Nana

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Ići dole

Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 2:34 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

“Nana” je priča o vrtlogu strasti, o predaji, ljubavi i ljudskoj požudi. U liku Nane je vešto prikazana svaka žena sa svojim snovima, nadama i skrivenim željama; žena čiji je put od vrha do ponora kratak i nestalan. Duhom čista, telom grešna, ona je oličenje moralnog ponora i putene slasti što dovodi do ivice ludila i bezumlja.
Kroz kritički objektivan i sarkastičan presek pariskog društva, Zola je prikazao sveprisutnu malograđansku svest i time u svakom vremenu i svakom čoveku, probudio taj isti Pariz pun prezira i lažnog sjaja. U liku Nane uhvaćena je misao o prolaznosti materijalnog i životnoj vrtešci koja nas jednoga dana uznosi u visine sjaja i besprekornog, a vec narednog baca na rub očaja. Nana je žena koja odiše senzualnošću, privlačnošću i moći; svesna svoje snage, ona poput smrti odvlači u besmisao i porok a svojim razoružavajućim osmehom i konturama svog vajanog tela, ona zavodi, osuđuje, ruši, uništava.
“Nana” je priča o slabosti ljudskih poriva i pogaženim principima. Kao oličenje greha, iskušenja i izazova volje i vere, “ Nana” je priča naše stvarnosti u kojoj prave vrednosti bivaju potisnute zadahom ništavila, zovom vrele krvi. U liku Nane, Zola je stopio tri žene: Nanu majku, ponekad nemarnu i dosadnu u obožavanju svog Luiseta, ledenu i bezobzirnu Nanu koja gospodari muškim srcima i koristi ih za podmirenje sopstvenih ciljeva, i na kraju onu očajnu i nisku Nanu koja se u vrtlogu strasti predavala udarcima Fontana i na ulicama Pariza tražila svoje korene.
” Nana” je put ka dubinama podsvesti i potrebi da preispitamo sopstvene ideale, želje i snove i da u sebi uhvatimo taj neodoljivi, tajanstveni i izazovni miris.
Miris Nane.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


– Gle, ovaj me sad tuče! Pazi derana!... Mali moj, gubi se, i to smesta... Ja sam te držala iz simpatije. Dabome! Šta se toliko čudiš!... Nisi se, valjda, nadao da ću ti biti mama do smrti. Imam ja boljeg posla, a ne da vaspitavam balavce.
Slušao ju je bez ijedne reči protivljenja, obuzet mukom od koje se ukočio. Svaka njena reč pogađala ga je u srce tako teško da je osećao kao da će umreti. I ne primetivši njegov bol, ona je nastavila, srećna što može na njemu da iskali sve neprijatnosti koje je tog jutra pretrpala.
– Kao i tvoj brat, ona lepa mustra!... Obećao mi je dvesta franaka. O, jest! mogu da ga čekam... Stalo je meni mnogo do njegovog novca! Ni pomadu ne bih mogla da platim... Ali ostavlja me u takvoj neprilici!... Eto, hoćeš li da ti kažem? Zbog tvoga brata izlazim da zaradim dvadeset pet zlatnika s drugim čovekom.
Tada, van sebe, on stade na vrata i prepreči joj put, zatim poče da plače i da je preklinje, sklapajući ruke i mucajući:
– Oh, ne, oh, ne!
– Ali ja hoću – reče ona. – Imaš li novaca?
Ne, on nije imao novaca. Dao bi svoj život da dođe do novca. Nikada se nije osetio tako bednim, tako izlišnim, tako malim dečkom. Celo njegovo biće, tresući se u suzama, izražavalo je tako veliki bol da je ona najzad to spazila i raznežila se. Nežno ga je gurnula u stranu.
– Slušaj, mače moje, pusti me da prođem, moram... Budi razuman. Ti si mali, i to je bilo prijatno nedelju dana, ali ja moram da mislim na svoje poslove. Razmisli malo... Tvoj brat je dobar čovek. S njim bi još išlo... Oh! učini mi zadovoljstvo, nije potrebno da mu sve ovo pričaš. Nije mu potrebno da zna kuda idem. Kad sam ljuta, uvek pričam više nego što treba.
Ona se smejala, zatim ga uhvati i poljubi u čelo,
– Zbogom, mali, sad je svršeno, zaista svršeno, razumeš li... Moram da bežim.
I ona ga ostavi. Stajao je nasred salona. Poslednje reči brujale su u njegovim ušima kao udarci zvona, svršeno je, zaista je svršeno, njemu se činilo kao da se zemlja otvara pod njegovim nogama. U njegovom praznom mozgu, čovek koji je čekao Nanu iščezao je; ostao je jedino Filip, stalno, u zagrljaju nagih ruku mlade žene. Ona nije odricala, ona ga je volela, pošto je htela da ga poštedi bola zbog nekog neverstva. Svršeno je, zaista svršeno. Duboko je uzdahnuo, pogledao oko sebe, kao da ga je gušio neki težak teret. Uspomene su se nizale jedna za drugom, vesele noći u Minjoti, časovi milovanja kada se on smatrao za njeno dete, zatim ukradene ljubavne slasti u ovoj istoj sobi. I nikad, nikad više! On je bio suviše mali, on nije dovoljno brzo rastao, njega je zamenjivao Filip, zato što je imao bradu. Znači, to je bio kraj, on ne može više da živi. Njegov porok bio je obavljen neizmernom nežnošću, nekim čulnim obožavanjem u kome se podavalo celo njegovo biće. Zatim, kako da zaboravi kad će njegov brat tu ostati? Njegov brat, deo njegove krvi, jedno drugo ja, čije ga je zadovoljstvo ispunjavalo besnom ljubomorom. To je bio kraj, on je hteo da umre.
Sva su vrata ostala otvorena u bezglavosti i galami slugu koji su videli gospođu kad je izašla pešice. Dole, na klupi u predsoblju, pekar se smejao sa Šarlom i Fransoaom. Kad je Zoe trčeći prelazila preko salona, iznenadi se videvši Žorža i upita ga da li čeka gospođu. Da, on ju je čekao, jer je zaboravio da joj preda jedan odgovor. Kada je ostao sam, počeo je da traži. Ne našavši ništa drugo, uzeo je u kabinetu za toaletu vrlo oštre makaze kojima je Nana uvek volela da se služi pri doterivanju, podrezajući kožicu na noktima i obrezujući dlake. On je čitav sat strpljivo čekao, držeći makaze nervoznim prstima, sa rukom u džepu.
– Evo gospođe – vrativši se reče Zoe, koja je verovatno vrebala na nju kroz prozor.
U kući je nastalo trčanje, smeh je prestao, vrata se zatvorile. Žorž je čuo Nanu kad je kratkim glasom isplaćivala pekara, zatim se ona pope gore.
– Kako! Ti si još ovde – reče ona spazivši ga. – Ah, mi ćemo se posvađati, moj mali!
Ona se uputi u svoju sobu i on je pošao za njom.
– Nano, hoćeš li se udati za mene?
Ali ona slegnu ramenima.To je bilo već i suviše glupo, i ona mu više nije odgovarala. Pomislila je da mu zatvori vrata ispred nosa.
– Nano, hoćeš li se udati za mene?
Ona zalupi vratima. Jednom rukom on ih ponovo otvori, dok je drugu ruku izvukao iz džepa držeći makaze. I, jednostavno, jakim zamahom, on ih zari u svoje grudi.
Međutim, Nana je bila svesna neke nesreće pa se okrenula. Kada je videla da se udario, ona se naljuti.
– Bože, što je glup! Bože, što je glup! I to mojim makazama!... Hoćeš li jednom prestati, zli derane!... Ah, bože moj! ah, bože moj!
Hvatao ju je strah. Mali, koji je posle prvog udarca pao na kolena, udari se još jednom i ispruži na tepihu, isprečivši se na pragu sobe. Ona tada potpuno izgubi glavu, vičući iz sve snage, nije se usudila da prekorači preko ovog tela koje joj je zatvaralo izlaz i sprečavalo je da potrči i zatraži pomoć.
– Zoe! Zoe, ta gde si?... Kaži mu da prestane... Pa to je najzad glupo, ovakvo dete!... Evo sad se ubija, i to u mojoj kući! Zamislite!
Ona se plašila od njega. Bio je jako prebledeo, a oči zatvorene. Primetila je jedva malo krvi, čija se mrlja gubila pod prslukom. Upravo se rešila da pređe preko tela, kad se naglo povuče pred jednom slikom. Prema njoj, kroz širom otvorena vrata, ulazila je stara gospođa. Ona je, preneražena, prepoznala gospođu Igon, ne mogući sebi da objasni ovo prisustvo. Neprestano je uzmicala, imala je još rukavice na rukama i šešir na glavi. Nju je spopao takav užas da je stala da se brani mucajući:
– Gospođo, nisam ja kriva, kunem vam se... On je hteo da se venča sa mnom, ja sam rekla da neću, i on se ubio.
Gospođa Igon se približi lagano, odevena u crno, bledog lica, sede kose. U kolima nije mislila na Žorža, Filipova greška toliko ju je celu obuzela. Možda će ova žena moći dati sudijama objašnjenja koja će ih dirnuti, i njoj je palo na pamet da je moli da da iskaz u prilog njenog sina. Dole su kućna vrata bila otvorena, i ona se sa svojim slabim nogama još ustručavala na stepenicama, kada je iznenada čula uplašeno dozivanje i uputila se tamo. Zatim, kad se popela gore, spazila je jednog čoveka na podu, sa košuljom umrljanom crvenim pegama. To je bio Žorž, to je bilo njeno drugo dete.
Nana je ponavljala glupim glasom:
– On je hteo da se venča sa mnom, ja sam rekla da neću i on se ubio.
Bez ijednog krika, gospođa Igon se sagnu. Da, to je bio drugi, to je bio Žorž. Jedan je bio obeščašćen, drugi ubijen. U srozavanju celog njenog života ovo je nije iznenadilo. Kleknuvši na tepih, nesvesna gde se nalazi, ne videći nikoga, ona je gledala netremice u Žoržovo lice i slušala, prislonivši ruku na njegovo srce. Zatim tiho uzdahnu: osetila je da srce kuca. Tada podiže glavu, pogleda ovu sobu i ovu ženu i izgledalo je da se setila. Njene prazne oči zasjale su nekim plamenom; bila je tako velika i strašna u svome ćutanju da je Nana sva drhtala, nastavljajući da se brani iznad ovog tela koje ih je odvajalo.
– Kunem vam se, gospođo... Da je njegov brat ovde, on bi mogao da vam objasni...
– Njegov brat je ukrao, i on je u tamnici – reče mati tvrdim glasom.
Nana kao da se gušila. Ali zašto sve ovo? Eto, sada je onaj drugi ukrao, znači, u ovoj su porodici svi ludi! Ona sa nije više otimala, činilo joj se da nije više u svojoj kući i puštala je gospođu Igon da izdaje naređenja. Sluge najzad dotrčaše, a stara gospođa je na svaki način htela da onesvešćenog Žorža odnesu u njena kola. Ona je više volela da ga ubije, samo da ga iznese iz ove kuće. Nana je svojim začuđenim pogledom pratila sluge koje su ovog sirotog Zizija držale za ramena i noge. Majka je išla pozadi, iznurena, naslanjajući se na nameštaj, kao da je doživela propast svega što je volela. Na stepenicama je zajecala, okrenula se i rekla u dva maha:
– Ah, vi ste nam mnogo zla učinili!... Vi ste nam mnogo zla učinili!
To je bilo sve. Nana je sela sva ukočena, još uvek sa šeširom na glavi i rukavicama na rukama. Kola su otišla; u kući je zavladala teška tišina. Ona je ostala nepomična, ne misleći ništa, dok joj je glava zujala od ovog događaja. Posle četvrt sata grof Mifa je nađe na istom mestu. Ali ona je tada našla olakšanja u bujici reči, pričajući mu o nesreći, vraćajući se bezbroj puta na iste pojedinosti, uzimajući makaze umrljane krvlju da ponovi Zizijev gest kada se udario. A naročito joj je bilo stalo da dokaže svoju nevinost.
– Kaži, dragi, da li sam ja kriva? Da si ti sudija, da li bi me osudio?... Ja sigurno nisam rekla Filipu da proneveri povereni mu novac, kao što ni ovog malog nesrećnika nisam naterala da se ubija... U svemu ovome ja sam najnesrećnija. Ljudi dolaze da prave gluposti u mojoj kući, muče me i postupaju sa mnom kao sa javnom ženom ...
I ona poče plakati. Njeni živci su popustili i osećala je ogroman bol u svojoj slabosti i žalosti.
– Eto, izgleda kao da ni ti nisi zadovoljan... Pitaj samo Zoe da li sam šta kriva... Govorite, Zoe, objasnite gospodinu ...
Sobarica, koja je iz kupatila donela pešikir i lavor vode, prala je tepih da bi skinula mrlju od krvi dok je još sveža.
– Oh, gospodine – izjavi ona – gospođa je dosta ucveljena!
Mifa je bio sav duboko potresen i sleđen ovom dramom, misleći stalno na onu majku koja je oplakivala svoje sinove. Poznavao je njeno veliko srce i video je kako se ona u svome udovičkom velu gasi u Fondeti, sama. Ali Nana je još više očajavala. Sada ju je Zizijeva slika na podu, sa crvenom mrljom na košulji, dovodila do ludila.
– On je bio tako umiljat, tako blag, tako nežan. Ah! Znaš, moje mače, svejedno ako te to ljuti, ja sam ovog malog volela! Ja ne mogu da se uzdržim, to je jače od mene... I onda, sada to ne treba da te se tiče. Njega ovde više nema. Ti imaš ono što si hteo, i siguran si da nas više nećeš zateći ...
I pri ovoj poslednjoj pomisli ona je bila obuzeta tolikim žaljenjem da se gušila, i on je najzad počeo da je teši. Govorio joj je da treba da se pokaže jaka, ona je u pravu, i to nije njena greška. Ali ona odjednom prestade da plače i reče mu:
– Slušaj, idi brzo da vidiš kako mu je... Odmah! Ja to želim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:25 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


On uze šešir i pođe da se raspita kako je Žoržu. Posle tri četvrt sata vratio se i spazio Nanu koja je puna strepnje stajala nagnuta na prozoru, doviknuo joj je sa ulice da mali nije umro, i da se čak nadaju da će ga spasti. Tada ona skoči zaneta velikom radošću, pevala je, igrala i nalazila da je život lep. Međutim, Zoe nije bila zadovoljna svojim pranjem. Ona je neprestano gledala u mrlju i ponavljala svaki put u prolazu:
– Znate li, gospođo, da mrlja nije iščezla.
Mrlja se doista videla, tamnocrvena, na jednoj beloj ruži tepiha. To je bilo na samom pragu, kao strela od krvi, koja je preprečila ulaz u sobu. – Ne mari – reče Nana srećna – to će se izgubiti pod nogama.
Već sledećeg dana grof Mifa je takođe zaboravio ovaj događaj. Jednog trenutka, u kočijama koje su ga vodile u Rišeljeovu ulicu, on se zarekao da se više neće vratiti ovoj ženi. Nebo mu je slalo opomenu, on je Filipovu i Žoržovu nesreću smatrao kao predskazanje sopstvene propasti. Ali ni slika gospođe Igon u suzama, ni slika deteta koje je gorelo u groznici, nisu mu dale snagu da održi svoju zakletvu; od kratke jeze ove drame ostalo mu je jedino potajno uživanje što se oslobodio jednog takmaca čija ga je divna mladost uvek razdraživala. On je sada dospeo do isključive strasti, jedne od onih muških strasti koje nisu imale mladosti. Voleo je Nanu osećajući potrebu da bude samo njegova, da je čuje, da je oseća, da živi u njenom dahu. To je bila ljubav proširena van granica čula, čisto osećanje, ljubav nemirna i ljubomorna na prošlost, koja je sanjala katkad o iskupljenju, o dobijenom oproštaju, oboje na kolenima pred bogom ocem.
Religija je svakog dana uzimala sve vaše maha kod njega. On je ponovo počeo da se pridržava verskih običaja, da se ispoveda i pričešćuje, neprestano savlađivan, udvostručujući svojom grižom savesti radosti greha i pokajanja. Zatim, kako mu je njegov ispovednik dopustio da iskorišćava svoju strast, on se navikao na ovo svakidašnje prokletsvo koje je otkupljivao verskim oduševljenjem punim pobožne poniznosti. Vrlo je naivno prinosio nebu, kao žrtvu ispaštanja, gnusno mučenje od koga je trpeo. Ovo je mučenje još raslo, i on se peo na svoju Golgotu vernika, ozbiljnog i dubokog srca, koji je pao u pobesnelu čulnost jedne devojke. A ono zbog čega se naročito mučio, to su bila stalna neverstva ove žene, jer se nije mogao naviknuti da je deli sa drugima i nije razumevao njene glupe ćudi. Želeo je večitu ljubav, nepromenjenu. Međutim, ona mu se zaklela, i on ju je zbog toga plaćao. Ali je osećao da je lažljivica, nesposobna da se čuva, gotova da se prodaje prijateljima, prolaznicima, kao budala rođena da živi bez košulje.
Jednoga jutra video je Fukarmona gde izlazi iz njene kuće u neobičan sat i napravio je scenu. Ona se odmah naljutila, njegova ljubomora joj je dosadila. Već više puta pokazala se ljubazna prema njemu. Tako, one večeri kad ju je zatekao sa Žoržom, ona mu je prišla prva, priznajući svoju krivicu, obasipajući ga milovanjem i ljubaznim rečima da bi ga naterala da proguta to pilulu. Ali on joj je najzad počeo strašno dosađivati svojim upornim nerazumevanjem žene, i ona je postala gruba.
– Pa jeste, eto! spavala sam sa Fukarmonom. šta onda?... E, to ti kvari račun, moja njuškice!
To je bilo prvi put da mu ona u lice dobacuje „moja njuškice”. Bio je preneražen otvorenošću ove izjave, i kad je videla da on steže pesnice, pođe pravo k njemu i zagleda mu se u lice.
– Dosta je više, e?... Ako ti se to ne dopada, učinićeš mi zadovoljstvo da izađeš... Ne dopuštam da vičeš u mojoj kući... Utuvi dobro u svoju ćupu da hoću da budem slobodna. Kad mi se jedan čovek dopadne, ja spavam s njim. Dabome, tako ti je to... I treba da se odmah odlučiš: da ili ne, da ostaneš ili da izađeš.
Ona je pošla da otvori vrata, ali on nije izašao. Ona se sada služila ovim načinom da ga jače privuče sebi. Za sitnicu, za najmanju svađu, ostavljala mu je na volju, da ili ne, dodaju ći pri tome odvratne primedbe. Govorila mu je da će uvek naći boljega od njega, da ima samo da bira, muškaraca ima koliko god ih srce želi, i to manje glupavih, čija krv ključa u žilama. On bi sagnuo glavu i čekao slađe trenutke, onda kad joj je bio potreban novac, tada je bila umiljata, i on je zaboravljao, jedna noć ljubavi bila je nagrada za sve muke preko cele nedelje. Njegovo izmirenje sa ženom učinilo mu je kuću nepodnošljivom. Grofica, koju je napustio Fošeri kojim je ponovo zavladala Roza, lečila se drugim ljubavnim vezama u nespokojnoj grozničavosti četrdesetogodišnje žene, uvek nervozna, ispunjavajući kuću razdražljivim vihorom svoga života. Estela od svoje udaje nije više videla oca, ova mršava i beznačajna devojka postala je odjednom žena gvozdene volje, toliko energična da je Dagene drhtao pred njom, on ju je sada pratio u crkvu, pobožno, besan na svoga tasta koji ih je upropašćavao sa jednom ženturačom. Jedino je gospodin Veno bio i dalje nežan prema grofu, vrebajući svoj čas, on je uspeo čak da se uvuče kod Nane, i posećivao je obe kuće, gde se iza vrata sretao njegov stalni osmejak. I tako je Mifa, osećajući se bedan u svojoj kući, gonjen dosadom i sramotom, više voleo da živi u Ulici Vilije i pored stalnih uvreda.
Uskoro je postojalo jedno jedino pitanje između Nane i grofa, a to je pitanje novca. Jednoga dana, pošto joj je izričito obećao deset hiljada franaka, usudio se da u određeno vreme dođe praznih šaka. Već dva dana ga je obasipala nežnošću i milovanjem. Ovakvo neodržavanje reči i toliko izgubljenih prijatnosti dovodili su Nanu do besa i grubosti. Ona je bila sva bleda.
– Šta? Nisi doneo novac?... Kad je tako, moja njuškice, vrati se tamo odakle si došao, i to što brže možeš! Kakva je ovo konjina! I još je hteo da me poljubi!... Bez novca, ništa! Razumeš li?
On joj je objašnjavao kako će novac dobiti tek prekosutra. Ali ga ona žustro prekinu.
– A moje obaveze? Meni će još staviti zabranu na stvari zato što gospodin dolazi prazna džepa... Pogledaj se, molim te, kakav si? Zar ti uobražavaš da te ja volim zbog tvojih lepih očiju? Kad neko ima njušku kao što je tvoja, treba da plaća žene koje hoće da ga trpe... Sto mu bogova! ako mi večeras ne doneseš deset hiljada franaka, neću ti dati da sisaš ni vrh mog malog prsta... Dabome! Vratiću te natrag tvojoj ženi!
Uveče je doneo deset hiljada franaka. Nana mu pruži usne na koje on pritisnu dug poljubac koji ga uteši za muke celog dana. On je mladoj ženi dosađivao time što je bio stalno kod nje. Ona se zbog toga žalila gospodinu Venou, moleći ga da njenu njuškicu odvede grofici, zar njihovo izmirenje nije ni do čega dovelo? I ona je sada žalila što se mešala u tu stvar, što joj je on i pored toga pao na leđa. U dane kad bi u ljutnji zaboravljala na svoje interese, ona se zaklinjala da će mu napraviti takvu svinjariju da više neće moći da prekorači njen prag. Ali, kako je ona to vikala udarajući se po bedrima, mogla je i da mu pljune u lice, on bi ipak ostao, i još joj zahvalio. Tada su se stalno ponavljale scene zbog novca, koji je ona na brutalan način zahtevala, strašno ga je grdila zbog kakve neznatne sume, u neprestanoj odvratnoj lakomosti, i uživala u svojoj svireposti da mu ponavlja kako spava s njim zbog njegovog novca, ni za šta drugo, i kako je to nimalo ne zanima, i kako ona voli nekog drugog, i kako je veoma nesrećna što joj je potreban idiot kakav je on! Dobacivala mu je kako ga više ne trpe ni u dvoru, gde se govori da će se tražiti njegova ostavka, kako je carica kazala da je suviše odvratan, i kako je to doista istina. I zato je Nana ponavljala ovu reč da bi prekinula sve njegove svađe.
– Baš si mi odvratan!
Sada se više nije ustezala, ponovo je stekla potpunu slobodu. Svakoga dana izlazila je u šetnju na jezero, gde je pravila poznanstva čiji se rasplet odigravao na drugome mestu. To je bila trka za mušakrcima, pravi lov koji su vršile čuvene prostitutke, izlažući se podsmehu i bleštavoj raskoši Pariza. Vojvotkinje su pokazivale na nju jednim pogledom, a bogate građanke su podražavale njene šešire; da bi prošle, njene kočije su katkad zaustavljale po ceo red bogatih ekipaža, finansijere koji su držali Evropu u svojoj kasi, ministre čiji su prsti stezali Francusku za gušu; i ona se ubrajala u ovo društvo u Bulonjskoj šumi, u kome je zauzimala ugledno mesto, poznata u svim prestonicama, tražena od svih stranaca, uvećavajući sjaj ove gomile ludošću svoga razvrata kao slava i radost jednog naroda. Ona je, naročito po lepom vremenu, posećivala velike otmene restorane, naročito „Madrid”, zbog kratke prolazne ljubavi koje se ujutru nije više sećala. Pored nje je defilovalo osoblje raznih poslanstava, ona je večeravala sa Lisi Stevar, Karolinom Eke i Marijom Blond u društvu gospode koja su natucala francuski i plaćala samo radi zabave, angažujući ih za jedno veče i tražeći od njih da budu smešne, ali koja su bila toliko blazirana i tupa da ih nisu ni dirnula. One su to smatrale „kao šalu i zabavu”, i vraćale se kući uživajući u svome preziranju, da provedu ostatak noći u zagrljaju nekog ljubavnika.
Grof Mifa se pravio kao da ništa ne zna, ako mu sama o tome nije govorila.
On je, uostalom, mnogo trpeo od stida i poniženja svakidašnjeg života. Kuća u Ulici Vilije postala je pravi pakao, ludnica, gde su ispadi i ludosti u svakom času dovodili do odvratnih scena. Nana je dotle došla da se tukla sa svojim slugama. U prvo vreme bila je vrlo dobra prema kočijašu Šarlu, kad bi se zaustavila u nekom restoranu, slala mu je po kelneru čašu piva, razgovarala je s njim dok se vozila u kočijama, veseleći se i nalazeći da je smešan kada se u gomili kola svađao sa prostim kočijašima. Zatim ga je bez razloga nazivala idiotom. Uvek se svađala s njim zbog slame, mekinja i zobi, uprkos svojoj ljubavi prema životinjama, ona je smatrala da njeni konji suviše jedu. Tada, kada ga je jednog dana prilikom isplate računa optužila zbog krađe, Šarl je planuo i otvoreno je nazvao opajdarom, dobacivši joj da su njeni konji bolji od nje jer ne spavaju sa svakim. Ona mu je odgovorila istim tonom i grof je morao da ih razdvoji i otpusti kočijaša. Ali ovo je bio početak rasula među poslugom. Viktorina i Fransoa otišli su posle krađe dijamanata. Pa i sam Žilijen je nestao, pronosio se glas da ga je gospodin zamolio da ode, davši mu veliku sumu novca, zato što je spavao sa gospođom. Svake nedelje u sobi za poslugu videla su se nova lica. Nikada se nije više trošilo u ludoj trci rasipanja; kuća je izgledala kao prolaz kojim je defilovao ološ iz biroa za nameštenja. Ostala je samo Zoe sa svojim poštenim izgledom i jedinom željom da ovaj nered dovede u red, očekujući čas kada će moći da se namesti za svoj račun, što je bila njena davnašnja želja.
Uostalom, to su bile brige koje su se mogle priznati. Grof je podnosio glupost gospođe Maloar, igrajući s njom karte, uprkos tome što je zaudarala, on je podnosio gospođu Lera i njenu gnjavažu, maloga Luja i njegov žalostan plač deteta nagriženog bolešću, nekom gnjilošću koju je nasledio od nepoznatog oca. Ali je provodio i gore časove. Jedne večeri čuo je iza vrata Nanu kako ljutito priča sobarici da ju je neki tobožnji bogataš obmanuo, da, jedan lep čovek koji se izdavao za Amerikanca, vlasnika zlatnih rudnika u svojoj zemlji, prostak koji je pobegao dok je ona spavala, ne ostavivši ni pare, odnevši čak i kutiju papira za cigarete; prebledevši grof je sišao niz stepenice na vrhovima prstiju da bi izgledalo kao da ništa ne zna. Drugi put je morao sve da dozna. Nana, koja se zacopala u nekog baritona u malom pozorištu, koji ju je napustio, u nastupu turobne sentimentalnosti razmišljala je o samoubistvu, progutala je čašu vode u koju je rastopila šaku šibica, usled čega se jako razbolela, iako nije bilo opasno. Grof je morao da je leči i da podnosi priče o njenoj ljubavi, njene suze i zakletve da se više nikada neće vezivati za muškarce. Prezirući ove svinje, kako ih je zvala, ipak nije mogla da ostane slobodna srca, već je uvek pored sebe imala nekog ljubavnika, podajući se neobjašnjivim ljubavima, sklonostima, perverznim prohtevima svog umornog tela. Otkako je Zoe sračunato počela da popušta u revnosti, red u kući se poremetio u tolikoj meri da Mifa nije više smeo da gurne vrata, da povuče zavesu ili da otvori ormar: stvari nisu više funkcionisale, gospoda su se svuda vukla i stalno sudarala. On bi se sada nakašljao pre nego što bi ušao, pošto jedne večeri, kad se udaljio na dva minuta iz neke sobe za oblačenje da naredi da upregnu kola, dok je frizer završavao njenu frizuru, umalo nije našao Nanu u Fransisovom zagrljaju. Ona se tako iznenada podavala svojim strastima iza njegovih leđa, zadovoljavajući se gde god je stigla, na brzu ruku, u košulji ili toaleti, sa prvim muškarcem koji bi naišao. I onda je išla pored njega sva rumena, srećna zbog ove krađe. S njim se strašno dosađivala, to joj je bio odvratan kuluk.
Mučen ljubomorom, nesrećnik se smirivao kad bi ostavio Nanu i Satenu zajedno. On bi je čak naterao na ovaj korak samo da odstrani muškarce. Ali ni s osve strane stvari nisu išle dobro. Nana je varala Satenu kao što je varala grofa, jureći pomamno za svojim nakaznim strastima, hvatajući žene po kapijama. Kad bi se vraćala kući kolima, ona bi se katkad, obuzetih čula i slobodne mašte, zacopala u neku prljavu ženu koju bi videla na kaldrmi, i onda je primala prljavu ženku u kola, plaćala je i otpuštala. Zatim, dešavalo se da se preruši u muškarca i da posećuje javne kuće, gde je u razvratu ubijala svoju dosadu. Satena, besna što je Nana stalno napušta, pravila je u kući strašne scene, najzad je uspela da potpuno zavlada Nanom koja je se plašila. Mifa je čak pomišljao na savez sa Satenom. Kad on nije smeo da se naljuti, nagovarao je na to Satenu, koja mu je pomagala. Ova je već dvaput naterala svoju draganu da se s njim izmiri, a on se prema njoj pokazao uslužan, obaveštavajući je i povlačeći se ispred nje kad bi mu ona dala i najmanji znak. Samo, ovaj sporazum nije bio dugog veka, jer je i Satena bila pokvarena. Ona bi katkad sve prekinula, mrtva umorna, podajući se besu, ljutnji i nežnosti, ostajući ipak lepa. Mora da joj je Zoe napunila glavu, jer ju je hvatala pri susretima, kao da je htela da je uposli u svome velikom planu, o kome još nikome nije govorila.
Međutim, grof Mifa je još nalazio čudne razloge da se buni. On koji je podnosio Satenu već mesecima, koji je najzad prihvatio i nepoznate ljude, svu to gomilu muškaraca koji su prolazili kroz Naninu spavaću sobu, planuo bi na pomisao da ga vara neko iz njegova društva ili prosto neko od njegovih poznanika. Kada mu je priznala svoje odnose sa Fukarmonom, on je toliko patio i mladićevo izdajstvo smatrao tako gadnim da je hteo da ga izazove na dvoboj. Kako nije znao gde da nađe svedoke, obratio se Labordetu. Ovaj, iznenađen, nije mogao da se uzdrži od smeha.
– Dvoboj zbog Nane? Ali, dragi gospodine, ceo Pariz bi vam se smejao. Tući se zbog Nane, to je zbilja smešno.
Grof je jako prebledeo i napravio silovit gest.
– Onda ću ga išamarati na sred ulice.
Labordet je morao ceo sat da ga odvraća od toga. Šamar bi izazvao odvratnu priču, uveče bi svi znali za pravi uzrok toga susreta i novine bi o njemu pisale. I Labordet je dolazio uvek do ovog zaključka:
– Nemoguće, to je smešno.
Svaki put ova je reč pogađala grofa, jasna i oštra kao udarac nožem. On čak nije mogao ni da se tuče zbog žene koju je voleo, svet bi prsnuo u smeh. Nikada bolnije nije osetio bedu svoje ljubavi, ovu težnju svoga srca izgubljenu u ovom lažnom zadovoljstvu. To je bio njegov poslednji revolt, on se dao ubediti i otada je učestvovao u povorci prijatelja, svih ljudi koji su živeli tu, u prisnom prijateljstvu s kućom.
Nana je sve njih, za nekoliko meseci, proždrla jednog za drugim. Sve veće potrebe njene raskoši raspirivale su njene apetite, ona bi progutala čoveka u jednom zalogaju. Najpre je uhvatila Fukarmona, koga nije držala ni dve nedelje. On je imao nameru da napusti mornaricu; za deset godina putovanja skupio je trideset hiljada franaka i s ovim novcem hteo je da pokuša sreću u Sjedinjenim Državama, i njegov instinkt opreznosti, čak i škrtosti, pao je pred Nanom, on je dao sve, čak joj je iz predusretljivosti i menice potpisivao i na taj način založio svoju budućnost. Kada ga je Nana ispustila iz svojih šaka, bio je očerupan. Uostalom, ona se pokazala prema njemu vrlo dobra, savetujući mu da se vrati na svoju lađu. Zašto da bude tvrdoglav? Njihova veza nije dalje mogućna pošto on nema više novca. On to treba da razume i da postupi kao pametan čovek. Upropašćeni čovek padao je iz njenih ruku kao zreo plod, da trune na zemlji, sam od sebe. Posle toga Nana se bacila na Stenera, bez gađenja, ali i bez nežnosti. Ona ga je nazivala prljavim Jevrejinom, činilo se kao da je htela da utoli neku staru mržnju koju nije mogla dovoljno sebi da objasni. On je bio debeo i glup, i ona ga je gurala, gutajući dvostruke zalogaje, želeći da što pre svrši s ovim Prusom. On je napustio Simonu. Njegova stvar u Bosforu počela je da propada. Nana je ubrzala ovaj pad svojim ludini zahtevima. On se borio još mesec dana, praveći čudesa, preplavio je Evropu ogromnom reklamom, oglasima, objavama u novinama, prospektima, i izvlačio novac iz najudaljenijih zemalja. Svu ovu ušteđevinu, zlatnike špekulanata, kao i groševe sirotinje, gutala je Ulica Vilije. S druge strane, on se udružio s jednim livničarem u Alzasu, tamo, u jednom provincijskom mestu, radnici, crni od uglja, kupajući se u znoju, naprezali su danju i noću svoje mišiće i slušali kako im pucaju kosti da bi obezbedili Nanina zadovoljstva. Ona je sve proždirala kao neka velika vatra. Ovog puta ona je Stenera potpuno uništila, vratila ga na kaldrmu, isisanog do srži i tako iscrpenog da je ostao čak nesposoban da izmisli neki novi nitkovluk. U rasulu svoje banke on je mucao i drhtao od straha pri pomisli na policiju. Pao je pod stečaj, i pri samom pomenu novca zgranjavao se i zbunjivao kao dete, on, kroz čije su prste prošli milioni. Jedne večeri počeo je kod nje da plače i zamolio je da mu pozajmi sto franaka da plati služavku. Nana, dirnuta i razveseljena ovim svršetkom strašnoga čoveka koji je kupio kajmak sa novčane pijace Pariza već dvadeset godina, donese mu ih i reče:
– Znaš, dajem ti ih zato što je to smešno... Ali, slušaj, mili moj, ti si suviše star da bih te mogla izdržavati. Treba da tražiš neki drugi posao.
Nana je tada odmah načela Faloaza. On je već odavno tražio tu čast da ga ona upropasti, da bi bio potpuno šik. To mu je nedostajalo. Trebalo mu je da ga jedna žena lansira. Za dva meseca Pariz bi ga upoznao i on bi u novinama video svoje ime. Šest nedelja bilo je dovoljno. Njegovo nasledstvo sastojalo se od imanja, zemlje, livada, šuma, majura. On je brzo morao da ih prodaje, jedno za drugim. U svakom zalogaju Nana je gutala po jedno jutro. Lisnate grane koje su treperile na suncu, veliko zrelo žito, vinogradi puni septembarskog žutog grožđa, visoka trava u koju su krave utonule do trbuha, sve je to nestajalo kao da ga je bezdan gutao, na taj način iščezla je čak i jedna reka, jedan majdan gipsa i tri mlina. Nana je prolazila kao neka najezda, kao oblaci skakavaca čiji let kao plamen upropasti celu provinciju. Ona je spalila zemlju na koju je stala svojom malom nogom. Majur po majur, livadu po livadu, ona je izgrickala celo nasledstvo, ljupko, i ne primećujući, kao što je između svojih obeda grickala kutiju bombona držeći je na kolenima. To nije bilo važno, to su bile bombone. Ali jedne večeri ostala je još samo jedna mušica. Ona ju je progutala sa prezirom, jer to nije vredelo truda ni da se usta otvore. Faloaz se smejao kao idiot, sišući dršku svog štapa. Dugovi su ga sasvim pritisli, nije više imao ni sto franaka rente i video je da mora da se vrati u provinciju da živi pored strica manijaka, ali sve to nije bilo ništa, on je bio šik, „Figaro” je već dvaput objavio njegovo ime, i, mršavog vrata između posuvraćenih krajeva svoga okovratnika, pogrbljenog stasa ispod suviše kratkog kaputa, on se klatio sa kreštanjem papagaja i afektiranim umorom drvenog pajaca, koji nikada nije osetio uzbuđenje. Nana, kojoj je dosađivao, počela je da ga tuče.
Međutim, Fošeri se vratio u društvu svoga rođaka. Ovaj nesrećni Fošeri živeo je sada kao da je u pravom braku. Pošto je prekinuo sa groficom, pao je u Kozine šake, koja je s njim postupala kao s pravim mužem. Minjon je ostao samo gospođin majordomus. Namestivši se kao domaćin, novinar je lagao Rozu i bio mnogo oprezan kad ju je varao, pun skrupula kao dobar suprug koji želi da se najzad smiri. Nanin trijumf bio je da ga dobije i da mu pojede list koji je pokrenuo novcem jednog prijatelja; ona nije iznosila javno njihovu vezu, naprotiv, uživala je da s njim postupa kao sa čovekom koji mora da se krije, i kada bi spomenula Rozu, govorila bi: „ova sirota Roza”. Prihod od lista davao joj je cveće za dva meseca, list je imao u provinciji pretplatnike, ona je sve uzimala, počev od dnevnih vesti pa do pozorišnog pregleda, zatim, pošto je iscrpla redakciju i administraciju, zadovoljila je svoju veliku želju, zimsku baštu u jednom kutku svoje kuće, koja je odnela štampariju. Uostalom, to je bilo samo šale radi. Kad je Minjon, srećan zbog ove avanture, došao da vidi da li bi mogao da joj sasvim utrapi Fošerija, ona ga je upitala da li se s njom ruga, šta, zar čovek bez pare, koji živi od svojih članaka i pozorišnih komada, taman posla!
Ta glupost je dobra za talentovanu ženu kao što je sirota Roza. I postavši nepoverljiva, bojeći se kakvog Minjonovog izdajstva, koji je bio sposoban da ih prokaže svojoj ženi, ona otpusti Fošerija, koji joj je plaćao još samo reklamom.
Ali ga je sačuvala u lepoj uspomeni, oni su se lepo zabavljali na račun onog idiota Faloaza. Možda im nikada ne bi palo na um da se ponovo vide da ih na to nije podstaklo zadovoljstvo da ismejavaju ovakvog kretena. To im je izgledalo kao šala, oni su se ljubili pred njim, lumpovali naveliko njegovim novcem, slali ga nekim poslom na kraj Pariza da bi ostali sami, zatim, kad bi se on vratio, oni su se šalili i pravili aluzije koje on nije mogao razumeti. Jednog dana ona se opkladila s novinarom koji ju je zadirkivao, da će ošamariti Faloaza, još iste večeri mu je opalila šamar, pa je nastavila da ga tuče, nalazeći da je to zanimljivo, srećna što može da pokaže koliko su muškarci kukavice. Nazvala ga je svojom „fiokom za šamare”, govorila mu da se približi da primi šamar, šamare od kojih joj se ruka crvenela, zato što još nije bila navikla na to. Faloaz je pucao od smeha, suze su mu navirale na oči. Ova familijarnost ga je oduševljavala, nalazio je da je to divno.
– Znaš – reče joj jedne večeri, pošto ga je dobro izudarala – trebalo bi da se udaš za mene... Šta misliš? Smešni bismo izgledali oboje!
On to nije tek onako rekao. Potajno je pravio plan o ovoj ženidbi, jer je osećao potrebu da zadivi Pariz. Nanin muž, he? Kakav šik! To bi bila mala smela počast!
Ali ga je Nana lepo ućutkala.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


– Ja da se udam za tebe!... No, lepo! Da me ta misao muči, odavno bih ja našla muža. I to čoveka koji bi dvadeset puta bio bolji od tebe, mali moj... Primila sam masu ponuda. Evo, broji sa mnom: Filip, Žorž, Fukarmon, Stener, to su četiri, ne računajući guje koje ti ne poznaješ... To je njihov refren. Ne mogu da budem ljubazna prema njima, a da odmah ne počnu da mi pevajiu: Hoćeš li poći za mene, hoćeš li poći za mene...
Ona ustade. Zatim je planula jako uvređena:
– A ne, baš neću!... Zar sam ja za to stvorena? Pogledaj me dobro, ja ne bih više bila Nana kad bih natovarila muškarca na leđa... Uostalom, to je suviše prljavo ...
I ona je pljunula, stresla se od odvratnosti, kao da je ispod sebe videla prljavštinu cele zemlje.
Jedne večeri Faloaz je nestao. Posle nedelju dana doznalo se da je u provinciji, kod svoga strica, koji je imao maniju da skuplja trave; on mu je lepio njegove zbirke i imao u izgledu ženidbu sa nekom rođakom, vrlo ružnom i vrlo pobožnom. Nana ga nije oplakivala. Ona je samo rekla grofu:
– He, moja njuškice, još jedan suparnik manje. Ti danas likuješ... Znaš li da je ozbiljno hteo da se ženi sa mnom?
Pošto je prebledeo, ona mu se obesila oko vrata, smejući se, dobacujući mu kroz milovanje svakojake svireposti.
– Zar ne? To je ono što tebi smeta! Ti ne možeš više da se venčaš sa Nanom... Kada mi svi dosađuju ženidbom, ti besniš u svome kutu... Nije moguće, treba čekati dok tvoja žena ne lipše... A kad bi tvoja žena lipsala, kako bi ti brzo došao, kako bi se bacio na zemlju, kako bi mi ti to ponudio, sa velikom pompom, uzdasima, suzama, zakletvama! Je li, dragi? To bi bilo tako lepo!
Njen glas je postao mekan, i ona se s njim šalila umiljavajući se svirepo. Vrlo uzbuđen, on je počeo da rumeni, vraćajući joj poljupce. Ona tada uzviknu:
– Sto mu bogova! Pogodila sam! On je već na to mislio, i čeka da mu žena crkne... No, lepo! To je i suviše, on je još veći nitkov od ostalih!
Mifa je pristao na druge. Sada je njegovo poslednje dostojanstvo bilo da ostane „gospodin” za poslugu i domaće prijatelje, čovek koji je, dajući najviše, bio zvanični ljubavnik. Njegova strast postajala je sve žešća. Održavao se plaćanjem, kupujući po visokoj ceni čak i osmehe, njega su, štaviše, i krali, a za sve to primao je vrlo malo, ali, to je bilo kao neka bolest koja ga je mučila, nije se mogao uzdržati da zbog toga ne pati. Kada je odlazio u Naninu sobu, zadovoljavao se da otvori za trenutak prozore da bi isterao miris drugih, isparavanja plavih i smeđih, dim cigara, od čije se gorčine gušio. Ova soba postala je raskršće gde su se čizme stalno brisale na pragu, i nijedan nije zastao pred mrljom krvi koja im je stajala na putu. Zoe se mnogo brinula o ovoj mrlji, to je bila prosto manija čiste devojke, koja se ljutila što je uvek vidi to, jer su njene oči i nehotice tamo gledale, i uvek je ulazila kod gospođe sa rečima:
– Čudnovato, ovo se ne skida... I pored toga što dolazi dosta sveta.
Dobivši bolje vesti o Žoržu, koji je tada bio na oporavljanju u Fondeti, sa svojom majkom, Nana je svaki put odgovorila :
– A, dabome, za to treba vremena... To će izbledeti pod nogama.
Doista, svaki od ove gospode, Fukarmon, Stener, Faloaz, Fošeri, odneo je malo od mrlje na svojim cipelama. I Mifa, kome je mrlja od krvi zadavala brigu kao i Zoi, posmatrao ju je i protiv svoje volje da bi u njenoj svaki dan svetlijoj boji pročitao broj ljudi koji su prolazili. On se potajno bojao ove mrlje, i uvek ju je prekoračavao, jer bi iznenada osetlo strah da ne zgazi nešto živo, goli ud opružen na podu.
Zatim, kad je ušao u ovu sobu, njega je opijao neki zanos. Zaboravljao je sve, gomilu mužjaka koji su tuda prolazili, žalost koja je zatvarala njena vrata. On je katkad, na svežem vazduhu ulice, plakao od stida i revolta, zaklinjao se da nikad više neće ovde ući. Ali čim bi zavesa na vratima pala, bio je ponovo u njenoj vlasti, osećajući kako se rastapa u ovoj mlakoj sobi, kako mu kroz telo prodire neki miris i kako ga obuzima sladostrasna želja za uništenjem. On, koji je u svojoj pobožnosti bio prožet zanosom bogatih kapela, proživljavao je prava uzbuđenja vernika kada bi klečeći kraj crkvenog prozora podlegao opijenosti orgulja i kadionici. Žena ga je posedovala sa ljubomornim despotizmom razjarenog demona, užasavajući ga i poklanjajući mu trenutke radosti jake kao grčevi, časove strašnih bolova u vizijama pakla i večitih muka. To su bila ista mucanja, iste molitve i ista očajanja, naročito ista poniženja prokletog stvora, zgaženog pod blatom svog porekla. Izgledalo je da se njegove želje muškarca i potrebe njegove duše mešaju i rastu iz mračnog dna njegovog bića, kao jedno jedino granjanje iz stabla života. On se predavao snazi ljubavi i svere, čija dvostruka poluga uzdiže svet. I uvek, uprkos borbi njegovog razuma, ova Nanina soba dovodila ga je do ludila, i dršćući, iščezavao je u svemoći seksa, kao što se onesvešćavao pred nepoznatim prostranstvom neba.
Tada, videvši ga tako skrušena, Nana je tiranski likovala. Ona je posedovala besni nagon uništavanja drugih. Nije se zadovoljavala uništavanjem stvari, ona ih je prljala. Njene tako nežne ruke ostavljale su gadne tragove, rastvarajući same od sebe sve ono što su slomile. A on, glup, pristajao je na ovu igru, sećajući se nejasno svetaca koje su vaši proždirale i koji su jeli svoj izmet. Dok ga je držala u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata, uživao je u sramoti čoveka. Najpre su se šalili, ona ga je lako udarala, nametala mu svoje smešne zahteve, tražila od njega da vrska kao dete i da ponavlja poslednje reči.
– Kaži kao ja: „Do vraga! Rogonju baš briga!”
On je bio poslušan, tako da je imitirao čak i njen naglasak.
– „... i pi! Kako veli: marim ja!”
Ili je, pak, izigravala medveda, idući četveronoške po tepisima od krzna, u košulji, okrećući se sa mumlanjem, kao da je htela da ga proždere, čak mu je grizla listove na nogama, smejući se. Zatim bi ustala:
– Sad je na tebe red, hajde... Kladim se da ti ne umeš igrati medveda kao ja.
To je opet bilo divno. Ona mu je bila smešna kao medved, sa svojom belom kožom i svojom grivom riđe kose. On se smejao i takođe išao četvoronoške, mumlajući i ujedajući, je za listove, dok je ona bežala, praveći se kao da se mnogo plaši.
– E, baš smo glupi, je li – najzad bi rekla. – Nemaš pojma kako si ružan, mače moje! Zamisli kad bi te videli u Tiljerijama!
Ali ove male zabave nisu trajale dugo. To kod nje nije bila svirepost, jer je ona i dalje ostala dobra devojka, to je bio kao vihor ludila koji je prohujao i rastao malo-pomalo u zatvorenoj sobi. Propadali su u sladostrašću i zanosu svoje puti. Nekadašnji tobožnji strah njihove besane noći pretvorio se sada u životinjsku žeđ, u bes da idu četvoronoške, da mumlaju i ujedaju. Jednog dana, kad je on izigravao medveda, ona ga je gurnula tako grubo da je pao i udario o nameštaj, ona je, protiv svoje volje, prsnula u smeh videvši mu čvorugu na čelu. I odmah, pošto joj se dopalo ono što je radila sa Faloazom, ona poče da postupa s njim kao sa životinjom, da ga šiba i juri za njim udarajući ga nogama.
– Đi! Đi!... Ti si konj... Đi! hoćeš li da ideš, prljava kljusino!
Drugi put, on je morao da izigrava psa. Ona je bacala svoju mirisnu maramicu na kraj sobe, a on je morao da trči, da je dohvati zubima, puzeći na rukama i kolenima.
– Donesi, Cezare!... Čekaj, dobićeš ako odmah ne doneseš!... Vrlo dobro, Cezare, poslušan si i dobar!... Hajde, moli!
A on je voleo svoju niskost, uživao je da bude životinja. Želeo je da se još više unizi i vikao je:
– Udri jače!... U, u, ja sam besan, udri, udri!
Da bi zadovoljila svoj ćef, zatražila je od njega da dođe jedne večeri u svečanoj uniformi komornika. Počela je da se smeje i da mu se ruga videvši ga u njegovom sjaju, sa mačem, šeširom, belim čakširama, u fraku od crvene čohe, ukrašenim zlatom, sa simboličnim ključem obešenim o levom pešu. Naročito ju je razveseljavao ovaj ključ, bacajući je u ludu fantaziju bezobraznih objašnjenja. Smejući se neprestano, ponesena nepoštovanjem veličine i radošću što će ga uniziti u zvaničnom sjaju ove uniforme, ona ga je drmala, štipala, dovikujući mu: ,,E, hajde, komorniče!” i naposletku ga udarala nogom u stražnjicu, a ovi udarci nogom iz sveg srca upućeni Tiljerijama, veličanstvenosti carskog dvora, koji vlada sa vrhunca, na strahu i uniženju svih. Eto šta je ona mislila o društvu! To je bila njena odmazda, neka nesvesna porodična mržnja, nasleđena krvlju. Zatim, kada se komornik skuvao i odelo prostro na pod, ona mu je viknula da skače, i on je skakao, ona mu je viknula da pljune, i on je pljunuo, ona mu je viknula da gazi po zlatu, po orlovima i dekoraciji, i on je gazio. Tres! i ničega više nije bilo, sve je bio srušeno. Ona je razbijala komornike kao što je razbijala bočicu ili bombonjeru, i bacala ih na đubre.
Međutim, zlatari nisu održali reč, jer su Naninu postelju isporučili tek sredinom januara. Mifa se upravo nalazio u Normandiji, kuda je pošao da proda poslednji ostatak svog imanja, Nana je tražila da joj odmah donese četiri hiljade franaka. Trebalo je da se vrati tek prekosutra, ali, pošto je svršio posao, on je požurio da se vrati i, ne svrativši u Ulicu Miromenil, pođe pravo u Ulicu Vilije. Otkucavalo je deset sati. Kako je imao ključ od malih vrata koja su se otvarala iz Ulice Kardine, on se slobodno pope. Gore u salonu, Zoe, koja je brisala bronzu, uplašila se ugledavši ga, i ne znajući kako da ga zadrži, poče da mu priča opširno kako ga gospodin Veno, jako uzrujan, traži još od prošle večeri, kako je već dvaput dolazio i molio je da pošalje gospodina kući ako gospodin svrati najpre kod gospođe. Mifa je slušao, ne razumevajući ništa od svega toga, zatim, on primeti njen nemir i, odjednom obuzet ljubomornim besom, za koji se više nije smatrao sposobnim, baci se na vrata iza kojih je čuo smeh. Vrata su popustila i oba krila poletela, dok se Zoe za to vreme povukla slegnuvši ramenima. Svejedno, briga me, pomislila je ona, kad je gospođa luda, neka se ispetlja kako ume.
Mifa na pragu uzviknu pred slikom koju je video:
– Bože moj!... Bože moj!
U svojoj kraljevskoj raskoši sijala se nova soba. Srebrna dugmad blistala su kao zvezde na tapetama od somota ružičaste boje, one ružičaste boje puti koju nebo dobije za lepih večeri kada se Venera zasija na horizontu, u svetloj pozadini dana koji se gasi, zlatni gajtani što su padali na krajevima i zlatne čipke koje su okružavale ukrašene stranice ličili su na lake plamenove, na raspletenu riđu kosu, pokrivajući upola veliku nagost sobe čiju su sladostrasnu bledoću isticale. Zatim, na suprotnoj strani, bio je zlatni i srebrni krevet koji je blistao u novome sjaju rezbarija, kao široki presto na kome je Nana mogla kraljevski da ispruži svoje nage udove, kao oltar vizantijskog božanstva, dostojan svemoći njenog seksa, koji je ona u ovom trenutku izložila, otkrivenog, u pobožnoj bestidnosti opasnog idola. A pored nje, pod snežnim odbleskom njenih grudi, usred njenog trijumfa božice, uvalila se jedna sramota, oronulost, komična i žalosna ruina, markiz od Šuara u košulji.
Grof je sklopio ruke. Obuzet jezom, ponavljao je:
– Bože moj!... Bože moj!
Zlatne ruže na lađi cvetale su zbog markiza Šuara, kite zlatnih ruža procvetalih u zelenom lišću, zbog njega su se naginjali amori u prevrnutom kolu na srebrnoj rešetki sa smehom zaljubljenih obešenjaka, i, pored njegovih nogu, faun je njega radi otkrivao san nimfe umorne od slasti, figuru Noći kopiranu po čuvenoj Naninoj nagosti, sve do njenih prejakih bedara, po kojima su je svi prepoznali. Bačen to kao neka mrcina, trula i rastvorena od šezdesetogodišnjeg razvrata, on je ličio na deo kosturnice pored sjaja raskošne puti ove žene. Kad je video da su se vrata otvorila, on se uzdigao, obuzet strahom izlapelog starca, od ove poslednje noći ljubavi poblesavio je, ponovo je pao u detinjstvo, i, ne nalazeći više reči, upola paralizovan, mucajući, cvokoćući, ostao je u stavu bežanja, sa zadignutom košuljom na svome isušenom telu, sa jednom nogom izvan pokrivača, jednom bledom nogom, obraslom u sivu dlaku. Uprkos neprijatnosti, Nana se nije mogla uzdržati od smeha.
– Lezi, strpaj se u krevet – reče ona, obori ga i pokri čaršavom, kao nekog gada koji se ne može pokazati.
Zatim skoči iz kreveta i pođe da zatvori vrata. Zaista, ona nije imala sreće sa svojom njuškicom. On je dolazio uvek u nezgodan čas. I onda, zašto je išao po novac u Normandiju? Starac joj je doneo četiri hiljade franaka i ona mu se pustila. Ona gurnu oba krila vrata i viknu:
– Utoliko gore! Ti si kriv. Zar se tako ulazi? Dosta mi je više toga, srećan ti put!
Mifa je ostao ispred zatvorenih vrata, još obuzet užasom od onoga što je maločas video. Njegova jeza je rasla, penjući se iz nogu u grudi i lobanju. Zatim, kao drvo pod udarom jakog vetra, on se zaljulja i sruši na kolena, da su mu svi udovi zakrckali. On očajnički ispruži ruke i promuca:
– To je suviše, bože moj! To je suviše.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


On je na sve pristao. Ali više nije mogao, osećao se iznemoglim u ovoj nesreći u koju se čovek stropoštava sa svojim razumom. U neobičnom zanosu, dižući ruke sve više, tražio je nebo, dozivao je boga.
– Oh, ja neću!... Oh, dođi k meni, bože moj! pomozi mi radije mi pošalji smrt!... Oh, ne, ne, ovaj čovek, bože moj! svršeno je, uzmi me, odnesi me, da ne vidim više, da ne osećam više... Oh, tebi pripadam, bože moj! Oče naš, koji si na nebesima ...
I on je nastavio u groznici verskog osećanja da šapuće toplu molitvu. Ali neko mu dodirnu rame. On podiže oči i ugleda gospodina Venoa, koji se iznenadio što ga je zatekao da se moli pred ovim zatvorenim vratima. Tada, kao da se sam odazvao njegovom pozivu, grof se baci oko vrata sitnome starcu. Najzad je mogao da plače, i ječao je ponavljajući:
– Brate moj... brate moj ...
Sva njegova ljudska patnja nalazila je olakšanja u ovome kriku. Suzama je kvasio lice gospodina Venoa, ljubio ga je govoreći isprekidano:
– O, brate moj, koliko patim!... Jedino mi vi ostajete, brate moj... Odvedite me zauvek, oh, preklinjem vas, odvedite me...
Tada ga gospodin Veno pritisnu na svoja prsa. On ga je takođe zvao bratom. Ali je imao da mu zada novi udarac: tražio ga je još od juče da mu saopšti da je grofica Sabina, duševno poremećena, pobegla sa nekim šefom odeljenja jedne velike pomodne radnje, strašan skandal o kome je ceo Pariz već govorio. Videći ga u silnom verskom zanosu, on je osetio zgodan trenutak i odmah mu je ispričao događaj, ovaj neukusni i tragičan kraj koji je doživela njegova kuća. Grof nije pokazao nikakvu uzbuđenost, njegova žena je otišla, to ga se nije ticalo, videće kasnije. I, ponovo obuzet mukom, gledajući vrata, zidove, tavanice, sa izrazom užasa, on je neprestano preklinjao:
– Odvedite me... Ne mogu više, odvedite me.
Gospodin Veno ga odvede kao dete. Od toga trenutka on mu je pripadao celim svojim bićem, Mifa se posvetio strogom vršenju verskih dužnosti. Njegov život bio je uništen. Dao je ostavku na položaj komornika, pred revoltiranim stidom Tiljerija. Njegova kći Estela povela je protiv njega parnicu zbog sume od šezdeset hiljada franaka, nasledstva jedne tetke koje je trebalo da primi na dan svoje udaje. Upropašćenog, dok je živeo skučeno od otpadaka svoga velikog bogatstva, njega je malo-pomalo potpuno uništila grofica jedući ostatke koje je prezrela Nana. Sabina, podstaknuta neurednim životom ove devojke, gotova na sve, dovela je do konačnog sloma, do prave ubuđalosti kuće. Posle mnogih avantura vratila se kući i on ju je primio natrag predajući se hrišćanskom praštanju. Ona ga je pratila kao njegova živa sramota. Ali on je postajao sve ravnodušniji tako da nije više ni patio. Nebo ga je otelo iz ruku žene i predalo u božje naručje. To je bilo religiozno produženje naslađivanja Nanom, sa mucanjima, molitvama i očajanjima, skrušenosti prokletog stvora, zgaženog u blatu svog porekla. Povukavši se u mračni ugao neke crkve, smrznutih kolena na kamenim pločama, on je to ponovo nalazio svoja nekadašnja uživanja, grčenja svojih mišića i slatki poremećaj svoga razuma u istom zadovoljstvu mračnih potreba svoga bića.
To veče kad su raskinuli, Minjon je došao u Ulicu Vilije. On se navikao na Fošerija i najzad je uvideo da ima bezbroj koristi od prisustva jednog muža kod svoje žene, prepuštao mu je brigu o malim kućevnim poslovima, poveravao mu je stalni nadzor i upotrebljavao je za svakidašnje kućevne troškove novac zarađen njegovim pozorišnim uspesima, i kako se, s druge strane, Fošeri pokazao razborit, bez smešne ljubomore, prilagođavajući se kao i sam Minjon prilikama koje je Roza pronalazila, dva čoveka su se sve bolje razumevala, osećajući se srećni u svom udruživanju punom svake blagodeti, praveći svaki sebi mesto, jedan pored drugog, u ovome braku u kome se više nisu ustezali.
Njihovi odnosi bili su uređeni i sve je vrlo dobro išlo, a oni su se takmičili u zajedničkoj sreći. Minjon je upravo došao, po savetu Fošerija, da pokuša da Nani preotme sobaricu, čiju je vanrednu inteligenciju novinar mnogo cenio; Roza je bila očajna, jer se već mesec dana mučila sa neiskusnim služavkama koje su je stalno dovodile u neprilike. Kako ga je Zoe primila, on je odmah odvede u trpezariju. Čim je progovorio, ona se nasmešila, odgovorivši mu da je to nemoguće pošto napušta gospođu i ima nameru da se nastani za svoj račun, i dodala je, izrazom diskretne uobraženosti, kako svaki dan prima ponude, kako se sve gospođe otimaju o nju i kako je gospođa Blanša sve pokušavala da je dobije. Zoe se spremala da preuzme Trikonkin posao, što je bila njena davnašnja želja, ambicija za bogatstvo u koje će uložiti svoju ušteđevinu, imala je mnogo velikih ideja, želela je da uveća preduzeće, da uzme u zakup jednu kuću u kojoj bi sjedinila sve prijatnosti; ona je čak povodom toga pokušala da pridobije Satenu, bedno stvorenje, koje je toliko propalo da je ležala na samrti u bolnici.
Pošto je Minjon pokušao da govori o opasnostima kojima se čovek izlaže u trgovini, ne izjašnjavajući se o vrsti svoje radnje, Zoe je samo rekla sa usiljenim osmehom:
– Oh, luksuzne stvari idu uvek dobro... Vidite, ja sam već dosta dugo kod drugih i sad hoću da drugi budu kod mene.
Svirepo je napućila usta, i ona će najzad biti „gospođa”, i ona će za nekoliko zlatnika držati u svojoj vlasti ove žene čije je lavore ispirala već petnaest godina.
Minjon je hteo da bude prijavljen, i Zoe ga je ostavila jedan trenutak pošto mu je rekla da je gospođa provela veoma rđav dan. On je bio kod Nane samo jedanput i nije poznavao kuću. Čudio se trpezariji sa goblenima, kredencom i srebrnim posuđem. Slobodno je otvorio vrata, pregledao salon, zimsku baštu i vratio se u predsoblje, ova poražavajuća raskoš, pozlaćeni nameštaj, svila i somot, ispunjavali su ga malo-pomalo divljenjem od koga je njegovo srce drhtalo. Kad je Zoe sišla da ga povede, ona mu je pokazala druga odeljenja, sobu za oblačenje i spavaću sobu. Kada je ušao u sobu, Minjon je ostao zapanjen, bio je raznežen od oduševljenja. Ova đavolska Nana ga je zaprepastila, njega koji se ipak razumevao u stvari. Usred propasti kuće, trošenja i brzog rasipanja posluge, ostala je gomila bogatstva koje je ipak zatvaralo rupe i prelivalo se preko ruševina. Pred majstorski izrađenim krevetom Minjon se setio velikih radova. Blizu Marselja njemu su pokazali neki vodovod čiji su kameni svodovi prelazili preko jedne provalije, džinovsko delo koje je stajalo milione i deset godina borbe. U Serburu je video novo pristanište, ogromno brodogradilište, stotine ljudi koji su se znojili na suncu, mašine koje su spuštale u more ogromne blokove tesanog kamena i dizale zidove pod kojima su katkad radnici ostajali kao krvava kaša. Ali to mu se činilo neznatno. Nana ga je više ushićivala; pred ovim njenim delom on je doživeo ono isto osećanje poštovanja koje je osetio za vreme jedne večernje svečanosti u zamku koji je neki fabrikant šećera napravio za sebe, palatu čiji je kraljevski sjaj platila jedna jedina materija, šećer. Ona je nečim drugim, jednom malom glupošću koju su ismejali, sa malo svoje nežne golotinje, onom sramnom i tako moćnom sitnicom čija je snaga uzdizala svet, sama samcata, bez radnika, bez inženjera, poljuljala Pariz i podigla ovo bogatstvo pod kojim su ležali leševi.
– Ah, sto mu bogova, strašno oruđe – izusti Minjon ushićeno.
Nanu je malo-pomalo skolila velika tuga. Pre svega, susret između markiza i grofa izazvao je u njoj nervni napad koji se mešao sa veselošću. Zatim, pomisao na ovog starca, koji je otišao polumrtav u fijakeru, i na njenu sirotu njuškicu koju neće više videti, pošto ju je već toliko puta naljutila, bio je početak njene sentimentalne melanholije. A posle, ona se ljutila doznavši za bolest svoje Satene, koja je nestala pre dve nedelje i sada crkava u Lariboazijeru, pošto ju je gospođa Rober toliko iscrpla. Kad je naredila da joj se upregnu kola da još jednom vidi malo đubre, Zoe joj je mirno dala otkaz u roku od nedelju dana. Ona odjedanput pade u očajanje, činilo joj se kao da gubi nekoga od svoje porodice. Bože moj, šta će biti od nje same? I ona poče da preklinje Zoe, kojoj je veoma laskalo gospođino očajanje, pa ju je najzad poljubila da bi pokazala kako ne odlazi ljuta na nju, rekavši joj da to mora biti i srce treba da ćuti pred poslovima. Ali taj dan bio je dan neprijatnosti. Nana, obuzeta gađenjem, nije više mislila da izađe i vukla se po svom salonu, kad Labordet, koji se popeo da je izvesti o nekoj okazionoj prodaji divnih čipaka, reče onako uzgred, bez ikakvog povoda, da je Žorž umro. Ona ostade sleđena.
– Zizi, mrtav – viknu ona.
I njen pogled nehotice potraži na tepihu ružičastu mrlju, ali ona je najzad izbledela, nestala pod nogama. Međutim, Labordet joj je pričao pojedinosti: nije se znalo tačno, jedni su govorili o ponovnom otvaranju rane, drugi su pričali o samoubistvu, o davljenju u bazenu u Fondeti. Nana je ponavljala:
– Mrtav, mrtav!
Zatim, kako ju je u grlu stezalo još od jutra, ona briznu u plač i bi joj lakše. To je bila beskrajna žalost, nešto duboko i ogromno, od čega se osećala skrhana. Kada je Labordet hteo da je uteši zbog Žorža, ona ga ućutka pokretom ruke, mucajući:
– To nije samo on, to je sve, sve... Vrlo sam nesrećna... Oh, ćuti, razumem ja to! Sad će opet reći da sam ja javna... Ova sirota majka koja se tamo kida od bola, i ovaj siroti čovek koji je ječao jutros pred mojim vratima i drugi koji su sada upropašćeni, pošto su potrošili svoje pare sa mnom... Tako je, udrite po Nani, udrite po životinji! Oh, imam ja jaka leđa, ja ih čujem kao da sam tamo: „Ova prljava devojčura koja spava sa svakim, koja pljačka jedne, koja dovodi do crkavanja druge, koja je uzrok jadu mnogih osoba.”
Morala je da zastane, gušeći se u suzama, srušivši se u svom bolu preko divana, zagnjurivši glavu u jastuk. Nesreće koje je osećala oko sebe, ove bede koje je ona prouzrokovala,plavile su je nekim mlakim i neprekidnim valom razneženosti, i njen glas se gubio u prigušenom jadikovanju devojčice.
– Oh, boli me, oh, teško mi je!... Ne mogu više, gušim se... Kako je to teško kad vas ljudi ne razumeju i kad se dižu protiv vas zato što su jači... Ipak, kad čovek nema šta sebi da prebacuje, kad ima čistu savest... A ne! a ne!
U svom gnevu, ona se bunila. Ustade, obrisa suze i poče uzbuđeno da hoda.
– Aa, ne, ne, neka govore šta hoće, to nije moja krivica! Zar sam ja zla? Ja dajem sve što imam, ja ne bih ni muvu zgazila... Oni su krivi, da, oni su krivi!... Ja nikad nisam htela da im budem neprijatna, a oni su se stalno motali oko moje suknje, i evo danas umiru, prose i prave se očajni...
Zatim stade ispred Labordeta, udarajući ga po ramenima:
– Zbilja, ti si bio tu, reci istinu... Zar sam ih ja terala? Zar ih nije bilo uvek čitavo tuce da se tuku kako bi izmislili najveću prljavštinu? Ja sam ih se gadila, i otimala sam se da ne idem za njima, plašila sam se... Evo, uzmi samo jedan primer, svi su hteli da se žene sa mnom. Šta misliš? Lepa ideja! Da, dragi moj, mogla sam da budem bezbroj puta grofica ili baronica da sam samo htela da pristanem. I, vidiš, odbila sam zato što sam bila pametna... Ah, od koliko sam ih prljavih stvari i zločina poštedela... Oni su bili sposobni za krađu, za razbojništvo, za ubistvo oca i majke. Trebalo je da kažem samo jednu reč, a ja je nisam rekla... A danas? vidiš kako me nagrađuju... Kao, na primer, onaj Dagene, koga sam oženila, ona gladnica, kome sam obezbedila položaj, pošto sam ga nedeljama izdržavala. Juče ga sretoh, a on okrete glavu. E, svinjo jedna! Nisam toliko prljava koliko ti!
Opet je počela da hoda i udari žestoko pesnicom po jednom stočiću.
– Sto mu bogova, to nije pravo! Društvo je rđavo uređeno. Napadaju žene, dok to muškarci iziskuju... Vidiš, ovo, sad ti mogu reći: kad sam išla s njima, zar ne? eto, znaj, nisam osećala nimalo zadovoljstva, ama baš nimalo. Na časnu reč, to mi je bilo dosadno!... I kaži mi, onda, molim te, da li sam ja nešto kriva!... Zaista, oni su me uništili! Da njih nije bilo, dragi moj, da nisu od mene učinili ono što su učinili, ja bih danas bila u nekom manastiru i molila se bogu, jer sam uvek bila pobožna... I onda, šta me se tiče što su ostavili svoj novac i svoju kožu. Oni su krivi! Ja, nikako!
– Bez sumnje – reče Labordet ubeđeno.
Zoe je uvela Minjona, koga je Nana dočekala smešeći se, dobro se isplakala i sad je bilo svršeno. Još pod utiskom oduševljenja, on joj je čestitao na uređenju kuće, ali mu je ona pokazala kako joj je dodijala njena kuća, sada misli na nešto drugo, i ovih dana sve će rasprodati. Zatim, kad je našao izgovor za svoju posetu, govoreći o jednoj predstavi u korist staroga Boska, prikovanog za fotelju zbog uzetosti, ona se mnogo sažali i uze mu dve lože. Pošto je, međutim, Zoe rekla da gospođu čekaju kola, ona je zatražila šešir, i dok ga je vezivala, pričala je slučaj sirote Satene i onda dodala:
– Idem u bolnicu... Niko me nije voleo kao ona. Ah, ljudi su zaista zaslužili da ih optužuju kako nemaju srca!... Ko zna? možda je neću više naći. Svejedno, tražiću da mi je pokažu. Hoću da je poljubim.
Labordet i Minjon se nasmešiše. Ona više nije bila žalosna, takođe se nasmešila, jer ovu dvojicu nije uzimala u obzir, oni su mogla razumeti. I obojica su joj se divili, pribrani i ćutljivi, dok je ona zakopčavala rukavice. Stajala je sama, usred nagomilanog bogatstva svoje kuće, s gomilom muškaraca koji su ležali pred njenim nogama. Kao ona antička čudovišta čija je strašna zemlja bila pokrivena mrtvačkim kostima, ona je gazila po lobanjama. Bila je okružena nesrećama: besni plamen u kome je nestao Vandevr, tuga Fukarmona izgubljenog u kineskim morima, bankrotstvo Stenera primoranog da živi kao pošten čovek, Faloazova zadovoljena glupost, tragični pad grofa Mifa, i beli Žoržov leš pored koga je bdeo Filip, koji je dan ranije izašao iz tamnice. Njeno delo rušenja i smrti bilo je svršeno, muva koja je doletela sa đubreta u predgrađu, donevši klicu društvene truleži, trovala je ove ljude samim svojim dodirom. To je bilo dobro i pravedno, ona je svetila svoje društvo, siromahe i napuštene. I dok se njen seks u slavi peo i blistao nad ispruženim žrtvama, sličan suncu na izlasku koje osvetljava polje pokolja, ona je sačuvala nesvesnost gorde životinje, ne znajući za svoje delo, ostavši uvek dobra devojka. Ostala je puna i debela, dobrog zdravlja i lepog raspoloženja. Sve ovo nije više bilo važno, njena kuća izgledala je glupa, suviše mala, pretrpana nameštajem, koji joj je smetao, beda jedna, samo da bi ponovo počela. Stoga je sanjala o nečem boljem, i ona pođe u svečanoj haljini da poljubi Satenu poslednji put, čista, jedra, sasvim preporođena, kao da nije služila.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:27 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]





XIV


Nana je iznenada iščezla; to je bilo novo bežanje, let u čudne zemlje. Pre odlaska ona je u uzbuđenju sve rasprodala, kuću, nameštaj, nakit, čak i toalete i rublje. Spominjane su krupne pare, i pet prodaja iznelo je sumu od šest stotina hiljada franaka. Poslednji put Pariz je video Nanu u čarobnom komadu Meluzina, u pozorištu La Gete, koga se Bordenav, bez pare, smelo poduhvatio; ona se to ponovo našla sa Prilijerom i Fontanom, njena uloga bila je samo statiranje, ali najprimamljivija tačka, tri plastične poze jedne moćne i neme boginje. Zatim, usred ovog velikog uspeha, kada je Bordenav preplavio Pariz ogromnim oglasima, čulo se jednog jutra da je uoči toga dana otputovala u Kairo zbog obične prepirke sa direktorom, zbog jedne reči koja joj se nije dopala, kapris žene suviše bogate da bi dozvolila da joj dosađuju. Uostalom, to je bila njena strasna želja, već odavno je sanjala da ode Turcima.
Meseci su prolazili i nju su zaboravljali. Kad bi se u društvu ove gospode i dama spomenulo njeno ime, kružile su najčudnije priče o njoj, svaki je davao suprotna i neobična obaveštenja. Govorilo se da je osvojila vice-kralja, da u dvorcu ima vlast nad dvesta robova čije glave odseca da bi se malo nasmejala. Drugi je govorio da to nije istina, da je propala s nekim velikim crncem, zbog prljave strasti je ostala bez košulje u razvratu s kairskim bekrijama. Posle dve nedelje nastalo je opšte čuđenje, neko se kleo da je sreo Nanu u Rusiji. Nastala je legenda da je postala ljubavnica nekog kneza i govorilo se o njenim dijamantima. Sve su ih žene uskoro znale po opisima koji su kružili, a niko nije mogao da kaže pravi izvor: prstenje, minđuše, grivne, dijamantska ogrlica dva prsta debela, jedna kraljevska dijadema iznad koje se sijao glavni brilijant debljine palca. Zbog daljine ovih krajeva ona je blistala misteriozno, kao neki idol okićen dragim kamenjem. Sada su je ozbiljno spominjali, sa poštovanjem punim želja prema ovom bogatstvu stečenom kod varvara.
Jedne julske večeri, oko osam sati, silazeći s kola u Ulici Fobur-Sent Onore, Lisi spazi Karolinu Eke, koja je izašla pešice zbog neke porudžbine u blizini. Ona je dozva i odmah joj reče:
– Jesi li večerala? Slobodna si?... Onda, draga moja, pođi sa mnom... Nana se vratila.
Ona se odmah pope u kola. Lisi nastavi:
– I znaš, draga moja, ona je možda mrtva dok mi ovde razgovaramo.
– Mrtva! Šta govoriš – viknu Karolina iznenađeno. – A gde to? I od čega?
– U „Grand hotelu”... od boginja... oh, to ti je čitava priča!
Lisi je rekla svome kočijašu da vozi brzo. Tada, dok su konji kasali duž Ulice Roajal i bulevara, ona ispriča Naninu avanturu, isprekidano, bez predaha:
– Ne možeš da zamisliš... Nana se vrati iz Rusije, ne znam više zbog čega, zbog neke svađe sa svojim knezom... Ostavivši prtljag na stanici, pođe do svoje tetke, one starice, sećaš li se. Dobro, ona nađe svoje dete bolesno od boginja, detence umre sutradan, i ona se dohvati sa tetkom zbog novca koji je trebalo da joj pošalje, a tetka nije primila ni pare... Izgleda da je dete zbog toga umrlo, jednom reči, dete napušteno i bez nege... Vrlo dobro! Nana pojuri, pođe u jedan hotel, zatim srete Minjona upravo kad je mislila na svoj prtljag... Bila je vrlo slaba, oseti jezu i potrebu za povraćanjem, i Minjon je otprati kući, obećavši da će voditi brigu o njenim stvarima... Šta misliš? Baš je čudno, kao da je udešeno! Ali najlepše je ovo: Roza dozna za Naninu bolest, naljuti se kad je čula da je sama u jednoj mebliranoj sobi, i pojuri plačući da je neguje. Ti se sećaš koliko su se one mrzele, dve prave aspide. I onda, draga moja, Roza naredi da se Nana prenese u „Grand hotel”, da bi umrla bar u otmenom hotelu, i ona je već provela tri noći kod nje, pa makar i crkla posle od toga. Ovo mi je pričao Labordet, i tada sam htela da je vidim.
– Da, da – prekide je Karolina vrlo uzbuđena. – Idemo gore.
Već su stigle. Na bulevaru je kočijaš morao da zaustavi konje, ušavši u krkljanac kola i pešaka. U toku dana Zakonodavni odbor je izglasao objavu rata, gomile sveta prolazile su ulicama, odmicale duž trotoara i preplavljivale sredinu ulice. Tamo prema Madleni sunce je zašlo za jedan krvavi oblak od čijeg su plamenog odbleska goreli visoki prozori. Sumrak je padao, težak i tužan čas, mrak se već polako spuštao na ulice u kojima još nisu zasvetlucale iskre gasnih lampi. U ovom narodu koji se kretao, rasli su glasovi iz daljine, pogledi su blistali na bledim licima, dok se neki veliki dah strepnje i zaprepašćenja raširio i zanosio sve glave.
– Evo Minjona – reče Lisi. – On će nas izvestiti.
Minjon je stajao pod prostranim tremom „Grand hotela”, i nervozno je posmatrao gomilu. Na prvo pitanje koje mu je Lisi postavila, on je planuo vičući:
– Otkud ja znam! Evo već dva dana, kako ne mogu Rozu da odvučem ozgo... To je najzad glupo, igrati se tako svojim životom! Lepo će izgledati, ako se izvuče, sa rupicama na licu. To će nas lepo udesiti!
Ova pomisao da bi Roza mogla da izgubi svoju lepotu dovodila ga je do očajanja. On je Nanu odlučno napustio, ne shvatajući glupa požrtvovanja žena. U ovom trenutku Fošeri je prelazio preko bulevara, i kad je došao do njih, uznemiren takođe, pitajući za novosti, obojica se počeše međusobno nagovarati. Sada su jedan drugome govorili ti.
– Uvek isto, mali moj – izjavi Minjon. – Trebalo bi da pođeš gore i da je primoraš da ide s tobom.
– Gle! dobar si mi ti – reče novinar. – A zašto ti sam ne ideš gore?
Kada je Lisi zatražila broj sobe, oni je zamoliše da natera Rozu da siđe, inače će se naljutiti. Ali se Lisi i Karolina nisu odmah popele. Spazile su Fontana koji je lutao ulicom sa rukama u džepovima, zanimajući se posmatranjem gomile. Kad je čuo da je Nana gore, bolesna, on reče sa pritvornim saučešćem:
– Sirota devojka... Idem da je pozdravim... A šta joj je?
– Boginje – odgovori Minjon.
Glumac je već učinio korak ka dvorištu, ali se vratio i samo prošaptao u nekoj jezi:
– Eh! do đavola!
Boginje nisu prijatna stvar. Fontan umalo što ih nije dobio kad je imao pet godina. Minjon je pričao slučaj neke svoje sestričine koja je od toga umrla. Fošeri je primetio da on o tome može da govori, jer još nosi belege te bolesti, tri ožiljka na korenu nosa, koje je pokazao, i kada ga je Minjon ponovo terao da pođe gore, ubeđujući ga da ovu bolest čovek nikad dvaput ne dobija, on je stao da žestoko pobija ovu teoriju, i pomenuo je neke slučajeve nazivajući lekare životinjama. Ali su ih Lisi i Karolina prekinule, iznenađene gomilom koja je sve više rasla.
– Gledajte! Gledajte, koliko sveta.
Noć se spuštala, gasne svetiljke palile su se jedna za drugom u daljini. Na prozorima su se raspoznavala radoznala lica, dok je pod drvećem, ljudski talas rastao svakog minuta u ogromnu gomilu od Madlene do Bastilje. Kola su se sporo kretala. Neko hujanje dizalo se iz ove guste mase, još neme, koja je došla gonjena potrebom da se zgrne u gomilu tapkajući, zagrevajući se istom groznicom. Usred gužve, između grupa koje su se sklanjale, pojavila se manja gomila ljudi sa kačketima i belim bluzama, vičući u taktu čekića koji udaraju po nakovnju:
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!
Masa naroda je posmatrala sa setnim nepoverenjem, ali ipak već osvojena i dirnuta herojskim slikama, kao pri prolaženju vojne muzike.
– Da,da, idite da vam razbiju njušku – promrmlja Minjon, u nastupu filozofskog raspoloženja.
Ali Fontan je smatrao da je to vrlo lepo. Govorio je da će poći u dobrovoljce. Kad su neprijatelji na granici, svi građani moraju da ustanu u odbranu otadžbine, i on zauze stav Bonaparte kod Austerlica.
– Je l’ te, hoćete li s nama gore – upita ga Lisi.
– A, ne – reče on – da se zarazim!
Ispred „Grand hotela”, na klupi, neki čovek je skrivao lice maramicom. Fošeri ga je pokazao Minjonu namignuvši pri dolasku. On je bio još tu, da, on je bio uvek tu. I novinar zadržava dve žene da im ga pokaže. Kako je u ovom trenutku digao glavu, one ga prepoznaše i uzviknuše. To je bio grof Mifa, koji je gledao uvis, u jedan prozor.
– Znate li da je to od jutros – reče Minjon. – Video sam ga u šest sati, i nije mrdnuo... Čim mu je Labordet kazao, on je došao ovamo, sa maramicom na licu... Svako pola sata dovuče se dovde da pita je li onoj osobi gore bolje i vraća se da sedne... Dabome, u onoj sobi je nezdravo; iako čovek voli, ne želi da crkne.
Grof, uzdignutih očiju, nije izgledao da je svestan onoga što se oko njega dešava. On, bez sumnje, nije znao za objavu rata, nije osećao, nije čuo gomilu.
– Pazite – reče Fošeri – evo ga, sad ćete videti.
Doista, grof je ustao sa klupe i ušao pod visoku kapiju. Ali nadstojnik, koji ga je već poznavao, nije mu ostavio vremena da postavi pitanje. On mu iznenada reče:
– Gospodine, ona je umrla ovoga trenutka.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:28 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]

Nana mrtva! To je bio udarac za sve prisutne. Mifa se bez reči vratio na klupu, sakrivši lice maramicom. Ostali su uzvikivali. Ali su se njihove reči prekinule, nova gomila je prolazila urlajući:
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!
Nana mrtva! Šta mislite, tako lepa devojka! Minjon uzdahnu sa olakšanjem, Roza će najzad sići. Nasta trenutak jeze. Fontan, koji je čeznuo za tragičnom ulogom, dobio je izraz bola, zategnuvši usne, prevrnuvši oči, dok je Fošeri, istinski dirnut u svome brbljanju malog novinara, grizao nervozno cigaru. Međutim, dve žene su i dalje uzvikivale. Poslednji put Lisi ju je videla u pozorištu La Gete. Blanša tako isto, u Meluzini. Oh kako je bila divna, draga moja, kad se pojavila udno kristalne pećine! Ova gospoda sećala su se nje vrlo dobro. Fontan je igrao ulogu kneza Kokorikoa. I kad su se njihove uspomene probudile, oni su o ovome pričali dugo i opširno. Sećate li se, u kristalnoj pećini, sjajnog šika njene bogate prirode! Ona nije imala da kaže nijednu reč, pisci su joj ukinuli čak i onu jednu rečenicu jer je to smetalo; da, bez ijedne reči, to je bilo veličanstvenije, i ona je zanosila publiku samom svojom pojavom. Telo kakvo se više neće naći, ramena, noge i struk. Zar nije čudno što je mrtva. Znate li da je imala preko svog trikoa samo zlatan pojas koji je jedva skrivao stražnju i prednju stranu. Oko nje pećina, sva u ledu, bacala je svetlost. Između stalaktita na svodu padali su dijamanti i ogrlice od belog bisera, i u ovoj providnosti, u ovoj izvorskoj vodi, preko koje je prelazio široki električni zrak, ona je ličila na sunce sa svojom kožom i plamenom kosom. Pariz će je uvek ovakvu videti, osvetljenu usred kristala, gde visi kao neka ikona. Ne, suviše je glupo umreti u takvom položaju! Mora da je ona sada lepa, gore!
– I koliko izgubljenog zadovoljstva – reče Minjon tužnim glasom, kao čovek koji ne voli da vidi propadanje korisnih i dobrih stvari.
On je pokušao da dozna od Lisi i Karoline da li će poći gore. Dabome, poći će, njihova radoznalost se uvećala. Upravo je stigla Blanša, bez daha, ljuta na gomilu koja je zakrčila trotoar, i kad je čula vest, uzvici su se ponovili, i gospođe su se uputile stepenicama, šušteći jako suknjama. Minjon pođe za njima vičući:
– Recite Rozi da je čekam... Odmah, zar ne?
– Ne zna se tačno da li se zaraze treba bojati u početku ili pri kraju – objašnjavao je Fontan Fošeriju. – Jedan moj prijatelj internista uveravao me je čak da su časovi posle smrti naročito opasni... Tada se razvijaju zarazne klice... Ah! ja žalim ovaj nagli svršetak, bio bih toliko srećan da joj stisnem ruku poslednji put.
– Čemu to sada – reče novinar.
– Da, čemu to – ponoviše ostala dvojica.
Masa je neprestano rasla. U svetlosti dućana i pod mlazevima treperavog sjaja gasnih svetiljki na pločnicima se razlikovao dvostruki red onih koji jure sa šeširima na glavi. U ovome trenutku, uzbuđenje je sve bliže dopiralo, svet je jurio za grupama ljudi u belim bluzama i stalni pritisak čistio je sredinu ulice, a uzvik se ponavljao, izlazio je iz svih grudi, isprekidano i uporno:
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!
Gore, na četvrtom spratu, soba je stajala dvanaest franaka dnevno, pošto je Roza zahtevala nešto pristojno, iako bez luksuza, jer čoveku nije potrebna raskoš kad pati. U sobi prevučenoj kretonom Luj XIII, sa krupnim cvetovima, bio je nameštaj od mahagonija, kao u svim hotelima, soba je bila zastrta crvenim ćilimom ukrašenim crnim lišćem. U potpunoj tišini čulo se šuštanje i onda glasovi u hodniku:
– Kažem ti da smo zalutale. Momak nam je rekao da skrenemo desno ... Ovo ti je prava kasarna!
– Čekaj molim te, treba da pogledamo... Soba 401, soba 401 ...
– E! ovuda... 405, 403... Mora da smo našle... A, evo, 401... Dođite polako! pst!
Glasovi su umukli. Zakašljale su se i pribrale za trenutak. Zatim, otvorivši vrata polako, Lisi uđe, a za njom Karolina i Blanša. Ali su se zaustavile, u sobi je već bilo pet žena. Gaga je bila ispružena u širokoj fotelji od crvenog somota. Simona i Klarisa stajale su ispred kamina i razgovarale sa Leom od Orna, koja je sedela na stolici, dok je, ispred kreveta s leve strane vrata, sedeći na ivici sanduka za drva, Roza Minjon ukočeno gledala u telo izgubljeno u mraku između zavesa. Sve su bile u šeširima i u rukavicama, kao dame u poseti, ona je jedina, golih ruku i bez šešira, bleda od umora od tri neprospavane noći, stajala tupo, sa licem naduvenim od žalosti, pred ovom tako iznenadnom smrću. Sa ivice niskog ormara, lampa pokrivena abažurom osvetljavala je Gagu jakom svetlošću.
– Eh! kakva nesreća – prošapta Lili stegnuvši Rozi ruku. – Htele smo da joj kažemo zbogom.
Okrenula je glavu da bi je mogla videti, ali lampa je bila suviše daleko i ona se nije usudila da je približi. Na krevetu je bila ispružena neka siva masa, i mogla se raspoznati samo riđa punđa sa bledom mrljom koja je morala biti lice. Lisi je dodala:
– Nisam je videla od one večeri u pozorištu La Gete, udno pećine ...
Tada se Roza, probudivši se iz svoje ukočenosti, nasmeši ponavljajući:
– Ah, kako se promenila, kako se promenila ...
Zatim se ponovo udubi u posmatranje, bez pokreta i bez reči. Kroz koji trenutak možda će moći da je vide, i tri žene priđoše drugima ispred kamina. Simona i Klarisa razgovarale su tiho o dijamantima pokojnice. Da li su uopšte postojali ovi dijamanti? Niko ih nije video, to mora da je bila šala. Ali Lea od Orna poznavala je nekoga ko ih je video, oh! čudovišan nakit! Uostalom, to nije bilo sve, ona je donela iz Rusije mnogo drugog bogatstva, vezene tkanine, skupocene ukrase, jedan zlatan stoni pribor, čak i nameštaj, da, draga moja, pedeset dva paketa i ogromnih sanduka kojima se mogu napuniti tri vagona. Sve je to ostalo na stanici. Šta misliš? Umreti a nemati vremena čak ni da raspakuješ svoje stvari, a dodajte tome i novac koji je imala, nešto oko milion. Lisi upita ko će je naslediti. Daleki rođaci, tetka bez sumnje. Kakvo iznenađenje za ovu staricu. Ona još ništa nije znala, bolesnica nije nikako htela da je izvesti o svojoj bolesti, ljuta na nju zbog smrti svoga malog. Tada su sve počele da žale maloga, sećajući se da su ga videle na trkama: skroz bolesno dete, tako starog i bolesnog izraza, jednom reči, od onih sirotih mališana koji nisu tražili da se rode.
– On je srećniji pod zemljom – reče Blanša.
– Pa i ona – dodade Karolina. – Život nije tako sjajan.
Obuzeše ih crne misli u ovoj strogoj sobi. One su se plašile, i glupo je bilo da tu dugo razgovaraju, ali neka potreba da vide prikovala ih je za tepih. Bilo je vrlo toplo, staklo sa lampe bacalo je na tavanicu svetlost okruglu kao mesec, u pomrčini u koju je soba utonula. Ispod kreveta je duboki tanjir pun karbola širio bljutavi miris. S vremena na vreme lak vetar je nadimao zavese na otvorenom prozoru koji je gledao na bulevar odakle je dopiralo potmulo hujanje.
– Je li se mnogo napatila – upita Lisi koja se zagledala u sat na kaminu, sa tri gracije, nage, sa osmehom igračica.
Gaga se trže, kao da se probudila.
– Ah! kako da ne!... Bila sam to kad je izdahnula. Uveravam vas da nije nimalo lepo... Bilo ju je spopalo neko trzanje...
Ali nije mogla da nastavi od krika koji se prolamao:
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!
Lisi koja se gušila, otvori širom prozor i nalakti se. Tu je bilo prijatno, svežina je padala sa zvezdanog neba. Na suprotnoj strani, goreli su prozori, odblesci uličnih svetiljki podrhtavali su na zlatnim slovima firmi. A dole je bilo vrlo zanimljivo pogledati, videla se masa naroda gde protiče kao reka ulicama, usred nereda kola, u velikim pokretnim senkama, gde su svetlucali fenjeri i ulične lampe. Ali gomila, koja je stizala vičući, nosila je buktinje, crvena svetlost dopirala je od Madlene i prosecala masu plamenim zrakom, koji se pružao daleko na glave kao sjaj od požara. Lisi pozva Blanšu i Karolinu, i zaboravivši se, viknu:
– Dođite... Vrlo lepo se vidi sa ovog prozora.
Sve tri su se nagnule veoma radoznale. Drveće im je smetalo, i s vremena na vreme buktinje su se gubile pod lišćem. Htele su da vide da li su ona gospoda još dole, ali je ispupčenje jednog balkona sakrivalo vrata, one su mogle da vide još uvek samo grofa Mifa koji se srušio na klupu kao kakav tamni predmet, sa licem u maramici. Neka kola su se zaustavila i Lisi prepozna Mariju Blond, još jedna dolazi. Ona nije bila sama, neki krupni čovek sišao je iza nje.
– To je onaj lopov Stener – reče Karolina. – Kako, zar ga još nisu oterali u Keln! Hoću da vidim kakvo će lice napraviti kad uđe.
One su se okrenule. Ali kad se posle deset minuta pojavi Marija Blond, pošto se dvaput prevarila u stepenicama, bila je sama. I kako ju je Lisi začuđeno pitala, ona reče:
– O, baš ste pogodili, draga moja, ako mislite da će doći gore!... Dobro je i to što me je dopratio do vrata... Ima ih dole oko dvanaest, svi puše cigare.
Doista, sva su se ova gospoda našla. Došla su lutajući po bulevarima, dozivajući se, uzvikujući na vest da je mrtva ova sirota devojka, zatim su počeli da govore o politici i strategiji. Bordenav, Dagene, Labordet, Prilijer i drugi uvećali su grupu. Slušali su Fontana koji je objašnjavao svoj ratni plan da se osvoji Berlin za pet dana.
Međutim, Marija Blond, razneživši se ispred kreveta, šaputala je kao ostale: – Jadnica!... Poslednji put sam je videla u pozorištu La Gete, u pećini...
– Ah! Kako se izmenila, kako se izmenila – ponovi Roza Minjon sa osmehom tužne potištenosti.
Još dve žene su stigle: Tatan Nene i Lujza Violen. One su lutale po „Grand hotelu” već dvadeset minuta od sobara do sobara, popele su se i sišle niz više od trideset spratova, usred jurnjave putnika koji su žurili da napuste Pariz u paničnom strahu od rata i uzbuđenja na bulevarima. Zato, kad su ušle, padoše na stolicu, i suviše umorne da se raspitaju za pokojnicu. Iz susedne sobe upravo je dopirala huka i buka, vukli su se koferi, udaralo se o nameštaj, uz odsečne glasove na varvarskom jeziku. To je bio neki mladi bračni par iz Austrije. Gaga je pripovedala da su se susedi za vreme agonije igrali jureći jedno drugo, i pošto su obična zatvorena vrata odvajala dve sobe, čulo se kako se smeju i ljube kad bi se uhvatili.
– Trebalo bi da pođemo – reče Klarisa. – Mi je nećemo vaskrsnuti... Hoćeš li da pođeš, Simona?
Sve su ispod oka gledale u krevet, nepomične. Međutim, one su se spremale i udešavale svoje suknje. Lisi se ponovo nalaktila na prozor, sasvim sama. Žalost ju je malo-pomalo stezala za gušu, kao da se neka velika tuga pela iz osve gomile koja je urlala. Gomile su opet prolazile sa bakljama s kojih su padale žiške, u daljini se talasala masa, rasprostirući se u mraku kao stado koje noću vode na klanicu, i ovaj zanos, ove uzburkane mase koja se kretala kao talas, odisalo je strahom i velikim žaljenjem zbog budućeg klanja. Vika je bila zaglušna, uzvici su se lomili u zanosu njihove groznice i gubili tamo u daljini, iza crnog zida horizonta.
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:28 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

Lisi se okrete, naslonjena na prozor i prebiedevši reče:
– Bože moj, šta će biti s nama?
Gospođe odmahnuše glavom. One su bile ozbiljne i veoma uznemirene događajima.
– Ja putujem prekosutra u London – reče Karolina Eke odmerenim glasom. – Mama je već tamo i namešta mi kuću... Nisam valjda luda da ostanem u Parizu da me ubiju.
Njena majka, kao pametna žena, savetovala joj je da sve svoje bogatstvo plasira u inostranstvu. Nikad se ne zna kako rat može da se svrši. Ali Marija Blond se naljuti, ona je bila patriotkinja, i govorila je da će poći za vojskom.
– Pazi ove strašljivice!... Da, kad bi hteli da me uzmu, ja bih se obukla u muškarca da ovim svinjama Prusima po šaljem nekoliko metaka iz puške... Pa ako bismo sve mi poginule, šta onda? Mnogo nam vredi naša koža!
Blanša od Sivrija bila je ogorčena.
– Nemoj da govoriš rđavo o Prusima... To su ljudi kao i drugi, koji ne dosađuju uvek ženama kao tvoji Francuzi... Oterali su malog Prusa koji je bio sa mnom, vrlo bogatog dečka, vrlo mirnog i nesposobnog da ma kome učini zlo. To je nedostojno, to me upropašćava... A, znaš, neka me ostave na miru, inače idem za njim u Nemačku!
Tada, dok su se one tako svađale, Gaga prošaputa žalosnim glasom:
– Svršeno je, ja nemam sreće... Tek pre nepunu nedelju dana isplatila sam najzad svoju kućicu u Živiziju, ah, i bog zna sa koliko muke, Lili je morala da mi pomogne... A sad je, evo, objavljen rat. Prusi će doći i sve popaliti... Kako da ponovo počnem, u ovim godinama?
– Pih – reče Klarisa – baš mi je stalo! Naći će se uvek nešto.
– Dabome – dodade Simona. – To će biti zanimljivo... Naprotiv, možda će nam biti dobro ...
I jednim osmehom ona dopuni svoju misao. Tatan Nene i Lujza Violen bile su ovoga mišljenja, prva je ispričala kako je ludački lumpovala sa vojnicima, to su zaista dobri mladići koji bi zbog žena napravili sto čuda. Ali kako su ove dame govorile suviše glasno, Roza Minjon, koja je stalno sedela na sanduku za drva, ispred kreveta, ućutkala ih je jednim tihim pst! One su se trgle i pogledale sa strane na pokojnicu, kao da je ova molba za ćutanje izišla iz same senke zavese. U mučnoj tišini koja je nastala, u ovoj tišini ništavila u kojoj su osećale ukočenost leša ispruženog blizu njih, odjeknuše krici gomile:
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!
Ali one su se uskoro opet zaboravile. Lea od Orna, koja je primala političare u svome salonu, u kome su bivši ministri Luja Filipa pravili dosetljive epigrame, prihvati vrlo tiho, slegnuvši ramenima:
– Kakva je pogreška ovaj rat! Kakva krvava glupost!
Tada Lisi ustade odmah u odbranu carstva. Ona je spavala sa nekim knezom iz carske kuće, i to je za nju bila porodična stvar.
– Ostavite, draga moja, nismo više mogli trpeti da nas vređaju, ovaj rat je pitanje časti za Francusku... Oh! znate, ne kažem ja to zbog kneza. On je bio cicija. Zamislite, uveče pre spavanja, sakrivao je svoje zlatnike u čizme, a kad bismo se kartali, stavljao je pasulj, jer sam se jednoga dana našalila kao da ću ščepati ulog u igri... Ali me to ne sprečava da budem pravedna. Car je bio u pravu.
Lea je odmahivala glavom, sa visine, kao žena koja ponavlja mišljenje uvažene ličnosti, i reče povišenim glasom:
– Ovo je kraj. U Tiljerijama su ludi. Vidite, Francuska bi bolje učinila da ih je juče oterala ...
Ali su je sve ostale žestoko prekinule. Šta se ova ovde besno okomila na cara? Zar narod nije srećan? Zar poslovi ne idu dobro? Nikad se Pariz neće tako zabavljati.
– Ćutite, to je glupo, vi ne znate šta govorite!... Ja sam živela u vreme Luja Filipa, u vreme siromaha i cicija, draga moja. Zatim je došla godina četrdeset osma. Ah! lepa stvar, prava odvratnost, ta njihova republika! Posle februara, crkla sam od gladi, ja glavom!... Da ste vi iskusile sve ovo, pale biste na kolena pred carem, jer je on bio naš otac, da, naš otac...
Morale su da je umire. Ona nastavi u rezigniranom zanosu:
– O, bože moj, podari caru pobedu i sačuvaj nam carstvo!
Sve su ponovile ovu želju. Blanša je priznala da pali voštanicu za cara. Karolina, koja se u njega zaljubila, čitava dva meseca je išla u šetnju kuda on prolazi, ne mogavši da privuče njegovu pažnju. I ostale su besno napadale republikance, govoreći kako bi ih trebalo uništiti na granici, da bi Napoleon III, pošto bude potukao neprijatelja, vladao mirno, usred opšteg blagostanja.
– Ovaj prokleti Bizmark pravi je nitkov – primeti Marija Blond.
– Kad se samo setim da sam ga nekad poznavala – viknu Simona. – Da sam nešto mogla znati, kako bih mu rado sipala otrov u čašu.
Ali Blanša, koja je stalno mislila na svog proteranog Prusa, usudi se da brani Bizmarka. On možda nije rđav. Svakome svoj zanat. I ona dodade:
– Znate li da on obožava žene?
– Šta se to nas tiče – reče Klarisa. – Nemamo, valjda nameru da ga lovimo!
– Ovakvih ljudi ima uvek suviše – izjavi Lujza Violen ozbiljno. – Bolje je biti bez njih nego imati posla s ovakvim čudovištima.
Prepirka se nastavila. Bizmarka su ogovarale, i svaka ga je udarala nogom u svom bonapartističkom žaru, dotle je Tatan Nene ponavljala:
– Bizmark! koliko su me namučili zbog njega!... O, baš sam ljuta na njega!... Ja tog Bizmarka nisam poznavala! Nemoguće je upoznati svakoga.
– Svejedno – zaključi Lea od Orna – ovaj Bizmark će nam dati dobre batine.
Ona nije mogla da nastavi, jer su se sve gospođe bacile na nju. Šta veliš?
batine! Bizmark će biti oteran udarcima kundaka u leđa. Hoće li da ćuti ova nevaljala Francuskinja.
– Pst – šapnu Roza Minjon, uvređena tolikom larmom. Pri pomisli na leš, one su se ponovo trgle, sve su zastale u isto vreme, postiđene, dovedene ponovo pred lice smrti, u potajnom strahu od bolesti. Bulevarom se prolamao promukli krik:
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!
Kako su se rešavale da pođu, neki glas je zvao iz hodnika.
– Roza! Roza!
Gaga, začuđena, otvori vrata i izgubi se za trenutak. Zatim, kad se vrati, reče:
– Draga moja, to je Fošeri, eno ga tamo udno hodnika... On neće da dođe ovamo i van sebe je zato što ostajete blizu ovog tela.
Minjon je najzad nagovorio novinara da pođe gore. Lisi, koja je još bila na prozoru, nagnu se i spazi onu gospodu na ulici kako gledaju uvis i daju joj znake da siđu. Minjon je razdražen pretio pesnicom. Stener, Fontan, Bordenav i ostali širili su ruke sa izrazom nemira i prekora, dok je Dagene, da se ne bi kompromitovao, pušio jednostavno svoju cigaru, sa rukama na leđima.
– Istina je, draga moja – reče Lisi ostavivši otvoren prozor. – Obećala sam da ću vas dovesti dole... Svi nas zovu.
Roza je s mukom ustala sa sanduka za drva. Ona je prošaptala:
– Silazim, silazim... Dabome, nisam joj više potrebna... Zvaćemo jednu sestru.
I ona se okretala, ne mogavši da nađe svoj šešir i šal. Na umivaoniku je mahinalno napunila lavor vodom i umivala ruke i lice, nastavljajući:
– Ne znam kako da vam kažem, ovo me veoma potreslo... Nismo bile tako dobre jedna prema drugoj. E pa, vidite, zbog toga sam zablesavila... Oh, spopadaju me svakojake misli, želja da i ja umrem, svršetak sveta... Da, treba mi vazduha.
Leš je počeo da ispunjava sobu zadahom. Posle duge bezbrižnosti nastala je panika.
– Hajdemo, hajdemo, mačkice moje – ponavljala je Gaga. – Ovde nije zdravo.
One su brzo izlazile bacajući pogled na krevet. Ali, kako su Lisi, Blanša i Karolina bile još tu, Roza pogleda poslednji put da bi ostavila sobu u redu. Ona povuče zavesu na prozoru, zatim se seti da lampa nije pristojna i da je potrebna voštanica, i pošto je upalila sveću na bakarnom svećnjaku sa kamina, ona ju je stavila na noćni stooić, pored tela. Jaka svetlost iznenada osvetli lice pokojnice. To je bilo užasno. Sve su zadrhtale i pobegle.
– Ah,kako se izmenila, kako se izmenila – prošapta Roza Minjon,ostavši poslednja.
Ona pođe i zatvori vrata. Nana ostade sama, lica uzdignutog u svetlosti sveće. To je bila jedna masa, gomila gnoja i krvi, hrpa smrdljivog mesa bačena tu, na jastuk. Gnojave bubuljice raširile su se po celom licu, jedna do druge, sparušene i slegnute, sa sivim izgledom blata, one su već ličile na neku buđavu zemlju na ovoj bezobličnoj kaši gde se crte nisu više poznavale. Levo oko potpuno se izgubilo u gnoju, drugo, poluotvoreno, udubilo se kao neka crna, gadna rupa. Iz nosa je curio gnoj. Velika crvenkasta kora pružala se od jednog obraza i prelazila preko usta iskrivivši ih u grozan osmeh. I, na ovoj užasnoj i grotesknoj maski ništavila, kosa, lepa kosa, zadržavši svoj plameni sjaj sunca, rasipala se, prelivajući se kao zlato. Venera se raspadala. Reklo bi se da joj je bacil, koji je zadobila u kaljuzi napuštenih mrcina – ta klica kojom je okužila mnoštvo ljudi, izbio sada na licu i pretvorio ga u trulež.
Soba je bila prazna. Veliki očajnički dah dopro je sa bulevara i naduvao zavesu.
– U Berlin! U Berlin! U Berlin!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Mustra taj Uto Feb 13, 2018 3:29 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGOVOR


Posle Stranice ljubavi, Zola je s Nanom doživeo nov veliki uspeh, čim se roman pojavio, marta 1880, rasprodano je 55.000 primeraka u Parizu.
Nana, kći pralje Žerveze i radnika alkoholičara Kupoa, glavnih ličnosti Trovačice, oličava pokvarenost i žeđ za uživanjem. Ne uspeva kao glumica u operi „Plava Venera”, jer nema nikakvog dara, ali je tako lepa da naglo postaje zavodnica i predmet požuda. Prvo postaje ljubavnica bankara Stenera, ali ga ubrzo napušta i živi s glumcem Fontanom, koji grubo postupa s njom, čak je tuče, i najzad je ostavlja. Ne voli nikoga, potpuno se odaje pozivu milosnice, upropašćuje redom sve svoje ljubavnike, do grofa Mifa, koga javno ponižava, nemilostivo iskorišćava, a zatim, zgadivši se nad tim društvom razvratnika, povlači se s grofom u dvorac koji je za nju sagradio. Živeći u najvećem raskošu, u njoj se rađa razvratni nagon i prohtev za razaranjem i uništavanjem. Ona ponižava svoje udvarače, upoznavajući ih sa neverstvima njihovih supruga. Svoj razvratno-cinički život završava u prljavoj hotelskoj sobi, u trenutku sloma celog jednog korumpiranog društva, koji nastaje objavom rata Pruskoj.
Kad je Zola napisao već gotovo pola romana, desio se jedan nemio događaj koji nije naudio samom delu, ali je uneo nespokoj u piščev miran život. Novi direktor „Voltera” želeo je da lansira list objavljivanjem Nane. Zola je pristao, ali je u video svoju grešku onda kad nije mogao izmeniti svoju odluku. „Volter” je svuda, na svim stranama, preterano i neukusno reklamirao Nanu, plakatima po zidovima, oglasima u novinama: „Čitajte Nanu! Nanu! Nanu!” Sear piše Zoli: „Za Nanu postoji ogromna radoznalost. To se ime galazi u svim pariškim listovima. „Volter” ne prestaje s oglasima. Ne možete zamisliti kako izgledaju zidovi i koliko su pretrpani”
Posle prvih podlistaka pojavili su se napadi u novinama u kojima je predkazivan neuspeh romana. Stizala su i mnoga uvredljiva pisma. Sve je to izazivalo Zolino ogorčenje i spokojsivo. Srećom, njegova vera u uspeh bila je jača od sumnji i sva je hajka ostala jalova.
U nacrtu svog romana. Zola je okarakterisao svoja novo delo kao „hajku pasa koji jure sa kučkom koja se na tera i koja ne mari za pse koji trče za njom”. Roman uz to treba da bude i „poema mužjačkih požuda.” Nana će biti idol pred čijim se nogama valjaju svi ljudi, iz raznih pobuda i s raznim temperamentima”. Mnoge ličnosti oko nje predstavljaju sve staleže.
Ali Zola ne poznaje svet koji treba da naslika. Zato prikuplja dokumentaciju i podatke od svih prijatelja i poznanika koji su mu mogli biti od koristi. Jednog novinara, koji dobro poznaje život pariških bulevara, poziva na ručak u neku čuvenu kafanu. Zola postavlja pitanja i zapisuje, a novinar priča razne anegdote o naravima čuvenih milosnica: kako provode svoje dane; kako se upuštaju u ljubavne pustolovine; kako se ponašaju prema posluzi, poveriocima itd. Zolini učenici koji se okupljaju oko njega u Medanu, upotpunjuju njegovu građu. Jedan mu daje pojedinsti o jednom poznatom restoranu u kom muškarci, pri ulazu, „ljube gazdaricu u usta”. Drugi mu je ispričao kako je, u pet sati ujutru, među lake devojke upalo nekoliko ljudi u crnim frakovima, potpuno pijanih i potpuno nepoznatih. Ludvik Halevi upoznaje ga, kroz raskalašne priče, sa razvratnim životom s kraja Drugog carstva. Slikar Gijmet dovodi Zolu u stan kurtizane Valtes de la Big, prijateljice mnogih umetnika, i pisac pažljivo izučava ceo raskošni dekor njenog apartmana, od sobice za oblačenje do raskošne postelje. Jedna druga kurtizana poziva ga na gala-večeru. Tokom nekoliko meseci, kaže Zolin učenik i biograf Aleksi, nijedna postelja Zoli nije prošla a da se ne povede razgovor o ženama. Pažljivo je slušao, beležio i primao sve što mu je odgovaralo.
Nana je izazvala žustra reagovanja štampe. Oni koji izdržavaju kurtizane, koji im se ulaguju i klanjaju, pobunili su se pred Zolinim surovim slikanjem poroka i upućivali mu uvrede kao zločinca, a njegovo delo nazivali patološkim, ciničnim, nemoralnim. Oni koji tu hvalili pisca kad je slikao mane radnika u Trovačici, napadali su Nanu, koja je razotkrivala slabosti viših društvenih redova.
Usred tih horskih pogrda jedva se čuo glas ushićenja Emila Beržera o Zolinoj „dobroj knjizi, retkoj i izvrsnoj knjizi velike hrabrosti i velikog dara”. On se raduje što se našao čovek koga ništa ne plaši i odvažno osvetljava buktinjom gomile prljavština u svom nemilosrdnom delu, slikajući žalosne istine, kroz tipove koji obespokojavaju svojom istinitošću i bezočnim reljefom viđenih i doživljenih stvari Iako Zola nema još punih četrdeset godina, Pol Burže misli da je došlo vreme da se pisac Nane predstavi publici jednim sažetim portretom koji, pored piščevog fizičkog lika, daje i sliku njegovog metoda rada i njegove sistematičnosti.
U inostranstvu je objavljivanje Nane izazvalo mnoge nemile događaje. U Kopenhagenu roman je zabranjen u ime odbrane javnog morala. U Drezdenu sopstvenici čitaonica bili su osuđeni na novčane kazne zato što su davali Nanu svojim pretplatnicima. U Groshajmu štampar i izdavač prevoda bili su izvedeni pred sud zbog povrede morala.
Nana je postala toliko čuvena da je u Napulju prikazana i na pozornici još dok nije bio objavljen njen kraj u „Volteru”.
Nana je jedanaest meseci posle objavljivanja romana, prikazana u Parizu u pozorištu Ambigi. Veliki uspeh romana punog realističkih slika, ogovaranja onih koji ga nisu čitali, vešta reklama direktora pozorišta preko štampe, pobudili su najveću radoznalost publike i ona je s nestrpljenjem očekivala 24. januar 1881. „Nikad se sramota i glupost nisu do te mere ispoljili”, pisao je Zola u predgovoru štampane drame, podsećajući na izgled premijere koja je izazvala neobičnu buku. Matore devojke, podvodači u belim rukavicama, ljudi koji se zabavljaju i finansijeri pali na pariški trotoar, sve te osobe bile su u dvorani, u velikom broju, blede i cereći se pred svojim ličnim truležom. Ta pokvarena publika došla je s toliko predubeđenja o ljudskim skarednostima da je najobičnijim i najbezazlenim rečenicama davala užasno nepristojan smisao. A, te gospođe i ta gospoda javno su pravili prostačke aluzije koje ne bi sebi dopustili ni vojnici.”
Komad je imao ogroman uspeh i za prva tri meseca doživeo stotinu predstava, i to znači da je u praznične dane igran dva puta.
– Nana je oličenje kurtizane s kraja Drugog carstva tog razornog produkta savremene civilizacije. Ona izaziva i draži muškarce svojom uzbudljivom i zanosnom puti, svojim opojnim ženskim mirisom, treptajem i talasanjem grudi, uvijanjem kukova, lolinskim osmehom i drskim pogledom. Zola je upoređuje s muvom sunčane boje koja je uzletela sa smetilišta, noseći smrt sa mrcina duž puteva. Zujeći, igrajući, blistajući kao drago kamenje, ona truje ljude pri samom dodiru u palatama u koje ulazi kroz prozore.
– Zola nije naslikao samo kurtizanu uopšte, nego, uz to, i kurtizanu koja živi svojim ličnim životom, sa svojim ličnim odlikama i obeležjima. Ona je istinita i lična u svojoj dobroti, u svojoj mržnji, u svojim postupcima, koji ponekad mogu izgledati protivrečni u svojim reakcijama. Istinita je i kad se daje radi novca i kad prezire novac; istinita je i kad daje sud o svetu koji je okružuje: „Prljavština dole, prljavština gore, uvek prljavština.”
– Ali Nana nije samo slika i studija jednog karaktera, nego velika freska naravi. Oko nje se tiska ceo mali svet iz svih društvenih redova, željan zabave i provoda, svet neradnika i društvenih parazita, koje Zola slika kičicom velikih majstora. To je slika jednog društva u raspadanju. Pokvarena od detinjstva zbog uslova svoga života, Nana oličava neku vrstu narodne osvete nad onima koji su prigrabili i drže bogatstvo; ona guta kapitale, fabrike, poljska imanja. Ona upropašćuje i mlade i stare, i ljude i žene, i supruge i majke. Ona zaglupljuje i satire živote svojih obožavalaca, dok i nju ne pokosi crna kuga koja je okružila Carstvo pred njegov slom. Iako zaostaje iza Trovačice i Žerminala, Nana spada u najbolje romane ciklusa „Rugon-Makari”. U njoj je Zola pokazao da je svet sve prljaviji što je više na društvenoj lestvici.
– Nana je proizvod jednog društva i jednog poretka, diktatorskog poretka Napoleona Malog i društva koje se bavi sumnjivim poslovima, koje se odaje uživanjima i razvratu i koje nosi u sebi svoju osudu, svoju kaznu i korene svoje truleži. Novac je idol toga sveta. Bez njega se ne mogu imati i izdržavati lepe kurtizane; bez njega se ne mogu kupovati mladići i zanosnim milosnicama kočije, raskošni dvorci. Zbog njega vrše podvale, pronevere, krađe, ubistva, samoubistva. U takvom društvu, žena je roba koja se kupuje, Nana je cvet izrastao na bunjištu toga sveta.
Zola je nemilostiv slikar. On ne pravi nikakve razlike između otmenog sveta i bludnica. Svuda gadost i prljavštine, od početka do kraja, gnusni računi, laž, licemerstvo, gadosti. Kroz ceo roman, hirurgov nož kao da traži na rasparanom živom telu samo bolesne, trule delove. Zanimljivo je, međutim, da u celom tom kalu Nana izgleda najsimpatičnija.
Zato što je Nana veran snimak lakome buržoazije i trulog plemstva, snimak ličnosti uzetih iz života, sa svim njihovim razvratima, pokvarenostima i moralnim srozavanjima, napadi na pisca bili su žešći nego ikada. Zola, međutim, ističe da ništa nije izmislio, da ništa nije preuveličao, nego je naslikao ono što je video, ono što postoji, s jedinim ciljem da popravlja naravi.
U naknadu za žestoke napade, Zola je dobio veliko priznanje pisca Gospođe Bovari, koji je oduševljen Nanom: „Kakva knjiga!” uzvikuje Flober u pismu Zolinom izdavaču. „Paprena kniiga! Zola je genijalan čovek, to treba reći.” A zatim Zoli: ,,Ako bih hteo da beležim sve što je u knjizi izvanredno i snažno, onda bi trebalo da komentarišem svaku stranu! Karakteri su čudesno istiniti... Velika knjiga... To je novo, i, u svakom slučaju, smelo urađeno.”
I Huismans je oduševljen i piše Zoli; „Divna i nova knjiga! Potpuno nova u vašoj seriji i u svemu što je do danas napisano. Zaista ne verujem da ste išta ovakvo stvorili i da ste pokazali samonikliju i obimniju snagu... Sve je veličanstveno.”
Jedan današnji kritičar marksist (Pjer Abraham) smatra da je Nana najbolji roman u celoj francuskoj književnosti. Uz to, nijedno Zolino lice ne ostavlja takav utisak da predstavlja doba koje pisac slika. Nana je Drugo carstvo celim svojim bićem. Otuda onaj zadah truleži, zbog koga su tako dugo optuživali Zolu, ali on ne dolazi od ličnosti njegovog romana, nego od tadašnjeg srama i stida.

DR DUŠAN MILAČIĆ

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 39217
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nana

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu