Jabuka je svemu kriva

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:53 pm



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Mar 12, 2018 5:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 5:10 pm



ПРИЗНАЊЕ ЦРВА ИЗ ЈАБУКЕ ДАТО У ПОЛИЦИЈСКОЈ СТАНИЦИ НЕБЕСКЕ ДВЕРИ ГОДИНЕ 3031. ПРЕ ХРИСТА

Ја, долепотписани. овим изјављујем да сам био у јабуци коју је змија наводно препоручила Госпођи Адам.
Апелујем да се јабука која је службено оптужена за највећу катастрофу човечанства ослободи кривице.
У својој функцији црва који не угрожава животну средину боравио сам у наведено време у споменутој јабуци. Уверавам вас да нисам приметио значајније разлике између такозваног плода спознаје и осталих сличних врста воћа које сам пробао за време боравка у рају. Та јабука је несумњиво била као и све друге, можда мало сјајнија, али у сваком случају – плод уобичајеног биолошко-динамичног развоја.
По мом мишљењу, та јабука је послужила највишој инстанци само као алиби да пар нудиста који су скитали рајским вртом може законским путем да отера из њега. Остаје да се констатује да је мени лично продужена дозвола боравка у рају иако сам и ја окусио плод спознаје.


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Mar 12, 2018 5:45 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 5:11 pm






МОЈСИЈЕВИМ ТРАГОМ

Као и готово све у животу, моја нова књига заснива се на једном неспоразуму. Она наиме није никакво јубиларно издање нити је инспирисана нетактичном примедбом једне младе новинарке на рачун моје ,,библијске“ старости, као да ми је на грбачи хиљаду година. Чист безобразлук.
Ипак, чак и у томе има зрнце истине. Као писац који је већину својих многобројних књига написао пишући здесна улево, и као изгубљени син који се вратио у земљу својих предака, везан сам за Библију много присније него што би се на први поглед рекло.
У нашој младој држави човек има понекад утисак да живи на археолошком налазишту где се на сваком кораку наилази на налазе из библијских времена. На пример, кибуц Кфар-Хахореш, чији сам члан некад био, налази се на брду изнад Назарета. Ја сам тамо сваког понедељка са својим звецкавим кантама за млеко ишао Исусовим трагом, а мој ме је мукотрпан пут до хебрејског језика водио преко Голготе до семинара у Јерусалиму. Па и кућа у којој данас живим налази се недалеко од Јафе где се пророк Јона укрцао на првог кита који је пловио у Таршиш.
Ма колико то звучало невероватно, чак и моје презиме потиче из Библије. Кишон је име библијске реке у којој је Господ потопио борна кола непријатељског војcковође Сисаре. И не само то него је и пророчица Девора управо на брду Eфрајиму држала песнице јеврејским ратницима.
Дакле, оставио сам прилично трагова за собом у Библији. а и пишем на библијском језику, што понекад изазива неспоразуме. Један млади репортер из часописа „Штерн“, који је пре неколико година направио са мном интервју који је објављен свега двадесетак страница даље од првог дела Адолфовог дневника, поставио ми је тада бизарно питање: „Како то, господине Кишон, да пишете на хебрејском језику а да ипак ни приближно нисте достигли тираж Библије?“ Искрено сам му одговорио: „Драги Бог има бољу пропаганду.“
Да, Библија је љубимац медија и публике, иако се Стари и Нови завет, упркос генерацијској разлици између њихових аутора, често бркају. Међу нама речено, данас у ствари више нико не познаје Свето нисмо. У нашем грозничавом потрошачком друштву Свето писмо је пре свега уврежен појам негде између Јозефа Бојса и Астерикса. Људи знају тек толико да је Библија у некој вези с драгим Богом, то је углавном све. Ипак, данас се свака дискусија може лако окончати речима: „Извините, драга госпођо, али то вам пише већ у Библији.“
И што може Бог на то? То заиста пише већ у Библији.
*

Библија је јединствено, чудесно дело, мада је сасвим друкчија него што се обично мисли. О њеном настанку знамо мање него о тајни пирамида. Њена свестраност превазилази људску способност поимања. Визија, историја, поезија, кримић, морал, етика, друштвена рубрика и порнографија налазе се у њој једно до другог. Све је то Библија, само је мало кад света. Па ипак, требало би је познавати не само површно него исто онако темељито као и сваки телефонски број, од цифре до цифре. Наиме, језгровити хебрејски језик не подноси никакве нетачности и једна једина штампарска грешка у Библији може да избезуми верника.
Стога није никакво чудо што се сваке године у Јерусалиму одржава такмичење у познавању Библије које се зове „Најдужа шпенадла“. Врстан познавалац Библије одликује се наиме способношћу да шпенадлом пробије све странице Светог писма и погоди које је свето слово на којој страници прободено.
Мени се чинило да је то такмичење ипак мало превише удаљено од живота па сам предложио да се организују и слична годишња такмичења у познавању телефонског именика. Због тога ми је врховни рабинат жестоко натрљао нос.
Међутим, ко год жели да пише на хебрејском, не може да заобиђе Стари завет јер је он извориште хебрејскога језика, изузев Књига Јездриних и Књиге пророка Данила, које су написане на арамејском. Морам да признам да сам поносан што небески Отац са својим сином разговара на мом језику.
А то што се хебрејски пише здесна улево потиче још од дешњака Мојсија. Он није написао Десет заповести наливпером него их је уклесао длетом у камене плоче. Да је којим случајем био левак, вероватно бих ја данас своје књиге на хебрејском језику клесао слева удесно.
Будући да је Мојсије разбио оригинал који је исписао сам Бог, морао је да изради тачан препис оригинала. Данас можемо само да нагађамо како је изгледала првобитна верзија. Многи теолози верују Библији у којој се тврди да је Бог заиста сам урезао Заповести својим прстом. Бар је Сесил Б. де Мил тако приказао ствар у оном смешном холивудском документарцу Десет заповести и за то добио Оскара у категорији специјалних ефеката.
Књига је, уосталом, боља од филма. А ко је заиста написао књигу над књигама?
Ко год верује да је Библија Божје дело, мора да се помири са чињеницом да Господу правопис није био јача страна. Чак је и своје властито име сваки пут писао друкчије. Али проблем нас Јевреја је у томе што се и најмања исправка Светог писма сматра бласфемијом. Додуше, за сваку грешку смемо да измишљамо свакојака оправдања, али све грешке морају неопозиво да остану у књизи.
Што се тога тиче, преводиоцима Библије било је ипак донекле лакше. Већ у трећем веку, кад је египатски краљ Птолемеј поверио седамдесет двојици научника да преведу Библију, пажљиво су унете многобројне важне исиравке. Зец је, на пример, избачен из кошер кухиње зато што је наводно краљева мајка имала слично име. Седамдесет и два мудраца Септуагинте очигледно су се уздали у Мојсијеву екумеиску оријентисаност, или су у најмању руку сумњали у његово добро познавање грчког језика.
*

Зец справљен на кошер начин био је ипак само скроман покушај у поређењу са крсташким ратовима хришћанских преводилаца. Они су Другу заповест елиминисали, а да нису ни оком трепнули. „Не гради себи лика резанога, нити какве слике од твари које су горе на небу или које су доље на земљи или које су у води испод земље“ написао је Мојсије на плочу, али Црква очигледно није успела да одоли бурним протестима синдиката вајара и галериста.
И тако их је остало још само девет.
Да то не би упало у очи, црквени оци су потом поново проширили листу на десет. Једноставно су преполовили Мојсијеву Десету заповест и раздвојили жељу за некретнинама ближњег свог под бројем 9 од жеље за туђом покретном имовином као што су слуга, слушкиња, во и магарац под бројем 10. На Мојсијевој плочи закона било је додуше још речи и о желљи за женом ближњег свог, али се мушки лоби томе успепшо одупро. Зато у Десетој заповести понекад недостаје жена, али магарац никад.
Ја лично имам много разумевања за преводилачке слободе и теолошке реформе, а и данашњи верски поглавари сигурно добро знају шта се све може захтевати од верника. Па ипак, у Израелу је и дан-данас на сабат строго забрањена свака делатност. Једини изузетак су фудбалске утакмице јер би њихова забрана била исувише непопуларна мера.
Јеврејима је, како рекосмо, забрањена и најмања измена библијских списа, али свако може да изабере оно шта му се свиђа. Будући да сад најзад могу да читам Стари завет у оригиналу, много ми је јасније зашто су учитељи веронауке у мојој гимназији у Будимпешти прескакали бројна пикантна поглавља зато што су наводно забрањена за младе. Рецимо, 20. главу Постања, у којој нам наш праотац Аврам представља своју закониту супругу Сару као рођену сестру, коју је потом продао краљу Авимелеху за баснословну суму. Али новац је ипак остао у породици. Па ни деликатна прича о обе Лотове кћери, Аврамове нећакиње, није баш погодна за младе. Те су девојке и њихов татица у својој невољи исувише озбиљно схватили Божју заповест Нои: „Плодите се и множите“.
Ни Аврамова афера с Хагаром не спада међу омиљене приче учитеља веронауке. Кад је Сара установила да више не може да има деце, наговорила је свог супруга да окуша срећу с лепом робињом Хагаром. А кад је Хагара затим родила сина Исмаила, Аврамову најбољу од свих жена спопао је бес па је протерала ту дрску девојчуру заједно са сином у пустињу.
Отада се ствари нису много измениле. Једино можда пустиња.
*

После тога ћете у Библији наћи готово све, али ништа добро о људском карактеру. Човек не може да се ослободи утиска да је Господ прилично рано утврдио конструкциону грешку и одатле извукао далекосежне закључке. Сигурно није случајно што је у првих пет дана Господ после сваког чина стварања видео „да је све Добро“ а да се једино кад је створио човека уздржао од тог коментара.
Интуиција? Ко зна.
Било како било, Господово објашњење да је човека створио на своју слику и прилику, може се протумачити и као немилосрдна самокритика. Већ у трећој глави Постања Бог је био присиљен да прогна обе ленштине из раја, а већ у следећој глави Каин убија свог брата. Очигледно је Свевишњи врло рано спознао да човек није само лош него је и безобразан. Када је Каин убио брата Авеља, зна се да је хтео да се сакрије у рајском врту, баш као и његов припрости отац, а да је на Господово питање где је Авељ, дрско одговорио: „Шта ја знам? Зар сам ја чувар брата свога?“ Баш као да није знао да ће свемогући Створитељ света открити његов злочин.
Господ не крије што мисли о Адамовом лошем карактеру, о његовом ребру и о обојици његових синова. У шестој глави Постања јасно изражава жаљење због фијаска који је доживео: „Виде Јахве како је човекова поквареност на земљи велика и како је свака помисао у његовој памети увек само злоћа“. Једино је Ноина заслуга што ипак није „људе избрисао с лица земље, јер сам се покајао што сам их направио“.
Том праведнику је пошло за руком да одложи ту Божју пресуду за извесно време, али му Господ још у истој глави саопштава да му је све заједно већ дозлогрдило: „Одлучио сам да буде крај свим бићима јер се земља напунила опачином и, ево, уништићу их заједно са земљом.“ Ноа се осмелио да запита шта ће бити с њим лично, али се Господ ограничио на изјаву да потоп, што се њега тиче, може да почне.
*

То није било једини пут да је Свемогући наумио да повуче људе из оптицаја, али је сваки пут неком од његових најближих сарадника полазило за руком да га лукавим аргументима одврати од те идеје.
Најбоље је то успело Мојсију, који је са годинама постао највећа звезда међу адвокатима који су заступали људску вештину преживљавања. Кад је после неопростивог скандала са златним телетом Свевишњи по дванаести пут изјавио Мојсију: „Пусти сада нека се мој гнев на њих распали да их истребим,“ Мојсије је већ знао како треба с Богом па га је запитао, помало саркастично, да ли је, имајући у виду све околности, уопште вредело ослободити изабрани народ из ропства. „Зашто би Египћани морали рећи: ’У злој их је намери и одвео, тако да их смакне у брдима и избрише с лица земље’?“ запитао га је Мојсије. Господ је покуњено признао да у тим речима има одређене логике, и да се каје због несреће коју је намеравао да свали на свој народ.
Мојсију је, дакле, још једном пошло за руком да спречи несрећу, али се Господово лоше мишљење о људима није у суштини променило. А зашто Бог није одмах направио да људи буду бољи? Вероватно је, и поред најбољих намера, превидео само један ситан детаљ, а то је секс.
Већ у Постању пише да Адам и његова жена „бјеху обоје голи, и не бјеше их срамота“. Бог је дакле сматрао да ће људи бити заувек задовољни у рају без секса. Адам и Ева ипак су канда нешто слутили па су се упустили у преговоре са змијом. Она им је обећала, ако загризу забрањену јабуку, да ће и сами постати равни Богу и спознати шта је заиста добро. Све остало је већ добро познато. После источног греха „обема се отворе очи, и упознају да су голи. Сплету смокова лишћа и направе себи прегаче.“ До дана данашњег није одговорено на питање да ли се ради трунке љубави исплатило напустити рај?
То питање мора да реши свако за себе. Ја сам лично склон мишљењу које је црв изнео на првој страни ове књиге, да је то дрво сазнања била добро маскирана Творчева замка, којом је обема неуспелим створовима ускратио вечни живот у рају.
Зашто иначе није остварио ону своју свечано изговорену претњу: „Да га нисте јели! И не дирајте у њ, да не умрете!“ Него им је одмах после изгона Адама и његове животне сапутнице сам начинио „одећу од крзна“, па их чак и оденуо. Значи да Свемогући, иако је на драматичан начин поставио керубине и пламени мач који је светлуцао, није био исувише изненађен свим тим догађајима. Ко још сумња у ову претпоставку, нека детаљније истражи судбину оне несрећне змије. Са змијом, која је обавила прљави посао за Господа, овај је поступио као с раскринканим двоструким агентом – сам ју је налогодавац на монтираном процесу осудио. „По трбуху своме пузаћеш,“ гласила је пресуда, иако свако дете зна да змија и ионако не може друкчије да се креће. И зашто та грешна заводница није такође протерана из раја него лепо и дан-данас пузи по њему?
Зар вам то није чудно?
*

Отада људи узалуд траже изгубљени рај, као што је то у свом епу лепо описао слепи енглески песник Џон Милтон. Али после Мојсија нико више није успео да ступи у директни контакт са Свемогућим.
Сам Творац морао је да се помири с мишљу да круна његовог стварања не само што је опседнута сексом него на махове не преза ни од одређеног хохштаплераја. Ускоро је Бог био сведок како Јаков једним прљавим триком одузима свом брату Исаву право прворођеног, и како затим Исава његов рођени ујак Лаван и његове кћери у исти мах два пута обрлаћују. Тада је Богу најзад дозлогрдило па је наумио да за идуће нараштаје одреди јасна правила игре.
Тако се родила идеја о Десет заповести.
И ево, сад ја, у својој библијској старости, седим за писаћим столом и, што се интензивније бавим том темом, то ми је јасније да у протеклих педесетак година нисам ништа друго ни радио него читаоцима делио савете како да на законит начин изиграју Десет заповести. Моје су сатире заправо хумористичка упутства за употребу Десет заповести и ништа друго.
Ипак, нека овај мој сарказам никог не завара! Ја Библију сматрам најважнијом и најузбудљивијом књигом у историји света, а Десет заповести моралном основом људског друштва. Али ни један сатиричар не може да буде религиозан. Наиме религија не трпи критику, а сатричар је оличење критике. Богове свих религија непрестано обасипају хвалоспевима, а они имају много добрих особина, само што немају смисла за хумор.
Сатиричар није никад фанатик. Хумор није ништа друго него бескрајно трагање за истином која се скрива иза лепих речи. Сатиричар је супротан појам од лицемера. Он се диви Творцу света и поштује га, али не верује много његовим земаљским представницима. Религија је по његовом мишљењу, васпитна мера, као што је, рецимо, и Конфучијево учење. Она може да послужи као мач у ширењу милитантног ислама или у светској мисији у знаку крста. Готово све религије су јеврејског порекла, али и наша вера у сатиричарским очима није ништа друго него грађански законик који је написао вођа једног племена који је случајно био универзални геније.
Хумориста је заробљеник своје логике. Он не може ни уз најбољу вољу да буде верник, он може само да посматра и бележи оно што види. Ипак мора да призна да је побожни начин мишљења произвео боље људе него модерна цивилизација, да је презрена кошер-кухиња отхранила бољу омладину него данашња компјутерска технологија.
Мене је због овог противречног става два пута израелски Врховни рабинат екскомуницирао као жестоког критичара религије, али ме је исто тако тај исти рабинат и два пута поново примио у своје окриље пошто ме је пријатно изненадило позитивно деловање вере.
За време своје лингвистичке романсе са Старим заветом научио сам и то да његове тезе не тумачим догматски ни дословно, јер моја вера даје само одговоре, а не трпи питања.
Ја ипак имам свој властити библијски свет. Отац Аврам је, на пример, пророк монотеизма који је у бесу разбио идоле. Али он је у мојим очима првенствено нормалан човек који је сматрао апсурдним мишљење да је глинени или дрвени кип створио свет. Мојсије физике, Алберт Ајнштајн, седећи над својом бележницом, израчунао је да је свемир бескрајан. А Аврам је рекао: „И Бог је бескрајан“. Тиме је заправо признао да су му тајне свемира остале недоступне, и да зна да идолопоклонство нема с тим никакве везе.
Сличног је мишљења и сатиричара, тог мајстора сумње.
Он само зна да ништа не зна. Његова је основна реч можда. Али она је за њега коначна.
*

Сад је ипак време да посветимо неколико мисли коаутору Десет заповести. У историји света нема величанственије, али ни противречније појаве од тог египатског принца који је забележио основне законе човечанства на језику једног малог поробљеног народа. Његово животно дело је исто тако надљудско као што је и дело енглеског месаревог сина по имену Шекспир, или дело тесаревог сина из Назарета. Велики енглески песник био је у своје време одмакао испред неколико генерација, а Исус и Мојсије испред читаве епохе.
Оба велика верска утемељивача била су по много чему слична, иако је Мојсије сам себе називао слугом Божјим, а Исус је Господа називао својим оцем. Обојица су правили чуда, а ако неко тражи симболичан доказ њихове сличности, може га без по муке наћи у оном тренутку кад се Мојсије у рату с Амалићанима појављује на врху брда као живи крст, руку испружених у страну.
Иако тајна Мојсија вековима заокупља човечанство, до сада још није пронађен задовољавајући одговор. На пример, Сигмунд Фројд је посумњао у Мојсијево јеврејско порекло и утврдио да га је разочарани поробљени народ убио. Заиста је тешко протумачити противречности у Мојсијевој појави осим да је у то ипак била уплетена нека виша сила.
Он је био принц у фараонској палати па се поставља питање зашто се придружио робовима, и зашто је, за име Бога, хтео да буде баш њихов. вођа? Ако Мојсију треба да се суди на основу његових пет књига, он је био необично савестан чиновник који не само да је одредио тачне димензије заветног шатора него се побринуо и да магарац и во никад не вуку заједно јеврејски плуг, јер то не би било поштено према магарцу. Мојсије је био и генијалан законодавац и врстан психолог, али кад би га спопао бес, почео би да муца. Као прави демократа, именовао је седамдесет мудраца да воде народ, а као прави романтичар, понео је и Јосипов ковчег са собом у пустињу. Али сваку побуну немилосрдно је гушио, према оном свом често цитираном геслу „Око за око, зуб за зуб“. Плашио се Бога и поштовао га, али га то није спречавало да с њим води бескрајне расправе. У почетку није хтео да прихвати мисију коју му је Бог наменио: „Ко сам ја да изведем Израелце из Египта?“ упитао је. „Ако дођем к њима па им кажем: Бог отаца ваших послао ме к вама, а они ме запитају: како ми је име? – шта ћу им одговорити?“ Бог је имао много стрпљења с њим: „Кажи Израелцима овако: Ја сам који јесам.“ Према свим расположивим изворима, Мојсије је био једини човек који је смео да види Бога, иако само отпозади. Односи међу њима, уосталом, нису увек били најбољи. Бог је често опомињао Мојсија: „Зар заиста хоћеш да те оставим на миру па да сам све обавим?“
Важну улогу у Мојсијевом бурном животу одиграо је мудри Јотор, Моавћанин и његов потоњи таст. Он је заправо био сива еминенција која се крила иза Мојсија. Јотор га је, на пример, упозорио на то какву је руљу повео са собом из Египта: „Шта то имаш толико с народом? И зашто ти сам седиш, а сав народ стоји око тебе од јутра до мрака?“ забринуто пита он Мојсија. „И ти и тај народ потпуно ћете се исцрпсти. Тај посао је претежак за тебе. Ти заступај народ пред Богом; подастири Богу њихове размирице.“ То је била бриљантна идеја, јер онакав тврдоглави народ могао је заиста да води само Бог. Мојсије је био толико захвалан на том савету да се после тога оженио Јоторовом кћерком Сефором, која додуше није била Јеврејка, али је била црна лепотица. Ни сам Бог није имао замерке на рачун тог мешовитог брака, али је Мојсијева љубоморна сестра Марија толико дуго бургијала против ње док се најзад није умешао Бог и ућуткао Марију губом.
Био је то један од ретких случајева у којима је Господ лично притекао у помоћ свом верном слузи. Чак и у оном скандалу са златним телетом Бог је пустио Мојсија да се сам обрачуна с 3000 идолопоклоника. Бог се још само једном лично умешао у спор. Кад је Мојсијев ћелави синовац Корах покушао са својих двеста бораца да изведе пуч, зато што Мојсије није хтео да га именује за првосвешеника, Свемогући је Кораха са свом његовом руљом збрисао с лица земље, Мојсије је тада свакако одахнуо, али после тога није више трпео ћелавце. У својој трећој књизи посветио им је пуна четири стиха и затражио од свештеника да добро припазе на ћелавце.
И Мојсије је био само човек.
После четрдесетогодишњег лутања пустињом Бог му је поклонио још 120 година живота, што је у ствари било мало према Нои који је доживео 600 година, и према Метузалему који је дочекао благословену старост од 969 година. Мојсију није било суђено да крочи у Обећану земљу, али је његово главно дело, Десет заповести, уместо њега обишло читав свет и остало живо до дана данашњег.
*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:03 pm






*

С Мојсијем је отишао великан духа и велики учитељ који је имао лоше ученике. О томе сам по доласку у Израел, у једној ноћи пуној месечине, написао малу библијску причу:
ШЕСТ ДУША И ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ

Ноћ је падала на логор под шаторима. Међу децом Израела владао је немир. Прошло је већ више недеља како је Мојсије отишао на брдо, а још се ништа није знало о њему. Јевреји су стајали у групицама и разговарали. Најрадије су говорили о многобројним несрећама које су их снашле на њиховом дугом лутању по изласку из Египта.
Суви пустињски ветар доносио је у врелим ковитлацима песак с брда Синај. Стока је цимала своје повоце и мукло се оглашавала у мрачној, пустој околини. Шакали су се шуњали око логора. Њихов смех је звучао готово као људски. Брдо се у ноћи дизало немо и претеће.
У једном од већих шатора седели су ћутке мушкарци у шареним бурнусима. Били су узнемирени. Очи су им светлуцале у полумраку. У углу су седеле жене и брисале зној с лица масним крпама.
Један од мушкараца, висок и брадат, проговори:
– Јоханаи дели – рече. – Докторе Саломоне, пресеците.
Др Саломон пресече карте па здепасти, коврџави Јоханан поче да дели. Партија покера играла се од раног поподнева. Пред Јохананом су се гомилала зрнца злата.
– Наш пријатељ заиста има среће – промрмља Пинки Голдштајн, прек човек вечито разбарушене косе. – Добро нас пељеши.
– Али шта има од тога? – јави се из угла Јохананова жена. Шта ја могу да купим тим новцем? Уз овакав избор какав нам се овде нуди? Препелице или ману? Или, за промену, ману или препелице? Једног дана ће ми израсти крила па ћу одлетети одавде. Ово је заиста да полудиш. Нема ни краставаца, ни парадајза, ни лука, ни белог лука. Ни за све злато на овом свету.
– Ја ћу вас извести из Египта у земљу у којој теку мед и млеко. – Пинки Голдштајн је по стоти пут имитирао Мојсијево мучно муцање. – Ти проклети ционисти! – додаде. – Кад се само сетим розбифа који ми је шурак слао из Гошена.
Др Саломон уздахну. Лепо се чуло како му је из уста с великим жутим зубима потекла слина.
– Сваке године би за нас утовио једно теле, све док оном лудом египатском капетану није изненада пало на памет да спали читаво село и рашчеречи све становнике. Никад више нисам окусио онакве телеће шницле. Е, да, то су била времена.
Неко време је владала тишина: чуо се само лавеж паса чувара испред логора.
– Рећи ћу вам коначно нешто јасно и гласно – поново проговори Пинки Голдштајн. – Ја мислим да је овај наш излазак из Египта пука бесмислица. Питам се што ја, Пинки Голдштајн, Египћанин израелићанске вероисповести, уопште тражим овде у овој пустињи? Зар ми је у Египту било толико лоше? Зашто нисам остао тамо?
– Зато, Пинки, што си глуп. Ето зашто – беху то речи Пинкијеве риђоплаве секретарице Глорије, која је истовремено мазала своје обрве зеленкастом кречњачком прашином. – Колико сам ти пута, Пинки, рекла да си ти интелектуалац и да надзорници имају поверења у тебе, јер виде да не спадаш у фукару. Лако си могао да задржиш свој посао. Али не, он би ипак радије у Ханан.
– Срце – успротиви јој се Пинки Голдштајн. – Срце, сад говориш као да сам ја пошто-пото хтео да одем. Па зар нисам више пута лепо молио Мојсија да нас остави на миру јер радо служимо Египћанима? Али шта је то вредело! А да је ситуација постајала све неподношљивија, то знаш исто тако добро као и ја. На крају је фараон наредио да се побију сви прворођени.
– Не буди смешан. Сваки разуман човек зна да то наређење никад не би било извршено.
– Али, срце, Нил је већ био пун мртве јеврејске деце.
– Не у нашем крају. Све је то почело онда кад се Мојсије замерио фараону. Пре тога није нам недостајала ни длака с главе.
Играчи одложише карте.
– У Египту је морало крваво да се ради, то је тачно – рече Јоханан. – Али је зато рад био на цени. Живели смо у зноју лица свог, а не као овде где нам храна пада с неба. Тога није било у Египту. А кад бих предао прописани број коза, никад ме нису тукли више него што треба.
– ’Ајде, ’ајде. Једном умало нису убили бога у теби.
– Ма није то било тако страшно. А да и не говоримо о томе да је надзорник само извршио своју дужност јер сам изустио фараоново име. А зар мора да се изговара фараоново име? Наравно да не мора. То је оно што ја зовем дисциплина.
– Фараон је био строг али праведан – потврди Пинки Голдштајн. – Ко је поштено радио и држао језик за зубима, није имао чега да се плаши.
– Међу нама речено – прихвати Јоханан – требало је да послушамо фараона кад није хтео да нас пусти. Знао је он добро да процени Мојсијеве пропагандне бесмислице. И ето, сад овде чамимо и цркавамо као муве.
Удар ветра подиже шаторско крило и у шатор продре ковитлац врелог пустињског песка. Др Саломон одбаци у угао свој рог за пиће и гадљиво отпљуну.
– До ђавола и овај млаки бућкуриш. У Гошену нису била потребна никаква чуда да човек дође до воде. Добре питке воде. Кад бих бар опет могао да се нађем у оној својој укусно намештеној двособној пећини...
Глорија се дотле чешљала.
– Опет је прошло више недеља од последњег чуда – напомену отресито.
– Невоља је у томе – настави др Саломон – што Мојсије радије слуша свога таста, нејевреја Јотора, него наше стручњаке. И какав је резултат? Кастински систем са све самим пуковницима и капетанима и сличним главешинама. Али зато више нема камата. Како он мисли да у оваквим околностима прибави средства за буџет? Или, узмимо само овај најновији блесави закон о робовима. Ко ће уопште хтети нешто да инвестира кад сваких седам година мора да ослободи све своје робове?
– Арон наводно спрема нов систем опорезивања златом – прошапута Пинки. – Тако ћемо ваљда доћи до потребних средстава.
– Што ли је Мојсије испословао горе на брду? – промрмља др Саломон.
Јоханан се почеша по подбратку и прозбори завереничким гласом:
– Хајдемо радије да слушамо Радио Каиро – рече. – Прича се да ћемо се ипак вратити у Египат, иако се још не зна ништа конкретно. Фараон наводно и даље инсистира да нам побије прворођенчад, али нам иначе обећава хумани поступак, сређене радне односе и обезбеђено снабдевање. Наравно, требало би да му изручимо Мојсија...
Мушкарци примакоше главе једни другима. У истом тренутку се десило да је Мојсије примио од Господа камене плоче са Десет заповести.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:03 pm




1. НЕМОЈ ИМAТИ БОГОВA ДРУГИХ ДО МЕНЕ

Потешкоће око Прве заповести започеле су кад је частољубиви човек заборавио да је он тек сићушно зрнце прашине на сићушној звезди, на једној од најмањих од милијарди звезда у милијардама галаксија. Да, проблеми су почели тек кад је човек безусловно пожелео да и сам постане бог, иако му је већ био налик, јер је створен на слику и прилику Господову.
Човек се дакле намерачио не само да куша плод с одређеног дрвета него да одмах, за сваки случај, сасече и читаво дрво како би му послужило за огрев.
„Где се теше, ту и иверје пада,“ рекао је човек који је малтене постао бог. Беше то Јосиф Стаљин, али му се у последњем тренутку десило нешто сасвим неочекивано: умро је, баш као и милиони његових жртава.
Његовој блаженој смрти својевремено сам посветио дирљив некролог какав приличи само највећим плавим зунзарама.
У великом и широком свету има много земаља, а у земљама много градова, а у градовима много кућа, а у кућама много радњи. У једној радњи, у једној малој антикварници, било је сијасет мува. Муве су зујале, играле, уживале, али антиквар, оснивач фирме, није уопште обраћао пажњу на њих јер је сасвим нормално да у таквој радњи све врви од мува.
Али међу мувама је била једна која је нешто постигла. Била је већа од других, можда и највећа од свих. Док су све друге муве остале да висе у пауковој мрежи, она, највећа од свих, није остала. А кад је једном ипак пала у мрежу, извукла се. Беше то најјача од свих мува. Стога није чудо што су је обожавали. „Ти си дивна, ти си прави гигант,“ говориле су јој друге муве у антикварници. „Ти и ниси мува, ти си прави правцати орао.“
Велика мува је слушала те комплименте и топила се од уживања јер муве то могу кад им се каже да су нешто више од мува. Поготово што је и сама после неколико недеља поверовала да није обична мува, па је покушала да организује муве у антикварници. Ковала је свакојаке планове, ликвидирала унутрашње непријатеље и победоносно окончала рат против царства мушица. Поверовала је да је сунце и да се не боји ни свог највећег супарника, антиквара главом. Једном, кад је антиквар хтео да је отера, није му пошло за руком да је ухвати. Стога је мува мислила да је јача и од антиквара, чак је ишла тако далеко да је изјавила да антиквар уопште не постоји. Онда је једног дана стигла зима и муветина се жива смрзла и пала на под. Није је умлатио антиквар него се једноставно тако дешава да муве зими падају мртве на под. Што је још жалосније, антиквар није ни знао да је управо највећа од свих мува пала мртва на под, јер је она за њега била обична мува као и све друге. И то је био крај највеће муве у малој радњи у једној кући у једном граду у једној земљи у великом и широком свету.

После овог дирљивог надгробног говора хтео бих да се прихватим неоправдано занемареног ребра, што је, на жалост, пропуштено и у Библији. Уосталом, морам да водим рачуна о заступљености жена у свом делу.
Мушкарци обожавају жене, али их посебно обожавају зато што тиме испуњавају једну своју велику жељу. Жељу да се преко богиња опет докопају раја, при чему потпупо заборављају зашто су у ствари протерани из раја.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:04 pm



ПРИЧА О М ИЛИ БОГИЊЕ СУ СМРТНЕ

Била једном једна сасвим обична девојка која је живела у Америци. Она је, рецимо да се звала М, била, како рекосмо, сасвим нормална плавокоса девојка која се ни по чему није разликовала од осталих нормалних плавокосих девојака. Зато су се мушкарци окретали за њом на улици и одавали јој признање звиждуцима, баш као и свим другим плавокосим девојкама. Њу је, као и све друге плавокосе девојке, привлачио филм. Али будући да је она, како рекосмо, била плавокоса девојка као и све друге, или није можда била чак ни то, добијала је увек само сасвим мале улоге као статисткиња.
Али шта је Бог у својој доброти учинио?
Он је, као што је познато, својевремено створио небо и земљу, човека и животиње, па и потпуно сувишне инсекте. И тако се десило да наша М, кад се једног јутра пробудила, није могла да отвори очи. Јер, ноћу ју је један крвожедни комарац убо у оба очна капка, као што се лети каткад догађа, па су јој ујутро капци толико натекли да је једна успела тек мало да их отвори и извири кроз сасвим танку пукотину. Осим тога и обрве су јој се помериле према челу, што јој је дало оригиналан, изразит еротски изглед.
Али М је имала уговорени термин за снимање па је морала да оде, онако отечених очију, у филмски студио.
И тад се догоди чудо. Почело је већ у трамвају, кад је М пружила кондуктеру карту и узгред га одоздо погледала силом прилика зрикавим очима. Човек је пребледео као крпа, клекнуо и запросио је обећавајући јој да ће се после своје смене развести од жене. Пре него што је стигла у филмски студио, М је добила укупио 24 брачне понуде, и озбиљне и неморалне. Кад је изашла из трамваја, читав саобраћај је стао, јер су сви мушкарци, пролазници и возачи, застали и пиљили у њу. У студију је чудо настављено. Чим је М ушла у своју гардеробу, салетели су је продуцент, редитељ и носилац главне мушке улоге.
Носиље главних женских улога позеленеле су од зависти.
После обављеног снимања, продуцент јој је понудио главну улогу у свом следећем филму, за који је специјално ради ње намеравао да поручи сценарио. М је у том филму требало да игра улогу богиње секса која, чим само погледа мушкарца, овај сместа изгуби разум. Разуме се само по себи да је М одмах потписала уговор.
На повратку кући обузело ју је непријатно осећање да је чуду дошао крај. Капци су јој већ били спласнули а обрве се мало-помало враћале на своје место. Нико се више није окретао за њом, кондуктер је није ни погледао и ни један од бројних путника није је запросио. Изгледала је као и све друге плавуше које није убо комарац.
Натмурено је седела у својој собици и буљила испред себе широм отворених очију.
Тада изненада зачу тихо зујање које јој је зазвучало као најлепша музика.
„Зззз...“
Комарац јој је кружио око плаве косе.
М нагло устаде, добро затвори прозор, леже пуна наде у свој креветац и још једном се, пре него што је заспала, жарко помоли Богу.
И гле, кад се ујутро пробудила, једва је успела да отвори очи, толико су јој капци били отечени.
Комарац је поштено обавио свој посао.
М је ангажовала тим стручњака, који су сачињавали инсектолог, архитекта за унутрашњу декорацију и зидар, чији је задатак био да херметички затворе стан како јој комарац више не би умакао.
*

Ни једна жена после Клеопатре није направила тако фантастичну каријеру као М. Њени филмови су донели милионе долара. Мушкарци свих узраста падали су, при погледу на њу, у транс, у свим цивилизованим земљама на свету порастао је број бракоразводних парница, супрузи су масовно остављали супруге јер ни једна од њих није имала онај извесни поглед одоздо, опако еротичан и пун обећања какав је имала та богиња секса.
Кад је била на врхунцу славе, М се удала за светски познатог драматичара по имену Артур, па су све троје – М, Артур и комарац кренули на брачно путовање око света. Комарац, који је у међувремену почео да се одазива на име Гинсберг, пратио је брачни пар у кутијици обложеној изнутра ватом, са сићушним отворима и под сталном контролом инсектолога, који је ту драгоцену животињицу само ноћу пуштао у богињину спаваћу собу. И тад се деси несрећа. М-ин муж осетио је у полусну како га нешто голица по врату па је пљеснуо руком по том месту и усмртио Гинсберга. Гинсберг је издахнуо под Артуровим дланом.
М се додуше сместа развела од бруталног убице, али то није променило ствари – њена звезда нагло се гасила и филмска компанија је убрзо раскинула с њом уговор. Покојни Гинсберг понео је са собом у гроб за сва времена њен божанствени сексепил.
Сад могу да вам одам тајну – јунакиња Гинсбергове саге била је Мерилин, обожавана богиња из Холивуда, која је у свом кратком веку постигла све, осим мало среће у приватном животу. Кажу, додуше, да је била срећна у почетку своје заљубљености у Артура Милера, али је и та лепа међуигра завршена, као и обично, венчањем. На крају се Артур развео од ње, иако је Мерилин ради њега наврат-нанос код једног помодног рабина у Њујорку прешла у јеврејску веру.
Намерно спомињем помодност и место догађаја, јер би у Израелу Мерилин могла тек за десет година да пређе у јеврејску веру, ако би уопште могла.
Мојсијева вероисповест не тежи придобијању нових верника. То је ексклузивни клуб прогоњене чељади па треба имати добре везе да у њега будете примљени, поготово ако је реч о шикси.
Ваља иначе имати на уму да је у нас, насупрот уобичајеном мишљењу, шиксе апсолутно симпатичан назив згодне нејеврејке.
Међутим нашим патријарсима није у начелу стало да се наш клуб превише шири јер немају времена за такве трице. Они су даноноћно заузети бројним седницама владе.
Наше су мале религиозне странке наиме од памтивека језичак на ваги у свим преговорима о коалицијама, а њихов утицај је тако велик да је Мојсије могао само да сања о таквој моћи.
За моје немачке читаоце намеће ми се само од себе поређење – да ли ће на власти бити ЦДУ (демохришћани) или СПД (социјалдемократи). зависи само од тога да ли ће ФДП (либерали) да прекораче квоту од пет посто гласова.
Резултат тог демократског рулета је да код нас рабини седе за командном таблом и учествују у одлучивању о свим: елементарним животним проблемима.
У ствари за брак, за који је и у мојсијевској вероисповести пожељно да се склопи пре развода, меродавна је држава, али држава се у те ствари меша само кад је јавни морал у питању, то јест кад се о томе распишу новинари. Иначе наши добри рабини чине само оно што они, дакле Свевишњи, сматрају исправним.
Врховни рабинат нема ама баш ништа против бракова. Он праве потешкоће само ако разведена жена жели да се уда за мушкарца чије презиме почиње на слово К, што не значи Кишон него Коен, што ће рећи првосвештеник, или ако једна жена има смелу намеру да се поново уда пошто је њен муж пре 30 година отишао да купи цигарете и успут се негде задржао. У таквом случају, рабини могу себи да дозволе „привилегију сумње“ да ли ће се расејани супружник можда ипак вратити кући.
Код нас нема мешовитих бракова. Очигледно је Мојсије стекао лоша искуства са својом „шиксом“.
Дакле, ако будући брачни партнер није Јеврејин или Јеврејка, тада мора да се венча у некој суседној земљи, најчешће на Кипру. Држава признаје тај брак, али рабини већ оштре ножеве за час освете, која обично наступа врло брзо, а најкасније кад јеретички брачни пар пожели да се разведе.
Тада господа рабини љубазно установе, смешкајући се, да ни поред најбоље воље не могу да издају потврду о разводу, јер то двоје јеретика са Кипра још нису ни венчани. И тако су брачни партнери довека везани једно уз друго јер држава има право да призна само њихов брак, али не и развод.
Ипак, постоји могућност за склапање мешовитог брака у Израелу, и то онда кад су оба партнера спремна да пређу у другу веру, било да Јеврејин постане хришћанин или „шиксе“ Јеврејка. Треба свакако имати на уму да се то не догађа истовремено јер би онда опет све морало да почне изнова.
Све сам ово испричао да вам буде јасно колико је Мерилин била паметна кад је пристала да је у јеврејску веру преведе један помодни рабин без политичких амбиција. Да је то покушала у Израелу код неког нашег ортодоксног рабина, вероватно би њихов први разговор протекао отприлике овако.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:04 pm




ДОГОВОР НИЈЕ ЛАК

– Лепа моја иноверко, ви сте се у иностранству удали за Јевреја па се бавите мишљу да пређете у нашу веру? Да ли сам вас добро разумео?
– Јесте, часни рабине.
– А да ли сте, кћери моја, већ размишљали о томе какве ће тешке последице уследити ако пређете у јеврејство? Ваша будућа деца неће можда моћи, у складу са јеврејском вером, да се ожене ни разведу, а на крају ће још можда бити и сахрањени ван гробља! Осим тога, неће вам бити и баш неко задовољство да вас стално називају шиксе.
– Ја сам, часни оче, из дубоког уверења спремна да променим веру у свако доба.
– Да промените веру? А знате ли, кћери моја, какву бисте страшну судбину тиме упртили себи на леђа? Имате ли уопште појма шта вас чека? Овај наш народ је од памтивека прогањан и понижаван.
– Зашто ми све то говорите?
– Морам, драга Мерилин, да кажем попу поп а бобу боб, јер се код нас од средњег века ништа није променило. Традиција се, разумете ли, не мења. Желите ли, несрећно моје дете, још увек да ступите у крило јеврејске вере?
– Одлучила сам да постанем Јеврејка, то желим највише на свету.
– Лицемерко! Ви желите да постанете Јеврејка само зато да би ваша деца могла да се ожене и разведу, и да једног дана буду сахрањена на лепом месту на гробљу. И да мангупи из комшилука не довикују стално за вама: шиксе.
– Да вам право кажем, у праву сте, часни рабине.
– Е, онда вам ја не могу помоћи. Онда ништа од вас и јеврејске вере. У нашу веру човек мора да се заљуби, мора да је пожели из дубине срца.
– Повлачим, часни оче, све оно што сам рекла. Не желим да пређем у вашу веру зато што сам то обећала Артуру, већ зато што чврсто верујем да је јеврејска вера једина права вера.
– Ако је заиста тако, кћери моја, онда се морате беспоговорно покоравати Заповестима и без роптања извршавати свете обавезе. Нећете смети да напуштате Артурову кућу, а пред сваким мушкарцем ћете морати понизно да оборите поглед. Продужићете порубе и рукаве своје хаљине. Увек ћете носити дуге чарапе и ниједан мушкарац неће смети никад да види ни сантиметар ваше коже ни косе. Увек и свуда носићете мараму на глави јер је женска коса, како кажу, заводљива. При спремању јела никад не смете да заборавите на законе о чистоћи хране, а ако вам нож за месо случајно, Боже сачувај, падне у млеко, закопаћете га дубоко у башти. У синагоги ће седети само ваш муж и његови синови јер женама тамо није место. У свете дане нећете палити електрично осветљење ни радио, наравно, ни телевизор ни видео уређаје, јер су све то радости неверника. Хоћете ли се, кћери моја, увек тако понашати?
– Ја ћу... бар ћу се трудити...
– Трудити? Е, сад си, лепа невернице, показала своје право лице. Није теби на памети царство небеско него само добро твоје будуће деце!
– Добро, али шта онда да радим, господине рабине?
– Немам појма, Мерилин. У сваком случају, дођи поново за четири године.
– А шта ћу дотле?
– Моли се, кћери моја, моли се, моли се, моли се.
– А за шта да се молим?
– Да изгубимо на следећим изборима.
– Докле год верске странке имају више од чаробних пет посто гласова, сваки је отпор законима са Синаја бесмислен. Изузеци су, како рекох, фудбалери којима је дозвољено да раде шта год хоће.
Стога није случајно што се тај спорт не спомиње у Мојсијевим заповестима. У својој далекосежној мудрости, он је знао да златна телад долази и одлази, али да златне ноге остају. Као што пише у фудбалској Библији: „Воли Франца Бекенбауера свим срцем, свом душом и свим умом својим!“
Не може се порећи чињеница да је тај популарни спорт у нашем столећу стекао светачки ореол. Кад је на прошлом светском првенству Француз Зидан у утакмици с Бразилом постигао победоносни гол, отрчао је до својих верника на трибини а „лице му је сјало“ као Мојсију кад је сишао с брда. И вероватно би лебдео над земљом да га његови саиграчи с нежном завидноћу нису оборили на земљу и држали у загрљају док је публика уживала у масовном оргазму...
Али ја пошто не намеравам да се томе ругам јер сам и сам такав. Кад ме нико не гледа, падам пред телевизором на колена и клањам се нигеријском голману.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:05 pm





СУМРАК БОГОВА У ЗАЛЕЂУ

Током споменутог међународног спортског идолопоклонства зазвонио ми је телефон некако посебно узбуђено, а у слушалици је затитрао глас Ерне Шпигел:
– Молим вас да поразговарате с мојим мужем – замолила ме узнемирена комшиница. – Последњих неколико дана потпуно је пролупао.
– Хрватска-Немачка?
– Да.
– Одмах долазим.
Нисам се ни најмање зачудио. Јавни медији су непрестано јављали о томе како телевизијски гледаоци, за време узбудљивих ситуација пред голом, подлежу превременим срчаним ударима. Према последњим извештајима, један декоратер ентеријера у Лиону, пре продужетка утакмице Француска-Парагвај, на брзину се обесио. Случај је утолико трагичнији што је Француска на крају славила победу. Али таква је игра живота. Наследници тог несрећника су у сваком случају најавили да ће судским путем затражити велику одштету од телевизије.
Крајње узбудљиво светско првенство у фудбалу показало је да људски организам није кадар да дуже време спава само по три сата дневно. Од почетка тог великог спортског надметања опао је светски бруто друштвени производ на свега једну трећину, а да о опадању активног сексуалног живота и не говоримо...
А сад још и тај Феликс Шпигл!
Ерна ме је дочекала на вратима. Близанци Могке и Шмуел висили су јој окачени о скуте кућне хаљине и јецали. Црвене очи злосрећне жене сведочиле су о непроспаваним ноћима...
– Мој Феликс је полудео шапну ми Ерна. – Већ данима седи у дневној соби и не дозвољава да му се било ко приближи. Управо гледа утакмицу Хрватска-Немачка...
Одшкринула је врата дневне собе. Опрезно сам завирио унутра. Феликс је седео на поду окружен спортским новинама и празним пивским боцама.
Од утакмице Немачка-Јужна Кореја уопште се више не брије рече ми Ерна. Само у полувремену смем да му дотурим јело на послужавнику. Не излази из собе...
– Чак ни због... мислим...
Ерна баци нервозан поглед под пољски кревет свога мужа и рече:
– Боље не питајте.
Да, проблем је очигледно био у томе како да се искључи телевизор. За тако нешто потребна је надљудска снага воље. Један мој искусни познаник покушава увек да се отргне од малог екрана у тренутку кад неког играча износе с терена на носилима. Тада скаче до утичнице и, уз промукли поклич, вади утикач. Каже да од пре извесног времена постоји чак и професионална служба која искључује телевизоре и која, по договору, око поноћи, у ту сврху шаље мишићавог службеника. Човек је, наравно, наоружан, за сваки случај...
На зеленкастом екрану све је врвело од шарених дресова. Изненада се Феликс сагнуо и довикнуо једном Хрвату:
– Шаљи дуже лопте, Бобане!
– Разумете ли сад о чему се ради? упита ме Ерна. Феликс чак замишља да је тренер хрватске репрезентације.
–Ужасно – рекох. – Па тренер је Ћиро Блажевић.
У тај час се разлеже рески звиждук пиштаљке с терена.
– Судећи по звиждуку, то мора да је онај холандски судија – огласи се близанац Мотке. – Тај је већ судио и утакмицу Немачка-Југославија.
– Станићу, идиоте један! – разлеже се узвик из дневне собе. Имаш десно крило, побогу, имаш крило!
– Сад се опет обраћа хрватском везном играчу – узнемирено промрмља Ерна.
– Станић је навални играч, мама – зацичи мали Шмуељ – Хрватски везни играч је Асановић.
Ерна тихо затвори врата за собом. Близанци ме зграбише за панталоне.
– Чико, тата је болестан – зацвиле Мотке. – Јутрос се одлучио за сасвим друкчији састав хрватске репрезентације. Хтео је да Шукер против Немачке игра бека. Јадни наш татица...
– А без Шукера у нападу уопште не може да се замисли ефикасан тим – сложи се с њим његов брат. – Њега не могу да задрже у Марсеју ни два немачка одбрамбена играча, Хелмер и Хајнрих.
– У Бордоу – опрезно га исправи Ема. – У Марсеју игра Енглеска против Аргентине. Берти Фопс има да сасече хрватску одбрану...
– Али, цењена госпођо – убацим се и ја у игру – само ако се Клинсман опоравио од повреде колена.
Кроз затворена врата чули смо како Феликс звижди из петних жила:
– Станите, Вирхоф је у офсајду! Станите!
– Мој муж више не зна шта говори – потиштено процеди Ерна. – Сад је већ и Оливера Бирхофа заменио са Јиргеном Клинсманом...
Близанци су били необично привржени оцу па су већ били на ивици плача.
– Ето зашто сам вас позвала – рече Ерна и ухвати ме за руку. – Молим вас да поразговарате с тим лудаком, да и нас пусти да мало гледамо телевизију...
– Ерна Шпигел – одговорих значајним гласом ни ја не волим кад ме код куће ометају у гледању...
Брже-боље сам се вратио пред свој телевизор. Баш ме брига за хрватску репрезентацију! Као селектор из хобија имам већ довољно проблема да се присетим оне чувене навалне петорке чудесног мађарског тима из 1952. године: Будаи, Кочшн, Хидекути, Пушкаш, Цибор. Можда ћу у везни ред да убацим Божика. А Ћиру ћу да избацим.

До незаборавног сусрета с данашњим полубоговима може дакле доћи и преко телевизије, чиме се ваљда ипак не крши Прва заповест. Ствар постаје критична тек кад нека модерна справа постане полубог.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:06 pm



ТЕШКИ СЛУЧАЈ ТЕЛЕФОНИТИСА

У време кад нове дроге свакодневно освајају људе и кад потрошња алкохола и дувана достиже незапамћене рекорде, дозволите писцу ових редова да призна једну своју личну бољку.
Оболео сам од телефонитиса.
Први симптоми тог готово верског лудила јавили су се код мене 1985. године, кад су се на тржишту појавили дивни, бежични телефони, ђаво их однео! Тада сам први пут установио како ме хвата немир кад сат или два не телефонирам, Заправо ми тада не недостаје сам телефонски разговор јер се иста сврха може много боље постићи личним контактом. Не, посреди је онај опојни осећај дизања слушалице, оно дивно откуцавање кад се бира број, праћено напетим ишчекивањем. Заиста ми није јасно како је до тога дошло, али ја из године у годину све више телефонирам. Године 1967. обављао сам по 825 телефонских разговора у два месеца, а данас сам дотерао већ до 14.751 разговора по кишовитом времену. У цик зоре, још док онако бунован отварам очи, спопада ме неодољив нагон да посегнем за тим чаробним апаратом на ноћном ормарићу и обавим два-три разговора.
*

Последњих година стање ми се толико погоршало да ни током врло занимљивих разговора не могу мирно да седим дуже од једног сата а да не скочим на ноге и промрмљам: „Извините, нешто сам заборавио“, па у суседној соби брже-боље неког назовем, није важно кога. Увек носим са собом мали зелени нотес у који сам записао све телефонске бројеве које сам сакупио у свом веку. Тада, према тренутном расположењу, окренем неки број. Понекад се и усред позоришне представе искрадем из дворане у фоаје, потражим стакластим очима прву јавну говорницу и бирам број, свеједно који. При том ми руке дрхте и укочи ми се прст којим окрећем бројчаник. Понекад добијем и лак осип по трбуху. Нарочито у јесен.
Не, нисам још био код лекара, али тешко излазим па крај с том својом болешћу. Борим се с њом сам,; храбро, иако засад безуспешно. Понекад назовем неки број за који тачно знам да се променио, па одахнем кад зачујем сигнал да је линија заузета. Али једноставно ми треба осећање топлине на длану, морам најмање сваких пола сата да чујем зујање из слушалице, иначе бих пошизео. Да, болујем од телефонитиса, у то нема сумње. То ме неће упропастити само психички него ми је угрожена и егзистенција, јер ме та моја бољка скупо кошта, нарочито после поноћи, кад је тако јефтино разговарати с неким у САД. Једном, мислим да је то било летос, спопала ме на повратку кући неодољива жудња за телефоном. Луњао сам градом као лудак све док нисам наишао на прву јавну говорницу. Назвао сам аеродром и питао да ли је тамо све у реду. Смирио сам се тек кад су ми рекли да је све у реду.
Психијатри имају за људе који обожавају телефон као ја стручни израз „телефонски зависник“. Ја болујем од епидемије нашег столећа.
Понекад закључам телефон у ормар па сам извесно време најсрећнији човек на свету. Међутим, ускоро се јави реакција на то лишавање, кажипрст ми се укочи и једноставно морам неког да назвем, било кога, па шта кошта да кошта! Чак ми и аутоматски одговор „Бирали сте непостојећи број“ доноси извесно олакшање, крв ми опет навре у мозак, очи ми живну а кожа се зарумени... Недавно сам пронашао нову методу којом сузбијам такве нападе. Позивам самог себе.
Једном сам чак добио везу и поразговарао са самим собом, али је то била погрешна веза. То је заиста почетак краја.
Лекари тврде да има и тежих случајева тровања телефоном. Испричали су ми како је архитекта за унутрашње уређење Г. С. имао четири телефонска апарата на свом писаћем столу и како се, водећи истовремено четири разговора са иностранством, упетљао у каблове и удавио. Отада пошта не дозвољава више од три апарата на један квадратни метар.
Судећи по најновијим истраживањима, разговори телефонских зависника све више личе један на други, а гласе отприлике овако:
– Да?
– Да ли је то господин Салцбаум?
– Да.
– А када долази?
– Овде је.
– Добро, позваћу поново за пола сата.
Или у нешто лакшим случајевима овако:
– Хало, како је?
– Све је у реду, у најбољем реду.
– А здравље?
– Не може бити боље.
– Добро, видим да имаш посету. Назваћу те касније.
*

Телефонски зависници су изгубљене душе. Неки лекари препоручују постепено одвикавање јер човек не може да се одвикне од телефонирања преко ноћи а да не буде изложен трајним психичким последицама. Министар здравства саветује за почетак ограничавање на 80 телефонских разговора дневно, а затим постепено смањивање до 40. После отприлике два месеца интензивне куре лишавања, понеком болеснику полази за руком да сведе број разговора на 15 до 20 дневно, а то значи да је већ близу оздрављења. Један свештеник у Јерусалиму измислио је недавно нову терапију, у којој болесник носи са собом у малом ранцу или пластичној кеси играчку у облику телефона. Кад га спопадне болест, може да се послужи тим сурогатом дроге и да бира колико год бројева жели.
Ја сам испробао све методе не бих ли се излечио од телефонитиса. Успео сам само једном методом, а она се зове факситис.

Не, поштоване даме и господо, нисам то ипак заборавио. Намерно сам најстаријег и најопаснијег конкурента вери оставио за крај. Мислим на онај проклети новац, тај Сатанин изум, само нека га буде што више!
Каже се да се све врти око новца, или да пара дупе врти. Ко зна? Ипак, познато је да и папа има своју банку, Банко дел Спирито Санто. Чувам код куће један њен чек који ћу понети са собом кад се ускоро растанем од овоземаљског живота.
Нема сумње да новац у свакој ситуацији представља моћ. Додуше, Виљем Шекспир заступа друкчије мишљење кад каже: „Шта вреде моћ и новац кад те устрели непажљиви ловац!“ Додуше, то енглески бард тврди само у мом комаду Била је то шева, али ја стојим иза тих његових речи. Мада је новац важан, он није све. Не доноси човеку срећу само новац. Треба свакако имати и хартије од вредностн, накит и драго камење. Уосталом, и Господ је избеглицама из Египта наредио да не понесу са собом само новац него и „сребрне и златне драгоцености својих комшија и укућана“.
Ако је тако, зашто бих се ја онда стидео што сам нешто од своје ситнине уложио у солидну страну валуту?
Све је то само воља Божја.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:07 pm





УСПОН И ПАД ЈЕДНОГ ЖУТОГ ШПЕКУЛАНТА

Једног лепог јутра седим ја безбрижно у својој кухињи и у кругу својих најмилијих уживам у богатом доручку кад најбоља од свих жена одложи двопек и одмери погледом недужни кухињски намештај. Ја већ добро знам тај њен одбојни поглед који јој краси лице кад, по њеном мишљењу, сви око нас раде управо оно шта треба не би ли скуцкали неку малу имовину, само ја и даље тумарам без везе по кући као задњи идиот.
– Сви, Ефраиме, тачно знају шта треба урадити да се на брзину стекне мали иметак – одједном ће најбоља од свих жена – само ти и даље без везе тумараш по кући као последњи идиот. Да ли ти уопше читаш новине?
– Читам их сваког дана – одговорих. У свету влада, колико знам, финансијска криза. Шта ја могу против тога?
– Покрени те своје уморне кости и купуј јене.
То није било ништа ново. Наравно да сам и ја у последње време размишљао о тој могућности.
Кад сам на телевизији видео туробну слику затворене берзе у Токију, просто сам позеленео од зависти. После одбитка пореза, ни ја, у ствари, не стојим тако лоше, али морам да признам да је најбоља од свих жена ипак у праву. Кад бих сад купио 100 милиона јена, могао бих у року од два дана да зарадим 18 и по милиона долара. Чистих, наравно. Недостаје ми само капитал.
Покушао сам да се код своје женице извучем на хроничну несташицу готовине.
– Шта ће ти готовина? – одбруси ми она. – Такве ствари се решавају телефоном. Назовеш свог агента и кажеш му: „Вертхајмеру, купи ми 50 милиона јена“.
– Па, добро – рекох помирљивим тоном – али по ком курсу да их купи?
– Немој се сад бавити детаљима.
Штос је био у томе што нико у ствари не зна колико у том тренутку вреди јен. Па чак ни како изгледа. Потражио сам Вертхајмера у телефонском именику, али сам нашао само истоимену радњу за хемијско чишћење, па сам отишао у своју банку.
– Добар дан – рекох службенику на шалтеру.
– Хтео бих да купим нешто јена, у ствари мало већу количину.
– Путујете?
– Не, шпекулишем.
То је, уосталом, потпуно легално. Ситни шпекулант купује у банци јене по званичном курсу, а кад вредност јена порасте, прода их и стекне мали иметак.
Моја банка је још једном показала сву своју неспособност.
– Немамо јене – постиђено ми је признао управрник. – У централи чувамо само један примерак испод дебелог стакла. Ако хоћете, могу да питам да ли он може да се купи. Позовите ме сутра па ћу вам рећи.
Сутра? До сутра ситуација на токијској берзи може из основа да се промени, вредност јена може нагло да падне и згодна прилика може заувек да пропадне. Уосталом, и норвешка круна је прекјуче потпуно неочекивано девалвирала, или обратно.
Назвао сам Народну банку и затражио управника.
– Хтео бих да купим нешто јена – рекох му. – Сви се на брзину богате, само ја без везе тумарам по кући као последњи идиот.
– Господине, отворите штедну књижицу предложи ми банкар. – Ни то није лоша инвестиција.
– Али ја бих хтео штедну књижицу за јене.
– Видећу шта могу да урадим. Назовите ме сутра.
Сутра? У берзанским извештајима увелико пишу о порасту вредности немачке марке. Наш министар финансија је већ упозорио на велике предности које ћемо стећи девалвацијом шекела, која се засад не очекује.
– У Франкфурту се плаћа 139,1780039 долара за унцу злата – прочитала ми је најбоља од свих жена из новина. – А колико је у ствари једна унца?
– Једна унца ти је кило и по – објасних јој.
Цифре ме увек узнемиравају. Тражим на жутим страницама телефонског именика број Међународног монетарног фонда, али налазим само број радње за хемијско чишћење Вертхајмер. Ситуација се заоштрава. Читаве ноћи се у сну борим са инфлацијом.
– Где си? – вичем јој на сав глас. – Пребићу те као вола у купусу.
Ујутро је најбоља од свих жена бледа као крпа. – Наше комшије су се мало пре вратиле из града с пуним великим кофером обавештава ме. – Кажем ти, Ефраиме, тај Феликс зна шта ради. У коферу су му сигурно јени.
Тврди како је држава зарадила гомилу јена на извозу цвећа, али их продаје на црној берзи не би ли похватала шпекуланте.
– Док ти покренеш своје уморне кости – наруга ми се најбоља од свих жена – јена више неће бити.
Одлазим на црну берзу, међу шверцере. У неком мрачном кутку наилазим на неког нељубазног типа који ми каже:
– На степеништу потражи једног грбавца. Реци му само да те шаље Пицукарић.
Тако и урадим и затражим од грбавца велику количину јена у малим апоенима. Грбавац се сместа залети кроз отворена врата у собу и добаци неком нешто на јидишу, а из собе испаде нека бабетина и издере се на мене како је боље да купим доларе као сав остали поштени свет, јер ће иначе да позове полицију. Обећавам јој да ћу је пазвати сутра ујутро.
Кад сам стигао у центар града, стање на токијској берзи се већ стабилизовало, а наш извоз цвећа крахирао је уз заглушну буку.
Свраћам у прву банкротирану банку, купујем од стечајне масе, по повољној цени, португалске хартије од вредности и чекам да коначно наступи прописна монетарна криза или нешто слично. У међувремену су се наше комшије Шпигелови обогатили. Зна Феликс шта ради. Тај је човек стигао у Израел пре двадесет година с великом имовином, а данас тај срећковић има још један мали иметак. Најбоља од свих жена је у суштини у праву. Сви осим мене раде оно што треба. Понекад се заиста понашам као последњи идиот.

Читалац вероватно сумњичаво врти главом и говори у себи: „Па, финансијско стање господина Кишона ипак не може да буде баш тако лоше.“ И читалац је потпуно у праву. Испричаћу вам како сам у ствари стекао финансијску независност.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:07 pm



ПУТ БЕЗ ТРЊА ДО БЛАГОСТАЊА

Почело је тако што сам од Вајнреба добио чек на 16 шекела испостављен на филијалу Народне банке. Одвезао сам се тамо и предао чек службенику на шалтеру.
Службеник баци поглед на чек, а истовремено баци и други поглед (био је мало разрок) на стање Вајнребовог рачуна па ми рече:
– У реду. Новац ћете подићи на благајни.
Одох до благајне и рекох:
– Добар дан.
– Шта желите? – упита ме благајник.
– Паре – рекох.
– Изволите – рече ми благајник, отвори сеф иза себе и стаде да ми пружа један по један свежањ новчаница.
– Шта је сад ово? – упитах га.
– Испуњавам ваш захтев. У случају оружаног напада ми не пружамо отпор.
Уопште није имао разумевања за грохотан смех у који сам праснуо.
– Ха, ха, ха – имитирао ме. – Баш смешно, зар не? Ово ми је већ пети препад овог месеца.
Покушао сам да објасним том човеку да нисам наоружан и да желим само свој новац.
– Господине Сингеру – зовну благајник свог колегу. Молим вас да дођете за тренутак. Овде имамо посла с једним помало смушеним пљачкашем.
– Ево ме одмах.
Пошто је појео свој доручак, господин Сингер дође с још једним свежњем новчаница у руци.
– Данас, на жалост, немамо више новца у благајни. Имаћемо га опет у петак, кад се исплаћују плате. Уосталом, зашто немате чарапу на глави?
– Зато што би ме чарапа голицала.
Била је то чудна и не баш пријатна ситуација. Око мене су се гурали знатижељници и међусобно се надвикивали. Један од њих одјури до врата где га је чекала жена:
– Олга, води децу одавде! Пљачка банке.
Свежњеви новчаница су још увек лежали преда мном, а ја сам покушавао да објасним господину Сингеру како не желим да их узмем.
– Само их ви узмите – храбрио ме господин Сингер. – Ми смо, знате, осигурани.
Још ми је рекао да су прошле недеље две девојчице опљачкале њихову филијалу у Јафи и да је пословођа упозорио Сингера да су сад они на реду. Отада Сингер стално држи већу количину готовине у благајни.
– То спада у бесплатне услуге нашим клијентима – рече ми помало поносно. – У међувремену смо разрадили и одређене мере понашања којих се придржавају и наши клијенти. Све иде као под конац.
И заиста, посетиоци су се дотле сви одреда склонили, легли потрбушке на под а службеници су их и даље послуживали. После тога су четвороношке одлазили према излазу. Други су пак четвороношке улазили у банку.
– До недавно су се препади на банке вршили на класичан начин – настави господин Сингер. – Пљачкаши су упадали у банку маскирани, испаљивали хице ради застрашивања, викали и претили. Данас се све то обавља много мирније. Наше банке поздрављају тај поједноставњени поступак. Пре свега неколико дана Беркли банку опљачкала су два човека који су били наоружани само једним одвртачем и однели 100.000 шекела, а у Леуми банци у центру града Пљачкаш је у службеника уперио лилихип. Јуче је објављен оглас Дисконт банке у Хаифи, којим се од пљачкаша банака захтева да у летњим месецима врше препаде само понедељком, средом и четвртком.
– Доле бирократија! – убацих.
– Нисте у праву – одговори Сингер. – То је ипак велики напредак о каквом оснивачи јеврејске државе нису ни сањали. Сад и ми имамо наше криминалце. Коначно смо постали нормалан народ. Биба – обрати се својој секретарици – да ли сте обавестили полицију?
– Звала сам их – одговори Биба и промени жваку. – Али било је заузето.
– Онда немојте више да зовете – рече Сингер.
Док сам бројао новац који је лежао преда мном, упитао сам Сингера како то да немају алармне уређаје.
– Због буке – одговори ми он. – Недавно је у Ротшилдовој банци за време препада уређај звонио пуна два сата па је бука изазвала код везаних службеника озбиљне нервне поремећаје.
А где су вам чувари? – упитах га.
– Негде напољу. У ово време обично изводе у шетњу кују нашег генералног.
Дотле је благајник спремио свежњеве новчаница у два ковчежића, па ме је Сингер упитао где сам паркирао украдени ауто.
*

На улици су ме опколили пролазници који су пошто-пото хтели да ме фотографишу. Молили су ме да се замаскирам бар џеином марамицом и да се не церим тако блесаво. Једна ме је девојка замолила за фотографију са потписом, али нисам имао при себи своје фотографије.
На крају улице два полицајца су управо качила за брисач мог аутомобила обавештење о казни. Дотрчао сам са Сингером до њих и протествовао, али су они остали неумољиви.
– Паркирали сте пред самом аутобуском станицом – рекли су ми полицајци и затражили од мене исправе.
– Извините – покушао је Сингер да ми помогне – паркирање на одстојању од пет метара је ипак дозвољено.
– Господине, ви нисте за нас Библија – одбруси му један од двојице полицајаца.
Одустао сам од протеста, поделио на брзину два-три аутограма и последњи пут покушао да вратим банци оба ковчежића с парама, али се Сингер одлучно одупро:
– Не треба, не треба. Већ смо обавестили централу а завод за осигурање надокнадиће нам ускоро штету. Само без компликација, молим вас! Сачекајте још мало док не стигне телевизија.
На жалост, за то ипак нисам имао времена па сам се срдачно опростио од Сингера и одвезао се до прве бензинске пумпе.
– Колико? – упита ме радник на пумпи.
– Напуните га – одговорих.
Радник ми отвори пртљажник и убаци у њега сав новац који је имао у благајни.
– Треба ли вам можда потврда о пријему новца? упитах га.
– Не, хвала. Осигуран сам.
Штета, помислио сам возећи се кући, штета што је управо сад код нас тако велика инфлација. Сад кад су деца Израела коначно постала нормалан народ.

Адам је, као што је познато, протеран из раја зато што је хтео да изиграва драгог Бога. То му ипак није пошло за руком јер није имао потребне квалификације. То није пошло за руком ни једном другом смртнику после њега.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:07 pm





ПАЖЊА, СЛУША ВАС ДРАГИ БОГ

Већ поодавно имамо проблема с нашим комшијама Зелиговима. Оно што изводе са својим радиом једноставно је неподношљиво. Свако вече око шест сати Феликс Зелиг долази кући мртав уморан, али има још толико снаге да отетура до радија и укључи га, и то до даске. Сасвим му је свеједно да ли су на програму вести, музика или књижевно предавање. А онда то трештање допире и до најудаљенијег кутка нашег стана.
Прилично дуго се бавимо мишљу како да се одбранимо од тога. Пошто се дуго уздржавала, моја жена је посетила Зелигове и установила да смо жртве акустичког феномена; трештање њиховог радија разлеже се у нашем стану јаче него у њиховом. Било како било, зид који раздваја наша два стана толико је танак да при свлачењу гасимо светло како се на зиду не би оцртавале наше живе сенке. Само је по себи разумљиво да се кроз зид чује и најтиши шапат. Једино је некакво чудо могло да нас спасе.
И чудо се десило.
Једно вече, док је Зелигова паклена машина производила заглушну грмљавину, морао сам да се обријем на брзину због одласка у позориште. Тек што сам укључио апарат за бријање, Зелигов радио почео је гласно да крчи. Извукох утикач и крчање престаде. Поново га укључих – опет је почео да крчи и пуцкета. Онда зачух Зелигов глас:
– Ерна! Шта је то с нашим радиом? Излуде ме ово крчање.
Пред нама су се указале неслућене могућности.
*

Идуће вечери био сам спреман. Кад је Феликс Зелиг око шест сати дошао кући, већ сам га чекао са исуканим апаратом за бријање, Феликс се отетурао до радија и укључио га. Причекао сам да прође минут, а онда је мој апарат за бријање потражио контакт и нашао га. Истог тренутка се предивна клавирска деоница Хафнерове симфоније претвори у фортисимо кр-кр-кр.
Феликс је то неко време мирно подносио, а онда је изгубио стрпљење.
– Престани, побогу! – разјарено је заурлао у кутију, а глас му је зазвучао тако болно да сам и нехотице извукао из зида утикач апарата за бријање.
Тада и Феликс искључи радио, промуклим гласом позва жену и рече јој толико разговетно да смо и ми могли да га чујемо наћуљених ушију:
– Ерна, десило се нешто чудно. Апарат је крчао... ја сам заурлао „Престани!“ и он је умукао.
– Феликсе – рече му Ерна – ти си преморен. Ја сам то већ и раније приметила. Данас мораш раније да легнеш.
– Зар ми не верујеш? – плане Феликс. – Не верујеш свом мужу? Добро, слушај онда сама!
И он поново упали радио.
Готово да смо могли да их видимо како стоје поред радио-апарата и очекују тајанствено крчање. Пустио сам, напетости ради, да прође неко време.
– Ето видиш – рече госпођа Зелиг. – Причаш глупости. Где ти је сад то крчање?
– Сад кад сам хтео да га и ти чујеш, нема га, наравно – разочарано ће Феликс. А онда се обрати радију злобним гласом: – Хоћеш ли већ једном да закрчиш?
Укључих апарат за бријање. Кр-кр-кр.
– Па, стварно – прошапута Ерна. – Сад заиста крчи. Ово је језиво. Хвата ме страх. Кажи му да престане.
– Престани! – рече Феликс пригушеним гласом. – Молим те да престанеш...
Извукох утикач.
Сутрадан сам срео Феликса на степеништу. Деловао је исцрпљено и ходао је несигурним корацима, а испод отечених очију имао је велике тамне подочњаке. Поразговарали смо најпре о лепом времену, а онда ме Феликс изненада зграби за раме и упита:
– Верујете ли ви у натприродне појаве?
– Наравно да не верујем. А зашто?
– Само питам.
– Мој деда, који је био побожан човек – рекох замишљено – веровао је.
– У духове?
– Не баш у духове. Пре бих рекао у Бога. Био је уверен да неживи предмети... то звучи мало смешно, опростите... да предмети као што су сто, машина за писање, грамофон, имају своју душу. Али што је вама, пријатељу?
– Ништа... хвала...
– Мој деда се клео да га његов грамофон мрзи. Шта кажете на ту бесмислицу?
– Мрзео га је?
Тако је бар он тврдио. Једне ноћи смо га затекли мртвог поред грамофона. Плоча се још окретала.
– Извините – рече ми комшија. – Нешто ми није добро.
Помогао сам му да се попне уз степенице, а онда сам одјурио у свој стан и припремио апарат за бријање. Чуо сам како Феликс у суседном стану цима неколико чашица коњака пре него што ће дрхтавом руком да укључи радио.
– Мрзиш ме! – довикнуо му је очајнички. Учинило нам се да му глас допире одоздо, па смо закључили да клечи. – Знам ја да ме ти мрзиш. Знам, знам.
Кр-кр-кр
Држао сам утикач укључен око два минута пре него што сам га извукао.
– Шта смо ти урадили? – зачусмо молећиви глас госпође Зелиг. – Зар смо лоше поступали с тобом?
Кр-кр-кр
Сад је куцнуо час. Наш борбени план је дошао у одлучујућу фазу. Моја жена је отишла до Зелигових.
Пригушено се смејући, слушао сам како јој Зелигови говоре да се у њиховом радију крију натприродне силе.
После краћег размишљања моја жена им је предложила да из радија истерају нечисте силе.
– Па зар је то могуће? – узвикнуше Зелигових у исти мах.
Поново су укључили радио. Наступио је велики тренутак.
– Душе у радију! – узвикну најбоља од свих жена. – Ако ме чујеш, дај ми неки знак.
Укључих апарат за бријање.
Кр-кр-кр
– Хвала ти.
Искључих апарат.
– Душе! опет ће моја жена. – Дај нам неки знак да ли треба и даље да употребљавамо овај радио?
Нисам још укључивао апарат за бријање.
– Желиш ли можда да Зелигови више не пале овај радио?
Сад треба укључити апарат за бријање.
Сад га треба укључити. У-кљу-чи-ти!
Побогу, зашто се ништа не чује, никакво пуцкетање, никакво крчање, ништа?
Апарат за бријање је штрајковао. Нешто се у њему покварило, или тако нешто. Годинама је песпрекорно функционисао, а сад...
– Душе, зар ме не чујеш? – повиси глас моја жена. – Питам те, желиш ли да Зелигови престану да користе ову грозну кутију? Дај нам неки знак! Одговори нам!
Очајнички сам изнова гурао утикач апарата у утичницу, али узалуд. Није се чуло ни најтише крчање. Можда неживи предмети стварно имају душу?
– Зашто не крчиш? – викну ми жена већ помало продорним гласом. – Дај нам неки знак, глупане! Реци Зелиговима да никад више не пале овај радио! Е-ф-р-а-и-м-е!
Сада је већ прекардашила. Учинило ми се да видим Зелигове како измењују значајне погледе.
*

Сутрадан сам однео апарат за бријање на поправку.
– Имао је лош контакт – рекао ми је сутрадан електричар. Сад сам га поправио. Нећете више имати сметње ни на радију док се будете бријали.
Отада радио наших комшија поново трешти у сваком углу нашег стана. Не знам да ли неживи предмети имају душу, али знам да немају смисла за хумор.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:08 pm





2. НЕ УЗИМАЈ УЗАЛУД ИМЕНА ГОСПОДА, БОГА СВОЈЕГА

За Мојсија вреди пословица: „Проповеда воду а пије вино“ јер је био ненадмашив у кршењу сопствених заповести. У његових пет књига нема ни једне једине реченице у којој се не хвали својим изврсним односима са Свевишњим. У име Бога давао је и врло необична упутства, рецимо свом брату Арону: „Баци коцке за два јарца. Једнога одреди коцком Господу а другог Сотони!“ А два јарца зато што је једног требало принети Богу као жртву, а други је био намењен Сотони па је поживео још 120 година, очигледно због тога да се Сотона не наљути.
А све то у име Бога.
Мојсије није штедео ни претње строгим казнама кад год би нањушио непослушност: „Бог ће те казнити сушицом, упалом и жестоком грозницом, житном кугом и сушом, опаким чиревима на коленима и листовима ногу које нећеш моћи да излечиш, од главе до пете.“
Очигледно да Бог није имао ништа против тога. Мојсије је, уосталом, био његова десна рука, једини с којим је одржавао друштвени контакт. Проблеми су наступили тек онда кад је и свима осталима прешло у навику да се служе именом Божјим и његовим ауторитетом у свакој прилици. Библија је пуна пророка које баш брига за Другу заповест, па су радили све што су радили, и говорили све што су говорили, искључиво у име Божје, баш као и Мојсије у своје доба.
У Светом писму строго се раздвајају прави пророци од лажних. Лажни су, наравно, они чија се пророчанства нису обистинила. Стога су сви пророци били врло опрезни кад су наводили конкретне податке. Говорили су: „Господ је рекао да ће све грешнике истребити.“ Или је, рецимо, долазак Месије најављен без навођења датума. И зато га ми још и данас чекамо.
И овде се намеће поређење са садашњошћу. Пророци су као и данашњи научни експерти који из искуства знају да црне прогнозе остављају снажан утисак, да се слободно може предвидети да ће незапосленост и инфлација да расту, а да ће после тога доћи до краха на берзи боца шампањца уместо младог жртвеног јарца да ће се прогноза кад-тад остварити.
А ако се и не оствари, ником ништа. Тако је, рецимо, добри пророк Јона упозорио становнике Ниниве да ће у року од 40 дана сви изгинути, али се у том року ништа није десило. Јона је тада изјавио: „Па добро, има ваљда и Бог право да се предомисли!“
Лукави су били ти професионални посредници између Бога и људи. Краљ Давид је, на пример, додуше победио Голијата, али је стрепео од пророка Натана, који је помно пратио Давидове разговоре и вршио притисак на њега због његових сексуалних скандала. Па и краља Саула спопадале су нервне кризе кад год би се на његовом двору појавио пророк Самуил. Та његова сива еминенција није остављала места сумњи да краљ не може без њега, и била, је, на жалост, у праву.
Више је јеврејских краљева ишло у Каносу него што их је ишло у доба Хенрика IV. Један краљ, чијег имена тренутно не могу да се сетим, бацио је додуше по кратком поступку пророка Јеремију у тамницу, али га је убрзо посетио да га пита за најновију Божју поруку.
Међу нама речено, ни Јеремија се у свему томе није увек најбоље сналазио. Кад год би Господ истовремено разговарао са двојицом пророка, Јеремија би потпуно изгубио оријентацију. Резултат тога био је да су Набукодоносорови робови у Вавилону морали да слушају не само противречне поруке Јеремије и Језекиља него и најгоре погрде којима су та два збуњена свеца обасипали један другог.
Али све је то већ давна прошлост. Бог је додуше давао прецизна упутства свом личном портпаролу Мојсију, али изгледа да је и Мојсије имао неке своје хирове. Нарочито у погледу броја седам. Тако је, рецимо, одредио да сабат буде седмог дана у недељи, наредио да робови буду ослобођепи после седам година робовања и да морају да мирују сваких седам година.

Данас је ипак на сабат дозвољено да се иде и на фудбалске утакмице, а данашњи су робови учлањени у синдикате. Једини проблем који је до дана данашњег остао нерешен везан је за пољопривреду, што се може схватити и из следеће репортаже с неба.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:08 pm




СЕДАМ ГОДИНА ИЛИ ИГРА ЖМУРКЕ У ОБЛАЦИМА

Небеска пространства беху обасјана јарком светлошћу. Свуда је владао величанствени спокој. Господ је седео на свом престолу од облака и задовољно се смешкао, као и у век кад се све одвија по његовим жељама.
Један од небеских службеника, нервозан омањи тип ретке козје брадице, замоли га за пријем.
– Свемогући господару светова – поче он. – Опрости што сметам...
– Шта је?
– Опет је реч о Израелу.
– Знам. – Бог резигнирано одмахну руком. – Конзерве нечистог меса из Енглеске.
– Е, кад би било само то! Него, и земљу обрађују. Чак и у кибуцима верских странака.
– Нека само раде! То им неће шкодити.
– Господару света – настави службеник и молећиво подиже руке увис. Ова је година шмита, седма година, кад се морају обуставити сви пољопривредни радови да би се вршила воља Твоја.
Господар света замишљено склопи очи, а онда му се глас проломи свемиром:
– Разумем. Обрађују земљу коју сам им дао и ове године кад земља треба да мирује. Не слушају моје заповести. То и личи на њих. А где је Бунцл?
Настаде стрка и комешање. Небески гласници су се разлетели на све стране у потрази за небеским представником израелских ортодоксних странака, Исидором Бунцлом, родом из Братиславе. Свемиром су севале муње. Бунцл дотрча као без душе; за њим се вијорила његова молитвена марамица.
– Зашто обрађујете своју земљу ове седме године? – загрме Господ. – Одговарај!
Исидор Бунцл понизно обори главу.
– Адонају Саваоте, не обрађујемо ми своју земљу. Ми у Израелу уопште немамо земље.
– Не лупетај којешта. А шта је с вашом земљом?
– Рабинат ју је продао једном Арапину. Сву земљу. Тренутно у Израелу нема земље у јеврејским рукама. Зато и не можемо да обрађујемо своју земљу.
Господ се смркну.
– Продали земљу Арапину? Цео Израел? Нечувено! А где је мој правни саветник?
Следећег тренутка долебди др Сигисмунд Кратохвил:
– Заповедниче небеских чета поче он да објашњава ствар – ситуација је у правном погледу потпуно јасна. Министарство вера уступило је, на основу овлашћења добијених од Министарства пољопривреде, сву обрадиву земљу у Израелу једном Арапину на годину дана. Уговор је потписан у Јерусалиму, у присуству представника владе и рабината.
– А зашто је земља уступљена управо у шмита години? – Господово лице беше избраздано дубоким борама. И то баш на годину дана? Сва земља? И то једном Арапину? Збиља чудно...
– Уговорне стране су прописно потписале уговор, запечатиле га и ставиле га у банчин сеф – настави др Кратохвиљ – Уговор је с правног становишта исправан.
– Да ли су затрубили у овнујски рог? – упита Господ.
– Наравно – потврди Исидор Бунцљ – Наравно.
Господ још није био уверен да је све у реду. Над земљу су се надвили олујни облаци, а неколико анђела је задрхтало.
– Не свиђа ми се све то – опет ће Господ.
– По мојој заповести, земља треба да мирује сваке седме године, и исто тако да мирује и онај који је обрађује. Никад нисам рекао да се та заповест не односи и на продату земљу.
– Опрости, Свевишњи паде Исидор Бунцл на колена. Удари ме својом силном руком, али у ове се ствари ја разумем боље од Тебе. Тамо дословно пише...
– Што то дословно пише? – упаде му Господ гневно у реч. – Да видим записник!
– Мојсије! Мојсије! – разлеже се са свих страна. Усред небеске музике појави се Мојсије са пет књига записника под руком. Господ му љубазно климну главом.
– Прочитај ми, пријатељу, то место из записника!
После краћег листања Мојсије нађе тражено место.
– У мојој трећој књизи, 25. глава, 2, 3. и 4. став, пише овако: „Кажи синовима Израиљевим, и реци им: кад дођете у земљу коју вам ја дајем, нека празнује земља суботу Господњу.“
– Ето видите – осмотри Господ победничким погледом све присутне. Ма знао сам ја...
– „Шест година засијевај њиву своју, и шест година режи виноград свој и сабирај род. А седма година нека буде субота за одмор земље, субота Господња; немој сијати у пољу својем ни резати винограда својега.“
Мојсије заклопи књигу записника. Наста тајац. Тад Бунцл опет прозбори:
– Ево видиш, краљу над краљевима, ту дословно пише: своју њиву. Стога Твоја заповест не може да се односи на туђе поседе.
– Нигде се не спомињу туђи поседи – успротиви му се Господ, али некако несигурно.
– Господару, Главни рабински одбор Ортодоксне странке је на седници која је сазвана само ради тога, одобрио такво тумачење.
– А да ли су затрубили у овнујски рог?
– Наравно да јесу.
– Хм...
Изгледало је да се Господ, нека је слављено име Његово, мало-помало мири са ситуацијом. Међу његовом свитом зачу се уздах олакшања. Али тад се изнова смркну лице Божје и проломи се громовит глас:
– Причајте ви шта год хоћете, али ту ипак нешто није у реду. Ту се ипак крије некаква превара. Само кад бих знао где!
Господ утону у мисли, – Ви дакле тврдите да је Министарство вера добило овлашћење од Министарства пољопривреде?
– Јесте, Господе. Писмено овлашћење.
– А како се једно министарство усуђује да продаје моју земљу? И то једном Арапину? Пошто су је продали?
– За педесет шекела – одговори Кратохвиљ – После су чак и тај новац вратили купцу.
– Та ми је прича све мутнија разгневи се Творац. – Што значи све то? Ја сам: ту земљу у којој тече мед и млеко дао Аврамовим потомцима за сва времена, а онда је неки министар пољопривреде растури за 50 шекела.
– Али чак су и затрубили у овнујски рог! – покуша да га умири Исидор Бунцљ.
Међутим, те речи нису оставиле неки утисак на Бога Оца. Господ устаде и прозбори гласом који одјекну свеколиким свемиром, праћен снажном грмљавином:
– Улажем протест рече Свевишњи. А ако треба, изнећу случај и пред Последњи суд.
Ако ортодоксна мањина у небеском царству има још одређене административне потешкоће, то се не може рећи за њихове поглаваре на земљи – рабине. Њихове могућности да безбожне грешнике уче реду су практично неограничене, како у њиховој улози језичка на ваги у влади тако и у надзору над кошер кухињом и другим монополима у земљи. Нема бољег доказа за то од легендарне „афере Блекпринт“ која је 1989. године први пут избила на видело.
*

Криза је избила кад је у фабрику штампарске боје „Блекпринт“ стигао захтев Врховног рабината да се сместа обустави испорука штампарске боје новинама „Јутарњи лист“ Сазнало се наиме да главни уредник тих новина једе кобасице које нису кошер. Од директора „Блекпринта“ се очекивало да одмах удовољи захтеву рабината, иначе ће се штампарским бојама његове фирме ускратити жиг кошер па ће се суботњи прилози новина у четири боје штампати бојама једне друге фабрике. На крају је писало:
„Упркос недоличног понашања у јавности и дијаболичким неделима, и оштрим протестима упућени у више наврата, нека је слављена и хваљена Тора, са светом заклетвом, на вијеке вјекова, амен.“
– Добро је, како год ви кажете – рече директор „Блекпринта“. – А ако вас не послушамо?
– Онда ћемо ти, прикане, загорчати живот.
Речено, учињено. Ноћ после неколико дана директору је цркао фрижидер па је морао да позове мајстора да га поправи. Али ниједан мајстор се није усуђивао да крочи у његову кућу, јер је и синдикат сервисера фрижидера у међувремену добио допис од рабината. У њему је стајало да им нико више неће обрезивати унуке ако неки од њих крочи у кућу грешног произвођача боје. Само је сервисер Орешчанин, очигледно човек лабилног карактера, пристао да дође, привучен крупним новчаницама. Међутим, изгледа да га је усред рада запекла савест, па је спаковао алат у торбу и на брзину се покупио. Али прекасно. Жена више није хтела да га пусти у кућу. Дотле је наиме и комшија апотекар примио од рабината факс којим му се забрањује да том преступнику продаје дечју храну, јер ће у противном апотекару сва залиха аспирина бити проглашена нечистим куглицама пропив мољаца.
На крају је цео случај ипак претресен на ванредној седници владе. После мучног већања коалиционих странака нађен је компромис: главни уредник „Јутарњсг листа“ јешће убудуће само кошер кобасице. Тако је окончана „афера Блекпринт“. На основу полицијског одобрења, сад отварамо и „досије Фиолић“. Својевремено сам се одважио да о томе напишем следећу трагикомедију која је управо у овом облику обелодањена у израелској штампи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:09 pm




АЛИ МОЈСИЈЕ НИЈЕ УЗИМАО КАМАТЕ

Препад на Банку Фиолић није била обична пљачка банке.
Пљачкаши, четворица брадатих мушкараца у црним хасидским кафтанима, упали су право у канцеларију директора, господина Теодора Фиолића, и после краће али жестоке препирке између њега и његовог зета, рабина Цалмана, вође банде, хасиди су везали банкара за столицу и провалили у сеф. Благајник, пошто је добио ударац батином по глави, није пружио неки нарочит отпор, и само је немоћно посматрао како празне сеф и одлазе односећи 430.000 шекела у готовом новцу.
Глас о злоделу се брзо се проширио, а с њим и уверење да је прави узрок неслога у породици. Рабинови ученици знали су за озбиљна трвења између банкара неверника и његовог побожног шурака, трвења којима су главни повод биле камате које је банка исплаћивала за одобрене зајмове. Рабин Цалман је више пута обавестио свог шурака да неће подносити такво срамно понашање у властитој породици, а како рабинско правило налаже Упозори пре него што казнити, написао је на улазу у банку крупним словима НЕ УЗИМАЈ НИ КАМАТЕ НИ ДОБИТИ (Левитска књига, 25, 36). Сва та строга упозорења била су, међутим, узалудна: господии Фиолић је наставио да позајмљује новац уз високе камате као свака друга банка, и за та злодела стигла га је заслужена казна.
Није ни чудо што су се после тога односи између њих двојице још више погоршали. Фиолић је позвао сестру и замолио је да интервенише код мужа у његову корист, али је рабин Цалман остао непоколебљив, и само је цитирао Свето писмо: „Кад даш у зајам новаца народу мојему, не ударај на њ камате!“ (Излазак, 22, 25).
Господин Фиолић се нашао у тешкој дилеми: с једне стране, био је ту његов зет, човек великог угледа због строге побожности и оданости традиционалним вредностима јудаизма, а с друге стране била је ту његова банка, која ће упасти у потешкоће због неликвидности. Покушао је да наговори неке утицајне ортодоксне званичнике да кажу неку реч за њега, али они, иако су показали разумевање за чињенице, нису хтели да му помогну, сматрајући га главним кривцем у читавој ствари. Подсетили су га на легенду из Талмуда о камили која је желела рогове, а добила грбу. На крају су га посаветовали да затражи субвенцију од владе. Будући да је Фиолић избегавао такве авантуре, захвалио је псовкама на савету и одлучио се на корак који није ни јеврејски ни братски: пријавио је ствар полицији.
*

Полиција је оклевала. Очигледно није желела да се меша у породичне расправе с религиозном позадином. Тек на Фиолићево наваљивање позвала је рабина Цалмана на разговор у цолицијску станицу.
Рабин, патријархална фигура импресивне величине, није ни покушавао да порекне да је Мојсије у својој трећој књизи рекао „Врати оно што си силом узео“, али је парирао цитатом из Јеремије: „Ја ћу вас покаратш по плоду дела ваших.“
Мада је на полицијског инспектора рабинова ученост оставила снажан утисак, ипак је био присиљен, по службеној дужности, да упозори на чињеницу како према позитивним законима није дозвољена пљачка банки и да све банке, без изузетка, позајмљују новац уз камате.
– Мене не интересују све банке – изјавио је рабин Цалман – већ само банка мог шурака, јер тај је човек нама род (Књига о Рути, 2, 20).
У праву сте сложио се инспектор. Ипак је разумљиво и с правног становишта потпуно оправдано што покрадена жртва захтева да му се врати отета имовина...
– У Дневницима се каже да новац није нешто о чему се у Соломоново доба водило рачуна упаде му рабин у реч – па зашто сад одједном један Фолић води рачуна о новцу?
Инспектор је после тих речи за тренутак занемео, а онда се поздравио са рабином замоливши га да још једном о свему размисли.
Напољу је рабин дочекан овацијама присталица. Подигли су га на рамена и тријумфално однели до куће.
*

Тада су се огласили јавни медији. У новинама се увелико расправљало о томе да ли је пљачка банке била оправдана или не.
Антирелигиозни кругови одмах су искористили прилику.
„Јасан случај отимачине!“ – писали су. „Пљачка банке усред бела дана! Криминални чин ортодоксних кругова!“
Религиозна страна прешла је у противнапад:
„Све је то лепо и добро. Побогу, признајемо да је реч о пљачки банке. Али ко је пљачкаш? Неки странац? Неки незнанац? Можда неко ко није Јеврејин? Не! Био је то зет власника новца, дакле његов блиски рођак! Према томе, као прво, новац је остао у породици. Као друго, морамо да се упитамо (и даље признајући чињеницу да је дело извршено) због чега је извршено? Због похлепе? Због шкртости? Због себичности? Напротив! Мотив је лишен сваког материјалног интереса; све што је учињено. учињено је у славу Творца! Банка се огрешила о Божју заповест и нека сада окајава своје грехе!“
Такво резоновање наишло је на опште одобравање, осим код Теодора Фиолића, чија је банка незауставиво клизила ка стечају. Клијенте је ухватила паника па су почели да подижу уложени новац очекујући проглашење стечаја дотад беспрекорног банкара. Фиолић је ангажовао адвоката и засуо полицију захтевима да похапси пљачкаше и врати му његов новац.
Полиција је очајнички настојала да се извуче из те деликатне ситуације. Министарство правосуђа јој је сугерисало да настави истрагу „у разумним границама“.
Сви трагови водили су до једне синагоге.
Кад су полицајци стигли, дочекао их је представник градске управе и саопштио им како се управо воде преговори владајуће странке са ортодоксном фракцијом и да до њиховог окончања не треба ништа предузимати.
У листовима ортодоксних странака појавили су се уводници у којима се оштро протествује због преметачине у синагоги и скрнављења храма.
„Ако се власт не либи да дира чак ни свете свитке Торе, шта још можемо очекивати? Где је крај моралном паду?“
Под притиском ортодоксног блока ухапшен је Теодор Фиолић. Кад је после извесног времена пуштен уз кауцију, био је телесно и душевно сломљен, али је наставио да тражи свој новац, мада је од пљачке банке прошло већ годину дана и мада је свима досадио због своје будаласте тврдоглавости. То је било и мишљење странке на власти, чији је представник на отварању социјалистичког семинара цитирао Приче Соломунове:
„Опљачкати банку је грех, али љубав прикрива све преступе.“
Афера је већ увелико ушла у другу годину, а никакво решење није било на видику. Теодор Фиолић је, додуше, пуштен излечен из психијатријске болнице али му је духовна равнотежа била и даље поремећена. Наиме, друкчије би тешко могла да се објасни чињеница да је обновио борбу за свој новац.
Изненада је дошло до позитивног преокрета – распала се парламентарна коалиција. Већ сутрадан је ухапшен рабин Цалман и против њега је покренут кривични поступак. Оптужница га је теретила за оружану пљачку, нарушавање јавног реда и утају пореза, недела за која је могао да добије двадесет пет година робије. И поред унакрсног испитивања, рабин Цалман је тврдио како нема појма где је новац, и како је можда пребачен у иностранство. Попис бројева новчаница је истог тренутка прослеђен Интерполу.
Јавност је, разуме се, оштро осуђивала Теодора Фиолића, који је, ето, бацио у тамницу властитог шурака. Народ се смирио тек кад је рабин пуштен на слободу. Јер, као што лепо пише у Талмуду, нико не може да сведочи против свог рода и родбине. Ослобођени рабин је са својим присталицама одиграо хасидско коло, славећи истовремено обнову парламентарне коалиције.
*

Мада је рабин Цалман за просечног грађанина постао симбол отпора угњетачима, случај још није био окончан. Сви чланови Фиолићеве породице навалили су на њега да повуче тужбу позивајући се на Прву књигу Самуилову (24, 15): „Кога гониш? Мртвог пса? Буву једну? После три и по године?“
– Али они су ми украли 430.000 шекела – био је упоран неизлечиви фанатик.
На крају су га наговорили да пристане на пресуду коју ће донети тројица неутралних рабина. Рабини су већали пуних шест месеци, претресали све аспекте одговарајућих места из Библије и Талмуда, заједно са коментарима и егзегезама, и коначно, на опште изненађење, закључили да опљачкану своту треба вратити у року од осамнаест месеци.
Њихова пресуда била је заснована на мишљењу да новац није украден већ само позајмљен, у складу с оним стихом у Причама Соломуновим који каже да је дужник слуга зајмодавца. Према томе, ако рабин Цалман тај новац није украо него позајмио, онда је он дужник и слуга Теодора кога треба да сматра зајмодавцем, то јест господарем. А како слуга мора да слуша свог господара, и како је писано (Левитска књига, 19, 10): „Ни винограда својега немој пабирчити, и немој купити зрна која падну по винограду твојему“, следи закључак да слуга мора да врати 430.000 шекела господару, односно Врховном рабинату, који ће с новцем поступати по свом нахођењу.
Будући да, с друге стране, Теодор Фиолић, после свих неправди које је нанео свом ближњем не би смео да остане некажњен, наређено му је да се свечано закуне да „никад више неће позајмивати новац уз камате, да неће пушити у време сабата и да неће да једе нечисто месо створења што пузе и гмижу по земљи ласице, миша и корњаче . Цела земља је одахнула из дубине душе, на жалост исувише рано, јер се после осамнаест месеци испоставило да новца једноставно нема. Рабин Цалман је тврдио да је заиста имао намеру да га врати, али је био немоћан да оствари своју намеру.
*

После неколико дана у парламенту је избила нова коалициона криза. Полиција је извршила своју дужност и ухапсила рабина Цалмана, једног помоћника министра и двојицу студената Талмуда. Сву четворицу очекују високе казне, и ништа не може да их спаси уколико не дође до неочекиваног преокрета у коалиционој политици, у складу с оним што пише у Књизи проповедника: „Иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.“

Као што се види из овог примера, треба бити само стручњак за Библију па да се и у финансијским пословима на сваки аргумент може узвратити аутентичним цитатом из Божјих уста. Како ја нисам никакав стручњак за Библију, није ми преостало ништа друго него да се обратим самом извору и замолим га за интервју о правима и дужностима његових верника. Интервју је био ексклузиван н објављен је у новинама од речи до речи, што ми је донело и прву оштру опомену Врховног рабината.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu