Avram tu ništa ne može

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 3:52 pm

First topic message reminder :



Majstoru pera kakav je Efraim Kišon i najbeznačajnija sitnica iz svakodnevnog života može da posluži kao tema za kratku humorističku priču. Obične stvari, dovedene do apsurda, često će nagnati čitaoce da i sopstveni život i probleme posmatraju s vedrije strane.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:41 pm





Мадам Батерфлај


Недавно сам затворених очију седео у својој фотељи настојећи аутогеним тренингом да измислим нешто смешно, али ме, хвала Богу, звонце на вратима ослободило мука. Пред вратима је стајала сићушна дама јапанског порекла која је отворила усташца и љубазно рекла:
– Хачи. Ћиха.
У први мах хтео сам да јој кажем: „Наздравље! Међутим, кад сам је позвао да уђе, разјасниле су ми се њене тајанствене речи. Женска није кинула него се само представила. Звала се Шешико Хачићиха и није била нико други до јапански преводилац мојих књига. У том тренутку је освојила моју наклоност, упркос превеликим наочарима.
– Необично ми је драго што могу да вас упознам – обавестила ме је на течном немачком и подвукла своје задовољство чаробним смешком.
– Задовољство је моје – узвратио сам јој љубазним смешком, склопио руке на грудима и дубоко се поклонио. – Добродошли у мој скромни дом, госпођице Хачићиха.
Сад је опет дошао ред на њу да се насмеши:
– То сад заиста није важно – рече она – али ово што сте сада учинили није јапански него кинески поздрав. Ми у Јапану само се мало наклонимо и не склапамо руке.
Одмах сам увидео своју заблуду, али како се тиме није могло испунити цело вече, замолио сам је да седне. Затим сам и ја сео, после чега смо обоје утонули у дубоку тншину. Након краћег размишљања прекинем ћутање:
– Штета што нисте дошли у својој традиционалној народној ношњи – прозборих, тек толико да нешто кажем. – Могу ли да вам понудим неко пиће? Можда чај од магнолија или бамбусов сок?
– Не, хвала – насмеши се моја мала гејша – може евентуално један суви мартини. А што се моје одеће тиче, морам да вас разочарам, али јапанске жене се данас овако облаче.
– А смотани кишобрани на леђима?
– С њима морају да се бакћу још само конобарице у јапанским ресторанима, и то само у Европи.
Тај мој мајушни преводилац умела је чаробно да се смеши показујући при том обиље блиставих белих зуба. Изненада ми је синуло да је човеку много лакше да подноси тишину кад располаже таквим смешком таde in Јарап. Ипак, као домаћину била ми је дужност да потражим некакав заједнички предмет разговора.
– Ах, Мадам Батерфлај! – уздахнем обузет благо темпираном носталгијом. – Луд сам за том опером.
– Ми нисмо – насмеши се госпођица Хачићиха.
– Да ли то значи да се у Јапану не изводи Мадам Батерфлај'!
– Изводи се, изводи. Чак би се могло рећи да је хит. Не прође ни једна сезона а да се не изведе у неком кабареу.
– У „кабареу“, кажете?
– Наравно. Ми наиме мислимо да италијанска дива бадемастих очију не воли баш много оног никоговића Пинкертона. А ту је још и чињеница да није била начисто ко је од њених многобројних муштерија у ствари отац њеног копилета.
– Како, молим?
– Ми сматрамо да је Мадам Батерфлај препредена, мала опајдара – објасни ми госпођица Хачићиха. – Не само што је свог Пинкија варала где год је стигла него му је искамчила и алиментацију.
– Мора да се шалите!
– Ни говора – одврати моја мини-преводилац и насмеши ми се. – Чини ми се да ви Јапанку замишљате онако како је приказује Холивуд: верну, послушну, пријатну и понизну. Другим речима, као глупу, малу гејшу која вечито кува чај, као крхку ружу с Оријента. Жао ми је али таквих практичних робиња у Јапану нема нити их је икад било.
– Али – успротивим се обесхрабрено – ја сам их својим очима видео, на телевизији.
– Наравно да сте их видели. Кад су мушкарци са Запада открили да покорна гејша није ништа друго до нуспродукт њихове маште, поново су је створили у својим операма, драмама и бестселерима. Један од најновијих таквих златних кока је Шогун. Од њега сте направили чак и телевизијску серију.
– Да ли сте је гледали?
– Само почетак. После пола сата толико ме је заболео стомак од смеха да сам морала да угасим телевизор. Ваша представа о јапанској жени, ако смем да приметим, потиче из пуке жеље. Ви непрестано маштате о некаквом страшном самурају који беспрекорну супругу гура у кревет свом прилично пријатно изненађеном госту. Ви замишљате окретне Јапанке као сијамске мачкице, као љупке нимфоманке које ноћу голе голцате поскакују до плафона од уживања. Верујте ми да је то најглупљи виц који смо чули у последњих триста година.
– Ако је тако како ви кажете – рекох – каква је онда права улога јапанске жене?
– Она је благајница породице – насмеши се госпођица Хачићиха – или, боље рећи, министар финансија. Другим речима, она контролише укупни приход свог мужа, осим џепарца од два-три јена. Под условом да јој је муж пристојан.
– И Јапанци све то мирно трпе?
– Наравно. Па они нису читали Шогуна.
Након тих речи поздравила се са мном сићушна Шашико Хачићиха и, смешећи се, отпутовала у Јокохаму. Гледао сам за њом обузет помешаним осећањима и одлучио да је бришем из записника. Као расни писац, не волим голу истину. Као и сваки други нормални мушкарац, више волим нежне мале гејше, пожртвоване и покорне заводнице. Ништа друго.
Пошто је дакле мали лептир одлепршао, устао сам, склопио руке на грудима и – да, још једанпут, нек’ иде све дођавола! – дубоко се поклонио, још дубље него први пут, и на сав глас објавио у своје име и у име свих надљуди на овом свету:
– Збогом, жута ружо Оријента! Нека те богови чувају и прате на твом далеком путовању у Земљу излазећег сунца и расцветаних трешања...
Тако. Нећемо, богами, да дозволимо да нас ико уплаши. Све остаје исто као што је било. Гејше, шогуни, батерфлајси, читава чајџиница.
И тачка.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:42 pm





Фото-робот


Сад кад су тајанствена убиства у самопослузи коначно разјашњена и убица стрпан за сва времена иза браве, треба похвалити бриљантну полицијску активност која је после непуне две године довела до хапшења злочинца.
Чињенице су свима добро познате. Починилац је тог кобног дана ушао у самопослугу и затражио бомбоне против кашља. Кад их није нашао, извадио је аутоматски пиштољ и побио тринаест муштерија и благајницу. Затим се окренуо и изашао. Криминалистичка полиција формирала је одмах специјалну екипу. Неколико специјалаца је признало да је то сигурно најтежи задатак који им је икад поверен.
Дуго се чинило да убица није оставио за собом никакав траг. Међутим, тада, у последњи трен, мало пре него што је полиција хтела да стави случај ad acta, дочепала се доказа који ју је навео на прави траг.
Један од најискуснијих инспектора нашао је дугачку белу влас на конзерви оплемењеног компота од шљива на најнижој полици. Одатле је следио логичан низ закључака.
Бела влас указивала је на старију особу. На основу њене дужине могло се закључити да је њен бивши власник био у финансијским потешкоћама, јер није могао да омогући себи редован одлазак код фризера. А то што се влас нашла управо на конзерви компота од шљива упућивало је на закључак да злочинац пати од затвора. Осим тога, неко ко се послуживао са најниже полице мора да је био низак и кратковид. Тако се обруч све више стезао. На основу доказног материјала искусни стручњаци направили су фото-робот убице: старијег, онижег, кратковидог и бедно одевеног човека са чарапом навученом на лице, чији је грчевити израз лица потицао од неуредне столице.
Фото-робот убице објављен је прво у новинама, а ускоро затим и на телевизији. Грађани су замољени да помогну полицији у лову на убицу. У року од неколико дана јавило се телефоном 327 грађана који су препознали зликовца. Њих 321 тврдило је да је то градоначелник Јерусалима. Градоначелник је, међутим, имао чврст алиби. Стога се полиција усредсредила на осталих шест осумњичених.
Сву шесторицу су поређали у дворишту полиције, а онда су неколицину сталних муштерија самопослуге замолили да идентификују убицу. После тога су три сталне муштерије ухапшене јер су их осумњичени идентификовали као убицу.
Сутрадан је спектакуларни случај коначно разјашњен.
Полицији се, наиме, јавила млада анимир-дама која је за расписану награду одала свог пријатеља, убицу из самопослуге. Беше то мршав, висок, кратко ошишан млад нитков који није хтео да јој купи златне минђуше.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:42 pm





Ортаци


Провала облака затекла ме је у центру града Наравно да нисам имао кишобран. Срећом угледам такси како празан пролази улицом. Продерем се из петних жила, отворим врата, ускочим у кола и добацим возачу:
– Возите ме куд год хоћете!
Тада ми је тек поглед пао на кошчатог незнанца који је седео до мене и који је истовремено ускочио у такси са друге стране. Буљили смо један у другог док напетост измећу нас није постала неподношљива.
– Жао ми је – рече таксиста – али не смем да возим обојицу.
– Охо – простењем ја. – А зашто не смете?
– Такви су прописи – прописно ми објасни таксиста. Не смем да возим две муштерије у исти мах. И зато, молим вас, само без братимљења.
Беше то један од оних историјских тренутака у којима се потачене масе удружују против свемоћне бирократије.
– О каквом то братимљењу говорите па нас двојица смо заједно! – рекох таксисти па се истог часа обратим кошчатом сапутнику: – Знаш ли можда, Мишко, зашто Лефковиц није дошао у недељу. Шломо је био бесан као рис, што није никакво чудо.
– Шломо је јадник – укапира кошчати у трен ока. – Добро је знао да је Лефковиц покварио стомак. Уосталом, зар не мислиш да се Шломо у последње време потпуно променио?
Таксиста се окренуо и обојицу прострелио погледом. На лицу му се огледало одређено неповерење. Стога сам се осетио побуђеним да кошчатом изнесем све своје замерке на рачун Шлома и његових махинација. Таксиста је признао пораз и кренуо. За време вожње детаљно сам расправљао с Мишком о опскурним родбинским везама доктора Гринбергера, с посебним освртом на галантне авантуре његове друге жене. Кад је у паузи разговора таксиста лагано закочио, ухватила нас је паника па смо проширили тематски круг на три сијамске мачке исте порочне жене...
Када смо на крају кошчати и ја изашли из таксија, били смо већ тако добри да смо у најближој пивници још два сата разговарали о Лефковицовом камену у бубрегу, Шломиним мутним пословима и великом добитку на лутрији оног антипатичног Гринбергера.
Тада је престала киша.
Кући смо се опет вратили таксијем. Успут смо још свратили у куртоазну посету оближњој лудници, где смо се осећали као код куће.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:42 pm





Кључни доживљај


Једног дана свратио сам у оближњу продавницу мешовите робе да купим две оловке. Док сам преузимао скроман замотуљак са купљеном робом, власник ми је пружио и привезак за кључеве. Рекао сам му да нисам ништа слично тражио од њега. Он није могао да прикрије збуњеност:
– Цењени господине – рекао ми је – овај необично оригинални привезак за кључеве поклања вам фирма!
Радознало сам загледао ту малу драгоценост. Беше то сасвим употребљив никловани прстен за кључеве, на коме је висио сићушан свежањ карата за играње о исто тако сићушном ланчићу. То рафинирано прикривено мито трговца мешовитом робом могло је да послужи и као сасвим употребљива разбибрига, под условом да човек носи са собом лупу и пинцету.
Кад сам се вратио кући, хтео сам тим поклончићем да обрадујем своју кћерку Ренану. Испоставило се да она има већ 162 оригинална привеска за кључеве. Последњи је добила управо пре сат времена од најбоље од свих жена, што опет беше поклон од мамине козметичарке. Показала ми га је. На сићушном ланчићу прстена за кључеве висио је минијатурни позоришни двоглед, који би по својој величини најбоље одговарао великој буви да кроз њега гледа свога драгог у ложи на другој страни позоришта.
– Па зар још ниси то приметио? – упита ме најбоља од свих жена. – Такви привесци су постали права мода у целом пословном свету.
Она је мислила да то мора на неки начин да буде у вези са развојем потрошачког друштва, иако није била сасвим начисто да ли се тиме жели смањити наш спољнотрговински дефицит или само стимулисати купце. Свакако да је у оба случаја била у праву. На пример, продавница на углу повела је недавно рекламну кампању минијатурним издањем грамофона на посребреном привеску за кључеве. На грамофону се налази чак и микроскопски сићушна ручица. У спретним рукама ручица се може чак и окретати, а онда се – под условом да не дува ветар – може чак и чути некакво нежно гргољење.
Наш месар, напротив, не поклања ништа муштеријама па најбоља од свих жена озбиљно помишља да пређе код његовог конкурента, који рекламира своје производе мини-костима за супу које висе на прстену за кључеве налик месарској куки.
Исто је тако интересантан случај секретара у министарству грађевинарства чије је име недавно штампано крупним словима по свим новинама. Реч је о томе да је тај државни службеник примио од неког грађевинског предузимача духовити поклон у облику класичног прстена за кључеве на коме је висило 5000 долара.
Па ево, и ја се придружујем овом буму привезака за кључеве.
Од данас ће свако ко купи по три примерка ове књиге добити на поклон прави прстен за кључеве на којем ће висити прави прстен за кључеве.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:42 pm





Аутостоп


Најстарије од свих људских ратних стања јесте класна борба. Робови желе да се ослободе својих господара, а господари својих жена. Монарси се боре против цркве, станодавци против подстанара, нафталин против мољаца. Али ни једна од тих борби на живот и смрт није тако жестока као борба између аутостопера и њихових заклетих непријатеља за воланом.
Некада сам и сам припадао првој групи и још се сећам многобројних празних конзерви и камења које сам бацао за возачима који нису хтели да ме повезу, наводно из страха да ћу им упрљати тапацирана седишта, да ћу им одвраћати пажњу од управљања колима или из неких сличних, ваљаних разлога који нису били ништа друго него смешни изговори.
Отада је прошло много година. Прешао сам у непријатељски табор али ме за све ово време страшно пече савест. Кад год видим неку од тих неутешних сподоба покрај друма како диже палац увис, сећам се својих младих дана и срце ми се испуни братским саосећањем.
Понекад чак и заплачем.
Све то ипак не може утицати на чињеницу да ми аутостопери иду на живце зато што ми
а) прљају тапацирана седишта,
б) одвраћају пажњу од управљања возилом и
в) из сличних ваљаних разлога.
Свакако да сам због тога дубоко у себи удвојена личност. Потребна је велика снага воље да се не зауставим поред тих јадника. Стога сам временом дошао до необично хуманог решења: зауставим начас кола, отворим прозор и са неколико кратких али пријатељских речи обавестим аутостопера да идем само до прве улице. Пожелим му од свег срца срећан пут, опростим се најсрдачније с њим – и тек онда смогнем снаге да наставим мирне душе пут до Јерусалима.
Једноставно не могу друкчије, а зачудо, сваки пут после тога осећам дубоко задовољство, иако ни сам не знам зашто. Јер, у суштини ми се чини прилично бедно што тако хладнокрвно лажем те безнадежне социјалне случајеве. Каткад чак у два ока назовем сам себе одвратном издајицом и подлом ништаријом...
Овај унутрашњи конфликт – да аутостопера лично не повредим, али да га нипошто не повезем – пада ми утолико теже што све више млађарије упорно стоји поред друм који води уз море.
Та балавурдија води прави психолошки рат са возачима. Око подне се распрше из школе, поређају се уз друм и упорно дижу своје нежне палчеве увис. Неки од њих чак и машу таблама на којима пише жељено одредиште, као на пример „Херзлијах!“, „Захала!“, „Рамат Авив!“. Сваког дана кад пролазим поред њих упућујем сам себи горке прекоре, али опет не могу ваљда застајати код сваког од тих клипана и извињавати му се!
Зато сам прошле недеље и ја ставио на шофершајбну таблицу са натписом: „Жао ми је, али скрећем у прву улицу.“
Наравно да не скрећем. Само гледам како да се на људски и културан начин отарасим аутостопера.
Пре неки дан сам опет прошао поред групе ђака. Изненада ми један од њих скочи пред ауто и завитла ми таблицом испред брисача. На таблици је писало кратко и јасно: „Лажовчино!“
Био је то низак ударац. Али нисам ни ја од оних који се лако предају. Око за око. Сутрадан сам узвратио ударац. Крупним словима написао сам на таблици: „Писац на раду“.
Ипак сигурности ради, не идем више истим путем. Не могу да гледам децу како пате.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:42 pm






Антиквитети


Опште је познато да смо ми народ Библије. Стога ннје никакво чудо што је Зелигово путовање у Содому изазвало право одушевљење у нашој улици.
Мој комшија Феликс Зелиг повео је сву своју породицу са собом и вратио се дубоко импресиониран историјском величином Содоме. Штавише, део тог историјског значења донео је кући у пластичној кесици. Беше то камење из брда око Содоме. Дан после повратка Феликс је позвао све комшије на отварање импровизоване изложбе.
– Ево, овде можете да видите комад античког сумпора – објаснио нам је држећи у руци црни камен. – Библијски камен међаш, ако смем тако да кажем. А ово овде је крхотина фосилизованих минерала из Мртвог мора. Овде пак имам мангански кристал из преисторијског доба, а овде силиконски кварц и окамењени калцијум карбонат. Сви су ови дивни примерци сведоци наше славне библијске прошлости.
Буљили смо као опчињени у то чудесно камење и додиривали га са страхопоштовањем. Дубоко у себи осећао сам жељу да комшију Феликса Зелига мучки уцмекам па да присвојим његово благо. Чинило ми се да у ужагреним очима осталих комшија читам сличну жељу. Зелигово камење није било само свето него и лепо да ти дах застане у грудима...
Неће вам бити тешко да погодите шта се затим збило у нашој улици. Људи су у све већем броју одлазили на ходочашће у Содому и довлачили кући гомилу историјског камења и библијских минерала. Содома је дефинитивно ушла у моду. Апотекар преко пута хтео је све да нас надмаши па се клео у живот своје деце да је велики комад беле стене који је донео део Лотове скамењене жене. Позивао нас је да испитамо сланоћу камена и допуштао да га лизнемо. И заиста, морали смо да признамо да тај камен има укус усољене харинге.
Свакако да ни ја нисам хтео да заостанем у том светом надметању. Да не бих изгубио углед у очима својих комшија, одшуњао сам се следеће ноћи до прве раскопане раскрснице, напунио врећу шљунком и декорисао њиме нашу терасу.
Шљунак је на јутарњем сунцу блистао попут жучног камења краља Соломона.
– Поштоване даме и господо – отворио сам изложбу дирљивим гласом. – Поклоните се пред овим с најдубљим страхопоштовањем. Све ово драгоцено камење је из Гоморе.
Моје речи беху попраћене бурним одобравањем. Био сам уверен да ме нико више неће надмашити.
Осим ако Феликс не донесе с оближњег градилишта циглу из Вавилонске куле.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:43 pm






Дисциплина


У храброј, малој земљи на Блиском истоку где се збива следећа прича, меродавни стручњаци установили су једног дана да се залихе воде полако али сигурно исцрпљују. Могло се прилично поуздано предвидети да ће потрајати још највише две године. Стога је министар водопривреде сазвао конференцију за штампу и, уз кафу и колаче, упозорио новинаре:
– Господо, снабдевање водом све је критичније. Судбина земље је у вашим рукама.
Штампа је муњевито реаговала. Готово све новине донеле су на последњој страни, испод самог пописа дежурних апотека, ову реченицу: „Нашој земљи прети катастрофа ако не будемо штедели воду.“
Неки ревносни читаоци новина открили су ту белешку, али ништа нису предузели. Уосталом, каква корист од тога што они штеде воду кад је сви други расипају? Додуше, двојица нежења хтела су да позову мајстора да им поправи славине које су цуриле, али је, на жалост, телефонска линија била заузета.
Догодине је опасност постала актуелна. Министарство водопривреде са сигурношћу је установило да ће залихе воде потрајати још највише десет месеци па је затражило да влада предузме хитне мере. Међутим, влада је била прилично немоћна јер се грађани једноставно нису обазирали на позиве да штеде воду. Стога су одговорни људи у влади одлучили да се ни они не обазиру на сопствене позиве, поготово што се све то збивало у изборној години и што је влада знала да је у таквим временима упутније говорити о радикалном смањивању пореза него о мерама за штедњу воде.
Међутим, избори су дошли и прошли и у целој земљи је поведена кампања да се штеди вода. Са свих зидова плакати су опомињали грађане да још само ригорозне мере штедње воде могу да спасу земљу од катастрофе.
Али ни то није ништа вредело. Грађани су говорили: – Па морамо ваљда да се перемо? Морамо ваљда и да кувамо, да заливамо цвеће, зар не? И да мењамо воду у акваријумима, зар не?
Стога се нико није одрекао ни капи воде. Штавише, људи су после кафе пили још и чај.
На почетку нове године резерве воде биле су довољне још само за месец дана. Влада је наручила знатан број нових водомера у иностранству, а председник владе је лично поручио грађанима преко телевизије:
– Ако одмах и безусловно не ограничимо потрошњу воде, сви ћемо скапати од жеђи!
Међутим, грађани су били заокупљени врућим дебатама о последњој прволигашкој фудбалској утакмици па им је било потребно много хладних тушева да се расхладе. Рибе су и даље лепо живеле у својим акваријумима. У центру града пукла је главна водоводна цев и 800 милиона кубних метара драгоцене течности истекло је у канализацију...
Кад је утврђено да ће воде бити још само до четвртка по подне, влада је применила радикалне мере: повећала је цену воде за 17,5 посто по кубном метру. Али јавност је одавно била навикла на сличне мере и нико се није побунио због поскупљења. У четвртак по подне нестало је најзад воде и сви смо скапали од жеђи.
Какав малер!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:43 pm







Кинематографија


Прошлог петка изненада ми је зазвонио телефон.
– Слушај – рекао ми је Феликс, очигледно узбуђен – позајмио сам оригинални видео-снимак Мачке на усијаном лименом крову па позивам друштво да ми дође сутра увече, свега неколико људи који желе да погледају филм док га будем преснимавао. Хоћеш ли доћи?
Како не бих дошао! При самој помисли на Мачку, ту епохалну драму Тенесија Вилијамса с Полом Њуменом у главној улози и са божанском Елизабет Тејлор на врућем лименом крову, подилазила ме је носталгична језа. Било ми је ваљда седам година кад сам први пут гледао тај филм и плакао као дете.
У суботу увече били смо сви на броју. Дневна соба Зелигових била је дупке пуна. У њој су била два видео-рикордера, пола комшилука и притајена напетост. Феликс је укључио апарате и на екрану се појавио Биг Деди, тумачећи Полу Њумену некакав закон донет по кратком поступку. Тада се појављује божанска Лиз и свима нам застаје дах.
– Колико ли јој је сад већ година? – шапне нечији гласу мраку.
– Преко педесет – одговори неки зналац. – Удата је за неког блесавог сенатора.
– Ма то јој је бивши муж. Сад се потуца по свету с неким младим мексичким адвокатом.
Вероватно ће јој тај јадник бити осми муж.
– Не, него седми.
Први ред направио је на брзину биланс – први муж јој је био Хилтон јуниор, затим је следио Хенри Форд Трећи, па Шевролет сениор, па филмски продуцент Мајк Тод, па певач Еди Фишер, па Ричард Бартон, па Френк Синатра, па онда тај блесави сенатор, па још једаном Бартон, и сад овај јадни Мексиканац. Све у свему било их је дакле десет. Додуше, ствар са Синатром је мало сумњива, а други брак са Ричардом Бартоном не би у ствари требало да се рачуна.
– Па добро – признала је опозиција свој пораз.
Значи да их је било свега осам. Али кога то уопште интересује?
Управо у том тренутку се рекордерка у броју склопљених бракова видела на малом екрану како, сва обузета путеношћу, напаствује Пола Њумена, а његова се потенција брани од ње. Наравно, само на филму.
– Да ли сте приметили – упита Феликс из позадине – како ту крупну Тејлорову никад не снимају из профила? Због подваљка, наравно.
– Подваљка? Ха! То јој пре дође нешто као подгушник.
– Прво, не каже се подгушник него подвратник, а друго, та реч се употребљава само за говеда – разлегао се глас неког језичког чистунца.
– Каже се и за псе.
– Којешта. Једино се за птице каже да имају гушу. Мој папагај Ксавијер има малу гушу на левој страни.
– А мој какаду се зове Барт, има 46 година и пева Тоску мецосопраном.
– Ма немојте!
– Поштења ми!
Дотле је и Лиз с неким водила ватрену дискусију. Показало се да је реч о њеној јетрви која има читав чопор деце. А Пол Њумен је у последњих десетак минута углавном анализирао сам себе.
– Под, под... – мрмљао је Феликс листајући речник при оскудном светлу које је падало с екрана. – А, ево га! „Подвратник – кожа која виси испод врата (на пример у говечета).“
– Шта сам вам рекао? – јави се језички чистунац. – Само у говеда.
– Извините! У речнику не пише „само у говечета.“
– Па то вам је иста ствар.
Ту је дискусија нагло прекинута јер се на малом екрану појавила Лиз у крупном плану из профила.
– Ма да – разочарано ће једна дама. – Ово је прастари филм па јој се подваљак још не види тако добро.
– Којешта – огласи се њен одани муж. – Зар не видите како упорно настоји да високо држи главу да јој се не види подваљак?
Усредсредили смо пажњу на мали екран не бисмо ли ипак открили њен подваљак.
– У Бостону има један козметички хирург – објави Ерна Зелиг са чулним призвуком у гласу – који може да вам направи сасвим нови подбрадак. Успут вам усиса и сало. Али, то кошта читаво богатство.
– Ни говора – рече неко. – То с подбратком никако не иде. Ја то знам из прве руке.
– Ма немојте! А откуд онда Ави Гарднер онако глатки подбрадак?
– А откад га има?
Иако је био мрак, напросто се осећало како сви присутни пипају нешто под својим подбрацима.
– Ма идите дођавола – прекинуо сам и ја најзад тишину. – Већ пуних сат времена не радите ништа друго него наклапате о подваљку Лиз Тејлор. А ја бих хтео овде јасно и гласно да кажем да мени толико не смета њен подбрадак колико оне њене дебеле ноге.
– Има нешто у томе – обрати ми се супруга језичког чистунца. Само што је ноге много теже оперисати, и што може да их сакрије панталонама. А подбрадак је свима на видику.
– Само из профила.
– Свеједно.
Неко се сетио како ни Деби Рејнолдс, која се пре Лиз спетљала с Едијем Фишером, нема богзна какве ноге, али ено је где лепо живи с неким трулим богаташем, носатим произвођачем ципела.
На екрану се дотле појавила импозантна очинска прилика, али њен профил није никога занимао јер је и из анфаса била дебела.
Феликс је ставио оригиналну Мачку у њен омот, а на својој девичанској, илегалној копији написао: „Тенеси Вилијамс: Подваљак.“
Кад смо се вратили кући, посматрао сам свој лик у огледалу са стране. То ме је подстакло да донесем неопозиву одлуку. Отишао сам сместа у кухињу, отворио пун фрижидер и затворио га тек после три сата. Идуће недеље одлазим авионом у Бостон.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:44 pm






Физичка спрема


Док већина народа има власт какву заслужује национални спорт одаје карактер народа. На пример, дивљи темперамент Шпанаца огледа се у борби с биковима, а однеговани травњаци у Енглеској управо вапе за голфом. Наш национални спорт, четвородневни марш који се одршава сваке године, наводно је потекао из нашег бирократског трчкарања на дуге стазе.
У томе смо заиста прави мајстори јер таква искуства преносе се с колена на колена. Наше постојање као народа вуче порекло од четрдесетогодишњег марша кроз пустињу. Одонда смо на неки начин успевали да увек останемо у покрету. Осим тога, дан-данас је у моди ходање, трчање, марширање, џогинг. Ма како се то звало, свако се тиме бави.
Осим мене.
Свакако да се због тога стидим. Ја сам у ствари по свом карактеру конформиста и осећам се као отпадник седећи код куће док сви други марширају у Јерусалим. Цела земља тресе се од грознице четвородневног марша. Уводници у новинама славе тај подухват, радио емитује нове маршеве, министар просвете даје свој благослов, а ортпеди кличу од радости. Сви су луди од одушевљења.
Осим мене.
Кад ми моји пријатељи спортисти причају о својим припремама за четвородневни марш, ја обарам поглед и мрмљам нешто о неодложним обавезама и равним табанима. Последње дане уочи великог догађаја из принципа проводим између четири зида јер стрепим од презира познаника. Тек после марша усуђујем се да поново изађем на улицу, првенствено зато што сам сигуран да идуђе две недеље неђу срести никог од познаника који су учествовали у маршу. Сви они наиме тада седе код куће, лече жуљеве на својим натеченим ногама и заричу се да најмање годину дана неће макнути из куће.
Осим мене.
Мени наиме није потребан никакав четвородневни марш. Ја сам читаве године у покрету.
Не бих могао рећи да по својој природи обожавам физичко кретање. Једно време нисам ишао пешке него сам се само возио аутобусом или таксијем. Овде-онде путовао сам чак и аутостопом. Истини за вољу, био сам се прилично удебљао и само што нисам заборавио да ходам.
Али, откако имам свој аутомобил, свакодневно прелазим велике удаљености пешице. Ноге су ми опет мишићаве и снажне, никад се нисам боље осећао.
То се може врло лако објаснити – на нашој планети више нема места за паркирање. Поготово у Тел Авиву. На пример, ако човек има посла у граду, мора да паркира негде уз морску обалу. Ако хоће да дође до главне улице, препоручљиво је да остави кола негде на периферији. Кад имам уговорен састанак у пословној четврти Тел Авива, ходам шест километара тамо и шест километара назад.
То је све заједно дванаест километара.
Не, не жалим се. Уосталом, то је стварно здрав тренинг који лекари препоручују. Па ни најбоља од свих жена нема ништа против тога. Када треба да обавим нешто у граду често ми каже:
– Иди колима. Добро ће ти дођи да мало прошеташ.
Поштедите ме дакле свог четвородневног марша! Нама аутомобилистима и поштарима тако нешто није потребно. Ми смо већ одавно зрели за олимпијаду.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:44 pm






Цинкарош


Пре неки дан ме је посетио неки познаник. Представио ми се али ме љубазно замолио да ником не откријем његов идентитет.
– Не знам више шта да мислим – рече ми Амнон Цукерман. – Као државни службеник зарађујем 43.650 шекела месечно заједно с додатком на инфлацију и доплатом на врућину. Мој пријатељ Имануел Опатуски ради у истом министарству, у надзорној служби. Он зарађује исто колико и ја, а ипак је успео да од своје плате купи нови видео-рикордер, три телевизора у боји, један кућни компјутер за себе и два за своје близанце, један хеликоптер, три куће, два градилишта, један рудник, неколико тркачких коња, једну фабрику оружја, лепо парче прашуме и сабрана дела Агате Кристи, да не говоримо о модерном маузолеју који гради испред своје виле. Е, сад ја вас питам како може један човек све то да купи од обичне чиновничке плате?
– Рекао бих да не може – одговорих – осим ако не ради прековремено.
– Не ради, него се бави мутним пословима. Сви то знају. Пре неког времена испао му је на главном улазу кофер из руке, и шта мислите, шта се просуло по поду? Око двадесет милиона шекела у ситним новчаницама.
– Зашто га не пријавите претпостављенима?
– Ама, у томе је баш виц. Свакако да бих ја волео кад би претпостављени знали све о том Опатуском. С друге стране, било би ми непријатно кад би се около причало да сам га ја издао. Он ми је, на крају, најбољи пријатељ. А знате како људи воле да трачаре. Зато ћете ме ваљда разумети да нисам имао другог избора него да напишем анонимно писмо шефу нашег одсека и шта мислите, шта се догодило? Шеф ми је дао задатак да откријем ко је написао то писмо. Предузео сам темељиту истрагу, али све индиције су упућивале на мене. Зато ми није преостало ништа друго него да све заједно заташкам.
– И тако сте пустили да се кола сломе на вама!
– Ма какви! Отишао сам у полицију и рекао им све што знам. Саставили су записник и затражили од мене да га потпишем. Кад сам им објаснио да то не могу зато што ми је Опатуски најбољи пријатељ, рекли су ми да се тако нешто зове клевета и да ћу још имати посла с њима.
– А зашто се нисте обратили служби друштвеног књиговодства?
– Па и јесам. Не знам колико сам их пута звао и молио да ме приме али да не морам да им откривам идентитет. Нису ме примили. Али зато је шеф службе друштвеног књиговодства објавио извештај о коме је брујао читав град: „Клевета – смртоносна епидемија у систему државне управе.“
– Заиста непријатна ствар.
– Ипак нисам клонуо духом. Написао сам писмо самом министру. Питао сам га како човек може да разоткрије махинације свог најбољег пријатеља а да нико – Боже сачувај – не дозна ко се крије иза тога. Министар је проследио писмо даље, шефу надзорне службе. Тада ме је шеф те службе, Имануел Опатуски, позвао и рекао ми да у оваквом случају пријатељство не значи ништа и да сам морално обавезан да изађем у јавност са својом оптужбом. Он ће ми у томе помоћи колико год буде могао. Могу да рачунам на његову личну подршку и апсолутну дискрецију.
– И шта ћете сад?
– Шта ћу сад? И даље ћу једва некако да састављам крај са крајем док ће мој пријатељ Опатуски да плива у изобиљу.
– А зашто се не уортачите с Опатуским? – упитах га.
– И на то сам помишљао – одговори ми Амнон Цукерман – али се бојим оног старог правила: сарадња на послу значи и крај најлепшег пријатељства.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:44 pm



Ветерани


Заправо сам још пре 35 година, кад сам се млад као роса, доселио у Свету земљу, хтео да приповедам о њеним старим јуначинама. Мислим, наравно, на њене сунцем опаљене, борама избраздане ветеране који су дошли у ову земљу са Бен Гурионом, кад је шекел био још фунта а пијастер – пијастер.
Обично се разговор с таквим једним ветераном започиње тако што он чита неке часне социјално-конзервативне новине, а неко од нас, мален и скроман, седа до њега на клупу у парку. Свакако да један ветеран ни начас не одваја очи од својих новина, али му урођени инстинкт говори да је жртва надохват руке.
Стога ће се после неколико минута окренути мени и упитати онако узгред:
– Младићу, да ли сте гледали нову представу у Народном позоришту?
Човек му може одговорити са „да“ или не“, али то не игра никакву улогу. У сваком случају следећа реченица нашег ветерана ће гласити овако:
– А, видите, ја се још сећам кад су руски глумци дошли први пут у нашу земљу.
Дабоме да су те речи шлагворт за питање:
– А сме ли се знати кад сте ви стигли овамо?
– Е-хеј! – преплануле боре обасја поносан осмех. – Да чујем шта ви мислите, кад је то било?
Ја бих рекао да је било пре шездесет година, али из пуке пристојности кажем: пре тридесет.
– Више! – озари се он – Много више!
– Четрдесет и три?
– Четрдесет седам и по, младићу мој!
На то ја паднем у несвест, и освестим се тек од махања социјално-конзервативним новинама. Затим шапућем обузет страхопоштовањем:
– Четрдесет седам и по година! Невероватно! Мора да су ваши родитељи били прожети правим пионирским духом кад су се одважили да се с тако малим дететом отисну на путовање у Свету земљу!
Ветеранове очи одају дубоку увређеност што се слави подухват његових родитеља, а не његов лични. Ипак, намрштена чела прелази преко тога и објављује:
– Године 1921. позоришна претплата је износила свега један пијастер.
– Ма шта је теби, Авраша? – умеша се у разговор ветеранов друг с оближње клупе. – За десет пијастера могао си у старом Јерусалиму да купиш кућу са баштом. Сећам се како ми је неко понудио нову новцату локомотову са два вагона за свега три шилинга. А знате ли ви, младићу, колико је у то време вредео један шилинг?
– Пет пијастера..
– Ха-ха – презриво се обојица насмеју. – Немате ви појма! Ми се још добро сећамо како се главни инжењер електричне централе обесио зато што је на покеру изгубио двадесет пијастера, колико је износио основни капитал компаније. У тим добрим старим временима могли сте да купите краву за два пијастера. А за четири пијастера могли сте да путујете од Каира до Петрограда. Два пара панталона коштала су пола пијастера, тако да једноставно нисте могли да купите само једне панталоне. Е да, то су била времена – уздахну обојица. – Онда је човек знао зашто ради.
– А колика је била месечна плата?
– Један и по пијастер.
– Па у чему је онда разлика?
– Разлика? – насмеју се обојица ведра погледа.
– Били смо педесет година млађи, драги мој, пуних педесет година!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:44 pm







Квалитетан производ


Прошлог четвртка разболела нам се пегла и убрзо затим преминула. Како су сви кућни апарати који имају и најмању везу са струјом у мом ресору, упутио сам се у најближу продавницу електричних апарата.
Власник ме је лично послужио. Извукао је више пегли различитих боја. Истовремено ме уверавао, с патриотским поносом, да држи само домаће производе јер су робуснији и стога много поузданији од увезеног бофла. Изабрао сам модел цинобер боје и упитао га да ли могу да га испробам. Стручњак је сматрао да је то у ствари непотребно, јер је пегла испробана већ једном у фабрици, али кад ми је већ до тога толико стало, нема ништа против једне мале демонстрације. Тек што је турио утикач у утичницу, рекао је:
– Е па, шта сам вам рекао? Ја не бих никада ником продао нешто што није сто посто...
У том тренутку црвена пегла је испустила необичан звук попут режања штенета. Одмах затим извио се из ње облачић дима и пегла је почела да грми и сева. Патриота је бацио смрдљиву лешину некуд иза тезге.
– Већ сам тридесет година у овој струци, али овако нешто још нисам доживео – извињавао ми се и укључио зелену пеглу. – Ова ће сигурно бити у реду...
Чекали смо двадесет пет минута и заиста за све то време пегла није задимила нити засмрдела. Није чак ни грмела ни севала. Није се ни загрејала. Није била чак ни млака. Остала је леденохладна и безосећајна, тако рећи мртва да не може бити мртвија. Стручни електричар одмерио ме преким погледом, бацио зелену пеглу тамо где је већ бацио црвену и покушао је изнова са једном ружичастом.
– Морам да вам кажем, господине, да сте малчице избирљиви – напомену огорчено. – Али ова ће свакако...
Ружичаста пегла је почела да куца као паклена машина. Муњевито смо се бацили обојица на под и прстима запушили уши, спремни на најгоре. После непуног минута разлегао се гласни прасак и домаћи квалитетни производ испустио је душу.
Дошао је на ред и четврти примерак, девичански невин и бео као љиљан. Ускоро је међутим почео да смрди и дахће.
Тада је стручњак посегнуо за небески-модром пеглом и ставио је преда ме а да је није укључио.
– Ова је сасвим сигурно у реду – просикта он на мене. – Ево, овде вам је фабричка гаранција. Хоћете ли да је узмете или нећете?
Промрмљао сам нешто у смислу да бих је ипак испробао. Тада се стручњак обрецну на мене:
– Господине, ово је продавница електричних апарата, а не некаква јавна установа за испитивање производа! Ако не намеравате ништа да купите, зашто да уопште траћим време са вама?
И ни пет ни шест него ме избаци из радње. Напољу сам још чуо како виче за мном:
– И немојте више да ми излазите на очи! Нећу ја, богами, да дозволим да ме више малтретирате!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:45 pm





Радио-драма


Ако нисте никад покушали да пишете радио-драму, драги читаоци, онда не можете да замислите потешкоће које се јављају при том послу.
У чему су потешкоће?
Одговор је врло једноставан: док на позорници или на телевизији на први поглед можете да видите где се и како одвија радња, ко све у њој учествује, како људи изгледају и колико отприлике имају година, слушалац тапка у једном тако застарелом медију као што је радио-драма у мраку радио-таласа. Како уопште слушалац може да се упозна са спољашњим појединостима?
Ево вам једног примера.
„... А сад ћемо емитовати радио-драму Терминал Кошница“ (Музика, гласно куцање, још смо увек у неизвесности.)
Снажни мушки глас (човека који куца на врата): Миша, Миша, смем ли да уђем у твој укусно намештени трособни стан?
Тихи мушки глас: Миша Армански не би никад затворио врата свом стрицу, па макар то било и пред саму поноћ. (Шкрипа врата која се отварају. Чујемо како напољу бесни олуја. Разлеже се и грмљавина, за сваки случај, ако неко није чуо звуке олује.)
Снажни мушки глас (затвара врата која обавезно шкрипе): Страшно невреме. (Ове речи је режисер убацио за сваку сигурност.) Уверен сам да ће овај дан, 10. децембар 1934, ући у историју метеорологије. Заиста, не звао се ја Миша Армански и не био поливач плантажа поморанџи, ако сам у своје шездесет и три године доживео овако невреме.
Тихи мушки глас: И ја, иако сам снажно грађен, рођен у Туксону, у Аризони, где сам шест година студирао на универзитету, а сада сам власник фарме пилића на три хектара земље недалеко од сиријске границе, где успут узгајам и спанаћ, не сећам се оваквог невремена.
Женски глас (врата шкрипе затварајући се): Добро вече, стриче Мошо. Зар ме се не сећаш? Ја сам Бела, Мишина безбрижна жена, у осмом месецу трудноће.
Снажни мушки глас: Како те се не бих сећао! Уопште се ниси променила. Још си увек мала, дебељушкаста Бела са словенским цртама лица, плавим очима, прћастим носом и дугом црном косом. Заиста си згодна у том смеђем пуловеру и сукњи са шареним шкотским шарама. Надам се да си очувала свој музички таленат и таленат за учење страних језика.
Тихи мушки глас: О да, успела је у томе, иако смо већ осам година у браку у којем имамо два сина и три кћеркице који сви иду у школу у нашем малом селу Киријату Епштајну основаном 1923. године.
Снажни мушки глас: Ја иначе носим наочаре.
Да ли је сада све јасно? Добро, онда можемо почети са радњом. Само брзо јер нам је остало још свега три минута...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:45 pm






Пужеви


Недавно сам кренуо аутом из града, случајно погледао кроз прозор са стране и спазио једног малог пужа како јури друмом. Како одувек имам одређену склоност према пужевима, нарочито у сосу од белог лука, обратим му се питањем:
– Где ћеш, драги пужићу?
– У Јерусалим.
– Али то је, пужићу, јако далеко. Да ти помогнем? Стрпаћу те у коверту и послати поштом у Јерусалим.
– Врло љубазно од вас – одговори ми пуж – али мени се жури.
Ето, ту је крај мојој параболи у којој је приказана, у најкраћим цртама, наша национална трагедија.
Ја сам, на пример, у последње време послао из Тел Авива у Јерусалим четири писма која су имала различите судбине. Прво писмо стигло је на одредиште после три дана, друго после тридесет и један дан, треће је још на путу а последњи пут је вићено у неком мексичком ноћном бару. Што се тиче мог четвртог писма – овде прича постаје управо невероватна – оно је стигло у Јерусалим за пола дана!
Било би неправедно тврдити да је наша пошта спора. Тачније би било рећи да је у свом раду „скоковита“. Па што бих се онда жалио. Уосталом, непобитна је чињеница да су сва моја писма временом ипак стигла, ако баш не на одредиште, а онда негде другде. Ако једна честитка не стигне до Нове године, гарантовано ће стићи за нечији рођендан. А ако то није баш рођендан примаоца, биће сребрна свадба неког другог граћанина који је још много симпатичнији и којем је честитка можда потребнија. Уосталом, честитке су увек добро дошле.
Наша влада је недавно чак сазвала групу међународних стручњака да проучи наше необичне поштанске прилике и неприлике. Кад су одлазили из наше земље, ти су људи сви одреда били на ивици нервног слома, а сад пошта у њиховим земљама ради по узору на нашу.
У међувремену мислим да сам одгонетнуо загонетку.
Кад просечном поштару на Блиском истоку дозлогрди свакидашњи обилазак и кад му отежају отечене ноге, обично сам себе упита: А зашто се ја у ствари оволико мучим? Нека се управа поште сама брине за ту своју пишљиву пошту. И тад убаци све пошиљке из своје вреће у најближе поштанско сандуче.
Ко то уопште може да му замери? Можда тек понеки пуж коме се стварно жури.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:45 pm





Понуда књига


Недавно сам у граду пролазио баш поред књижаре која се специјализовала за хебрејску литературу кад ми се одједном измаче тло под ногама. Пао сам у некакав мрачни шахт, ударио о нешто и изгубио свест. Кад сам се освестио, седео сам с леденим облогом на глави, а књижар је седео до мене у удобној фотељи.
– Искрено ми је жао што морам да се служим оваквим средствима да намамим купце – извинио ми се књижар. – И сами знате да људи данас све мање читају, а и кад читају, онда је то неки страни шунд. Ми овде настојимо да прокрчимо публици пут до вредне хебрејске књиге, а једини пут који нам је преостао јесте овај којим сте управо ви овамо стигли. Али заузврат могу вам саопштити, поштовани господине, да смо покренули сензационалну пропагандну кампању за хебрејску литературу. Сваки купац наших књига добија приде по туцет свежих, тврдо куваних јаја уз најбоље жеље куће. Да ли бисте сада, господине, можда били тако добри да купите једну књигу у нашој књижари?
– Па добро – кажем и извадим нотес који увек носим са собом у задњем џепу на панталонама. – Узео бих Фани Хил и Уживање у дијети, и један историјски роман чији сам наслов заборавио, само знам да је на насловној страни слика једне дивне, риђокосе жене на ломачи.
Али, опростите, господине – пресамитио се књижар у струку – све је то ипак само јефтин амерички шунд.
– Знам – одговорим – али ја ионако не читам књиге. Потребне су ми само ради тога да их подметнем под краћу ногу нашег стола у кухињи.
– У том случају, господине, могу да вам понудим нешто друго. Ако купите једну хебрејску књигу, добићете премију у облику бесплатног викенда у Ејлату.
– Био сам већ у Ејлату. Али, кад бисте ми уз сваку хебрејску књигу коју купим дали и по једног Астерикса...
– То не – викну фанатик и извади пиштољ. – Или ћете овог часа купити једну хебрејску књигу коју ћете отплаћивати у дванаест скромних месечних рата, или вам оде глава.
Клекнуо сам очекујући зрно које ће ми прекратити муке. У том тренутку зазвони звоно, следећи пролазник је пао у јаму и тако ми спасио живот. Кад сам се вратио кући, открио сам да ми је тврдоглави књижар потајно стрпао у џеп мантила две хебрејске књиге. Међутим, испод краће ноге мог стола у кухињи има места само за једну књигу.
Баш незгодно. Мораћу да купим и тестеру.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu