljiv i tih, korektan i luckast, bogat i siromašan. Kada je primetila kako stoje stvari sa mnom, stavljala me je na bezbrojne probe. Pričinjavalo mi je zadovoljstvo da je služim, mogla je da izmišlja nemoguće, da poželi nezamislivo, a sve sam kao kakvu sitnicu ispunjavao. Qnda je shvatila da je volim više od bilo kog drugog čoveka i tada su nastala spokojna vremena u kojima me je razumela i prihvatila moju ljubav. Viđali smo se hiljadama puta, putovali smo zajedno, radili nemoguće, i oboje želeli da promenimo svet.
„Tada sam postao srećan, ona me je volela. I neko vreme sam stvarno bio srećan, možda. Moja namera nije bila da samo osvojim srce te žene. Ali, pošto sam neko vreme uživao u potpunoj sreći, više nisam morao da prinosim nikakvu žrtvu, pošto sam bez truda od nje dobijao osmeh, poljubac ili ljubavnu noć, počeo sam polako da bivam uznemiren. Nisam uopšte znao šta mi nedostaje, dosegao sam više nego što su moje najsmelije misli ikada priželjkivale. Ali bio sam nespokojan. Kao što rekoh, moja namera nije bila da je osvojim. Što se to dogodilo, bila je samo slučajnost. Moja sudbina je bila da patim zbog ljubavi. A kada sam počeo da osvajam ljubavnicu, da te patnje lečim i hladim, u meni je nastao neki nemir. Neko vreme sam uspevao da to odbijem od sebe, a onda, iznenada me je ponovo obuzelo. Uzeo sam odsustvo i krenuo na veliki put. Moj imetak je već tada bio značajno okrnjen, ali ko mari za to? Putovao sam, i posle godinu dana sam se vratio. Bilo je to čudnovato putovanje. Tek sto sam krenuo, ponovo je počela da gori pređašnja vatra. Što sam se više udaljavao i što sam duže bio odsutan, toliko bolnije se vraćala i obuzimala me žestoka strast, radovala me, putovao sam dalje, uporno, čitavu godinu, sve dok vatra nije postala nepodnošljiva i primorala me da se vratim u blizinu moje voljene.
„Opet sam bio kod kuće i našao sam je brižnu i teško bolesnu. Ništa čudno, ona mi se predala, usrećila me, a ja sam je napustio! Ponovo je imala ljubavnika, ali sam video da ga ne voli. Prihvatila ga je samo da bi se meni osvetila.
„Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta se dogodilo, da je napustim i da se ponovo vratim. A da li sam i sam to znao? Tako sam počeo ponovo da je pridobijam i da se borim za nju. Ponovo sam tražio načine. Opet sam išao na daleke puteve, propuštao važne stvari i davao velike svote da bih čuo jednu reč od nje i da bih je video kako se smeje. Prekinula je s ljubavnikom, ali je uskoro našla drugoga, jer meni više nije verovala. Ipak, s vremena na vreme bi me umilno pogledala. Ponekad sedeći s društvom za stolom ili u pozorištu, naglo bi se okrenula i pogledala
me blago i upitno.
„Uvek je mislila da sam veoma, veoma bogat. To verovanje sam ja u njoj probudio i održavao ga samo da bih mogao opet nešto da učinim za nju, što nekom siromašnom ne bi dozvolila. Ranije sam joj činio poklone, ali s time je bilo završeno, morao sam da pronalazim nove puteve da je obrađujem i prinesem joj žrtvu. Priređivao sam joj koncerte u kojima su muzičari koje je veoma cenila svirali i pevali njene omiljene arije. Kupovao sam ulaznice za lože da bih mogao da joj ponudim karte za premijere. Opet se navikla da brigu o hiljadu stvari prepusti meni.
„Bio sam u neprestanom vrtlogu, obavljajući poslove za nju. Moj imetak je bio potrošen i počeo sam s pozajmicama i finansijskim mahinacijama. Prodao sam svoje slike, stari porcelan, svog jahaćeg konja, za te pare kupio automobil da joj stoji na raspolaganju.
„Sve je otišlo tako daleko da sam osetio skori kraj. Dok sam se nadao da ću ponovo da je pridobijem, iscrpeo sam svoje poslednje izvore. Ali nisam hteo da prestanem. Još uvek sam imao svoju službu, uticaj, moj ugledan položaj. Ali, čemu to, kada njoj ne može da posluži? Došlo je do toga da sam počeo da lažem, da sam proneverio novac, prestao sam da se plašim sudskog izvršitelja, jer sam strahovao od najgoreg. I to nije bilo uzalud. Ostavila je i drugog ljubavnika i sada sam znao, ili ih neće imati više, ili ću ja biti s njom.
„Da, primila me je. To je u stvari značilo da putuje u Švajcarsku, a meni je dozvoljeno da je pratim. Sledećeg jutra, zahtevao sam odsustvo, a umesto odgovora sledilo je moje hapšenje. Falsifikovanje dokumenata, pronevera državnog novca. Nemojte ništa reći, nije potrebno. Već znam. Ali da li vi znate da su plamen i strast bili ljubavna nagrada za to što sam bio osramoćen i kažnjen i izgubio i poslednju košulju s leđa. Razumete li to vi, mladi, zaljubljeni čoveče?
„Ispričao sam vam bajku, mladi čoveče. Čovek koji je to doživeo nisam ja. Ja sam siromašni pisar, koji je dopustio da ga ponudite flašom vina. Sada moram da krenem kući. Ne, ostanite još tu, idem sam. Ostanite!”
(1906)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:05 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

LJUBAV


Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najviše iskustva u ljubavi. Ili je bar imao najviše žena, savladao je veštinu udvaranja i može da se pohvali mnogim osvajanjima. Kada mi priča o njima, osećam se kao đak. Ali ponekad pomislim da nije razumeo pravu suštinu ljubavi. Ne verujem da je često provodio besane noći plačući zbog žene koju voli. I mada je tačno da nije ni imao razloga za to, što mu rado priznajem, uprkos svojim uspesima, on nije zadovoljan čovek. Često sam ga viđao pomalo melanholičnog, a njegov ceo nastup je bio nekako rezigniran, miran, što nije izgledalo samo kao zasićenost.
Slažem se, to su samo naslućivanja, možda pogrešna. O psihologiji se mogu napisati knjige, ali ne i analizirati ljudi; uostalom, ja nisam psiholog. U svakom slučaju, ponekad mi se čini da se moj prijatelj Tomas vesto igra ljubavi samo zato što nije sposoban za ljubav, koja nije igra, i da je melanholičan upravo zato što zna za taj svoj nedostatak i zbog njega pati. To su samo naslućivanja, možda pogrešna.
Ono što mi je nedavno ispričao o gospođi Foster izgledalo mi je čudno iako nije bilo reči o pravom iskustvu, a još manje o avanturi, već se radilo samo o raspoloženju, o jednoj lirskoj anegdoti.
Hepfnera sam sreo dok je izlazio iz Plave zvezde i nagovorio ga da sa mnom popije bocu vina. Da bih ga motivisao da poruči neko bolje vino, tražio sam bocu običnog „moda”, koji inače ne pijem. On je bezvoljno odmah ponovo pozvao kelnera.
„Nećemo 'mozel', sačekajte!”
Poručio je jednu poznatiju berbu. Ja sam se složio i uz bocu dobrog vina počeli smo da ćaskamo. Pažljivo sam navodio razgovor na gospođu Foster, lepu mladu ženu od nešto preko trideset godina, koja je nedavno stigla u naš grad i za koju se pričalo da je imala mnogo ljubavnika.
Njen muž je bio beznačajan. Nedavno sam saznao da je moj prijatelj posećuje.
„Dakle, gospođa Foster”, konačno je popustio, „kad te već toliko interesuje. Šta da ti kažem? S njom nisam imao ništa.”
„Baš ništa?”
„Pa dobro, ništa što bih mogao da ti pričam. Za to treba biti pesnik.” Nasmejao sam se.
„Obično ne ceniš mnogo pesnike.”
„A zašto bih? Pesnici su, pre svega, osobe kojima se ništa ne dešava. Vidi, u mom životu dogodilo se hiljadu stvari koje su zaslužile da se o njima piše. Uvek sam mislio da je šteta što se ovako nešto nikada ne dogodi nekom pesniku, onda se ne bi zaboravilo. Stalno dižete buku zbog običnih stvari, od svake gluposti napravite priču...”
„A gospođa Foster? Da li je to priča?”
„Ne. Tek jedna skica, jedna pesma, jedno raspoloženje”
,,E pa dobro, slušam te.”
„Dakle, ta žena me je zainteresovala. Zbog onoga što se priča o njoj, shvataš. Koliko sam ja izdaleka primetio, imala je bogatu prošlost. Imao sam utisak da je volela i poznavala sve vrste muškaraca i da nikoga nije mogla dugo da podnese. A uz to je i lepa.”
„Šta nazivaš lepim?”
„Vrlo jednostavno, nema ničeg suvišnog, ničeg nepotrebnog. Njeno telo je uvežbano, kontrolisano, podređeno njenoj volji. U njemu nema ničeg nedisciplinovanog, ničega
izdajničkog, ničeg tromog. Ne mogu da zamislim situaciju iz koje ne bi znalo da izvuče i najmanje moguće lepo. Upravo to me je privuklo, jer je za mene bezazlenost obično dosadna. Ja tražim lepotu svesnu sebe, vaspitanje, kulturu. Dobro, dosta teorije!”
„Dobro.”
„Dakle, upoznali smo se, i ja sam je posetio nekoliko puta. Tada nije imala ljubavnika, to je bilo primetno. Muž joj je figurica od poredana. Počeo sam da joj se približavam. Nekoliko pogleda preko stola, jedna reč provučena u nazdravljanju čašom vina, jedan malo duži poljubac u ruku. Ona je sve prihvatala i čekala. Zatim sam je posetio u vreme kada sam znao da je sama i ona me je primila.
„Seo sam preko puta nje i odmah shvatio da uobičajeni metodi ne prolaze. Zato sam spustio karte na sto i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na raspolaganju. Onda se vodio otprilike ovakav razgovor:
'Pričajmo o nečem interesantnijem.'
'Ništa me ne interesuje više od vas, gospođo. Došao sam da vam to kažem. Ako vam dosađujem, otići ću.'
'Pa dobro, šta onda želite od mene?' 'Ljubav, milostiva gospođo!'
'Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.'
'Videćete da se ne šalim. Nudim vam sve ono što jesam i što mogu da učinim, a mogu da učinim mnogo, ako je za vas.'
'Da, to svi kažu. Nema ničeg novog u vašim izjavama ljubavi. Šta to vi možete da učinite što bi mene zapanjilo? Da zaista volite, učinili biste to mnogo ranije.'
'Šta, na primer?'
To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana, ili da se ubijete, ili bar da pišete poeziju.' 'Ja nisam pesnik.'
'Zašto niste? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i junak zbog jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne reči one koju voli. Ako njegove pesme i nisu lepe, bar su vrele i pune ljubavi...'
'Imate pravo, milostiva gospođo. Ja nisam ni pesnik ni junak i nemam nameru da se ubijem. Ako bih to i učinio, bilo bi to samo zato što moja ljubav nije tako snažna ni vatrena kakvu vi želite. Ali zato ja imam jednu jedinu malu prednost u odnosu na tog idealnog ljubavnika: ja vas razumem.'
'Šta razumete?'
'Da želite isto što i ja. Vi ne želite ljubavnika, vi želite da volite, bezumno i bez ostatka. A niste za to sposobni.' 'Tako mislite?'
'Verujem u to. Vi tražite ljubav, kao što je i ja tražim. Zar nije tako?' 'Možda.'
'Zbog toga ja nisam za vas i više vam neću dosađivati. Ali možda biste mogli, pre nego što odem, da mi kažete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?'
'Jednom, možda. Kad je već tako, mogu i da vam ispričam. Bilo je to pre tri godine. Prvi put sam imala osećaj da sam zaista voljena.'
'Mogu li da vas zamolim da nastavite?'
'Ako želite. Jedan čovek je došao, upoznao me i zavoleo. Kad je video da ne volim muža i da imam ljubavnika, predložio mi je da se razvedem. To nije bilo moguće i od tada je taj čovek počeo da se brine o meni, da bdi nada mnom, da me čuva; postao mi je dobar prijatelj i savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i rekla da sam spremna da ga prihvatim, on me je odbio i otišao. Više se nije vratio. Taj čovek me je zaista voleo; niko drugi osim njega.' 'Razumem.'
'Dakle, vi odlazite? Možda smo jedno drugom suviše rekli.' 'Zbogom. Bolje je da više ne dolazim.'“
Moj prijatelj je zaćutao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, platio račun i izašao. Iz njegove priče sam zaključio da nije sposoban za pravu ljubav. On mi je to sam potvrdio. Ipak, ne treba verovati ljudima kada govore o svojim manama. Ima onih koji sebe smatraju savršenima samo zato što od sebe ne očekuju mnogo. Moj prijatelj nije takav i možda je baš zbog svog ideala prave ljubavi postao takav kakav je. Ali moguće je i da se taj pametan čovek samo poigrao sa mnom i da je razgovor s gospođom Foster njegova izmišljotina. Jer, on je skriveni pesnik iako se pretvara da ne podnosi pesnike.
To su samo nagađanja, možda pogrešna. (1906)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:06 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


PISMO JEDNOG MLADIĆA


Poštovana milostiva gospođo!
Zamolili ste me da Vam ponekad napišem pismo. Mislili ste da je za mladog čoveka s literarnim darom dragoceno da sme da piše pisma lepoj i slavnoj dami. Bili ste u pravu, jeste dragoceno.
A osim toga, takođe ste primetili da mnogo bolje pišem nego što govorim. Pa evo, pišem Vam. Ovo je za mene jedina mogućnost da Vam pričinim malo zadovoljstvo, i to radim veoma rado. Jer ja Vas volim, milostiva gospođo. Dozvolite mi da budem opširan. To je neophodno, inače ćete me pogrešno razumeti, a možda je i opravdano, jer ovo pismo upućeno Vama će biti i jedino. Ovo je dovoljno kao uvod.
Kada sam imao šesnaest godina, primetio sam s čudnovatom i možda prerano sazrelom setom da su mi radosti dečaštva strane i da sam ih izgubio. Posmatrao sam mlađeg brata kako pravi kanale u pesku, baca koplje, hvata leptire, i zavideo mu na zadovoljstvima koja pri tom doživljava, a kojih se moje strasno i duboko unutrašnje biće još dobro seća. Izgubila su se, a ja nisam znao kada i zašto, a na njihovom mestu, kako u zadovoljstvima starijih još nisam stvarno mogao da učestvujem, našli su se nezadovoljstvo i čežnja.
Plahovito i revnosno, ali ne i istrajno, bavio sam se čas istorijom čas prirodnim naukama, jedne cele nedelje, svakodnevno, do kasno u noć radio na botaničkim preparatima, a onda četrnaest dana ništa drugo nego samo čitao Getea. Osećao sam se usamljeno i u svakom pogledu, a protiv moje volje, otrgnut od života. Tu provaliju između mene i života pokušao sam da premostim učenjem, znanjem i spoznajom. Po prvi put sam doživeo našu baštu kao deo grada i doline, dolinu kao isečak u planinama, a planine kao jasno ograničeni deo Zemljine površine.
Po prvi put sam razmišljao o zvezdama kao o nebeskim telima, o oblicima planina kao nužnom produku Zemljine snage, i po prvi put sam shvatio poreklo oblaka kao deo stvaranja Zemlje. Izričito i imenom da nazovem to što mi se dešavalo još nisam mogao, ali to je bilo u meni i živelo je.
Ukratko, od tog časa sam počeo da razmišljam. Prepoznao sam svoj život kao nešto uslovljeno i ograničeno, a time sam u sebi probudio onu želju za koju deca još ne znaju, želju da moj život, koliko je to moguće, bude valjan i plemenit. Verovatno svi mladi ljudi doživljavaju približno isto, ali ja o tome govorim kao o potpuno individualnom iskustvu, što za mene u stvari i jeste.
Nezadovoljan i čežnjom za nedokučivim rastrzan, živeo sam nekoliko meseci, vredno ali nepostojano, plamteći, a ipak za toplinom žudeći.
Međutim, priroda je bila pametnija od mene i razrešila bolnu zagonetku mog stanja. Jednoga dana sam se zaljubio i nenadano opet uspostavio sve odnose sa životom, jače i raznovrsnije nego pre.
Od tada sam provodio značajne i dragocene sate i dane, ali nikad više onakve nedelje i mesece, tako tople i ispunjene neprekidnim strujanjem osećanja. O svojoj prvoj ljubavi Vam neću pričati, ne radi se o tome, spoljašnje okolnosti su isto tako mogle i drugačije da budu. Ali život koji sam tada živeo želeo bih da malo pokušam da objasnim, iako znam da mi to baš neće poći za rukom. Grozničavom traganju je došao kraj. Iznenada sam se našao u sredini životvornog sveta i bio kroz hiljade korenovih vlakana spojen sa zemljom i ljudima. Moja čula su se promenila, postala su oštrija i živahnija. Posebno oči. Na sve sam gledao drugačije nego ranije. Sve mi je bilo svetlije i raznobojnije, posmatrao sam kao umetnik i radovao se bistrom pogledu.
Bašta moga oca je blistala u letnjoj raskoši. Unaokolo je procvetalo šipražje, a drveće s gustim letnjim listovima protezalo se ka nebu, bršljan je puzao uz visoke zaštitne zidove, a preko puta je mirovala planina s crvenkastim padinama i plavocrnom jelovom šumom. Ja sam stajao, gledao i bio potresen što je sve, svako za sebe, tako čudesno lepo, živo, raznobojno i blistavo. Pojedini cvetovi su se ljuljuškali na svojim stabljikama tako nežno i blistali iz svojih raznobojnih čašica tako mirno, prefinjeno i prisno, da sam ih voleo i uživao u njima kao u pesmi nekog pesnika. Mnogi šumovi koji me ranije nisu doticali, sada su mi govorili i obuzimali me: glas vetra u jelama i travi, cvrčanje cvrčaka na livadi, grmljavina nevremena u daljini, žuborenje rečice i poj mnogobrojnih ptica. Uveče sam gledao i osluškivao rojeve mušica na zlatnom kasnom suncu i slušao žabe u bari. Hiljade ništavnih stvari su mi odjednom postale drage i važne, pogađale su me i bile doživljaj. Na primer, kada bih ujutru, da prekratim vreme, zalio nekoliko leja u bašti, a zemlja i korenje tako zahvalno i žudno popili vodu. Ili kada sam na bleštavom podnevnom suncu ugledao plavog leptira kako se opijen zanosi. Gledao sam otvaranje mlade ruže. Ili sam uveče iz čamca spuštao ruku u vodu i osećao meko i mlako provlačenje vode kroz prste. Za vreme dok me je mučila patnja bespomoćne prve ljubavi i dok su me muka koja nije bila razumljiva, svakodnevna čežnja i razočaranje uzbuđivali, bio sam uprkos potištenosti, u dubini duše srećan. Voleo sam sve što je bilo oko mene i što mi je govorilo da na svetu nema ničeg mrtvog i praznog. Nikada više se to u meni nije izgubilo, ali takođe se nikada više nije tako jako i tako istrajno pojavljivalo. Da to još jednom doživim, prisvojim i zadržim, to je sada moja predstava o sreći.
Želite li da čujete dalje? Od tog vremena do ovoga dana, ja sam u stvari uvek bio zaljubljen. Pre svega mi se čini, koliko sam upoznat, da ništa nije tako plemenito, strasno i zanosno kao ljubav prema ženi. Nisam uopšte imao nikakav odnos sa ženom ili devojkom, takođe nisam svesno voleo neku poimence, ali je ljubav uvek okupirala moje misli, i moje duboko poštovanje lepote bilo je u stvari postojano obožavanje žena.
Neću Vam ispričati ljubavnu priču. Jednom sam imao draganu, čitav jedan mesec, požnjeo sam povremeno i poneki poljubac i pogled, samo upola želeći jednu ljubavnu noć, ali kada sam stvarno voleo, bio sam uvek nesrećan. I ako se tačno sećam, to je bila patnja ljubavi bez nade, strah i malodušnost, a besane noći su bile daleko lepše od malih srećnih trenutaka i konačnog ishoda.
Znate li, milostiva gospođo, da sam veoma zaljubljen u Vas? Poznajem Vas skoro godinu dana iako sam samo četiri puta bio u Vašoj kući. Kada sam Vas prvi put ugledao, nosili ste svetlosivu bluzu i firentinski broš u obliku krina. Jednom sam Vas video na železničkoj stanici kako ulazite u brzi voz za Pariz. Kupili ste kartu do Strazbura. Ali tada me još niste poznavali.
A onda sam s prijateljem posetio Vašu kuću i odmah sam se zaljubio. Vi ste to primetili tek prilikom moje treće posete, one večeri uz Šubertovu muziku. Čini mi se da je bio Šubert. Prvo ste se šalili zbog moje ozbiljnosti, a onda zbog mog lirskog izražavanja, ali prilikom opraštanja ste bili blagonakloni, uz malo majčinskih osećanja. A poslednji put, kada ste mi dali svoju letnju adresu, dozvolili ste mi da vam pišem. I posle dužeg premišljanja, to sam danas učinio.
Kako da završim pismo? Rekao sam Vam da će ovo prvo pismo biti i moje poslednje. Primite ovu moju ispovest, iako je možda smešna, kao jedino što mogu da Vam pružim i čime jedino mogu da Vam pokažem da Vas veoma cenim i volim. Budući da mislim na Vas i da otvoreno priznajem da sam ulogu zaljubljenog odigrao veoma loše, ipak osećam nešto od onog čudesnog, koje sam Vam opisao.
Već je noć, cvrčci još cvrče pod mojim prozorom u vlažnom žbunju bašte, i sve je ponovo kao u svakom bajkovitom letu. Mislim da možda sve to smem ponovo da imam i da još jednom doživim ako ostanem veran ovim osećanjima u kojima Vam i pišem ovo pismo. Želim da se odreknem toga što većinu mladih zaljubljenih ljudi prati, a što sam lično više nego dovoljno
upoznao - poluozbiljnih, poluveštačkih igara pogledima i pokretima. Malog iskorišćavanja raspoloženja i okolnosti, doticanja nogu ispod stola i zloupotrebe poljupca u ruku.
Mislim da mi ne uspeva da se baš tačno izrazim. Ali me uprkos tome verovatno razumete. Ako ste takvi kakvu Vas ja sebi rado predstavljam, možete se mom konfuznom pismu od srca nasmejati, ali me pri tome nećete manje ceniti. Moguće da ću se i sam jednom tome smejati: danas to ne mogu i ne želim.
Uz iskreno obožavanje, Vaš odani B. (1906)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:06 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

KAZANOVIN PREOBRAĆAJ


I

U Štutgartu, gde ga je privukao svetski glas luksuznog života na dvoru Karla Eugena, pustolov Đakomo Kazanova nije dobro prošao. Doduše, odmah je kao i u svakom drugom gradu sreo čitav niz starih poznanika, između ostalih Venecijanku Gardelu, tadašnju Hercogovu favoritkinju, i par dana je u društvu igrača, igračica, muzičara i pozorišnih dama s kojima se sprijateljio proveo lagodno i u raspoloženju. Činilo mu se da je kod pripadnika austrijskog poslanstva, na dvoru, pa čak i kod samog Hercoga, osigurao dobar prijem. Ali, još se ni zagrejao nije, a jedne večeri je nepromišljeno otišao s nekoliko oficira u kupleraj, gde su se igrale karte i pilo ugarsko vino, a zadovoljstvo se završilo time što je Kazanova prokockao četiri hiljade austrijskih zlatnika u markama; dragoceni satovi i prstenje su takođe otišli, tako da je žalosnog raspoloženja i ojađen, otišao kući. Na ovo se nadovezao i jedan nesrećni proces. Otišlo je tako daleko da se avanturista osetio u opasnosti da izgubi celokupnu imovinu i da ga primoraju da bude vojnik u Hercegovom puku. Smatrao je da je došlo vreme da nestane. On, koga je bekstvo iz venecijanskih tamnica učinilo slavnim, pobegao je lukavo i iz štutgartskog zatvora i čak spasao i svoj prtljag i preko Tibingena se sklonio na sigurno u Firstenbergu.
Konačio je u gostionicama. Hladnokrvnost je već tokom puta povratio, jer zla sudbina bi ga uvek snažno otreznila. Izgubio je novac, reputacija mu je bila ugrožena, izgubio je slepu veru u boginju sreće, nije znao gde bi otputovao i pripremao se da noć provede na ulici. Izgledalo je tragično.
Pa ipak taj okretan čovek nije ostavljao utisak sudbinom pogođenog. U gostionici je svojom odećom i nastupom odgovarao putniku koji mora biti prvoklasno ugošćen. Imao je dragim kamenjem ukrašen zlatni sat, ušmrkivao je čas iz zlatne čas iz srebrne burmutice, svuda se videlo prvoklasno rublje, gizdave svilene čarape, holandske igle, a vrednost njegove odeće, dragog kamenja, igala i nakita bi neki poznavalac u Štutgartu procenio na najmanje sto hiljada franaka. Nemački nije govorio, ali je zato njegov pariški francuski bio besprekoran, a njegovo ponašanje je odavalo bogatog, razmaženog, ali blagonaklonog putnika iz zadovoljstva. Prilično je zahtevao, a štedeo i kod plaćanja računa i kod napojnica.
Stigao je uveče posle mučnog putovanja. Dok se prao i puderisao, po njegovoj narudžbini spremljena mu je večera i flaša vina iz rajnske oblasti, koja mu je pomogla da ostatak dana brže prođe i da bude prijatniji. Iza toga je rano otišao u sobu i čvrsto spavao do jutra. I tek tada je namislio da svoje poslove dovede u red.
Posle doručka, dok se oblačio, pozvonio je da mu se donese mastilo, pribor za pisanje i papir. Uskoro se pojavila lepa devojka, dobro vaspitana, i postavila poručeno na sto. Kazanova se uljudno zahvalio, prvo na italijanskom, a onda na francuskom jeziku, i ispostavilo se da slatka devojka ovaj drugi jezik razume.
„Vi ne možete biti sobarica”, rekao je ozbiljno, ali prijateljski, „vi ste sigurno ćerka vlasnika hotela.”
„Pogodili ste, moj gospodine.”
„Jesam li? Zavidim vašem ocu, lepa gospođice. On je veoma srećan čovek.”
„Zašto to mislite?”
„Bez sumnje. On može svakog jutra i večeri da poljubi najlepšu i najvoljeniju ćerku.”
„Ah, poštovani gospodine, on to uopšte ne radi.”
„Pa, on čini nepravdu i to je za žaljenje. Ja bih na njegovom mestu znao da poštujem takvu sreću.”
„Vi hoćete samo da me zbunite.”
„Ali, dete! Izgledam li vam kao Don Žuan? Mogao bih odavno da vam budem otac.”
Pri tome ju je uhvatio za ruke i nastavio: „Očinski poljubiti jedno ovakvo čelo, mora da uzbudi i usreći.”
Blago ju je poljubio u čelo.
„Dopustite to čoveku koji je i sam otac. Uostalom, moram da se divim vašim rukama.”
„Mojim rukama?”
„Ljubio sam ruke princeza koje pored vaših ne bi smele da se pokazuju. Tako mi časti!”
Onda joj je poljubio desnu ruku. Poljubio je isprva lagano i s puno pažnje njen dlan, onda je okrenuo i ljubio mesto gde se oseća puls, a zatim je ljubio svaki prst pojedinačno.
Pocrvenela devojka se smejala, povukla se uz jedan malo podsmešljiv kniks i napustila
sobu.
Kazanova je s osmehom seo za sto. Uzeo je papir i lagano i elegantno ispisao:
Firstenberg, 6. april 1760. Onda je razmišljao. Sklonio je papir u stranu, izvadio iz džepa elegantan nožić i neko vreme se bavio svojim noktima na ruci.
Iza toga je veoma brzo i glatko, s vrlo malo pauza, napisao pismo. Obratio se onim oficirima u Štutgartu zbog kojih je zapao u tešku nevolju. Optužio ih je da su mu u tokajac usuli neku tečnost koja ga je ošamutila, da su ga tada varali u igri, a da su ga devojčure pokrale. Završio je odlučnim izazivanjem na dvoboj. U roku od tri dana treba da se nadu u Firstenbergu, a on očekuje u prijatnoj nadi da će ih svu trojicu ustreliti u dvoboju i time uvećati svoj ugled u Evropi. Ovo pismo je prepisao u tri primerka i adresirao svako pojedinačno na Štutgart. Dok se bavio time, neko je zakucao na vrata. Lepa gostioničareva ćerka je ponovo ušla. Zamolila je za izvinjenje što smeta, ali je prethodno zaboravila da unese kutijicu za pesak.
„O kako je dobro što ste došli!”, uzviknuo je Kazanova i ustao sa stolice. ,,I ja sam prethodno nešto zaboravio i sada želim to da ispravim.”
„Stvarno? Šta bi to bilo?”
„To je jedan prilog vašoj lepoti koji sam propustio, nisam vam poljubio usta. Ali ću biti srećan što to sada mogu da nadoknadim.”
Pre nego što je devojka uspela da se pomeri, uhvatio ju je oko struka i privukao. Ona je vrisnula i pružila otpor, ali je to učinila prilično mlako, tako da je iskusni ljubavnik bio siguran u pobedu. S milim osmehom poljubio joj je usta, i ljubio je iznova. Seo je ponovo u stolicu, držao je na kolenima i izgovarao hiljade nežnih i nestašnih reči, koje su mu u svako vreme na tri jezika stajale na raspolaganju. Još par poljubaca, ljubavnih šala, tihog smeha i onda je plavuša pomislila da je vreme da se povuče.
„Nemojte me izdati, dragi moj, doviđenja!”
Izašla je. Kazanova je zviždukao neku venecijansku melodiju, malo pospremio po stolu i nastavio s poslom. Zatvorio je sva tri pisma i predao ih gostioničaru da ih pošalje brzom poštom. U isto vreme bacio je pogled u kuhinju, gde su mnogobrojni lonci visili nad vatrom! Gostioničar ga je pratio.
„Šta se danas dobro sprema?”
„Mlade pastrmke, milostivi gospodine.”
„Pečene?”
„Naravno, pečene.”
„Koje ulje upotrebljavate za to?”
„Nema ulja, gospodine barone. Mi pečemo na puteru.”
„Ah, tako. A gde je puter?” Doneo ga je, Kazanova je pomirisao i odobrio. „Pobrinite se da svakodnevno imate potpuno svež puter dok sam ja ovde. Naravno na moj račun!”
„Ne brinite za to.”
„Imate biser od ćerke, gospodine gostioničaru. Zdrava, lepa i smerna. I ja sam takođe otac i imam izoštreno oko.”
„Imam ih dve, gospodine barone.”
„Kako, dve kćeri? I obe odrasle?”
„Naravno. Ona koja vas je uslužila je starija. Mladu ćete videti za vreme obeda.”
„Ne sumnjam da se njenim vaspitanjem ne ponosite ništa manje. Kod mladih devojaka najviše cenim smernost i čednost. Samo onaj koji takođe ima porodicu može da zna koliko to mnogo znači i kako brižno mladi moraju da se čuvaju.”
Vreme pre ručka Kazanova je posvetio svojoj toaleti. Obrijao se sam, jer sluga pri begu iz Štutgarta nije mogao da ga prati. Natapkao se puderom, promenio kaput, zamenio pantofne laganim lepim cipelama sa šnalom u obliku krina, izrađenom u Parizu. Kako još nije bilo vreme za ručak, izvukao je iz svoje torbe svežanj ispisanog papira i s olovkom u ruci počeo odmah da ga proučava.
Bile su to tabele brojeva i računi verovatnoće. Kazanova je u Parizu teško poremećene kraljeve finansije doveo u red organizovanjem kraljevske lutrije i pri tome zaradio veliko bogatstvo. Jedan od njegovih stotinu planova za budućnost bio je da usavrši i uvede svoj sistem na dvorove kojima je novac bio nužno potreban, kao što su berlinski i peterburški. Brzo i sigurno je preleteo pogledom preko redova brojeva, podvlačeći ih prstom, a pred očima su mu već proletali milioni.
Kod obeda su posluživale obe sestre. Jelo je bilo prvoklasno, a vino dobro, i za vreme ručka Kazanova je pronašao samo jednog gosta s kojim je vredelo razgovarati. Bio je to skromno obučen čovek na pola studija, još mlad duhom, koji je prilično dobro govorio italijanski. Tvrdio je da će obaviti studijsko putovanje kroz Evropu i za to vreme raditi na kritici najnovije Volterove knjige.
„Nadam se da ćete mi poslati vaše delo čim bude štampano, zar ne? A ja imam čast da vam se revanširam svojim radom iz časova dokolice.”
„To će meni biti čast. Smem li da znam naslov?”
„Molim. Radi se o italijanskom prevodu Odiseje, na kome radim već duže vreme.”
A onda je ćaskao tečno, s razumevanjem i s puno duha o vlasništvu, metrici, poetici njegovog maternjeg jezika, o rimama i ritmu, o Homeru i Ariostu, božanstvenom Ariostu, čijih je deset pesama znao napamet.
I pored toga je ugrabio priliku da lepuškastim sestricama ponešto prijateljski kaže. A kada su odlazili od stola, približio se mladoj i upitao je da li se razume i u friziranje. Kada je potvrdila, zamolio je da ga sutra ujutru usluzi.
,,O, i ja to mogu veoma dobro da uradim”, dobacila je starija.
„Stvarno? Pa onda ćete se menjati.” A mladoj: „Onda sutra posle doručka. Zar ne?”
Popodne je napisao više pisama, posebno se obratio plesačici Bineti u Štutgartu, koja mu je pomagala pri bekstvu, i zamolio je da se pobrine za njegovog slugu. Sluga se zvao Leduk, izdavao se za Španca i nije bio naročito vredan, ali je bio od velikog poverenja i Kazanovi je bilo veoma stalo do njega, više nego što bi čovek od njegove lakomislenosti mogao da očekuje.
Sledeće pismo je napisao svom holandskom bankaru, a jedno nekoj bivšoj ljubavi u London. Razmišljao je šta dalje da preduzme. Kao prvo, mora da sačeka ona tri oficira, a i da stigne vest od njegovog sluge. Pri pomisli na predstojeći dvoboj pištoljima uozbiljio se i odlučio
da svoj testament još jednom prepravi. Ukoliko se sve bude dobro odvijalo, razmišljao je da otputuje u Beč, za koji je već imao nekoliko preporuka.
Posle šetnje je večerao, zatim se povukao u sobu, čitao i ostao budan, jer je u jedanaest očekivao posetu starije gostioničareve ćerke.
Topao južni vetar duvao je oko kuće i donosio kratke pljuskove. Nastupajuće dane je provodio kao i one prošle, jedino što su mu sada dve devojke češće pravile društvo. Pored čitanja knjiga i korespondencije trudio se da uživa u ljubavi i neprestanu pretnju od iznenađenja i ljubomore između dve plavojke smotreno predupredi. Ravnomerno im je naizmenično raspoređivao časove dana i noći, nije zaboravio ni na svoj testament, a svoje lepe pištolje i pribor uz njih je održavao spremnim. Tri izazvana oficira se nisu pojavila. Niti su došli, niti su šta napisali, ni trećeg ni sledećeg dana. Kazanova, koga je prvi bes već napustio, u suštini i nije imao ništa protiv toga. Manje miran je bio u vezi sa slugom Ledukom, koji je ostao u Štutgartu. Odlučio je da sačeka još jedan dan. U međuvremenu su ga zaljubljene devojke obeštetile za njegove lekcije iz umetnosti ljubavi tako što su beskrajno vrednog učitelja naučile malo nemački.
Četvrtog dana, Kazanovino strpljenje je bilo pri kraju. A onda se, prilično rano ujutru, u trku na zadihanom konju, ceo uprskan blatom pojavio Leduk. Radostan i umiren, gospodar mu je poželeo dobrodošlicu, a Leduk je pre nego što se pozabavio hlebom, šunkom i vinom, počeo užurbano da ga izveštava.
„Pre svega, gospodine”, počeo je, „poručite konje i krenimo još danas preko švajcarske granice. Doduše, oficiri neće doći na dvoboj s vama, ali zasigurno znam da će ovde uskoro vrveti od špijuna, žandara i plaćenih ubojica, ukoliko i dalje ostanete. I sam Hercog je negodovao protiv vas i uskratio vam svoju zaštitu. Zato, požurite!”
Za opraštanje mu je ostalo malo vremena. Platio je račun, starijoj sestri je za sećanje poklonio češalj od kornjačevine, a mladoj se svečano obavezao da će se vratiti u najskorije vreme, popakovao je kofere i nepuna tri sata po Ledukovom dolasku već je sedeo u poštanskim kolima. Mahalo se maramicama, dovikivale reči opraštanja i obećavanja, a onda je zaprega brzih kola okrenula u dvorištu, izašla na ulicu i otkotrljala se mokrim drumom.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Mustra taj Sre Feb 07, 2018 3:07 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




II

Nije bilo prijatno, tako navrat-nanos, bez priprema, pobeći u neku potpuno nepoznatu zemlju. Ucveljeni Leduk ga je izvestio da su njegova divna kola, kupljena pre nekoliko meseci, zaplenjena u Štutgartu. Ipak je kod Šafhauzena bio ponovo dobro raspoložen, a kada su prešli granicu i stigli do Rajne, mirno je primio vest da posebna vožnja poštanskim kolima ne može da se naruči.
Za put do Ciriha je poručio konje za iznajmljivanje i dok su ih opremali, mogao je u potpunom miru da obeduje.
Pri tome nije prenebregao svoje svetsko iskustvo u putovanju, da se na brzu ruku donekle upozna o načinu života i okolnostima u stranoj zemlji. Veoma mu se dopalo što gostioničar za kafanskim stolom predsedava, a njegov sin, iako je bio u rangu kapetana u carskoj vojsci, ne stidi se da stoji na usluzi iza njegove stolice i menja mu tanjir. Svetskom tumaralu koje brzo živi i koje mnogo polaže na prvi utisak, učinilo se da je stigao u zemlju lepih manira, gde se neiskvareni ljudi raduju jednostavnom ali udobnom životu. Ovde se osećao zbrinut od besa i tiranije Štutgarta i nanjušio je, posle dugog boravka na dvoru u službi kneževa, požudan dah slobode.
Tačno na vreme stigla su naručena kola, njih dvojica su ušli i krenuli u susret svetlom,
zelenom večernjem sjaju, ka Cirihu.
Leduk je duže vreme gledao u svog zamišljenog gazdu, posle jela duboko zavaljenog u sedište, očekujući da će izvoleti kakav razgovor, a onda je zaspao. Kazanova na njega nije obraćao pažnju.
Delom zbog rastanka s devojkama, delom zbog dobrog jela i novih utisaka, bio je potpuno pogođen događajima. Odmarajući se od mnogih napetih slučajeva proteklih nedelja, osetio je uz blagu malaksalost da više nije tako mlad. Doduše, još uvek nije imao osećaj da zvezda njegovog blistavog nomadskog života počinje da pada, pa se odao razmišljanju koje čoveka bez domovine uvek pre obuzme nego druge ljude, razmišljanju o neminovnom približavanju starosti i smrti. On je svoj život bez ograničenja poverio nestalnoj boginji sreće i ona mu je povlađivala i razmazila ga, priuštila mu je više nego hiljadama njegovih suparnika. Ali on je tačno znao da Fortuna voli mlade, a mladost je prolazna i neponovljiva. Više u nju nije bio siguran i pitao se da li ga je možda već napustila.
U stvari, on nije imao više od trideset i pet godina, ali je proživeo deset puta više. Ne samo da je voleo stotine žena, već je ležao i u tamnicama, probdeo je mnoge mučne besane noći, dane i nedelje proživeo u putujućim kolima, osetio strah, bio ugrožen i praćen. Bavio se opasnim, satirućim poslovima, provodio iscrpljujuće noći za kartaškim stolovima mnogih gradova, imovinu dobijao, gubio i ponovo vraćao. Imao je prijatelje i neprijatelje slične sebi, odvažne, bez zavičaja, lovce na sreću koji su lutali svetom i kojima je pomogao u opasnostima i bolestima, tamnici i užasu. U pedeset gradova i tri države imao je prijatelje i žene kojima je pomagao, ali da li će hteti toga da se sete kada jednom, star, bolestan i s molbom, dođe kod njih?
„Spavaš li, Leduče?” Sluga se trgao.
„Šta izvoljevate?”
„Za jedan sat smo u Cirihu.”
„Može biti.”
„Poznaješ li Cirih?”
„Ništa bolje nego oca, a njega nisam nikada video. Biće da je grad kao i ostali. Samo što su ljudi pretežno plavokosi, kako sam ja načuo.”
„Meni je dosta plavokosih.”
„Nije valjda. Od Firstenberga? Nisu vam valjda nešto nažao učinile?”
„Samo su me frizirale, Leduče.”
„Frizirale?”
„Frizirale. I podučavale me nemačkom i ništa više.”
„To je bilo nedovoljno?”
„Bez viceva! Starim.”
„Već danas.”
„Budi razuman. I tebi je doduše već vreme.”
„Da ostarim, ne. Da postanem razuman da, ako je to uz vas moguće.”
„Leduče, ti si svinja.”
„S vašim dopuštenjem, to nije tačno. Srodnici ne jedu jedan drugog, a nemam ništa protiv šunke, ona u Firstenbergu je bila presoljena.”
Ovakav razgovor nije bio ono što je Kazanova želeo. Ali ga nije izgrdio, za tako nešto je bio isuviše umoran i dobro raspoložen. Prećutao je i odmahnuo rukom, osmehujući se. Bio je pospan, nije mogao da sabere misli. I dok je lagano padao u dremež, potekla su mu sećanja na prvu mladost. Sanjao je u svetlim i jasnim bojama i osećanjima o Grkinji koju je kao kicoš, mlad kao rosa, upoznao u brodu za Ankonu, i o svom prvom fantastičnom doživljaju u
Konstantinopolju i na Krfu.
Za to vreme su se kola kotrljala preko kaldrme, što je probudilo spavača, a odmah zatim preko mosta ispod koga je tekla tamna reka u kojoj su se ogledala crvenkasta svetla. Stigli su u Cirih, pred gostionicu Kod mača.
Kazanova se za tili čas rasanio. Izašao je iz kola, a gostoljubivi gostioničar ga je dočekao.
„Evo me u Cirihu”, rekao je više za sebe. Iako je još juče imao u vidu putovanje za Beč, i uopšte nije imao pojma šta radi u Cirihu, radosno se osvrtao, ušao za gostioničarem u kuću i zatražio udobnu sobu s predvorjem na prvom spratu.
Posle večere se vratio ranijim razmišljanjima. Koliko god se osećao zbrinuto i ugodno, toliko teško su mu se vraćale i pritiskale ga misli o mukama od kojih je upravo pobegao. Treba li svojevoljno da se ponovo izloži takvim opasnostima? Treba li, pošto ga je olujno more, ne njegovom zaslugom, izbacilo na mirnu peščanu obalu, da se bez preke potrebe još jednom prepusti talasima?
Ako je tačno obračunao, vrednost njegove imovine u novcu, kreditnim pismima i pokretnom imetku iznosila je otprilike sto hiljada talira. To je omogućavalo čoveku bez porodice da zauvek osigura miran i udoban život.
S takvim mislima legao je u krevet i u dugom i nesmetanom snu doživeo čitav niz spokojnih i srećnih snova. Sebe je video kao vlasnika lepog letnjikovca, koji živi slobodno i veselo, daleko od dvora, društva i intriga, i video je brojne slike prepune seoskih ljupkosti i svežine.
Snovi su bili tako lepi i prepuni čistih osećaja sreće da se Kazanova ujutru probudio skoro bolno razočaran. Odlučio je da prihvati ovaj poslednji znak svoje dobre boginje sreće i da snove pretvori u stvarnost. Bilo da Živi ovde, u ovoj oblasti, bilo da se vrati u Italiju, Francusku ili Holandiju, u svakom slučaju je želeo da se već od danas odrekne avantura, jurnjave za srećom, spoljašnjeg sjaja i što god je pre moguće započne miran, bezbrižan i nezavistan život.
Odmah posle doručka, naredio je Leduku da pripazi na sobu, a on je sam, pešice, napustio hotel. Već dugo neispunjena potreba vukla je Kazanovu u prirodu do livada i šume. Uskoro je ostavio grad za sobom i bez žurbe šetao pored jezera. Blagi, nežni prolećni vazduh drhtao je i ljuljao se preko sivozelene površine, prvi žuti cvetići su ozareno blistali, a sa strane je živica nabrekla od crvenih listića i pupoljaka. Na vlažnom plavom nebu plovile su bele meke grudve svetlih oblaka, a u daljini, iznad mat sive i plavičaste jelove gore uzdizao se beli, svečani, izreckan polukrug Alpa.
Pojedini čamci na vesla i teretni brodići s velikim trouglastim jedrima prolazili su blago ustalasanom površinom jezera, a duž obale se protezao lep, blistav put, kroz sela s pretežno drvenim kućama. Ljudi u kolima i seljaci susretali su se sa šetačima i uglavnom ih prijateljski pozdravljali. Sve mu se to veoma dopalo i pojačalo njegovu vrlu nameru. Na kraju mirne seoske ulice uplakanom dečkiću poklonio je srebrni novčić, a u jednoj gostionici, gde je posle skoro tri sata šetnje seo da se odmori i nešto prezalogaji, ljubazno je ponudio gostioničaru da šmrkne iz njegove burmutice.
Kazanova nije imao pojma u kom kraju se nalazi, a ime potpuno nepoznatog sela nije mu ništa značilo. Osećao se prijatno na vazduhu zasićenom suncem, odmorio se dovoljno od napora prošlih dana, njegovo uvek zaljubljeno srce je bilo privremeno mirno i trenutno slobodno, tako da ništa bolje nije znao u ovom trenutku nego da bezbrižno, iz zadovoljstva, luta kroz ovu tuđu i lepu zemlju. Uvek je iznova sretao grupe seljaka i to što se izgubio nije ga plašilo. Sada je uživao siguran u svoje odluke, sećajući se svog skitalačkog života kao neke predstave, što ga je dirnulo i razveselilo, ne smetajući mu u sadašnjem prijatnom miru. Živeo je opasno i često raskalašno, to je priznao sam sebi, ali kada bi se na sve zajedno osvrnuo, bila je to bez sumnje slatka, raznolika,
neskučena i isplativa igra, u kojoj je nalazio zadovoljstvo.
Kretao se uzanom dolinom između visokih brda i počeo pomalo da oseća umor. Ugledao je veliku, velelepnu crkvu, koja se naslanjala na dugačku građevinu. Iznenađen, primetio je da to mora da je manastir i obradovao se pretpostavci da se nalazi u katoličkom okruženju.
Gologlav je ušao u crkvu i s uvećanim čuđenjem posmatrao mermer, zlato i ostale vredne predmete. Upravo je držana poslednja misa, koju je on predano saslušao. Radoznalo je zavirio u crkvenu riznicu i ugledao nekoliko benediktinskih monaha. Starešinu koji je bio tu prepoznao je po krstu na grudima, a ovaj mu se osmehnuo, pozdravio stranca i uljudno ga upitao da li želi da obiđe zdanje.
Kazanova je rado prihvatio poziv i starešina ga je poveo lično, uz pratnju dva monaha, i pokazivao mu dragocenosti i svetinje, pričao o istoriji i crkvenim legendama. Kazanova je bio radoznao ali diskretan, i na kraju je zbunjeno upitao gde se u stvari nalazi, kako se zove ovo mesto i manastir.
„Odakle ste se spustili ovde?”, konačno ga je upitao starešina.
„Ni od kuda, prečasni. Došao sam peške iz Ciriha i odmah nabasao na crkvu.” Starešina, koga je oduševila pobožna revnost hodočasnika, pozvao ga je za sto, što je ovaj rado prihvatio. Pošto ga je starešina smatrao putnikom grešnikom i pokajnikom koji je na put krenuo da ovde nađe oprost i utehu, Kazanova nije hteo više da se raspituje gde se zapravo nalazi. Uostalom, s duhovnikom je, pošto mu nemački nije bio dobar, razgovarao na latinskom.
„Ovo je za našu braću u vreme posta”, nastavio je starešina. „Pri tome sam ja dobio privilegiju od svetog oca Benedikta XIV da svakodnevno, uz tri gosta, mogu na stolu da imam i meso. Hoćete li da odmah iskoristimo ovu privilegiju ili ćete postiti?”
„Nemam nameru, poštovani oče, da zloupotrebim papinu dozvolu niti vaš ljubazni poziv.
Bilo bi to arogantno s moje strane.”
„Onda, idemo da jedemo!”
U trpezariji starešine je stvarno ispod stakla bilo papino pismo, na stolu su ležala dva pribora za jelo, a poslužitelj u livreji je odmah doneo i treći.
„Ješćemo utroje, vi, ja i moj šef kancelarije. On upravo stiže.”
„Vi imate šefa kancelarije?”
„Da. Kao starešina Marijinih isposnika ja sam knez Rimskog carstva i kao takav imam pripadajuće obaveze.”
Konačno, Kazanova je znao gde je zašao i radovao se što je svetski poznati manastir upoznao pod tako posebnim okolnostima i potpuno nenadano.
„Vi ste stranac?”, upitao je starešina.
„Venecijanac, ali duže vreme na putu.” Nikako nije bilo potrebe da kaže da je proteran.
,,I putujete dalje kroz Švajcarsku? Onda ću vam rado dati nekoliko saveta.”
„Primiču ih sa zahvalnošću. Ali pre nego što otputujem dalje, želja mi je da mi dozvolite jedan poverljivi razgovor.
Želeo bih da se ispovedim i da me posavetujete o nečemu što mi leži na duši.”
„Kasnije ću vam stajati na raspolaganju. Božija je volja da vam otvori srce, a tada ćete imati i mir u duši. Ljudski su putevi raznovrsni, ali je mali broj njih toliko skrenuo s puta da ne može da mu se pomogne. Istinsko pokajanje je prvi zahtev preobraćaja, naravno ukoliko je istinito, bogougodna skrušenost se ne ostvaruje u grehu nego nastaje u milosrđu.”
Nastavio je i dalje da priča, dok se Kazanova služio jelom i pićem. Kada je starešina zaćutao, on je uzeo reč.
„Izvinite na radoznalosti, visokopoštovani, ali kako ste uspeli da u ovo doba godine imate tako izvrsnu divljač?”
„Zar ne? Ali za to ja imam recept. Sva ova divljač i ptice su ulovljeni pre šest meseci.”
„Da li je to moguće?”
„Imam uređaj u kome bez vazduha ovakve stvari mogu dugo da stoje.”
„Zavidim vam na tome.”
„Molim, ali zar ne želite da uzmete malo lososa?”
„Naravno, kad mi ga lično preporučujete.”
„To je pravo posno jelo!” Gost se nasmejao i uzeo parče lososa.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39226
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu