Jabuka je svemu kriva

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:53 pm

First topic message reminder :



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Mar 12, 2018 5:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:18 pm


У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ЈА

Само што сам се пробудио, ухватио сам најбољу од свих жена како замишљено буљи у једну тачку.
– Доста ми је рекла ми је мрзовољно – дозлогрдило ми је да свако боговетно јутро гледам како две исте ноге гурам у папуче.
Наравно да сам одмах схватио да је оболела од „вируса де Бовоар“. Није било речи ни о чему другом јер ме је мало касније запитала, гледајући се помно у огледалу, нисам ли можда приметио да одувек радимо исте ствари?
Рекао сам јој да је у праву. И ја сам се већ више пута упитао зар немам ништа паметније да радим него да увек на исти начин удишем и издишем ваздух, од јутра до сутра, без икакве промене, баш као робот без мозга...
Још док сам то говорио, жена ми се сва завукла у огледало. Поглед јој је преко преко брда и уграђене кухиње па је довео до неизбежног питања:
– Реци ми, Ефраиме, што ја у ствари овде радим? И ко сам уопште ја?
Морао сам да јој признам да још нисам утрошио много времена на то питање. Али сад кад је сама повела о томе реч, озбиљно се упитах: „Па стварно, што она у ствари тражи у мојој кући?“
– Душо – рекох јој – ако желиш да постанеш плавуша, зашто ми то одмах не кажеш?
Оставила ме је да стојим без речи и наставила да чита своју нову Библију. Вратила се тек негде предвече. Узнемирило ме је њено стоичко самосавлађивање.
– Немам ја ништа против тебе, Ефраиме – обавестила ме. – Проблем је само у мени и мом егу. Знаш ли што сам радила читав дан? Размишљала сам. Шта сам? Ко сам? Где ћу открити свој прави идентитет?
– Ти си моја жена – рекох јој. Госпођа Кишон. Тако ти пише и у личној карти.
– Да, али зашто сам ја ја?
Добро питање. Да се оне давно прохујале среде, пре 35 година, случајно удала за др Јосефа Фридландера уместо за мене, сад би несумњиво најбоља од свих жена била госпођа Фридландер, а не госпођа Кишон.
– Читав је живот – рече ми она тужно се смешећи – пука случајност.
Коме она то говори? А могао сам лепо да јој поклоним и Гинисову књигу рекорда!
*

Најбоља од свих жена појавила се поново тек пред сам ТВ дневник. Поглед на њено лице упозорио ме да ћу опет имати посла са Симоном де Бовоар. И заиста се велика француска књижевница опет појавила баш док сам прао зубе. То јест, појавила се моја жена, и то с једном другом Симонином књигом у руци: Други пол.
– Voila – рече ми – ова фантастична жена је живела 42 године са Сартром а да се никад није удала за њега. А шта мислиш, зашто се није удала?
– Можда је Сартр никад није запросио?
Жена ми се загледа у огледало помно проучавајући профил свог идентитета.
– Погледајмо, Ефраиме, најзад истини у очи. Откако знам за себе живим у зависности. Прво сам припадала родитељима, а онда деци. А ти, признај да си ме узео за жену само ради тога да ти будем слушкиња.
– Није ми то био циљ правдао сам се ја. Живот је пун свакојаких зависности. Кад сам ти, на пример, неколико дана пре нашег венчања рекао да ми треба још мало времена за размишљање, ти си добила, ако се не варам, прави напад беса.
– Можда рече ми најбоља наслађујући се слатким успоменама – али онда још нисам зиала у шта се упуштам.
„Боже,“ помолих се у себи, „сачувај ме бар од Харе Кришне. Што се мене тиче, може бити и плава, или смеђа, или црна, само да не буде ћелава!“
– Мислим да више нећу носити прслуче – рече најзамишљенија од свих супруга свом одразу у огледалу. Морам да откријем, Ефраиме, саму себе. Желим да живим својим животом.
Могли смо да одемо и до истеривача ђавола. Тај би вероватно истерао из ње и госпођу де Бовоар.
– Не желим више да се дотерујем за било ког мушкарца – настави моја супруга. – Баш ме брига шта ти о томе мислиш. Нећу више да цртам никакве глупе зелене црте око очију нити ћу више да бојим косу каном. Радије ћу се поносити сребрним сјајем своје косе. Јешћу торте и сладолед док не пукнем. Ја ни у ком случају нисам, прикане мој, твој сексуални објекат. Од сада ћеш морати да ме прихваташ овакву каква јесам.
Нисам смео да јој противуречим. Мени је било све потаман, само да не обрије главу!
– Симон – није се више могла зауставити Симон Сињоре је рекла: „Моје су боре део мене. Ко ме тражи, наћи ће ме у мојим борама.“
Треба констатовати да има исувише тих Симона.
– Желим једном да се погледам из једне више перспективе. Морам, Ефраиме, да докажем себи да постојим, овде и сада. Желим да будем независна, да ли ме разумеш? Уписаћу се на факултет и студираћу књижевност. И желим да научим како се ткају теписи, желим да будем обична конобарица, да свирам саксофон, било шта, једино је важно да јесам.
И отперјала је, закључала свој его с обе Симоне у своју собу и неколико сати разговарала телефоном с пријатељицама које такође трагају за својим идентитетом.
*

Кад се у петак вратила кући с новим новцатим кофером, озбиљно сам се забринуо. Пропао сам ако ме остави. Без ње ћу увек стићи на време у биоскоп па ћу морати да гледам рекламе. Одох до своје мајке. Рекох јој да ми је жена потпуно заокупљена трагањем за самом собом.
– Да, да – рече ми мајка у животу сваке зреле жене дође тренутак кад схвати да је њен пут не води никуд. Избледели су идеали младости па јој сад немирни дух тражи нове задатке.
Мојој мајци је тада било скоро 90 година, али не само што је била у пуном поседу својих умних способности него је знала њима и да се служи.
– Па шта онда да радим? – упитах је.
– Сине драги – одговори ми мајка – купи јој ташну Луј-Вутон.
– Али, мама – очајнички узвикнух – па знаш ваљда да су јој ормари пуни ташница! Што је тако посебно у ташнама Луј-Вутон?
– Цена, сине драги, цена.
Одвезао сам се у град и купио женску ташну марке Луј-Вутон. Ташну пуну слова Л и В. А што се цене тиче, она је наш текући рачун свела на статус „Молимо вас да што пре позовете своју банку и јавите се господину Росенталу“.
Код куће сам затекао најбољу од свих жена пред упола спакованим кофером. На лицу јој је писало „Збогом, Ефраиме!“ Било је то у длаку исто као и код госпође де Бовоар кад ју је спопала жеља за лутањем. Брже-боље сам скинуо пакпапир са слова Л и В и пружио их супрузи. Тешко је описати шта се онда десило. Тело јој се стресло као од удара струје, дрхтавим прстима је посегла за торбицом, еуфорично руменило јој је облило образе а смешак затитрао на уснама.
– Вутон – прошапутала је – прави Вутон!
Похрлила ми је у загрљај и пољубила ме. У позадини су зацвилеле виолине, запевала је шева и процветало цвеће, а на бескрајном хоризонту грануо је нови дан.
– Одувек сам то прижељкивала – рече ми најбоља од свих жена гласом пригушеним од суза – али се никад не бих усудила...
И баци поглед пун ватрене страсти на чудесни производ од пластике. Најзад је у њему нашла оно што је данима тражила, свој прави идентитет. Изненада је пронашла своје Ја. Своје јаство, истинско сведочанство свог живота, ручну ташну вредну греха.

Повластице које Стари завет даје мушкарцу најбоље се огледају у пријатној дужности да има право на најмање четири жене. Ипак, један лаковерни рабин је у средњем веку ослободио синове мојсијевске вероисповести тог слатког терета. Не само то, него се јога и поносио тиме што Јевреји убудуће, као и сви други културни народи, неће више имати четири законите супруге, али ће зато имати по двије-три „иноче“, како их је назвао Мартин Лутер.
Мормони су се ипак у својој вери дуже држали тог библијског женског квартета, али данас више не можете да будете сигурни ни у шта.
Недавно ме је у мојој кући у Апенцелу посетила делегација мормона из Солт Лејк Ситија не би ли ме подстакли да редовно читам Библију. Искористио сам ту прилику да се код њих распитам за „иноче“. Умирили су ме обавештењем да су од почетка 20. века и мормони моногамисти.
– Добро – рекох – кад поново уведете полигамију, радо ћу вас поново видети.
Ширење западњачке културе не може се, дакле, више зауставити. Око 600 милиона исламских верника боре се сада сами у арени за многоженство. Мухамед је знао шта ради кад је Куран саставио према Старом завету, али је знао и где треба да прикочи. Либијски вођа Гадафи има четири законите супруге и још неколицину у резерви, а краљ Саудијске Арабије Фејсал не поставља себи никаква ограничења у том погледу. Сви око Израела који то себи финансијски могу да приуште имају код куће читав харем.
Крајње је време да склопимо мир са суседима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:18 pm


КРАТАК КУРС ИЗ ПРАКТИЧНЕ ПОЛИГАМИЈЕ ИЛИ „ЕХ, ПУСТО ТУРСКО!“

Цариград је голема метропола, по броју становника готово већа од целог Израела, иако је праву афирмацију стекао тек пошто је у њему снимљен филм. Био је то трилер који се звао Топкати, у којем Питер Јустинов мажњава царске драгуље. Сигурно се сећате тог филма? Стога и није чудо што је током наше недавне посете том граду најбоља од свих жена пожелела да види место где је филм снимљен.
Узели смо водича и отишли у Топкапи, који је у међувремену претворен у национални музеј, па смо збланути од усхићења лутали лавиринтом предивних одаја. Мислим да у историји није било ничега што би човека тако фасцинирало, осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су права ризница блага древне цивилизације – верглао је службени водич. – Овде се чувају уметнички предмети непроцењиве вредности, овде је чувена царска библиотека, овде је и највећа збирка минијатура на свету. Шта бисте прво желели да видите?
– Харем.
Најбоља од свих жена ми је приговорила да сам опет вулгаран, али је водич добро знао да бакшиш дају мужеви па нас је одвео право у најлепше крило читавог комплекса.
Рекло би се да је цео Топкапи изграђен управо ради тог дела. У харему је свака одаја својеврстан бисер, а кревети с душецима меканим као душа, не смеш ни да помислиш на њих, као ни на раскошне будоаре у које су доводили лепотице кад би на њих дошао ред за зна се шта.
– Овде је Његово Величанство обично стајало и посматрало женски базен тамо доле – рече нам водич па је бирао коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како је то онда било, али ме најбоља од свих жена прену из мојих полигамских снова и рече да би сад хтела да погледа мозаике. Рекох јој да не буде нестрпљива, нека се и она нагледа овог историјског призора. И док сам тако стајао на тој осматрачници и зурио у мамутски базен капацитета хиљаду женскадије, упитао сам се како је, забога, он, султан, то објашњавао својој хануми?
*

– Је ли, болан Абдул Хамиде каже му тако жена једне вечери смем ли да знам шта ми толико дуго сеириш с тог пенџера?
– Је л’ ја? – пита султан. Ах, драга, само гледам какво ће бити време.
– А што су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рек’о да ће киша.
– Мани то, ја те питам шта су ти они буљуци жена тамо доле?
– Каквих жена?
– Тих лепотица што се доле купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш?
– Душо моја, мени је важно небо, гледам облаке и звезде, што бих глед’о доле? Но, кад ми већ то спомињеш, све ми се чини да је оно доле неки хамам ил’ штогод слично томе. Ма знаш како је, раја се мора негде и опрати.
– А откад ми то имамо у сарају хамам за рају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, ал’ ћу се свакако распитати. Знаш, ако ми је нешто забрљао онај баксуз од неимара, дина ми, набићу га на колац!
– Абдул Хамиде, нешто ми плахо врдаш?
– Око моје једино, ма како можеш посумњати у мене?
– Је ли? Па, добро, реци ми онда зашто сваке ноћи бежиш у онај тамо башкалук?
– Ко, је л’ ја?
– Безбели ти! Само шћапиш силеџек и нема те више.
– Ма идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Што ћеш кад ми дуго треба. А неки пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах с евнусима. Знаш оног шкембастог с кривом шијом? Е, с њим последњи пут умало да нисам надрљ’о. Им’о је ата више, ал’ ја њему турнем кулу па ...
–Ал’ два дана!
– Па се он намерачио на моју шахињу и...
– И вратио се ти без даха, клецала ти колена.
– И држ’, не дај...
– А дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читав сарај не мере ока да склопи од дефа, зурле и таламбаса уз трбушни плес.
– Мислиш, ја изводим трбушни плес?
– Не ти, него оне.
– Које?
– Твоје ајгирутне.
– Јање моје, ма како можеш?!
– Не бургијај ми ту! Синоћ сам с пенџера викнула нек’ прекину, глава ме боли, а знаш шта ми један од оних твојих чанколиза рече, а? „Мучи, жено!“ вели ми он. „Не квари мерак султану!“ Шта то има да значи?
– Појма немам, мајке ми. Биће нека од тих цура има човека који се зове Султан. К’о Јусуф Султан ил’ шта ти ја знам. И биће да је тај чувар амама...
– Још нисам видела ни једну једину мушку главу тамо доле.
– То ти је ваљда отуд што су све те цуре чедне... знаш како је, рабинат и те ствари...
– Чедне кобајаги. А све к’о од мајке рођене!
– Ма ко?
– Па те твоје успаљенице.
– Немогуће! Хоћеш рећи да немају ништа на себи?
– Ниси ваљда глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имана ми! Зар у мом рођеном сарају! Баш добро да си ми то рекла, јаранице моја! Голе! Гле ти њих! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку нлажу, има да их...
– Абдуле, болан, куд ћеш у том силеџеку?
– Морам намах онамо, премила моја. Ваља ми испитати те профукњаче, да видим шта им је то на уму, и тако. Ово ти је зорли проблем, знаш. Па ја сам ожењен човек! Грлице моја, ево ме очас назад, можда још овог месеца, а с првим ластама свакако.
– Крмак један!
– Чућемо се, срећо моја, а буде л’ шта ново, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки! Ћао!
Превео Омер Лакомица


Господ Бог је својевремено рекао: „Стога ће човек оставити оца и мајку да прионе уз своју жену, и биће њих двоје једно тело.“ Ипак, дозволите, милостива госпођо. Он је рекао „жену“, а не „супругу“.
Свемогући је од људи затражио само ово: „Плодите се и множите и напуните земљу!“ У тој својој доброј намери Творац нам је набио толики сексуални нагон да само што се не распрснемо. А онда нам долази са својом Шестом заповешћу и једну глобалну мисију претвара у пингпонг игру за двоје.
Па како човек да се ту снађе?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:19 pm


СТОЛЕТНА ЉУБАВ ИЛИ „МА ШТА МИ РЕЧЕ!“

Мој рођак је седео испред мене зурећи у плафон. Глас му је звучао некако сањалачки.
– Била је то љубав на први поглед. Из те жене је избијао дах душевне племенитости, сјај унутрашње ведрине. Било је довољно да ме само једном погледа својим тајанственим црним очима па да се заљубим у њу. Пошао сам за њом као у трансу. Али ме она није заволела.
– Ма шта ми рече!
– Сматрала је да нисам довољно осетљив. Она је песникиња. Састали смо се два-три пута па ми је причала о својим плановима. И то је било све. Имала је неку врсту телохранитеља, неког Србина. Ноћима сам седео на степеништу пред њеним станом и завидео му. Кад ме ујутро послала по сендвич са шунком, био сам најсрећнији човек на свету.
– Ма шта ми рече!
– Примала је од мене ситне поклоне. каткад чак и у готовини, али ни тиме нисам у њој пробудио страст. Патио сам као пас. Једне ноћи сам уснио страшан сан – видео сам оног Србина како јој у кади пере леђа сапуном. Тада сам одлучио да се свега ослободим. Тумарао сам сву ноћ по граду, било ми је свеједно куда. Само што даље од ње! Ујутро сам се нашао пред њеним вратима са три сендвича са шунком у руци. Избацила ме из стана. Пријатељи су видели како пропадам, па су ми притекли у помоћ. Везали су ме за столицу за љуљање. Али чак ми је и тада непрестано излазио на очи онај њен тајанствени, заводнички смешак. Одљуљао сам се до телефона и носом позвао број полиције. Полиција је дошла и ослободила ме. Одвезао сам се таксијем до њеног стана да је запросим. Хтео сам безусловно да озаконим нашу везу јер сам дубоко религиозан човек.
– Ма шта ми рече!
– Није била код куће. Вероватно је изашла са својим телохранитељем. Отишао сам до једног психоаналитичара и све му испричао. Он ми је објаснио да сам у детињству мрзео мајку и да сад због тога желим да се осветим. а могуће је и да сам у детињству волео мајку и да ту жену сад идентификујем с њом. Шта год од тога било истина, кад год би се споменуло њено име, бризнуо бих у плач. Психоаналитичар се издерао на мене рекавши да не смем да се понашам као мало дете. Скочио сам с његовог кауча и отишао к њој. Одлучио сам да јој оставим сву своју имовину.
– Ма шта ми рече!
– Она је у начелу пристала на то и први пут ме пустила у стан. Елегантно намештен стан, који је одисао културном атмосфером. Читали смо поезију. Кад је кренула у кревет, дозволила ми је да јој држим свећу. Восак ми је капао по прстима, али сам се осећао као да сам на седмом небу. Онда је дошао Србин. У руци је држао кључ. Закључали су ме у оставу. Почео сам да пијем виски, рум, сокове, све што ми је дошло под руку. Али ништа није помогло. Нисам могао да живим без ње, без њеног гласа, без вибрантног зрачења њене личности. Замолио сам је да ми дозволи да спавам под њеним креветом. Одбила је ту моју молбу. Онда сам скочио кроз прозор.
– Ма шта ми рече!
– Хтео сам да се убијем, али сам само сломио ногу. Три месеца сам лежао у гипсу и научио српски. Зивкао сам је сваких десет минута док није искључила телефон. Све сам више пропадао. Из огледала је зурила у мене моја властита сенка. Једног дана више нисам могао да издржим, искрао сам се у пижами из болнице и одвукао се до ње. Кад ми је отворила врата, више ми није била интересантна. Препустио сам је драге воље Србину.
– Шта се десило, побогу?
– Угојила се.

Све је то лепо и добро, али једноставно није истина да више нема срећних бракова. Крајње је време да се та заблуда исправи. Решење за брачне кризе није порочно понашање ни пренагљен развод, ни брачни саветници ни адвокати за бракоразводне парнице, него само узајамно разумевање и разговор у којем ће оба паћеника извести ствар на чистину.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:19 pm



7. НЕ КРАДИ

Ова заповест садржи један врло прагматичан захтев, иако склоност да се изигра није ништа мања него и код омиљеног неверства. Погледајмо истини у очи, човек врло радо краде, само не воли кад га ухвате у крађи.
И Библија је пуна крађа, од којих су неке заиста зачуђујуће. Јосип, на пример, кога су његова браћа продала на египатској пијаци робова, био је пре тога „потајно украден из земље Хебрејаца“.
С друге стране, дугокоси син краља Давида Авесалом украо је „срца мужева Израела“ својом побуном против оца.
Отада је реком Кишоном протекло много воде, а будно око Божје замењено је у робним кућама електронским сензором. Али Мојсије је и ту био у праву. Око на небу је боље функционисало.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:19 pm



БЕЗ МУКЕ НЕМА НАУКЕ ИЛИ ПИСМА НА СТРАНПУТИЦИ

Пре отприлике недељу дана приметио сам да више не добијам пошту. Прво сам помислио да се променио поштар. Тек сам јуче случајно открио прави разлог. Кад сам у неуобичајено време одлазио од куће, опазио сам малог Риглера из суседне куће како завлачи своја два танка прстића у моје сандуче и муњевито извлачи из њега три-четири писма. Кад ме је угледао, побегао је главом без обзира.
Сав разјарен, сместа сам се упутио до господина Риглера, који је баш стајао на кућним вратима.
– Шта је? – упита ме.
– Па ето – добацих му – ваш син ми краде пошту.
– Не краде он ником пошту. Дете скупља поштанске марке.
– Како, молим?
– Слушајте ви – развеза господин Риглер. Ја живим, хвала Богу, већ 33 године у овој земљи и учинио сам неке ствари за њу о којима врло мало људи зна. Међу њима су додуше и неки министри. Говорим вам из властитог искуства, кажем вам да данас уопште не вреди примати пошту.
– А ако је реч о неком важном писму?
– Важном? Ма што је уопште важно? Да ли вам је можда важно решење о порезу? Или судски позив? Да ли вам је можда важно шта вам пишу похлепни рођаци који од вас траже лову? Верујте ми да нема важне поште.
– Ма како нема!
– Не будите ситничави. Мој брат је био тренер каратеа у војсци и изненада је добио писмо да је наименован за амбасадора у Зимбабвеу. Потрошио је читаво мало богатство да купи нову гардеробу, и прочитао је сијасет књига како би се упознао са новим делокругом рада. После недељу дана испоставило се да је реч о некој забуни, па сад ради као избацивач у Занзибару. Ето, тек толико да знате колико је важна пошта!
– Била она важна или не, инако бих волео да прочитам сва писма која стигну на моје име. У реду?
– У реду. Покушаћу да наговорим сина да задржи само марке, и да вам она најважнија писма враћа.
– Баш вам хвала. Да предам вашем синчићу кључић мог сандучета?
– Зашто? Нека дечак учи да скупља марке!

Десет заповести су потпуно у реду, али не маре много за последице. Све што је у животу лепо олако је забрањено.
Зашто Мојсије није могао, побогу, мало блаже да формулише те своје заповести? Зар не би звучало много лепше да је рекао: „Кради, глупане, мало паметније!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:20 pm


ПРИЈАТЕЉИ У НЕВОЉИ

Мало-помало смо увидели да наш стари грамофон, који смо купили за 3000 шекела, није више богзна шта. Тачније речено, био је неупотребљив. Број обрта, на пример, толико би порастао после првих тактова да се Ђауров глас претварао у сопран, а миса која се изричито назива „Солемнис“ претварала се у цвркутаву дечју песмицу. Моји покушаји да изађем на крај с механизмом неславно су пропали. Успешнији су били захтеви најбоље од свих жена да продамо ту старудију. Стога сам дао овакав оглас у новине:
„Првокласни грамофон, изванредно добро очуван, као нов, продаје се из породичних разлога за 4000 шекела. Јединствена прилика!“
Али, како нисмо желели да се одрекнемо навике да се ослобађамо стреса слушајући музику, почели смо да тражимо нешто сасвим модерно на тржишту грамофона. Ипак, нисмо хтели да се оријентишемо на огласе по новинама, јер се у њима махом безочно лаже. Стога сам замолио пријатеље и познанике да нам јаве ако наиђу на нешто повољно.
Ускоро нам је наш комшија Феликс Зелиг донео добру вест:
– Еурека! – ускликнуо је. Нашао сам фантастичан грамофон, врхунског квалитета, из прве руке. Додуше, није баш јефтин. Власник за њега тражи 4000 шекела. Наравно, ја од тога немам ништа.
– Ма добро, добро, Феликс – рекох. – А ко је власник грамофона?
Феликс ми рече да се власник зове Ури. Том Урију треба само да кажем да ме шаље он, Феликс, па ће онда Ури можда да спусти цену. Осим тога, треба свакако да му кажем „Феликс пет“. Ништа друго, само „Феликс пет“. Ури ће знати што то значи, то је њихова договорена шифра.
На жалост, кад сам потражио Урија, нисам га затекао код куће, али ми је његов мали брат обећао да ће му пренети поруку. И заиста Ури ме је сутрадан посетио и одмах прешао на ствар. Будући да сам пријатељ његовог пријатеља Феликса, неће ништа да заради том продајом, а цена грамофона је 4300 шекела.
– Феликс пет – рекох му тада према договору.
– Феликс пет.
– Нека вас то не брине – смири ме Ури. – То ништа не мења у целој ствари. Цена остаје 4800 шекела.
И даде ми затворену коверту за неког Фридландера у Јафи и пожеле ми срећу.
Тада је судбина умешала своје прсте. Најбољој од свих жена испала је из руке турпијица за нокте баш на ту коверту на столу и исекла је па сам морао и против своје воље да прочитам писамце. У њему је било свега неколико редова које је Ури написао Фридландеру:
„Овај тип је Феликсов пријатељ, купио би грамофон. Феликс за себе тражи 500 шекела. Ја добијам 300 и још нешто за свог млађег брата који је посредовао у продаји.“
Залепио сам случајно отворено писмо и сутрадан га однео Фридландеру у Јафу.
Сваком Уријсвом пријатељу радо ћу учнити услугу рече ми Фридландер. Грамофон за који мислим да би вам одговарао прави је бисер. Сад ћу одмах да позовем своју вереницу чији муж познаје власника.
Па оде у суседну собу и закључа се. Инак сам чуо одломке телефонског разговора:
– Хало, срце... набави какав стари грамофон... Ури тражи за себе 4000 шекела... ја 300... ма добро, 200... али морамо да мислимо и на маму... и, наравно, на твог мужа... јасна ствар.
Затим ми је Фридландер дао телефонски број мужа своје веренице, који је, како се испоставило, био разводник у једном биоскопу у Бершеби. Фридландер ми је објаснио да је цена грамофона мало порасла, инфлација и те ствари, ваљда то схватам, он лично нема од тога никакве користи.
Увече сам назвао Бершебу.
– Пошто сте пријатељ вереника моје жене – рече ми разводник добићете тај изванредни грамофон за свега 5700 шекела.
На брзину сам израчунао у глави: Феликс – 500, Ури – 300, мали брат – 100, Фридландер 200, мама 50, вереник – 250, разводник – 100. Кад се томе дода и сам грамофон, који такође има своју цену, добија се укупна сума од 5500 шекела, а не 5700. Кад сам га упозорио на ту разлику, мој нови пословни партнер је навео и адвокатске трошкове бракоразводне парнице Фридландерове веренице, тврдећи да је 5700 шекела за нов новцати грамофон смешно ниска цена, права багатела.
Како ипак нисам био одушевљен, разводник се сам понудио да ће сутрадан доћи из Бершебе да ме лично упозна с власником грамофона у Тел Авиву.
– Тај идиот нема појма како се тренутно крећу цене на тржшпту обавестио ме је успут. – Дозволите да поразговарам с њим најпре у четири ока па ћемо зачас решити ствар.
У том тренутку пробуди се у мени пословни дух, па му рекох да бих и ја волео да добијем један мали проценат од продаје.
– Али ви сте купац? зачуди се човек из Бершебе.
– Не мари – остадох ја при своме. – Додајте на цену још 325 шекела, које ћете ми после додати испод стола. Кад сви имају у томе некакав удео, зашто га не бих имао и ја?
– Дошли смо на одредиште. Моја жена отвори врата и одведе нас до грамофона, којег смо, ако се добро сећате, хтели да се отарасимо.
– Изванредан грамофон – шапну ми разводник. – Сачекајте мало да поразговарам с госпођом.
– Можете и са мном – рекох му. – То је мој грамофон.
– Е па, лепо. Колико тражите?
– 4000 нето.
После краће паузе, колико му је требало да све израчуна у глави, разводник ми рече да пристаје на цену.
– У реду. С пријатељима се никад не ценкам. Одбијте цену грамофона, дакле 4000 шекела, од укупне суме, 6025, па ћете ми платити 2025 шекела, а ја ћу вама од тога да вратим још 325.
Била је то поштена погодба. Осим тога, никад не волим да кварим посао у којем учествује толико људи, који су ми при том све сами добри пријатељи. Успео сам још да извучем 25 шекела за себе и да заокружим свој удео на 350 шекела. Склопљену трансакцију залили смо чашицом пића.

Ма колико то чудно звучало, многим људима можете сасвим неупадљиво и елегантно извући из џепа гомилу пара.
За то вам је потребно само бели лекарски мантил, две-три расклиматане столице и врата с емајлираном плочицом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:20 pm


НЕИЗЛЕЧИВИ ЛЕКАР ИЛИ ПЕЛИНКОВАЦ НА РЕЦЕПТ

Случајно није било гужве у чекаоници. Стога сам закуцао на врата и ушао. За писаћим столом је седео лекар и испуњавао неке формуларе.
– Добро јутро – поздравих га.
– Имате ли број? – упита ме он.
– Имам, изволите – рекох и пружих му га.
– А што вам фали? – упита ме лекар сумњичаво мотрећи мој број. Пре него што сам стигао да му одговорим, распитао се за моје податке и брижно их унео у некакав упитник. Затим ме најзад погледа. – Дакле?
Почех да му објашњавам како већ неколико протеклих дана имам јаке болове у задњем делу главе.
– У задњем делу главе? – запита ме он.
– У задњем делу главе – потврдих.
– Да ли сте већ били овде?
– Неколико пута.
Тад лекар темељито прегледа број који сам му дао. Затим је хтео да сазна нешто више о нама, о броју и мени. Ради тога се упутио ка картотеци да потражи документацију. После извесног времена окрену се опет мени:
– Пише ли вам тамо 083? – упита ме.
– Да – одговорих чини ми се да пише 083.
Затим опет стаде да копа по картонима, али ускоро одустаде од тога.
– Знате ли можда где вам је историја болести?
– Ту, у вашој картотеци.
– Да ли би вам било тешко да погледате где су ти ваши папири?
Приђох картотеци, нађох своје папире и пружих му их.
Он дохвати један жиг и удари га преко једне црте. Тад се опет обрати мени питањем:
– Шта вам је, дакле?
– Не знам – одговорих му искрено. – Имам болове у задњем делу главе.
И додах да ми кћи има исто такве болове, да се и она од јуче жали на њих.
– Колико има година?
– Дванаест и по одговорих. – Намеравам да је одведем код педијатра.
– Код докторке Фридман? – упита ме он.
– Не – одговорих му. – Код једне друге.
– И што је она установила? – упита ме лекар.
– Нисам још био с кћерком код ње одговорих.
– Идите, само идите! – рече лекар и поче наглас да размишља о томе шта ли се крије иза тих мојих болова.
– А кад су почели ти болови? – упита ме.
– Пре месец дана.
– Да ли сте због тога већ били овде?
– Јесам.
– Па како по да још имате болове?
– Ево како је то било стадох да му објашњавам. – Једног дана дошао сам овамо четврт сата пре истека радног времена. Рекли су ми да нема мог лекара, а да је његов заменик морао још пре подне да обавља посао тројице одсутних колега, па не може више да прима пацијенте.
– То је сасвим разумљиво рече лекар. А шта је онда било?
– Упитао сам га кад бих могао да дођем, и он ми је рекао да дођем сутра рано поподне.
– А колико је сад сати? запита ме лекар. Рекох му колико је сати па наставих:
– Кад сам сутрадан тачно на време дошао по број, службеник на шалтеру ми је рекао да тог дана нећу стићи на ред, јер је мој лекар изненада морао да оде на царину ради усисивача за прашину. Питао сам га да ли то значи да човек сме да се разболи само кад то одговара здравственој служби, и рекао му све што мислим о његовој установи. Онда ми је он одговорио да он није меродаван за те ствари, јер је и он ту само замена, уместо свог ујака.
Лекар подиже поглед са својих формулара.
– Зашто ми одмах нисте рекли да сте овде већ били на прегледу?
– Зар ви то зовете прегледом?
Лекар се озлоједи.
– Шта ви у ствари хоћете? – упита ме.
– Хоћу да ме прегледате, да утврдите зашто имам болове у задњем делу главе.
– Добро, добро, отворите уста да видимо!
Отворих уста и он ми погледа грло, па рече:
– Имате велике крајнике.
– Да, знам.
– Веома велике крајнике – понови лекар и упита ме:
– И шта сад да вам препишем?
– Не знам. Ви сте лекар.
Завлада тишина пуна размишљања. Онда ме упита:
– Желите ли неки лек?
– Желим да ми прођу болови у глави.
– А имате ли нешто код куће, неке капљице или што слично?
– Немам.
– Штета – напомену лекар. – Знате ли можда да ли вам помаже неки лек?
– Пелинковац.
– Добро, онда ћу да вам препишем пелинковац – рече лекар, одахну и написа ми рецепт за пелинковац.
Захвалих му.
– Нема на чему – рече тај спасилац човечанства. – Ипак бих вам саветовао, уз вашу дозволу, да дођете поново после празника, јер онда ће овде бити ваш лекар. Ја га само замењујем.
– Хвала вам – рекох и одох.

Сваки нерешив проблем Библија решава познатим закључком: „Човек је од рођења опак“. То значи да ту помоћи нема. Психијатри нису тог мишљења. Њима су за све криве околности.
Ја се слажем и с једним и с другим. Околности су увек криве, а човек ствара околности.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:20 pm


СПАСИТЕ КУЛТУРУ ИЛИ УБРЗАНИ КУРС ИЗ СЕЈАЊА НЕПОВЕРЕЊА

Било је то у време ударања темеља нашег друштва, а идеја је потекла од Јакова. Седeли смо у његовом атељеу, Хаим, Ури и ја и трљали главу својим бригама.
– Положај културе у нашој земљи је катастрофалан – констатовао је Хаим. Наша омладина је полудела за телевизијом, а чита само америчке ревије. Књижевност стагнира.
Потиштено смо климнули главама. Ури скочи на ноге и узвикну:
– Речи, речи, речи! Морамо прећи на дела. Млади смо, јаки и лепи. Верујемо у бољу будућност. Спасимо културу!
Све нас је облило руменило, у очима нам је севнуо стваралачки дух, тела су нам се напела.
– Како би било да оснујемо клуб? – предложих. – Да окупимо све младе, живе, несебичне снаге којима духовни углед наше земље још нешто значи.
– Тако је – одушевљено ће Јаков. – Хајде да оснујемо клуб младих пријатеља културе.
Остали смо да седимо до зоре расправљајући о својим плановима. Одлучили смо да изнајмимо један локал и да га лепо уредимо, као оазу културних сусрета. У њему ћемо одржавати и књижевне вечери, а чиста добит ићи ће у корист младих талената.
Ујутро смо кренули у потрагу за таквим локалом и ускоро нашли прикладну просторију у подруму. Али власник, трговац воћем и поврћем пореклом из Грчке, није хтео да нам изнајми ту просторију.
– Прво, ко сте уопште ви? – упитао нас је. Друго, шта сте? Треће, какав је то клуб? И четврто, где су вам потребни документи?
Прасиули смо у смех. Какви сад документи! Шта ће нама документи? Ваљда наш заједнички циљ и дубока љубав према култури вреде више од некаквих безвезних папира! Али Грк је остао при свом тврдећи да ће разговарати само с регистрованим друштвом, јер иначе није сигуран од кога да тражи заосталу кирију.
Морали смо, хтели-не хтели, да се обратимо адвокату да уместо нас обави те глупе формалности.
Адвокат, неки др Шај-Зоненшајн, примио нас је у својој канцеларији, која је на нас оставила снажан утисак, иако се налазила у некадашњем светларнику без прозора.
– Драго ми је што смо се упознали – рече др Шај-Зоненшајн. – Шта могу да учиним за вас?
– Господине докторе, ми смо млади и пуни смо идеала – извести га Јаков. – Желимо да уложимо све своје снаге у духовну обнову нашег народа како бисмо будућим генерацијама осигурали културан живот...
– Разумем вас – климну адвокат главом. – Желите да оснујете непрофитно удружење?
– Није нам до профита нити желимо да га остваримо.
– То се никад не може тврдити унапред одговори правник. – Данас сте још млади и наивни, али за десетак година мислићете знатно друкчије. Саветовао бих вам да оснујете такозвано „отоманско друштво“.
Сложили смо се с њим већ и зато што нисмо хтели да питамо што то значи. Али др Шај-Зоненшајн хтео је сазна од нас још читав низ детаља.
– Статутом мора бити, на пример, јасно предвиђено како ће се друштво расформирати – рече.
Помано смо почели да се љутимо. Зашто да мислимо о расформирању кад тек желимо да оснујемо друштво? То смо му и рекли јасно и гласно.
– Није то тако једноставно. – Професионалац заврте главом. – Данас се још добро узајамно подносите, али ко зна шта ће бити за десетак година? Треба од сама почетка предвидети сваку могућност. Предлажем вам да се ваше удружење може расформирати само на основу једногласног закључка генералне скупштине.
– Добро, како год кажете саркастично напоменух.
– У реду. А сад још морамо да се сложимо око тога како ће се у том случају поделити заједничка имовина.
– Каква имовина?
– Чекајте мало! Говоримо о томе шта ће бити за десетак година. Обично се непокретна и покретна имовина дели на једнаке делове свим члановима генералне скупштине. У случају спора надлежно је мировно веће.
– У случају спора? Мировно веће? Шта ће нам то?
– То ћете видети тек после. Жао ми је, али морамо да вас упозоримо на све те ствари. То ми је дужност као адвокату. Данас сте још млади, али нећете остати млади. Уосталом, морамо још да утврдимо ко све може да постане члан вашег удружења.
– Сваки креативни грађанин који воли културу.
– То није правна дефиниција. О томе мора да донесе одлуку председништво.
– Какво председништво?
Према отоманским законима, који, као што је познато, нису код нас укинути на свим подручјима, свако удружење мора да има трочлано председништво.
– То је заиста глупо – рече Ури. – Нас смо четворица!
– Онда је један од вас сувишан – хладно констатова адвокат.
Насмејасмо му се од срца. Ипак је све то заједно просто смешно.
– Па, добро – рече Хаим – онда Ефраим неће бити члан председништва.
И опет смо праснули у смех, мада смо у ствари били бесни што траћимо драгоцено време на овакве трице. Нарочито сам ја био бесан као рис. Како је Хаиму пало на памет да мене избацује из председништва? Зашто баш мене? То му нећу тек тако опростити.
– Дакле решили смо и питање председништва – задовољно рече др Шај-Зоненшајн. – Сада треба да утврдимо у којим случајевима се могу поједини чланови искључити из друштва.
– Па то уопште није актуелно – рече му Јаков.
– Наравно да данас још није актуелно, али би се за десетак година могло догодити да више не можете да сарађујете с неким чланом, да се одао криминалу или да из личних разлога желите да га искључите из својих редова.
Приметио сам да су сви само мене погледали. Мене, само мене. Др Шај-Зоненшајн настави:
– Саветовао бих вам да чланови друштва могу да се искључе из ваших редова само једногласном одлуком председништва.
– То не долази у обзир! – узвикнух. Ја немам поверења у председништво. О искључењу може да одлучи само генерална скупштина.
– Било би исувише компликовано сазивати генералну скупштину само због једног јединог члана – успротиви ми се Јаков. На тај начин не бисмо практично могли никог да искључимо.
Нисам хтео да се предам тек тако па сам поставио још једно питање:
– Узмимо, на пример, да треба искључити Јакова. Да ли бисмо у том случају морали нешто да платимо?
– И о томе би требало да одлучи председништво.
– Не слажем се! – успротиви се сад Ури. Ако би мене, рецимо, хтели да најуре, не бих хтео да о мојој судбини одлучују идиоти у председништву. Висина моје одштете морала би бити тачно назначена у статуту.
– Нема проблема – пресуди др Шај-Зоненшајн. – У статуту има места за све. Можда би требало, ради олакшица приликом пријаве пореза, утврдити да се искљученом члану, уместо отпремнине, исплати шестомесечна плата.
– Каква плата?
– Плата коју сами одредите. Уосталом, реч је о удружењу са заједничким интересом. То значи да сву добит делите међу собом.
– Ма тих пар шекела нису вредни помена.
– Данас је то само пар шекела, али за десетак година биће можда стотине или хиљаде шекела. Увек морате имати на уму развојне могућности таквог удружења. У својим просторијама можете да отворите и снек-бар, а веће дворане можете да изнајмљујете за свадбе и прославе. Од недавно су веома популарни и курсеви фитнеса викендом. Ако сте спретни, можете бити ослобођени пореза с обзиром на то да не радите ради профита. Остварена добит мора онда да се дели члановима под фирмом „плате“.
– Али не ваљда свима – успротиви се опет Ури – него само четворици присутних чланова оснивача?
Тај његов предлог смо једногласно усвојили. Јаков је додао:
– Што се чланства тиче, морамо бити врло пробирљиви. Ја сам за строгу проверу и високу чланарину. Онда ћемо бар бити сигурни да ћемо стварно добити само културне људе на високом нивоу.
Др Шај-Зоненшајн нас је понудио киселом водом. Јаков се у међувремену одмакао од мене, али ја сам и даље држао на оку тог бедног опортунисту.
Хаим и Ури су се нешто дошаптавали гледајући наизменично Јакова и мене. Одлучио сам да што пре прекинем контакт између те двојице подмуклих типова.
– А каква је, господине докторе, ситуација с правног гледишта – запитах ако се утврди да је неко од нас кришом гурнуо руку у заједничку благајну?
– У случају крађе, читава ствар би морала да се изнесе пред мировно веће или да се сазове ванредна скупштина.
– А ако се дотични увукао у наше редове као шпијун? – упита га Ури и одмери ме кивним погледом. – Шта ћемо онда с таквом хуљом?
– Пријавићете га полицији и изабрати замену за њега.
– А ако узима дрогу и лудује? Или се утврди да је лудак опасан по околину?
– Имате потпуно право да постављате таква питања. Све то треба предвидети у статуту.
– Председништво мора да има и право да искључи старе или болесне чланове ради њиховог добра, без икаквог даљег образложења.
– Тако је – закрешта Јаков. Кљакави нам нису потребни.
Хаим, који пати од чира на желуцу, пребледе и запита претећим тихим гласом:
– А шта ће бити ако један од нас убије неког од нас?
– Е, онда ће посебно повереништво које изабере проширено председништво одлучити о висини одштете која ће се исплатити удовици жртве. Али мислим да данас још не морамо да се упуштамо у такве детаље. Др Шај-Зоненшајн заклопи досије на којем је писало „Круг младих пријатеља културе“ и устаде. – Предлажем да се за недељу дана поново састанемо и расправимо питање инвестиција, дивиденди и увозних лиценци.
Ури се највише интересовао за увоз шведеких порнића, а ја сам бацио тежиште на увоз швајцарских „Своч“ сатова. Кад смо изашли на улицу, пазио сам да не ходам испред осталих. Није пријатно осећање кад су ти такви мафијаши у мраку за леђима.
– До виђења дакле идуће недеље – промрмља Ури и нестаде.
Ми остали смо се без речи разишли. Осећали смо се најмање десет година старији.

Талмуд, та збирка јеврејских мудрих изрека и коментара верских закона из Старог завета, крије у себи нека изненађења. У њему, између осталог, пише да не сме да се казни лопов који је покрао другог лопова.
То је свакако врло похвална замисао, али кад би се остварила, било би практично немогуће истраживати државну корупцију.
Осим ако лопов не би озбиљно схватио Седму заповест па би му досадило да краде. У том случају тај проблем уопште не би могао да се реши.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:20 pm


НАШЕ ДНЕВНО ПОТКРАДАЊЕ ДАЈ НАМ ДАНАС

ЛИЦА: Зиглер
Начелник службе
Секретарица
МЕСТО ЗБИВАЊА: Државна канцеларија

ЗИГЛЕР: Извините, господине начелниче. Да ли можда сметам?
НАЧЕЛНИК: Само уђите, Зиглер! Имам за вас тачно пет минута времена.
ЗИГЛЕР: Жао ми је што вам одузимам драгоцено време.
НАЧЕЛНИК: Ништа, ништа, Зиглер. Да чујемо о чему се ради!
ЗИГЛЕР: Молио бих вас за повишицу.
НАЧЕЛНИК: Шта бисте ме то... молили?
ЗИГЛЕР: Да, господине начелниче.
НАЧЕЛНИК: Па ваљда вам је познато да су сви државни службеници плаћени по платним разредима?
ЗИГЛЕР: Знам. Али имајући у виду више порезе...
НАЧЕЛНИК: Немојте ми даље говориш. Ваша је плата резултат директних преговора између власти и представника синдиката за јавне уцене и претње штрајком. Помислите само шта би се десило кад би свих двеста шездесет запослених нашег одељења дошло код мене да тражи повишицу. Помало се чудим како ви, као стари, лојални службеник...
ЗИГЛЕР: Разумем, господине управниче. То значи да од тога нема ниипа. Па чак ни од повишице од 50 фунта нето?...
НАЧЕЛНИК: Не долази у обзир.
ЗИГЛЕР: Ни бруто?
НАЧЕЛНИК: Ни бруто.
ЗИГЛЕР: Онда ћу и даље морати да примам мито.
НАЧЕЛНИК: Све ми се тако чини.
ЗИГЛЕР: А ја сам се надао да бар ове године... Није да ми је нарочито тешко. Увек се нађу људи који су спремни да подмите надлежног службеника. Да вам право кажем, не могу се више ни наћи људи који не би били спремни на то. Прошле године сам на тај начин примио око 60.000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Немојте само претеривати, Зиглеру!
ЗИГЛЕР: Била је то прилично добра година, нарочито захваљујући реконструкцији наше железничке мреже. Ја сам, забаве ради, прибележио неке суме у овај нотес. Ево изволите, прочитајте и сами, господине начелниче...
НАЧЕЛНИК: „Октобар. Купљене половне локомотиве: 15.600 шекела.“ Да, сећам се тога. Знам да сам се тада питао шта ће нашем министарству две старе локомотиве? Једна би била уврх главе. Да видимо даље! „Новембар. Гурнуо руку у касу: 1700 шекела.“ Па, то није много...
ЗИГЛЕР: Новембар је увек лош месец. То сам учинио више да умирим савест пре годишњег обрачуна. Али у децембру је уследио заиста озбиљан мито.
НАЧЕЛНИК: „Децембар. 33.000 шекела у готовини од господина Р.“ Ко вам је тај господин Р? Робичек?
ЗИГЛЕР: Да.
НАЧЕЛНИК: Зиглеру, Зиглеру! Додуше, мене се то не тиче, али ни је ли 33.000 шекела у једном месецу ипак мало превише?
ЗИГЛЕР: Немате ви појма, господине начелниче, колико је тај Робичек насртљив! Једноставно ми је тај новац силом утрапио. Али зато је јануар опет био лош. Укупно 8000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Увозне дозволе?
ЗИГЈ1ЕР: Не, него одобрења за извоз.
НАЧЕЛНИК: Хм. Како видим из вашег нотеса, у фебруару сте опет мало боље прошли?
ЗИГЛЕР: То вам је због пролећа, господине начелниче. Али сад коначно морам нешто да вам признам. Ја... ја врло нерадо примам мито. Некако ми није по вољи...
НАЧЕЛНИК: Зашто?
ЗИГЛЕР: Хја, ђаво ће га знати! Можда сам перверзан? Кад бих могао да живим од своје плате, господине начелниче, верујте да уопште не бих примао мито.
НАЧЕЛНИК: Сад сте дотакли универзални проблем.
ЗИГЛЕР: Знам.
НАЧЕЛНИК: То је проблем нашег свеукупног јавног живота.
ЗИГЛЕР: Знам. Али ја се лично због тога осећам некако непријатно. На крају крајева... кад човек мало боље размисли... то и није ништа друго него крађа.
НАЧЕЛНИК: Са техничког становништва гледано – у неку руку као питање кривичног поступка – та се ваша констатација не може негирати.
ЗИГЛЕР: Зато вам и кажем да бих уз колико-толико пристојну плату...
НАЧЕЛНИК: Не долази у обзир.
ЗИГЛЕР: Четрдесет ието.
НАЧЕЛНИК: Драги пријатељу, ми нисмо овде на пијаци него у државној канцеларији. Овде нема погађања. Разумете? Уверавам вас да је влада потпуно свесна тог болног проблема. А и ви, Зиглеру, морате бити начисто с тим да тражите немогуће. Када бисмо вам повећали плату, сутра би то исто затражило двеста шездесет ваших колега...
ЗИГЛЕР: Они не би ни сазнали за то, поштења ми!
НАЧЕЛНИК: Рецимо да то уопште нисам чуо. Ја се не упуштам у такве махинације... Робичек вам је дакле исплатио 33.000 шекела?
ЗИГЛЕР: У три рате. Последњу ми је исплатио тек данас. Ево, овде у џепу сакоа имам 11.000 шекела у новчаницама.
НАЧЕЛНИК: Није паметно да толико готовине носите са собом.
ЗИГЛЕР: Не примам чекове.
НАЧЕЛНИК: Да ли сте већ избројали новац?
ЗИГЛЕР: Нисам још стигао.
НАЧЕЛНИК: Морам да признам да вас не разумем. Тако савестан службеник као што сте ви...
ЗИГЛЕР: Нервозан сам. Забринут. Свакакве ми мисли падају на памет. Ако су у децембру сви наши службеници примили по 11.000 шекела мита, онда би то све заједно износило много више него што би износило опште повећање плата.
НАЧЕЛНИК: Што ви то говорите? Јесте ли полудели? Прво, за подмићивање су одговорни грађани, а не држава. И друго, опростите, али нису сви службеници у ситуацији да примају мито...
ЗИГЛЕР: Тридесет шекела више месечно и нећу то никада више да радим.
НАЧЕЛНИК: Ви сте, Зиглеру, заиста чудна зверка. Опростите, али то заиста морам отворено да вам кажем. Сачекајте да позовем секретарицу! (Звони).
СЕКРЕТАРИЦА: Изволите, господине начелниче?
НАЧЕЛНИК: Донесите ми преглед ванредних расхода.
СЕКРЕТАРИЦА: За које период?
НАЧЕЛНИК: За последње две године.
СЕКРЕТАРИЦА: Ево, изволите.
НАЧЕЛНИК: Колика је била укупна сума ванредних расхода на крају прошле године?
СЕКРЕТАРИЦА: Укључујући и проневере у готовини?
НАЧЕЛНИК: Да.
СЕКРЕТАРИЦА: У последњем кварталу... Ево, у октобру су узимања у нашем одељењу достигла укупну своту од 22.800 шекела.
НАЧЕЛНИК: То је још добро. А у новембру?
СЕКРЕТАРИЦА: У новембру 38.000 шекела, само што је мени инспекција вратила мојих 2000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Да, да, сећам се. Даље?
СЕКРЕТАРИЦА: У децембру, 3000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Наравно, ту нам је помогао Робичек. А какав је укупан биланс?
СЕКРЕТАРИЦА: Под ставком „Индиректно подмићивање“ имамо укупну суму од 240.000 шекела, али ту је и 20.000 пренетих из претходне године.
НАЧЕЛНИК: Нема везе. Рецимо да све заједно износи округло четврт милиона. А сад, Зиглеру, узмите хартију и оловку па рачунајте! Ако ја вама данас повећам плату за 40 шекела месечно, мораћу сутра исто толико да повећам плату и осталим запосленим, А 40 шекела нето, то вам је, уз данашње порезе, 80 шекела бруто! Са здравственим осигурањем, пензионим фондом и тако даље, долазимо до округлих 100 шекела. Ако то помножите са 260, то износи 26.000 шекела месечно.
СЕКРЕТАРИЦА: Или више од 300.000 шекела годишње.
НАЧЕЛНИК: А сад ми реците, Зиглеру, одакле да наша мала земља створи толики новац за повишице? Знате и сами да смо сиромашни, да немамо рудна богатства, да се упорно боримо за своју економску независност. 300.000 шекела годишње! Одакле, Зиглеру? Одакле?
ЗИГЛЕР: Не знам.
НАЧЕЛНИК: Ето видите. С друге стране, као што сте управо чули, све проневере заједно не коштају нас више од четврт милиона, дакле 50.000 шекела мање. Зар желите да државна благајна остане без тих 50.000?
ЗИГЛЕР: Боже сачувај!
НАЧЕЛНИК: Онда вас молим да будете тако љубазни па да коначно престанете да тражите повишицу...
ЗИГЛЕР: Да, господине начелниче, у праву сте.
НАЧЕЛНИК: Драго ми је, Зиглер, што сте се уразумили. Можда за коју годину, кад се консолидују државне финансије... можда ћемо тада моћи да разговарамо о повишици...
ЗИГЛЕР: Али ја ћу за коју годину бити милионер!
НАЧЕЛНИК: Е, онда вам, Зиглеру, заиста нема помоћи. До виђења.
ЗИГЛЕР: До виђења, господине начелниче.

Лопову Зиглеру, и поред свих настојања, није пошло за руком да га ухвате, па је због тога, јадник, био дубоко фрустриран.
Ипак било би погрешно из свега тога извући закључак да лоповима којима је то пошло за руком цветају руже.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:21 pm


ЗАТВОРЕНИЧКА ДРАМА ПРЕД ВРАТИМА ТАМНИЦЕ

Најбоља од свих жена имала је већ неколико вечери утисак да се неко крије у нашем стану. Прво смо помислили на пореског инспектора па нисмо хтели да га провоцирамо, али су нас на крају шумови из предсобља већ толико нервирали да сам одлучио да нешто предузмем. Отишао сам у предсобље и ту затекао човека с наочарима који је седео у нашој фотељи и спавао. Кад сам га пробудио, устао је и представио се:
– Ја се зовем Гром.
– Драго ми је.
Испред мене је стајао један од наших најпознатијих џепароша који је пре свега два месеца био осуђен на 15 месеци затвора.
Из разговора с њим дознао сам да није задовољан резултатима најновијих избора. Он би више волео да су победили либерали, пре свега због предвиђених промена у извршавању казне.
После извесног времена нисам издржао а да га не запитам:
– Извините – рекох – а како сте у ствари побегли из затвора?
Мој гост се завали у фотељу видно потресен недавним догађајима.
– Ми смо све то, Фаркаш и ја, детаљно испланирали. Од почетка сам с њим одржавао контакт специјално разрађеним системом куцкања у зид.
– Разрађеним? Како то мислите?
– Па, сваког дана смо се виђали у трпезарији где смо могли о свему детаљно да се договоримо. Чувари су се жалили да ће излудети од нашег вечитог куцкања. Ипак нам је одбијен захтев за увођење телефона. Рекли су нам да затвореницима није дозвољена употреба телефона. У том затвору су веома строги. Нема с њима лабаво.
– То ће скупо да вас кошта.
– Надам се да хоће. Али били смо заиста дубоко огорчени. Стога смо дакле Фаркаш и ја разрадили детаљан план бекства. Прво смо намеравали да ископамо тунел до затворског фризера да се обријемо. Затим нас је пут водио кроз канализацију до гардеробе да набавимо одела. Одатле до кухиње да презалогајимо, па онда до управникове канцеларије како бисмо узели све потребне папире. Затим смо намеравали да се спустимо низ уже до затворског биоскопа да погледамо још неки добар филм. Право бекство требало је да следи тек после завршетка биоскопске пројекције.
– Фантастично!
– Чекајте мало. Све то није било тако једноставно како на први поглед изгледа. Прво смо морали да израдимо тачан план затворске зграде како не бисмо залутали. За то нам је био потребан прибор за писање. Али то нам управа затвора није одобрила. Ти неповерљиви типови на све мисле, и само гледају како да нам загорчају живот. Стога нам није преостало ништа друго него да план урежемо џепним перорезима у зид у купатилу.
Заиста незгодно.
– Веома. Стално нам је нешто недостајало. Нарочито тешко било је набавити зидарску кашику. Ситније алатке као што су клешта, одвртка и електрична бушилица могу се релативно лако набавити у затвору. Али зидарска кашика изазива сумњу. Зато смо одлучили да је сами направимо, да се увучемо у затворску столарску радионицу. Али врата су била закључана и забрављена. Само што се нисмо расплакали од очаја.
– Могу да мислим. Стално неке нове непредвиђене тешкоће.
– Тачно. Све вам је то због строгог кућног реда у данашњим затворима. Зато смо били присиљени да престружемо браву, а за то нам је била потребна тестера. Срећом, сетио сам се да у Јафи има једна гвожђарска радња која продаје такве ствари. Замолио сам дозволу за излазак, отишао у Јафу и купио тестеру.
– А одакле вам паре?
– То је стварно био проблем. Нисмо имали пара, а кад смо обили затворску благајну, нашли смо у њој само нешто мало ситнине. Ипак, добио сам тестеру на кредит.
– Лепо је чути да један обичан продавац у гвожђарској радњи има толико разумевања за своје ближње!
– Неће се он покајати због тога, не бојте се! Како било да било, сад смо имали све што нам треба. Договорили смо прецизно све детаље и усагласили сатове. Тачно у 17 сати, по истеку радног времена, спустили смо се у тунел. С бријањем је било све у реду, само је крема била лоша па је Фаркаш посекао горњу усну. У гардероби смо пронашли, као што смо и планирали, два неупадљива тамна одела и пругасте кравате. У кухињи смо се разочарали. Нисмо нашли ништа за јело јер је кувар дан пре тога побегао из затвора. Шта да радимо? Да бежимо на празан стомак? То ипак није у реду. Зато се Фаркаш одшуњао до киоска на првом уличном углу и вратио се с неколико сендвича тако да смо се ипак мало окрепили. А онда смо провалили у управникову канцеларију.
– Како?
– Релативно једноставно. Извадили смо браву из врата. Кад смо се дочепали потребних докумената, кренули смо да тестеришемо решетку на прозору. Тестерисали смо три сата као луди. С времена на време викали су нам одоздо да престанемо с том грозном буком, али ми на то нисмо обраћали пажњу. Кад смо завршили, спустили смо се с прозора низ везане чаршаве... и онда се то десило.
Шта, за име Бога?
– Кренули смо на погрешну страну. Пре тога смо планирали да одемо у биоскоп, а сад смо се наједном нашли у једној мрачној, потпуно пустој улици. Нигде живе душе. Гробна тишина. Можете ли да замислите како нам је било? У биоскопу се управо приказује филм Кад јагањци утихну, а ми стојимо на улици и не видимо прст пред носом. Ударали смо песницама по улазним вратима и урлали: „Отварај! Отварај!“ Али ништа ни да се помери. Сви су били у биоскопу. Покушали смо да провалимо кроз врата, али наши бравари знају свој посао. Морали смо да пипамо по мраку око себе...
Ућутао је мртав уморан. Глава му је клонула на груди.
– И шта ћете сад? – упитах га.
Гром слеже раменима.
– Не знам. Назад ипак не могу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:21 pm



8. НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА

Могло би се рећи да је Мојсије ову заповест формулисао врло елегантно, са пуно такта. У ствари Господ је хтео једноставио да каже: „Не лажи!“ Али било му је мало непријатно да то каже тако директно. Коначном правном формулацијом потврдио је опет онај препредењак Мојсије да добро познаје људе.
Уз законе о здрављу и чистоћи, Мојсије је донео прописе и за моралну хигијену. Забранио је додуше корупцију и зеленаштво, али никад није сметнуо с ума да смо сви ми слаби људи у тешкој животној борби. „Ко гради нову кућу, ко је засадио виноград или се верио с девојком, нека се у случају рата врати пре битка дому своме“, каже Мојсије и додаје: „Ко се боји и коме срце трне, нека се врати дому своме.“
Неколико редова пред овом необичним поглављем, који нема премца у аналима војне историје, Мојсије се бави питањима грађанског права и у својој последњој књизи утврђује: „Какав год био прекршај, нека пресуда почива на исказу двојице или тројице сведока.“
Овако добро промишљеним законима показао је бивши египатски принц у пустињи свом малом и исквареном племену, које је против његове воље извео из ропства, пут ка будућности.
То је био један од разлога зашто сам с великим задовољством читао Мојсијева Сабрана дела све док у мој живот није крочио човек по имену Јанкел и доказао ми да у ствари појма немам о Мојсијевим законима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:21 pm


ТЕЖАК УДАРАЦ СУДБИНЕ ПОТОМКУ ВЕЛИКОГ СВЕШТЕНИКА

Мада Јанкела нисам никад раније видео, упропастио сам му будућност и породичну срећу у року од неколико минута.
Почело је тако што ми је исто тако потпуно непозната жена четрдесетих година дошла у стан и обасула ме бујицом речи које ни садржајно ни стилистички нису биле беспрекорне.
Опростите драги господине што вам овако упадам иако једва да се познајемо али ја се управо спремам да се удам за Јанкела али ви не знате да сам се ја развела од свог првог мужа зашто није сад важно пио је и давао поклоне другим женскама, а Јанкел не пије и лепо зарађује и не петља се у политику и већ је дуго у овој нашој земљи и има јако добро место у текстилној бранши и жели да има дете али брзо не може више дуго да чека уосталом није више у цвету младости али још увек веома добро изгледа иако нема ни длаке на глави а има чак и стан не знам у ствари где али свакако морате да нас посетите и сигурно ћете нам учинити ту малу услугу зар не?
– Ја вам, драга жено, од срца желим све најбоље – рекох. Нека вам Бог благослови брак. Нека вам донесе мир за којим жуди свеколико човечанство. Шалом, шалом, и јавите се понекад!
– Хвала вам много вам хвала али сам заборавила да вам кажем да Јанкел овде нема пријатеља осим два-три староседеоца који пред рабином не могу да сведоче да Јанкел никада није био ожењен а ви нисте још тако дуго у овој земљи и ви сте новинар и то је веома добро јер онда можете да сведочите...
– Добро – рекох – написат ћу вам неколико редова.
– Али знате то ништа не вреди један нам је Јанкелов пријатељ већ послао писмено сведочење неки стари момак и то још на хартији од Пепси-коле из Америке јер он тамо живи али нам је рабин рекао да се признаје само усмени исказ и да неко мора лично да дође и ја вам унапред захваљујем на вашој доброти ја иначе обожавам ваше приче задња вам није била додуше бог зна шта дакле сутра ујутро у 9 сати испред Мале кафане или још боље у самом рабинату, а сад извините морам да кренем ја се зовем Шуламит Плони било ми је драго...
Ја у ствари не волим ником да чиним услуге јер то увек изискује превише труда. Али овог пута сам имао осећај да морам да помогнем овом пару који се воли. Осим тога, морам да признам да сам се мало и уплашио Госпође Шуламит Плони. Зато сам сутрадан ујутро тачно у 9 сати био у Врховном рабинату, где ме већ нестрпљиво чекала ћелава људескара.
– Јесте ли ви сведок? – упита ме.
– Погодили сте.
– Пожурите. Већ су нас звали. Шуламит само што није стигла. Тражи на улици још једног сведока. Све ће то потрајати тек минут-два. Морате само да кажете да ме познајете још из Подволочиска и да никада нисам био ожењен. То је све. Пука формалноет. Је ли у реду?
– Јесте. Само ми реците, онако у поверењу, да ли стварно никад нисте били ожењени?
– Никад у животу. Ионако сам увек имао брига преко главе.
– Е, то ми је драго. Али то место које сте споменули, никад нисам чуо за њега...
– Па ви сте новинар, зар не? Испричајте било шта. Реците да сте једном писали репортажу о Подволочиском и да сам вам ја годинама помагао у том послу.
– Е, то нам неће поверовати..
– Зашто? Зар мислите да овде неко зна шта је то репортажа?
– Па, добро. Али сад сам већ заборавио како се зове тај град чије име почиње на слово П...
– Ако вам је тешко да упамтите то име, онда реците да се познајемо из Бродија. И то вам је место у Пољској.
Броди је био лакши за памћење. Требало је само да се сетим Јошке Бродија који је у основној школи седео у клупи иза мене.
Јанкел ме још једном замолио да поновим то име, а онда се умирио и обавестио ме за сваки случај да се он презива Кухарчек. Нисам ни слутио да му је у то време судбина већ била запечаћена.
Онда је дошла Шуламит Плони и стварно довукла са собом другог сведока. Пошто сам прописно ставио шарену марамицу на главу, одвели су нас у рабинову собу. Рабин је био брадат, достојанствен патријарх с невероватно дебелим наочарима и још дебљим ашкеназијским акцентом. Срдачно ме поздравио. Очигледно је мислио да сам ја млада. Пошто сам га исправио, унео је податке о брачном пару у позамашну књигу и поново се обратио мени, као да је наслутио да сам ја најслабија карика у том ланцу.
– Колико већ дуго, синко, познајеш младожењу?
– Тридесет и шеет година.
– А јесте ли икад, макар и на краће време, били у лошим односима?
– Никад, ни једног тренутка.
Све је ишло према плану. Рабин је мирно примио име града Броди, није знао што је репортажа, све је лепо унео у књигу и још једаном питао:
– Ти дакле, синко, можеш да посведочиш да младожења никад није био ожењен?
– Никад.
– И добро га познајеш?
– Лагао бих кад бих рекао да бих могао и боље да га познајем.
– Онда ваљда знаш, синко, да ли можда потиче из коханитског рода?
– Наравно да потиче. Како да не!
– Хвала ти, синко. Спречио си велику несрећу – рече ми рабин и заклопи књигу која је лежала пред њим. – Овај човек нс сме да се ожени овом женом. Ни један Кохен, потомак великог свештеника, никад не сме да ступи у свети брак с разведеном женом.
Шуламит Плони бризну у хистеричан плач, а Јанкел ме одмери крвничким погледом.
– Извините, рабине – промуцах. – Ја сам у Мађарској васпитан у световном духу па нисам ни знао за те ствари с Кохенима. Молим вас да прецртате то место из мог исказа...
– Жао ми је, синко. Готови смо.
– Само тренутак! – скочи разјарени Јанкел на ноге. – Можда ћете ипак да саслушате и мене? Ја се зовем Кухарчек и никад нисам био Кохен. Осим тога, ја сам потомак веома сиромашних, безначајних Јевреја, могло би се чак рећи и робова...
– А зашто је онда ваш сведок рекао да сте из коханитског рода?
– Мој сведок? Данас га видим први пут у животу. Откуд сам могао да знам да ће доћи на ту луду идеју?
Рабин ме ошину таквим погледом изнад оквира својих наочара да оборих очи.
– То је истина – признадох. – Тек смо се данас упознали. Немам појма ни ко је, ни шта је. А не знам ништа ни о тим законима. Мислио сам да му не може нашкодити да буде Кохен. Помислио сам да ће му то можда чак и користити, да ће платити мању тарифу. Молим вас, ипак их венчајте!
– Не могу. Осим ако младожења не докаже да не потиче из коханитског рода.
– Побогу – простења Јанкел – а како могу тако нешто да докажем?
– Не знам, то још никад ником није пошло за руком – рече рабин. – А сад вас молим да напустите ову собу.
Напољу сам једва извукао живу главу. Јанкел се заклео на своје сиромашне, безначајне претке да ће ми се љуто осветити, а Шуламит је сузама натопила тротоар.
– Зашто сте нам то учинили? – урлала је. – Што се гурате да нам будете сведок кад уопште не знате што треба рећи ви сте лажов да ето шта сте ви лажов огавни лажов.
Била је у праву. Дао сам лажни исказ. Нека се господ Бог смилује мојој грешној души!

Време је да кажем и нешто позитивно о нама Јеврејима. На крају крајева, можемо да се похвалимо и неким важним проналасцима као што су gefilte Fisch и Виолиниста на крову. Осим тога, имамо и изоштрен смисао за разликовање добра од зла. „Јевреји увек трагају за правдом“, каже једна стара хебрејска пословица, или ја. Друга је ствар како та правда изгледа кад је трагачи најзад ухвате, поготово кад се лов на правду води на тако неприкладном месту као што је градски аутобус.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:22 pm


ПРИЧА О СЛЕПИМ СВЕДОЦИМА

МЕСТО РАДЊЕ: свака аутобуска станица
ВРЕМЕ: свако доба
ЛИЦА: свакаква

ДР ПАРЦУФ (угура се кроз већ затворена врата аутобуса спремног за полазак): У реду. Крећи!
ВОЗАЧ (Гаси мотор): Хеј ви, тамо! Излазите!
ДР ПАРЦУФ: Зашто?
ВОЗАЧ: Распитајте се у Бироу за информације. Слободно ми кажите да сам идиот и изволите изаћи.
ДР ПАРЦУФ: Не пада ми на памет. У аутобусу има довољно места. Нека се господа само мало стисну! (Одлучно се гура кроз збијену гомилу).
НЕРВЧИК: Шта је ово? Шта у ствари мисли тај возач? Један путник мање или више, то не игра никакву улогу. Крећи!
СТАРИЈА ДАМА: Тако је. Осим тога, човек је мршав, не заузима много места. Идемо!
ВОЗАЧ: Док се тај не скине с аутобуса, ја не крећем. А ја имам времена на бацање.
ДР ПАРЦУФ: Идиот! (Покушава да изађе).
ЦВИКА (хвата др Парцуфа за рукав): Станите, господине, станите! Не будите тако неразумни! А ви, возачу, што се правите тако важни? Па повезите овог јадника, што вас то кошта! Неће вам пасти круна с главе. Крећи!
ВОЗАЧ: Чујте, нећу да се свађам с вама. А времена имам колико год хоћете.
НЕРВЧИК: Скандал! Овај сиромах жури на посао. Повезите га, побогу!
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Овакви возачи су највећи кривци за нашу економску кризу.
СТАРИЈА ДАМА: Фуј!
ДОСЕЉЕНИК ИЗ ИРАКА: Алах ће га казнити.
ДР ПАРЦУФ: Пустите ме да изађем.
ЦВИКА: Само мирно, пријатељу, не можете напоље. Ово више није ваша приватна ствар него се тиче свих нас. Не будите кукавица. Распалите шофера песницом по њушци па ће све бити у реду.
ДР ПАРЦУФ: Пустите ме да изађем.
ВИШЕ ГЛАСОВА: Немојте! Борите се за своја права, човече! И ви плаћате порез... Немојте да дозволите да вас тероришу... Данас ће овако с вама, а сутра с неким другим...
НЕРВЧИК (нагиње се кроз прозор мада је то строго забрањено): Полиција, полиција!
(Возач уморно сортира ситнину из пазара).
ПОЛИЦАЈАЦ (једва се угура у аутобус): Померите се, молим вас! Што се овде догађа?
НЕРВЧИК: Ма овај је безобразни возач рекао овом господину да је идиот и хтео је да га избаци из аутобуса... па га је он у самоодбрани ударио... а онда је возач њега... и то је све...
П0ЛИЦАЈАЦ: Ако је то возач заиста урадио, онда иде са мном у станицу. (Вади нотес). Потребна су ми два сведока који ће сведочити пред судијом за прекршаје. Како се ви зовете, господине?
НЕРВЧИК: Ја турист. Не говори добро. Из Америка. Ње поњимају по руски. Нем тудем мађаруљ..
ПОЛИЦАЈАЦ: А ви, госпођо?
СТАРИЈА ДАМА: Гле ти њега! А ко ће да кува Хершлу? Да нећете можда ви? Уосталом, ја нисам ништа видела. Заборавила сам наочаре код куће.
ПОЛИЦАЈАЦ: Како се ви зовете?
ДОСЕЉЕНИК ИЗ ИРАКА: Алах Акбар.
ПОЛИЦАЈАЦ (Гледа бесно око себе): Слушајте, људи, ја не могу ништа да предузмем против возача ако немам сведоке... Хеј, ви тамо! Како се ви зовете?
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Доктор Лојд Кајгана, интерниста, Насерова улица сто један, звони двапут. (Полицајац записује а Тосканини се завлачи под седиште).
ПОЛИЦАЈАЦ: Треба ми још један сведок...
(Гробна тишина).
НЕРВЧИК: У ствари, не знам шта бисмо уопште могли да кажемо против возача? Зар је он крив што један недисциплиновани путник неће да изађе из претрпаног аутобуса?
СТАРИЈА ДАМА: Слажем се. Овај јадни возач ради овде у тешким условима, а онда се ту нађе неки шверцер који зановета...
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ (извирује испод седишта): Данас више нико не сме да бије радне људе. Прошла су та времена...
ДР ПАРЦУФ: Ма шта сад хоћете... па ја... ја сам само... само...
ЦВИКА: Завежи! Малопре си још претио на сав глас, а? А сад одједном ништа не знаш. Скандал! И научи већ једном да изађеш кад ти возач каже!
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Ма што се сад ту натежемо? Избаците тог типа из аутобуса па да већ једном кренемо. Хајдемо!
ВИШЕ ГЛАСОВА: Тако је! То је права реч. Позорниче, избаците тог безобразног идиота из аутобуса па да кренемо... Зар да због оваквих идемо на суд? Возач је сто посто у праву... Крећи!
ДР ПАРЦУФ: Али, молим вас...
ПОЛИЦАЈАЦ (избацује га из аутобуса): Хтео си да створиш гужву, је ли? Сад ћу ја теби показати. Дижи се! Дај личну карту!
ВОЗАЧ (пали мотор): Е, баш вам хвала, драги сведоци. То сте добро извели.

Постоји утицајна мафија која у великом луку заобилази Осму заповест. Тих шампиона полуистина и чистих лажи пуна је арена моћног медијског циркуса.
Сви они који наступају у том циркусу, било да су хршћани или лавови, из искуства знају да је узалудан сваки отпор медијима. Откако се први човек убо у прст и својом крвљу насликао прву слику на зидовима своје пећине, завладао је свети обичај да луди сваку штампану или емитовану реч сматрају сувим златом, поготово кад се часни људи повлаче по блату...
Укратко, сви ми волимо јавне клевете, што више блата, то боље. При том нипошто не мислим на приватне трачеве који су прави животни еликсир на свим забавама и у ноћним телефонским разговорима кад се не гледају порнићи. Ипак, право уживање, ненадмашни колективни оргазам одувек је био и остао сочни јавни скандал у медијима, нарочито кад је професионално изрежиран.
Поставља се питање зашто клеветама наседају чак и паметни људи. Одговор гласи да они ничему не наседају. Они се само понашају као да седе у позоришту или биоскопу. Треба већ једном отворено утврдити да је реч о провереном споразуму између телевизијских станица и гледалаца, или између новина и њихових читалаца. Њиме је предвиђено да страна Д обезбеђује страни Б дневни скандал, при чему се страна Б претвара да тобоже не зна да је реч о суштим лажима.
Та је згодна друштвена игра омиљена у целом свету. Јер, кад би медији сервирали само истину и ништа друго сем истине, у томе би уживала само шачица моралиста, а једна прописна клевета може да усрећи читаву нацију и све њене суседе. Да, јавна клевета годи свима, и то баш у духу Мојсијевог библијског закона: „Пусти вола који врши жито да млати језиком“.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:22 pm


ПРАКТИЧНИ САВЕТНИК ЗА ПРОФЕСИОНАЛНО КЛЕВЕТАЊЕ

Битан предуслов је да се жртви не пружи ни најмања шанса. То уопште није тешко јер теоретски додуше постоји могућност дописа читаоца или тужбе суду, али због таквих бедних покушаја жртва само испада смешна. Дописи читалаца ништа не вреде зато што их састављају дотичне, дакле погођене особе, чији субјективни искази не делују, наравно, веродостојно. Стога су практично немоћни пред високим моралним ауторитетом новинског волонтера који је закувао скандал.
Судски процеси се пак отегну кроз више генерација. У међувремену жртва умре и новине се угасе, а праунуци после немају више појма о чему је заправо било речи.
Стога у овој међународној друштвеној игри треба, или врло спретно суделовати, или једноставно дићи руке од ње.
Почетницима и напредним људима стога неколико лако схватљивих савета за усавршавање у захтевној дисциплини професионалног клеветања.
*

Деловање законских плоча са Синајског брда учи нас да се човек може најпоузданије уверити писаним документима.
Ради бољег разумевања, навешћу само један пример.
Сезона је киселих краставаца па локалне новине очајнички траже причу за насловну страну. Тада уредник локалних вести, који је комшија парламентарног посланика Мајерхофера, исприча главном уреднику да је видео госпођу Мајерхофер како тресе тепих.
И тако се на насловној страни новина појављује главни наслов: „Посланик Мајерхофер тајно купује тепихе од персијских азиланата“. Сад је тренутак да се објави неки документ јер ће се јавност још више револтирати кад види фотографију покојног ајатолаха Хомеинија или кашмирског ћилима, или још боље фотографију из пасоша оптуженог Мајерхофера. Ексклузивни извештај треба завршити реченицом „Државни тужилац води истрагу о томе да ли је посланик платио порез на вишак вредности.“
То што је госпођа Мајерхофер пре две године купила од неког досадног торбара само два отирача, не утиче на читаву ствар. Било како било, афера персијанера смрди у јавности до неба, јер озбиљне новине ваљда не би писале о томе на насловној страни и објављивале ту фотографију?
Народни посланик који је ухваћен на делу има сад три начина на која може да реагује. Може да се одрекне свог имунитета и преда се у руке закона, или да затражи да се афером позабави парламентарни одбор за правна питања, или да главном уреднику разбије главу флашом кока-коле. Или може да покуша на сва три начина, један за другим. Како било да било, најбоље је да заборави на своју јавну функцију.
Саветујем му да без сувишних напора објави да подноси оставку и прихвати добро плаћени посао у приватној фирми.
*

У професионалном клеветању врло су корисне и више инстанце или особе које афери дају службену ноту. Тада ствар треба овако формулисати: „Да ли ће реаговати финансијска полиција?“ После тога Мајерхофер може мирне душе да се повуче.
Најбоље делује претња интервенцијом пореских органа, а на другом месту може се упетљати и драги Бог или пак јавни тужилац. На трећем месту је, наравно, сама полиција. Не морају они ништа да предузму ни изјаве, потпуно је довољно да су ствар „узели у разматрање“, под условом да на крају лажног исказа стоји знак питања.
*

Јер, знак питања у свему тому игра необично рафинирану улогу. Постоји безброј могућности клеветничке примене знака питања без икаквог ризика.
Просечан грађанин ће свакако приметити у пролазу на новинском киоску наслов одштампан крупним словима: „Где је био министар правде у суботу увече?“ Грађанин ће после тога да одјури кући својој верној супрузи и дати одушка свом огорчењу:
– Ми, срце, појма немамо што се тамо горе све ради!
До нашег просечног грађанина, који је додуше прочитао наслов али није купио новине, неће допрети вест са 63. стране да је дотични министар предочио чврст алиби уреднику за унутрашњу политику. Он је, наравно, у суботу увече био у кругу своје породице. Та вест би распршила сумње просечног грађанина да министар залази у јавну кућу на периферији града.
Новинарска етика је дакле задовољена и министар је рехабилитован. Амин.
Зар је уредништво криво што наш просечни грађанин није купио новине?
*

Међутим, од свих вешто планираних знакова питања посланичко питање у парламенту ипак оставља најјачи утисак. Срећом, закон ту не поставља никаква ограничења у погледу теме или стила. Важан је само знак питања на крају реченице. На пример: „Да ли је господину министру правде познато да је државни секретар, који је надлежан за путне трошкове политичара, недавно поднео полицији поверљиви извештај о честим путовањима министрове супруге у иностранство?“
Не, видно нервозном министру правде тако нешто није познато јер државни секретар није учинио ништа слично нити је полиција примила такав поверљиви или јавни извештај. Па, добро, онда овога пута неће бити ништа од истраге.
Људски је грешити.
*

То што мали човек с улице не зна шта да мисли о таквим питањима у парламенту, није уопште важно. Њему још увек преостаје суд. У нашем друштву сваки грађанин има право да тужи ближњега свога за било што на свету, ако му је баш стало до тога и ако за то има довољно новца. Можда ће за четири-пет година изгубити спор, али ће дотле да профитира од крупних наслова у новинама:
„Успешни композитор оптужен за завођење малолетнице.“
Шта против тога може да предузме успешни композитор који има сексуалне односе само са својом супругом, и то не баш често? Све оно што новине пишу пука је истина и ништа друго осим истине. Уосталом, чињеница је да је композитор оптужен за наводне блудне радње. Уз нешто мало среће, може постићи само толико да новине објаве изјаву његовог адвоката:
„Није тачно да је мој клијент имао сексуалне односе с једном малолетницом. Напротив, он није имао сексуалне односе ни са једном малолетницом.“
Да ли је милостиви читатељ икада размишљао о томе како се једна позната особа лако може уценити и самим наговештајем такве тужбе?
Пука играрија.
*

А може се и без тужбе лажно сведочити. Сличан ефект се постиже и с неколико добро пласираних реченица у интервјуу. Ова варијанта професионалног клеветања изискује додуше директан контакт жртве с починиоцем, али обично жртва радо сарађује јер свако воли да прочита своје име у новинама. Онда то отприлике изгледа овако:
ЏОНИ: Господине професоре, што мислите о дрогама?
ПРОФЕСОР В: Дроге додуше могу донети тренутно олакшање и одвратити човека од личних проблема, али дугорочно угрожавају тело и психу.
ЏОНИ: Осуђујете ли онда, господине професоре, употребу дрога?
ПРОФЕСОР В.: Осуђујем? Шта значи осуђивати? Ја изричито захтевам да се најстроже кажњавају сви они који на било који начин омогућавају узимање дроге.
Садржај интервјуа препричава се затим на задњој страни на истакнутом месту у нешто скраћеном али потпуно аутентичном облику:
„... што се употребе дрога тиче, професор В. заступа врло флексибилно становиште. Дроге, чак и најопасније, могу, по његовом мишљењу, да донесу људима олакшање, па чак и да реше неке њихове личне проблеме. Ипак, препоручује само повремено узимање дроге. На наше питање осуђује ли онда у ствари узимање дроге, професор је одговорио: ’Осуђујем? Шта значи осуђивати?’“
*

Народна врста такве игре је интервју без личног контакта, који је у стручним круговима познат под називом „Признање љубазног пиљара“. У том случају професионалац одлази у трговину деликатесима или у продавницу воћа у градској четврти у којој станује позната особа коју треба одстрелити, па пита пиљара Мустафу:
– Реците ми, да ли вам је инспектор Голдбергер добра муштерија?
– Јесте – одговара Мустафа с влажним погледом – наравно да је Голдбергер добра муштерија.
– Вероватно га веома цените, зар не?
– Да, зашто га не бих ценио? Ја ценим све своје муштерије.
– Онда сте му, Мустафа, сигурно нешто поклонили за Божић?
– Наравно да сам му поклонио, ко и свима другима, сваке године флашу вина. Тај Голдбергер је душа од човека.
Сутрадан инспектор Голдбергер може да прочита у новинама, између осталога, и ово:
„Трговац М. Абриси каже: ’Рећи ћу вам голу истину. Инспектор Голдбергер код мене редовно узима алкохолна пића и при том ништа не плаћа!’“
На крају вам посебно препоручујем захтеван модел клевете за напредне коришћењем подмуклих знакова навода. Међутим, ту се тражи и одређени стилистички таленат. Наиме, употреба знакова навода у писаном тексту може да се упореди са саркастичним смешком у разговору. Једна „праведна ствар“ претвара се аутоматски под знацима навода у неправедну.
Узмимо, на пример, једну сасвим недужну животну каријеру. К. се родио 1924. године, положио матуру са одличним успехом и са истим успехом дипломирао међународно право после свега три године студија. Али кад се један професионални новинар прихвати посла да на основу тога састави новински извештај, портрет господина К. појавиће се под насловом „Коначно! Право лице г. К.!“
„К. је прави уметник живота. Изабрао је за рођење врло ’повољну’ годину, годину економског процвата. Тај надобудни младић је још у школи, где су га другови у разреду кришом звали ’Шуњало’, прошао ’са одличиим успехом’ и ’под хитио’ се уписао на факултет. Сви који га добро познају знају и зашто је изабрао баш ’међународно ираво’ – већ је тада пуцао на масне залогаје с оне стране океана. Потпуно у духу своје пословичне шкртости, ’скратио’ је и своје студије за годину дана само да би уштедео на школарини.“

„Не сведочи лажно на ближњега својега.“ Ту је заповест бар лако изиграти, јер у Библији се нигде не спомиње слобода штампе. Мојсије је, уосталом, добро знао зашто се не спомиње.
Полусестра лажног сведока је атрактивна млада дама која се зове Гласина. Њени добри пријатељи зову је Трач.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:22 pm


ЋУТАЊЕ ЈЕ СРЕБРО, А ГОВОР ЈЕ ЗЛАТО

Кад сам пре неки дан излазио из куће, пришао ми је комшија Феликс Зелиг и запитао ме сав узбуђен:
– Да ли сте чули? Да ли сте чули?
– Шта? – узвратих питањем. – Док не знам о чему је реч, не могу да вам кажем да ли сам чуо или нисам.
Феликс је застао и погледао око себе.
– Закуните се да о томе нећете ником ништа ни да зуцнете.
– Кунем се. Дакле?
Феликс спусти глас тако да сам га једва чуо:
– Онај архитекта иза угла, онај што има „шевролет“, знате ли с ким је ухватио своју пријатељицу?
– Не знам. С ким?
Феликс је ућутао. На лицу му се видело како се бори сам са собом.
– Не смем да вам кажем.
– Зашто?
– Зато што сам се заклео да то никоме нећу рећи, а ево, управо се спремам да вама кажем. Ако се то прочује, пропашће три и по породице, или ће се у најмању руку распасти. Данас више ником не можете да верујете.
– То је тачно – потврдих. – И то није добро. Суочени смо, драги Феликсе, с озбиљним проблемом.
И заиста, најлепши трач о разводу „знате-већ-кога“, о „можете-мислити-зашто“, о „нећете-ми-веровати-откада“, све то губи смисао ако не може што пре да се исприча пријатељима, познаницима и онима који то желе да постану.
Прећутани трач је опасан за здравље, а у најгорем случају доводи чак и до агорафобије.
Па ипак, природни закон тражи да власник трача обавеже примаоца на строго ћутање пре него што почне да трачари. Пука бесмислица! Зашто се уопште трачари него зато да се трач преноси даље?
– Дакле заклели сте се? – запитах Феликса.
А у шта сте се заклели?
– У све што ми је свето.
– Добро. То није тако страшно.
Из искуства знам да човек никад не сме да се закуне на своје здравље и на здравље чланова своје породице, осим ако му не жели смрт, а то је опет забрањено Петом заповешћу. Препоручљиве су уврежене флоскуле као што су: „Ма разуме се само по себи,“ или „Нећу то рећи чак ни својој жени“, или „У мене можете имати поверења“. Ја се лично често служим помало увређеним подсећањем да сам познат по својој строгој дискрецији. У крајњем случају, стављам на коцку живот свог ујака Јулијуса, лака му земља!
– Дакле? – запита ме Феликс Зелиг. – Хоћете ли да се закунете?
– Нећу.
Не знам што ми би одједном. Као да сам изгубио вољу да и даље играм ту игру.
– А знате ли ко је умешан у ту аферу? – мамио ме је даље Феликс Зелиг. – Шофер једног министра!
– Молим вас да ми ништа више не причате.
– Педер!
– Не желим више да слушам. Ја, Феликс, добро познајем себе. Нисам кадар да држим језик за зубима. Вероватно ћу то после да испричам својој сестри или пријатељу Јошки, а можда и старом Вертхајмеру. А ако попијем још коју чашицу вотке, није искључено да ћу то да избрбљам и неком потпуно непознатом пролазнику док чекамо да се упали зелено светло.
Феликс се превијао од муке.
– Онда бар немојте да спомињете имена!
– Али имена су, Феликс, главни зачин трача.
– Ама, ви мужа оне даме која је ухваћеиа ин флагранти добро познајете. То ће вас сигурно интересовати.
– Добро, како хоћете. Причајте ми ако баш морате. Ја се ничим нисам обавезао да ћу да ћутим, и ви то знате.
– Онда ми бар обећајте да недељу дана нећете да окусите вотку!
– Ништа вам ја не обећавам.
– Зашто? – простења Феликс. – Зашто ми то радите? Шта вас тера на то?
– Осећај части.
Феликс зајеца, а ја га потапшах по рамену не бих ли га умирио.
– Можда би било најбоље да запишете целу причу и депонујете је у запечаћеној коверти код адвоката?
– Архитекта је – зајеца Феликс – хтео да прегази тог шофера својим „шевцем“... јер је знао да разведена жена тог министра... са сијамском мачком, која у ствари припада том педеру...
Запуших прстима оба уха и окренух се на другу страну.
– Престаните! Нећу више ни реч да чујем! Све шта ми кажете испричаћу најближем новинском уреднишву. Новинари ће да провере сваки детаљ. Сутра ће за то знати читав град.
– Ви сте право ђубре – заурла Феликс. – Понашате се као да вам је свеједно с ким пријатељица тог архитекте има интимне односе...
– Са Бензионом Зиглером – рекох му хладним гласом.
Феликс ме запањено погледа:
– Како знате, ко вам је то рекао?
– Па ја сам вам, глупане, све то испричао пре две-три недеље. Још сте ми се заклели свиме што вам је свето да нећете никоме ни да зуцнете о томе.
Феликсу је било потребно мало времена да се сабере.
– Тачно – збуњено промрси. – Све сам то већ толико пута испричао да сам заборавио ко ми је први рекао. Изненада му се лице озари срећним смешком. – Али онда нећу прекршити никакво обећање ако вам то испричам. Слушајте дакле...
Продужили смо даље руку под руку, а Феликс се сав зајапурио причајући ми све од почетка: Почело је тако што је госпођа Зиглер назвала дотичну даму, али јој се јавио нечији непознати мушки глас. Госпођа Зиглер је спустила слушалицу, узела фото-апарат и свој бич за јахање и села у такси...
Напето сам га слушао, од почетка до краја. Стварно је скандалозно шта се све догађа у овом нашем граду. Не бих уопште веровао да нисам сам измислио ту скандалозну причу.
Но, добро. Оговарање је друштвено нужна појава. А сад да се позабавимо правим професионалцима у лагању.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu