Jabuka je svemu kriva

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:53 pm

First topic message reminder :



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Mar 12, 2018 5:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:09 pm




БРИЉАНТНИ САГОВОРНИК ИЛИ КАД СЛУГА БОЖЈИ ДВАПУТ ПЉУНЕ

Било ми је од сама почетка јасно да због деликатне теме интервју неће бити лак. Али интересовало ме је да чујем службено становиште о неизбежним полемика у нашој култури.
ЈА: Смем ли Вас, Господе, замолити да ми изнесете Ваш став о афери Фиолић-Цалман?
ГОСПОД: Нисам, на жалост, баш добро упућен у стање ствари јер сам у последње време заокупљен сасвим друкчијим проблемима. Наиме, сила теже у свемиру све више слаби, свемир се све више развлачи па постоји опасност да ће кад-тад доћи крај сферичном бескрају. Онда ћу опет морати све из почетка. Колико сте ви, мислим Земља, удаљени од Сунца?
ЈА: У јеврејским или арапским бројевима?
ГОСПОД: У арапским, наравно.
ЈА: 153.000.000 километара.
ГОСПОД: Е, онда ћете за отприлике билион година бити више од 200 милиона километара удаљени од Сунца.
ЈА: Кад је Ваш слуга у ортодоксној четврти Јерусалима сазнао за непринципијелно понашање банкара Фиолића, два пута је пљунуо.
ГОСПОД: Како ме споменути милиони сунчевих система помало забрињавају, не могу да се концентришем само на тог мог часног слугу.
Са задовољством сам установио да је Господ уљудан, образован, управо бриљантан саговорник. Он се, као што је познато, прославио стварањем света и дао, отприлике 3000 година пре рођења свога сина, Земљи њен данашњи облик, Укључујући и становништво, за свега шест дана. Разговор је вођен на колоквијалном хебрејском језику, с понеким мађарским акцентом.
ЈА: Претпостављам Господе, да више од свих осталих пазите на строго извршавање Ваших заповести. Јесте ли Ви религиозни?
ГОСПОД (после краћег оклевања): Нисам. Испрва сам био на страни ортодоксних, али сад ме већ нервирају. (Оштро): Вама је тамо доле сваки изговор добродошао да остварите своје политичке или личне циљеве. На све друго мислите више него на мене. Уопште сам у немогућој ситуацији. Приписујете ми стварање космоса. Ја сам за вас надземаљско биће чија дела далеко надмашују људску способност поимања. Па ипак, поступате са мном као с неким лошим глумцем коме је стало само до аплауза. Сваког јутра морам да слушам исте поданичке хвалоспеве: (Цитира из отвореног молитвеника пред собом): Владар света, Краљ над краљевима од кога се ништа не може сакрити, Славимо те у страхопоштовању, Свемогући који одлучујеш о животу и смрти и чије око све види...“ И тако даље, и томе слично.
ЈА: Господе, они Вас сви славе из љубави.
ГОСПОД: Они ми само ласкају и ништа више. И потцењују моју интелигенцију, баш као да Творац света не може без таквих улагивања. Они се никад не би усудили да компјутер градске управе накљукају таквим подацима. Верујте ми, драги пријатељу, крајње је време да сви они почну да се понашају мало лежерније. Свака част мом слузи Мојсију, али није потребно да се држите као пијан плота сваког слова заповести које смо заједно донели и записали на гори Синајској. Нека мала скраћења и прераде не би ником шкодиле.
ЈА: Али таква је традиција, Господе. Ваша традиција.
ГОСПОД: Молим вас, немојте се увек извлачити на мој рачун. У време кад људи лете по мом свемиру тамо-амо, захтевате да се суботом не возе кола. Или узмите само тај ваш свадбени обред, који се још обавља на арамејском језику, језику који чак ни ја не разумем. Чему све то? Немам ја ништа против ортодоксних Јевреја догод ме не терају да мислим као они.
ЈА: Али то, Господе, звучи као да сте и сами постали неверник?
ГОСПОД (енергично): Нисам ја неверник. Ни говора. Молим вас да то безусловно објасните вашим читаоцима. Ја сам само против фанатика. Нека ми не подмећу да сам икад захтевао да се строго придржавају свих Десет заповести и 613 разних забрана, као да се у међувремену ништа није десило. На тај начин једиоставно испадам смешан у очима сваког човека који мисли својом главом. Побогу, покушајте једном да гледате на ствари с мог становишта.
ЈА: Значи да припадате реформистичком покрету?
ГОСПОД (опрезно): Не бих хтео да се изјашњавам о томе. Рецимо да симпатишем реформисте. Ипак, најважније од свега је што сам Јеврејин.
ЈА: Опростите, а како ћете, Господе, то да докажете?
ГОСПОД: Ту сте у праву. Нема законског тумачења јеврејства. Ја сам Јеврејин зато што сам Јеврејин. И тачка. (Срдачнијим Гласом): Све вас ја волим. Имам добру вољу. Али морате и ви да учините неке уступке. Немојте да сејете неповерење између мене и моје религије. Омогућите ми да обављам своју службу и за будуће генерације.
ЈА: Господе, захваљујем Вам на овом разговору. Могу ли да кажем нашим читаоцима да нас још увек сматрате изабраним народом?
ГОСПОД: Свакако. Волим вас више него све друге народе.
ЈА: Зашто?
ГОСПОД: Зато што сте тако смешни.
Будући да је Господ већ набацио питање „Ко је Јеврејин?“ усуђујем се да изнесем и своје мишљење. Свемогући је, на основу своје службе, могао да тврди: „Ја сам Јеврејин зато што сам Јеврејин“, а да Мојсију пре тога даје неодређене одговоре на то питање. Службеницима нашег Министарства унутрашњих послова могао би то много теже.
Према нашим верским законима, Јеврејин је свако ко има јеврејску мајку, без обзира на очево порекло. Стога се поставља питање: ко је јеврејска мајка? Јеврејска мајка је она која такође има своју јеврејску мајку. Али само ако је мајка њене мајке такође била Јеврејка...
Због недостатка времена оставићемо засад то питање. Нејеврејима је ту лако, они увек знају ко је Јеврејин. Вероватно имају за то неко урођено шесто чуло или тако нешто.
У оно време кад сам морао да се прерушавам у аријевца и кад ме је један крвник у црној одећи у ресторану прогласио Јеврејином, одговорио сам му;
– Па зар сте слепи? Зар не видите да имам плаву косу и прћаст нос?
Ипак, нисам успео да заварам његову будност.
– Ти си Јеврејин – добацио ми је нациста – зато што једеш пошећерене флекице са купусом.
Ето, то је то.
Наши законодавци би морали да унесу у наш устав да је Јеврејин сваки онај ко шећери флекице са купусом.
Најчудније у свему томе је то што ми додуше имамо проблеме с нашим јеврејским идентитетом, али га чувамо као не знам какво благо. Ми смо изабрани народ, без обзира на то за шта смо изабрани. Било како било, друкчији смо.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:09 pm




ЗАШТО И КАКО СЛАВИМО НОВУ ГОДИНУ

Данас је, по јеврејском календару, 24. дан у месецу тебету, дан као и сваки други. Према грегоријанском календару, данас је 31. децембар или Силвестрово. Тог дана нејевреји славе Стару годину безбројним забавама, баловима, рекама алкохола и општенародним весељем. Код нас нема ничег сличног јер ми не признајемо грегоријански календар, а у Израелу пореска година завршава тек 31. марта, кад се предају пореске пријаве. Нама је потпуно страно слепо преузимање туђих обичаја и навика, без духовне културне подлоге, па не желимо ни да чујемо за тај чудни обичај дочека Нове године.
Наравно, то ипак не значи да тог дана не можемо да посећујемо своје пријатеље и познанике. Зар ћемо због грегоријанског календара да мењамо своје свакодневне обичаје? У сваком случају, строго пазимо да све те посете остану у уобичајеном оквиру и да се, не дај Боже, не претворе у прекомерно иће и пиће. Задовољавамо се тиме да гостима понудимо мале сендвиче и кексе, а пријатељима добре капљице не можемо ускратити то скромно задовољство. Зашто силом ускраћивати друштву весело расположење само зато што је тог дана Стара година, или како се већ оно зваше? То би било смешно. Неће нам ваљда они који нису Јевреји, или народски речено Гојим, прописивати кад ћемо се и како веселити! А ако баш те вечери и попијемо коју чашицу, што нам ко може? Ако нам се случајно те вечери не иде у кревет, онда једноставно нећемо у кревет него ћемо да певамо, играмо и лудујемо до ситних сати. Испаљиваћемо ракете, гасити светла у поноћ и падати једни другима у загрљај.
Гојим раде то исто. Што се мене тиче, могу слободно да нас имитирају колико год хоће. Али не збуњује наша верска и национална осећања само прослава Нове године. Није се увек лако снаћи у свему томе. Постоји читав низ питања на које Библија не пружа одговор. Чак ни пророк Исаија, који је свој народ непрестано упозоравао на све постојеће и непостојеће опасности, није ништа знао о страхотама петка.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:10 pm




НЕПОДНОШЉИВА ТЕЖИНА ПЕТКА

Кад сам тог поподнева хтео да уђем у своју кућу, преда мном се испречио Феликс Зелиг. Нисам могао да му умакнем. На лицу мог комшије одражавало се сазнање о пропасти света.
– Јесте ли ви свесни чињенице да ове године 13. јул пада у петак? – упитао ме.
Све до тог часа нисам се бавио тим проблемом. Стога сам завирио у свој календар и нерадо утврдио да је Феликс потпуно у праву.
– Знам – покушао сам да останем прибран. – Али ситуација је под контролом.
Иако сам наоко био оличење самоконтроле, осећао сам неку нервозу у желуцу. Свако тек превијено одојче зна, уосталом, да број 13 доноси несрећу. Вероватно је то и један од многих разлога зашто се одојчад бори рукама и ногама да не угледа светлост дана 13. у месецу. Исто тако, опрезан човек никад се неће оженити 13. у месецу. Ако се уопште ожени.
Зато је и осуђеницима на смрт који треба да буду смакнути 13. у месецу дозвољено да одложе ту деликатну церемонију бар за један дан како би избегли несрећне случајеве. А ове године, у јулу, 13. пада у петак! Обузеше ме црне слутње. Пријатељи, познаници и неколико бираних пролазника с којима сам поразговарао о предстојећој двострукој катастрофи, били су ужаснути.
– О Боже, хвала вам што сте ме упозорили – промрмљала је наша чистачица, бледа као крпа.
– Баш сам овог петка намеравала да скидам завесе.
На вратима нашег месара појавила се табла на којој је на брзину нажврљано обавештење:
„У петак ће месара бити затворена читав дан због могућих несрећних случајева.“
Наравно да сам ја изнад таквих приземних глупости.
Стога сам, са супериорним смешком, отказао све договорене састанке за петак и замолио нашег породичног лекара да тог дана буде спреман за хитне интервенције.
А како несрећа никад не долази сама, у овој драматичној фази поставило се занимљиво питање које сам, у недостатку адекватног саговорника, поставио сам себи:
„Међу нама речено, Ефраиме, што је то уопште тако страшно с тим петком?“
Додуше морао сам себи да признам да одбојност према броју 13 није сасвим случајна. Сваки културан човек зна да је на чувеној слици Леонарда да Винчија насликано 13 особа, укључујући и Јуду а празноверица има дакле своје разлоге.
Питам се само шта се то тиче мене, човека мојсијевске вероисповести? На крају крајева, свих тих 13 Јевреја правовремено је прешло у хришћанску веру.
Зашто је управо петак службено несрећни дан, а не рецимо четвртак? Моје размишљање није дало никакве практичне резултате. Само сам се сетио да самоубице више воле тужну недељу, а вештице црну суботу.
Стога сам упитао Феликса:
– Можете ли ми рећи зашто је баш петак несрећан дан?
– Немам појма – одговори ми комшија.
Ускоро се показало да сви моји познаници тапкају у сличном мраку. Кога год сам питао, потврдио ми је да је 13. дан у месецу а уз то и петак једноставно дан опасан по живот, али нико није допро даље од слике Леонарда да Винчија.
Један мој академски образован познаник одважио се да изнесе претпоставку да је реч о атавистичком ужасу из каменог доба кад је вођа племена морао да се ожени са 13 жена. Други су пак изјавили да нема смисла доводити у питање историјске нужности.
Кад сам се већ спремио да бацим копље у трње, обратио сам се истим питањем једној деведесетогодишњој матрони. Она ми је једина дала разуман одговор неоптерећен малограђанским сујеверјем.
Та часна дама склопила је очи и после дужег ћутања рекла:
– Петак и 13. дан у месецу изазива код свих тескобу зато што се сви људи боје тог дана.
Свемогућем су већ којешта пришили, али нико још није тврдио да је сујеверан. Наравно, Он по свему судећи не подноси све оне који се, уместо да се моле Њему, као што је ред, уздају у неурачуњљиву судбину.
Уз све своје страхопоштовање, допустићу себи овом приликом друкчије мишљење. За мене је и сујеверје заправо вера, иако дотичне вернике називају фаталистима. Па и муслимани верују да све долази од Алаха.
Ми Јевреји, међутим, сматрамо да је све само ствар среће. И чинимо све што је у људској моћи да очарамо срећу. Каткад нам то полази за руком. Кад смо срећне руке.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:10 pm





ПРАЗНОВЕРИЦА НИКАД НЕ ДОЛАЗИ САМА

Сада кад сам већ деда, осећам се дужним да одам тајну коју сам до сада скривао иза ненападног понашања трезвеног интелектуалца који носи наочаре. Последњих година сам подлегао једном пороку. Кладим се са самим собом. И то се кладим хоће ли неки одређени догађај да прође добро или лоше за мене. Ако ме памћење не вара, а зашто би ме варало, први симптоми те маније клађења јавили су се код мене кад ми је било девет година. Кад год сам ишао у школу, увек сам ходао по самој ивици тротоара и кладио се на овај начин са самим собом: ако идући нормалним корацима успем да не станем ни на један састав ивичних блокова, учитељ неће открити да сам заборавио да напишем домаћи задатак из математике. Да не дужим, први пут нисам стао ни на један састав а учитељ је тог дана био болестан. Тако је то почело,
Кад сам навршио четрнаест година и нашао се дакле на једној од животних прекретница, силазио сам једног дана из нашега стана на четвртом спрату и бацио све на једну карту: ако последњи степеник на степеништу буде непаран, опкладио сам се са самим собом да ће се остварити циљ моје жудње – да ће се она плавокоса девојчица из праонице преко пута наше куће до ушију заљубити у мене. Још и данас се сећам тог последњег степеника. Био је сто дванаести. Стога нисам смео да се приближим Јоланки и наша љубав је окончана онако како је степениште пресудило.
Понекад ме та моја манија за клађењем и надвладала, нарочито у Другом светском рату. Једног кишног поподнева, на дунавском кеју у Будимпешти, олујни ветар ми је однео шешир с главе и, док сам трчао за њим, опкладио сам се са самим собом: ако га ухватим пре него што падне у реку, Хитлер ће изгубити рат. Ухватио сам га пре него што је пао у реку. Остало је историја. То не значи да сам ја запечатио судбину Трећег рајха. Па ипак...
Веровао сам да ћу се с годинама одвићи од тог свог порока, али је бивало све горе...
У свему томе извесну улогу играју и одређени људски елементи. Тако, рецимо, шетајући опазим једног другог шетача како ми долази у сусрет и одједном ме до сржи прожме осећај: ако стигнем први до уличне светиљке која нас дели, израелски шекел неће девалвирати. Таква опклада изискује од човека крајњу коректност јер је, наравно, забрањено убрзати корак. Човек у најбољем случају сме да хода мало дужим, такозваним „аеродромским“ којзацима каквим на аеродрому ходате да бисте међу првима стигли до авиона и уграбили место до прозора.
Нешто ми се слично догађа и у колима. Мислим на „опкладу без кочења“. Та се опклада састоји у томе да се возач полако приближава црвеном светлу на семафору како би стигао до њега у тренутку кад се упали зелено светло. Ако му то пође за руком, годину дана не мора да брине за своје здравље. Иначе је то тест који од човека изискује јаке живце. Једном – управо сам се опкладио да ће ми породица остати жива и здрава – налетех на црвено светло које се тек у задњи час претворило у зелено. На самој раскрсници морао сам да обришем ледени зној са чела. Али деца су ми била збринута.
Затим је ту још и „клађење на голфове“. Као што му и само име каже, то се клађење састоји у томе да се погоди број аутомобила те марке које ће човек да сретне на путу од Тел Авива до Хаифе. Када добијете ту опкладу неколико пута за редом, не можете а да не признате самом себи да сте исход можда и унапред знали. Па шта онда? Реч је само о једној контролисаној опклади.
Ту и тамо човек може себи да дозволи и понеку ситну превару. Кад, рецимо, морам да станем пред црвеним светлом на семафору, понекад оборим поглед како бих га подигао тачно у тренутку кад се упали зелено нико не може да ми забрани да начас звирнем на семафор. Ни један разборит човек не срља у опасност. Само једном се живи.
Него, ево шта ми се десило прошлог понедељка. Возио сам се лифтом до 11. спрата облакодера Шалом и склопио врло рискантну опкладу са самим собом. Притиснуо сам дугме, затворио очи и бројао спратове не гледајући на светлеће бројеве који су се смењивали. Предмет опкладе био је ни више ни мање него судбина наше земље:
„Ако будем тачно бројао до 11. спрата, најзад ћемо да склопимо мир с нашим арапским суседима.“ Бројао сам необично помно и заиста, кад сам отворио очи, лифт се зауставио баш на 11. спрату. Важи и обратно: кад се лифт зауставио на 11. спрату, отворио сам очи. Био је то добро усклађен, потпуно уверљив резултат, победа на свим линијама.
Надам се да ће будући нараштаји знати да цене оно што сам учинио за мир на Блиском истоку.

Судећи по свим изворима који су ми доступни, јеврејски Бог је крајње строг и не трпи никакве приговоре. Ипак, нигде не пише да нема смисла за хумор.
За све оне који ипак тврде супротно, следећа прича ће бити најбољи противдоказ.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:10 pm



ОСВЕТА ДРУГЕ ЗАПОВЕСТИ

Недавно сам на аутоматској секретарици примио поруку од Јожике. Позвао ме из болнице и замолио да га посетим. Наравно да сам се одмах упутио код пријатеља.
Нашао сам га у болничкој башти како, блед и утучен, седи у инвалидским колицима. Шака јада! Највише ме је потресла чињеница да у руци држи молитвеник.
– Јожика! – узвикнух. – Што се десило?
– Ништа нарочито – одговори Јожика и уморно заврте главом. – Али оно што сам у понедељак доживео уверило ме је да има Бога и да је праведан.
– Објасни ми то мало прецизније рекох му и седох на клупу.
Јожика дубоко уздахну.
– Кола су ми на оправци па сам силом прилика сео у градски аутобус. Број 33. Понедељак. Време кад је највећа гужва, чак и у аутобусу. Рукама, ногама и лактовима изборио сам се за место. Тек што сам сео, укипио се испред мене један сенилни идиот и развезао, мада га нико ништа није питао, о томе како је скандал и срамота да један здрав човек као што сам ја лепо седи док онј стар и болестан, мора да стоји. Нисам ни једним словцетом реаговао на те његове речи. Нека људи мисле да сам досељеник који још није научио језик! Маторац ме је и даље грдио на сва уста служећи се све жешћим изразима неодобравања на рачун неваспитања уопште и мог посебно. Ја сам и даље био мртав хладан. Није ми било ни на крај памети да заменим удобно седиште стајањем у гужви. Дотле је стари идиот ипак успео да нахушка цео аутобус против мене Одједном ме зграбио за крагну, подигао увис и сео на моје место, усред клицања руље. Куцнуо је час да њему и нахушканој руљи очитам лекцију. Затетурао сам и једва се одржао на ногама док сам се стењући пробијао према излазу, држећи се за десну ногу, лица искривљеног од бола.
У аутобусу је завладала тишина, а онда се зачуло стидљиво шапутање.
– Јадник чуо сам нечије речи. Инвалид је и боли га нога, једва се креће, а онај му је стари мамлаз преотео место. Егоиста! Нечовек! Фуј!
Само што се нису бацили на њега. Неки су чак и устали да ми понуде своје место, али сам ја одбио њихове понуде уморно одмахнувши руком, као прави мученик. А како сам ионако стигао на своје одредиште, спремао сам се да стењући изађем из аутобуса.
– Добро си то извео – рекох му климајући главом у знак одобравања. – А што је онда било?
– Онда сам се оклизнуо на папучици и сломио ногу – одговори Јожика.
И поново се прихвати молитвеника.
Господ дакле ипак има смисла за хумор, бар с времена на време.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:10 pm






3. ДРЖИ ДАН ОД ОДМОРА И СВЕТКУЈ ГА

Поштовање Треће заповести поставља много веће захтеве пред верника него што на први поглед изгледа. На таблици закона најпре је било речи само о „дану суботњем“, али од онда је измишљен цео низ празника не би ли се развио домаћи туризам. Још је у библијским временима било уобичајено, а Мојсије није допустио ни трачка сумње у то, да оног ко суботом сече дрва треба каменовати. Код нас су каменовања и дан-данас врло омиљена, иако нису увек опасна по живот, ако је човек добар тркач. Не мислим уопште на децу интифаде која бацају каменице, него искључиво на наше ортодоксне суботње чуваре морала. Ипак, њихову ревност не треба узимати превише к срцу. Господ је велики значај празника овако истакао у Петој књизи Мојсијевој: „Немој радити никакога посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе.“ Ова забрана се очигледно не односи на супруге, али можда се Мојсије њих једноставно није сетио. Ипак је он 40 дана боравио на брду а да за то време ништа није ни јео ни пио...“
Али заповест је заповест. Ортодоксни Јевреји морају да дочекају сабат потпуно спремни, јер на сабат не смеју ни да ходају ни да се возе, не смеју да гледају телевизију, не смеју чак ни светло да упале. Хтео не хтео, човек мора да се одмара, одмара и одмара...
Пре неког времена питао сам једног рабина с којим сам се спријатељио да ли он заиста мисли да је Мојсије, кад је састављао законе о сабату, мислио да чак ни светло не сме да се упали. Његов одговор деловао је уверљиво:
– То уопште није важно, наша вера не трпи никакве компромисе. Или ћемо се беспоговорно придржавати свих закона или се једног дана нико неће држати ни једног...
Становници јерусалимске четврти Меа-Шарим, који не признају јеврејску државу зато што је није прогласио Месија, већ поодавно траже решења како да славе празнике без проблема. Један чувар из зоолошког врта испричао је како су га ти људи једном питали да ли би мајмун могао да се дресира да на сабат пали електрично светло. Рабини су одобрили то решење, али само под условом да мајмун то ради на своју руку. Чувар је процепио да би за такву дресуру било потребно око шест година. Тада су одустали од те идеје.
Пропао је и предлог да се направи сензација са фотографисањем мајмуна како пали светло. Наиме у ту сврху би требало дресирати још једног мајмуна јер је на сабат забрањено и фотографисање.
Како због своје библијске старости нећу доживети задовољавајуће решење тог проблема, позабавићу се сад другим јеврејским празницима, после којих се тек треба поштено одморити.
Нисам усамљеи у том свом мишљењу. „Празник се празником избија,“ рекли су наши мудраци, који су већ били зрели за одмор негде крајем септембра и дали свој благослов густом низу јеврејских светковина. И они су вероватно били велики љубитељи слободног времена, као и сваки нормалан човек. Међу нама речено, празницима се не радују једино недостојни неверници и можда понеки послодавац.
*

Међутим, ја нисам ни неверник ни експлоататор. Не, моје звање је сасвим обично, ја сам супруг. Као такав, суочавам се сваке године с празничним породичним крахом. Наиме, кад се приближавају празници, код најбоље од свих жена наступају необичне промене које се првенствено огледају у несавладивој манији куповања. Све мора да буде „пре празника“. Пре празника она купује хаљине, шешире, саксије, украсне покриваче, џепне батерије, аквареле, а за мене нове мердевине и хомеопатску тинктуру против целулитиса. Наравно да је све то потребно и пожељно, али ми је до дана данашњег остало нејасно зашто све то мора бити баш „пре празника“. Више пута сам проучио списак наших светих дужности у Старом завету, али нигде нисам нашао ни најмањи наговештај да се баш пре празника морају набавити сапунчићи и шампон с мирисом хлорофила.
Па и иначе, празници подстичу сасвим необичио понашање људи. Ако, рецимо, случајно замолите, четири недеље пре серије јеврејских празника, Бар-Хонига да вам врати дуг за који је поодавно истекао рок, можете мирне душе да се опкладите у своју последњу кошуљу шивену по мери да ће вам он одговорити:
– Добро, само после празника.
А зашто после празника? Зашто се, до ђавола, човек пре празника може препустити страсти куповања, а мени се новац враћа тек после празника, зашто се заправо све одлаже до после празника?
Напротив, свечано расположење требало би у сваком да пробуди неодољиву жељу да те дане прослави без дуга и да мени најзад буде враћено оних пишљивих сто шекела, и то одмах. Али не само Бар-Хонига него и све остале захвата та празнична помама. Ја пре Ускрса не могу да добијем своје панталоне из радње за хемијско чишћење, мој зубар ће ми лечити корене тек после Нове године, а и лимар неће доћи пре празника него тек после. Све се зауставља, све мирује, све је паралисано док не прође то празнично лудило.
Осим поштара, тих празничних жртава који заслужују свако сажаљење.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:11 pm




ИЗГУБЉЕНА БИТКА ПРОТИВ СРЕЋЕ И УСПЕХА

Најновији статистички подаци непобитно су утврдили истину. Осим најезде скакаваца, ништа не наноси толику штету нашој привреди колико слање честитки за срећну и успешну Нову годину. Према проценама нашег Министарства за рад, на то се сваке године троши око 30 милиона радних часова, то јест само на адресирање коверата и сортирање поште, а да и не говоримо о несрећним поштарима који преносе на тоне честитки. Не смемо да заборавимо ни трошкове материјала и производње многобројних писмених жеља као ни проблеме отпада. На крају крајева, ни трошкови рециклаже и чишћења запушене канализације нису безначајни.
Стога нас политичари, свесни загађивања околине, упозоравају:
„Грађани, штедите на честиткама!“
Завод за статистику објавио је занимљив податак да 60 посто прималаца честитки за срећну и успешну Нову годину баца све њих у ђубре а да при том и не погледа ниједну честитку, а 30 посто их још пре тога поцепају на комадиће. Десет посто њих није дало јасан одговор. Један трговац на велико из Јафе, који је послао 418 честитки, овако је одговорио на питање коме је све честитао Нову годину:
– Ја честитао? Немам појма.
Рекло би се да је реч о некој врсти рефлекса ручних мишића којима управљају несвесни пориви. Према процени Главне поште, ланац новогодишњих честитки протегао би се од Тел Авива до Јерусалима, два пута би опасао тај град и вратио се у Тел Авив колима хитне помоћи.
Стога није чудо што су власти одлучиле да једном заувек стану на пут том расипању бруто друштвеног производа.
*

– Сви смо ми Израелци браћа, али не морамо сваке године то изнова сами себи да доказујемо – изјавио је министар пошта у дирљивом обраћању нацији преко телевизије. Влада је одлучила да објави рат тој болести честитања...
И одредио је да је убудуће дозвољено само по пет срећних и успешних Нових година по глави становника. Они који прекрше ту одредбу морају да рачунају на казну затвора до две недеље и новчану глобу од 1000 шекела. Али нико се на то није освртао. Већ недељу дана пре празника на северу земље избачено је ван строја 40 поштара. Њих тројица су завршили у болници с компликованим случајевима киле, а остали су задржани на кућном лечењу. Један од њих је непрестано мрмљао за себе:
– Срећна и успешна, успешна и срећна...
Тој критичној фази поплави честитки супротставио се и синдикат поштара. Међутим, једна грађанска иницијатива позвала се на људска права и упутила петицију Уједињеним нацијама. Синдикат је на то узвратио још оштријим мерама под паролом „Захтевамо двонедељну забрану продавања поштанских марака!“
Затим су и власти повећале казне затвора на 24 месеца у самици. Основана је и надзорна служба са задатком да отвара свако сумњиво писмо. Затвори су били препуни затвореника.
Међу ухапшенима је био и један агент завода за осигурање који је у један мах послао 2600 жеља за срећну и успешну Нову годину и „скоро приступање Европској заједници“. Његов бранилац је у завршном пледоајеу тврдио да је његов штићеник упутио само „један политички апел“.
Последица тога била је изгласавање законског амандмана по којем су убудуће забрањени срећа и успех у спрези с политичким активностима.
Наравно, то је још више распалило уроћени јеврејски пионирски дух.
Тада је власт наредила да се запечате сви поштански сандучићи а граничну полицију ставила у стање приправности. Сваки грађанин је у пошти морао да да на увид своју личну карту и да под заклетвом потпише изјаву да његова поштанска пошиљка нема никакве везе са честиткама. Народ је негодовао.
*

Министар пошта је поводом своје оставке изјавио:
„Слање честитки ове године порасло је за 19. посто, што износи добру трећину друштвеног бруто производа.“
У северном делу Тел Авива упао је у пошту маскирани нападач и натерао службеника на шалтеру да пошаље 2200 „благословених и мирних Нових година у уједињени Јерусалим“. Ухваћен је при покушају бекства. Осуђен је на казну доживотног затвора условно, али му је пошло за руком да кроз решетке прошверцује 161 жељу за срећну и успешну Нову годину.
Прича се да власти намеравају да законски забране прославу Нове године. На улицама су се појавили и први тенкови. Ситуација се заоштрава! На периферији се чује спорадична пуцњава. Могућ је и грађански рат.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:11 pm





ЈЕДНА ГОТОВО КОНСТАНТНА НАКЛОНОСТ

Мени није потребна држава да бих се одвикао од слања честитки. Ја сам, што се тога тиче, доживео нешто посебно. Некада сам припадао онима који шаљу и одговарају на сваку новогодишњу, божићну и ускршњу честитку. Био сам некад и неискусан. Ипак, врхунац у том погледу постигао сам кад ме је Теди Колек, градоначелник Јерусалима, десет дана пре Нове године, почастио „срећном и успешном Новом годином“. Господин Колек ужива код нас велики углед, а своју честитку је скромно потписао „срдачно, Теди Колек“, без икаквих сувишних керефека. На полеђини коверте писало је само „Т. Колек, Јерусалим“.
Најбоља од свих жена и ја нисмо могли да се начудимо чиме сам ја то заслужио тако велику част, па смо дошли до закључка да је Теди вероватно велики љубитељ књижевности, и да сам му ја освојио срце својим делима, па на тај начин жели да ми изрази своје дивљење. Наравно да сам после тога редовно сваке године упућивао господину Колеку љубазну честитку и да сам је лично убацивао у поштанско сандуче како бих истакао интимни карактер наших односа.
То наиме није била обична празнична рутина. Не, ту се радило о размени мисли двојице значајних интелектуалаца који се због презапослености на различитим подручјима лично не познају, један као изванредан политичар а други као сатиричар који много обећава, али се обојица на крају године лаћају пера да би изразили своју духовну сродност. Било је то управо дирљиво. Ипак, никад нисам покушао да злоупотребим те наше пријатељске односе за било какву личну корист. Чак бих му и на бројним пријемима на којима смо се сретали, само ненападно намигнуо и лукаво се осмехнуо. Теди је такође показивао племениту уздржаност.
Да, наши односи су имали стила.
Сваке године, кад бих пре новогодишњих празника запитао: „Да ли се Теди јавио?“ његова честитка је већ стигла. Чак и кад је био у иностранству, стизала је увек тачно на време уочи празника скромна честитка са потписом: „Срдачно, Теди Колек, Јерусалим“. Та ме је његова постојаност очаравала па нисам могао да из године у годину не постанем све непосреднији у изражавању добрих жеља. Пре пет година, ако се не варам, послао сам му чак и једну вредну слику директно у Сингапур, где је у то време градоначелник боравио на Међународном конгресу градских отаца. На пропратној честитки сам написао:
„Захвалан и дирнут Вашом пажњом, желим Вам, драги Колек, срећну и успешну Нову годину. Ваш одани штићеник који црпи снагу и охрабрење из знакова Ваше постојане наклоности.“
После тога је у Тел Авив стигао пољски циркус.
Ја волим ту врсту забаве за народ, посебно зато што увек добијам бесплатне карте за премијеру. Стога сам уживао и у овој представи, посебно у тачки с мајмунима, па сам своје одушевљење исказао и познанику који је био задужен за пропаганду циркуса:
– Било је сјајно, молим вас да артистима пренесете изразе мог одушевљења.
– Хвала вам – одговорио ми је тај човек. – То је заиста велик комилимент, с обзиром на то да долази из ваших уста. Ја најбоље знам колико сте иначе шкрти у честитању.
Нисам имао појма о чему говори тај човек.
– Како то мислите?
– Па ето, тако – рече шеф пропаганде с усиљеним смешком. – Ја вам тврдоглаво као магарац сваке године шаљем новогодишњу честитку, иако ми досад нисте ни један једини пут узвратили нити сте ми се бар захвалили. Али ја знам да се ви дружите с познатијим личиостима...
– То је немогуће – планух. – Ја одговарам на сваку честитку... господине... господине...
– Колек настави тај човек. Теди Колек, Јерусалим, Шинтерска 4.
Учинило ми се да се циркуска шатра руши на мене. У тренутку сам се присетио да се овај неодговорни обмањивач, који не преза да се служи именом једног градоначелника, заиста зове Теди Колек. Док сам сасвим полако пропадао у земљу, присетио сам се свих небројених, удворичких новогодишњих честитки које сам упутио оном неваспитаном функционеру у Јерусалиму. Расположење ми је још више покварило присећање на одређени лукави смешак који сам му упућивао, а сећање на Сингапур избрисао сам из памћења једном заувек.
Ни пољски циркус није више оно што је некад био.

Епохални изум нашег егзодуса беше хлеб без квасца који у множини гласи „мацот“, или народски речено „мацес“. Само по себи се разуме да наши преци приликом бекства из Египта нису имали времена да спремају кисело тесто, па стога и данас, у знак сећања на то, за време Пасхе једемо искључиво бесквасни хлеб како бисмо и на тај начин прославили чињеницу да смо побегли из египатског ропства, и да данас имамо мировни споразум са Египћанима.
Славимо тада пуних осам дана, колико траје празник Пасхе. Ако је икад ико покушао да се осам дана храни искључиво обичним картоном, схватиће зашто се у преосталом делу године држимо само хлеба с квасцем.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:11 pm



ТРАЈНА ПОСЛЕДИЦА ПРЕНАГЉЕНОГ ЕГЗОДУСА

Једиог од тих дана после Пасхе, једне среде, ако се не варам, не, било је то у уторак, срео сам у граду свог пријатеља Јожику како под руком носи велик, четвртаст пакет у смеђем пак-папиру. Неко време смо ишли заједно и разговарали о разним филозофским проблемима и о актуелном берзанском курсу. Изненада Јожика стаде, пружи ми пакет и рече:
– Молим те придржи ми ово за тренутак. Морам нешто да узмем из ове куће. Одмах се враћам.
Пошто што сам га чекао сат времена с пакетом у руци, наслутио сам зло и пошао у потрагу за Јожиком. Становници куће у којој је Јожика нестао били су огорчени. Јожика је на силу развалио задњи зид куће и нестао. Моје зле слутње су се појачале. Нервозно сам поценао смеђи пакпапир и у пакету нашао кутију мацеса с још недирнутим печатом рабината.
У први мах Јожикин поступак ми се учинио загонетним. Шта га је навело на овај непромишљени чин? Осим тога, што ћу ја сад с овим мацесом? Мени не треба. Код куће имам још шест оваквих кутија.
Зачас сам донео одлуку. Поново сам затворио пакет и пружио га једном станару те куће.
– Извините – рекох му. – Можете ли ми придржати ово за тренутак?
Човек прислони пакет на уво, а онда опет поцепа пакпапир и победоносио узвикну:
– То сам и мислио! Али, господине драги, обратили сте се на погрешну адресу. Ја код куће имам девет оваквих пакета којих не могу да се ослободим. Губите се с тим својим мацесом, и да вас овде више нисам видео!
Тек тада сам почео да схватам Јожикин очај, чак и да саосећам с њим. Али то није мењало ствари – морао сам пошто-пото да се отарасим тог пакета.
У најближем парку неприметно сам одложио пакет на клупу и брже-боље збрисао. Али већ после првих неколико корака запекла ме је савест. „Срам те било!“ зачуо сам свој унутрашњи глас, свестан традиције. „Зар се мацес оставља да лежи у пустињи? Зар смо се ради тога иселили из Египта? Зар нас је Господ ради тога ослободио оне фараонове багре?“ Сазнање да сам учинио нешто ружно нагнало ме је да се вратим до јадне кутије мацеса.
Тргнуо сам се кад сам видео да сад на клупи леже два пакета. Неко је безочно искористио моје кратко одсуство. Што ми је друго преостало него да понесем обе кутије? Само сам се чудио како један Јеврејин може да учини тако нешто другом Јеврејину.
*

Окупан знојем, дошао сам свом ујаку Јакову. Морао сам да се увучем у кућу кроз кухињски прозор јер су врата била закрчена великим, четвртастим пакетима у смеђем пакпапиру. Извесно време смо ћаскали о овом и оном, а онда сам одглумио да сам се сетио неког хитног посла, па сам се изненада извинио и искочио кроз прозор.
На улици сам се смејао као луд на брашно, јер сам мацес оставио на најбољем месту, код свог доброг, старог ујака Јакова.
Нисам био ни десет минута код куће кад неко закуца на врата. Пред вратима је стајао један Јеменац. Убацио је кроз врата шест кутија мацеса и писамце и нестао у виду ластиног репа.
„Враћам ти шест кутија мацеса које си заборавио код мене,“ писао ми је мој добри, стари ујак Јаков. „Не бих хтео да те опљачкам. Други пут буди опрезнији!“
Сутрадан сам изнајмио доставни трицикл, натоварио на њега пакете и анонимно их послао Шлому, који живи у кибуцу далеко од моје куће. Био сам поносан на своју домишљатост.
Али нисам само ја био домишљат. Три дана касније достављено ми је поштом, исто тако анонимно, четрнаест кутија мацеса. Четири пакета доставила ми је нека међународна шпедитерска компанија, а још два ми је убацила кроз прозор који сам несмотрено оставио отворен.
*

Сутрадан ујутро сам се једва пробио из куће кроз брдо пакета с мацесом. Тада сам опазио једног времешног просјака како лежи уз зид куће и блажено дрема на пролећном сунцу. Прикрао сам му се бодро звиждућући и запитао га:
– Јесте ли гладни, старино? Не бисте ли појели нешто добро?
Просјак ме одмери испитивачким погледом и узврати питањем:
– Колико кутија имате?
– Двадесет и шест – прошапутах. – Малог формата, танких и добро очуваних.
Просјак размасли о мојој понуди и рече:
– Обично добијам по пет шекела за сваку кутију. Али, кад је у питању већа количина, дајем и рабат. Дугујете ми дакле 300 шекела.
Сад опет, Богу хвала, могу слободно да се крећем по свом стану, иако морам да признам да ми мацес помало недостаје. Можда је ипак требало да задржим бар једну кутију? Мојсије ипак не би смео овако да испашта, само зато што је наврат-нанос напустио Египат.

Ми волимо Мојсија, волимо и мацес, али су баш они криви за илегални покрет који данас први пут излази на видело. Ми смо заправо у шизофреној ситуацији. С једне стране, снабдевамо се за пасху големим количинама мацеса и ликвидирамо и задњу корицу хлеба с квасцем, а с друге стране у тајности спремамо за гозбу на Пасху резерву од брда хлеба. То ни најмање не утиче на свечано расположење, али човеку помало смета громогласна бука из пекара у комшилуку.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:12 pm




ГОЗБА ХРЧАКА ИЛИ ХЛЕБ ПО БАКИНОМ РЕЦЕПТУ

Ствари иду тако далеко да неке пекаре у Јафи уводе по четири смене како би подмириле потражњу. Јер, часни празник Пасхе уједно је, како рекосмо, и празник потајног спремања залиха. У Целој земљи у покрету су јеврејске мајке, неспорни стуб сваке породице, не би ли се снабделе за свете дане, тако да осовине дечјих колица стењу под теретом 22 сакривене векне хлеба.
За хлеб се хитно тражи поуздано склониште па се привремено смешта у ормар иза пешкира и у све што може да послужи као скровиште. Јеврејске мајке додуше знају да ће од 22 векне хлеба само око две трећине њих преживети празник, а остале ће успут да се убуђају, али традиција је традиција, гозба хрчака је гозба хрчака. Не сме се ићи испод 20 векни. Три векне нестају у дубоком замрзавању, у нади да се до празника неће убуђати.
– Прво ћемо да једемо само пециво – каже мајка.
И заиста, пециво иде као вруће земичке, чиме се добијају два дана. Криза започиње обично трећег дана тог дугог празника, иако хлеб у то време још може да положи тест свежине.
Али најлепше код те величанствене традиције је то што јеврејска богата машта сваке године додаје још понешто том спремању залиха. Тако је верницима пре неколико година прешло у навику да залихе освежавају посебном врстом хлеба који пеку арапски идолопоклоници и продају на одређеним местима, рецимо на аутобуској станици.
Све је омиљенији и систем једног младог архитекте мађарског порекла, систем назван „хлеб у води“, а неки га знају и под именом „систем пет дана“, јер је њиме осигурано управо толико трајање залиха хлеба. Тај генијални систем се заснива на одржавању свежине хлеба умотавањем у мокре фротирске пешкире. На жалост, при том треба рачунати и на одређене нуспојаве као што је гњецавост и буђавост.
Лани је ушло у моду и печење хлеба „на црно“, али су јеврејске баке увођењем једног новог обичаја још једном постале незаменљиве. Окружене својим најмилијима као надзорницима, оне сад саме месе хлеб и илегално га пеку за читаву породицу. На тај начин враћају гозби хрчака садржајно достојанство, јер „у Египту смо били робље, а данас једемо домаћи хлеб по рецепту наших бака“.

Да бих Трећу заповест упознао на туђем терену, прихватио сам позив да прославим и један празник на начин наших дедова.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:12 pm




ДАН КАД ЈЕ ЗЕКА НОСИО ЈАЈА

Судбина је хтела да сам лане за време Ускрса остао у Хамбургу ради проба за позоришну представу. Најбоља од свих жена искористила је прилику да се колима одвезе на три дана у лепу Италију. Остао сам дакле сам у ханзеатском граду.
У том мом неутешном духовном стању предложили су ми, из човекољубља, наши пријатељи, брачни пар Шултхајс, да прославим Ускрс у кругу њихове породице. Чим сам се нашао у четири ока с Виктором Шултхајсом, упозорио сам га да моја строга мојсијевска вероисповест не дозвољава никакве дипломатске односе с ускршњим зечевима.
– Не бој се – умирио ме је Виктор. – За сваког госта је незабораван доживљај кад наш мали, слатки Клаус-Дитер тражи ускршње гнездо у нашој кући...
Нисам дозволио да ме дуго наговарају па сам на Ускрс стигао код Шултхајсових као неутрални посматрач. Свечани чин трагања за ускршњим гнездом требало је да се обави у салону, у којем су, уз огромну ускршњу јелку, биле само врло ретке имитације венецијанских огледала и две импозантне барокне фотеље у угловима. Богато украшен сто упућивао је на закључак да је прослава Ускрса већ започела. Заклонивши руком уста. упитао сам Виктора где је као дежурни ускршњи зека сакрио јаја.
– За то је још од Првог светског рата задужен мој отац – известио ме Виктор и представио дедици Лудвигу.
Одмах сам приметио да је деведесетогодишњи дедица мало излапео. Стога је и наш разговор био помало збркан.
– Дедице, дедице – заурлао је Виктор дедици у уво. – Господин Кишон нам је дошао у госте...
– Шта?
– Овај господин... биће... данас... код нас.
– Хвала Богу на небесима – потврди дедица и одмери ме непријатељским погледом. – А шта ће, до ђавола, овај овде?
На сву срећу, дедина пуна бешика унела је пожељну прекретницу у наше ћаскање. Госпођа Шултхајс је искористила кратак предах да свог малог љубимца Клауса-Дитера брже-боље пошаље у потрагу за јајима.
– Колико ја познајем нашег паметног дечка, он ће зачас наћи ускршње гнездо прорекла је с нескривеним поносом Гунхилд Шултхајс шапнувши ми: – Сенилни старац сакрива јаја сваке године у исту фотељу.
Хладно као лед. Хладно. Млако. Топло. Вруће. Још вруће – тртљао је мали Клаус-Дитер у складу с уобичајеним обредом, на свом рутинском путу до фотеље, подстицан узвицима бодрења оба родитеља. Са сигурношћу вишегодишњег тренинга, Клаус-Дитер је завукао руку дубоко у поставу фотеље и почео да копа по њој.
– Хеј, шта је ово? – подигну најзад дете поглед. – Па овде нема ничега!
– Ама, мора да буде, увек је било ту потврди мама Шултхајс и поче темељито да прекопава по постави. Виктор је дотле одјурио у предсобље и хистерично залупао на клозетска врата:
– Дедице, дедице! – чули смо га како урла. – Где си их сакрио?
– Шта? – допре глас из клозета. – Молим?
– Где су... јаја?
– Каква јаја?
Завладала је паника. Мамица и Клаус-Дитер продрли су дубоко у подсвест фотеља, све док један ослобођен федер није изгубио самоконтролу и катапултирао Клауса-Дитера из фотеље.
– До ђавола! – викну клинац после присилног спуштања. – Неко ми је украо гнездо – настави и ошину ме претећим погледом.
Тада ми је постало јасно да и ја морам да се придружим акцији трагања, па сам се послушно завукао испод фотеље. Виктор се вратио с кухињским ножем средње величине и почео да пара шавове тканине.
– Шест чоколадних јаја ипак не могу тек тако да испаре а да не остане ни трага од њих – гунђала је глава породице расклапајући фотељу на саставне делове.
Сад сам већ морао да признам самом себи да ће ми овај Ускрс остати у сећању као незабораван доживљај.
– Сваке године исто срање! – урлао је Клаус-Дитер док су му родитељи черечили несрећну фотељу. Дедица Лудвиг појавио се за тренутак на вратима, погледао у собу са много разумевања и осећајно запевао божићну песму:
Тиха ноћ, света ноћ...
Био је то заиста јединствен доживљај. После четврт сата одустали смо од безуспешног трагања.
– Догодине ће сигурно бити боље – тешила ме је Гунхилд Шултхајс. Њен муж се узалуд бранио од удараца Клауса-Дитера, а дедица Лудвиг легао је у каду да мало одрема...
Повукао сам се на прстима у најдаљи угао и свалио се изнурен у другу фотељу.
Крц...
Шест солидних чоколадних јаја испустило је душу испод мене. Нисам смео ни да се померим. Склопљених очију, размишљао сам о томе како је то препреденим кокошкама пошло за руком да утрапе своја мрска јаја ускршњим зечевима.

Сад ћемо се, промене ради, позабавити празником који нема везе с напорним одмарањем и који нас не подсећа из године у годину на наше претке који су градили пирамиде у Египту. Поносан сам и срећан што и Јевреји имају један радостан празник. У Библији се тај празник зове Пурим.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:12 pm




МЕЛАНХОЛИЧНИ ДАН РАДОСТИ ИЛИ КАРНЕВАЛ ПЛЕТЕНИХ ЧАРАПА

Пре много, много година, тако бар пише у Књизи о Јестири, побили су персијски Јевреји своје пандуре и обесили њиховог подмуклог вођу, Амана Подлог, о високо стабло. Отада се с великом радошћу и весељем сећамо нашег тадашњег чудесног избављења. Из постојећих извора може се разабрати да је та забава била изванредно добро организована на главном тргу персијске престонице Сузе. Весеље је одржано под паролом „Закон и ред“. Краљица Јестира појавила се у црној мини сукњи и плетеним чарапама, њен стриц Мардохеј прерушио се у саобраћајног милиционера, а записано је и то да су многи народи из страха прешли у јудаизам, у шта ја помало сумњам. Била је то посебно успела приредба, али, на жалост, није било правог весеља па су се на крају сви разишли прилично депримирани. Па и следећих година очувала се у дијаспори традиција слављења Пурима. Наши су се очеви прерушивали у саобраћајце, а наше мајке у краљицу Јестиру у црној мини сукњи и плетеним чарапама, пило се вино и играло до зоре, али је весеље било пригушено и на крају би се сви разишли прилично депримирани.
Декларацијом о независности јеврејске државе наступио је прижељкивани преокрет. Први пут се Пурим славио у властитој земљи. Мушкарци су се прерушили у саобраћајце, жене су биле у плетеним чарапама, а Џуди Глик, супруга инжењера Глика, скочила је на сто и одиграла разуздани ча-ча-ча у својој црној мини сукњи. Најзад је цела земља била испуњена ведрином, мада није било правог весеља. Али тек је после поноћи постало неутешно. Улице су опустеле и сви су се разишли кућама потиштени и покуњени.
*

Међутим, следећих година било је све друкчије. Костими су постали скупоценији, носили смо шлемове и краљевске пижаме, а наше жене црне мини сукње и плетене чарапе. Мене су позивали на разне забаве, али сам се ја углавном дружио са симпатичним инжењером Гликом који се претворио у правог плејбоја. Играли смо и певали при оскудном осветљењу, али нисмо далеко одмакли са весељем. Осећали смо да ипак нешто недостаје. Понеки су и плакали, а други су говорили о дубокој депресији.
Сећам се само једне заиста успеле забаве за Пурим. Било је врло бучно, пљескали смо у ритму и младалачки полетно уз разуздани ча-ча-ча Џуди Глик, али правог весеља једноставно није било. Напротив, око пола два наш домаћин се повукао у купатило и обесио о туш. Била је то једна од најтужнијих забава уопште.
– Ми очигледно још нисмо усталили своје традиције – рекла је једна дама – па народ не зна да се весели.
Неки су тврдили да се ми и рађамо тужни. Осим тога, задовољавамо се безалкохолним пивом уместо да се онако прописно навоскамо.
Само наши слатки малишани воле празник Пурим, иако то није празник за децу.
Иижењер Глик признао ми је у тренутку слабости да три дана пре Пурима редовно пати од тешке депресије. Кад га нико не гледа, чак се и расплаче. Његовој жени се то ипак не догађа јер још пре празника одлази на психијатријски преглед.
– Ми смо чудан народ – рекао је један саоораћајац прерушен у краља. – Кад треба да се радујемо, ми тугујемо, а кад треба туговати, ми се распиштољимо.
С тим смо се сви сложили. Један судија за прекршаје признао је да га уочи тужног празника Јом Кипура спопада неодољива ведрина. Насупрот томе, хасиди, које вера обавезује на животну радост, наводно прекидају за време Пурима уобичајено добро расположење за 48 сати. Наравно, то не значи да и тада не избије по неки пут радост. Али није то права радост. Можда је и права, али није радост.
*

Међутим, ове године је Пурим опет био заиста весео. Ја сам се прерушио у саобраћајца, а најбоља од свих жена у египатску трбушну играчицу у црној мини сукњи. Играли смо твист и менует, а онда је Џуди Глик скочила на сто. Али усред разузданог ча-ча-ча одједном је зајецала и рекла:
– Не могу више. Једноставно не могу више.
Било ми је тешко око срца па сам помиловао руком најбољу од свих жена по плетеним чарапама не бих ли је разведрио.
– Душо – упитах је осећаш ли радост?
– Можда и осећам, али не знам да ли је права?
То је било тешко рећи. Причекајмо да видимо како ће бити на следећој забави за Пурим. Ако буде као до сада, биће најбоље да извучемо консеквенце и прогласимо Пурим даном народне жалости.

Пурим је, како рекох, празник за децу јер она још знају да се радују. Она су тај дан прихватила и славе га на улицама страховито бучно. Све у свему, деца за Пурим могу да раде шта им се прохте, па се прерушавају у одрасле, понекад у гусаре или астронауте, али најчешће у саобраћајце.
Посебне жеље, ипак, изискују и посебан третман.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:13 pm




БОГИЊА У БЕЛОМ ИЛИ ДР БЕЛИЋ СЕ ВРАЋА КУЋИ У ПОДНЕ

– Ефраиме – рече ми снаја – унук ти је лоше воље.
Припреме за прославу Пурима биле су у пуном јеку. Читав дечји вртић прошао је у узорној формацији од гусара и полицајаца поред наше куће, само наш мали Руди криви уста и љутито гледа на свој дивни костим који му је мама израдила мукотрпним ручним радом, панталоне са ресама, гумене чизмице, шешир широког обода, опасач са златном копчом и, као врхунац, онај проклети пиштољ. Савршена опрема једног правог каубоја лежала је презрена у углу собе, а наш је мали Џон Вејн из минута у минут постајао све мрзовољнији.
– Шта је сад? – питали смо га. – Па зар не желиш да будеш каубој?
– Не – зајеца Руди – желим да будем Штефи Граф.
Наш малишан је, као и сви ми, пратио на телевизији Штефину серију победа која је на њега оставила снажан утисак.
– Немој да плачеш! – окупила се цела породица око њега. – Видећемо шта може да се учини.
– Тако је – умеша се коначно и најбоља од свих жена. – Свакако ћемо пронаћи неко решење.
*

Сазвали смо породично веће и дошли до закључка да је Рудијева реакција у ствари потпуно нормална. Ко данас не би хтео да буде Штефи Граф, супер звезда, победница Гранд слем турнира, добитница пехара? Договорили смо се да малишану предложимо компромисно решење.
– Ове године ћеш бити каубој предложили смо Рудију а догодине ћеш бити Штефи Граф.
– Нећу! – продера се бистро дете. – Хоћу да будем Штефи сад, одмах!
Медицинска дијагноза таквог понашања гласи, ако се не варам, пароксизам или напад беса.
– Добро – попустили смо тешка срца – бићеш тениска првакиња света. Набићемо ти на главу велик лонац на којем ће црвеним словима да пише „Ја сам Штефи“.
– Фуј, то није Штефи! – повиси Руди своју фреквенцију.
– Па добро, што је онда Штефи?
– Не знам – зајеца сирото дете. – Ваљда би то ви морали да знате...
Зашто ТВ пренос отвореног првенства Аустралије није могао, забога, да буде тек после Пурима? Зар се од директора телевизије не може очекивати бар минимум обзира према јадним родитељима, бакама и декама?
Дете је урлало на сав глас:
– Штефи! Штефи Граф!
Тад сам ја окушао срећу новим предлогом:
– Обући ћемо ти лепе тениске патике.
– Фуј тениске патике!
– Потпуно беле тениске патике.
– Сви их носе!
Та Штефи је заиста неодговорна особа. Како једна одрасла тениска играчица може да наступа без икаквих препознатљивих знакова на својим тениским патикама?
– Имам идеју – рече најбоља од свих жена. – Руди ће обући своје кратке беле панталонице!
– Фуј панталонице! – зацвиле дете. – Одвратно!
– Чекај да ти кажем све до краја. Обући ћеш своје кратке беле панталонице, а у џеп ћемо ти стрпати једну праву тениску лоптицу.
– Фуј лоптица!
– И један мали рекет.
– Нећу ја мали рекет. Штефи има велики!
Тврдим јасно и гласно да сумњиве победе госпођице Граф нису вредне горких суза мог унучета. Докле бисмо стигли кад би сваки другоразредни тенисер за наш празник Пурим радио шта му падне на памет?
– Штефи, деда, Штефи!
Дете се већ ваљало по поду. Само унуци могу да плачу преврћући се по поду а да не удишу ваздух. То дете је требало хитно спасавати, пре него што му нежна плућа не претрпе трајне последице.
– Ма није то никакав проблем – рече деда Ефраим. – Сад ћемо нас двојица лепо да позовемо Штефи да њу питамо.
Руди је занемео. У његовим прелепим, крупним, сузним очима бљеснуо је трачак наде. Одох до телефона и окренух насумице нечији број.
– Добар дан, да ли је тамо светско првенство? – викнух у слушалицу. – Молим вас, могу ли да разговарам са Штефи Граф?
– С ким? – упита ме нека старија жена с друге стране жице. – Ово је стан доктора Белића.
– Да, хало, Штефи! – рекох обрадованим гласом. – Како сте? Рудија интересује у шта ћете се ви прерушити за Пурим?
– Прерушити? – упита ме онај бабац. – Ово је стан доктора Белића.
– Само часак, Штефи, да узмем оловку – пресече је деда усред речи. – Шта кажете да сте обукли? Панталоне са ресама, гумене чизмице, шешир широког обода...
– Не разумем вас добро. Да господин можда не говори полски?
– Да, ево пишем, Штефи, пишем. Опасач са златном копчом и пиштољ. Разумем, госпођице Граф, хвала вам. Молим вас да поздравите Тениски савез.
– Доктор Белић се враћа кући око подне.
– Хвала вам. До виђења.
Спустио сам слушалицу забринута лица.
– Јеси ли чула? – обратих се својој снаји Орит, Рудијевој мајци. – Али где ћемо, до ђавола, наћи за Рудија све те ствари које Штефи носи?
– Глупи дедице! – победоносно ускликну најглупљи од свих унука. – Па ено их тамо!
Тако смо у последњи час савладали кризу телефонским путем. Ако поштовани читалац случајно ових празничних дана на улици сретне једног малог каубоја с тениским рекетом у руци, молим га да се продере на сав глас:
„Гледајте, молим вас, ено Штефи Граф!“
Хвала вам и желим вам срећне празнике.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:13 pm






4. ПОШТУЈ ОЦА СВОЈЕГА И МАТЕР СВОЈУ

Ова заповест је једна од најемотивнијих иако није баш нарочито актуелна. Јер, данас ће пре бити обратно: да би нам било добро на земљи, ми родитељи морамо да поштујемо своје неваспитане потомке.
Коме то још није јасно, тај или нема деце или нема појма. Аутор ове књиге има много деце и превише појма.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:13 pm




СУКОБ ГЕНЕРАЦИЈА НА КЊИЖЕВНОМ НИВОУ

Пре неколико година, па и нешто више, укипио се једног јутра мој средњи син Амир пред мојим писаћим столом и запитао ме, с агресијом у очима:
– Да ли је истина да си опет написао једну књигу о својој деци?
– Јесам – одговорих – написао сам је. То је моје свето право.
– Можда одврати син. Не мислиш ли да си пре тога морао да нас питаш?
– Сигуран сам да нисам морао. Ви сте, на крају крајева, још малолетни.
– Добро, ради како знаш.
И оде. Тај риђокоси клинац.
– Хеј викнух за њим. Куда ћеш?
– Код адвоката.
Спор је изазвало моје цењено дело које сам у то време објавио под недужним насловом Код куће је најгоре с поднасловом „Породичне приче“. У њему сам открио неке ствари о своје троје деце, о најбољој од свих мајки, о керуши Макси и нашим комшијама. Тај породични еп почиње рођењем мог сина Рафаела пре много година, а још му није дошао крај. Могао би се и провокативно назвати „Побуна родитеља“, јер сам ја све то срочио као доказ да је родитељско пожртвовање за децу патолошка појава, која није оправдана немилосрдним поступањем деце с њима у домаћој свакодневици.
Ево вам примера. Недавно сам био у посети код једног од својих најпаметнијих пријатеља. Његов мали Авигдор, који је око два метра висок, прошао је кроз собу без поздрава. Отац је добро знао шта се од њега очекује:
– Ави – рече слаткоречиво – јеси ли поздравио чику?
– Нисам – одговори мали Ави и упути се ка видео-рикордеру.
Мој паметни пријатељ заблистао је од очинског поноса:
– Видиш, дете једноставно не зна да лаже.
Да ли је мој пријатељ заиста тако глуп? Можда. Али чињеница је да ми, израелски очеви, толико обожавамо плодове својих препона, који су, захваљујући сунцу и Јафа поморанџама, у просеку виши од нас за главу и по, да смо толико заљубљени у ту прву националну генерацију интернационалног јеврејства, у та предивна створења, која су, треба признати, понекад и некултурна и неваспитана, помало агресивна, укратко потпуно несносна, али су свеједно наша деца!
За сваки случај, консултовао сам се са својим адвокатом. Питао сам га не важе ли слобода мишљења и уметничка слобода и онда када је реч о породичним односима.
Мој адвокат, који и сам има код куће два таква предивна створења, обећао ми је да ће темељито да испита то осетљиво питање. Проучио је све сличне правне случајеве и обратио се за савет још једном стручњаку. Јавио ми се већ за два дана и рекао ми:
– Пронашао сам један преседан у Великој Британији. Једна Велшанка из Кардифа тужила је 1664. године свога мужа који ју је у локалном листу назвао „огледним примерком вештице“. Случај је доспео чак до Врховног суда краља Чарлса II.
– И како је случај окончан?
– Муж је успео да изнесе доказе за своју тврдњу.
Одахнуо сам јер се тиме знатно поправио мој правни положај у породици. Додуше, ја никад своју жену нисам јавно назвао „огледним примерком вештице“ зато што ми је исувише стало до ње и до плодова својих препона.
Наравно да с времена на време дозволим себи да своје најмилије искористим за своје књижевне циљеве, а не поричем ни да ми је породица више пута помогла да се извучем из тешког положаја. Наиме, кад у мом пресахлом мозгу никако да се упали ни једна сатирична идеја, упаднем у собу свог средњег сина Амира и кажем:
– И ти ово називаш собом? Ово је свињац.
Или:
– Зар не мораш да пишеш домаћи задатак?
– Не морам – одговара ми он као из топа. – Професор латинског се сутра разводи.
– Увек исти глупи изговори – каже татица и враћа се као на крилима за свој писаћи сто, наоружан идејом за изванредну хумореску о фрустрираном професору латинског који се разводи од жене јер... јер су дрски ученици у његово име објавили у новинама оглас за женидбу...
Та весела прича излази у новинама, а после неколико дана долази ми на врата мој риђокоси син и саопштава:
– Професор латинског би хтео да разговара с тобом.
Али моја деца нипошто се не задовољавају тиме да ми служе само као врело инспирација. Напротив, непрестано контролишу моје књижевне умотворине, али не зато што би их радо читали. Ни говора. Проверавају све од речи до речи, без трачка осмеха на лицу, а камоли да ме похвале неком лепом речју. Стало им је само до тога да открију неку клевету на свој рачун. А с њима се у тој работи удружила и њихова мајка.
– Читала сам већ и паметније ствари – гласи њена строга књижевна критика. Ако имам срећу, моја танана супруга овако коментарише моје дело: – Порука ти је потпуно промашена.
А стандардни суд моје кћери гласи:
– Тата, мани се ћорава посла!
Једино им се свиђају илустрације на којима се могу и препознати.
– Зар не можеш већ једном да утувиш у главу том свом илустратору да ја никад нисам имао пеге? – приговара ми сваки час Рафаел.
Мојој деци је сасвим нормално да се појављују у новинама, да им портрети красе насловне стране књига и да им отац пише приче о њиховим пустоловинама. Њима не представља ништа посебно што су познате фаце. Кад се Ренани неко на улици обрати речима: „Да ниси ти можда...“ она му одговара: „Наравно да јесам.“
Јесам ли вам већ споменуо да је риђокоса?
Критикују ме и кад међу њима неједнако делим своју књижевну наклоност.
– Тата – пребацује ми понекад Амир – кад је Рафи био у мојим годинама, о њему си писао много више него што сад пишеш о меии.
Да, прилично су умишљене те мини звезде на мом породичном небу. Али, како сам их принео на жртвеник јеврејског хумора, не могу од њих да очекујем велику захвалност.
На крају ћу се приклонити жељи најбоље од свих жена која ми недавно одлучно рече:
– Ефраиме – рече ми она истегнувши се до максимума своје висине – престани већ једном да поступаш с нама као с општим добром. Лепо те молим, потражи неке друге јунаке.
Стварно ћу их се оканути. После своје следеће књиге, наравно.

Своју нову књигу породичних прича демонстративно посвећујем нашој верној куји Макси, једином бићу у нашој кући које се кат-кад држи Четврте заповести.
*

Да, тако је то било пре много година. У међувремену је много воде протекло реком Јорданом, деца су нам одрасла и докторирала, па се и оженила који пут, али све је још увек онако хаотично као што је и било.
Једна од привлачних карактеристика Библије је и то што нам не сервира само заповести него нам и образлаже њихову потребу. Па и потребу да деца поштују родитеље.
Узмимо, на пример, причу о Исаку. Као што је познато, Аврам се, у складу с Божјим упутствима, управо спремао да закоље свог сина кад је у последњи час спречен у свом науму, па је Исак доживео лепу старост од сто осамдесет година јер је поштовао оца.
Али нису само очеви спремни на жртве. И мајчинска љубав је вечна, као што се може разабрати из моје класичне сатире коју сам као бранилац мајке која је добила спор упутио председнику Краљевског суда у Јерусалиму.

Часни суде!
Као правни заступник мајке којој је дете додељено према сад већ чувеној „соломонској пресуди“, улажем овим путем приговор и захтев да се та пресуда поништи.
Као што је видљиво из записника с тог суђења, моја клијенткиња је пре седамнаест година подвргнута унакрсном испитивању које је Његово Величанство закључило пресудом да предмет спора, то јест новорођенче непознатих родитеља, треба преполовити и свакој од две мајке које полажу право на њега дати половину. Кад је та пресуда изречена, моја је клијенткиња надала дреку из које се могло недвосмислено закључити да у том случају повлачи свој захтев. Из разлога који нам нису доступни, краљ Соломон досудио је тада дете мојој клијенткињи.
То дете је у међувремену постало седамнаестогодишњак. Мушког је пола, необријан, прљав, истетовиран, и носи фармерке пуне рупа. У политичком погледу тај малолетник је близак анархистима, али највећи део времена проводи по такозваним дискотекама и пуши некакву увозну траву која се у његовим круговима назива „хаш“. Све то ради на рачун моје клијенткиње која је, на основу својевремено изречене пресуде, дужна да финансијски издржава тог свог наводног сина, иако није пружен никакав доказ да му је она заиста мајка.
Стога захтевам да се укине и поништи споменута соломонска пресуда. Моја је клијенткиња спремна да се закуне пред Краљевским судом да је она ондашњом својом дреком заправо желела да се одрекне сваке родбинске везе са спорним дететом.
Ако се овом мом захтеву не удовољи, и ако се овај панкер не додели оној другој жени, његовој правој мајци, моја клијенткиња задржава право да тог огавног клипана, с којим не жели више да има посла, избаци на улицу.
Из овог можемо да научимо да мајчинска љубав нема граница, али да јој понекад дође и крај, поготово кад је син у ствари старији од мајке.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu