Avram tu ništa ne može

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 3:52 pm

First topic message reminder :



Majstoru pera kakav je Efraim Kišon i najbeznačajnija sitnica iz svakodnevnog života može da posluži kao tema za kratku humorističku priču. Obične stvari, dovedene do apsurda, često će nagnati čitaoce da i sopstveni život i probleme posmatraju s vedrije strane.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:02 pm





Интеграција


Тог новог досељеника сам срео испред јавне говорнице. Нервозно се премештао с ноге на ногу и после неког времена обратио ми се на јидишу:
– Увек исто срање. Човек свуда и увек само чека.
– Ко?
– Сви. За нове досељенике нико нема времена, него само за староседеоце-фосиле.
– Па и ви ћете једном бити староседелац.
– Нисам баш сигуран. Кад би зависило само од мене, продао бих и кошуљу са себе да купим авионску карту. Свеједно за коју земљу. Само што даље одавде! Ипак, немојте да мислите да сам одувек тако мислио.
– Нисте?
– Нисам, господине мој. Моја антипатија према овој земљи тек је накнадно мало-помало почела да се буди. Кад сам дошао овамо, био сам још идеалиста. У својој доброј старој домовини одлучно сам одбијао сваку критику Израела. „Ваше клевете нећу уопште да слушам. Ја верујем само ономе што видим својим очима.“ Тако сам им говорио пре него што сам дошао овамо.
– А онда?
– А онда? Онда сам дошао овамо, и онда је започео мој амок. Једва да још могу да дођем до даха. Само јурим, знојим се и говорим без даха. Само сам сенка оног човека какав сам некад био.
– А уопште не тражим много. Да ли можда тражим златну жицу, палату? Ма какви, господине мој, не тражим ја ништа друго до крова над главом у Тел Авиву и скроман приход у својој професији.
– А шта сте по професији?
– Тренер уметничког клизања. Тражио сам посао у свим могућим јавним установама, али жали Боже труда. Евентуално ћу добити некакву позајмицу од државе, али ти лудаци сасвим озбиљно очекују од мене да им тај новац вратим. А синдикати! Баш њих брига за човека докле год имају штрајкова преко главе.
– У праву сте.
– Ма наравно! Саветовали су ми да се преквалификујем за неки други посао. Али ја нећу никакве поклоне! До ђавола и те њихове добротворне акције! Влада би морала да поднесе оставку. У државном апарату све врви од самих идиота. Напишу ти некакву препоруку, а ти онда јури около док не исплазиш језик. Обијаш прагове од јутра до сутра, од Понтија до Пилата, од једне канцеларије до друге. Све сами чиновници, чиновници, чиновници. Баш те зликовце брига што је човеку душа у носу. Заболе њих, битно је да они добију своје плате и додатке. Заиста ми је дозлогрдило, цењени господине, мука ме хвата. Дибидус сам пропао.
– А смем ли да вас питам: откад сте у ствари у Израелу?
– Од јуче.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:02 pm






Бејбиситер


Једног дана, једне суптропске вреле вечери, опет је зазвонило звонце на нашим вратима. Био је то само наш комшија Јехескел:
– Извините што вам овако касно досађујем, али хтео бих да вас замолим за једну велику услугу – топио се комшија преда мном. – Управо смо добили две бесплатне карте за генералну пробу познатог мјузикла, а не можемо да оставимо Денија самог код куће. Малом је тек седам година, а бејбиситерка неће да дође јер нам не ради клима, па смо хтели да вас замолимо...
Обузет великодушношћу и добросуседским осећањима, узео сам из витрине шпанску лепезу и пошао са Јехескелом у његов стан.
Госпођа Јехескел је била пријатно изненађена мојом спремношћу да им прискочим у помоћ, иако нисам могао да не приметим да нас је већ дочекала у крзненом капуту. Још су ме на брзину подучили шта треба да радим ако се њихов драги Дени случајно пробуди. Затим су мирне душе могли да оду на генералну пробу.
Пре него што сам се удобно завалио да читам своју књигу, одлучио сам да бацим још један поглед на малог Денија. Хтео сам да видим који је то од оних малих неваљалаца који нам, играјући фудбал, редовно изгазе азалеје у башти.
Дечак је мирно спавао у свом креветићу, са медом у наручју. У сну је био збацио покривач са себе. Брижно сам се сагнуо над њим да га очински покријем. Како је у соби било приличпо топло, укључио сам електрични вентилатор. Даље догађаје не могу више тачно да реконструишем. Задобио сам страховит ударац, зачуо сам себе како вриштим и пао у несвест.
Кад сам се освестио, лежао сам на поду, а мали Дени је био забринуто наднет нада мном. На чело ми је био ставио мокру крпу а међу зубе гурнуо флашу коњака. После неког времена толико сам се опоравио да сам успео опрезно да се усправим.
– Чико, ударила вас је струја – умирио ме Дени. – Али не бојте се, биће опет све у реду. Сада ћу да вам скувам кафу.
Приставио је воду, позвао телефоном доктора и упитао ме да ли имам нешто против тога да останем неколико минута сам. После краћег времена вратио се са кутијом таблета за умирење. Тада ме је преместио на кауч и остао је да седи уз мене све док нисам заспао. Када су се Јехескелови вратили кући и пробудили ме, био сам опет онај стари.
– Не знамо како да вам се одужимо – прели су обоје од задовољства. – Стварно сте нас много задужили.
Рекао сам им да ствар није вредна помена, да сам учинио само своју дужност, па сам се брже-боље окренуо да пођем. У предсобљу ме изненада пресрете мали Дени:
– Чико, дугујете ми 120 шекела – рече ми. – То вам је ноћна тарифа за бејбиситере.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:36 pm







Социјална политика


За будућа покољења треба забележити да част првенства припада градској управи Тел Афиба. Њој је првој у земљи пошло за руком да на револуционаран начин ублажи финансијска оптерећења сиромашнијих грађана.
– Господо – обратио се градоначелник окупљеном градском већу – сматрам да је дошло време да покренемо неку значајну социјалну акцију. Допрло ми је наиме до ушију да нам неки недотупавни грађани замерају 26 различитих градских намета. Стога предлажем демонстративну социјалнополитичку противмеру, да рецимо поделимо по једну бесплатну банану сваком детету које није још напунило осму годину живота.
Предлог је прихваћен општим пљеском. Градски већници загрлили су један другог и дуго стезали градоначелникову руку. Наиме, из недавно спроведене анкете произашло је да свака породица са децом даје најмање 50 шекела месечно само за банане.
Градска управа одмах се латила посла да одлуку спроведе у дело. Већ после шест месеци пописана су сва деца млађа од осам година. Цели Тел Афиб је био уверен да ће акција „Социјална банана“ ући у историју Блиског истока као револуционарна идеја бриге за децу.
Припреме само што нису биле завршене кад је неко изненада јавно изнео нешто што је у метежу општег одушевљења некако било измакло пажњи. Наиме, откуд намаћи средства за ту значајну социјалну акцију? Градско веће сместа се састало на ванредној седници. Пале су крупне речи, али су се на крају сви сложили да се из пропагандних разлога бесплатне банане не могу више повући из оптицаја. На коцки је ипак био престиж целе градске управе. Већници су закључили да „финансијски аспект проблема треба решити у најтешњој сарадњи са грађанством".
Већ сутрадан ујутро је основана велика бананска лутрија. Свака срећка коштала је по педесет шекела.
Ипак, показало се да лутрија не може да покрије саму себе јер нису узети у обзир евентуални добици. Стога се градска управа директно обратила бестидним корисницима акције, то јест родитељима деце жељних банана.
План је био сасвим једноставан. Свака глава породице била је дужна да сваког месеца за 75 шекела набави бон којим дете стиче право на свакодневну бесплатну банану. На жалост, испоставило се да су родитељи углавном кратковиде шићарџије. Категорички су саопштили градској влади да те своје пишљиве банане може да затакне за шешир.
Градским оцима није преостало ништа друго него да изгласају пропис према коме су родитељи дужни да редовно набављају бонове за свакодневну бесплатну банану. На крају крајева, у питању није било ништа мање него здравље њихове драге деце, односно будућност наше земље.
Опште је познато шта је даље било. Да би се ствари поједноставиле, и бананска лутрија и бон за бесплатну дневну банану укључени су у заједнички градски намет у висини од округло 100 шекела месечно. Тако је аутоматски повећан број градских намета на 27, при чему су они који нису били вољни да га плаћају морали да рачунају на пленидбу имовине, а у драстичним случајевима и на високе затворске казне.
Криминалистичка полиција стављена је у стање приправности. Ухапшени су и први прекршиоци.
Акција и даље траје.
На жалост, градоначелник, иницијатор тог пројекта, на врхунцу кризе оклизнуо се на кору од банане и сломио ногу. Прича се да је посреди освета неких екстремистичких банана.
И социјална политика изискује своје жртве.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:37 pm





Плонски


Пре неколико дана очекивали смо госта из Америке, врло угледну личност и великог поклоника Свете земље. Наш познаник – кога ћемо назвати Боб, између осталог и зато што се тако стварно зове – упао је у нашу дневну собу блед и дрхтећи. На наше забринуто питање шта му се догодило, рекао нам је да је у аутомобилу срео Плонског.
– Обично се возим таксијем – наставио је Боб пошто се окрепио пићем – али сам данас одлучио да се повезем аутобусом. Негде сам прочитао да је то за туристу најбољи начин да упозна праву атмосферу у страној земљи. Путовати такорећи с палцем на пулсу грађанства, ако разумете шта хоћу да кажем. Дошао је дакле аутобус и ја сам упитао једног човека куда вози аутобус. Тај човек био је Плонски.
– Познавали сте га?
– Ма ни говора! Нисам га никад ни видео. Случајно је стајао поред мене на аутобуској станици, чинило ми се да је недужан грађанин, а судећи по поткресаним брчићима, помислио сам да можда зна и енглески. Ускоро се ипак показало да радије и једино говори јидиш, али да иде на исту страну где и ја. Тако смо остали заједно и касније смо заједно сели на задње седиште. После две станице Плонски је изненада наслонио главу на моје раме и заплакао. Било је то дирљиво иако помало непријатно. Питао сам га шта му се догодило, а он ми је онда испричао како га је оставила вољена жена, она јефтина дроља. Сад живи у Њујорку, да ли је можда случајно познајем? Покушао сам да га утешим, рекао сам му да се много горе ствари догађају на свету, и упитао га онако успут како се зове. Одговорио ми је да се зове Плонски, а жена му се зове Рифка. Рекао сам му да ми је жао, али да ту госпођу заиста не познајем.
– Па да, Њујорк ипак није никакво провинцијско гнездо.
– Наравно, то сам и ја њему рекао. Али онда је почео да кука и да ме мољака да ипак назовем његову жену у Њујорк и да јој поручим да му се свакако врати. Обећао сам му да ћу учинити све што је у мојој моћи, и записао сам адресу те даме у нотес. Плонски се избезумио од радости. Обесио ми се око врата и изљубио ме уверавајући ме да сам прави анђео. Међутим, после две станице одједном је зачкиљио очима и неповерљиво ме упитао: „Кажите ми како сте ви у ствари дошли на идеју да ми једноставно само тако назовете жену?“ Ја сам, потпуно збуњен, узвратио питањем шта хоће тиме да каже, и да ли можда не жели да му назовем жену, иако ме је малопре замолио да је назовем. Тада ме шчепао за врат...
– Да ли је био јак?
– Ма није био јак али је био љут. У сваком случају, шчепао ме је за гркљан, продрмао као да сам неки коктел и продерао се: „Убићу те ако само помислиш на моју жену, мизеријо једна! Знам ја вас америчке хуље, нисам ни ја весла сисао!“ Путници су почели да се окрећу према нама и да добацују којекакве погрдне примедбе на рачун страних туриста који мисле да све могу да купе својим прљавим доларима. Свечано сам се заклео Плонском у све што ми је свето на овом свету да нећу да назовем госпођу Рифку ни за живу главу, али ми је испустио гркљан тек када сам поцепао нотес на ситне комадиће. На следећој станици изашао сам из аутобуса. Плонски ме није удостојио ни једног погледа, само је прогунђао да је у ствари требало да зна да се тим страним вуцибатинама не сме никад веровати.
– Овакве ствари не смеју да се генерализују – рекох. – Ипак, да сам на вашем месту, не бих се баш често возио аутобусом.
– Слажем се с вама – сложи се Боб и замоли ме да позовем лекара.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:38 pm






Односи с јавношћу


Каква је разлика између једне одвратне диктатуре и једне благословене, чисте демократије каква, рецимо, влада у мојој и у твојој земљи, читаоче?
У тоталитарној држави мањина влада над већином не хајући за јавно мњење. Насупрот томе, У демократији мањина која је на власти схвата врло озбиљно јавно мњење иако за њега ни најмање не мари.
У диктатурама је обичан грађанин изложен на милост и немилост трочланим или четворочланим бандама, а ми можемо у свако доба да напишемо писмо новинама. Данас смо дошли већ дотле да свака јавна установа која иоле држи до себе има своје властито одељење за односе са јавношћу. Задатак тог одељења је да на притужбе грађана тако реагује да сваком грађанину утуви у главу где је, када и како погрешио.
Наводим врло поучну размену мишљења између једног жалиоца и меродавне установе. Такве дописе иначе можемо свакодневно да читамо у нашој слободној штампи.

Шта је остало од лепих манира?

Цењена редакцијо!
На дан 24. марта о. г. посетио сам Одсек примењене педагогије у Министарству просвете. Затражио сам одобрење за увоз чекића ручне израде, од најфинијег челика, којим ћу бити у стању да разбијем Рубикову магичну коцку. Затражио сам да ме прими шеф одсека, али тада ме је његова секретарица запитала који је циљ моје посете. Одговорио сам јој: „Реч је о коцки, молићу лепо“. А онда ми је она рекла: „Мало сте нервозни, зар не?“ Управо сам заустио да се пожалим на њено понашање кад из суседних соба испаде неколико чиновника и бацише ме низ степенице. Затражио сам од Министарства одштету за претрпљене болове, али је мој захтев одбијен уз образложење да не желе да имају посла са лудацима.
Шта је то настало од наше земље?
Ипсилон Светломркић, Тел Авив


Одговор Министарства просвете, Одељење за односе с јавношћу/

„Господин Ипсилон Светломркић из Тел Авива пожалио се у вашем листу од 17. априла на некоректно понашање нашег особља. Након помног истраживања догађаја описаних у његовом писму покушаћемо да прикажемо тај случај у правом светлу.
Чињеница је да је господин Светломркић 24. марта ове године дошао у наш Одсек примењене педагогије да би – према сопственим речима – затражио од претпостављеног тог одсека одобрење за увоз чекића ручне израде, од најфинијег челика, не би ли њиме разбио Рубикову магичну коцку. Када га је секретарица љубазно запитала којим послом је дошао, он јој је одговорио: „Реч је о коцки, молићу лепо“. Тада је она њему рекла: „Мало сте нервозни, зар не?“ Господин Светломркић пожалио се на њено понашање, а последица тога је била да му је неколико снажних службеника тог истог одсека помогло да сиђе низ степениште. Господин Светломркић затражио је од нашег Министарства одштету за претрпљене болове, али је Министарство одбило његов захтев уз образложење да није вољно да успоставља некакав ближи контакт са душевно незрелим особама његовог калибра.
Ето, то је истинит приказ тока догађаја.
Искрено нам је жао што је господин Светломркић без правог разлога пожурио да тај случај изнесе у јавност а да нам није претходно пружио могућност да заузмемо службени став и изведемо на чистац стварни след збивања. Ипак, верујемо да ће резултат нашег истраживања подстакнути господина Светломркића да не гледа тако мелодраматично на оно што је доживео и да ће да преиспита свој друштвени став.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:38 pm




Доброчинство


„Ономе ко спаси само једну људску душу“, говорили су наши преци у давно доба, „мора се одати почаст као да је спасио читав свет.
Не очекујем ни од кога некакву захвалност, али желим да објавим да сам прошлог месеца спасио свет. Било је то овако. Пун страхопоштовања и понизности, био сам се упутио у Јерусалим, да посетим парламент, највише зато да се у тамошњем бифеу домогнем једног од оних невероватно јефтиних сендвича. Била је потребна одређена лакташка стратегија да бих се пробио кроз масу која се начичкала око шанка. Одједном ми паде необична мисао на ум: „Кад сам већ овде, могао бих с галерије за публику да бацим поглед на салу у којој се одређује судбина нације, а понекад и судбина света.“ Честитајући сам себи, окренем се и пођем према тишини док не стигох у високи дом, који беше у јеку свог одговорног рада.
Кад сам крочио на галерију, у дворани је било тачно двадесет особа. Дванаесторица од њих били су редари. Затим сам спазио председавајућег и пет посланика. Један од њих је стајао за говорницом, а двојица су буљила у плафон. Остала двојица сортирала су пошту и причала један другом вицеве. Парламентарни стенограф обављао је своју дужност, а дежурни министар своју: председавајући је дремао, а министар спавао. Посланик за говорницом говорио је више од сат времена, и ја сам се већ питао какву то тајанствену снагу поседује тај човечуљак кад је у том вакууму кадар да тако успешно заступа своје мишљење. Трудио сам се свим силама да докучим смисао онога што говори, али ме је његов говор после неког времена више подсећао на капање воде из зарђале славине: „Превише је кап... кап... кап...“ слушао сам га, „јер кап... кап... мере против кап... кап... кап...“
Слушао сам га затворених очију и само што нисам заспао кад ми одједном јеврејско срце преплави талас самилости. Посланик беше сувоњав човечуљак с оне стране добра и зла, изгубио је већ добар део косе, а судећи по тужним очима, беше добар муж и узоран отац породице. Стајао је за говорницом и говорио на сва уста, иако је знао да се нико не обазире на његове речи осим добро извежбаног скупштинског стенографа.
Право правцато понижење! Обузело ме, како рекох, људско саосећање. Устанем и обратим се говорнику:
– Извините – довикнем му – како само можете да лупате све те глупости?
– Али ја за своје тврдње располажем чврстим доказима – одговори ми посланик скрозирајући ме погледом – и саветујем вам да припазите шта говорите!
Уморно лице засјало му је од среће, тужне очи заискриле, протегнуо се и наставио говор новом снагом. Свако је могао да види како се у трену претворио у сасвим другог човека. Један посланик је чак престао да прегледа пошту, а министар се начас пробудио и почешао иза ува. Устао сам и напустио високи дом поносан као неки задоцнели млади извиђач који је свестан да је учинио своје свакодневно добро дело.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:38 pm





Мере штедње


Недавно сам посетио свог пријатеља Јосела који је, држећи се ратне пароле: „Упознај непријатеља!“ ступио у државну службу па сад седи као чиновник у некој канцеларији. Кад сам ушао у његову собу, управо је био забављен турпијањем ноктију. Понудио ми је столицу па смо о којечему причали док нас у разговору није прекинула звоњава телефона.
– Један... два... – бројао је Јосел сигнале, али се уопште није спремао да дигне слушалицу. – Три... четири... пет...
После шеснаест сигнала телефон је умукнуо. Јосел је дигао слушалицу, позвао неки број, причекао мало и онда поново без речи спустио слушалицу. Затим је телефон опет зазвонио, а звонио је тачно 43 пута...
– Типична женска реакција – објасни ми Јосел.
– То је, знаш, била Хортензија. Управо ми је јавила да јуче није дошла на журку код Симона зато што је покварила стомак грашком у кантини. Те девојке би могле понекад да нађу и неки бољи изговор!
Тада ме Јосел упути у методу којом настоји да смањи трошкове јавних служби.
Све је почело интерним писмом којим је строго забрањена употреба телефона у приватне сврхе. Телефонисти су у централи задужени да пријаве сваког прекршиоца.
– У почетку сам се озбиљно забринуо – рече ми Јосел. – Коначно, био сам навикао да сваког дана сат-два прочаврљам са Хортензијом. Зато смо морали да измислимо систем којим ћемо да надмудримо нови пропис. И тако смо смислили код одређеног броја сигнала, па сад можемо да разговарамо телефонским сигналима исто тако лепо као и пре а да то не буде на терет пореских обвезника. На пример, један сигнал значи: „Како си, шта има ново?“ Шест сигнала значи: „Немој да лупаш!“ Девет сигнала: „Идемо ли вечерас у биоскоп? Чуо сам да је нови филм Вуди Алена заиста смешан." Десет сигнала: „Већ сам га гледала, прилично сам се досађивала.“ Осамнаест пута: „Шта си то рекла? Дај, девојко, говори мало јасније, не разумем те.“ Двадесет и два сигнала: „Што се правиш важан!" Двадесет и пет сигнала: „Добро, добро, Хортензија, што се мене тиче, можеш да идеш са Симоном, немам ништа против.“ Тридесет и један пут: „Ја? Љубоморан? Немој да ме засмејаваш.“ Тридесет и два: „Схвати већ једном да ја нисам никаква бебица!“ Педест седам: „Ма немој!“ И тако даље, све до деведесет сигнала, што значи: „Немој да мислиш да ја не могу без тебе, хало, чекај мало, немој да спушташ слушалицу! Дођавола, ипак ју је спустила!“
– Стварно није лоше – морао сам да признам.
– Али како знаш да је назвала Хортензија, а не неко други?
– Глупо питање – нацери ми се Јосел у брк. – Слушалицу подижем тек после деведесетог сигнала.
– Па зар неко издржи толико дуго?
– Дабоме да издржи. Ипак смо ми државна установа.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:38 pm






Каријера


Арон Вејнреб беше црна овца у породици. Његовог оца, угледног власника успешне мењачнице, спопале су прве сумње у вези са сином кад се овај у детињству није играо као сви остали дечаци кликерима, него се у нежној доби од свега пет година запутио у кухињу и раставио мајчин миксер да види од чега је састављен. Па и мајка, која га је и те како волела, беше забринута:
– То дете је препаметно – рекла је мужу. – Предузми нешто, за име божје!
Тата Вејнреб набавио је на брзину сину ракетни пиштољ и одело Супермена, а онда је почео да га води на фудбалске утакмице, али без успеха. Арон је био непоправљив мали интелектуалац. У школи се осећао као риба у води, био је увек најбољи ђак у разреду и поваздан је зурио у дебеле књиге. Пред њим је била заиста црна будућност. Једног дана тата је одлучио да поразговара са сином као мушкарац с мушкарцем:
– Момче, очева дужност је да упозори сина. Ако се ускоро не промениш, лоше ћеш проћи. Припадаш доброј и угледној породици чији су чланови сви одреда стекли добре позиције у друштву. Твој стриц Мојсије је истакнути агент за купопродају некретнина, стриц Авигдор је натпросечан порески саветник, а што се мене тиче, ја сам, као што ваљда знаш, изузетно цењени зеленаш. Па и твоја браћа показују похвалне склоности: Амитај ће ускоро постати сувласник ноћног бара у коме засад ради као бармен, а пред Микијем као дипломираним имитатором животињских гласова велика је политичка каријера. Само ти, момче, траћиш време на књиге. Да можда не желиш, сачувај Боже, да постанеш научник? Ти? Син једног Вејнреба – да будеш научник?
Арон је ћутке оборио главу препустивши родитеље њиховом очају.
Мајка је ноћу натапала јастуке сузама.
– На крају ће још пасти на просјачки штап – јецала је неутешна жена. – Мој сироти Арон мораће да животари од неке цркавице. Зарађиваће мање од једне чистачице.
– Никад се не зна – умиривао ју је муж. – Можда ће једног дана имати велику фамилију и добијати више на рачун дечјих додатака него иједна чистачица.
Мама Вејнреб извршила је последњи покушај.
– Па добро – рекла је свом неуспешном сину.
– Ако баш хоћеш да студираш, онда се мени за љубав потруди да будеш барем гинеколог.
Међутим, Арона та професија није уопште интересовала. Он је одувек – још од оног дана кад је раставио миксер на саставне делове – желео да буде физичар.
– За све си ти крив – пребацивала је мама Вејнреб супругу. – Сећаш се како си му објаснио како ради мотор у твом ауту? А једном си му чак дозволио и да ти очисти свећице.
– Па, надао сам се да ћу од њега да направим таксисту са редовним напојницама на које се не плаћа порез – признаде стари Вејнреб сломљеним гласом. – Откуд сам могао да знам да ће клипан хтети да студира?
Вејнребови су се у међувремену тешили бриљантним каријерама његове браће. Амитај је продао ноћни бар и управо основао ексклузивни салон за масажу, а Мики, дипломирани имитатор животињских гласова, водио је врло успешну идеолошку кампању своје странке и спремао се да се кандидује за посланика у парламенту.
Стари Вејнребови још су се надали да ће Арон можда пасти на дипломском испиту, али чуда се данас више не дешавају. Арон је дипломирао summа сum lаudе, срозао се на статус хонорарног предавача и пао на терет своје породице. Ни женидбом није побољшао свој мизерни положај јер је са женом изродио само двоје деце па им дечји додаци нису били вредни помена. Да му стриц Авигдор, порески стручњак који је у међувремену постао милионер, није купио један мали стан, вероватно би још живео код родитеља.
И ту би могао бити крај ове жалосне приче да једног дана професори у нашој земљи нису ступили у штрајк. Арон се такође одазвао позиву на штрајк, иако је на тај начин дошао у лични сукоб са братом Микијем, јер је бриљантни имитатор животињских гласова у мећувремену постао заменик министра просвете и вере.
Професорски штрајк отегао се као гладна година па је стари Вејнреб једног дана препоручио свом незапосленом сину да отпутује у иностранство. Далековиди старац се побринуо чак и за авионску карту.
Кад је изашао из авиона, Арон је сазнао тужну вест да му у иностранству не признају диплому физичара стечену у домовини. Стога му није преостало ништа друго него да окуша срећу као самостални занатлија, тачније речено водоинсталатер.
Данас је Арон имућан човек, потпуно задовољан својом судбином.
Поука ове приче: никад не треба губити наду.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:39 pm






Пешак


Кад сам пре неколико дана хтео да уђем у своју кућу, препречио ми је пут Феликс Зелиг тако да нисам имао куд. Лице мог комшије изражавало је тмурно расположење као да је на помолу пропаст света.
– Да ли сте ви свесни чињенице – упитао ме Феликс – да 13. јули ове године пада у петак?
До тог тренутка нисам се био ухватио укоштац с тим проблемом. Завирио сам у свој календар и нерадо установио да тврдња мог комшије Феликса стоји на чврстим темељима.
– Потпуно сам свестан те чињенице – настојао сам да сачувам присебност.
Иако сам наоко био оличење апсолутног владања самим собом, у желуцу су почели да ми лепршају некакви неуротични лептири. Ако се не варам, било их је равно 13. Уосталом, и тек повијено новорођенче зна да број 13 аутоматски доноси несрећу. То је наводно један од многобројних разлога што бебе и те како воде рачуна да не угледају светлост дана тринаестог у месецу. Исто тако се опрезан човек неће никад оженити на тај дан. Ако се уопште ожени.
Прича се и да осуђени на смрт који би требало да буду смакнути тринаестог у месецу, настоје да одложе ту деликатну церемонију бар за један дан како би избегли евентуалне несрећне случајеве.
А ове године, у јулу, тринаести пада у петак!
Обузела ме зла слутња. Неколико пријатеља и познаиика, па и двоје-троје одабраних пролазника које сам упозорио на предстојећу двоструку катастрофу, избезумило се од страха.
– О Боже, заиста сам вам захвална што сте ме на то упозорили – рекла ми је наша помоћница, бледа као крпа. – Баш сам овог петка мислила да скидам завесе...
На вратима нашег месара осванула је табла на којој на брзину беше нашкрабано:
„У петак ће месара бити затворена због непредвидивих несрећних случајева".
Наш времешни поштар већ нас је обавестио да ће се следећег викенда по свој прилици разболети. За сваки случај већ су почеле да му шкрипе чашице у коленима.
Што се мене тиче, ја сам, наравно, изнад таквих глупости.
Стога сам, смешкајући се супериорно, отказао све пословне састанке за петак и обавестио нашег породичног лекара да ће нам у петак можда затребати. Нека буде за сваки случај спреман да га позовемо...
Како из искуства знамо да једна брига рађа другу, пало ми је у тој драматичној фази на ум занимљиво питање које сам, у недостатку прикладније особе, поставио сам себи:
– Међу нама говорећи, Ефраиме – рекох – шта је тако страшно у петку?
Признао сам без оклевања да је одбојност према броју 13 оправдана сама по себи. Сваком културном човеку је познато да се на славној слици Леонарда да Винчија Последња вечера може избројити тринаест особа, међу којима је и Јуда.
Може се рећи да је празноверје у вези са бројем 13 у реду.
Али шта се може замерити недужном петку?
Зашто је баш петак службени несрећи дан, а не неки други? Размишљање о овом проблему није ме довело ни до каквог опипљивог резултата. Једино што ми је пало на памет, то је да самоубице више воле тужну недељу, а професионалне вештице црну суботу...
– Чекајте мало – обратим се стога опет Феликсу. – Можете ли да ми кажете зашто је баш петак несрећан дан.
– Немам појма – процеди мој комшија и баци се у мрачна текућа збивања.
Убрзо се показало да сви моји познаници тапкају у сличном мраку. Кога год сам питао, потврдио ми је без резерве да је тринаести у месецу плус петак једноставно дан опасан по живот, али ни један није догурао даље од Леонарда да Винчија.
Један од академски образованих грађана набацио је онако насумце претпоставку да је вероватно реч о атавистичком феномену из каменог доба. Остали су без околишања утврдили да је узрок томе ирелевантан.
Управо кад сам се спремао да бацим копље у трње, обратио сам се једној деведесетогодишњој матрони, која ми је једина дала разборито објашњење, неоптерећено празноверјем.
Часна дама склопила је очи и после дугог ћутања проговорила:
– Петак и тринаести у месецу одвајкада изазивају страх код људи зато што су тога дана сви људи обузети страхом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:39 pm






Професионално поштење


Необична је чињеница што се већина људи које човек упозна у својој околини покажу пре или касније као праве правцате поштењачине. Примера ради, једног јутра, док сам пролазио главном улицом, ухватио сам у излогу столарске радње, пуном јарко црвених сандала, свој одраз на стаклу. Летимичним погледом сам установио да ми је фризура мало запуштена. Продужио сам брже-боље даље све док нисам спазио елегантан фризерски салон. Ушао сам унутра и сео у прву слободну зубарску столицу чекајући да се догоди што треба да се догоди.
Пришао ми је услужан човек у лекарском мантилу и запитао ме:
– Шишање?
– Не – одговорио сам – само фазонирање.
Шта год „фазонирање“ значило у српском језику, у медитеранском фризерском жаргону то значи следеће: „Молим вас да ништа не дирате горе и напред, биће довољно да скратите мало отпозади и са стране.“
Ја више волим такав поступак зато што се а) моје укућанке увек смејуцкају кад се подшишам, јер сам б) с кратком косом налик на слабоумну овцу.
Фризер је дохватио маказе и известио ме:
– Фазонирање ипак неће бити довољно, господине. Ви заиста треба да се подшишате. Препустите ви то само мени.
– Слушајте – одговорим му строгим гласом – можда би заиста требало да се подшишам, али ја не желим да се подшишам. Довољно ми је фазонирање. Да ли вам је јасно?
– Можда, господине, али мени фазонирање није довољно.
– Па добро, онда – одбрусим му – ви ме само фазонирајте, а ја ћу вам платити шишање.
Нато се фризер без речи прихвати посла.
Дигао сам поглед с магазина за мушкарце тек кад ми је принео огледалце потиљку. Можда је то нека врста обреда код фризера, а можда тек пука празноверица. Како било да било, оно што сам угледао у великом огледалу беше толика промена мог личног описа да би засенила и саму господу Џекила и Хајда.
– Дођавола – продерем се – па ви једва да сте ми оставили коју длаку на глави!
– Смирите се, господине – рече ми фризерски уметник. – Зар ви заиста од једног поштеног фризера очекујете да вам узме новац за комплетно шишање а да вас само фазонира?
Да ли вам је сада јасно шта хоћу да кажем?
Високом пословном моралу једног поштеног занатлије могу да захвалим што сад а) изгледам као слабоумна овца, и б) што ми се женске у кући церекају у лице попут нацврцаних гусака.
Убудуће ћу одлазити само фризерима који немају тако високе етичке принципе.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:40 pm







Поразна критика


Обично се о уметничким критикама много не прича. Ко с времена на време наиђе на такве текстове, баци на њих летимичан поглед па прелази на дневна збивања.
Мени се ипак понекад догоди да неку посебно повољну рецензију помно исечем из новина и залепим у специјални албум, или је пренесем на микрофилм, или приредим малу изложбу најповољнијих критика својих представа. Али и то ме мало-помало прошло. Уосталом, ни у чему не ваља претеривати.
Тако је, рецимо, пре неког времена извесни господин Вајнтрауб-Прзнић објавио врло повољан приказ мог новог комада:
Дијалог је био искричав и право уживање за гледаоца," написао је. „Ја мислим да је ауторов стил, упркос одређеној склоности ка претеривању, веома разноврстан, зрео и оштар.“
Овако нешто човек сасвим равнодушно узима на знање и лепи у осму свеску албума под натписом „Браво и ура“.
Али шта се затим догађа? Човек изађе у град и сретне неке добре пријатеље:
– Чуј – кажу му ти добри пријатељи – шта има тај Вејнтрауб-Прзнић против тебе?
– Шта би имао? – чуди се човек. – Па његова критика је била сасвим пристојна.
– Ти то зовеш пристојним? Она тврдња о претеривању била је једноставно увредљива.
Па и у кафани дочека писца талас саучешћа:
– Немој то да схваташ сувише трагично – каже му први тенор. – Тај Вејнтрауб-Прзнић тотални је идиот. Једноставно га игнориши!
Неки му други пак кажу:
– Зашто то уопште дозвољаваш? Шта уопште мисли тај Вејнтрауб-Прзнић, ко је он?
И човек се врати кући па још једном прочита критику.
Па стварно је то безобразно! Како је уопште тај дилетант дошао на та „претеривања"? Треба њему у брк скресати шта је то у ствари претеривање, црк’о дабогда!
И човек одлази из тих стопа до Вејнтрауб-Прзнића па му каже:
– Слушајте ме добро, господине Вејнтрауб-Прзнић! Ако се не оканете таквог писања, може вам се свашта догодити!
Вејнтрауб-Прзнић се сместа извињава, признаје да у ствари није ни гледао представу и обећава исправку првом приликом.
И стварно, већ после неколико дана пише у својој редовној колумни:
„Тај комад јасно показује да се његов аутор развио у једног од најбољих наших драмских писаца. Браво!“
Човек то чита и осећа се донекле рехабилитован, али само док поново не сретне своје најбоље пријатеље.
– Чуј – питају га они – шта има тај кретен против тебе?
– Зашто?
– Па тај фрајер каже за тебе да си стварно један од наших најбољих драмских писаца! Зар не капираш? „Један од“! Баш хоће да те упропасти!
И човек поново оде до оног монструма и зграби за гушу:
– Пази добро, Вејнтрауб-Прзнићу, још једна неодмерена реч и ти си своје отпевао!
Прзнић обећава да ће учинити све што је до њега и у викенд броју новина појављује се следећа његова тврдња:
„...Он је ван сваке сумње најбољи драмски писац свих времена. Алелуја!“
Човек показује ту реченицу пријатељима.
– Ех, ех! – кажу му они. – Тај психопата мора да те мрзи из дна душе.
– Ама, како сад то? – чуди се човек. – Па не може бити веће похвале од овога што је написао.
– Наивчино! – говоре му пријатељи. – Ту ти и нису толико важне саме речи колико намера.
И човек опет одлази до Вејнтрауба-Прзнића и млатне га челичном шипком по глави. После тога му сви одреда говоре:
– А шта си ти у ствари имао против тог јадника? Увек је писао само најлепше о теби.
Ту се човек одриче своје професије.
Имаће мање проблема ако остане само пријатељ.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:40 pm





Педагогија


Ових дана вратио сам се после краћег боравка у иностранству у крило своје породице. Моја четрнаестогодишња кћерка Ренана дочекала ме је речима:
– Ти си, матори, излапео, полако али сигурно постајеш сенилан. Осим тога, гадиш ми се.
Погледала ме пуна очекивања и мотрила ме часак, а онда се окренула и отишла. Очигледно је била разочарана. Ја сам се пак сместа упутио до њене мајке и запитао је да ли се можда данас такве ствари уче у школи.
– Уче – одговори ми најбоља од свих жена. – Зашто питаш?
Затражио сам детаљније објашњење, па ми је изнела најновије стање ствари, с посебним освртом на нове тенденције у педагогији.
Рекла ми је да је Ренана у последње време добра у школи осим у једној ствари: у саставима на задате теме. Први забрињавајући знаци јавили су се кад је наставник задао ученицима ову тему: „Мој разговор с нашим старијим поштаром . Ренана је била сва очајна јер никад ни речи није проговорила ни с једним поштаром, чак ни са младим. Моја жена је покушала да јој помогне. Посаветовала ју је да напише да је питала нашег старијег поштара како је, и да јој је он одговорио да радо носи свој свакодневни терет зато што је прави социјалиста који чврсто верује да свако на време достављено писмо представља по једну циглу у изградњи срећног, бескласног друштва.
Ренана је одбила мајчин предлог као покушај срамотне обмане. Уместо тога је написала:
„Ја не познајем ниједног поштара“.
То је додуше одговарало стварном стању ствари, али је последица била најлошија оцена коју је икад ико добио у историји њене школе.
Следећа тема с којом се Ренана морала ухватити укоштац гласила је овако:
„Како сам заборавила да затворим славину“.
Последица тога је била одређена влага која ме је запахнула чим сам тог дана крочио у нашу кућу.
Затим је нестала три дана, док нам је није довела полиција с обала Мртвог мора. Тамо је тражила грађу за документарну репортажу „Шта сам мислила посматрајући Лотову жену“. Хвала Богу што су је после тога извесно време оставили на миру. Морала је наиме да одлежи неколико дана у кревету зато што је уганула ногу док се припремала да напише састав „Шта ми се десило кад сам неопрезно прелазила преко ауто-пута“.
– А данас прикупља утиске на тему „Шта сам доживела кад сам повредила осећања свог драгог ближњег“ – завршила је моја супруга свој извештај. – Зато ти је и рекла да си излапео. Детету је потребан материјал. Ако нас неки наши пријатељи и познаници изненада нападну, знаћеш зашто. Имаш ли неку идеју шта бисмо могли да предузмемо?
Предложио сам да напишем протестно писмо министру просвете у коме ћу га запитати зашто се сваки школски састав мора писати у првом лицу једнине.
Најбоља од свих жена упитала ме немам ли неку паметнију методу за траћење времена. Одговорио сам јој: – Како да немам – па сам сео за сто и срочио овај документ.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:40 pm





Инфлација


– Дакле – обратио се те знамените вечери министар финансија свом шефу кабинета – шта је данас поскупело?
– Хм – шеф кабинета је избегавао министров поглед – данас... хм... ништа. Данас ништа.
– Слушај, ти – нестрпљиво ће министар – Немам ја времена за јефтине вицеве.
– Није то виц – одврати шеф кабинета. – Данас нису уопште скакале цене. Немам појма како је то могло да се догоди. Од јуче као да су замрзнуте. То је непобитна чињеница. Мора да негде нешто не штима. Али, кад је већ тако, спреман сам да преузмем личну одговорност. Зато бих замолио господина министра да прихвати моју оставку.
Министар пребледи. Часак је непомично седео, укочен као индекс цена, а онда удари шаком о сто:
– Дођавола све заједно! И то ми тек сада кажеш, пред сам крај радног времена?
– Сви смо се до последњег трена надали да ће нешто ипак поскупети – правдао се шеф кабинета.
Министар дрхтавом руком подиже телефонску слушалицу:
Хало, министарство трговине. Шта је с цигаретама?
– Жао нам је – одговоре му – али цигарете поскупљују увек преко викенда
– Шта је са сољу?
– Сутра.
– А кромпир?
– Поскупео је прекјуче.
– Фластери за курје очи?
– Пре пет дана.
– Обука пливања?
Министар није ни сачекао одговор. Панично је погледао на сат и узвикнуо:
– Још само пола сата!
Па излети из зграде, ускочи у свој службени аутомобил и одјури с упаљеним плавим ротационим светлом у министарство поште.
– Преклињем вас да подигнете цену било чему. Телефонским импулсима, поштарини, шта год вам падне на памет. Ради се о животу и смрти.
– Врло радо – одговоре му – али за данас је, на жалост, већ касно.
Министар одјури у управу електропривреде.
– Данас, на жалост, струја не може да поскупи – гласила је пресуда. – Цена нафте управо је пала за 8 центи.
Министар брже-боље сврати у музеј текстила, али и ту сви сложно одмахнуше главом:
– Ништа се не може учинити, екселенцијо. Али, ако дођете после првог, видећемо...
Министар се за пола сата постарао за неколико недеља. Вратио се у своју канцеларију и позвао шефа кабинета:
– Јавите одмах новинарима – нареди – да смо, због раста цена сировина с једне стране, и пораста производних трошкова с друге стране, присиљени да подигнемо цену једног производа за 14,5 посто. Ускоро ћемо објавити ближе саопштење.
Шеф кабинета појури у своју собу да пренесе новинарима вест, а министар се завали на наслон столице и одахну:
– Успео сам. Бар неће завладати паника међу становништвом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:40 pm





Професионалац


Људи који не познају добро старог Лустига мисле да је он обичан таксиста. Вечито је необријан, очи су му нападно црвене и натечене зато што мало спава. У ходу му у џеповима звецкају безбројни аутомобилски кључеви, а седи само за управљачем свог црног таксија. Строго узевши, Лустиг јесте таксиста, али та лапидарна дефиниција ни приближно не одговара стварним чињеницама.
Лустиг de facto управља међународним аеродромом у Тел Авиву.
У то сам се и сам уверио кад ми је прошле недеље ауто цркао па сам сео у његов такси да ме одвезе на аеродром. Ишао сам да дочекам једног свог даљег рођака који је требало да стигне у 7 сати и 30 минута.
– Немојте се само узрујавати – умиривао ме jе Лустиг док смо се приближавали аеродрому. – Лустиг вам све то има у малом прсту. Којим авионом долази тај ваш рођак?
– Колико ја знам, „Сабеном“.
– И зато сте ме толико пожуривали? – Лустиг скину ногу с папучице гаса. – Па тај вам авион стиже тек у 8 сати и 40 минута. Четвртком вам „Сабена“ увек касни 1 сат и 10 минута, „Ер Франс“ 25 минута, а ТВА 1 сат и 12 минута. Преглед пасоша и царинска контрола неће дуго потрајати зато што у то време сваког јутра заседа синдикат цариника. Рођак ће вам бити мало исцрпљен после олује над Грчком, али иначе живахан и добре воље, иако ће се љутити на кисело црно вино које му је сервирала аљкава стјуардеса.
– А откуд ви све то знате?
– Откуд Лустиг све то зна, ви то мене питате! Поштовани господине, ја вам возим такси преко четрдесет година на аеродром и назад. Већ сам се тако извештио да треба само да погледам човека у лице па да знам одакле долази, колико пара има уза се и шта шверцује. Довољан је само један поглед па да знам: пет кофера и кутија за шешире. Нисам се још преварио за више од једног комада пртљага. Замислите само, четрдесет година!...
Стигли смо на аеродром. Стражар затражи од мене личну карту, а Лустига поздрави војничким поздравом.
– У последње време је велика гужва – напомену Лустиг – због многобројних досељеника који долазе из Источне Европе. Шта све ту човек може да доживи, понекад и да се расплаче! Прошлог месеца је, на пример, стигла једна старица која двадесет и пет година није видела рођену кћер! Двадесет пет година, господине мој! Кад су те две пале једна другој у загрљај, пуних десет минута неизменце су плакале и смејале се...
У том тренутку навали у чекаоницу група путника. Један младић проби се кроз масу до човека дуге браде и обојица бризнуше у плач.
Лустиг ћутке обојицу осмотри, а онда рече:
– Тринаест година.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:41 pm





Препоручено


Алергије могу бити права куга. Или још нешто горе од тога. Ко год се разболи од куге, није ни свестан тога јер није при себи. Напротив, човек који почне да кија када угледа нов сламнати шешир врло добро зна зашто кија.
Алергије су дакле неистражена мистерија. Ја имам, на пример, пријатеља који почне да се чеше чим се поведе реч о плишаним завесама. С друге стране, једна од мојих многобројних ташти спремна је у свако доба да ступи у лављи кавез, али падне у несвест чим нањуши мачку која је дошла с кише без кишобрана.
Ја сам опет алергичан на препоручене пошиљке.
То не значи да ми саме пошиљке праве проблем, него обавештења које затичем на вратима свога стана а на којима пише:
„Поштовани(а) господине/госпођо/госпођице!
Пошиљка адресирана на ваше име није вам уручена због ваше одсутности/ зато што је прорез за писма исувише узан/ зато што је степениште престрмо/ зато што поштар није имао времена (непотребно прецртати). Препоручена пошиљка налази се у поштанској филијали бр. 72, Стара Матаморска улица 112 у Јафи на ваше име. Можете је подићи сваког дана у радно време, нечитко због поштанског печата“.
Од самог погледа на овакву цедуљу скаче ми крвни притисак, а одмах затим јављају ми се на стомаку прве црвене мрље. Јер, наравно да знам да ће у поштанској филијали бр. 72 у Старој Матаморској улици 112 у Јафи најмање двадесетак људи, жена и деце, стајати испред мене у реду. Иза опседнутог шалтера седеће, потпуно сам, службеник исувише млад за тај посао, који ће брзином пужа радити све што је прописано. Продаваће поштанске марке, које ће једну по једну откидати са табака, исправљаће неисправно попуњене новчане уплатнице, наплаћиваће телефонске рачуне и исплаћивати пензије, а у ретким слободним тренуцима погрешно ће одговарати на идиотска питања. Осим тога, од свакога ће захтевати да му покаже своју личну карту, а ја ћу своју заборавити код куће, или ако је случајно будем имао при себи, моја пошиљка још неће бити ту, или ако буде ту, у њој ће бити тачан распоред добротворних приредби које је градска управа предвидела за прошли месец...
Као што рекох, алергичан сам на препоручене пошиљке.
На пример, свега две улице даље од мене налази се једна књижара. Па ипак, власник те књижаре шаље ми упорно и редовно све стране часописе на које сам се код њега претплатио „препоручено“ преко поште бр. 66, Нова Матаморска улица 244, на другој страни града.
Стога сам га недавно посетио у књижари, клекнуо пред њега и замолио га:
– Преклињем вас, екселенцијо, не шаљите ми више ништа препоручено! Спреман сам да у сваком жељеном тренутку, дању или ноћу, дођем до вас пешке. Само ми, побогу, немојте више слати часописе препорученом поштом!
Договорили смо се да ће ме убудуће дописницама обавештавати кад стигне који часопис за мене. Отишао сам од њега обузет осећањем олакшања.
Тек што сам се вратио кући, затекао сам на вратима једно од оних обавештења „господине /госпођо/госпођице". Отишао сам на пошту и подигао, после чекања од четрдесет минута, препоручену дописницу на којој је писало: „Поштовани господине... управо су стигли часописи које сте наручили...“
Као што рекох, реч је о алергији. Стога бих замолио све своје читаоце да ми не шаљу никакве препоручене пошиљке, без обзира у каквом искушењу били.
Рецидивисти ће бити кажњени строго по закону: вратићу им писма препорученом поштом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu