Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Emil Zola

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Emil Zola     - Page 2 Empty Emil Zola

Počalji od Mustra Pon Feb 12, 2018 4:06 pm

First topic message reminder :

Emil Zola     - Page 2 Emile_Zola
Iako je rođen u Parizu 1840. godine, Zola je detinjstvo proveo u južnom delu Francuske gde je njegov otac, inače inženjer, radio na izgradnji vodosistema. Nakon smrti njegovog oca Zola zajedno sa majkom nastavlja da živi u siromaštvu.
Dva puta je polagao maturski ispit, ali nikako nije uspeo da ga položi, stoga je ubrzo bio primoran da napusti školovanje i da se zaposli. Kako mu ni to nije uspelo, čak dve godine je živeo u neverovatnom siromaštvu. Prema nekim navodima, Zola je bio toliko siromašan da je bio primoran da jede vrapce koji su mu sletali na prozor.
Nakon što se zaposlio kao službenik u jednoj izdavačkoj kući, počeo je da piše za veliki broj novina kako bi zaradio malo više novca. Ipak, ljubav prema fikciji ga je navela da napiše svoj prvi roman pod nazivom „Klodova ispovest“, koji je ubrzo privukao neverovatnu količinu pažnje javnosti. Kako je ubrzo postao veoma poznat, a shvativši da može da izdržava i sebe i majku zahvaljujući pisanju, Zola napušta posao službenika i posvećuje se pisanju.
Narednih godina objavljuje dva romana: „Tereza Raken“ i „Madlen Fera“. Ubrzo pronalazi inspiraciju u Balzakovoj „Ljudskoj komediji“ i objavljuje ciklus „Rugon-Makarovi“ koji se sastoji iz dvadeset romana od kojih svaki prati priču različitog lika jedne porodice.
Tokom 1860-ih godina, Zola je u svojim člancima neretko branio umetnost Kloda Monea, Eduara Manea, kao i Pjera Ogista Renoara. Iz tog razloga Zola je često bio u prilici da se nađe na raznim okupljanjima slikara i upravo tu upoznaje teoriju umetnosti.  Međutim, nakon što je objavio roman „Delo“ koji prati život slikara koji ne uspeva da spozna svoj kreativni potencijal što neizbežno vodi ka njegovom samoubistvu na kraju romana, biva oštro kritikovan, a njegova reputacija biva ozbiljno narušena.
1870. Zola se ženi Gabrijelom Milej, a te iste godine stupa u kontakt sa mnogim uvaženim piscima.
Kao jedan od osnivača naturalističkog pokreta, Zola je objavio nekoliko studija na temu teorije umetnosti, uključujući  „Eksperimentalni roman“ i „Naturalistički književnici“. Naturalizam podrazumeva primenjivanje dva ključna principa u književnosti: determinizam (ubeđenje da su lik, temperament i ponašanje posledica okolnosti i istorijskog trenutka) i eksperimentalni metod (podrazumeva sakupljanje određenih podataka u strogo kontrolisanim uslovima).
Godine 1898. Zola se umešao u Drajfus aferu. Naime, reč je o Alfredu Drajfusu, francuskom oficiru, nepravedno osuđenom za izdaju. Ova afera je u potpunosti podelila francusko društvo, a trajala je čak 12 godina. Stoga je Zola u svom otvorenom pismu pod nazivom „Optužujem“ žustro napao francuske generale zbog nepravedne optužbe. Samo nekoliko meseci kasnije slučaj Drajfus je ponovo pokrenut, a sama intervencija Emila Zole je u velikoj meri umanjila pomahnitali militarizam koji je vladao u to vreme u Francuskoj.Zolini poslednji romani „Tri grada“ i „Četiri jevanđelja“ često ne odaju tako snažan utisak kao što to čine njegova ranija dela.
29. septembra 1902. godine Zola je neočekivano preminuo. Emil Zola ostaće upamćen kao ne samo jedan od najznačajnijih književnika Evrope, već i kao borac za pravdu i istinu, heroj siromašnih i optuženih. Danas počiva pored Voltera, Žan Žak Rusoa, Viktora Iga i mnogih drugih francuskih pisaca čija su dela izmenila tok francuske istorije.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 12:00 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Emil Zola     - Page 2 Empty Re: Emil Zola

Počalji od Mustra Pon Feb 12, 2018 5:40 pm


Emil Zola     - Page 2 JEAN-_BAPTISTE-_ANTOINE-_EMILE_BERANGER_French_18


XXIX
Започела је нова фаза. Тереза је, до крајности преплашена, не знајући где да нађе једну утешну мисао, почела пред Лораном да оплакује Камија на сав глас.
Нагло је малаксавала. Исувише напети живци попустили су јој, а њена опора и силовита нарав смекшала. Она се већ у првим данима брака разнежила. Та нежност се враћала сада као нека потребна и неизбежна реакција. Док се млада жена свом снагом својих живаца борила против Камијеве сабласти, пошто је неколико месеци живела у притајеној надражености борећи се против својих мука, настојећи да их излечи једино упорном вољом свога бића, сада је одједном осетила такву малаксалост да је поклекла и била побеђена. И поставши опет жена, чак девојчица, како није имала више снаге за отпор и није могла више тако грозничаво да пркоси свом страху, препустила се сажаљењу, сузама и покајању, надајући се да ће у томе наћи неко олакшање. Покушала је да искористи своју телесну и душевну слабост која ју је обузимала; можда ће утопљеник, мислила је, који није попустио пред њеним узбуђењима, попустити пред њеним плачем. Рачунала је на своју грижу савести, говорећи себи да је то најбољи начин да умири и задовољи Камија. Као извесна врста богомољаца који мисле да преваре бога и изнуде му опроштај, молећи се само устима и узимајући на себе покоран и покајнички изглед, тако се и Тереза слично скрушила, ударала у прса, тражила жалосне речи, док су јој у дну срца били само страх и кукавичлук. Осим тога, осећајући се меком и сломљеном, она је налазила неко физичко задовољство у том препуштању болу без отпора.
Обасула је госпођу Ракен својим плачљивим очајањем. Одузета старица постала јој је свакодневна потреба; служила јој је као нека врста молитве, као комад намештаја пред којим је могла да признаје своје грехе без страха и да тражи опроштај. Чим би осетила потребу да плаче и растерети се јецајима, клекла би пред непокретну жену и пригушено викала; сама за себе изигравала је сцену покајања, што ју је замарало, и тако олакшавала душу.
– Ја сам бедница – брбљала је – не заслужујем милост. Ја сам вас преварила, гурнула сам у смрт вашег сина. Ви ми никада нећете опростити. Па ипак, ако на мени читате кајање које ме раздире, и знате колико патим, ваљда ћете се смиловати... Не, нема за мене милости. Хтела бих овако да умрем, поред ваших ногу, сатрвена од бола и срамоте.
Говорила би тако по читаве сате, тетурајући се између очајања и наде, осуђујући себе и опет праштајући себи; говорила је гласом болесне девојчице, скоро једносложним речима и плачљиво. Легала је лицем на под и опет устајала, покоравајући се свим мислима скрушености и поноса, покајања и пркоса, које су јој падале на памет. Некад је чак и заборављала да клечи пред госпођом Ракен и настављала је свој монолог као у сну. А кад би се довољно опила сопственим речима, устајала је сва отупела и тетурајући се одлазила доле у дућан умирена, без страха да ће пред муштеријама нервозно зајецати. Чим би јој се појавила потреба да себи пребацује, пожурила би горе и поново клекла поред ногу беспомоћне старице. Тај се призор понављао и по десет пута дневно.
Никад Тереза ни помислила није да њене сузе и њено бучно кајање неизрециво муче њену тетку. Кад би неко хтео да пронађе нове муке за госпођу Ракен, не би нашао ништа страшније од ове комедије покајања коју је играла њена братаница. Одузета жена прозрела је себичност која се скривала иза тих излива бола. Ти ужасно дуги монолози које је морала да слуша сваког часа, и који су јој стално постављали пред очи Камијево убиство, страховито су је мучили. Није могла да опрости; сва је била испуњена неумољивом жељом за осветом, коју је њена немоћ чинила тим жешћом, а ипак је преко читавог дана морала да слуша молбе за опроштај, покорне и мрске молитве. Она би радо одговорила. Поједине братаничине реченице управо су је изазивале да је одбије али морала је да остане нема, морала је да пусти Терезу да прича, не прекидајући је никада. Неизмерно ју је мучило то што је неспособна да виче и да запуши уши. А речи младе жене полагано су продирале до њене свести, отегнуто и плачљиво као нека раздражљива песма. Једно је време мислила да су убице у својој ђаволској окрутности намерно измислиле тај начин мучења. Старичино једино одбрамбено средство било је да затвори очи чим би њена братаница клекла пред њу; тако је бар није видела ако је већ морала да је слуша.
Тереза се коначно тако осмелила да је чак почела и да грли своју тетку. Једнога дана, у таквом наступу покајања, учинило јој се да је у очима одузете госпође приметила блесак сажаљења. Вукла се на коленима, онда је опет устала с пода, избезумљено вичући:
– Ви ми опраштате! Ви ми опраштате! – Затим је љубила чело и образе јадне старице која није могла да забаци главу уназад. Ледена кожа, на коју је Тереза притиснула усне, изазвала је у њој жестоко гађење. Пало јој је на памет да ће то гађење, поред суза и гриже савести, бити одлично средство да умири своје живце; тако је свакодневно наставила да љуби старицу, кајући се и ради свог олакшања.
– О, како сте добри! – узвикивала је понекад. – Видим да су вас гануле моје сузе... Ваш поглед је пун милосрђа... Ја сам спасена...
И засипала би је нежностима, стављала је своју главу у њено крило, љубила јој руке, блажено јој се осмехивала, негујући је са страсном оданошћу. Временом је сама поверовала да је та комедија стварност, уображавала је да јој је госпођа Ракен опростила и говорила с њом само о срећи коју јој је ова пружила својом добротом.
То је за одузету старицу било сувише. Скоро је умрла од тога. Братаничини пољупци будили су у њој онај страшни осећај беса и гађења који ју је испуњавао сваког јутра и вечери кад ју је Лоран узимао у наручје да би је подигао с кревета или положио у њега. Морала је да подноси нечиста миловања те беднице која је преварила и убила њеног сина; штавише, није могла ни руком да обрише пољупце које је та жена остављала на њеним образима. Сатима је осећала како је ти пољупци пеку. Тако је постала играчка Камијевих убица, лутка коју су они облачили, окретали налево и надесно, лутка којом су се служили по својим потребама и ћудима. Била је у њиховим рукама тако беспомоћна, као да у својој утроби има само мекиње, а та утроба је ипак живела, бунећи се и патећи при најмањем Терезином или Лорановом додиру. Нарочито ју је мучило окрутно ругање младе жене која је тврдила да у њеним очима чита опроштај, док је она тим погледима желела да шиба кривца. Често је напрезала сву своју снагу да би узвикнула у знак негодовања, а сву своју мржњу скупила би у свом погледу. Али је Тереза, којој је ишло у рачун да двадесет пута дневно понови да јој је опроштено, удвостручила своја миловања и није ништа хтела да сагледа како јесте. Одузета старица морала је да прима захвалност и изливе осећања која је њено срце одбијало. Од тог времена је, пред лицем своје разнежене нећаке, живела пуна горког и немоћног гнева; Тереза је измишљала најдивније нежности да би старици захвалила за оно што је називала небеском добротом.
Ако је Лоран био присутан кад се његова жена бацила на колена пред госпођом Ракен, сурово би је дизао с пода:
– Не изводи комедију – викнуо би. – Да ли ја плачем, да ли се ја бацам на колена?... Све то чиниш само зато да би ме разљутила.
Нарочито га је потресала Терезина грижа савести. Патио је много више откако се његова саучесница вукла око њега очију црвених од суза и с понизном молбом на уснама. Поглед на то живо кајање удвостручио је његов ужас, па му је било много теже. Осећао ју је као вечити прекор који шета по кући. Затим се бојао да кајање једног дана не натера Терезу да све открије. Више би волео да је види укочену и помахниталу и како се жучно брани од његових оптужби. Но она је променила тактику; сада је радо признавала своје учешће у злочину, сама је себе кривила, била је попустљива и бојажљива и са жарком понизношћу је молила за спасење. То понашање је љутило Лорана. Њихове свађе су из вечери у вече биле све несносније и језивије.
– Слушај – говорила је Тереза мужу – ми смо велики грешници и морамо да се покајемо ако хоћемо да постигнемо бар мало мира... Видиш, ја сам много мирнија откако плачем. Чини и ти као ја. Признајмо обоје да смо праведно кажњени за ужасан злочин који смо починили.
– Хајде! – грубо јој је противречио Лоран – причај шта хоћеш.
Знам те, врашки си лукава и лицемерна. Плачи ако те то забавља.
Само, молим те, немој мене да гњавиш тим својим сузама.
– Ах! Ти си зао човек, не мариш за грижу савести. Али заправо си кукавица, јер си издајнички поступио с Камијем.
– Хоћеш ли да кажеш да сам само ја крив?
– Не, то не кажем. Ја сам крива, чак више од тебе. Требало је да свога мужа ослободим из твојих руку. Ох! Знам како је страшна моја кривица, али се трудим да ми буде опроштено, и успеће ми то, Лоране, док ћеш ти и даље живети без утехе... Немаш ни толико обзира да јадну тетку поштедиш свог простачког беса; никад јој ниси упутио ниједну реч сажаљења.
И грлила је госпођу Ракен, која је затварала очи. Стално се вртела око ње, намештала јој јастук да би могла да наслони главу и обасипала је хиљадама нежности. Лоран је био ван себе од беса.
– Ех! Остави је! – викао је. – Зар не видиш да су јој сам поглед на тебе, па и то твоје старање одвратни. Кад би могла да подигне руку, ошамарила би те.
Њега су постепено доводиле до слепог беса једноличне и плачне речи његове жене и њено скрушено понашање. Схватио је каква је њена тактика; није хтела да има с њим ничег заједничког, хтела је да се издвоји, утонула у свој јад како би се отела из утопљениковог загрљаја. Понекад му се чинило да је изабрала добар пут, да ће је њене сузе излечити од страхота и тресао се од саме помисли да ће патити сâм, да ће страховати сâм. И он би се радо кајао, покушао би да игра комедију гриже савести, али није могао да нађе ни јецаја ни одговарајућих речи, па је падао у јарост, тресао је Терезу да би је разљутио и повукао у заједничко махнитање. Али је млада жена настојала да остане мирна и с плачљивом понизношћу је одговарала на његове јаросне крике. И што је он био суровији, то је она била понизнија, то се више кајала. Лорана је то дражило до беснила. Да би његов бес довела до врхунца, Тереза је на крају завршавала хвалећи Камија, набрајајући врлине своје жртве.
– Био је добар – говорила је – и ми смо, заиста, били врло сурови кад смо се могли огрешити о ту дивну душу која никада није имала ни једне једине рђаве мисли.
– Био је добар, да, знам – кикотао се Лоран – хоћеш ваљда да кажеш да је био глупак, зар не?... Заборавила си ваљда? Говорила си ми да те је и најмања његова реч срдила, да он не може да отвори уста а да не извали неку глупост.
– Немој да му се подсмеваш... Само још треба да вређаш човека кога си убио... Нимало не познајеш женско срце, Лоране; Камиј ме је волео и ја сам волела њега.
– Ти си га волела, ах, заиста, ово ти је одлично успело... Вероватно си ме и узела за љубавника зато што си волела свога мужа... Сећам се дана када си ми лежала на прсима и говорила да се гадиш Камија када ти прсти утону у његово месо као у иловачу... О, знам зашто си ме волела, зашто баш мене. Биле су ти потребне руке мало снажније него што су то биле руке тог јадника.
– Волела сам га сестрински. Био је син моје добротворке, тако нежан као сви људи слабе природе, био је племенит и великодушан, предусретљив и мио... А ми смо га убили, боже мој, боже мој!
Плакала је и падала у несвест. Госпођа Ракен је бацала на њу оштре погледе, љута што из таквих уста чује похвале Камију. Пошто није могао да се супротстави тој бујици суза, Лоран је узрујано шетао, тражећи неко моћно средство да заглуши Терезину грижу савести. Све добро што је чуо о својој жртви изазивало је у њему неко тмурно неспокојство; понекад је дозвољавао да га та очајничка наваљивања његове жене убеде, и стварно је веровао у Камијеве врлине, па су се његови страхови тиме удвостручавали. Био је најсуровији и сав ван себе када би Тереза почела да упоређује њега и Камија, увек у корист Камијеву.
– Јесте – викала је – био је бољи од тебе; више бих волела да је он још жив а да ти лежиш на његовом месту, под земљом.
Лоран је, у почетку, само слегао раменима.
– Причај ти шта год хоћеш – настављала је, распаљујући се све више – можда га нисам волела док је био жив, али сада га се сећам и волим га... Волим га, а тебе мрзим, да знаш. Ти, ти си убица...
– Хоћеш ли да ућутиш? – урлао је Лоран.
– А он, он је жртва, он је частан човек кога је убио вуцибатина. Баш те се нимало не бојим!... Ти знаш добро да си бедник, грубијан, човек без срца и душе. Како да те волим сада, када си попрскан Камијевом крвљу? Камиј је према мени био тако нежан, и ја бих те радо убила – чујеш ли – када би то могло да оживи Камија и врати ми његову љубав.
– Ћути, беднице!
– Зашто да ћутим? Говорим истину. Твојом бих крвљу купила опроштај. Ах! Колико плачем и колико патим! Ја сам крива што ми је овај зликовац уморио мужа... Једне ноћи мораћу да одем и пољубим земљу у којој почива. То ће ми бити последње уживање.
Лоран, пијан и сав избезумљен од свирепих слика које му је Тереза предочавала, бацио се на њу, срушио је на земљу и притиснуо коленима дижући песницу.
– А, тако – викала је – удари ме, убиј ме... Камиј никада није подигао руку на мене, али ти, ти си чудовиште.
А Лоран, ошинут овим речима, дивљачки ју је тресао, тукао и гњечио јој тело стиснутом песницом. Два пута је умало није удавио. Тереза је губила свест под ударцима; осећала је неко горко задовољство од тих батина. Препуштала се, подметала је своје тело и дражила свога мужа да је премлати. У томе је налазила још један лек за своје животне патње; ноћу је боље спавала ако би увече добила добре батине. Госпођа Ракен је уживала и дрхтала од радости кад је Лоран вукао њену братаницу по поду, кад ју је ударао ногама у тело.
Живот убице постао је неиздржљив од онога дана када је Терези пала на памет паклена мисао да себе мучи грижом савести и да на сав глас оплакује Камија. Од тог тренутка несрећник је непрестано живео са својом жртвом; сваког часа је морао да слуша како његова жена хвали и оплакује свог првог мужа. Најмања ситница била је повод за разне прекоре: Камиј је радио ово, Камиј је радио оно, Камиј је имао такве и такве особине, Камиј је тако и тако волео. Увек Камиј – без престанка те жалосне реченице које оплакују Камијеву смрт.
Тереза је употребљавала сву своју злобу да би Лоранову муку учинила окрутнијом и да би себе спасла. Упуштала се у најличније појединости, набрајала је, уз жалосне уздахе, хиљаде безначајних ситних догађаја из његове младости, и тако је уплитала успомену на дављеника у сваки догађај свакодневног живота. Тако је лешина, која се већ шетала по кући као дух, сада отворено била уведена. Седала је на столицу, за сто, пружала се по кревету, служила се намештајем и предметима око себе. Лоран није могао да се дотакне виљушке, четке или било чега а да му Тереза не каже да је те предмете пре њега дотицао Камиј. Непрестано хушкан против човека кога је убио, убица је коначно дошао до осећања која су га водила у лудило. Био је непрекидно упоређиван с Камијем и, како је употребљавао предмете којима се служио Камиј, уобразио је да је он сам Камиј и да се изједначио са својом жртвом. Мозак му је пуцао, и тада се обарао на жену да је ућутка, да не слуша више речи које су га гониле у лудило.
Све њихове свађе завршавале су се ударцима.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Emil Zola     - Page 2 Empty Re: Emil Zola

Počalji od Mustra Pon Feb 12, 2018 5:40 pm


Emil Zola     - Page 2 Jean_Francois_Armand_Felix_Bernard_1829_-_1894


XXX
Дошао је тренутак када је госпођа Ракен, да би избегла патње које су је мучиле, решила да умре од глади. Њена храброст била је исцрпљена, није више могла да подноси патње које јој је наносило непрекидно присуство убица; сањарила је да ће последњу утеху наћи у смрти. Њен ужас је свакодневно растао чим би је Тереза грлила и кад год би је Лоран обухватио својим рукама и носио као мало дете. Решила је да побегне од тих нежности и загрљаја пошто их се гадила. Кад већ није довољно жива да може да освети свога сина, више је волела да буде мртва и да у рукама убица остави само лешину, која неће ништа осећати и с којом ће они моћи да чине све што им се буде свиђало.
Два дана је одбијала сваку храну и прикупљала своје последње снаге да би стисла зубе како би их спречила да је нахране и испљувала све што успеју да јој угурају у уста. Тереза је била очајна, питала се где ће да плаче и да се каје кад њена тетка више не буде ту. У бесконачним разговорима ју је убеђивала да мора да живи; плакала је, чак се наљутила, беснела је као и раније и отварала вилице одузете жене као што се то ради са животињама које се опиру.
Госпођа Ракен се одупирала. Била је то одвратна борба.
Лоран је био потпуно равнодушан и није се мешао. Чудио се бесу с којим је Тереза спречавала самоубиство одузете старице. Сада, када им је старичино присуство било сувишно, желео је њену смрт. Не би је убио, али кад је већ желела да умре, није налазио потребе да је у томе спречава.
– Ех! Остави је – викао је на своју жену. – Бар ћемо је се ослободити... Бићемо можда срећнији када не буде овде.
Те речи, поновљене неколико пута, изазвале су код госпође Ракен чудно узбуђење. Уплашила се да се не испуне Лоранове наде и да после њене смрти супружници не живе спокојно и срећно.
Помислила је да је хтела да умре из кукавичлука, и да нема права да оде док не види расплет тих злокобних догађаја. Тек тада ће моћи да оде с овог света и да каже Камију: „Ти си освећен.“ Сада, када се сетила неизвесности коју би са собом понела у гроб, помисао на самоубиство учини јој се глупом; тамо би у хладној земљи, усред гробне тишине, спавала мучена вечитом неизвесношћу каква је казна стигла њене злотворе. А да би спавала мирно, вечним сном мртвих, мора да се успављује жарком радошћу освете, треба да се препусти сну задовољене мржње, сну који ће вечно трајати. И узела је храну коју јој је братаница нудила и решила да и даље живи.
Знала је, уосталом, да расплет није далеко. Однос међу супружницима је из дана у дан постајао све напетији и неподношљивији. Експлозија, која ће све да скрши, била је неминовна. Из сата у сат Тереза и Лоран су једно другом све више сметали. Сад их више није само ноћ мучила својом самоћом; у страху и болним кризама проводили су читаве дане. Све их је ужасавало и патили су од свега и свачега. Живели су у паклу, мучили се, и све што би учинили и говорили било им је горко и окрутно; хтели су једно друго да баце у дно понора који су осећали под ногама, а увек су у њега падали заједно.
Помисао на развод истовремено је обома пала на памет. Помишљали су, свако за свој рачун, да побегну и одморе се негде далеко од овог пролаза Пон Неф, чија је влага и прљавштина била као створена за њихов тужни живот. Али нису се усуђивали, нису могли да се спасу. Нису могли да замисле да се међусобно не свађају, да не живе у патњама и у узајамном мучењу. Били су тврдоглави у мржњи и у суровости. Наизменично одбијање и привлачност истовремено су их и раздвајали и привлачили; проживљавали су онај чудан осећај двоје људи који су се посвађали, и хтели би да се разиђу, али се стално поново налазе и једно друго засипају новим клеветама. Поред тога су и озбиљни разлози сметали њиховом бекству: нису знали шта да раде с непокретном старицом и шта да кажу гостима који долазе четвртком. Када би побегли, сигурно би се нешто посумњало; онда су замишљали како их прогоне и како умиру на гиљотини. Кукавичлук их је натерао да остану и бедно се вуку кроз свој ужасни живот.
Када Лоран преко целог дана није био код куће, Тереза би узнемирена и сметена ишла од трпезарије до дућана, не знајући како да испуни празнину која је сваким даном све дубље зјапила у њој. Кад није плакала крај ногу госпође Ракен, или кад је муж није тукао и грдио, није знала шта да ради. Чим се нађе сама у дућану обузимала би је потиштеност, тупо је посматрала људе који су пролазили прљавим и црним ходником, и умирала је од туге у дну те тамне јаме која је заударала на гробље. Најзад је замолила Сизан да дође код ње на цео дан, надајући се да ће је умирити присуство тог јадног, мирног и бледог створења.
Сизан се радосно одазвала том позиву; она је одувек волела Терезу пријатељством пуним поштовања. Већ је одавно желела да ради с њом док је Оливије у канцеларији. Донела је свој вез и заузела празно место госпође Ракен иза тезге.
Од тог дана је Тереза мало занемарила своју тетку. Није тако често долазила да јој плаче у крилу и да љуби њено мртво лице. Сада је имала другу занимацију. С напором је пратила Сизанино споро брбљање, док је ова причала о свом домаћинству и о свакодневним стварима из свог једноличног живота. То причање ју је привлачило. Често је себе хватала како је те глупости интересују, и после се томе горко смејала.
Постепено је изгубила све своје сталне муштерије. Откако је тетка лежала горе испружена у својој фотељи, пустила је робу да труне, а трговину је препустила прашини и влази. Мирис плесни је превладао, пауци су се спуштали с таванице, а под готово никад није чистила. Уосталом, муштерије су се разбежале углавном зато што их је Тереза понекад врло чудно примала. Кад би је Лоран истукао или је потресао изненадан ужас, и ако би тада заповеднички зазвонило звонце на вратима дућана, она је морала да сиђе, немајући времена да уреди косу и да обрише сузе; тада би грубо служила муштерију која је чекала. Често се није ни трудила да послужи муштерију, одговарајући одозго с дрвених степеница да више не држе робу коју муштерија тражи. Такво немарно поступање није могло да задрже купце. Сиромашне раднице из те четврти, навикле на љубазности госпође Ракен, повлачиле су се пред Терезиним неучтивим понашањем и лудим погледима. Кад је Сизан почела да долази код Терезе, муштерије су потпуно нестале: обе младе жене су се сложиле да се ослободе и тих последњих купаца који су се још појављивали, како их не би узнемиравали у разговорима. Од тог времена дућан није доприносио ни суа потребама домаћинства; морала се начети главница од четрдесет и неколико хиљада франака.
Понекад би Тереза изашла на читаво поподне. Нико није знао куда одлази. Свакако да није позвала Сизан к себи само зато да јој прави друштво него и зато да јој чува дућан док је она одсутна. Кад би се увече вратила клонула, зеница поцрнелих од умора налазила је младу Оливијеову жену за тезгом, скупљену, тупог осмеха, у истом положају у коме ју је оставила пет сати раније.
Некако на пет месеци после венчања Тереза се страшно препала. Уверила се да је у другом стању. Помисао да ће имати Лораново дете била јој је страшно одвратна, али није могла себи да објасни зашто. Неодређено се бојала да ће родити утопљеника. Чинило јој се да у својој утроби осећа хладноћу распаднуте лешине. Хтела је по сваку цену своју утробу да ослободи тог детета које ју је хладило и које више није могла да носи. Није ништа рекла свом мужу, и једнога дана, пошто га је дивље раздражила и кад је он подигао ногу да је удари, подметнула је трбух. Пустила је да је удара тако да ју је то могло одвести у гроб. Сутрадан је побацила.
Лоран је, са своје стране, такође водио ужасан живот. Дани су му изгледали неиздржљиво дуги; сваки дан му је доносио иста страховања, иста тешка замарања, која су га у одређеним сатима обузимала досадом и поразном правилношћу. Из вечери у вече вукао се кроз живот престрављен сећањем на дан који је прошао и у страху очекујући сутра. Зато је знао да ће од сада сви дани бити слични, да ће му сви доносити исте патње. Тако је већ унапред видео мрачне и немилосрдне седмице, месеце, године, које су га чекале, долазиле редом и полако га гушиле, обрушавајући се на њега. Када је будућност безнадежна, садашњост је ружна и горка. Лоран се више није одупирао; отупео је и препустио се ништавилу које га је потпуно обузело. Нерад га је убијао. Одмах изјутра би одлазио од куће, не знајући куда да иде и осећајући одвратност при самој помисли да ради оно исто што је радио јуче, и да то мора да понови против своје воље. Навраћао је у свој атеље из навике, из страсти. Та просторија сивих зидова, из које се видео само пуст квадрат неба, испуњавала га је суморном тугом. Ваљао се по дивану опуштених руку, заглупљен од размишљања. Уосталом, више се није усуђивао ни да такне четкицу. Неколико пута је покушавао, и увек му се с платна кезило Камијево лице. Да не би полудео, коначно је кутију с бојама бацио у угао и предао се потпуном нераду. То принудно ленствовање му је тешко падало.
Поподне се са страхом питао шта да ради. Читавих пола сата стајао би на плочнику у Улици Мазарин и размишљао како да се разоноди. Одбацивао је помисао да се поново попне у свој атеље и редовно би решавао да се спусти Улицом Генего и лута дуж кеја. Тако би до вечери лутао без циља, заглупљен и увек обузет снажним страхом кад год би погледао Сену. Где год се налазио, било у атељеу или на улици, његове муке биле су једнаке. Сутрадан се то понављало. Јутро је проводио на дивану, поподне се вукао обалом. То је трајало већ месецима, могло је да потраје и годинама.
Понекад је Лорану падало на памет да је убио Камија зато да не би морао ништа да ради, и био је запрепашћен што сада, када не ради ништа, толико пати. Радо би себе натерао да буде срећан. Уверавао је себе да нема места тој патњи, да је постигао највишу срећу тиме што може да скрсти руке и да ништа не ради, и да је глуп што не користи у миру ту срећу. Но, та су се размишљања рушила пред чињеницама. Морао је да призна да нерад његова страховања чини још ужаснијим, јер му је све време остајало да размишља о свом очајању и да се удубљује у ту неизлечиву горчину. Беспослица, то животињско животарење о коме је донедавно сањарио, било је за њега казна. На махове је жарко желео неко запослење које би га ослободило мисли. Затим је опет пустио да ствари иду својим током, поново је падао под тежином тамне коби која му је спутавала удове да би га што сигурније скршила.
Заиста, једину утеху је налазио у томе да увече туче Терезу. То би
га бар мало размрдало из болне укочености.
Најоштрији бол, телесну и душевну муку, задавао му је Камијев ујед на врату. У извесним тренуцима је уображавао да му је тај ожиљак прекрио читаво тело. Ако би се и десило да заборави на прошлост, болни уједи које је тобоже осећао подсећали су га на убиство. Није могао да стане пред огледало а да не види појаве које је често примећивао и које су га увек ужасавале, услед узбуђења крв му се пела у врат, рана би се зацрвенела и почињала да му изједа кожу. Та његова жива рана, која се отварала, руменела и гризла га при најмањем узбуђењу, плашила га је и мучила. Напослетку је уобразио да му је утопљеник својим зубима под кожу зарио некакву животињу која га прождире. Изгледало му је да део врата на коме је био ожиљак више не припада његовом телу; било је то као нека туђа кожа коју су прилепили на то место, као неко отровно месо, од кога су му се и мишићи кварили. Тако је свуда са собом носио живу успомену на свој злочин, која га је прождирала. Тереза је гледала да га огребе по том месту кад ју је тукао; који пут би тако зарила нокте у бразготину да би он заурлао од бола. Обично се правила да јеца чим би угледала ујед само да би га Лорану учинила неподношљивијим. Кад год се светила његовој суровости, мучила га је тим уједом.
Неколико пута је, приликом бријања, покушао да засече врат како би одстранио трагове дављеникових зуба. Када би пред огледалом подигао главу и видео црвену мрљу под белом сапуницом, нагло би побеснео, брзо би приносио бријач и скоро би засекао месо. Али га је хладноћа челика на кожи враћала свести; клонуо би и морао да седне и причека да се његов кукавичлук умири и дозволи му да доврши бријање.
Увече га је узнемиреност остављала само зато да би га још јаче ухватио слепи дечачки страх. Пошто би се уморио у свађи и тучи с Терезом, ударао је, као што то раде деца, ногом о зид и тражио неки предмет да га поломи. То га је смиривало. Посебно је мрзео пругастог мачора Франсоу, који је, чим би Лоран ушао у собу, одлазио да се склони на колена немоћне старице. Лоран га још није био убио само зато што се није усуђивао да га дотакне. Мачор га је укочено посматрао, као ђаво, својим великим округлим очима. Те крупне очи, увек управљене на њега, раздраживале су младог човека. Питао се шта желе од њега те очи, које га никада не напуштају, и на крају их се заиста плашио и изводио бесмислене закључке. За столом је у сваком тренутку, усред свађе или усред ћутања, одједном, када би окренуо главу, спазио мачоров поглед који га је мучио и неумољиво испитивао. Побледео би, изгубио би главу и долазило му је да узвикне: „Хеј! Говори већ једном, реци ми, најзад, шта хоћеш од мене.“ Када је могао да му пригњечи шапу или реп, чинио је то с јаросним задовољством, и тада га је мјаукање јадне животиње испуњавало необјашњивим страхом, као да чује јаук неке особе. Лоран се стварно плашио мачора. Поред осталог и зато што је овај седео на коленима старице као усред неке неосвојиве тврђаве, одакле је некажњено могао да упире своје зелене очи у свог непријатеља. Камијев убица је видео поразну сличност те разљућене животиње и одузете старице. Мислио је да мачор, исто као и госпођа Ракен, зна за злочин и да ће га одати ако само једнога дана проговори.
Најзад, једне вечери, Франсоа је тако упорно посматрао Лорана да је овај, препун беса, одлучио да сврши с њим. Широм је отворио прозор у трпезарији и ухватио мачора за кожу иза врата. Госпођа Ракен је све схватила; две велике сузе склизнуле су јој низ образе. Мачор је почео да се брани и да се пропиње, покушавајући да се окрене и уједе га за руку. Али га је Лоран чврсто држао; два или три пута га је окренуо, а затим свом снагом бацио на црну зидину преко пута. Франсоа се смрскао о зид, поломио удове и пао на стаклени кров пролаза. Целу ноћ се јадна животиња вукла по олуку, сломљене кичме, промукло мјаучући. Те ноћи је госпођа Ракен оплакивала мачора скоро исто онако као што је оплакивала Камија; Тереза је добила страховити нервни напад. Мачоров плач у сенци под прозором био је језив.
Ускоро је Лорана обузео нови немир. Уплашио се неких промена које је приметио у држању своје жене.
Тереза је постала мрачна и ћутљива. Није више затрпавала госпођу Ракен изјавама покајања и захвалним пољупцима. Пред старицом је поново постала хладно окрутна и себично равнодушна. Човек би рекао да је она, пошто је покушала с кајањем, и пошто кајање није успело да је умири, прибегла неком другом средству. Она је, несумњиво, била жалосна само зато што није могла да смири свој живот. Некако презриво је гледала одузету старицу, као неку некорисну ствар која више не може да је утеши. О њој се бринула само толико да ова не умре од глади. Од тог тренутка се вукла по кући нема и утучена. Почела је чешће да излази напоље, четири или пет пута седмично.
Те промене су изненадиле и узнемириле Лорана. Веровао је да Терезино кајање добија нови облик и да се сада испољава као суморна чамотиња коју је код ње примећивао. Та му се чамотиња чинила много немирнијом од брбљивог очајања у које је Тереза раније западала. Није више ништа говорила, није се више свађала; изгледало је да све своје патње чува у себи. Он би више волео да чује њене патње него да је гледа тако повучену у себе. Плашио се да је једнога дана стрепња не угуши и да, ради олакшања, не оде све да исприча неком свештенику или истражном судији.
Терезини бројни изласци добили су у његовим очима страшно значење. Помислио је да она напољу тражи особу којој би поверила тајну, да она спрема издају. Два пута је хтео да је прати и изгубио ју је на улици. Поново је почео да је вреба. У њему је загосподарила једна мисао: Тереза ће, приморана патњом, све открити, и он треба да је ућутка, да јој признање заустави у грлу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Emil Zola     - Page 2 Empty Re: Emil Zola

Počalji od Mustra Pon Feb 12, 2018 5:41 pm


Emil Zola     - Page 2 James_Doyle_Penrose_1862-1932_innocent_beauty

XXXI
Једног јутра, уместо да се попне у свој атеље, Лоран је сео у једну крчму на углу Улице Генего, преко пута пролаза. Одатле је посматрао људе који су долазили плочником Улице Мазарин. Вребао је Терезу. Синоћ је млада жена рекла да ће рано изаћи и да се сигурно неће вратити до вечери.
Лоран је чекао добрих пола сата. Знао је да његова жена увек одлази Улицом Мазарин; једног тренутка, међутим, уплашио се да му није умакла отишавши Улицом Сене. Помислио је да оде у пролаз и сакрије се у ходник неке куће. У том узнемирењу видео је Терезу како журно излази из пролаза. Обукла је светле хаљине и први пут је приметио да се облачи као девојка, у хаљину с дугачким шлепом; изазивајући, врцкала је плочником, гледала је људе, тако високо је дизала сукњу да јој се видео цео предњи део ногу, ципеле и беле чарапе. Кренула је Улицом Мазарин. Лоран ју је пратио.
Време је било пријатно и млада жена је ишла полако, мало забачене главе, пустивши косу по леђима. Људи који су јој долазили у сусрет окретали су се да би је погледали и с леђа. Пошла је Улицом Екол де Медесин. Лоран се уплашио; знао је да је ту близу полицијски комесаријат. Помислио је да више нема шта да сумња, јер његова жена сигурно иде да га поткаже. Хтео је да се баци на њу ако приђе вратима комесаријата, да је преклиње, туче и примора да се повуче. На углу једне улице посматрала је неког наредника, који је пролазио и он уздрхта видевши да се она приближава нареднику. Обузет изненадним страхом да ће га ухапсити на лицу места ако се покаже, сакрио се у једну капију. Та шетња је за њега била право мучење; док је његова жена јавно излагала себе на плочнику сунцем обасјаном, дижући немарно и бестидно своје сукње, он је ишао за њом, блед и уздрхтао, понављајући у себи да је све свршено, да неће још дуго издржати и да ће га гиљотинирати. Сваки њен корак изгледао му је као корак ближе казни. Од страха као да је ослепео; и најмањи покрет младе жене све више га је у то убеђивао. Пратио ју је, ишао је тамо куд и она иде, као што се иде на губилиште.
Одједном, излазећи на ондашњи Трг Сен Мишел, Тереза се упутила према кафани која се налазила на углу Улице Месје ле Пренс. Села је усред једне групе жена и студената, за сто на плочнику. Са свима се срдачно руковала. Затим је наручила једну ракију с пеленом.
Изгледала је задовољно, разговарала је с неким плавим младићем, који ју је ту, несумњиво, очекивао већ дуже времена. Две девојке су се нагнуле над сто за којим је она седела и својим промуклим гласом обраћале су јој се са „ти“. Око ње су жене пушиле цигарете, људи су грлили жене насред улице пред пролазницима, који на то нису ни окретали главу. Простаклуци и грохотан смех допирали су до Лорана, који је непомично стајао с друге стране трга, увучен у једну капију.
Пошто је попила ракију, Тереза је устала, узела плавог младића под руку и спустила се с њим Улицом де ла Арп. Лоран их је пратио до Улице Сен Андре дез Арк. Тамо их је видео како улазе у неки хотел. Остао је насред пута, подигао поглед и гледао фасаду куће. Његова жена се за тренутак појавила на једном отвореном прозору на другом спрату. Затим му се учинило да су се руке плавог младића обавиле око Терезиног струка. Прозор је затворен уз мукли шум.
Лоран је схватио. Не чекајући даље, мирно се удаљио, безбедан и срећан.
– Хм! – говорио је у себи, спуштајући се ка обали – тако је боље. Овако има неку разоноду и не мисли ништа рђаво... Она је ђаволски лукавија од мене.
Чудило га је што се први није сетио да се баци у порок. Тамо би нашао лек своме страховању. Али на то није помишљао јер му је пут била мртва и он није имао ни најмању жељу да се баци у разврат. Женино неверство примио је савршено хладно; није осећао никакво узбуђење крви и живаца при помисли да се његова жена налази у наручју другог човека. Напротив, то му је причињавало задовољство; чинило му се да је пратио жену неког свог пријатеља и било му је смешно што та жена вара свога мужа. Тереза му је до те мере постала страна да је више није осећао у свом срцу. За само један сат мира он би је продао сто пута.
Лутао је улицама радујући се због наглог и срећног обрта који га је из застрашености пренео у спокојство. Скоро је био захвалан својој жени што је отишла љубавнику онда када је он мислио да иде полицијском комесару. Тај догађај се завршио тако неочекивано да га је то пријатно изненадило. Видео је сасвим јасно да је погрешио што је дрхтао и да је требало да се и сâм преда разврату да би видео може ли разврат да умири и заглуши његове мисли.
Увече, док се враћао у дућан, Лоран је одлучио да од своје жене затражи неколико хиљада франака и да употреби сва средства да би их добио. Помишљао је како порок много кошта човека, и некако је завидео судбини девојака које се могу продавати. Стрпљиво је чекао Терезу, која се још није била вратила. Када је стигла, правио се добар и није јој говорио о свом јутрошњем ухођењу. Она је била припита, из њених тек овлаш закопчаних хаљина ширио се оштар мирис дувана и ликера који се повлачи по крчмама. Посустала, мртвачки бледа, певушила је, сва отежала од срамног дневног умора.
Вечера је прошла у ћутању. Тереза није јела. После вечере Лоран се ослонио лактовима о сто и одлучно затражио пет хиљада франака.
– Не – одговорила је суво. – Ако те пустим да радиш шта хоћеш, брзо ћемо пасти у крајњу беду... Знаш ли ти наш положај? Идемо право у беду.
– То је могуће – одговорио је мирно – али мени је свеједно, ја хоћу новац.
– Не, хиљаду пута не!... Ти си напустио службу, промет у трговини је сасвим слаб и ми живимо само од камате. Свакога дана ја отимам од уштеђевине да бих те исхранила и да бих ти дала сто франака месечно које си ми отео. Више нећеш добити, чујеш ли. Све је узалуд.
– Размисли и не одбијај тако. Кажем ти да хоћу пет хиљада франака и да ћу их имати, ти ћеш ми их дати кад-тад.
Та мирна тврдоглавост разљутила је Терезу и окончала њено пијанство.
– Ах, знам! – узвикнула је – ти хоћеш да завршиш као што си и почео... Већ четири године те ми издржавамо. Ти си код нас долазио само зато да би јео и пио, и од тог времена те имамо на врату. Господин ништа не ради, господин је удесио да живи на мој рачун, скрштених руку... Не, нећеш ништа добити, ни суа... Хоћеш ли да ти кажем? Па добро, ти си...
И она рече. Лоран се насмејао слежући раменима. Одговорио је:
– Лепе речи си научила у том друштву у коме се сада крећеш.
То је била једина алузија коју је себи дозволио да каже на рачун њених љубави. Она хитро усправи главу и оштро му рече:
– У сваком случају не живим с убицама.
Лоран је пребледео. Један тренутак је ћутао очију управљених у жену; затим јој одговори дрхтавим гласом:
– Слушај ме, девојчице, не срдимо се, то ништа неће вредети ни теби ни мени. Моја храброст је на измаку. Паметније ће бити да се споразумемо ако не желимо да нам се догоди несрећа... Тражио сам ти пет хиљада франака јер су ми потребни; могу чак да ти кажем да мислим да их употребим како бих нам обезбедио мир.
Чудно се осмехнуо и наставио:
– Размисли, дакле, и реци своју последњу реч.
– Размислила сам – одговори млада жена – рекла сам ти да нећеш добити ни суа.
Њен муж нагло устаде. Уплашила се да ће је тући; сва се скупила и одлучила да не попусти под ударцима. Али јој се Лоран чак и не приближи; задовољио се да хладно изјави како му је доста живота и да ће отићи у полицијски комесаријат да исприча историју злочина.
– Ти ме тераш у крајност – казао је – живот ми чиниш неподношљивим. Више волим да скончамо. Судиће нам и осудиће нас обоје. То је све.
– Мислиш ли да ћеш ме заплашити? – узвикну његова жена. – И мени је већ доста свега, као и теби. Ја ћу отићи у комесаријат полиције ако ти не одеш тамо. Ах, добро, спремна сам да те пратим на губилиште, нисам ја кукавица као ти... Дакле, хајдемо код комесара.
Устала је и већ се упутила према степеништу.
– Нека буде – промрмља Лоран – хајдемо заједно тамо.
Када су сишли у дућан, неспокојно и заплашено су погледали једно у друго. Учинило им се да су приковани за под. Неколико тренутака, док су силазили низ дрвене степенице, било је довољно да им се јасно укажу последице њиховог признања. Истовремено су одједном јасно видели жандарме, затвор, судницу и гиљотину. У дубини свога бића осетили су да су слаби; замало што се нису једно пред другим бацили на колена и молили да остану где су и ништа не откривају. Од страха и збуњености стајали су непомични и ћутали два или три минута. Тереза се прва одлучила да говори и да попусти.
– Најзад – казала је – баш сам луда што ти ускраћујем тај новац. Ти ћеш ми га, ипак, једнога дана појести. Онда је боље да ти га одмах дам.
Није покушавала даље да крије свој пораз. Села је на тезгу и потписала чек на пет хиљада франака. Те вечери није више било говора о комесару.
Чим је стрпао новац у џеп, Лоран је почео да се опија, посећивао је блуднице, живео је бучним и дивљим животом. Није долазио кући. Дању је спавао, ноћу јурцао у потрази за јаким утисцима не би ли побегао од стварности. Али успео је само да све дубље пада. Када су око њега галамили, он је у себи осећао страшну тишину; у задовољавању, док га је грлила нека блудница, док је гледао у дно чаше, налазио је само страховиту жалост. Више није био за разблудништво и опијање; његово скрхано биће, изнутра као слеђено, слабило је од пољубаца и од јела. Унапред згађен, уопште није успевао да управља маштом, да надражи чула и стомак.
Присиљавајући себе на раскалашност још више је патио, и то је било све. Затим, када би дошао кући, када би опет видео госпођу Ракен и Терезу, од умора је добијао ужасан напад страха; тада се заклињао да више неће излазити, да ће остати са својим патњама да се на њих навикне и да их победи.
Тереза је пак све мање и мање излазила. Месец дана је живела као и Лоран, на плочницима и по кафанама. Увече би на тренутак долазила кући, давала госпођи Ракен да једе, ставила је да спава и поново до сутра била одсутна. Једном се она и њен муж нису видели четири дана. Затим је осетила дубоко гађење, осетила је да јој ни разблудништво неће помоћи више од комедије гриже савести. Узалуд се вукла по свим хотелима Латинског кварта, узалуд је водила разблудан и буран живот. Живци су јој били скршени; разврат и физичка уживања нису више могли довољно снажно да је потресу и пруже јој заборав. Личила је на пијанице чија спржена непца остају неосетљива под ватром најјаче ракије. Похота више није могла да је покрене. У својим љубавницима је налазила само умор и досаду. И остављала их је, говорећи себи да су јој некорисни. Ухватила је очајничка лењост, која је везала за кућу, у прљавој сукњи, неочешљану и прљавих руку. До крајности се запустила.
Када су се убице поново нашле лицем у лице, уморне и пошто су, спасавајући се једно од другог исцрпли сва средства, схватили су да немају више снаге да се боре. Похота их није примила, већ их је поново бацила у очајање. Поново су се нашли у влажном и тамном стану у пролазу; ту су били као вечити заточеници, јер су често покушавали да се спасу, али никада нису могли да прекину крваву везу која их је спајала. Више чак нису ни помишљали да покушавају нешто немогуће. Осећали су се тако ухваћено, сломљено, заједно приковани чињеницама, да су схватили да ће сваки отпор бити смешан. Наставили су свој заједнички живот, али се њихова мржња претворила у дивљи бес.
Поново су почели увече да се свађају. Уосталом, ударци и вика трајали су преко целог дана. С мржњом се удружило неповерење, и од тога су још више подивљали.
Плашили су се једно другог. Призор за којим је уследило Лораново тражење пет хиљада франака ускоро се понављао сваког јутра и вечери. Увртели су себи у главу да једно друго хоће да изда. Та мисао их није напуштала. Када би једно од њих рекло неку реч, или направило неки покрет, друго је помишљало да прво намерава да иде полицијском комесару. Тада су се тукли или преклињали једно друго. У бесу су викали да ће отићи да све пријаве и узрујавали се до изнемоглости; затим су дрхтали, а чим би се примирили, једно другом су у горким сузама обећавали да ће чувати тајну. Страховито су патили, али нису имали храбрости да се излече притискајући усијано железо на рану. Ако су једно другом претили да ће открити злочин, то је било само зато да се заплаше и да растерају мисли, јер они никада не би имали снаге да о томе говоре и да у казни потраже смирење.
Више него двадесет пута отишли су до врата полицијског комесаријата, пратећи се међусобно. Једном је Лоран хтео да прокаже злочин, други пут је Тереза трчала да све открије. Увек би једно друго стигли на улици и, пошто би измењали увреде и жарке молбе, увек би одлучили да још мало причекају.
После сваке свађе постајали су још више сумњичави и бесни.
Уходили су се од јутра до вечери. Лоран више није напуштао стан у пролазу, а Тереза га више није пуштала да сам излази. Њихове сумње и њихова страховања од признања зближили су их и сјединили у окрутну присност. Никада од венчања нису живели тако чврсто везани једно уз друго и никада нису толико патили. Али упркос стрепњама којима су себе морили, нису скидали ока једно с другог и више су волели да издрже и најжешћи бол него да се и на један сат растану. Ако је Тереза силазила у дућан, Лоран ју је пратио, из страха да она не разговара с неком муштеријом; ако је Лоран стајао на вратима гледајући свет који иде пролазом, Тереза би стала поред њега да би видела ако с неким разговара. Четвртком увече, када су долазили гости, убице су једно другоме упућивале молећиве погледе и слушале једно друго са страхом; свако од њих је од свога саучесника очекивао неко признање, а започетим реченицама давао друго значење.
Такво ратно стање није могло дуго да траје.
Тереза и Лоран су, свако за себе, дошли на мисао да помоћу новог злочина утекну последицама првог убиства. Свакако је било потребно да једно од њих нестане, да би друго могло мало да се одмори. На ову мисао су дошли истовремено; обоје су осетили хитну потребу да се растану, и обоје су желели да тај растанак буде заувек. Злочин, који се јавио у њиховим мислима, изгледао им је природан, судбином предодређен и снажно изазван Камијевим убиством. Нису чак ни разговарали, прихватили су ово као једини начин оздрављења. Лоран је одлучио да убије Терезу јер му је сметала, могла је да га погуби ако изговори само једну реч и наносила му је неиздржљиве патње; Тереза је из истих разлога одлучила да убије Лорана.
Чврста одлука о убиству мало их је умирила. Вршили су припреме. Уосталом, радили су грозничаво, без много опрезности; једва да су помишљали на вероватне последице таквог злочина, не осигуравши ни бекство, ни некажњивост. Осећали су неодољиву потребу да убију једно друго и као дивље звери слушали су глас те потребе. Нису се одали у првом злочину, који су припремали с толико окретности, а сада, извршавајући други, свако од њих се излагало опасности да оде на гиљотину, јер није ни помишљало да сакрије нови злочин. У њиховом поступању било је нечег контрадикторног, што чак ниједно од њих двоје није ни примећивало. Обоје су једноставно мислили да ће успети да побегну, да ће отићи да живе у иностранству пошто узму сав новац. После петнаест или двадесет дана Тереза је повукла из банке неколико хиљада франака, колико је претекло од њеног мираза и држала их је закључане у једној фиоци, за коју је Лоран знао. Ни за тренутак се нису питали шта ће бити с госпођом Ракен.
Неколико седмица раније Лоран је срео једног од својих бивших другова из колеџа, запосленог код једног познатог хемичара који се много бавио испитивањем отрова. Тај друг га је одвео да посети лабораторију у којој је радио, показао му је апарате и рекао имена отрова. Једно вече, пошто се одлучио на убиство, када је Тереза испила чашу заслађене воде Лоран се сетио да је у лабораторији видео једну керамичку бочицу с цијанкалијем. Сетивши се онога што му је млади лаборант рекао о страшном дејству овог отрова, који убија као муња а оставља мало трага, помисли како је то отров који му је потребан. Сутрадан му је успело да се искраде и да посети свога пријатеља; кад му је овај окренуо леђа, украо је бочицу.
Истога дана Тереза је искористила Лораново одсуство и дала да се наоштри велики кухињски нож којим се ломи шећер и који је био сав крњав. Нож је сакрила у угао једног ормана.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Emil Zola     - Page 2 Empty Re: Emil Zola

Počalji od Mustra Pon Feb 12, 2018 5:41 pm

Emil Zola     - Page 2 J._Davies_The_Housekeeper


XXXII
Следећег четвртка је седељка код породице Ракен – како су гости и даље називали домаћине ове куће – била сасвим неуобичајено весела. Задржали су се до пола дванаест. Одлазећи, Гриве је изјавио да никада није провео тако дивне часове.
Сизан, која је била у другом стању, све време је говорила Терези о својим патњама и својим радостима. Изгледало је да је Тереза слуша с великим интересовањем. Упртих очију и стиснутих усана она је на тренутке обарала главу; када би спустила очне капке, сенка јој је покривала цело лице. Лоран је пак непрекидно пажљиво слушао разговор старог Мишоа и Оливијеа. Та господа нису била ћутљива и Гриве је тек с муком успевао да убаци коју реч између две реченице оца и сина. Уосталом, он је према њима осећао извесно поштовање; сматрао је да они добро говоре. Те вечери је разговор потиснуо игру, и он је безазлено узвикнуо да га говор бившег полицијског комесара занима скоро исто колико и партија домина.
Већ скоро четири године Мишо и Гриве су четвртком вече проводили код госпође Ракен и никада се и ниједном нису уморили од тих досадних седељки које су се понављале са заморном редовношћу. Никада ни за тренутак нису посумњали у драму која се дешава у тој, тако мирној и тако пријатној кући кад они одатле оду. Оливије је обично тврдио, шалећи се као полицијски чиновник, да се у трпезарији осећа људска честитост. Гриве, да не би заостао за њим, трпезарију је назвао Храмом мира. Тереза је у последње време објашњавала порекло модрица које су јој наружиле лице, говорећи у два или три наврата гостима да је пала. Ниједан од њих, уосталом, не би ту видео трагове Лоранових песница; они су били убеђени да су домаћини ове куће угледни, благи и нежни људи.
Госпођа Ракен више није покушавала да им открије гадости које су се криле иза сетног мира вечери четвртком. У раздору међу убицама она је открила кризу која ће, изазвана судбинским током догађаја, морати да избије једнога дана, и најзад је схватила да њено учешће ту није потребно. Отада се повукла, препустила је Камијеве убице последицама које ће, када томе дође време, злочинце убити. Само је молила небо да јој дâ довољно живота да може да присуствује страховитом расплету који је предвиђала; њена последња жеља била је да напасе поглед у призору највећих мука које ће уништити Терезу и Лорана.
Те вечери је Гриве сео поред ње и дуго је разговарао, по навици постављајући питања и одговарајући на њих. Али није успео да добије од ње ниједан поглед. Када је откуцало једанаест и по сати, гости живо устадоше.
– Тако је лепо код вас – рече Гриве – да човек никада не помишља да оде.
– Истина је – потврди Мишо – мени се овде никада не спава, иако по навици лежем у девет сати.
Оливије је сматрао да треба да се нашали.
– Видите – рекао је показујући своје пожутеле зубе – у овој соби се осећа људска честитост: зато је овде тако лепо.
Гриве, љут што је заостао с похвалама, поче да декламује с претераним покретима:
– Ова соба је Храм мира.
За то време, везујући свој шешир, Сизан рече Терези:
– Доћи ћу сутра ујутру у девет сати.
– Не – брзо одговори млада жена – немојте да долазите пре подне... Ујутру ћу вероватно изаћи.
Говорила је чудним и узбуђеним гласом. Отпратила је госте у пролаз. Лоран је такође сишао, с лампом у руци. Када су остали сами, супружници су с олакшањем одахнули; подмукло нестрпљење нагризало их је целе вечери. Од јуче су једно пред другим били потиштенији и неспокојнији. Избегавали су да се погледају и ћутке су се попели уза степенице. Руке су им дрхтале од лаког узбуђења и Лоран је морао да стави лампу на сто да му не би испала.
Пре него што госпођу Ракен однесу у кревет, обично би поспремали трпезарију и припремили за ноћ чашу заслађене воде; вртели су се тако око непокретне старице док не би све посвршавали.
Те вечери, пошто су се попели, сели су један тренутак, празна погледа и бледих усана. Прекидајући тишину, Лоран, с изгледом човека који се тргао из сна, упита:
– Добро, хоћемо ли да лежемо?
– Да, да, спаваћемо – одговори Тереза дршћући, као да јој је веома хладно.
Устала је и узела боцу.
– Остави – узвикну њен муж гласом који се силио да изгледа природан – ја ћу спремити чашу зашећерене воде... Ти се побрини око тетке.
Он узе боцу из жениних руку и чашу напуни водом. Затим, упола се окрећући, изручи у њу садржину мале бочице од камена, па стави у чашу и комад шећера. Тереза се скупила испред ормана; узела је кухињски нож и трудила се да га сакрије у један од великих џепова који су јој висили за појасом.
Тог тренутка оно чудно осећање које предвиђа приближавање опасности натера супружнике да несвесно окрену главе. Погледали су се. Тереза је у Лорановим рукама видела бочицу, а Лоран опази бели сјај ножа који се сијао међу наборима Терезине сукње. Тако су се немо и хладно испитивали неколико тренутака, муж поред стола, жена сагнута испред ормана. Све су схватили. Обоје су се следили налазећи своју сопствену мисао у свом саучеснику. Узајамно читајући тајну намеру на збуњеном лицу, обузело их је сажаљење и ужас.
Осећајући да је близу крај, госпођа Ракен их је посматрала укоченог и оштрог погледа.
Тереза и Лоран одједном зајецаше. Јака криза их је сатрла, бацила их једно другом у наручје, слабе као децу. Учинило им се да се нешто благо и нежно буди у њиховим грудима. Плакали су не говорећи ништа, размишљали о животињском животу који су водили и који би и даље водили када би били толике кукавице да и даље живе. Тада, сећајући се прошлости, осетише толики умор и гађење од себе самих, да зажелеше бескрајан одмор, потпуно уништење. Изменили су последњи поглед, поглед опроштаја пред ножем и чашом отрова. Тереза узе чашу, испи је до пола и пружи је Лорану, који је искапи до дна. То је потрајало само тренутак. Пали су једно преко другог као громом покошени, нашавши најзад утеху у смрти.
Млада жена је уснама дотицала ожиљак на врату свога мужа, који су Камијеви зуби оставили.
Целе ноћи су лешеви остали на поду у трпезарији, извијени и опружени, осветљени жутом светлошћу коју је на њих бацао обод лампе. И скоро дванаест сати, до сутрадан око подне, укочена и нема госпођа Ракен гледала их је под својим ногама, не могавши да засити очи и сатирући их мржњом у свом погледу.



1 Порт о Вен, лука где су пристајали бродови којима су се у Париздопремала вина и друга алкохолна пића. (Прим. прев.)
2 Леклерк Бифон (1707–1788), познати француски научник и чланфранцуске Академије. (Прим. прев.)
3 Луј Адолф Тјер (1797–1877), француски државник и политичар.
(Прим. прев.)
4 Алфонс де Ламартин (1790–1869), француски књижевник иполитичар. (Прим. прев.)
5 Железничка линија од Париза до Орлеана уведена је у мају 1843.године. Некадашња железничка станица је 1869. године уступила место данашњој станици Остерлиц. (Прим. прев.)
6 Одељење мртвачнице у које се односе лешеви којима није утврђенидентитет. (Прим. прев.)
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Emil Zola     - Page 2 Empty Re: Emil Zola

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu