Avram tu ništa ne može

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 3:52 pm

First topic message reminder :



Majstoru pera kakav je Efraim Kišon i najbeznačajnija sitnica iz svakodnevnog života može da posluži kao tema za kratku humorističku priču. Obične stvari, dovedene do apsurda, često će nagnati čitaoce da i sopstveni život i probleme posmatraju s vedrije strane.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:45 pm






Ситно штампано


Прошле среде пробудило ме жестоко лупање иа вратима стана пропраћено још жешћим ударцима ногама. Обузет радозналошћу, отворим врата и угледам пред собом типа с наочарима, у чијој сенци стоје два кршна транспортна радника.
– Добро јутро – рече ми тип с наочарима. – Ми смо из Хипотекарне банке, дошли смо по ваш намештај.
Питао сам га, наравно, зашто, а онда ми тип тури под нос десетак испуњених признаница и упита ме да ли је потпис на испрекиданој линији мој.
Одмах сам препознао формуларе које сам потписао пре два месеца као жирант свом комшији Феликсу Зелигу зато што је он хтео да подигне некакав зајам. Није вредело порицати па сам признао да је потпис мој.
– Е па, молим лепо – настави тип с наочарима.
– Овде, на деветој страни, у клаузули Б 5, под тачком 138, пише, цитирам: „Ја, долепотписани, у даљем тексту жирант, обавезујем се да ћу сав свој намештај да уступим Хипотекарној банци кад год управа дотичне банке одреди да то учиним.“
Облио ме хладан зној. Покушам да реконструишем догађаје. Да, отишао сам до неког службеника у банци да му саопштим своју жељу – жељу? – да будем жирант Зелигу за кредит, на шта је тај службеник бацио на сто килограм ситно одштампаних образаца и наредио ми: „Молим вас да се потпишете овде... и овде... и још ту... и ту, хвала лепо.“
Да ли сам прочитао шта је све тамо писало?
А да ли сте ви, поштовани читаоче, икад на шалтеру банке прочитали Рат и мир?
– Е, па чините што Вам је дужност – изустим пригушеним гласом типу с наочарима. Оба она насилника баце се на мој намештај и за неколико минута испразне ми стан. Управо су се спремали да изнесу и моју последњу фотељу кад се појави човек кукастог носа у пратњи полицајца.
– Да ли је ово ваш потпис? – упита ме чувар јавног реда показујући ми некакав папир који је деловао озбиљно и који сам потписао кад сам на једној раскрсници у Ротшилдовом булевару прошао кроз црвено светло.
Признао сам да је то мој потпис.
Онда морам да вас замолим да пођете с нама на суд – рече пајкан – да вам прочитају смртну пресуду.
Погледам још једном на онај папир. Човек је био у праву. Тамо је лепо писало: „Оптужени признаје да је у Тиберијасу извршио двоструко убиство и да жели да буде обешен.“
Наравно да сам се тада без приговора потписао на испрекидану линију.
– Па добро – шапнем – спреман сам.
– Чекајте још мало – огласи се онај с кукастим носом – ја долазим у вези са срцем и бубрезима – па ми показа мој потпис на полиси животног осигурања, страна 12, члан други, тачка 65 д: „Осигураник је дужан да своје срце и бубреге уступи за било коју сврху коју одреди осигуравајуће друштво“.
– Добро, господо, пођимо, почивао ја у миру! – кажем им.
То је све.
Сахрана ми је сутра у подне.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:46 pm






Жута грозница


Седели смо учетворо, др Бирнбаум, адвокат Глик, мој комшија Феликс Зелиг и моја маленкост, разговарајући о овом и оном уопштено, а о пропасти света на крају. Беше пријатно вече, сунце је већ било зашло, а смрад од Средоземног мора није још био продро до града.
– Модни часописи тврде да глобални атомски рат опет улази у моду – установи адвокат Глик.
– Смешно – рече Феликс. – Руси тренутно заостају у стратегијском наоружању далекометним ракетама. Имају их иајвише 7030 комада.
– Немају их ни толико – убаци Глик. – Према мојим личним информацијама, имају их највише 5500.
– Рецимо да их имају 6210 – предложим ја.
Др Бирнбаум, који је све то слушао с презривим погледом и одговарајућим смешком, преузе главну реч:
– Добро – рече – а шта је с Кином?
– Шта би било с Кином?
– Кафански политичари! Трабуњате о свачему, само не о оном правом! Далекометне ракете? Којешта. Судбина земаљске кугле зависи од једног јединог фактора: шта ће урадити Кинези?
– Па шта би урадили?
– Не знам – рече др Бирнбаум. – Ја само знам да је Кина по последњем попису становништва имала 1.008.175.288 становника. Капирате ли господо? Има већ преко милијарду живих Кинеза.
– Свакако позамашан број.
– Да бисте себи предочили тај број – настави др Бирнбаум – замислите следећу слику: кад би милијарда Кинеза стала један на другог, досегли би Сунце.
– Никад они не би досегли Сунце – одврати Феликс – много би се пре испржили попут „чоп-суа“. „
– Нисам баш сигуран – убаци адвокат Глик.
Кинези су врло дисциплинован народ.
Пред мојим духовним очима милијарда Кинеза покушавала је да досегне Сунце. Пре много година, док сам још ишао у школу, на часу физичког дебели Голдштајн морао је да се попне на моја рамена. После неколико тренутака нечујно сам се под њим скљокао.
Др Бирнбаум терао је даље своје:
– Кина има војску од 150 милиона људи. Замислите само првомајску војну параду у којој милиона војника маршира испред почасне трибине.
После краћег рачунања израчунали смо да би била потребна читава година да 150 милиона војника прође у мимоходу испред почасне трибине. Другим речима, тек што би парада завршила, морала би изнова започети и тако унедоглед, док је света и века. А мени је лично сат и по шетња уврх главе.
– Господо, добро организовани јуриш бајонетима 150 милиона фанатичних бораца може бити врло непријатан – закључи др Бирнбаум. – Морали бисмо мало боље да вежбамо наше резервисте.
Затим смо прешли на наоружање.
– Помислите само – настави др Бирнбаум – кад би Кинези за сваког свог војника наручили само један једини аутоматски пиштољ made in Israel...
Свима нам је потекла вода на уста. Сто педесет милиона аутоматских пиштоља, мили Боже! Узмимо да бисмо на сваком од њих зарадили само по 10 долара... па добро, нека буде 5 долара...
– Можда би Кинезима требало доставити писмену понуду? – набацим ја.
Др Бирнбаум ме ошине убитачним погледом:
– Мислите да смо ми њима потребни? Кад би баш хтели, они би могли сваког дана да подигну по једну нову фабрику оружја. А ми морамо да мољакамо ујка Сема да нам удели који пишљиви долар за развој индустрије. Кад би Кинези били наше мецене и кад би нам сваки од њих дао само по један долар, инкасирали бисмо 1.008.175 288 долара.
Препустимо се мислима. Дођавола, питали смо се, а зашто нам у ствари не би могао сваки тај блесави Кинез поклонити бар три пишљива долара? Тада бисмо добили своту која би се у најбољем случају могла мерити у светлосним годинама...
Обала Средоземног мора вратила нас је на чврсто тло реалности пустивши на нас 1.008.175.288 комараца.
– Бежите од нас! – терали смо их од себе. – Ено вам Кине.
И заиста, да је сваки од тих инсеката убо само једног Кинеза, могли су исисати из њих 120.000 кубних метара крви. С друге стране, сви знамо да сваки такав комарац може убости човека више него једанпут. У повољним случајевима можда чак и трипут. То би округло било... Побегао сам од тог покоља да бих се пробио кроз Кинески зид који смо подигли у главама:
– Шта мислите, пријатељи, како ће проћи следећи избори код нас са деветнаест странака? – покушао сам да окренем наш жућкасти разговор на другу страну. Ипак, занемео сам чим сам схватио колико су моја размишљања глупава. Велико, светско питање што је у свима нама тињало преточио је напокон у речи сам др Бирнбаум:
– Кад три милиона Јевреја имају деветнаест странака, једна милијарда Кинеза морала би да има 6333 странке.
Смркло нам се пред очима. Руку на срце, Кинези би морали да буду срећни што нису Јевреји. С друге стране, за Бога милога, милијарда Јевреја! Кад би само половина њих дошла у Израел, били бисмо већ у много бољем геополитичком положају. Само бисмо имали нешто проблема с паркирањем.
Што смо се дуже бавили тим практичним питањима, пред нама су се отварале све веће могућности:
– Кад би сваки Кинез само једанпут пљунуо – размишљао је др Бирнбаум наглас – прелило би се Средоземно море...
Пошто сам подигао поглед, срце ми је застало у грлу. На лицима својих трију пријатеља запазио сам некакав жути одсјај.
– Опростите – кажем и брже-боље устанем. – Морам да идем. Већ је касно...
Др Бирнбаум ми се нацери у лице:
– Да је сваки Кинез закаснио само један минут, данас би свет био тек у 1857. години. А да су закаснили око 15 минута...
Први се иа њега окомио адвокат Глик, а одмах за њим и Феликс. Ја сам последњи распалио Бирнбаума ногом у цеваницу.
– Ма шта вам је – продрао се он. – Јесте ли полудели?
– Помислите само – кажем му ја – како би вам било кад би вас сваки од милијарде Кинеза ударио ногом.
– Било би их још и више – превијао се др Бирнбаум на поду. – Док смо ми разговарали... на свет је дошло... 80.900 Кинеза...
Оставили смо га на поду и ухватили маглу. Није чудо што те ноћи нисам могао да заспим. Почео сам да бројим овце и дошао до броја 71.009.407.
Сутрадан ујутро уопште нисам устао.
Зашто?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:46 pm






Предност телефона


„Тврдокоран, тежак народ,“ записао је Мојсије у свом дневнику, а сам Бог зна да је знао шта говори.
Говорио је о мени.
Покушаћу да објасним о чему је реч.
Реч је о оној мучној ситуацији која вам је, драги читаоче, сигурно позната. Или, да можда никад нисте разговарали с неким службеником у његовој канцеларији? Ето видите. Чекали сте прописно у реду пред његовим вратима док нисте после неколико сати најзад пуштени у то светилиште, до самог Берковица.
Берковиц вас је испитивачки погледао и рекао вам:
– Седите, молим вас.
Послушали сте његов налог док је он гутао последње залогаје свог сендвича. Затим је подигао поглед и упитао вас:
– Шта могу да учиним за вас?
Али управо у том тренутку, у коме се чинило да се најзад остварује ваш давнашњи сан, да је на помолу решење проблема који вас мучи годинама – баш у том судбоносном тренутку зазвонио је телефон на његовом писаћем столу.
Ко ли га је назвао?
Ја, драги читаоче. Ја сам хтео да поразговарам с Берковицем.
Знам да је то било безобзирно од мене, знам да није било фер и да нема тих речи којима бих могао да оправдам свој поступак. Али сви ми живимо у овом свету као вуци међу вуцима, сваки за себе, ни један за све.
Уосталом, мени је био потребан читав један људски век да откријем, схватим и применим берковицевски аксиом о предности телефона. Тај аксиом гласи овако: „Одеш ли ненајављен до неког службеника, он ће те избацити из собе. Прекинеш ли га у разговору с неким другим, бациће те низ степениште. Али, ометеш ли га усред реченице телефоном – стрпљиво ће се ухватити укоштац с твојим проблемом.“
Зашто? То зна само Берковиц. То је једноставно тако. Током свих ових пустих година у којима сам био присиљен да општим с професионалним службеницима, ни један ми од њих још није рекао преко телефона: „Ко вам је дозволио да ме ометате усред посла? Мораћете да причекате као и сви остали док не дођете на ред!“
Због тога данас више не помишљам да чекам док не дођем на ред. Кад морам да поразговарам с Берковицем а инстинкт ми говори да је заузет, једноставно одем у суседну собу и одатле – с удаљености од свега пет метара, одвојен од њега само танким зидом – поразговарам лепо с њим на миру божјем. С оним истим Берковицем који би ме већ бацио низ степениште да сам покушао да разговарам с њим о том истом предмету без телефонске слушалице у руци, очи у очи...
Наравоученије ове приче: Американци бирају Буша, Немци бирају Кола, а ја бирам Берковица, локал 537.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:46 pm






Бон


У детињству сам се увек чудио налепницама на којима је писало Press, на предњим и задњим стаклима неких аутомобила. У току година сам донекле сазрео и чудио се сасвим другим стварима. На пример, чудио сам се што полиција даје те професионалне ознаке само новинарима, а не и метеоролозима или трговцима четкама на велико.
Чему та дискриминација?
Током времена сам открио и шта је томе разлог. Јер, од дана кад сам такву налепницу смео да налепим на свој ауто, полиција ме три пута чешће кажњава него у добра стара времена. Свакако да могу донекле да разумем и чуваре реда. Ко уопште може да поднесе новинаре?
Пре неки дан сам доживео нешто симптоматично. Као што зна сваки грађанип Тел Авива, једна страна Пипкинове улице већ се две године увек изнова раскопава. Наводно зато што су при последњем копању заборавили нешто испод асфалта. Зато је та улица затворена за саобраћај, на шта сваког упозоравају две црвене табле и један зелени полицајац.
Па шта ради један искусан новинар као што сам ја кад има да обави нешто важно у тој затвореној улици? Свеједно улази у њу колима. Обе табле равнодушно слежу раменима, али не и полицајац.
– Еј, ви тамо – каже ми пајкан. – Зар не видите да је ова улица затворена за сва возила?
– Ма видим – одговарам му. – Али ја сам, знате, новинар, и лепо вас молим да ме пустите.
– А, ви сте новинар – понавља полицајац. – Ех, баш ми се тресу гаће од страхопоштовања! Али свеједно вас не могу пустити.
– Па добро – опет ћу ја – шта ће бити ако ипак уђем у ту улицу?
– Онда ћете платити казну.
– Добро, онда, чекам.
– Шта чекате?
– Да платим казну.
– Зашто?
– Да могу коначно да кренем.
– Е, то би вам одговарало, је ли? – раздражљиво ће пајкан. – Не, прво ћете да направите прекршај, а онда ћете тек да платите казну.
– Манимо се сад формалности – покушам да се нагодим с њим. – Шта ћете имати од тога ако сад кренем па будете морали да трчите за мном кроз овај кратерски пејзаж? Одрапите ми сад казну па ћемо да заборавимо на цели случај.
– Па добро – пристаде чувар закона, извади нотес и записа: „Непоштовање саобраћајног знака“. Тад изненада застаде и запита ме: – Шта сте оно рекли? Да ћу да трчим за вама?
– Да, кроз овај кратерски пејзаж.
– Не бисте се дакле сами зауставили?
– Бојим се да не бих.
– Е, онда ће казна бити строжа. – Муријак се смркнуо и записао: „Непоштовање полицијског упозорења“. Па ме опет запита: – Вероватно бисте ме и изгрдили?
– По свему судећи – признајем.
– Назвали бисте ме „шашавим дустабанлијом“?
Твој пријатељ и помагач запиљио се љутито у мене и записао: „Вређање полицијског органа у служби“.
– Е, ово ће вас, господине мој, скупо коштати – опомене ме човек. – Молим вас да овде потпишете.
Потпишем се, стегнем му руку и окренем кола да се вратим кући.
– Хеј – довикне ми пандур – где ћете сад. А шта је са прекршајем?
– Сутра! – довикнем ја њему. – Сутра ујутро. Сутра ћу се у саобраћајној полицији распитати да ли могу да се претплатим на мандатне казне.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:47 pm




Штрајк преждеравањем


Знам да је у тако нешто тешко поверовати, али горка истина мора кад-тад избити на видело: ја нисам још никад у животу штрајковао. Заиста нисам. Поштења ми. Немојте ме питати зашто, ионако се већ осећам довољно крив. Ја сам грађанин старе школе, и физички сам и душевно здрав, радим исто тако мало као и сви други, а ипак нисам још никад штрајковао. Чак ни пола сата. Дошло је већ дотле да ми људи свашта говоре иза леђа, као да ми нису све овце на броју.
Свакако да се стидим, то ми ваљда верујете. Осећам се као какав изопштеник. Као каква луда. Обућари су већ штрајковали, поштански и полицијски достављачи, наставници и професори, лопови и жандари, фризери, масери и шофери, докери и рокери, инкасатори за плин, струју и воду, рибари и рибе, муве и ловци на муве, укратко, сви одреда и сваки за себе.
Само ја нисам никад штрајковао.
То је на граници скандала. Стога сам одлучио Да нећу више да трпим ту срамоту. Следеће недеље, у цик зоре, кренућу у Јерусалим, заузећу место испред резиденције председника и прогласити штрајк. А будући да се више нико жив не обазире на уобичајене штрајкове – уосталом, било их је већ у свим могућим варијацијама, од штрајка седењем и лежањем до штрајка глађу и Лаки Страјка – намеравао сам да уведем једну нову форму штрајка: штрајк преждеравањем.
Тачније речено, преждераваћу се свакојаким посластицама на очи политичких функционера. Јешћу мађарску саламу и чешку џигерњачу, бифтек и печену гуску, кремпите, штрудлу с јабукама и медењаке. Све дотле док папирнати тигрови у председничкој палати не пукну од муке и не изразе спремност да моје услове безусловно прихвате – само ако престанем да кркам.
А онда ћу ја тим корифејима лепо да кажем да не могу да престанем јер, за разлику од осталих штрајкова, мој штрајк је уједно и циљ мог штрајка. И то ће бити моја освета.
Ако се случајно који мој читалац осећа исто тако фрустриран као и ја, од срца га позивам да ми се придружи у штрајку, по могућности с телећим медаљонима у пикантном сосу.
Као што оно рече друг Лењин:
„Ми немамо шта да изгубимо осим апетита.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:47 pm







Телефонски број полиције


Кад сам се неко вече касно враћао кући, угледао сам нашег комшију Феликса Зелига пред нашом капијом како се бори на живот и смрт с маскираним незнанцем. Одмах желим да истакнем да је маскирани нападач држао у десници касапски нож, од кога се мој комшија Феликс с пуним правом осећао угрожен.
Од тако доброг комшије као што сам ја ништа се друго није могло очекивати него да, наравно, похитам да обавестим најближу полицијску станицу шта се догађа.
Потрчао сам главом без обзира, улетео у кућу, појурио уз степениште, прошишао без поздрава поред своје породице, дохватио телефонску слушалицу и окренуо број деведесет и два. Зачас се на другој страни жице јави умирујући сонорни глас:
– Овде полиција.
Продрао сам се да је неки разбојник напао мог комшију Феликса огромним ножем...
– Чекајте мало – упадне ми деведесет и два у реч – ко је уопште тамо?
Одговорим му да сам то ја, а он ме опет запита како се зовем. Рекао сам му како се зовем, али ме он није разумео.
– К као коњ – заурлам – И као ипсилон, Ш као шерпа, О као ограда и Н као Наполеон.
– Као шта?
– Као Наполеон, као Наполеон!
– Који Наполеон?
– Па мислим на француског цара.
– Дакле Ц као цар.
– Не, него Наполеон, са Н.
– Молим вас да се одлучите.
– Ма јок.
– Ко је то опет?
– Ма нико.
– Али пре сте споменули неког француског цара?
– Ма пустите сад то.
– Да нисте можда мислили на Наполеона Бонапарту?
– Да, управо на њега.
– А шта је с њим?
– Он је мртав, али мој комшија још није. Бар се надам да није. Напао га је ножем неки разбојник.
– Чекајте мало. А како вам је крштено име.
Рекох му и своје крштено име.
– Полиција, знате, мора у овим стварима да води рачуна о свакој ситници – објасни ми саговорник. – Једино тако можемо после да идентификујемо особу која је назвала, у случају да нас је довела у заблуду.
Настојао сам да га уверим да имам поштене намере.
Тада ме број деведесет два запита за моју професију.
А затим и за адресу.
– Рамат Ган – одговорим му – Рувенијева улица 64, трећи блок, седми улаз.
– Где је то?
- Па то вам је врло лако наћи – кажем му. – Седнете у аутобус број 21 који вози до гробља, тамо изађете и онда не скренете ни у прву ни у другу него тек у трећу улицу десно, па онда још једанпут десно, и онда идете право све док не угледате велике беле зграде са светлозеленим ролетнама. Ето, то вам је Рувенијева улица.
– Да, познајем тај крај. А зашто ми у ствари све то причате?
– Чекајте да мало размислим... На жалост, не могу тренутно да се сетим. Богами сам заборавио. Молим вас да ми опростите на сметњи.
– Ништа, ништа.
У ноћи после Зелигове сахране уснио сам страшан сан – да с једним птичарем прогоним полицију, али без успеха. Птичар се звао Наполеон.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:47 pm




Post mortem


У добро обавештеним круговима одавно више није тајна да у нашој много хваљеној земљи влада значајна стопа инфлације од 400 посто годишње.
Ситуација ипак није тако озбиљна како изгледа на први поглед. Понекад прође и по неколико сати без повећања цена.
Како било да било, тако успешна економија не може а да не утиче на менталитет наших грађана. То ми је синуло пред очима неки дан кад нам је наш дворски електричар по имену Абулафија дошао да поправи некакве офуцане каблове због којих је долазило до кратког споја. Абулафија је после обављеног посла оставио на кухињском столу рачун који је нажврљао на празној кутији од цигарета:
„2400 шекела до сутра у подне дозначити у Јафу, Балканска 12, Абулафија.“
Чим смо прочитали поруку, ухватила нас је паника.
– Ако Абулафија до сутра у подне не добије тај свој новац – рекла је најбоља од свих жена – неће хтети никад више ништа да нам поправи. Ефраиме, сутра ујутро мораш одмах у Јафу да однесеш том лупежу те његове прљаве паре.
– Сутра не могу – одговорим. – Морам у градску управу да се договорим за плаћање у ратама рачуна за воду у базену Хилтон који смо забуном добили пре две године.
– Онда пошаљи паре том Абулафији.
– Како?
– Преко поштанске штедионице. Па имамо овде његову адресу.
– Знаш ваљда да Абулафија не прима чекове – подсетим је. – Људи из управе прихода уопште га не познају, а он жели да и даље задржи тај статус.
– Може, што се мене тиче – одобри најбоља од свих жена. – Али поштанска штедионица није обична банка. А ти можеш том човеку тамо рећи да Абулафији не шаљеш новац за обављени рад, него да је то поклон који је ослобођен пореза.
Показало се да је човек-тамо девојка-тамо. Пуначка, једра и made in Блиски исток као и већина њених колегиница у пошти. Требало је поприлично времена док је нисам осмотрио изблиза, јер је пред њеним шалтером био дугачак ред који је врло споро одмицао. Људи су преда мном измењивали одговарајуће примедбе на рачун спорог темпа, и били су потпуно у праву.
– Добар дан – културно сам поздравио једру девојку кад сам најзад дошао на ред. – Молио бих вас упутницу на 2400 шекела.
Девојка је упрла очи у мене. Биле су обојене згодном чоколадном бојом иако нису биле веће од грашка.
– Где шаљете ту смешну суму?
– У Јафу – одговорим. – Абулафији.
– А зашто му не дозначите новац преко своје банке?
– Не знам му број жиро-рачуна.
Пуначка госпођица размисли о ситуацији.
– Можете му послати новац поштом – гласио је закључак – али ће га тај ваш Ару и како се оно зове добити тек за десет дана.
– Па неће ваљда поштарн опет да штрајкују?
– Немам појма – слегла је девојка раменнма – само знам да сам јуче добила од сестре из Јерусалима писмо које је путовало две недеље.
Осетио сам како ми крв нестаје из образа. Ако Абулафија не добије своје паре до сутра у подне... при инфлацији од 500 посто... дуговаћу му за десет дана два пута више...
– Па шта да радим? – упитам једру девојку. – Посаветујте ме.
– А зашто му не пошаљете обичан барирани чек?
– Али и њега бих морао да пошаљем поштом.
– Ах, да, тога се нисам сетила – сложи се девојка.
Утонули смо у дубоку тишину напето размишљајући. Неколико неваспитаних типова иза мене почело је да добацује нетактичне примедбе о спором темпу, али смо девојка и ја елегантно прешли преко тих добацивања.
– Слушајте – прекине она тишину. – Можда вам наша поштанска штедионица уопште није ни потребна. Ставите новац једноставно у коверту и адресирајте је на тога и тога. Чекајте мало.
Па посегне за телефонском слушалицом и окрене један број. Број је био заузет.
– Хтела сам само да питам да ли поштари можда сутра штрајкују – објасни ми. – Знате, никад се не зна.
Немир у мени прерастао је већ у малу побунуу
– Дозначивање новца постало је због инфлације готово немогуће – повери ми девојка. – Недавно сам хтела да пошаљем пријатељици у Хаифи 3000 шекела зато што ми је летос позајмила 30 шекела. Али ме је пријатељица замолила да јој нипошто не шаљем новац поштом, и ја сам је потпуно разумела.
Могло би се о овој девојци свашта рећи, али је као поштанска службеница заиста била необично објективна. У међувремену је покушала поново да се распита за штрајк, али је линија опет била заузета.
– Знате, ја имам ујака у Јафи – причала ми је.
– Он вам се тамо одселио пошто је оставио жену због неке фуфице. Иначе је он агент осигуравајућег друштва и често је на путу, разумете. И ја сам лепо њему дала тих 3000 шекела, и нећете ми веровати, ја сам њему дала тај новац у три сата овде у Тел Авиву, а у пет је новац био код Рахеле у Хаифи.
– Ма немојте – рекох задивљено. – Да не путује ли тај ваш ујак понекад и у Јафу?
– Не знам, до њега могу да дођем само преко његове жене, а тренутно су њих двоје прекинули сваку везу. Због те фуфице.
На моју велику жалост, нисам се дакле могао послужити ни услугама њеног ујака. Све због те фуфице. Живот је стварно ђаволска ствар.
– Нећу вас више задржавати, госпођице – оборих поглед – мислим да ћу ипак да пошаљем тај новац преко ваше поштанске штедионице.
Просто сам осетио како се девојка за шалтером нагло укочила и заузела службени став. Очигледно је моју одлуку схватила као личну увреду.
– Молим лепо – процеди леденим службо-љубазним гласом – како год желите.
И извуче с полице свежањ формулара.
– Желим да вас ипак упозорим, господине, да прималац мора да подигне новац у року од два месеца.
– Разумем, госпођице – покорно изустим. – Надам се да новчана пошиљка неће путовати до Јафе два месеца.
Службеница додаде тоном обмануте особе:
– Исто тако бих желела да вас упозорим: ако се ова упутница путем негде изгуби, новац може да подигне свако ко је нађе.
– Знам, знам – процедим не дижући поглец. – Тај ризик, госпођице, морам да преузмем.
Није ме удостојила одговора. Кроз прозорчић ми добаци неколико формулара и подругљиву примедбу:
– Испуните све ове формуларе и станите поново у ред.
Удаљим се од ње на врховима прстију и латим се посла. Писао сам: Јафа. Јафа. Јафа. Абулафија Абулафија. Абулафија. Стално исте речи, као ученик који је за казну остао у школи. Затим одбауљам до краја спорог реда, а ако нисам умро, још и сад мислим у реду, на вијеке вијекова или до краја инфлације, што му излази на исто.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:47 pm





Чудесно оружје


Ових дана купио сам сушену рибу. Док сам се вукао кући, читао сам у вечерњим новинама у које је дотична риба била умотана како су власти забринуте због наглог пораста саобраћајних несрећа. Одлучио сам да истражим узроке те појаве.
Опште је познато да постоји неписани улични закон који је свуда на снази. Према том закону, чини се да су возачи аутомобила дужни да се један другом обраћају речју: „Идиоте!“ Тај основни закон – Римљани га зову jus incivile – прерастао је у уврежену традицију, као што је у свечаним приликама уобичајено узвикивати: „Ура!“
Возачи који и на најмању провокацију, па и без ње, нису спремни да извикују бојни поклич „Идиоте!“ не уливају поверење. То су, или почетници које не би требало пуштати на улицу, или опасни ексентрици, или, у најбољем случају, гости из иностранства који се осећају дужни да се пристојно понашају.
Што се мене тиче, ја сам као прави каваљер за воланом навикао да сваком колеги возачу који не дозвољава да га претекнем, који ми пресече пут, који ме претекне или ми иначе није симпатичан, добацим громогласно кроз прозор који на брзину спустим:
– Иииидиоооте!
Обично тај мој „Иииидиоооте!“ буде заглушен од исто таквог поздрава мог цењеног противника, после чега обојица бесни настављамо пут. Међутим, каткад се догоди да такав идиот изађе из кола и да ми приђе гегајући се и вичући из свег гласа:
– Што не пазиш мало, кретену?
На такав неквалификовани напад обично узвратим маштовитим одговором:
– А што ти не пазиш, бога ти пољубим!
Тако је било све до пре отприлике месец дана.
Тада сам доживео нешто потпуно неочекивано.
Возио сам се у град и скренуо улево а да нисам дао мигавац. Истог часа сам зачуо шкрипу гума и онај обавезни узвик: „Иииидиоооте!“
Мало затим пришао ми је узрочник заглушне шкрипе, плећата људескара као од стене одваљена. Али још пре него што је доспео да дигне дреку – ни дан-данас не знам шта ме је спопало – излетеле су ми се несхватљиве речи:
– Искрено ми је жао – зачуо сам сам себе како говорим – потпуно сте у праву. Заборавио сам да дам мигавац.
Човек је остао без текста. Устукнуо је као да сам му прилепио шамар, одглавињао до својих кола и наслепо кренуо даље. Мора да је још неко време био у шоку јер сам видео како се попео на тротоар и налетео на знак СТОП.
Отада се сваког дана служим тим чудесним оружјем. Кад се неки идиот издере на мене: „Иииидиоооте! Што мало не пазиш?“ љубазно му одговарам: „Молим вас да ми опростите, то је заиста била искључиво моја кривица.“
После свега овога мислим да смем да констатујем да је моје убитачно чудесно оружје битно допринело наглом порасту саобраћајних несрећа код нас.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:48 pm






Бамрамова улица


Од оснивања наше државе наша влада редовно апелује на све нас да лепо поступамо с туристима. Тражи од нас да им носимо пртљаг, да им показујемо пут до музеја и да им мењамо валуту по пристојном шверцерском курсу.
Ја мислим да је то смешно. Прво, ми смо по својој природи услужни људи, а друго, нису баш ни други народи тако предусретљиви како се прича. Напротив, дубоко у себи изразито су нељубазни, само што се то не примећује зато што су наизглед изразито љубазни.
Питајте само некога у неком страном граду за неку улицу. Тај ће се кобајаги топити од милине говорећи вам:
– Радо ћу вас отпратити до те улице ако немате ништа против.
И онда ће да се прилепи за вас као крпељ и целим путем ће да хвали лепоте свога града. Кад дођете на одредиште, чак ће вам се и захвалити што вам је био на услузи. Али, чим замакне за угао, по свему судећи осуће на вас дрвље и камење као да сте му не знам шта скривили.
Стога питам нашег министра да ли можда тражи од нас да се исто тако фолирамо. Зар му је заиста стало до такве маскараде? Колико је ипак поштенији мали човек на улици Блиског истока! Ако њега питате за неку улицу, одговориће вам:
– Одјеби! – Наиме, управо та реч најбоље изражава у том тренутку његово искрено лично уверење. Нема ту ни трага од некаквог пренемагања и циркусирања, али је зато у том одговору садржано много грађанске храбрости.
Да бих вам то боље објаснио, навешћу пример из свакидашњице.
Недавно нас је посетио један од мојих америчких братића у трећем или четвртом колену. Једног дана сео је у свој преголеми аутомобил да потражи једног од наших многобројних братића који станује у Бамрамовој улици. Свакако да се брзо изгубио у густом саобраћају Тел Авива, па је запитао једног пролазника за ту улицу. Обични мали човек који је вероватно имао за собом дуги радни дан, рекао му је:
– Странац као што сте ви, господине мој, неће никад сам наћи Бамрамову улицу. Ако баш желите, повешћу се с вама и показати вам пут.
Тако рече и уђе у кола мог братића. Затим га је неуморно око пола сата водио кроз најгушћи градски саобраћај док најзад нису стигли у једну чаробну малу улицу. Ту је обични човек изашао из аута и рекао:
– Ја овде станујем. Хвала вам.
Мој братић га је запитао:
– Али где је Бамрамова улица?
Обичан човек му одговори:
– Немам појма. Најбоље ће бити да питате неког. У сваком случају, овде није. До виђења. Желим вам пријатан викенд.
Био је четвртак.
Кад ми је братић у трећем или четвртом колену сутрадан све то испричао, још се тресао од беса. Али ја не трпим да један туриста из белог света опањкава моје земљаке.
– Ви туристи сте стварно чудни – одбрусим му љутито. – Ви мислите да са својим џеповима пуним долара можете себи баш све да дозволите!
Осим тога, у Тел Авиву уопште не постоји Бамрамова улица.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avram tu ništa ne može

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu