Gospođica Desanka

First topic message reminder :



MILOVAN VITEZOVIĆ
GOSPOÐICA DESANKA
Roman o detinjstvu Desanke Maksimović


DESANKA
Nigde sanka, nigde stanka,
Cveće, srce i Desanka.
Branko Ćopić

14.

Mihailo Maksimović, učitelj i upravnik škole u Brankovini, dobio je premeštaj. Dobio gaje za nagradu i premešten je u Valjevo.
Ako su ga ministri prosvete u vreme kralja Obrenovića premeštali više puta po nezasluženoj kazni, sada ga je, u trećoj godini kraljevanja Petra Karađorđevića, ministar prosvete Ljubomir Stojanović premestio po zasluzi. Ponajviše zato što je proučavao i popravljao narodni život i što je u Brankovini podigao dostojan spomenik pesniku Ljubomiru Nenadoviću, sinu prote Matije. U narodu voljenom čika Ljubi, Mihailo je za spomenik spevao i epitaf:

Sećate se ko tu leži,
Kad ograđen grob mu blista
Ova gruda... Ne, ne, nije
Nego biser zrna
cista:
Srpske dece to je dar,
Srpskoj pesmi na oltar,
Time ljube svoga
ciku
Tim beleže grob pesniku...

Kad učitelj dobije premeštaj, onda premeštaj dobija i njegova porodica. I kad se premeštaj prima kao nagrada, on se prima sa strepnjom sa kojom treba novi život prepočeti.
Mihailo je kao nagradu dobio premeštaj u Valjevo, u kome njegova brojna porodica neće imati mnogo čega od onog što je u Brankovini imala.
Tako je Desanka očev premeštaj primala kao nezasluženu kaznu, jer sve vredno što je imala u Brankovini u Valjevo ne može preseliti. A opet, očevom premeštaju kao nagradi i ona se sa svima morala radovati.
Svoje đake, među kojima je sada bila i Desanka, Mihailo Maksimović je poveo na Bluzonjski vis, koji prota Matija u svojim Memoarima zove Brankovinački vis. Hteo je da tako pamte njegov poslednji čas — čas zemljopisa, da im na tom visu zaključi ocene i da to bude njegov učiteljski oproštaj od Brankovine.
Poveo je đake u rano jutro, dok je Brankovina još u izmaglici, da budu već na visu u času kad se izmaglica digne. Hteo je, kao čarobnjak koji diže plašt sa nečeg čudesnog što će sve zadiviti, da im pokaže Srbiju u času kad se vidik nad njom otvara.
Mihailo je žurio stazom, a sada se pred đacima ustremio ka visini sred pitome Brankovine.
Ðaci su ga jedva sustizali, potrčkavajući uzbrdo, ne stižući ni da čestito zažagore po prirodi svojoj.
Jedva da su na visu predahnuli, kad se vidik otvorio.
Kako se vidik otvorio, tako je učitelj Mihailo, ispruživši ruku više nego je ikad morao, opisivao krug od Medvednika do Avale i od Avale do Medvednika. Kao da je hteo da mu cela Srbija u tome času bude pod rukom.
„Vidite Medvednik suri, vidite Avalu plavu."
Vratio im se odjek.
„Medvednik suri... Avala plava..."
„Gledajte doline Kolubare, kako još spavaju... I priroda zna da bude sanjiva... Zato je, kao deca, najlepša kad se budi... Gledajte kako nestaje dremež, kako se sa maglom povlači preko livada i njiva... Gledajte na sever kako se srebri široka traka Save... Gledajte velike grane reka, sa grančicama pritoka, što seu nju slivaju..."
Učitelj Mihailo je želeo da se u najveći šestar pretvori, koji će najveći obim doseći. I uspevao je.
„Preko su plodne ravnice Srema, a u obrisu Fruške gore srasta sa horizontom, rasplinjava se u njemu... A sad, ovamo od Avale, gledajte kako po vidiku, kao divovske kamile, kaskaju planine jedna za drugom... Iza su Venčac i Bukulja, pa Rudnik... Eno Maljena, proviruju za njim Ovčar i Kablar... Sad je Povlen tu... I evo, naš suri i grbavi Medvednik, od koga smo pošli..."
Medvednik se, činilo se Desanki, sasvim približio. Već je pod rukom njenog oca. Možda ga i pod pazuho uzme.
„A iza Medvednika, huči kriva Drina... Plemenita međa između Bosne i Srbije, kako je to još Karađorđe rekao da Filip Višnjić speva... E, pa Drina više neće biti kriva, kad poteče posred srpske zemlje... I za to vaš naraštaj raste... I za to vas narod diže... I za to vas mi, vaši učitelji, spremamo!..."
Desanka je gledala oca u čudu, uverena da je progovorio ne samo glasom nego i rukama, pogledom i likom. Čelo mu je sijalo kao da su mu misli od plamena.
Bože, da se ne prekali? — pomislila je i prošaptala: „Obasjan je suncem kao buktinja u visu!"
Učitelj Mihailo je raširio obe ruke i đacima se učini da je, sa onim malo spuštenim ramenom, zaličio na orla koga su smotrili da kruži u visini, pokazujući da je ovo vidokrug njegov. I pomisliše kako bi i njihov učitelj mogao da uzleti.
„Ovaj, najviši vrh Brankovine, za vas je sada viši!" — glas učitelja bio je topao a reči kao za praznik: „Kad vam u životu bude teško, popnite se ovamo i ova lepota će vas povratiti... Ako našem narodu bude teško, okupite se ovde... Ovde je prota Matija okupio sve najviđenije ljude i razvio ustaničku zastavu... Kad se ovde okupite, kazaće vam se šta vam valja činiti..."
Učitelju Mihailu se učinilo da je sve rekao i spustio je ruke da odahne dušom, rekavši još: „Sa ovog visa srećan je pogled, jer se sa njega, ovako oblog, niko ne može u ambis baciti."
„Eno moje kuće" — kazala je Spasenija Desanki, pokazujući: „Vidiš, ona u strani sa podrumom, merila si joj coklu."
„Eno i moje kuće!"
„Vidi moj voćnjak!"
„Na mojoj livadi su već krave!"
„... i moje ovce!"
„... ali se ne vide!"
„... svejedno, tamo su!"
„Odavde se jedino ne vidi" — zaustila je Desanka — „ono što u ovom času u Brankovini raste."
„Nije tačno!" — usprotivio se grlati Mladen Stojić. „Ja ću sada videti šta pred mojom kućom raste!... Ako uopšte vidim kuću!"
S visa se prolomio mladi prodorni i zvonki smeh, kome se i eho vrati. Ðaci se razgrajaše.
A iz šume, što se uz vis pela, digoše se venci ptica, svake u jatu za sebe.

15.

Beli mantil se dugo približavao zaključanoj ka- piji Vojne bolnice. U mantilu je bila krupna mlada žena. Zastala je na nekoliko metara pred kapijom. Takvi su propisi, očito.
„Izmaknite se još, gospođice" — rekla je strogo.
„Preklinjem Vas, doktorko. Kako mi je otac?" — zavapila je izmičući se.
„Nisam doktorka... Ja sam dobrovoljna bolničarka... Sestra Nadežda Petrović. Ko je Vaš otac, gospođice?"
„Mihailo Maksimović, učitelj valjevski, negdašnji učitelj u Brankovini."
„Pesnik Miko..."
„Jeste, pesnik Miko..."
„Vi ste gospođica Desanka?"
„Jesam" — odgovorila je ushićeno: „Sestro, kako mi je ocu?... Mora da je dobro... Znao je da ću ja prva doći?"
„Znao je... pričao je naizust sve što želi da vam svima poruči, kao da je osećao da će brzo svest da izgubi..."
„Sestro, vratiće mu se svest?" — zaceptala je Desanka.
„Ako bude Božija volja."
„Biće, sestro... On nikad nije psovao Boga..."
„Lekari i mi činimo što možemo, dok možemo..."
„O, Bože! Sestro, šta nam je poručio?"
„Da čuvate strehu... I da čuvate kućni prag... Da se ne zaboravite i kada odete preko kućnog praga. Da ostanete zajedno kada se pođe na slavu i u svatove i na opasan put..."
„Sestro, to je amanet" — Desanka se zaljuljala.
„Zakleo me je da Vam to kažem" — Nadežda Petrović se s mukom suzdržavala: „Od osmoro dece, Vi ćete to na nogama podneti, reče — najstariji ste..."
„I jesam... Podneću" — podigla je glavu Desanka.
„Zavetovao Vas je da ga mrtvog ne celivate jer se celivanjem možete zaraziti... Iz istog razloga je rekao da ga ni u zatvorenom sanduku u kuću ne unosite, a kamoli da sanduk celivate..."
„Moramo bdeti..."
„Rekao je da bdite nad stolom za kojim vas je hlebom hranio... Da vas hleb čuva i sačuva, blagosloven je... I rekao je da idete na razdaljini iza kola koja će vući njegov sanduk jer će ispred ići njegova duša... I sve vas je blagoslovio da živite u slobodnoj zemlji... Reče: Moja zemlja propasti neće, a u njoj ni moja deca..."
„O, Bože, molim te..." — Desanka je odjednom klekla i krenula da poljubi zemlju.
„Stanite! Ne ljubite tu zemlju!" — kriknula je Nadežda Petrović: „Ljubite zemlju u Brankovini gde je čista..."
„O, Bože, molim Ti se..."
„Gospođice, gospođice, ustanite! Ne možete tu klečati!" — Nadežda se pribrala i ustrožila: „Gospod će učiniti što je u njegovoj moći..."
„Sestro Nadežda, recite Vi mome ocu da ne sme da umre... Ja ću doći da ga negujem..."
„Znao je da će Vam i to pasti na pamet... I zakleo Vas da to ne radite, već da živite za braću i sestre..."
„Recite mu da ne sme da umre..." — Desanka je bila u besu: „Da mu ne pada na pamet... Ako mi to uradi — ja ću ga u srcu oživeti..."
Nadeždi su zasuzile oči i oborila je pogled.
„Kako to Vi ne možete da se zarazite?" — pribrala se Desanka.
„Mogu" — odgovorila je Nadežda suvih usta: „Samo, ja sam žrtvenica naroda našeg... A ako se i ja zarazim pa umrem, gospođice, što će se čuti... Vi mome bratu, Rastku Petroviću, i mojim sestrama otkrijte tu svoju lepu tajnu... Neka me u srcu svako oživi..."
„Kako ću prepoznati Vašeg brata Rastka?"
„I on je pesnik... Sunce mu izlazi na grudima i sestre obasjava... Naći ćete ih Vi... Srbija je velika tajna..."
„Znam, to su bile poslednje reči moga oca... A Vama je glava lepi cvet suncokreta, ako Vam dosad nisu rekli.”

PISALI SU O ROMANU GOSPOĐICA DESANKA

 
ROMAN KOJI VRAĆA VERU I NADU U SVOJ NAROD

Blaženi srca
čista
ma kakvu im zadali ranu
mahnuće rukom samo
Gospoda oni vide
pre nego što pred njega stanu.
Desanka Maksimović — Blaženstva

Srpski pisac Milovan Vitezović, poznat po mnogo čemu vrednom, a naročito drag onima koji imaju decu ili se decom bave, poduhvatio se da još jednom progovori o deci i detinjstvu, ovoga puta da napiše romansiranu biografiju, i to iz detinjstva Desanke Maksimović. Ovaj „Roman o detinjstvu", kako glasi podnaslov Vitezovićeve knjige, u punom naslovu glasi Gospođica Desanka.
Otkud je dete — Desanka gospođica? U jednom našem Re
niku srpskog jezika (dr Miloša Moskovljevića), gospođica je „titula iz uljudnosti za devojku, obično iz višeg sloja". Neka nam ostane taj naslov Gospođica Desanka, iako Milovan Vitezović niti je Desanku nazvao gospođicom iz uljudnosti, niti je ona potekla iz višeg sloja. Ili? Ako je viši sloj u narodu i među školovanim ljudima, aristokratija duha, onda je i Desanka Maksimović potekla iz višeg sloja.
Dosadašnje objavljene knjige Milovana Vitezovića, iz raznih oblasti kulture, čitaju se lako, sa prirodno održanom pažnjom, ali i sa unutarnjim zadovoljstvom čitaoca koji kao da se oblagorođuje čitajući Vitezovićeve knjige.
Ova knjiga o detinjstvu Desanke Maksimović ne samo da je zadržala sve poznate kvalitete dobrog pisca Milovana Vitezovića već ih je i prevazišla. U čemu to? U tačnom poznavanju karaktera srpskog naroda, sa svima njegovim dobrim i lošim osobinama, ali onda i dobro procenjenom, duhovnom nastrojenošću Brankovine i njenih najplemenitijih predstavnika iz porodice Matije Nenadovića.
Desanka Maksimović je odrastala, kao što znamo, u patrijarhalnoj srpskoj kući, između oca učitelja i dede sveštenika, ali i između razboritih i bistrih žena, majke i babe. Srećno je bilo ono srpsko selo kroz vekove, i pored turske vladavine, kada su učitelj i sveštenik (nekad i lekar u selu) bili u „jednomisliju", a tako je bilo u Brankovini, pa je cela Brankovina i njena okolina disala jednodušno. U takvoj slozi srpskog naroda sa njegovim zastupnicima i pred Bogom (sveštenikom, protom Svetozarom) i pred narodom i nacijom (učitelj Mihailo, Desankin otac), rasla je i brzo sazrevala dete — Desanka. Da li je ona uopšte bila dete, ili je već iz najranijeg detinjstva pokazivala znake prerane zrelosti? Ovakva zrelost ne mora uvek da odvede mladog čoveka životnoj sreći, naprotiv. Ali Desankina zrelost imala je jedan dragoceni, redak kvalitet — bio je to pesnički talenat. Patrijarhalna Brankovina s kraja 19. i početkom 20. veka, i bogomdana muza Desankina, bili su dovoljni da srpski narod zauvek zavoli Desanku Maksimović. U staroj grčkoj mitologiji bilo je devet muza (muza lirskog, pa epskog pesništva, muza ljubavne poezije itd.). U Desankinoj ličnosti kao da je otelotvoreno svih devet muza jer je Desanka postala bliska i mila i drugim narodima sveta, osim srpskog, pre svega slovenskim narodima.
Ali da ne slavimo dalje Desanku Maksimović ili Milovana Vitezovića, koji se usudio da piše o Desankinom detinjstvu. Da li je zbilja tako bilo Desankino detinjstvo? Ne zaboravimo da Vitezović piše u podnaslovu knjige: roman o detinjstvu. Romani, mahom, opisuju jedan glavni događaj ili jedno glavno lice. U Vitezovićevom romanu o Desankinom detinjstvu, prikazani su i događaji, ali pre svega glavno lice. Među raznovrsnim događajima kojima obiluje svako i malo mesto u Srbiji, nalazim da je u Vitezovićevom romanu veoma uspešno opisan zemljotres u Brankovini koji (kao i svaka prirodna katastrofa) izaziva (i danas) paniku, a onda i neumitna pitanja: Zašto, Bože, da li je to kazna Božija, da li je to kraj sveta, apokalipsa? Dete — Desanka, zajedno sa pametnim ocem (koji daje prave savete svešteniku, svome tastu), umiruje narod jedinim istinitim rečima: „Bako, to nije smak sveta. To je naš zemljotres." (podvukao V. J.)
Nije li možda suvišno kada opet pitam: Da li je sve tako bilo sa detetom — Desankom kako nam je Mi lovan Vitezović poetski prikazao? Nije li on idealizovao Desankino detinjstvo, možda i svoje? Neka je i tako jer, poznajući Desanku Maksimović kao udatu ženu, kao pesnika i prirode i pravoslavlja (srpskog, narodnog pravoslavlja, iz njenih brojnih duhovnih pesama skupljenih u zbirku Duhovni zavi
aj, Brankovina, 1993), kao pesnikinju koja je u svakom trenutku svoga dugog života svedočila sobom sve što je u sebi nosila (Boga, prirodu i svoj narod) — zašto da ne pretpostavimo da je i njeno detinjstvo proteklo, više ili manje, onako kako nam ga je Milovan Vitezović pokazao u knjizi Gospođica Desanka.
Treba li još reći da se knjiga Milovana Vitezovića čita kao najuzbudljiviji roman, koji nama Srbima vraća (ili može da vrati) veru u svoj narod, od koga su (naroda) ostale nezaboravne mudre (Vukove) poslovice, a onda i takva živa poslovica — Desanka Maksimović, koja (kao i sve poslovice) može i treba da traje dokle ovaj narod bude trajao.
Ako budemo postepeno vraćali veru u svoj srpski narod — zahvaljujući, između ostalih, i Desanki Maksimović i Milovanu Vitezoviću, koji o njoj ovako piše — vratiće nam se i nada. Neće tada izostati ni Božija ljubav.

Vladeta Jerotić

JEDNA ČAROVITA KNJIGA

Milovan Vitezović je učinio izvrsnu stvar: napisao je knjigu o detinjstvu Desanke Maksimović i na taj način učinio da deca i osetljivi ponovo osete ono što je nadahnuto i podsticajno u životu naše velike pesnikinje. Naravno, knjiga je namenjena svima koji osećaju čar detinjstva i za koje pisanje o sadržajima toga doba znači posebnu mogućnost da dozovu vlastite bezazlenosti i raspoloživosti mašte, dara, radoznalosti, svega dobrog što to doba sobom nosi. U dobru, nevinosti, svitanju duha i otvorenosti čula u ljudskom biću.
Knjiga je pisana izvrsno: nenametljivo a živo, jednostavno a pronicljivo, odano a duhovito. Pravi poklon za svaku otvorenu radoznalost, za sve koji nisu izgubili veru u autentičnu reč i misao koja uživa u divljenju vrednosti. Knjiga o detinjstvu Desanke Maksimović nastavlja seriju romansiranih biografija ovoga pisca, koji je već osvojio majstorstvo u poslovima ove vrste (setimo se onog niza romana o poznatim ličnostima naše istorije i književnosti: Šešir profesora Koste Vuji
a, Simfonija Vinaver, Čarape kralja Petra, Hajduk Veljko Petrovi
, Sveta ljubav (ljubav Vladimira i Kosare), Sinđeli
se sa suncem smirio, Princ Rastko, Bulerleska u Parizu (o Miodragu Bulatoviću). Pravi poduhvat evokacije onih ličnosti i vremena kada smo bili slavni. I primernim životima bogati... Ljudima koji misle nad prošlošću, a ne čekaju samo da ona prođe, imponuje istrajna marljivost ovog pisca, koji oživljenim sećanjima na ljude koji su nešto značajno dali svojoj zemlji i narodu, podseća na visinu ljudskih dužnosti u životu, na odvažnost koja uspravlja i duh predanosti onome što nas prevazilazi. U vremenu koje često dozvoljava podsmeh nad pojmovima: otadžbina, patriotizam, ovakve knjige nas u izvesnom SMISLU i hrane i brane, upućujući misao na plodan napor, a život na izdržljivost u tom naporu.
Šta čini ovu knjigu privlačnom i podsticajnom? Pre svega, njena junakinja, gospođica Desanka, „nesmirnica i bistrica", kako je vidi pisac knjige, a odmah zatim njeni roditelji Mihailo Maksimović, učitelj. i mati Draginja, pa, po hijerarhiji starosti, deda po majci prota Svetozar i baka Nera — Nerandža Maksimović, pa ništa manje blizak čika Nedeljko Savić — učitelj, koji je od prvog susreta osetio u devojčici znake dara i mašte u doživljaju stvarnosti. Naravno, tu je i Brankovina kao životni okvir sa pitomom i šarolikom igrom predela, sa proplancima sa kojih pucaju vidici prema celoj Srbiji; tu je i atmosfera sačinjena od vesele dečije graje i povremenog smeha od iznenadnih dosetki učitelja i male „nesmirnice i bistice".
Jednom reči, cela ova knjiga je osunčana nekom dobrotom koja zrači iz nje: iz predela koji okružuje školu, iz ljubavi kojom je gospođica Desanka okružena u porodici, iz ljubavi sa kojom učitelj Mihailo, Desankin otac, kalemi svoje biljke, iz vedrine i zdravlja jedne porodice koja živi kao celina. U kojoj se zna kome se duguje poslušnost a kome poštovanje, u kojoj je otac — otac, a mati — mati, i u kojoj svi podrazumevaju da su glave date stvorenjima da misle, ruke da rade. I da istrajnost u mišljenju i radu može da da neki smisao, ovde dole, čovekovom, postojanju.
Za pisca ovih redova nema nikakve sumnje da je Vitezović u redu onih naših pisaca koji znaju da pišu. I to ne samo zato što svojim knjigama osvaja visoke tiraže, nego zato što njegove najbolje knjige sugerišu jedno tananije osećanje sveta, koje sadrži i simpatiju prema svetu i životu, ali, istovremeno, i svest o tome da nema nepogrešivog čoveka i da se njegovi „gresi" uvek mogu, u nekoj meri, lečiti smehom nad onim koji ih počini, ili osmehom kada se taj sprema na takav „poduhvat".
Jedna od neporecivih vrednosti ove knjige jeste i jezik kojim je napisana. Jezik kojim se pišu knjige je, u stvari, izbor iz tradicije u kojoj je stalno taj jezik delovao. On omogućava da se sadržaji svesti nekog pisca iskažu u onom obliku i ritmu u kojem ih njegov duh vidi. Duhovno viđenje, svakako, ne mora da bude fotografsko viđenje — to i ne može biti. U to viđenje utkana je predstava pisca o mogu
em životu, koji ne mora biti stvaran. U njemu je život stvarnih i mogućih predstava i to se najbolje da videti u dečijem načinu upotrebe jezika. Kad mala pesnikinja Desanka kaže u ovoj knjizi da joj je senka — jogunica, kad kaže da će sa svojom senkom poći da teši žalosnu vrbu, kad kaže da se potok odmara od brzog toka, ili kad kaže da njena tetka Stevka praklja
om lupa sudbinu i da uhvaćenom pužu stalno curi nos, svi ovi dečiji bezazleni spojevi pokazuju da takvo dete sadrži u sebi budućeg pesnika, koji još nije uobličen u knjige, ali ga čeka njihova sudbina.
Taj jezik, koji je Vitezović poneo iz zavičaja, iz kraja u kojem se čisto i dobro govori, u ovoj knjizi svetli nekom posebnom svetlošću i opominje nas da ga čuvamo, i razvijamo u delotvornosti, jer i nas on ima snage da sačuva. Jer čuva i senku — jogunicu, i puža koji je nazebao, i munje na nebu koje se gađaju, i strah koji drhti u devojčici koja kaže svojoj baki Neri u velikoj oluji u Brankovini: Ne drhtim ja, to drhti moj strah. Mnoštvo je još primera koji pokazuju da pisac ove knjige ima razvijeno čulo za živu, tvoračku igru jezika, i za one momente u dijalozima kad sam jezik vodi maštu na stvaralački put.
U svakom slučaju, podsticajna je ova knjiga. I jedna od njenih vrlina je u tome što nije pretenciozna. Njene su ambicije da prepoznamo jedno darovito detinjstvo, da upoznamo elemente od kojih je ono sazdano i da uživamo u jednom daru koji će se obistiniti. To što su razgovori junaka ove knjige „kao snimljeni iz života" samo je varka, stvorena iz potrebe da se stvori puna iluzija stvarnosti. Kao mala „nesmirnica i bistrica", i pisac ove knjige je pesnik. On zna da je mašta ,jača od stvarnosti", ali stvarnost joj pomaže da joj se veruje. Zato, svakom ko ima probuđeno, otvoreno čulo za poeziju, otkriće ova knjiga izvorište iz koga je poteklo delo srpske velike pesnikinje.
Na kraju, pored istaknute dragocenosti jezika kojim je ova knjiga pisana, ima i jedna druga vrednost koju je nužno makar naznačiti, ako ne i razviti zbog obilja smerova i asocijacija koje nudi. Naime, ova knjiga pokazuje i neke od razloga zbog kojih je Desanka Maksimović primljena kao nacionalna vrednost. Još u detinjstvu, gospođica Desanka je slušala pesme o našim junacima i bojevima i radoznale dečije oči upijale su atmosfere i značenje tih bojeva, i vrednosti zbog kojih su ti junaci vojevali i ginuli, a bojevi i dalje tekli i širili se do slobode. Primer koji može pokazati šta je malim đacima njenog oca Mihaila bilo najprivlačnije u epskim našim pesmama je izdržljivost Malog Radojice pri torturi kojoj su ga izložili tadašnji (neevropski) Turci!
„Zašto misliš da je to najstrašnije, da ljuto boli", upitao je učitelj prvog đaka koji se javio da odgovori na pitanje o mukama Malog Radojice.
„Znam, kad u kuću unosim iscepana drva, pa mi se ljuska zabode pod nokat, onda mi sevne do zenica" odgovoru se nije moglo ništa zameriti.
U takvoj atmosferi, pod vedrinom i plavetnilom neba Brankovine, gospođica Desanka sricala je — život. Da ga, kasnije, zgusne u poeziju koja čini trajnijim taj život od godišnjih doba u kojima se odvijao.
Naravno, ima u ovoj knjizi i momenata kada se nebo naoblači; i kada i zemljotres u Brankovini sruči buku i bes „prirodne nepogode"; ima trenutaka i kad se gospođica Desanka uzjoguni u dečijem osećanju integriteta, pa bude „kažnjena", ima tuge kada u susretu sa Nadeždom Petrović u Valjevskoj bolnici u Prvom svetskom ratu već poodrasla Desanka saznaje da joj je otac preminuo od tifusa. Ali, pored svega toga, knjiga dominacijom dobrote i osećanja čarovitosti detinjstva deluje skoro lekovito. Na njenim stranicama i deca, i osetljivi, i odrasli mogu videti kako naša zemlja može biti dobra u dobru, srčana u tegobi, a istrajna u ljubavi prema vrednostima posredstvom kojih i njihov život može biti nešto značajno i zračno.
Lično, radujem se pojavi ove knjige Milovana Vitezovića i ne preterujem kada kažem da samo susreti bezazlene ljubavi i osećanja vrednosti, stvaranja, mogu dati rezultate. Ovom knjigom njen pisac radi za kulturu, čineći da prepoznavanjem jednog plodnog života u knjizi, oživljavanjem čistote porodičnog gnezda, slikanjem onoga što je iščezlo a ipak živo, humorom koji stvara ravnotežu kad život zaželi da se zgusne u trajniju tragičnost, raskriljenom vedrinom nad svim što živi i diše postajemo za stepen bliži sebi, onom boljem u sebi.
Jednom je neprežaljeni Branko Ćopić, kada mu je zatraženo da kaže svoje viđenje pesnikinje Desanke Maksimović, zapisao ove stihove:
„Nigde sanka, nigde stanka
Cveće, srce i Desanka".
Knjiga Milovana Vitezovića kao da celinom potvrđuje te stihove. Jedna od retkih knjiga u kojoj romansirano detinjstvo sažima ono što čini srž, vrednost vrednosti, jedne velike pesnikinje, a to je: zrelost lepote koja je osvojena i radom pronicljivog, osetljivog detinjstva.
Ima pravo njen lucidni pogovornik, Dragan Lakićević: „Knjiga o Desanki je sažeta lektira Srbije i njene najveće pesnikinje".

Miroslav Egerić

DEVOJČICA GOSPODNJA ILI PREPOČINJANJE PESNIKA

U neobični pesničko-istorijski ram ugrađena je nova Vitezovićeva romansirana biografija — povest o detinjstvu Desanke Maksimović, najveće srpske pesnikinje 20. veka.
U isto vreme, to je okvir Srbije, zemlje u kojoj uspeva pesnički rod od raznih sorti. U plemenite sorte spadaju i Desanka Maksimović i Milovan Vitezović.
Milovan Vitezović — poznato je — odavno se usavršio u književno-istorijskim, poetsko-dokumentarnim prikazivanjima znamenitih ličnosti naše kulture i tradicije, i to jednako na televiziji (Vuk Karadžić i Dimitrije Tucović) i u knjigama (Sveti Jovan Vladimir, Sveti Sava, Hajduk Veljko, Zmaj, Dušan Radović...).
Živote velikih pregalaca naše prošlosti i njihova dela Vitezović je shvatio kao svojevrsne podvige, a njihove aktere kao svojevrsne junake — književne likove. Mnoga neobična znanja o njima ovaj pisac sabira iz arhivske i dokumentarno-memoarske građe i publicistike, ali i iz obilja usmenog predanja — anegdota, legendi, živih sećanja i svedočenja savremenika. Razuđena i pouzdana znanja i fakta idealna su osnova za nadgrađivanje i imaginativno oplemenjivanje junaka i sveta u kojem on živi.
Veliki ljudi naše kulture i istorije junaci su presudnih vremena. Vidi se to iz svih Vitezovićevih povesti — otud su oni junaci i svojih epoha i svojih biografija — Vitezovićevih kratkih, popularno pisanih romana — parabola.
U njih spada i Desanka, čija je rana biografija ispevana u ramu dokumentarno-istorijske slike Valjevske bolnice, u jeku Prvog svetskog rata, koju je, u trećoj knjizi romana Vreme smrti, nezaboravno opisao Dobrica Ćosić.
Prvi i poslednji kadrovi knjige o Desanki, poslednji su akordi njenog detinjstva — saznanje za smrt oca, za epidemiju tifusa, za uvod u golgotu i žrtvu rata. Taj rat, na trenutak bar, zemlju u kojoj je nikao pesnik — briše sa mape sveta. Taj snažni, tragički ram oivičiće njeno detinjstvo — svetle i vedre slike Brankovine, jezika pesme i mudrosti — duhovitosti, vere, dobrote. U tim dimenzijama — sudbinski tragičnog i sudbinski posvećenog — postoji i najraniji život Desanke Maksimović.
„Nesmirnica i bistrica" odrasta „ispod stoletnih stabala u crkvenoj porti", u okviru najboljih i najduševnijih ljudi koji su je mogli podići i okružiti: roditelji, baka, tetka, prota, učitelj... Kao živi, uz nju su uvek veliki Nenadovići — ustanici, državnici, pisci, istinske legende Srbije 19. veka.
Detinjstvo Desanke Maksimović prikazano je upravo u složenosti zavičaja, istorije, jezika, predanja.
Vreme Desankinog detinjstva jeste vreme razvoja i uspona Srbije, njene škole i porodice. Na prelazu iz 19. u 20. vek, u Brankovini zvonko udara srce zemlje koja je tek oslobođena i željna prosvete — novih znanja nauke kao i otkrića starih, zatomljenih, sačuvanih pod pepelom narodnog života i stradanja.
Desankin otac Mihailo predstavlja čoveka te Srbije. Njegove ljubavi svedoče o stremljenjima kuće, porodice, države — u kojima se rodila i u kojima prve reči govori Desanka. Jedna od njegovih ljubavi je kalemljenje voća. On veruje da se zemlja može unaprediti, oplemeniti, urediti kao voćnjak: „Ako pokalemimo sve divljake po Srbiji, eto rajskog vrta" — govori on. A kalemljenje se ne odnosi samo na voće, nego još više na ljude. U tom vrtu, koji se očinski i domaćinski stvara na prelazu vekova, rađa se i odrasta, polazi u školu jedna obična seoska devojčica — neobična glavica koja već od prvih koraka, reči, pitanja — pokazuje posebnost: brzinu i lepotu pameti.
Sve to evocira i pripovedački rekonstruiše pisac knjige Gospođica Desanka.
Saznanje sveta u ranom detinjstvu prvi je stepen pesničkog mišljenja i doživljaja života. Tu gde su se začela prva znanja, začela su se i prva pesnička osećanja, viđenja, shvatanja devojčice Desanke. Vitezović je to uočio, formulišući Desankina pitanja i odgovore, dočaravajući ljubav koja okružuje mladu junakinju njegove povesti. U duhu narodnih zagonetki i odgovora, započinje lirsko-misaoni život, pesnički jezik, igra i zbilja budućeg ženskog barda srpske književnosti.
Od slučajnih dečjih izreka, govornih igara i dragocenih trenutaka jezičke dokolice — malo je do nehotičnih, ali neslučajnih, duhovitih ili humorno-filozofskih značenja onih naivnih dijaloga, anegdota, upamćenih šifara detinjstva... Baka i unuka, otac i kći, prota i njegova mezimica, zavičaj i njegov pesnik — ima li zahvalnijeg sagovornika u dijaloškim tumačenjima života, Boga, smrti... S velikim poznavanjem detinjstva, njegovih fenomena i manifestacija, Milovan Vitezović oblikuje pozornicu na kojoj, okružena iskonom rodnog kraja i blagošću porodice — odrasta jedno dete-pesnik, a to odrastanje više je u duhu i jeziku, nego u napredovanju i uzrastu.
Da bi evocirao sve što oblikuje mladu junakinju, pisac je — od elemenata zavičaja i doba — uzeo ono što je dostupno piscu i svojstveno sluhu buduće pesnikinje: književnu etnografiju Brankovine i Valjevske nahije, u kojima još kuca damar 19. veka — ustanički i vukovski. To su usmena reč i misao ceo jedan sistem iskustva i pameti kojima se hrani dete koje u isto vreme raste u dvorištu škole i u dvorištu crkve. Seoski život pretočen je u filozofiju života na zemlji pod nebom. Tu filozofiju Desanki predaju u usmenoj formi — iz ljubavi više nego iz koristi za budući život. Tu filozofiju čine poslovice, izreke, zagonetke, reči... Njihova uloga je veća nego uloga datuma i pejzaža.
Život, prosvećivanje, unapređivanje Brankovine i njenih ljudi kao da je u ovoj priči osvetljavanje prostora u kojem će zasjati jezik i um devojčice. Kao da sve to obilje — lepote, ljubavi, vere, istorije, mudrosti — čini pripremu za pojavu pesnika. Biće to gospođica Lirski Pesnik u epskoj, patrijarhalnoj, ratničkoj Srbiji, zemlji gde su najpismeniji preci držali u rukama krst ili sablju, i pisali grubim perima kaluđerskih ili hajdučkih pisara. Iz toga sveta i duha dolazi devojčica, gospođica, pesnikinja koja ume da izrazi trepet bića, ljubav žene i zemlje, sudbinu i zavet Otadžbine, smisao hrišćanskog stradanja.
Prota Svetozar, Desankin deda, svoju unučicu često oslovljava srećo. Ni to nije slučajno i jednostavno. On se nada da to dete može biti sreća ne samo za njegovu porodicu, nego i za njegov narod i veru kojoj služi. Desanka se, pak, ocu obraća sa o
e, kao da je i on sveštenik — porodice i škole i Srbije. U svemu tome rađa se i odrasta budući pesnik — najviše u lepoti vere i dobrote zavičaja.
Jezik čini poseban kvalitet ovog romana. Leksikom Brankovine i sela u centralnoj Srbiji pre jednog veka, dočarava se pozornica života, duh čoveka, njegova pamet i logika. Sve to obeležava mladu junakinju. Među mnogim rečima ovog podneblja, ratarske kulture i crkvene blizine, ponavlja se jedna vredna pažnje: prepo
eti. „Prepočeti" znači početi iznova, po uzoru na najbolje elemente starog, na temeljima bivših vrednosti stvoriti novo! Ne može se prepočeti ako se ne oseti prethodno, a u prepočetom se poznaje novi duh, dar, svrha... U Brankovini se, kraj 19. i početkom 20. veka, prepo
inje pesnik. Na temeljima narodne poezije i usmene riznice, u tradiciji Svetoga Save i prote Mateje, prepočinje se dar i um Desanke Maksimović. O tom prepočinjanju pesnika kazuje nežna i duševna proza Milovana Vitezovića.
Vitezovićeva priča učinila je značenjski važnim simbole detinjstva pesništva i detinjstva pesnika. Detinjstvo pesnika u trepetu bića očaranog snagom i ljubavlju zavičaja i svega. Jedno od najlepših simboličnih mesta Desankinog detinjstva jeste ono kad otac Mihailo, i sam učitelj pesnik, svojoj tek „propevaloj" kćerki pravi sto za pisanje — „najlepši sto u Brankovini", osnova za neizvestan i rizičan posao u koji veruje onaj ko voli. Gradi ga „sa suviše ljubavi", jer se jedino sa suviše ljubavi može postati pesnik. Veru u pesnika, koji je dete svoga oca, čedo Brankovine, kćer Srbije — učitelj Mihailo, kao i sam pisac Vitezović, izražava na simboličan način: on podiže ne samo dete, nego i sto za kojim će biti napisane najlepše reči i zavetne misli i krvave bajke o svemu što je veliko i sveto u kući, šumi, porti, državi i čovečnosti...
Naizgled lako, nežno, obično detinjstvo, od dokumentarnih detalja i reminiscencija, puno dijaloga o saznanjima i odgonetkama sveta, pri čemu je najveća tajna Srbija — usloženo je mislima koje zgušnjavaju semantičko polje romansirane biografije. Te misli su na prelazu iz usmene, poslovične forme u pisanu, moralno-filozofsku književnost. Pisac ih pripisuje akterima dela, iako ih je uglavnom on oblikovao u duhu Desankinog dela: — Nikad
ovek ne može biti razo
aran toliko kao dete. — Bogati strepe za puno. Siromah još više, za malo. — Božja dobrota je prirodna pojava. — Tamo gde se deli srcem, dobija se najve
i deo... I ove misli su na prelazu iz detinjstva u doba i svet odraslih. Njihov empirijski udeo čini ovu prozu o detinjstvu — književnošću za odrasle, mada je budućnost Gospođice Desanke verovatno više među knjigama za mlade.
Među izvornim imenima Desankinog detinjstva, pojavljuju se i izvorna imena šireg zavičaja — ondašnje Srbije, njene kulture i istorije. To su Zmaj, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović, Nadežda Petrović... Oni su dokumentarna znamenja ovog romana, duhovni ukrasi Vitezovićeve proze.
Okvirna scena knjige, efektni završetak — u dijalogu sa velikom slikarkom Nadeždom Petrović — simboličan je i po tragičnoj uzvišenosti izuzetan trenutak. Dve velike žene naše kulture, u uzbudljivom i presudnom trenutku svojih života, koji je neodvojiv od trenutka Otadžbine — kazuju ključne formule srpske sudbine. Prva je to naslikala, recimo na slici Gra
anice sa božurima, druga opredeljenjem pod naslovom Tražim pomilovanje.
Knjiga o Desanki jeste sažeta lektira Srbije i njene najveće pesnikinje.

Dragan Lakićević

 
SPOMENIK KLESAN PEROM

Desanki Maksimović je podignut još jedan spomenik klesan perom. S istom stvaralačkom veštinom kojom je rezao spomenike Vuku Karadžiću, Dimitriju Tucoviću, Svetom Savi i Hajduk Veljku, tako da u našem sećanju opstaju ne samo kao veličine domaće kulturne i istorijske baštine, već kao svojevrsni književni likovi, Milovan Vitezović je pisao knjigu Gospođica Desanka. Knjiga je romansirana biografija pesnikinje iz doba njenog odrastanja u pitomoj Brankovini kod Valjeva, krajem 19. i početkom 20. veka.
Brankovina je bilo mitsko područje na kome su nicala velika stoletna stabla i prva saznanja naše buduće poetese i najstarije kćeri učitelja Mihaila Maksimovića, nastajala dok je ispod njih brala cveće. Priče o velikim Nenadovićima, ustanicima, državnicima i piscima jurišale su ka osobenoj devojčici sa svojim mnogostrukim značenjima. Do dvorišta porte i škole, u kojima se odvijao njen rani život, dopirali su odjeci različitih istorijskih događanja, od kojih je ubistvo kralja Aleksandra i Drage Mašin bilo ravno zemljotresu.
I krunisanje Petra Prvog Karađorđevića bilo je u izvesnoj vezi s Brankovinom. Jedna retka počast je mimoišla srpsku prestonicu, a stigla je na adresu prote Svetozara Petrovića u Brankovini. Desankin deda je trebalo da budućeg srpskog vladara ispovedi i pričesti. Takav je zavet budućem kralju ostavila njegova majka, kneginja Persida, a unuka hajdučkog vojvode Jakova Nenadovića. Svetozar Petrović je postao zakoniti ključar kraljevih tajni. Prota ih nije nikom prepričavao. Taj isti deda nije zbog počasti izmenio odnos prema svojim vernicima, ponajmanje prema unuci. Desanku i dalje zove „srećo".
Desanka je doista bila velika sreća za svoje ukućane i oni su je bili svesni. I za samu Desanku sreća je bila konstanta do trenutka kad je kao veoma mlada devojka stala na prag Valjevske bolnice. Iste one čuvene bolnice iz Vremena smrti Dobrice Ćosića, u kojoj Desankin otac Mihailo odbrojava poslednje sate života. To zna stražar s bolničke kapije, iskusni vojnik trećepozivac, koji o bolesniku govori već u prošlom vremenu. Tifus je ostavljao za sobom smrt i pustoš, pa taj trenutak devojka Desanka deli u neverici i bolu s bolničarkom i slikarkom Nadeždom Petrović. Autor romana je ovim događajem označio kraj Desankinog srećnog detinjstva. Sećanja na njega pretočiće se u nešto što se zove sublimacija. Iz tog kovčežića ona će nastavljati da izvlači svilu za svoja tkanja.
U neumitni okvir prolaznosti označen Valjevskom bolnicom, Vitezović je postavio sagu o bistrici, mudrici, pametarki, nemirnici i kakvim je imenima sve ne doziva, dok prati nežne stope te dečje povesti. To su koraci neobično vedrog, pokretljivog i radoznalog bića i katkad potpuno nesvakidašnji. Na primer, Desankino branje jagoda u šumi sa njenim budućim učiteljem Nedeljkom. Nedeljko Savić je „dobeganac" iz Bosne, za koga Desankin otac Mihailo ima veliko ljudsko razumevanje još od zajedničkih školskih dana, kad ga je kao nejačka uzimao u zaštitu. Još od mladosti njih dvojica su delili istu oskudicu, nadu u budućnost i verovali u veliku pravdu Srbije s obe strane Drine.
Mihailo Maksimović Nedeljku potkad prenese optužbe školskog nadzornika da je nepoželjan u školi, jer se proneo glas da jatakuje bosanskim hajducima. Nadzornik bi sve dao kad bi mogao da dokaže da su te priče istinite, pa da ga iz škole najuri. Jedino biće koje bi moglo da potvrdi nagađanja je mala Desanka, ali ona još ne sluti da je branje jagoda u šumi čika Neđi pokriće za susrete i tajanstvene razgovore s nekim visokim ljudima. Na njeno pitanje ko su ti „strmi" ljudi, stižu joj oskudna objašnjenja. Ono što joj nije tada rečeno, postaće jasno kasnije. U međuvremenu, u njenoj maloj glavi taložiće se slike i sakupljati iskustva odraslih. S tog mesta će poteći stihovi kroz koje će pesnikinja poručiti svima da je u pravu bio njen otac: Srbija je zaista velika tajna.
Iz romana o Desankinom detinjstvu može se naslutiti prostranstvo nesebičnosti kojom je pesnikinja bila okružena kao dete: plemeniti roditelji, deda sveštenik, predusretljivi rođaci, školski drugovi, pred kojima je uspela da se izbori za status „nepovlašćene" učiteljske kćeri, a po cenu prvih razočaranja i suza. Iz nekih plastično opisanih scena vidi se u kojim pravcima su sve delovali darovi gospođice Desanke. Bila je od dece koja umeju da uoče i daju komentar o nečemu što bi drugima promaklo. Okolina pored takvog deteta mora uvek da bude budna i dobro da razmisli pre nego što odgovori na postavljena pitanja. A ovih nije da nije bilo. Bilo je takvih koja su od običnih tetaka zahtevala da se načas preobrate u filozofe.
Vitezović nam je predstavio kako izgleda mlado biće u kome iskri klica pesničkog dara i to je činio s neobično istančanim osećanjem za ravnotežu između spoljnjih i unutrašnjih manifestacija dečjeg života. Retko lep je trenutak kad Desanka ocu kaže da bi mu rado pročitala pesmu svoje školske drugarice Spasenije. Otac je začuđen, kaže da, prema njegovom saznanju, Spasenija ne zna da piše pesme. „Ali ja znam," odgovara mu kći. „Pa ja sam joj je napisala." Jedinstven je i opis zemljotresa koji lomi brda i pomera međe, a čija stihijska snaga simbolično nagoveštava istorijska pomeranja u večito nemirnoj Srbiji, ali i budući pesnički vrtlog u nemiru Desankinom.

Marina Kostić