Emil Zola

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 2:34 pm

First topic message reminder :



“Nana” je priča o vrtlogu strasti, o predaji, ljubavi i ljudskoj požudi. U liku Nane je vešto prikazana svaka žena sa svojim snovima, nadama i skrivenim željama; žena čiji je put od vrha do ponora kratak i nestalan. Duhom čista, telom grešna, ona je oličenje moralnog ponora i putene slasti što dovodi do ivice ludila i bezumlja.
Kroz kritički objektivan i sarkastičan presek pariskog društva, Zola je prikazao sveprisutnu malograđansku svest i time u svakom vremenu i svakom čoveku, probudio taj isti Pariz pun prezira i lažnog sjaja. U liku Nane uhvaćena je misao o prolaznosti materijalnog i životnoj vrtešci koja nas jednoga dana uznosi u visine sjaja i besprekornog, a vec narednog baca na rub očaja. Nana je žena koja odiše senzualnošću, privlačnošću i moći; svesna svoje snage, ona poput smrti odvlači u besmisao i porok a svojim razoružavajućim osmehom i konturama svog vajanog tela, ona zavodi, osuđuje, ruši, uništava.
“Nana” je priča o slabosti ljudskih poriva i pogaženim principima. Kao oličenje greha, iskušenja i izazova volje i vere, “ Nana” je priča naše stvarnosti u kojoj prave vrednosti bivaju potisnute zadahom ništavila, zovom vrele krvi. U liku Nane, Zola je stopio tri žene: Nanu majku, ponekad nemarnu i dosadnu u obožavanju svog Luiseta, ledenu i bezobzirnu Nanu koja gospodari muškim srcima i koristi ih za podmirenje sopstvenih ciljeva, i na kraju onu očajnu i nisku Nanu koja se u vrtlogu strasti predavala udarcima Fontana i na ulicama Pariza tražila svoje korene.
” Nana” je put ka dubinama podsvesti i potrebi da preispitamo sopstvene ideale, želje i snove i da u sebi uhvatimo taj neodoljivi, tajanstveni i izazovni miris.
Miris Nane.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 11:59 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 2:59 pm





Ali on je bio lud. Nikada ona nije videla čoveka u takvom stanju. Obuze je strah, ona mu metnu ruku na usta da zaguši krike koji su mu izmicali iz grudi, pa ga je šapatom molila da ćuti i da je ostavi. Stener je silazio. Najzad, to je glupo! Kad je Stener ušao, on ču kako Nana zavaljena duboko u svoju naslonjaču veli:
– Ja obožavam selo... Ona okrete glavu i prekide:
– Dragi moj, to je gospodin grof Mifa, koji je u šetnji primetio kod nas svetlost i došao da nam poželi dobrodošlicu.
Dva čoveka se pozdraviše. Mifa je ćutao i stajao u senci, Stener je izgledao zlovoljan. Govorili su o Parizu, poslovi su bili slabi, na berzi je bilo gadnih stvari. Posle četvrt časa Mifa se oprosti od njih. Mlada žena ga isprati, on zatraži, ali ne dobi sastanak za iduću noć. Stener gotovo odmah ode u svoju sobu da spava, gunđajući protiv stalnih devojačkih bolova. Najzad, oba su starca bila skinuta s vrata. Kad se mogla popeti gore, Nana nađe Žorža poslušnog iza zavese. Soba je bila mračna. On ju je privukao da sedne kraj njega na pod, uživali su da se valjaju, gušeći smeh poljupcima kad bi bosim nogama udarali o kakav nameštaj. U daljini, gimijerskim putem, grof Mifa je išao polako, gologlav, gladeći svoju vrelu glavu u noćnoj svežini i miru.
Tako je i ostalih dana život bio divan. Nana se u deranovom naručju vratila u svoju petnaestu godinu. Pod uticajem milovanja te mladosti u njoj se ponovo rascvetao cvet ljubavi, u njoj naviknutoj i sitoj muškaraca. Ona bi se sad iznenada stidela, drhtala od uzbuđenja, osećala je potrebu da se smeje i da plače; u njoj je bilo uznemireno devičanstvo koje potresa čežnja od koje se stidi. Nikad nije tako osećala. Selo ju je raznežilo. Još dok je bila dete, dugo je želela da živi u livadi i da ima kozu, jer je jednog dana na padini pariških utvrđenja videla kozu, vezanu za kočić, kako vreči. Sad ju je ovo imanje, ovaj posed koji je njen, toliko ogromno uzbudilo, toliko je to prevazišlo sva njena očekivanja. Ona je osetila nova uzbuđenja devojčeta. Tako, uveče, opijena danom provedenim na čistom vazduhu i mirisnom lišću, kad bi hitala gore u svoju sobu da iza zavese nađe svog Zizija, ličilo joj je na nestašluk gimnazistkinje, o raspustu, na ljubav sa malim rođakom za koga će se udati, drhćući pri najmanjem šumu da ih ne čuju roditelji, uživajući u strasnim dodirima i sladostrasnom strahu prve pogreške.
U tim trenucima Nana je maštala kao sentimentalna devojčica. Posmatrala je mesečinu čitave sate. Jedne noći htela je sa Žoržom da siđe u baštu kad je cela kuća spavala. Šetali su zagrljeni ispod drveća, ležali na travi kupajući se u rosi. Drugi put, u sobi, posle kratkog ćutanja, ona zajeca na mladićevim grudima, mucajući kako ju je strah da će umreti. Često je poluglasno pevala neku romansu koju je naučila od gospođe Lera, punu cveća i ptica, raznežavala se do suza, pa je prekidala da bi strasno zagrlila Žorža i tražila od njega zakletvu da će je večito voleti. Jednom reči, bila je glupa, kao što je i sama priznavala kad bi oboje malo posle sedeli drugarski na ivici postelje, pušili cigarete i bosim nogama lupkali o pod.
Dolazak malog Luja sasvim razneži srce mlade žene. Njeno materinsko osećanje ličilo je na nastup ludila. Nosila je svog sina na sunce da ga gleda kako se bacaka nožicama, valjala se s njim po travi pošto bi ga obukla kao princa. Odmah je htela da on spava kraj nje u susednoj sobi, u kojoj bi gospođa Lera pod jakim dejstvom prirode odmah zahrkala čim bi se izvalila na leđa. Mali Luj nije ništa smetao Ziziju, naprotiv. Ona je govorila da ima dva deteta i mešala ih je u istom nastupu nežnosti. Noću, više od deset puta bi ostavljala Zizija da vidi da li mali Luj lepo spava, a kad bi se vratila, izlila bi na Ziziju ostatak materinske nežnosti, on, pokvarenjak, pustio bi da ga ona uljuljkava kao da uspavljuje bebu. To je bilo tako divno da mu je, oduševljena takvim životom, predlagala da uvek ostanu na selu. Ispratili bi sve, oni bi ostali sami, ona, on i dete. I tako su do zore pravili hiljadu planova i nisu ni čuli gospođu Lera, koja je hrkala stisnutih pesnica, umorna od branja poljskog cveća.
Taj lepi život trajao je gotovo nedelju dana. Grof Mifa je dolazio svake večeri i vraćao se podbula lica i zažarenih ruku. Jedne večeri čak nije bio ni primljen. Stener je morao da ode u Pariz. Rekoše mu da je gospođa bolesna. Nana se svakog dana sve više bunila na pomisao da prevari Žorža, tog nevinog derana, koji joj toliko veruje. Ona bi sebe smatrala najgorom među najgorima. A zatim, to bi joj bilo odvratno. Zoe je ćutke i prezrivo posmatrala ceo događaj i smatrala da je gospođa sve gluplja.
Šestog dana, iznebuha, jedna grupa posetilaca naruši ovu idilu. Nana je bila pozvala čitavu gomilu sveta nadajući se da niko neće doći. I ona je bila zapanjena kad se jedno poslepodne pred vratima Minjote zaustavi prepun omnibus.
– Mi smo – povika Minjon, koji prvi iskoči iz kola i izvede svoja dva sina, Anrija i Šarla.
Zatim izađe Labordet i pružaše ruku neprekidnom nizu žena: Lisi Stevar,
Karoline Eke, Tatan Nene, Mariji Blond. Nana se nadala da je to kraj, kad skoči Faloaz da dočeka svojim drhtavim rukama Gagu i njenu kćer Ameliju. Ukupno jedanaest osoba. Smeštanje je zadavalo posla. U Minjoti je bilo pet gostinskih soba, ali u jednoj već behu gospođa Lera i mali Luj. Najveću dadoše Gagi i Faloazu, s tim da Amelija spava u umivaonici, na jednom prostom krevetu. Minjon i njegova dva sina dobiše treću sobu, Labordet četvrtu. Jednu sobu pretvoriše u spavaonicu sa četiri kreveta za Lisi, Karolinu, Tatan i Mariju. Stener će spavati na divanu u salonu. Kad su posle jednog sata svi bili smešteni, Nana, u početku besna, bi oduševljena što izigrava gospodaricu zamka. Žene su joj čestitale na Minjoti, divno imanje, draga moja! Zatim, oni su joj doneli malo pariškog daha, malo ogovaranja iz prošle nedelje, govorile su sve u isti mah, sa smehom, uzvicima, pljeskanjem. A Bordenav? Šta je on rekao zbog njenog bekstva? Ništa. U početku je grdio i pretio da će je policijom vratiti. Najzad ju je zamenio, a zamena, mala Violeta, imala je kao plava Venera vrlo lep uspeh. Ta novost uozbilji Nanu.
Bilo je tek četiri časa. Govorili su o maloj šetnji.
– Ne znate – reče Nana – taman sam počela da vadim krompir kad vi dođoste.
Onda su svi hteli da vade krompir i ne menjajući odeću. Baštovan i njegova dva pomoćnika bili su već u polju na kraju imanja. Gospođe kleknuše na kolena prevrćući po zemlji prstima i vičući kad bi pronašle neki krupan krompir. To ih je mnogo zabavljalo. Tatan Nene je likovala, ona je toliko krompira izvadila u svom detinjstvu da je svima davala savete i nazivala ih glupačama. Gospoda su labavije radila. Minjon sa izgledom dobričine iskoristio je taj boravak na selu da dopuni obrazovanje svojih sinova i govorio im je o Parmantiju.
Večera je bila ludo vesela. Zdralo se. Nana je rukovodila svim sa svojim domostarateljem, kelnerom koji je služio u orleanskih biskupa. Pri kafi su dame pušile. Luda buka veselja prolazila je kroz prozore i gubila se u noćnoj tišini, a seljaci su zastajali kraj ograde, okretali se i gledali osvetljenu kuću.
– Ah! Kakva šteta što odlazite prekosutra – reče Nana. – Najzad, mi ćemo udesiti ipak nešto.
Odlučiše da sutra, u nedelju, idu da vide ruševine stare Šamonske opatije, udaljene oko sedam kilometara. Petoro kola doći će iz Orleana da odvezu društvo posle ručka, a vratiće se u sedam na večeru, u Minjoti. Biće divno.
Te večeri, kao i obično, grof Mifa je došao da zazvoni na vratima, ali ga iznenadiše osvetljeni prozori i smeh. On razumede, poznavši Minjonov glas, i udalji se gnevan zbog ove nove prepreke, doveden do krajnje granice i već rešen na preka sredstva. Pošto je Žorž obično prolazio na mala vrata od kojih je imao ključ, on se mirno pope u Naninu sobu. Samo što je ovog puta morao da čeka i posle ponoći. Ona najzad dođe vrlo pijana i još više materinski raspoložena nego ostalih noći; pijanstvo ju je uvek činilo vrlo zaljubljenom i nasrtljivom. Ona je pošto-poto htela da i on ide u Šamonsku opatiju. On je odbijao, bojeći se da ga ko ne vidi, ako bi ga primetili sa njom u kolima, izbio bi nečuven skandal. Ona briznu u plač s očajanjem žene koju žrtvuju, a on je uteši obećavajući da će i on ići.
– Dakle, ti me ipak voliš – mucala je ona. – Reci mi opet da me voliš... Reci? Slatko moje prase, ako umrem, da li bi ti bilo mnogo žao?
Nanino susedstvo uznemiravalo je kuću u Fondeti. Svakog jutra za vreme obeda gospođa Igon je govorila o toj ženi i preko svoje volje, pričajući šta je čula od baštovana i potpadajući na taj način pod uticaj koji javne žene imaju na čestite građanke. Iako je bila vrlo trpeljiva, bunila se, očajavala i predosećala neku nesreću, koja ju je svako veče plašila, kao da je čula da je u okolini divlja zver utekla iz kakve menažerije. Zbog toga se svađala sa svojim gostima optužujući ih da svi lutaju oko Minjote. Videli su na drumu grofa od Vandevra kako se smeje sa nekom damom duge kose, on se branio i poricao da je to bila Nana, jer je to, u stvari bila Lisi, koja mu je pričala kako je svog trećeg kneza izbacila napolje. Markiz od Šuara izlazio je svakog dana, ali je govorio da ide svome lekaru. Gospođa Igon je bila, međutim, nepravedna prema Fošeriju i Dageneu. Dagene se naročito nije micao iz Fondete, odrekao se namere da obnovi veze s Nanom i sa puno opreznosti i poštovanja udvarao se Esteli. Tako isto, Fošeri je pravio društvo Mifaovima. Jedan jedini put sreo je na stazi Minjona sa rukama punim cveća kako svoje sinove obučava botanici. Oni su se rukovali i dali jedan drugome vesti o Rozi. Obojica su dobili toga jutra pismo od nje. Ona je zdrava i molila ih je da još neki dan ostanu na čistom vazduhu. Od svih svojih gostiju stara gospa nije napadala jedino grofa Mifa i Žorža: grof, koji je imao važnih poslova u Orleanu, nije mogao trčati za tom devojčurom. A što se tiče Žorža, ona se već počela brinuti zbog sirotog derana, jer je on svako veče dobijao nastupe teške glavobolje, te je još za dana morao da legne u postelju.
Dok je grof bio odsutan svako popodne, Fošeri je postao stalni kavaljer grofice Sabine. Kad bi išli na kraj parka, on bi nosio njen suncobran i poljsku stolicu, zanimao je razbarušenom duhovitošću malog novinara i navodio na onu naprasnu intimnost uobičajenu na letovalištima. Izgledalo je da se ona odmah predala tome, kao u nekoj novoj mladosti, u društvu tog mladića, ne bojeći se da će njegova hučna podrugljivost štetiti njenom dobrom glasu. Ponekad, kad bi bili sami iza kakvog šibljika, oči su im se tražile, zastali bi usred smeha, pogledali bi se ozbiljno mrkim pogledom, kao da su jedno drugo prozreli i razumeli se.
U petak o ručku imali su jednog gosta više. Upravo je stigao gospodin Teofil Veno, koga je gospođa Igon te zime kod Mifaovih pozvala. On je saginjao leđa, pravio se neznatan dobričina, kao i da ne vidi užurbano poštovanje koje su mu ukazivali. Kad je uspeo da zaborave njegovo prisustvo, on je, onako uz grickanje parčeta šećera posle obeda, posmatrao kako Dagene nudi Esteli jagode, slušao kako se grofica slatko smeje jednoj Fošerijevoj anegdoti. Čim bi ga pogledali, on bi se mirno osmehivao. Kad su ustali od stola, on uze grofa pod ruku i ode s njim u park.
Znalo se da je on imao veliki uticaj na grofa, naročito od smrti njegove majke. Čudne su se priče pričale o tom uticaju bivšeg advokata u grofovom domu. Fošeri, kome je njegov dolazak, bez sumnje, smetao, objasni Žoržu i Dageneu izvore njegovog bogatstva, neku staru veliku parnicu koju je vodio za račun jezuita, i po Fošerijevom mišljenju, otada je taj čičica, opasan gospodin i pored sveg svog blagog i tupog izraza, upleten u sve crkvene spletke. Oba mladića stadoše se šaliti, jer se on njima činio glup. Misao o nekom nepoznatom velikom Venou koji radi za kler, izgledala im je komično maštanje. Ali oni zaćutaše kad se grof Mifa vrati, uvek pod ruku sa čičom, vrlo bled i crvenih očiju kao da je plakao.
– Izvesno su razgovarali o paklu – progunđa Fošeri.
Grofica Sabina ih je čula, okrete lagano glavu i njihove se oči sretoše onim dugim pogledom, kojim su se oprezno odmeravali pre nego što bi se upustili u borbu.
Obično bi posle ručka sedeli na terasi u prizemlju, odakle se videla cela dolina. Te nedelje poslepodne vreme je bilo izvanredno tiho. Oko deset sati bojali su se kiše, ali nebo, iako je ostalo oblačno, bilo je kao u nekoj lakoj mlečnoj magli, u nekoj sjajnoj prašini, sve prožeto suncem. Gospođa Igon predloži da siđu kroz mala vrata i da pešice načine malu šetnju prema Gimijeru do Šua. Ona je volela da pešači i bila je vrlo laka za svojih šezdeset godina. Niko, uostalom, nije ni želeo kola. Tako, pomalo raštrkani, stigoše do drvenog mosta na reci. Fošeri i Dagene išli su napred sa Mifaovima, grof i markiz iza njih sa gospođom Igon, a Vandevr, korektna izraza, ali sa dosadom zbog tolikog hoda, išao je poslednji pušeći cigaru. Veno, pak, čas žureći, čas usporavaju ći korak, išao je od jedne grupe do druge kao da je želeo sve da čuje.
– A siromah Žorž u Orleanu! – ponavljala je gospođa Igon. – Hteo je zbog glavobolje da ode starom doktoru Taverniju, koji više ne pravi posete. Oh, vi još niste bili ustali. Otišao je pre sedam. To će ga ipak malo razonoditi.
Ali ona prekide da bi upitala:
– Gle! A što su se oni tamo zaustavili na mostu?
Zaista, Fošeri, Dagene i dame stajali su kod mosta oklevajući, kao da ih je neka prepreka uznemiravala. Put je, međutim, bio slobodan.
– Požurite – doviknuo je grof.
Oni se ne makoše, gledajući nešto što je dolazilo, a što ostali još nisu mogli videti. Put je to savijao oivičen gustim zaklonom topola. Međutim, neka prigušena larma bivala je sve jača, zvrjanje točkova izmešano sa smejanjem i pucanjem bičeva. Odjednom, pojaviše se petora kola jedna za drugim, puna da osovine popucaju, iz kojih su drečale bele i ružičaste haljine.
– Šta je to – upita gospođa Igon iznenađena.
Zatim, ona oseti, pogodi, ozlojeđena zbog te najezde na njenom drumu.
– Oh! Ta žena – progunđa. – Hajdete, hajdete jednom. Nemojte da izgleda...
Ali je već bilo dockan. Petora kola, kojima su Nana i njeno društvo išli do šamonskih razvalina, naiđoše na mali drveni most. Fošeri, Dagene i obe Mifaove morale su da uzmaknu, a gospođa Igon i ostali da zastanu uparađeni duž druma. Zaista, sjajna povorka! Smeh je prestao u kolima, glave su se okretale radoznalo. Merili su se pogledima u dubokom ćutanju koje je remetilo samo zvrjanje uz kas konja. U prvim kolima sedele su Marija Blond i Tatan Nene, zavaljene kao vojvotkinje, naklobučenih sukanja i s puno prezrenja prema tim poštenim ženama koje idu pešice. Za ovima Gaga, koja je sama zauzimala čitavo sedište, skoro je ugušila pored sebe Faloaza, kome se video jedino njegov zabrinuti nos. Zatim je išla Karolina Eke sa Labordetom, Lisi Stevar sa Minjonom i njegovim sinovima, a na kraju, u otvorenim kolima, pored Stenera, Nana, pred kojom je na pokretnoj klupi sedeo jadni majušni Zizi, koji je svoja kolena upro u njena.
– U poslednjim, je l’ te – mirno upita grofica Fošerija, praveći se da ne poznaje Nanu.
Točak kola gotovo ju je dodirnuo, ali ona se nije ni pomakla. Obe se žene pogledaše dubokim pogledom, onim odmeravanjem koje traje sekundu, ali je potpuno i presudno. Muškarci su se držali dobro. Fošeri i Dagene ostali su hladni i ne pozdraviše nikog. Uplašeni markiz bojao se da mu te žene ne prirede kakvu sprdnju i, otkinuvši stručak trave, vrteo ga je među prstima. Samo je Vandevr ostao po strani i, mrdnuvši očnim kapcima, pozdravio Lisi Stevar, koja se nasmeši u prolazu.
– Čuvajte se – progunđa g. Veno stojeći iza grofa Mifa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 2:59 pm




Ovaj je bio uzbuđen i očima je pratio Naninu viziju koja je odmicala. Njegova žena se lagano okrenula i posmatrala ga. On onda obori pogled zemlji, kao da je hteo da se skloni od trke konja koji su mu odnosili meso i srce. Hteo bi da jaukne od bola, najzad je razumeo videvši Žorža umotanog u Nanine suknje. Dete! Slomilo ga je što mu je pretpostavljeno, jedno derle! Stener mu je bio ravan, ali to dete!
Međutim, gospođa Igon nije odmah poznala Žorža. On bi se, prelazeći most, rado strmoglavio u reku da ga nisu zadržala Nanina kolena. Onda se sav sledi, bled kao krpa, držao se ukočeno, nije gledao nikoga. Možda ga neće videti.
– Ah! Gospode – viknu odjednom stara gospa – pa to je Žorž sa njom!
Kola su prohujala kroz to nelagodnost sveta koji se poznaje a ne pozdravlja. Taj brzi tugaljiv susret kao da je trajao čitavu večnost. A sada su točkovi veselije odnosili kroz žute poljane puna kola devojaka, šibanih vazduhom, krajevi sukanja su lepršali, smeh je opet počeo sa šalom i pogledima bacanim iza sebe na taj pristojni svet koji kisela izgleda stoji kraj druma. Okrenuvši se, Nana ih je mogla videti kako oklevaju, pa se onda vraćaju istim putem ne prešavši most. Gospođa Igon se oslanjala na ruku grofa Mifa, nema i toliko ožalošćena da je niko nije smeo tešiti.
– Je l’ te – doviknu Nana Lisi koja se pomolila iza svojih kola – jeste li videli Fošerija, mila moja? Što je taj napravio lice! Ah, platiće mi on to. Pa Pol! Koliko sam bila dobra prema tom mladiću! Čak ni najmanji znak... Baš su učtivi!
Ona priredi strašnu scenu Steneru, koji je nalazio da su se ta gospoda ponašala kako treba. Dakle, ona ne zaslužuje ni običan pozdrav? Svaka bitanga sme da je vređa? Hvala, i on je tako isto krasan. Divota! Uvek se mora pozdraviti žena.
– A koja je ona visoka – upita Lisi kroz huku kola.
– Grofica Mifa – odgovori Stener.
– Gle! Pomislila sam – reče Nana. – Lepo, dragi moj, ne vredi joj ništa što je grofica. – Da, da... baš ništa. Ja imam oko, znajte... Sad ja znam kao da sam ja rodila to vašu groficu. Hoćeš li da se kladimo da je ona ljubavnica one zmije Fošerija. Kažem vam da mu je ljubavnica! To mi žene odmah osetimo.
Stener slegnu ramenima. Još od juče bio je zle volje. Primio je pisma koja su ga primoravala da se sutra vrati u Pariz, a zatim, nije bilo ni najmanje zanimljivo doći u selo da bi spavao na salonskom divančetu.
– Siroto detence – opet će Nana nežno, videći Žorža bledog i ukočenog.
– Mislite li da me je mama videla? – promuca on najzad.
– Oh, sigurno. Viknula je... To je moja krivica. On nije hteo da ide. Ja sam ga naterala. Slušaj, Zizi, hoćeš li da ja napišem pismo tvojoj mami? Ona izgleda tako čestita žena. Reći ću joj da te nikad nisam videla i da te je Stener danas prvi put doveo k meni.
– Ne, ne, ne piši – reče Žorž vrlo uznemireno. – Ja ću sam sve udesiti, najzad, ako mi budu dosađivali, otići ću.
Ali je on ipak ostao zabrinut, premišljajući kako će doveče lagati. Kola su jurila kroz ravnicu, beskrajnim pravim drumom, oivičenim divnim drvećem s obe strane. Vazduh srebrnastosive boje kupao je dolinu. Žene su se još dovikivale kratkim rečenicama iz kola, iza leđa kočijaša, koji su se smejali ovom čudnom svetu.
Karolina Eke vodila je, međutim, dug razgovor sa Labordetom, oboje su se slagali da neće proći ni tri meseca a Nana će prodati svoje poljsko dobro, i Karolina ga je ovlastila da joj ga kupi ispod ruke za bagatelu.U prednjim kolima, suviše zaljubljeni Faloaz, pošto nije mogao da dohvati Gagin ugojeni potiljak, ljubio ju je udno vrata i pored haljine koja je šuštala. Amelija, na klupici pred njima, vikala je, mlatarajući rukama, da prestanu, zgađena što gleda kako joj ljubi mater. U drugim kolima, da bi zbunio Lisi, Minjon je terao svoje sinove da recituju Lafontena. Naročito je Anri bio neiscrpan, on je to vezao kao čigra. Samo je u prvim kolima Mariji Blond bilo dosadno, jer joj je dodijalo da jednako samari glupu Tatan Nene, kojoj je pričala kako mlekare u Parizu proizvode jaja od tutkala i šafrana. To je već daleko, tamo se nikad neće stići? Pitanje se prenosilo iz kola u kola, sve do Nane, koja je, upitavši svoga kočijaša, ustala da vikne:
– Još nekih petnaest minuta... Eno one crkve tamo iza drveća.
Pa je onda nastavila:
– Vi znate, izgleda, da je sopstvenica zamka Šamon neka iz Napoleonova doba. Oh! Neka opasna... pričao mi je Žozef koji je to čuo od biskupovih slugu. Lake žene kakvih danas nema... Sad je bogomoljka.
– A kako se zove – upita Lisi.
– Gospođa d’Anglar.
– Irma d’Anglar, poznajem je – uzviknu Gaga.
I duž svih kola proneše se uzvici ugušeni živim kasom konja. Glave se ispružiše da vide Gagu, Marija Blond i Tatan Nene okrenuše se, kleknuše na sedišta držeći se rukama za koš. Ukrstiše se pitanja uz pakosne primedbe, ublažene prikrivenim divljenjem. Gaga je poznaje. To ih je zanelo osećanjem poštovanja prema toj dalekoj prošlosti.
– Do vraga, bila sam mlada – objasni Gaga. – Ipak se sećam, viđala sam je. Govorili su da je u svojoj kući odvratna. Ali u kolima, imala je šika! A pričale su se o njoj strahovite gadosti i prljavštine. Ne čudi me ništa što ima zamak. Ta bi vam očistila čoveka dok duneš. Ah! Irma d’Anglar još živi. Ah, deco moja, ta mora imati devedeset godina.
Sve se žene uozbiljiše. Devedeset godina! Lisi izjavi da ni jedna od njih ne bi želela taj vek. Nana izjavi da ne voli da ostari. Stizali su, razgovor je bio prekinut pucanjem bičeva, kočijaši su podsticali svoje konje. Lisi, međutim, promeni razgovor i nagovaraše Nanu da se sutra s njima vrati u Pariz. Izložba se uskoro zatvara i treba da se vrati u Pariz, u kome je sezona prevazišla sva njihova očekivanja. Nana se uzjoguni. Pariz joj je odvratan i neće se tamo tako brzo vratiti.
– Je li, mali, mi ostajemo – reče ona stežući Žorževa kolena i ne vodeći računa o Steneru.
Kola su se naglo zaustavila. Iznenađeno društvo siđe kod jednog pustog mesta, u podnožju brežuljka. Trebalo je da im kočijaš vrhom biča pokaže ruševine stare opatije, koje su se jedva videle iz granja. Nasta opšte razočaranje. Žene nađoše da je sve to glupo: nešto malo ruševina obraslih kupinom i polovina jedne srušene kule. Zaista, nije vredelo zbog toga voziti se dve dobre milje. Kočijaš im pokaza zamak, park je počinjao blizu opatije, valjalo je poći stazom duž zida; dok oni načine tu šetnju, kočijaš će otići i čekati ih na seoskom trgu. Biće divna šetnja. Društvo prista.
– Irma se divno namestila – reče Gaga zastavši pred gvozdenim vratima na uglu parka prema drumu.
Svi su ćutke gledali ogromnu čestu pred vratima. Uskom stazom išli su duž zida, podižući pogled da se dive drveću čije su se ogromne grane spletale u gust zeleni svod. Posle tri minuta dođoše do drugih vrata, kroz koja se videla široka livada po kojoj su dva stoletna duba bacala guste senke. Posle tri minuta opet jedna vrata, od kojih je vodila široka staza sva u hladu kao kakav mračni hodnik, na čijem se kraju sjajna traka sunca sijala kao zvezda. Sprva tiho divljenje pretvorilo se u usklike. Badava su pokušavali da se šegače, sa malo zavisti uz to, ali ih je to nepobitno zapanjilo. Kakva je moć bila u toj Irmi. Vidi se da je odvažna žena! Stalno drveće i besprekidno čitavi plastovi bršljana po zidu, krovovi paviljona, topole iza gustih redova breza i jasika. Pa zar tome nema kraja? Žene su htele da vide najzad dom, umorne od večitog zaobilaženja, videći samo lišće. Obema rukama hvatale su poluge na vratima i priljubljivale lice uz gvožđe. Neko osećanje poštovanja bilo ih je obuzelo, držeći ih na rastojanju od nevidljivog dvorca ovog nepreglednog imanja. Nenaviknute na hodanje, uskoro su se umorile, a zid još jednako traje. Neke su očajavale da li će uopšte stići do kraja i govorile da se vrate natrag. No, ukoliko su više išle, utoliko je pri svakom koraku raslo poštovanje oko ovog mirnog i kraljevski veličanstvenog imanja.
– Najzad, ovo je glupo – reče Karolina stisnuvši zube.
Nana je ućutka jednim sleganjem ramena. Ona je od nekog vremena ćutala, malo bleda, vrlo ozbiljna. Iznenada, na jednoj okuci, kad su već izbijali na seoski trg, ukaza se zamak udno raskošnog dvorišta. Svi se zaustaviše, uzbuđeni veličanstvenošću širokih terasa; fasada je imala dvadeset prozora a razvijala se u tri krila čije su opeke oivičene kamenom. Anri IV stanovao je u ovom istorijskom zamku, u kome se čuvala njegova soba sa posteljom pokrivenom đenovskom kadifom. Uzbuđena, Nana uzdahnu kao dete.
– Grom i pakao – promrmlja ona tiho, više za sebe.
Ali naiđe još veće uzbuđenje. Gaga odjednom reče da je ona tamo što stoji pred crkvom lično Irma. Ona ju je sigurno poznala, uvek uspravna, kučka, pored sve starosti, uvek isti pogled kad je htela da zauzme stav. Izlazila je sa večernje. Jedno vreme zasta pred crkvenim svodom. Imala je svilenu haljinu boje suvog lišća, vrlo jednostavna ali uzvišena, sa dostojanstvenim izgledom stare markize, koju je poštedeo užas revolucije. U njenoj desnoj ruci sijao se na suncu molitvenik. Laganim korakom prelazila je preko trga, a na petnaest koraka pozadi nje livrejisani lakej. Crkva se praznila, ceo Šamon ju je duboko pozdravljao, jedan starac je poljubi u ruku, neka žena htede da klekne pred nju. Bila je kao moćna vladarka, obasuta poštovanjem i starošću. Ona se pope na terasu i izgubi se.
– Eto, dokle se može stići kad se pazi – reče Minjon uzbuđeno, gledajući svoje sinove kao da im drži lekciju.
Svaki ponešto reče. Labordet nađe da se odlično drži. Marija Blond reče neku gadost, ali se Lisi naljuti i izjavi da starost treba poštovati. Sve se složiše da je ona izvanredna.
Popeše se u kola. Od Šamona do Minjote Nana je ćutala. Dvaput se okrenula da pogleda zamak. Uljuljkana zvrjanjem točkova, nije osećala ni Stenera kraj sebe, niti je videla Žorža pred sobom. Iz mraka je stajalo pred njom priviđenje, gospa je uvek prolazila veličanstveno kao moćna vladarka, obasuta poštovanjem i godinama.
Žorž se uveče vrati u Fondetu na večeru. Nana, sve rasejanija i čudnija, poslala ga je da moli svoju mamu za oproštaj, tako mora biti, rekla je ona strogo, obuzeta naprasno nekim poštovanjem prema porodici. Čak ga je zaklela da ne dolazi posle večere, ona je, pre svega, umorna, a i on će samo ispuniti svoju dužnost ako bude poslušan. Vrlo ogorčen zbog ove pridike Žorž se teška srca i pognute glave pojavi pred majkom. Srećom, njegov brat Filip tek što je stigao. To je bio visok i đavolasti oficir, i sve to skrati scenu koje se Žorž bojao. Gospođa Igon ga samo pogleda suznih očiju, a Filip mu je pripretio obavešten o svemu da će mu izvući uši ako još jednom ode toj ženi. Žoržu je laknulo i potajno je računao kako bi se izvukao sutra u dva sata da se s Nanom dogovori za sastanak.
Pri večeri, međutim, gosti Fondete su se osećali nelagodno. Vandevr je naglasio svoj odlazak. On je hteo da se vrati u Pariz sa Lisi, i nalazio je da je vrlo zabavno što će oteti tu devojku, koju poznaje već deset godina a nikad nije osećao želje prema njoj. Markiz od Šuara zabio je nos u tanjir i mislio na Gaginu kćer. Sećao se da ju je nekad cupkao na kolenima. Kako deca rastu! A ta se mala fino razvila! Grof Mifa, crvena lica, bio je duboko zamišljen. Dugim pogledom posmatrao je Žorža. Po večeri ode u svoju sobu izvinjavajući se malom groznicom. Za njim se požuri g. Veno. Gore u sobi bila je čitava scena. Grof je pao u postelju nervozno plačući, a Veno ga je blagim glasom nazvao bratom i savetovao mu da se moli bogu. Grof ga nije čuo, on se gušio. Odjednom skoči s postelje i promuca:
– Idem... Ne mogu više ...
– Lepo – reče starac – ja vas pratim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:00 pm



Kad su silazili, dve se senke izgubiše u mraku jedne staze. Svake večeri grofica Sabina i Fošeri ostavljali su Dagenea da pomaže Esteli pri spremanju čaja. Grof je išao tako brzo drumom da je starac potrčavao za njim. Sav zadihan, on mu je davao najbolje savete protiv iskušenja puti. Drugi je ćutao i hitao u noć. Pred Minjotom on mu samo reče:
– Ne mogu... Odlazite!
– Onda, neka bude volja božja – promrmlja Veno. – Bog uzima sve puteve da pokaže svoju moć... Vaš greh će biti njegovo oružje.
U Minjoti su se za večerom prepirali. Nana je zatekla pismo od Bordenava, u kome joj je savetovao da se još odmara, kao da mu je malo stalo do nje, malu Violetu izazivali su svake večeri po dvaput. Ali kako ju je Minjon okupio da putuje sutra s njima, ona izjavi da ne traži ničije savete. Za stolom je izgledala ukrućena i smešna. Gospođi Lera omakla se jedna masnija reč, Nana podviknu da ne dopušta nikom, pa čak ni svojoj tetki, da u njenom prisustvu govori takve svinjarije. Bila je svima dosadna svojim osećanjima poštenja, nekim glupim nastupom čestitosti, sa idejom o religioznom vaspitanju maloga Luja i čitavim planom za svoje buduće uljudno ponašanje. Svi su joj se smejali, ali ona je odgovarala ozbiljnim frazama i pokretima uzbuđene građanke, tvrdeći da samo red dovodi do blagostanja, a ona ne želi da umre na slami. Ženama je bilo dosadno i vikale su: „Nana se nemoguće promenila!” A ona, nepomična, i sanjareći zalutalog pogleda, zamišljala je jednu Nanu, vrlo bogatu i vrlo poštovanu.
Otišli su da spavaju, kad se Mifa prijavi. Labordet ga spazi u parku, razumede i primi na sebe da udalji Stenera, pa uze grofa za ruku i, vodeći ga kroz mračni hodnik odvede ga do Nanine sobe. Labordet je za ovakve poslove imao savršenog smisla, vrlo vešt i, reklo bi se, sav očaran da druge usreći. Nana nije bila iznenađena, samo joj je bilo dosadno što Mifa juri za njom. U životu treba biti ozbiljan, zar ne? Glupo je voleti, čemu to? Zatim, grizla ju je savest zbog velike Žoržove mladosti, zaista, to se nije ponašala kako treba. Svere mi! Vratiće se na stari put, uzeće starog.
– Zoe, sutra kad ustaneš, spremi kofere, vraćamo se u Pariz – reče ona sobarici, koja je bila sva srećna da ode sa sela.
Tu noć provela je kraj Mifa ali bez ikakva zadovoljstva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:05 pm






VII


Posle tri meseca, jedne decembarske večeri, grof Mifa se šetao prolazom Panorama. Veče je bilo vrlo blago, jedan pljusak naterao je u prolaz čitav talas sveta. Bilo je guranja, sporog i mučnog kretanja, stešnjenog između reda dućana. Iz čistih izloga bila je snažna svetlost, bele kristalne kugle, crveni fenjeri, gasne svetiljke, časovnici, obasjane ogromne lepeze, zlato po adiđarnicama, kristalno posuđe kod poslastičara, jasne boje kod modiskinja, sve je to bleštalo kroz čiste izloge i pod svetlošću reflektora, a između meteža dućanskih natpisa jedna ogromna purpurna rukavica podsećala je izdaleka na kakvu krvavu odsečenu ruku zakačenu za žutu manžetnu.
Grof Mifa je polako došao do bulevara, pogledao na sredinu ulice, pa se opet vratio hodajući pokraj dućana. Vlažan i zagrejan vazduh pretvarao se u svetlu paru u ovom uskom prolazu. Po pločama, mokrim od vode koja se cedila sa mnogih kišobrana, koraci su besprekidno odjekivali iako se ni glas nije čuo. Šetači bi ga svaki čas očešali, posmatrali njegovo nemo lice, još bleđe pri svetlosti plina. Da ne bi izazvao radoznalost, grof se zaustavi pred izlogom jedne trgovine hartijom, gde je sa dubokom pažnjom posmatrao izložene pritiskače, staklene kugle u kojima su sijale slike predela ili cveća.
On ništa nije video, mislio je na Nanu. Zašto je opet slagala? Jutros mu je pisala da se večeras ne uznemirava, jer je mali Luj bolestan i ona će provesti noć kod svoje tetke da ga čuva. On je posumnjao i otišao do njene vratarke, od koje je doznao da je gospođa upravo baš tog časa otišla u svoje pozorište. To ga je začudilo, jer ona nije igrala ništa u novom komadu. Čemu ta laž i šta traži ona večeras u Varijeteu?
Jedan ga je prolaznik gurnuo, i grof je sasvim nesvesno ostavio pritiskače i našao se pred izlogom trgovine igračkama i rasejano posmatrao policu čibuka i lulu, koje su sve na istome mestu imale sliku plave laste. Nesumnjivo, Nana se izmenila. Prvo vreme, posle povratka sa sela, on je ludovao za njom, kad bi ga ona ljubila oko lica, po zaliscima, umiljavajući se kao mačka, klela mu se da je on ljubljeno kuče, jedini čovek koga ona voli. Više se nije bojao Žorža, koga je majka zadržala u Fondeti. Ostao je samo debeli Stener, koga je nameravao da zameni, ali nikad nije smeo da s njom povede razgovor o njemu. On je znao da je bankar opet u izvanrednoj novčanoj neprilici, gotovo da bude izgnan s berze, da se grčevito uhvatio za akcionare solara u Landu i gleda da im iscedi i poslednju isplatu. Kad god bi ga našao kod Nane, ona mu je razumno objašnjavala da ga ne može tek tako izbaciti napolje kao psa pošto je toliko novca potrošio zbog nje. Uostalom, za ova poslednja tri meseca on je živeo u tolikoj senzualnoj zanesenosti da sem želja da je ima nije ništa više jasno osećao. Njegovo kasno buđenje čulnosti, kao detinja proždrljivost, nije ostavljalo mesta ni za sujetu ni za ljubomoru. Jedan jedini osećaj ga je pogodio: Nana nije više onako ljubazna, nije ga više ljubila u bradu. To ga je uznemiravalo i pitao se šta ima da mu prebaci, kao što se pita čovek koji ne poznaje žene. Jednako se vraćao na jutrošnje pismo, na tu mrežu laži da bi postigla toliko prost cilj da ode u svoje pozorište.
Nov talas gomile ponese ga kroz prolaz i on se nađe pred ulazom u jedan restoran gledajući u izlogu očupane ševe i jednog velikog soma.
Najzad dođe sebi. Strese se, podiže oči i spazi da je već blizu devet. Nana će uskoro izaći, on će tražiti istinu. Pođe, sećajući se ranijih večeri kad ju je čekao kraj pozorišnih vrata. Svi su mu dućani bili poznati, poznavao je njihov zadah u vazduhu punom plina, težak zadah ruske kože, miris vanile koji je dolazio iz podruma jedne čokoladarnice, dah mošusa kroz otvorena vrata jedne radnje s mirisima. Zato se nije smeo više zadržavati pred bledim licima prodavačica koje su ga mirno posmatrale kao poznanika. Za trenutak se činilo da proučava red malih okruglih prozora iznad dućana između natpisa, kao da ih sad prvi put vidi. Zatim ponovo dođe do bulevara, gde se zadrža jedan minut. Kiša je padala kao sitna vlažna prašina, ona mu okvasi i ohladi ruke, pa ga to stiša. Sad je mislio na svoju ženu, koja je bila blizu Makona, u zamku svoje prijateljice, gospođe od Šezela, bolesne još od jesenas. Kola su bulevarom išla kroz reku blata, na selu je moralo biti strašno po ovakvom vremenu. Ali odjednom se uznemiri, vrati se opet u zagušljivu toplotu prolaza, koračao je krupnim koracima između šetača, palo mu je na um da će Nana, ako što sumnja, umaći galerijom Monmartr.
Otad grof stade da stražari na samim vratima pozorišta. Nije voleo da čeka u tom delu prolaza, jer se plašio da ga ne prepoznaju. To je bilo na uglu galerije Varijete i galerije Sen Mark, jedan prljavi kut sa mračnim dućančićima, gde se nalažahu jedna obućarnica bez mušterija, stovarište prašljivog nameštaja, jedna čađava i začmala čitaonica, čije su lampe spavale noću u nekakvoj zelenoj svetlosti. Tu nikada nije bilo nikog drugog osim dobro odevene i strpljive gospode, koja su se šunjala kroz gomilu što zakrčava ulaz glumcima, pijanim scenaristima i dronjavim statistima.
Pred pozorištem jedna jedina svetiljka u zarđaloj kugli osvetljavala je vrata. Mifa najpre pomisli da upita gospođu Bron, ali se poboja da će tada Nana umaći preko bulevara. Stade da se šeta, rešen da ostane sve dok ga ne oteraju kad budu zatvorili prolaz. To mu se već desilo dvaput. Pomisao da provede noć sam stezala mu je srce strahom. Kad god bi čupave devojke ili radnici u prljavom odelu izišli pred vrata i merili ga, on bi se povukao pred čitaonicu, gde bi, između dva plakata zalepljena na prozoru, posmatrao istu scenu, nekog čiču, smežuranog i samog, kako sedi za ogromnim stolom, pod svetlošću zelene lampe i zelenim rukama drži i čita neki zeleni list.
Nekoliko minuta pre deset, još jedan gospodin, krupan, lep čovek, prikladno odeven, dođe i stade da se šeta pred pozorištem. Svaki put kad bi se sreli, pogledali bi se ispod oka s nepoverenjem. Grof je dolazio do ugla obeju galerija, na kome se nalazilo veliko ogledalo. Videći u njemu svoje ozbiljno lice i uljudan izgled, osećao je stid pomešan sa strahom.
Izbi deset časova. Mifa najednom pomisli da mu je lako da se uveri je li Nana u svojoj garderobi. Uspe se uz stepenice, prođe kroz mali žuti hodnik i promače u dvorište kroz jedna vrata, koja su se zatvarala samo polugom. U tom času usko i vlažno dvorište, kao dno kakvog bunara, sa svojim kužnim nužnicima, česmom, štednjakom i starudijom, kojom ga je vratarka zakrčila utonulo je u crnu maglu, ali su dva zida s prozorima bila prepuna svetlosti, dole rekvizitarnica i soba za vatrogasce, levo administracija, desno i na spratovima garderobe glumaca. U ovom bunaru izgledali su kao otvorena vrata peći.
Grof odmah spazi da su osvetljeni prozori njene garderobe, i pošto odahnu srećan, zaboravio se, uzdignutih očiju, u masnom blatu i smradu ove zakućnice stare pariške kućerine. Krupne kapi padale su iz provaljenog oluka, mlaz svetlosti sa prozora gospođe Bron osvetljavao je jedan kraj kaldrme sa lišajem, jedan deo zida izlokan vodom, hrpu đubreta sa starim vedricama i ulubljenim šerpama. Negde je škripala prozorska zapinjača. Grof pobeže.
Nana će svakako izići. On se vrati pred čitaonicu, u učmaloj senci pri svetlosti slaboj kao od kandila, onaj isti starac nije se pomakao zagnjurivši glavu u novine. Sad se šetao malo dalje, prošao je Veliku galeriju, galerijom Varijetea do galerije Fejdo, koja je pusta i hladna utonula u tužnu pomrčinu. Vratio se, prošao ispred pozorišta zašavši u galeriju Sen Mark čak do galerije Monmartra, gde ga je zanimao, kao nekog bakalina, jedan nož za šećer. Pri trećoj šetnji obuze ga strah da mu Nana ne umakne iza leđa, i izgubi svako dostojanstvo. On stade kraj plavog gospodina pred samim pozorištem, izmenjaše poglede bratske poniznosti, sa još majušnim nepoverenjem na mogućno suparništvo. Tehničko osoblje, koje je za vreme odmora izišlo da popuši jednu lulu, guralo ih je, a oni se nisu usudili da se bune. Tri krupne čupave devojčure u prljavim haljinama pojaviše se na pragu grizući jabuke i pljujući semenje. Oni oboriše glave, podnoseći da ih vređaju svojim pogledima i dobacivanjima. Te su ih devojčure prljale nalazeći zabave u tome da se bacaju na njih podgurkujući se.
Upravo tad Nana siđe niz stepenice. Ona sva preblede kad spazi Mifaa.
– Ah! To ste vi – promuca ona.
Statiskinje, koje su se smejale, prepadoše se kad poznaše nju, stadoše kao ukopane, ukrućene i ozbiljne kao služavke kad ih gospođa iznenadi u kakvoj pogreški. Veliki plavi gospodin ukloni se u stranu, umiren i ožalošćen u isti mah.
– Pa! Ponudite mi ruku – reče Nana nestrpljivo.
Oni odoše polako. Grof je bio pripremio gotova pitanja, ali ne umede ništa reći, već Nana brzim glasom poče da laže. Bila je kod tetke u osam, pa kako je Luju mnogo bolje, palo joj je na um da dođe za časak u pozorište.
– Nešto važno – upita on.
– Da, nov komad – odgovori ona oklevajući. – Hteli su da čuju moje mišljenje.
Bilo mu je jasno da ona laže, ali toplota njene mišice, odveć priljubljene uz njegovu, oduzimala mu je svu snagu. Nije se više ni srdio ni ljutio zbog dugog čekanja, jedina mu je briga bila da je sad pričuva, kad ju je najzad našao. Sutra će gledati da dozna šta je to tražila večeras u svojoj garderobi.
Nana, u nedoumici, očigledno zauzeta razmišljanjem, kao neko ko se trudi da se pribere i reši na nešto, zaustavi se pred izlogom prodavnice lepeza iza ugla galerije Varijetea.
– Gle – promrmlja ona – kako je lepa ta sedefasta garnitura sa perima.
Pa onda ravnodušno:
– Dakle, ti hoćeš k meni?
– Svakako – začudi se on – kad je tvom detetu bolje.
Ona se pokaja zbog svoje laži. Možda Luj može imati nov napad i reče kako bi trebalo da ponovo ide u Batinjol, ali kad se on ponudi da je otprati, ona odustade. Za trenutak postade jarosna kao žena koja je uhvaćena a mora da bude ljubazna. Najzad se pokori da dobije u vremenu, samo ako bi ga se oslobodila oko ponoći, sve bi bilo još po njenoj volji.
– Zaista, ti si još samac – promrmlja ona – tvoja se žena vraća tek sutra izjutra, je li?
– Da – odgovori Mifa, kome bi neugodno što ona tako familijarno govori o grofici.
Ali ona navali, želela je da zna čas njenog dolaska da bi videla hoće li je on dočekati na stanici. Usporila je korake kao da je izlozi mnogo zanimaju.
– Gle – reče ona zastavši pred jednom zlatarskom radnjom – kakva čudna grivna!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:05 pm






Ona je volela Panorama-prolaz. Još od detinjstva ostala joj je strast za pariškom robom, za lažnim nakitom, pozlaćenim cinkom, hartijom kao imitacijom kože. Kad god bi prolazila, nije mogla lako da se odvoji od izloga, kao nekad kad je kao mala skitnica obijala kaldrmu i blenula pred kakvom kolačarnicom, slušajući orgulje iz susednog dućana, obuzeta jakom željom za jevtinim drangulijama, za stvarčicama od orahove ljuske, za obeliscima i vandomskim stubovima sa termometrom. Ali te večeri je suviše bila zauzeta svojim mislima, pa je gledala ne videći ništa. Dosadno je, najzad, ne biti slobodan. U mukloj pobuni rađala se i luda želja da učini nekakav ispad. Eto šta vredi osvajati ljude! Oglodala je princa i Stenera kao ćudljivo dete, a i sama nije znala kuda se deo novac. Njen stan na Bulevaru Osman čak nije bio ni potpuno namešten, jedino salon, sav u crvenoj svili, bio je vrlo ukrašen i potpun. Sada su je poverioci još više uznemiravali nego pre kad nije imala ni pare, što je bilo naročito čudno, jer je verovala da je vrlo štedljiva. Već mesec dana taj lopov Stener s mukom je nalazio hiljadu franaka kad mu je ona pretila da će ga izbaciti ako ih ne donese. Mifa je, opet, bio idiot, on nije ni znao koliko se daje a nije mogla da se ljuti na njega zbog njegovog cicijašluka. Oh! Kako bi ona rado izjurila sve to napolje da sama sebi po dvadeset puta nije dnevno ponavljala da mora biti razumna! Zoe ju je uvek opominjala na to, a i ona je još uvek sa religioznim osećanjem mislila na kraljevsku viziju u Šamonu. Eto, stoga je išla poslušno s grofom, iako je sva drhtala od jarosti i zaustavljala se od izloga do izloga, usred sve ređih prolaznika. Na ulici se kaldrma sušila. Svež vetar duvao je galerijom goneći vruć vazduh na prozore, plašio obojene fenjere, svetiljke od plina, džinovsku lepezu koja je gorela kao kakav vatromet. Pred vratima restorana momak je gasio osvetljene kugle, a u praznim, osvetljenim dućanima prodavačice kao da su spavale otvorenih očiju.
– Oh! Ala je ovo slatko – reče Nana kod poslednjeg izloga, vrativši se nekoliko koraka natrag da nežno posmatra jednog hrta od kolača kako je digao šapu pred gnezdom skrivenim u ružama.
Najzad izađoše iz prolaza. Ona nije htela kola. Reče da je vrlo prijatno vreme, naposletku, ne žure se, biće divno da se vrate pešice. Došavši do „Engleske kafane”, reče da bi rado jela ostrige, jer zbog Lujeve bolesti od jutros nije ništa uzela u usta. Mifa nije smeo da se protivi. On još nije javno izlazio s njom, zatražio je separe žureći brzo kroz hodnik. Ona ga je pratila kao žena koja poznaje lokal, pa taman da uđe u jedan sobičak, čija je vrata momak otvorio, kad iz jednog susednog salona odakle se čula larma i smeh, banu naglo neki čovek. To je bio Dagene!
– Gle! Nana – reče on.
Grof živo zamače u sobu, a vrata ostaše odškrinuta. Ali dok su se gubila njegova okrugla leđa, Dagene mignu okom i dodade šaljivim tonom:
– Do vraga! Ti ih sad kupiš po Tiljerijama!
Nana se osmehnu metnuvši prst na usta da bi ga zamolila da ćuti. Vide da je on malo zagrejan, a ipak srećna što ga je srela, jer je prema njemu još uvek osećala malo nežnosti iako se pokazao gadom ne pozdravivši je kad je bio u društvu čestitih žena.
– Šta je s tobom – upita ga ona prijateljski.
– Spremam se. Vidiš, mislim da se ženim.
Nana sažaljivo sleže ramenima. Ali on produži, šaleći se, i reče da nije nikakav život zaraditi na berzi taman toliko da gospođama kupi buket cveća ako hoće da ostane ispravan čovek. Njegovih trista hiljada franaka trajali su osamnaest meseci. Hoće da bude praktičan, oženiće se velikim mirazom i završiće kao i njegov otac. Nana se još uvek smejala ne verujući. Ona mu pokaza glavom na salon.
– S kim si?
– Oh! Čitava četa – reče on zaboravljajući svoje planove u nastupu pijanstva. – Zamisli, Lea nam priča o svom putu u Egipat. Štoje smešno! Ima to jedna priča o kupanju...
I on ispriča anegdotu. Nana je sa zadovoljstvom slušala i zastajala. Oni se najzad nasloniše na zid hodnika, jedno kraj drugog. Svetiljke su sijale na niskim tavanicama, iz tapeta se osećao neodređen miris kuhinje. Ponekad, kad bi se larma iz salona pojačala, oni bi približili glave. Svakih dvadeset sekundi, kelner koji je nosio poručena jela uznemiravao bi ih, ali oni se, ne prekidajući, priljubiše uza zid, govoreći mirno kao da su kod kuće usred larme gostiju i guranja posluge.
– Gledaj – prošapta mladić pokazujući migom na vrata sobe u koju je ušao Mifa.
Oboje pogledaše. Vrata su neprimetno podrhtavala kao da ih neki dah trese. Najzad se beskrajno lagano zatvoriše bez i najmanje lupe. Njih dvoje se ćutke osmehnuše. Grof mora da je bio strašan, sam tamo unutra.
– Ah. da – upita ona – jesi li čitao Fošerijev članak o meni?
– Da, Zlatnu muvu – odgovori Dagene – nisam ti rekao da te ne jedim.
– Da me jediš, a zašto? Suviše mu je dugačak članak.
Laskalo joj je da „Figaro” donosi članke o njoj. Da joj nije njen frizer Fransis objasnio, ne bi razumela da se taj članak tiče nje. Dagene je promotri, smejući se podrugljivo. Najzad, kad je ona zadovoljna, svi će biti tako isto.
– Molim – viknu kelner razdvajajući ih i noseći sladoled.
Nana pođe u sobu u kojoj je Mifa čekao.
– Lepo! Zbogom – reče Dagene. – Idi svome rogonji.
Ona se opet zaustavi.
– Zašto ga zoveš rogonjom?
– Zato što je rogonja, do vraga!
Ona se nasloni na zid duboko zainteresovana.
– Eh reče – ona prostodušno.
– Zar ti ne znaš! Njegova je žena s Fošerijem, draga moja... To je počelo tamo na selu. Maločas me je Fošeri ostavio kad sam dolazio ovamo, i ja verujem da ima večeras s njom sastanak. Oni su izmislili neko putovanje, čini mi se. Nana zaneme od uzbuđenja.
– Mislila sam – reče ona lupajući se po butinama. – Pogodila sam čim sam je videla još one večeri na drumu. Zar je moguće da poštena žena vara muža, i to sa onom propalicom Fošerijem. Taj će je naučiti divnim stvarima.
– Oh! – promumla Dagene pakosno. – Neće to njoj biti prvina! Zna ona toliko isto kao i on.
A Nana se razgnevi.
– Zaista! Kakav svet! Kako je to sve nisko!
– Molim – uzviknu kelner noseći boce i opet ih razdvoji.
Dagene je privuče, zadrža joj za časak ruku, pa onda jednim kristalnim glasom, glasom kao tonovi harmonike, čemu je imao da zahvali za svoj uspeh kod žena, reče:
– Zbogom mila... Ti znaš, ja te uvek volim.
Ona se ote, pa nasmejana, dok joj je glas zagušila grmljavina uzvika kroz vrata salona, reče:
– Ludo, to je prošlo! Ne mari ništa. Dođi jednog dana, razgovaraćemo.
Zatim, postavši vrlo ozbiljna, reče glasom ozlojeđene građanke:
– Ah! On je rogonja... lepo! dragi moj, to je dosadno. Meni su rogonje uvek bile odvratne.
Kad najzad uđe u sobu, spazi Mifaa gde sedi na uskom divanu, predan svojoj sudbini, bleda lica, nervoznih ruku. On joj ne prebaci ništa. Ona je bila uzbuđena i lomila se između sažaljenja i prezrenja. Siromah taj čovek, koga žena tako nedostojno vara! Dođe joj da ga zagrli i teši. Ali ipak tako je i pravo, on je pravi idiot sa ženama, to će ga naučiti pameti. Ipak, sažaljenje pobedi. Ona ga ne ostavi kada je pojela ostrige, kao što je nameravala. Ostali su svega četvrt časa u „Engleskoj kafani”, i vratiše se zajedno na Bulevar Osman. Bilo je jedanaest časova, do ponoći će ona naći neko blago sredstvo da ga isprati.
Iz opreznosti, u predsoblju dade Zoi nalog:
– Čekaćeš ga, reći ćeš mu da ne pravi larmu, ako ovaj bude još kod mene.
– Gde ću ga smestiti, gospođo?
– Drži ga u kuhinji. To je najsigurnije.
Mifa je već skinuo redengot. Gorela je velika vatra. To je bila ona ista soba sa nameštajem od palisandra, sa tapetama i stolicama presvučenim damastom sa velikim plavim cvetovima na sivoj osnovi. Nana je već dvaput nameravala da je izmeni, prvi put u crnu kadifu, a drugi put u plavu svilu sa ružičastim šarama, ali čim bi Stener pristao, ona je tražila novac za taj trošak i proharčila ga. Zadovoljila se samo tigrovom kožom pred kaminom i kristalnom lampom na tavanici.
– Meni se ne spava, neću da legnem – reče ona kad su već bili u sobi.
Grof posluša kao čovek koji se oseća u zaklonu. Jedina mu je briga bila da ostane kraj nje.
– Kako hoćeš – reče on.
Pa ipak on izu cipele pre nego što sede kraj vatre.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:06 pm




Nani je bilo zadovoljstvo da se svlači pred ogledalom na ormaru, u kome se videla cela. Ona je tu skidala čak i košulju, onda bi se sasvim naga dugo posmatrala. To je bila ljubav prema sopstvenom telu, uživanje u finoći svoje kože i linjama svoga struka. Posmatrala se ozbiljna, pažljiva, zaneta svojom ljubavi prema samoj sebi. Često bi je frizer tako zaticao, a ona ne bi ni glave okrenula. Tada bi se Mifa naljutio, a ona iznenadila. Šta mu je. To nije radi drugih, to je radi nje same.
Te večeri, želeći da se bolje vidi, ona upali šest sveća. Taman kad je spustila košulju, zastade zamišljena, jedno joj je pitanje bilo na usnama.
– Ti nisi čitao članak u „Figaru”? List je na stolu.
Ona se setila Dageneovog smejanja, pa se u njoj rodila sumnja. Ako ju je Fošeri nagaravio, osvetiće mu se.
– Vele da se to tiče mene – nastavi ona praveći se ravnodu šna. – Hm, dragi, šta ti misliš?
Kad je zbacila košulju, ostade naga i čekaše da Mifa pročita. Mifa je čitao lagano. Fošerijev članak nosio je naslov Zlatna muva. U njemu se pričala istorija neke devojke, rođene posle četiri ili pet generacija pijanica, pokvarena krv dugim nasleđem bede i pijanstva u njoj se ispoljila u nervnoj poremećenosti njenog pola. Porasla je u predgrađu, na pariškoj kaldrmi, lepa, krupna, savršenog tela, kao biljka koja je porasla na bunjištu, ona se sveti za sve one prosjake i potištene od kojih je postala. U njoj se onaj kvasac koji se rodio u prostom puku popeo da zatruje aristokratiju. Ona je postala oružje prirode, klica razaranja, bez svoje volje, kvareći i rastapajući Pariz, između svojih snežnih kolena, mućkajući ga kao što žene mućkaju maslo. Na kraju članka bilo je poređenje sa muvom, muvom boje sunca, koja dolazi sa đubreta, muvom koja uzima smrt sa mrcina duž druma, pa zujeći, igrajući i prelivajući se kao biljur, samo što stane, truje ljude po palatama u koje ulazi kroz prozore.
Mifa podiže glavu ukočena pogleda, gledajući vatru.
– Pa – upita Nana.
On ne odgovori. Načini se kao da hoće ponovo da pročita. Neka jeza prođe mu niz vrat. Članak je bio napisan bombasto, sa naglim skokovima, preterivanjima u izboru reči i čudnim poređenjima. Ipak je na njega jako uticao i probudio u njemu sve ono što je brižljivo izbegavao poslednjih meseci.
On podiže glavu. Nana je bila sva zauzeta divljenjem samoj sebi. Savila je glavu i pažljivo gledala u ogledalu mali mrki mladež iznad desnog kuka, dodirivala ga je prstom, težila je da se bolje vidi savijajući se sve više i bez sumnje je mislila da je smešan i lep na tome mestu. Zatim je proučavala ostale delove svoga tela, sva zaneta detinjastom poročnom radoznalošću. Uvek ju je iznenađivalo kad se tako posmatra. Imala je izraz začuđen i zadivljen kao devojka kad uvidi da je sazrela. Lagano raširi ruke da bi razvila svoje poprsje pune Venere, izvi struk ispitujući se i s lica i pozadi, zaustavljajući se na profilu svojih grudi, na lakom ovalu svojih kukova. Najzad joj bi ugodno da se njiše levo i desno, raširenih nogu, okrećući struk oko kukova, kao igračica kad izvodi igru trbuha.
Mifa ju je posmatrao. Ulivala mu je strah. Novine su mu ispale iz ruku. U ovom času video ju je jasno. Prezirao je samog sebe. Tako je: za tri meseca razorila mu je život, osećao je da je pokvaren do srži đubretom koje nije ni naslućivao. Sve je u njemu trulilo u tom času. Za trenutak bio je svestan svih posledica i sveg zla. Video je raspad koji je uneo ovaj kvasac. On otrovan, porodica razorena, jedan kut društva koji je pucao i rušio se. Ne mogavši da odvoji oči, gledao ju je uporno, trudeći se da se zgadi na njenu golotinju.
Nana se nije ni makla. Zabačenih ruku za potiljkom, raširenih laktova, zaturene glave. On je video njene poluzatvorene oči, poluotvorena usta, njeno lice ozareno zaljubljenim osmehom, i pozadi, raspletenu plavu kosu, koja joj je pokrivala leđa kao u lavice. Savijena i zategnutih bedara, pokazivala je svoje jake slabine, svoje tvrde dojke kao u kakve amazonke, jake mišiće pod finom svilenom kožom. Fina linija, jedva ustalasana ramenom i kukom, klizila je od lakta do stopala. Mifa je posmatrao taj nežni profil, okrugline koje se pri svetlosti sveća prelivahu kao svila. On se sećao kako se nekada grozio žene, pohotljivog čudovišta u svetim knjigama, koje liči na zver. Nana je imala po celom telu male, riđe malje koje su joj telo pretvarale u kadifu, dok se osećala zver u njenim butinama i kukovima kao u kobile. To je bila zlatna zver, nesvesna kao svaka snaga, a čiji je miris bio dovoljan da truje svet. Mifa je jednako gledao zanet, opčinjen, toliko da, kad je zatvorio oči da više ne gleda, udno mraka zver se opet javi, još veća i strasnija, preterujući u svom stavu. I sad će zver biti to u njegovim očima, u njegovoj puti.
Nana se samo zgrči. Neka jeza slasti kao da je prošla njenim udovima. Vlažnih očiju, skupila se da bi sebe bolje osetila. Ona razdvoji ruke i pusti ih klizeći niz telo do grudi koje skrši u nervoznom stisku. Nabrekla, topeći se u milovanju svog tela, protrlja i levo i desno svoje obraze o svoja ramena, sa umiljavanjem. Njena napućena usta sipala su žudnju po telu. Izduživši usne, poljubi se dugim poljupcem blizu pazuha, smejući se drugoj Nani koja se tako isto ljubila u ogledalu.
Tada Mifa uzdahnu duboko i dugo. To samouživanje dovodilo ga je do očajanja, kao da je oluja odjednom sve odnela iz njega. Dokopa Nanu rukama i u nastupu brutalnosti baci je na tepih.
– Ostavi me – viknu mu ona – povredićeš me!
On je bio svestan svog poraza, znao je da je ona glupa, pokvarena, lažljiva, i želeo ju je iako je bila otrov.
– Oh! Kako je to glupo! – reče ona kad je on pusti da se digne.
Ipak se smiri. Sad će on otići. Kad je obukla košulju od čipaka, sede na zemlju kraj vatre. To je bilo njeno omiljeno mesto. Pošto ga je opet pitala za Fošerijev članak, Mifa odgovori nejasno, želeći da izbegne prepirke. Ona se opet zamisli, tražeći načina da udalji grofa. Htela je neki prijateljski put, jer je ona dobra i ne bi htela da ljudima čini zla, tim pre što je ovaj ovde rogonja, a to ju je, na kraju krajeva, tronulo.
– Dakle – reče ona najzad – ti očekuješ svoju ženu sutra rano.
Mifa se izvalio u fotelju, učmao i umornih gnjati. On potvrdi glavom. Nana ga je gledala, ozbiljno, premišljajući nešto u sebi. Sedeći na svojoj butini, u lakoj čipkanoj košulji, uhvatila je obema rukama svoju golu nogu i okretala je tamo-amo.
– Jesi li odavno oženjen – upita ona.
– Devetnaest godina – odgovori grof.
– Ah!... Je li tvoja žena prijatna? Slažete li se?
On ćutaše, pa će nelagodno:
– Znaš da sam te molio da ne razgovaramo o tome.
– Gle! A zašto ne – povika ona ljuteći se. – Neću, zaista, pojesti tvoju ženu ako govorim o njoj... Dragi moj, sve su žene iste ...
Ali prekide, bojeći se da ne pretera. Samo što uze naduven izraz, jer je o sebi lepo mislila. Siromah čovek, treba ga štedeti. Uostalom, njoj je pala na um vesela misao i smeškala se posmatrajući ga.
– Je li, nisam ti pričala šta onaj Fošeri govori o tebi. To je zmija! Ne ljutim se na njega, jer njegov članak je istinit, ali je on ipak prava guja.
Smejući se još jače, ostavi svoju nogu pa se dopuza i prisloni grudi na grofova kolena.
– Zamisli, on se kune da si ti imao ono još kad si se oženio. Hm? Jesi li imao? Reci, je li istina?
Ona ga je primoravala pogledom, rukama ga dohvati za ramena i tresla ga je da mu izvuče priznanje.
– Bez sumnje – odgovori on ozbiljno.
Ona se ponovo spusti kraj njegovih nogu smejući se kao luda, pljeskajući ga i mucajući.
– Ne, to je predivno! To je samo kod tebe moguće! Ti si čudo! Siroto moje malo kuće, ala si bio glup! Kad čovek ne zna, strašno je smešno. Oh, što bih ja volela da vidim! Pa kako je bilo? Pričaj mi malo! Molim te, pričaj mi.
Ona ga okupi pitanjima, zapitkivala je sve, tražila pojedinosti. Smejala se gromko da se sva previjala, košulja joj se smakla, a grof je malo-pomalo opisivao svoju prvu bračnu noć. Nije mu više bilo neugodno. Najzad je i njega samog zanimalo da objašnjava pristojnim izrazima kako je „izgubio ono”. On je samo birao izraze. Razuzdana žena stade ga ispitivati i o grofici. Prema njegovom pričanju, ona je bila vanredno skrojena, ali sami led.
– Oh – promrmlja on podmuklo – ti nisi ljubomorna.
Nana presta da se smeje. Vrati se na svoje mesto, okrete leđa vratima i obema rukama prikupi kolena do brade. Ozbiljna, izjavi:
– Dragi moj, prvo veče sa ženom ne sme se biti nespretan.
– Zašto – upita grof iznenađeno.
– Jer... – odgovori ona polako kao kakav stručnjak.
Ona je govorila i klimala glavom. Najzad izrazi se jasnije.
– Vidiš, ja znam kako to ide. Lepo, mali moj. Žene ne vole da budu glupe. Ne kažu ništa, jer se stide, razumeš... Ali budi siguran da o tome i dugo misle. Pre ili posle one potraže naknade na drugoj strani. Eto ti!
Izgledalo je da on ne razume. Onda ona stade objašnjavati. Činila je to materinski, učila ga je drugarski, po dobroti srca. Otkako je saznala da ga žena vara, mučila ju je ta tajna i neodoljivo je želela da razgovara s njim o tome.
– Bože! Govorim o nečemu što me se ne tiče. Velim zato što bih htela da svi budu srećni. Razgovaramo, je li? Hajde, odgovorićeš mi iskreno.
Ona prekide da bi se okrenula. Vatra ju je pekla.
– Oh! Ala je toplo? Leđa su mi se ispekla. Čekaj da malo ispečem trbuh. To je dobro kad boli.
Kad je okrenula grudi vatri, sedeći prekrštenih nogu, produži:
– Je li, ti ne prilaziš svojoj ženi?
– Ne, kunem ti se – reče Mifa bojeći se svađe.
– I ti misliš da je ona od kamena?
On potvrdi oborene glave.
– Je li to zato što mene voliš? Reci! Neću se ljutiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:06 pm




On opet potvrdi.
– Lepo – zaključi ona. – Mislila sam. Ah! Siroto moje kuče! Poznaješ moju tetku Lera? Kad dođe, teraj je da ti ispriča priču o njenom susedu piljaru. Zamisli, taj piljar... Sto mu gromova! Kako je toplo. Moram da se okrenem da malo ispečem levu stranu ...
Okrenuvši bok plamenu, pade joj na um da se šali na svoj račun, srećna što je puna i rumena pri svetlosti žeravice.
– Je li? Ličim na gusku... Oh! Guska na ražnju... Okrećem se. Okrećem ... Pečem se u sopstvenoj masti...
Ona pršte u sladak smeh kad ču žagor i šum dvokrilnih vrata. Začuđen, Mifa je zapita pogledom. Ona se uozbilji i uznemiri. To je svakako Zoina mačka, prokleta životinja koja sve lomi. Dvanaest i po. Šta joj je bilo da radi za sreću ovog rogonje? Sad kad je drugi već to, mora se ovaj oterati, i to brzo.
– Šta si ono pričala – upita ljubazno grof, očaran što je tako ljubazna.
– Ah, da! Piljar i njegova žena. Da! Dragi moj, oni se nisu nikad dirnuli. Ona je bila vrlo oduševljena time... On, magarac, nije to znao. Misleći da je ona od kamena, išao je drugima, uličnim, koje su mu darovale sva čuda. A ona se naplaćivala momcima, malo lukavijim nego što je njen idiot muž. I to tako ide, jer se nisu razumeli. Znam ja to!
Mifa, bledeći, razumeo je najzad na šta ona cilja, hteo je da je ućutka, ali se ona već zahuktala.
– Ne, idi bestraga! Da niste mazgovi, vi biste bili istetako ljubazni prema svojim ženama kao prema nama, a da vaše žene nisu ćurke, one bi se starale da vas sačuvaju bar koliko se mi trudimo da vas otmemo... Sve to zavisi od načina... Eto ti, mili, pa znaj.
– Ne govorite o poštenim ženama – reče on oštro – vi ih ne poznajete.
Odjednom se Nana podiže na kolena.
– Ne poznajem ih!... Čak nisu ni čiste te vaše poštene žene! Ne, nisu ni čiste! Čikam te da nađeš jednu koja bi se smela pokazati ovako kao ja... Zaista si smešan sa svojim poštenim ženama! Ne teraj me do kraja, ne goni me da kažem ono zbog čega ću se posle kajati.
Umesto svakog odgovora grof samo nešto opsova. Nana preblede, gledala ga je ćutke nekoliko sekundi, onda reče jasnim glasom:
– Šta bi ti radio kad bi te žena varala?
On steže pesnicu preteći.
– Lepo! A ako bih te ja varala?
– Oh, ti – promrmlja on slegnuvši ramenima.
Zaista. Nana nije bila rđava. Od prvih reči odupirala se želji da mu kresne u brk da je prevaren muž. Više bi volela da ga o tome mirno ispita. Ali, najzad, on joj je dosadio, treba da se svrši.
– Onda, mali – odgovori ona – ja ne znam što se ti lepiš za mene. Već dva sata kako me gnjaviš. Idi potraži svoju ženu, eno je u Fošerijevom zagrljaju. Da, tako je, Ulica Tebu, na uglu Ulice Provans. Vidiš, dajem ti tačnu adresu.
Pa, videći Mifaa kako se diže, povodeći se kao smrtno pogođen bik, dodade likujući:
– Tako je kad se poštene žene mešaju i kradu nam naše ljubavnike. Da, krasne su te poštene žene.
Ali ona ne dovrši. Strahovitim zamahom on je baci na zemlju koliko je duga i htede joj nogom smrskati glavu da je ućutka. Za trenutak je osetila smrtni strah. Njegovo ćutanje koje ga je davilo, borba koja ga je tresla, ražali je do suza. Ona se iskreno pokaja, pa, sklupčavši se kraj vatre da ogreje desnu stranu, pokuša da ga teši.
– Kunem ti se, dragi, mislila sam da znaš. Inače ti zaista ne bih ništa rekla. Možda to i nije istina. Ja ne tvrdim, rekli su mi, svet priča. A šta to dokazuje! Grešiš što se ždereš. Da sam muškarac, briga bi me bilo za žene. Žene, vidiš, i one gore i one dole, sve su jednake: sve su jednake: sve su raspusnice, i svršeno.
Ona je grdila žene da bi mu smanjila udarac, ali on nije ni čuo ni slušao. Onako posrćući, obuo je cipele i navukao redengot. Još jednom projuri kroz sobu, pa u poslednjem mahu, kao da je najzad našao vrata, izjuri napolje. Nani je bilo teško.
– Pa srećan put – reče glasno, iako sama. – On je još učtiv kad mu se govori. A ja se još branim. Dovoljno sam se izvinila, čini mi se. Najzad, bio mi je dosadan. Ipak je osećala nezadovoljstvo i, češući noge rukama, odluči se:
– Ah! Do vraga! Nisam ja kriva što ga žena vara!
Pa dobro ispečena sa svake strane, ona se onako topla uvuče u postelju i zazvoni Zoi da pusti onog drugog, koji je čekao u kuhinji.
Mifa je besno jurio. Udario je nov pljusak. On je išao mokrom ulicom.
Pogledavši mahinalno u nebo, vide čađave oblake kako beže ispred meseca. U to doba malo je sveta na Bulevaru Osman. On udari zaleđem Opere, tražeći mrak i govoreći glasno. Ta devojka laže. To je izmislila iz gluposti i surovosti. Trebalo je da joj razmrskam glavu kad mi je bila pod nogama. Najzad, dosta je sramote, nikad je više neću videti, nikad dotaći, ili bih bio krajnja kukavica. On odahnu snažno kao da se oslobodio nekog tereta. Ah! Ta gola nakaza, glupača, koja se peče kao guska i pljuje na sve što je on poštovao četrdeset godina. Mesec se pomolio i bacio belu svetlost na praznu ulicu. Uplaši se i odjednom zajeca, očajan i lud, kao da je pao u neku beskrajnu prazninu.
– Bože, svršeno je, ne postoji više ništa – promuca on.
Zakasneli prolaznici hitali su bulevarima. On pokuša da se smiri. Priča te devojke uvek se ponavljala u njegovom zapaljenom mozgu. Hteo je da razmišlja o činjenicama. Grofica je imala da se vrati u zoru iz zamka gospođe od Šezela. Zaista, ništa joj nije smetalo da se vrati u Pariz još uveče i da provede noć kod tog čoveka. Sad se sećao nekih pojedinosti za vreme njihovog boravka u Fondeti. Jedne večeri zatekao je Sabirni pod drvećem toliko uzbuđenu da nije mogla da odgovori. Taj čovek bio je tu. Zašto onda ne bi sada mogla biti kod njega? Što je više na to mislio, priča je izgledala verovatnija. Najzad je poverovao da je prirodna i neizbežna. Dok je on sedeo u košulji kod jedne javne žene, njegova se žena svlačila u sobi svog ljubavnika, ničeg jednostavnijeg i logičnijeg. Razmišljajući tako, trudio se da ostane hladan. Osećao je da se pad i ludilo puti šire, jačaju i odnose sav njegov svet. Gonile su ga zažarene slike. Vizija gole Nane izaziva viziju nage Sabine. Pri toj slici, koja je spajala njih dve u srodstvo bestidnosti, on posrnu. Jedna kola ga umalo ne pregaziše, neke žene, izlazeći iz kafane, gurnuše ga laktom i nasmejaše se. Tada, ponovo obliven suzama, pored sveg napora, a ne želeći da plače pred svetom, on jurnu u jednu mračnu i praznu ulicu, Rosinijer ulicu, i tu je duž nemih kuća plakao kao dete.
– Svršeno je – mrmljao je tupo. – Nema više ničeg, ničeg.
Plakao je tako silno da se nasloni na jedna vrata pokrivši rukama mokro lice. Šum nekih koraka otera ga. Bilo ga je stid i strah, zbog čega je bežao ispred ljudi kao kakva noćna skitnica. Kad bi se na pločniku susreo sa poznanicima, starao se da uzme prirodan stav, plašeći se da iz drhtaja ramena ne pročitaju njegovu istoriju. Išao je Ulicom Batlijer do ugla Ulice FoburMonmartr. Blesak osvetljenja iznenadi ga, i on se vrati natrag. Čitav sat je jurio tim krajem birajući najmračnije prolaze. Imao je svakako neki cilj, kome su njegove noge same išle, strpljivo, nekim putem punim zaobilaženja. Najzad, na uglu jedne ulice podiže glavu. Stigao je. To je bio ugao Tebu i Provans ulice. Išao je čitav sat u bolnom bunilu svoje glave do mesta na koje je mogao stići za pet minuta. Seti se da se prošlog meseca jednog jutra popeo do Fošerija da mu zahvali zbog članka o balu u Tiljerijama, u kome je novinar pomenuo i njega. Stan se nalazio na međuspratu sa malim četvrtastim prozorima, koje je upola sakrivala ogromna firma jednog dućana. Levo, na poslednjem prozoru između zavesa jasno se videla svetla pruga. On uperi oči u taj svetli prolom, zanet, kao da nešto očekuje.
Meseca je nestalo na sivom nebu, sa koga je padala hladna kiša. Na crkvi Svete Trojice izbi dva sata. Mifa se nije micao. Da, to je soba, on se sećao, bila je obložena crvenom tkaninom, sa posteljom u stilu Luja XIII. Lampa mora da je desno na kaminu. Bez sumnje su legli jer se ne vidi nikakva senka; svetla pruga se videla nepomična kao u kandilu. Jednako uperena pogleda, kovao je plan: zvonio bi, popeo bi se iako bi vratarka vikala, ramenima bi izvalio vrata, napao bi ih u postelji ne dajući im vremena da razdvoje ruke. Pomisao da nema oružja zaustavi ga, potom odluči da ih zadavi. Premišljao je o svom planu, usavršavao ga, očekujući jednako kakav znak da bi bio izvesniji.
Da se pomolila senka kakave žene, on bi zvonio. Ali ga je sledila misao da se možda vara. Šta bi rekao? Pojaviše se sumnje, njegova žena ne može biti kod tog čoveka, to je užasno i nemoguće. Međutim, još je stajao, padajući malopomalo u neku obamrlost i neodlučnost u tom dugom čekanju koje je ukočenost njegovog pogleda hipnotisala.
Nov pljusak. Približavala su se dva stražara, morao je da se odmakne od vrata u koja se sklonio. Kad su se stražari izmakli u Ulici Provans, vrati se mokar i dršćući kao prut. Sjajna pruga bila je još na prozoru. Hteo je već da ode, kad neka senka prođe. To je bilo tako brzo da pomisli da se prevario. Ali odmah zatim pojaviše se druge senke, čitava uzbuna u sobi. On, prikovan na trotoaru, osećao je kao da mu nešto gori u želucu. Čekao je da bi nešto shvatio od svega toga. Pojavljivali su se profili udova, neka ogromna ruka šetala je sa siluetom vedrice. Ništa nije jasno razlikovao; ipak mu se učini da raspoznaje žensku punđu. On je mislio u sebi: reklo bi se, Sabinina frizura, samo je potiljak izgledao suviše razvijen. U tom času nije znao ništa više. Želudac ga je tako pekao od užasne neizvesnosti da se naslonio na vrata da se smiri, cvokoćući kao prosjak. Onda, kao mimo njegove volje, dok je upirao oči u prozor, jarost mu se pretvori u moralističku viziju. Vide sebe kao poslanika u skupštini kako grmi protiv razvrata i najavljuje katastrofu, prepričavao je Fošerijev članak o otrovnoj muvi, pa je glumio, vikao da društvo sa običajima vizantijskog carstva ne može više da postoji. To mu je godilo. Senke je nestalo. Bez sumnje, ponovo su legli. On je još gledao i čekao.
Izbi tri, izbi četiri časa. Nije mogao da ide. Kad bi pljuštalo, uvlačio bi se u ugao vrata, mokrih nogu. Prolaznika više nije bilo. S vremena na vreme oči su mu se zatvarale zbog toga što je uporno i sa glupavom tvrdoglavošću posmatrao svetlu prugu. Još dvaput su senke sa istim pokretima šetale profil nekog džinovskog lonca, i oba puta nasta mir, samo što je lampa i dalje sipala svoju slabu svetlost. Te su senke povećavale njegovu sumnju. Njemu, uostalom, pade na um nova misao, odlažući svoju akciju, ostalo mu je samo da sačeka ženu pri izlazu. On bi, naravno, poznao Sabinu. Ništa jednostavnije, bez bruke, a izvesno. Ima samo da ostane to. Od svih zbrkanih osećanja koja su ga uzbuđivala, ostala je samo mukla potreba da dozna. Dosada ga je uspavljivala pod tom kapijom; da bi se razonodio, uze da računa koliko mu treba čekati. Sabina treba da bude na stanici oko devet. To je bilo skoro četiri i po časa. Bio je pun strpljenja, ne bi se ni pomakao nalazeći zadovoljstvo da sanja kako će njegovo čekanje u noći biti večito.
Odjednom nestade svetle pruge. Ta vrlo obična stvar posta za njega neočekivana katastrofa, nešto neprijatno i uznemiruju će. Očigledno, ugasili su lampu, jer hoće da spavaju. Sasvim pametno, u to doba noći. Njega to naljuti, jer ga sad taj zamračeni prozor više nije zanimao. Gledao ga je još četvrt časa, zatim ga to zamori, on ostavi vrata i pođe pločnikom. Šetao se do pet časova gore-dole, podižući oči s vremena na vreme. Prozor je ostao mračan. On se pitao da li nije sanjao one senke što su igrale po tim oknima. Ogroman ga je umor pritiskao, neka otupljenost, u kojoj je zaboravljao šta čeka na tom uglu, spotičući se o pločnik, budeći se naglo sa jezom čoveka koji ne zna gde se nalazi. Ništa nije vredelo da čovek o bilo čemu brine. Kad taj svet spava, treba ga ostaviti da spava. Šta se on meša u tuđe poslove? Bilo je vrlo mračno, niko neće ništa ni znati. I želja da se s tim svrši, uništi u njemu sve, čak i radoznalost, osta samo potreba da potraži negde utehu. Hladnoća je bila sve jača, ulica mu je postala nepodnošljiva. Dvaput je odlazio i vraćao se vukući noge, pa se još više udaljavao. Svršeno je, nema ničeg više, on siđe do bulevara i ne vrati se.
Opet sumoran hod ulicama. Koračao je teško duž zidova uvek istim korakom. Koraci su odjekivali. Video je samo svoju senku kako se uvek kreće, čas raste, čas se smanjuje pri svakoj uličnoj svetiljci. To ga je uljuljkivalo i mahinalno zanimalo. Nikad kasnije nije znao kuda je sve prošao, činilo mu se da je satima išao po nekom krugu. Jedna jedina uspomena ostala mu je jasna. Ne znajući kako, našao se pred ogradom Panorama-prolaza priljubljena lica uz gvožđe, držeći poluge obema rukama. Nije ih tresao, hteo je samo da vidi prolaz u izvesnom uzbuđenju koje mu je gušilo srce. Ali nije mogao razaznati ništa, talas mraka obuhvatao je sve puste galerije, vetar iz Ulice Sen Mark duvao mu je u lice podrumsku vlagu. On se uzjogunio. Zatim, trgavši se, začudi se i upita šta će u to doba, priljubljen uz rešetku toliko jako da mu je gvožđe ušlo u obraze. Onda opet pođe, očajan, pun žalosti, kao prevaren i sam zauvek u svoj toj tmini.
Najzad svanu, ono prljavo svitanje iz zimskih noći, i tako tužno na blatnjavoj pariškoj kaldrmi. Mifa se nađe u širokim novim ulicama oko skele nove Opere. Od silnog pljuska, a izorano mnogim kolima tlo se pretvorilo u blatno jezero. Ne gledajući, on zagazi, hitao je stalno se kližući. Buđenje Pariza, čete čistača i prve grupe radnika unese novo uznemirenje ukoliko je dan osvajao. Gledali su ga iznenađeno. Šešir skroz mokar, zgužvan, prljav. On se skloni uz ogradu, među skele. U njegovom praznom biću bila je još samo jedna misao: da je veliki bednik.
Tada se seti boga. Ta nagla pomisao na božansku pomoć, na natčovečansku utehu iznenadi ga kao čudna i neobična, ona ga podseti na g. Venoa, on vide njegovu malu gojaznu pojavu, njegove kvarne zube. Zaista g. Veno, koji je mesecima očajavao i izbegavao da ga vidi, bio bi srećan kad bi on zakucao na njegova vrata, da plače na njegovim rukama. Nekada mu je bog bio milostiv. Na najmanju tugu, na najmanju prepreku u životu, upao bi u crkvu, klečao, skrušio svoje ništavilo pred najvećom moći i izlazio bi iz crkve okrepljen molitvom, gotov da napusti sva dobra ovog sveta, u jedinoj želji za večnim spasenjem. Sad više ne, sad je tome pribegavao samo onda kad bi ga spopao strah od pakla: obuzela ga je potpuna mlitavost. Nana je pomutila njegovu savest. Pomisao na boga začudila ga je. Zašto nije pomislio na boga odmah, u toj užasnoj krizi, kad se lomilo i rušilo njegovo bedno čoveeanstvo.
Svojim mučnim korakom potražio je crkvu. Nije se umeo snaći, brkao je ulice. Zavivši iza Ulice Šose-d’Anten, primeti na kraju Svete Trojice neki toranj, izgubljen u magli. Bele statue u golom parku izgledale su kao zimogrožljive Venere u mrtvom lišću. Pod svodom zasta da odahne, toliko se bio umorio penjući se uz široki trem. Zatim uđe. Crkva je bila vrlo hladna jer su grejalice bile ugašene još od sinoć, a svodovi bili ispunjeni retkom maglom koja se provlačila kroz prozore. Crkva je bila u mraku. Nigde žive duše, kroz taj sivi mrak čulo se samo lupanje drvenih cipela, to je nekakav crkvenjak vukao noge još mamuran od spavanja. Udarajući se o mnoštvo stolica, on se, prepun suza, sruši na kolena pred ogradom jedne male kapele kraj kropionice. Sklopio je ruke, tražio je molitvu, celo njegovo biće htelo je da se poda jednim dahom. Ali samo su se njegove usne micale, duh je bio odsutan, lutao je dugim ulicama, lutao bez odmora, kao pod bičem neumoljive neminovnosti. Ponavljao je: „Bože moj, pomozi mi, Gospode, molim te, ne daj da propadnem pod udarcima tvojih neprijatelja.” Nikakva odgovora, na pleća mu se spuštahu hladnoća i mrak, daleka lupa drvenih cipela smetala mu je da se moli. Čuo je samo taj šum koji ga je dražio u praznoj crkvi, još nepometenoj i neugrejanoj za jutrenje. Onda, pomažući se stolicom, ispravi se uz pucanje kolena. Boga tu nije bilo. Zašto bi plakao na grudima g. Venoa? Taj čovek mu ne može pomoći.
I mahinalno, on se vrati Nani. Napolju mu suze pođoše na oči, bez gneva na svoju sudbinu, samo iz slabosti i bolesti. Na kraju krajeva, bio je suviše umoran, suviše pokisao i ozebao. Pomisao da se vrati u svoj sumorni dom bila mu je odvratna. Kod Nane vrata još nisu bila otvorena, morao je čekati dok se pojavi vratarka. Penjući se, smeškao se osećajući već prijatnu toplinu toga gnezda, u kome će moći da se ispruži i da spava.
Kad mu Zoe otvori, ona napravi pokret zaprepašćenja i nemira. Gospođa je dobila strašnu migrenu i celu noć nije sklopila oka. Najzad proveriće da li gospođa spava. Ona šmugnu u sobu, a on se skljoka u jednu fotelju u salonu. Odmah potom dođe Nana. Ona je skočila iz postelje, jedva je imala vremena da navuče podsuknju, bosonoga, raspletene kose, zgužvane i pocepane košulje u razuzdanosti jedne ljubavne noći.
– Šta-a? Opet ti! – povika sva rumena.
Pritrča sva jarosna da ga sama izbaci napolje. Ali, videći ga tako bednog, toliko propalog, oseti nešto malo sažaljenja.
– Ah! Ti si mi krasan! Siroto kučence! – produži ona nešto blaže. – Šta je bilo? Ha. Vrebao si ih, mučio si se?
Nije odgovarao, ličio je na premlaćenu životinju. Ipak, ona shvati da on još nema dokaza, i pokuša da ga ohrabri:
– Vidiš, prevarila sam se. Tvoja je žena poštena, časti mi. Sad, mali, idi kući i spavaj. Potrebno ti je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:07 pm



On se ne pomače.
– Hajde, odlazi. Ne mogu te čuvati ovde. Valjda ne misliš da ostaneš ovde u ovo doba?
– Da, lezimo – promuca on.
Ona se jedva uzdrža. Strpljenje ju je ostavljalo. Da nije poludeo? – Slušaj, odlazi – reče ona po drugi put.
– Ne.
Ona prasnu ogorčena, uzbuđena.
– Pa to je odvratno! Razumej, sita sam te. Idi svojoj ženi koja ti je nabila rogove ... Da, da... rogove... ja ti to velim... Eto ti na! Ostavi me jedanput.
Mifaove oči se napuniše suzama. On sklopi ruke.
– Lezimo.
Odjednom Nana izgubi glavu i sama gušeći se nervoznim plačem. Najzad, s njom se sprdaju. Šta se sve to nje tiče! Zaista, ona ga je najopreznije obavestila. A oni hoće da ona plaća tuđe račune. Taman posla! Ona je dobrog srca, ali ne toliko.
– Do đavola! Dosta mi je – dreknu ona lupajući pesnicom po stvarima. – Divno! I ja se toliko mučim, htela sam da budem verna. Oh, dragi moj, sutra da kažem jednu reč, bila bih bogata.
On podiže glavu, iznenađen. On nikad nije ni pomislio na to pitanje novca. Samo neka nagovesti želju, on bi je odmah ispunio. Celo njegovo imanje je njeno.
– Ne, suviše kasno – odgovori ona besno. – Volim ljude koji daju a da se ne traži. Milion samo za jednu noć, pa ću odbiti. Svršeno je, drugog sad imam. Odlazi, ili ne odgovaram više ni za šta. Načiniću nesreću.
I ona pođe k njemu preteći. U tom ogorčenju devojke izvedene iz strpljenja, ubeđene u svoje pravo i svoju nadmoćnost nad tim poštenim svetom koji je tiraniše, naglo se otvoriše vrata i pojavi se Stener. To prevrši meru. Ona strahovito dreknu:
– Krasota! Evo i drugog!
Zbunjen vikom, Stener zastade. Nepredviđeno Mifoavo prisustvo bilo mu je neugodno, jer se bojao objašnjenja koja odlaže već tri meseca. Žmirkajući, on se klatio, zbunjen, izbegavajući da pogleda grofa. Duvao je zajapurena i otromboljena lica kao čovek koji je projurio Pariz da donese dobru vest, a koji pada u katastrofu.
– A ti, šta tražiš – upita Nana suvo, govoreći mu ti da bi se rugala grofu. – Ja... ja... – mucao je on. – Doneo sam vam ono, što znate...
– Šta?
On je oklevao. Prekjuče mu je rekla da ga više neće primati ako ne donese hiljadu franaka da isplati račun. Već dva dana je obijao kaldrmu. Najzad, tog jutra popunio je sumu.
– Hiljadu franaka – reče on vadeći iz džepa neki zamatuljak.
Nana je bila zaboravila.
– Hiljadu franaka – povika ona. – Zar ja tražim milostinju? Evo šta ću učiniti sa tvojih hiljadu franaka.
Uzevši zamotuljak ona mu ga baci u lice. Kao oprezan Jevrejin, on ga s mukom pokupi. Pogleda tupo mladu ženu. Mifa izmenja s njim očajan pogled, dok ona podboči pesnice o kukove da bi vikala jače.
– Ha! Hoćete li jednom prestati da me vređate. Baš, dragi, volim što si došao sad, jer će bar čišćenje biti potpuno. Hajde, hopa, napolje!
Zatim, kako se oni, kao oduzeti, nisu žurili:
– Šta? Velite da činim glupost! Možda! Ali mnogo ste mi dosadni! Sita sam toga da budem šik! Ako crknem zbog toga, to mi je zadovoljstvo.
Htedoše da je utišaju, molili su je.
– Jedan, dva... Još ne idete! Lepo! Pazi samo! Ja imam gosta.
Jednim pokretom otvori široka vrata spavaće sobe. Onda njih dvojica usred razmeštene postelje videše Fontana. On se nije nadao da će biti tako izložen, bio je digao noge uvis, razdrljene košulje, valjao se svojim crnim telom usred belih čipaka, kao jarac. Nije se zbunio, naviknut na iznenađenja na pozornici. Pošto je prošlo prvo uzbuđenje, našao je zgodnu grimasu da bi se izvukao iz nezgode, kao stari lisac, naprćivši usta, mršteći nos, obrćući celu svoju njušku. Njegova faunska glava sijala je porokom. Već osam dana Nana je išla u Varijete zbog Fontana, obuzeta onom perverznom strašću žene prema iskrivljenoj ružnoći komičara.
– Evo – reče ona pokazujući pokretom tragetkinje. Mifa, koji je sve trpeo, zadrhta pred ovom uvredom.
– Kurva – promrmlja on.
Nana, koja je već pošla u sobu, vrati se da njena bude poslednja:
– Šta, ja! A tvoja žena?
Odlazeći, ona zalupi vrata i zaključa ih šumno. Ostavši sami, oba se čoveka pogledaše ćutke. Zoe uđe. Samo ona ih nije gurala, ona im je govorila razumno. Kao razumna žena, nalazila je da je gospođa preterala. Ali ipak ju je branila: neće to trajati dugo sa tim glumcem. Treba sačekati da taj bes prođe. Njih dvojica izađoše bez reči. Na ulici, uzbuđeni bratstvom, stegoše ćutke jedan drugom ruku, pa se onda rastaše i pođoše svaki na svoju stranu.
Kad je Mifa najzad stigao u svoj dom u Miromenil ulici, njegova žena je upravo stigla. Oboje se sretoše na prostranom stepeništu; iz mračnih zidova izbijala je ledena hladnoća. Podigoše oči i pogledaše se. Grof je bio u svom kaljavom odelu, bled, kao čovek koji je proveo noć u poroku. Grofica, kao slomljena noćnim putovanjem spavala je na nogama poluzatvorenih očiju i neočešljana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:08 pm




KNJIGA DRUGA



VIII


Bilo je to u Ulici Veron, na Monmartru, u jednom malom stanu na četvrtom spratu. Nana i Fontan behu pozvali nekoliko prijatelja na bogojavljenski kolač. Pre tri dana uselili su se u novi stan i slavili su naselje.
To se dogodilo iznenada, bez prethodne rešenosti da žive zajedno, u prvoj vatri njihovog medenog meseca. Sutradan posle njenog iznenadnog i lepog ispada, kad je tako odlučno najurila i grofa i bankara, Nana oseti kako se oko nje sve ruši. Jednim pogledom ocenila je svoj položaj: poverioci će upasti u njeno predsoblje, mešaće se u njene ljubavne stvari, govoriće joj kako će morati sve da proda ako ne bude pametna, nastaće prepirka i beskrajne brige da bi sačuvala ono malo nameštaja. I ona je više volela da ostavi sve. Uostalom, stan na Bulevaru Osman dosadio joj je. Izgledao joj je besmislen sa svojim sobama zlatnožute boje. U svom iznenadnom izlivu nežnosti prema Fontanu, sanjala je o jednoj lepoj, maloj i svetloj sobi, vraćajući se svome nekadašnjem idealu cvećarke, kad nije ništa drugo želela do ormar s ogledalom i krevet prekriven plavim ripsom. Za dva dana prodala je ono što je mogla da iznese, razne stvarčice i nakit, i otišla je ponevši desetak hiljada franaka, ne rekavši ni jedne reči nadstojnici kuće, nestala je bez traga. I tako, sada ljudi neće moći da je vuku za suknju. Fontan se pokazao pažljiv. On se nije usprotivio, pustio ju je da radi kako hoće. Štaviše, postupio je kao pravi drug. On je imao blizu sedam hiljada franaka i pristao je da ih doda desetini hiljada mlade žene mada je bio oglašeni tvrdica. Činilo im se da je to jaka podloga za vođenje domaćinstva. I oni su tako počeli, trošeći svaki od svoje ušteđevine koje su sastavili, iznajmivši i namestivši dve sobe u Ulici Veron, i deleći sve kao stari prijatelji. U početku je to zaista bilo divno.
Uveče na Bogojavljenje gospođa Lera stiže prva sa malim Lujem. Kako Fontan nije još došao kući, ona se usudila da joj izrazi svoju bojazan, jer je strahovala videći svoju sestričinu da se odriče bogatstva.
– O, draga tetka, ja ga toliko volim – uzviknu Nana, lepim pokretom stegnuvši ruke na svojim prsima.
Ova reč je proizvela neobično dejstvo na gospođu Lera. Njene se oči okvasiše.
– Da, to je istina – reče ona ubedljivim tonom – ljubav pre svega.
I ona je uzvikivala, prijatno iznenađena ljupkošću soba. Nana joj je pokazala sobu, trpezariju, pa čak i kuhinju. Zaista, to nije bilo prostrano, ali je bilo obojeno i tapete na zidovima promenjene, a sunce je unutra veselo ulazilo.
Tada je gospođa Lera zadržala mladu ženu u sobi dok je Luj ostao u kuhinji, iza kuvarice, da vidi kako se peče kokoš. Ako se usuđivala da joj čini izvesne primedbe, to je zato što ju je Zoe posetila. Zoe je hrabro ostala u kući iz odanosti prema gospođi. Gospođa će joj platiti kasnije, zbog toga se nije uznemiravala. I u rasulu stana na Bulevaru Osman ona se borila sa poveriocima, povlačeći se dostojanstveno, spašavajući ostatke, odgovarajući da je gospođa na putu i ne dajući nikad njenu odresu. Bojeći se da je neko ne prati, ona se čak lišavala zadovoljstva da poseti gospođu. Međutim, ona je tog jutra dotrčala kod gospođe Lera da joj javi novosti. Juče su se pojavili poverioci, tapetar, ugljar, krojačica rublja, ostavljajući dovoljno vremena, predlažući čak da isplate gospođi veoma veliku sumu ako bi gospođa htela da se vrati u svoj stan i da se vlada kao pametna osoba. Tetka je ponovila Zoine reči. U pitanju je bio, bez sumnje, neki gospodin.
– Nikad – izjavi Nana ogorčeno. – Divni su, zaista, ovi nabavljači! Zar oni misle da ću ja da se prodajem da bih im isplatila račune!... Vidiš, više bih volela da umrem od gladi nego da izneverim Fontana.
– Ja sam im to i odgovorila – reče gospođa Lera – moja sestričina ima suviše srca.
Nana se, međutim, razbesnela doznavši da se prodaje Minjota i da je Labordet kupuje za Karolinu Eke po veoma niskoj ceni. Zbog toga se razljutila na svu to kliku, pravo đubre, i pored njihove otmene poze. Ah, dabome, ona je vredela više nego one sve!
– One mogu lagati koliko hoće – zaključi ona – novac im neće nikada doneti pravu sreću... I onda, vidiš, draga tetka, ja čak više i ne znam da li sav taj svet postoji. Suviše sam srećna.
U tome trenutku ušla je gospođa Maloar, sa čudnim šeširom čiju je formu samo ona mogla da pronađe. Obe su bile radosne što se ponovo vide. Gospođa Maloar reče kako se plaši luksuznog života, sada će ona s vremena na vreme navraćati na partiju karata. Stan su pregledali po drugi put, i, u kuhinji, pred kuvaricom koja je prelivala kokošku, Nana je počela da govori o štednji, o tome kako bi je služavka suviše skupo stajala i kako ona misli da lično upravlja svojim domaćinstvom. Luj je s blaženim izrazom posmatrao pleh sa ražnjem.
Začuše se glasovi. To je bio Fontan sa Baskom i Prilijerom. Sad su mogli da sednu za sto. Čorba je bila već poslužena kada je Nana po treći put pokazala svoj stan.
– Ah, draga deco, kako ste se lepo smestili ovde – ponavijaše Bosk, samo da bi učinio zadovoljstvo drugovima koji su ga častili večerom, jer, u stvari, pitanje „štenare”, kako je govorio, njega se nije ticalo.
U spavaćoj sobi je govorio još ljubaznijim tonom. On je, po običaju, nazivao žene kamilama, i pomisao da čovek može da se zapetlja s jednom od ovih prljavih životinja izazivala je u njemu gađenje za koje je bio sposoban u prezrenju pijanice s kojim je posmatrao svet.
– Ah, lole – produži on trepćući očima – oni su sve to udesili podmuklo... Pa lepo, zaista ste bili u pravu. Divno će to biti, i, bogami, dolazićemo da vas posetimo!
Ali kada je mali Luj ušao jašući na štapu metle, Prilijer reče uz pakostan smeh:
– Gle, vi već imate i bebu?
Ovo je ispalo vrlo smešno. Gospođa Lera i gospoda Maloar iskriviše se od smeha, dok se Nana, daleko od toga da se ljuti, nežno nasmejala, rekavši da to, na žalost, nije tačno, ona je to želela, i zbog sebe i zbog deteta, ali doći će, valjda, ipak jedno. Fontan, koji je u ovom slučaju igrao ulogu tate, uze Luja u naručje, igrajući se i vrskajući.
– To ništa ne smeta, voli on svoga taticu... Zovi me tata, gade jedan.
Svi počeše da miluju dete. Bosk, kome je to bilo dosadno, govorio je da sednu za sto, jer je to jedino pametno. Nana je zatražila dozvolu da stavi Luja pored sebe. Večera je bila vrlo vesela. Međutim, Bosku je mnogo smetala blizina deteta, od koga je morao da brani svoj tanjir. Gospođa Lera mu je takođe bila na smetnji. Ona se pokazala prema njemu nežna i saopštavala mu tiho tajanstvene stvari, priče o veoma otmenoj gospodi koja je još gone, i, u dva maha, on je morao pomaći koleno, jer ga je ona napadala zaljubljenim pogledom. Prilijer je bio nepristojan prema gospođi Maloar, koju nijedanput nije poslužio. On je bio zauzet jedino Nanom, na izgled uvređen što je vidi sa Fontanom. Uostalom, golub i golubica su počeli da postaju dosadni, toliko su se ljubili. Protiv svih pravila, oni su hteli da sednu jedno pored drugoga.
– Šta, do đavola! Jedite sada, imate za to vremena – ponavljaše Bosk punim ustima. – Čekajte dok mi ne odemo.
Ali Nana nije mogla da izdrži. Ona je bila sva ushićena ljubavlju, devičanski rumena, sa smehom i pogledima punim nežnosti. Sa očima uprtim u Fontana, ona ga je obasipala slatkim imenima: moje kuče, moje luče, moje mače, i, kad bi joj on dodao vodu ili so, ona se naginjala, ljubila ga gde je stigla, u oči, nos, uvo, i onda, ako bi je on karao, ona se sa veštom taktikom, poniznošću i poslušnošću istučene mačke, ponovo vraćala, hvatajući ga za ruku da bi je držala i ponovo ljubila. Morala je da dodiruje. Fontan se kočoperio i prepuštao njenom milovanju. Njegov veliki nos drhtao je punom čulnom radošću. Njegova jareća njuška, njegova ružnoća smešnog čudovišta ispoljavale su se u smirenom obožavanju ove divne devojke, tako bele i tako pune. Ponekad bi joj vraćao poljubac kao čovek koji ima sve zadovoljstvo, ali koji hoće da se pokaže ljubazan.
– Ali, najzad, vi postajete nesnosni – viknu Prilijer. – Ej, ti, gubi se odatle!
I on otera Fontana i promeni stoni pribor da bi zauzeo njegovo mesto pored Nane. Nastali su usklici, pljeskanje, grube reči. Fontan je izigravao očajnika sa svojim smešnim držanjem Vulkana koji oplakuje Veneru. Prilijer se odmah pokazao galantan, ali Nana, čiju je nogu on tražio ispod stola, udari ga nogom da bi je ostavio na miru. Ne, zaista, ona ne bi legla s njim. Pre nekoliko meseci u njoj se javio početak ljubavi zbog njegove lepe glave. Ona ga je sada mrzela. Ako je opet uštine praveći se da diže s poda salvetu, baciće mu čašu pravo u lice.
Međutim, veče je dobro prošlo. Prirodno je da se povela reč o Varijeteu. Zar onaj gad od Bordenava neće još da crkne? Njegove prljave bolesti ponovo su se javljale i toliko ga mučile da je postao nepodnošljiv dozlaboga. Uoči toga dana, za vreme probe, on se neprestano drao na Simonu. E, ovoga umetnici sigurno ne bi oplakivali! Nana reče da će ga, ako je bude tražio radi neke nove uloge, poslati lepo do đavola, uostalom, ona je govorila kako više neće da igra i kako pozorište ne vredi toliko koliko njen dom. Fontan, koji nije imao uloge ni u novom komadu ni u onome koji se već probao, uveličavao je takođe sreću što je potpuno slobodan i što može da provodi večeri sa svojom mačkicom pored vatre. A ostali su uzvikivali, nazivajući ih srećnim, i praveći se da im zavide.
Razdeliše bogojavljenski kolač. Bob koji se nalazio u kolaču dobila je gospođa Lera, i metnu ga u Boskovu čašu. Tada nasta vika: „Kralj pije! Kralj pije!” Nana iskoristi ovaj trenutak veselosti da ponovo zagrli Fontana, ljubeći ga i šapućući mu na uvo. Ali je Prilijer, sa uvređenim smehom lepoga mladića, viknuo da to nije dopušteno. Luj je spavao na dve stolice. Najzad, društvo se raziđe tek oko jedan sat. Kroz stepenište su dovikivali jedni drugima do viđenja.
I, za čitave tri nedelje, život dvoje zaljubljenih bio je zaista prijatan. Nana je mislila da se vraća početku svoje karijere kad joj je njena prva svilena haljina učinila tako veliko zadovoljstvo. Malo je izlazila, uživajući u samoći i jednostavnosti. Jednoga jutra rano, kad je izalazila da kupi ribu na pijaci Larošfuko, zapanjila se našavši se licem u lice sa Fransisom, svojim nekadašnjim frizerom. Bio je, kao obično, vrlo korektno odeven, u finoj košulji, u besprekornom redengotu, i ona se zastidela što je on vidi na ulici, u kućnoj haljini, čupavu i u papučama. Ali on je bio vrlo taktičan i učtiv. Nije joj postavio nijedno pitanje, i pravio se da veruje da je gospođa na putu. Ah, gospođa je mnoge unesrećila kad se rešila da krene na put! To je bio opšti gubitak. Međutim, mlada žena je najzad počela da ga ispituje, obuzeta rađoznalošću koja je učinila da zaboravi na svoju pravu zabunu. Kad ih je gomila gurala, ona ga je odvukla do jednih vrata, gde je stala pred njim, s malom korpom u ruci. Šta se priča o njenom bekstvu? Bože moj, gospođe kojima je išao pričale su te ovo te ono, jednom reči, o tome se mnogo priča, pravi uspeh. A Stener? Gospodin Stener je gotovo propao, i to će se rđavo svršiti ako mu ne pođe za rukom neka nova operacija. A Dagene? O, njemu vrlo dobro ide, i on dovodi u red svoj život. Nana, koju su dražile njene uspomene, otvori usta da ga još ispituje, ali joj je bilo teško da izgovori Mifaovo ime. Tada je Fransis, smešeći se, prvi počeo. Što se tiče gospodina grofa, žalosno je bilo videti ga, toliko je trpeo posle gospođinog odlaska; ličio je na mučenika, viđali su ga svuda gde bi gospođa mogla da bude. Najzad, jednog dana srete ga gospodin Minjon i odvede kući. Čuvši to, Nana se mnogo smejala, ali je njen smeh bio usiljen.
– A, on je sad s Rozom! – reče ona. – Pa lepo, znate, Fransise, marim ja mnogo za to!... Zamislite toga licemera! Navikao čovek da ne posti ni nedelju dana, kleo mi se da posle mene nijednu ženu neće imati.
U stvari, ona je bila besna.
– To je moj ostatak – produži ona – i lepa njuška koju je Roza za sebe našla! Oh, ja razumem, ona je htela da mi se osveti što sam joj otela onu životinju Stenera... Kao da je to neka veština privući čoveka koga sam ja najurila!
– Gospodin Minjon ne priča tako o tome – reče frizer. – Kako on veli, gospodin grof je vas isterao... Da, i to na veoma gadan način, nogom u stražnjicu.
Nana odjednom pobleđe.
– Šta... – povika ona – nogom u stražnjicu?... A, to je suviše! Ali, moj mali, ja sam njega bacila niz stepenice, tog rogonju! Jer treba da znaš da je on rogonja, njegova ga grofica vara s kim stigne, čak i sa onom bitangom Fošerijem... A taj Minjon, koji po ulicama traži mušterije za svoju majmunicu koju niko neće, jer je toliko mršava!... Prljava li sveta! Prljava li sveta!
Ona se gušila. Zatim odahnu.
– Ah, dakle, tako oni pričaju... Slušaj, mali moj Fransise, ja odoh da ih potražim... Hoćeš li da idemo tamo odmah zajedno?... Da, ići ću, i videćemo da li će imati drskosti da opet govore kako su me izbacili nogom u stražnjicu ... Nikad ni od koga nisam trpela batine. I nikad me niko neće tući, jer, vidiš, pojela bih čoveka koji bi me se samo dotakao.
Ona se ipak umirila. Na kraju krajeva, oni mogu da kažu šta hoće, ona ih ceni toliko koliko i blato sa svojih cipela. Uprljala bi se ako bi mislila na te ljude. Ona ima svoju savest. Fransis, oslobodivši se malo, videći je da se predaje tako svome neraspoloženju, u odeći domaćice, usudi se, opraštaju ći se s njom, da je savetuje. Ona greši što sve žrtvuje jednoj trenutnoj strasti, te strasti kvare život. Ona ga je slušala pognute glave dok je on govorio potištenog izraza, kao poznavalac koji pati što vidi da tako lepa devojka propada na taj način.
– To je moja stvar – najzad ona reče. – Ipak vam hvala, dragi moj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:09 pm





Ona mu steže ruku koja je uvek bila malo masna, uprkos njegovoj besprekornoj spoljašnosti, zatim pođe da kupi ribu. U toku celog dana ova priča o nozi u stražnjicu stalno ju je opsedala. Ona je o tome čak i Fontanu govorila i ponašala se ponovo kao neka snažna žena koja ne bi trpela ni da je neko prstom dirne. Fontan sa visine izjavi da su svi ljudi iz višeg društva pravi gadovi dostojni prezrenja. I Nana ih je od tog trenutka stvarno prezirala.
Upravo te večeri otišli su u pozorište Buf da vide nastup, u ulozi od deset redova, neke male žene koju je Fontan poznavao. Bilo je skoro jedan sat kad su se popeli pešice na Monmartr. U Ulici Šose-d’Anten kupili su jedan kolač od moke, pojeli su ga u postelji zato što je bilo prilično hladno i što nije vredelo truda da nalože vatru u peći. Sedeći u postelji, jedno pored drugog, s pokrivačem preko trbuha, s jastucima iza leđa, oni su večerali razgovarajući o maloj ženi. Nana je smatrala da je ona ružna i bez šika. Fontan, sedeći na ivici postelje, dodavao joj je komade kolača koje je stavio na noćni stočić, između sveće i šibica. Najzad su se posva đali.
– Juh, kako to može da se kaže – vikala je Nana. – Oči su joj kao da su svrdlom napravljene, a kosa kao da je od konoplje.
– Ćuti – ponavljao je Fontan. – Kosa joj je divna, a pogled vatren... – Vi žene, stalno se među sobom žderete!
On je izgledao uvređen.
– No, to je suviše – reče on najzad brutalnim glasom. – Slušaj, ne volim da me ko gnjavi... Spavajmo, ili će se to rđavo svršiti.
I on dunu u sveću. Nana je, besna, produžila: ona ne voli da joj se govori tim tonom, ona je navikla da je svet poštuje. Kako on više nije odgovarao, morala je ućutati. Ali nije mogla da zaspi, već se neprestano prevrtala.
– Boga ti tvoga... hoćeš li se jednom smiriti – viknu on odjednom, skočivši naglo u krevetu.
– Nisam ja kriva što ima mrvica – reče ona suvo.
Doista, u postelji je bilo mrvica. Ona mu reče da ih oseća čak ispod butina, one je svuda bockaju. Jedna jedina mrvica nju toliko peče da mora da se češe dok se ne raskrvavi. Uostalom, kad se jede kolač zar pokrivač ne treba uvek dobro istresti. Fontan je, zadržavajući bes, ponovo upalio sveću. Oboje su ustali, bosih nogu, u košulji, otkrivši krevet, oni su rukama počistili mrvice sa čaršava. On, dršćući od hladnoće, ponovo leže, poslavši je do đavola što mu je preporučila da dobro obriše noge. Najzad i ona leže na svoje mesto, ali čim je legla, ona skoči. Bilo ih je još u krevetu.
– Dabome! Znala sam to – ponavljala je. – Ti si ih doneo na nogama... Ja ne mogu da izdržim, kažem ti, ne mogu!
I ona se spremala da ga opkorači i da skoči na pod. Tada, izvan sebe, hoteći da spava, Fontan joj opali šamar iz sve snage. Šamar beše tako jak da se Nana odjednom našla ponovo opružena s glavom na jastuku. Ostala je ošamućena.
– Oh – reče ona, samo uzdahnuvši duboko kao dete.
On joj tada zapreti drugim šamarom, pitajući je da li će opet da izlazi. Zatim dunu u sveću, leže odlučno na leđa i odmah zahrka. Zagnjurivši lice u jastuk, ona je plakala jecajući. Nisko je bilo od njega što je zloupotrebio svoju snagu. Ali ona se istinski uplašila, toliko je Fontanova smešna maska postala strašna. I ljutnja prođe, kao da ju je šamar smirio. Ona ga je poštovala, pripijajući se uza zid da bi mu ostavila više mesta. Najzad je i zaspala toplih obraza i s očima punih suza, u jednoj slatkoj iznemoglosti i tako umornoj potčinjenosti da nije više osećala mrvice. Ujutru, kad se probudila ona je držala Fontana među svojim golim rukama, čvrsto pripijena uz njegove grudi. Zar ne, on nikad, nikad više neće to učiniti? Ona ga suviše voli.
Tada otpoče novi život. Zbog sitnice, Fontan joj je palio šamare. Ona se na to privikavala i trpela je. Ponekad bi vikala i pretila mu, ali on bi je pritisnuo uza zid govoreći da će je zadaviti, i ona bi se pokorila. Najčešće bi pala na jednu stolicu i jecala tako nekoliko minuta. Zatim bi se sve zaboravilo, vesela, pevajući i smejući se, trčeći po stanu da su joj sve suknje letele. Ali najgore je bilo to što je Fontan sada izostajao preko celog dana i što se nije vraćao nikad pre ponoći; on je išao u kafane, gde je nalazio svoje drugove. Nana je podnosila sve, dršćući i umiljavajući se, strahujući jedino da joj se on više neće vratiti ako bi mu što prebacila. Ali u neke dane, kad nije imala ni gospođu Maloar, ni svoju tetku sa Lujem, bilo joj je užasno dosadno.
Zato, kad je jedne nedelje bila na pijaci Larošfuko i pogađala se za golubove, bila je srećna što je srela Satenu, koja je kupovala vezicu rotkvica. Od večera kad je princ pio Fontanov šampanjac, one su se potpuno izgubile iz vida.
– Kako! To si ti, zar ovde stanuješ – reče Satena, iznenađena što je u ovo vreme vidi u papučama na ulici. – Ah! jadnice moja, zar posao slabo ide!
Nana se namršti i time joj dade znak da ćuti, jer je pored njih bilo drugih žena, u kućnoj haljini, bez rublja, nepočešljane kose. Ujutru čim bi oterale čoveka koji je kod njih proveo noć, sve javne žene ovoga kvarta dolazile su na pijacu da kupuju, neispavanih očiju, vukući stare cipele i papuče, u rđavom raspoloženju i umoru jedne noći pune dosade i neprijatnosti. Iz svake ulice raskršća one su išle ka pijaci, jedne vrlo blede, još mlade, ljupke u svojoj zapuštenosti, druge strašne, stare i naduvene, razgolićenih grudi, ne mareći što ih svet tako vidi van časova njihovog rada; na ulicama se prolaznici okretahu za njima i ni jedna od njih nije ih udostojila osmehom, sve prezaposlene, sa prezrivim držanjem domaćica za koje muškarci više ne postoje. Baš kad je Satena plaćala rotkvice, jedan mladić, neki zakasneli činovnik, dobaci joj u prolazu: „Dobar dan, draga.” Ona se odjednom uspravi i reče s dostojanstvom uvređene kraljice:
– Šta je ovoj svinji najedanput?
Zatim joj se učini da ga poznaje. Pre tri dana, oko ponoći, vraćajući se sama sa bulevara, ona je govorila s njim gotovo pola sata, na uglu Labrijerove ulice, da bi ga nagovorila da pođe s njom. Ali to ju je sad još više naljutilo.
– Baš su prostaci s ovakvim dobacivanjem usred dana – reče ona. – Kad čovek ide svojim poslom, zar ne, treba ga poštovati.
Nana je najzad kupila golubove, mada je sumnjala da su sveži. Tada je
Satena htela da joj pokaže svoja vrata, ona je stanovala u blizini, u Larošfukoovoj ulici. I, čim su se našle same, Nana joj ispriča svoju strastvenu ljubav prema Fontanu. Stigavši pred svoju kuću, mala se ukrutila, držeći rotkivce pod miškom, ozarena poslednjim detaljem koji je druga iznosila, lažući sad i ona, zaklinjući se da je ona najurila grofa Mifa udarajući ga snažno u stražnjicu.
– Oh! vrlo šik – ponavljaše Satena – vrlo šik, tako mu i treba! I ništa nije rekao, je li? Prava kukavica! Što nisam bila to da vidim njegovu njušku!... Ti si u pravu, draga moja. Šta te se tiče šta će posle biti! Ja, kad mi se prohte neki muškarac, ja se sita zadovoljim... Slušaj, navrati k meni, obećaj mi. Vrata nalevo. Kucaj triput, jer su mi se mnogi popeli na vrat.
Od toga dana, kad god bi se dosađivala, Nana je navraćala Sateni i bila je uvek sigurna da će je naći, pošto ova nije nikad izlazila pre šest sati. Satena je stanovala u dve sobe, za koje joj je kupio nameštaj neki apotekar da bi je spasao od policije, ali, za nepunu godinu, ona je polomila nameštaj, pokvarila stolice, isprljala zavese, u takvom haosu prljavštine i nereda da se činilo da to stanuje čopor pobesnelih mačaka. Ponekad, kada bi, i sama zgađena na sve to, pokušala da počisti, ostajale su joj u rukama prečage stolica i parčad tapeta, toliko je to bilo zapušteno i prljavo. Tih dana bilo je još prljavije i nije se više moglo ući od preturenih i pobacanih stvari pored vrata. Zato je ona najzad digla ruke od svega. Pri svetlosti lampe, ormar s ogledalom, zidni sat i ono što je ostalo još od zavesa, izazivalo je kod ljudi još izvestan utisak. Uostalom, već šest meseci gazda joj preti da će je oterati. Za koga bi onda ona čuvala nameštaj? Za njega možda? Taman posla! I kad je ustajala raspoložena, ona je veselo uzvikivala, udarajući snažno nogama u strane ormara koje su pucale.
Nana ju je gotovo uvek nalazila gde leži. Čak u dane kad bi Satena silazila na ulicu da kupi potrebne sitnice, bila je toliko umorna po povratku da bi ponovo zaspala bacivši se na ivicu postelje. Preko dana se vukla po sobi, dremala po stolicama, i ova malaksalost ju je napuštala tek pred veće, kad su se palile lampe na ulicama. Nana se vrlo prijatno osećala kod nje, sedeći besposlena među nenameštenim krevetima, lavorima koji su stajali na podu, suknjama punim blata, od koga su se prljale fotelje. Tada bi otpočelo brbljanje i beskrajna poveravanja, dok ju je Satena, u košulji, uvaljena u postelji, slušala pušeći cigarete. Katkada, one su se častile pelenjačom, poslepodne, u trenucima bola i jada, da bi zaboravile, ne silazeći i ne obukavši čak ni suknju, Satena bi se nagnula preko ograde stepeništa i glasno poručivala piće maloj nadstojničinoj kćerci, devojčici od deset godina, koja je, donoseći pelenjaču, posmatrala gospođine gole noge. Svi su se razgovori svodili na odvratnosti prema muškarcima. Nana je bila strašno dosadna sa svojim Fontanom, ona nije mogla da kaže ni deset reči a da ponovo ne padne u prepričavanje onoga što on govori i šta radi. Ali Satena, dobra devojka, slušala je bez dosade ove večne priče o čekanju na prozoru, o svađama zbog zagorelog gulaša, o izmirenju u krevetu, posle dugog nemog durenja. Iz potrebe da joj o tome govori, Nana je došla dotle da joj je pričala i o svima šamarima koje je dobijala: prošle nedelje ju je udario da joj se oko nadulo, pa i sinoć, zbog njegovih papuča koje nije mogla da nađe, on ju je ošamario tako da se udarila o noćni stočić. Satena se nije čudila, duvajući dim iz svoje cigarete i zastavši samo da kaže kako se ona uvek sagne tako da gospodin promaši svoj cilj. One nisu nikako izlazile iz ovih priča o udarcima, srećne i zanete istim glupim, sto puta ponovljenim delima, prepuštajući se razneženom i toplom umoru nedostojnih udaraca o kojima su pričale. Ta radost da prepričava o Fontanovim udarcima, da ga pokaže u punom svetlu, čak i način na koji on skida cipele, dovodila je Nanu svaki dan kod Satene, utoliko više što je ova počela da saoseća s njom: ona je pripovedala mnogo jače stvari, o jednom poslastičaru koji ju je ostavljao na podu, mrtvu od udaraca, i koga je ona ipak volela. Zatim su došli dani kad je Nana plakala, izjavljujući da se to više ne može izdržati. Satena bi je tada pratila do vrata njene kuće i ostajala po ceo sat na ulici da vidi da li je zlostavlja. I, sutradan, obe žene radovale su se celo poslepodne zbog pomirenja, iako su, međutim, više volele – ne govoreći o tome – dane kad je padao pljusak udaraca, jer ih je to više uzbuđivalo.
One su postale nerazdvojne. Međutim, Satena nije nikada išla kod Nane, pošto je Fontan izjavio da neće da trpi takve žene u svojoj kući. One su izlazile zajedno, i tako je jednoga dana Satena odvela svoju prijateljicu jednoj ženi, upravo onoj gospođi Rober koja je zadavala brigu Nani i u njoj izazvala izvesno poštovanje otkako je odbila da pođe k njoj na večeru. Gospođa Rober je stanovala u Monijevoj ulici, novoj i tihoj ulici u Evropskom kvartu, u kojoj nije bilo dućana, a u čijim su lepim kućama sa malim tesnim stanovima živele dame. Bilo je pet časova, duž pustih ulica, u aristokratskom miru visokih belih kuća, stajala su mala zatvorena kola trgovaca i ljudi od berze, dok su muškarci išli brzim korakom, gledajući u prozore gde su stajale žene u kućnoj haljini i izgledale kao da čekaju. Nana je najpre odbila da se popne, govoreći da ona ne poznaje tu gospođu. Ali je Satena navaljivala. Žena, valjda, ipak može da povede sa sobom jednu prijateljicu u posetu. Ona hoće jednostavno da učini posetu iz učtivosti; gospođa Rober, koju je uoči toga dana srela u restoranu, bila je prema njoj vrlo ljubazna, tražeći da joj da časnu reč da će je posetiti. I Nana je najzad pristala. Kad su se popele, jedna mala sanjiva služavka reče im da se gospođa nije još vratila, ali ih je ipak uvela u salon i to ih ostavila.
– Juh! baš je lepo – prošapta Satena.
Nalazile su se u građanskom stanu ozbiljnog izgleda, prevučenom tamnim tkaninama, sa uglađenošću jednog pariškog trgovca koji se povukao iz poslova pošto se obogatio. Nana, na koju je ovo uticalo, htede da se našali na gospođin račun. Ali se Satena ljutila, govoreći da jemči za poštenje gospođe Rober. Ona se mogla uvek videti u društvu starijih ozbiljnih ljudi koji su išli s njom ispod ruke. Sad ona ima nekog bivšeg fabrikanta čokolade, ozbiljnog gospodina. Kad joj dolazi u posetu, očaran otmenim izgledom stana, on se uvek prijavljuje i zove je svojim detetom.
– Gle, eto je to – reče Satena pokazujući na fotografiju koja je stajala ispred sata na kaminu.
Nana se za trenutak pažljivo zagleda. Fotografija je predstavljala smeđu ženu, duguljastog lica, usana stegnutih u diskretan osmeh. Čovek bi rekao da je to sasvim otmena dama sa malo više uzdržljivosti.
– Čudnovato – prošapta najzad – ja sam sigurno negde videla ovu glavu, ali ne znam više gde. Ali to nije moglo biti na pristojnom mestu... Oh! ne, dabome, to nije bilo pristojno mesto.
I ona dodade, okrenuvši se svojoj prijateljici:
– Dakle, tražila je od tebe obećanje da ćeš je posetiti. Šta hoće od tebe?
– Šta hoće od mene? Zaboga, bez sumnje da razgovaramo, da ostanemo jedan trenutak zajedno... To je učtivost.
Nana gledaše u Satenu ukočenim pogledom: zatim pucnu jezikom. Najzad, šta se to nje tiče. Ali kako gospođa još nije dolazila, ona izjavi da neće više čekati, i one odoše.
Sutradan, kako je Fontan saopštio Nani da neće doći na večeru, ova izađe rano i pođe Sateni da je povede i časti dobrom večerom u nekom restoranu. Izbor restorana bio je veliko pitanje. Satena je predlagala da pođu u neke pivnice, ali je Nana smatrala da su prljave. Najzad, ona je nagovori da pođu kod Lore. To je bio restoran u Ulici mučenika gde je večera stajala tri franka.
Kako im je bilo dosadno da čekaju vreme za večeru i ne znajući šta da rade na ulici, pođoše kod Lore dvadeset minuta ranije. Sva tri salona bila su još prazna. One sedoše za jedan sto, u istom salonu gde se na visokoj klupi za tezgom kočoperila Lora Pjedfer. Ova Lora bila je dama od pedeset godina, neobično ugojena, stegnuta pojasima i miderima. Žene su nailazile jedne za drugima, izdizale se iznad tacni i ljubile Loru u usta sa nežnom familijarnošću, dok se ovo čudovište vlažnih očiju trudilo da, odgovarajući na sve pozdrave, ne izazove nečiju ljubomoru. Služavka koja je posluživala ove dame bila je, naprotiv visoka, mršava žena, istrošena, crnih trepavica i pogleda koji su plamteli podmuklom vatrom. Sva tri salona se brzo napuniše. Bilo je tu oko stotinu mušterija, dama slučajno pomešanih za stolovima; veći deo primicao se četrdesetoj, i one su bile ogromne i ugojene, u naduvenosti od poroka u kojoj su se gubila mekana usta, a u sredini ovih naduvenih nedara i trbuha bilo je nekoliko lepuškastih vitkih devojaka, izgleda još bezazlenog i pored bestidnih pokreta, početnice koje je neka mušterija pronašla u nekom ćumezu i dovela kod Lore, gde se ovaj narod debelih žena, probuđen mirisom njihove mladosti, gurao i udvarao im se kao stari uznemireni momci, plaćajući im slatkiše. Što se tiče muškaraca, bilo ih je malo, deset do petnaest najviše, skromnog držanja pod navalom talasa od sukanja, izuzev četiri mladića koji su se šalili i osećali vrlo prijatno, jer su ovde naročito došli da vide ovaj svet.
– Zar ne – govoraše Satena – njihova kuhinja je vrlo dobra?
Nana je zadovoljno klimala glavom. To je bila stara zdrava večera provincijske gostionice: pašteta zgotovljena sa raznim finim začinima, pilav, pasulj, krem sa vanilom i karamelom. Ove su dame naročito jele pilav, nadimajući se u svojim bluzama i brišući lagano usne. U početku se Nana bojala da ne sretne svoje nekadašnje prijateljice, koje bi joj dosađivale glupim pitanjima, ali ona se umirila jer nije primetila nijedno poznato lice u ovoj veoma izmešanoj gomili, gde su se mogle videti izbledele haljine i bedni šeširi pored bogatih toaleta, združeni istom pokvarenošću. U jednom trenutku ona se zainteresovala za nekog mladića, kratke kovrdžave kose i bezobraznog lica, koji je držao bez daha, spreman da ugodi svima njegovim kaprisima, ceo jedan sto devojaka, koje su pucale od debljine. Ali, kad se mladić nasmejao, njegOva su se prsa nadula.
– Gle, pa to je žensko – uzviknu ona lako.
Satena, koja je halapljivo gutala pilav, diže glavu i šapnu joj:
– Da, ja je poznajem... Vrlo šik! Svi se o nju otimaju.
Nana napući usta gadeći se. Ona to još nije razumevala. Međutim, govorila je po svome razumnom shvatanju da o ukusima i bojama ne treba raspravljati, jer se nikad ne zna što će se moći voleti jednog dana. Zato je mirno, kao filozof, jela krem, primećujući jasno da je Satena neobično uzbudila susedne stolove svojim velikim plavim i nevinim očima. Naročito je primetila pored nje jednu jaku plavu damu, vrlo ljubaznu, ova je gorela i gurala se tako da je Nana htela da interveniše.
Ali u tom trenutku se iznenadi, videći jednu damu koja je ulazila. Poznala je u njoj gospođu Rober. Ova, sa svojim lepim izrazom smeđeg miša, prijateljskim pokretom glave pozdravi veliku mršavu služavku, zatim se nasloni na tezgu gospođe Lore. I one su jedna drugoj pružile usta u dugi poljubac. Nana je smatrala da je ovo milovanje vrlo čudnovato za tako otmenu damu, utoliko pre što gospođa Rober nije ni najmanje imala smeran izgled, naprotiv. Ona je pogledala po salonu, razgovarajući tiho. Lora je ponovo sela i raširila se veličanstveno, kao kakav stari idol poroka, lica istrošenog i uglačanog poljupcima vernih, i, iznad punih tanjira, ona je vladala nad svojom naduvenom klijentelom debelih žena, nakazna i pored najdebljih, kočopereći se u svom bogatstvu gazdarice kojim je bio nagrađen njen četrdesetogodišnji rad.
Ali gospođa Rober je spazila Satenu. Ona pusti Loru, dotrča i pokaza se vrlo ljupka, govoreći koliko žali što juče nije bila kod kuće, i kako je Satena, očarana, htela na svaki način da joj napravi malo mesta, ona se klela da je večerala i da je navratila samo da je vidi. Dok je govorila, stojeći iza svoje nove prijateljice, ona se naslanjala na njena ramena, smejala se i umiljavala, ponavljajući:
– No, kada ću vas videti? Ako biste bili slobodni...
Nana, na žalost, više nije mogla čuti. Ovaj ju je razgovor vređao, i ona je gorela od želje da ovoj poštenoj ženi kresne u lice njene mane. Ali ugledavši jednu grupu koja je ulazila, ona zaneme. To su bile otmene dame, u svečanim toaletama, sa dijamantima. One su došle da se malo provedu kod Lore, kojoj su sve govorile ti, obuzete perverznim ukusom, vukući na svojoj koži sto hiljada franaka dragog kamenja da bi došle da večeraju ovde, za tri franka po osobi, na ljubomorno čuđenje bednih prljavih devojaka. Kad su ušle, razgovarajući glasno uz zvonki smeh, kao da donose spolja mlaz sunca, Nana je brzo okrenula glavu, vrlo nezadovoljna što vidi među njima Lisi Stevar i Mariju Blond. Za pet minuta koliko su ove dame provele u razgovoru sa Lorom pre nego što su prešle u susedni salon, ona je držala spuštenu glavu, praveći se da je zauzeta valjanjem mrvica od hleba po čaršavu. Zatim, kad je najzad mogla da se okrene, ona se zaprepasti: stolica pored nje bila je prazna. Satena je iščezla.
– Lepo, kud li je pošla – izusti ona sasvim glasno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:10 pm



Snažna plava dama, koja je Satenu obasula sa toliko pažnje, nasmeja se pakosno, i kako ju je Nana, razdražena ovim smehom, gledala pretećim pogledom, ona reče namerno, razvučenim glasom:
– To nisam sigurno ja, ona druga vam je podvalila.
Tada, razumevši da će je ismejavati, Nana ućuta. Čak je ostala još trenutak sedeći, ne želeći da pokaže svoju ljutnju. U suseđnom salonu čula je uzvike Lisi Stevar koja je častila ceo jedan sto devojčica što su došle sa balova na Monmartru i Sapeli. Bilo je veoma toplo, služavka je nosila naslaganu gomilu prljavih tanjira, miris pilava bio je jak; za to vreme četiri gospodina su već sipala fino vino nekim ženskim parovima, želeći da ih napiju kako bi od njih čuli masne stvari. Nana je sada bila ogorčena što mora da plati večeru za Satenu. Gledaj, molim te, ove gadure, koja se provodi i beži sa prvim koga sretne, a ne kaže ni hvala! Istina, večera je stajala svega tri franka, ali joj je to ipak teško padalo, jer je postupak bio suviše gadan. Ona, međutim, plati, bacivši svojih šest franaka Lori, koju je sad prezirala više nego blato ispod peta.
U Ulici mučenika Nana oseti da njena mržnja raste još više. Nije, valjda, luda da trči za Satenom, taman posla, za tim đubretom! Ali veče je bilo izgubljeno, i ona se polako uputi ka Monmartru, besna naročito na gospođu Rober. A ova je imala poznatu drskost da izigrava otmenu ženu, da, otmenu, ali u ćošku za smetlište. Sada je ona bila sigurna da ju je srela kod „Leptira”, u jednom smrdljivom ćumezu u Ulici Poasonijer, gde su je mušarci uzimali za franak i po. I ova ženturina je oduševljavala šefove svojim čednim držanjem i odbijala je večere na koje je imala čast da je pozovu, samo da bi izigravala poštenu ženu! Nije nego, ona i poštenje! Ovakve svetice uvek se najviše i provode u prostačkim ćumezima koje niko ne poznaje.
Međutim, razmišljajući o ovim stvarima, Nana je stigla kući. Trgla se kad je unutra ugledala svetlost. Fontan se vratio mrzovoljan, ljut što ga je napustio prijatelj kome je platio večeru. On je hladno saslušao izjašnjenja koja mu je ona, u strahu od batina, davala, prestravljena što ga je zatekla ovde, pošto mu se nije nadala pre jednog sata ujutru, priznala je da je potrošila šest franaka, ali u društvu gospode Maloar. Tada joj on dostojanstveno pruži pismo sa njenom adresom, koje je mirno otvorio. To je bilo pismo od Žorža, koji je bio još zatvoren u Fondeti i koji je nalazio olakšanje i utehe pišući joj svake nedelje strastvena pisma. Nana je silno volela da prima pisma, naročito ljubavne fraze sa zakletvama. Ona ih je svakome čitala. Fontan je poznavao Žoržov stil i cenio ga je. Ali te večeri, ona se toliko bojala svađe da se napravila ravnodušna, ona pređe dosadnim pogledom preko pisma i baci ga, dok je Fontan na jednom oknu prstima dobovao neki vojnički marš, nezadovoljan što mora da legne tako rano, ne znajući kako da provede veče. Zatim se naglo okrete.
– Kako bi bilo da odmah odgovorimo ovom dečaku – upita.
Obično je on pisao. Voleo je da se bori sa stilom. I posle, bio bi srećan kad bi ga Nana, oduševljena kad on glasno pročita pismo, grlila uzvikujući radosno kako samo on ume da nađe takve izraze. To bi ih najzad raspalilo i oni su se obožavali. – Kako hoćeš – odgovori mu ona. – Ja idem da skuvam čaj, a posle toga ćemo leći.
Fontan se tada namesti za stolom, raširivši ispred sebe pero, mastilo i hartiju. Zatim savi ruke i izduži bradu.
– „Srce moje” – otpoče on glasno.
Više od jednog sata radio je marljivo, zadržavajući se katkad na jednoj rečenici, s glavom među rukama, doterujući, smeškajući se zadovoljno kad bi našao kakav nežan izraz. Nana je ćutke već bila ispila dve šolje čaja. Najzad on pročita pismo, kao što se čita u pozorištu, bezbojnim glasom, praveći gestove. U ovom pismu od pet stranica, govorio je o „slatkim časovima provedenim u Minjoti, o onim časovima čija uspomena ostaje kao retki mirisi”, zaklinjao se „na večnu vernost ovom proleću ljubavi” i završavao je izjavom da je njena želja „da ponovo otpočnu ovu sreću, ako se sreća može ponovo otpočeti”.
– Znaš – objasni joj on – ja sve to kažem samo iz učtivosti. Kad je to već šala... He! Šta veliš na ovo? Savršeno, zar ne?
On je likovao. Ali Nana, nevešta i bojeći se još, učinila je grešku što mu se nije obisnula oko vrata, uzvikujući kao obično. Samo je rekla da je pismo dobro napisano, i ništa više. To ga je mnogo uvredilo. Ako joj se pismo ne sviđa, ona može da napiše drugo, i, umesto poljubaca koji su obično dolazili posle sličnih ljubavnih fraza, oni su ostali hladni na dva kraja stola. Međutim, ona mu je bila nalila šolju čaja.
– Kakva je ovo svinjarija – viknu on okvasivši usne. – Pa ti si metnula soli unutra!
Nana, na nesreću, sleže ramenima. On se razbesne.
– Ah! večeras rđavo ide!
I svađa otpoče. Časovnik je pokazivao tek deset sati, i to je došlo zgodno da se utraći vreme. On se sve više razdraživao, dobacivao Nani u lice, u bujici psovki, sve moguće optužbe, jednu za drugom, ne dopuštajući joj da se brani. Ona je bila prljava, ona je bila glupa, ona se svuda valjala. Najzad, on se okomi na pitanje novca. Zar on troši šest franaka kad večerava u varoši? Njemu večeru plaćaju, inače bi on jeo kod kuće govedinu. I to još zbog one stare podvodačice Maloar, oštrokonđe, koju će on sutra izbaciti napolje! No, lepo! Daleko bi doterali kad bi oboje bacali tako olako po šest franaka na ulicu!
– Pre svega, daj mi račun – viknu on. – Daj novac ovamo da vidim kako stojimo.
Svi instinkti njegove prljave škrtosti izbiše na videlo. Nana, savladana i prestravljena, požuri se da uzme iz pisaćeg stola novac koji im je ostao, i donese ga pred njega. Do sada je ključ stajao na zajedničkoj kasi iz koje su oni slobodno uzimali.
– Kako – reče on pošto je prebrojao – ostalo je jedva sedam hiljada franaka od sedamnaest hiljada, a mi smo zajedno tek tri meseca... To nije moguće.
On skoči, gurnu pisaći sto, donese fioku i poče da je pretražuje pri svetlosti lampe. Ali, zaista, bilo je samo šest hiljada osam stotina i nekoliko franaka. Tada je nastao pravi lom.
– Deset hiljada franaka za tri meseca – drao se on. – Šta si od njih uradila, boga li ti tvoga! Je li, odgovaraj!... Sve to prelazi u džep onog akrepa, tvoje tetke, je li? ili se častiš s muškarcima, to je jasno... Odgovaraj!
– Ah! ako padaš u vatru... – reče Nana. – Račun je lako napraviti... Ti ne računaš nameštaj, i, onda, rublje koje sam morala da kupim. To brzo ide kad se čovek namešta.
Ali, iako je tražio objašnjenja, on nije hteo da ih sluša.
– Da, to ide suviše brzo – reče on mirnijim glasom – i, vidiš, mala moja, dosta mi je ove zajedničke kuhinje... Ti znaš da su ovih sedam hiljada moji. E, dobro, pošto su kod mene, ja ih zadržavam... Da, kad ne znaš da čuvaš, ja ne želim da me upropastiš. Svakome svoje.
I on dostojanstveno stavi novac u svoj džep. Nana ga gledaše zaprepašćena. A on produži ljubaznim tonom:
– Ti razumeš, ja nisam toliko glup da izdržavam tetke i decu koja nisu moja... Svidelo ti se da potrošiš svoj novac, to je tvoja stvar, ali što se moga tiče, to je svetinja... Kad ispečeš but, platiću polovinu. A uveče ćemo da se obračunavamo, tako!
Ovog puta Nana se razbesne. Ona nije mogla da zadrži uzvik:
– Slušaj ti, ti si pojeo mojih deset hiljada franaka... To je prava svinjarija!
Ali on više nije hteo da se raspravlja. Preko stola, svom snagom opali joj šamar govoreći:
– De, ponovi!
Ona ponovi, uprkos šamaru, a on tada skoči na nju i poče da je udara i nogama i pesnicama. Uskoro je tako izmlati da se ona, kao obično, najzad svukla i legla plačući. On je bio sav zaduvan. Kad se i on spremao da legne, opazio je na stolu pismo koje je napisao Žoržu. Tada ga brižljivo savi, okrenut prema krevetu, govoreći pretećim glasom:
– Ono je vrlo dobro napisano, ja ću ga lično poneti na poštu, jer ne volim ćefove... I ne stenji više, nerviraš me.
Nana, koja je plakala grcajući tiho, zadrža dah. Kad je on legao, ona se zagrcnu i baci na njegova prsa jecajući. Njihova tuča uvek se tako svršavala, ona je strahovala da ga ne izgubi i osećala je kukavičku potrebu da zna da je njen, uprkos svemu. U dva maha on je odbi ponositim gestom. Ali topli zagrljaj osve žene koja ga preklinjaše, gledajući ga svojim velikim očima verne životinje, raspali u njemu želju. On joj velikodušno oprosti, ali se ipak nije ponizio da se ponudi, on je pustio da ga ona miluje i silom uzme, kao čovek čiji oproštaj vredi da se zasluži. Bio je obuzet nemirom, pobojavši se da se Nana ne pretvara samo da bi dobila natrag ključ od kase. Sveća je bila ugašena kad je on osetio potrebu da pokaže svoju volju.
– Znaš, devojko, kažem ti ozbiljno da ću zadržati novac.
Nana, obisnuta oko njegova vrata i gotova da zaspi, nađe umirujuću reč: – De, ne plaši se... Ja ću raditi.
Ali od te večeri život među njima postao je sve teži. Preko cele nedelje čuli su se šamari, pravo otkucavanje časovnika, koji je, izgledalo je, upravljao njihovim životom. Nana je, od silnih batina, postajala mekana kao fino rublje, to joj je davalo nežnu kožu, ružičast i beo ten, to ju je činilo mekanom. Pri dodiru i na pogled tako vedrom da se ona još prolepšala. Zbog toga je Prilijer jurio za njom, posećujući je kad Fontan nije bio kod kuće, gurajući je do ćoškova da je poljubi. Ali ona se otimala, ljuta i rumena od stida, smatrala je da je gadno od njega što hoće da prevari prijatelja. Tada bi joj se Prilijer rugao. Zaista, ona je počela da biva luda! Kako može da se veže za onakvog majmuna? Jer, najzad, Fontan je pravi majmun, sa svojim velikim nosom koji se klati. Baš gadno lice! I čovek koji je, pored toga, i prebija!
– Moguće, ja ga takvog volim – odgovori ona jednog dana s mirnim izrazom žene koja pokazuje odvratan ukus.
Bosk se zadovoljavao time da dolazi što češće na večeru. On bi slegao ramenima stojeći iza Prilijera, lep dečko, ali neozbiljan. On je više puta prisustvovao domaćim svađama, kad bi Fontan, dok su jeli poslastice, šamarao Nanu, on je produžavao da žvaće ozbiljno, nalazeći da je to sasvim prirodno. Da bi im se odužio za večeru, on se ushićavao njihovom srećom. Sebe je proglašavao za filozofa, bio se svega odrekao, čak i slave. Prilijer i Fontan, ponekad izvaljeni na stolici, zaboravljali su se pored spremljenog stola, pričajući jedan drugom o svojim uspesima do dva časa ujutro, sa svojim teatralnim gestovima i glasom; on je, međutim, udubljen u svoje misli, s vremena na vreme prezrivo uzdisao i mirno ispijao do kraja bocu konjaka. Što preostaje od Talme? Ništa, onda neka ga ostave na miru, to je suviše glupo!
Jedne večeri on nađe Nanu uplakanu. Ona skide reklu da mu pokaže leđa i ruke modre od udaraca. On joj se zagleda u kožu, ne padajući u iskušenje da iskoristi priliku, kao što bi to učinio onaj glupak Prilijer. Zatim joj ozbiljno reče:
– Devojko, tamo gde ima žena, ima i šamara. Mislim da je Napoleon to rekao... Operi se slanom vodom. Slana voda je odlična za to. Dobićeš ih ti još, i nemoj da se žališ dok si čitava... Znaš, slobodan sam da sebe pozovem na večeru, video sam but.
Ali gospođa Lera nije tako filozofirala. Svaki put kad bi joj Nana pokazala novi modri trag od udaraca na beloj koži, ona bi jako vrisnula. To je mrcvarenje njene sestričine, i to ne može duže da traje. Istina, Fontan je oterao gospođu Lera govoreći da neće više da je sretne u kući, i od toga dana, ako bi ona bila to kad se on vraćao, morala je da odlazi kroz kuhinju, što ju je strašno ponižavalo. Zbog toga ona nije prestala da grdi ovoga prostaka. Ona mu je, sa izrazom otmene dame koju niko ne može da uči dobrom vaspitanju, naročito prebacivala da je nevaspitan.
– On, to se odmah vidi – govorila je Nani – on nema nimalo osećanja pristojnosti. Njegova majka mora da je bila prosta, nemoj da ga braniš, to se oseća!... Ja ne govorim zbog sebe, mada osoba mojih godina ima pravo na izvesne obzire... Ali kako ti možeš da izdržiš njegovo rđavo ponašanje, jer, neću da sebi laskam, ja sam te uvek učila da se vladaš kako treba i u svojoj kući primala si najbolje savete. Zar ne, mi smo svi u porodici bili vrlo dobro vaspitani?
Nana je, bez protivljenja, slušala sagnute glave.
– I onda – produži tetka – ti si poznavala sam otmen svet... Baš sam sinoć o tome govorila sa Zoe. Ona, isto tako, ne može da shvati. „Kako to da gospođa”, rekla mi je, „koja je umela da vodi gospodina grofa, čoveka u svakom pogledu tako savršenog” – jer, među nama budi rečeno, izgleda da si od njega pravila budalu – „kako to da gospođa dopušta da je bije taj pajac?”... A ja sam dodala da bi se udarci još mogli i podneti, ali da nikad ne bih trpela nedostatke obzira...
Najzad, on nema ničeg što bi mu išlo u prilog. Ja ne bih htela ni njegovu sliku da vidim u svojoj sobi. I ti se upropaštavaš zbog takve ptičice, da, ti se upropa štavaš, mila moja, ti lipsavaš, pored tolikih drugih, i to bogatijih, i ličnosti iz vlade... Dosta o tome! nije moje da ti o tome govorim. Ali, na prvu njegovu prljavštinu, ja bih ga lepo ostavila sa jednim: „Gospodine, za koga me smatrate?” znaš, onako ponosno, što bi mu odseklo ruke i noge.
Tada Nana briznu u plač mucajući: – Oh! draga tetka, ja ga volim.
Istina je bila u tome što je gospođa Lera bila nespokojna, videći kako joj sestričina s vremena na vreme daje s velikom mukom po nekoliko franaka da bi mogla da plati za izdržavanje malog Luja. Bez sumnje, ona će se žrtvovati, ona će ipak zadržati dete i čekaće bolja vremena. Ali na pomisao da Fontan sprečava nju, dete i njegovu majku da plivaju u bogatstvu, toliko se ljutila da čak nije priznavala da postoji ljubav. Zbog toga je završila ovim ozbiljnim rečima:
– Slušaj, kad ti jednog dana oderu kožu sa trbuha, doći ćeš da kucaš na moja vrata, i ja ću ti otvoriti.
Uskoro je pitanje novca postalo za Nanu velika briga. Sedam hiljada franaka koje je Fontan uzeo, kao da su propali u zemlju, taj novac bio je, nesumnjivo, na sigurnom mestu, i ona se nikada ne bi usudila da se o tome raspituje, jer se ustezala pred ovom ptičicom, kako ga je nazivala gospođa Lera. Ona se bojala da on ne pomisli kako se ona njega drži zbog njegovih tričavih para. On je doista bio obećao da će podmirivati kućne potrebe. Prvih dana on joj je svakog jutra davao tri franka. Ali su se u njemu javljali prohtevi čoveka koji plaća, za svoja tri franka on je hteo sve da ima: i maslaca, i mesa, i rano povrće i rano voće, a ako bi se ona usudila da nešto primeti, ako bi mu rekla da je nemoguće imati celu pijacu za tri franka, on bi planuo, govorio joj je kako nije ni za šta, prava raspikuća, glupava životinja koju trgovci potkradaju, i gotovo uvek pretio da će naći drugi pansion. Zatim, posle mesec dana, on je nekoliko puta zaboravio da ujutru ostavi tri franka na niskom ormaru. Ona se usudila da mu ih zatraži, bojažljivo, na zaobilazan način. Tada su nastajale svađe, on joj je život toliko zagorčavao pod ma kojim izgovorom da ona više nije htela da računa na njega. A kad ne bi ostavio tri franka, a ipak našao obed, bio je veseo kao zeba, pažljiv i ljubazan, ljubio je Nanu i igrao se stolicama. A ona, presrećna, želela je samo da ne nađe ništa na ormaru, iako se mnogo mučila da veže kraj s krajem. Ona mu je čak jednoga dana vratila njegova tri franka, govoreći da joj je ostalo još novca od jučerašnjeg dana. Ali kako joj on uoči toga dana nije dao ništa, ostao je trenutno u nedoumici, bojeći se neke lekcije. Međutim, ona ga je gledala očima punim ljubavi, ljubila ga je u potpunom davanju celog svog bića, i on metnu novac u džep, sa malim grčevitim drhtajem tvrdice koji spašava novac od opasnosti. Od toga dana on se više nije uznemiravao, ne pitajući je nikad odakle joj novac, praveći kiselo lice kad bi našao krompir i smejući se na sav glas kada bi ugledao ćurku ili but, ali ne odričući se ipak svoga običaja da šamara Nanu, čak ni u svojoj sreći, kako se od toga ne bi odvikao.
Nana je, dakle, našla načina da podmiruje sve potrebe. Bilo je dana kada je kuća bila prepuna hrane. Dvaput u nedelji Bosk bi se prejeo. Jedne večeri, kad je gospođa Lera odlazila, besna što vidi na vatri obilatu večeru koju ona neće okusiti, nije mogla da se uzdrži i upita Nanu ko to plaća. Nana, iznenađena, veoma se zbuni i poče da plače.
– Lepo! To su čista posla – reče tetka koja je razumela.
Nana se bila pomirila sa sudbinom da bi imala mir u kući. Zatim, kriva je za to gospođa Trikon, koju je srela u Lavalovoj ulici jednoga dana kad je Fontan izišao besan zbog toga što mu je spremila bakalar. Ona je tada govorila gospođi Trikon, koja se upravo nalazila u teškom položaju, da pristaje. Kako Fontan nikad nije dolazio kući pre šest sati, ona je bila slobodna posle podne, i donosila je četrdeset, šezdeset franaka, nekad i više. Mogla je da zaradi po deset i petnaest zlatnika da je umela da sačuva svoj položaj, ali ona se zadovoljavala i time što je mogla da nešto skuva u loncu. Uveče se sve zaboravljalo kad je Bosk brektao od jela i kad je Fontan, nalakćen na sto, puštao da ga ona ljubi u oči, sa izgledom čoveka koga vole zbog njega samog.
Tada, iako je obožavala svoga dragana, svoje ljubljeno kuče, sa strašću utoliko zaslepljenijom što je sada ona plaćala, Nana ponovo pade u blato u kome je počela. Ona se srozala i dospela na ulicu da bi zaradila pet franaka. Jedne nedelje, na pijaci Larošfuko, izmirila se sa Satenom, pošto ju je prethodno strašno napala, grdeći je zbog gospođe Rober. Ali Satena joj odgovori samo to: kad neko ne voli jednu stvar, to nije razlog da je i drugima ogadi. I Nana, širokog duha, podležući onoj filozofskoj ideji po kojoj čovek nikad ne zna šta će s njim biti, oprosti joj. Štaviše, ona ju je, u probuđenoj radoznalosti, ispitivala o izvesnim pojedinostima poroka, zgranjavajući se što u svojim godinama još nešto novo čuje posle svega onoga što je znala, i ona se smejala i uzvikivala, nalazeći da je to smešno, ali ipak s izvesnim gnušanjem prema svemu tome, pošto je ona, u stvari, bila buržujka u svemu što nije ulazilo u njene navike. Zato je navraćala i jela kod Lore kad je Fontan večeravao u varoši. Ona se tu zabavljala slušajući priče o ljubavima i ljubomorama, kojima su se mnogo uzbuđivale mušterije a da im to nije nimalo smetalo pri jelu. Međutim, ona još nije bila dotle došla, kako je govorila. Debela Lora, sa svojim razneženim materinstvom, pozivala ju je često da provede nekoliko dana u njenoj vili u Anijeru, na poljskom imanju, gde je bilo soba za sedam dama. Ona je odbijala, bojala se. Ali pošto joj se Satena zaklela da se vara, da se gospoda iz Pariza samo zabavljaju raznim igrama, ona je obećala za kasnije, kad bude imala slobodnog vremena.
U ovome trenutku Nana je bila na velikoj muci, i nije joj bilo do šale i zabave. Njoj je bio potreban novac. Kad je Trikonka nije zvala, što se suviše često događalo, ona nije znala šta da radi. Tada je sa Satenom pomamno silazila na parišku kaldrmu u onaj niski razvrat koji se šulja duž blatnjavih uličica, pod mutnom svetlošću plina. Nana se vratila u ćumeze na periferiji, gde je bacila svoje prve prljave suknje, ponovo je ugledala mračne uglove spoljnih bulevara, mesta gde su je ljudi, u njenoj petnaestoj godini, ljubili za vreme dok ju je otac tražio da bi joj dobro isprašio tur. One su zajedno jurile, obilazile balove i kafane jednog kvarta, pele se uz stepenice mokre od ispljuvaka i prosutog piva, ili su, pak, išle polako, šetale se ulicama i zaustavljale se pred kapijama. Satena, koja je otpočela u Latinskom kvartu povede tamo Nanu, u Bilije i u pivnice na Bulevaru Sen Mišel. Ali raspust se približavao i kvart je mnogo mirisao na bedu. I one su se onda uvek vraćale na velike bulevare. Tamo su imale još najviše izgleda na dobar posao. Od Monmartra do Opservatorije one su vršljale tako po celoj varoši. Kišne večeri, kad su kvarile pete na cipelama, tople večeri, kad su se bluze lepile za kožu, duga stražarenja, beskrajne šetnje, guranje i svađe, i krajnje brutalnosti nekog prolaznika odvedenog u neku prljavu nameštenu sobu i njegovo silaženje niz masne stepenice uz psovke.
Leto se primicalo kraju, jedno burno leto sa vrelim noćima. One su odlazile zajedno posle večere oko devet sati. Na pločnicima u Ulici Bogorodice iz Lorete, dva reda žena koje su išle uz same dućane, zadignutih sukanja, spuštena pogleda i, reklo bi se, mnogo zaposlene, žurilo je ka bulevarima, ne obraćajući pažnju na izloge. To su izgladnele žene iz kvarta Breda silazile u varoš pri prvoj svetlosti gasa. Nana i Satena su prolazile pokraj crkve i skretale uvek Ulicom Le Peltje. Zatim, na stotinu metara od kafane „Ris”, stigavši na mesto manevrisanja, one su spuštale kraj svoje haljine, koji su dotle brižno rukom držale uzdignut, i odmah, uprkos prašine koju su čistile krajem suknje, one su, savijajući se u struku, išle sitnim korakom, usporavajući još hod kad su prolazile ispod mlaza jake svetlosti neke velike kafane. Napućene, sa glasnim smehom, pogledajući za ljudima koji se okretahu, one su bile kao kod svoje kuće. Njihova nabeljena lica, crvene usne i crne trepavice, dobijali su u senci, uzbuđujuću draž orijenta iz jevtinog bazara. Sudarajući se s gomilom, one su ostajale vesele do jedanaest sati dobacujući samo jedno „prljava njuško!” s vremena na vreme, iza leđa smetenjaka koji su im svojim cipelama čupali karner suknje, one su se malim prijateljskim pokretom pozdravljale sa kelnerima, zaustavljale pored nekog stola da razgovaraju sa gospodom i pile polako piće kojim su ih ovi častili, srećne što mogu da sednu i sačekaju dok svet iziđe iz pozorišta. Ali ukoliko je noć odmicala, ako ne bi navratile jedan ili dva puta u Larošfukoovu ulicu, one su se vraćale i njihov je lov postao pohlepniji. Tada bi, ispod nekog drveta, duž zamračenih pločnika koji su se praznili, nastala svirepa pogađanja, psovke i udarci, dok su poštene porodice, otac, majka i kćeri, naviknuti na ove susrete, prolazili mirno, ne žureći se. I onda, pošto bi deset puta prešle put od Opere do Pozorišta Žimnaz, Nana i Satena, dok su ljudi bežali i koračali brže u sve jačoj pomrčini, vraćahu se na pločnik u Ulici Fobur Monmartr. Tu su restorani, pivnice i kobasičarske radnje bili puni sveta do dva časa, i žene su gamizale i uporno stajale na vratima kafane, poslednje osvetljeno i živo mesto noćnog Pariza, poslednja pijaca otvorena za noćne sporazume, gde se o poslovima raspravljalo među grupama, bez ikakvog obzira, od jednog kraja ulice do drugog, kao u kakvom široko otvorenom hodniku neke javne kuće. A kad bi im se desilo da se vraćaju praznih šaka, one su se među sobom svađale. Ulica Bogorodice iz Lorete pružala se mračna i pusta, i videle su se senke žena kako se povlače, to su bile bedne devojke, koje su se kasno vraćale kućama, ogorčene zbog jedne nezaposlene noći, ali još uporne, prepirući se promuklim glasom sa nekom zalutalom pijanicom, koju su zadržavale na uglu Ulice Breda ili Ulice Fontan.
Međutim, bilo je i neočekivanog ćara, zlatnika zarađenih sa otmenom gospodom koja su išla za njima pošto bi stavila svoj orden u džep. Satena je naročito imala dobar nos. Za vreme vlažnih večeri, kad je okvašeni Pariz isparavao bljutav miris velike prljave ložnice, ona je znala da ovo mlako i mlitavo vreme, ovaj smrad prljavih mesta dovodi ljude do besnila. I ona je vrebala najbolje odevene, videla bi ona to po njihovim bledim očima. To je ličilo na udar putenog ludila koji je prešao preko varoši. Ona se ipak malo plašila, jer su najotmeniji bili najprljaviji. Sva njihova spoljašnja uglađenost gubila se i pokazivala se životinja koja mnogo traži u svojim gnusnim prohtevima, prefinjena u svojoj perverziji. Zato im Satena nije odavala nikakvo poštovanje, ona se podsmevala gledajući dostojanstvenu gospodu u kolima, govoreći da su njihovi kočijaši mnogo bolji zato što poštuju žene i što ih ne ubijaju idejama iz drugog sveta. Padanje otmenih ljudi u gad poroka iznenađivalo je još Nanu, koja je imala predrasuda od kojih ju je Satena oslobađala. Znači primetila bi ona kad je govorila ozbiljno, znači da nema više vrline i poštenja? Svet se komeša od vrha do dna. Zaista, lepo mora izgledati u Parizu od devet časova uveće do tri ujutru, i ona se smejala i govorila, kad bi se moglo pogledati u sve sobe da bi se videle čudne stvari, kako mali svet uživa do sitosti, a i mnoge visoke ličnosti, ovde-onde, nosa zagnjurenog u prljavštinu dublje nego ostali. Ovo je dopunjavalo njeno vaspitanje.
Jedne večeri dolazeći po Satenu, ona prepozna markiza od Šuara, koji je silazio niz stepenice, slomljenih nogu, držeći se za ogradu, vrlo bleda lica. Ona se napravila kao da briše nos. Zatim, kad je došla gore i našla Satenu u strašnoj prljavštini, kuću zapuštenu već nedelju dana, krevet gnusan, razbacane lonce, ona se začudila što ova poznaje markiza. Ah, da, poznaje ga ona još iz vremena kad im je mnogo dosađivao, njoj i njenom poslastičaru, kad su živeli zajedno. On sada navraća s vremena na vreme, strahovito joj dosađuje, njušeći sva nečista mesta, čak i njene papuče.
– Da, draga moja, čak i moje papuče... Oh! stari prljavko! Uvek nešto traži...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:10 pm





Nanu je naročito uznemiravala iskrenost u ovom niskom razvratu. Ona se sećala svojih komedija zadovoljstva, kada je bila žena poznata u svome društvu, dok je gledala oko sebe devojke kako pomalo crkavaju svaki dan. Zatim, Satena joj je ulivala užasan strah od policije. Ona joj je o tome pričala mnoge priče. Nekada je morala da se podaje nekom policijskom agentu, određenom da bdi nad javnim moralom, kako bi je ostavili na miru; u dva maha on je sprečio da joj se da knjižica, i sada je strahovala jer je njen položaj bio jasan ako bi je ponovo uhvatili. Trebalo ju je samo čuti. Agenti, da bi dobili nagradu, hapsili su ih koliko su više mogli, oni su grabili sve, šamarali su one koje su vikale, sigurno da će biti zaštićeni i nagrađeni čak i onda kad bi uhvatili u gomili neku poštenu devojku. Oni bi leti, njih dvanaest do petnaest, vršili na bulevaru hapšenja u masi, opkolili bi jedan deo i upecali po trideset žena za jedno veče. Samo, Satena je poznavala opasna mesta, čim bi izdaleka ugledala agente, ona je prestravljena bežala kroz gomilu vukući krajeve svoje haljine u strašnom neredu. To je bio strah od zakona, užas od prefekture, tako veliki da su poneke stajale ukočene na vratima kafana pred ovim silovitim udarcem koji je čistio ulicu. Ali Satena se još više plašila potkazivanja, njen poslastičar se pokazao kao pravi skot zapretivši joj da će je izdati pošto ga je napustila; da, ima ljudi koji od takvih marifetluka žive na račun svojih metresa, ne računajući gadne žene koje te tako lako izdajnički predaju u ruke policiji samo ako si lepša od njih. Nana je slušala ovo, obuzeta sve većim strahom. Ona je uvek drhtala pred zakonom, onom nepoznatom silom, onom osvetom ljudi koji mogu da unište a da niko na svetu ne može da je odbrani. Tamnica Sen Lazar izgledala joj je kao neka jama, neka crna raka gde sahranjuju žive žene pošto im odseku kosu. Ona je zaista sebi govorila kako bi joj bilo dovoljno da napusti Fontana pa da nađe zaštitu; Satena joj je uzalud govorila o izvesnim spiskovima žena, sa fotografijama, od kojih agenti mogu tražiti obaveštenja, ali u koje nikad ne smeju da diraju, ona se toga plašila, neprestano je sebe zamišljala kako je guraju, vuku i bacaju sutradan na pregled, i ona lekarska fotelja ispunjavala ju je zebnjom i stidom, nju koja je bezbroj puta skidala svoju košulju pred drugima.
Jedne večeri, krajem septembra, upravo kad se šetala sa Satenom Bulevarom Poasonijer, ova odjednom poče da trči, i kad ju je Nana zapitala, ona joj prošapta:
– Agenti, beži, beži!
Tada, usred gužve, nastade luda trka. Suknje su bežale i cepale se. Padali su udarci i uzvici. Jedna žena pade. Gomila je, smejući se, posmatrala ovaj surovi napad agenata, koji su brzo stezali svoj krug. Međutim, Nana je izgubila iz vida Satenu. Ona se ukočila od straha, i sigurno bi bila uhapšena da je jedan čovek nije uhvatio pod ruku i odveo je ispred besnih agenata. To je bio Prilijer, koji ju je prepoznao. Bez reči on zaokrenu s njom u Ružmon ulicu, koja je bila pusta, gde je mogla da odahne, bila je toliko klonula da ju je on morao pridržavati. Nije mu čak ni zahvalila ...
– Dede, priberi se malo – reče joj najzad... – Hajde k meni.
On je stanovao u blizini, u Ulici Beržer. Ona se odmah uspravi. – Ne, neću.
Tada on prihvati drsko:
– Kad već ideš sa svima... Je li, zašto nećeš?
– Zato što neću.
Ona je mislila da je time sve rekla. Fontana je suviše volela da bi ga izneverila s jednim prijateljem. O drugima nije vodila računa pošto nije bilo u pitanju zadovoljstvo nego nužda. Pred ovom glupom tvrdoglavošću Prilijer učini gadost koju čini lep čovek uvređen u svome častoljublju.
– Pa lepo, kako hoćeš – izjavi on. – Samo, ja ne idem na tvoju stranu, draga moja. Izvuci se sama kako znaš.
I on je napusti. Ponovo je obuze strah. Ona se vrati na Monmartr vrlo dugim zaobilaznim putem, idući brzo pored dućana, bledeći od straha čim bi joj se neki muškarac približio.
Sutradan, idući svojoj tetki, još sva potresena pretrpljenim strahom, Nana se našla lice u lice sa Labordetom na kraju jedne male usamljene ulice u Batinjolu. U početku je bilo, neprijatno i njoj i njemu. On, uvek ljubazan, išao je nekim poslom koji je skrivao. Međutim, on se prvi snašao i izjavio je svoju radost zbog ovog susreta. Zaista, svi su još bili zaprepašćeni potpunim zamračenjem Nanine zvezde. Tražili su je, nekadašnji njeni prijatelji su čeznuli. I, najzad, on poče, očinskim tonom, da pridikuje:
– Među nama budi rečeno, draga moja, iskreno ti kažem, to postaje glupo... Može se razumeti trenutna strast. Ali doći dotle da izvlačiš samo šamare!... Kao da hoćeš da dobiješ nagradu za čednost?
Ona ga je slušala zbunjena. Međutim, kad joj je govorio o Rozi koja je likovala što je osvojila grofa Mifa, nekakav plamen blesnu u njenim očima. Ona prošapta:
– Oh! kad bih ja htela ...
On joj odmah ponudi svoje posredovanje, kao uslužan prijatelj, ali ona to odbi. On je tada pokušao sa druge strane. Reče joj da Bordenav sprema nov Fošerijev komad, u kome ima za nju divna uloga.
– Kako! komad gde ima jedna uloga – uzviknu ona zaprepašćeno – ali i on tu učestvuje, a ništa mi nije rekao!
Ona nije spomenula Fontanovo ime. Uostalom, odmah se smirila. Nikad se ona neće vratiti pozorištu. Labordet, bez sumnje nije bio u to ubeđen, jer je navaljivao smešeći se:
– Ti znaš da nemaš čega da se bojiš sa mnom. Pripremiću tvoga Mifaa, ti ćeš se vratiti pozorištu, i dovešću ti ga lepo na lančiću.
– Ne – reče ona odlučno.
I ona ga ostavi. Bila je dirnuta svojim heroizmom. Taj gad od čoveka nije bio od onih koji bi se na taj način žrtvovali, a da to ne rastrubi. Jedno ju je ipak čudilo: Labordet joj je dao upravo iste savete koje i Fransis. Uveče kad se Fontan vratio kući, ona se raspitivala o Fošerijevom komadu. Kako je on već pre dva meseca ušao u Varijete, zašto joj nije govorio o ulozi?
– Kakva uloga – reče on svojim zlim glasom. – Da to nije možda uloga velike dame?... Ta, nije nego, zar ti misliš da imaš talenta? Ali, devojko moja, ta uloga bi te smrvila... Baš si smešna!
Bila je strahovito uzbuđena. On joj se podsmevao celo veče nazivajući je gospođicom Mars. I što ju je više napadao, ona se bolje držala, osećajući gorko uživanje u ovom herojstvu svoje ljubavne strasti, koje ju je činilo veoma velikom i veoma zaljubljenom u njenim očima. Otkako je počela da ide sa drugima da bi njega hranila, ona ga je još više volela, zbog sveg tog umora i svih odvratnosti koje je podnosila. On je postao njen porok, koji je ona plaćala, njena potreba bez koje nije moglo da se prođe, i pored šamara. Videći pred sobom dobru životinju, on ju je najzad počeo da zloupotrebljava. Ona mu je išla na nerve, i on je bio obuzet nekom svirepom mržnjom tako da više nije vodio računa o njenim interesima. Kad bi mu Bosk činio kakve primedbe, on je vikao razdražen, a da se nije znalo zašto, kako mu nije stalo do nje ni do njenih dobrih večera, i kako će je izbaciti napolje, ako ni za šta drugo a ono zato da pokloni svojih sedam hiljada franaka nekoj drugoj ženi. I to je bio kraj njihove veze.
Jedne večeri, vrativši se kući oko jedanaest sati, Nana nađe zaključana vrata. Ona lupi jedanput, ali ne dobi odgovor, lupi drugi put, ali opet bez odgovora. Međutim, videla je svetlost ispod vrata, a Fontan je unutra slobodno koračao. Opet je počela da lupa, zovući i ljuteći se. Najzad, ču se Fontanov glas, lagan i debeo, i pusti samo jednu reč:
– Tornjaj se!
Ona udari obema šakama.
– Tornjaj se!
Ona udari još jače, da je drvo moglo da pukne.
– Marš!
I u toku četvrt sata isto đubre joj je bacano u lice, odgovarajući joj kao podrugljiv odjek na svaki udarac kojim je tresla vrata. Zatim, videći da se ona ne zamara, on naglo otvori, namesti se na pragu, skrštenih ruku, i reče istim glasom, hladnim i brutalnim:
– Sto vam bogova, jeste li svršili?... Šta hoćete?... Hoćete li nas pustiti da spavamo? Vadite, valjda, da imam goste.
Zaista, on nije bio sam, Nana opazi ženicu iz Bufa, koja je već bila u košulji, sa svojom razbarušenom kosom od konoplje i očima kao da su svrdlom napravljene, i koja se smejala usred nameštaja koji je ona platila. Ali Fontan kroči izvan vrata, strašnog izgleda, otvarajući svoje debele prste kao mašice. – Gubi se ili ću te zadaviti.
Tada Nana briznu u grčevit plač. Ona se uplaši i pobeže. Ovog puta nju su izbacili napolje. Misao na Mifaa dođe joj odjednom, u njenom besnilu, ali, zaista, nije trebalo da joj baš Fontan tako vraća.
Sišavši na trotoar, prva misao joj je bila da pođe da spava sa Satenom ako ova nema nikoga kod sebe. Srela ju je pred njenom kućom, i ona je bila izbačena na ulicu, izbacio ju je gazda, koji je stavio katanac na njena vrata, sasvim bespravno, pošto je ona imala svoj nameštaj, ona je psovala i govorila kako će ići da se žali u policiju. Međutim, kako je ponoć otkucavala, trebalo je misliti da se nađe postelja. I Satena, smatrajući da je pametno ne uvoditi policiju u svoje lične stvari, odvede najzad Nanu u Lavalovu ulicu, kod neke gospođe koja je držala mali hotel sa nameštenim sobama. Dali su im, na prvom spratu, jednu tesnu sobu, čiji je prozor gledao u dvorište. Satena je ponavljala:
– Ja bih rado pošla gospođi Rober. Tamo se uvek nađe mesto za mene... Ali s tobom nije moguće... Ona postaje smešna od ljubomore. Pre neko veče me je tukla.
Kad su se zaključale, Nana, koja se još nije smirila, briznu u plač i ispriča joj bezbroj puta Fontanovu niskost. Satena ju je slušala ljubazno, tešila je, ljuteći se jače od nje i napadajući muškarce.
– Oh, svinje, oh, svinje!... Vidiš ne treba više imati posla s tim svinjama.
Zatim je pomogla Nani pri svlačenju, postupajući sa njom kao uslužna i poslušna ženica. Ona je ponavljala umiljavajući se.
– Lezimo brzo, mače moje. Biće nam prijatnije... Ah! kako možeš biti glupa da se toliko ljutiš! Kažem ti da su to prostaci! Ne misli više na njih... Ja te mnogo volim. Ne plači više, učini to za tvoju milu malu.
I, u postelji, ona odmah obgrli Nanu svojim rukama da bi je umirila. Ona više nije htela da čuje Fontanovo ime, svaki put kad bi ono dolazilo na usne njene prijateljice, ona ga je zaustavljala jednim poljupcem, sa ljupkim gnevnim pućenjem, raspletene kose, detinjaste lepote i gušeći se od razneženosti. Tada, malo-pomalo, u ovom tako slatkom zagrljaju, Nana obrisa suze. Ona je bila dirnuta i odgovorila je Sateni istim milovanjem. Kad su otkucala dva sata, sveća je još gorela, one su se lako i prigušeno smejale govoreći ljubavne reči.
Ali u hotelu se diže iznenadna buka i Satena ustade, polunaga, osluškujući.
– Policija – reče ona prebledevši. – Ah sto mu gromova! nemamo sreće!... Obrale smo bostan!
Stotinu puta ona je pričala o pretresima koje su agenti vršili po hotelima. I upravo te večeri, sklanjajući se u Lavalovoj ulici, ni jedna ni druga nije na to mislila. Čuvši za policiju, Nana izgubi glavu. Skoči iz postelje, pretrča preko sobe i otvori prozor sa unezverenim pogledom jedne lude koja ide da se strmoglavi. Ali, na sreću, malo dvorište bilo je zatvoreno staklom, jedna rešetka od žice bila je tu, na istom spratu. Tada ona, bez premišljanja, preskoči preko naslona i izgubi se u mraku, u košulji koja je lepršala, dok joj je butine šibao noćni vazduh.
– Ostani ovde – ponavljala je Satena uplašeno – nastradaćeš.
Zatim, kad je čula lupanje na vratima, ona, kao dobra devojka, gurnu otvoren prozor i baci odelo svoje prijateljice udno jednog ormara. Već se bila pomirila sa sudbinom govoreći u sebi da, na kraju krajeva ako joj dadu knjižicu, neće više trpeti ovaj glupi strah. Izigravala je ženu kojoj se strahovito spava, zatim poče da zeva i da pregovara, i najzad otvori vrata na koja uđe jedna ljudina prljave brade i reče joj:
– Pokažite ruke... vaše ruke nisu izbodene, vi ne radite. Hajde, obucite se.
– Ali ja nisam krojačica, ja sam peglerka – izjavi Satena drsko.
Uostalom, ona posluša i obuče se, znajući da ovde nema raspravljanja. U hotelu su se čuli uzvici, jedna devojka se hvatala grčevito za vrata, opirući se da ide: neka druga, koja je ležala sa ljubavnikom i za koju je on jemčio, ponašala se kao uvređena poštena žena, govoreći da će povesti parnicu protiv prefekta policije. Gotovo čitav sat čulo se lupanje teških cipela na stepenicama, drmanje vrata pod udarcem pesnice, oštre svađe koje su se svršavali grčevitim plačem, šuštanje sukanja po podu i zidovima, ovo naglo buđenje i uplašeni odlazak jednog stada žena, koje su surovo pohvatala tri agenta, pod nadzorom nekog malog plavog komesara, vrlo uglađenog. Zatim, u hotelu nasta ponovo velika tišina.
Niko je nije izdao, Nana je bila spašena. Pipajući u mraku, ona se vrati u sobu, dršćući od hladnoće, mrtva od straha. Njene bose noge krvarile su, izranavljene na rešetki. Dugo je ostala sedeći na ivici kreveta, neprestano osluškujući. Pred jutro, ona ipak zaspa. Ali, kad se probudila, oko osam časova, ona pobeže iz hotela i otrča svojoj tetki. Kada ju je gospođa Lera, koja je baš tada pila belu kafu sa Zoe, spazila u ovo vreme, prljavu i preneražena lica, odmah je razumela.
– No? Gotovo je – uzviknu ona. – Lepo sam ti rekla da će ti jednog dana odrati kožu s trbuha... Hajde, uđi, kod mene ćeš biti uvek dobro primljena.
Zoe je ustala, šapućući familijarnim tonom punim poštovanja:
– Najzad, gospođa nam se vratila... Ja sam očekivala gospođu.
Ali gospođa Lera je htela da Nana odmah poljubi Luja zato što je za ovo dete, govorila je ona, povratak njegove majke značio sreću. Luj je još spavao, bolešljiv i malokrvan. I kad se Nana nagnula nad njegovo bledo i škrofulozno lice, sve njene brige poslednjih meseci ponovo je stegnuše za grlo i stadoše je gušiti.
– Oh! jadni moj mali, jadni moj mali – promuca ona u poslednjem napadu grčevitog jecanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:11 pm





IX


U pozorištu Varijete vršila se proba komada Mala vojvotkinja. Rasporedna proba prvog čina bila je gotova i trebalo je da se otpočne sa drugim činom. Na pozorišnoj rampi, sedeći u starim foteljama, Fošeri i Bordenav su raspravljali, dok je šaptač, čiča Kosar, mali grbavko, sedeći na slamnoj stolici, prelistavao rukopis sa olovkom u ustima.
– Pa dobro! Šta se čeka – viknu odjednom Bordenav udarajući besno u daske krajem svog debelog štapa. – Barijo, zašto se ne počinje?
– Zbog gospodina Boska, nestao je – odgovori Barijo, koji je vršio dužnost pomoćnog reditelja.
Tada nasta metež. Svi su zvali Boska. Bordenav je psovao.
– Sto mu bogova, uvek isto. Uzalud se zvoni, oni su uvek tamo gde ne treba! I onda gunđaju kad ih zadržavam posle četiri sata.
Ali Bosk dođe miran i spokojan.
– No! Šta je? Šta me tražite? Ah, na mene je red! Trebalo mi je to reći... Dobro! Simona govori: „Evo gosti dolaze”, i ja ulazim... Gde treba da uđem?
– Pa sigurno na vrata – izjavi Fošeri razdražen.
– Da, ali gde su vrata?
Ovoga puta Bordenav napade Barijoa, ponovo psujući i lomeći daske udarcima štapa.
– Sto mu bogova, rekao sam da se metne tamo jedna stolica da predstavlja vrata. Svaki dan stvari treba ponovo stavljati na svoje mesto. Barijo? Gde je Barijo? Još jedan! Oni svi beže!
Međutim, Barijo lično namesti stolicu, nem i pokunjen pod ovom olujom. I proba otpoče. Simona, sa šeširom, ogrnuta krznom, u ulozi služavke koja dovodi u red nameštaj, zastade i reče:
– Znate, nije mi toplo, držaću ruke u mufu.
Zatim, izmenjenim glasom, ona dočeka Boska s lakim uzvikom:
– „Gle, to je gospodin grof. Vi ste prvi, gospodine grofe, i gospođa će biti vrlo zadovoljna.”
Bosk je imao pantalone prljave od blata, veliki žuti kaput, sa ogromnim šalom ovijenim oko vrata. Sa rukama u džepovima i starim šeširom na glavi, on reče tupim glasom, ne igrajući, vukući se:
– „Ne uznemiravajte svoju gospođu, Izabela, hoću da je iznenadim.”
Proba je nastavljena. Bordenav, namršten, sav upao u fotelju, slušao je umorna izgleda. Fošeri, nervozan, menjao je mesto i svakoga časa hteo je da prekine probu, ali se uzdržavao. Ali, iza sebe, u mračnoj i praznoj sali, on začu šaputanje.
– Je li ona to – upita on nagnuvši se nad Bordenavom.
Ovaj potvrdi pokretom glave. Pre nego što primi ulogu Žeraldine, koju joj je on nudio, Nana je htela da vidi komad, jer je oklevala da igra ulogu kokote. Ona je sanjala o ulozi poštene žene. Krila se u jednoj mračnoj loži sa Labordetom, koji se zauzimao za nju kod Bordenava. Fošeri ju je tražio pogledom i produžio da prati probu.
Jedino je prednji deo pozornice bio osvetljen. Jedna pomoćna cev, na koju je izbijao plamen plina uzet od glavne cevi sa rampe, čiji je reflektor bacao svu svetlost na prvi plan pozornice, izgledala je kao neko veliko, otvoreno žuto oko u polutami, koje je gorelo sumorno i neodređeno. Pored tanke cevi Kosar je uzdizao rukopis da bi dobro video, sav pod bleskom svetlosti koja je isticala konture njegove grbe. Zatim, Bordenav i Fošeri već su se gubili. To je bila, u sredini velikog prostora, i to samo na nekoliko metara, neka slabost fenjera, postavljenog na stub jedne stanice, u kojoj su glumci imali izgled čudnovatih i smešnih vizija, sa svojim senkama koje su igrale iza njih. Ostali deo pozornice ispunjavao se dimom, sličan razrušenom gradilištu, raspuknutoj lađi crkve, pretrpanoj lestvicama, gredama, dekorom čije su izbledele boje podsećale na gomilu ruševina, a gore, na pozadini zavese koje su visile ličile su na dronjke okačene na grede nekog prostranog dućana gde se prodaju krpe. Sasvim gore, jasan sunčev zrak, padajući s jednog prozora, probijao je, kao zlatna šipka, mrak u svodu.
Međutim, udno pozornice, razgovarali su glumci čekajući na svoj red. Malo-pomalo, oni su počeli govoriti glasno.
– Čujete li vi! Hoćete li da umuknete – zaurla Bordenav skočivši besno sa fotelje. – Da ne čujem nijednu neč... Idite napolje ako vam se priča, mi ostali radimo... Barijo, ako se bude još govorilo, svi će biti kažnjeni!
Oni su ućutali jedan trenutak. Bili su skupljeni u malu grupu, sedeći na klupi i prostim stolicama, u uglu bašte koja je predstavljala prvi večernji dekor, gotov da se namesti. Fontan i Pniilijer slušali su Rozu Minjon, kojoj je direktor pozorišta Foli-Dramatik učinio sjajne ponude. Ali jedan glas viknu:
– Vojvotkinja!... Sen Firmen!... Dede, vojvotkinja i Sen Firmen!
Tek na drugi poziv Prllijer se seti da je on Sen Firmen. Roza, koja je igrala vojvotkinju Jelenu, već ga je čekala da uđu zajedno. Lagano, vukući noge po praznim i šupljim daskama, stari Bosk vraćao se da sedne. Tada mu Klarisa ponudi polovinu klupe.
– Šta mu je te se tako dere – upita ona govoreći o Bordenavu. – Krasno će to biti za koji trenutak. Sad više ne može da se spremi jedan komad a da se ne nervira.
Bosk slegnu ramenima. On je bio iznad svih oluja. Fontan je mrmljao:
– Nanjušio je da će da nasedne s komadom... koji mi izgleda nešto idiotski.
Zatim, obrativši se Klarisi, vrati se na priču o Rozi.
– Veruješ li ti u one ponude pozorišta Foli-Dramatik?... Trista franaka za veče, i to za stotinu predstava. A zašto ne i jednu poljsku kuću uz to?... Ako bi dali trista franaka njegovoj ženi, Minjon bi ostavio našega Bordenava, i to smesta!
Klarisa je verovala u trista franaka. Ovaj Fontan uvek ogovara svoje drugove! Ali Simona ih prekide. Ona je drhtala od hladnoće. Svi, zakopčani i sa šalom oko vrata, pogledali su gore zrak sunca koji je svetleo i nije hteo da siđe u sumornu hladnoću pozornice. Napolju je bio mraz i vedro novembarske nebo.
– A ovde nema vatre – reče Simona. – Kako je to gadno od ove cicije!... Htela bih da idem, ovde ću se razboleti.
– Mir – viknu ponovo Bordenav gromkim glasom.
Tada, za nekoliko minuta, čulo se samo nejasno recitovanje glumaca. Oni su jedva pokazivali pokrete. Govorili su bezbojnim glasom da se ne bi umorili. Međutim, kad bi hteli da istaknu neku nameru, oni su upućivali poglede u salu. Ispred njih bila je rupa koja zjapi i u kojoj je treperila neka neodređena senka, kao fina prašina, zatvorena na visokom tavanu bez prozora. Ugašena sala, osvetljena samo slabom svetlošću sa pozornice, imala je jedan san, jednu melanholičnu i uzbudljivu povučenost. Na tavanici je neprovidna noć obavijala slike. Od vrha do dna prednjeg dela pozornice, sa desne ili leve strane, padali su ogromni komadi sivog platna da zaštite tapet, zatim su bile navlake na nameštaju, a trake platna bile su prebačene preko somota na naslonima, opisujući galerije dvostrukim pokrivačima, prljajući pomrčinu svojim belim tonom. U opštoj bezbojnosti razaznavala su se samo mračnija udubljenja u ložama, koja su ocrtavala kostur spratova, sa mrljama fotelja čija je crvena boja prelazila u crno. Luster, sasvim spušten, ispunjavao je orkestar svojim privescima, izazivao je pomisao na neku seobu, na odlazak publike na put sa koga se neće vratiti.
Roza, u ulozi male vojvotkinje zalutale kod jedne devojke, upravo se primicala rampi u ovom trenutku. Ona diže ruke i divno napući usta na ovu praznu i mračnu salu, tužnu kao kuća u žalosti.
– Bože moj, smešnog li sveta – reče ona otežući rečenicu, sigurna u njen utisak.
Udno lože, gde je bila sakrivena, Nana je, umotana velikim šalom, slušala komad, gutajući Rozu očima. Ona se okrete Labordetu i upita ga tiho:
– Ti si siguran da će on doći?
– Potpuno siguran. On će, bez sumnje, doći sa Minjonom da bi imao neki izgovor... Čim se on pojavi, ti se popni u Matildinu garderobu, gde ću ti ga ja dovesti.
Oni su govorili o grofu Mifa. To je bio sastanak koji je Labordet pripremio na neutralnom terenu. On je imao ozbiljan razgovor sa Bordenavom, koji je zbog dva uzastopna neuspeha bio doveden u vrlo mučan položaj. Zbog toga se požurio da pozajmi svoje pozorište i ponudi Nani jednu ulogu, u želji da pridobije grofovu naklonost sanjajući o zajmu.
– A šta misliš o ulozi Žeraldine – prihvati Labordet.
Ali Nana, nepomična, ne odgovori. Posle prvog čina, u kome je pisac iznosio kako vojvoda od Borivaža vara svoju ženu sa plavom Žeraldinom, jednom operskom zvezdom, u drugom činu se videla vojvotkinja Jelena kako dolazi glumici, jedne maskenbalske večeri, da bi doznala kojom čarobnom moći ove dame osvajaju i zadržavaju njihove muževe. Jedan rođak, lepi Oskar od Sen Firmena, doveo ju je u nadi da će je navesti na greh. I kao prvu lekciju, na njeno veliko iznenađenje, ona je čula kako se Žeraldina kočijaški svađa sa grofom, koji je izgledao pokoran i omađijan, videvši to, ona je uzviknula: ,,E pa lepo! ako tako treba govoriti sa ljudima!” Žeraldina je imala samo ovu pojavu u činu. Što se tiče vojvotkinje, ona je uskoro bila kažnjena zbog svoje radoznalosti, jedan stari kicoš, baron od Tardivoa, smatrao ju je za kokotu i vatreno joj se udvarao; za to vreme na drugoj strani, na jednoj stolici, Borivaž se mirio sa Žeraldinom ljubeći je. Kako uloga Žeraldine nije bila dodeljena, čiča Kosar se bio digao da je pročita, i on je protiv svoje volje igrao ulogu u naručju Boska. Bili su upravo na ovoj pojavi, proba se razvlačila dosadnim tonom, kad Fošeri odjednom skoči sa fotelje. Dotle se uzdržavao, ali su ga nervi izdali.
– To nije tako – viknu on.
Glumci se zaustaviše, spuštenih ruku. Fontan, napućen, koji je izgledao kao da mu ni do čega nije stalo, upita:
– Šta? Šta to nije tako?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:11 pm




– Svi pogrešno igraju! Ali svi – prihvati Fošeri, koji, praveći pokrete i hodajući krupnim koracima tamo-amo po pozornici, otpoče sam da izvodi scenu. – Vi, Fontane, shvatite dobro zanos Tardivoa, treba da se nagnete ovako, da uhvatite vojvotkinju... A ti, Roza, tada brzo prođi, ovako, ali ne suviše rano, tek kad čuješ poljubac ...
On zastade i viknu Kosaru, objašnjavajući vatreno:
– Žeraldina, dajte poljubac... Jako! da se dobro čuje!
Čiča Kosar, okrenuvši se Bosku, snažno zapucka ustima.
– Dobro je, to je poljubac – reče Fošeri pobedonosno. – Još jedan poljubac... Vidiš li, Roza, imao sam vremena da prođem i da pustim lak uzvik: „Ah! Ona ga je poljubila.” Ali zato je potrebno da se Tardivo ponovo digne... Razumete li, Fontane, vi se ponovo dižete... Dede, pokušajte to, i zajedno.
Glumci su ponovili scenu, ali je Fontan pokazao takvu zlu volju da nikako nije išlo. U dva maha Fošeri je morao da se vrati na svoja uputstva, predstavljajući svaki put sa više žestine. Svi su ga slušali sumornog izgleda, gledali su se jedan trenutak kao da je tražio od njih da idu na glavi, zatim su nespretno pokušavali, odmah se zaustavljali, ukočeni kao lutke otkinute od konca.
– Ne, to je suviše teško za mene, ja ne razumem – reče najzad Fontan svojim drskim glasom.
Bordenav je dotle ćutao. Bio je uvaljen u fotelji, i pri slaboj svetlosti plina video mu se još samo vrh šešira spušten na oči, dok mu je štap podupirao trbuh, i moglo se pomisliti da spava. On se iznenada uspravi.
– Dragi moj, to je glupo – izjavi on Fošeriju mirno.
– Kako! Glupo – uzviknu pisac jako pobledevši. – Glupi ste vi, moj dragi gospodine!
Bordenav poče da se ljuti. On je ponovio reč glupo, tražio je nešto još jače i našao reči blesavo i kretenasto. Svet bi zviždao, i čin se ne bi ni svršio. I kako ga je Fošeri razdražen, ne ljuteći se, uostalom, zbog ovih krupnih reči koje su padale između njih prilikom svakog novog komada, otvoreno nazivao stokom, Bordenav prevrši svaku meru. Vitlao je svojim štapom i duvao kao vo, vičući:
– Sto vam bogova, ostavite me na miru... Četvrt sata je izgubljeno na glupostima... Da, na glupostima. To nema zdravog razuma... a ipak je to tako jednostavno! Ti, Fontane, ti se ne krećeš. A ti, Roza, ti imaš da učiniš ovaj mali pokret, vidiš li, i ništa više, i ti silaziš... Dede, idite, ovoga puta. Dajte poljubac, Kosare.
Tada nastade pometnja. Scena nije išla bolje. Sada je Bordenav predstavljao, lupkao kao slon, dok se Fošeri podsmevao sležući ramenima iz sažaljenja. Zatim je Fontan hteo da se umeša, pa i sam Bosk se usudio da daje savete. Premorena, Roza je najzad sela na stolicu koja je označavala vrata. Nije se više znalo na čemu su. I kao vrhunac svega toga, Simona, verujući da je čula svoju repliku uđe suviše rano usred ovoga nereda, što je Bordenava toliko razbesnelo da je strašno zavitlao štapom i udario snažno po stražnjici. On je često na probama udarao žene sa kojima je spavao. Ona pobeže, gonjena njegovim besnim uzvikom:
– Drži što si dobila, i, sto mu gromova, zatvaram baraku ako me još budete gnjavali!
Fošeri je upravo bio natukao šešir na glavu kao da hoće da napusti pozornicu, ali je ostao udno pozornice i vratio se kad je video da je Bordenav ponovo seo, sav u znoju. I on ponovo sede u drugu fotelju. Ostali su tako trenutak jedan pored drugog, ne mičući se, dok je teška tišina padala na dvoranu. Glumci su čekali blizu dva minuta. Svi su izgledali iznemogli kao posle nekog veoma napornog posla.
– No, produžimo – reče najzad Bordenav svojim običnim glasom, savršeno mirnim.
– Da, produžimo – ponovi Fošeri – scenu ćemo sutra doterati.
Oni se ispružiše i proba se nastavi sa dosadom i ravnodušnošću. Za vreme svađe između direktora i pisca, Fontan i ostali mirno su sedeli na klupi i stolicama. Na njihovoj strani čuo se prigušen smeh, gunđanje i surove reči. Ali kad dođe Simona sa udarcem štapa u stražnjicu, glasom isprekidanim suzama, oni to tragično shvatiše, govoreći kako bi na njenom mestu zadavili onu svinju. Ona je brisala oči odobravajući glavom, svršeno je, ona ga ostavlja, utoliko pre što joj je sinoć Stener ponudio da je lansira. Klarisa se iznenadi, jer bankar nije imao više ni prebijene pare, ali Prilijer poče da se smeje, i podseti na podvalu ovog prokletog Jevrejina kad se javno pokazao sa Rozom da bi udesio na berzi svoje poslove u solarama Landa. Upravo se bavio novim planom, tunelom ispod Bosfora. Simona je slušala, veoma zainteresovana. Što se tiče Klarise, ona već nedelju dana nije mogla da se smiri. Da li ova životinja Faloaz, koga je ona najurila, bacivši ga u poštovano Gagino naručje, neće naslediti svog vrlog bogatog ujaka! Svršeno je s njom, ona je uvek morala da stanuje u jevtinim stanovima. Zatim, ovaj prljavi Bordenav dao joj je opet bednu ulogu od pedeset redova, kao da nije mogla da igra Žeraldinu! Ona je sanjala o ovoj ulozi, ona se nadala da će je Nana odbiti.
– No, a šta velite za mene – reče Prilijer napućeno – ja nemam ni dvesta redova. Hteo sam da vratim ulogu... Sramota je što mi se daje da igram onog Sen Firmena, jer ću sigurno propasti u toj ulozi. A o stilu da i ne govorimo, deco! Videćete, to će doživeti neuspeh.
Ali Simona, koja je razgovarala sa čiča-Barijoom, priđe im i reče zadihano:
– Znate li da je Nana u dvorani?
– Gde to – upita živo Klarisa podigavši se da vidi.
Vest se odmah prenese. Svi su se naginjali. Proba je trenutno izgledala kao prekinuta. Ali Bordenav se trgnu, vičući:
– Šta je? Šta se desilo? Svršavajte čin... A vi dole ćutite, to je nepodnošljivo!
Nana je iz lože pažljivo pratila komad. Labordet je u dva maha hteo da govori, ali ona ga je nestrpljivo gurnula laktom da bi ga ućutkala. Svršavali su drugi čin, kad se dve senke pojaviše udno pozorišta. Kako su išle na vrhovima prstiju, izbegavajući šum, Nana prepozna Minjona i grofa Mifa, koji su se približavali Bordenavu i ćutke ga pozdravili.
– Ah, eto ih – prošapta ona s uzdahom olakšanja.
Roza Minjon izgovorila je poslednju reč. Tad Bordenav reče da treba ponoviti ovaj drugi čin pre nego što se pređe na treći, i, napustivši probu, on dočeka grofa s izrazom preterane učtivosti, dok se Fošeri pravio da se sav predao svojim glumcima, okupljenim oko njega! Minjon je zviždao, sa rukama iza leđa, ne odvajajući oka od svoje žene, koja je izgledala nervozna.
– No, idemo li gore – upita Labordet Nanu. – Ostaviću te u loži, a ja ću sići da ga dovedem.
Nana odmah napusti ložu. Morala je da ide pipajući hodnikom između orkestra i prvog reda fotelja. Ali je Bordenav prepozna kad je prolazila u mraku i sustiže je na kraju hodnika koji je prolazio iza pozornice, jednog tesnog hodnika gde je plin goreo i danju i noću. I to, da bi odmah rešio stvar, on poče da se oduševljava ulogom kokote.
– No, šta veliš? Kakva uloga! Kao da je stvorena za tebe... Dođi sutra na probu.
Nana osta hladna. Ona je htela da vidi treći čin.
– Oh! divan je treći!... Vojvotkinja vara muža kod kuće, što ovome dosađuje i on se popravlja. Zatim dolazi jedna vrlo smešna zabuna. Tardivo stiže i misleći da je kod neke igračice...
– I Žeraldina je to – prekide ga Nana.
– Žeraldina – ponovi Bordenav ustežući se malo. – Ona ima jednu scenu, ne dugačku, ali veoma uspelu... kao da je stvorena za tebe, kažem ti! Pristaješ li?
Ona ga je nepomično gledala, i najzad odgovori:
– Videćemo to odmah.
I ona sustiže Labordeta, koji ju je čekao na stepeništu. Celo ju je pozorište prepoznalo. Šaputalo se, Prilijer je bio ljut zbog ovog povratka, a Klarisa u velikoj brizi za ulogu. Što se tiče Fontana, on se pravio ravnodušan, hladan, jer nije bilo u redu da napada ženu koju je nekada voleo, u stvari, u svojoj nekadašnjoj strasti pretvorenoj u mržnju, on nikako nije mogao da joj oprosti njeno požrtvovanje, njenu lepotu i onaj život udvoje koji mu je bio dosadio usled pokvarenosti njegovih životinjskih ukusa.
Međutim, kad se Labordet vratio i približio grofu, Roza Minjon koju je Nanino prisustvo držalo na oprezu, razumela je odjednom. Mifa joj je bio strašno dosadan, ali na pomisao da bi mogla biti tako napuštena, bila je van sebe. Ona prekide ćutanje, što je inače činila u ovakvim slučajevima pred mužem, i reče mu bez ikakva obzira:
– Vidiš li šta se zbiva... Bogami, ako otpočne kao sa Stenerom, oči ću joj iskopati!
Minjon, miran i dostojanstven, sleže ramenima kao čovek koji sve vidi.
– Ćuti – prošapta on. – Molim te da ćutiš!
On je znao sad na čemu je. Bio je oterao njenog Mifaa, i osećao je da je ovaj spreman da na jedan Nanin znak sve učini. Nemoguće je voditi borbu protiv takvih strasti. I zato, kao dobar poznavalac ljudi, mislio je samo kako da iz svega toga izvuče najveću korist. Trebalo je videti, i on je čekao.
– Rozo, na pozornicu! – povika Bordenav – ponavlja se drugi čin.
– No, idi – prihvati Minjon. – Prepusti to meni.
Zatim, zadržavši ipak svoj podrugljiv izraz, njemu se svidelo da pred Fošerijem pohvali njegov komad. Njegov komad je vrlo jak, samo, zašto je njegova otmena gospođa toliko poštena? To nije prirodno. I on se podsmevao, pitajući ko je bio model za vojvodu od Borivaža, Žeraldininog preživelog ljubavnika. Fošeri, daleko od ljutnje, osmehnu se. Ali je Bordenav, pogledavši ka grofu Mifa, izgledao nezadovoljan, što je iznenadilo Minjona, koji se ponovo uozbilji.
– Počnimo, sto mu bogova – drao se direktor. – Dede, Barijo!... Šta! Bosk nije tu! Ovaj je najzad počeo da se sprda sa mnom!
Međutim, Bosk je mirno dolazio. Proba je ponovo otpočela baš kad je Labordet odveo grofa. Ovaj je drhtao pri pomisli da će ponovo videti Nanu. Posle prekida njihovih odnosa, on je osetio veliku prazninu, i u svojoj besposlici pustio se da ga vode kod Roze, verujući da će patiti zbog poremećaja svojih navika. Uostalom, u svojoj vrtoglavici i preneraženosti, on nije hteo ni za šta da zna, braneći sebi da traži Nanu i izbegavajući svako objašnjenje sa groficom. Njemu je izgledalo da ovaj zaborav duguje dostojanstvu. Ali u njemu se vršila neka potmula radnja. Nana ga je polako ponovo osvajala uspomenama, niskošću svoje puti, osećanjima novim, isključivim, razneženim, gotovo očinskim. Bio je zaboravio onu odvratnu scenu, nije više video Fontana, nije više čuo Nanu kako ga tera napolje dobacujući mu u lice preljubu njegove žene. Sve su to bile reči koje su iščezavale, dok je u srcu osećao jak pritisak, čija je slast, sve jača, stezala do ugušenja. Ponekad je bio toliko naivan da je optuživao sam sebe, zamišljajući kako ga ona ne bi ostavila da je on nju stvarno voleo. Njegova je muka postala nepodnošljiva, i on je bio vrlo nesrećan. To je bilo kao bol jedne stare rane, ne više ona slepa i neposredna želja koja se zadovoljavala svim, već neka ljubomorna strast prema ovoj ženi, potreba za njom jedinom, za njenom kosom, njenim ustima, njenim telom koje ga je mučilo. Kad bi se setio zvuka njenoga glasa, hvatala ga je drhtavica u svim udovima. On ju je želeo sa prohtevima tvrdice i neograničenom nežnošću. I ova ljubav bila ga je tako bolno osvojila da se on pri prvim Labordetovim rečima kojima je udešavao sastanak bacio njemu u naručje, jednim neodoljivim pokretom, zastidevši se zatim te zaboravnosti, tako smešne u čoveka njegova položaja. Ali Labordet je umeo sve da vidi. On je dao još jedan dokaz svoga takta, ostavljajući grofa pored stepeništa s ovim jednostavnim rečima, koje je lako došapnuo:
– Drugi sprat, hodnik desno, vrata su samo gurnuta.
Mifa je bio sam u ovome mirnom kutku kuće. Kad je prolazio pored glumačke zbornice, video je kroz otvorena vrata oronulu prostranu sobu, koja kao da se stidela svojih mrlja i istrošenosti usred bela dana. Ali kad je izašao iz pomrčine i buke na pozornici, začudila ga je bela svetlost i duboka tišina ovoga stepeništa koje je video jedne večeri zadimljeno plinom i kojim je odjekivao trk žena kroz spratove. Osećalo se da su lože puste, hodnici prazni, nigde žive duše, nigde šuma, dok je kroz četvrtaste prozore, povrh samog stepeništa, ulazilo bledo novembarske sunce, bacajući žute snopove zraka u kojima je igrala prašina, u mrtvoj tišini koja je padala odozgo. On se osećao srećan u ovom miru i u ovom tajcu; popeo se polako, trudeći se da odahne, srce mu je jako lupalo, obuzimao ga je strah da se ne ponaša kao dete, sa uzdasima i suzama. Tada, kada je bio na prvom spratu, nasloni se na zid, siguran da ga niko ne vidi, i, sa maramicom na ustima, gledao je u iskrivljeno stepenište, u gvozdenu ogradu izlizanu od trljanja rukama, u ogrebane zidove, svu ovu bedu javne kuće, koja se ovako bezobzirno pokazuje u času bledog popodneva, kad devojke spavaju. Stigavši na drugi sprat, morao je da prekorači jednu debelu riđu mačku koja je ležala sklupčana na stepeniku. Upola zatvorenih očiju, ova mačka je sama čuvala kuću, dremljiva u zatvorenim i rashlađenim mirisima koje su žene to ostavljale svake večeri.
U desnom hodniku vrata sobice bila su doista samo gurnuta. Nana je čekala. Sobica ove male Matilde, prljave naivke, bila je vrlo prljava, u neredu okrnjenih lonaca, masnog umivaonika i stolice umrljane crvenim, kao da je slama poprskana krvlju. Tapete na zidovima i tavanici bile su do vrha poprskane kapljama sapunjave vode. To je toliko zaudaralo, miris lavande je već bio nekako kiseo, da je Nana otvorila prozor. I ona je ostala trenutak naslonjena, udišući i naginjući se da vidi dole gospođu Bron, koju je čula kako mete popločano pozelenelo dvorište utonulo u senku. Jedna senica okačena za roletnu izvodila je kolorature. Nisu se čula kola na bulevaru ni u susednim ulicama, tu je vladao palanački mir, jedan široki prostor gde je sunce spavalo. Pogledavši gore, ona je videla male zgrade i svetle prozore prizemnih hodnika, zatim, iza toga, preko puta nje, visoke kuće u Vivijen ulici, čije su se zadnje fasade uzdizale, neme i kao da su prazne. Na spratovima su se videle terase; neki fotograf bio je namestio na krovu veliki kavez od plavog stakla. To je izgledalo vrlo veselo. Nana je zaboravila na sebe kad joj se učinilo da je neko zakucao. Okrenula se i viknula:
– Uđite!
Ugledavši grofa, ona zatvori prozor. Nije bilo toplo, i ova radoznala gospođa Bron nije morala da čuje. Oboje se ozbiljno pogledaše. Kako je on stajao ukočen i kao zadavljen, ona poče da se smeje i reče:
– No, došao si, glupače moj!
Njegovo uzbuđenje bilo je tako jako da je izgledao kao sleđen. On ju je nazvao gospođom, i smatrao se srećnim što je ponovo vidi. Tada, da bi što pre prešla na stvar, ona se pokazala još prisnije.
– Hajde, nemoj da se praviš važan. Pošto si hteo da me vidiš, nećemo valjda da se sada gledamo kao pas i mačka... Oboje smo krivi. Što se mene tiče, ja ti opraštam!
I oni su se sporazumeli da o tome više ne govore. On je odobravao glavom. Smirivao se, ali još nije mogao ništa da kaže od svega što mu je naviralo na usta. Iznenađena ovom hladnoćom, ona baci sve na kocku.
– Hajde, budi pametan – prihvati ona s malim osmehom. – Sad kad smo se izmirili, pružimo jedno drugome ruku i ostanimo dobri prijatelji.
– Kako, dobri prijatelji? – prošapta on uznemireno.
– Da, to je možda glupo, ali ja sam držala do tvoga poštovanja... Sada smo se objasnili i, ako se sretnemo, nećemo bar izgledati kao dve budale.
Jednim pokretom on htede da je prekine.
– Dozvoli da završim... Nijedan čovek, razumeš li, ne može da mi prebaci nikakvu svinjariju... I vidiš, krivo mi je bilo da ti budeš prvi... Svaki ima svoju čast, dragi moj.
– Ali nije to u pitanju – viknu on žestoko. – Sedi i slušaj me.
I kao da se bojao da ona ne ode, on je gurnu da sedne na jednu stolicu. Hodao je u sve većem uzbuđenju. Mala soba, zatvorena i sva u suncu, imala je neku toplu nežnost, neku mlitavu tišinu, koju nikakav šum spolja nije remetio. U trenucima ćutanja čulo se samo oštro pevanje senice, slično treperenju daleke frule.
– Slušaj – reče on stavši ispred nje – došao sam da te uzmem natrag... Da, ja hoću da ponovo otpočnem. Ti to dobro znaš, i, onda, zašto mi tako govoriš?... Odgovaraj. Pristaješ li?
Ona je sagnula glavu i grebla noktom po crvenoj slami koja je pod njom krvarila. I, videći ga vrlo uznemirenog, ona se nije žurila. Najzad diže svoje lice koje je postalo ozbiljno, svoje lepe oči u koje je uspela da unese tugu.
– Oh! nemoguće, mali moj. Nikad se više neću ponovo prilepiti za tebe.
– Zašto – promuca on, dok mu je preko lica prelazio grč neizrecive patnje.
– Zašto?... pa, zato, što... To je nemoguće, eto! Neću! On ju je nekoliko
trenutaka vatreno gledao, zatim, kao da su mu se noge odsekle, stropoštao
se na pod. Ona je s dosadnim izrazom samo dodala:
– No, ne izigravaj dete!
Ali on je već izigravao dete. Pavši pred njene noge, uhvatio ju je oko struka, čvrsto ju je stezao zagnjurivši lice između njenih kolena. Kad ju je tako osetio, kad ju je ponovo našao s njenim kao kadifa mekim udovima pod tankom tkaninom haljine, grčevito se strese, drhtao je kao u groznici, prestravljen, pripijajući se sve jače uz njene noge, kao da je hteo da uđe u nju. Stara stolica je škripala. Jecaji požude gušili su se pod niskom tavanicom, u vazduhu ukiseljenom od starih mirisa.
– Pa dobro! A posle – govorila je Nana puštajući ga da radi šta hoće. – Sve ti to ništa ne pomaže. Pošto je to nemoguće... Bože moj, kako si još mlad!
On se umirio. Ali je ostao na podu i nije je puštao govoreći isprekidanim glasom:
– Slušaj barem šta ću ti ponuditi... Već sam video jednu palatu u blizini parka Monso. Ispuniću svaku tvoju želju. Da bih te imao ja jedini, daću sve svoje bogatstvo... Da! to bi bio jedini uslov: da budeš samo moja, razumeš li? I ako bi htela da pristaneš na to, oh! Hteo bih tada da budeš najlepša, najbogatija, imala bi kola, dijamante, toalete...
Nana je na svaku ponudu pokretom glave ponosno odgovarala da neće. Zatim, kako je nastavljao, kako je govorio da će za nju uložiti novac, ne znajući više šta da metne pred njene noge, učinilo se da je ona izgubila strpljenje.
– No, jesi li svršio s tim pipanjem... Ja sam dobra devojka i mogu ti to dopustit jedan trenutak, kad toliko navaljuješ, ali već je dosta, zar ne?... Pusti me da ustanem. Zamaraš me.
Ona se oslobodi. Kad je ustala, reče:
– Ne, ne ne... ja neću.
Tada se i on diže s mukom, i, iznemogao, pade na stolicu, naslonjen na naslon, sakrivši lice rukama. Sada je Nana hodala. Jednog trenutka ona pogleda u uprljane tapete, u masni umivaonik, u ovu prljavu rupu koja se kupala u bledom suncu. Zatim se zaustavi ispred grofa i reče mu mirno i odlučno:
– To je smešno, bogati ljudi zamišljaju da mogu sve dobiti za svoj novac... E, pa lepo! a ako ja neću?... Marim za tvoje poklone. Kad bi mi ponudio ceo Pariz, opet bih ti rekla da neću, i uvek neću... Vidiš li, ovde nije nimalo čisto. Pa lepo! za mene bi ovo bilo vrlo prijatno kad bi mi se dopalo da ovde živini s tobom, dok u tvojim palatama može da se crkne ako u njima nema srca. Ah! novac, dragi moj, kad bi znao koliko mi je stalo do njega! Vidiš li, pljujem na novac!
I ona napravi odvratan izraz lica. Zatim postade sentimentalna i dodade melanholičnim tonom:
– Ja znam nešto što vredi više od novca... Ah, kad bi mi neko dao što želim...
On polako diže glavu, u njegovim očima blesnu zračak nade.
– Oh, ti mi ne možeš dati – prihvati ona – to ne zavisi od tebe, i zbog toga ti o tome govorim... Najzad to su samo razgovori... Htela bih da imam ulogu poštene žene u njihovom komadu.
– Kakve poštene žene – prošapta on iznenađeno.
– Pa, ulogu njihove vojvotkinje Jelene! Oni veruju da ću im ja igrati Žeraldinu, taman posla! I to koliku ulogu, jednu scenu, pa bar da je u... Uostalom, nije reč o tome. Dosta mi je kokota. Uvek igram kokote, reklo bi se, zaista, jer ja nisam slepa, izgleda da me smatraju rđavo vaspitanom... Ali, dragi moj, oni se grdno varaju! Kad ja hoću da budem otmena, onda sam šik!... Evo, pogledaj samo malo.
I ona se povuče do prozora, zatim se vrati isprsivši se i odmeravajući korake, obazrivo kao debela kokoška koja okleva da uprlja noge. On ju je pratio očima još punim suza, začuđen ovim naglim prizorom komedije koji je prolazio kroz njegov bol. Ona se šetala jedan trenutak da bi se dobro pokazala u svoj svojoj igri, sa finim osmesima, trepćući očima, njišući suknjom, i, stavši ponovo ispred njega, reče:
– Dakle? To je tako, ja verujem!
– Oh, sasvim tako – promuca on gušeći se i dalje mutna pogleda.
– Pa kad ti kažem da dobro igram poštenu ženu! Ja sam pokušala kod kuće, i nijedna nema onaj moj fini izgled vojvotkinje koja ne mari za muškarce, da li si primetio, kad sam prošla ispred tebe, gledajući te ispod oka? To se nosi u krvi... I onda, ja hoću da igram poštenu ženu, samo na to mislim i nesrećna sam zbog toga, hoću to ulogu, razumeš li?
Ona se uozbilji, njen glas je postao opor, i bila je toliko uzbuđena da je uistinu patila zbog svoje glupe želje. Mifa, još pod udarom njenog odbijanja, čekao je ne razumevajući.
Nastalo je ćutanje. Ni let muve nije remetio mir prazne kuće.
– Ti ne znaš – prihvati ona odlučno – ali ćeš udesiti da mi se da ta uloga.
On je ostao iznenađen. Zatim reče uz očajan pokret:
– Ali to je nemoguće! Ti si sama rekla da to ne zavisi od mene.
Ona ga prekide slegnuvši ramenima.
– Ti ćeš sad sići dole i reći Bordenavu da tražim to ulogu... Ta nemoj biti toliko naivan! Bordenavu je potreban novac. Pa lepo! Ti ćeš mu ga pozajmiti, pošto ga imaš toliko da možeš i kroz prozore da ga bacaš.
I kako se on još otimao, ona se naljuti.
– Dobro, razumem: ti se bojiš da ne naljutiš Rozu... Nisam ti o njoj govorila kad si plakao na podu, imala bih i suviše da kažem o njoj... Da, kad se čovek zakleo jednoj ženi da će je uvek voleti, on ne uzima sutradan prvu koja naiđe! Oh! to je rana, sećam se!... Uostalom, dragi moj, to Minjonovo đubre nema ničeg prijatnog. Zar nije trebalo, pre nego što si počeo da igraš budalu na mojim kolenima da raskineš sa tim prljavim svetom!
On je uzvikivao i najzad mogao da kaže nekoliko reči:
– Eh, marim ja za Rozu, napustiću je odmah.
Nana je izgledala zadovoljna zbog ovoga. Ona nastavi:
– Onda, šta te sprečava? Bordenav je gospodar... Ti ćeš mi reći da je to i Fošeri, posle Bordenava...
Spustila je glas, dodirnula je nezgodnu tačku pitanja... Mifa je ćutao, oborenih očiju. Namerno nije hteo ništa da govori o odnosima između Fošerija i grofice, umirivši se naposletku, i nadajući se da se prevario za vreme one strašne noći provedene pred vratima u Ulici Tebu. Ali je osećao ljutnju.
– Pa dobro! Šta, Fošeri nije đavo! – ponavljala je Nana ispitujući teren, želeći da sazna kako stoje stvari između muža i ljubavnika. – Izaći ćemo lako nakraj sa Fošerijem. U stvari, uveravam te, on je dobar dečko... No? Svršeno, reći ćeš mu da je to za mene.
Pomisao na takav korak uzbuni grofa.
– Ne, ne, nikada – viknu on.
Ona je sačekala. Htela je da mu kaže: „Fošeri nema šta da ti odbije”, ali je osetila da bi taj razlog bio prilično smeo. Samo se malo nasmešila, i ovaj osmeh, koji je bio čudan, kazivao je to skrivenu misao. Mifa, podigavši oči k njoj, ponovo ih obori zbunjen i bled.
– Ah! ti nisi ljubazan – prošapta ona najzad.
– Ne mogu – reče on, u smrtnim mukama. – Sve što hoćeš, samo ne to, ljubavi moja, molim te!
Ona sad nije više gubila vreme na razgovor. Svojim malim rukama izvrnu mu glavu, zatim, naginjući se pritisnu svoja usta na njegova u dugom poljupcu. On je sav zadrhtao pod njom, izbezumljen, zatvorenih očiju. Ona ga tada uspravi.
– Odlazi – reče ona jednostavno.
On pođe i uputi se vratima. Ali kad je izlazio, ona ga ponovo zagrli, skrušeno i umiljavajući se, uzdignute glave, dodirujući njegov prsluk svojom bradom, kao mačka.
– Gde je palata – upita ona veoma tiho, zbunjena i nasmešena kao dete koje se vraća poslasticama koje nije htelo.
– U Ulici Vilije.
– I kola ima?
– Da.
– Čipke? Dijamante?
– Da.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:12 pm



– Oh, kako si dobar, mače moje! Znaš, ono malopre, to je bilo iz ljubomore... I ovog puta, kunem ti se, neće biti kao prvi put, pošto sad razumeš šta treba jednoj ženi. Ti daješ sve, zar ne? Onda mi niko nije potreban... Evo! ovo je sad samo za tebe! Ovo, i ovo, i još ovo!
Kad ga je izgurala napolje, pošto ga je obasula kišom poljubaca po rukama i licu, ona odahnu. Bože, kako zaudara soba ove neuredne Matilde! Tamo je bilo prijatno, ona mirna toplota provansalskih soba na zimskom suncu. Ali to se zaista oseća jak zadah pokvarene vode od lavande i drugih nečistih stvari. Ona otvori prozor, ponovo se na nj nalakti, posmatrajući prozore prizemnih hodnika da bi prekratila čekanje.
Mifa je silazio stepenicama klateći se, dok mu je u glavi zujalo. Šta da radi? Na koji način da se uplete u ovu stvar koja se njega ne tiče? Došavši na pozornicu, čuo je neku svađu. Svršavalo se sa drugim činom, i Prilijer se žestio zato što je Fošeri hteo da mu skrati jedan odgovor.
– Skratite onda sve – vikao je – to više volim!... Kako! nemam ni dvesta redova i još hoće da mi skraćuje!... Ne, dosta mi je već, vraćam ulogu.
On izvadi iz džepa malu zgužvanu svesku, poče da je okreće grozničavim rukama, kao da hoće da je baci Kosaru na kolena. Njegovo bledo lice grčilo se pod uvređenom taštinom, usne su mu bile utanjene, oči zažarene, jer nije mogao da sakrije svoje unutrašnje uzbuđenje. On, Prilijer, idol publike, da igra ulogu od dve stotine redova!
– Zašto mi ne date da nosim pisma na poslužavniku? – prihvati on ogorčeno.
– Dede, Prilijeru, budite mirni – reče Bordenav, koji ga je štedeo zbog njegovog uticaja na lože. – Ne počinjite sa svojim pričama... Naći ćemo vam nešto efektno. Zar ne Fošeri, dodaćete nešto radi efekta... U trećem činu mogla bi se čak produžiti jedna scena.
– Kad je tako, onda mi dajte poslednju reč pre spuštanja zavese... To sam valjda zaslužio.
Činilo se kao da Fošeri svojim ćutanjem pristaje na to, i Prilijer ponovo stavi ulogu u džep, još potresen i nezadovoljan. Bosk i Fontan, za vreme ovog objašnjavanja, izgledali su potpuno ravnodušni: neka se svako brine o svojim stvarima, to se njih ne tiče, i ne mare za to. Svi se glumci okupiše oko Fošerija, očekujući da ih on pohvali, dok je Minjon slušao poslednje Prilijerove žalbe, ne gubeći iz vida grofa Mifa, na čiji je povratak vrebao.
Vrativši se ponovo u ovaj mrak, grof se zaustavi udno pozornice, ustručavajući se da upada u ovu svađu. Ali ga Bordenav spazi i pnitrča mu.
– Uh, bože, čudna li sveta – prošapta on. – Vi ne možete zamisliti, gospodine grofe, kakvu muku mučim s ovim ljudima. Ne znate koji je od njih uobraženiji; a osim toga, podvaladžije, prave rđe, uvek u prljavim svađama, bili bi ushićeni kad bih ja slomio vrat... Oprostite, uzrujavam se.
On ućuta, nasta tišina. Mifa je tražio zgodan prelaz, ali kako nije našao ništa da kaže, on najzad reče odlučno, da bi se što pre otarasio:
– Nana hoće ulogu vojvotkinje. Bordenav se naglo trgnu, viknuvši:
– Ama, to je ludost!
Zatim, kad je pogledao grofa, ovaj mu se učini toliko bled i uzrujan da se on odmah umirio.
– Do vraga – reče on jednostavno.
I tišina se opet produži. Njemu, u stvari, to nije bilo krivo. Ova debela Nana u ulozi vojvotkinje, to bi možda bilo smešno. Uostalom, on bi na taj način grofa čvrsto privezao uza se. Zato se brzo odlučio. On se okrenuo i povikao:
– Fošeri!
Grof je jednim pokretom hteo da ga zaustavi. Fošeri nije čuo. Fontan ga je pritesnio i on je morao da sluša objašnjenja o načinu na koji je glumac shvatao Tardivoa. Fontan je u njemu gledao Marseljca, sa južnjačkim akcentom, i on je podražavao taj akcent. On je čitave govore nizao tim akcentom i pitao da li je to tako. Izgledalo je da samo iznosi ideje, u koje je on sam sumnjao. Ali kako ga je Fošeri hladno slušao i činio mu primedbe, on se odmah uvredio. Vrlo dobro! Pošto ne može da shvati duh uloge, bilo bi bolje za svakoga da je uopšte ne igra.
– Fošeri – viknu ponovo Bordenav.
Tada mladić pobeže, srećan što je umakao glumcu, koga je ovo naglo bežanje uvredilo.
– Hajdemo odavde – prihvati Bordenav. – Hodite, gospodo.
Da bi se sklonio od radoznalih ušiju, on ih odvede u magacin za pribor, iza pozornice. Minjon iznenađeno pogleda za njima. Oni su sišli niz nekoliko stepenika i ušli u jednu četvrtastu sobu čija su dva prozora gledala u dvorište. Svetlost slaba, kao u podrumu, ulazila je kroz prljava okna i bila pod niskom tavanicom. Tu u policama, koje su zakrčile sobu, nalazila se starudija svakovrsnih predmeta, kao raspakovane stvari nekog preprodavca u Ulici de Lap, koji likvidira, neka bezimena mešavina tanjira, pehara od pozlaćenog kartona, starih crvenih kišobrana, krčaga, satova svih stilova, poslužavnika i mastionica, pušaka i prskalica, sve je to bilo pod slojem prašine od jednog palca, okrnjeno, polomljeno, natrpano. I nepodnošljiv zadah gvožđurije, krpa, vlažnog kartona dopirao je iz ovih gomila, gde su se ostaci odigranih komada gomilali već pedeset godina.
– Uđite – ponavljao je Bordenav. – Bar ćemo biti sami.
Grof, veoma zbunjen, učini nekoliko koraka da bi pustio direktora da on sam iznese predlog. Fošeri se čudio.
– Pa šta – upita on.
– Evo – reče najzad Bordenav. – Došla nam je jedna ideja... Samo, nemojte se iščuđavati. To je vrlo ozbiljno... Šta mislite o Nani u ulozi vojvotkinje?
Pisac se zgranu, zatim planu:
– Ah! ne, to je šala, je l’ te?... To bi bilo suviše smešno.
– Pa lepo! to već nije tako rđavo kad se publika smeje!... Razmislite, dragi moj... Ideja se mnogo dopada gospodinu grofu.
Mifa, da bi se nečim zabavio, uze sa jedne prašnjave police neki predmet koji mu nije bio poznat. To je bila čašica za jaja, čiji je stalak bio popravljen gipsom. On ga je zadržao, ne primetivši to, i približio im se promrmljavši:
– Da, da, to bi bilo vrlo dobro.
Fošeri se okrenu prema njemu sa naglim pokretom nestrpljenja. Grof nema što da se meša u njegov komad. I on reče jasno:
– Nikada!... Nana kao kokota, koliko god hoćete, ali kao otmena dama, to nikako!
– Vi se varate, uveravam vas – prihvati Mifa koji se hrabrio. – Ona mi je upravo maločas pokazala kako ume da igra poštenu ženu ...
– Gde to – upita Fošeri sve više iznenađen.
– Gore, u jednoj sobi... Znate li da je pogodila. Oh! kakva otmenost. A naročito njen pogled... znate, ovako otprilike...
I, sa čašicom za jaja u ruci, on htede da podražava Nanu, zaboravljajući se u svojoj vatrenoj želji, da bi ubedio ovu gospodu. Fošeri ga je gledao zapanjen. On je razumeo i nije se više ljutio. Grof koji je osetio njegov pogled u kome je bilo podsmeha i sažaljenja, zaustavi se lako porumenivši.
– Bože moj, to je moguće – prošapta Fošeri ljubazno. – Ona bi možda dobro izgledala... Samo, uloga je data. Ne možemo da je oduzmemo Rozi.
– Oh, ako je samo to u pitanju – reče Bordenav – ja ću to već udesiti.
Ali tada, videći ih obojicu protiv sebe, shvativši da Bordenav ima neki sakriveni interes, mladić, da ne bi izgledao slab, usprotivi se još žešće u nameri da prekine razgovor.
– A, nipošto, ne! Čak ako bi uloga i bila slobodna nikada joj je ne bih dao... No, je li vam jasno? Ostavite me na miru... Ja ne želim da upropastim svoj komad.
Nasta mučna tišina. Bordenav, smatrajući da je izlišan, udalji se. Grof je stajao pognute glave. On je s naporom diže, i reče izmenjenim glasom:
– Dragi moj, a ako bih vam to tražio kao uslugu?
– Ne mogu, ne mogu – ponavljao je Fošeri otimajući se.
Grofov glas posta grublji:
– Molim vas... Ja to hoću!
I on ga pogleda netremice. Pred ovim mračnim pogledom, u kome je pročitao pretnju, mladić odjednom popusti, mucajući nerazgovetne reči:
– Najzad, radite kako znate, briga me za to... Ah! to je zloupotreba. Videćete, videćete ...
Zabuna je tada postala još veća. Fošeri se naslonio na jednu policu, udarajući nervozno nogama. Činilo se da Mifa pažljivo ispituje čašicu za jaja koju je stalno obrtao.
– To je čašica za jaja – približi se Bordenav i reče uslužno.
– Gle, pravo imate, to je čašica za jaja – ponovi grof.
– Izvinite, puni ste prašine – produži direktor stavivši predmet na policu. – Znate, ako bi trebalo brisati prašinu svakog dana, ne bi se nikad svršilo... Zbog toga nije tako čisto. Šta mislite, kakav nered!... A ipak, verujte mi, ako hoćete, to još nešto vredi. Pogledajte, molim vas, sve ovo.
On povede grofa pored polica, u zelenkastoj svetiosti koja je dopirala iz dvorišta, imenujući mu sve te predmete, želeći da ga zainteresuje za svoj inventar skupljača krpa, kako je on govorio smejući se. Zatim, kad su se vratili do Fošerija, reče lakim tonom:
– Slušajte, pošto smo svi saglasni, hajde da svršimo ovaj posao... Upravo, evo Minjona.
Već nekoliko trenutaka Minjon je šetao po hodniku. Na prve reči Bordenava, koji je govorio o izmeni njihova ugovora, on planu, to je sramno, hoće da upropaste budućnost njegove žene, on će da se parniči. Međutim, Bordenav je veoma mirno iznosio razloge, uloga mu ne izgleda dostojna Roze, on više voli da je štedi za jednu operetu koja će doći na repertoar posle Male vojvotkinje. Ali, kako je muž neprestano vikao, on iznenada predloži da se ugovor poništi, govoreći o ponudama koje je pevačica dobila od Foli-Dramatika. Tada, zbunivši se za trenutak, ne poričući ove ponude, Minjon izjavi da mu nije nimalo stalo do novca, njegova je žena angažovana da igra vojvotkinju Jelenu i ona će je igrati, pa makar on, Minjon, morao zbog toga da izgubi svu svoju imovinu, to je pitanje dostojanstva, časti. Upućena ovim pravcem, prepirka je bila beskrajna. Direktor se vraćao uvek na ovo izlaganje: pošto pozorište FoliDramatik nudi Rozi tri stotine franaka za veće za stotinu predstava, dok od njega prima samo sto pedeset, to znači petnaest hiljada franaka dobitka za nju kad je pušta da ide. Muž, tako isto, nije popuštao u pitanju umetnosti: šta će svet reći ako vidi da se njegovoj ženi oduzima uloga? Da nije dorasla za ulogu i da su je morali zameniti, zbog toga ona trpi znatnu štetu, umanjuje svoj ugled umetnice. Ne, ne, nikada! Slava pre bogatstva! I, odjednom, on predloži poravnanje: Roza, prema svom ugovoru, ima da plati deset hiljada franaka odštete ako se povuče, pa lepo! neka mu se da deset hiljada franaka i ona će ići u Foli-Dramatik. Bordenav osta zapanjen, dok je Minjon, koji nije skidao oči sa grofa, čekao mirno.
– Onda će se sve urediti – prošapta Mifa utešen – može da bude sporazuma.
– Ah! ne, šta pričate! To bi bilo suviše glupo – viknu Bordenav, u kome su se probudili nagoni poslovnog čoveka. – Deset hiljada franaka da pustim Rozu! Svet bi mi se rugao!
Ali grof mu je mnogim pokretima glave naređivao da pristane. On je još oklevao. Najzad, gunđajući i žaleći deset hiljada franaka, mada ne izlaze iz njegova džepa, on prihvati surovo:
– Naposletku, neka bude. Barem ću se rešiti vas.
Od pre četvrt sata Fontan je slušao iz dvorišta. Bio je vrlo radoznao i sišao je da zauzme to mesto. Kad je sve razumeo, popeo se gore i uživao je izvestivši o tome Rozu. Rekao joj je da se zbog nje diže velika larma i da je propala. Roza potrča odmah u magacin za pribor. Svi ućutaše. Ona pogleda u četiri čoveka. Mifa sagnu glavu, Fošeri odgovori slegnuvši očajno ramenima na njen upitni pogled. Što se tiče Minjona, on je sa Bordenavom raspravljao o sadržaju ugovora.
– Šta je – upita ona oštro.
– Ništa – reče njen muž. – Bordenav daje deset hiljada franaka da dobije natrag tvoju ulogu.
Ona je drhtala, vrlo bleda, stisnutih šaka. U jednom trenutku ona ga odmeri od glave do pete, u burnom ogorčenju celog svog bića, ona koja je obično poslušno popuštala kad su u pitanju poslovi, ostavljajući njemu potpisivanje ugovora sa njenim direktorima i njenim ljubavnicima. I ona je našla samo ovaj uzvik, kojim ga ošinu po licu kao bičem:
– Slušaj, prava si kukavica!
Zatim pobeže. Minjon, zaprepašćen, potrča za njom. Šta je njoj? Je li poludela? On joj je poluglasno objašnjavao da deset hiljada franaka s jedne strane i petnaest hiljada franaka s druge strane čine dvadeset pet hiljada. Sjajan posao! Na svaki način, Mifa je napušta; i to je lep uspeh što mu je izvučeno ovo paslednje pero iz njegova krila. Ali Roza je bila besna i nije odgovarala. Tada je Minjon sa prezrenjem ostavi njenom ženskom inatu. On reče Bordenavu, koji se vraćao sa Fošerijem i grofom:
– Potpisaćemo sutra ujutru. Donesite novac.
Nana, koju je Labordet izvestio, upravo je silazila pobedonosno. Ona je izigravala poštenu ženu otmenog držanja da bi zadivila svoje društvo i pokazala ovim glupacima da nijedna, kad ona to hoće, ne može da ima njen šik. Ali umalo što nije nastradala. Roza spazivši je, bacila se na nju, gušeći se, mucajući:
– A ti, naći ću ja tebe opet... Treba da se ovo svrši između nas, razumeš li?
Nana, zaboravljajući se pred ovim iznenadnim napadom, htede da se podboči i da je nazove opajdarom. Ona se uzdržala, preuveličavajući meki ton svog glasa, sa pokretom markize koja je stala nogom na koru od pomorandže.
– No? Šta je – reče ona. – Vi ste ludi, draga moja!
Zatim je nastavila sa svojim ljupkostima, dok je Roza odlazila, a za njom Minjon koji je više nije poznavao. Klarisa, oduševljena, dobila je od Bordenava ulogu Žeraldine. Fošeri vrlo natmuren, tapkao je, ne mogavši da se odluči da ostavi pozorište, njegov komad je propao, i on je tražio kako da ga povrati. Ali Nana mu priđe i uhvati ga za ruke, privuče ga sasvim k sebi, pitajući ga da li nalazi da je ona tako strašna. Ona mu neće upropastiti komad, i ona ga nasmeja, i uveri ga da bi bilo glupo da se ljuti na nju, s obzirom na njegov položaj u porodici Mifa. Ako ne bude dobro pamtila, uzeće šaptača, napuniće se kuća, uostalom, on se vara što se nje tiče, i videće s kakvim će zanosom ona igrati. Tada su se sporazumeli da pisac nešto izmeni ulogu vojvotkinje da bi se više dalo Prilijeru. Ovaj je bio očaran. U ovoj radosti, koju je Nana prirodno donosila sa sobom, jedino je Fontan ostao hladan. Stojeći u sredini žutog zraka plina, on se isticao ocrtavajući oštru ivicu svoga jarećeg profila, praveći se da je zauzeo nemarno držanje. Nana mu se mirno približi i pruži mu ruku.
– Kako si?
– Dobro, a kako ti?
– Hvala, vrlo dobro.
To je bilo sve. Izgledalo je kao da su se rastali sinoć, na vratima pozorišta. Međutim, glumci su čekali, ali Bordenav im je rekao da se neće probati treći čin. Stari Bosk, ovoga puta slučajno tačan, ode gunđajući i ljuteći se što ih zadržavaju bez potrebe i što zbog toga gube čitavo poslepodne. Svi odoše. Dole, na ulici, oni su treptali, zaslepljeni silnom svetlošću, zgranuti, kao ljudi koji su proveli tri sata na dnu nekog podruma, svađajući se, u neprekidnoj zategnutosti živaca. Grof, slomljenih udova i prazne glave, pope se u kola s Nanom, dok je Labordet odveo Fošerija tešeći ga.
Posle mesec dana prva predstava Male vojvotkinje bila je za Nanu pravi slom. Ona se tu pokazala užasno slaba, uobražavajući da igra više komediju, što je kod publike izazvalo veselost. Svet se toliko zabavljao da niko nije zviždao. Sedeći u jednoj loži blizu pozornice, Roza Minjon je dočekivala oštrim smehom svoju suparnicu kad god bi se ova pojavila, raspaljujući tako celu salu. To je bila njena prva osveta. Zato, kad je uveče Nana ostala sama sa grofom, koji je bio vrlo zlovoljan, ona mu je besno kazala:
– Kakva bagra! To je sve iz ljubomore... Oh! kad bi znali koliko ja marim. Zar su mi oni sada potrebni!... Vidiš, kladim se u sto zlatnika da ću sve one koji su se smejali, dovesti ovde da ližu prašinu preda mnom!... Da, pokazaću ja tvome Parizu šta je otmena dama!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu