Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Avram tu ništa ne može

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:52 pm

Avram tu ništa  ne može Avram_10

Majstoru pera kakav je Efraim Kišon i najbeznačajnija sitnica iz svakodnevnog života može da posluži kao tema za kratku humorističku priču. Obične stvari, dovedene do apsurda, često će nagnati čitaoce da i sopstveni život i probleme posmatraju s vedrije strane.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:53 pm


Avram tu ništa  ne može Carlos_Ferreyra_06




„Господе, о Господе,“ завапи Аврам и баци се у прашину. „Да ли је заиста истина да ће ми жена Сара у зрелом добу од деведесет година родити још једног сина? Уз све страхопоштовање према теби, није ли ипак реч о неком неспоразуму?“
„Горе главу, Авраме, не плаши се,“ одговори Свемогући. „Хоћу да ти потомство буде бројно као зрнца прашине на земљи.“
„Нисам ја мислио на квантитет него на квалитет,“ промрмља Аврам. „И ја ћу, Господе, ускоро навршити стоту, а судећи по свим биолошким сазнањима, плодови моје старости биће прилично смешна чељад.“
Али небо је било обавијено ћутањем.
„Па добро, онда,“ исправи се Аврам. „Шта ја ту могу!“


Комплетна услуга


Пре неки дан сам посетио комшије Зелигове и затекао их у разговору с нападно елегантним, младим човеком глатким попут јегуље, с којим су расправљали о нешто крупнијем транспортном проблему.
– Транспортни трошкови – објашњавао је тип налик на јегуљу мом пријатељу Феликсу – обухватају превоз клавира од складишта и постављање истог на место по вашем избору у овом стану.
– Добро – укључи се у разговор Ерна Зелиг – а шта ће бити ако успут оштетите клавир?
– Моји људи су веома поуздани – одговори јегуља с трунчицом нестрпљења у гласу. – Али, ако странка баш жели, ми смо наравно спремни да осигурамо предмет који транспортујемо. Тиме се транспортни трошкови повећавају на багателу од 650 шекела.
– Ма знам ја то – рече Феликс. – Онда се човек данима и недељама повлачи по судовима зато што осигурање неће да плати одштету.
– Не мора да значи – рече јегуља чврстим гласом. – Ако доплатите још 960 шекела, осигуравате себи правну помоћ искусног адвоката, који ће се борити за вашу ствар све док вам осигурање не надокнади сву евентуалну штету коју је ваш клавир претрпео приликом транспорта.
Зелигови су се све више обесхрабривали. Приметио сам да их цела ствар све мање интересује. Упитао сам их шта ће им уопште клавир.
– Ах – уздахну Ерна – одувек сам сањала о томе како ће ми син једног дана бити велики музичар.
– Нема проблема – рече транспортна јегуља. – За скромну накнаду од највише 1760 шекела, гарантујемо вашем наследнику музичко образовање код висококвалификованих наставника.
Феликс презриво искриви усне:
– А шта ако малом уопште није стало до клавира?
– 2800 шекела у три једнаке рате. За тај скромни додатак транспортним трошковима ставићемо вам на располагање уваженог дечјег психолога који ће мотивисати ваше дете да свира на клавиру.
– То је заиста лепо – рече Ерна којој нежно руменило обли образе – само што ми још немамо дете.
– За хонорар од свега 3250 шекела, моја фирма ће вам ставити на располагање младог стручњака.
Ту се и ја умешам у разговор:
– Опростите – обратим се јегуљи – да ли преузимате и доставу рукописа издавачима?
– Наравно. За 700 шекела долазимо по ваш рукопис и достављамо га по квалификованом достављачу издавачкој кући по вашем избору.
– Али ја још немам рукопис...
Једном речи, ова књига ме је коштала 4450 шекела укључивши писање, доставу и коректуру. Одлучио сам да се потпуно предам у руке јегуљама.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:53 pm

Avram tu ništa  ne može Carlos_Ferreyra_05


PLX 45 L


Морам да признам да не осећам завист ни према којем друштвеном слоју, касти, класи или звању – осим, наравно, политичарима. На крају крајева, сви ми имамо доста својих брига, а уз то још и брига својих ближњих.
Пошто смо ово извели начистац, морам ипак да признам да има једна друштвена групација која изазива у мени завист – то су радио-аматери. Ти се удружују у праве мале кланове, негде између 1256 и 1270 килохерца, и воде фасцинантне дијалоге, као што је на пример овај:
– Хало! Хало! Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара. Зовем Микро-2-Макро Интерком Рапапорт. Понављам. (И заиста понавља све од речи до речи.) Молим, јави се. Молим, јави се. Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара, пријем!
Након тога се чују неки шумови а онда следи одговор:
– Овде Микро-2-Макро Интерком Рапапорт. Како си, Фрици? Да ли ме добро чујеш? Микро-2-Макро Интерком Рапапорт, пријем.
– Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара. Добро те чујем, али како то да ти конвертор фреквенције модулатора 3 PLX има одређену повратну везу? Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара, пријем.
Од тог тренутка глас Микро-2-Макро постаје испрекидан тако да се једва разазнаје:
– Овде Микро-2-Макро Интерком Рапапорт. Хвала ти, пријатељу, на упозорењу, сад сам фронтални исправљач наместио на импулс Ф-12. Фрици, да ли ме сад боље чујеш? Микро-2-Макро Интерком Рапапорт, пријем.
– Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара. Циклостон ти није добро центриран. Осим тога, чини ми се да ти је трансформатор прегрејан. Знаш шта, ево силазим са летлампом. Гама-0-Делта...
После тога Гама-0-Делта силази на спрат испод себе где га Микро-2-Рапапорт чека на отвореним вратима. Пошто је отклонио квар, Фрици се враћа у свој стан, седа за своју станицу и наставља да емитује, Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер...
Драги читаоци, радио-аматери су једини људи којима заиста завидим.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:54 pm


Avram tu ništa  ne može Carlos_Ferreyra_04



Џеј Ар!


Видео сам Џеј Ара уживо. Тако ми Џеј Ара, видео сам га! И то на израелском филмском фестивалу у Тиберијасу, где је Џеј Ар био почасни гост. Чак сам га и пипнуо. У ствари, два пута. Једанпут кажипрстом леве руке, када се Џеј Ар пробијао кроз гужву пред биоскопом, и други пут десном руком кад су ме после, на коктелу, представили Џеј Ару:
– Џеј Ар – рекао је неко Џеј Ару – ево још једног вашег обожаваоца.
Џеј Ар се љубазно насмешио и такође се представи, али не као Џеј Ар. Навео је неко друго презиме које ми је звучало отприлике као Фаман. Уверавао сам Џеј Ара да нисам пропустио још ни једну једину епизоду Даласа. Изгледа да је Џеј Ар био дирнут. Рекло би се да не слуша баш често такве комплименте.
После тога је Џеј Ар одржао говор и испричао нам понешто о Џеј Ару. Публика је пљескала и клицала као луда. И то у ритму: „Џеј! Џеј! Џејџеј-ар!“ Џеј Ар се смешкао а на челу су му избиле капљице зноја. На тргу испред биоскопа није било клима-уређаја.
Затим је Џеј Ару на бини, окићеној чаробним вештачким цвећем, мало оштећеним врућином, пожелело добродошлицу деветнаест говорника. Сваки од њих је био осведочен љубитељ ТВ серије Далас. Сви су редом саопштили Џеј Ару да је „наш град веома почашћен што међу своје зидине може да прими Џеј Ара главом“.
Тада се појавила његова екселенција министар и испричала једну веселу анегдоту о Џеј Ару, коју му је недавно испричао сам Џеј Ар. Испричао ју је на енглеском како би га и Џеј Ар разумео. Џеј Ар се насмејао од срца. Допала му се анегдота.
Након свих тих говорника дошао је и некакав културни референт и замолио Џеј Ара за аутограм, али да му напише следећу посвету: „Све најбоље малој Ребеки од Џеј Ара“. Џеј Ар је на папирној салвети стојећи нашкрабао само: „Џ. Р.".
После тога је Џеј Ар заузео своје почасно место како би уживао у филмском фестивалу. Фестивал је започео документарним филмом о геологији. Међутим, незгода је била у томе што су геолози говорили новохебрејски, што је можда донекле помутило задовољство Џеј Ару. Било како било, после три и по сата гледања документарца, Џеј Ар је деловао мало уморно. Ипак, још је успевао да се љубазно смешка док су га гледаоци додиривали рукама и обасипали ласкавим узвицима: „Здраво Џеј Ар! Да ли си нам донео мало нафте, Џеј Ар?“ Уз то су му пљескали као луди надајући се ваљда да ће Џеј Ар извести пред њима неки штос из Даласа.
Затим су се у башти служили коктели, а крем града Тиберијаса јео је сендвиче са сиром у непосредној близини Џеј Ара, јер је ТВ екипа дошла само ради Џеј Ара. Сви су настојали да упадну у последњи дневник.
Један градски већник пољубио је Џеј Ара, а његова снаја га је снимила помоћу блица, па је бестиднику заиста пошло за руком да се дочепа снимка на коме је у срдачном загрљају са Џеј Аром.
Једна стара дама вукла је цело вече Џеј Ара за рукав и непрестано му говорила како јој је драго што је Џеј Ар најзад пуштен из болнице у Даласу, и запиткивала га да ли још осећа јаке болове. Џеј Ар је почео да тражи организаторе свог боравка у Израелу, али никако није могао да их нађе. Људи су му непрекидно пљескали и узвикивали:
– Баш је ђаволски момак тај Џеј Ар!
Што се мене тиче, ја сам био представљен Џеј Ару лично.
– Џеј Ар – рекао му је неко – ево још једног вашег обожаваоца.
Али, чини ми се да сам то већ рекао. У сваком случају, било је страшно интересантно видети га уживо, видети тог, како се оно зове, Џеј Ара. Изгледа у длаку као у Даласу. Али у правом животу је још више Џеј Ар него на телевизији.
А за град Тиберијас после ове посете Џеј Ара нико више неће моћи да каже да је провинцијско гнездо.
Још увек сам ван себе. Због Џеј Ара.
Могу вам у поверењу рећи да сам у једном готово историјском тренутку био у искушењу да дрпим Џеј Ару марамицу из џепа, али сам у последњем тренутку одустао.
Бог све види. Осим Даласа.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:54 pm

Avram tu ništa  ne može Carlos_Ferreyra_03



Стамбено тржиште


Напољу је падала киша, а и наше упорно ћутање имало је у себи нечег зимског. Беше петак по подне и већ смо били попили кафу. Седели смо у нашој кафани, Јосел и ја, и чекали неки природни догађај.
– Морамо нешто да предузмемо – рече Јосел после дужег размишљања. – Тешко се живи, па онда још и та страшна несташица стамбеног простора. Грађевински трошкови расту из дана у дан, станови су страховито скупи, а нико није вољан да нешто предузме.
– Да нећеш можда у зидаре? – упитах га зловољно.
– То не – одговори ми Јосел – али бих могао евентуално да се опробам као посредник у купопродаји станова.
То рече и позва конобара. На брзину га обавести да је пре пет минута основао реномирану фирму за посредовање у купопродаји станова, и рече му да је вољан да за сваку муштерију коју му конобар пошаље плати провизију од педесет шекела у готовини.
После неколико минута појави се први надобудни клијент.
– Изволите сести – рече му Јосел – какав бисте стан желели?
– Две собе и студио – озари се интересент – с великим кухињским балконом, у центру.
– Мислим да имам праву ствар за вас – одврати Јосел – али да вам прво саопштим услове. Даћу вам на увид попис одговарајућих станова па ћете поразговарати са власницима. Од вас не тражим ништа унапред. Али, ако се погодите, платићете ми три посто посредничке провизије.
– Наравно – пристаде клијент – то ми звучи сасвим поштено.
– Конобар – позва Јосел конобара. – Донесите ми, молим вас, новине.
Конобар му донесе свежањ новина. Јосел рече клијенту да узме папир и оловку и препише све адресе које га интересују. У новинама се нудила гомила станова на продају. Био је петак и издања за викенд пуцала су од малих огласа. Наша прва муштерија записала је око тридесет адреса, потписала импровизовани уговор и уступила место следећем клијенту.
– Одлично – напомену Јосел, – посао се добро развија.
У међувремену се пред нашим столом формирао ред од заинтересованих странака. Пружили смо стручну помоћ двадесет осморици надобудних ловаца на станове, и тачно у пет затворили канцеларију. У последњих сат времена Јосел је углавном састављао уговоре које су странке потписивале, а ја сам листао новине.
Свакако да такав посао носи са собом и одређени ризик. До вечери су се од 28 (!) клијената вратила само тројица и уплатила 65.072 шекела на име посредничких услуга. Морам да признам да смо били мало разочарани. Мрзовољно смо платили конобару шест кафа и три провизије.
– Човек се свим силама труди да помогне ближњима, а шта му је на крају хвала.? Уверен сам да је знатно више наших клијената дошло, захваљујући нашем труду, до крова над главом, него ова тројица која су нам платила провизију – напомену Јосел кисело и спусти ролетне на кафани. – Све сам го преварант!
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:54 pm


Avram tu ništa  ne može Carlos_Ferreyra_02



Манија гоњења


Добио сам почасну карту за концерт, што и није била баш нека велика част, јер су сви музички струцњаци сматрали да гостујући диригент нема благе везе. Ипак сам одлучио да пођем на концерт. Прво, зато што ме привлаче бојажљиви диригенти са уздржаним покретима палицом, и друго, зато што телевизија није преносила концерт у стерео техници.
На путу до позоришта испречи ми се изненада пред ауто полицајац и заустави ме.
– Ја сам, инспекторе, ове недеље већ платио казну – рекох му и поносно показах потврду о плаћеној казни. – Покушајте опет следеће недеље...
Не обазирући се на моје речи, чувар закона широм отвори врата, ували се на место сувозача и нареди ми:
– Терајте даље!
– Није ми ни на крај памети – рекох. – Молим вас да сместа изађете из мојих кола.
– Не губите време – обрецну се полицајац на мене – него гледајте да стигнете оног плавог „фијата“! Морамо га ухватити.
– Зашто?
– Видео сам га како вози у забрањеном смеру, али ми је покварењак збрисао. Хајде! Дајте гас!
Ухвати ме ловачка грозница и ја појурим, али је плави „фијат“ ускоро приметио да га пратимо, па је појачао темпо.
– Дајте гас – нареди ми сапутник. – Имате ли довољно бензина?
Ја се одједном сетих да имам преча посла:
– Чујте, имам почасну карту за концерт – успротивим се – сигурно сам већ закаснио на почетак.
И он је имао преча посла:
– Концерт? Којешта! – обрецну се орган јавне безбедности на мене. – Можете и сутра на концерт. Брже, молим!
– Али то је почасна карта – одбрусим му, – пустите ме да бар ја изађем из кола.
Дотле смо већ били стигли у предграђе, плави „фијат“ и ми.
– И ја сам једном имао почасну карту за циркус, али нисам могао да одем на представу зато што ми је мали добио богиње. То још увек није смак света.
Најзад смо ухватили „фијата“ на ауто-путу. Престигао сам га, а кад сам се нашао тик пред њим, нагазио сам кочницу тако да је он у пуној брзини налетео на мене. Полицајац је изјурио из кола као ракета и окомио се на њега.
После кратког али жестоког обрачуна вратио се помало изубијан и рекао да је оно вероватно био ипак неки други „фијат“. Можда би требало направити још неколико кругова по граду. Уз мало среће наћи ћемо оног правог. Ја завапих:
– Али без мене, инспекторе, мени је доста!
Тада он затражи моје возачке исправе.
– Јуче вам је истекло осигурање – рече. – Жао ми је али морам да се држим правила службе. Платићете казну.
Тако смо на крају ипак нешто постигли. После драматичне потере ухватили смо бар мене.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:59 pm

Avram tu ništa  ne može Carlos_Ferreyra_01



Искрице духа


Сви људи које познајем труде се да буду духовити у друштву. Ипак, они који у томе успевају могу да се наброје на прсте једне руке. Исто тако све новине које држе бар мало до себе редовно објављују духовите цитате, незаборавне изреке, једном речи – искрице духа. Ти бисери мудрости сервирају се на крилима генија простодушном читаоцу тако да овај сваки пут претрне од страхопоштовања.
А у поверењу вам могу рећи да за то нема ни најмањег разлога. Напротив! Наиме, тај исти простодушни читалац може објављивати исто тако духовите изреке, само ако из опреза наведе неки поштовања вредан извор. Искуство нас учи да скоро свакој изреци могу да израсту крила ако установите да потиче од Бернарда Шоа или Винстона Черчила. У крајњој нужди, можете да се послужите и Албертом Швајцером или За Зазом Габор.
Нaвешћу неколико примера на какве можете да наиђете скоро свакодневно у новинама и илустрованим ревијама. Посебно кад уредници не знају чиме да попуне празне ступце.
„Живот је као кофер. Лако га је носити док је празан. Али чим је пун – боље је да зовете носача!“ (Николо Макијавели)
„Један Кинез – усамљеност. Двоје Кинеза – пар. Три Кинеза – проблем.“ (Федерико Гарсија Лорка)
„У чему је тајна идеалног љубавника? У томе што се боји мужа као ђаво тамјана.“ (Ла Рошфуко)
„Велика жена – мораш дићи поглед. Мала жена – мораш спустити поглед.“ (Персијска пословица)
„Романтичари су у средњем веку изабрали пар голубова као симбол вечне љубави. За мене лично пар голубова представља двоје наглувих.“ (Валтер фон дер Фогелвајс)
„Прећи улицу.“ (Ниче)
„Неки људи отварају клавир као да ће га затворити. А други га опет затварају као да желе да га отворе.“ (Јохан Себастијан Бах)
„Шта је коме потребно?“ (Кантерберијски надбискуп)
„Човечанству би требало мање таблета за спавање кад би неко коначно потаманио жабе у мојој башти.“ (Јозеф Бирнбаум, Тел Авив)
И тако даље. Све бих рекао да је данашњој штампи... ах, извините:
„Данашњој штампи није ништа толико потребно као духобран.“ (Е. Кишон)
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 3:59 pm

Avram tu ništa  ne može 96e859f7edd4374fd930a9397f09f9b3






Информације


Синоћ у 19 сати и 3 минута заробила ме је јорданска војска.
Све је то почело је прекјуче, кад сам добио позивницу за свечано отварање нечега и одмах је затим изгубио. Једино чега сам се још сетио било је име улице. Тачније речено, име гмизавца по коме је улица добила име.
Одатле сам неумољивом логиком закључио да то једино може бити Саламандерова улица број 117.
Упутио сам се до аутобуске станице у центру града и на шалтеру информација упитао који аутобус молићу лепо вози до Саламандерове улице. Узвраћено ми је противпитањем који ме део Саламандерове улице интересује, на шта сам ја одговорио број 117. Саобраћајни стручњак саопштио ми је да прво морам да седнем у аутобус број 5, па да после осам станица пређем у аутобус број 81.
Придржавао сам се његових упутстава, али сам доспео на сасвим друго место. Упитао сам једног пролазника где је молићу лепо Саламандерова улица. Тај је значајно завртео главом и одговорио да сам на сасвим другој страни и да је преда мном још добар део пута. Тачније речено: морам да продужим право, а онда нагло да скренем лево. Љубазно сам му захвалио, упутио се нагло право и стигао без проблема до једне лепе улице која се звала сасвим друкчије.
Упитао сам дежурног позорника да ли молићу лепо можда зна где је Саламандерова улица. Полицајац је извадио из џепа попис улица, листао, листао, листао, и на крају ми рекао да је посреди грешка. Саламандерова улица коју ја тражим сигурно је Салцбергова, а можда и Гринбергова, па треба да идем, молићу лепо у супротном смеру све док не дођем до згаришта једне бензинске пумпе, а онда треба да скренем десно па нека онда нагло неког запитам.
Учинио сам како ми је речено, али се показало да нигде у широком кругу нема никакве Салцбергове улице, па ни улице сличног имена. Стога сам једног човека који ми је долазио у сусрет упитао где је молићу лепо Гринбергова улица, или улица која се зове тако некако. Он је замишљено вртео главом, а онда ми казао да је то нека проблематична адреса, и нека му молићу лепо дозволим да мало размисли. Ах, да, треба да скренем десно, па онда опет десно, па ћу проћи поред једног зеленог киоска, а онда не треба да скрећем ни у прву ни у трећу улицу него у другу десно или лево. Или тако некако. Љубазно сам му захвалио и кренуо даље. Дошао сам молићу лепо до једне зелене ограде и установио да сам се вртео у круг. Стога сам кренуо у супротном смеру, а последица тога је била да је бивало све мање кућа али зато све више магараца на путу. Па и пешчаних дина.
Једног тамошњег чобанина упитао сам да ли је то можда Саламандерова улица, а он ми је одговорио да није више далеко. Треба само да идем даље до оног водоторња, а оданде молићу лепо имам још свега који корак...
Дошао сам до водоторња, мало се напојио и наишао на часног старину, кога сам љубазно упитао где је молићу лепо Саламандерова улица. Часни старина био је малчице наглув, па ми је одговорио знаковима да идем само даље на исток, а онда да скренем нагло удесно.
Придржавао сам се његових упутстава и наишао на неког младог арапског ноћобдију, кога сам молићу лепо упитао за Саламандерову улицу. Он ми је саопштио да сам управо прешао јорданску границу, и ухапсио ме. Водећи ме до оближње полицијске станице, рекао ми је да му се чини да је Саламандерова улица или тако некако ту негде у близини, али где је у ствари, то тренутно не би знао тачно да ми каже.
Распитаће се првом приликом у Кувајту.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:00 pm

Avram tu ništa  ne može 249681a3844d25bbd4a47c8e68489946




Тржишна психологија


Једног необично врућег летњег дана лежао сам у кади и маштао о белим медведима. Звонце на вратима окончало је моју поларну експедицију. Како је најбоља од свих жена опет била у климатизованој самопослузи, био сам присиљен да савладам своју суптропску тромост и сам отворим врата.
Пред вратима сам угледао нешто неочекивано – предимензионирани бродски контејнер. Поред њега је стајао изможден човечуљак који је некад, сиромах, знао и за боље дане.
– Добар дан – поздрави ме јадничак – желите ли можда да купите један парадајз?
Контејнер је наиме био до врха пун парадајза, предивног, зрелог парадајза. Судећи по мирису, можда су били чак и мало презрели.
– Сигурно се чудите што вам нудим парадајз – реаговао је јадничак на мој набрани нос – и то још у тренутку кад на тоне парадајза труле по ђубриштима! Али тиме само показујете да не схватате тржишну политику.
– То ми ипак морате детаљније објаснити.
– Врло радо, господине. Видите, у заблуди сте зато што се ове године могу купити неограничене количине парадајза пошто су их сељаци превише узгајили. Али свако ко зна да мисли својом главом мора да стрепи од идуће године.
– Зашто?
– Да ли можете да замислите и једног јединог сељака који ће после ове катастрофалне хиперпродукције догодине посадити парадајз? Ја не могу. Догодине неће бити парадајза ни за лек. Ради једног јединог од ових дивних плодова брат ће подизати руку на брата. Али ви, господине, ви и ваша мала породица пливаћете у блаженству и личном задовољству, тако рећи у Нојевој барци пуној витамина, зато што сте, господине, ставили на страну довољно залиха црвеног злата! Схватате ли, човече, шта вам Фортуна нуди? Сигурност! Живот у изобиљу! Прави правцати рај. Ваше цењена супруга биће вам захвална до краја живота. Шта ћемо, дакле?
– Па, добро – обуздао сам се још на време – дајте ми једно кило, али оних лепших.
– Жао ми је – одврати јадничак – могу да вам дам само пола киле. Морам да мислим и на друге муштерије.
У том кобном тренутку изневерио ме нагон за самоодржањем. Прошло је време љубави према ближњима! Нека други воде сами о себи рачуна! Мени је моја породица најпреча.
– Дајте ми цео тај контејнер – процедим промуклим гласом. – Па шта кошта да кошта!
– То ће све заједно бити 200.000 шекела – рече јадничак и истресе сав бродски товар у ружичњак испред куће. Врх гомиле парадајза допирао је све до првог спрата. Платио сам му у готовини, а тржишни психолог је отишао са празним контејнером. Убрзо после тога вратила ми се жена кући и затражила развод.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:00 pm


Avram tu ništa  ne može 1317341032_gh-29



Слободарски покрет


У недостатку неког паметнијег посла, медитирао сам недавно о свом друштвеном положају. Прилично потиштен, морао сам да установим да сам усамљен и напуштен као једна интровертна зимска мува. Нисам члан ни једне странке, ни једног клуба, ни једне спомена вредне мафије, не верујем у макробиотику, па ни у јогу. Чак се не бавим ни џогингом. Стога није чудо што се у мојој напаћеној души шири некаква завист. Завист према сваком ко је открио било какву активност којој може да се посвети душом и телом.
Узмимо на пример слободне зидаре, ту моћну међународну организацију са целим низом славних чланова као што су белгијски краљ, Толстој или већина министара саобраћаја и веза.
Питао сам се у чему је њихова тајна. Зашто милиони људи припадају том ексклузивном масовном покрету? И шта имају од тога?
Радознао какав по природи јесам, задубио сам се у ту материју.
Почео сам да испитујем слободне зидаре, високог и ниског ранга и ложа. Трудио сам се да проникнем у тајне њихових знакова и обреда, али после подробног и систематског истраживачког рада нисам открио – ништа.
Дознао сам само толико да на њихове тајне састанке долазе глатко обријана и одевена господа, и да ти њихови састанци чак и по лошем времену трају до касно после поноћи.
Покушавао сам да сазнам појединости о церемонији примања нових чланова, али су ми ставили до знања да су сви слободни зидари заклетвом везани да не одају масонске тајне, чак ни пред законитим супругама.
Хтео сам већ да бацим копље у трње кад сам пуким случајем одигао крајичак вела.
У томе ми је помогао млади Куглер, апотекар из наше улице.
Млади Куглер је од дана свог венчања морална крпа. Не би се могло рећи да не воли своју жену, него само да не може према туђим женама да не гаји у најмању руку исто тако нежна осећања. У ствари је тај Куглер сасвим згодан даса, и откуд мени право да га осуђујем? Човек је само био толико неопрезан да се оженио најљубоморнијом женом откако је измишљена моногамија.
Госпођа Куглер је уходила мужа, претраживала му џепове, редовно читала записе у његовом роковнику и тражила од њега да јој полаже рачуна о свакој минути коју је провео ван њеног видокруга.
Сироти Куглер није могао ни кутију цигарета да купи а да не побуди сумњу своје жене. Јадничак је наочиглед бивао све мршавији и јаднији. Изгубио је вољу за живот, поготово што је у крајњој нужди могао чак и без цигарета, али није могао без повремених љубавних авантура.
Али тада се догодило чудо.
Једном касно увече срео сам младог Куглера у граду опет онаквог какав је некад био. Зажарених образа, ужагрених очију, живахног попут веверице усред пролећа.
– Куглер! – поздравих га одушевљено. – Шта се то с вама десило?
– Спашен сам – усхићено ми одговори млади апотекар. – Постао сам слободни зидар.
Ето вам дакле бајне приче о једној изгубљеној души коју је спасила велика међународна братија. Свака част и трипут ура за добре слободне зидаре!
Никада нећемо дознати шта у ствари зидају, али једно је сигурно – а то је да су слободни.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:00 pm


Avram tu ništa  ne može 1317341030_gh-19



Литература


Недавно сам био толико лаковеран да сам свратио у једну литерарну кафану. Нисам свратио зато што сам желео да проведем који часак у узвишеној атмосфери литературе, него више зато што ми се баш прохтело да попијем кафу и поједем колачић од лешника.
За суседним столом седела су двојица, у нашем граду познатих литерарних агента, чији сам живахни разговор и нехотице пратио с великим интересовањем.
– Па добро – рече један од њих – шта нудиш?
– Имам три фантастична Нормана Мејлера.
– Узбудљива?
– Немам појма. Ја књиге не читам. Један је наводно љубавни роман, а остала два спадају више у протестну литературу.
– Шта тражиш за њих?
– 60.000 по комаду.
– Прескупо. За те паре могу да добијем Солжењицина од 400 страна. Шта има ново од Белоуа?
– Не држим Белоуа. Али могу да ти дам Саганове колико хоћеш, ако ми набавиш нешто на тему секса.
– Нема проблема. Имам тврду порнографију од 600 страна, с упутством за употребу.
– Имаш ли на лагеру нешто од Ерике Јонг?
– Имам, њен последњи хит. Нешто мање од 280 страна свињарија.
– Како се зове?
– Није важно. На омоту једна гола луткица лиже банану. То ће те коштати 81.500 шекела.
– Зашто толико?
– Банане су поскупеле. Али, ако ти је то прескупо, можеш да добијеш новог Апдајка за приближно 20.000. Уосталом, кило Филипа Рота или Пруста кошта тренутно на тржишту око 100.000. Имаш ли штогод од научне фантастике?
– Колико волиш. Путовање кроз свемир временском машином, са 80 фотографија у боји, можеш да добијеш за 15.000 по килограму.
– У реду. Узећу 250 грама. А шта ћемо са Мајлером? Хоћеш ли да га узмеш или нећеш?
– Само пола љубавног романа. То ће ми тренутно бити довољно. Уз то још можда 100 грама Хемингвеја или Ксавијера Холандера.
– У реду. Пошаљи камион.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:01 pm

Avram tu ništa  ne može 1317341029_gh-2



Отимачи места


Какво год мишљење људи о мени имали, што се тиче мог односа према спорту, сви су једнодушни у мишљењу: фрајер је начисто луд.
Заиста јесам, и још се дичим тиме. Недељама пре почетка неке важне фудбалске утакмице, тражим на благајни својим мужевним басом:
– Слушајте, човече, дајте ми најбоља места на стадиону, па шта кошта да кошта!
Међутим, пре утакмице наше репрезентације са Бразилом, хтео сам да идем насигурно. Стога сам већ неколико месеци пре утакмице купио карте за трибине за смешну своту од 7.000 шекела. Питао сам човека да ли има можда још коју скупљу улазницу, али он је са жаљењем завртео главом. За сваки случај платио сам му још хиљаду шекела више.
Зато можете да замислите како сам се пренеразио кад сам се на тај велики дан пробио кроз улаз број 4, одјурио до блока 20 и у 8. реду прикочио пред седиштем број 35 – на мом месту за које сам платио 8.000 шекела седео је неки силеџија модрог носа попут патлиџана.
– Господине – рекох му – ово је моје место.
– Па шта онда – одбруси ми силеџија – и на мом месту седи већ неко други.
– Е па, онда га лепо отерајте са свог места.
– На шта вам ја личим?
– Седи! проломи се урлик 80.000 фудбалских навијача. – Седи!
Осврнем се око себе. На огради која је делила поседнике улазница од пролетера висиле су младе атлете као гроздови. Потражио сам погледом редара, али су се редари окупили на игралишту око бразилског вође навале. Није ми дакле преостало ништа друго него да узмем закон у своје руке. Одмерио сам силеџију погледом. Није био висок али је имао пречник од најмање метар и по. Осим тога, имао је, како рекох, модар нос.
– Изволите – рече ми он сажаљиво – ево вам моја карта па отерајте оног ниткова што седи на мом месту!
Сместа сам отишао до 9. блока, 21. реда и места број 2, где сам се суочио са стаменим месаром. Турио сам му силеџијину карту под нос и упозорио га да седи на мом месту.
– Је ли? – рече месар. – А шта мислите, шта је са мојим местом?
– Седи! – заурла руља. – Седи!
На огради је било све више млађарије. Далеко на хоризонту, који је управо љубио сунце на заласку, усамљени редар водио је битку с ројевима отимача места. Поново сам се окренуо месару, али се он није ни померио. Пристојно сам га замолио да ми да своју карту, а онда сам стартовао У трци са препрекама преко небројених испружених ногу према 13. блоку. Дотле је чета полицајаца навалила на стадион и растерала редаре који су им сметали да гледају утакмицу.
У 13. блоку, на месаревом месту, седео је неки боксер средње категорије. Тај је имао карту за место у 1. блоку, у 89. реду. Отетурао сам на ту страну. Побуњена маса окомила се на мене: – Седи тамо! – али сам се ја борио као лав за своје место под сунцем.
Дотле су доле полицајци на коњима галопирали око игралишта. Било је утешно што је бар на терену очуван ред. Путем до 1. блока пао ми је поглед на необично слабашног гледаоца. То ми је дало идеју. Зграбио сам слабића за крагну и отерао га слободним ударцем с места. Затим сам захвално заузео његово место. Великодушно сам му поклонио боксерову улазницу како бих и њему пружио шансу. Комшије су заурлале на слабића да седне. Иначе, резултат је већ био 3:1 за Бразил.
Преостала два минута до краја утакмице беху незабораван доживљај.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:01 pm

Avram tu ništa  ne može 1317341026_gh-20



Терцет


Што се мене тиче, ја углавном респектујем своје ближње, у смислу Повеље Уједињених нација и свега што уз то иде. Али и моје стрпљење има своје границе. На пример, кад телефон хоће да живи својим животом. Седим ја тако лепо за столом и спремам се да пишем, кад ми одједном падне на ум да морам хитно да назовем свог доброг пријатеља Јошку. Дижем слушалицу, али још пре него што сам окренуо број, чујем како ми неко говори забринутим гласом:
– Читав је товар, Густи, већ у луци Хаифи. Иди одмах до Бирнбаума и реци му да вади папире.
– Погрешна веза, молим вас да одмах прекинете везу – одговарам човеку.
Тад се јавља неко други и пита дубоким и промуклим гласом:
– Ко је сад овај?
Спуштам слушалицу и покушавам изнова, али ме онај промукли глас обавештава:
– Они у луци уопште немају права да наплаћују царину.
– Свакако да имају право – изјашњавам се ја у тој ствари. – Бар бисте ви, Густи, то морали да знате.
– Језик за зубе – одвраћа ми забринути глас.
– Ослободите ми линију – кажем ја. – Спустите слушалицу. Обојица.
– Спустите је ви – саветује ми онај промукли глас и додаје: – Нови досељеник има право да увози робу без царине.
– То је истина – имитирам је оног забринутог – али откад си ти, Густи, нови досељеник?
– Ма јеси ли ти пошандрцао? – одговара ми Густи. – Ја сам, наравно, мислио на Бирнбаума.
– Чекај мало – јавља се забринути – ја нисам ништа ни рекао! Опет нам се у разговор умешао онај шмокљан.
Поново мењам глас и упозоравам продорним фалсетом:
– Хало, овде централа. Моле се сви учесници разговора да прекину разговоре, како бисмо испитали линију.
– Још само мало – преклиње ме забринути – зачас ћемо завршити.
– Глупане – каже промукли – зар не проваљујеш да нас онај тип опет вуче за нос?
– Како да не проваљујем, Густи – одговарам брижним гласом. – Боље је да прекинемо разговор, видимо се сутра у Хаифи! Ћао!
– Стани! – продере се забринути. – Густи, немој да спушташ слушалицу! То је опет онај лудак! Слушајте ви, телефонски пирату, ако вас ја ухватим...
– Биће ми заиста драго – одвраћам – овде царински инспектор из Хаифе.
– Ма добро, пусти га – каже промукли забринутом. – Треба Бирнбауму рећи да као нови досељеник има повластицу...
Углавивши слушалицу између ува и рамена, скидам с полице сабрана дела свог колеге Шекспира и отварам Магбет, 5. чин, последњу сцену:
– „Ћути, ђаволе, умукни! Од свих сам се људи највише клонио тебе“ – излажем свој став саговорницима. – „Душа ми је исувише оптерећена крвљу твојих“.
– Како, молим? – запитају ме промукли и забринути глас уморно али једногласно. – Шта у ствари овај хоће од нас?
У том трену придружи се нашем тријалогу четврти глас:
– Хало – јави се телефонисткиња. – Овде централа.
– Идите ви лепо у дупе на вашар! – падне забринутом мрак на очи. – Губите нам се са везе, кретену!
Тада нас госпођица са централе најзад све искључи са везе.
И опет је Шекспир био у праву.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:01 pm

Avram tu ništa  ne može 1317341023_gh-24



Чекање у реду


Пробити се поред реда људи који на нешто чекају право је умеће.
Да човек упадне у храм бирократије пред којим стоји дугачак ред, потребна је изванредно велика доза довитљивости.
То заиста не може свако. Ја познајем само једног човека који је прави мајстор у тој дисциплини: мог пријатеља Јосела.
– То ти је исто тако једноставна ствар као и билатерална ћушка – објашњавао ми је Јосел – и стара као Библија. Уосталом, Библија ме је и инспирисала. Сећаш се ваљда како је наш лукави предак Јаков измамио благослов од Исака – и то пре брата Исава који је био у реду пре њега? Ваљда се још сећаш каквим се триком послужио? Обукао је братовљеву одећу, другим речима, послужио се старим триком – прерушавањем. Капираш?
– Не.
– Ма није важно. Рецимо да морам у неко надлештво пред којим стоји ред од Понтија до Пилата. И шта ћу сад? Скидам сако, остављам га код портира и одлазим само у кошуљи до гомиле. Руља мисли да сам чиновник и раздваја се преда мном као Црвено море у добра стара времена. Да бих био још сигурнији, каткад понесем са собом и шољицу чаја или неколико фасцикли. Ако се неко ипак узјогуни и хоће да ми препречи пут, добацим му саркастично: „Будите љубазни па ме пустите у моју канцеларију!“ То увек пали.
Пре неки дан сам опет срео Јосела.
Једна нога му је била у гипсу а око главе је носио богат асортиман декоративних завоја.
– Ево видиш како су ме удесили – запенио је говорећи ми. – Хтео сам да упаднем у биро за запошљавање да ми потврде у књижици да сам неспособан за рад. Пред улазом је, као и обично, стајала маса људи. Ја лепо скинем сако и кажем саркастичним гласом: „Господо, хоћете ли да будете тако љубазни да пропустите шефа бироа?“ А онда се нека људескара продере из свег гласа: „Ево коначно те ништарије!“ па ме зграби за крагну и опали ми два шамара и...
Све остало стоји у отпусној листи.
С'еst la vie!
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:02 pm


Avram tu ništa  ne može 1317341016_gh-3




Празници


„Празник никад не долази сам,“ говорили су још наши блажени преци пре три до пет хиљада година који су измислили јеврејске празнике који су својим серијама потукли све светске рекорде.
И заиста, ко год се усуди да се не растопи од блаженства над тим празничним маратонима, не може бити ништа друго до безбожник и јеретик. Или, у најбољем случају, послодавац експлоататор или поштар који уочи празника мора да тегли на тоне честитки.
Ја лично нисам ни поштански роб ни крупан капиталиста. Не, ја припадам слободној професији, ја сам наиме супруг и као такав редовно се утапам у годишњим поплавама празника.
Код најбоље од свих жена, на пример, запажа се већ неколико дана пре празника необична промена: све је нервознија и раздражљивија. То њено стање достиже врхунац у болесној опседнутости куповањем. Из недокучивих разлога купује ми за празнике шешире, саксије цвећа, отираче, рамове за слике, по двоје нових мердевина и четку за одела.
Све те ствари могу бити врло важне, можда чак и неопходне за живот, само што нико до дана данашњег није успео да ми објасни зашто све то мора да се купује баш уочи празника.
Једног дана сам сео да проучим сваки поједини од 615 закона наше свете вере, али нигде нисам нашао нн траг од неке заповести да је супруга дужна да уочи празника купи зидни тепих са плавожутим узорком...
А има ту још штошта друго да се каже.
Рецимо, најрадије бих две до три недеље пре празника подсетио Јашу Хонигмана да ми врати оних педесет шекела које сам му позајмио пре три месеца на недељу дана. Дајем скоро неупотребљен молитвеник за младу млечну козу да би ми на мој одлучни захтев Хонигман спремно одговорио:
– Наравно, наравно. Само после празника.
Питам се: зашто? Зашто после празника? Зашто не пре празника, побогу?
Добро, могу још некако да разумем да верски празник буди код верника узвишено расположење. Али то не би смело да га спречи да враћа дугове. Напротив, неизбежно душевно прочишћење уочи великог празника морало би да га наведе да олакша себи душу тиме што ће ми свечано вратити тих пишљивих педесет шекела.
Од те бољке не болује само Јаша Хонигман.
Из неких мистериозних разлога и у радњи за хемијско чишћење сматрају да је само по себи разумљиво да ће ми флеке од кафе на панталонама очистити тек после празника.
Па и мој зубар ће тек после празника почети да ми лечи корен зуба који је већ одавно требало да ми излечи.
Свакако да ми и водоинсталатер Штукс јавља да не може, на жалост, пре празника поправити славину...
Рекло би се да је време заиста стало.
Или, ако није баш време, а оно бар добре занатлије.
И моја памет.
Ама зашто, пита моја очајничка памет, зашто, за име Божје, чак ни мировна конференција не може пре празника свечано да настави рад?
Ако цењени читалац нађе неки веродостојни одговор на ова многобројна питања, врло бих га радо чуо.
Може ме назвати сваког дана касно поподне на кућу. Али, молим вас, тек после празника!
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:02 pm

Avram tu ništa  ne može 1317341010_gh-11



Интеграција


Тог новог досељеника сам срео испред јавне говорнице. Нервозно се премештао с ноге на ногу и после неког времена обратио ми се на јидишу:
– Увек исто срање. Човек свуда и увек само чека.
– Ко?
– Сви. За нове досељенике нико нема времена, него само за староседеоце-фосиле.
– Па и ви ћете једном бити староседелац.
– Нисам баш сигуран. Кад би зависило само од мене, продао бих и кошуљу са себе да купим авионску карту. Свеједно за коју земљу. Само што даље одавде! Ипак, немојте да мислите да сам одувек тако мислио.
– Нисте?
– Нисам, господине мој. Моја антипатија према овој земљи тек је накнадно мало-помало почела да се буди. Кад сам дошао овамо, био сам још идеалиста. У својој доброј старој домовини одлучно сам одбијао сваку критику Израела. „Ваше клевете нећу уопште да слушам. Ја верујем само ономе што видим својим очима.“ Тако сам им говорио пре него што сам дошао овамо.
– А онда?
– А онда? Онда сам дошао овамо, и онда је започео мој амок. Једва да још могу да дођем до даха. Само јурим, знојим се и говорим без даха. Само сам сенка оног човека какав сам некад био.
– А уопште не тражим много. Да ли можда тражим златну жицу, палату? Ма какви, господине мој, не тражим ја ништа друго до крова над главом у Тел Авиву и скроман приход у својој професији.
– А шта сте по професији?
– Тренер уметничког клизања. Тражио сам посао у свим могућим јавним установама, али жали Боже труда. Евентуално ћу добити некакву позајмицу од државе, али ти лудаци сасвим озбиљно очекују од мене да им тај новац вратим. А синдикати! Баш њих брига за човека докле год имају штрајкова преко главе.
– У праву сте.
– Ма наравно! Саветовали су ми да се преквалификујем за неки други посао. Али ја нећу никакве поклоне! До ђавола и те њихове добротворне акције! Влада би морала да поднесе оставку. У државном апарату све врви од самих идиота. Напишу ти некакву препоруку, а ти онда јури около док не исплазиш језик. Обијаш прагове од јутра до сутра, од Понтија до Пилата, од једне канцеларије до друге. Све сами чиновници, чиновници, чиновници. Баш те зликовце брига што је човеку душа у носу. Заболе њих, битно је да они добију своје плате и додатке. Заиста ми је дозлогрдило, цењени господине, мука ме хвата. Дибидус сам пропао.
– А смем ли да вас питам: откад сте у ствари у Израелу?
– Од јуче.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:02 pm

Avram tu ništa  ne može 1317341009_gh-6




Бејбиситер


Једног дана, једне суптропске вреле вечери, опет је зазвонило звонце на нашим вратима. Био је то само наш комшија Јехескел:
– Извините што вам овако касно досађујем, али хтео бих да вас замолим за једну велику услугу – топио се комшија преда мном. – Управо смо добили две бесплатне карте за генералну пробу познатог мјузикла, а не можемо да оставимо Денија самог код куће. Малом је тек седам година, а бејбиситерка неће да дође јер нам не ради клима, па смо хтели да вас замолимо...
Обузет великодушношћу и добросуседским осећањима, узео сам из витрине шпанску лепезу и пошао са Јехескелом у његов стан.
Госпођа Јехескел је била пријатно изненађена мојом спремношћу да им прискочим у помоћ, иако нисам могао да не приметим да нас је већ дочекала у крзненом капуту. Још су ме на брзину подучили шта треба да радим ако се њихов драги Дени случајно пробуди. Затим су мирне душе могли да оду на генералну пробу.
Пре него што сам се удобно завалио да читам своју књигу, одлучио сам да бацим још један поглед на малог Денија. Хтео сам да видим који је то од оних малих неваљалаца који нам, играјући фудбал, редовно изгазе азалеје у башти.
Дечак је мирно спавао у свом креветићу, са медом у наручју. У сну је био збацио покривач са себе. Брижно сам се сагнуо над њим да га очински покријем. Како је у соби било приличпо топло, укључио сам електрични вентилатор. Даље догађаје не могу више тачно да реконструишем. Задобио сам страховит ударац, зачуо сам себе како вриштим и пао у несвест.
Кад сам се освестио, лежао сам на поду, а мали Дени је био забринуто наднет нада мном. На чело ми је био ставио мокру крпу а међу зубе гурнуо флашу коњака. После неког времена толико сам се опоравио да сам успео опрезно да се усправим.
– Чико, ударила вас је струја – умирио ме Дени. – Али не бојте се, биће опет све у реду. Сада ћу да вам скувам кафу.
Приставио је воду, позвао телефоном доктора и упитао ме да ли имам нешто против тога да останем неколико минута сам. После краћег времена вратио се са кутијом таблета за умирење. Тада ме је преместио на кауч и остао је да седи уз мене све док нисам заспао. Када су се Јехескелови вратили кући и пробудили ме, био сам опет онај стари.
– Не знамо како да вам се одужимо – прели су обоје од задовољства. – Стварно сте нас много задужили.
Рекао сам им да ствар није вредна помена, да сам учинио само своју дужност, па сам се брже-боље окренуо да пођем. У предсобљу ме изненада пресрете мали Дени:
– Чико, дугујете ми 120 шекела – рече ми. – То вам је ноћна тарифа за бејбиситере.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:36 pm


Avram tu ništa  ne može Aristokrat




Социјална политика


За будућа покољења треба забележити да част првенства припада градској управи Тел Афиба. Њој је првој у земљи пошло за руком да на револуционаран начин ублажи финансијска оптерећења сиромашнијих грађана.
– Господо – обратио се градоначелник окупљеном градском већу – сматрам да је дошло време да покренемо неку значајну социјалну акцију. Допрло ми је наиме до ушију да нам неки недотупавни грађани замерају 26 различитих градских намета. Стога предлажем демонстративну социјалнополитичку противмеру, да рецимо поделимо по једну бесплатну банану сваком детету које није још напунило осму годину живота.
Предлог је прихваћен општим пљеском. Градски већници загрлили су један другог и дуго стезали градоначелникову руку. Наиме, из недавно спроведене анкете произашло је да свака породица са децом даје најмање 50 шекела месечно само за банане.
Градска управа одмах се латила посла да одлуку спроведе у дело. Већ после шест месеци пописана су сва деца млађа од осам година. Цели Тел Афиб је био уверен да ће акција „Социјална банана“ ући у историју Блиског истока као револуционарна идеја бриге за децу.
Припреме само што нису биле завршене кад је неко изненада јавно изнео нешто што је у метежу општег одушевљења некако било измакло пажњи. Наиме, откуд намаћи средства за ту значајну социјалну акцију? Градско веће сместа се састало на ванредној седници. Пале су крупне речи, али су се на крају сви сложили да се из пропагандних разлога бесплатне банане не могу више повући из оптицаја. На коцки је ипак био престиж целе градске управе. Већници су закључили да „финансијски аспект проблема треба решити у најтешњој сарадњи са грађанством".
Већ сутрадан ујутро је основана велика бананска лутрија. Свака срећка коштала је по педесет шекела.
Ипак, показало се да лутрија не може да покрије саму себе јер нису узети у обзир евентуални добици. Стога се градска управа директно обратила бестидним корисницима акције, то јест родитељима деце жељних банана.
План је био сасвим једноставан. Свака глава породице била је дужна да сваког месеца за 75 шекела набави бон којим дете стиче право на свакодневну бесплатну банану. На жалост, испоставило се да су родитељи углавном кратковиде шићарџије. Категорички су саопштили градској влади да те своје пишљиве банане може да затакне за шешир.
Градским оцима није преостало ништа друго него да изгласају пропис према коме су родитељи дужни да редовно набављају бонове за свакодневну бесплатну банану. На крају крајева, у питању није било ништа мање него здравље њихове драге деце, односно будућност наше земље.
Опште је познато шта је даље било. Да би се ствари поједноставиле, и бананска лутрија и бон за бесплатну дневну банану укључени су у заједнички градски намет у висини од округло 100 шекела месечно. Тако је аутоматски повећан број градских намета на 27, при чему су они који нису били вољни да га плаћају морали да рачунају на пленидбу имовине, а у драстичним случајевима и на високе затворске казне.
Криминалистичка полиција стављена је у стање приправности. Ухапшени су и први прекршиоци.
Акција и даље траје.
На жалост, градоначелник, иницијатор тог пројекта, на врхунцу кризе оклизнуо се на кору од банане и сломио ногу. Прича се да је посреди освета неких екстремистичких банана.
И социјална политика изискује своје жртве.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:37 pm

Avram tu ništa  ne može Anshlag.mini



Плонски


Пре неколико дана очекивали смо госта из Америке, врло угледну личност и великог поклоника Свете земље. Наш познаник – кога ћемо назвати Боб, између осталог и зато што се тако стварно зове – упао је у нашу дневну собу блед и дрхтећи. На наше забринуто питање шта му се догодило, рекао нам је да је у аутомобилу срео Плонског.
– Обично се возим таксијем – наставио је Боб пошто се окрепио пићем – али сам данас одлучио да се повезем аутобусом. Негде сам прочитао да је то за туристу најбољи начин да упозна праву атмосферу у страној земљи. Путовати такорећи с палцем на пулсу грађанства, ако разумете шта хоћу да кажем. Дошао је дакле аутобус и ја сам упитао једног човека куда вози аутобус. Тај човек био је Плонски.
– Познавали сте га?
– Ма ни говора! Нисам га никад ни видео. Случајно је стајао поред мене на аутобуској станици, чинило ми се да је недужан грађанин, а судећи по поткресаним брчићима, помислио сам да можда зна и енглески. Ускоро се ипак показало да радије и једино говори јидиш, али да иде на исту страну где и ја. Тако смо остали заједно и касније смо заједно сели на задње седиште. После две станице Плонски је изненада наслонио главу на моје раме и заплакао. Било је то дирљиво иако помало непријатно. Питао сам га шта му се догодило, а он ми је онда испричао како га је оставила вољена жена, она јефтина дроља. Сад живи у Њујорку, да ли је можда случајно познајем? Покушао сам да га утешим, рекао сам му да се много горе ствари догађају на свету, и упитао га онако успут како се зове. Одговорио ми је да се зове Плонски, а жена му се зове Рифка. Рекао сам му да ми је жао, али да ту госпођу заиста не познајем.
– Па да, Њујорк ипак није никакво провинцијско гнездо.
– Наравно, то сам и ја њему рекао. Али онда је почео да кука и да ме мољака да ипак назовем његову жену у Њујорк и да јој поручим да му се свакако врати. Обећао сам му да ћу учинити све што је у мојој моћи, и записао сам адресу те даме у нотес. Плонски се избезумио од радости. Обесио ми се око врата и изљубио ме уверавајући ме да сам прави анђео. Међутим, после две станице одједном је зачкиљио очима и неповерљиво ме упитао: „Кажите ми како сте ви у ствари дошли на идеју да ми једноставно само тако назовете жену?“ Ја сам, потпуно збуњен, узвратио питањем шта хоће тиме да каже, и да ли можда не жели да му назовем жену, иако ме је малопре замолио да је назовем. Тада ме шчепао за врат...
– Да ли је био јак?
– Ма није био јак али је био љут. У сваком случају, шчепао ме је за гркљан, продрмао као да сам неки коктел и продерао се: „Убићу те ако само помислиш на моју жену, мизеријо једна! Знам ја вас америчке хуље, нисам ни ја весла сисао!“ Путници су почели да се окрећу према нама и да добацују којекакве погрдне примедбе на рачун страних туриста који мисле да све могу да купе својим прљавим доларима. Свечано сам се заклео Плонском у све што ми је свето на овом свету да нећу да назовем госпођу Рифку ни за живу главу, али ми је испустио гркљан тек када сам поцепао нотес на ситне комадиће. На следећој станици изашао сам из аутобуса. Плонски ме није удостојио ни једног погледа, само је прогунђао да је у ствари требало да зна да се тим страним вуцибатинама не сме никад веровати.
– Овакве ствари не смеју да се генерализују – рекох. – Ипак, да сам на вашем месту, не бих се баш често возио аутобусом.
– Слажем се с вама – сложи се Боб и замоли ме да позовем лекара.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:38 pm

Avram tu ništa  ne može Aldebaran




Односи с јавношћу


Каква је разлика између једне одвратне диктатуре и једне благословене, чисте демократије каква, рецимо, влада у мојој и у твојој земљи, читаоче?
У тоталитарној држави мањина влада над већином не хајући за јавно мњење. Насупрот томе, У демократији мањина која је на власти схвата врло озбиљно јавно мњење иако за њега ни најмање не мари.
У диктатурама је обичан грађанин изложен на милост и немилост трочланим или четворочланим бандама, а ми можемо у свако доба да напишемо писмо новинама. Данас смо дошли већ дотле да свака јавна установа која иоле држи до себе има своје властито одељење за односе са јавношћу. Задатак тог одељења је да на притужбе грађана тако реагује да сваком грађанину утуви у главу где је, када и како погрешио.
Наводим врло поучну размену мишљења између једног жалиоца и меродавне установе. Такве дописе иначе можемо свакодневно да читамо у нашој слободној штампи.

Шта је остало од лепих манира?

Цењена редакцијо!
На дан 24. марта о. г. посетио сам Одсек примењене педагогије у Министарству просвете. Затражио сам одобрење за увоз чекића ручне израде, од најфинијег челика, којим ћу бити у стању да разбијем Рубикову магичну коцку. Затражио сам да ме прими шеф одсека, али тада ме је његова секретарица запитала који је циљ моје посете. Одговорио сам јој: „Реч је о коцки, молићу лепо“. А онда ми је она рекла: „Мало сте нервозни, зар не?“ Управо сам заустио да се пожалим на њено понашање кад из суседних соба испаде неколико чиновника и бацише ме низ степенице. Затражио сам од Министарства одштету за претрпљене болове, али је мој захтев одбијен уз образложење да не желе да имају посла са лудацима.
Шта је то настало од наше земље?
Ипсилон Светломркић, Тел Авив


Одговор Министарства просвете, Одељење за односе с јавношћу/

„Господин Ипсилон Светломркић из Тел Авива пожалио се у вашем листу од 17. априла на некоректно понашање нашег особља. Након помног истраживања догађаја описаних у његовом писму покушаћемо да прикажемо тај случај у правом светлу.
Чињеница је да је господин Светломркић 24. марта ове године дошао у наш Одсек примењене педагогије да би – према сопственим речима – затражио од претпостављеног тог одсека одобрење за увоз чекића ручне израде, од најфинијег челика, не би ли њиме разбио Рубикову магичну коцку. Када га је секретарица љубазно запитала којим послом је дошао, он јој је одговорио: „Реч је о коцки, молићу лепо“. Тада је она њему рекла: „Мало сте нервозни, зар не?“ Господин Светломркић пожалио се на њено понашање, а последица тога је била да му је неколико снажних службеника тог истог одсека помогло да сиђе низ степениште. Господин Светломркић затражио је од нашег Министарства одштету за претрпљене болове, али је Министарство одбило његов захтев уз образложење да није вољно да успоставља некакав ближи контакт са душевно незрелим особама његовог калибра.
Ето, то је истинит приказ тока догађаја.
Искрено нам је жао што је господин Светломркић без правог разлога пожурио да тај случај изнесе у јавност а да нам није претходно пружио могућност да заузмемо службени став и изведемо на чистац стварни след збивања. Ипак, верујемо да ће резултат нашег истраживања подстакнути господина Светломркића да не гледа тако мелодраматично на оно што је доживео и да ће да преиспита свој друштвени став.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:38 pm

Avram tu ništa  ne može Ailar2_kras


Доброчинство


„Ономе ко спаси само једну људску душу“, говорили су наши преци у давно доба, „мора се одати почаст као да је спасио читав свет.
Не очекујем ни од кога некакву захвалност, али желим да објавим да сам прошлог месеца спасио свет. Било је то овако. Пун страхопоштовања и понизности, био сам се упутио у Јерусалим, да посетим парламент, највише зато да се у тамошњем бифеу домогнем једног од оних невероватно јефтиних сендвича. Била је потребна одређена лакташка стратегија да бих се пробио кроз масу која се начичкала око шанка. Одједном ми паде необична мисао на ум: „Кад сам већ овде, могао бих с галерије за публику да бацим поглед на салу у којој се одређује судбина нације, а понекад и судбина света.“ Честитајући сам себи, окренем се и пођем према тишини док не стигох у високи дом, који беше у јеку свог одговорног рада.
Кад сам крочио на галерију, у дворани је било тачно двадесет особа. Дванаесторица од њих били су редари. Затим сам спазио председавајућег и пет посланика. Један од њих је стајао за говорницом, а двојица су буљила у плафон. Остала двојица сортирала су пошту и причала један другом вицеве. Парламентарни стенограф обављао је своју дужност, а дежурни министар своју: председавајући је дремао, а министар спавао. Посланик за говорницом говорио је више од сат времена, и ја сам се већ питао какву то тајанствену снагу поседује тај човечуљак кад је у том вакууму кадар да тако успешно заступа своје мишљење. Трудио сам се свим силама да докучим смисао онога што говори, али ме је његов говор после неког времена више подсећао на капање воде из зарђале славине: „Превише је кап... кап... кап...“ слушао сам га, „јер кап... кап... мере против кап... кап... кап...“
Слушао сам га затворених очију и само што нисам заспао кад ми одједном јеврејско срце преплави талас самилости. Посланик беше сувоњав човечуљак с оне стране добра и зла, изгубио је већ добар део косе, а судећи по тужним очима, беше добар муж и узоран отац породице. Стајао је за говорницом и говорио на сва уста, иако је знао да се нико не обазире на његове речи осим добро извежбаног скупштинског стенографа.
Право правцато понижење! Обузело ме, како рекох, људско саосећање. Устанем и обратим се говорнику:
– Извините – довикнем му – како само можете да лупате све те глупости?
– Али ја за своје тврдње располажем чврстим доказима – одговори ми посланик скрозирајући ме погледом – и саветујем вам да припазите шта говорите!
Уморно лице засјало му је од среће, тужне очи заискриле, протегнуо се и наставио говор новом снагом. Свако је могао да види како се у трену претворио у сасвим другог човека. Један посланик је чак престао да прегледа пошту, а министар се начас пробудио и почешао иза ува. Устао сам и напустио високи дом поносан као неки задоцнели млади извиђач који је свестан да је учинио своје свакодневно добро дело.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:38 pm

Avram tu ništa  ne može 666



Мере штедње


Недавно сам посетио свог пријатеља Јосела који је, држећи се ратне пароле: „Упознај непријатеља!“ ступио у државну службу па сад седи као чиновник у некој канцеларији. Кад сам ушао у његову собу, управо је био забављен турпијањем ноктију. Понудио ми је столицу па смо о којечему причали док нас у разговору није прекинула звоњава телефона.
– Један... два... – бројао је Јосел сигнале, али се уопште није спремао да дигне слушалицу. – Три... четири... пет...
После шеснаест сигнала телефон је умукнуо. Јосел је дигао слушалицу, позвао неки број, причекао мало и онда поново без речи спустио слушалицу. Затим је телефон опет зазвонио, а звонио је тачно 43 пута...
– Типична женска реакција – објасни ми Јосел.
– То је, знаш, била Хортензија. Управо ми је јавила да јуче није дошла на журку код Симона зато што је покварила стомак грашком у кантини. Те девојке би могле понекад да нађу и неки бољи изговор!
Тада ме Јосел упути у методу којом настоји да смањи трошкове јавних служби.
Све је почело интерним писмом којим је строго забрањена употреба телефона у приватне сврхе. Телефонисти су у централи задужени да пријаве сваког прекршиоца.
– У почетку сам се озбиљно забринуо – рече ми Јосел. – Коначно, био сам навикао да сваког дана сат-два прочаврљам са Хортензијом. Зато смо морали да измислимо систем којим ћемо да надмудримо нови пропис. И тако смо смислили код одређеног броја сигнала, па сад можемо да разговарамо телефонским сигналима исто тако лепо као и пре а да то не буде на терет пореских обвезника. На пример, један сигнал значи: „Како си, шта има ново?“ Шест сигнала значи: „Немој да лупаш!“ Девет сигнала: „Идемо ли вечерас у биоскоп? Чуо сам да је нови филм Вуди Алена заиста смешан." Десет сигнала: „Већ сам га гледала, прилично сам се досађивала.“ Осамнаест пута: „Шта си то рекла? Дај, девојко, говори мало јасније, не разумем те.“ Двадесет и два сигнала: „Што се правиш важан!" Двадесет и пет сигнала: „Добро, добро, Хортензија, што се мене тиче, можеш да идеш са Симоном, немам ништа против.“ Тридесет и један пут: „Ја? Љубоморан? Немој да ме засмејаваш.“ Тридесет и два: „Схвати већ једном да ја нисам никаква бебица!“ Педест седам: „Ма немој!“ И тако даље, све до деведесет сигнала, што значи: „Немој да мислиш да ја не могу без тебе, хало, чекај мало, немој да спушташ слушалицу! Дођавола, ипак ју је спустила!“
– Стварно није лоше – морао сам да признам.
– Али како знаш да је назвала Хортензија, а не неко други?
– Глупо питање – нацери ми се Јосел у брк. – Слушалицу подижем тек после деведесетог сигнала.
– Па зар неко издржи толико дуго?
– Дабоме да издржи. Ипак смо ми државна установа.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:38 pm

Avram tu ništa  ne može 2010




Каријера


Арон Вејнреб беше црна овца у породици. Његовог оца, угледног власника успешне мењачнице, спопале су прве сумње у вези са сином кад се овај у детињству није играо као сви остали дечаци кликерима, него се у нежној доби од свега пет година запутио у кухињу и раставио мајчин миксер да види од чега је састављен. Па и мајка, која га је и те како волела, беше забринута:
– То дете је препаметно – рекла је мужу. – Предузми нешто, за име божје!
Тата Вејнреб набавио је на брзину сину ракетни пиштољ и одело Супермена, а онда је почео да га води на фудбалске утакмице, али без успеха. Арон је био непоправљив мали интелектуалац. У школи се осећао као риба у води, био је увек најбољи ђак у разреду и поваздан је зурио у дебеле књиге. Пред њим је била заиста црна будућност. Једног дана тата је одлучио да поразговара са сином као мушкарац с мушкарцем:
– Момче, очева дужност је да упозори сина. Ако се ускоро не промениш, лоше ћеш проћи. Припадаш доброј и угледној породици чији су чланови сви одреда стекли добре позиције у друштву. Твој стриц Мојсије је истакнути агент за купопродају некретнина, стриц Авигдор је натпросечан порески саветник, а што се мене тиче, ја сам, као што ваљда знаш, изузетно цењени зеленаш. Па и твоја браћа показују похвалне склоности: Амитај ће ускоро постати сувласник ноћног бара у коме засад ради као бармен, а пред Микијем као дипломираним имитатором животињских гласова велика је политичка каријера. Само ти, момче, траћиш време на књиге. Да можда не желиш, сачувај Боже, да постанеш научник? Ти? Син једног Вејнреба – да будеш научник?
Арон је ћутке оборио главу препустивши родитеље њиховом очају.
Мајка је ноћу натапала јастуке сузама.
– На крају ће још пасти на просјачки штап – јецала је неутешна жена. – Мој сироти Арон мораће да животари од неке цркавице. Зарађиваће мање од једне чистачице.
– Никад се не зна – умиривао ју је муж. – Можда ће једног дана имати велику фамилију и добијати више на рачун дечјих додатака него иједна чистачица.
Мама Вејнреб извршила је последњи покушај.
– Па добро – рекла је свом неуспешном сину.
– Ако баш хоћеш да студираш, онда се мени за љубав потруди да будеш барем гинеколог.
Међутим, Арона та професија није уопште интересовала. Он је одувек – још од оног дана кад је раставио миксер на саставне делове – желео да буде физичар.
– За све си ти крив – пребацивала је мама Вејнреб супругу. – Сећаш се како си му објаснио како ради мотор у твом ауту? А једном си му чак дозволио и да ти очисти свећице.
– Па, надао сам се да ћу од њега да направим таксисту са редовним напојницама на које се не плаћа порез – признаде стари Вејнреб сломљеним гласом. – Откуд сам могао да знам да ће клипан хтети да студира?
Вејнребови су се у међувремену тешили бриљантним каријерама његове браће. Амитај је продао ноћни бар и управо основао ексклузивни салон за масажу, а Мики, дипломирани имитатор животињских гласова, водио је врло успешну идеолошку кампању своје странке и спремао се да се кандидује за посланика у парламенту.
Стари Вејнребови још су се надали да ће Арон можда пасти на дипломском испиту, али чуда се данас више не дешавају. Арон је дипломирао summа сum lаudе, срозао се на статус хонорарног предавача и пао на терет своје породице. Ни женидбом није побољшао свој мизерни положај јер је са женом изродио само двоје деце па им дечји додаци нису били вредни помена. Да му стриц Авигдор, порески стручњак који је у међувремену постао милионер, није купио један мали стан, вероватно би још живео код родитеља.
И ту би могао бити крај ове жалосне приче да једног дана професори у нашој земљи нису ступили у штрајк. Арон се такође одазвао позиву на штрајк, иако је на тај начин дошао у лични сукоб са братом Микијем, јер је бриљантни имитатор животињских гласова у мећувремену постао заменик министра просвете и вере.
Професорски штрајк отегао се као гладна година па је стари Вејнреб једног дана препоручио свом незапосленом сину да отпутује у иностранство. Далековиди старац се побринуо чак и за авионску карту.
Кад је изашао из авиона, Арон је сазнао тужну вест да му у иностранству не признају диплому физичара стечену у домовини. Стога му није преостало ништа друго него да окуша срећу као самостални занатлија, тачније речено водоинсталатер.
Данас је Арон имућан човек, потпуно задовољан својом судбином.
Поука ове приче: никад не треба губити наду.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:39 pm

Avram tu ništa  ne može Image




Пешак


Кад сам пре неколико дана хтео да уђем у своју кућу, препречио ми је пут Феликс Зелиг тако да нисам имао куд. Лице мог комшије изражавало је тмурно расположење као да је на помолу пропаст света.
– Да ли сте ви свесни чињенице – упитао ме Феликс – да 13. јули ове године пада у петак?
До тог тренутка нисам се био ухватио укоштац с тим проблемом. Завирио сам у свој календар и нерадо установио да тврдња мог комшије Феликса стоји на чврстим темељима.
– Потпуно сам свестан те чињенице – настојао сам да сачувам присебност.
Иако сам наоко био оличење апсолутног владања самим собом, у желуцу су почели да ми лепршају некакви неуротични лептири. Ако се не варам, било их је равно 13. Уосталом, и тек повијено новорођенче зна да број 13 аутоматски доноси несрећу. То је наводно један од многобројних разлога што бебе и те како воде рачуна да не угледају светлост дана тринаестог у месецу. Исто тако се опрезан човек неће никад оженити на тај дан. Ако се уопште ожени.
Прича се и да осуђени на смрт који би требало да буду смакнути тринаестог у месецу, настоје да одложе ту деликатну церемонију бар за један дан како би избегли евентуалне несрећне случајеве.
А ове године, у јулу, тринаести пада у петак!
Обузела ме зла слутња. Неколико пријатеља и познаиика, па и двоје-троје одабраних пролазника које сам упозорио на предстојећу двоструку катастрофу, избезумило се од страха.
– О Боже, заиста сам вам захвална што сте ме на то упозорили – рекла ми је наша помоћница, бледа као крпа. – Баш сам овог петка мислила да скидам завесе...
На вратима нашег месара осванула је табла на којој на брзину беше нашкрабано:
„У петак ће месара бити затворена због непредвидивих несрећних случајева".
Наш времешни поштар већ нас је обавестио да ће се следећег викенда по свој прилици разболети. За сваки случај већ су почеле да му шкрипе чашице у коленима.
Што се мене тиче, ја сам, наравно, изнад таквих глупости.
Стога сам, смешкајући се супериорно, отказао све пословне састанке за петак и обавестио нашег породичног лекара да ће нам у петак можда затребати. Нека буде за сваки случај спреман да га позовемо...
Како из искуства знамо да једна брига рађа другу, пало ми је у тој драматичној фази на ум занимљиво питање које сам, у недостатку прикладније особе, поставио сам себи:
– Међу нама говорећи, Ефраиме – рекох – шта је тако страшно у петку?
Признао сам без оклевања да је одбојност према броју 13 оправдана сама по себи. Сваком културном човеку је познато да се на славној слици Леонарда да Винчија Последња вечера може избројити тринаест особа, међу којима је и Јуда.
Може се рећи да је празноверје у вези са бројем 13 у реду.
Али шта се може замерити недужном петку?
Зашто је баш петак службени несрећи дан, а не неки други? Размишљање о овом проблему није ме довело ни до каквог опипљивог резултата. Једино што ми је пало на памет, то је да самоубице више воле тужну недељу, а професионалне вештице црну суботу...
– Чекајте мало – обратим се стога опет Феликсу. – Можете ли да ми кажете зашто је баш петак несрећан дан.
– Немам појма – процеди мој комшија и баци се у мрачна текућа збивања.
Убрзо се показало да сви моји познаници тапкају у сличном мраку. Кога год сам питао, потврдио ми је без резерве да је тринаести у месецу плус петак једноставно дан опасан по живот, али ни један није догурао даље од Леонарда да Винчија.
Један од академски образованих грађана набацио је онако насумце претпоставку да је вероватно реч о атавистичком феномену из каменог доба. Остали су без околишања утврдили да је узрок томе ирелевантан.
Управо кад сам се спремао да бацим копље у трње, обратио сам се једној деведесетогодишњој матрони, која ми је једина дала разборито објашњење, неоптерећено празноверјем.
Часна дама склопила је очи и после дугог ћутања проговорила:
– Петак и тринаести у месецу одвајкада изазивају страх код људи зато што су тога дана сви људи обузети страхом.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:39 pm

Avram tu ništa  ne može 12_mini




Професионално поштење


Необична је чињеница што се већина људи које човек упозна у својој околини покажу пре или касније као праве правцате поштењачине. Примера ради, једног јутра, док сам пролазио главном улицом, ухватио сам у излогу столарске радње, пуном јарко црвених сандала, свој одраз на стаклу. Летимичним погледом сам установио да ми је фризура мало запуштена. Продужио сам брже-боље даље све док нисам спазио елегантан фризерски салон. Ушао сам унутра и сео у прву слободну зубарску столицу чекајући да се догоди што треба да се догоди.
Пришао ми је услужан човек у лекарском мантилу и запитао ме:
– Шишање?
– Не – одговорио сам – само фазонирање.
Шта год „фазонирање“ значило у српском језику, у медитеранском фризерском жаргону то значи следеће: „Молим вас да ништа не дирате горе и напред, биће довољно да скратите мало отпозади и са стране.“
Ја више волим такав поступак зато што се а) моје укућанке увек смејуцкају кад се подшишам, јер сам б) с кратком косом налик на слабоумну овцу.
Фризер је дохватио маказе и известио ме:
– Фазонирање ипак неће бити довољно, господине. Ви заиста треба да се подшишате. Препустите ви то само мени.
– Слушајте – одговорим му строгим гласом – можда би заиста требало да се подшишам, али ја не желим да се подшишам. Довољно ми је фазонирање. Да ли вам је јасно?
– Можда, господине, али мени фазонирање није довољно.
– Па добро, онда – одбрусим му – ви ме само фазонирајте, а ја ћу вам платити шишање.
Нато се фризер без речи прихвати посла.
Дигао сам поглед с магазина за мушкарце тек кад ми је принео огледалце потиљку. Можда је то нека врста обреда код фризера, а можда тек пука празноверица. Како било да било, оно што сам угледао у великом огледалу беше толика промена мог личног описа да би засенила и саму господу Џекила и Хајда.
– Дођавола – продерем се – па ви једва да сте ми оставили коју длаку на глави!
– Смирите се, господине – рече ми фризерски уметник. – Зар ви заиста од једног поштеног фризера очекујете да вам узме новац за комплетно шишање а да вас само фазонира?
Да ли вам је сада јасно шта хоћу да кажем?
Високом пословном моралу једног поштеног занатлије могу да захвалим што сад а) изгледам као слабоумна овца, и б) што ми се женске у кући церекају у лице попут нацврцаних гусака.
Убудуће ћу одлазити само фризерима који немају тако високе етичке принципе.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:40 pm


Avram tu ništa  ne može Image




Поразна критика


Обично се о уметничким критикама много не прича. Ко с времена на време наиђе на такве текстове, баци на њих летимичан поглед па прелази на дневна збивања.
Мени се ипак понекад догоди да неку посебно повољну рецензију помно исечем из новина и залепим у специјални албум, или је пренесем на микрофилм, или приредим малу изложбу најповољнијих критика својих представа. Али и то ме мало-помало прошло. Уосталом, ни у чему не ваља претеривати.
Тако је, рецимо, пре неког времена извесни господин Вајнтрауб-Прзнић објавио врло повољан приказ мог новог комада:
Дијалог је био искричав и право уживање за гледаоца," написао је. „Ја мислим да је ауторов стил, упркос одређеној склоности ка претеривању, веома разноврстан, зрео и оштар.“
Овако нешто човек сасвим равнодушно узима на знање и лепи у осму свеску албума под натписом „Браво и ура“.
Али шта се затим догађа? Човек изађе у град и сретне неке добре пријатеље:
– Чуј – кажу му ти добри пријатељи – шта има тај Вејнтрауб-Прзнић против тебе?
– Шта би имао? – чуди се човек. – Па његова критика је била сасвим пристојна.
– Ти то зовеш пристојним? Она тврдња о претеривању била је једноставно увредљива.
Па и у кафани дочека писца талас саучешћа:
– Немој то да схваташ сувише трагично – каже му први тенор. – Тај Вејнтрауб-Прзнић тотални је идиот. Једноставно га игнориши!
Неки му други пак кажу:
– Зашто то уопште дозвољаваш? Шта уопште мисли тај Вејнтрауб-Прзнић, ко је он?
И човек се врати кући па још једном прочита критику.
Па стварно је то безобразно! Како је уопште тај дилетант дошао на та „претеривања"? Треба њему у брк скресати шта је то у ствари претеривање, црк’о дабогда!
И човек одлази из тих стопа до Вејнтрауб-Прзнића па му каже:
– Слушајте ме добро, господине Вејнтрауб-Прзнић! Ако се не оканете таквог писања, може вам се свашта догодити!
Вејнтрауб-Прзнић се сместа извињава, признаје да у ствари није ни гледао представу и обећава исправку првом приликом.
И стварно, већ после неколико дана пише у својој редовној колумни:
„Тај комад јасно показује да се његов аутор развио у једног од најбољих наших драмских писаца. Браво!“
Човек то чита и осећа се донекле рехабилитован, али само док поново не сретне своје најбоље пријатеље.
– Чуј – питају га они – шта има тај кретен против тебе?
– Зашто?
– Па тај фрајер каже за тебе да си стварно један од наших најбољих драмских писаца! Зар не капираш? „Један од“! Баш хоће да те упропасти!
И човек поново оде до оног монструма и зграби за гушу:
– Пази добро, Вејнтрауб-Прзнићу, још једна неодмерена реч и ти си своје отпевао!
Прзнић обећава да ће учинити све што је до њега и у викенд броју новина појављује се следећа његова тврдња:
„...Он је ван сваке сумње најбољи драмски писац свих времена. Алелуја!“
Човек показује ту реченицу пријатељима.
– Ех, ех! – кажу му они. – Тај психопата мора да те мрзи из дна душе.
– Ама, како сад то? – чуди се човек. – Па не може бити веће похвале од овога што је написао.
– Наивчино! – говоре му пријатељи. – Ту ти и нису толико важне саме речи колико намера.
И човек опет одлази до Вејнтрауба-Прзнића и млатне га челичном шипком по глави. После тога му сви одреда говоре:
– А шта си ти у ствари имао против тог јадника? Увек је писао само најлепше о теби.
Ту се човек одриче своје професије.
Имаће мање проблема ако остане само пријатељ.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:40 pm

Avram tu ništa  ne može 0002dt0b



Педагогија


Ових дана вратио сам се после краћег боравка у иностранству у крило своје породице. Моја четрнаестогодишња кћерка Ренана дочекала ме је речима:
– Ти си, матори, излапео, полако али сигурно постајеш сенилан. Осим тога, гадиш ми се.
Погледала ме пуна очекивања и мотрила ме часак, а онда се окренула и отишла. Очигледно је била разочарана. Ја сам се пак сместа упутио до њене мајке и запитао је да ли се можда данас такве ствари уче у школи.
– Уче – одговори ми најбоља од свих жена. – Зашто питаш?
Затражио сам детаљније објашњење, па ми је изнела најновије стање ствари, с посебним освртом на нове тенденције у педагогији.
Рекла ми је да је Ренана у последње време добра у школи осим у једној ствари: у саставима на задате теме. Први забрињавајући знаци јавили су се кад је наставник задао ученицима ову тему: „Мој разговор с нашим старијим поштаром . Ренана је била сва очајна јер никад ни речи није проговорила ни с једним поштаром, чак ни са младим. Моја жена је покушала да јој помогне. Посаветовала ју је да напише да је питала нашег старијег поштара како је, и да јој је он одговорио да радо носи свој свакодневни терет зато што је прави социјалиста који чврсто верује да свако на време достављено писмо представља по једну циглу у изградњи срећног, бескласног друштва.
Ренана је одбила мајчин предлог као покушај срамотне обмане. Уместо тога је написала:
„Ја не познајем ниједног поштара“.
То је додуше одговарало стварном стању ствари, али је последица била најлошија оцена коју је икад ико добио у историји њене школе.
Следећа тема с којом се Ренана морала ухватити укоштац гласила је овако:
„Како сам заборавила да затворим славину“.
Последица тога је била одређена влага која ме је запахнула чим сам тог дана крочио у нашу кућу.
Затим је нестала три дана, док нам је није довела полиција с обала Мртвог мора. Тамо је тражила грађу за документарну репортажу „Шта сам мислила посматрајући Лотову жену“. Хвала Богу што су је после тога извесно време оставили на миру. Морала је наиме да одлежи неколико дана у кревету зато што је уганула ногу док се припремала да напише састав „Шта ми се десило кад сам неопрезно прелазила преко ауто-пута“.
– А данас прикупља утиске на тему „Шта сам доживела кад сам повредила осећања свог драгог ближњег“ – завршила је моја супруга свој извештај. – Зато ти је и рекла да си излапео. Детету је потребан материјал. Ако нас неки наши пријатељи и познаници изненада нападну, знаћеш зашто. Имаш ли неку идеју шта бисмо могли да предузмемо?
Предложио сам да напишем протестно писмо министру просвете у коме ћу га запитати зашто се сваки школски састав мора писати у првом лицу једнине.
Најбоља од свих жена упитала ме немам ли неку паметнију методу за траћење времена. Одговорио сам јој: – Како да немам – па сам сео за сто и срочио овај документ.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:40 pm


Avram tu ništa  ne može The_Horn_Maker


Инфлација


– Дакле – обратио се те знамените вечери министар финансија свом шефу кабинета – шта је данас поскупело?
– Хм – шеф кабинета је избегавао министров поглед – данас... хм... ништа. Данас ништа.
– Слушај, ти – нестрпљиво ће министар – Немам ја времена за јефтине вицеве.
– Није то виц – одврати шеф кабинета. – Данас нису уопште скакале цене. Немам појма како је то могло да се догоди. Од јуче као да су замрзнуте. То је непобитна чињеница. Мора да негде нешто не штима. Али, кад је већ тако, спреман сам да преузмем личну одговорност. Зато бих замолио господина министра да прихвати моју оставку.
Министар пребледи. Часак је непомично седео, укочен као индекс цена, а онда удари шаком о сто:
– Дођавола све заједно! И то ми тек сада кажеш, пред сам крај радног времена?
– Сви смо се до последњег трена надали да ће нешто ипак поскупети – правдао се шеф кабинета.
Министар дрхтавом руком подиже телефонску слушалицу:
Хало, министарство трговине. Шта је с цигаретама?
– Жао нам је – одговоре му – али цигарете поскупљују увек преко викенда
– Шта је са сољу?
– Сутра.
– А кромпир?
– Поскупео је прекјуче.
– Фластери за курје очи?
– Пре пет дана.
– Обука пливања?
Министар није ни сачекао одговор. Панично је погледао на сат и узвикнуо:
– Још само пола сата!
Па излети из зграде, ускочи у свој службени аутомобил и одјури с упаљеним плавим ротационим светлом у министарство поште.
– Преклињем вас да подигнете цену било чему. Телефонским импулсима, поштарини, шта год вам падне на памет. Ради се о животу и смрти.
– Врло радо – одговоре му – али за данас је, на жалост, већ касно.
Министар одјури у управу електропривреде.
– Данас, на жалост, струја не може да поскупи – гласила је пресуда. – Цена нафте управо је пала за 8 центи.
Министар брже-боље сврати у музеј текстила, али и ту сви сложно одмахнуше главом:
– Ништа се не може учинити, екселенцијо. Али, ако дођете после првог, видећемо...
Министар се за пола сата постарао за неколико недеља. Вратио се у своју канцеларију и позвао шефа кабинета:
– Јавите одмах новинарима – нареди – да смо, због раста цена сировина с једне стране, и пораста производних трошкова с друге стране, присиљени да подигнемо цену једног производа за 14,5 посто. Ускоро ћемо објавити ближе саопштење.
Шеф кабинета појури у своју собу да пренесе новинарима вест, а министар се завали на наслон столице и одахну:
– Успео сам. Бар неће завладати паника међу становништвом.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:40 pm

Avram tu ništa  ne može A_musical_family



Професионалац


Људи који не познају добро старог Лустига мисле да је он обичан таксиста. Вечито је необријан, очи су му нападно црвене и натечене зато што мало спава. У ходу му у џеповима звецкају безбројни аутомобилски кључеви, а седи само за управљачем свог црног таксија. Строго узевши, Лустиг јесте таксиста, али та лапидарна дефиниција ни приближно не одговара стварним чињеницама.
Лустиг de facto управља међународним аеродромом у Тел Авиву.
У то сам се и сам уверио кад ми је прошле недеље ауто цркао па сам сео у његов такси да ме одвезе на аеродром. Ишао сам да дочекам једног свог даљег рођака који је требало да стигне у 7 сати и 30 минута.
– Немојте се само узрујавати – умиривао ме jе Лустиг док смо се приближавали аеродрому. – Лустиг вам све то има у малом прсту. Којим авионом долази тај ваш рођак?
– Колико ја знам, „Сабеном“.
– И зато сте ме толико пожуривали? – Лустиг скину ногу с папучице гаса. – Па тај вам авион стиже тек у 8 сати и 40 минута. Четвртком вам „Сабена“ увек касни 1 сат и 10 минута, „Ер Франс“ 25 минута, а ТВА 1 сат и 12 минута. Преглед пасоша и царинска контрола неће дуго потрајати зато што у то време сваког јутра заседа синдикат цариника. Рођак ће вам бити мало исцрпљен после олује над Грчком, али иначе живахан и добре воље, иако ће се љутити на кисело црно вино које му је сервирала аљкава стјуардеса.
– А откуд ви све то знате?
– Откуд Лустиг све то зна, ви то мене питате! Поштовани господине, ја вам возим такси преко четрдесет година на аеродром и назад. Већ сам се тако извештио да треба само да погледам човека у лице па да знам одакле долази, колико пара има уза се и шта шверцује. Довољан је само један поглед па да знам: пет кофера и кутија за шешире. Нисам се још преварио за више од једног комада пртљага. Замислите само, четрдесет година!...
Стигли смо на аеродром. Стражар затражи од мене личну карту, а Лустига поздрави војничким поздравом.
– У последње време је велика гужва – напомену Лустиг – због многобројних досељеника који долазе из Источне Европе. Шта све ту човек може да доживи, понекад и да се расплаче! Прошлог месеца је, на пример, стигла једна старица која двадесет и пет година није видела рођену кћер! Двадесет пет година, господине мој! Кад су те две пале једна другој у загрљај, пуних десет минута неизменце су плакале и смејале се...
У том тренутку навали у чекаоницу група путника. Један младић проби се кроз масу до човека дуге браде и обојица бризнуше у плач.
Лустиг ћутке обојицу осмотри, а онда рече:
– Тринаест година.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra Pon Mar 12, 2018 4:41 pm





Препоручено


Алергије могу бити права куга. Или још нешто горе од тога. Ко год се разболи од куге, није ни свестан тога јер није при себи. Напротив, човек који почне да кија када угледа нов сламнати шешир врло добро зна зашто кија.
Алергије су дакле неистражена мистерија. Ја имам, на пример, пријатеља који почне да се чеше чим се поведе реч о плишаним завесама. С друге стране, једна од мојих многобројних ташти спремна је у свако доба да ступи у лављи кавез, али падне у несвест чим нањуши мачку која је дошла с кише без кишобрана.
Ја сам опет алергичан на препоручене пошиљке.
То не значи да ми саме пошиљке праве проблем, него обавештења које затичем на вратима свога стана а на којима пише:
„Поштовани(а) господине/госпођо/госпођице!
Пошиљка адресирана на ваше име није вам уручена због ваше одсутности/ зато што је прорез за писма исувише узан/ зато што је степениште престрмо/ зато што поштар није имао времена (непотребно прецртати). Препоручена пошиљка налази се у поштанској филијали бр. 72, Стара Матаморска улица 112 у Јафи на ваше име. Можете је подићи сваког дана у радно време, нечитко због поштанског печата“.
Од самог погледа на овакву цедуљу скаче ми крвни притисак, а одмах затим јављају ми се на стомаку прве црвене мрље. Јер, наравно да знам да ће у поштанској филијали бр. 72 у Старој Матаморској улици 112 у Јафи најмање двадесетак људи, жена и деце, стајати испред мене у реду. Иза опседнутог шалтера седеће, потпуно сам, службеник исувише млад за тај посао, који ће брзином пужа радити све што је прописано. Продаваће поштанске марке, које ће једну по једну откидати са табака, исправљаће неисправно попуњене новчане уплатнице, наплаћиваће телефонске рачуне и исплаћивати пензије, а у ретким слободним тренуцима погрешно ће одговарати на идиотска питања. Осим тога, од свакога ће захтевати да му покаже своју личну карту, а ја ћу своју заборавити код куће, или ако је случајно будем имао при себи, моја пошиљка још неће бити ту, или ако буде ту, у њој ће бити тачан распоред добротворних приредби које је градска управа предвидела за прошли месец...
Као што рекох, алергичан сам на препоручене пошиљке.
На пример, свега две улице даље од мене налази се једна књижара. Па ипак, власник те књижаре шаље ми упорно и редовно све стране часописе на које сам се код њега претплатио „препоручено“ преко поште бр. 66, Нова Матаморска улица 244, на другој страни града.
Стога сам га недавно посетио у књижари, клекнуо пред њега и замолио га:
– Преклињем вас, екселенцијо, не шаљите ми више ништа препоручено! Спреман сам да у сваком жељеном тренутку, дању или ноћу, дођем до вас пешке. Само ми, побогу, немојте више слати часописе препорученом поштом!
Договорили смо се да ће ме убудуће дописницама обавештавати кад стигне који часопис за мене. Отишао сам од њега обузет осећањем олакшања.
Тек што сам се вратио кући, затекао сам на вратима једно од оних обавештења „господине /госпођо/госпођице". Отишао сам на пошту и подигао, после чекања од четрдесет минута, препоручену дописницу на којој је писало: „Поштовани господине... управо су стигли часописи које сте наручили...“
Као што рекох, реч је о алергији. Стога бих замолио све своје читаоце да ми не шаљу никакве препоручене пошиљке, без обзира у каквом искушењу били.
Рецидивисти ће бити кажњени строго по закону: вратићу им писма препорученом поштом.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Avram tu ništa  ne može Empty Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu