Emil Zola

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 2:34 pm

First topic message reminder :



“Nana” je priča o vrtlogu strasti, o predaji, ljubavi i ljudskoj požudi. U liku Nane je vešto prikazana svaka žena sa svojim snovima, nadama i skrivenim željama; žena čiji je put od vrha do ponora kratak i nestalan. Duhom čista, telom grešna, ona je oličenje moralnog ponora i putene slasti što dovodi do ivice ludila i bezumlja.
Kroz kritički objektivan i sarkastičan presek pariskog društva, Zola je prikazao sveprisutnu malograđansku svest i time u svakom vremenu i svakom čoveku, probudio taj isti Pariz pun prezira i lažnog sjaja. U liku Nane uhvaćena je misao o prolaznosti materijalnog i životnoj vrtešci koja nas jednoga dana uznosi u visine sjaja i besprekornog, a vec narednog baca na rub očaja. Nana je žena koja odiše senzualnošću, privlačnošću i moći; svesna svoje snage, ona poput smrti odvlači u besmisao i porok a svojim razoružavajućim osmehom i konturama svog vajanog tela, ona zavodi, osuđuje, ruši, uništava.
“Nana” je priča o slabosti ljudskih poriva i pogaženim principima. Kao oličenje greha, iskušenja i izazova volje i vere, “ Nana” je priča naše stvarnosti u kojoj prave vrednosti bivaju potisnute zadahom ništavila, zovom vrele krvi. U liku Nane, Zola je stopio tri žene: Nanu majku, ponekad nemarnu i dosadnu u obožavanju svog Luiseta, ledenu i bezobzirnu Nanu koja gospodari muškim srcima i koristi ih za podmirenje sopstvenih ciljeva, i na kraju onu očajnu i nisku Nanu koja se u vrtlogu strasti predavala udarcima Fontana i na ulicama Pariza tražila svoje korene.
” Nana” je put ka dubinama podsvesti i potrebi da preispitamo sopstvene ideale, želje i snove i da u sebi uhvatimo taj neodoljivi, tajanstveni i izazovni miris.
Miris Nane.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 11:59 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:13 pm







X


Tako je Nana postala otmena dama, rentijerka gluposti i prljavštine mužjaka iz visokog društva. To je bilo iznenadno i konačno uvođenje u društvo, uzdizanje u slavi laskanja, u javnom ludovanju novca i raskalašnim smelostima lepote. Ona je napokon zavladala. Njene su slike izlagane u izlozima, o njoj se pisalo u novinama. Kad bi u kolima prolazila bulevarima, gomila se okretala za njom i zvala je imenom, s uzbuđenjem naroda koji pozdravlja svoju vladarku, dok se ona, ispružena u lepršavoj toaleti, prijateljski i veselo smešila pod mnoštvom svojih plavih kovrdža u kojima su se gubili plavi kolutovi oko njenih očiju i crvenilo usana. I čudo je kako je ova debela devojka, tako nespretna na pozornici, tako smešna kad je htela da izigrava poštenu ženu, igrala u varoši ulogu očaravajuće žene, bez ikakvog napora. To je bila gipkost zmije, vešto razgolićavanje ali kao nehotično, sa divnom elegancijom, neka nervozna otmenost rasne mačke, aristokratija poroka, ponosna i buntovnička, koja gazi Pariz kao svemoćna gospodarica. Ona je davala ton, a otmene dame ugledale su se na nju.
Nanina kuća nalazila se u Ulici Vilije, na uglu Ulice Kardine, u onom luksuznom kvartu koji je počeo da se razvija u sredini praznog zemljišta nekadašnje ravnice Monso. Ovu kuću sazidao je jedan mladi slikar, opijen prvim uspehom, koji je morao da je proda čim se malter osušio; bila je u stilu renesanse, sa izgledom palate sa fantastičnim unutrašnjim rasporedom i modernim udobnostima u okviru malo tražene originalnosti. Grof Mifa je kupio kuću sa celokupnim nameštajem, prepunu sitnica, vrlo lepih orijentalnih tepiha, starih kredenaca, velikih fotelja u stilu Luja XIII, i Nana je tako pala u riznicu umetničkog nameštaja veoma finog izbora, u darmar epoha. Ali kako joj atelje, koji je zauzimao središte kuće, nije bio potreban, ona je napravila nov raspored na spratovima, ostavivši u prizemlju staklenu baštu, veliki salon i trpezariju, i namestivši na prvom spratu mali salon pored svoje spavaće sobe i sobe za toaletu. Ona je zadivljavala arhitektu idejama koje mu je davala, prilagodivši se odjednom prefinjenostima raskoši kao devojka pariške kaldrme koja instinktivno nosi u sebi sve elegancije. Najzad, ona kuću nije suviše pokvarila, čak je uspela da jače istakne bogatstvo nameštaja, izuzev nekoliko tragova drečećeg sjaja, u kome se raspoznavala nekadašnja cvećarka koja je sanjala pred izlozima pasaža.
U dvorištu, pod velikom nadstrešnicom, jedan tepih pružao se uz peron, još od predsoblja osećao se miris ljubičice, neki mlaki vazduh zatvoren u debelim tapetama. Jedan veliki prozor sa žutim i ružičastim oknima, bledožute boje, osvetljavao je široko stepenište. Dole, jedan crnac, isklesan u drvetu, pružao je srebrni poslužavnik pun posetnica, četiri žene od belog mramora, golih grudi, uzdizale su velike svećnjake, dotle su bronze i kineske vaze pune cveća, divani prekriveni starim persijskim čilimovima, fotelje sa vezovima, služile za nameštaj u tremu, ukrašavale stepenište, i od prvoga sprata stvarale kao neko predsoblje, gde su se uvek vukli muški kaputi i šeširi. U tepisima i ćilimovima gubio se svaki šum, i svuda je vladala tišina, da čovek pomisli kako ulazi u neku kapelu prožetu pobožnim drhtajem, čija je tišina iza zatvorenih vrata sakrivala izvesnu tajnu.
Nana je otvarala svoj veliki i bogati salon u stilu Luja XVI samo prilikom svečanih prijema, kad joj je dolazio svet iz Tiljerija ili strane ličnosti. Obično je silazila za vreme obeda i osećala se nelagodno kad je ručala sama u trpezariji, vrlo visokoj, ukrašenoj goblenima, sa veličanstvenim kredencom kome su razne stare fajanse i divno srebrno posuđe davali veseo ton. Posle jela brzo se vraćala u svoja odeljenja na prvom spratu, sobu, kabinet i mali salon. Već je dvaput udešavaia svoju sobu, prvi put satenom boje slezova cveta, drugi put stavljajući čipke na plavu svilu, i nije bila zadovoljna, nalazila je da je to neukusno, i neprestano tražila novo, ne mogavši ništa naći. Za njen punjeni krevet, nizak kao sofa, potrošeno je dvadeset hiljada franaka. Nameštaj je bio od belog i plavog laka, inkrustiran srebrom; svuda su se prostirale kože belog medveda, tako da su pokrivale ceo čilim, to je bila ćud, prefinjenost žene koja nije mogla a da ne sedne na pod da bi skinula čarape. Pored spavaće sobe, u malom salonu, videla se zanimljiva mešavina stvari izvanredne umetnosti, od tapeta bledoružičaste svile, protkane zlatnim žicama, odvajalo se mnoštvo predmeta iz svih zemalja i svih stilova, italijanskih umetničkih zbirki, španskih i portugalskih kovčega, kineskih pagoda, jedan japanski paravan neobične dragocenosti, zatim fajansa, bronza, izvezena svila, tapiserija sitno izrađena, dok su fotelje, široke kao kreveti, i kanabeta, duboka kao postelje, davali izgled tromosti i razneženosti u sanjivoj atmosferi harema. Ova soba sačuvala je ton starog zlata koje je prelazilo u zeleno i crveno, a da ništa nije suviše isticalo devojku izuzev sedišta puna slasti; jedino su dve male statue od divnog porculana, jedna žena u košulji, koja se bište, i druga potpuno naga, koja ide na rukama, uzdignutih nogu, bile dovoljne da ukaljaju salon mrljom prvobitnog greha. I kroz jedna, gotovo uvek otvorena vrata, videlo se kupatilo, sve od mermera i stakla, sa belom kadom, srebrnim bokalima i umivaonicima i garniturama od kristala i slonove kosti. Jedna zatvorena zavesa propuštala je malu belu svetlost koja je izgledala kao da spava, kao da je zagrejana mirisom ljubičica, onim uzbuđujućim mirisom Nane kojim je bila ispunjena cela kuća, čak i dvorište.
Najteži posao bio je oko nameštanja kuće. Nana je doista imala svoju Zoe, njoj potpuno odanu devojku koja je već mesecima mirno očekivala ovaj nagli sjajni preokret, sigurna u svoje predosećanje. Sada se Zoe ponosila i likovala kao domaćica kuće, izvlačeći svoj ćar, ali služeći gospodi što je poštenije mogla. Ali jedna sobarica nije više bila dovoljna. Trebalo je uzeti upravitelja trpezarije, kočijaša, nadstojnika kuće, kuvaricu. Osim toga, trebalo je udesiti i štalu. Tada je Labordet bio od velike koristi, jer je svršavao sve poslove koji su dosađivali grofu. On je udesio kupovinu konja, on se pogađao sa kolarima: on je upravljao ukusima i izborom mlade žene, koju su sretali kao nabavljača s njim ispod ruke. Labordet je doveo čak i poslugu, Šarla, visokog momka, kočijaša, koji je dotle služio u vojvode od Korbreza, Žilijena, mladog upravitelja trpezarije, vrlo grguravog i nasmešenog, i jedan bračni par, žena, Viktorina, bila je kuvarica, a njen muž Fransoa, nadstojnik kuće i lakej. On je nosio kratke pantalone, bio je napuderisan, u Naninoj livreji otvorenoplave boje sa srebrnim širitom, i primao posetioce u predsoblju. Njegovo držanje bilo je kneževsko.
Već drugog meseca kuća je bila nameštena. Troškovi su iznosili preko trista hiljada franaka. U štalama je bilo osam konja i u prostorijama za kola petoro kola, od kojih jedan landauer ukrašen srebrom, za koji se neko vreme zainteresovao ceo Pariz. U sredini ovog bogatstva Nana se smestila i napravila svoje gnezdo. Ona je napustila požarište odmah posle treće predstave Male vojvotkinje, ostavivši Bordenava da se bori pod pretnjom bankrotstva, i pored grofovog novca. Ipak, zadržala je u srcu izvesnu gorčinu zbog svog neuspeha. To se vezivalo za iskustvo koje je stekla sa Fontanom, prljavštinu za koju je sve ljude smatrala odgovornim. Zbog toga ona je sada govorila kako je kadra da se odupre svakom iskušenju ljubavnih avantura. Ali misao na osvetu nije se zadržala u njenom ptičijem mozgu. Ono što je ostalo izvan časova ljutnje, bio je u njoj uvek probuđen prohtev za troškovima, prirodno preziranje čoveka koji plaća, neprekidna ćud rasipnice koja se ponosila propašću svojih ljubavnika.
Pre svega, Nana je jasno utvrdila program svojih odnosa sa grofom. On joj je davao dvanaest hiljada franaka mesečno, ne računajući poklone, i u naknadu za to tražio je samo bezuslovnu vernost. Ona mu se zaklela na vernost, ali je tražila obzire, neograničenu slobodu u svojoj ulozi domaćice i puno poštovanje svoje volje. Tako je svakog dana primala svoje prijatelje, on ju je posećivao samo u određeno vreme, jednom reči, morao je da ima u nju slepo poverenje. I kad bi oklevao, obuzet nekim ljubomornim nemirom, ona se pravila dostojanstvena, preteći mu da će mu sve vratiti, ili se klela glavom maloga Luja. To je trebalo da mu budo dovoljno. Nema ljubavi tamo gde nema poštovanja. Na kraju prvoga meseca Mifa ju je poštovao.
Ali ona je htela još više, i postigla je. Uskoro je počela da vrši nad njim uticaj dobre devojke. Kad bi dolazio mrzovoljan, ona ga je razveseljavala, zatim, pošto bi ga ispovedila, davala mu je savete. Malo-pomalo, počela je da se brine o nespokojstvu u njegovoj kući, o njegovoj ženi, o njegovoj kćeri, o njegovim poslovima srca i novca, pokazujući se veoma razumna i sa punim smislom pravičnosti i poštenja. Jednom samo pustila je da njome zavlada strast, onoga dana kad joj se poverio da će Dagene, bez sumnje, zatražiti ruku njegove kćerke Estele. Otkako se grof ponovo pojavio, Dagene je smatrao da je pametno da prekine s Nanom i da je nazove javnom ženom, zaklinjući se da će svoga budućeg tasta istrgnuti iz kandži ovoga stvora. Zbog toga je ona na lep način uredila svoga nekadašnjeg Mimija: to je ženskaroš koji je proćerdao svoje imanje sa pokvarenim ženama, njemu nedostaje svako moralno osećanje, on ne traži da mu se daje novac, ali se koristi tuđim novcem, plaćajući samo s vremena na vreme jedan buket ili večeru, i, kako je izgledalo da grof izvinjava ove slabosti, ona mu izjavi otvoreno da je živela sa Dageneom, dajući mu o tome odvratne pojedinosti. Mifa je prebledeo, i o mladiću se više nije govorilo. To će ga naučiti da ne bude neblagodaran.
Međutim, kuća nije bila još potpuno nameštena kada je Nana, jedne večeri, pošto se ponovo grofu najsvečanije zaklela na vernost, zadržala grofa Ksavija od Vandevra, koji joj se već petnaest dana revnosno udvarao, posećujući je i donoseći joj cveće. I ona je popustila, ne iz trenutne strasti, nego više da bi sebi dokazala kako je slobodna. Zatim je došlo i pitanje interesa kad joj je Vandevr, sutradan, pomogao da plati jedan račun, o kome nije htela da govori onome drugome. Ona bi mu izvlačila osam do deset hiljada franaka mesečno, to bi joj bio vrlo koristan džeparac. On je tada traćio, svoje imanje obuzet nekom groznicom. Njegovi konji i Lisi pojeli su mu tri farme, a Nana se spremala da u jednom zalogaju proguta njegov poslednji zamak blizu Amijena, kao da mu se žurilo da sve zbriše, pa i same ruševine stare kule koju je sazidao jedan Vandevr pod Filipom-Avgustom, jer je, obuzet besom rušenja, nalazio da je lepo da i poslednje zlatnike svoga grba ostavi u rukama ove devojke koja je bila želja celog Pariza. I on je prihvatio uslove koje mu je Nana postavila, ljubavne sastanke u određene dane, potpunu slobodu, jedino što nije bio toliko strastveno naivan da traži od nje zakletve. Mifa nije ništa posumnjao. Što se tiče Vandevra, on je zacelo sve znao, ali nije nikad učinio ni najmanju aluziju, pravio se da ništa ne zna, sa svojim finim osmehom skeptičara koji ne traži što je nemoguće samo ako ima svoje stalne posete i ako Pariz to zna.
Od toga trenutka Nana je uspela da stvarno namesti kuću. Posluga je bila potpuna, u štali, u domaćinstvu i u gospođinoj sobi. Zoe je vodila celokupnu organizaciju, otklanjala je na svakom koraku najnepredviđenije komplikacije, sve je išlo kao u pozorištu i bilo je uređeno kao kakva velika administracija, sve je to funkcionisalo tako tačno da prvih meseci nije bilo ni sukoba ni poremećaja. Samo, gospođa je zadavala Zoi mnogo muke svojom nesmotrenošću, samovoljom i ludim prkosom. Zato je sobarica malo-pomalo popuštala u revnosti, pošto je, uostalom, primetila da ona najbolje prolazi za vreme nereda, kad bi trebalo popraviti neku glupost koju je gospođa učinila. Tada su padali pokloni, ona je lovila zlatnike u mutnoj vodi.
Jednog jutra, dok je Mifa bio još u sobi, Zoe uvede jednog vrlo uplašenog gospodina u kupaonicu, gde se Nana presvlačila.
– Gle! Zizi – reče mlada žena iznenađeno.
Zaista, to je bio Žorž. Ali, videći je u košulji, sa zlatnom kosom na nagim ramenima, on joj se bacio oko vrata, obuhvatio je i počeo svuda da je ljubi. Ona se otimala, preplašena, i prigušeno mucala:
– Pusti me, on je tu! To je glupo... A vi, Zoe, jeste li poludeli? Odvedite ga i zadržite dole, gledaću da siđem.
Zoe ga je izgurala iz kupaonice. Kad je Nana sišla dole, u trpezariju, ona ih je oboje dobro izgrdila. Zoi to nije bilo prijatno, i ona se povukla uvređena, rekavši da je htela da učini gospođi zadovoljstvo. Žorž je posmatrao Nanu sa toliko srećnim izrazom što je ponovo vidi da su se njegove lepe oči napunile suzama. Sada su rđavi dani prošli, njegova je majka verovala da se opametio i dopustila mu je da napusti Fondetu, zato, kad je prispeo na stanicu, odmah je uzeo kola da bi što pre zagrlio svoju draganu. Govorio je da će ubudu će živeti pored nje, kao pre, kad ju je čekao bosonog u sobi u Minjoti. I, dok je ovo pričao, približavao je svoje prste, osećajući neodoljivu potrebu da je dodirne posle ove svirepe godine njihovog rastanka. Uhvatio ju je za ruke i provlačio prste ispod širokih rukava njene sobne haljine sve do ramena.
– Voliš li još uvek svoju bebu – upita on detinjim glasom.
– Dabome da je volim – odgovori Nana, koja se naglim pokretom izvuče iz njegova zagrljaja. – Ali ti padaš kao s neba... Znaš, mali moj, ja nisam slobodna, treba da budemo pametni.
Žorž, koji je sišao sa kola zaslepljen dugom željom, najzad zadovoljenom, nije čak ni video mesto gde je ušao. Tada je pogledao i bio svestan promene oko sebe. Video je bogatu trpezariju, sa visokom ukrašenom tavanicom, goblene, kredenac koji je blistao od srebrnog posuđa.
– Ah, da – reče žalosno.
Ona mu je rekla da ne sme nikad da dolazi ujutro. Posle podne, ako hoće, između četiri i šest sati, kad ona prima posete. Zatim, kako ju je on posmatrao moleći i pitajući pogledom, ne tražeći ništa, ona ga poljubi u čelo, pokazujući se vrlo dobra prema njemu.
– Budi dobar, učiniću sve što budem mogla – prošapta ona.
Ali to joj više nije pričinjavalo zadovoljstvo. Ona je smatrala da je Žorž dobar i umiljat, i htela je da joj bude dobar drug i ništa više. Međutim, kad je kasnije dolazio u četiri sata svakoga dana, izgledao je tako nesrećan da je ona često opet popuštala, krila ga u ormarima, i neprekidno mu dozvoljavala da kupi mrvice njene lepote. On više nije napuštao kuću, odomaćio se kao malo pseto Bižu, jer su i jedan i drugi stalno bili u suknji gospodarice, dobijajući nešto malo od nje, čak i onda kad je ona bila s nekim drugim, ućarivši katkad malo šećera i nežnosti u vreme usamljenosti i dosade.
Gospođa Igon je, bez sumnje, saznala da je mali ponovo pao u naručje ove pokvarene žene, jer je dotrčala u Pariz da traži pomoć od svoga drugog sina, poručnika Filipa, koji je tada bio u garnizonu u Vensanu. Žorž, koji se skrivao od svog starijeg brata, pao je u očajanje, bojeći se da on ne učini kakvu glupost. I kako u nervoznom izlivu svoje nežnosti nije više ništa mogao da taji, uskoro je zanimao Nanu samo svojim starijim bratom, snažnim momkom koji je bio spreman na sve.
– Znaš – objašnjavao je on – mama neće doći tebi, ali može da pošalje mog brata... Dabome, ona će poslati Filipa po mene.
Nana je prvi put bila vrlo uvređena. Ona reče suvo:
– No, to bih htela da vidim! Iako je poručnik, Fransoa će ga izbaciti napolje, i to smesta!
I onda, kako se mali uvek vraćao na svoga brata, ona je najzad počela da misli na Filipa. Posle nedelju dana, ona ga je poznavala od glave do pete, bio je vrlo visok, veoma jak, veseo, malo grub, a osim toga, i neke intimne pojedinosti, maljav po rukama i s jednim znakom na ramenu, tako da je jednoga dana, opsednuta slikom čoveka koga je trebalo izbaciti napolje, uzviknula:
– Je li, Zizi, tvoj brat još ne dolazi... Mora da je kukavica!
Sutradan, kad je Žorž bio sam s Nanom, Fransoa dođe gore i upita da li će gospođa primiti poručnika Filipa Igona. Žorž preblede i prošapta:
– To sam i očekivao, mama mi je jutros o tome govorila.
I on je preklinjao mladu ženu da mu odgovori kako ga ne može primiti. Ali ona je već bila ustala oduševljena, govoreći :
– A zašto? On bi pomislio da ga se bojim. No, biće smeha... Fransoa, ostavite gospodina četvrt sata u salonu, i onda mi ga dovedite.
Ona nije ponovo sela, već je hodala grozničavo, idući od ogledala na kaminu do venecijanskog ogledala koje je bilo obešeno iznad jednog italijanskog sandučeta, i ona bi se svaki put pogledala i pokušala da se nasmeši, dok je Žorž, sedeći bez snage na kanabetu, drhtao pri pomisli na scenu koja se sprema. Šetajući se, ona je govorila u kratkim rečenicama:
– Dečko će se smiriti kad bude čekao četvrt sata... I onda, ako misli da dolazi jednoj sumnjivoj devojci, salon će ga začuditi... Da, da, pogledaj dobro sve, moj dragi. Videćeš da to nije lažno, i naučićeš se da poštuješ domaćicu. Za ljude postoji još samo poštovanje... No, je li prošlo četvrt sata? Ne, tek deset minuta. Oh! imamo vremena.
Ona nije mogla da miruje. Kad je prošlo četvrt sata, ona posla Žorža u sobu, zahtevajući od njega da se zakune da neće slušati na vratima, jer bi to bilo nepristojno ako bi ga neko od posluge video. Kad je prelazio u sobu, Zizi se usudi da joj kaže prigušenim glasom:
– Znaš, on je moj brat...
– Ne plaši se – reče ona dostojanstveno – ako bude učtiv, biću i ja učtiva.
Fransoa uvede Filipa Igona, koji je bio u redengotu. Žorž je najpre prešao preko sobe na prstima, da bi poslušao mladu ženu. Ali glasovi su ga zadržali, i on je oklevao tako obuzet strepnjom da su mu noge klecale. Zamišljao je katastrofu, šamare, nešto strašno što će ga zauvek odvojiti od Nane. Zato nije mogao da se uzdrži i on pođe da osluškuje iza vrata. Vrlo je slabo mogao da čuje pošto su debela vrata zadržavala glasove. Ipak su do njega doprle neke Filipove reči, ozbiljne i stroge rečenice, u kojima su bile naglašene reči: dete, porodica, čast. Strepeći zbog onog što će njegova dragana odgovoriti, srce mu je jako lupalo i zaglušivalo ga nekim nejasnim zujanjem. Ona će mu sigurno dobaciti reč „prostačino” ili „tornjaj mi se ispred očiju, ja sam u svojoj kući”. Ali iz sobe nije ništa dopiralo, čak ni disanje, izgledalo je kao da je Nana mrtva. Glas njegovog brata postao je uskoro mekši. On više ništa nije razumevao kada ga je zaprepastilo neko čudnovato roptanje. Nana je jecala. U jednom trenutku on je bio obuzet suprotnim osećanjima, hteo je da iskoči iz sobe i napadne Filipa. Ali upravo u tom času Zoe uđe u sobu i on se udalji od vrata postiđen.
Ona je mirno spremala rublje u ormaru, dotle je on, nem i nepomičan, ostao pored prozora, naslonivši čelo na okno, mučen neizvesnošću. Posle kratkog ćutanja ona ga upita:
– Je li to vaš brat kod gospođe?
– Da – odgovori dečak prigušenim glasom.
Ponovo nasta ćutanje.
– I to vam zadaje brigu, zar ne, gospodine Žorž?
– Da – odgovori on opet, teško i bolno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:16 pm



Zoe se nije žurila, ona je sređivala čipke i rekla polako:
– Nemate razloga... Gospođa će to urediti.
I to je bilo sve, oni nisu više govorili. Ali ona nije izlazila iz sobe. Još dobrih četvrt sata ona se zadržala poslom u sobi, ne primećujući kako raste razdraženost dečaka koji je bledeo od uzdržavanja i sumnje. On je neprestano pogledao ispod oka na vrata salona. Šta oni mogu da rade tako dugo? Nana možda još plače. Onaj grubijan mora da ju je izudarao. Zato je on, kad je Zoe najzad izišla, odmah pritrčao vratima i opet prislonio uvo. I on ostade uplašen, izgubljene glave, jer je čuo iznenadni polet veselosti, nežne glasove koji su šaputali, prigušeni smeh žene koju golicaju. Gotovo odmah zatim Nana je otpratila Filipa do stepenica, gde su se oprostili srdačnim i prijateljskim rečima.
Kada se Žorž usudio da uđe u salon, mlada žena stajala je pred ogledalom i posmatrala se.
– Dakle – upita on zgranuto.
– Šta dakle – reče ona ne okrećući se.
Zatim reče nemarno:
– Šta si mi ti pričao? Pa tvoj brat je vrlo učtiv mladić.
– Znači da je stvar uređena?
– Dabome da je uređena... No, šta ti pada na pamet? Mislio si valjda da ćemo se potući.
Žorž još nije razumevao. On promuca:
– Učinilo mi se da čujem... Ti nisi plakala?
– Ko? ja plakala – viknu ona pogledavši ga oštro. – Ti sanjaš! A zbog čega da plačem?
Ali sada se dečak zbunio kad je ona stala da ga grdi zbog toga što nije poslušao i što je stajao iza vrata da je špijunira. Kako se ona srdila na njega, on joj priđe pokorno i umiljato, želeći da sazna.
– Dakle, moj brat? ...
– Tvoj brat je odmah video gde je... Znaš, on je mogao da me smatra za propalu devojku, i u tom slučaju, njegova intervencija mogla bi se objasniti, uzevši u obzir tvoje godine i čast tvoje porodice! Ah! razumem ja ta osećanja... Ali jedan pogled bio mu je dovoljan, i on se ponašao kao otmen čovek ... Zato se ne uzbuđuj više, sve je svršeno, on će umiriti tvoju mamu.
I ona produži sa smehom:
– Uostalom, ti ćeš videti svoga brata ovde... Pozvala sam ga i on će opet doći.
– Ah! on će opet doći – reče mali prebledevši.
On nije ništa dodao, i o Filipu nisu više govorili. Ona se oblačila da izađe i on ju je posmatrao velikim tužnim očima. Bez sumnje, on je bio zadovoljan što se sve dobro svršilo, jer bi više voleo da umre nego da sa njom raskine veze, ali u njegovoj duši bila je potmula strepnja, duboki bol, koji nije poznavao i o kome se nije usudio da govori. On nikad nije saznao na koji je način Filip umirio njihovu majku. Posle tri dana ona se vratila u Fondetu, zadovoljna. Iste večeri kod Nane, kad je Fransoa prijavio poručnika, sav je pretrnuo. Ovaj je bio veseo, šalio se, i nazvao ga derištem kome je on išao na ruku u jednom nestašluku bez posledica. Slušao je stegnutog srca, ne usuđujući se da mrdne, stideći se kao devojčica pri svakoj reči. On je malo drugovao sa Filipom koji je bio deset godina stariji, bojao ga se kao oca od koga se kriju ljubavne tajne. Zbog toga je osećao stid pun nelagodnosti, videći ga tako slobodnog pored Nane, sa njegovim glasnim smehom prepuštenog zadovoljstvu, sa njegovim kršnim zdravljem. Međutim, kako je njegov brat uskoro počeo da pravi posete svakoga dana, Žorž se najzad malo-pomalo privikao. Nana je blistala od zadovoljstva. To je bilo poslednje useljenje u punom darmaru galantnog života, drsko proslavljanje naselja u kući koja se gušila od ljudi i nameštaja.
Jedno poslepodne, kad su braća Igon bili kod nje, grof Mifa naiđe izvan svojih utvrđenih časova. Ali kad mu je Zoe odgovorila da se gospođa nalazi u društvu prijatelja, on se povukao ne želeći da uđe, praveći se obazriv kao otmen čovek.
Kad je uveče opet došao, Nana ga je dočekala sa hladnom ljutnjom uvređene žene.
– Gospodine – rekla mu je – ja vam nisam dala nikakva povoda da me vređate... Slušajte me! kad sam kod kuće, molim vas da ulazite kao i svi ostali.
Grof je ostao otvorenih usta.
– Ali, draga moja... – pokuša on da objasni.
– Zato valjda što sam imala posetu! Da, bilo je ljudi. Šta mislite vi da ja radim s tim ljudima?... Sa tim ponašanjem diskretnog ljubavnika vi me suviše kompromitujete, a ja to neću.
On je teško dobio oproštaj. U stvari, bio je ushićen. Praveći mu ovakve scene, ona ga je držala u ruci. Već odavno mu je nametnula Žorža, derana koji je zabavlja, govorila je. Primorala ga je da večera sa Filipom, i grof se pokazao vrlo ljubazan; kad su ustali od stola, on je mladića odveo u stranu, pitajući ga za njegovu majku. I otada su braća Igon, Vandevr i Mifa slobodno dolazili u kuću, gde su jedan drugome stiskali ruku kao prijatelji. Ovako je bilo zgodnije. Jedino je Mifa bio još obazriv i nije dolazio suviše često, zadržavajući ceremonijalni ton stranca u poseti. Uveče, dok je Nana, sedeći na podu na medveđim kožama, skidala čarape, on je govorio prijateljski o ovoj gospodi, naročito o Filipu koji je bio oličenje poštenja.
– Zaista, oni su vrlo dobri – govorila je Nana sedeći na podu i menjajući košulju. – Samo, znaš, oni vide ko sam ja... Da padne samo jedna reč, ja bih sve najurila!
Međutim, u svojoj raskoši, okružena udvaranjem, Nana se strahovito dosađivala. Ona je imala muškarca u svako doba noći, a novac u fiokama njenog umivaonika bio je pomešan sa češljevima i četkama, ali to je više nije zadovoljavalo, osećala je neku prazninu u sebi od koje je zevala. Njen život vukao se u besposlici, svodeći se uvek na iste monotone časove. Sutrašnjica nije za nju postojala, ona je živela kao ptica, sigurna da će jesti i gotova da legne na prvu granu na koju naiđe. U ovoj izvesnosti da joj ništa neće nedostajati, ona je ostajala nepomična preko celog dana, ne praveći nikakav napor, uspavana udno ove besposlice i manastirske potčinjenosti, zatvorena u svom zanatu lake devojke. Kako je izlazila samo kolima, počela je da gubi sposobnost da hoda. Vraćala se ukusima ulične devojke, ljubila je Bižu od jutra do večeri, prekraćujući vreme u glupim zadovoljstvima, u jedinom očekivanju muškarca, koga je podnosila sa izrazom ljubazne dosade, i usred ove napuštenosti same sebe, brinula se još samo o svojoj lepoti, neprestano se pregledala, prala i mirisala po celom telu, gorda što može u svakom trenutku i ma pred kime da se pokaže naga, ne stideći se.
Ujutru je ustajala u deset časova. Bižu, škotski čupavi ptičar, budio ju je ližući joj lice, i tada se ona čitavih pet minuta igrala s njim, prebacivala kuće preko svojih ruku i bedara, što je vređalo grofa Mifa. Bižu je bio prvo malo biće na koje je on bio ljubomoran. Nije pristojno da jedna životinja uvlači na taj način svoj nos ispod pokrivača. Potom je Nana prelazila u kupatilo gde se kupala. Oko jedanaest sati Fransis je dolazio da joj očešlja kosu, ostavljajući komplikovanu frizuru za poslepodne. Za vreme ručka nije volela da jede sama i zato je kod nje gotovo uvek bila gospođa Maloar, koja je dolazila ujutru, ne zna se odakle, sa svojim čudnim šeširima, i vraćala se uveče u onu tajnu svoga života, zbog čega se, uostalom, niko nije uznemiravao. Ali najteži trenutak za nju bilo je vreme od dva do tri sata, između ručka i toalete. Ona je obično predlagala svojoj staroj prijateljici partiju karata, ponekad je čitala „Figaro”, gde je nalazila razonode čitajući razne vesti, naročito iz pozorišnog sveta, a dešavalo joj se čak da otvori i neku knjigu, jer se ona hvalila kako razume književnost. Toaletom se bavila do blizu pet sati. Tek tada se budila iz svoje sanjivosti, izlazila kolima ili primala u posetu čitavu gomilu ljudi, večerala često u varoši, išla na spavanje vrlo kasno, da bi se sutradan probudila s istim umorom i otpočela uvek slične dane.
Njena velika razonoda bila je odlazak u Batinjol, da vidi svog malog Luja. Katkada po čitavih petnaest dana ne bi na to mislila, zatim bi je iznenada obuzela nežna strast i odlazila je pešice, ozarena blagošću i nežnošću dobre majke, donoseći poklone, duvana za tetku, pomorandže i biskvite za dete, ali je, pak, dolazila u svojim kočijama, vraćajući se sa šetnje iz Bulonjske šume, u toaletama čija je raskoš uzbuđivala usamljenu ulicu. Otkako je njena sestričina počela da živi na visokoj nozi, gospođa Lera je pucala od taštine. Retko je dolazila u Ulicu Vilije, govoreći kako to nije njeno mesto, ali ona je likovala u svojoj ulici, srećna kad bi mlada žena došla u haljinama od četiri ili pet hiljada franaka, zauzeta celog sutrašnjeg dana pokazivanjem poklona i iznošenjem cifara koje su zaprepašćivale susetke. Najčešće je Nana posvećivala nedelje svojoj porodici, i ako bi je Mifa pozvao u te dane, ona je odbijala s osmehom male domaćice, to nije moguće, jer večerava kod tetke ili ide da poseti maloga. Osim toga, siroti mali Luj bio je uvek bolestan. Prohodao je u trećoj godini, to je bilo već momče. Ali je imao neke čireve na potiljku, i sada mu se počeo da skuplja gnoj u ušima, te je postojala opasnost da ne počnu trunuti kosti lobanje. Kad bi ga videla tako bledog, malokrvnog, otromboljene kože sa žutim mrljama, ona je postajala ozbiljna i čudila se. Šta li je moglo biti tome ljubljenom detetu da tako propada? Ona, njegova mati, osećala se tako dobro!
U dane kada se nije bavila detetom, Nana je ponovo padala u hučnu monotoniju svoga života, šetnje u Bulonjsku šumu, premijere u pozorištu, večere u „Zlatnoj kući” ili u „Engleskoj kafani”, zatim sva javna mesta, sve predstave gde se gomila gura, Mabil, revije, trke. I pored svega toga ona nije mogla da se izvuče iz ove praznine glupe besposlice, od koje kao da je osećala grčeve u stomaku. Uprkos stalnih zaljubljivanja koja je nosila u srcu, ona se protezala od dosade čim bi ostala sama, praveći pokrete preteranog umora. Samoća ju je odmah žalostila, jer je u njoj opet nailazila na prazninu i dosadu. Ona, koja je po svome zanatu i prirodi bila vrlo vesela, postajala je tada tužna, rezimirajući svoj život u ovome uzviku koji se neprestano javljao između dva zevanja:
– Oh! kako su mi ljudi dosadni!
Jedno poslepodne, vraćajući se sa nekog koncerta, Nana primeti na trotoaru u Monmartr ulici jednu ženu koja je brzo koračala, iskrivljenih cipela, prljave suknje i sa šeširom pokvarenim od kiše. Odjednom, ona je prepoznade.
– Stani, Šarl – viknu ona kočijašu. I ona poče da zove:
– Satena! Satena!
Prolaznici su okretali glave i cela je ulica pogledala. Satena se približila.
– Popni se, devojko moja – reče Nana mirno, ne mareći za svet.
Ona ju je uzela i odvela, nju, tako odvratnu, u svojim kočijama svetloplave boje, pored svoje svilene haljine golubije boje, dok se svet na ulici osmehivao zbog visokog dostojanstva kočijaša.
Nana je sada imala jednu strast koja ju je svu obuzela. Satena je bila njen porok. Ona je sada bila nameštena u gospodskoj kući, u Aveniji Vilije, umivena, lepo doterana, i čitava tri dana je pričala o Sen Lazaru, o kuburi sa milosrdnim sestrama, i o onim prostacima u policiji koji su joj dali knjižicu. Nana se ljutila, tešila je i zaklinjala se da će je osloboditi toga pa makar morala lično da pođe kod ministra. Dotle se ne mora žuriti, niko je neće uznemiravati u njenoj kući, razume se. I one su provodile poslepodne puno nežnosti, umiljatih reči i poljubaca prekinutih smehom. To je bila ona mala igra prekinuta dolaskom agenata, u Lavalovoj ulici, koja se sada obnavljala u šaljivom tonu. Zatim, jedne večeri, stvar je postala ozbiljna. Nana, kojoj se kod Lore toliko zgadilo, sad je razumela, i zbog toga je bila uzrujana, besna, utoliko više što je upravo četvrtog jutra Satena pobegla. Niko nije video kada je izašla. Izgubila se u svojoj novoj haljini, obuzeta neodoljivom potrebom za slobodom, čeznući za svojim pločnikom.
Toga dana Nana je digla u kući takvu galamu da je sva posluga bila pokunjena, ne usuđujući se da progovori nijedne reči. Nana umalo što nije udarila Fransoa zato što joj nije preprečio put. Ipak se trudila da se uzdrži, i nazivala je Satenu prljavom devojcurom, ovo će je opametiti da ne kupi više ovakvo đubre iz blata. Posle podne gospođa se zatvorila u svoju sobu i Zoe je čula kako plače. Uveče iznenada zatraži kola i naredi da je vode kod Lore. Setila se da će naći Satenu na večeri u Ulici mučenika. Ona nije išla tamo da je dovede, nego da joj opali šamar. I, doista, Satena je večerala za jednim malim stolom sa gospođom Rober. Spazivši Nanu, ona poče da se smeje. Ova je bila pogođena u srce, ali nije napravdla scenu, već, naprotiv, pokazala se vrlo blaga i umiljata. Platila je šampanjac, napila pet-šest stolova, zatim, kad je gospođa Rober otišla u toalet, ona odvuče Satenu. Tek kad su bile u kolima, ona je Satenu ujela i pripretila joj da će je drugi put ubiti.
Otada se stalno ponavljalo isto. Više puta u ogorčenju i besu prevarene žene, Nana je jurila ovu grešnicu, koja je bežala nošena nekom iznenadnom strašću, i kojoj je bilo dosadno u bogatoj kući. Govorila je da će išamarati gospođu Rober; jednoga dana, ona je čak pomišljala na dvoboj, jedna od njih bila je suvišna. Sada, kad je išla na večeru kod Lore, ona je stavljala svoje dijamante, vodeći katkad sa sobom Lujzu Violen, Mariju Blond, Tatan Nene, sve u sjaju; i u zadahu zagorele masti koji se osećao u tri sobe, pod žućkastom svetlošću plina, sve su dame mešale svoju raskoš sa sirotinjom oko sebe, srećne što mogu da zadive devojčice iz susedstva, koje su hvatale kad su ustajale od stola. U te dane Lora je utegnuta i ozarena ljubila sve redom, izdašna u svojoj materinskoj nežnosti više nego obično. Satena je, međutim, usred svih ovih priča bila mirna, sa svojim plavim očima i čistim detinjim licem, ujedana, tučena i vučena između ove dve žene, ona je samo govorila kako je to smešno kako bi one mnogo bolje uradile da se sporazumevaju između sebe. Ništa im nije koristilo što su je šamarale, i pored svoje dobre volje da bude dobra prema svakome, ona se nije mogla prepoloviti. Naposletku je Nana ipak pobedila, pošto je toliko obasula Satenu nežnošću i poklonima. Da bi se osvetila, gospođa Rober je napisala ljubavnicima svoje suparnice gadna anonimna pisma.
U poslednje vreme grof Mifa je izgledao zabrinut. Jednog jutra, vrlo uzbuđen, dao je Nani jedno anonimno pismo u kome je još u prvim redovima pročitala da je optužuju da vara grofa sa Vandevrom i braćom Igon.
– To je laž! to je laž! – viknu ona energično, tonom neobične iskrenosti.
– Možeš li da se zakuneš – upita Mifa, malo umiren.
– Oh! čime god hoćeš... Evo! životom moga deteta.
Ali pismo je bilo dugačko. Zatim, to su bili na prostački način opisani njeni odnosi sa Satenom. Kad je pročitala, ona se osmehnula.
– Sad znam odakle to potiče – reče ona jednostavno.
I kako je Mifa tražio od nje da to dematnuje, ona prihvati mirno:
– To, moje luće, nisu tvoja posla... Šta se to tebe tiče?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:17 pm




Nana nije odricala, i on se zbog toga ljutio. Ona tada slegnu ramenima: gde on živi? To se svuda radi, i ona mu pomenu svoje prijateljice i zakle mu se da to rade i dame iz otmenog društva. Jednom reči, po njenom mišljenju, nema ničeg običnijeg i prirodnijeg od toga. Ono što nije istina, nije istina, maločas, on je mogao videti kako se naljutila kad je pročitala ime Vandevr i braće Igon. Oh! što se toga tiče, on bi imao razloga da je udavi. Ali zašto bi ga lagala o nečemu što nema posledica? I ona je ponavljala:
– Bože moj, pa šta se to tebe tiče?
Zatim, kako se scena produžavala, ona prekide grubim glasom:
– Uostalom, dragi moj, ako ti se ne sviđa, vrlo je prosto... Vrata su otvorena... Eto! treba me uzeti onakvu kakva sam.
On sagnu glavu. U stvari, on se osećao srećnim zbog zakletvi mlade žene. Videći svoju moć, ona poče da ga ne štedi više. I otada je Satena bila smeštena u kući, otvoreno, na istoj nozi sa ovom gospodom. Vandevru nisu bila potrebna anonimna pisma da bi razumeo, on se šalio i tražio je svađu sa Satenom zbog ljubomore, dok su Žorž i Filip postupali s njom drugarski, prijateljski se rukovali i dobacivali joj masne šale.
Nana je doživela avanturu jedno veče kad je, ostavljena od ove nevaljalice, otišla na večeru u Ulicu mučenika, ne mogavši da je uhvati. Kako je jela sama, odjednom se pojavi Dagene, mada se bio smirio, dolazio je katkada, obuzet potrebom za porokom nadajući se da ga niko neće videti na ovome mestu pariškog prljavog života. Zbog toga je izgledalo da ga je Nanino prisustvo u početku malo zbunilo. Ali on nije bio od onih ljudi koji se povlače. Priđe joj smešeći se, i upita da li mu gospođa dozvoljava da večera za njenim stolom. Videći ga da se šali, Nana se uozbilji i odgovori mu suvo:
– Sedite gde hoćete, gospodine, mi smo na javnom mestu.
Otpočet ovim tonom, razgovor je bio smešan. Ali na kraju večere, Nana, kojoj je bivalo dosadno, i želeči da pobedi, nasloni laktove na sto, zatim produži razgovor intimnijim tonom:
– No, a kako ide stvar sa tvojom ženidbom, mali moj?
– Ne baš sjajno – priznade Dagene.
Doista, baš kad se spremao da pred grofom i groficom zatraži ruku njihove kćeri, on je kod grofa osetio toliku hladnoću da je smatrao za pametno da se uzdrži. Činilo mu se da je to promašena stvar. Nana ga je gledala netremice svojim sjajnim očima, podbočivši se, sa ironičnim osmehom na usnama.
– Da, ja sam devojčura – prihvati ona polako – da, treba iščupati budućeg tasta iz mojih kandži... No, zaista, nalazim da si veoma glup, ti koji važiš kao pametan dečko! Šta? ti ideš da me ogovaraš kod čoveka koji me obožava i koji mi sve priča!... Slušaj, mali moj, ti ćeš se oženiti ako to ja budem htela.
Već nekoliko trenutaka on je to zaista osećao.Smišljao je čitav plan o potčinjavanju i poslušnosti. Međutim, on se neprestano šalio, ne želeći da stvar uzme ozbiljan obrt, i, navukavši svoje rukavice, on joj u strogoj formi zatraži ruku gospođice Estele od Bevija. Ona najzad poče da se smeje, kao zagolicana.
Oh! ovaj Mimi! nije bilo moguće ljutiti se na njega. Veliki uspesi Dagenea kod ovih dama poticali su od mekote njegova glasa, glasa muzičke čistoće i gipkosti, zbog koga je od ovog ženskog sveta dobio nadimak „somotska usta”. Sve su one podlegale zvonkom milovanju njegovog glasa kojim ih je obavijao. Poznavajući ovu svoju snagu, on ju je uspavao beskrajnim ljuljuškanjem reči, pričajući joj beznačajne priče. Kad su ustali od stola, ona je bila sva rumena, dršćući pored njega, ponovo osvojena. Kako je bilo vrlo lepo vreme, ona je poslala svoja kola, otpratila ga je pešice sve do njegove kuće, i, naravno, popela se s njim u njegov stan. Posle dva sata, ona mu reče, oblačeći se:
– Dakle, Mimi, tebi je stalo do ove ženidbe?
– Dabome – promrmlja on – to je još najbolje što mogu da učinim... Ti znaš da više ne ležim na parama.
Ona ga pozva da joj zakopča cipele. I posle kratkog ćutanja reče:
– Bože moj! ja ću ti vrlo rado pomoći... Ja ću te preporučiti... Devojka je mršava kao pritka. Ali, kad ste već svi time zadovoljni... Oh! vidiš kako sam ljubazna, ja ću to brzo svršiti.
Zatim poče da se smeje, još nagih nedara:
– Samo, šta ćeš da mi daš za to?
On je obuhvati, ljubeći joj ramena, oduševljen i blagodaran. Ona, veoma vesela i sva ustreptala, otimala se i prevrtala nauznak.
– Oh! ja znam – viknula je, razdražena ovom igrom. – Slušaj šta tražim za svoje posredništvo... Na dan venčanja daćeš mi poklon svoje nevinosti... Pre tvoje žene, razumeš li!
– Tako je! bravo – reče on smejući se jače od nje.
Ovaj pazar ih je veoma zabavljao i smatrali su stvar vrlo dobrom.
Upravo sutradan kod Nane je bila priređena večera, uostalom, to je bila obična večera, četvrtkom, na kojoj su bili Mifa, Vandevr, braća Igon i Satena. Grof je došao rano. Njemu je bila potrebna suma od osamdeset hiljada franaka da bi mlada žena mogla da se otarasi od dva ili tri potraživanja i da bi joj kupio jedan nakit od safira za kojim je ludo čeznula. Kako je on već uveliko načeo svoje bogatstvo, tražio je jednog zajmodavca, ne usuđujući se još da proda jedno imanje. Po Naninom savetu, on se obratio Labordetu, ali ovaj, nalazeći da je suma pozamašna, hteo je da o tome govori s frizerom Fransisom, koji se vrlo rado pokazivao uslužan prema svojim klijentkinjama. Grof je slučaj prepustio ovoj gospodi, sa izričitom željom da on u to ne izgleda umešan, oba su uzela na sebe obavezu da će u svom buđelaru držati menicu od sto hiljada franaka koju će on potpisati, i oni su se izvinjavali zbog ovih dvadeset hiljada franaka interesa, grdeći nevaljale zelenaše kojima su morali da se obrate i da ih mole. Kada se Mifa prijavio, Fransis je dovršavao Naninu frizuru. Labordet se takođe nalazio u kabinetu, sa svojom bezopasnom i prijateljskom familijarnošću. Ugledavši grofa, on diskretno stavi debeo svežanj novčanica između pudera i pomada, i menica je bila potpisana na mramornoj ploči toaletnog stočića. Nana je htela da zadrži Labordeta na večeri, on je odbio jer je trebalo da vodi po Parizu jednog bogatog stranca. Međutim, Mifa ga je odveo u stranu i zamolio da ode brzo kod juvelira Bekara da mu donese nakit od safira, kojim je hteo još iste večeri da iznenadi mladu ženu, i Labordet je rado pristao da svrši taj posao. Posle pola sata Žilijen je tajanstveno predao grofu nakit.
Za vreme večere Nana je bila nervozna. Kad je ugledala osamdeset hiljada franaka, ona se uzbudila. I kad čovek pomisli da će sav ovaj novac preći u džep nabavljača? Zbog toga joj se gadilo. Još za vreme supe u ovoj divnoj trpezariji, osvetljenoj odbleskom srebrnog i kristalnog posuđa, ona je postala sentimentalna, veličajući sreću u siromaštvu. Gospoda su bila u fraku, ona je imala izvezenu haljinu od belog satina, dok je Satena, skromnije obučena, u haljini od crne svile, imala oko vrata samo ‘jedno zlatno srce’ poklon od svoje dobre prijateljice. Iza zvanica Žilijen i Fransoa su posluživali uz pomoć Zoe, sve troje vrlo dostojanstveni.
– Dabome da sam se više zabavljala kad nisam imala ni prebijene pare – ponavljala je Nana.
Bila je namestila grofa Mifa desno od sebe, a Vandevra levo, ali slabo je obraćala na njih pažnju, zauzeta Satenom, koja je sedela prema njoj između Filipa i Žorža.
– Zar ne, mače moje? – govorila je ona često – koliko smo se smejale u ono vreme kad smo išle u pansion stare Žos, u Ulici Polonso!
Posluživali su pečenje. Obe žene vraćale su se u svoje uspomene. Silno su brbljale i osećale neodoljivu potrebu da preturaju po blatu svoje mladosti, i to se dešavalo uvek u prisustvu muškaraca, kao da su popuštale pred besom da im nametnu đubrište u kome su one odrasle. Gospoda su bledela i nelagodno se osećala. Braća Igon su se trudila da se smeju, dok je Vandevr, nervozno uvijao bradu, a Mifa postajao još ozbiljniji.
– Sećaš li se Viktora – upita Nana. – To je bilo pokvareno dete, koje je vodilo devojčice u podrume!
– Sasvim – odgovori Satena. – Sećam se vrlo dobro tvog velikog dvorišta. Bila je to jedna nadstojnica kuće, sa metlom ...
– Stara Boš, umrla je.
– I kao da još vidim vaš dućan. Tvoja je majka bila debela žena. Jedno veče dok smo se igrale, tvoj otac je došao kući vrlo nakresan! – U tom trenutku Vandevr pokuša da skrene razgovor na drugu stranu, prekidajući ih u oživljavanju njihovih uspomena.
– Slušajte, draga moja, ja bih rado jeo trife. One su odlične. Jeo sam ih juče kod vojvode od Korbreza, ali nisu ni izdaleka kao vaše.
– Žilijen, trife – reče oporo Nana. Zatim, produžujući razgovor, reče:
– Ah! dabome, tata nije bio nimalo razuman... Zato je nastalo survavanje... Da si ti to videla, prava beda i nevolja!... Mogu da ti kažem da sam se mnogo napatila, i čudo kako sam iznela živu glavu i nisam propala kao tata i mama.
Tada se Mifa, koji se u dosadi igrao jednim nožem, usudi da se i on umeša.
– To što nam pričate nije nimalo veselo.
– A? šta, nije veselo, kažete – viknu ona ošinuvši ga pogledom. – Razume se da nije veselo!... Trebalo je imati hleba, dragi moj... Oh! znate, ja sam dobra devojka, i iznosim stvari onakve kakve su. Mama je bila pralja, tata se opijao, i od toga je umro. Eto! ako vam se to ne dopada, ako se stidite moje porodice!...
Svi su protestovali. Koješta, kako može to da pomisli! Oni poštuju, njenu porodicu! Ali ona produži:
– Ako se vi stidite moje porodice, lepo! ostavite me, jer ja nisam od onih žena koje se odriču svoga oca i svoje majke... Treba me uzimati s njima, razumejte to!
Oni su je uzimali, primali su i tatu i mamu, prošlost, sve što hoće. Pogleda spuštena na sto, sva četiri muškarca sada su bili mali, dok ih je ona držala pod svojim nekadašnjim prljavim papučama iz Ulice Gut-d’or sa žestinom svoje svemoći. Ona još nije htela da popusti: mogu ljudi da joj darivaju bogatstvo, da joj zidaju palate, ona će uvek žaliti za onim vremenom kad je grickala jabuke. Šta je, najzad, taj tričavi novac! Koliko da čovek njime plaća nabavljače. Zatim se njen napad završio sentimentalnom željom za jednostavnim životom, punim iskrenosti, okruženim opštom dobrotom.
Ali u tom trenutku ona ugleda Žilijena koji je spuštenih ruku čekao.
– No, šta je? Poslužite šampanjac – reče ona. – Šta vam je te me tako gledate kao guska?
Za vreme scene posluga nije dala glasa od sebe, praveći se da ne čuje, držeći se sve dostojanstvenije ukoliko se gospođa više istrčavala. Žilijen ćuteći poče da sipa šampanjac. Na nesreću, Fransoa, koji je posluživao voće, nagnu suviše činiju, te se jabuke, kruške i grožđe prosuše na sto.
– Smetenjak jedan – viknu Nana.
Sluga htede da objasni kako voće nije bilo dobro namešteno i kako ga je Zoe, uzimajući pomorandže, pomerila.
– Onda – reče Nana – Zoe je ćurka.
– Ali gospođo... – promrmlja sobarica uvređena.
Odjednom gospođa ustade i reče odsečnim glasom, sa gestom kraljevskog autoriteta:
– Dosta, zar ne?... Iziđite svi!... Niste nam više potrebni.
Posle ovoga ona se smirila i odmah je postala blaga i vrlo umiljata. Prilikom deserta raspoloženje je bilo prekrasno i gospoda su se veselila što se sama poslužuju. Satena je, ljušteći krušku, došla da je pojede iza svoje dragane, naslonjena na njena ramena, šapćući joj u uvo nešto zbog čega su se mnogo smejale; ona je zatim htela da podeli poslednji zalogaj kruške i pruži joj ga između svojih zuba, obadve su se grickale za usne, dovršavajući voće u jednom poljupcu. Tada su gospoda na komičan način protestovala. Filip im dobaci da treba da se stide. Vandevr upita da li treba da izađu. A Žorž je uhvatio Satenu oko struka i vratio je na njeno mesto.
– Baš ste glupi – reče Nana – zašto nagonite ovu sirotu devojčicu da se stidi... Pusti ih, devojko moja, neka se šale. To su naše stvarčice.
I, okrenuvši se grofu Mifa, koji je ozbiljno gledao:
– Zar ne, dragi prijatelju?
– Da, zaista – promrmlja on odobravajući lakim pokretom glave.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:17 pm




Niko više nije protestovao. Pored ove gospode, ovih velikih imena, ovih starih poštenja, dve su se žene, sedeći jedna prema drugoj, nežno pogledale, nameštale i vladale, zloupotrebljavajući mirno svoj pol i otvoreno prezirući muškarca. One su zapljeskale rukama.
Popeli su se gore u mali salon da piju kafu. Dve lampe osvetljavale su blagom svetlošću ružičaste tapete i razne stvarčice sa sjajem laka i starog zlata. U ovo doba noći, usred raznih kovčežića, bronza i porculana, igrala se diskretna svetlost paleći neke šare od srebra ili u slonovoj kosti, ističući sjaj nekog izvajanog štapića, ili prelivajući se u mekanom odblesku po nekoj površini ukrašenoj šarama. Žeravica od poslepodnevne vatre već se gasila, u sobi je bilo vrlo toplo, neka malaksala toplota pod zavesama na prozorima i vratima. I u ovoj sobi prepunoj Naninog intimnog života, gde su ležale njene rukavice, maramice ili neka otvorena knjiga, sve je to podsećalo na njeno raskomoćeno prisustvo, sa njenim mirisom ljubičice, njenim neredom dobre devojke, dajući divni efekat među ovim bogatstvom, dok su fotelje, široke kao postelje, i kanabeta duboka kao alkovi pozivali na zaboravnu sanjivost časa, na vesele nežnosti prošaptane u mračnim kutovima.
Satena je pošla da se ispruži pored kamina, udno jednog kanabeta. Zapalila je cigaretu. Vandevr joj priđe i, šale radi, poče da joj pravi strahovito ljubomornu scenu, preteći joj da će joj poslati sekundante ako još bude odvraćala Nanu od njenih dužnosti. Toj igri pristupili su Filip i Žorž zadirkuju ći je i štipajući je tako jako da je ona najzad uzviknula:
– Draga, kaži im da me ostave na miru. Opet me diraju.
– Pustite je – reče Nana ozbiljno. – Ne dozvoljavam da je uznemiravate, vi to dobro znate... A ti, mače moje, šta se guraš uvek između njih kad su tako nepristojni?
Satena, sva rumena u licu, plazeći im jezik, pođe u kupaonicu kroz čija se širom otvorena vrata videla bleda boja mramora, osvetljena mlečnom svetlošću jedne lopte od depolitiranog stakla u kojoj je goreo plin. Nana je tada otpočela razgovor sa ovom gospodom, kao domaćica puna draži. U toku dana ona je pročitala jedan roman, o kojem se tada mnogo govorilo, istoriju neke devojke; ona se bunila i govorila da je to sve lažno, pokazujući, uostalom, odvratnost punu ljutnje prema ovoj vrsti gnusne književnosti koja uobražava da slika prirodu; kao da se može sve pokazati! kao da jedan roman ne treba da bude napisan zato da se provede jedan prijatan sat! Što se tiče knjiga i drama, Nana je imala utvrđeno mišljenje: tražila je dela puna nežnosti i plemenitosti, stvari o kojima može da sanja i koje joj uzdižu dušu. Zatim, kako je razgovor skrenuo na nemire koji su uzrujavali Pariz, na buntovničke članke i početke pobune posle poziva na oružje, koji su bili upućivani narodu svako veče na javnim zborovima, ona je planula protiv republikanaca. Šta traže ovi prljavi ljudi koji se nikad ne peru? Zar nismo srećni, i zar imperator nije učinio sve za narod? Pravi je gad ovaj narod! Ona ga poznaje i ona o njemu može da govori. I zaboravljajući da je maločas za stolom tražila da se poštuje njen mali svet iz Ulice Gut-d’or, ona je sada napadala svoje, sa gađenjem i strahom žene koja je isplivala. Upravo to poslepodne ona je pročitala u „Figaru” izveštaj sa nekog javnog zbora, koji je bio toliko komičan da se tome još smejala zbog reči iz argoa i prljave glave jedne pijanice koju su najurili.
– Oh, te pijanice – reče ona odvratnim tonom. – Zar ne vidite da bi njihova republika bila nesrećna za svakoga... Ah! neka nam bog pozivi našeg cara što je moguće duže!
– Bog će vas čuti, draga moja – odgovori ozbiljno Mifa. – Što se tiče cara, budimo bez brige.
On je voleo da vidi kod nje ispoljavanje ovih dobrih osećanja. Oni su se slagali u politici. Vandevr i kapetan Igon takođe nisu prestajali da se šale na račun ovih „bitangi”, drekavaca koji su bežali čim bi ugledali bajonet. Žorž je te večeri bio bled i sumorna izgleda.
– Šta je ovoj bebi – upita Nana primetivši njegovo neraspoloženje.
– Nije mi ništa, slušam – prošapta on.
Ali on je patio. Kad su ustali od stola, on je čuo Filipa kako se šali sa mladom ženom, i sada je Filip sedeo pored nje, a ne on. Grudi su mu se nadimale i htele da puknu, a on nije znao zašto. Nije mogao da podnese da ih vidi jedno pored drugoga, tako ružne misli stezale su mu grlo da se stideo u svojoj strepnji. On, koji se smejao Sateni, koji je trpeo Stenera, zatim grofa Mifa, pa onda sve ostale, bunio se i besneo na pomisao da bi jednog dana Filip mogao dirnuti ovu ženu.
– Drži! uzmi Bižu – reče ona da ga uteši, dodajući mu kuče uspavano u njenom skutu.
I Žorž ponovo postade veseo, držeći nešto njeno, ovu životinju svu toplu od njenih kolena.
Razgovor se sad vodio o znatnom gubitku koji je Vandevr imao prošle noći u „Carskom serklu”. Mifa nije bio igrač i čudio se. Ali Vandevr sa osmehom učini aluziju na svoju blisku propast, o kojoj je Pariz već govorio: malo je važan način smrti, glavno je lepo umreti. U poslednje vreme Nana je primetila kod njega nervozu, zabrinutost na licu i drhtavu svetlost u njegovim očima. On je sučuvao visoko aristokratsko dostojanstvo, finu eleganciju svoje oslabljene rase, i u izvesnim trenucima to je bio samo kratki zanos koji se okreće pod ovom lobanjom ispražnjenom kockom i ženama. On ju je plašio jedne noći, ležeći pored nje, pričajući joj neku strašnu priču, nameravao je da se zatvori u svoju štalu i da izgori zajedno sa svojim konjima kada bude sve potrošio. Jedinu svoju nadu, u ovom času, polagao je na jednoga konja, Lizinjana, koga je spremao za nagradu Pariza. On je živeo od ovog konja koji je nosio njegov poljuljani kredit. Kad god bi Nana od njega nešto tražila, on je to odlagao za mesec juni, ako Lizinjan pobedi.
– Koješta – reče Nana šaleći se – on može da gubi, pošto će ih sve očerupati na trkama.
On samo odgovori jedva primetnim misterioznim osmehom. Zatim reče ležerno:
– Zbilja, bio sam slobodan da dam vaše ime mome autsajderu, jednoj ždrebici... Nana, Nana, Nana, to lepo zvuči. Vi se ne ljutite?
– Da li se ljutim, a zašto – reče ona, u stvari ushićena.
Razgovor se produžio, govorili su o izvršenju jedne smrtne kazne, koju je mlada žena jako želela da vidi, kad se Satena pojavi na vratima pozivajući je molećivim glasom. Ona odmah ustade i ostavi ovu gospodu izvaljenu u foteljama, koja su mirno dovršavala svoju cigaru raspravljajući o ozbiljnom pitanju, o delu odgovornosti ubice obolelog od hroničnog alkoholizma. U kupaonici, sedeći na jednoj stolici, Zoe se gušila u suzama, dok je Satena uzalud pokušavala da je uteši.
– Šta je – upita Nana iznenađeno.
– Oh, draga, govori s njom – reče Satena. – Evo već dvadeset minuta kako se trudim da je urazumim... Ona plače zato što si je nazvala ćurkom.
– Da, gospođo... to mi je vrlo teško... da, vrlo, teško ... – promuca Zoe gušeći se ponovo u suzama.
Odjednom, ovaj prizor razneži mladu ženu. Ona je našla utešnih reči. I kako se Zoe još nije smirila, ona čučnu ispred nje, uhvati je oko pasa pokretom nežne familijarnosti.
– Ali, mala budalo, ja sam rekla ćurka kao što bih rekla nešto drugo. Zar ja znam! Bila sam ljuta... Pogrešila sam, umiri se.
– Ja koja toliko volim gospođu... – promuea Zoe. – Posle svega što sam učinila za gospođu ...
Tada Nana zagrli sobaricu. Zatim, želeći da pokaže kako nije ljuta, ona joj pokloni haljinu koju je triput obukla. Njihove svađe svršavale su se uvek poklonima. Zoe je brisala oči svojom maramicom. Ona ponese haljinu preko ruke, i reče još da su svi u kuhinji žalosni, da Žilijen i Fransoa nisu mogli da jedu pošto im je gospođina ljutnja pokvarila apetit. I gospođa im posla jedan zlatnik u znak izmirenja. Ona nije mogla da podnese žalost oko sebe i zbog toga je mnogo patila.
Nana se vraćala u salon, srećna što je izgladila ovu svađu koja ju je potajno uznemiravala zbog sutrašnjeg dana, kad joj Satena priđe i poče nešto da joj šapuće u uvo. Ona se žalila, pretila da će otići ako je ovi ljudi budu opet dirali, i zatraži od svoje ljubljene da ih sve najuri. To će im biti pouka. Zatim bilo bi tako lepo da ostanu same, zajedno! Nana, ponovo zabrinuta, klela se da to nije moguće! Tada se Satena obrecnu kao razjareno dete koje nameće svoj autoritet:
– Ja hoću, razumeš li!... Odmah ih oteraj ili ja idem!
Ona uđe u salon i opruži se udno jednog divana, po strani, blizu prozora, ćuteći i ne mičući se, sa svojim velikim očima uprtim u Nanu, čekajući.
Ova su se gospoda složila protiv novih teorija kriminalistike; sa ovim lepim pronalaskom o neodgovornosti u izvesnim patološkim slučajevima nije više bilo zločinaca, bilo je samo bolesnika. Mlada žena, koja je odobravala glavom, tražila je na koji će način otpustiti grofa. Ostali će otići, ali on će sigurno biti tvrdoglav. Doista, kad je Filip ustao da pođe, Žorž je takođe odmah ustao, jedina njegova briga je da ne ostavi brata iza sebe. Vandevr je ostao još nekoliko minuta, on je ispitivao teren, očekujući da će možda neki posao primorati grofa Mifa da mu ustupi mesto, zatim, kad je video da se ovaj otvoreno namestio da ovde prenoći, on nije insistirao, već se povukao kao taktičan čovek. Ali, kad se uputio vratima, on spazi Satenu i njen nepomičan pogled, i, kako je, bez sumnje, razumeo, on joj raspoložen priđe da se rukuje s njom.
– Je li, ne ljutiš se – prošapta on. – Oprosti mi... Ti si najlepša, časna reč!
Satena nije htela da odgovori. Ona nije skidala pogled sa Nane i grofa koji su ostali sami. Mifa se oslobodio, približio se Nani, uhvatio je za prste i počeo da ih ljubi. Tada, da bi skrenuli razgovor na drugu stranu, ona upita da li je bolje njegovoj kćeri Esteli. Uoči toga dana on joj se žalio kako mu je ovo dete tužno; on nije mogao da provede jedan srećan dan kod svoje kuće, sa ženom koja je uvek van kuće i sa kćerkom ispunjenom ledenim ćutanjem. Nana mu je u porodičnim stvarima uvek davala dobre savete. I tad je Mifa, odmorenog tela i duha, ponovo počeo sa svojim žalbama.
– Kako bi bilo da je udaš – reče ona setivši se datog obećanja.
I ona se usudila da mu govori o Dageneu, i to odmah. Na ovo ime grof se usprotivio. Nikad, posle onoga što mu je ona rekla!
Ona učini kao da se začudila, zatim prsnu u smeh, i, zagrlivši ga, reče mu:
– Oh, zar je moguće da si toliko ljubomoran!... Opameti se malo. Ocrnili su me kod tebe i ja sam bila besna... Danas, bilo bi mi vrlo žao ...
Ali kad je preko grofovog ramena srela Satenin pogled, ona se uznemirila, pustila ga je i nastavila ozbiljno:
– Dragi prijatelju, do tog braka mora doći, ja neću da sprečavam sreću tvoje kćerke... Ovaj mladić je vrlo otmen, i boljega ne bi mogao naći.
I ona poče da hvali Dagenea. Grof ju je ponovo uhvatio za ruke, on nije više govorio da ne pristaje, već da će videti, da će o tome razgovarati. Zatim, kad joj je rekao da idu da legnu, ona spusti glas i nađe neki izgovor. Nemoguće, ona je neraspoložena, i, ako je malo voli, on neće navaljivati. Međutim, on je bio uporan i odbijao je da pođe, ona je popuštala, kad se ponovo srete sa Sateninim pogledom. Tada postade nepopustljiva. Ne, to nije moguće! Grof, veoma uzbuđen i bolesnog izgleda, bio je ustao i tražio svoj šešir. Ali na vratima se seti nakita od safira, čiju je kutiju osetio u džepu; hteo je da ga sakrije udno kreveta da ga ona nađe svojim nogama kad prva legne, to je bilo iznenađenje velikog deteta, o kome je razmišljao od početka večere i, u svom uzbuđenju i u svom bolu što je tako odbijen, on joj naglo pruži kutiju sa nakitom.
– Šta je ovo – upita ona. – Gle! safiri... Ah! da, to je onaj nakit. Kako si ljubazan!... Je li, dragane, ti veruješ da je onaj isti? U izlogu je izgledao lepši.
To je bilo sve čime mu je zahvalila, i ona ga pusti da pođe. On je spazio Satenu kako opružena ćuti i čeka. On tad pogleda obe žene i pokorno izađe, ne navaljujući više. Još vrata od predsoblja nisu bila zatvorena a Satena uhvati Nanu oko struka i poče da igra i peva. Zatim potrča ka prozoru:
– Da vidimo kako će na ulici oboriti nos!
U senci zavesa obe se žene nalaktiše na gvozdenu rampu prozora. Otkucavalo je jedan sat. Pustom Ulicom Vilije produžavao se dvostruki red lampi u ovoj vlažnoj martovskoj noći sa jakim vetrom i kišom. Prazno zemljište je ovde-onde ličilo na mračne rupe, kuće u skelama uzdizale su se pod tamnim nebom. I one prsnuše u ludi smeh videći okrugla leđa grofa Mifa, koji je odmicao mokrom ulicom sa tužnim odbleskom svoje senke kroz ovu ledenu i praznu ravnicu novoga Pariza. Ali Nana ućutka Satenu:
– Pazi, evo policajaca!
One su tada ugušile svoj smeh, gledajući sa prigušenim strahom na drugoj strani ulice dve crne figure koje su išle odmerenim korakom. Nana je u svojoj raskoši, u svom kraljevstvu žene kojoj se svi pokoravaju, osećala užas prema policiji, ne voleći da čuje da se govori o njoj kao god ni o smrti. Bilo joj je nelagodno kad bi neki policajac pogledao na njenu kuću. Sa tim ljudima treba biti uvek na oprezu. Oni bi vrlo lako mogli da ih smatraju za javne žene ako bi čuli njihov smeh u ovo doba noći. Satena se pribila uz Nanu i drhtala. Međutim, one su ostale na prozoru, zainteresovane približavanjem jednog fenjera koji se klatio sredinom ulice punom lokvi. To je bila jedna starica koja je skupljala otpatke preturajući po jarkovima. Satena ju je prepoznala.
– Gle – reče ona – kraljica Pomare sa žezlom od vrbe!
I dok ju je vetar šibao po licu vodenom prašinom ona je pripovedala svojoj ljubljenoj istoriju kraljice Pomare. Ona nekad je ona bila divna devojka, o čijoj je lepoti govorio ceo Pariz, a pored toga vrlo zla i drska; muškarce je vodila kao životinje, visoke ličnosti plakale su na njenim stepenicama! Ona se sad opijala, žene iz naroda davale su joj, kako bi se malo nasmejale, da pije gorku rakiju, a mangupi su je gađali kamenicama. Jednom reči, pravo srozavanje kraljice koja je pala u blato! Nana je slušala sva hladna.
– Sad ćeš da vidiš – dodade Satena.
Ona zazviždi kao muškarac. Starica koja je išla ispod prozora, podiže glavu i pokaza se pri žutoj svetlosti fenjera. Pod dronjcima, umotano pocepanim šalom, ukaza se lice, pomodrelo i puno ožiljaka, sa krezubim ustima i upaljenim modricama oko očiju. I pred ovom strašnom starošću devojke udavljene u vinu, u Nani iznenada ožive jedna uspomena, udno pomrčine ugledala je viziju Šamona, one Irme d’Anglar, nekadašnje javne žene, obasute častima, koja se penje na trem svoga zamka u selu koje je metanisalo pred njom. Tada, dok je Satena još zviždala, smejući se starici koja je nije videla:
– Dosta, evo policajaca – šapnu ona promenjenim glasom. – Uđimo brzo unutra, mače moje.
Vraćali su se odmereni koraci. One zatvoriše prozor. Povukavši se unutra, dršćući od hladnoće, mokre kose, Nana je ostala trenutak zaneta pred svojim salonom, kao da je zaboravila gde se nalazi i ušla u neko nepoznato mesto. I to se ponovo našla u tako toplom i tako mirisnom vazduhu da je od toga osetila iznenađenje puno sreće. Nagomilano bogatstvo, starinski nameštaj, tapeti od svile i zlata, slonove kosti, bronze, spavali su u ružičastoj svetlosti lampi, dok se u celoj kući širio osećaj pun velike raskoši, u svečanosti salona za prijem, u udobnom prostranstvu trpezarije, u smirenosti širokog stepeništa, i u mekoti ćilimova i sedišta. To je bilo kao neko iznenadno proširivanje nje same, njenih potreba za vlašću i uživanjem, njene želje da se sve ima da bi sve uništila. Ona nikada nije osetila tako duboku snagu svoga pola. Lagano pogleda oko sebe i reče sa izrazom ozbiljne filozofije:
– Hajde! čovek je ipak u pravu da uživa dok je mlad!
Ali Satena je već bila na medveđim kožama u spavaćoj sobi, valjala se i zvala je:
– Hodi! Hodi!
Nana se svuče u kupaonici. Da bi bila gotova što pre, ona je obema rukama uhvatila svoju gustu plavu kosu i tresla je iznad srebrnog umivaonika, dok je kiša dugih ukosnica padala zvečeći po čistome metalu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:18 pm





XI


Te nedelje, pod burnim nebom pravih junskih vrućina, priređena je trka za veliku nagradu Pariza u Bulonjskoj šumi. Ujutru, sunce se diglo u mrkloj prašini. Ali oko jedanaest sati, u trenutku kad su kočije stizale na trkalište u Lonšanu, vetar sa juga rasterao je oblake, siva para nestajala je u dugim pocepanim pramenovima, sve više otvarajući nebo s kraja na kraj horizonta. I sve je naglo zasijalo pod zracima sunca koji su padali između dva oblaka. Ledina se malo-pomalo ispunila gužvom kočija, konjanika i pešaka, trkalište je bilo još prazno, sa ložom za sudiju, stub koji obeležava cilj, motke sa tablama, koje pokazuju brojeve, zatim, s druge strane, u sredini, iza ograde pezaža pet simetričnih tribina, sa redovima galerija od cigala i drvene građe. A iza toga gubila se prostrana ravnica u podnevnoj svetlosti, oivičena malim drvećem i zatvorena sa zapadne strane pošumljenim brežuljcima Sen Klua i Sirena, kojima je dominirao strogi profil Mon Valerijana.
Nana, zanesena, kao da je prva nagrada trebalo da reši pitanje njenog bogatstva, htela je da se postavi uz ogradu, pored stuba koji obeležava cilj. Ona je došla vrlo rano, među prvima, u svojim srebrnastim kočijama sa četiri divna konja, poklon od grofa Mifa. Kad se pojavila na ulazu, sa dva jahača koji su bili na konjima s leve strane, i sa dva lakeja koji su nepomično sedeli na zadnjem sedištu kočija, među gomilom je nastalo guranje kao pri prolazu kakve kraljice. Nosila je boje Vandevrove štale, plavo i belo, u neobičnoj toaleti: kratka bluza i tunika od plave svile pripijeno uz telo, i zadignuta iza pasa u jedan ogroman puf, što je vrlo smelo isticalo njene butine u ovo vreme kada je vladala moda širokih naduvenih sukanja, zatim, haljina od belog satina, rukavi od belog satina, ešarpa od belog satina preko grudi, a sve to ukrašeno srebrnim vezom koji je sunce osvetljavalo. Uz to, da bi više ličila na džokeja, ona je gordo metnula plavu kapu sa belim peroM na punđu, čiji su žuti pramenovi padali do sredine leđa kao ogroman rep od riđe dlake.
Otkucavalo je podne. Trebalo je čekati više od tri sata do početka trke za prvu nagradu. Kad su njene kočije stale uz ogradu, Nana se namestila ugodno, kao kod svoje kuće. Iz nekog kaprica povela je Bižu i Luja. Kuče je ležalo na njenoj suknji i drhtalo od hladnoće uprkos vrućini, dok je dete, nalickano u vrpcama i čipkama, imalo sitno slabunjavo lice, nemo, pobledelo od svežeg vazduha. Međutim, mlada žena, ne obraćajući pažnju na susede, razgovarala je vrlo glasno sa Žoržom i Filipom, koji su sedeli ispred nje, na drugoj klupi, među tako velikom gomilom buketa od belih ruža i plavih spomenaka da im se videla samo glava.
– I onda, kad mi je dosadilo, ja sam mu pokazala vrata... I evo već dva dana kako se duri.
Ona je govorila o grofu Mifa, samo je mladićima prećutala pravi uzrok ove prve svađe. Jedne večeri našao je u njenoj sobi muški šešir, jedna glupa trenutna strast, prolaznik koga je iz dosade dovela.
– Vi ne znate koliko je smešan – nastavi ona zabavljajući se pojedinostima koje je iznosila. – U stvari, to je pravi licemer... On se moli bogu svako veče. Verujte mi. On misli da ja ništa ne primećujem zato što ležem prva u postelju, ne želeći da mu smetam, ali ja ga gledam ispod oka, slušam ga kako mrmlja i vidim ga lepo kako se krsti kad se okrene da me opkorači i legne udno kreveta... – Gle, baš je smešno – prošapta Filip. – Znači pre i posle?
Ona se slatko nasmeja.
– Da, upravo tako, pre i posle. Pre nego što ću da zaspim, čujem ga ponovo kako nešto mrmlja... Ali ono što postaje dosadno to je da se mi više ne možemo svađati a da on ne počne da govori o popovima. Što se mene tiče, ja sam uvek bila pobožna. Da, bez sumnje, smejte se koliko hoćete, ja ću ipak verovati u ono što verujem... Samo, veliki je gnjavator, jeca i govori o svojoj griži savesti. Tako, na primer, prekjuče, posle naše svađe, dobio je takav živčani napad da sam se mnogo uplašila ...
Ali ona zastade i reče:
– Pogledajte, eno Minjonovi dolaze. Gle! doveli su i decu... Juh, kako su neukusno obučeni ovi mali!
Minjonovi su bili u kočijama ozbiljnih boja, u bogatoj raskoši jednog skorojevića. Roza, u svilenoj haljini sive boje, ukrašenoj širokim naborima i crvenim čvorićima, smešila se, srećna zbog radosti Anrija i Šarla, koji su sedeli na prednjem sedištu, zagnjureni u svoje suviše široke đačke tunike. Ali, kad su kočije stale pored ograde i kad je spazila Nanu, ponosnu u sredini njenih buketa i njena četiri konja, i livreju njene posluge, ona stegnu usne i okrete glavu. Minjon, naprotiv, svežeg lica i vesela pogleda pozdravi Nanu rukom. On se iz principa nije mešao u svađe između žena.
– Zbilja – prihvati Nana – poznajete li vi nekog čičicu, vrlo čistog, sa pokvarenim zubima?... Nekog gospodina Venoa... Jutros me je posetio.
– Gospodin Veno – reče Žorž zgranut. – Nije moguće! Pa to je jedan jezuita.
– Tačno, ja sam to namirisala. Oh! ne možete da zamislite o čemu smo razgovarali! Baš je bilo smešno!... Govorio mi je o grofu, o njegovom nesrećnom braku, moleći me da povratim sreću jednoj porodici... Uostalom, bio je vrlo učtiv, vrlo ljubazan... Tada sam mu odgovorila da je to i moja želja i dala sam mu obećanje da ću izmiriti grofa sa njegovom ženom... Znate, ja se ne šalim, bila bih ushićena da ih vidim sve srećne! A osim toga, to bi mi donelo olakšanje, jer zaista ima dana kad mi je užasno dosadan.
Njen umor od poslednjih meseci izbio je u ovom kriku iz njenog srca. Pored toga, činilo se da je grof u velikoj novčanoj neprilici, bio je vrlo zabrinut; menica koju je potpisao Labordetu bila je u opasnosti da ne bude isplaćena.
– Eno, grofica je tamo dole – reče Žorž koji je prelazio pogledom preko tribina.
– Gde to – uzviknu Nana. – Bože, ovo dete sve vidi!... Držite moj suncobran. Filipe.
Ali Žorž je naglim pokretom pretekao svoga brata, očaran što drži suncobran od plave svile sa srebrnom kićankom. Nana je gledala kroz svoj ogromni dogled.
– Ah! da, vidim je – reče najzad. – Na desnoj tribini, blizu stuba, zar ne? Ona je u haljini boje slezova cveta, a njena kćerka u beloj pored nje... Gle! Dagene im prilazi da ih pozdravi.
Tada je Filip spomenuo blisku ženidbu Dagenea sa ovom mršavom Estelom. To je bila gotova stvar, zaručnici su već bili oglašeni. Grofica se u početku opirala, ali je grof, kako se govori, nametnuo svoju volju. Nana se osmehivala.
– Znam, znam – prošaptala je. – Utoliko bolje za Pola. To je krasan dečko, on to zaslužuje.
I nagnuvši se prema Luju:
– Zabavljaš se, je li?... Kakvo li je ovo ozbiljno lice!
Dete je bez ijednog osmeha posmatralo sav ovaj svet, izraza veoma stara, kao da je puno žalosnih misli o onome što vidi. Bižu, oteran iz skuta mlade žene, pribio se uz dete, drhćući.
Međutim, trkalište se punilo. Kočije i kola neprestano su pristizali kroz Kapiju kaskade, u gustom beskrajnom redu. Bilo je i velikih omnibusa, kao što je „Paulina” koja je krenula sa Italijanskog bulevara, vozeći svojih pedeset putnika, i stala u red desno od tribina; zatim svi mogući tipovi kola, kao dog-kar, viktorije, sjajni landaueri, pomešani sa bednim fijakerima koje su vukle rage; zatim for-inhendi sa četiri konja, i melkoči sa vlasnicima na kočijaševom sedištu, dok su unutra ostale sluge da čuvaju korpe sa šampanjcem, i onda još „pauci”, čiji su ogromni točkovi zasenjivali sjajem čelika, i laki tandemi, fini kao neko parče od časovnika, koji su jurili usred zvuka praporaca. Ovde-onde, prolazio je neki konjanik, ili je talas pešaka jurio uplašeno kroz ekipaže. Daleko kotrljanje kola koje je dopiralo iz aleja Bulonjske šume gubilo se odjednom na travi, u potmulom šuštanju; sada se čuo samo žagor gomile koja je rasla, uzvici, dozivanja, pucketanja bičem, koja su proletala vazduhom. I kad se sunce ponovo pojavilo iza jednog oblaka koji je vetar terao, zlatni zraci su se prosuli, osvetljavajući konjske opreme i lakovana sedla, paleći toalete, dok su kočijaši, visoki na svojim sedištima, u ovoj prašini od svetlosti, blistali sa velikim bičevima.
Labordet je sišao sa kočija, gde su mu Gaga, Klarisa i Blanša od Sivrija ustupile jedno mesto. Kako se žurio da pređe preko trkališta i uđe iza pezaža, Nana ga pozva po Žoržu. Zatim, kad je stigao:
– Koliko je moja cena – upita ona smejući se.
Htela je da govori o Nani ždrebici, onoj Nani koja je sramotno dopustila da je tuku prilikom dodeljivanja Dijanine nagrade, i koja čak prošlog aprila i maja nije mogla ni da se plasira, trčeći za nagradu De Kar i La Grand Pul de Prodi, koje je dobio Lizinjan, drugi konj iz Vandevrove štale. I odmah je Lizinjan postao veliki favorit, već uoči toga dana uzimali su ga obično za dva protiv jedan.
– Uvek pedeset – odgovori Labordet.
– Do đavola! ne vredim mnogo – prihvati Nana, koju je zabavljala ova šala. – Kad je tako, onda neću sebe da uzmem... Ne, nijedan zlatnik ne stavljam na sebe.
Labordet, koji se mnogo žurio, pođe ali ona ga pozva natrag. Htela je da joj da jedan savet. On, koji je imao veza među trenerima i džokejima, imao je naročitih obaveštenja o štalama. Njegove prognoze ostvarile su se već bezbroj puta. On je bio kralj tipstera, kako su ga zvali.
– Je l’ te, koje konje treba da uzmem – ponavljala je mlada žena. – Pošto je Englez?
– Spirit, po tri... Valerio II po tri takođe... Zatim, svi ostali, Kozinus dvadeset pet, Azar četrdeset, Bum trideset. Pišnet trideset pet, Franžipan deset...
– Ne, neću da se kladim na Engleza. Ja sam patriotkinja... E, možda Valerio II? Vojvoda od Korbreza je maločas bio sav ozaren u licu... Ne, neću, posle svega. Pedeset zlatnika na Lizinjana, šta veliš na to?
Labordet ju je gledao s neobičnim izrazom. Ona se nagnu i upita ga tihim glasom, jer je znala da mu je Vandevr stavio u dužnost da kupuje za njega kod bukmekera da bi se lakše kladio. Ako je nešto saznao, mogao bi to da kaže. Ali, ne dajući nikakvo objašnjenje, Labordet je nagovori da se osloni na ono što sam bude nanjušio. On će staviti njenih pedeset zlatnika kako bude našao za shodno i ona se neće pokajati.
– Na sve konje koje budeš hteo – povika ona veselo, pustivši ga da pođe – ali nikako na Nanu, to je raga!
I u kočijama nastade ludi smeh. Mladićima je reč izgledala vrlo smešna, dok je Luj, ne razumevajući ništa, gledao bledim očima svoju majku, čiji su ga jaki glasovi čudili. Labordet, uostalom, još nije mogao da umakne. Roza Minjon mu je dala znak i on je sad pored nje ispisivao u svoj beležnik cifre, njene naloge. Zatim su ga pozvale Klarisa i Gaga, da im promeni njihove opklade, one su bile čule nešto u gomili, nisu više htele Valerija II i uzimale su Lizinjana, on je hladnokrvno beležio. Najzad pobeže i izgubi se s druge strane trkališta, između dve tribine.
Kola su neprestano pristizala. Bilo ih je već pet redova, koji su se sve više širili duž ograde u nepreglednoj gomili, svoj išaranoj svetlim mrljama od belih konja. Zatim, dalje, video se nered drugih kola, usamljenih kao da su se nasukala na travi, nekakvu mešavinu točkova, zaprega u svim pravcima, jednih pored drugih, ukoso, popreko, jednih prema drugima. Na ledini na mestima koja su ostala slobodna, kasali su konjanici, ljudi su se pešice, u grupama, stalno pomicali napred. Iznad ovog vašarskog polja, u pomešanom šarenilu gomile, uzdizalo se sivo platno šatora gde su bili bifei. Ali naročita gurnjava sveta i mahanje šešira bilo je oko bukmekera, koji su stajali u otvorenim kolima, gestikulirajući kao zubari sa svojim kursnim listama zalepljenim na visokim daskama.
– Baš je glupo što čovek ne zna na kojeg se konja kladi – govorila je Nana. – Treba samo da reskiram nekoliko zlatnika.
Ustala je da bi izabrala jednog bukmekera koji dobro izgleda. Međutim, ona je zaboravila svoju želju spazivši mnoštvo svojih poznanica. Osim Minjonovih, Gage, Klarise i Blanše, videla je to, desno, levo, pozadi i u sredini gomile kola koja su sad potpuno zatvarala njen landauer, Tatan Nene u društvu Marije Blond u jednoj viktoriji, Karolinu Eke sa majkom i dva gospodina u karucama, Lujzu Violen samu, koja je lično terala jedna mala kola sa pletenim košem, ukrašena vrpcama sa narandžastim i zelenim bojama Mešenove štale, Leu od Orna na jednom visokom sedištu melkoča, gde je jedna grupa mladića pravila veliku buku. Dalje, u karucama na osam federa aristokratskog izgleda, Lisi Stevar, u vrlo jednostavnoj haljini od crne svile, pravila se otmena pored jednog visokog mladića u uniformi marinskih kadeta. Ali Nana je bila zaprepašćena kada je videla Simonu u jednom tandemu koji je terao Stener, sa lakejom pozadi, koji je sedeo nepomično skrštenih ruku; ona je bila zanosna i divna, sva u belom satinu, sa žutim prugama, pokrivena dijamantima od pasa do šešira, dok je bankar sa ogromnim bičem terao dva konja, malog alata zlaćane boje, sitnog kasa, i velikog mrkog dorata, stepera, koji je kasao dižući visoko noge.
– Bre, bre – reče Nana – zar je ovaj lopov Stener još jedanput opljačkao Berzu!... Juh! pogledajte Simonu kako je šik! No, to je suviše, osvanuće i njemu crni petak!
Međutim, ona se sa njima pozdravila izdaleka. Mahala je rukom, smešila se, okretala se i nikoga nije zaboravljala, da bi je svi videli. I nastavila je razgovor.
– Pa to Lili vuče za sobom svoga sina! Lepo izgleda u uniformi... Eto zašto se ona pravi otmena! Znate li da se ona boji njega i da se izdaje za glumicu ... Siroti mladić, izgleda da on i ne sluti.
– A – promrmlja Filip smejući se – kad bude htela, ona će mu naći u provinciji dobru partiju.
Nana je ćutala. Upravo je u najgušćoj grupi ekipaža spazila Trikonku. Stigavši u jednom fijakeru, iz koga nije mogla ništa da vidi, ona se mirno popela na kočijaševo sedište. I uspravivši svoj visoki stas, sa plemenitim izrazom lica i dugačkim uvojcima kose koji su joj padali sa obe strane, dominirala je gomilom, i činilo se kao da vlada nad tim narodom žena. Sve su joj se osmehivale diskretno. Ona, nadmoćnija, pravila se da ih ne poznaje. Ona nije došla to da radi, ona je tražila trke iz zadovoljstva, kao strastvena igračica, naročito kad su u pitanju konji.
– Gle! pazi onoga idiota Faloaza – reče Žorž odjednom.
Svi su se čudili. Nana nije više poznavala svoga Faloaza. Otkako je primio nasledstvo, postao je neobično šik: sa okovratnikom povijenim sa strane, u odelu od tkanine nežne boje, koje se pripijalo uz njegova mršava ramena, sa razdeljkom na sredini, on je izigravao neku umornost, mekani glas, i služio se rečima iz argoa i rečenicama koje nije hteo da dovrši.
– Ali on vrlo lepo izgleda – izjavi Nana očarana.
Gaga i Klarisa bile su pozvale Faloaza, potrčavši mu u susret, trudeći se da ga ponovo otmu. Ali on ih je odmah ostavio, uz nekakvo vrckanje u kome je bilo šale i prezira. Nana ga je zasenila, dotrčao je k njoj i stao je na stepenik kočija, i kada je ona počela da ga zadirkuje zbog Gage, on promrmlja:
– Ah, ne, sa starom gardom je svršeno! Ne govorite mi više o tome! I onda, znate, vi ste sada moja Žilijeta...
I on je stavio ruku na srce. Nana se mnogo smejala zbog ove tako nagle izjave, to pod vedrim nebom. Ali ona dodade:
– Slušajte, nije reč o tome... Zbog vas sam zaboravila da imam da se kladim... Žorž, vidiš li onog bukmekera, crvenog debeljka, s kudravom kosom? On ima glavu pokvarenog dripca koji mi se dopada... Idi da mu uzmeš... No, šta bismo mogli da mu uzmemo?
– Što se mene tiče, ja nisam patriota, oh, ne – mucao je Faloaz – ja dajem sve za Engleze... Biće sjajno ako Englez dobije! Francuzi nek idu u Šajo!
Nana je bila ljuta. Tada su počeli da raspravljaju o vrednosti konja. Faloaz, da bi izgledao dobro obavešten, smatrao ih je sve kljusinama. Franžipan, barona Verdije, veliki dorat, imao bi uspeha da ga nisu za vreme treninga suviše umorili. Što se tiče Valerija II, iz Korbrezove štale, on još nije spreman, u mesecu aprilu bio je bolestan. O! to se krilo, ali on je bio siguran u to, na časnu reč! I on se najzad izjasnio za Azara, jednog konja iz Mešenove štale, koji je imao najviše mana i koga niko nije hteo. Azar je bio u divnoj formi i veoma pokretan! Ova će životinja iznenaditi sve.
– Ne – reče Nana. – Stavicu deset zlatnika na Lizinjana i pet na Buma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:19 pm




Faloaz odjednom prasnu:
– Ali, draga moja, Bum je ispod svake kritike! Ne uzimajte to! I sam Gask napušta svoga konja... A onda vaš Lizinjan, nikad! To su priče! Svi su oni suviše kratkih nogu!
On se gušio. Filip primeti da je Lizinjan ipak dobio nagradu De Kar i La Grand Pul de Prodi. Ali mu Faloaz odgovori da to ne dokazuje ništa, i da se, naprotiv, treba čuvati. Uostalom, Greham je sad jahao Lizinjana; onda, neka ga ostave na miru! Grehama tera baksuz i nikad nije stizao.
Diskusija koja se vodila u Naninom landaueru kao da se proširila s jednog kraja trkališta na drugi. Kreštavi glasovi su se dizali, strast za igrom raspirivala se raspaljujući lica i kvareći gestove; dotle su bukmekeri, stojeći na svojim kolima, objavljivali svoje kursne liste i pomamno ispisivali cifre. Oko njih se iskupio samo sitni svet kladilaca, dok su velike opklade padale iza ograde pezaža; tu se ispoljavala pohlepnost malih kesa koje reskiraju pet franaka, sve žudnje za moguću dobit od nekoliko zlatnika. Ukratko, glavna bitka vodila se između Spirita i Lizinjana. Englezi, koji su se lepo raspoznavali, šetali su se između pojedinih grupa, kao kod svoje kuće, zažarenog lica, slaveći već unapred pobedu. Brama, konj lorda Ridinga, dobio je prvu nagradu prošle godine: to je bio poraz zbog koga su srca još krvarila. Ove godine biće pravi slom ako Francuska bude ponovo tučena. Zbog toga su se sve dame strasno interesovale iz nacionalnog ponosa. Vandevrova štala postala je brana naše časti, zato su gurali Lizinjana, branili ga, aklamirali. Gaga, Blanuša, Karolina i druge kladile su se na Lizinjana. Lisi Stevar se uzdržala zbog svoga sina; ali proneo se glas da je Roza Minjon dala nalog Labordetu za dve stotine zlatnika. Samo je Trikonka, sedeći pored svoga kočijaša, čekala poslednji minut. Veoma hladnokrvna usred ovih svađa, uzdižući se iznad sve veće galame i buke u kojoj su se stalno ponavljala imena konja u živom govoru Parižana, pomešanim sa grlenim uzvicima Engleza, ona je, veličanstvenog izgleda, slušala i beležila.
– A Nana? – upita Žorž. – Nju niko ne traži?
Uistinu, nju niko nije tražio; nisu je čak ni spominjali. Autsajder iz Vandevrove štale gubio se u popularnosti Lizinjana. Ali Faloaz diže ruke uvis govoreći:
– Imam jednu inspiraciju... Stavljam jedan zlatnik na Nanu.
– Bravo! ja stavljam dva zlatnika – reče Žorž.
– A ja tri – dodade Filip.
I oni su se peli, dalje, udvarajući se šaljivo, bacajući cifre, kao da su se otimali o Nanu na licitaciji. Faloaz je govorio da će je prekriti zlatom. Uostalom, svak je morao da stavlja, oni će namamiti kladioce. Ali kad su mladići pojurili da vrše propagandu, Nana im doviknu:
– Znate, ja nju nikako neću! Ni za šta na svetu... Žorže, deset zlatnika na Lizinjana i pet na Valerija II.
Oni su, međutim, bili pošli. Razveseljena, ona ih je gledala kako se provlače između točkova kako se naginju pod glavama konja i jure po celoj livadi čim bi nekoga prepoznali u kolima, oni su mu pritrčavali i preporučivali Nanu. I grohotan smeh razlegao se iznad gomile kad bi se oni katkad okrenuli trijumfujući, pokazujući brojeve prstom, dok je mlada žena, stojeći u svojim kolima, mahala suncobranom. Oni su ipak imali vrlo malo uspeha. Nekolicina ljudi dali su se ubediti; Stener, na primer, koga je Nanina blizina uzbuđivala, reskirao je tri zlatnika. Ali su žene apsolutno odbijale. Hvala lepo, to bi bio siguran gubitak! A, posle, nisu želele da rade za uspeh jedne devojčure koja ih je sve smrvila sa svoja četiri bela konja, sa svojim jahačima i lakejima i svojim izgledom da guta svet. Gaga i Klarisa, vrlo uvređene, upitale su Faloaza da li im se on ruga. Kad je Žorž smelo prišao Minjonovim kolima, Roza je ljutito okrenula glavu, ne odgovarajući. Treba biti pravo đubre pa dopustiti da se svoje ime da jednom konju! Minjon je, naprotiv, poslušao mladiće, govoreći da žene uvek donose sreću.
– Šta je – upita Nana kad su se mladići vratili posle duge posete bukmekeru.
– Vi ste na četrdeset – reče Faloaz.
– Kako, na četrdeset – viknu ona zaprepašćena. – A bila sam na pedeset... Šta se to dešava ?
U tom trenutku Labordet se opet pojavi. Staza se zatvarala i zvono je glasno objavljivalo početak prve trke. U opštem žagoru ona ga je upitala za razlog ovoga naglog porasta kursne liste. Ali on joj je uvijeno odgovorio, bez sumnje su se javile nove tražnje. Ona je morala da se zadovolji ovim objašnjenjem. Uostalom, Labordet joj je zabrinuto objavio da će Vandevr doći ako bude mogao da pobegne.
Trka je bila završena, kad se jedan oblak provalio iznad trkališta. Sunce je iščezlo i olovna svetlost pomračila je gomilu. Vetar se digao i počeo je naglo da pada pljusak, sa ogromnim kapima i mlazevima vode. Nastala je pometnja, uzvici, šale, psovke, bežanje pešaka koji su trčali i sklanjali se pod šatore bifea. U kolima su se žene trudile da se zaštite, držeći obema rukama svoj suncobrane, dok su preplašeni lakeji trčali pod koševe kola. Ali pljusak je već prestao i sunce je ponovo zasjalo u prašini kiše koja je još letela. Jedna plava pukotina otvarala se iza oblaka koji se gubio iznad Bulonjske šume. Sada kao da se nebo veselilo uz osmeh umirenih žena, dok je zlatni sunčev veo, u frktanju konja, neredu i vrenju ove pokisle gomile koja se stresala, padao po travnoj ledini svoj prelivenoj kristalnim kapljicama.
– Ah, siroti Luj – reče Nana. – Jesi li mnogo pokisao, milo moje?
Mali je, ćuteći, pustio da mu obriše ruke. Mlada žena je uzela svoju maramicu, zatim je obrisala Bižua, koji je jače drhtao. Na njenoj haljini od belog satina ostalo je nekoliko mrlja, ali ona nije za to marila. Buketi, osveženi kišom, sijali su se kao sneg, i ona je jedan od njih udisala, sva srećna, vlažeći svoje usne kao u rosi.
Međutim, ovaj pljusak naglo je ispunio tribine. Nana je gledala kroz dvogled. Na ovom odstojanju raspoznavala se samo zbijena pomešana masa, natrpana na stepenicama i sedištima, tamna pozadina koju su osvetljavale blede mrlje lica. Sunce je klizilo sa ivice krova i spuštalo na gomilu snop svetlosti u kojem su toalete izgledale izbledele. Nana se naročito podsmevala damama koje je pljusak oterao sa stolica poređanih na pesku, u podnožju tribina. Kako je ulaz u ogradu pezaža bio strogo zabranjen javnim ženama, Nana je pravila primedbe pune ogorčenja na račun ovih otmenih dama, koje su joj izgledale neukusno obučene i smešnih glava.
Gomilom prođe žagor, carica je ulazila u malu centralnu tribinu, u jedan paviljon oblika malog drvenog letnjikovca, čiji je široki balkon bio ukrašen crvenim foteljama.
– Gle, pa to je on – reče Žorž. – Nisam znao da ima službu ove nedelje.
Kruto i svečano lice grofa Mifa pojavilo se iza carice. Tada mladići počeše da se šale, žaleći što Satena nije tu da pođe da ga pljesne po trbuhu. Ali Nana dogledom vide u carskoj tribini glavu princa od Škotske.
– Gle, Šarl – viknu ona.
Činilo joj se da se ugojio. Za osamnaest meseci on se dosta raširio. I tada je dala pojedinosti: oh! to je solidno građen momak.
Oko nje, u kolima ovih dama, šaputalo se da ju je grof napustio. To je bila čitava priča. U Tiljerijama je ponašanje komornika, otkada se javno pojavljivao, izazvalo pravi skandal. I onda, da bi sačuvao svoj položaj, on je prekinuo. Faloaz je mladoj ženi sve ovo otvoreno prepričao, nudeći joj se ponovo i nazivajući je „svojom Žilijetom”. Ali ona se slatko nasmejala i rekla:
– To je glupo... Vi njega ne poznajete, dovoljno bi bilo da kažem pst, pa da on sve ostavi.
Ona je već nekoliko trenutaka posmatrala groficu Sabinu i Estelu. Dagene se još nalazio pored ovih dama. Fošeri, koji je upravo dolazio, uznemiravao je svet da bi njih pozdravio, on je takođe ostao tu, pored njih, zadovoljno se smešeći. Tada, pokazajući tribine, ona nastavi prezrivim glasom:
– I onda, znate, ovaj svet meni više ne imponuje!... I suviše ga dobro poznajem. Treba to videti bez maske!... Nema više poštovanja! Svršeno je s njim! Prljavština dole, prljavština gore, to je uvek prljavština... Eto zašto neću da mi niko dosađuje.
I njen se pokret širio, pokazajući konjušare koji su dovodili konje na stazu, sve do vladarke koja je razgovarala sa Šarlom, jednim princem, ali ipak prostakom.
– Bravo, Nana... vrlo šik, Nana – povika Faloaz oduševljeno.
Udarci zvona gubili su se u vetru, trke su se nastavljale. Baš je tad završena trka za nagradu Ispahan, koju je dobio konj Berlengo, iz Menšenove štale. Nana dozva Labordeta i upita šta je bilo sa njenih sto zlatnika, on poče da se smeje i ne htede da joj kaže imena njenih konja, da ne bi pokvario sreću, govorio je. Njen novac dobro je plasiran, ona će to uskoro videti. I kad mu je ona priznala svoje opklade, deset zlatnika na Lizinjana i pet na Valerija II, on slegnu ramenima, kao da je hteo reći da žene ipak prave gluposti. To ju je začudilo, i nije više mogla da razume.
U tom trenutku ledina je oživljavala sve više. Svet poče da jede pod vedrim nebom, očekujući trku za prvu nagradu. Jelo se, još više pilo, svuda, na travi, na uzdignutim sedištima, u kolima, fijakerima, karucama. Izneseno je svakovrsno hladno meso i korpe sa šampanjcem, koje su lakeji vadili iz sanduka. Uz slab prasak izletali su zapušači koje je nosio vetar, čulo se dobacivanje šala, zvuk razbijenih čaša unosio je kao naprsle tonove u ovu nervoznu veselost. Gaga i Klarisa imale su sa Blanšom ozbiljan obed, jedući sendviče na stolnjaku stavljenom preko kolena. Lujza Violen sišla je sa svojih kola i prošla pored Karoline Eke; kraj njihovih nogu, u travi, neka gospoda su namestila bife, gde su Tatan, Marija, Simona i druge dolazile da piju; blizu njih, na vrhu melkoča Lee od Orna, praznila je boce cela jedna grupa, napijajući se na suncu, izazivački i u pozi iznad gomile sveta. Ali uskoro je svet počeo da se tiska oko Naninog landauera. Stojeći uspravno u kolima, ona je punila čaše šampanjcem ljudima koji su je pozdravljali. Jedan od lakeja, Fransoa, dodavao je bocu, dok je Faloaz, trudeći se da viče dripačkim glasom, pravio vašarsku reklamu:
– Bliže, gospodo... To je džabe... svak će dobiti.
– Umuknite, dragi moj – reče najzad Nana. – Mi ličimo na komedijaše.
Bio joj je vrlo smešan, i ona se mnogo zabavljala. U jednom trenutku pade joj na pamet da po Žoržu pošalje čašu šampanjca Rozi Minjon, koja se pravila da ne pije. Anriju i Šarlu bilo je strašno dosadno, deca su htela da piju šampanjca. Ali Žorž ispi čašu bojeći se kakve svađe. Tada se Nana seti Luja, koga je zaboravila iza sebe. Možda je bio žedan i ona ga primora da popije nekoliko kapi vina, što je kod deteta izazvalo strahovit kašalj.
– Približite se, približite se, gospodo... – ponavljao je Faloaz. – To nije za dva sua, to nije za jedan su... Mi to dajemo.
Ali ga Nana jednim uzvikom prekide:
– Ah, eno Bordenava!... Zovite ga, oh, potrčite, molim vas!
To je uistinu bio Bordenav, koji se šetao sa rukama iza leđa, sa šeširom koji se crveneo na suncu i redengotu masnom i izbledelom na šavovima, Bordenav sa koga je bankrotstvo skinulo sjaj, ali koji je ipak besno izlagao svoju bedu među ovim otmenim svetom, sa otvorenošću čoveka koji je uvek spreman da siluje sreću.
– Do vraga! Kakav šik – reče on kad mu je Nana prijateljski pružila ruku.
Zatim, kad je ispraznio čašu šampanjca, reče tonom dubokog žaljenja:
– Ah! da sam žena!... Ali, sto mu bogova! šta mari! Hoćeš li da se vratiš u pozorište? Imam jednu ideju! Uzeću pod zakup pozorište La Gete, i mi ćemo oboje zadiviti ceo Pariz... No? treba to da učiniš za mene.
I on je ostao, gunđajući, ipak srećan što je opet vidi, jer, govorio je, ova prokleta Nana unosila mu je melem u srce samim tim što živi pored njega. To je bila njegova kći, prava njegova krv.
Krug je rastao. Sada je Faloaz sipao, a Filip i Žorž su hvatali prijatelje. U laganom tiskanju približio se malo-pomalo svet sa čitave livade. Nana je dobacivala svakome osmeh ili šalu. Grupe koje su pile približavale su se, sav rasturen šampanjac išao je k njoj, i uskoro je bila samo jedna gomila, samo huka oko njenog landauera; a ona je vladala među čašama koje su se pružale, sa svojom lepršavom žutom kosom i kao sneg belim licem koje je sunce kupalo. Tada, kao vrhunac svega, da bi pukle od besa ostale žene koje je strahovito ljutio njen trijumf, ona diže punu čašu u svojoj nekadašnjoj pozi pobedonosne Venere. Ali neko ju je dodirnuo pozadi, i iznenadila se kad se okrenula i spazila Minjona na sedištu. Ona je iščezla za jedan trenutak i sela pored njega jer je on došao da joj saopšti nešto ozbiljno. Minjon je svuda govorio da je njegova žena smešna što se ljuti na Nanu, on je smatrao da je to glupo i beskorisno.
– Evo, draga moja – prošapta on. – Čuvaj se i nemoj mnogo ljutiti Rozu ... Znaš, više volim da te izvestim... Da, ona ima jedno oružje, i kako ti nikad nije oprostila onaj događaj sa Malom vojvotkinjom...
– Jedno oružje – reče Nana – šta me se to tiče!
– Slušaj, to je jedno pismo koje je, izgleda, našla u Fošerijevom džepu, pismo koje je grofica Mifa napisala onoj mrcini Fošeriju. I, dabome, to je sve jasno, sve je u celosti izvesno... Onda, Roza hoće da pošalje pismo grofu da bi se osvetila i njemu i tebi.
– Šta se to mene tiče – ponovi Nana. – Smešno je to... Ah! svršeno je sa Fošerijem. Pa lepo! utoliko bolje, ona me je nervirala. Biće smeha.
– Ali ne, ja to neću – prihvati Minjon. – To bi bio lep skandal! A posle, mi nemamo ništa od toga...
I on zastade, bojeći se da ne kaže suviše. Ona mu je rekla da ne želi da spašava jednu poštenu ženu. Ali, kad je on počeo da navaljuje, ona ga pogleda upornim pogledom. On se, bez sumnje, bojao da se Fošeri ponovo ne uvuče u njegov brak ako bi prekinuo sa groficom, a to je ono što je Roza htela pored osvete, jer je ona prema novinaru još gajila nežnost. I Nana se zamisli, sećajući se posete g. Venoa; dok se Minjon trudio da je ubedi, ona je u sebi stvarala plan.
– Uzmimo da Roza pošalje pismo, zar ne? Nastaje buka. Ti si u skandal umešana, i svet govori da si ti uzrok svemu... Pre svega, grof se razvodi sa svojom ženom ...
– A zašto to – reče ona – naprotiv...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:19 pm




Sada je ona zastala. Nije bilo potrebno da misli tako glasno. Najzad, da bi ga se oslobodila, ona se napravila kao da se slaže s njegovim pogledima; i kad joj je on savetovao da popusti kod Roze, na primer, da joj učini malu posetu na trkalištu, pred svima, ona je odgovorila da će videti, da će razmisliti.
Nana je čula neku buku i ustala je. Stazom su dolazili konji, jureći kao vetrom gonjeni. To je bila trka za nagradu Grada Pariza, koju je dobio Kornemiz. Sada je trebalo da se trči glavna trka, za prvu nagradu; groznica je rasla, uznemirenost je ovladala gomilom koja je tapkala i talasala se u neodoljivoj potrebi da ubrza minute. I, u ovom poslednjem času jedno iznenađenje uplašilo je kladioce, a to je bio stalni porast kotiranja Nane, autsajdera iz Vandevrove štale. Gospoda su se u svakom trenutku vraćala s novim kotiranjem: Nana je bila na trideset, Nana je bila na dvadeset pet, zatim na dvadeset, a posle na petnaest. Niko nije shvatao. Zdrebica koja je tučena na svim trkalištima, ždrebica koju toga jutra nijedan kladilac nije hteo ni za pedeset! Šta treba da znači ova nagla pomama? Jedni su se rugali, govoreći kako će se lepo očerupati svi oni glupaci koji igraju u ovoj farsi. Drugi, koji su bili ozbiljniji, uznemiravali su se i predosećali su u tome nešto podozrivo. Možda je bila u pitanju neka podvala. Aludiralo se na krađe, na koje se na trkama gledalo kroz prste: ali ovoga puta veliko ime Vandevr odbijalo je svaku optužbu, i skeptici su naposletku preovladali, predskazujući da će Nana sigurno stići poslednja.
– Ko jaše Nanu – upita Faloaz.
Baš u tom trenutku prava Nana se ponovo pojavila, i tada su ova gospoda dala ovome pitanju nepristojan smisao, prsnuvši u grohotan smeh. Nana je pozdravljala.
– Prajs – odgovori ona.
I diskusija poče ponovo. Prajs je bio zvezda u Engleskoj, nepoznata u Francuskoj. Zašto je Vandevr doveo ovog džokeja kad je Greham obično jahao Nanu? Uostalom, čudili su se što je on Lizinjana poverio ovom Grehamu koji nikad ne stiže, kako je govorio Faloaz? Ali sve ove primedbe gubile su se u šalama, u poricanju, u darmaru i neobičnoj mešavini mišljenja. Nastavilo se sa ispražnjavanjem šampanjskih boca da bi se prekratilo vreme. Tada se čulo neko šaputanje i grupe su se razmakle. To je bio Vandevr. Nana se napravila kao da je ljuta.
– No! Lepo je od vas što dolazite u ovo vreme!... A ja jedva čekam da vidim ogradu pezaža.
– Onda, dođite – reče on – imam još vremena. Prošetaćete se malo. Upravo imam jednu ulaznicu za damu.
I on je povede ispod ruke, a ona je bila srećna zbog ljubomornih pogleda kojim su je Lisi, Karolina i druge pratile. Iza nje, braća Igon i Faloaz, koji su ostali u landaueru, produžili su da se časte njenim šampanjcem. Ona im je doviknula da će se odmah vratiti.
Ali Vandevr spazi Labordeta i dozva ga, i oni su izmenjali nekoliko kratkih reči:
– Vi ste sve pokupili?
– Da.
– Za koliko?
– Hiljadu pet stotina zlatnika, svuda pomalo.
Kako je Nana iz radoznalosti naćulila uši, oni su ućutali. Vandevr, vrlo nervozan, imao je oči upaljene nekim malim plamenom, koji ju je plašio one noći kad joj je govorio da će se zapaliti u štali sa svojim konjima. Prelazeći preko staze, ona spusti glas i poče s njim razgovor na ti.
– Slušaj, molim te, objasni mi... Zašto se tvoja ždrebica kotira sve više? Prava galama!
On zadrhta i izusti:
– Ah, oni pričaju... Kakva bagra, ovi kladioci. Kad imam jednog favorita, svi se bacaju na njega, a meni ništa ne ostaje. A onda, kad se traži neki autsajder, oni laju i viču kao da im čovek dere kožu.
– Znaš, trebalo bi mi reći da znam, ja sam se kladila – prihvati ona. – Da li ima kakvih izgleda na uspeh?
On iznenada, bez razloga, planu ljutito.
– Šta, ostavi me na miru... Svi konji imaju izgleda na uspeh. Kvota raste, dabome, zato što se kupuje. A ko? Nemam pojma... Slušaj, više volim da te ostavim ako misliš da mi dosađuješ svojim idiotskim pitanjima.
Ovaj ton nije bio ni u njegovom temperamentu ni u njegovim navikama. Ona je bila više iznenađena nego uvređena. Uostalom, on se zastideo, i kad ga je ona suvo i odsečno zamolila da bude učtiv, on joj se izvinio. Od izvesnog vremena kod njega se tako javljala nagla promena raspoloženja. U galantnom i mondenskom Parizu svima je bilo poznato da on toga dana igra svoju poslednju igru. Ako njegovi konji ne dobiju, ako mu oni odnesu i znatne sume kojima se na njih opkladio, to će biti slom i pad; kula njegovog kredita, otmena spoljašnjost koju je sačuvao njegov život potkopan odozdo kao da je ispražnjen od razvrata i duga, survaće se u padu koji će odjeknuti. I Nana je bila, to je tako isto svak znao, ljudožderka koja je i ovoga dovršila, došavši poslednja u ovo poljuljano bogatstvo, čisteći mesto. Pripovedalo se o njenim ludim prohtevima, o zlatu bačenom u vetar, o jednom izletu u Baden, gde mu nije ostavila ni toliko da plati hotel, o šaci dijamanata bačenih u vatru, jedne večeri kad je bila pijana, da vidi da li gore kao ugalj. Malo pomalo, sa svojim krupnim udovima, sa svojim dripačkim smehom stanovnika iz predgrađa, ona se nametnula ovome tako osiromašenom i tako nežnom sinu stare rase. U ovom času on je rizikovao sve , tako obuzet svojim sklonostima za glupošću i prljavštinom da je izgubio čak i snagu svoga skepticizma. Osam dana pre toga, ona je izmamila od njega obećanje da će joj kupiti zamak na normandijskoj obali, između Havra i Truvila; i on je zalagao svoju poslednju čast da održi reč. Samo, ona ga je nervirala, i on bi je tukao, toliko je osećao da je glupa.
Čuvar ih je propustio da uđu u ogradu pezaža, ne usuđujući se da zaustavi ovu ženu koja je išla pod ruku sa grofom. Nana, sva srećna što je najzad stupila nogom na zabranjenu zemlju, pazila je na svoje držanje i polako išla pored dama koje su sedele u podnožju tribina. Na deset redova stolica videla se gomila toaleta, čije su se žive boje mešale u veselosti čistog i svežeg vazduha; stolice su se odmicale, familijarni krugovi su se formirali onako kako bi se slučajno sretali, kao pod drvećem u parku kad se puste deca koja trče od jedne do druge grupe, i gore, na stepenicama tribina, nagomilao se svet, svetle tkanine su se slivale u nežnoj senci koju je bacao drveni krov. Nana je piljila u lica ovih gospođa. Ona se napravila kao da netremice posmatra groficu Sabinu. Zatim, kad je prolazila ispred carske tribine i videla grofa Mifa, koji je, zvanično ukočen, stajao blizu carice, ona se raspoloži.
– Oh, kako glupo izgleda – reče ona glasno Vandevru.
Ona je htela da sve pregleda. Ovaj deo parka, sa livadama i gustim drvećem, nije joj izgledao tako čudnovat. Prodavac sladoleda namestio je veliki bife blizu rešetki. Pod jednom poljskom kućicom u obliku pečurke, pokrivenom slamom, ljudi su u gomili mlatarali rukama i vikali, to je bio ring, mesto gde se sakupljaju kladioci radi kotiranja. U blizini su se nalazile prazne štale; razočarana, ona je unutra spazila samo konja jednog žandarma. Zatim, tu je bio padok, ograđena staza od sto metara, u krugu, na kojoj je jedan konjušar vodao Valerija II, sa kapuljačom. I eto! mnogo ljudi na šljunku aleja, sa svojom kartom narandžaste boje u rupici od kaputa, neprekidna šetnja sveta u otvorenim galerijama tribina, što ju je trenutno interesovalo; ali zaista! ne vredi se ljutiti zato što vas ne puštaju unutra.
Dagene i Fošeri prođoše i pozdraviše je. Ona im dade znak i oni su se morali približiti. Ogovarala je sav svet u pezažu. Zatim, zastajući:
– Gle markiz od Šuara, kako siromah stari! Mora da se mnogo troši ovaj čiča! Zar je još besan?
Tada Dagene ispriča poslednji starčev podvig, koji se desio pre dva dana i za koji još niko nije znao. Pošto se vrteo oko Gage nekoliko meseci, kupio je od nje njenu ćerku Ameliju za trideset hiljada franaka, kako se govorilo.
– No, lepo, to su čista posla – viknu Nana revoltirana. – Sad imajte kćerke!... Ali sad mi dolazi na pamet! To mora da je Lili, na livadi u kolima s jednom damom. Zato sam ja prepoznala ovo lice... Mora da ju je stari izveo.
Vandevr nije slušao, bio je nestrpljiv i želeo je da se oslobodi. Ali pošto je Fošeri odlazeći rekao: ako nije videla bukmekere, nije videla ništa, grof je morao da je odvede, mada mu je to očigledno bilo mrsko. I Nana je odmah bila zadovoljna; to je odista bilo interesantno.
Jedan okrugli paviljon nalazio se između livada oivičenih mladim kestenovima, i to, u širokom krugu, zaklonjen lišćem nežne zelene boje; gusti red bukmekera čekao je kladioce, kao na vašaru. Da bi bili više od gomile, oni su se dizali na drvene klupe, lepili su svoje kursne liste na stabla, pored sebe, dok su, budno pazeći zapisivali opklade na jedan gest, na jedan mig oka, tako brzo da se radoznali svet čudio ne razumevajući ništa. To je bila prava pometnja, cifre koje su se vikale, graja kojom su primane sve neočekivane promene kvote. S vremena na vreme, udvostručavajući galamu, izveštači su se pojavljivali trčeći, zaustavljali se na ulazu u paviljon i snažno vikali, objavljujući jedan polazak, jedan dolazak, koji je dizao dugu larmu u ovoj groznici igre koja se izvodila na suncu.
– Zbilja su čudni – prošapta Nana kojoj je to bilo zanimljivo. – Svi su uzrujani... Gle, onaj veliki tamo, ne bih volela da ga sretnem sama u šumi.
Ali Vandevr joj pokaza jednog bukmekera, nekog trgovačkog pomoćnika, koji je za dve godine zaradio tri miliona. Bio je niskog rasta, nežan i plav, i bio je poštovan, njemu su se obraćali sa osmehom, ljudi su zastajali da bi ga videli.
Najzad, kad su ostavljali paviljon, Vandevr je dao laki znak glavom bukmekeru, koji se tada usudio da ga pozove. To je bio jedan od njegovih bivših kočijaša, ogroman, širokih ramena, lica vrlo crvenog. Sada, kad je pokušavao sreću na trkama, sa novcem sumnjivog porekla, grof se trudio da mu pomogne, poveravajući mu svoje tajne opklade, smatrajući ga uvek kao slugu od koga čovek ne skriva. Uprkos ovoj protekciji, ovaj čovek je izgubio jednu za drugom velike sume, tako da je i on toga dana igrao svoju poslednju kartu, očiju veoma krvavih, kao da mu preti udar kaplje.
– No! Marešale – upita sasvim tiho Vandevr – za koliko ste dali?
– Za pet hiljada zlatnika, gospodine grofe – odgovori bukmeker takođe spustivši glas. – Lepo, zar ne? Priznaću vam da sam spustio kvotu, stavio sam je na tri.
Vandevr je izgledao vrlo neraspoložen.
– Ne, ne, ja to neću,vratite je odmah na dva. Neću više ništa da vam kažem, Marešale.
– Oh, sada to nije važno za gospodina grofa – prihvati drugi sa poniznim osmehom saučesnika.
– Trebalo je da privučem svet da bih dao vaše dve hiljade zlatnika.
Tada ga Vandevr ućutka. Ali, kad se on udaljio, Marešal, setivši se, zažali što ga nije pitao o porastu njegove ždrebice. On je propao ako ždrebica bude imala uspeha, on koji ju je maločas dao za dvesta zlatnika na pedeset.
Nana koja nije nimalo razumela reči koje je grof prošaptao, nije ipak smela da traži nova objašnjenja. On joj je izgledao još nervozniji, i iznenada ju je poverio Labordetu, koga su našli pred salom pezaža.
– Vi ćete je odvesti natrag – reče. – Ja imam posla... Do viđenja.
I on uđe u salu, jednu tesnu sobu niske tavanice, koja je bila zakrčena velikom vagom. Ličila je na sobu za prtljag na nekoj stanici u predgrađu. Nana je i ovde doživela veliko razočaranje, jer je zamišljala da je to nešto veoma prostrano, neka monumentalna mašina za merenje konja. Kako! Zar to mere samo džokeje! Onda nije imalo smisla praviti tolike smetnje sa njihovim pezažom! Na vagi, jedan džokej idiotskog izgleda, sa konjskom opremom na kolenima, čekao je dok neki debeli čovek u redengotu ne utvrdi njegovu težinu; dotle je konjušar pred vratima držao konja Kozinusa, oko koga je stajala gomila i ćuteći posmatrala.
Išli su da zatvore stazu. Labordet je navaljivao da idu, ali on se vratio natrag da joj pokaže jednog malog čoveka, koji je po strani razgovarao sa Vandevrom.
– Gledaj, to je Prajs – reče on.
– Ah, da, onaj koji me jaše – prošaputa ona u smehu.
On joj se učini vrlo ružan. Svi su joj džokeji izgledali kreteni, bez sumnje, govorila je, zato što im ne daju da rastu. Ovaj je bio čovek četrdesetih godina, ličio je na neko isušeno staro dete, sa dugim mršavim licem, izdubljenim borama, neosetljivim i bezizraznim. Telo mu je bilo tako čvorugavo, tako skupljeno da je njegov plavi dres s belim rukavima izgledao kao bačen na komad drveta.
– Ne, zaista – prihvati ona odlazeći – ovaj me ne bi usrećio.
Gungula je još ispunjavala stazu, čija je mokra i izgažena trava pocrnela. Ispod dve table koje pokazuju brojeve, i koje su stajale vrlo visoko na gvozdenom stubu, gomila se tiskala, dižući glavu i dočekivala je sa uzvicima svaki broj konja koji se na tabli okretao pomoću jedne električne žice spojene sa salom za pezaž. Gospoda su na programu beležila red stizanja; na vest da je Pišnetu vlasnik povukao iz trke, svet je digao veliku larmu. Nana je prešla preko staze, uhvativši Labordeta ispod ruke. Zvono, obešeno na visokoj motki, zvonilo je neprestano, opominjući da se isprazni staza.
– Ah, deco moja – reče ona penjući se u svoj landauer – njihova ograda pezaža, pa to je podvala.
Nanu su dočekali sa uzvicima i tapšali rukama oko nje: „Bravo! Nana... Nana nam je vraćena!...” Ala su glupi! Zar je smatraju za kukavicu? Ona se vraćala u pravo vreme. Pazite! Počinje. Na šampanjac se zaboravilo, prestali su da piju.
Ali Nana se iznenadila našavši Gagu u svojim kolima, gde drži Bižu i Luja na kolenima; Gaga se rešila da se približi Faloazu, mada je govorila da je htela da zagrli dete. Ona je obožavala decu.
– Zbilja, a šta je sa Lili – upita Nana. – Je li to ona tamo u kolima onog starog?... Maločas sam čula nešto lepo o njoj.
Gaga je napravila žalostan izraz lica.
– Draga moja, razbolela sam se od toga – reče ona bolno. – Juče sam morala ostati u postelji, toliko sam plakala, i danas sam mislila da neću doći... Ti znaš kakvo je bilo moje mišljenje? Ja nisam htela, i bila sam je poslala u manastir da se vaspita, da bi se dobro udala. A pored toga, ozbiljni saveti, stalni nadzor... Ali, eto, draga moja, ona je to htela. Oh! napravila je scenu, plakala je i govorila mi neprijatne reči, tako da sam je ošamarila. Bilo joj je suviše dosadno i htela je da pređe kod njega... I onda, kad mi je kazala: „Na kraju krajeva, ti nemaš prava da me u tome sprečavaš”, ja sam joj rekla: „Ti si bednica, ti nas sramotiš, odlazi!” I to se svršilo, ja sam pristala da se to udesi... Ali je s time moja poslednja nada propala, ja koja sam sanjala o tako lepim stvarima!
One su čule glasove neke svađe i ustale su. To je Žorž branio Vandevra od nekakvih glasova koji su se širili među pojedinim grupama.
– Zašto se govori da on napušta svog konja – vikao je mladić. – Juče je u salonu za trke uzeo Lizinjana za hiljadu zlatnika.
– Da, i ja sam bio tu – potvrdi Filip. – I nije metnuo ni jedan zlatnik na Nanu...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:20 pm




Ako je Nana sada na deset, to nije njegova stvar. Smešno je prebacivati ljudima toliko računa. Zar bi to bilo u njegovom interesu?
Labordet je mirno slušao i, slegnuvši ramenima, dodao:
– Pustite ih neka govore... Grof se malopre opet opkladio sa barem pet stotina zlatnika na Lizinjana, i ako je tražio oko stotinu zlatnika na Nanu, to je zato što uvek mora da izgleda da vlasnik veruje u svoje konje.
– I dosta, šta se nas tiče – uzviknu Faloaz mašući rukama. – Spirit će pobediti... Propade Francuska! Bravo Engleska!
Dugo drhtanje pređe gomilom, dok je novi zvuk zvona najavljivao dolazak konja na stazu. Tada, da bi bolje videla, Nana se pope na jedno sedište svoga landauera, gazeći nogama bukete, spomenke i ruže. Jednim kružnim pogledom obuhvatila je ogromni horizont. U ovom poslednjem času groznice videla je najpre praznu stazu zatvorenu sivim ogradama, gde su bili postrojeni stražari, po jedan uz svaki drugi stub, i prostor od blatnjave trave, ispred nje, postajao je sve zeleniji i u daljini je izgledao kao čilim od mekanog somota. Zatim, u sredini, spuštajući pogled, ona je videla livadu na kojoj je vrvela masa, uzdižući se na noge i hvatajući se čvrsto za kola, uzburkana i gurana pod udarom strasti, konje koji su rzali, šatorska platna koja su pucketala, konjanike koji su jurili na svojim konjima između pešaka, i pešake koji su trčali da se naslone na ogradu; s druge strane, kad se okrenula prema tribinama, lica su postajala mala, glave su izgledale samo kao neko šarenilo kojim su ispunjene aleje, stepenice i terase, gde se gomila crnih profila prekidala na nebu. I još dalje, oko trkališta, ona je videla ravnicu. Iza mlina pokrivenog bršljanom, s desne strane, spuštale su se livade ispresecane velikim senkama; preko puta, sve do Sene koja teče ispod brežuljaka, ukrštale su se ulice iz parka, gde su čekali nepomični redovi ekipaža, zatim, ka Bulonjskoj šumi, s leve strane, predeo se ponovo širio, otvarajući vidik ka dalekom plavetnilu Medona preko koga se pružala aleja pavlonija, čiji su ružičasti cvetovi bez ijednog lista pravili ćilim od živog laka. Svet je neprestano pristizao, kao da je neki ogromni mravinjak dolazio otuda, uskom stazom koja je vodila kroz polja, dok je, veoma daleko, od Pariza, publika koja nije plaćala, kao stado koje se smestilo u šumu, pravila jednu pokretnu liniju od tamnih tačaka pod drvećem, u visini Bulonjske šume.
Odjednom, neka veselost zagreja ovih sto hiljada duša koje su prekrile polje kao nemirni insekti pod prostranim nebom. Sunce, koje se sakrilo pre četvrt časa, ponovo se pojavilo i raširilo u jezeru svetlosti. I sve je ponovo oživelo u sjaju; bezbrojni ženski suncobrani iznad gomile ličili su na zlatne štitove. Pljeskalo se suncu, smeh ga je pozdravljao, ruke su se pružale da otklone oblake.
Međutim, jedan policijski pisar išao je sam sredinom staze. Malo dalje, ka levoj strani, pojavio se neki čovek sa crvenom zastavicom u ruci.
– To je starter, onaj koji daje znak za polazak, baron od Marijaka – odgovorio je Labordet na Nanino pitanje.
Oko mlade žene, među muškarcima koji su se tiskali čak i na stepenicama njenih kola, čuli su se uzvici, nastavljao se razgovor bez veze, rečima bačenim pod neposrednim prijemom utisaka. Filip i Žorž, Bordenav, Faloaz, nisu mogli da ćute.
– Ta, ne gurajte se!... Pustite me da vidim... Ah! eno sudija ulazi u svoju ložu... Kažete da je to gospodin od Suvinjija?... Zaista, treba imati dobre oči da bi se mogla videti dužina glave kroz ovakvu spravu!... Umuknite jednom, diže se barjačić... Pazite, evo ih... Kozinus ide prvi.
Barjačić žute i crvene boje lepršao je u vazduhu na vrhu visoke motke. Konji su dolazili jedan po jedan, vodili su ih konjušari, sa džokejima na sedlu otromboljenih ruku. Posle Kozinusa pojavili su se Azar i Bum. Zatim je nastao žagor kada se pojavio Spirit, divni mrk dorat, čije su opore boje, limunova i crna, imale nešto od britanske snuždenosti. Valerio II postigao je uspeh čim je ušao, mali, vrlo živ, u nežnozelenoj i ružičastoj boji. Oba Vandevrova konja nisu još izlazila. Najzad, iza Franžipana, pojaviše se plave i bele boje. Ali Lizinjan, veoma smeđi dorat, besprekornog oblika, bio je gotovo zaboravljen zbog iznenađenja koje je prouzrokovala Nana. Niko je nije video takvu, sunce je bacalo na alatastu ždrebicu žućkastu boju riđe devojke. Ona se sijala na svetlosti kao novi zlatnik dubokih prsa, glave i vrata lakog, u nervoznom i finom pokretu svoje duge kičme.
– Gle! ona ima moju kosu – viknu Nana ushićena. – Slušajte, znate da se ponosim njom!
Preskakali su preko landauera, Bordenav umalo što nije zgazio Luja, koga je majka zaboravila. On ga uze, gunđajući očinski, i diže ga na rame mrmljajući:
– Ovaj siroti švrća treba takođe da vidi. čekaj, pokazaću ti mamu... E, pogledaj tamo, đi-đi.
A kako mu je Bižu grebao noge, on i njega podiže, dok je Nana, sva srećna što ova životinja nosi njeno ime, pogledala na druge žene da vidi izraz njihovih lica. Sve su one kiptele od besa. U ovom trenutku Trikonka, stojeći dotle nepomična na svom fijakeru, poče mahati rukama, dajući naloge jednom bukmekeru iznad gomile. Njen njuh je progovorio, ona je uzimala Nanu.
Faloaz je, međutim, pravio nepodnošljivu larmu. On se zacopao u Franžipana.
– Imam neko predosećanje – ponavljao je on. – Pogledajte samo Franžipana. Kakvo držanje? Šta mislite? Uzimam Franžipana sa osam. Ko ga ima?
– Budite mirni – reče mu najzad Labordet. – Vi ćete se pokajati.
– Franžipan je mrcina – izjavi Filip. – On je već sav mokar... Videćete ga sad u probnom galopu.
Konji skrenuše nadesno i prođoše u probnom galopu prošavši ispred tribina. Tada je masu ponovo obuzela strast, svi su govorili u isto vreme.
– Lizinjan ima dugu kičmu, ali je dobro spreman... Znate, ni pare ne dajem na Valerija II, nervozan je, kasa uzdignute glave, to je rđav znak... Gle, Bjurn jaše Spirita... Kažem vam da nema ramena. Imati dobro građeno rame, u tome je sve... Ne, zaista, Spirit je suviše miran... Slušajte, video sam Nanu posle trke za La Grand Pul de Prodi, svu mokru, sa dlakom bez sjaja, sa slabinama koje podrhtavaju tako jako da se činilo da će crknuti. Kladim se u dvadeset zlatnika da se neće ni plasirati!... Dosta je već! Onaj tamo dosadio mi je sa svojim Franžipanom! Nema više vremena, evo polaze.
Faloaz se, gotovo plačući koprcao da pronađe jednog bukmekera. Morali su da ga umire razlozima. Svi su ispružili vrat. Ali prvi polazak nije bio dobar, starter, koji se video u daljini kao crna tačka, nije spustio svoju crvenu zastavu. Konji su se vratili pošto su malo progalopirali. Bila su još dva pogrešna polaska. Najzad, sakupivši konje, starter ih pusti s takvom veštinom da su se čuli uzvici divljenja.
– Sjajno!... Ne, to je slučaj!... Svejedno, gotovo je!  
Vika se ugušila u uznemirenosti koja je stezala sva prsa. Sada su opklade prestale, na ogromnoj stazi igrala se poslednja igra. U početku je zavladala tišina, kao da su svi zadržali dah.
Svet je uzdizao glavu, lica su bila bleda i podrhtavala su. Na polasku su Azar i Kozinus uspeli da izbiju na čelo, Valerio II pratio ih je izbliza, dok su ostali dolazili u zbrkanoj gomili. Kada su prošli ispred tribina, zemlja je tutnjala pod njima, jurili su brzo kao oluja; grupa se već izdužila na jedno četrnaest dužina. Franžipan je bio poslednji, Nana se nalazila malo iza Lizinjana i Spirita.
– Pazi kako se Englez lepo snalazi – promrmlja Labordet.
U landaueru su padale reči i uzvici. Svi su se uzdizali i pogledom pratili bleštave boje džokeja koji su jurili na suncu, Na usponu se Valerio II probio na čelo. Kozinus i Azar gubili su teren, dok su Lizinjan i Spirit, trčeći u istoj dužini, imali stalno Nanu iza sebe.
– Zaboga! Englez je dobio, to se vidi – reče Bordenav. – Lizinjan se zamara, a Valerio II ne može da drži.
– No! biće bruka ako Englez dobije! – uzviknu Filip u izlivu patriotskog bola.
Osećanje zebnje počelo je da guši sav ovaj nagomilani svet. Još jedan poraz! Neobično žarke želje, gotovo religiozne, budile su se za Lizinjana, dok su vređali Spirita sa njegovim džokejom. Među gomilom rasturenom po travi jedna reč dizala je čitave grupe, koje su pomamno trčale. Konjanici su jurili livadom u besnom trku. Nana, koja se polako okretala oko sebe, videla je pred svojim nogama ovo ustalasano polje životinja i ljudi, ovo more glava, uzburkano i kao zaneto oko staze vihorom trke, horizont na kome su se munjevito ocrtavale figure džokeja. Ona ih je pratila pogledom; iza njihovih leđa videla je kako odmiču sapi pod brzinom izduženih nogu, koje su se gubile i izgledale tanke kao kosa. Oni su sada bili sasvim udno i trčali su iz profila, veoma mali i sitni na dalekim obroncima Bulonjske šume. Zatim su naglo iščezli iza jednog velikog šumarka, zasađenog usred trkališta.
– Ostav’te – povika Žorž ne gubeći nadu. – Još nije svršeno... Englez je dodirnut.
Faloaz, koga je ponovo obuzelo nacionalno prezrenje, postao je skandalozan, aklamirajući Spirita. Bravo! Tako i treba! Francuskoj je potrebna ova lekcija! Spirit prvi, a Franžipan drugi! To će biti neprijatno njegovim Francuzima! Labordet, kome je već bio strašno dosadio, zapreti mu najozbiljnije da će ga izbaciti iz kola.
– Da vidimo koliko će im trebati minuta – reče mirno Bordenav, koji izvadi svoj sat, držeći još Luja.
Konji su se pojavljivali iza šumarka, jedan po jedan. Nastalo je zaprepašćenje među gomilom i veliki žagor. Valerio II držao se još na čelu, ali njega je sustigao Spirit, a Lizinjan je iza ovoga popustio, dok je neki drugi konj zauzeo njegovo mesto. U početku niko ništa nije razumeo, mešali su dresove. Zatim se čuše uzvici.
– Pa to je Nana!... Dakle, molim vas, Nana! Kažem vam da Lizinjan nije ni mrdnuo... Ah! da, to je Nana. Ona se lepo raspoznaje po svojoj zlatnoj boji... Gledajte je sada! Sva je u ognju... Bravo! Nana!... Pazi, molim te, kučke!...  Ali šta! To ne znači ništa. Ona izigrava Lizinjana.
Za nekoliko sekundi svi su tako mislili. Ali je ždrebica, u neprekidnom naporu, polako sve više napredovala. Tada je nastalo ogromno uzbuđenje. Poslednji konji nisu više nikoga interesovali. Poslednja borba vodila se između Spirita, Nane, Lizinjana i Valerija II. Svet je pominjao samo njihova imena, utvrđivao njihovo napredovanje ili njihovu klonulost u rečenicama prošaptanim bez veze. Nana, koja se popela na kočijaševo sedište, uzdignuto još više, bila je prebledela, obuzeta nekim drhtanjem i tako zaneta da nije mogla progovoriti. Labordet, koji je bio pored nje, nasmešio se.
– E? Englez se muči – reče radosno Filip. – Bogami, nije mu lako.
– U svakom slučaju Lizinjan je gotov – viknu Faloaz. – Valerio II dolazi... Gledajte! evo ih sve četvoro u jednom redu.
Ista reč izlazila je iz svih usta.
– Kakva brzina, deco moja!... Silna brzina, sto mu muka!  
Sada su konji, svi u redu, stizali s lica, kao munja. Osećalo se njihovo približavanje i njihov daleki dah koji je u svakoj sekundi rastao. Sva je gomila silovito jurnula ka ogradi. Iz svih grla orila se vika, sve bliže i bliže, kao huka mora koje udara u bregove. To je bila poslednja surovost jedne veličanstvene igre, sto hiljada gledalaca pod istom fiks-idejom gorelo je istom strašću iza ovih životinja, čija je trka odnosila milione. Svet se gurao, gazio, stisnutih pesnica, otvorenih usta, svako za sebe, jer je svako šibao svoga konja glasom i pokretom. I sav ovaj narod u redengotu imao je samo jedan krik koji je postajao sve jasniji:
– Evo ih, evo ih!... Evo ih!
Ali Nana je stalno zadobijala teren, sada je ona vodila sa Spiritom za dva do tri vrata ispred Valerija II. Tutnjava je rasla. Dok su oni pristizali, pljuštale su uvrede iz landauera:
– Ua, Lizinjan, kukavico, kljusino!... Bravo, Englez! Guraj, guraj samo!... A ovaj Valerio, baš je sramota!... Ah! strvina!... Propade mojih deset zlatnika! ... Nema ništa bez Nane! Bravo, Nana! Bravo!
I Nana je na sedištu, i ne znajući to, počela da se ljulja bedrima i kukovima, kao da je ona sama trčala. Ona je gurala svojim trbuhom, činilo joj se da to pomaže ždrebici. Pri svakom pokretu ona je umorno uzdisala, govoreći mučnim i tihim glasom:
– Teraj... teraj... teraj...
Tada se videlo nešto divno. Prajs se ustremio i uzdignutim bičem šibao Nanu svojom gvozdenom mišicom. Ovo staro isušeno dete, ovo dugačko lice, nestrpljivo i bezizrazno, bacalo je plamen. I u poletu smelosti i pobedonosne volje on je ždrebici davao od svoje srčanosti, on je nju nosio svu oblivenu penom i zakrvavljenih očiju. Grupa konja preletela je u tutnjavi groma, prekidajući dah, čisteći vazduh dok je sudija hladnokrvno gledao u metu i čekao. Zatim je odjeknulo urnebesno klicanje. U poslednjem naporu, Prajs je dospeo s Nanom do mete, tukući Spirita za dužinu glave.
Vika je rasla kao plima. Nana! Nana! Nana! Krik je tutnjao i rastao kao silna bura, ispunjavajući malo-pomalo horizont od dubine Bulonjske šume do Mon Valerijena, od livade u Lonšanu do bulonjske ravnice. Na trkalištu je bilo oduševljenje. Živela Nana! Živela Francuska! Dole Engleska! Žene su vitlale svojim suncobranima, muškarci su skakali i okretali vičući, drugi su se nervozno smejali i bacali šešire. A na drugoj strani staze, ograda od pezaža odgovarala je kao odjek, na tribinama se svet pokretao od uzbuđenja, i jasno se moglo raspoznati samo kao neko drhtanje vazduha, kao nevidljiv plamen nekog požara iznad ove žive gomile malih poremećenih lica, savijenih ruku i sa crvenim tačkama očiju i otvorenih usta. Vika nije prestajala, ona je rasla i ponovo se vraćala iz dubine dalekih aleja, preko mase naroda koja je stajala, pod drvećem; širila se i dopirala u uzbuđenju do carske tribine, u kojoj je i carica aplaudirala. „Nana! Nana! Nana!” krik se izdizao u slavi sunca, čiji su zlatni zraci uvećavali zanos masa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:21 pm


Tada je Nana, stojeći na sedištu svoga landauera, pomislila da nju pozdravljaju. Ostala je nepomična jedan trenutak zaprepašćena svojim uspehom, gledajući stazu preplavljenu tako gustim talasom da se nije videla trava pokrivena morem crnih šešira. Zatim, kad se sav ovaj svet uklonio, odmičući uz živu ogradu sve do izlaza, pozdravljajući ponovo Nanu, koja je odlazila s Prajsom, slomljenim, bezizraznim i kao praznim, ona se snažno udarala po butinama, zaboravljajući na sve, trijumfujući u kratkim rečenicama:
– Ah, sto mu gromova, to sam ipak ja... Ah! sto mu gromova, kakva sreća!
I, ne znajući kako da izrazi radost kojom je bila silno obuzeta, ona zgrabi i poljubi Luja, koga je Bordenav još držao na svome ramenu.
– Tri minuta i četrdeset sekundi – reče ovaj stavivši sat u džep.
Nana je neprestano slušala svoje ime, koje je odjekivalo celom ravnicom. To je njen narod njoj klicao, dok je ona stajala uspravno na suncu, dominirajući iznad svega, sa kosom zvezdanog sjaja i haljinom belom i plavom kao nebo. Labordet je dotrčao da joj javi da je dobila dve hiljade zlatnika, jer je on bio stavio njenih pedeset zlatnika na Nanu po četrdeset. Ali ovaj je novac nije toliko uzbudio koliko ova neočekivana pobeda, čiji je sjaj od nje načinio kraljicu Pariza. Sve su ove dame gubile. Roza Minjon je u nastupu besa slomila svoj suncobran, Karolina Eke, i Klarisa, i Simona, pa i sama Lisi Stevar, i pored svoga sina, potajno su psovale, ogorčene zbog sreće ove debele devojke, dok je Trikonka, koja se bila prekrstila pri polasku i dolasku konja, uzdizala iznad njih svoj visoki stas, ushićena zbog svog dobrog njuha, grdeći Nanu kao iskusna gospa.
Međutim, tiskanje ljudi oko landauera još je raslo. Gomila je ludački klicala. Žorž je već promukao i nastavljao je da sam viče glasom koji se prolamao. Kako više nije bilo šampanjca, Filip je otišao u bife sa lakejima da ga donese. Nanini udvarači sve više su pristizali, njen trijumf je privlačio one koji su zakašnjavali; pokret koji je od njenih kola načinio centar trkališta završio se u apoteozi, kraljica Venera stajala je usred ludila svojih podanika. Bardenav koji je bio iza nje, tiho je psovao u očinskoj razneženosti. I Stener je ponovo osvojen, on je napustio Simonu i uspeo se na papuču. Kad je stigao šampanjac i kad je Nana uzdigla svoju napunjenu čašu, nastalo je klicanje i uzvici: „Nana! Nana! Nana!” – ponavljali su se tako snažno da je začuđena publika tražila pogledom ždrebicu, i nije se više znalo da li ime žene ili životinje ispunjava sva srca.
Minjon je, međutim, dotrčao praćen strašnim Rozinim pogledima. Ova prokleta devojka učinila je da potpuno izgubi glavu i hteo je da je poljubi. I kada ju je očinski poljubio u oba obraza, rekao je:
– Najviše me zabrinjava to što će sada Roza sigurno poslati pismo... Ona je sva besna.
– Utoliko bolje! To mi ide u račun – reče Nana.
Ali, videći ga zaprepašćenog, ona se brzo popravi:
– Eh? Ne, šta sam kazala?... Zaista ne znam više šta govorim!... Pijana sam.
I pijana, zaista, pijana od radosti, pijana od sunca, ona je, držeći neprestano uzdigunu čašu, sama sebi klicala.
– Za Nanu! Za Nanu – vikala je ona usred udvostručene buke, smeha i uzvika koji su malo-pomalo zahvatili celo trkalište.
Trke su se završile, trčala se još trka za nagradu Voblan. Kola su odlazila jedna za drugima. Međutim, usred prepirke čulo se stalno Vandevrovo ime. Sada je bilo jasno: Vandevr je već dve godine spremao ovaj udar, odredivši Grehama da zadrži Nanu, a Lizinjana je izveo samo zato da bi bolje maskirao ždrebicu. Oni koji su gubili ljutili su se, dok su oni koji su dobijali, slegali ramenima. Naposletku, zaista zar to nije dopušteno! Vlasnik je u pravu da upravlja svojom štalom po svom ličnom nahođenju. Tako su i mnogi drugi radili! Najviše je bilo onih koji su smatrali da je Vandevr malo preterao što je preko svojih prijatelja pokupio sve što je mogao da uzme na Nani, čime se da objasniti nagli porast kotiranja. Govorilo se o dve hiljade zlatnika, po trideset prosečno, što čini milion dvesta hiljada franaka, cifra čija zamašnost uliva poštovanje i opravdava sve.
Ali drugi veoma ozbiljni glasovi, šapatom su dolazili iz ograde pezaža. Ljudi koji su otuda dolazili utvrđivali su pojedinosti, glasovi su se dizali i glasno se pričalo o strašnom skandalu. Ovaj siroti Vandevr je propao, on je svoje divno delo upropastio jednom plitkom glupošću, idiotskom krađom, naredivši Marešalu, jednom sumnjivom bukmekeru, da za njegov račun da dve hiljade zlatnika protiv Lizinjana, samo da bi povratio hiljadu i nekoliko zlatnika koje je uložio u javnim opkladama, to je dokazivalo da postoji jedna pukotina, usred poslednjeg krckanja njegovog bogatstva. Bukmeker, obavešten da favorit neće dobiti, realizovao je oko šezdeset hiljada franaka na ovome konju. Samo, Labordet, u nedostatku tačnih i detaljnih uputstava, pošao je upravo da mu uzme dve stotine zlatnika na Nanu, koju je bukmeker i dalje davao po pedeset, i ne sluteći pravu igru. Očerupan za sto hiljada franaka na ždrebici, a u gubitku za četrdeset hiljada, Marešal, koji je osetio kako se sve pod njim ruši, videvši Labordeta i grofa gde razgovaraju zajedno posle trke, ispred sale pezaža odjednom je shvatio sve, i u besu bivšeg kočijaša, u surovosti pokradenog čoveka, on je javno napravio strahovitu scenu, pričajući slučaj užasnim rečima i buneći svet. Dodavalo se još da će se sastati žiri za trke.
Nana, kojoj su Filip i Žorž ovo tiho saopštavali, odgovarala je kratko, ne prestajući da se smeje i da pije. Najzad, to je moguće, ona se sećala izvesnih pojedinosti, i onda, taj Marešal i liči na propalicu. Ipak, ona je još sumnjala, kad se pojavi Labordet. Bio je vrlo bled.
– No, šta je – upita ga ona tiho.
– Propao je – odgovori on kratko.
I slegnuo je ramenima. Ovaj je Vandevr pravo dete! Ona je dosadno odmahnula rukom.
Uveče, kod Mabila, Nana je postigla ogroman uspeh. Kada se pojavila oko deset časova, larma je već bila velika. Ovo klasično veče ludosti okupljalo je svu galantnu mladež, otmeni svet se razbacivao u grubosti i gluposti lakeja, gazeći se pod vencima plinskih lapmi; frakovi, neverovatne toalete, žene koje su došle razgolićene, u starim haljinama koje mogu da se isprljaju, okretali su se, urlali su, gonjeni velikim pijanstvom. Na trideset koraka nije se više mogao čuti orkestar. Niko nije igrao. Besmislene reči ponavljale su se bez razloga i kružile od jedne grupe do druge. Svi su se uzaludno upinjali da budu smešni. Sedam žena, zatvorenih u garderobi, plakale su da ih oslobode. Jedan mali luk koji su našli i stavili na licitaciju doterao je do dva zlatnika. Baš tada je stigla Nana, još u svojoj toaleti sa trke, plavoj i beloj. Poklonili su joj luk uz sveopšte odobravanje, zgrabili su je i protiv njene volje, i tri gospodina su je trijumfalno ponela u baštu preko uništene rudine i pregaženog zelenila, kako se orkestar bio isprečio, svet ga je na juriš zauzeo, razbivši stolice i pultove. Popustljiva policija u sve to unosila je malo reda.
Tek u utorak Nana je došla k sebi od uzbuđenja koje ju je obuzelo posle njene pobede. Ujutru je razgovarala sa gospođom Lera, koja je došla da je izvesti da se mali Luj razboleo od svežeg vazduha za vreme trke. Jedan događaj, o kome je govorio ceo Pariz, mnogo ju je interesovao. Vandevr, koji je isključen iz trke i osuđen iste večeri u Carskom serkalu, sutradan je zapalio svoju štalu i izgoreo sa konjima.
– Govorio je on meni o tome – ponavljala je mlada žena. – Taj čovek je pravi ludak!... Kakav sam strah imala sinoć kad su mi to pričali! Znaš, on je lepo mogao da me ubije jedne noći. I onda, zar nije trebalo da me izvesti o svom konju? Bar bih se obogatila!... On je rekao Labordetu da bih ja obavestila svoga frizera i mnoge druge ljude kad bih znala o čemu je reč. Kako je to učtivo!... Ah, ne, zaista, ne mogu mnogo da ga žalim.
Posle ovih reči ona je postala besna. Labordet je upravo ušao, on je uredio svoje opklade i doneo joj oko četrdeset hiljada franaka. To je još više uvećavalo njeno neraspoloženje, jer je mislila da je trebalo da dobije milion. Labordet, koji se pravio nevin u celoj ovoj stvari, otvoreno je napustio Vandevra. Svršeno je sa ovim starim porodicama, one su umirale na glup način.
– Ah, ne, nije to glupo kad se čovek tako zapali u štali – reče Nana. – Ja smatram da je on junački svršio... Oh! Znaš, neću da branim njegov slučaj sa Marešalom. To je glupo. Kad samo pomislim da je Blanša imala toliko drskosti da sve to svali na moja leđa! Ja sam odgovorila: „Da li sam mu ja rekla da krade?” Zar ne? Možemo tražiti od čoveka novac a ne terati ga na zločin... Da mi je kazao: „Nemam više ništa”, ja bih mu odgovorila: „Dobro, rastanimo se.” I dalje od toga ne bi išlo.
– Bez sumnje – reče tetka ozbiljno. – Kad su ljudi tvrdoglavi, utoliko gore po njih!
– Ali ona mala svečanost na kraju bila je vrlo šik! – prihvati Nana. – Izgleda da je to bilo strašno, da se čovek naježi... On je odstranio svakoga i zatvorio se unutra, sa petroleumom... Trebalo je samo videti kako to gori! Zamislite jednu veliku štalu, gotovo svu od drveta, punu slame i sena!... Plamenovi su se dizali visoko kao kule... Najlepše je bilo to što konji nisu hteli da izgore. Čulo se kako se ritaju i naleću besno na vrata, vrišteći kao ljudska bića. Da, ljudima se ježila koža od užasa.
Labordet je lako udahnuo kao u nekoj neverici. On nije verovao u Vandevrovu smrt. Neko se kleo da ga je video kako je pobegao kroz prozor. On je doista zapalio štalu u nastupu duševne poremećenosti. Samo, čim je nastala vrućina, on se otreznio. Čovek koji je bio tako glup sa ženama, tako isceđen, nije mogao da umre tako hrabro.
Nana ga je slušala razočarana. Rekla je samo ovo:
– Oh, nesrećnik! To je bilo tako lepo!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:21 pm




XII


Oko jedan sat ujutro, u velikom krevetu prekrivenom venecijanskim vezom, Nana i grof još nisu zaspali. On se te večeri vratio posle tri dana durenja. Soba, slabo osvetljena jednom lampom, dremala je, topla i sva vlažna od nekog mirisa ljubavi, sa nejasnim bledilom svoga nameštaja od belog laka, obloženog srebrom. Spuštena zavesa obavijala je krevet gustom senkom. Čuo se jedan uzdah, zatim jedan poljubac naruši tišinu, i Nana, gurnuvši pokrivač, osta trenutak sedeći na ivici kreveta, nagih nogu. Grof, sa glavom svaljenom na jastuku, ostao je u mraku.
– Dragi, veruješ li u boga – upita ona posle kratkog razmišljanja, ozbiljna lica, obuzeta nekim religioznim užasom kad je izišla iz naručja svoga ljubavnika.
Već od jutra ona se žalila na neku slabost, i sve ove glupe misli, kako je ona govorila, misli o smrti i paklu mučile su je podmuklo. Dešavalo joj se katkad da je provodila noći pune dečjeg straha u kome ju je, bednu, strašna uobrazilja mučila kao mora. I ona prihvati:
– Je li, misliš li da ću ići na nebo?
Ona je zadrhtala, a grof, iznenađen ovim neobičnim pitanjem u ovakvom trenutku, osećao je kako se u njemu budi griža savesti katolika. Nanina košulja skliznula je sa ramena, i ona je raspletene kose pala ničice jecajući i grčevito se držeći.
– Plašim se smrti... Plašim se smrti...
Naprezao je svu svoju snagu da se pribere. I on se plašio da ne popusti pod nastupom ludila ove žene, pripijene uz njegovo telo, u zaraznom strahu od nečeg nevidljivog, i on je stao da je uverava kako se ona vrlo dobro oseća i kako je dovoljno samo da se dobro vlada da bi jednog dana zaslužila oproštaj. Ali ona je odmahivala glavom, bez sumnje, ona nikome nije činila zla, štaviše, ona je nosila uvek medaljon sa slikom Bogorodice na crvenoj vrpci koji mu je pokazala između svojih nedara; samo, unapred je odlučeno da sve one neudate žene koje se sastaju s muškarcima idu u pakao. Ona se sećala ostataka svog znanja iz katihizisa. Ah! Kad bi se to tačno znalo! Ali, eto, ništa se ne zna i niko otuda ne donosi vesti, i, zaista, bilo bi glupo ustezati se, ako bi popovi govorili gluposti. Ona je ipak pobožna ljubila medaljon, topao od njenog tela, kao da je htela da otera od sebe smrt, čija ju je pomisao ispunjavala ledenim užasom.
Trebalo je da je Mifa prati u kupaonicu, ona se plašila da to ostane i minut sama, iako su vrata ostala otvorena. Kad je on ponovo legao, ona je još švrljala po sobi, pregledajući kutove, dršćući pri najmanjem šumu. Zaustavila se pred jednim ogledalom i zaboravila se kao nekad, gledajući svoju nagotu. Ali, kad je videla svoja nedra, svoje kukove i butine, njen strah je postao još veći. Najzad je počela da pipa kosti po svome licu, dugo, obema rukama.
– Čovek je ružan kad je mrtav – reče ona polako.
Stezala je obraze, otvarajući široko oči, i udubljivala vilicu da vidi kako bi izgledala. Ovako unakažena, ona se okrete grofu.
– Pogledaj, glava će mi biti sasvim mala.
On se tada naljuti.
– Ti si luda, lezi.
On je u svojoj uobrazilji video u grobu njen kostur posle jednog stoleća spavanja; njegove se ruke sklopiše i on poče da šapće molitvu. Od pre izvesnog vremena njega je religija ponovo osvojila, njegove religiozne krize postajale su svaki dan sve žešće i one su ga ostavljale sasvim utučenog. Grčevito je lomio prste i ponavljao neprestano samo ove reči: „Bože moj... Bože moj... Bože moj!” To je bio krik njegove nemoći, krik njegovog greha, protiv koga nije mogao ništa, uprkos sigurnosti u svoje prokletstvo. Kad se vratila, našla ga je pod pokrivačem, unezverena pogleda, nokte je zario u svoja prsa, a oči su mu gledale uvis kao da traže nebo. Tada je ona ponovo počela da plače, oboje su se zagrlili, cvokoćući zubima ne znajući zašto, obuzeti istom glupom napasti, samo, ovog puta, to je bilo sasvim idiotski, kako je Nana izjavila kad je prestala da se plaši. Obuzeta nekom sumnjom, ona je grofa pažljivo ispitivala: može biti da je Roza Minjon poslala svoje famozno pismo. Ali to nije bila istina, to je bila posledica njenog straha i ništa drugo, jer njemu nije bilo poznato da ga ona vara.
Dva dana posle ponovnog nestanka, Mifa se pojavio ujutru, u vreme kad nikad nije dolazio. Bio je sav pomodreo, krvavih očiju, još potresen velikom unutrašnjom borbom. Ali Zoe, koja je takođe bila uplašena, nije primetila njegovu uznemirenost. Ona mu je potrčala u susret i povikala:
– Oh, gospodine, gde ste zaboga! Gospođa umalo što nije umrla sinoć.
On joj zatraži podrobnija objašnjenja.
– To je nešto neverovatno... Pobačaj, gospodine!
Nana je bila trudna već tri meseca. Ona je dugo verovala da je slaba, kao i doktor Butarel. Ali kad joj je on otvoreno rekao šta je, ona se toliko uznemirala da je učinila sve što je mogla kako bi sakrila trudnoću. Njen nervozan strah, njene crne misli bile su donekle posledica ovog događaja, čiju je tajnu čuvala sa stidom devojke majke prisiljene da skriva svoj položaj. To joj se činilo kao smešan nesrećan slučaj, nešto što je unižava i što bi je izvrglo šali. E? gadna šala! nema sreće, zaista! Trebalo je da se opeče baš onda kad je mislila da je svršeno. I ona se neprestano išćuđavala, kao da joj se poremetio pol, to, dakle, pravi decu, čak i onda kad se više neće i kad se upotrebljava za druge stvari. Priroda ju je dovodila do očajanja, ovo ozbiljno materinstvo koje se dizalo usred njenog zadovoljstva, ovaj novi život dat usred svih smrti koje je sejala oko sebe. Zar ne bi trebalo da čovek sobom raspolaže po svojoj volji, bez sve te glavobolje? I onda, otkuda to dete? Ona to nije mogla čak ni reći. Ah! bože! bilo bi sjajno kad bi onome koji ga je napravio palo na pamet da ga zadrži za sebe, jer niko ga nije tražio, ono je smetalo svakome, i sigurno ne bi imalo mnogo sreće u životu. Međutim, Zoe je pričala o nesreći.
– Gospođu su uhvatili grčevi oko četiri sata. Kad sam pošla u kupaonicu da vidim šta tamo radi, pošto se nije vraćala, našla sam je ispruženu na podu, bez svesti. Da, gospodine, na podu, u lokvi krvi, kao da ju je neko ubio... I tada mi je bilo jasno, zar ne? Bila sam besna, jer je gospođa ipak mogla da mi poveri svoju nesreću... To se upravo nalazio gospodin Žorž. On mi je pomagao da je podignem, i čim je čuo za pobačaj, i njemu je odmah pozlilo... Zaista, od juče se jednako ljutim!
Stvarno, kuća je bila uzrujana. Sva posluga jurila je kroz sobe i stepenište. Žorž je proveo noć u fotelji u salonu. On je lično juče javio ovu vest gospođinim prijateljima, uveče kad gospođa obično prima. On je veoma bled pričao stvar sa izrazom zaprepašćenja i uzbuđenja. Stener, Faloaz, Filip i drugi bili su tu. Pri prvim rečima oni su se čudili, nije moguće! to mora da je šala! Zatim su se uozbiljili i gledali u sobna vrata, zabrinutog izgleda, klimajući glavom i smatrajući da to nije smešno. Desetak muškaraca razgovarali su tiho ispred kamina do ponoći, svi prijatelji, svi mučeni istom mišlju očinstva. Izgledalo je kao da se između sebe izvinjavaju sa uzbuđenjem i smetenim izrazima. Zatim su slegali ramenima, to ih se nije ticalo, to je njena stvar; no divna je Nana! Čovek ne bi nikad očekivao ovakvu šalu od nje! I otišli su jedan po jedan, tiho, na prstima, kao iz sobe mrtvaca, gde čovek ne može više da se smeje.
– Pođite ipak gore, gospodine – reče Zoe grofu. – Gospođa se mnogo bolje oseća, i ona će vas primiti... Očekujem doktora koji je obećao da će ovog jutra doći.
Sobarica je nagovorila Žorža da pođe kući da spava. Gore, u salonu, ostala je samo Satena, ležeći na divanu i pušila je cigaretu gledajući uvis. Otkako se desila nesreća, ona je, usred preplašenosti cele kuće, pokazivala hladnokrvan bes, sležući ramenima, sa svirepim rečima. Tada, kad je Zoe prošla pored nje, ponavljajući gospodinu kako je sirota gospođa mnogo propatila:
– Tako joj i treba, to će je naučiti pameti – izusti ona kratko.
Oni su se okretali iznenađeni. Satena se nije pomakla, gledala je stalno u tavanicu stežući nervozno cigaretu ustima.
– No, vi ste zaista dobri – reče Zoe.
Ali Satena se uzdiže i sede, pogleda besno grofa, dobacivši mu ponovo u lice:
– Tako joj i treba, to će je naučiti pameti!
I ona ponovo leže, dunuvši tanak dim, kao da je nezainteresovana i rešena da se ni u šta ne meša. Ne, to je suviše glupo!
Zoe je, međutim, uvela grofa u sobu, gde se osećao miris etera usred blage tišine koju su jedva narušavale svojom potmulom tutnjavom retke kočije u Ulici Vilije. Nana je, vrlo bleda, bila zavaljena na jastuk; nije spavala, i oči su joj bile otvorene i zamišljene. Kad je spazila grofa, nasmešila se ne pomaknuvši se.
– Ah, mače moje – prošapta ona laganim glasom – zaista sam verovala da te neću nikad više videti.
Zatim, kad se on nagnu da je poljubi u kosu, ona se razneži i poče da mu govori o detetu, iskreno, kao da mu je on otac.
– Nisam smela da ti kažem... Osećala sam se tako srećna! Oh! sanjala sam o tome, želela sam da bude dostojno tebe. I, eto, sad nema više ničega ... Najzad, ovako je možda bolje. Neću da ti stvaram neprilike u životu.
On, iznenađen ovim očinstvom, mucao je nerazgovetne reči. Uzeo je stolicu i seo pored kreveta, sa rukom naslonjenom na pokrivač. Tada je mlada žena primetila njegovo uzrujano lice, njegove krvave oči, grozničavo drhtanje njegovih usana.
– Šta ti je – upita ona. – Zar si i ti bolestan?
– Nisam – reče on mučno.
Ona ga pronicljivo pogleda. Zatim dade znak Zoi, koja se zadržavala nameštanjem bočica, i ova izađe. Kad su ostali sami, ona ga privuče i ponovi:
– Šta ti je, dragane?... Oči su ti prepune suza, ja to dobro vidim... Dede, govori, došao si da mi nešto kažeš.
– Ne, ne, kunem ti se – promuca on.
Ali, ugušen od bola, a uz to raznežen ovom bolesničkom sobom, u kojoj se iznenada našao, on briznu u plač i zagnjuri glavu u čaršave da bi ugušio eksploziju svoga bola. Nana je razumela. Razume se, Roza Minjon se rešila da pošalje pismo. Pusti ga trenutak da plače, i on se tako jako tresao da se i ona tresla u krevetu. Najzad izusti s akcentom materinskog saosećanja:
– Ti si imao neprijatnosti kod kuće?
On potvrdi glavom. Ona opet zaćuta, zatim vrlo tiho reče:
– Onda, ti znaš sve?
On potvrdi glavom. I teška tišina ponovo zavlada u bolesničkoj sobi. Uoči toga dana, vrativši se kući sa soarea kod carice, on je primio pismo koje je Sabina napisala svome ljubavniku. Posle grozno provedene noći, probdevene u smišljanju osvete, izišao je tog jutra da bi se odupro iskušenju da ubije svoju ženu. Izišavši iz kuće, bio je obuzet milinom lepog junskog jutra, oterao je od sebe svoje misli i došao Nani, kao što je uvek njoj dolazio u strašnim časovima svoga života. I tek ovde on se predavao svojoj bedi, sa kukavičkom radošću da bude utešen.
– Dede, umiri se – prihvati mlada žena nežno. – Ja to znam već odavno. Ali ja ti svakako ne bih prva otvorila oči. Sećaš li se, prošle godine si nešto sumnjao, i onda su se stvari zagladile blagodareći mojoj razboritosti, najzad, tebi su nedostajali dokazi... A danas, ako imaš dokaz, to je teško, razumem ja to. Treba ipak biti pametan. Čovek se ne sramoti zbog toga ...
On nije više plakao. Uzdržavao se od stida, mada je odavno želeo da joj otkrije najintimnije pojedinosti u svome braku. Ona je morala da ga ohrabri. Zaboga, ona je žena i ona može sve čuti. I kad je on izustio prigušenim glasom:
– Ti si bolesna. Zašto da se umaraš!... Glupo je što sam došao. Ja odoh.
– Ali ne – reče ona živahno. – Ostani. Možda ću ti dati dobar savet. Samo ne dozvoljavaj da mnogo govorim, lekar je to zabranio.
On je najzad ustao i koračao je po sobi. Ona mu tada postavi pitanje:
– A šta ćeš sad da radiš?
– Pa, zaboga, išamaraću tog čoveka.
Ona je napućila usta u znak negodovanja.
– To nije pametno... A tvoja žena?
– Povešću brakorazvodnu parnicu, imam dokaz.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:22 pm




– Nimalo sjajno, dragi moj. To je čak glupo... Znaš, neću ti nikad dozvoliti da to učiniš.
I ona mu je, polako i slabim glasom, objasnila da ne treba da pravi skandal ni dvobojem ni parnicom. Za nedelju dana bio bi predmet novinskog preklapanja; on se igra celim svojim životom, svojim mirom, svojim visokim položajem na dvoru, čašću svoga imena, i zašto sve to? Zato da bi ga svet ismejavao.
– Šta mari – povika on – bar ću se osvetiti.
– Mače moje, kad se čovek u takvom slučaju ne osveti odmah, on se ne sveti nikada.
On je stao, mucajući. Zaista, on nije kukavica, ali oseća da je ona u pravu, neka slabost rasla je u njemu, nešto oslabljeno i stidljivo, što ga je umekšalo u nastupu ljutnje. Uostalom, ona mu zadaje nov udar sa otvorenom rešenošću da mu sve kaže.
– A hoćeš li da ti kažem šta ti najviše smeta, dragi moj?... To što i ti varaš svoju ženu. E! Ti ne spavaš van kuće zato da se zabavljaš sitnicama. Tvoja žena mora da sumnja u to. I, onda, šta možeš da joj prebaciš? Ona će ti odgovoriti da si joj ti dao primer, a time će ti zapušiti usta... Eto, dragi, zato si ti ovde, umesto da odeš tamo da ubiješ oboje.
Mifa je pao na stolicu utučen grubošću ovih reči. Ona je ućutala da bi odahnula, zatim reče poluglasno.
– Oh, slomljena sam... Pomozi mi da se malo podignem. Stalno klizim, i glava mi je suviše umorna.
Kad joj je on pomogao, ona je uzdahnula osećajući se bolje. I tada je ponovo spomenula brakorazvodnu parnicu, rekavši da bi to proizvelo krasan utisak. Zar on ne vidi kako grofičin advokat zabavlja ceo Pariz pričajući priče o Nani? Sve bi se to pomenulo, njen neuspeh u pozorištu Varijete, njena kuća, njen život. Ah, to nikako! Njoj nije stalo do tolike reklame! Rđave žene bi je ogovarale svojim zlim jezicima; ali ona je, pre svega, htela njegovu sreću. Ona ga je privukla sebi i držala, naslonivši njegovu glavu pored svoje, zagrlivši ga jednom rukom oko vrata, i onda mu tiho šapnu:
– Slušaj, mače moje, treba da se izmiriš sa svojom ženom.
On se usprotivio. Nikada! Njegovo srce je pucalo, to je bilo suviše sramotno. Ona je ipak nežno navaljivala.
– Treba da se pomiriš sa svojom ženom... Nećeš valjda da slušaš kako se svuda priča da sam te ja odvratila od domaćeg ognjišta? To bi mi donelo rđav glas, i šta bi svet o meni mislio?... Samo, zakuni se da ćeš me uvek voleti, jer kad već budeš išao sa drugom ...
Ona se gušila u suzama. On ju je prekinuo poljupcima, ponavljajući: – Ti si luda, to je nemoguće!
– Ne, ne – prihvati ona – tako treba da bude. Naposletku, ona ti je žena. To nije isto kao da bi me varao s prvom ženom na koju naiđeš.
I ona je tako produžila da mu govori, dajući mu najbolje savete. Čak je spomenula boga. Njemu se učinilo kao da sluša gospodina Venoa, kad mu je ovaj starac držao pridiku da ga otrgne od greha. Ona, međutim, nije govorila o raskidu, već je savetovala popustljivost, podelu čoveka između njegove žene i njegove ljubavnice, život pun mira i spokojstva, i bez neprijatnosti ni za koga, nešto što bi ličilo na srećan san u neizbežnoj prljavštini života. To neće izmeniti njihov život, on će ostati njeno najmilije mače, jedino što će morati da je ređe posećuje i što će grofici poklanjati noći koje ne bude proveo pored nje. Ona se mnogo umorila i završila je šapatom:
– Najzad, biću svesna da sam učinila dobro delo... Ti ćeš me više voleti.
Nastalo je ćutanje. Ona je zaklopila oči, prebledevši opet na jastuku. On je iščekivao pod izgovorom da je ne zamara. Posle dužeg ćutanja, ona otvori oči i prošapta:
– A novac? Gde ćeš uzeti novac ako se naljutiš... Labordet je došao juče zbog menice... A ja oskudevam u svemu, nemam više šta da obučem.
Ona je ponovo zatvorila oči i izgledala je kao mrtva. Senka teške strepnje prešla je preko grofovog lica. U nesreći koja ga je snašla on je zaboravio svoje novčane neprilike iz kojih nije znao kako da se izvuče. Usprkos izričitom obećanju, menica od sto hiljada franaka, koja je jedanput bila produžena, puštena je u promet. Labordet, praveći se očajan, bacao je svu krivicu na Fransisa, i govorio je da mu je ovo poslednjt put da se kompromituje u nekom poslu sa čovekom tako slabo vaspitanim. Trebalo je platiti, jer grof nikad ne bi pustio da se kompromituje njegov potpis. Osim toga, pored novih Naninih prohteva, u njegovoj kući vladao je nered zbog preteranih troškova. Po svom povratku iz Fondete, grofica je iznenada ispoljila sklonost ka raskoši, želju za mondenskim uživanjem, a to je sve proždiralo njihovo bogatstvo. Počelo se govoriti o njenim opasnim prohtevima, o sasvim novom vođenju kuće, o pet stotina hiljada franaka straćenih oko prepravljanja stare kuće u Miromenil ulici, o preteranim toaletama i ogromnim iščezlim sumama, propalim, a nikad se nije pobrinula da svom mužu polaže račune o tome. Mifa se dvaput usudio da joj učini primedbu želeći da nešto sazna, ali ona ga je smešeći se pogledala sa tako neobičnim izrazom da on nije više smeo da je pita, iz straha od njenog suviše jasnog odgovora. Ako je pristao po Naninom nagovoru da uzme Dagenea za zeta, to je učinio naročito zato da bi mogao da svede Estelin miraz na dvesta hiljada franaka, s tim da se za ostatak sporazume s mladićem, koji je bio srećan zbog ovog neočekivanog venčanja.
Međutim, već nedelju dana, pritešnjem ovom neposrednom potrebom da nađe Labordetovih sto hiljada franaka, Mifa je našao jedno sredstvo pred kojim je uzmicao, a to je bila prodaja Borda, divnog imanja, procenjenog na pola miliona franaka, koje je jedan stric pre kratkog vremena ostavio u nasledstvo grofici. Samo, za to je bio potreban grofičin potpis, koja tako isto, po bračnom ugovoru, nije mogla da otuđi imanje bez grofova pristanka. Najzad, uoči toga dana, on je rešio da o tome potpisu govori sa svojom ženom. I sve se srušilo, nikada do tog časa on ne bi prihvatio takav sporazum. Ova je pomisao još dublje zarivala strašni udarac preljube. On je dobro shvatio šta Nana traži, jer, u sve većoj napuštenosti, koja ga je gonila da sa njom deli sve brige, on joj se žalio na svoj položaj i poverio joj je svoju veliku brigu zbog ovoga grofičinog potpisa.
Nana, međutim, nije navaljivala. Ona nije još otvarala oči. Videći je tako bledu, on se uplaši i dade joj da uzme malo etera. Ona uzdahnu i upita ga, ne spominjući Dagenea.
– Kad će biti venčanje?
– Ugovor se potpisuje u utorak, kroz pet dana – odgovori on.
Tada još uvek zatvorenih očiju, kao da govori u noći svojih misli:
– Najzad, mače moje, vidi šta imaš da radiš... Što se mene tiče, hoću da svako bude zadovoljan.
On je umiri, uhvativši je za ruku. Da, videće, glavno je da se ona odmori. I on se nije više bunio, ova bolesnička soba, tako mlaka i uspavana, sa mirisom etera, najzad ga je smirila, jer mu je toliko bio potreban mir. Sva njegova muškost, pobesnela zbog uvrede, gubila se pored toplote ovoga kreveta, kraj ove bolesne žene koju je on negovao, u buđenju njegove ljubavne groznice i sećanju na njihove slasti. Naginjao se nad nju i stezao je u svom zagrljaju, a ona se puštala, nepomična lica, dok joj je na usnama igrao jedva primetan pobednički osmeh.
U tom trenutku pojavio se doktor Butarel.
– No? Kako je ovom dragom detetu – reče on familijarno grofu, koga je smatrao kao muža. – Vraga, naterali smo je da govori!
Doktor je bio lep čovek, još mlad, i imao je mnogo pacijenata među galantnim svetom. Bio je vrlo veseo, smejao se kao drug sa ovim gospođama, ali sa njima nije održavao nikakve intimne veze; on je veoma skupo i sa najvećom tačnošću naplaćivao svoje vizite. Uostalom, on se odazivao i najmanjem pozivu. Nana ga je zvala dva ili tri puta nedeljno, u neprestanom strahu od smrti, poveravajući mu sa strepnjom kakvu sitnu bolest koju je on lečio zabavaljajući je raznim Rekla-kazala i ljubavnim avanturama. Sve gospođe su ga obožavale. Ali ovog puta sitna bolest bila je ozbiljna.
Mifa se povukao vrlo uzbuđen. Sada je osećao samo neku razneženost videći svoju sirotu Nanu tako slabu. Kad je izlazio, ona mu dade znak da se vrati, pruži mu čelo da je poljubi, i onda reče, tihim glasom, tonom šaljive pretnje:
– Ti znaš šta sam ti dopustila... Vrati se svojoj ženi ili je među nama svršeno, naljutiću se!
Grofica Sabina htela je da ugovor bude potpisan jednog utorka, da bi tom prilikom svečano otvorila svoju obnovljenu kuću, u kojoj su se slike i boje vrlo sporo sušile. Pet stotina pozivnica bilo je poslato raznim prijateljima i poznanicima iz otmenog društva. Još toga jutra tapetari su prikucavali tapete, i, kad je trebalo upaliti lustere, oko devet sati, arhitekt je u pratnji grofice koja se oduševljavala, izdavao poslednja naređenja.
To je bila jedna od onih prolećnih svečanosti tako nežne draži. Tople junske večeri omogućile su da se otvore dvoja vrata velikog salona i da se bal produži sve do peska u vrtu. Kad su stigli prvi gosti, koje su grof i grofica dočekali na vratima, bili su zasenjeni. Trebalo se setiti nekadašnjeg salona, kojim je prolazila hladna uspomena grofice Mifa, one starinske sobe ispunjene pobožnom strašću, sa njenim masivnim nameštajem od mahagonija u ampir stilu, tapeta od žutog somota, zelenkaste tavanice mokre od vlage. Sada, na samome ulazu, u tremu, mozaik prevučen zlatom prelivao se ispod visokih svećnjaka, dok se ograda mramornog stepeništa isticala svojim finim rezbarijama. Zatim se ulazilo u blistavi salon, pokriven somotom iz Đenove, na čijoj je tavanici bila široka dekoracija od Bušea, koju je arhitekt platio sto hiljada franaka prilikom prodaje zamka Dampjer. Lusteri i zidni svećnjaci od kristala bacali su sjajnu svetlost na raskošna ogledala i skupoceni nameštaj. Izgledalo je kao da se Sabinina fotelja, ovo jedino sedište od crvene svile, čija mekota nikada nije bila u tonu, umnožila i proširila toliko da je ispunila celu kuću nekom sladostrasnom lenjošću, nekom oštrom nasladom koja je gorela žestinom poznih vatara.
Bal je već počeo. Orkestar, koji je bio u bašti, ispred jednog otvorenog prozora, svirao je valcer, čiji se nežni ritam umekšao i nestajao u otvorenom vazduhu. Vrt se širio u providnu senku, osvetljen lampionima, sa šatorom od purpura razapetim na ivici jedne rudine, u kome je bio namešten bife. Raskalašni valcer Plave Venere, pun nepristojnog smeha, prodirao je u staru kuću zvučnim talasom i nekom drhtavicom koja je zagrevala zidove. Činilo se kao da je nekakav vetar puti došao sa ulice i pomeo ceo jedan mrtvi vek gordog doma, ponevši sa sobom prošlost grofova Mifa, vek časti i uspavan pod svodovima.
Međutim, blizu kamina, na svome uobičajenom mestu, stari prijatelji grofove majke okupili su se kao otuđeni i zapanjeni. Oni su obrazovali grupu usred gomile koja je malo-pomalo rasla. Gospođa od Žonkoja, koja nije mogla više da prepozna sobe, prešla je preko trpezarije. Gospođa Šantro začuđeno je posmatrala vrt koji joj se činio ogroman. I uskoro su u ovome kutu, tihim glasom, počele da padaju sve moguće gorke primedbe.
– Slušajte – šaptala je gospođa Šantro – zamislite da se grofica vrati... kako bi izgledala kad bi se našla usred ovog sveta. I sve ovo zlato i ova galama... To je skandalozno!
– Sabina je luda – odgovori gospođa od Žonkoja. – Jeste li je videli na vratima! Pogledajte, vidi se odavde... Stavila je sve svoje dijamante.
One su ustale za trenutak da posmatraju groficu i grofa. Sabina je bila u divnoj beloj toaleti, trijumfovala je u svojoj lepoti, vesela, sa nečim zanosnim u svome stalnom osmehu. Pored nje stajao je Mifa, ostareo, malo bled, smešeći se takođe, mirno i dostojanstveno.
– Kad čovek pomisli da je on bio gospodar – prihvati gospođa Šantro – i da nijedna klupica ne bi tu ušla bez njegove dozvole!... Ah, lepo! ona je to izmenila i on se sada nalazi u njenoj kući... Sećate li se kad ona nije htela da popravi svoj salon. A sada je popravila celu kuću.
Ali one su ućutale, jer je ušla gospođa od Šezela u društvu mlade gospođe, sva ushićena, odobravajući s lakim usklicima:
– Oh! divno... sjajno... to se zove ukus!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:22 pm




I ona im dobaci glasno:
– Šta sam vam rekla! Nema ničeg boljeg od ovih trošnih kuća kad ih čovek dotera kako treba... To dobija naročiti šik! Zar ne, daje utisak velikog stoleća... Najzad, ona sad može da prima.
Dve stare gospođe ponovo su sele, razgovarajući tiho o venčanju kome su se mnogi čudili. Estela je prošla pored njih, u haljini od ružičaste svile, uvek mršava i nerazvijena, sa nemim izrazom device. Ona je prihvatila Dagenea mirno; nije pokazivala ni radost ni žalost, bila je isto tako hladna i bleda kao u zimske večeri kad je stavljala cepanice u vatru. Sva ova svečanost, priređena za nju, ova blistava svetlost, ovo cveće, ova muzika, ostavljali su je bez uzbuđenja.
– To je pustolov – govorila je gospođa od Žonkoja. – Ja ga nikad nisam videla.
– Pazite, evo ga – prošapta gospođa Šantro.
Dagene, koji je spazio gospođu Igon sa njenim sinovima, pohitao je da joj ponudi ruku; smejao se i ukazivao joj toliko pažnje i nežnosti kao da je i ona donekle sarađivala na njegovoj iznenadnoj sreći.
– Zahvaljujem vam – reče ona sednuvši pored kamina. – Vidite li, ovo je moje staro mesto.
– Vi ga poznajete – upita gospođa od Žonkoja kad je Dagene otišao.
– Svakako, krasan mladić. Žorž ga mnogo voli... To je vrlo ugledna porodica.
Dobra gospođa ga je branila od nekog potajnog neprijateljstva koje je osećala. Njegov otac, koga je mnogo cenio Luj-Filip, zauzimao je do svoje smrti položaj prefekta. On se, može biti, malo istrošio. Govori se da je propao. U svakom slučaju, jedan od njegovih stričeva, vlasnik velikog imanja, treba da mu ostavi sve svoje dobro. Ali su ove gospođe odmahivale glavom, dok je gospođa Igon, osećajući se i sama nelagodno, stalno govorila o poštenju njegove porodice. Ona je bila vrlo umorna i žalila se na svoje noge. Od pre mesec dana stanovala je u svojoj kući u Rišeljeovoj ulici, zbog mnogih poslova, kako je govorila. Tužna senka prekrivala je njen materinski osmeh.
– Svejedno – zaključi gospođa Šantro. – Estela je mogla da pretenduje na nešto mnogo bolje.
U ovom trenutku muzika je počela da svira kadril. Svet se tiskao na obe strane salona da bi ostavio slobodno mesto igru. Svetle haljine su prolazile i mešale se sa crnim frakovima, dok je velika svetlost, padajući na ustalasano more glava, isticala blesak skupocenog nakita, podrhtavanje beloga perja, jorgovana i ruža. Bilo je već toplo, pod živahnim notama orkestra, jaki miris dopirao je iz lakih providnih tkanina, iz ove mešavine tila, satina i svile u kojoj su bledela bela ramena. Kroz otvorena vrata, na kraju susednih soba, videli su se redovi žena koje su sedele, sa diskretnim bleskom svog osmeha, svetlih očiju i malo napućenih usta na koja je padao dah lepeza. Zvanice su neprestano stizale, i njih je sluga glasno najavljivao, dok su se gospoda, provlačeći se kroz grupe, polako trudila da negde smeste zbunjene dame koje su vodili ispod ruke, i uzdizala se na prste tražeći u daljini neku slobodnu fotelju. Kuća se punila, suknje su se množile sa tihim šuštanjem i bilo je kutova gde je gomila čipaka, mašni i pufova zakrčivala prolaz, dok su dame, naviknute na ove bleštave gungule, bile uzdržane uz svu svoju draž. Međutim, u vrtu, pod ružičastom svetlošću lampiona, odmicali su parovi, bežeći od zagušljivosti velikog salona, senke haljina promicale su brzo duž zelene livade, kao u ritmu muzike kadrila, koja je iza drveća dobijala neku daleku mekotu.
Stener je to sreo Fukarmona i Faloaza koji su ispred bifea pili šampanjac.
– To je bezobrazno koliko je šik – govorio je Faloaz posmatrajući purpurni šator, razapet na pozlaćenim kopljima. – Čovek bi pomislio da je na vašaru medenih kolača!
On je sada neprestano terao neku šalu, u pozi mladića koji je preterao u svemu i koji više ništa ne smatra za vredno da bude uzeto ozbiljno.
– Onaj siroti Vandevr bio bi iznenađen kad bi se vratio – prošaputa Fukarmon. – Sećate li se kad je umirao od dosade, tamo ispred kamina? Do vraga! Tada se nije trebalo smejati!
– Vandevr, ostav’te molim vas, promašen čovek – prihvati prezrivo Faloaz. – Taj se ljuto prevario ako je mislio da će nas zadiviti svojim pečenjem u štali. O tome više niko ne govori. Vandevr je svršio svoje, propao, sahranjen! Pređimo na drugoga.
Zatim, kad se Stener sa njima rukovao:
– Znate, Nana je upravo sad stigla. Oh! da ste samo videli kad je ušla! Nešto neverovatno!... Ona je najpre poljubila groficu. Zatim kad su se deca približila ona ih je blagoslovila, govoreći Dageneu: „Slušaj, Pole, ako je budeš varao, imaćeš posla sa mnom...” Kako! zar vi to niste videli! Oh! kakav šik! Kakav uspeh!
Druga dvojica su zinula, slušajući ga. Najzad su počeli da se smeju. On je, međutim, bio oduševljen i smatrao se vrlo duhovitim.
– No, vi ste poverovali, da se to desilo... Dabome, pošto je Nana udesila ovaj brak. Uostalom, ona je član porodice.
Braća Igon su prilazili i Filip mu je rekao da ćuti. Tada je između muškaraca otpočeo razgovor o venčanju. Žorž se naljutio na Faloaza koji je sve pričao. Nana je grofu lepo prikačila jednog od svojih bivših za zeta; samo, laž je da je ona još prošle noći spavala sa Dageneom. Fukarmon je slegnuo ramenima. Da li se uopšte može znati kad Nana s kim spava? Ali Žorž ljutito odgovori: „Ja, gospodine, to znam!” i to ih je sve raspoložilo. Najzad, kako kaže Stener, to su neka čudna posla.
Malo-pomalo bife se sve više punio. Oni su ustupali mesto drugima, ali se nisu razišli. Faloaz je posmatrao žene bezobrazno, kao da je mislio da je u Mabilu. Udno jedne aleje društvo se iznenadilo spazivši gospodina Venoa u ozbiljnom govoru sa Dageneom, na čiji su račun počeli veselo da smeju, govoreći kako ga onaj ispoveda i daje mu savete za prvu bračnu noć. Zatim su došli pred jedna vrata od salona gde je polka odnosila parove, u ljuljanju koje je pravilo kao neku brazdu između ljudi što su stajali okolo. Pod dahom koji je dolazio spolja, sveće su gorele vrlo visoko. Kad bi prošla neka haljina, sa lakim šuštanjem po taktu, ona je malim dahom vetra osvežavala užarenu toplotu koja je padala sa lustera.
– Vraga! Verovatno im nije hladno unutra – prošapta Faloaz.
Oni su žmirkali, došavši iz tajanstvenih senki vrata u ovu svetlost; spazili su markiza od Šuara, usamljenog, koji se svojim visokim stasom uzdizao iznad nagih ramena koja su ga okružavala. Lice mu je bilo bledo i vrlo ozbiljno, držanje ponosno i dostojanstveno, pod njegovom retkom sedom kosom. Ljut zbog ponašanja grofa Mifa, on je pre kratkog vremena javno raskinuo s njim svaku vezu, pravio se da njegova noga neće više kročiti u ovu kuću. Što je sad pristao da se ovde pojavi te večeri, učinio je na molbu svoje unuke, čiji je brak, uostalom, osuđivao, grdeći rasulo do kojeg su dovedeni vodeći staleži zbog sramnog popuštanja modernom razvratu.
– Ah, to je kraj – govorila je pored kamina gospođa od Žonkoja na uvo gospođi Šantro. – Ona je devojka omađijala ovog nesrećnika... Mi koje smo ga poznavale kao dobrog vernika i tako plemenitog čoveka!
– Izgleda da propada – produži gospođa Šantro. – Moj muž je imao u rukama jednu menicu... On sada živi u onoj kući u Ulici Vilije. Ceo Pariz o tome priča... Bože moj, ja ne izvinjavam Sabinu, priznaćete ipak da joj on daje mnogo razloga da se žali! Pa sad, ako i rasipa novac...
– Ona ne baca sama novac – prekide je druga. – Najzad, udvoje, ići će brže... To vam je davljenje u blatu, draga moja.
Jedan mekani glas prekinuo ih je. To je bio gospodin Veno, on je seo iza njih, kao da je želeo da se izgubi, i naginjući se, šapnuo im je:
– Zašto da se očajava? Bog se javlja kad sve izgleda izgubljeno.
On je mirno prisustvovao rasulu ove kuće kojom je nekada upravljao. Otkako je otišao u Fondetu, on je pustio da ludilo raste, potpuno svestan svoje nemoći. Na sve je bio pristao, na grofovu besnu strast prema Nani, na Fošerijevo prisustvo pored grofice, pa čak i na brak Estele i Dagenea. Šta mari sve to! I on se pokazivao popustljiviji, tajanstveniji, spremajući se da osvoji mladi bračni par, kao što je učinio sa starim, znajući dobro da velika poremećenja vode velikoj pobožnosti. Proviđenje će imati svoj čas.
– Naš prijatelj – produži on tiho – uvek je zagrejan najboljim verskim osećanjima... On mi je o tome dao najjasnije dokaze.
– Pa lepo – reče gospođa od Žonkoja – on bi, pre svega, morao da se pomiri sa svojom ženom.
– Bez sumnje... Ja se sigurno nadam da će do tog izmirenja uskoro doći.
Tada dve stare dame počeše da ga ispituju. Ali on je opet postao smeran, govoreći da treba pustiti nebo da ono radi. Sva njegova želja da približi grofa i groficu jeste u tome da se izbegne javni skandal. Vera tolerira mnoge slabosti kada se čuvaju obziri.
– Najzad – prihvati gospođa od Žonkoja – trebalo je sprečiti udaju s ovim pustolovom ...
Čičica je bio duboko iznenađen.
– Vi se varate, gospodin Dagene je veoma darovit mlad čovek... Ja poznajem njegove ideje. On nastoji da se zaborave greške mladosti. Estela će ga pridobiti, budite u to sigurni.
– Oh! Estela – prošapta prezrivo gospođa Šantro – verujem da je ova draga devojčica nesposobna da pokaže svoju volju. Ona je toliko beznačajna.
Ovo mišljenje izazva osmeh gospodina Venoa. Uostalom, on se nije izjasnio o mladoj nevesti. Sklopivši oči, kao da se to ne tiče, on se ponovo izgubi iza sukanja, povukavši se u svoj ugao. Gospođa Igon, u svojoj rasejanoj zamorenosti, čula je nekoliko reči. Ona se umeša i zaključi svojim izrazom trpeljivosti, obraćajući se markizu od Šuara, koji ju je pozdravio:
– Ove su gospođe suviše stroge. Život je tako zao za svakoga... Zar ne, prijatelju, moramo opraštati mnogo ljudima ako hoćemo da i sami budemo dostojni oproštaja?
Markiz je ostao nekoliko trenutaka u nedoumici, bojeći se neke aluzije. Ali je dobra gospođa imala tako tužan osmeh da se on odmah trgnu, rekavši:
– Ne, za izvesne greške nema oproštaja... Takva popustljivost tera društvo u provaliju.
Bal je još više oživeo. Novi kadril lako je zaljuljao pod u salonu, kao da je stara kuća popuštala od igre ovog razdraganog sveta. S vremena na vreme, u izmešanom bledilu glava odvajalo se neko žensko lice, zaneto igrom, svetlih očiju, poluotvorenih usta, sa svetlošću lustera na beloj koži. Gospođa od Žonkoja rekla je da ovde nema razuma. Prava je ludost bila nagomilati pet stotina osoba u apartman u koji može da stane jedva dvesta. Zašto se onda ne potpisuje bračni ugovor na Trgu Karusel? To je posledica novih običaja i naravi, govorila je gospođa Šantro, nekada su se takve svečanosti obavljale u krugu porodice, danas su potrebne gužve u koje je ulica slobodno ulazila, prava gungula bez koje bi soare izgledalo hladno. Danas se javno izlaže raskoš, uvodi se u kuću najluksuzniji svet Pariza, i ništa nije prirodnije nego kad takva mešavina podriva domaće ognjište. Ove dame su se žalile što ne poznaju više od pedeset osoba. Otkuda dolazi sve ovo? Devojke su, dekoltovane, pokazivale svoja ramena. Jedna žena imala je zlatan nož uvučen u punđu, a bila je obučena u vez od crnog bisera, kao da ima pancir-košulju. Neku drugu su pratili osmehom, toliko je bila neobična smelost njene pripijene suknje. Sva raskoš ovog svršetka zime bila je ovde, svet zadovoljstva sa svojim popustljivostima, ono što jedna domaćica pokupi među svojim jednodnevnim vezama, društvo u kome su se mešala velika imena i velike sramote, u istoj žeđi za uživanjem. Toplota je rasla, kadril je razvijao ritmičnu simetričnost svojih figura usred prepunih salona.
– Grofica je vrlo šik – prihvati Faloaz na vratima vrta – ona je za deset godina mlađa od svoje kćerke... Zbilja, Fukarmone, reci nam: Vandevr se kladio da ona nema butine.
Ova cinična poza dosadila je ovoj gospodi. Fukarmon samo odgovori:
– Dragi moj, pitajte to svog rođaka. Evo, upravo dolazi.
– Gle! Sjajna ideja – povika Faloaz. – Kladim se u deset zlatnika da ima butine.
Fošeri je zaista dolazio. Kao stalni posetilac kuće on je prošao kroz trpezariju da bi izbegao navalu pred vratima. Njega je u početku zime Roza ponovo osvojila i on je sada delio svoju ljubav između pevačice i grofice, vrlo umoran, ne znajući kako da napusti jednu od njih. Sabina je laskala njegovoj taštini, ali ga je Roza više zabavljala. Uostalom, to je od ove poslednje bila prava strast, nežnost bračne vernosti koja je veoma žalostila Minjona.
– Slušaj, jedno obaveštenje – ponovi Faloaz stežući ruku svoga rođaka. – Vidiš onu damu u beloj svili?
Otkako je zbog svog nasledstva postao drzak, naročito mu se dopadalo da se šali sa Fošerijem, pošto je imao da zadovolji jednu staru pizmu, da se ovome osveti zbog nekadašnjeg ismejavanja kad je došao iz provincije.
– Da, ona dama sa čipkama.
Novinar se podizao, ne razumevajući još ništa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:23 pm




– Grofica – reče najzad.
– Tačno, dobri moj... Opkladio sam se u deset zlatnika. Ima li ona butine?
I on poče da se smeje, očaran što je ipak napakostio Fošeriju, koji ga je nekad toliko zadivljavao kad ga je pitao da li grofica ima ljubavnika. Ali Fošeri, ne čudeći se ni najmanje, gledao ga je netremice.
– Baš si idiot – izusti on najzad, slegnuvši ramenima.
Zatim se rukovao s gospodom, dok Faloaz, sasvim zbunjen, nije bio više siguran da je rekao nešto smešno. Otpočeli su razgovor. Od onog dana kad su bile trke, bankar i Fukarmon postali su članovi društva koje je posećivalo kuću u Ulici Vilije. Nana se osećala mnogo bolje, i grof je svako veče dolazio da se raspituje za njeno zdravlje. Međutim, Fošeri, koji je slušao, izgledao je zabrinut. Toga jutra, Roza mu je u jednoj svađi otvoreno priznala da je poslala pismo, sad može da se pojavi kod svoje otmene dame, biće dobro primljen. Posle dugog oklevanja, on je ipak došao, iz hrabrosti. Ali se pod njegovim prividnim mirom krila uzrujanost zbog blesave Faloazove šale.
– Šta vam je – upita ga Filip. – Izgledate bolesni.
– Ja? Ni najmanje... Radio sam, zato dolazim tako kasno.
Zatim, sa onim nepoznatim heroizmom koji raspliće svakidašnje tragedije života, on hladno reče:
– Eto, nisam još pozdravio domaćine... Treba biti učtiv.
On se čak našalio, okrenuvši se prema Faloazu:
– Zar ne, idiote?
I on prođe kroz gomilu. Sluga nije više objavljivao imena gostiju. Međutim, grof i grofica razgovarali su još pored vrata, zadržani gospođama koje su ulazile. On im najzad priđe, dok su se gospoda, koja su ostala na peronu vrata, uzdizala da vide tu sliku. Mora da je Nana nešto izbrbljala.
– Grof ga nije spazio – prošapta Žorž. – Pazite, on se okreće... Aha! Gotovo je!
Orkestar je ponovo zasvirao valcer iz Plave Venere. Fošeri je najpre pozdravio groficu koja se stalno smešila, vedra i ushićena. On je zatim ostao jedan trenutak nepomičan iza grofovdh leđa, očekujući vrlo miran. Grof je te noći zadržao svoju ponosnu ozbiljnost i zvanično držanje velikodostojnika. Kad je najzad spustio pogled na novinara, on je još više istakao svoje veličanstveno držanje. Nekoliko trenutaka dva čoveka su se gledala. Zatim je Fošeri prvi pružio ruku, koju je Mifa prihvatio. Njihove su se ruke držale, grofica Sabina se smešila ispred njih, spuštenih očiju, dok je valcer neprestano odvijao svoj ritam, raskalašno podrugljivo.
– Pa to ide samo od sebe – reče Stener.
– Zar su im se ruke prilepile? – upita Fukarmon, iznenađen njihovim dugim stezanjem.
Zbog jedne neodoljive uspomene bledo Fošerijevo lice dobi ružičastu boju. On se setio pozorišta i magacina za pribor, sa zelenkastom svetlošću i starudijama pokrivenim prašinom; tu je bio Mifa, koji je držao u ruci čašu za jaja i koji je zloupotrebljavao svoje sumnje. Sada Mifa nije više sumnjao, to je bio poslednji stub dostojanstva, koji se rušio. Fošeri, oslobodivši se straha, videći slobodnu veselost grofice, bio je obuzet željom da se smeje, jer mu je sve to izgledalo komično.
– Ah! ovog puta, to je zaista ona! – viknu Faloaz koji nije hteo da ne kaže neku šalu kad je smatrao da je dobra. – Vidite li tamo Nanu kako ulazi?
– Ta umukni jednom, idiote – prošapta Filip.
– Ali kad vam kažem!... Svira joj se njen valcer, zaboga! I onda, i ona treba da uđe u ovo izmirenje, do vraga!... Šta? Zar je ne vidite? Ona ih je pritisnula sve troje na svoje grudi, mog rođaka, moju rođaku i njenog muža, nazivajući ih svojim mačićima. Mene ove porodične scene uzbuđuju.
Estela se približavala. Fošeri ju je pozdravio i čestitao joj, dok ga je ona, ukočena u svojoj ružičastoj haljini, gledala začuđeno kao ćutljivo dete, bacajući brze poglede na oca i majku. Dagene se takođe toplo rukovao sa novinarom. Oni su sačinjavali veselu grupu, a iza njih provlačio se gospodin Veno, prateći ih pogledom punim pobožne blagosti, srećan što vidi ova poslednja odricanja koja su spremala puteve proviđenja.
Valcer je neprestano svirao, parovi su se ljuljali u sladostrasnoj Veselosti. To je bila jača repriza zadovoljstva koje je kao plima zapljuskivalo staru kuću. Orkestar je pojačavao treperave zvuke flauta i prigušene uzdahe violina; ispod somota iz Đenove, zlata i slika, lusteri su puštali jaku toplotu, kao sunčeva prašina; gomila zvanica, koju su ogledala umnožavala, izgledala je kao da se proširuje sa uvećanim šapatom svojih glasova. Obilazeći salon, parovi koji su prolazili držeći se oko struka, između osmeha žena koje su sedele, pojačavali su podrhtavanje podova. U vrtu je svetlost mletačkih lampiona padala kao u dalekim odblescima požara na tamne senke šetača koji su tražili malo vazduha udno aleja. I ovo podrhtavanje zidova i ovaj crveni oblak bili su kao poslednji plamen u kome je pucala starinska čast goreći na četiri ugla kuće. Bojažljiva veselost, koja se tek sada javljala, i koju je Fošeri jedne aprilske večeri čuo kako zvuči zvukom kristala koji se lomi, bila se malo-pomalo ohrabrila, pomamno dospevši do ovog stanja bleštave svečanosti. Pukotina je sada rasla, kuća je od nje pucala, i to je nagoveštavalo bliski slom. Kod pijanica iz pregrađa, strašna beda, kredenac bez hleba i luda žeđ za alkoholom, koja prodaje čak i vunu iz dušeka, upropašćavaju pokvarene porodice. Ovde, na ruševinama ovog bogatstva, nagomilanog i zapaljenog odjedanput, valcer je svirao posmrtni marš jednoj staroj rasi, dok je Nana, nevidljiva, nadneta nad balom sa svojim gipkim udovima, rastvarala ovaj svet i prožimala ga fermentom svoga mirisa koji je lebdeo u toplom vazduhu, u raskalašnom ritmu muzike.
Uveče, onoga dana kad je obavljeno venčanje u crkvi, grof Mifa je ušao u sobu svoje žene, u koju nije ušao dve godine. Grofica se, iznenađena, trgla, ali je na njenim usnama još lebdeo zanosni osmejak. On je bio vrlo zbunjen i počeo je da muca, i ona ga je tada malo ukorila. Uostalom, ni on ni ona nisu smeli otvoreno da se izjasne. Vera je zahtevala od njih ovaj uzajamni oproštaj, oni su se prećutno sporazumeli da svako od njih zadrži svoju slobodu. Pre nego što su pošli da spavaju, kako je izgledalo da se grofica koleba, oni počeše da govore o poslovima. On je prvi spomenuo da se proda imanje Bord. Ona je na to odmah pristala. Novac im je bio vrlo potreban i oni će ga podeliti. Ovo je dovelo do izmirenja. Mifa je u svojoj griži savesti osetio pravo olakšanje.
Upravo tog dana, dok je Nana dremala, oko dva sata, Zoe se usudila da zakuca na vrata njene sobe. Zavese su bile spuštene i topli dah je ulazio kroz prozor u mirnu svežinu polumraka. Mlada žena je upravo ustala, još malo umorna. Ona otvori oči i upita:
– Ko je?
Zoe je htela da odgovori, ali je Dagene na silu ušao i sam se prijavio. Ona se nasloni na jastuk i reče, otpustivši sobaricu:
– Kako, ti? Na dan svoje svadbe?... Šta se desilo?
Iznenađen pomrčinom, on je ostao na sredini sobe. Ipak se malo-pomalo privikao i pošao je napred, u fraku sa belom kravatom i belim rukavicama. On je ponavljao:
– Pa da, to sam ja... Zar se ne sećaš?
Ne, ona se nije ničega sećala. On je morao da joj se ponudi otvoreno, šaleći se.
– Eto, donosim ti tvoj procenat... poklon svoje nevinosti.
Kako se nalazila na ivici kreveta, ona ga uhvati svojim rukama, obuzeta grohotnim smehom tako da je gotovo ala, toliko joj se to od njega dopalo.
– Ah, baš je smešan ovaj Mimi!... On je ipak na to misio! A ja sam bila sasvim zaboravila! Dakle, ti si pobegao iz crkve? Zaista, mirišeš na tamjan... Hajde, poljubi me! oh! Jače, jače, moj Mimi! to je možda poslednji put.
U tamnoj sobi, gde se još osećao slabi miris etera, njihov smeh se stišao. Velika toplota nadimala je zavese na prozorima, dok su se sa ulice čuli dečji glasovi. Oni su se zatim šalili kratko vreme, jer se on žurio. Dagene je otputovao sa svojom ženom odmah posle venčanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:23 pm




XIII


Krajem septembra, grof Mifa, koji je morao da večera kod Nane, došao je u sumrak da je izvesti kako je dobio iznenada naređenje da ide u Tiljerije. Kuća nije bila još osvetljena, posluga se na sav glas smejala u svojoj trpezariji, on se polako popeo stepenicama gde su prozori svetleli u toploj senci. Kad je dospeo gore, vrata salona nisu napravila nikakav šum. Ružičasta svetlost gubila se na tavanici sobe, crveni tapeti, duboki divani, lakovani nameštaj, ova zbrka tkanina, bronze i fajanse, spavali su već u tišini i polumraku u kome su se gubli kutovi, bez ijednog preliva slonove kosti, bez ijednog odbleska zlata. I to, u toj pomrčini, na belini jedne velike raširene suknje, koja se jedino mogla raspoznati, on je spazio Nanu, zavaljenu, u Žoržovom naručju. Svako odricanje bilo je nemogućno. On je prigušeno kriknuo i zinuo od zaprepašćenja.
Nana je jednim skokom ustala i gurnula ga u sobu da bi malome omogućila da pobegne.
– Uđi – prošaputa mu ona izgubljena – reći ću ti....
Bila je ogorčena zbog ovog iznenađenja. Nikada se nije tako podavala u svojoj kući, u ovom salonu sa otvorenim vratima. Popustila je posle jedne svađe sa Žoržom koji je bio besan od ljubomore na Filipa; on se obisnuo oko njenog vrata i jecao tako jako da ga je pustila da radi šta hoće, ne znajući kako da ga umiri, u stvari, obuzeta sažaljenjem. I kad je jedanput napravila glupost da se toliko zaboravi s jednim deranom koji joj čak nije više mogao da donese ni buket ljubičica, pošto je njegova majka toliko pazila na njega, upravo je naišao grof i uhvatio ih. Baš nema sreće! Eto šta je dobila zato što se pokazala dobra devojka!
Međutim, u sobi u koju je gurnula grofa vladala je potpuna pomrčina. Ona je tada, pipajući besno zazvonila i zatražila lampu. Žilijen je takođe bio za to kriv! Da je u salonu bila lampa, ništa se od svega toga ne bi desilo. Ovaj glupavi mrak u salonu potpuno ju je uzbudio.
– Molim te, mače moje, budi razuman... – reče mu ona kad je Zoe donela sveću.
Grof je sedeo sa rukama na kolenima i gledao u pod, kao da je otupeo od onoga što je maločas video. Nije mogao da uzvikne od gneva, dršćući kao da je obuzet nekim užasom od koga se smrznuo. Ovaj nemi bol dirnuo je mladu ženu koja je pokušala da ga uteši.
– Pa, eto, da, skrivila sam... Priznajem, ovo što sam učinila vrlo je rđavo... Vidiš, žao mi je što sam pogrešila. To me mnogo boli, jer se ti ljutiš... Dede, budi i ti dobar prema meni, i oprosti mi.
Čučnula je pored njegovih nogu tražeći njegov pogled, izrazom pokorne nežnosti, da vidi da li se mnogo ljuti na nju, zatim, kada se malo pribrao i duboko uzdahnuo, ona poče da se još više umiljava i kaza mu poslednji razlog, sa ozbiljnom dobrotom:
– Vidiš, dragi, treba da razumeš... Ja to ne mogu odbiti svojim siromašnim prijateljima.
Grof je popustio. Samo je zahtevao da otpusti Žorža. Ali je sada sahranio sve iluzije i nije više verovao u zakletvu vernosti. Sutradan, Nana će ga opet prevariti, i on je pristao da se dalje muči, posedujući je, jedino gonjen nekom niskom potrebom, strahom od života na pomisao da živi bez nje.
U ovo vreme svoga života Nana je osvetlila Pariz udvostručenim sjajem. Još više je porasla na horizontu poroka, vladala je gradom javnom drskošću svoje raskoši, svojim prezirom novca, u kome su se javno topila bogatstva. U njenoj kući sevalo je kao u kovačnici. Njene želje su neprestano plamtele, jedan mali dah njenih usana menjao je zlato u sitni prah koji je vetar raznosio svakoga časa. Nikada se nije video toliki bes rasipanja. Činilo se kao da je kuća sazidana na ponoru u koji su propadali ljudi sa svojim imanjima, svojim telom pa čak i sa svojim imenom, ne ostavljajući nimalo prašine. Ova devojka, sa ukusom ženke papagaja, koja gricka rotkvice, ušećerene bademe i jedući malo mesa, trošila je za hranu pet hiljada franaka mesečno. U sobi za poslugu vladalo je neobuzdano rasipanje, divlje trošenje, u kome su nestajala burad vina i gde su se pravili računi uvećani od više ruku naizmenično. Viktorina i Fransoa vladali su kao gospodari u kuhinji, gde su pozivali goste, ne računajući masu rođaka koje su hranili šaljući im kući hladna jela i masnu čorbu; Žilijen je od nabavljača tražio proviziju, staklari nisu popravili nijedno okno od trideset sua da on nije dodavao dvadeset za sebe. Šarl je jeo zob za konje, udvostručujući nabavke i preprodajući kroz zadnja vrata ono što je ulazilo na glavna. Usred ove opšte pljačke, koja je ličila na pustošenje varoši osvojene na juriš, Zoe je na vešt način umela da sačuva spoljašnost, prikrivajući krađe ostalih da bi s njima lakše pomešala i sačuvala svoje. Ali ono što je upropašćavalo bilo je još gore, hrana koja je ostajala od jučerašnjeg dana bacana je, plin je tako jako goreo da bi zidovi mogli da pucaju, zatim su dolazile razne aljkavosti, pakosti, nesrećni slučajevi i sve što može da ubrza propast jedne kuće koju proždiru tolika usta. Gore, kod gospođe, rasulo je uzelo još više maha: haljine od deset hiljada franaka, koje je obukla dvaput, prodavala je Zoe, nakit je nestajao, kao da je izmrvljen na dnu fioka, razne beskorisne kupovine po poslednjoj modi sutradan su zaboravljane po uglovima i letele na ulicu. Ona nije mogla da vidi nešto vrlo skupo a da to ne zaželi, i tako je oko nje neprestano vladao lom od cveća i dragocenih stvarčica, i ona je bila utoliko srećnija ukoliko je njen trenutni prohtev skuplje stajao. Ništa joj nije moglo ostati u ruci, ona je sve lomila, puštala je da sve uvene, sve se prljalo između njenih malih belih prstiju, bezimeni ostaci raznih stvari razbacanih svuda, razni iskrivljeni komadi i prljave krpe išli su za njom i pokazivali kuda je prošla. Zatim, usred ove zbrke njenog džeparca, padale su velike isplate računa: dvadeset hiljada franaka modistkinji, trideset hiljada krojačici rublja, dvanaest hiljada obućaru; njena štala gutala je pedeset hiljada, za šest meseci njen račun popeo se na sto dvadeset hiljada franaka. Mada nije uvećavala kućne izdatke, koje je Labordet procenio na četiri stotine hiljada franaka prosečno, ona je te godine dostigla jedan milion, čudeći se i sama ovoj cifri i ne znajući da kaže u šta je mogla da utroši to sumu. Ljudi koji su se gomilali jedni na druge, zlato koje je punim pregrštima skupljala, nisu mogli da ispune rupu koja se neprestano dubila ispod njene kuće, u rušenju njene raskoši.
Nana je, međutim, gajila u duši poslednji prohtev. Obuzeta još jedanput idejom da preinači svoju sobu, ona je verovala da je našla: sobu od ružičastog somota prišivenog srebrom, prevučenu sve do tavanice u obliku šatora, ukrašenu gajtanima i zlatnom čipkom. Njoj se činilo da to mora da ima bogat i nežan izgled, i da služi kao divna pozadina njenoj svetloj koži riđe devojke. Ali soba je, uostalom, bila nameštena jedino da služi kao okvir za njen krevet, koji je trebalo da bude neko čudo neviđenog sjaja i raskoši. Nana je sanjala o krevetu kakav nije postojao, krevetu koji bi ličio na presto ili na oltar, gde bi Pariz dolazio da obožava njenu nenadmašnu nagotu. On bi morao da bude sav od izrezanog zlata i srebra, kao jedan veliki dragulj, sa zlatnim ružama razbacanim na srebrnim rešetkama, na uzglavlju, grupa amora između cveća naginjala bi se sa osmehom, vrebajući slasti u senci zavesa. Ona se obratila Labordetu, koji joj je doveo dva zlatara. Već su se pravili crteži. Krevet bi stajao pedeset hiljada franaka, i Mifa je trebalo da joj ga pokloni za Novu godinu.
Mladu ženu je čudilo to što joj je, u ovoj zlatnoj reci, čija joj je voda tekla između udova, stalno nedostajalo novaca. U izvesne dane ona se nalazila na velikoj muci zbog bagatelne sume od nekoliko zlatnika. Trebalo joj je da ih pozajmljuje od Zoe ili da ih sama traži gde je mogla. Ali pre nego što bi se rešila na krajnji korak, ona je pokušavala sreću kod svojih prijatelja, izvlačeći im iz džepova sve što su imali, sve do groša, kao od šale. Pre tri meseca tako je ispraznila naročito Filipove džepove. On više nije dolazio a da u momentima krize nije ostavljao svoj novčanik. Ona se uskoro ohrabrila i tražila mu je zajam od dvesta-trista franaka, nikada više, za menice i hitne isplate, i Filip, koji je u julu postavljen za kapetana blagajnika, donosio je sutradan novac, izvinjavajući se što nije bogat, jer je dobra mama Igon postupala sada sa svojim sinovima neobično strogo. Ovi mali zajmovi, često ponavljani, posle tri meseca popeli su se na desetak hiljada franaka. Kapetan se smejao uvek lepim zvonkim smehom. Međutim, on je mršavio i katkad bio rasejan, sa izrazom patnje na licu. Ali jedan Nanin pogled njega je obezoružavao kao u nekom čulnom zanosu. Ona mu se jako umiljavala, opijajući ga poljupcima u svakom pogodnom trenutku, podajući mu se iznenada u strastvenom zaboravu, tako da je odmah hitao u njen stan čim bi mu to dopuštala služba.
Jedno veče, pošto je Nana rekla da se zove i Tereza i da njen imendan pada 15. oktobra, sva su joj gospoda poslala poklone. Kapetan Igon doneo joj je takođe poklon, jednu starinsku bombonijeru od finog saksonskog porculana, oivičenu zlatom. Našao ju je samu, u kupaonici posle kupanja, samo u velikom ogrtaču od belog i crvenog flanela; sa interesovanjem je pregledala poklone izložene na jednom stolu. Već je razbila jednu bočicu od tvrdog kristala, pokušavajući da je otvori.
– Oh, ti si suviše dobar – reče. – Šta je ovo? Pokaži mi, da vidim... Baš si dete što trošiš novac za ovakve sitnice!
Ona ga je korila zato što nije bio bogat, ali je, u stvari, ipak bila vrlo zadovoljna videći da sve troši na nju, a to je bio jedini dokaz ljubavi koji je nju mogao dirnuti. Međutim, ona je stalno nešto pipala oko kutije od porculana, htela je da vidi kako je to napravljeno, otvarajući i zatvarajući je.
– Pazi – prošapta on – to se lako lomi.
Ali ona slegnu ramenima. Zar on misli da su njene ruke kao u nosača! I, odjednom, šarka joj osta u ruci, a poklopac pade i razbi se. Ona je zaprepašćeno pogledala u komade porculana i rekla.
– Oh, razbila se!
Zatim je počela da se smeje. Komadi koji su ležali na podu izgledali su joj smešni. To je bila neka nervozna veselost, glupi i zli smeh deteta koje se zabavlja rušenjem. Filip se trenutno naljutio, nesrećnica nije znala koliko muka njega staje ova stvarčica. Kad je videla da je on uzrujan, pokušala je da se uzdrži.
– Nisam, valjda, ja kriva... Bila je naprsla. Ove starudije su slabe... Pa kakav mi je ovo poklopac! Jesi li video kako se skotrljao?
I ona ponovo prsnu u grohotan smeh. Ali kada je spazila da su se mladićeve oči okvasile, urpkos njegovog napora da to sakrije, ona ga nežno obgrli.
– Ne budi glup! Ja te ipak volim. Kad se ništa ne bi razbijalo, trgovci ne bi više prodavali. Sve je ovo napravljeno zato da se razbije... Pogledaj, ova lepeza nije čak ni zalepljena.
I ona dohvati jednu lepezu, poče da vuče za krajeve i svila se pocepa na dvoje. Činilo se da ju je to razdražilo. Da bi pokazala kako joj nije stalo do ostalih poklona, kad je već upropastila njegov, ona je sa uživanjem počela sve da lomi, bacajući predmete i dokazujući kako nema nijednog solidnog, uništivši ih sve redom. Neka svetlost joj se palila u praznim očima i malo povrnute usne pokazivale su njene bele zube. Zatim, kad su se svi pokloni pretvorili u parčad, sva crvena u licu, počela je ponovo da se smeje i stala je da udara po stolu raširenim rukama, vrskajuči glasom devojčice:
– Svršeno, nema više! nema više!
Tada se Filip, obuzet ovim zanosom, razveseli i, zabacivši je, poljubi u grudi. Ona mu se predavala, držeći se čvrsto za njegova ramena, tako srećna da se nije sećala da se odavno toliko zabavljala. I, ne puštajući ga, reče mu nežno:
– Slušaj, dragane, trebalo bi da mi doneseš sutra deset zlatnika... Jedna neprijatnost, račun moga pekara koji mi ne da mira.
On je prebledeo, poljubio ju je još jednom u čelo i rekao jednostavno:
– Potrudiću se.
Zavladala je tišina. Ona se oblačila. On je naslonio čelo na prozor. Posle jednog minuta primače se i reče laganim glasom:
– Nana, trebalo bi da se udaš za mene.
Odjednom, ova je misao toliko razveselila mladu ženu da nije mogla da veže svoju suknju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:24 pm




– Ali, siroti moj mali, pa ti si bolestan!... Nudiš li mi ruku zato što ti tražim deset zlatnika?... Nikada! Ja te suviše volim. No, to bi bila prava ludost!
Pošto je Zoe ušla da joj obuje cipele, oni o tome nisu više govorili. Sobarica je odmah ispod oka pogledala polupane poklone na stolu. Ona upita treba li da pokupi ove stvari, a kad joj je gospođa rekla da ih baci ona ih je sve ponela u zadignutoj suknji. U kuhinji su sastavljali gospođine ostatke i delili ih među sobom.
Toga dana Žorž se, uprkos Naninoj zabrani, uvukao u kuću. Fransoa ga je lepo video kad je prošao. Posluga je počela da se smeje zbog gospođinih neprijatnosti. On se ušunjao do malog salona, gde se zaustavi čuvši glas svoga brata, i, stavši kao ukopan iza vrata, čuo je celu scenu, poljupce, ponudu za venčanje. Obuzet ledenim strahom, otišao je kao ošamućen, sa osećanjem velike praznine u glavi. Tek kad je stigao u svoju sobu, u Rišeljeovoj ulici, iznad stana svoje majke, njegovo srce je počelo da se cepa od strašnog jecanja. Sada više nije mogao da sumnja. Odvratna slika pojavljivala se uvek pred njegovim očima. Nana u Filipovom naručju, i to mu je izgledalo kao rodoskrnavljenje. Kad je mislio da se umirio, sećanje se vraćalo i on se u ponovnom napadu ljubomornog besa bacao na krevet, grizući čaršave, vičući gnusne reči koje su ga još više zaluđivale. U takvom stanju proveo je ostatak dana. Da bi ostao zatvoren, potužio se na glavobolju. Ali je noć bila još strašnija, tresla ga je groznica u neprekidnom mučnom razapinjanju. Da je njegov brat stanovao u kući, on bi pošao da ga ubije jednim udarcem noža. Kad se razdanilo, pokušao je da hladno razmišlja. Treba da umre, baciće se kroz prozor kad bude prolazio neki omnibus. Međutim, oko deset sati je izašao, jurio je po celom Parizu, šunjao se oko mostova, i u poslednjem trenutku osetio neodoljivu potrebu da ponovo vidi Nanu. Možda bi ga ona pasla jednom svojom reči. Kad su otkucavala tri sata, ušao je u kuću u Ulici Vilije.
Oko podne strašna vest je pogodila gospođu Igon. Filip je još prošle večeri bio zatvoren, optužen da je proneverio dvadeset hiljada franaka iz kase svoga puka. Već tri meseca vršio je utaju malih suma u nadi da će ih vratiti i prikrivao manjak lažnim priznanicama, i ova mu je prevara uvek polazila za rukom blagodareći nemarnosti kontrolnog odbora. Stara gospođa bila je poražena ovim zločinom svoga deteta i njen prvi korak gneva bio je upućen protiv Nane; ona je znala za Filipovu vezu, i njena žalost bila je posledica ove nesreće koja ju je zadržala u Parizu jer se bojala katastrofe, ali ona nije nikad strahovala od tolike sramote, i sada je sebe smatrala za sukrivca zato što mu nije davala novaca. Pala je u fotelju kao da su joj se noge presekle i osećala se beskorisnom i nesposobnom da ma šta preduzme, kao da je prikovana tu da umre. Ali iznenada, pomisao na Žorža uteši je, Žorž joj je ostao, i on bi mogao nešto da učini, da ih spase možda. Tada, ne tražeći pomoć ni od koga, želeći da sve stvari sahrani u porodici, ona se s mukom popela na sprat, misleći stalno na to kako joj ostaje još jedna ljubav. Ali gore je našla praznu sobu. Nadstojnik joj je rekao da je gospodin Žorž rano izašao. Nova nesreća kao da je provejavala ovom sobom; postelja sa zgužvanim čaršavima pričala je o pravom mučenju, jedna stolica bačena na pod između delova odela izgledala je mrtva. Žorž je verovatno bio kod one žene. I gospođa Igon, isušenih očiju i sa povraćenom snagom u nogama, siđe. Htela je svoje sinove, i otišla je da ih traži natrag.
Nana je već od jutra imala neprijatnosti. Najpre se javio njen pekar, već oko deset sati, sa računom u ruci, sitnicom od sto trideset tri franka za hleb, koji ona nije mogla da isplati uprkos kraljevskom načinu života u svojoj kući. On je dolazio već bezbroj puta, besan što je bio zamenjen drugim pekarom onoga dana kad je otkazao kredit; posluga mu je išla naruku. Fransoa mu je govorio da mu gospođa neće nikad platiti ako ne napravi strašnu scenu. Šarl je govorio da će se i on popeti gore da prečisti neki stari račun za slamu, dok je Viktorina savetovala da sačeka dok ne dođe neki gospodin i da tako izvuče svoj novac upadajući kod gospođe usred razgovora. Kuhinja se strasno interesovala, svi su nabavljači bili obavešteni, to je bilo pravo ogorčenje koje je trajalo tri-četiri sata, u kome je gospođa bila razgolićena do kože i dobro prorešetana, žestinom lenje služinčadi koja je plivala u blagostanju. Samo se činilo da Žilijen, upravitelj kuće, brani gospođu: ona je ipak sjajna žena, a kad su mu ostali prebacivali da on s njom spava, smejao se sa uobraženim izrazom, što je kuvaricu dovodilo do besa, jer je ona želela da bude muškarac da bi mogla da pljune u stražnjicu tih žena, toliko ih se gadila. Fransoa je iz pakosti doveo pekara u predsoblje, ne rekavši to gospođi. Kad je ona sišla da ruča, našla se odjednom pred njim. Ona uze račun i reče mu da se vrati oko tri sata. On tada ode, psujući gadno i zaklinjući se da će biti tačan i da će se sam naplatiti bilo kako.
Nana je vrlo rđavo ručala, ljuta zbog ove scene. Ovog puta trebalo je da se oslobodi ovog čoveka. Deset puta je ostavljala na stranu novac, ali novac se uvek trošio, jednog dana za cveće, drugog kao prilog za nekog starog žandarma. Uostalom, ona je računala na Filipa, i čak se čudila što još ne dolazi sa svojih dvesta franaka. To je bila prava nevolja; pre dva dana je ponovo opremila Satenu pravom devojačkom spremom, potrošivši na nju blizu hiljadu dvesta franaka za haljine i rublje, i njoj nije ostao više ni jedan zlatnik.
Oko dva sata, kad je Nana počela da se uznemirava, pojavi se Labordet, noseći nacrte za postelju. To je unelo promenu i iznenadnu radost koja je doprinela da na sve zaboravi. Tapšala je rukama i igrala. Zatim je sa velikom radoznalošću, nagnuvši se nad jedan sto u salonu, pregledala nacrte koje je Labordet objašnjavao:
– Vidiš, ovo je lađa, u sredini kita rascvetanih ruža, onda venac od cveća i pupoljaka, lišće će biti od zelenog zlata, a ruže od crvenog zlata... A ovo je glavni deo uzglavlja, kolo amora na srebrnoj mreži.
Ali Nana ga prekide sva ushićena.
– Oh, kako je smešan ovaj mali sa ugla, sa stražnjicom uvis... Zar ne? Gledaj kako se obešenjački smeje! Pazi, svi imaju bezobrazne oči!... Znaš, dragi moj, ja nikad ne bih smela da pravim gluposti pred njima!
Ona je osećala neobično zadovoljstvo u svojoj gordosti. Zlatari su rekli da nijedna kraljica ne leži u ovakvom krevetu. Samo, ukazala se komplikacija. Labordet joj je pokazao dva nacrta za deo gde su noge, prvi koji je ponavljao motiv lađe, drugi koji je predstavljao ceo jedan siže: Noć uvijenu u svoj veo i Fauna koji otkriva njenu raskošnu nagotu. On je dodao, ako ona izabere siže, zlatari će napraviti da Noć liči na nju. Od ove ideje, malo preteranog ukusa, ona preblede od zadovoljstva. Videla je sebe u maloj srebrnoj statui i simbolu mlakih slasti senke.
– Razume se, ti bi pozirala samo za glavu i ramena – reče Labordet.
Ona ga mirno pogleda.
– Zašto?... Kad je već reč o umetničkom delu, malo mi je stalo do vajara koji me radi!
I, razume se, ona je izabrala siže. Ali on je prekide.
– Čekaj... To staje šest hiljada franaka više.
– No, to mi je sasvim svejedno – ponovi ona prsnuvši u smeh. – Zar moja mala njuška nema kesu!
Ona je sada tako zvala grofa Mifa u svom intimnom društvu, i ova gospoda nisu je više pitala za njega drukčije do: „Jesi li videla sinoć svoju malu njušku?... Gle! mislio sam da ću ovde naći njuškicu.” Ovoliku familijarnost ona ipak nije sebi dopuštala u njegovom prisustvu.
Labordet je savijao nacrte, dajući joj poslednja obaveštenja: zlatari su se obavezali da će predati krevet kroz dva meseca, oko 25. decembra, već iduće nedelje doći će jedan vajar da napravi skicu za Noć. Kad ga je ispraćala, Nana se setila pekara, i iznenada mu reče:
– Slušaj, da li bi imao deset zlatnika?
Labordetov princip, kojim se ponosio, bio je da nikad ne pozajmljuje novac ženama. On je uvek jednako odgovarao:
– Nemam, devojko moja, ni marjaša... Ali hoćeš li da pođem do tvoje njuškice?
Odbila je, rekavši da to nije potrebno, jer je pre dva dana izvukla od grofa pet hiljada franaka. Ipak je zažalila što je bila toliko pažljiva. Posle Labordeta pojavio se pekar, iako je bilo tek dva i po sata, i seo grubo na jednu klupu u predsoblju, psujući glasno. Mlada žena slušala ga je sa prvog sprata. Ona je prebledela, i naročito ju je bolelo kad je čula kako do nje dopire prigušena radost posluge. U kuhinja su pucali od smeha, kočijaš je gledao iz dvorišta, Fransoa je bez razloga prolazio preko predsoblja, zatim se žurio da donese novosti, pošto se prijateljski iskezio na pekara. Gospođu su ismejavali, kao da su se i zidovi smejali, a ona se osećala usamljena u ovom preziru služinčadi koja je vrebala na nju prskajući je blatom prljave šale. Njoj je palo na pamet da pozajmi od Zoe sto trideset tri franka, ali je od toga odustala, jer joj je već nešto dugovala, a bila je suviše ponosna i nije smela rizikovati da je ova odbije. Toliko je bila uzbuđena da je ušla u svoju sobu govoreći sasvim glasno:
– E, moja devojko, šta računaš na druge... Tvoje telo ti pripada, i bolje je da se njime služiš nego da trpiš uvredu.
I pozvavši Zoe, ona poče da se grozničavo oblači da bi što pre otišla Trikonki. To je bio njen poslednji izvor u časovima velike nevolje. Nju su mnogo tražili i stara ju je dama uvek dozivala, a ona je odbijala ili je pristajala, prema svojim potrebama, u danima, koji su bivali sve češći, kad su se javljale pukotine u njenom kraljevskom načinu života, bila sigurna da će tamo naći dvadeset pet zlatnika, što su je čekali. Išla je Trikonki bez snebivanja, jer je na to bila navikla, kao što siromašni ljudi idu u založnu banku. Ali, izlazeći iz sobe, sudari se sa Žoržom koji je stajao usred salona. Nije videla njegovo voštano bledilo, mutni sjaj njegovih raširenih očiju. Uzdahnula je od olakšanja.
– Ah, tebe šalje brat!
– Ne – reče mali prebledevši jače.
Ona tada napravi očajnički pokret. Šta je hteo? Zašto joj preprečava put? Njoj se veoma žuri. Zatim ga upita:
– Imaš li novaca?
– Nemam.
– Baš sam glupa! Nikad marjaša, čak ni šest sua za omnibus... Mama neće ... Kakvi su to ljudi!
I ona htede da pobegne, ali je on zadrža, jer je hteo da joj nešto kaže. Ona pohita, rekavši mu ponovo kako nema vremena, kada je jedna njegova reč zaustavi.
– Slušaj, ja znam da ćeš se udati za moga brata.
To joj se zaista učinilo i suviše smešno. Ona se spusti na stolicu i prsnu u smeh.
– Da – nastavi mali – a ja to neću... Sa mnom treba da se venčaš... Zbog toga sam došao.
– He? Kako kažeš? Zar i ti! – viknu ona – zar je to porodična bolest?... Bože sačuvaj! Nikada! Kakav je to ukus! Zar sam ja od vas tražila kakvu prljavštinu?... Neću ni jednog ni drugog, nikada.
Žoržovo lice se razvedri. Da se nije slučajno prevario? On prihvati:
– Onda, zakuni se da ne spavaš s mojim bratom.
– Ah, ti mi dosađuješ, na kraju krajeva – reče Nana koja je ustala obuzeta nestrpljenjem. – To može da bude smešno jedan minut, ali kad ti kažem da mi se žuri!... Ja spavam s tvojim bratom ako mi to čini zadovoljstvo. Zar me ti izdržavaš, zar ti plaćaš ovde da mi tražiš račune?... Da, ja spavam s tvojim bratom.
Zgrabio ju je za ruku i stezao je čvrsto, mucajući:
– Ne govori to... Ne govori to ...
Jednim udarcem ona se oslobodi njegovog stezanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56085
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emil Zola

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu