Jabuka je svemu kriva

First topic message reminder :



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ЈА

Само што сам се пробудио, ухватио сам најбољу од свих жена како замишљено буљи у једну тачку.
– Доста ми је рекла ми је мрзовољно – дозлогрдило ми је да свако боговетно јутро гледам како две исте ноге гурам у папуче.
Наравно да сам одмах схватио да је оболела од „вируса де Бовоар“. Није било речи ни о чему другом јер ме је мало касније запитала, гледајући се помно у огледалу, нисам ли можда приметио да одувек радимо исте ствари?
Рекао сам јој да је у праву. И ја сам се већ више пута упитао зар немам ништа паметније да радим него да увек на исти начин удишем и издишем ваздух, од јутра до сутра, без икакве промене, баш као робот без мозга...
Још док сам то говорио, жена ми се сва завукла у огледало. Поглед јој је преко преко брда и уграђене кухиње па је довео до неизбежног питања:
– Реци ми, Ефраиме, што ја у ствари овде радим? И ко сам уопште ја?
Морао сам да јој признам да још нисам утрошио много времена на то питање. Али сад кад је сама повела о томе реч, озбиљно се упитах: „Па стварно, што она у ствари тражи у мојој кући?“
– Душо – рекох јој – ако желиш да постанеш плавуша, зашто ми то одмах не кажеш?
Оставила ме је да стојим без речи и наставила да чита своју нову Библију. Вратила се тек негде предвече. Узнемирило ме је њено стоичко самосавлађивање.
– Немам ја ништа против тебе, Ефраиме – обавестила ме. – Проблем је само у мени и мом егу. Знаш ли што сам радила читав дан? Размишљала сам. Шта сам? Ко сам? Где ћу открити свој прави идентитет?
– Ти си моја жена – рекох јој. Госпођа Кишон. Тако ти пише и у личној карти.
– Да, али зашто сам ја ја?
Добро питање. Да се оне давно прохујале среде, пре 35 година, случајно удала за др Јосефа Фридландера уместо за мене, сад би несумњиво најбоља од свих жена била госпођа Фридландер, а не госпођа Кишон.
– Читав је живот – рече ми она тужно се смешећи – пука случајност.
Коме она то говори? А могао сам лепо да јој поклоним и Гинисову књигу рекорда!
*

Најбоља од свих жена појавила се поново тек пред сам ТВ дневник. Поглед на њено лице упозорио ме да ћу опет имати посла са Симоном де Бовоар. И заиста се велика француска књижевница опет појавила баш док сам прао зубе. То јест, појавила се моја жена, и то с једном другом Симонином књигом у руци: Други пол.
– Voila – рече ми – ова фантастична жена је живела 42 године са Сартром а да се никад није удала за њега. А шта мислиш, зашто се није удала?
– Можда је Сартр никад није запросио?
Жена ми се загледа у огледало помно проучавајући профил свог идентитета.
– Погледајмо, Ефраиме, најзад истини у очи. Откако знам за себе живим у зависности. Прво сам припадала родитељима, а онда деци. А ти, признај да си ме узео за жену само ради тога да ти будем слушкиња.
– Није ми то био циљ правдао сам се ја. Живот је пун свакојаких зависности. Кад сам ти, на пример, неколико дана пре нашег венчања рекао да ми треба још мало времена за размишљање, ти си добила, ако се не варам, прави напад беса.
– Можда рече ми најбоља наслађујући се слатким успоменама – али онда још нисам зиала у шта се упуштам.
„Боже,“ помолих се у себи, „сачувај ме бар од Харе Кришне. Што се мене тиче, може бити и плава, или смеђа, или црна, само да не буде ћелава!“
– Мислим да више нећу носити прслуче – рече најзамишљенија од свих супруга свом одразу у огледалу. Морам да откријем, Ефраиме, саму себе. Желим да живим својим животом.
Могли смо да одемо и до истеривача ђавола. Тај би вероватно истерао из ње и госпођу де Бовоар.
– Не желим више да се дотерујем за било ког мушкарца – настави моја супруга. – Баш ме брига шта ти о томе мислиш. Нећу више да цртам никакве глупе зелене црте око очију нити ћу више да бојим косу каном. Радије ћу се поносити сребрним сјајем своје косе. Јешћу торте и сладолед док не пукнем. Ја ни у ком случају нисам, прикане мој, твој сексуални објекат. Од сада ћеш морати да ме прихваташ овакву каква јесам.
Нисам смео да јој противуречим. Мени је било све потаман, само да не обрије главу!
– Симон – није се више могла зауставити Симон Сињоре је рекла: „Моје су боре део мене. Ко ме тражи, наћи ће ме у мојим борама.“
Треба констатовати да има исувише тих Симона.
– Желим једном да се погледам из једне више перспективе. Морам, Ефраиме, да докажем себи да постојим, овде и сада. Желим да будем независна, да ли ме разумеш? Уписаћу се на факултет и студираћу књижевност. И желим да научим како се ткају теписи, желим да будем обична конобарица, да свирам саксофон, било шта, једино је важно да јесам.
И отперјала је, закључала свој его с обе Симоне у своју собу и неколико сати разговарала телефоном с пријатељицама које такође трагају за својим идентитетом.
*

Кад се у петак вратила кући с новим новцатим кофером, озбиљно сам се забринуо. Пропао сам ако ме остави. Без ње ћу увек стићи на време у биоскоп па ћу морати да гледам рекламе. Одох до своје мајке. Рекох јој да ми је жена потпуно заокупљена трагањем за самом собом.
– Да, да – рече ми мајка у животу сваке зреле жене дође тренутак кад схвати да је њен пут не води никуд. Избледели су идеали младости па јој сад немирни дух тражи нове задатке.
Мојој мајци је тада било скоро 90 година, али не само што је била у пуном поседу својих умних способности него је знала њима и да се служи.
– Па шта онда да радим? – упитах је.
– Сине драги – одговори ми мајка – купи јој ташну Луј-Вутон.
– Али, мама – очајнички узвикнух – па знаш ваљда да су јој ормари пуни ташница! Што је тако посебно у ташнама Луј-Вутон?
– Цена, сине драги, цена.
Одвезао сам се у град и купио женску ташну марке Луј-Вутон. Ташну пуну слова Л и В. А што се цене тиче, она је наш текући рачун свела на статус „Молимо вас да што пре позовете своју банку и јавите се господину Росенталу“.
Код куће сам затекао најбољу од свих жена пред упола спакованим кофером. На лицу јој је писало „Збогом, Ефраиме!“ Било је то у длаку исто као и код госпође де Бовоар кад ју је спопала жеља за лутањем. Брже-боље сам скинуо пакпапир са слова Л и В и пружио их супрузи. Тешко је описати шта се онда десило. Тело јој се стресло као од удара струје, дрхтавим прстима је посегла за торбицом, еуфорично руменило јој је облило образе а смешак затитрао на уснама.
– Вутон – прошапутала је – прави Вутон!
Похрлила ми је у загрљај и пољубила ме. У позадини су зацвилеле виолине, запевала је шева и процветало цвеће, а на бескрајном хоризонту грануо је нови дан.
– Одувек сам то прижељкивала – рече ми најбоља од свих жена гласом пригушеним од суза – али се никад не бих усудила...
И баци поглед пун ватрене страсти на чудесни производ од пластике. Најзад је у њему нашла оно што је данима тражила, свој прави идентитет. Изненада је пронашла своје Ја. Своје јаство, истинско сведочанство свог живота, ручну ташну вредну греха.

Повластице које Стари завет даје мушкарцу најбоље се огледају у пријатној дужности да има право на најмање четири жене. Ипак, један лаковерни рабин је у средњем веку ослободио синове мојсијевске вероисповести тог слатког терета. Не само то, него се јога и поносио тиме што Јевреји убудуће, као и сви други културни народи, неће више имати четири законите супруге, али ће зато имати по двије-три „иноче“, како их је назвао Мартин Лутер.
Мормони су се ипак у својој вери дуже држали тог библијског женског квартета, али данас више не можете да будете сигурни ни у шта.
Недавно ме је у мојој кући у Апенцелу посетила делегација мормона из Солт Лејк Ситија не би ли ме подстакли да редовно читам Библију. Искористио сам ту прилику да се код њих распитам за „иноче“. Умирили су ме обавештењем да су од почетка 20. века и мормони моногамисти.
– Добро – рекох – кад поново уведете полигамију, радо ћу вас поново видети.
Ширење западњачке културе не може се, дакле, више зауставити. Око 600 милиона исламских верника боре се сада сами у арени за многоженство. Мухамед је знао шта ради кад је Куран саставио према Старом завету, али је знао и где треба да прикочи. Либијски вођа Гадафи има четири законите супруге и још неколицину у резерви, а краљ Саудијске Арабије Фејсал не поставља себи никаква ограничења у том погледу. Сви око Израела који то себи финансијски могу да приуште имају код куће читав харем.
Крајње је време да склопимо мир са суседима.

КРАТАК КУРС ИЗ ПРАКТИЧНЕ ПОЛИГАМИЈЕ ИЛИ „ЕХ, ПУСТО ТУРСКО!“

Цариград је голема метропола, по броју становника готово већа од целог Израела, иако је праву афирмацију стекао тек пошто је у њему снимљен филм. Био је то трилер који се звао Топкати, у којем Питер Јустинов мажњава царске драгуље. Сигурно се сећате тог филма? Стога и није чудо што је током наше недавне посете том граду најбоља од свих жена пожелела да види место где је филм снимљен.
Узели смо водича и отишли у Топкапи, који је у међувремену претворен у национални музеј, па смо збланути од усхићења лутали лавиринтом предивних одаја. Мислим да у историји није било ничега што би човека тако фасцинирало, осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су права ризница блага древне цивилизације – верглао је службени водич. – Овде се чувају уметнички предмети непроцењиве вредности, овде је чувена царска библиотека, овде је и највећа збирка минијатура на свету. Шта бисте прво желели да видите?
– Харем.
Најбоља од свих жена ми је приговорила да сам опет вулгаран, али је водич добро знао да бакшиш дају мужеви па нас је одвео право у најлепше крило читавог комплекса.
Рекло би се да је цео Топкапи изграђен управо ради тог дела. У харему је свака одаја својеврстан бисер, а кревети с душецима меканим као душа, не смеш ни да помислиш на њих, као ни на раскошне будоаре у које су доводили лепотице кад би на њих дошао ред за зна се шта.
– Овде је Његово Величанство обично стајало и посматрало женски базен тамо доле – рече нам водич па је бирао коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како је то онда било, али ме најбоља од свих жена прену из мојих полигамских снова и рече да би сад хтела да погледа мозаике. Рекох јој да не буде нестрпљива, нека се и она нагледа овог историјског призора. И док сам тако стајао на тој осматрачници и зурио у мамутски базен капацитета хиљаду женскадије, упитао сам се како је, забога, он, султан, то објашњавао својој хануми?
*

– Је ли, болан Абдул Хамиде каже му тако жена једне вечери смем ли да знам шта ми толико дуго сеириш с тог пенџера?
– Је л’ ја? – пита султан. Ах, драга, само гледам какво ће бити време.
– А што су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рек’о да ће киша.
– Мани то, ја те питам шта су ти они буљуци жена тамо доле?
– Каквих жена?
– Тих лепотица што се доле купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш?
– Душо моја, мени је важно небо, гледам облаке и звезде, што бих глед’о доле? Но, кад ми већ то спомињеш, све ми се чини да је оно доле неки хамам ил’ штогод слично томе. Ма знаш како је, раја се мора негде и опрати.
– А откад ми то имамо у сарају хамам за рају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, ал’ ћу се свакако распитати. Знаш, ако ми је нешто забрљао онај баксуз од неимара, дина ми, набићу га на колац!
– Абдул Хамиде, нешто ми плахо врдаш?
– Око моје једино, ма како можеш посумњати у мене?
– Је ли? Па, добро, реци ми онда зашто сваке ноћи бежиш у онај тамо башкалук?
– Ко, је л’ ја?
– Безбели ти! Само шћапиш силеџек и нема те више.
– Ма идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Што ћеш кад ми дуго треба. А неки пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах с евнусима. Знаш оног шкембастог с кривом шијом? Е, с њим последњи пут умало да нисам надрљ’о. Им’о је ата више, ал’ ја њему турнем кулу па ...
–Ал’ два дана!
– Па се он намерачио на моју шахињу и...
– И вратио се ти без даха, клецала ти колена.
– И држ’, не дај...
– А дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читав сарај не мере ока да склопи од дефа, зурле и таламбаса уз трбушни плес.
– Мислиш, ја изводим трбушни плес?
– Не ти, него оне.
– Које?
– Твоје ајгирутне.
– Јање моје, ма како можеш?!
– Не бургијај ми ту! Синоћ сам с пенџера викнула нек’ прекину, глава ме боли, а знаш шта ми један од оних твојих чанколиза рече, а? „Мучи, жено!“ вели ми он. „Не квари мерак султану!“ Шта то има да значи?
– Појма немам, мајке ми. Биће нека од тих цура има човека који се зове Султан. К’о Јусуф Султан ил’ шта ти ја знам. И биће да је тај чувар амама...
– Још нисам видела ни једну једину мушку главу тамо доле.
– То ти је ваљда отуд што су све те цуре чедне... знаш како је, рабинат и те ствари...
– Чедне кобајаги. А све к’о од мајке рођене!
– Ма ко?
– Па те твоје успаљенице.
– Немогуће! Хоћеш рећи да немају ништа на себи?
– Ниси ваљда глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имана ми! Зар у мом рођеном сарају! Баш добро да си ми то рекла, јаранице моја! Голе! Гле ти њих! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку нлажу, има да их...
– Абдуле, болан, куд ћеш у том силеџеку?
– Морам намах онамо, премила моја. Ваља ми испитати те профукњаче, да видим шта им је то на уму, и тако. Ово ти је зорли проблем, знаш. Па ја сам ожењен човек! Грлице моја, ево ме очас назад, можда још овог месеца, а с првим ластама свакако.
– Крмак један!
– Чућемо се, срећо моја, а буде л’ шта ново, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки! Ћао!
Превео Омер Лакомица


Господ Бог је својевремено рекао: „Стога ће човек оставити оца и мајку да прионе уз своју жену, и биће њих двоје једно тело.“ Ипак, дозволите, милостива госпођо. Он је рекао „жену“, а не „супругу“.
Свемогући је од људи затражио само ово: „Плодите се и множите и напуните земљу!“ У тој својој доброј намери Творац нам је набио толики сексуални нагон да само што се не распрснемо. А онда нам долази са својом Шестом заповешћу и једну глобалну мисију претвара у пингпонг игру за двоје.
Па како човек да се ту снађе?

СТОЛЕТНА ЉУБАВ ИЛИ „МА ШТА МИ РЕЧЕ!“

Мој рођак је седео испред мене зурећи у плафон. Глас му је звучао некако сањалачки.
– Била је то љубав на први поглед. Из те жене је избијао дах душевне племенитости, сјај унутрашње ведрине. Било је довољно да ме само једном погледа својим тајанственим црним очима па да се заљубим у њу. Пошао сам за њом као у трансу. Али ме она није заволела.
– Ма шта ми рече!
– Сматрала је да нисам довољно осетљив. Она је песникиња. Састали смо се два-три пута па ми је причала о својим плановима. И то је било све. Имала је неку врсту телохранитеља, неког Србина. Ноћима сам седео на степеништу пред њеним станом и завидео му. Кад ме ујутро послала по сендвич са шунком, био сам најсрећнији човек на свету.
– Ма шта ми рече!
– Примала је од мене ситне поклоне. каткад чак и у готовини, али ни тиме нисам у њој пробудио страст. Патио сам као пас. Једне ноћи сам уснио страшан сан – видео сам оног Србина како јој у кади пере леђа сапуном. Тада сам одлучио да се свега ослободим. Тумарао сам сву ноћ по граду, било ми је свеједно куда. Само што даље од ње! Ујутро сам се нашао пред њеним вратима са три сендвича са шунком у руци. Избацила ме из стана. Пријатељи су видели како пропадам, па су ми притекли у помоћ. Везали су ме за столицу за љуљање. Али чак ми је и тада непрестано излазио на очи онај њен тајанствени, заводнички смешак. Одљуљао сам се до телефона и носом позвао број полиције. Полиција је дошла и ослободила ме. Одвезао сам се таксијем до њеног стана да је запросим. Хтео сам безусловно да озаконим нашу везу јер сам дубоко религиозан човек.
– Ма шта ми рече!
– Није била код куће. Вероватно је изашла са својим телохранитељем. Отишао сам до једног психоаналитичара и све му испричао. Он ми је објаснио да сам у детињству мрзео мајку и да сад због тога желим да се осветим. а могуће је и да сам у детињству волео мајку и да ту жену сад идентификујем с њом. Шта год од тога било истина, кад год би се споменуло њено име, бризнуо бих у плач. Психоаналитичар се издерао на мене рекавши да не смем да се понашам као мало дете. Скочио сам с његовог кауча и отишао к њој. Одлучио сам да јој оставим сву своју имовину.
– Ма шта ми рече!
– Она је у начелу пристала на то и први пут ме пустила у стан. Елегантно намештен стан, који је одисао културном атмосфером. Читали смо поезију. Кад је кренула у кревет, дозволила ми је да јој држим свећу. Восак ми је капао по прстима, али сам се осећао као да сам на седмом небу. Онда је дошао Србин. У руци је држао кључ. Закључали су ме у оставу. Почео сам да пијем виски, рум, сокове, све што ми је дошло под руку. Али ништа није помогло. Нисам могао да живим без ње, без њеног гласа, без вибрантног зрачења њене личности. Замолио сам је да ми дозволи да спавам под њеним креветом. Одбила је ту моју молбу. Онда сам скочио кроз прозор.
– Ма шта ми рече!
– Хтео сам да се убијем, али сам само сломио ногу. Три месеца сам лежао у гипсу и научио српски. Зивкао сам је сваких десет минута док није искључила телефон. Све сам више пропадао. Из огледала је зурила у мене моја властита сенка. Једног дана више нисам могао да издржим, искрао сам се у пижами из болнице и одвукао се до ње. Кад ми је отворила врата, више ми није била интересантна. Препустио сам је драге воље Србину.
– Шта се десило, побогу?
– Угојила се.

Све је то лепо и добро, али једноставно није истина да више нема срећних бракова. Крајње је време да се та заблуда исправи. Решење за брачне кризе није порочно понашање ни пренагљен развод, ни брачни саветници ни адвокати за бракоразводне парнице, него само узајамно разумевање и разговор у којем ће оба паћеника извести ствар на чистину.

7. НЕ КРАДИ

Ова заповест садржи један врло прагматичан захтев, иако склоност да се изигра није ништа мања него и код омиљеног неверства. Погледајмо истини у очи, човек врло радо краде, само не воли кад га ухвате у крађи.
И Библија је пуна крађа, од којих су неке заиста зачуђујуће. Јосип, на пример, кога су његова браћа продала на египатској пијаци робова, био је пре тога „потајно украден из земље Хебрејаца“.
С друге стране, дугокоси син краља Давида Авесалом украо је „срца мужева Израела“ својом побуном против оца.
Отада је реком Кишоном протекло много воде, а будно око Божје замењено је у робним кућама електронским сензором. Али Мојсије је и ту био у праву. Око на небу је боље функционисало.

БЕЗ МУКЕ НЕМА НАУКЕ ИЛИ ПИСМА НА СТРАНПУТИЦИ

Пре отприлике недељу дана приметио сам да више не добијам пошту. Прво сам помислио да се променио поштар. Тек сам јуче случајно открио прави разлог. Кад сам у неуобичајено време одлазио од куће, опазио сам малог Риглера из суседне куће како завлачи своја два танка прстића у моје сандуче и муњевито извлачи из њега три-четири писма. Кад ме је угледао, побегао је главом без обзира.
Сав разјарен, сместа сам се упутио до господина Риглера, који је баш стајао на кућним вратима.
– Шта је? – упита ме.
– Па ето – добацих му – ваш син ми краде пошту.
– Не краде он ником пошту. Дете скупља поштанске марке.
– Како, молим?
– Слушајте ви – развеза господин Риглер. Ја живим, хвала Богу, већ 33 године у овој земљи и учинио сам неке ствари за њу о којима врло мало људи зна. Међу њима су додуше и неки министри. Говорим вам из властитог искуства, кажем вам да данас уопште не вреди примати пошту.
– А ако је реч о неком важном писму?
– Важном? Ма што је уопште важно? Да ли вам је можда важно решење о порезу? Или судски позив? Да ли вам је можда важно шта вам пишу похлепни рођаци који од вас траже лову? Верујте ми да нема важне поште.
– Ма како нема!
– Не будите ситничави. Мој брат је био тренер каратеа у војсци и изненада је добио писмо да је наименован за амбасадора у Зимбабвеу. Потрошио је читаво мало богатство да купи нову гардеробу, и прочитао је сијасет књига како би се упознао са новим делокругом рада. После недељу дана испоставило се да је реч о некој забуни, па сад ради као избацивач у Занзибару. Ето, тек толико да знате колико је важна пошта!
– Била она важна или не, инако бих волео да прочитам сва писма која стигну на моје име. У реду?
– У реду. Покушаћу да наговорим сина да задржи само марке, и да вам она најважнија писма враћа.
– Баш вам хвала. Да предам вашем синчићу кључић мог сандучета?
– Зашто? Нека дечак учи да скупља марке!

Десет заповести су потпуно у реду, али не маре много за последице. Све што је у животу лепо олако је забрањено.
Зашто Мојсије није могао, побогу, мало блаже да формулише те своје заповести? Зар не би звучало много лепше да је рекао: „Кради, глупане, мало паметније!“

ПРИЈАТЕЉИ У НЕВОЉИ

Мало-помало смо увидели да наш стари грамофон, који смо купили за 3000 шекела, није више богзна шта. Тачније речено, био је неупотребљив. Број обрта, на пример, толико би порастао после првих тактова да се Ђауров глас претварао у сопран, а миса која се изричито назива „Солемнис“ претварала се у цвркутаву дечју песмицу. Моји покушаји да изађем на крај с механизмом неславно су пропали. Успешнији су били захтеви најбоље од свих жена да продамо ту старудију. Стога сам дао овакав оглас у новине:
„Првокласни грамофон, изванредно добро очуван, као нов, продаје се из породичних разлога за 4000 шекела. Јединствена прилика!“
Али, како нисмо желели да се одрекнемо навике да се ослобађамо стреса слушајући музику, почели смо да тражимо нешто сасвим модерно на тржишту грамофона. Ипак, нисмо хтели да се оријентишемо на огласе по новинама, јер се у њима махом безочно лаже. Стога сам замолио пријатеље и познанике да нам јаве ако наиђу на нешто повољно.
Ускоро нам је наш комшија Феликс Зелиг донео добру вест:
– Еурека! – ускликнуо је. Нашао сам фантастичан грамофон, врхунског квалитета, из прве руке. Додуше, није баш јефтин. Власник за њега тражи 4000 шекела. Наравно, ја од тога немам ништа.
– Ма добро, добро, Феликс – рекох. – А ко је власник грамофона?
Феликс ми рече да се власник зове Ури. Том Урију треба само да кажем да ме шаље он, Феликс, па ће онда Ури можда да спусти цену. Осим тога, треба свакако да му кажем „Феликс пет“. Ништа друго, само „Феликс пет“. Ури ће знати што то значи, то је њихова договорена шифра.
На жалост, кад сам потражио Урија, нисам га затекао код куће, али ми је његов мали брат обећао да ће му пренети поруку. И заиста Ури ме је сутрадан посетио и одмах прешао на ствар. Будући да сам пријатељ његовог пријатеља Феликса, неће ништа да заради том продајом, а цена грамофона је 4300 шекела.
– Феликс пет – рекох му тада према договору.
– Феликс пет.
– Нека вас то не брине – смири ме Ури. – То ништа не мења у целој ствари. Цена остаје 4800 шекела.
И даде ми затворену коверту за неког Фридландера у Јафи и пожеле ми срећу.
Тада је судбина умешала своје прсте. Најбољој од свих жена испала је из руке турпијица за нокте баш на ту коверту на столу и исекла је па сам морао и против своје воље да прочитам писамце. У њему је било свега неколико редова које је Ури написао Фридландеру:
„Овај тип је Феликсов пријатељ, купио би грамофон. Феликс за себе тражи 500 шекела. Ја добијам 300 и још нешто за свог млађег брата који је посредовао у продаји.“
Залепио сам случајно отворено писмо и сутрадан га однео Фридландеру у Јафу.
Сваком Уријсвом пријатељу радо ћу учнити услугу рече ми Фридландер. Грамофон за који мислим да би вам одговарао прави је бисер. Сад ћу одмах да позовем своју вереницу чији муж познаје власника.
Па оде у суседну собу и закључа се. Инак сам чуо одломке телефонског разговора:
– Хало, срце... набави какав стари грамофон... Ури тражи за себе 4000 шекела... ја 300... ма добро, 200... али морамо да мислимо и на маму... и, наравно, на твог мужа... јасна ствар.
Затим ми је Фридландер дао телефонски број мужа своје веренице, који је, како се испоставило, био разводник у једном биоскопу у Бершеби. Фридландер ми је објаснио да је цена грамофона мало порасла, инфлација и те ствари, ваљда то схватам, он лично нема од тога никакве користи.
Увече сам назвао Бершебу.
– Пошто сте пријатељ вереника моје жене – рече ми разводник добићете тај изванредни грамофон за свега 5700 шекела.
На брзину сам израчунао у глави: Феликс – 500, Ури – 300, мали брат – 100, Фридландер 200, мама 50, вереник – 250, разводник – 100. Кад се томе дода и сам грамофон, који такође има своју цену, добија се укупна сума од 5500 шекела, а не 5700. Кад сам га упозорио на ту разлику, мој нови пословни партнер је навео и адвокатске трошкове бракоразводне парнице Фридландерове веренице, тврдећи да је 5700 шекела за нов новцати грамофон смешно ниска цена, права багатела.
Како ипак нисам био одушевљен, разводник се сам понудио да ће сутрадан доћи из Бершебе да ме лично упозна с власником грамофона у Тел Авиву.
– Тај идиот нема појма како се тренутно крећу цене на тржшпту обавестио ме је успут. – Дозволите да поразговарам с њим најпре у четири ока па ћемо зачас решити ствар.
У том тренутку пробуди се у мени пословни дух, па му рекох да бих и ја волео да добијем један мали проценат од продаје.
– Али ви сте купац? зачуди се човек из Бершебе.
– Не мари – остадох ја при своме. – Додајте на цену још 325 шекела, које ћете ми после додати испод стола. Кад сви имају у томе некакав удео, зашто га не бих имао и ја?
– Дошли смо на одредиште. Моја жена отвори врата и одведе нас до грамофона, којег смо, ако се добро сећате, хтели да се отарасимо.
– Изванредан грамофон – шапну ми разводник. – Сачекајте мало да поразговарам с госпођом.
– Можете и са мном – рекох му. – То је мој грамофон.
– Е па, лепо. Колико тражите?
– 4000 нето.
После краће паузе, колико му је требало да све израчуна у глави, разводник ми рече да пристаје на цену.
– У реду. С пријатељима се никад не ценкам. Одбијте цену грамофона, дакле 4000 шекела, од укупне суме, 6025, па ћете ми платити 2025 шекела, а ја ћу вама од тога да вратим још 325.
Била је то поштена погодба. Осим тога, никад не волим да кварим посао у којем учествује толико људи, који су ми при том све сами добри пријатељи. Успео сам још да извучем 25 шекела за себе и да заокружим свој удео на 350 шекела. Склопљену трансакцију залили смо чашицом пића.

Ма колико то чудно звучало, многим људима можете сасвим неупадљиво и елегантно извући из џепа гомилу пара.
За то вам је потребно само бели лекарски мантил, две-три расклиматане столице и врата с емајлираном плочицом.

НЕИЗЛЕЧИВИ ЛЕКАР ИЛИ ПЕЛИНКОВАЦ НА РЕЦЕПТ

Случајно није било гужве у чекаоници. Стога сам закуцао на врата и ушао. За писаћим столом је седео лекар и испуњавао неке формуларе.
– Добро јутро – поздравих га.
– Имате ли број? – упита ме он.
– Имам, изволите – рекох и пружих му га.
– А што вам фали? – упита ме лекар сумњичаво мотрећи мој број. Пре него што сам стигао да му одговорим, распитао се за моје податке и брижно их унео у некакав упитник. Затим ме најзад погледа. – Дакле?
Почех да му објашњавам како већ неколико протеклих дана имам јаке болове у задњем делу главе.
– У задњем делу главе? – запита ме он.
– У задњем делу главе – потврдих.
– Да ли сте већ били овде?
– Неколико пута.
Тад лекар темељито прегледа број који сам му дао. Затим је хтео да сазна нешто више о нама, о броју и мени. Ради тога се упутио ка картотеци да потражи документацију. После извесног времена окрену се опет мени:
– Пише ли вам тамо 083? – упита ме.
– Да – одговорих чини ми се да пише 083.
Затим опет стаде да копа по картонима, али ускоро одустаде од тога.
– Знате ли можда где вам је историја болести?
– Ту, у вашој картотеци.
– Да ли би вам било тешко да погледате где су ти ваши папири?
Приђох картотеци, нађох своје папире и пружих му их.
Он дохвати један жиг и удари га преко једне црте. Тад се опет обрати мени питањем:
– Шта вам је, дакле?
– Не знам – одговорих му искрено. – Имам болове у задњем делу главе.
И додах да ми кћи има исто такве болове, да се и она од јуче жали на њих.
– Колико има година?
– Дванаест и по одговорих. – Намеравам да је одведем код педијатра.
– Код докторке Фридман? – упита ме он.
– Не – одговорих му. – Код једне друге.
– И што је она установила? – упита ме лекар.
– Нисам још био с кћерком код ње одговорих.
– Идите, само идите! – рече лекар и поче наглас да размишља о томе шта ли се крије иза тих мојих болова.
– А кад су почели ти болови? – упита ме.
– Пре месец дана.
– Да ли сте због тога већ били овде?
– Јесам.
– Па како по да још имате болове?
– Ево како је то било стадох да му објашњавам. – Једног дана дошао сам овамо четврт сата пре истека радног времена. Рекли су ми да нема мог лекара, а да је његов заменик морао још пре подне да обавља посао тројице одсутних колега, па не може више да прима пацијенте.
– То је сасвим разумљиво рече лекар. А шта је онда било?
– Упитао сам га кад бих могао да дођем, и он ми је рекао да дођем сутра рано поподне.
– А колико је сад сати? запита ме лекар. Рекох му колико је сати па наставих:
– Кад сам сутрадан тачно на време дошао по број, службеник на шалтеру ми је рекао да тог дана нећу стићи на ред, јер је мој лекар изненада морао да оде на царину ради усисивача за прашину. Питао сам га да ли то значи да човек сме да се разболи само кад то одговара здравственој служби, и рекао му све што мислим о његовој установи. Онда ми је он одговорио да он није меродаван за те ствари, јер је и он ту само замена, уместо свог ујака.
Лекар подиже поглед са својих формулара.
– Зашто ми одмах нисте рекли да сте овде већ били на прегледу?
– Зар ви то зовете прегледом?
Лекар се озлоједи.
– Шта ви у ствари хоћете? – упита ме.
– Хоћу да ме прегледате, да утврдите зашто имам болове у задњем делу главе.
– Добро, добро, отворите уста да видимо!
Отворих уста и он ми погледа грло, па рече:
– Имате велике крајнике.
– Да, знам.
– Веома велике крајнике – понови лекар и упита ме:
– И шта сад да вам препишем?
– Не знам. Ви сте лекар.
Завлада тишина пуна размишљања. Онда ме упита:
– Желите ли неки лек?
– Желим да ми прођу болови у глави.
– А имате ли нешто код куће, неке капљице или што слично?
– Немам.
– Штета – напомену лекар. – Знате ли можда да ли вам помаже неки лек?
– Пелинковац.
– Добро, онда ћу да вам препишем пелинковац – рече лекар, одахну и написа ми рецепт за пелинковац.
Захвалих му.
– Нема на чему – рече тај спасилац човечанства. – Ипак бих вам саветовао, уз вашу дозволу, да дођете поново после празника, јер онда ће овде бити ваш лекар. Ја га само замењујем.
– Хвала вам – рекох и одох.

Сваки нерешив проблем Библија решава познатим закључком: „Човек је од рођења опак“. То значи да ту помоћи нема. Психијатри нису тог мишљења. Њима су за све криве околности.
Ја се слажем и с једним и с другим. Околности су увек криве, а човек ствара околности.

СПАСИТЕ КУЛТУРУ ИЛИ УБРЗАНИ КУРС ИЗ СЕЈАЊА НЕПОВЕРЕЊА

Било је то у време ударања темеља нашег друштва, а идеја је потекла од Јакова. Седeли смо у његовом атељеу, Хаим, Ури и ја и трљали главу својим бригама.
– Положај културе у нашој земљи је катастрофалан – констатовао је Хаим. Наша омладина је полудела за телевизијом, а чита само америчке ревије. Књижевност стагнира.
Потиштено смо климнули главама. Ури скочи на ноге и узвикну:
– Речи, речи, речи! Морамо прећи на дела. Млади смо, јаки и лепи. Верујемо у бољу будућност. Спасимо културу!
Све нас је облило руменило, у очима нам је севнуо стваралачки дух, тела су нам се напела.
– Како би било да оснујемо клуб? – предложих. – Да окупимо све младе, живе, несебичне снаге којима духовни углед наше земље још нешто значи.
– Тако је – одушевљено ће Јаков. – Хајде да оснујемо клуб младих пријатеља културе.
Остали смо да седимо до зоре расправљајући о својим плановима. Одлучили смо да изнајмимо један локал и да га лепо уредимо, као оазу културних сусрета. У њему ћемо одржавати и књижевне вечери, а чиста добит ићи ће у корист младих талената.
Ујутро смо кренули у потрагу за таквим локалом и ускоро нашли прикладну просторију у подруму. Али власник, трговац воћем и поврћем пореклом из Грчке, није хтео да нам изнајми ту просторију.
– Прво, ко сте уопште ви? – упитао нас је. Друго, шта сте? Треће, какав је то клуб? И четврто, где су вам потребни документи?
Прасиули смо у смех. Какви сад документи! Шта ће нама документи? Ваљда наш заједнички циљ и дубока љубав према култури вреде више од некаквих безвезних папира! Али Грк је остао при свом тврдећи да ће разговарати само с регистрованим друштвом, јер иначе није сигуран од кога да тражи заосталу кирију.
Морали смо, хтели-не хтели, да се обратимо адвокату да уместо нас обави те глупе формалности.
Адвокат, неки др Шај-Зоненшајн, примио нас је у својој канцеларији, која је на нас оставила снажан утисак, иако се налазила у некадашњем светларнику без прозора.
– Драго ми је што смо се упознали – рече др Шај-Зоненшајн. – Шта могу да учиним за вас?
– Господине докторе, ми смо млади и пуни смо идеала – извести га Јаков. – Желимо да уложимо све своје снаге у духовну обнову нашег народа како бисмо будућим генерацијама осигурали културан живот...
– Разумем вас – климну адвокат главом. – Желите да оснујете непрофитно удружење?
– Није нам до профита нити желимо да га остваримо.
– То се никад не може тврдити унапред одговори правник. – Данас сте још млади и наивни, али за десетак година мислићете знатно друкчије. Саветовао бих вам да оснујете такозвано „отоманско друштво“.
Сложили смо се с њим већ и зато што нисмо хтели да питамо што то значи. Али др Шај-Зоненшајн хтео је сазна од нас још читав низ детаља.
– Статутом мора бити, на пример, јасно предвиђено како ће се друштво расформирати – рече.
Помано смо почели да се љутимо. Зашто да мислимо о расформирању кад тек желимо да оснујемо друштво? То смо му и рекли јасно и гласно.
– Није то тако једноставно. – Професионалац заврте главом. – Данас се још добро узајамно подносите, али ко зна шта ће бити за десетак година? Треба од сама почетка предвидети сваку могућност. Предлажем вам да се ваше удружење може расформирати само на основу једногласног закључка генералне скупштине.
– Добро, како год кажете саркастично напоменух.
– У реду. А сад још морамо да се сложимо око тога како ће се у том случају поделити заједничка имовина.
– Каква имовина?
– Чекајте мало! Говоримо о томе шта ће бити за десетак година. Обично се непокретна и покретна имовина дели на једнаке делове свим члановима генералне скупштине. У случају спора надлежно је мировно веће.
– У случају спора? Мировно веће? Шта ће нам то?
– То ћете видети тек после. Жао ми је, али морамо да вас упозоримо на све те ствари. То ми је дужност као адвокату. Данас сте још млади, али нећете остати млади. Уосталом, морамо још да утврдимо ко све може да постане члан вашег удружења.
– Сваки креативни грађанин који воли културу.
– То није правна дефиниција. О томе мора да донесе одлуку председништво.
– Какво председништво?
Према отоманским законима, који, као што је познато, нису код нас укинути на свим подручјима, свако удружење мора да има трочлано председништво.
– То је заиста глупо – рече Ури. – Нас смо четворица!
– Онда је један од вас сувишан – хладно констатова адвокат.
Насмејасмо му се од срца. Ипак је све то заједно просто смешно.
– Па, добро – рече Хаим – онда Ефраим неће бити члан председништва.
И опет смо праснули у смех, мада смо у ствари били бесни што траћимо драгоцено време на овакве трице. Нарочито сам ја био бесан као рис. Како је Хаиму пало на памет да мене избацује из председништва? Зашто баш мене? То му нећу тек тако опростити.
– Дакле решили смо и питање председништва – задовољно рече др Шај-Зоненшајн. – Сада треба да утврдимо у којим случајевима се могу поједини чланови искључити из друштва.
– Па то уопште није актуелно – рече му Јаков.
– Наравно да данас још није актуелно, али би се за десетак година могло догодити да више не можете да сарађујете с неким чланом, да се одао криминалу или да из личних разлога желите да га искључите из својих редова.
Приметио сам да су сви само мене погледали. Мене, само мене. Др Шај-Зоненшајн настави:
– Саветовао бих вам да чланови друштва могу да се искључе из ваших редова само једногласном одлуком председништва.
– То не долази у обзир! – узвикнух. Ја немам поверења у председништво. О искључењу може да одлучи само генерална скупштина.
– Било би исувише компликовано сазивати генералну скупштину само због једног јединог члана – успротиви ми се Јаков. На тај начин не бисмо практично могли никог да искључимо.
Нисам хтео да се предам тек тако па сам поставио још једно питање:
– Узмимо, на пример, да треба искључити Јакова. Да ли бисмо у том случају морали нешто да платимо?
– И о томе би требало да одлучи председништво.
– Не слажем се! – успротиви се сад Ури. Ако би мене, рецимо, хтели да најуре, не бих хтео да о мојој судбини одлучују идиоти у председништву. Висина моје одштете морала би бити тачно назначена у статуту.
– Нема проблема – пресуди др Шај-Зоненшајн. – У статуту има места за све. Можда би требало, ради олакшица приликом пријаве пореза, утврдити да се искљученом члану, уместо отпремнине, исплати шестомесечна плата.
– Каква плата?
– Плата коју сами одредите. Уосталом, реч је о удружењу са заједничким интересом. То значи да сву добит делите међу собом.
– Ма тих пар шекела нису вредни помена.
– Данас је то само пар шекела, али за десетак година биће можда стотине или хиљаде шекела. Увек морате имати на уму развојне могућности таквог удружења. У својим просторијама можете да отворите и снек-бар, а веће дворане можете да изнајмљујете за свадбе и прославе. Од недавно су веома популарни и курсеви фитнеса викендом. Ако сте спретни, можете бити ослобођени пореза с обзиром на то да не радите ради профита. Остварена добит мора онда да се дели члановима под фирмом „плате“.
– Али не ваљда свима – успротиви се опет Ури – него само четворици присутних чланова оснивача?
Тај његов предлог смо једногласно усвојили. Јаков је додао:
– Што се чланства тиче, морамо бити врло пробирљиви. Ја сам за строгу проверу и високу чланарину. Онда ћемо бар бити сигурни да ћемо стварно добити само културне људе на високом нивоу.
Др Шај-Зоненшајн нас је понудио киселом водом. Јаков се у међувремену одмакао од мене, али ја сам и даље држао на оку тог бедног опортунисту.
Хаим и Ури су се нешто дошаптавали гледајући наизменично Јакова и мене. Одлучио сам да што пре прекинем контакт између те двојице подмуклих типова.
– А каква је, господине докторе, ситуација с правног гледишта – запитах ако се утврди да је неко од нас кришом гурнуо руку у заједничку благајну?
– У случају крађе, читава ствар би морала да се изнесе пред мировно веће или да се сазове ванредна скупштина.
– А ако се дотични увукао у наше редове као шпијун? – упита га Ури и одмери ме кивним погледом. – Шта ћемо онда с таквом хуљом?
– Пријавићете га полицији и изабрати замену за њега.
– А ако узима дрогу и лудује? Или се утврди да је лудак опасан по околину?
– Имате потпуно право да постављате таква питања. Све то треба предвидети у статуту.
– Председништво мора да има и право да искључи старе или болесне чланове ради њиховог добра, без икаквог даљег образложења.
– Тако је – закрешта Јаков. Кљакави нам нису потребни.
Хаим, који пати од чира на желуцу, пребледе и запита претећим тихим гласом:
– А шта ће бити ако један од нас убије неког од нас?
– Е, онда ће посебно повереништво које изабере проширено председништво одлучити о висини одштете која ће се исплатити удовици жртве. Али мислим да данас још не морамо да се упуштамо у такве детаље. Др Шај-Зоненшајн заклопи досије на којем је писало „Круг младих пријатеља културе“ и устаде. – Предлажем да се за недељу дана поново састанемо и расправимо питање инвестиција, дивиденди и увозних лиценци.
Ури се највише интересовао за увоз шведеких порнића, а ја сам бацио тежиште на увоз швајцарских „Своч“ сатова. Кад смо изашли на улицу, пазио сам да не ходам испред осталих. Није пријатно осећање кад су ти такви мафијаши у мраку за леђима.
– До виђења дакле идуће недеље – промрмља Ури и нестаде.
Ми остали смо се без речи разишли. Осећали смо се најмање десет година старији.

Талмуд, та збирка јеврејских мудрих изрека и коментара верских закона из Старог завета, крије у себи нека изненађења. У њему, између осталог, пише да не сме да се казни лопов који је покрао другог лопова.
То је свакако врло похвална замисао, али кад би се остварила, било би практично немогуће истраживати државну корупцију.
Осим ако лопов не би озбиљно схватио Седму заповест па би му досадило да краде. У том случају тај проблем уопште не би могао да се реши.

НАШЕ ДНЕВНО ПОТКРАДАЊЕ ДАЈ НАМ ДАНАС

ЛИЦА: Зиглер
Начелник службе
Секретарица
МЕСТО ЗБИВАЊА: Државна канцеларија

ЗИГЛЕР: Извините, господине начелниче. Да ли можда сметам?
НАЧЕЛНИК: Само уђите, Зиглер! Имам за вас тачно пет минута времена.
ЗИГЛЕР: Жао ми је што вам одузимам драгоцено време.
НАЧЕЛНИК: Ништа, ништа, Зиглер. Да чујемо о чему се ради!
ЗИГЛЕР: Молио бих вас за повишицу.
НАЧЕЛНИК: Шта бисте ме то... молили?
ЗИГЛЕР: Да, господине начелниче.
НАЧЕЛНИК: Па ваљда вам је познато да су сви државни службеници плаћени по платним разредима?
ЗИГЛЕР: Знам. Али имајући у виду више порезе...
НАЧЕЛНИК: Немојте ми даље говориш. Ваша је плата резултат директних преговора између власти и представника синдиката за јавне уцене и претње штрајком. Помислите само шта би се десило кад би свих двеста шездесет запослених нашег одељења дошло код мене да тражи повишицу. Помало се чудим како ви, као стари, лојални службеник...
ЗИГЛЕР: Разумем, господине управниче. То значи да од тога нема ниипа. Па чак ни од повишице од 50 фунта нето?...
НАЧЕЛНИК: Не долази у обзир.
ЗИГЛЕР: Ни бруто?
НАЧЕЛНИК: Ни бруто.
ЗИГЛЕР: Онда ћу и даље морати да примам мито.
НАЧЕЛНИК: Све ми се тако чини.
ЗИГЛЕР: А ја сам се надао да бар ове године... Није да ми је нарочито тешко. Увек се нађу људи који су спремни да подмите надлежног службеника. Да вам право кажем, не могу се више ни наћи људи који не би били спремни на то. Прошле године сам на тај начин примио око 60.000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Немојте само претеривати, Зиглеру!
ЗИГЛЕР: Била је то прилично добра година, нарочито захваљујући реконструкцији наше железничке мреже. Ја сам, забаве ради, прибележио неке суме у овај нотес. Ево изволите, прочитајте и сами, господине начелниче...
НАЧЕЛНИК: „Октобар. Купљене половне локомотиве: 15.600 шекела.“ Да, сећам се тога. Знам да сам се тада питао шта ће нашем министарству две старе локомотиве? Једна би била уврх главе. Да видимо даље! „Новембар. Гурнуо руку у касу: 1700 шекела.“ Па, то није много...
ЗИГЛЕР: Новембар је увек лош месец. То сам учинио више да умирим савест пре годишњег обрачуна. Али у децембру је уследио заиста озбиљан мито.
НАЧЕЛНИК: „Децембар. 33.000 шекела у готовини од господина Р.“ Ко вам је тај господин Р? Робичек?
ЗИГЛЕР: Да.
НАЧЕЛНИК: Зиглеру, Зиглеру! Додуше, мене се то не тиче, али ни је ли 33.000 шекела у једном месецу ипак мало превише?
ЗИГЛЕР: Немате ви појма, господине начелниче, колико је тај Робичек насртљив! Једноставно ми је тај новац силом утрапио. Али зато је јануар опет био лош. Укупно 8000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Увозне дозволе?
ЗИГЈ1ЕР: Не, него одобрења за извоз.
НАЧЕЛНИК: Хм. Како видим из вашег нотеса, у фебруару сте опет мало боље прошли?
ЗИГЛЕР: То вам је због пролећа, господине начелниче. Али сад коначно морам нешто да вам признам. Ја... ја врло нерадо примам мито. Некако ми није по вољи...
НАЧЕЛНИК: Зашто?
ЗИГЛЕР: Хја, ђаво ће га знати! Можда сам перверзан? Кад бих могао да живим од своје плате, господине начелниче, верујте да уопште не бих примао мито.
НАЧЕЛНИК: Сад сте дотакли универзални проблем.
ЗИГЛЕР: Знам.
НАЧЕЛНИК: То је проблем нашег свеукупног јавног живота.
ЗИГЛЕР: Знам. Али ја се лично због тога осећам некако непријатно. На крају крајева... кад човек мало боље размисли... то и није ништа друго него крађа.
НАЧЕЛНИК: Са техничког становништва гледано – у неку руку као питање кривичног поступка – та се ваша констатација не може негирати.
ЗИГЛЕР: Зато вам и кажем да бих уз колико-толико пристојну плату...
НАЧЕЛНИК: Не долази у обзир.
ЗИГЛЕР: Четрдесет ието.
НАЧЕЛНИК: Драги пријатељу, ми нисмо овде на пијаци него у државној канцеларији. Овде нема погађања. Разумете? Уверавам вас да је влада потпуно свесна тог болног проблема. А и ви, Зиглеру, морате бити начисто с тим да тражите немогуће. Када бисмо вам повећали плату, сутра би то исто затражило двеста шездесет ваших колега...
ЗИГЛЕР: Они не би ни сазнали за то, поштења ми!
НАЧЕЛНИК: Рецимо да то уопште нисам чуо. Ја се не упуштам у такве махинације... Робичек вам је дакле исплатио 33.000 шекела?
ЗИГЛЕР: У три рате. Последњу ми је исплатио тек данас. Ево, овде у џепу сакоа имам 11.000 шекела у новчаницама.
НАЧЕЛНИК: Није паметно да толико готовине носите са собом.
ЗИГЛЕР: Не примам чекове.
НАЧЕЛНИК: Да ли сте већ избројали новац?
ЗИГЛЕР: Нисам још стигао.
НАЧЕЛНИК: Морам да признам да вас не разумем. Тако савестан службеник као што сте ви...
ЗИГЛЕР: Нервозан сам. Забринут. Свакакве ми мисли падају на памет. Ако су у децембру сви наши службеници примили по 11.000 шекела мита, онда би то све заједно износило много више него што би износило опште повећање плата.
НАЧЕЛНИК: Што ви то говорите? Јесте ли полудели? Прво, за подмићивање су одговорни грађани, а не држава. И друго, опростите, али нису сви службеници у ситуацији да примају мито...
ЗИГЛЕР: Тридесет шекела више месечно и нећу то никада више да радим.
НАЧЕЛНИК: Ви сте, Зиглеру, заиста чудна зверка. Опростите, али то заиста морам отворено да вам кажем. Сачекајте да позовем секретарицу! (Звони).
СЕКРЕТАРИЦА: Изволите, господине начелниче?
НАЧЕЛНИК: Донесите ми преглед ванредних расхода.
СЕКРЕТАРИЦА: За које период?
НАЧЕЛНИК: За последње две године.
СЕКРЕТАРИЦА: Ево, изволите.
НАЧЕЛНИК: Колика је била укупна сума ванредних расхода на крају прошле године?
СЕКРЕТАРИЦА: Укључујући и проневере у готовини?
НАЧЕЛНИК: Да.
СЕКРЕТАРИЦА: У последњем кварталу... Ево, у октобру су узимања у нашем одељењу достигла укупну своту од 22.800 шекела.
НАЧЕЛНИК: То је још добро. А у новембру?
СЕКРЕТАРИЦА: У новембру 38.000 шекела, само што је мени инспекција вратила мојих 2000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Да, да, сећам се. Даље?
СЕКРЕТАРИЦА: У децембру, 3000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Наравно, ту нам је помогао Робичек. А какав је укупан биланс?
СЕКРЕТАРИЦА: Под ставком „Индиректно подмићивање“ имамо укупну суму од 240.000 шекела, али ту је и 20.000 пренетих из претходне године.
НАЧЕЛНИК: Нема везе. Рецимо да све заједно износи округло четврт милиона. А сад, Зиглеру, узмите хартију и оловку па рачунајте! Ако ја вама данас повећам плату за 40 шекела месечно, мораћу сутра исто толико да повећам плату и осталим запосленим, А 40 шекела нето, то вам је, уз данашње порезе, 80 шекела бруто! Са здравственим осигурањем, пензионим фондом и тако даље, долазимо до округлих 100 шекела. Ако то помножите са 260, то износи 26.000 шекела месечно.
СЕКРЕТАРИЦА: Или више од 300.000 шекела годишње.
НАЧЕЛНИК: А сад ми реците, Зиглеру, одакле да наша мала земља створи толики новац за повишице? Знате и сами да смо сиромашни, да немамо рудна богатства, да се упорно боримо за своју економску независност. 300.000 шекела годишње! Одакле, Зиглеру? Одакле?
ЗИГЛЕР: Не знам.
НАЧЕЛНИК: Ето видите. С друге стране, као што сте управо чули, све проневере заједно не коштају нас више од четврт милиона, дакле 50.000 шекела мање. Зар желите да државна благајна остане без тих 50.000?
ЗИГЛЕР: Боже сачувај!
НАЧЕЛНИК: Онда вас молим да будете тако љубазни па да коначно престанете да тражите повишицу...
ЗИГЛЕР: Да, господине начелниче, у праву сте.
НАЧЕЛНИК: Драго ми је, Зиглер, што сте се уразумили. Можда за коју годину, кад се консолидују државне финансије... можда ћемо тада моћи да разговарамо о повишици...
ЗИГЛЕР: Али ја ћу за коју годину бити милионер!
НАЧЕЛНИК: Е, онда вам, Зиглеру, заиста нема помоћи. До виђења.
ЗИГЛЕР: До виђења, господине начелниче.

Лопову Зиглеру, и поред свих настојања, није пошло за руком да га ухвате, па је због тога, јадник, био дубоко фрустриран.
Ипак било би погрешно из свега тога извући закључак да лоповима којима је то пошло за руком цветају руже.

ЗАТВОРЕНИЧКА ДРАМА ПРЕД ВРАТИМА ТАМНИЦЕ

Најбоља од свих жена имала је већ неколико вечери утисак да се неко крије у нашем стану. Прво смо помислили на пореског инспектора па нисмо хтели да га провоцирамо, али су нас на крају шумови из предсобља већ толико нервирали да сам одлучио да нешто предузмем. Отишао сам у предсобље и ту затекао човека с наочарима који је седео у нашој фотељи и спавао. Кад сам га пробудио, устао је и представио се:
– Ја се зовем Гром.
– Драго ми је.
Испред мене је стајао један од наших најпознатијих џепароша који је пре свега два месеца био осуђен на 15 месеци затвора.
Из разговора с њим дознао сам да није задовољан резултатима најновијих избора. Он би више волео да су победили либерали, пре свега због предвиђених промена у извршавању казне.
После извесног времена нисам издржао а да га не запитам:
– Извините – рекох – а како сте у ствари побегли из затвора?
Мој гост се завали у фотељу видно потресен недавним догађајима.
– Ми смо све то, Фаркаш и ја, детаљно испланирали. Од почетка сам с њим одржавао контакт специјално разрађеним системом куцкања у зид.
– Разрађеним? Како то мислите?
– Па, сваког дана смо се виђали у трпезарији где смо могли о свему детаљно да се договоримо. Чувари су се жалили да ће излудети од нашег вечитог куцкања. Ипак нам је одбијен захтев за увођење телефона. Рекли су нам да затвореницима није дозвољена употреба телефона. У том затвору су веома строги. Нема с њима лабаво.
– То ће скупо да вас кошта.
– Надам се да хоће. Али били смо заиста дубоко огорчени. Стога смо дакле Фаркаш и ја разрадили детаљан план бекства. Прво смо намеравали да ископамо тунел до затворског фризера да се обријемо. Затим нас је пут водио кроз канализацију до гардеробе да набавимо одела. Одатле до кухиње да презалогајимо, па онда до управникове канцеларије како бисмо узели све потребне папире. Затим смо намеравали да се спустимо низ уже до затворског биоскопа да погледамо још неки добар филм. Право бекство требало је да следи тек после завршетка биоскопске пројекције.
– Фантастично!
– Чекајте мало. Све то није било тако једноставно како на први поглед изгледа. Прво смо морали да израдимо тачан план затворске зграде како не бисмо залутали. За то нам је био потребан прибор за писање. Али то нам управа затвора није одобрила. Ти неповерљиви типови на све мисле, и само гледају како да нам загорчају живот. Стога нам није преостало ништа друго него да план урежемо џепним перорезима у зид у купатилу.
Заиста незгодно.
– Веома. Стално нам је нешто недостајало. Нарочито тешко било је набавити зидарску кашику. Ситније алатке као што су клешта, одвртка и електрична бушилица могу се релативно лако набавити у затвору. Али зидарска кашика изазива сумњу. Зато смо одлучили да је сами направимо, да се увучемо у затворску столарску радионицу. Али врата су била закључана и забрављена. Само што се нисмо расплакали од очаја.
– Могу да мислим. Стално неке нове непредвиђене тешкоће.
– Тачно. Све вам је то због строгог кућног реда у данашњим затворима. Зато смо били присиљени да престружемо браву, а за то нам је била потребна тестера. Срећом, сетио сам се да у Јафи има једна гвожђарска радња која продаје такве ствари. Замолио сам дозволу за излазак, отишао у Јафу и купио тестеру.
– А одакле вам паре?
– То је стварно био проблем. Нисмо имали пара, а кад смо обили затворску благајну, нашли смо у њој само нешто мало ситнине. Ипак, добио сам тестеру на кредит.
– Лепо је чути да један обичан продавац у гвожђарској радњи има толико разумевања за своје ближње!
– Неће се он покајати због тога, не бојте се! Како било да било, сад смо имали све што нам треба. Договорили смо прецизно све детаље и усагласили сатове. Тачно у 17 сати, по истеку радног времена, спустили смо се у тунел. С бријањем је било све у реду, само је крема била лоша па је Фаркаш посекао горњу усну. У гардероби смо пронашли, као што смо и планирали, два неупадљива тамна одела и пругасте кравате. У кухињи смо се разочарали. Нисмо нашли ништа за јело јер је кувар дан пре тога побегао из затвора. Шта да радимо? Да бежимо на празан стомак? То ипак није у реду. Зато се Фаркаш одшуњао до киоска на првом уличном углу и вратио се с неколико сендвича тако да смо се ипак мало окрепили. А онда смо провалили у управникову канцеларију.
– Како?
– Релативно једноставно. Извадили смо браву из врата. Кад смо се дочепали потребних докумената, кренули смо да тестеришемо решетку на прозору. Тестерисали смо три сата као луди. С времена на време викали су нам одоздо да престанемо с том грозном буком, али ми на то нисмо обраћали пажњу. Кад смо завршили, спустили смо се с прозора низ везане чаршаве... и онда се то десило.
Шта, за име Бога?
– Кренули смо на погрешну страну. Пре тога смо планирали да одемо у биоскоп, а сад смо се наједном нашли у једној мрачној, потпуно пустој улици. Нигде живе душе. Гробна тишина. Можете ли да замислите како нам је било? У биоскопу се управо приказује филм Кад јагањци утихну, а ми стојимо на улици и не видимо прст пред носом. Ударали смо песницама по улазним вратима и урлали: „Отварај! Отварај!“ Али ништа ни да се помери. Сви су били у биоскопу. Покушали смо да провалимо кроз врата, али наши бравари знају свој посао. Морали смо да пипамо по мраку око себе...
Ућутао је мртав уморан. Глава му је клонула на груди.
– И шта ћете сад? – упитах га.
Гром слеже раменима.
– Не знам. Назад ипак не могу.

8. НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА

Могло би се рећи да је Мојсије ову заповест формулисао врло елегантно, са пуно такта. У ствари Господ је хтео једноставио да каже: „Не лажи!“ Али било му је мало непријатно да то каже тако директно. Коначном правном формулацијом потврдио је опет онај препредењак Мојсије да добро познаје људе.
Уз законе о здрављу и чистоћи, Мојсије је донео прописе и за моралну хигијену. Забранио је додуше корупцију и зеленаштво, али никад није сметнуо с ума да смо сви ми слаби људи у тешкој животној борби. „Ко гради нову кућу, ко је засадио виноград или се верио с девојком, нека се у случају рата врати пре битка дому своме“, каже Мојсије и додаје: „Ко се боји и коме срце трне, нека се врати дому своме.“
Неколико редова пред овом необичним поглављем, који нема премца у аналима војне историје, Мојсије се бави питањима грађанског права и у својој последњој књизи утврђује: „Какав год био прекршај, нека пресуда почива на исказу двојице или тројице сведока.“
Овако добро промишљеним законима показао је бивши египатски принц у пустињи свом малом и исквареном племену, које је против његове воље извео из ропства, пут ка будућности.
То је био један од разлога зашто сам с великим задовољством читао Мојсијева Сабрана дела све док у мој живот није крочио човек по имену Јанкел и доказао ми да у ствари појма немам о Мојсијевим законима.

ТЕЖАК УДАРАЦ СУДБИНЕ ПОТОМКУ ВЕЛИКОГ СВЕШТЕНИКА

Мада Јанкела нисам никад раније видео, упропастио сам му будућност и породичну срећу у року од неколико минута.
Почело је тако што ми је исто тако потпуно непозната жена четрдесетих година дошла у стан и обасула ме бујицом речи које ни садржајно ни стилистички нису биле беспрекорне.
Опростите драги господине што вам овако упадам иако једва да се познајемо али ја се управо спремам да се удам за Јанкела али ви не знате да сам се ја развела од свог првог мужа зашто није сад важно пио је и давао поклоне другим женскама, а Јанкел не пије и лепо зарађује и не петља се у политику и већ је дуго у овој нашој земљи и има јако добро место у текстилној бранши и жели да има дете али брзо не може више дуго да чека уосталом није више у цвету младости али још увек веома добро изгледа иако нема ни длаке на глави а има чак и стан не знам у ствари где али свакако морате да нас посетите и сигурно ћете нам учинити ту малу услугу зар не?
– Ја вам, драга жено, од срца желим све најбоље – рекох. Нека вам Бог благослови брак. Нека вам донесе мир за којим жуди свеколико човечанство. Шалом, шалом, и јавите се понекад!
– Хвала вам много вам хвала али сам заборавила да вам кажем да Јанкел овде нема пријатеља осим два-три староседеоца који пред рабином не могу да сведоче да Јанкел никада није био ожењен а ви нисте још тако дуго у овој земљи и ви сте новинар и то је веома добро јер онда можете да сведочите...
– Добро – рекох – написат ћу вам неколико редова.
– Али знате то ништа не вреди један нам је Јанкелов пријатељ већ послао писмено сведочење неки стари момак и то још на хартији од Пепси-коле из Америке јер он тамо живи али нам је рабин рекао да се признаје само усмени исказ и да неко мора лично да дође и ја вам унапред захваљујем на вашој доброти ја иначе обожавам ваше приче задња вам није била додуше бог зна шта дакле сутра ујутро у 9 сати испред Мале кафане или још боље у самом рабинату, а сад извините морам да кренем ја се зовем Шуламит Плони било ми је драго...
Ја у ствари не волим ником да чиним услуге јер то увек изискује превише труда. Али овог пута сам имао осећај да морам да помогнем овом пару који се воли. Осим тога, морам да признам да сам се мало и уплашио Госпође Шуламит Плони. Зато сам сутрадан ујутро тачно у 9 сати био у Врховном рабинату, где ме већ нестрпљиво чекала ћелава људескара.
– Јесте ли ви сведок? – упита ме.
– Погодили сте.
– Пожурите. Већ су нас звали. Шуламит само што није стигла. Тражи на улици још једног сведока. Све ће то потрајати тек минут-два. Морате само да кажете да ме познајете још из Подволочиска и да никада нисам био ожењен. То је све. Пука формалноет. Је ли у реду?
– Јесте. Само ми реците, онако у поверењу, да ли стварно никад нисте били ожењени?
– Никад у животу. Ионако сам увек имао брига преко главе.
– Е, то ми је драго. Али то место које сте споменули, никад нисам чуо за њега...
– Па ви сте новинар, зар не? Испричајте било шта. Реците да сте једном писали репортажу о Подволочиском и да сам вам ја годинама помагао у том послу.
– Е, то нам неће поверовати..
– Зашто? Зар мислите да овде неко зна шта је то репортажа?
– Па, добро. Али сад сам већ заборавио како се зове тај град чије име почиње на слово П...
– Ако вам је тешко да упамтите то име, онда реците да се познајемо из Бродија. И то вам је место у Пољској.
Броди је био лакши за памћење. Требало је само да се сетим Јошке Бродија који је у основној школи седео у клупи иза мене.
Јанкел ме још једном замолио да поновим то име, а онда се умирио и обавестио ме за сваки случај да се он презива Кухарчек. Нисам ни слутио да му је у то време судбина већ била запечаћена.
Онда је дошла Шуламит Плони и стварно довукла са собом другог сведока. Пошто сам прописно ставио шарену марамицу на главу, одвели су нас у рабинову собу. Рабин је био брадат, достојанствен патријарх с невероватно дебелим наочарима и још дебљим ашкеназијским акцентом. Срдачно ме поздравио. Очигледно је мислио да сам ја млада. Пошто сам га исправио, унео је податке о брачном пару у позамашну књигу и поново се обратио мени, као да је наслутио да сам ја најслабија карика у том ланцу.
– Колико већ дуго, синко, познајеш младожењу?
– Тридесет и шеет година.
– А јесте ли икад, макар и на краће време, били у лошим односима?
– Никад, ни једног тренутка.
Све је ишло према плану. Рабин је мирно примио име града Броди, није знао што је репортажа, све је лепо унео у књигу и још једаном питао:
– Ти дакле, синко, можеш да посведочиш да младожења никад није био ожењен?
– Никад.
– И добро га познајеш?
– Лагао бих кад бих рекао да бих могао и боље да га познајем.
– Онда ваљда знаш, синко, да ли можда потиче из коханитског рода?
– Наравно да потиче. Како да не!
– Хвала ти, синко. Спречио си велику несрећу – рече ми рабин и заклопи књигу која је лежала пред њим. – Овај човек нс сме да се ожени овом женом. Ни један Кохен, потомак великог свештеника, никад не сме да ступи у свети брак с разведеном женом.
Шуламит Плони бризну у хистеричан плач, а Јанкел ме одмери крвничким погледом.
– Извините, рабине – промуцах. – Ја сам у Мађарској васпитан у световном духу па нисам ни знао за те ствари с Кохенима. Молим вас да прецртате то место из мог исказа...
– Жао ми је, синко. Готови смо.
– Само тренутак! – скочи разјарени Јанкел на ноге. – Можда ћете ипак да саслушате и мене? Ја се зовем Кухарчек и никад нисам био Кохен. Осим тога, ја сам потомак веома сиромашних, безначајних Јевреја, могло би се чак рећи и робова...
– А зашто је онда ваш сведок рекао да сте из коханитског рода?
– Мој сведок? Данас га видим први пут у животу. Откуд сам могао да знам да ће доћи на ту луду идеју?
Рабин ме ошину таквим погледом изнад оквира својих наочара да оборих очи.
– То је истина – признадох. – Тек смо се данас упознали. Немам појма ни ко је, ни шта је. А не знам ништа ни о тим законима. Мислио сам да му не може нашкодити да буде Кохен. Помислио сам да ће му то можда чак и користити, да ће платити мању тарифу. Молим вас, ипак их венчајте!
– Не могу. Осим ако младожења не докаже да не потиче из коханитског рода.
– Побогу – простења Јанкел – а како могу тако нешто да докажем?
– Не знам, то још никад ником није пошло за руком – рече рабин. – А сад вас молим да напустите ову собу.
Напољу сам једва извукао живу главу. Јанкел се заклео на своје сиромашне, безначајне претке да ће ми се љуто осветити, а Шуламит је сузама натопила тротоар.
– Зашто сте нам то учинили? – урлала је. – Што се гурате да нам будете сведок кад уопште не знате што треба рећи ви сте лажов да ето шта сте ви лажов огавни лажов.
Била је у праву. Дао сам лажни исказ. Нека се господ Бог смилује мојој грешној души!

Време је да кажем и нешто позитивно о нама Јеврејима. На крају крајева, можемо да се похвалимо и неким важним проналасцима као што су gefilte Fisch и Виолиниста на крову. Осим тога, имамо и изоштрен смисао за разликовање добра од зла. „Јевреји увек трагају за правдом“, каже једна стара хебрејска пословица, или ја. Друга је ствар како та правда изгледа кад је трагачи најзад ухвате, поготово кад се лов на правду води на тако неприкладном месту као што је градски аутобус.

ПРИЧА О СЛЕПИМ СВЕДОЦИМА

МЕСТО РАДЊЕ: свака аутобуска станица
ВРЕМЕ: свако доба
ЛИЦА: свакаква

ДР ПАРЦУФ (угура се кроз већ затворена врата аутобуса спремног за полазак): У реду. Крећи!
ВОЗАЧ (Гаси мотор): Хеј ви, тамо! Излазите!
ДР ПАРЦУФ: Зашто?
ВОЗАЧ: Распитајте се у Бироу за информације. Слободно ми кажите да сам идиот и изволите изаћи.
ДР ПАРЦУФ: Не пада ми на памет. У аутобусу има довољно места. Нека се господа само мало стисну! (Одлучно се гура кроз збијену гомилу).
НЕРВЧИК: Шта је ово? Шта у ствари мисли тај возач? Један путник мање или више, то не игра никакву улогу. Крећи!
СТАРИЈА ДАМА: Тако је. Осим тога, човек је мршав, не заузима много места. Идемо!
ВОЗАЧ: Док се тај не скине с аутобуса, ја не крећем. А ја имам времена на бацање.
ДР ПАРЦУФ: Идиот! (Покушава да изађе).
ЦВИКА (хвата др Парцуфа за рукав): Станите, господине, станите! Не будите тако неразумни! А ви, возачу, што се правите тако важни? Па повезите овог јадника, што вас то кошта! Неће вам пасти круна с главе. Крећи!
ВОЗАЧ: Чујте, нећу да се свађам с вама. А времена имам колико год хоћете.
НЕРВЧИК: Скандал! Овај сиромах жури на посао. Повезите га, побогу!
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Овакви возачи су највећи кривци за нашу економску кризу.
СТАРИЈА ДАМА: Фуј!
ДОСЕЉЕНИК ИЗ ИРАКА: Алах ће га казнити.
ДР ПАРЦУФ: Пустите ме да изађем.
ЦВИКА: Само мирно, пријатељу, не можете напоље. Ово више није ваша приватна ствар него се тиче свих нас. Не будите кукавица. Распалите шофера песницом по њушци па ће све бити у реду.
ДР ПАРЦУФ: Пустите ме да изађем.
ВИШЕ ГЛАСОВА: Немојте! Борите се за своја права, човече! И ви плаћате порез... Немојте да дозволите да вас тероришу... Данас ће овако с вама, а сутра с неким другим...
НЕРВЧИК (нагиње се кроз прозор мада је то строго забрањено): Полиција, полиција!
(Возач уморно сортира ситнину из пазара).
ПОЛИЦАЈАЦ (једва се угура у аутобус): Померите се, молим вас! Што се овде догађа?
НЕРВЧИК: Ма овај је безобразни возач рекао овом господину да је идиот и хтео је да га избаци из аутобуса... па га је он у самоодбрани ударио... а онда је возач њега... и то је све...
П0ЛИЦАЈАЦ: Ако је то возач заиста урадио, онда иде са мном у станицу. (Вади нотес). Потребна су ми два сведока који ће сведочити пред судијом за прекршаје. Како се ви зовете, господине?
НЕРВЧИК: Ја турист. Не говори добро. Из Америка. Ње поњимају по руски. Нем тудем мађаруљ..
ПОЛИЦАЈАЦ: А ви, госпођо?
СТАРИЈА ДАМА: Гле ти њега! А ко ће да кува Хершлу? Да нећете можда ви? Уосталом, ја нисам ништа видела. Заборавила сам наочаре код куће.
ПОЛИЦАЈАЦ: Како се ви зовете?
ДОСЕЉЕНИК ИЗ ИРАКА: Алах Акбар.
ПОЛИЦАЈАЦ (Гледа бесно око себе): Слушајте, људи, ја не могу ништа да предузмем против возача ако немам сведоке... Хеј, ви тамо! Како се ви зовете?
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Доктор Лојд Кајгана, интерниста, Насерова улица сто један, звони двапут. (Полицајац записује а Тосканини се завлачи под седиште).
ПОЛИЦАЈАЦ: Треба ми још један сведок...
(Гробна тишина).
НЕРВЧИК: У ствари, не знам шта бисмо уопште могли да кажемо против возача? Зар је он крив што један недисциплиновани путник неће да изађе из претрпаног аутобуса?
СТАРИЈА ДАМА: Слажем се. Овај јадни возач ради овде у тешким условима, а онда се ту нађе неки шверцер који зановета...
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ (извирује испод седишта): Данас више нико не сме да бије радне људе. Прошла су та времена...
ДР ПАРЦУФ: Ма шта сад хоћете... па ја... ја сам само... само...
ЦВИКА: Завежи! Малопре си још претио на сав глас, а? А сад одједном ништа не знаш. Скандал! И научи већ једном да изађеш кад ти возач каже!
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Ма што се сад ту натежемо? Избаците тог типа из аутобуса па да већ једном кренемо. Хајдемо!
ВИШЕ ГЛАСОВА: Тако је! То је права реч. Позорниче, избаците тог безобразног идиота из аутобуса па да кренемо... Зар да због оваквих идемо на суд? Возач је сто посто у праву... Крећи!
ДР ПАРЦУФ: Али, молим вас...
ПОЛИЦАЈАЦ (избацује га из аутобуса): Хтео си да створиш гужву, је ли? Сад ћу ја теби показати. Дижи се! Дај личну карту!
ВОЗАЧ (пали мотор): Е, баш вам хвала, драги сведоци. То сте добро извели.

Постоји утицајна мафија која у великом луку заобилази Осму заповест. Тих шампиона полуистина и чистих лажи пуна је арена моћног медијског циркуса.
Сви они који наступају у том циркусу, било да су хршћани или лавови, из искуства знају да је узалудан сваки отпор медијима. Откако се први човек убо у прст и својом крвљу насликао прву слику на зидовима своје пећине, завладао је свети обичај да луди сваку штампану или емитовану реч сматрају сувим златом, поготово кад се часни људи повлаче по блату...
Укратко, сви ми волимо јавне клевете, што више блата, то боље. При том нипошто не мислим на приватне трачеве који су прави животни еликсир на свим забавама и у ноћним телефонским разговорима кад се не гледају порнићи. Ипак, право уживање, ненадмашни колективни оргазам одувек је био и остао сочни јавни скандал у медијима, нарочито кад је професионално изрежиран.
Поставља се питање зашто клеветама наседају чак и паметни људи. Одговор гласи да они ничему не наседају. Они се само понашају као да седе у позоришту или биоскопу. Треба већ једном отворено утврдити да је реч о провереном споразуму између телевизијских станица и гледалаца, или између новина и њихових читалаца. Њиме је предвиђено да страна Д обезбеђује страни Б дневни скандал, при чему се страна Б претвара да тобоже не зна да је реч о суштим лажима.
Та је згодна друштвена игра омиљена у целом свету. Јер, кад би медији сервирали само истину и ништа друго сем истине, у томе би уживала само шачица моралиста, а једна прописна клевета може да усрећи читаву нацију и све њене суседе. Да, јавна клевета годи свима, и то баш у духу Мојсијевог библијског закона: „Пусти вола који врши жито да млати језиком“.

ПРАКТИЧНИ САВЕТНИК ЗА ПРОФЕСИОНАЛНО КЛЕВЕТАЊЕ

Битан предуслов је да се жртви не пружи ни најмања шанса. То уопште није тешко јер теоретски додуше постоји могућност дописа читаоца или тужбе суду, али због таквих бедних покушаја жртва само испада смешна. Дописи читалаца ништа не вреде зато што их састављају дотичне, дакле погођене особе, чији субјективни искази не делују, наравно, веродостојно. Стога су практично немоћни пред високим моралним ауторитетом новинског волонтера који је закувао скандал.
Судски процеси се пак отегну кроз више генерација. У међувремену жртва умре и новине се угасе, а праунуци после немају више појма о чему је заправо било речи.
Стога у овој међународној друштвеној игри треба, или врло спретно суделовати, или једноставно дићи руке од ње.
Почетницима и напредним људима стога неколико лако схватљивих савета за усавршавање у захтевној дисциплини професионалног клеветања.
*

Деловање законских плоча са Синајског брда учи нас да се човек може најпоузданије уверити писаним документима.
Ради бољег разумевања, навешћу само један пример.
Сезона је киселих краставаца па локалне новине очајнички траже причу за насловну страну. Тада уредник локалних вести, који је комшија парламентарног посланика Мајерхофера, исприча главном уреднику да је видео госпођу Мајерхофер како тресе тепих.
И тако се на насловној страни новина појављује главни наслов: „Посланик Мајерхофер тајно купује тепихе од персијских азиланата“. Сад је тренутак да се објави неки документ јер ће се јавност још више револтирати кад види фотографију покојног ајатолаха Хомеинија или кашмирског ћилима, или још боље фотографију из пасоша оптуженог Мајерхофера. Ексклузивни извештај треба завршити реченицом „Државни тужилац води истрагу о томе да ли је посланик платио порез на вишак вредности.“
То што је госпођа Мајерхофер пре две године купила од неког досадног торбара само два отирача, не утиче на читаву ствар. Било како било, афера персијанера смрди у јавности до неба, јер озбиљне новине ваљда не би писале о томе на насловној страни и објављивале ту фотографију?
Народни посланик који је ухваћен на делу има сад три начина на која може да реагује. Може да се одрекне свог имунитета и преда се у руке закона, или да затражи да се афером позабави парламентарни одбор за правна питања, или да главном уреднику разбије главу флашом кока-коле. Или може да покуша на сва три начина, један за другим. Како било да било, најбоље је да заборави на своју јавну функцију.
Саветујем му да без сувишних напора објави да подноси оставку и прихвати добро плаћени посао у приватној фирми.
*

У професионалном клеветању врло су корисне и више инстанце или особе које афери дају службену ноту. Тада ствар треба овако формулисати: „Да ли ће реаговати финансијска полиција?“ После тога Мајерхофер може мирне душе да се повуче.
Најбоље делује претња интервенцијом пореских органа, а на другом месту може се упетљати и драги Бог или пак јавни тужилац. На трећем месту је, наравно, сама полиција. Не морају они ништа да предузму ни изјаве, потпуно је довољно да су ствар „узели у разматрање“, под условом да на крају лажног исказа стоји знак питања.
*

Јер, знак питања у свему тому игра необично рафинирану улогу. Постоји безброј могућности клеветничке примене знака питања без икаквог ризика.
Просечан грађанин ће свакако приметити у пролазу на новинском киоску наслов одштампан крупним словима: „Где је био министар правде у суботу увече?“ Грађанин ће после тога да одјури кући својој верној супрузи и дати одушка свом огорчењу:
– Ми, срце, појма немамо што се тамо горе све ради!
До нашег просечног грађанина, који је додуше прочитао наслов али није купио новине, неће допрети вест са 63. стране да је дотични министар предочио чврст алиби уреднику за унутрашњу политику. Он је, наравно, у суботу увече био у кругу своје породице. Та вест би распршила сумње просечног грађанина да министар залази у јавну кућу на периферији града.
Новинарска етика је дакле задовољена и министар је рехабилитован. Амин.
Зар је уредништво криво што наш просечни грађанин није купио новине?
*

Међутим, од свих вешто планираних знакова питања посланичко питање у парламенту ипак оставља најјачи утисак. Срећом, закон ту не поставља никаква ограничења у погледу теме или стила. Важан је само знак питања на крају реченице. На пример: „Да ли је господину министру правде познато да је државни секретар, који је надлежан за путне трошкове политичара, недавно поднео полицији поверљиви извештај о честим путовањима министрове супруге у иностранство?“
Не, видно нервозном министру правде тако нешто није познато јер државни секретар није учинио ништа слично нити је полиција примила такав поверљиви или јавни извештај. Па, добро, онда овога пута неће бити ништа од истраге.
Људски је грешити.
*

То што мали човек с улице не зна шта да мисли о таквим питањима у парламенту, није уопште важно. Њему још увек преостаје суд. У нашем друштву сваки грађанин има право да тужи ближњега свога за било што на свету, ако му је баш стало до тога и ако за то има довољно новца. Можда ће за четири-пет година изгубити спор, али ће дотле да профитира од крупних наслова у новинама:
„Успешни композитор оптужен за завођење малолетнице.“
Шта против тога може да предузме успешни композитор који има сексуалне односе само са својом супругом, и то не баш често? Све оно што новине пишу пука је истина и ништа друго осим истине. Уосталом, чињеница је да је композитор оптужен за наводне блудне радње. Уз нешто мало среће, може постићи само толико да новине објаве изјаву његовог адвоката:
„Није тачно да је мој клијент имао сексуалне односе с једном малолетницом. Напротив, он није имао сексуалне односе ни са једном малолетницом.“
Да ли је милостиви читатељ икада размишљао о томе како се једна позната особа лако може уценити и самим наговештајем такве тужбе?
Пука играрија.
*

А може се и без тужбе лажно сведочити. Сличан ефект се постиже и с неколико добро пласираних реченица у интервјуу. Ова варијанта професионалног клеветања изискује додуше директан контакт жртве с починиоцем, али обично жртва радо сарађује јер свако воли да прочита своје име у новинама. Онда то отприлике изгледа овако:
ЏОНИ: Господине професоре, што мислите о дрогама?
ПРОФЕСОР В: Дроге додуше могу донети тренутно олакшање и одвратити човека од личних проблема, али дугорочно угрожавају тело и психу.
ЏОНИ: Осуђујете ли онда, господине професоре, употребу дрога?
ПРОФЕСОР В.: Осуђујем? Шта значи осуђивати? Ја изричито захтевам да се најстроже кажњавају сви они који на било који начин омогућавају узимање дроге.
Садржај интервјуа препричава се затим на задњој страни на истакнутом месту у нешто скраћеном али потпуно аутентичном облику:
„... што се употребе дрога тиче, професор В. заступа врло флексибилно становиште. Дроге, чак и најопасније, могу, по његовом мишљењу, да донесу људима олакшање, па чак и да реше неке њихове личне проблеме. Ипак, препоручује само повремено узимање дроге. На наше питање осуђује ли онда у ствари узимање дроге, професор је одговорио: ’Осуђујем? Шта значи осуђивати?’“
*

Народна врста такве игре је интервју без личног контакта, који је у стручним круговима познат под називом „Признање љубазног пиљара“. У том случају професионалац одлази у трговину деликатесима или у продавницу воћа у градској четврти у којој станује позната особа коју треба одстрелити, па пита пиљара Мустафу:
– Реците ми, да ли вам је инспектор Голдбергер добра муштерија?
– Јесте – одговара Мустафа с влажним погледом – наравно да је Голдбергер добра муштерија.
– Вероватно га веома цените, зар не?
– Да, зашто га не бих ценио? Ја ценим све своје муштерије.
– Онда сте му, Мустафа, сигурно нешто поклонили за Божић?
– Наравно да сам му поклонио, ко и свима другима, сваке године флашу вина. Тај Голдбергер је душа од човека.
Сутрадан инспектор Голдбергер може да прочита у новинама, између осталога, и ово:
„Трговац М. Абриси каже: ’Рећи ћу вам голу истину. Инспектор Голдбергер код мене редовно узима алкохолна пића и при том ништа не плаћа!’“
На крају вам посебно препоручујем захтеван модел клевете за напредне коришћењем подмуклих знакова навода. Међутим, ту се тражи и одређени стилистички таленат. Наиме, употреба знакова навода у писаном тексту може да се упореди са саркастичним смешком у разговору. Једна „праведна ствар“ претвара се аутоматски под знацима навода у неправедну.
Узмимо, на пример, једну сасвим недужну животну каријеру. К. се родио 1924. године, положио матуру са одличним успехом и са истим успехом дипломирао међународно право после свега три године студија. Али кад се један професионални новинар прихвати посла да на основу тога састави новински извештај, портрет господина К. појавиће се под насловом „Коначно! Право лице г. К.!“
„К. је прави уметник живота. Изабрао је за рођење врло ’повољну’ годину, годину економског процвата. Тај надобудни младић је још у школи, где су га другови у разреду кришом звали ’Шуњало’, прошао ’са одличиим успехом’ и ’под хитио’ се уписао на факултет. Сви који га добро познају знају и зашто је изабрао баш ’међународно ираво’ – већ је тада пуцао на масне залогаје с оне стране океана. Потпуно у духу своје пословичне шкртости, ’скратио’ је и своје студије за годину дана само да би уштедео на школарини.“

„Не сведочи лажно на ближњега својега.“ Ту је заповест бар лако изиграти, јер у Библији се нигде не спомиње слобода штампе. Мојсије је, уосталом, добро знао зашто се не спомиње.
Полусестра лажног сведока је атрактивна млада дама која се зове Гласина. Њени добри пријатељи зову је Трач.

ЋУТАЊЕ ЈЕ СРЕБРО, А ГОВОР ЈЕ ЗЛАТО

Кад сам пре неки дан излазио из куће, пришао ми је комшија Феликс Зелиг и запитао ме сав узбуђен:
– Да ли сте чули? Да ли сте чули?
– Шта? – узвратих питањем. – Док не знам о чему је реч, не могу да вам кажем да ли сам чуо или нисам.
Феликс је застао и погледао око себе.
– Закуните се да о томе нећете ником ништа ни да зуцнете.
– Кунем се. Дакле?
Феликс спусти глас тако да сам га једва чуо:
– Онај архитекта иза угла, онај што има „шевролет“, знате ли с ким је ухватио своју пријатељицу?
– Не знам. С ким?
Феликс је ућутао. На лицу му се видело како се бори сам са собом.
– Не смем да вам кажем.
– Зашто?
– Зато што сам се заклео да то никоме нећу рећи, а ево, управо се спремам да вама кажем. Ако се то прочује, пропашће три и по породице, или ће се у најмању руку распасти. Данас више ником не можете да верујете.
– То је тачно – потврдих. – И то није добро. Суочени смо, драги Феликсе, с озбиљним проблемом.
И заиста, најлепши трач о разводу „знате-већ-кога“, о „можете-мислити-зашто“, о „нећете-ми-веровати-откада“, све то губи смисао ако не може што пре да се исприча пријатељима, познаницима и онима који то желе да постану.
Прећутани трач је опасан за здравље, а у најгорем случају доводи чак и до агорафобије.
Па ипак, природни закон тражи да власник трача обавеже примаоца на строго ћутање пре него што почне да трачари. Пука бесмислица! Зашто се уопште трачари него зато да се трач преноси даље?
– Дакле заклели сте се? – запитах Феликса.
А у шта сте се заклели?
– У све што ми је свето.
– Добро. То није тако страшно.
Из искуства знам да човек никад не сме да се закуне на своје здравље и на здравље чланова своје породице, осим ако му не жели смрт, а то је опет забрањено Петом заповешћу. Препоручљиве су уврежене флоскуле као што су: „Ма разуме се само по себи,“ или „Нећу то рећи чак ни својој жени“, или „У мене можете имати поверења“. Ја се лично често служим помало увређеним подсећањем да сам познат по својој строгој дискрецији. У крајњем случају, стављам на коцку живот свог ујака Јулијуса, лака му земља!
– Дакле? – запита ме Феликс Зелиг. – Хоћете ли да се закунете?
– Нећу.
Не знам што ми би одједном. Као да сам изгубио вољу да и даље играм ту игру.
– А знате ли ко је умешан у ту аферу? – мамио ме је даље Феликс Зелиг. – Шофер једног министра!
– Молим вас да ми ништа више не причате.
– Педер!
– Не желим више да слушам. Ја, Феликс, добро познајем себе. Нисам кадар да држим језик за зубима. Вероватно ћу то после да испричам својој сестри или пријатељу Јошки, а можда и старом Вертхајмеру. А ако попијем још коју чашицу вотке, није искључено да ћу то да избрбљам и неком потпуно непознатом пролазнику док чекамо да се упали зелено светло.
Феликс се превијао од муке.
– Онда бар немојте да спомињете имена!
– Али имена су, Феликс, главни зачин трача.
– Ама, ви мужа оне даме која је ухваћеиа ин флагранти добро познајете. То ће вас сигурно интересовати.
– Добро, како хоћете. Причајте ми ако баш морате. Ја се ничим нисам обавезао да ћу да ћутим, и ви то знате.
– Онда ми бар обећајте да недељу дана нећете да окусите вотку!
– Ништа вам ја не обећавам.
– Зашто? – простења Феликс. – Зашто ми то радите? Шта вас тера на то?
– Осећај части.
Феликс зајеца, а ја га потапшах по рамену не бих ли га умирио.
– Можда би било најбоље да запишете целу причу и депонујете је у запечаћеној коверти код адвоката?
– Архитекта је – зајеца Феликс – хтео да прегази тог шофера својим „шевцем“... јер је знао да разведена жена тог министра... са сијамском мачком, која у ствари припада том педеру...
Запуших прстима оба уха и окренух се на другу страну.
– Престаните! Нећу више ни реч да чујем! Све шта ми кажете испричаћу најближем новинском уреднишву. Новинари ће да провере сваки детаљ. Сутра ће за то знати читав град.
– Ви сте право ђубре – заурла Феликс. – Понашате се као да вам је свеједно с ким пријатељица тог архитекте има интимне односе...
– Са Бензионом Зиглером – рекох му хладним гласом.
Феликс ме запањено погледа:
– Како знате, ко вам је то рекао?
– Па ја сам вам, глупане, све то испричао пре две-три недеље. Још сте ми се заклели свиме што вам је свето да нећете никоме ни да зуцнете о томе.
Феликсу је било потребно мало времена да се сабере.
– Тачно – збуњено промрси. – Све сам то већ толико пута испричао да сам заборавио ко ми је први рекао. Изненада му се лице озари срећним смешком. – Али онда нећу прекршити никакво обећање ако вам то испричам. Слушајте дакле...
Продужили смо даље руку под руку, а Феликс се сав зајапурио причајући ми све од почетка: Почело је тако што је госпођа Зиглер назвала дотичну даму, али јој се јавио нечији непознати мушки глас. Госпођа Зиглер је спустила слушалицу, узела фото-апарат и свој бич за јахање и села у такси...
Напето сам га слушао, од почетка до краја. Стварно је скандалозно шта се све догађа у овом нашем граду. Не бих уопште веровао да нисам сам измислио ту скандалозну причу.
Но, добро. Оговарање је друштвено нужна појава. А сад да се позабавимо правим професионалцима у лагању.

КРОЋЕЊЕ „СТРАХА И ТРЕПЕТА ТАНГЕРА“

– Пази сад добро, Вајсбергеру! Нећеш се попети на ринг као сваки други, него ћеш пантерским скоком прескочити преко конопца.
– Зашто?
– Зато, Вајсбергеру, што си ти „Страх и трепет Тангера“. Колико пута морам то да ти поновим? Идемо даље. Гледаоци ће, наравно, да ти звижде. Ти ћеш онда показати публици босански грб и ударићеш ногом у нос једног господина с наочарима који ће седити уз сам ринг. И то тако снажно да ће му крв потећи из носа.
– Па зар баш морам?
– Како можеш да питаш нешто тако глупо! Па он је плаћен за то. Као прави силеџија, шчепаћеш и судију и избацити га из ринга.
– Јадан човек!
– Јадан? А добија три посто од бруто прихода! Чим се врати у ринг, опоменуће те, али ћеш му се ти само нацерити у брк и запретити му песницама. У следећем тренутку бациће ти један разјарени гледалац пивску флашу у главу.
– Јао!
– Не плаши се, Вајсбергеру. Неће те погодити. То му неће бити први пут. И полицајци ће га одмах извести из дворане.
– Можемо ли стварно да се поуздамо у њих?
– Јуче смо два пута пробали ту сцену с полицијом. То је све у реду. А сад да пређемо на нашу бруталну борбу, између тебе и мене. Ти мораш од самог почетка свима ставити јасно на знање да за тебе не постоје правила фер-плеја.
– Зашто?
– Вајсбергеру, човек с тобом никако да изађе на крај. Хоћеш ли ти да постанеш прави професионалац ринга, или можда хоћеш да довека останеш просјак? Изјасни се већ једном. Затим ћеш ме повући за уши, бацити на под, изгазити и испсовати на арапском.
– Радије бих на јидишу.
– Не можеш! Немој да заборавиш, Вајсбергеру, да си ти „Страх и трепет Тангера“. Кад ме будеш добро измасирао, устаће једна жена у другом реду и повикати: „Ја ово више не могу да гледам! Фуј! Уа судија! Страх и трепет Тангера је потплатио судију!“
– Али то није истина!
– Ма не буди блесав. То је судијина жена. Све се то мора унапред организовати. Судија ће покушати да нас раздвоји, али ћеш му ти набити главу међу конопце, а кад буде још само кркљао, поцепаћеш му панталоне, па ће се он од срамоте онесвестити. Службени лекар утврдиће срчани напад.
– Благи Боже!
– Вајсбергеру, престани већ једном да кукаш. И лекар је упућен у ствар. Док доведу другог судију, публика ће ти приредити прави концерт звиждука, Ти ћеш им опет показати босански грб и исплазити језик.
– Али да ли је то заиста потребно?
– То је уобичајено. Дотле ће полицији стићи појачање па ће опколити ринг.
– Да ли је и полиција...
– Наравно, наш меч ће се наставити и постаће бестијалан. Зарићеш ми прсте у очне дупље и ископати очи.
– Мука ми је... Зар то не може да уради неко други?...
– Вајсбергеру, буди мушко! Кеч-ез-кеч-кен је гадна ствар, ади је незапосленост још гаднија.
– Али ја нисам силеџија. Ја сам само дебео.
– Како мислиш да победиш без грубости?
– Значи ли то да ћу ја да победим?
– Рекао сам „мислиш“. Нема ни говора о твојој победи. Самсон Бен Јехуда, „дика Негева“, не може ни случајно да изгуби против „Страха и трепета Тангера“, то мора да ти буде јасно. Е па, лепо, неко ћеш време да седиш на мени и заврнућеш ми ногу тако да ћу да се превијам од бола. Одједном ћу се наћи положен на обе плећке. Судија ће почети да ми броји. Али баш кад изброји до девет, ја ћу те шутнути другом ногом тако страховито у трбух да ћеш...
– Не, радије немој...
Ама, све је то испланирано, Вајсбергеру. Одлетећеш отприлике три метра од мене, наслонићеш се тетурајући на конопце, ја ћу онда да скочим на тебе, оборићу те на под и докрајчити усред одушевљеног клицања руље. Док ме судија буде проглашавао победником, ти ћеш на њега да бациш столицу...
– Столицу?
– Да. Столица ће баш због тога да стоји у углу ринга. Али нећеш да погодиш судију него једног старијег господина у трећем реду који ће се скљокати запомажући на сав глас. Онда ће разјарена руља да упадне у ринг да те линчује...
– Благи Боже!
– Ма ништа ти се неће десити, Вајсбергеру, гарантујем ти. Зар још увек не капираш? И публика је упућена у ствар. Гледаоци знају да треба да те линчују кад се стари господин скљока...
– Добро, али... можда ће ипак неко да схвати да је све то намештено?
– Шта значи „можда“? Зар мислиш да ћу ја да чекам док неки неупућени гледалац не прозре намештаљку? Већ сам се ја побринуо да полиција поведе поступак против мене због обмањивања публике. У штампи мора да се дигне прашина. Не можеш да се ослониш на чудо. Имаш ли још неко питање?
– Само још једно. Ако већ људи знају да ће бити преварени, зашто онда уопште долазе?
– Зато што воле спорт, Вајсбергеру. Не могу без спорта.

Откако је јеврејски научник с белом гривом измислио теорију релативитета, правила игре у правосуђу су се из темеља изменила. Данас Свемогући више не одлучује о томе шта је лажни исказ а шта не, него неко ко није толико оптерећен организацијом универзума. Мислим на државног тужиоца.
Тај је високи правни ауторитет у неким случајевима чак спремаи да преговара с делинквентима у складу са тренутним дневним курсом на законској берзи. Темељно начело гласи: „Ако делинквент у једној одређеној ствари призна да је крив, у некој другој ствари може да лаже као барон Минхаузен.“
Идеја уопште није лоша. Штета што Мојсију није правовремено пала на памет.

СВЕДОЦИ ДОБРО ЛАЖУ, А КРУНСКИ СВЕДОЦИ ЈОШ БОЉЕ

Негде после 23 сата враћао сам се кући после дивљег оргијања. Изненада је испред саме хаубе испред мене изронила из мрака једна мачка. Нагло сам скренуо улево и прешао на тротоар, а онда се зарио у једну пиљарницу, прошао у слалому између уредно поређаних поморанџи и парадајза све до задњег зида, који сам уз тресак пробио и завршио на другој страни у мирном насељеном крају. Зауставила ме бандера уличне расвете која се савила под теретом ударца.
После невероватно кратког времена појавио се чувар реда и закона, извадио из џепа нотес и стао да ме тражи међу остацима кола. На крају ме нашао у широм отвореном пртљажнику, између резервних гума и сломљене осовине.
– Шта се то десило? – упита ме.
– Ништа нарочито. Покушао сам овде да се паркирам.
– Немојте ми, човече, причати глупе вицеве. Нисте прописно возили и то ће скупо да вас кошта.
Искобељао сам се из својих некадашњих кола и довукао се до представника државе.
– У нашем уставу пише да човек није крив све док му се не докаже кривица. Немојте то да заборавите!
– Не морате ви мене, човече, да учите шта ја не смем да заборавим. Ја ћу вас пријавити у сваком случају.
– Зашто?
– Зато што сам лепо видео како сте упали у ову пиљарницу.
– Па то домаћице евакодневно раде.
– Само што сте ви у њу упали колима.
– Па шта онда? Па зашто имам кола? Други иду пешке а ја се возим.
Изгледало је да је моја логика оставила одређен утисак на њега. Почешао се иза ува, а онда је опет заузео строго држање и констатовао:
– Осим тога, паркирали сте на самом тротоару!
– Само привремено. Зар ћете сад ту ситницу да надувате до неба?
Чувар реда и закона збуњено се премести с ноге на ногу и запита ме:
– А разваљена пиљарница?
– Поврће треба строго одвојити од тротоара. Не можемо све одједном. У том случају ћу можда под одређеним условима и да признам да сам непрописно возио.
– Како то мислите?
Покушао сам да га умирим:
– Слушајте, пријатељу! Ако будемо добро сарађивали, обојица можемо да профитирамо. Тако ћемо да скратимо поступак, а ви нећете морати стално да се појављујете пред судом где би лукави адвокати могли да вас подвргавају унакрсном испитивању. Будите разумни! Тако ћете избећи гомилу непријатности.
– Али ви сте возили 80 километара на сат!
– Зар није боље да кажемо 60? И у том случају сам прешао дозвољену брзину, али некако боље звучи.
И прегазили сте пса.
– Не, него мачку.
Истрага је стигла до мртве тачке. Још једном сам изразио спремност да признам да сам крив за понешто ако оптужница пређе преко других тачака.
– Оставимо сад пиљарницу по страни – предложих. – Боље да се позабавимо бандером уличне расвете.
– То ипак није у реду.
– Добро, да узмемо онда и једно и друго. Само ћемо онда да изменимо штету.
– Не разумем како то мислите?
– Запишите да сам се набио у бандеру уличне расвете а да сам пиљарницу савио.
– Бандера се није савила него сломила.
– Хм, чекајте мало! Управо ми је нешто пало на памет. Прошле године сам прошверцовао телевизор преко границе и за њега нисам платио царину. Спреман сам да накнадно признам да сам га прокријумчарио ако ви заборавите на ову бандеру.
– Не може то тако. Морам бар да га споменем. Рецимо да сте га окрзнули.
– У том случају, прошверцао сам само транзистор.
– „Окривљени је увезао радио-апарат без увозне дозволе“ – забележи полицајац. А шта ћемо с непрописном вожњом? – запита ме.
Предложио сам му заузврат нечија дечја колица која сам прошле године оштетио приликом паркирања. Мој партнер се сложио с мојим предлогом, допунио записник још неким неутралним техничким подацима и пружио ми записник:
– Молим вас да се потпишете на овој испрекиданој линији!
Кад сам већ узео налив-перо да се потпишем, паде ми још нешто на памет:
– Чекајте мало. Имате ли ви уопште сведока?
Представник закона разрогачи очи и рече:
– Не, у ствари немам, на улици није било ни живе душе.
– Осим мене – рекох. – А то значи да сте упућени на мене. Ја сам вам једини сведок. Ако не подржим ту вашу оптужбу, она вам пада у воду. Узмите то у обзир кад подносите пријаву.
– Ма добро – простења службени орган. – Молим вас да завршимо с овим натезањем...
Свитало је. Потписао сам записник као сведок у државној тужби због илегалног увоза радиоапарата и оштећења дечјих колица, и онда сам се растао са својим униформисаним пријатељем чврсто му стегнувши руку.
*

Најбоља од свих жена наљутила се на мене. Зашто долазим тако касно? Шта се десило? Будући да нисам желео да дирам још нерешен случај, одбио сам да дам исказ као крунски сведок.

Мали Давид је убио горостаса Голијата и измамио за тај свој чин трајно одобравање зато што у библијско доба још није било политичких коментатора у јавним медијима који би анализирали то срамно недело. С обзиром на међународно извештавање током последњих неколико деценија којим је мајушни Израел претворен у империјалистичку велесилу, добровољно сам постао гласоговорник данашњег салонског антисемитизма како бих познату причу о Давиду и Голијату професионално фалсификовао.

ЈАДНИ ГОЛИЈАТ

Претпостављамо да је ток самог догађаја довољно познат. После дужег маневрисања с обе стране, Филистејци су се код града Сокота нашли надомак израелске војске и заузели положај настојећи да смире вештачки изазвану напетост код Израелаца. На врхунцу кризе изашао је из филистејских редова заточеник Голијат, ступио на ничију земљу између два логора и ту је, да наведемо речи из апсолутно поузданог извештаја, „дигао глас“ како би спречио тешке борбе и непотребно крвопролиће. Припадник израелске тајне службе по имену Давид, прерушен у пастира, изненада је напао заточника Голијата, брутално га оборио на земљу и убио.
Толико о чињеницама.
Посматрано с војног становишта, тој израелској акцији не може се порећи одређена вредност. Ипак, с обзиром на моралну поруку Десет заповести, осећамо дужност да темељито анализирамо поступак Давида и његових налогодаваца како бисмо предупредили свако фалсификовање историје. При том нисмо руковођени било каквим осећањем мржње према израелском народу. Напротив. Желимо да то вечито немирно бреме на сумњивом гласу поштедимо још једног тешког бремена.
*

Не заступамо мишљење да појам борбе у рату претпоставља потпуну равноправност у погледу наоружања противника. Ипак, основни принципи поштене борбе захтевају бар колико-толико изједначене услове. Са жаљењем морамо да констатујемо да у обрачуну Давида с Голијатом таква равноправност није постојала. Пре би се могло рећи да су од самог почетка све предности биле на Давидовој страни.
То се видело већ и по самој опреми. Заточник Голијат и ми позивамо се поново на споменутог поузданог сведока: „На глави му бјеше капа од мједи, и оклоп плочаст на њему од мједи; и бијаше оклоп тежак пет тисућа сикала. И ногавице од мједи бјеху му на ногу, и штит од мједи на раменима. А копљача од копља му бјеше као вратило, а гвожђа у копљу му бјеше шест стотина сикала“ То значи да је на себи морао да носи, брат-брату 60 до 70 кила. Насупрот томе, Давид је, као што је познато, био наоружан само пастирском торбом и праћком, што му је пружало непроцењиву предност оптималне покретљивости. Томе треба додати да је филистејски борац за слободу био висок „шест лаката и пе“, што значи да је био прави горостас од готово четири метара. Због тога је мали, окретни Израелићанин био у још већој предности. Коначно, ако узмемо у обзир и ефекат изненађења, који је такође био на Давидовој страни, можемо мирне душе констатовати да је та неравноправна борба била унапред решена.
Питање ко је заметнуо тај бој још дуго ће да заокупља пажњу стручњака. Савесна истраживања су показала да током оних четрдесет дана пре избијања непријатељства није било никаквих покрета јединица, да је било чак и неких знакова попуштања затегнутости који су уливали наду да ће се решење наћи дипломатским путем. Зашто је та могућност пропала, може се приличио лако закључити на основу оног истог, већ наведеног извора. Голијат се „подиже и дође ближе Давиду“, а Давид „истрча на бојиште пред Филистејца“. Тиме су распршене и последње сумње у то ко је од њих двојице био агресор.
*

Али не треба сметнути с ума ни људску страну тог догађаја. Реч има млади Голијатов штитоноша који се у нашој болници споро опорављао од последица претрпљеног шока:
„Заточеник Голијат није никад никог први нападао,“ рекао нам је тај млади ратни страдалник који је тешко долазио к себи. „Био је душа од човека, пун животне радости и смисла за хумор.
Многи су људи мислили, на основу његове спољашњости, да је он задрти ратник, али је тврда љуска крила у себи мекано зрно. Волео је музику, свирао на харфи и уз логорску ватру радо певушио неку песму, као, рецимо, ону: ’Ја сам сироче без оца и мајке, ја сам жртва бесомучне хајке’. Заточеник је наиме одрастао као сироче и још у детињству је патио због необично крупног тела. Ништа му није било мрскије од туче, ништа није толико мрзео као рат. Он је сигурно том хебрејском момчићу желео да предложи неко компромисно решење које би било прихватљиво за обе стране. И није мислио ништа лоше ни кад је добацивао погрдне речи на рачун хебрејског Бога. То се тек онако говори, без пуно размишљања. Мој добри друг је мислио само на свој дом и породицу. Желео је да на миру обрађује своју њиву и ништа више. Никад нећу преболети окрутну чињеницу да је на тако подмукао начин отргнут од својих најмилијих.“
Овој слици честитог, мирољубивог ратара какву је дао непосредни актер тог сукоба, тешко је наћи већу супротност од вижљастог лика његовог препреденог противника премазаног свим градским мастима, чија се прорачунатост огледа већ и у томе што је много пре самог окршаја питао каква награда очекује „човјека који погуби тога Филистејца и скине срамоту с Израиља?“ Тек пошто је добио обећање да ће му припасти многобројне материјалне награде из Саулове личне ризнице, био је спреман да крене у бој, у којем се послужио, што не пориче чак ни израелска страна, неконвенционалном врстом оружја која није предвиђена никаквим међународним споразумом. То што је то оружје, неку врсту каменог метка, свесно и промишљено скупљао по запоседнутим потоцима, дакле много раније се спремао за рат, поткрепљује тезу о агресији коју су изнели неутрални посматрачи. А ако још мало пажљивије проучимо његове провокативне изјаве пре самог окршаја, видећемо да је у крајњем случају очекивао и помоћ одозго. Знамо ваљда шта то значи.
*

Сама борба, како рекосмо, не служи баш на част јеврејској историји. Судећи по исказима очевидаца, Давидов начин борбе могао би слободно да се назове варварским. Нико ко је био на попришту догађаја неће заборавити како је тај бесомучни хистерик навалио на свог непокретног противника и немилосрдно докрајчио већ ошамућеног Филистејца док су јеврејске хорде опрезно стајале у позадини дижући заглушну тријумфалну галаму.
Било је то просто одвратно.
Заточник Голијат остаће за сва времена упамћен у историји ратовања као трагичан лик јунака. Он је у својој дирљивој простодушности веровао да је дошао крај јеврејске окупације његове земље. Пао је за слободу Филистејаца, пао је у борби с надмоћним непријатељем у чију замку је наивно упао. Сви сажаљују његову несрећну удовицу. На крају доносимо разговор који смо водили са госпођом Франциком Голијат окруженом са своје четрнаесторо деце:
„Остала сам без мужа, а моја деца без оца,“ једноставно нам је рекла. „Живот ће нам бити тежак. Све што смо поседовали опљачкала нам је израелска солдатеска. Не, нећу да плачем. Али, кад год ме ова моја јадна сирочад питају: ’Где је тата Голијат? Када ће се вратити? Да ли је већ побио све Јевреје?’ мени срце само што не пукне. А свет све ово гледа скрштених руку...“
Дубоко потресени, оборили смо главу пред овом женом и мајком која се јуначки бори са својом тешком судбином. Точак историје прегазио је мали филистејски народ. Давид је победио. То је победа сурове силе над духом мира. Ниједан истинољубиви човек не сумња у то да је Голијат пао као жртва безочне јеврејске агресије.

9. НЕ ПОЖЕЛИ КУЋЕ БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА

Каква је сврха ове заповести? Не убиј, не кради, не лажи, у реду, то је још прихватљиво, али да човек не сме ником ни да завиди? То ипак не би требало захтевати од нас, јер је завист, уз љубав, најснажнија људска страст.
Међутим, психолог Мојсије је добро знао да је завист основни узрок сваког зла. Човек завиди од постанка света. Чак је и Бог у Светом писму приказан као завидљивац.
И у Талмуду пише да су књижевници највећи завидљивци. Ту је први пут споменут појам „књижевничка завист“, а морам да признам да и ја патим од ње. Не помаже ми много ни пророк Исаија који је у једанаестој глави своје књиге покушао да ме умири речима: „И нестаће зависти Ефраимове“, мада се никад нисмо лично познавали.
Тишти ме чињеница да је у међувремену завист узела маха. Док је у библијским временима каријериста Каин завидео свом брату Авељу, а праотац Јаков жудео за благословом прворођеног свог тате, данас један лифтбој завиди фирми Сименс а моја зубарка Мајклу Џексону.
Људи данас не завиде другима само због имања, талента и лепоте, него и због позива на коктел. Није им довољно што су добили позив за свечани концерт филхармоније него им је исто толико важно и да комшија није добио позивницу.
Ја сам најспремнији за заповест број девет. Ако ме, на пример, питају: „Шта, зар нисте добили позив за 5 о’clock tеа са Пласидом Домингом?“ ја већ имам спреман одговор: „Не могу у то време јер у пет сати храним наше делфине.“ Лако је рећи: не завиди! На свакој позоришној премијери око мене седе колеге и свесрдно моле Бога: „Дај Боже, да ова представа доживи спектакуларни фијаско!“ Стога Свевишњи сваки час дубоко уздахне пред анђелима чуварима и каже:
– Сутра имам три премијере. Какав дан! Девета заповест се односи само на куће. Мојсије је додуше уврстио куће и међу остале предмете зависти у Десетој заповести, али после је, као што рекох, комплекс зависти подељен због своје разноврсности на две заповести, а ко сам ја да се супротстављам ученим теолозима?
Кућа је заиста главна ствар, а стамбени проблеми нису ништа ново. Тешкоће су се јавиле већ у Рајском врту кад су се из њега иселили први становници. Тада је на улазу у врт окачена табла на којој је писало:
„Због одласка досадашњих станара издаје се у најам један рај“.
Пријавило се само неколико заинтересованих. Први који је за собом вукао дебелу супругу констатовао је после површног разгледања да ће се ту сваки пут после кише стварати непроходне блатњаве баре. А зими ће се људи смрзавати јер нигде нема грејања.
– Колико још треба времена да се измисли ватра? – упитао је.
– Отприлике милион година – одговорио му је арханђел Гаврило.
И тако уговор о најму није склопљен.
А не би био склопљен ни зато што је дебела жена била алергична на птице.
– Не подносим то вечито пијукање. То ме једноставно избезумљује. А не свиђа ми се ни распоред боја. Све је у зеленом. Нигде ни трага од беж или роза боје. Само зелено, зелено и зелено...
И одвукла је мужа према излазу.
– Могли бисмо можда да покушамо с тапетама – довикнуо је још за њима Гаврило.
Али већ су били отперјали.
Затим је дошао инжењер Глик. Прегледао је објект са уобичајеном темељитошћу, али је непрестано вртео главом говорећи:
– Нема фрижидера, нема клима уређаја, како човек да издржи лети?
Арханђел се понудио да ће поразговарати с Господином Богом о томе да се евентуално промене годишња доба, али Глик није био вољан да расправља о том предлогу зато што му је по ногама почело да пузи све живо што пузи. Упитао је зар овде још нису чули за спреј против гамади?
– Јесу, чули су, али то овде не сме да се користи, – одговорио је Гаврило извињавајући се. – Због јабука.
Инжењер Глик оставио је за сваки случај своју адресу и опростио се.
Плавокоса дама која се после тога појавила на улазу погледала је око себе и упитала има ли овде кућне послуге. Гаврило се збуњено осмехнуо и замолио је да пође мало даље и попне се на неко дрво одакле ће имати најлепши поглед, али је дама одбила његов предлог речима:
– Овако велики врт без помоћне радне снаге? Заиста ме не чуди што су се Адамови одселили.
И тако нису нађени нови закупци за Рајски врт, који је мало-помало губио своје рајске дражи и на крају попримио бедан изглед. Од претходних закупаца остала је још само змија, која није, како смо већ споменули, била изгнана него и даље тамо окајава своје грехе.

Кад је Мојсије одлучио да на попис најважнијих заповести уврсти и жељу за туђом кућом, предвидео је све осим војне параде која сваке године пролази испред моје куће.

МАСОВНА ЗАВИСТ НА ПАРАДИ

У рано јутро на Дан независности, негде око 5 сати, дигла ме из кревета звоњава телефона.
– Хало, Јошка – зачух поверљиви глас с друге стране жице. – Нисам те већ дуго видео. Како си?
– Хвала, добро – зевнух. – А како си ти?
– Добро, добро. Срамота је, Јошка, што се више не виђамо.
– У ствари јесте. Само што се ја не зовем Јошка. С ким имам част?
– Још питаш? Овде Миша... Зар се не сећаш? Ишао сам с твојим братом у школу.
Мало-помало смо нашли заједнички језик и Миша ми је обећао да ће у пола једанаест доћи код мене на чашицу разговора. Стога сам замолио жену да за школског друга мог брата приреди малу закуску.
Жена ми рече да није ни знала да имам брата.
Био сам исувише збуњен да сад истражујем ту ствар. Још сам се више збунио кад ми је у 6 сати неко зазвонио на вратима. Кад сам их отворио, угледао сам пред собом комплетну породицу Зеленику с југа, са троје деце и њиховим пријатељима. Повели су са собом и собарицу. Собарица је такође имала дете.
– Већ одавно смо имали намеру да вас посетимо рече ми породица Зеленика. – Али увек се нешто испречи. Данас смо коначно дошли.
Ни на који начин нису хтели да нам сметају. Само су хтели да удахну мало свежег ваздуха, на балкону, где су поседали једно до другог.
Следећа два сата јавило ми се телефоном 117 некадашњих школских другова распитујући се за моје здравље. Тек тада сам схватио зашто је породица Блажина испод нас пре два дана отпутовала и на вратима оставила обавештење: „Пажња! Опасност од црне куге!“
У пола девет смо искључили телефон.
Мало затим појавио се један младић са срдачном писменом препоруком од госпође Померанц, која нас је замолила да дозволимо њеном нећаку, кога она воли као рођеног сина, да гледа параду с нашег балкона. Како нас је први пут неко замолио тако нешто, сматрао сам то великом чашћу, иако нисам познавао никакву госпођу Померанц.
Пошто се младић удобно сместио на балкону, одлучили смо да више никог не пуштамо у стан. Могао је, наравно, да дође још Миша, мом брату за љубав, али нико други. Можда ћемо направити изузетак само за наше рођаке. И за нашег касапина са женом и децом. Од њега пак у извесном смислу зависимо. Међутим, млекаџији сам јасно и гласно рекао да не сме да доводи своје рођаке, него само родитеље.
Како је балкон био претрпан гостима, нагурали смо до прозора столове и столице и наслагали их у облику пирамиде.
Упорно зујање искљученог телефона натерало ме је да подигнем слушалицу.
Овде сметње. Да ли је ваш телефон у реду?
– Само сам га искључио, ништа више.
– Ипак, морамо да проверимо линију. Молим вас да у пола једанаест неко од вас буде код куће.
После тог разговора замолио сам нашег доктора, који је у међувремену стигао, да не гура тежак ормар до прозора, али је он рекао да је то за њега ситница.
У 10 сати улазна врата су попустила под притиском и у стан је упала група младића који су нам се представили као школски другови мог сина. Скинули су нам полице за књиге и поставили их на под да боље виде кроз прозор, а преостале су столице наслагали на клавир. На моје прекорно питање зашто је одмах позвао читаву школу, син ми је одговорио да их он не познаје. Он је тада имао осам година, а просечна старост уљеза била је око двадесет.
Ситуација на балкону постала је критична кад је Миша наслонио мердевине на леђа породице Зеленика. Избила је жестока свађа у којој је брат Зеленикине кућне помоћнице, дакле ујак њеног детета, пао на Блажинин балкон испод нас. Срећом, није се повредио јер је балкон био пун оболелих од куге. Привучен буком, код нас се појавио и полицајац који је пролазио поред наше куће и довео нам обе своје кћери.
Касније су стигли још једна старија дама непознатог порекла, па госпођа Померанц која је дошла да се распита за свог нећака, па једна јеменска плесна група, па фризер моје жене, па неки Јоел Финкелштајн, који нам се бар простојно представио, па шведски амбасадор, па нека девојка која се звала Џуди, па више чланова неке етиопске државне делегације, па акробатски трио „Летећи ђаволи“, па моја сестра, па друга падобранска бригада и браћа Карамазови.
Будући да су ми гости огладнели, пробио сам се из куће на улицу и покуповао на околним киосцима. све што је могло да се поједе. Неколико продаваца хтело је да пође са мном у мој стан, али сам ја повео са собом само сваког трећег.
Један грађевински инспектор градске скупштине службено ми је саопштио да би балкон под већим оптерећењем могао да се сруши, па би чак и под могао да се уруши, а онда ме запитао да ли би и његова жена могла да остане код нас?
На крају је дошао и водоинсталатер Зимшек, кога смо још јесенас позвали да нам поправи славину која цури.
Кад је десни крај балкона почео под притиском да се распада, они који су тамо седели прешли су на леву страну. Затим су пукотине које су се појавиле у поду дневне собе отерале друге госте у кухињу, иако ни то није било идеално решење.
Неколицина мојих гостију имала је срећу да пропадне само до висине груди. Међу њима смо били и ја и моја породица, тако да смо задржали добар поглед на параду. А парада је била прави доживљај.

Ако је веровати службеним извештајима, приликом отказа датих господину и госпођи Адам није било никаквих правних проблема, иако су Адамови већ били унети у регистар као доживотни закупци.
Да су онда била загарантована станарска права, још бисмо били у рају. Штета.

КВАДРАТУРА КРУГА

Једног дана паде ми на памет плодоносна идеја. Одлучио сам да се преселим из предграђа у центар града како бих престао да трагам за слободним местом на паркиралиштима уз биоскопе.
Ја сам човек од акције. Још пре него што сам до танчина разрадио своју идеју, дао сам огласе у више новина и после неколико недеља сам успео. У биоскопу сам случајно срео свог старог пријатеља и школског друга Мукија Голдфиша, који ми је у строгом поверењу рекао да намерава да изнајми свој трособни стан у центру на годину дана за 5000 шекела месечно. Он је наиме забуном добио стипендију УНЕСКА која ће му омогућити да на једној финској високој школи студира дизајн скијашких скакаоница.
На наше обострано задовољство, био сам спреман да изнајмим његов стан. Договор смо потврдили стиском руке и већ сам хтео да пођем кући певајући и да почнем да се пакујем кад ме Муки повуче за капут и задржа.
– Молим те да ово нипошто не схватиш као знак неповерења – рече ми пријатељ – али мислим да би за све заинтересоване било паметније да формалности око тога среди неки адвокат. Наиме, не бих волео да дође до било каквих несугласица међу нама. Наше старо пријатељство треба да остане као што је увек било.
Потпуно сам га разумео. Стога смо се договорили да се сутрадан нађемо код адвоката др Далибора Вукорепе. Као што неки од вас знају, у нашој лепој оријенталној земљи постоји још из турског доба закон по којем се ниједан станар не може избацити из изнајмљеног стана докле год у њему има свој кревет. Одатле управо панични страх данашњих власника станова да би станар могао да одбије да се исели из стана у договореном року.
*

Кад сам сутрадан стигао код адвоката, одмах сам запазио да је мој пријатељ Голдфиш очигледно већ примио неке правне савете. Био је блед као крпа и сав се тресао. Др Вукорепа је одмах стао да обрађује и мене:
– Ситуација је врло озбиљна – рекао ми је тај искусни правник. – Ваш пријатељ Голдфиш ме је већ обавестио о чему је реч. Мени се додуше чини да је месечна станарина од 7500 шекела премала, али то је његова ствар. Него, питам ја вас сада, господине, какву му гаранцију можете понудити да ћете за годину дана, кад се господин Голдфиш врати из Финске као први израелски пројектант скијашких скакаоница, заиста испразнити његов стан?
– Ама, то није никакав проблем међу старим пријатељима, није ли тако, Муки? – рекох уз љубазан осмех.
Муки је вероватно хтео да каже „да“, али му је адвокатов строги поглед зачепио уста.
– Стамбена питања немају везе с пријатељством – значајно ће др Вукорепа. – Коначно наши закони, господине, не дозвољавају да вас власник избаци на улицу ако се ви томе противите. Зато бих морао да вас замолим да му издате гаранцију банке у висини од 800.000 шекела како би он био сигуран да ће стан бити испражњен на време.
– Зашто толико велика сума? – запитах га. Па тај стан не вреди више од четвртине те суме.
– Тачно – потврди др Вукорепа али управо зато и морам да инсистирам на 800.000 шекела како се вама, господине, нипошто не би исплатило да останете у том стану по истеку уговореног рока. Молим вас да не схватите као знак неповерења ни чињеницу што истовремено инсистирам да ту гаранцију банке депонујете код мене у готовини.
– У реду.
– Осим тога морам исто тако да инсистирам да та сума остане депонована код мене још годину дана после вашег правовременог исељења, као гаранција да не намеравате да се поново уселите у дотични стан.
– Слажем се, наравно.
– Чим то средимо, лично ћу се, господине, побринути да вам се уруче кључеви стана.
Као што рекох, ја обично решавам ствари у ходу Стога сам већ сутрадан продао своју вилу и отишао с парама право код адвоката. Кад сам му предао два пуна кофера новчаница, мом се пријатељу Мукију отео продоран крик, а после тога је пао у несвест и скљокао се под писаћи сто др Вукорепе.
Пошто је уз помоћ двојице писара избројао новац, правни зналац је изјавио:
– Чини ми се да је гаранција банке у реду, али има још једна тачка коју треба рашчистити. Шта ће се десити ако инфлација у овој земљи настави да расте садашњим темпом, и ако по истеку уговореног рока овај новац не буде вредео ни кутије шибица?
– Онда се овде пред сведоцима заклињем да ћу се благовремено иселити из стана.
– Када је реч о стамбеним питањима заклетва не вреди ни пребијене паре – објаснио ми је стручњак за право. – Зато, господине, морам најљубазније да вас замолим да нам потпишете одобрење да предузмемо одређене мере опреза.
– Врло радо.
– Пре свега треба да усвојите господина Голдфиша. После тога ћете код мене депоновати свој нови тестамент, по коме господину Голдфишу остављате сву своју покретну и непокретну имовину, укључујући и право на коришћење стана који вам господин Голдфиш изнајмљује, и то ретроактивно од дана склапања уговора.
Па и ја сам већ помислио на то.
– Претпостављам да вам је јасно да је реч о пукој формалности, с правним последицама.
Пошто смо средили све те ситне али потребне формалности. др Вукорепа ме је наговорио да унапред платим порез на наследство, а после тога сам му предао и породични накит који сам за сваки случај понео са собом. После краће церемоније, обећано ми је да ћу сутрадан добити кључеве стана.
Дотле је мој усвојени син седео у углу и грицкао нокте а да ни један једини пут није бацио на мене поглед испуњен мржњом.
*

Следећи дан је дошао и прошао а да нисам добио кључеве стана.
Др Вукорепа ми је пријатељски објаснио да би његов клијент могао да умре пре мене, а да би онда његови наследници могли због неодговорних трансакција претрпети знатан губитак. Стога бих морао да преузмем и једну моралну обавезу, на пример да замолим Врховни рабинат да баци на мене анатему ако се за годину дана не иселим из дотичног стана. Потписао сам без речи формулар о бацању анатеме. Дотле је Муки претрпео нервни слом. Почео је да млати све око себе и да урла како др Вукорепа олако располаже туђом имовином, како ја нисам ортодоксни верник и да ме баш брига за рабинатску анатему. Па и иначе, дубоко у себи слути да се ја никад нећу иселити из његовог стана, а поготово не за годину дана. Затим се скљокао на под. На уста му је избила жућкаста пена.
Др Вукорепа се дубоко замислио, а онда ми је саопштио:
Уз све поштовање вашег интегритета, господине, не могу тек тако да пређем преко страховања мог клијента. Зато се, на жалост, осећам примораним да затражим додатну гаранцију од неке стране велесиле која ће се обавезати да ће најавити рат ако ви, господине, у даљем тексту „уљез“, не будете спремни да после годину дана испразните стан. Чим нам приложите ту неопозиву гаранцију, добићете кључеве стана.
Сложили смо се да интервенционистичка велесила буде Француска. Посредовањем једног трговца ћилимима пореклом из Алжира, сутрадан сам добио гаранцију с овереним потписом француског амбасадора.
Све остало било је играрија. Још сам се обавезао да у центру града купим одговарајући трособни стан и да га ставим на располагање адвокату др Вукорепи на годину дана, као гаранцију за изнајмљени стан господина Голдфиша.
Затим сам морао да потпишем формулар којим је од једне фирме за дезинфекцију затражено да тачно за годину дана, по истеку договореног рока, дезинфикује стан цијановодиком како би се осигурало моје правовремено исељење.
*

После тога је најзад склопљен уговор између мене с једне стране и господина Голдфиша с друге стране. У том документу од 128 страна дотични стан се изнајмљује „уљезу“ само на годину дана, што не може да потраје више од 365 дана. Та је трансакција добро дело господина Голдфиша, у даљем тексту „Добротвора“, коме ће „уљез“ сваког првог у месецу у то име плаћати по 10.000 шекела.
Имао сам два дана времена да проучим уговор. Пошто сам стигао до 72. стране, дошао је велики тренутак кад је обојица требало да потпишемо тај документ.
Голдфиш је за тренутак устао с носила и предао ми дрхтавим рукама, тихо псујући, кључеве стана.
Затим је без речи клонуо на под.
Прво сам помислио да је умро од страха да више никад неће крочити у свој стан. Али доктор из кола хитне помоћи је установио само мождани удар с пропратним појавама парализе.
И тако сам дошао до стана у центру града.
*

Штета што немам права да се уселим. Наиме, у 397. члану уговора на 123. страни изричито стоји: „Уљез се овим неопозиво обавезује да се за све време најма неће уселити у дотични стан“.
Др Вукорепа ми је објаснио да је та клаузула пука формалност, којом ћу, осим тога, уштедети себи високе трошкове усељења и исељења. Можда је у праву?

У Израелу су пајлепше куће у јеврејским рукама, што изазива жестоко негодовање са свих страна. Највише се љуте „олдтајмери“ који су дошли у нашу земљу пре 45 година с једним коферчетом, а данас још увек имају то исто коферче.

ЛИФТ ЈЕДНОМ НЕДЕЉНО

Гнев и гађење одржавали су се на лицу постаријег господина који ме је једног дана пресрео испред биоскопа питањем:
– Куда журиш, Мојшеле?
Признадох му да сам управо купио карту за биоскоп.
– Карту за биоскоп? – Понови он презриво. – Ја сам у твојим годинама био срећан ако сам за вечеру могао да купим један краставац. Карте за биоскоп? Пре тридесет година ником није падало на памет да иде у биоскоп. Тада су овуда још пролазиле товарне камиле, а с булевара се видело море...
– Интересантно – рекох. Али сад морам да се вратим кући...
– Кући? Он тужно климну главом. – Ми онда нисмо имали куће. Наслагали бисмо неколико кутија и празних конзерви, залепили све то заједно картоном и то нам је била кућа. А имаш ли намештај?
– Није вредан помена. – Постао сам опрезан.
– Обично код куће седимо на циглама.
– На циглама? Ми о циглама нисмо могли ни да сањамо. Откуд нам новац за цигле?
– Не знам – рекох малодушно. – Истини за вољу, ни ја нисам те цигле купио него сам их украо с градилишта на којем нема чувара.
– Украо? – задрхта старцу глас од гнева. – Ја сам овде живео пуних осамнаест година кад сам се први пут усудио да украдем циглу. Нисмо имали чак ни песка да лежимо на њему. А имате ли у кући лифт?
– Веома ретко. Можда једном недељно.
– Једном недељно? – Стари ме зграби за рамена и продрма као да ће да ме истресе из гаћа. – А да ли је теби, Мојшеле, јасно да ми нисмо имали ни степенице?
– Не зовем се ја Мојшел – одговорих. – И уопште вас не познајем, господине.
– Не познајеш ме? – обрецну се мој саговорник. – Да сам ја у твојим годинама био толико безобразан да неког не познајем, извукао бих грдне батине. Али ви, данашњи балавци, свашта себи дозољавате.
Рекавши то оде љутито својој кући од картона. Био сам згромљен. Тле ми се измицало испод ногу и прегазио ме такси. Досељеници су пре вероватно морали да чекају по осамнаест до двадесет година да их такси први пут прегази. Времена се мењају.

Исаија је ружио свој народ више од било ког пророка, мада вероватно није прочитао Књигу о Јову.
„Тешко онима који опаке називају добрима а добре опакима,“ обзнанио је Исаија, „који од таме праве светло а од светла таму“. Ипак је, уз све страхопоштовање, Господ управо то учинио несрећном Јову не би ли Сатани показао колико је Он, Свевишњи, поштован доле на земљи.
Бог је, као што је познато, на крају славио победу над Сатаном, али је за време те опкладе Јову загорчао живот методама које би служиле на част и добро извежбаним антитерористичким јединицама. После сваког ударца судбине тај човек, чија је једина погрешка, изгледа, била то што је био без страха и мане, молио Бога да му одговори на питање: ,,Шта сам, побогу, учинио?“ Ипак није добио одговор на то питање јер би онда Сотона добио опкладу.
*

Док сам читао сагу о Јову, обузимао ме исти онакав осећај какав ме је у детињству обузимао у позоришту лутака, кад сам довикивао Ивици и Марици: „Пазите, вештица лаже!“ Исто тако сам желео да охрабрим човека у земљи Узу да се не преда без отпора. Хтео сам да му довикнем: „Ма све ти је то само циркус, глупане! Сотона ће на крају ипак извући дебљи крај, а тебе ће Господ на крају представе наградити многобројним поклонима!“
Било како било, Јовова хорор прича надахнула ме да напишем своју верзију исте приче. Јунак моје верзије не пати мање од правог Јова, само што код мене нема hарру end-а. Ипак, успут показујем шта, на жалост, недостаје у Деветој заповести, а то је да човек не сме да пожели само туђу кућу него ни његово место за паркирање.

ЂАВОЛСКО ИСКУШЕЊЕ И ЗА ЈОВА

Био једном у граду Тел Авиву човек по имену Јов Извуковић. Био је то човек непорочан и праведан, бојао се закона и клонио зла.
Од свог рода имао је седам синова и уз то и комби. Тај човек је био најврлији међу својим нараштајем, опрезно је возио улицама и аутопутевима, шпартао земљом тамо-амо, уздуж и попреко, а да му се никад није десило да га заустави саобраћајац, а камоли да му наплати казну. Све своје порезе и дажбине Јов је плаћао пре рока, могло би се рећи да је у томе био првак у земљи.
Али једног дана дођу градски оци пред градоначелника, а међу њима и Сотона.
Градоначелник упита Сотону:
– Да ли си запазио слугу мог Извуковића? У граду му нема равна. Човек је то непорочан и праведан, плаши се закона и клони зла.
А Сотона овако одговори градоначелнику:
– А зар ниси дизао заштитну ограду око њега да му се ништа не деси? Али дирни само једном у његова добра, па да видиш како ће те у лице проклети!
И ту намах Сотона и градоначелник склопе опкладу, а градоначелник рече Сотони:
– Пази, са свим што има ради шта те је воља, само не дижи руку на њ!
Сотона климну главом и оде од градоначелника. И тако је то све почело.
*

Једног јутра устаде Јов Извуковић из кревета, сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи а ноге му се пресекоше. А све то зато што је одувек увече паркирао комби у дворишту своме јер му беше тешко да нађе место за паркирање у препуним градским улицама. Али тог му се јутра испред дворишних врата испречила грдосија од камиона. Удари Јов у вику и трубљење и све комшије обиђе распитујући се за власника камиона, али га не нађе него се овај тек у десет и по појави, све ногу пред ногу, а беше то Елифаз Паркирбаша.
– Човече! – завапи Јов из свег гласа. – Зар не видиш да су ово врата дворишта мога?
– Заболе ме ђон – рече камионџија Јову. – Ја га паркирам где ми се прохте.
И оде он и смести га Јову на исти начин и сутрадан, па и у четвртак. А Јов ноћу нема мира ни спокоја, све у страху да ће му ујутро опет излаз комбију бити затворен, а само је њиме зарађивао хлеб насушни. Устајао Јов у глуво доба ноћи и силазио на улицу да види како ствари стоје, па и Елифазу Паркирбаши за брисаче камиона качио поруке на којима је писало:
„Упозоравам те задњи пут, крмку један, да престанеш да паркираш испред излаза мога!“
Али ништа не поможе јер Елифаз беше много крупнији од Јова и свим мастима премазан. Јов пропаде, живци му попустише, али у свему томе ипак не сагреши нити безумно осуди градоначелника, него оде у полицију и поднесе пријаву против Елифаза Паркирбаше.
А у полицији му рекоше:
– Ништа ми ту не можемо јер пред улазом у твоје двориште нема службеног знака забране.
– Ако је тако – рече Јов – држаћу се речи Пророкових.
Јер Јеремија беше рекао: „Дижи знаке и путоказе деци Израела!“ И Јов не буде лењ, похита у Градску службу за обележавање саобраћајница, те поднесе молбу. Кадгод би га одбили поново се враћао јер не хтеде да одустане од наума свога.
– Није ли власт зато ту да нам на корист буде, а не на штету? – питао је и није имао спокоја све док се једног дана два инспектора не довукоше у двориште његово и утврдише да је то место погодно за паркирање, те му одобрише молбу. Ни две године не минуше а на обе стране улаза појавише се саобраћајни знаци. На првоме стајаше: „Улаз у двориште, 5 метара“, а на другоме: „Крај забране“.
И велико славље настаде и синови Јовови приредише гозбу пријатељима својима, јело се и пило сву ноћ, а Извуковић устаде у цик зоре, сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи јер му комбију излаз беше блокиран. Силан се вапај диже из Јовова грла и он одјури право до позорника.
– Знам, господине, знам – умири га пандур. – Видите да сам му већ одмерио казну.
То је значило да се у претрпаном граду толико намножило возила да грађани и нису имали где да паркирају осим где стигну, макар гутали и горке пилуле у облику казни.
– Мени се то исплати – рече Јову Елифаз Паркирбаша. – За тих пар шекела не морам да се мучим тражећи слободно место по прашини и блату.
За њим се поведоше и други па стадоше да паркирају испред Јовова дворишта, између она два знака, а Јов поцепа хаљине своје, поче да чупа косу, ничице паде на земљу, поклони се и рече:
– Праведни трпе, а зликовци уживају.
Онда се у дворишту подиже облак прашине а из њега изађе Јовова жена. И овако прозбори Јову:
– Што сад ту лежиш у праху и вапиш? Ја ћу ти рећи шта ти је чинити. Остави ти само свој комби увече између ових знакова па ти нико више неће отети место.
И Јов учини како му је речено, а после многих Месечевих мена, тешких јада и неспокојних ноћи, врати му се сан на очи. И он у зору устаде весела срца и сиђе у двориште, али му црни мрак паде на очи, јер јао! – на ветробрану комбија стоји цедуља а глоба подебела.
Отрча Јов до позорника и сав се зајапури:
– Што ли ти мени казну одрапи, о пандуре?
А пандур му покаже на знак и рече:
– А шта вам овде, господине, пише? Забрањено паркирање, зар не?
Јов удари у громогласан смех и рече:
– Ха, ха, ха! Па те знаке мене ради поставише да бих својим комбијем могао ујутро да изађем из дворишта!
– Само ви излазите, господине – каже му пандур али немојте возило да остављате тамо где је паркирање забрањено.
– Али то је ради мене забрањено!
– Наравно да је ради вас, али и ради других, господине.
– Па зар не схватате? Ово је мој знак.
– Ако је то тако, онда, господине, треба да дате пример другима.
Сутрадан се на ветробрану опет нађе мандатна казна а Јов се поспе пепелом по глави и завапи:
– Чему знаци ако у њима нема спаса? Паркирам ли у дворишту, не дају ми да изађем. Паркирам ли напољу, опале ми глобу. О, боље да се нисам ни родио!
Тих дана Јов Извуковић није ни радио ништа друго осим што је обијао канцеларијске прагове због тих проклетих знакова, а толико се био осушио да није имао ни пљувачке да је прогута. Све у свему, пола живота стуца међу зидове разних надлештава а све у потрази за правдом.
– Полиција мора да кажњава све према прописима – објашњавала му је власт. – На знацима нигде не пише да то место припада теби.
А Јов ће на то:
– Ако је тако, онда напишите и то!
– Е, то не може – каже власт. – Само дипломате и угледни политичари имају право на резервисана паркиралишта на јавним местима. Обичан смртник као што си ти може у најбољем случају да има слободан приступ у своје двориште. Уосталом, зашто уопште паркираш напољу кад имаш места у дворишту?
Тад Јов зину и поче да скида све свеце с неба, па га зграбише, добро испрашише и као антидржавном елементу узеше му отиске прстију. После тога је сваког јутра само бацао оне опомене и није плаћао ни пребијеног шекела казне, па га пред суд изведоше и осудише, а патња му толика бејаше да се његови побојаше да би могао од свега тога и да сконча. А онда, једног јутра, сиђе поново у двориште и – шта сад?! – од његовог комбија ни трага између оних знакова, јер је полицији већ пукао филм па је одшлеповала Јовово возило у сигурно уточиште где ником неће стајати на путу.
Извуковићу попустише живци па рече:
– Зар је моја снага к’о снага камена? Зар су живци моји од челика? Зар је тело моје од гвожђа ливено? Докле ће ме саобраћајна полиција на муке стављати?
Синовима његовим бејаше пуна капа свега па се размилеше на све четири стране света, а и жена му спакова кофере.
– Ма јеси ли ти баба или мушко? – рече му жена. – Зар не видиш да су ти знаци пропаст твоја? Среди ствар тако да их скину па ћеш опет моћи да паркираш испред куће без икаквог страха од казне.
Тада Јов похити у градску управу и у прах паде пред одељењем за саобраћај и стаде преклињати моћнике нека му с врата скину ону казну Божју од знака.
– Човече Божји, што мислиш шта је ово? Пиљарница нека или службено надлештво? – плануше службеници. А ономад си се на нас као крпељ залепио да ти поставимо те знаке испред дворишта!
– Ех, кад је то било! – одврати Јов. – Тајанствени су путеви саобраћајних прописа у граду нашем. Амин.
Власти пустише сузу саосећајну и рекоше: Разумемо ми тебе и душа нас боли, али су нам руке везане. Јер знаци они не беху намењени теби него паркиралишту у твом дворишту. Док год је тамо двориште, дотле и улаз у њега мора да буде слободан.
– Преораћу двориште, очију ми мојих! – промрмља Јов. – Ма ја ћу га динамитом дићи у ваздух! Ма ја ћу га читавог начичкати противтенковским препрекама!
Из сваке је канцеларије летио наглавачке и није имао мира и спокоја све до краја својих дана.
А Сотона, који је, као што знамо, све то закувао, већ је поодавно добио опкладу, само што је после све ишло низбрдо само од себе. Једне ноћи без месечине позорник је у обиласку запазио неку тамну прилику како великом тестером струже стуб саобраћајног знака. Јов није ни стигао да заврши свој посао јер га је пандур одвео у ћорку и извео пред судију. Извуковић је одлежао пет месеци у ланцима а из уста су му непрестано текле клетве, тако грозне да су тамничари морали да запуше себи уши маховином.
Прича се да је Јов, пошто је одлежао своје и изашао на слободу, установио да су му украли комби, али ни та спасоносна новост није помогла његовом болесном духу те му се траг изгубио у пустињи. Према легенди, још и сада лута пустињом, а туристи тврде да понекад издалека чују његов језиви смех и да га виђају како јури самом цртом хоризонта и труби аутомобилском сиреном све у шеснаест.

Хтео не хтео, човек мора да дође до закључка да је човечанство пуно зависти и да само због тактичности то назива жељом за нечим новим. Људи не желе само лепе нове куће него и античке рушевине. То више није болест него начин живота. Као некад у Содоми и Гомори.
Да, људи желе чак и Содому и Гомору. Или бар оно што је од њих још остало.

ГРАДОВИ ГРЕХА ИЛИ ИЗЛЕТ У КАМЕНО ДОБА

Не знам како је остатак света реаговао на отварање нашог аутопута до Содоме, али комшије у нашој улици обузело је право библијско расположење. Содома је преотела првенство Хаифи, Еилату и Тиберијади и освојила сва срца.
А зашто?
Почело је тако што наш комшија Зелиг више није могао да одоли да не узме такси и одвезе се с породицом за време викенда у Содому. У суботу увече вратили су се кући опијени јединственим доживљајем и натоварени вредним благом. Зелиг је наиме довукао са собом и камење с брда око Содоме тешко између 40 и 50 кила, а његова жена двапут веће. Путем су додуше иеколико пута клонули под тим историјским теретом, али су нас после чудесног оздрављења већ сутрадан позвали на отварање импровизоване изложбе у свом дворишту.
– Ево, овде можете да видите комад античког сумпора објаснио нам је Феликс држећи у руци црни камен. А ово овде је крхотина фосилизованих минерала из Мртвог мора. Овде имамо магнезијумски кристал из преисторијског доба, а овде силиконски кварц и окамењен калијум карбонат. Сви ови дивни примерци су сведоци Наше славне библијске прошлости.
Буљили смо као опчињени у то чудесно камење и побожно га опипавали. Дубоко у себи осећао сам жељу да комшију Феликса Зелига мучки уцмекам и присвојим то његово благо. Чинило ми се да у ужареним очима осталих комшија читам сличну жељу. Зелигово камење није било само свето него и тако лепо да ти дах застане у грудима.
Неће вам бити тешко да погодите што се затим збило у нашој улици. Људи су у све већем броју одлазили на ходочашће у Содому и довлачили кући сијасет историјског камења и библијских минерала. Содома је дефинитивно ушла у моду. Апотекар преко пута хтео је све да нас надмаши па се клео у живот своје деце да је велик комад беле стене који је донео из Содоме део Лотове жене претворене у стуб соли. Позивао нас је да окусимо сланоћу камена и допуштао да га лизнемо. И заиста, морали смо да признамо да тај камен има укус усољене харинге.
Наравно да нн ја нисам хтео да заостанем у том племенитом надметању. Да не бих изгубио углед у очима својих комшија, одшуњао сам се следеће ноћи до прве раскопане раскрснице, напунио врећу шљунком и њиме украсио нашу терасу.
Шљунак је на јутарњем сунцу блистао попут жучног камења краља Соломона.
– Поштоване даме и господо – отворио сам своју изложбу дирљивим гласом. Поклоните се до земље пред овим благом. Све је ово драгоцено камење из Гоморе.
Моје речи беху попраћене бурним одобравањем. Био сам уверен да нико не може да ме надмаши.
Осим ако Феликс сутра не донесе с оближњег градилишта цигле из Вавилонске куле.

Наш празник Пасха је у ствари празник чисте куће, успомена на претерани значај који је Мојсије придавао хигијени. Уочи тог празника ортодоксни Јевреји чисте куће од подрума до тавана не би ли уклонили сваки траг нечистоће. Будући да ја и моја породица не припадамо тој групацији, ми то не радимо.
Оно што се код нас тада догађа описао сам на следећим страницама свог дневника.

ТЕМЕЉНА АКЦИЈА ЧИШЋЕЊА, С ПРЕСНИМ ЈАЈИМА

Недеља. Јутрос ми за доручком најбоља од свих жена рече:
– Није ми ни на крај памети да ове године за Пасху окренем кућу наопако. Какав ми је то стан који се једном годишње чисти! Зато ћу само добро да пометем, и то је све. Ти не мораш ништа да радиш, једино те молим да ми купиш две нове метле.
– Врло радо! – ускликнух весело и сместа се упутих да јој купим две лепо обликоване, дугодлаке метле у знак захвалности за њену домаћинску уздржаност.
Кад сам се вратио, пред кућом је вијугао поточић. Најбољој од свих жена је наиме пало на памет да најпре добро покваси под па да га тек онда помете. За ту прилику унајмила је две жене. Једну да пере, а другу да јој носи воду. Међутим водоноша је била бржа од праље, па отуда и онај поточић пред кућом.
Није то велик посао, за један дан ће бити готово тврдила је најбоља од свих жена.
Било ми је драго да то чујем јер смо за ручак имали само јаја на око, што никако не може да задовољи апетит одраслог човека као што сам ја. После подне је неко скинуо прозорска окна јер су шкрипала. Бравар је рекао да су ексери на шаркама зарђали и да их треба заменити. Како он нема времена да трчкара по граду, требало би да ја одем да их купим код Фурмана у Јафу. У реду.
Понедељак. Кад сам се око подне вратио с ексерима из Јафе, поточић пред кућом претворио се већ у реку. Нисам могао да уђем на предњи улаз, јер је предсобље било закрчено фотељама које је тапетар требало да поправи. Провукао сам се кроз прозор у купатило и упао у каду пуну креча.
– Знаш – објасни ми жена – мислила сам да би било добро, кад већ чистимо кућу, да мало освежимо зидове. Само то, ништа више.
Замолила ме је да уговорим цену са молером, јер је то ипак мушки посао. Нагодили смо се да се посао обави за 5000 шекела укључујући фарбање врата и прозора.
Бравар је утврдио да сам му донео ексере од два цола а њему су потребни ексери од три цола па ме је поново послао код Фурмана.
Најбоља од свих жена и Рафи спавали су у регалу за књиге, а ја сам провео ноћ на свом писаћем столу између пећи и сервиса за чај. Лоше сам спавао. За вечеру опет јаја на око.
Уторак. Фурман тврди да ми је продао исправне ексере од три цола и послао ме је кући. У башти пред кућом упао сам у блато и на једвите јаде успео сам да се оперем у дневној соби која је сада претворена у купатило зато што у купатилу мењају плочице (3540 шекела). Да и то већ једном обавимо, како рече најбоља од свих жена. Електричар, кога смо позвали због кратког споја, установио је да Бергманове утичнице које имамо у зиду нису довољно сигурне а да оне које нам препоручује иду само уз Флајшманове утикаче и Голдфишове осигураче – све у свему 1800 шекела. Бравар се сложио с тим да сам му донео ексере од три цола али британска, а њему су потребни ексери од три немачка цола па ме је поново вратио Фурману. Молер је, пошто је довршио пола кухињског плафона, подигао цену, а то је овако образложио:
– Ја увек дижем цену две недеље пре празника – рече јер свако рачуна да ћу уочи празника да повећам цену па је код мене навала већ две недеље раније. Зато дижем цену две недеље пре празника.
Успут ме је замолио да скокнем до Херцла, пошто он нема времена, и тамо купим једну канту лака, мало терпентина, нову кофу и две кутије „Марлбора“. У међувремену се женски дуо, који је направио поток пред кућом, проширио у квартет и весело певао.
Решио сам и проблем спавања. Пребацио сам сву одећу из ормара у замрзивач, ормар изнео на балкон, и сместа пао у дубок нафталински сан. Уснио сам да сам умро и да ме на вечни починак прати свечана поворка мајстора.
Вечерали смо меко кувана јаја.
Среда. Фурман ми је објаснио да између британског и немачког цола нема разлике кад је реч о ексерима за шарке и послао ме до ђавола. Кад сам то пренео бравару, он се мало замислио и упитао ме шта ће нам уопште ти ексери. За шарке на прозорима, рекох му, али се прозорима више није могло прићи јер је неко повадио све керамичке плочице с пода. Најбоља од свих жена одувек је желела плаво-бели поплочани под (6200 шекела) уместо оног досадног сивог, а сад се, ето, указала права прилика.
– Још ово рекла је – и онда је све готово.
У реду. Не рачунајући мене, у кући је сада радило шеснаесторо људи од којих су највећу буку дизали зидари који су рушили зидове.
– Ма знаш, разговарала сам с једним грађевинским предузимачем који је нешто кио архитекта рече ми жена, – и он ми је саветовао да срушимо зид између Рафијеве и твоје радне собе. Како бисмо добили велику дневну собу а с обзиром да нам нису потребне две велике собе, другу можемо да преградимо зидом па ће Рафи имати своју собу а ти радни кабинет.
Како бих и сам нешто припомогао, узео сам маказе, попео се на мердевине и скинуо све лустере у кући.
Онај предузимач – нешто као архитекта (1190 шекела) упита ме (950 шекела) зашто не бисмо (712 шекела) преместили кухињу на таван а таван у WС. Одговорио сам му да је боље да се договори с мојом женом јер, колико знам, она ове године не жели да се упушта у велике радове.
Пресна јаја.
Четвртак. Данас се од Фурмана нисам вратио кући. Спавао сам у парку на клупи, јео траву и пио воду из прскалице, баш као птица. Пријало ми је. Као да сам се препородио.
Петак. Код куће ме је чекало изненађење. На месту где је стајала кућа ископан је дубок ров. Жену и Рафија затекао сам у башти.
– Знаш рече ми супруга – помислила сам: кад већ чистимо кућу, нека то буде из темеља...
– Потпуно си у праву, драга – одговорих јој. – Причекаћемо само да прође празник јер ће онда бити јефтиније.
Она се сложила са мном; ставила је Рафија под дрво и почела да брише прашину са лишћа.
Предност овог решења је та што нико од наших ближњих више неће пожелети нашу кућу.

Кад је Мојсије говорио о жељи за туђом кућом. веројатно је мислио и на домаће животиње, иако је став Библије према домаћим животињама зачуђујуће двосмислен. Јер, племе које је лутало Синајем морало је да воли животиње које су му омогућавале да преживи у пустињи.
Није Господ узалуд саветовао бегунцима из Египта: „Поведите са собом овце и говеда!“ И у Библији заиста пише да су они повели „врло много стоке“, и то не само своје.
Да, иако су се наши преци радо окруживали домаћим животињама, нису им били нарочито привржени. У томе готово да се и не разликују од данашњих становника пустиње. У филмовима додуше можемо да видимо поноситог арапског шеика како јаше на својој вољеној кобили, или караван камила како величанствено пролази, али је то заправо обичан рекламни трик. Шеик воли свога коња таман колико и њега његова кобила може да поднесе, а о камилама да и не говоримо. За њих је сваки гонич Бедуин само ваздух, што се може разабрати и по досади на њиховим њушкама.
Међутим, у библијско доба домаће животиње су углавном служиле за жртвовање. Брат Арон жртвовао је сваког дана по једног бика и два јарца. Тиме је о једном трошку опрао све грехе у својој околини. Али ни другој стоци није било боље. Ни поред најбоље воље не могу да се сетим, осим Мојсијеве забране љубакања с домаћим животињама, ни једне једине лепе речи о фауни у Библији.
Међутим, добро се сећам неколико сочних погрда на рачун животиња. Кад је, примера ради, пророк Јеремија хтео неког да прокуне, пожелео би му да „буде сахрањен као магарац“. Један други пророк, Самуил, имао је комплекс паса. Кад би се он на неког наљутио, прозвао би га „цркнутим псом“, или би глуперду прогласио „псоглавим“.
Самуил је свакако био значајна историјска личност, али није био у праву што се тиче паса. Пси су необично паметна створења. Мудар човек не би смео да их презире него би требало да учи од њих.

ПАСЈИ ЖИВОТ

Наша библијска прича о животињама почиње тако што су се у две нове породичне куће недалеко од нас уселиле две породице, породица наставника музике Страхимира Берковића и породица чиновника Фрање Врховника.
Од самог почетка било је јасно да се те две породице не подносе и да су запеле из петних жила да виде ко ће кога истерати из куће. Истресали су једни другима тоне ђубрета у башту и скидали телевизијске антене, а наводно је Страхимир Берковић имао намеру да жицом споји Врховиикову каду у купатилу са високонапонским каблом. Свима је било јасно да ће један од комшија морати да се исели, једино се постављало питање коме ће прво попустити живци. Опкладе су падале у односу три према један у корист Страхимира Берковића.
Све је ово досад прилично отрцана прича која се може односити на сваку кућу у којој под једним кровом станује више од једне јеврејске породице. Али једног обичног дана дошло је до историјске прекретнице. Врховник је набавио пса по имену Аристобулос. Није то био крупан пас. Напротив, прилично ситан, али му је лајање имало све потребне особине да једног нормалног комшију отера право у лудницу, поготово комшију који је уз то и наставник музике осетљивог слуха. Осим тога, Аристобулос је увек лајао у незгодно време – то јест у пет и петнаест ујутро, између два и четири поподие, кад би господин Берковић дремао на свом каучу, па опет око поноћи и између три и по и четири изјутра.
Трећег дана по доласку пса на бојиште, за време његовог редовног поподневног концерта, госпођа Берковић је изашла у врт и одатле упутила овакво упозорење у правцу Врховниковог стана:
– Слушајте ви, ућуткајте већ једном тог монструма ако вам је живот мио! Ако га не ућуткате, мој ће га муж убити као пса, верујте ми!
Није то била никаква празна претња, све су комшије добро знале да Страхимир Берковић има ловачку пушку. Зато је госпођа Врховник озбиљно схватила то упозорење и отада би, чим би Аристобулос започео свој програм нон-стоп лајања, стала да умирује пса говорећи му благим гласом:
– Ћути, Аристобулосе! Сметаш господину Берковићу. Зар те није срамота, Аристобулосе? Ћути! Пссст!
Али пас је наставио по старом. Напротив, још је и повећао број децибела, ваљда да докаже своје дубоко уверење у демократску слободу лајања. Тад се господин Берковић обратио свом адвокату и затражио од њега законску заштиту од те четвороножне куге, али је адвокат, зачудо, стао на Аристобулосову страну. Одговорио је господину Берковићу да по закону сваки грађанин има право да у кући држи пса који лаје, и да не постоје никакви прописи којима би се ограничавала снага и време лајања.
Шта је преостало јадном господину Берковићу?
Једне ноћи без месечине устао је, дохватио пушку и стао у заседу иза дрвета чекајући да се Аристобулос појави. Међутим, пас се само излајао у уобичајено време (два, три и по, пет и петнаест иза поноћи), али није изашао у двориште. С времена на време господину Берковићу би се причинило да чује пса како гребе по вратима и тужно цвили, али му господари нису отварали врата, или због окрутности. или зато што су слутили да га напољу вреба опасност.
Следеће две ноћи биле су реприза прве. Пас је лајао али није излазио. Берковић је изгубио стрпљење па се пришуњао под прозор спаваће собе Врховникових не би ли открио тајну те физиолошке аномалије. Притиснувши нос на прозорско стакло, Берковић је погледао – и није могао да поверује својим очима.
Ево шта је видео: лежи господин Врховник у свом кревету, с изразом досаде на лицу, и лаје. До њега госпођа Врховник мало дрема а мало аутоматски понавља своју поруку:
– Ћути, Аристобулосе! Сметаш господину Берковићу. Зар те није срамота, Аристобулосе? Ћути! Пссст!
Берковићу је дошло да истог трена убије курвиног сина, али се обузда и оде право у полицију, где дежурном исприча сву ту нечувену причу. Дежурни га је помно саслушао, пробудио се и рекао:
– Па шта?
– Човече! – узвикну господин Берковић. – Тај курвин син ми уништава слух, и недељу дана не могу од њега ни око да склопим!
– Извините – одврати дежурни – ја могу да интервенишем само ако нечији звучници треште после поноћи. Не могу ником да забраним да не лаје, осим ако успут не лепи плакате без прописне дозволе. То је, знате, заправо у надлежиости управе града.
Вратио се господин Берковић кући па ујутро, пошто га је Аристобулос пробудио у пет и петнаест, похита до свог адвоката и пожали му се да Фрањо Врховник држи код куће назови пса. Адвокат прелиста све своје књиге и после извесног времена даде свом клијенту потпуно негативно правно мишљење,
У законским прописима британског мандата нема ни речи о некој забрани имитирања животињских гласова. Напротив, према отоманским прописима, одређује се чак и хонорар на који има право особа запослена као пас чувар. Према томе, остаје нам само једна солуција: да га тужимо што нема дозволу за држање пса у кући.
Адвокат се показао и лукав и предузимљив. Одмах сутрадан поднео је тужбу против Фрање Врховиика што није платио псетарину на себе, и затражио да се псето одмах лиша слободе. Ускоро је, међутим, обавештен да је у грдној заблуди јер је псетарина плаћена годину дана унапред за расног пса скандинавске расе, с педигреом, чије је име Аристобулос Први.
Дотле се лајање појачавало тако рећи из сата у сат, баш као да је Аристобулос схватио да се води последњи и одлучујући бој.
Тада је господин Берковић, у још једном очајничком покушају, обавестио Министарство за здравље да је његов комшија Аристобулос судећи по гласу, бесно псето које у интересу јавне безбедности треба под хитно ликвидирати. На назначену адресу је одмах упућен квалификовани ветеринар, који је Фрању Врховника детаљно прегледао и издао му позитивну потврду о здраственом стању, на шта је Министарство за здравље испоставило господину Берковићу рачун на име трошкова прегледа.
То је била кап која је прелила чашу. На почетку овог месеца господин Берковић је покупио прње и одселио се на север. Отада у улици опет влада мир. По мишљењу неких овдашњих радикалнијих кругова, господин Берковић је требало да узврати контралајањем. Но, зна се, лако је делити савете, али је тешко лајати у дуету.

10. НЕ ПОЖЕЛИ ЖЕНЕ БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА, НИ СЛУГЕ ЊЕГОВА

На реду је други чин жеље за туђим. Мојсије је из пуке опрезности допунио појединачно наведене предмете зависти речима „нити ишта што је ближњега твојега“ како не би било никакве забуне.
Мојсије је вероватно слутио да жеља за туђим власништвом води право ка потрошачком друштву. Ко не завиди ближњему своме, неће никад имати не само магарца него ни дугоногу секретарицу, а камоли једну од оних нових јапанских машина за прање које су истовремено и факс и акваријум.
Ако неко не пожели жену ближњега свога, за то могу да постоје само два разлога: или та жена треба под хитно да омршави, или је том мушкарцу потребна редовна хормонска терапија.
Мојсије је додуше добио упутство одозго да све заповести формулише као строге опомене, али би у овом случају имао више успеха једном ситном изменом:
„Припази боље жену своју!“

ИЗФРИЗИРАНА ПРЕЉУБА ИЛИ СУМЊА ЈЕ БИЛА НЕОСНОВАНА

ФРИЗЕР: Поштоване даме и господо! Желимо да вам омогућимо увид у пакао људских страсти. Особе у овом увиду су три изгубљене душе уловљене у мрежу похоте и лажи без излаза: муж, жена и, па добро, ја, рецимо, ја. Ја сам по занимању фризер, али то није битно у овом случају о којем је реч. Сад желимо да изведемо ову драму пред вама, отворено, брутално, безобзирно. Ништа нећемо крити, све ћемо изнети на видело, еротске авантуре, опасне везе, секс, секс и још једном секс. Неисцрпна тема, вечна трагедија људске сексуалности, љубомора. Тачније речено, љубомора мушкарца на своју жену. Дело набијено напетошћу, дело које је цензура два пута забранила, које је продуцент два пута враћао на дораду. Има ли међу вама малолетника млађих од 16 година? Нема? Е, онда можемо да почнемо.

Седа на столицу. У позадини романтична музика, интимна атмосфера. На сточићу уз столицу две чише, флаша коњака и телефон.
ЖЕНА (улази).
ФРИЗЕР: Ето, то је она.
ЖЕНА (седа фризеру у крило и обавија му руке око врата); Пољуби ме! Привиј ме уз себе. Угризи ме!
ФРИЗЕР (једва се отима из њеног загрљаја).
ЖЕНА: Лудаче! Шта хоћеш од мене?
ФРИЗЕР: Волим те.
ЖЕНА: Реци то још једном!
ФРИЗЕР: Волим те.
ЖЕНА: Још једном!
ФРИЗЕР: Остави ме на миру.
ЖЕНА: Ти мене не волиш.
ФРИЗЕР: Волим те, волим.
ЖЕНА: Још једном! (Ноново га грли а он се поново отшма): Лудаче! Шта хоћеш од мене?
ФРИЗЕР: А где ти је муж?
ЖЕНЛ: На војној вежби. Зашто ме не волиш?
ФРИЗЕР: Зар не може изненада да се врати?
ЖЕНА: Не може. Отишао је тек јутрос. Да ли ме волиш?
ФРИЗЕР: Волим. А да ли је јак? Мислим, физички.
ЖЕНА: Није. Само је паметан.
ФРИЗЕР: То није важно.
ЖЕНА: Шта сам оно још хтела да те питам? Ах, да, сад сам се сетила. Да ли ти мене волипт?
ФРИЗЕР: Наравно. (Грле се.) Али не бих хтео да имам непријатности.
ЖЕНА: Па рекла сам ти да је на војној вежби.
ФРИЗЕР: А ко нам гарантује да се неће изненада вратити? Можда ће да га пусте пре времена јер их има превише? Можда се разболео па ће одједном банути на ова врата? (Соба се осветли, на вратима стоји муж.) Ето видиш. Ево ти га, ту је. А ја нисам хтео да имам непријатности. Сад их имамо обоје.
ЖЕНА (не пушта га из загрљаја): Не волиш ти мене!
ФРИЗЕР: Волим те, али ми се ово све заједно не свиђа.
ЖЕНА: Рекао ми је да ће шест дана бити на војној вежби.
ФРИЗЕР: Рекао је, рекао је... А да ли је сад овде или није?
ЖЕНА: Јесте. (Мужу): А ти си на војној вежби, је ли?
МУЖ: Сад сам, жено, овде.
ЖЕНА: Видим да си овде. Шпијунираш ме, њушкало једно огавно! А причаш ми којекакве приче и којекакве лажи о својим дужностима као браниоца домовине, правиш се да си примеран муж, а у ствари измишљаш најпрљавије интриге. Добро, драговићу. Како хоћеш. Само напред, ако те то радује. Ангажуј детективе који ће ме пратити и уходити, дуби на глави и направи будалу од себе. Али немој после да ми долазиш да ме молиш за извињење.
МУЖ: Како се усуђујеш...
ФРИЗЕР (почиње да чита спортске новине са женом у крилу).
ЖЕНА: Срам те било, Јока! Склон си да поверујеш у сваку гласину, сваки трач, сваку клевету која ти допре до ушију. Немаш поверења у мене. Заиста имаш прљаву машту. Како човек може толико да се сроза? Зар си изгубио и последњу мрвицу достојанства? Зар си постао полицијски пас којег су нахушкали на злочинца? Биће ти после жао. После ћеш да се лупаш по глави кад будеш видео шта си ми учинио својим недостојним понашањем. После ћеш ту да ми цвилиш. Дорице овамо, Дорице онамо, Дорице овако, Дорице онако...
МУЖ: Дорице... Па то је... Морао сам...
ЖЕНА (фризеру): Он је морао! Јеси ли га чуо. Ништа глупље од тога није могло да му падне на памет. Морао је! Тако говори сваки злочинац кад га ухвате на делу. Збиља нисам мислила, Јока, да ћу то чути од тебе. Да ми је то неко прорекао, ја бих му одговорила: „Мој Јока не би никад направио тако нешто. То је искључено. Незамисливо. Мој је Јока господин човек, па и више од тога, он је прави мушкарац.“ Тако бих му одговорила. Очигледно да те за све ове године заједничког живота нисам добро упознала. Остао си ми непознат, странац. Подигао си зид између нас двоје кроз који ништа не видим. А чему све то само да ме шпијунираш...
МУЖ: Али...
ЖЕНА: Боље ти је да ћутиш! Гадиш ми се.
(Зазвони телефон).
МУЖ (диже слушалицу): Хало... Неко тражи Мишу.
ФРИЗЕР (спушта жену са крила, устаје и узима слушалицу из мужевљеве руке): Хало, овде Миша... То си ти? А, добро... (Безбрижно ћаска).
МУЖ: Дозволи да ти објасним. Био сам уверен да ћу код куће затећи све у најбољем реду и...
ЖЕНА: Смем ли да те питам што овде није у најбољем реду?
МУЖ: Престани већ једном да ме третираш као идиота. Нисам ја тако глуп као што ти мислиш.
ЖЕНА: Опет велике речи. И то је у твом стилу. А шта се крије иза тих речи? Ништа. Ја чак немам појма о чему говориш.
МУЖ: Дорице, шта значе ове две чаше на сточићу?
ЖЕНА: Две чаше су две чаше. А што питаш? (Панично склања чаше). Како да ти објасним шта значе две чаше?
МУЖ: Само настави! Можда си пила из две чаше у исто време?
ЖЕНА: Заиста не знам шта да ти кажем.
МУЖ: А, не знаш, је ли? Боље ми одговори на питање. Кажи ми зашто су ту стајале те две чаше? Имам право да знам. Ћутиш? То све говори.
ЖЕНА: То ништа не говори. Ја ћутим из пуког презира. Ћутим зато што ми се гаде те твоје невероватне инсинуације. Зато што ме твоја подлост ослобађа сваке моралне обавезе да трошим речи на тебе.
ФРИЗЕР (завршио је телефонско ћаскање па спушта слушалицу): Извините на сметњи. (Поново седа у фотељу).
ЖЕИЛ (поново му седа у крило и обраћа се мужу): Сад си разоткрио свој карактер у свој својој голотињи, набијаш ми на нос две безвезне чаше. Али то ти неће помоћи. Нећеш ме заплашити на тај начин. Ни у једној другој земљи на свету тако бедни шпијун не би сачувао живу главу, него би га извели пред стрељачки вод. Једноставно би га стрељали.
МУЖ: Није то све тако једноставно.
ЖЕНА: Није? (Фризеру): Реци ми, Мишо, шта да радим с њим? Има ли уопште смисла разговарати с њим? Да ли овакав човек уопште заслужује да му будем верна?
ФРИЗЕР: Боље је да то не питаш мене. Не бих хтео да се мешам у ваше приватне ствари.
ЖЕНА: Сад сам се тек сетила да се вас двојица уопште не познајете. Ово је Миша, мој фризер.
МУЖ: То знам.
ЖЕНА: А ово је мој муж.
ФРИЗЕР: Драго ми је.
МУЖ (хладно): Мило ми је.
ЖЕНА: Јока, шта је то с тобом?
МУЖ: Што би било?
ЖЕНА: То ја тебе питам.
МУЖ: Ваљда ти је ипак јасно да ја знам и што-шта друго.
ФРИЗЕР (жени): Ма рекао сам ти да ће доћи до размирица.
ЖЕНА (мужу): Чујеш ли? Зар не знаш да се понашаш? Хајде Јока, сабери се! Реци нешто у своју одбрану, било шта. Признај. Олакшај себи савест. Реци ми, али, молим те, лепо, мирно, без хистерије, хронолошким редом, реци ми како је до свега тога дошло, и шта те је натерало на то?
МУЖ: Добио сам анонимно писмо.
ЖЕНА: То сам и мислила. Стварно сам то и мислила.
ФРИЗЕР: Наравно. То је одмах било јасно као пекмез.
МУЖ: У први мах ту ствар нисам схватио озбиљно, хтео сам да све заједно одагнам од себе, али је нешто ипак остало да виси у ваздуху, једна мала... не бих баш рекао сумња... него једно... једно...
ФРИЗЕР: Подозрење?
МУЖ: Да. Подозрење. И то ме је изједало.
ЖЕНА: Јока, Јока, кад ћеш коначно да одрастеш?
МУЖ: То је све само зато што те волим. Зато сам одлу... одго... одлучио...
ЖЕНА: Што сад муцаш!
МУЖ: Зато сам одлучио да те ухватим ин флагранти. Зато сам измислио ту војну вежбу.
ЖЕНА: Хуљо подмукла! Како си само безосећајио смислио тај свој одвратни план!
МУЖ: Али, Дорице...
ЖЕНА: Не дирај ме тим својим љигавим, злочиначким рукама! Бежи од мене! Остави ме!
МУЖ: Дорице! Признајем да сам погрешио. Био сам љубоморан. Полудео сам од љубоморе. Али мораш да ме схватиш. Обоје морате да ме схватите. Шта сам друго могао кад сам примио то писмо? (Вади писмо из џепа и чита): „Поштовани господине, док се ви мучите и кињите да улепшате живот својој жени, та се фина дама забавља с бубњарем из комшијске куће...“
ФРИЗЕР: Чекајте мало! (Узима писмо из мужевљеве руке и чита даље): „...с бубњарем из комшијске куће, који сваког четвртка од 20,30 до 22 сата свира с њом на свој начин.“ (Жени): Могу ли да питам шта ово значи?
ЖЕНА: Мишо, не буди глуп!
ФРИЗЕР: Сваког четвртка?
МУЖ: Могу ли да питам шта је сад то?
ЖЕНА: Мишо, ама кунем ти се...
ФРИЗЕР: Бубњар, а? (Мужу)! Слушајте, ово је ипак превршило сваку меру.
МУЖ: Смирите се!
ФРИЗЕР: Ова жена има све што јој је потребно, дословно све, а шара с бубњарима!
МУЖ: У писму је реч само о једном бубњару.
ФРИЗЕР: Ма добро, де. Данас више ником не можете да верујете.
МУЖ: Али не треба опет све узимати к срцу. Ипак је ово само једио анонимно писмо.
ФРИЗЕР: Боље је да ме оставите на миру!
МУЖ: То вам је измишљотина једног анонимног клеветника. Па зар не знате те типове? Њима нису потребни никакви докази. Једна атрактивна млада жена која воли свог мужа, то је сасвим довољно злим језицима да пусте најапсурдније гласине...
ЖЕНА: То је истина.
ФРИЗЕР: Јока, ви сте права наивчина.
МУЖ: Немојте ми то говорити. Напротив, ја гледам око себе широм отворених очију. И веома добро све видим. Али зашто сад ту стојите? Седите, Мишо!
ФРИЗЕР: Хвала. Треба да кренем.
МУЖ: Штета. Дођите нам опет.
ФРИЗЕР: До виђења, Јока. (Одлази).
МУЖ: До виђења.
ЖЕНА: Мишо! (Клоне јецајући).
МУЖ: Но, но, не плачи, срце. (Узима је у крило): Све ће опет бити добро. Време лечи ране. Можеш ли ми ипак опростити?
ЖЕНА: Ти мене не волиш.
МУЖ: Волим те, волим.
ЖЕНА: Реци ми то још једном!
МУЖ: Волим те, волим.
ЖЕНА: Лудаче! Шта хоћеш од мене?

Нема сумње да је љубомора страст која задаје грдне муке човеку. Већ у Библији пише: „Боље је и сто пута умрети него једном бити љубоморан“.
Али шта да радимо кад одједном имамо посла са три љубоморне особе?

ЗЕЛЕНКО, ШЕЛЕБАЈ И ТАДИЈА ИЛИ ДЛАКАВИ ТРОУГАО

Фризерски салон у који редовно одлазим не припада можда најлуксузнијим у приобаљу Медитерана, али има све што је потребно за успешно шишање: три столице, три умиваоника и једно звонце које зазвони кад се отворе врата. Кад је то звонце први пут зазвонило при мом уласку, примио ме је старији уметник за бријање са 98 процентном ћелом, показао ми на једну од три празне столице и рекао:
– Изволите.
Пошто сам му рекао да не желим никакву посебну фризуру, него само да ме подшиша јер волим да носим мало дужу косу, препустио сам се његовим рукама. Он ми је само климањем главе ставио на знање да ме је разумео.
После нисам хтео да се упуштам у било какве експерименте па сам одлучио да останем веран ћелавом Зеленку. Стога сам седајући рекао његовом мршавом колеги:
– Хвала, причекаћу вашег колегу.
Међутим, мршави брица ставио ми је пешкир око врата и прихватио се маказа. Поново сам му рекао да ћу радије причекати његовог колегу.
– Да, да – климнуо је он главом и љубазно ми се нацерио. – Да, да, у реду.
– Он се тек прошле недеље доселио у земљу па не говори хебрејски – објасни ми Зеленко.
Одмах сам попустио. Новом досељенику треба помоћи да се снађе у новој домовини, а ја сам последњи који би дозволио да вредни занатлија трпи само зато што има проблема с језиком. Стога сам се препустио бризи досељеника и покушао, уз помоћ свог познавања руског језика, да му објасним да више волим дугу косу зато што ми је коса тако лепа. Гестовима сам му показао где треба мало да поткреше, а где још мање, и где уопште не треба ништа да дира. При том сам говорио споро, као што руски говори неко ко не зна руски.
Досељеник ме је пажљиво слушао јер се доселио из Пољске. Због те моје географске заблуде претворио ме часком у чупавог морнара, услужио ме потпуно непотребном масажом главе и просуо ми пола флашице колоњске воде на главу. Никад тако нешто не бих дозволио ниједном другом брици. Али Тадија је, како рекох, био тек недељу дана у нашој земљи па би с правом сваку моју критику схватио као ксенофобију.
Трећа рунда, после неколико недеља, обећавала је у први мах много. Кад сам крочио у салон, нови доеељеник је управо поткресивао браду неком непознатом патуљку, а проверени ћелавко Зеленко стајао је беспослен са стране. Али чим сам сео, скинуо је бели мантил и рекао: Доста за данас! У огледалу сам приметио да га је заменио трећи брица кога до тада нисам ни опазио, неки млади источњак по имену Шелебај.
– Шта желите? упита ме на грленом хебрејском. Шишање, господине?
Остао сам без речи. У ствари највише бих волео да ме подшиша досељеник Тадија, али би тај мој захтев можда био протумачен као израз неповерења према нашим оријенталним земљацима, а то нипошто нисам желео. Зеленко се пак задубио у читање вечерњих новина. Морао сам брзо да реагујем.
– Више волим дужу косу – рекох Шелебају.
– У реду, шефе, разумем, ваша је жеља за мене заповест – развезао је Шелебај. Бујица његових речи није ни за тренутак пресахла. А богато сам се упознао с његовом биографијом и најважнијим фазама у историји Марока, на глави ми је остало више косе него после његових претходника. Било је то, све у свему, пријатно изненађење.
*

Кад сам негде почетком априла поново дошао, одмах сам схватио каква ми опасност прети. Зеленко је био заокупљеп предивним коврџама једног младог авангардисте, а Тадија и Шелебај су напето вребали нове жртве. Обојица су ми одмах показали на своје празне столице и у дуету отпевали:
– Изволите!
Био је то прави Гордијев чвор. С људског становишта, није било решења. За кога год се од њих двојице одлучим, оном другом неће преостати ништа друго него да изврши самоубиство.
Морао сам да изаберем. једног од њих.
Изабрао сам Шелебаја.
Тек што сам сео на његову столицу, покајао сам се. Тадија се згрчио као да га је ударила струја, мада вероватно није ни знао што је то. Ситним се корацима повукао у позадину одакле је убрзо допрло тихо јецање, Правио сам се да ништа не чујем, али ми је пред склопљеним очима био Тадијин повратак кући, видео сам како га окружују деца и питају:
– Раро, dlaczego рlacsesz?
А Тадија им одговара:
– Изабрао је другог...
Уосталом, изгледало је да и Шелебај пати због моје бездушне одлуке. Подшишао ме је као што би ме подшишао и Тадија, тако да сам личио на јежа.
Желео сам да што пре исправим своју грешку. Ипак, то је потрајало неко време јер сам морао да сачекам да ми порасте коса како би Тадија имао шта да ради.
*

Најзад се и то десило. Мој план је био беспрекоран. Толико сам дуго шетао испред фризерског салона све док се нисам уверио да је Тадија једини слободан од њих тројице. У том трену сам упао у берберницу и кренуо право ка његовој столици, али ме је претекао брадати патуљак кога споља нисам приметио.
Шелебај је окрутно полако оштрио бритву на каишу и успут ми упућивао оштре погледе. Тадија је пак избегавао моје погледе као да се боји новог понижења. Зеленко се правио као да се њега све то ништа не тиче.
И тако сам седео без даха и напетих нерава. Ко ће први да буде слободан, Шелебај или Тадија? Нисам сумњао да ће, ако ме се Шелебај први докопа, то бити дефинитиван крај пољског досељеника. Наводно у манастиру свете Катарине на Синајском брду живи један редовник који је некад био успешан берберин...
Мароко је за длаку стигао пре на циљ. Патуљку на Тадијиној столици требало је још уклонити неколико длачица са шије а Шелебај је већ очеткао своју муштерију. Тада се окренуо према мени и показао ми празну столицу:
– Изволите, молим лепо!
– Хвала – рекох. Причекаћу вашег колегу.
На лицу некадашњег Пољака затитра блажен осмех. Шелебај посрну и ухвати се за столицу.
– Али зашто... прошапта самртничким гласом. – Па ја сам слободан... зашто...
У том тренутку Тадија је очеткао патуљка и испратио га из салона.
Остали смо сами.
*

Никад ми у животу није било тако кристално јасно да је човек само играчка у рукама судбине. Постојала је могућност да се ово заврши убиством на мах без ичије кривице, баш као у старогрчким трагедијама. У берберници је владала неподношљива напетост. Усне новог досељеника померале су се без гласа. И нос му је подрхтавао. Ако крочим према Шелебају, Тадија ће се несумњиво скљокати на под.
Шелебај упре своје ужагрене источњачке очи у мене. Маказе су му дрхтале у руци.
Зеленко нам је окренуо леђа и бројао пазар, али је та његова равнодушност била лажна. Изненада се окренуо и ошинуо ме болним погледом. Осећао је силну завист према свом успешном пољском супарнику, само што то није хтео да покаже.
– Молим лепо – рече промуклим гласом. – Изволите па сами одлучите.
Нико се није ни померио. У мене су зурила три пара очију које као да су говориле:
„Узми мене... мене мораш да узмеш!“
Можда је још био могућ неки компромис, можда су сва тројица могла да ме шишају наизменично, или смо можда могли да одиграмо руски рулет – па ће један добити а остала двојица ће се убити, само да престане та грозна, језива тишина...
Прошло је двадесетак минута, или можда пола сата. Тадија је заплакао и тихо рекао:
– Но, зар заиста не можете да се одлучите?
– Нама је, господине, свеједно – процеди Зеленко. – Морате сами да изаберете неког од нас...
Три пара очију и даље су зурила у мене.
Стао сам пред огледало и прошао руком кроз своју снежнобелу косу. За тих пола сата остарио сам неколико година, а решења још није било на видику.
Без речи сам изашао из бербернице. Више никад нисам свратио у њу. Оставио сам да ми коса расте све док нисам добио уметнички изглед. Да ли је могуће да је таква фризура настала управо у фризерском салону са тројицом завидљивих фризера?

Многи тврде да је успех само питање среће. Ако тако гледамо на ствари, ближњима можемо да завидимо и на срећи.

ПЕХИСТ ШТУКС ИЛИ СУБВЕНЦИОНИСАНИ ПОКЕР

– Хало. Желео бих да разговарам с господином Хоровицем.
– Код телефона.
– Јесте ли ви господин Хоровиц, гувернер Народне банке?
– Да.
Овде водоинсталатер Штукс. Хитно ми је потребна ваша помоћ, господине Хоровиц. У великим сам тешкоћама.
– Како, молим?
– Упропастила ме ова економска криза, господине Хоровиц. Одувек сам био поштен човек, питајте само људе за које сам радио. Штукс је симбол честитости. Штукс је стена од човека. Али откако је почела ова рецесија, толико сам нервозан због опште ситуације да сам повећао улог.
– Какав улог?
– Улог Јозефа Вехслера. Знате, скоро свако вече играмо покер. Синоћ је у поту било 400 шекела, а ја сам имао три краља и овако сам размишљао: „У земљи владају незапосленост и инфлација, па зашто не бих извукао и четвртог краља?“ Истог часа каже мени Вехслер: „Твојих 400 шекела и још 600!“ Шта ми је друго преостало него да узмем 2000 шекела аванса који сам добио од „Штајнера и компаније“ за куповину водоводних цеви – ипак сам имао три краља у рукама!
– А зашто ми све то причате, господине Штукс?
– Зато што је то ствар од општег интереса, господине Хоровиц. Одмах ћете видети зашто. Ставим дакле ја те две хиљаде шекела, вучем две карте, али не добијем четвртог краља, а Вехслер има три кеца. Све сам изгубио. Верујте ми, господине Хоровиц, да је наша власт створила такву атмосферу несигурности да човек више не може нормално да мисли.
– Две хиљаде шекела није тако страшна сума.
– Да, кад би реч била само о две хиљаде! Али ја сам се у другим партијама послужио аконтацијама неких других својих пословних партнера и до сада сам на тај начин остао без 12.000 шекела.
– Па шта вам кажу пословни партнери?
– Они још ништа не знају. Зато вам се и обраћам, господине Хоровиц, јер још није касно.
– Како ви то замишљате?
– Прво се морамо побринути да се ствар реши мирним путем. Ако ви као гувернер Народне банке не желите скандал, скандала неће бити. Све зависи од мирног развоја ситуације. Мене, господине Хоровиц, сви знају као поштеног човека. Кад би се прочуло да сам проневерио тај новац, сви би гракнули: „Побогу, ако чак и један Штукс тако ради, онда је заиста дошао крај!“ На коцки је, господине Хоровиц, питање јавног морала. Ви морате да докажете да сте дорасли својој одговорности.
– Зар сам ја одговоран за ваше хазардерство?
– Ама, кажем вам да сам имао три краља у рукама...
– Жао ми је, пријатељу. Мораћете ипак сами некако да се извучете из тог соса...
– Размишљао сам ја већ о томе, господине Хоровиц, али не иде. Моја радња осигурана је само на 10.000 шекела против пожара. Ато је исувише мало. Али, кад бисте ви мојим пословним партнерима рекли да Народна банка гарантује за све, проблем би био решен. Иначе би могао да избије страховит скандал, са судским тужбама и чланцима у новинама и јавним смрадом. Да ли сте већ видели како изгледа кад се разбесни „Штајнер и компанија“? Поцрвени као рак, набрекну му жиле на слепоочницама, страшно га је и погледати.
– Требало је раније мислити на то.
– Ја сад не тражим од вас савете, Хоровиц, него државну субвенцију. Ако баш инсистирате, преписаћу своју радњу на вас или на вашу жену. Само ми дајте 15.000 шекела у облику краткорочног зајма. То можете да одбијете од мог пореза на доходак.
– Али, до сада сте спомињали само 12.000?
– У недељу опет играмо. Али обећавам да више нећу подизати улог. Осим ако будем имао четири краља у руци...
– То вам није решење...
– Ма добро, Хоровиц, само ако будем имао четири аса.
– Заиста сте безобразни, Штукс.
– Ја безобразан? Ја сам се само нашао у небраном грожђу и ништа више. То може сваком да се деси. Не сме се неко казнити само зато што нема среће. Ја завидим људима који играју покер боље од мене, или имају више среће, али то у суштини ништа не мења. Размислите мало шта ће се десити ако десет или дванаест огорчених поручилаца навали на мене да им вратим новац. Вика, галама, стрка, полиција, новинари, радио и телевизија, само нам још то недостаје у овој нашој напетој политичкој ситуацији! Зар ви, Хоровиц, желите да све то испровоцирате?
– Али...
– Или да можда пређем у ислам?
– Не, немојте, побогу!
– Онда ми ујутро пошаљите новац. У цик зоре. У новчаницама од педесет шекела, ако је могуће...
– А како мислите да вратите тај новац?
– Да вратим? Па ја сам мислио да је реч о субвенцији.
– Реч је о позајмици коју морате да вратите.
– Добро, онда ћу вам вратити, ако Бог да.

Не могу ипак да завршим ову књигу а да не подсетим читаоце да сатиричар не држи моралне придике него огледало пред самозваним апостолима морала.
У том смислу хтео бих да вам представим честитог човека који се стриктно придржавао свих Мојсијевих заповести, па и Друге, која је једном била гурнута под тепих.