Jabuka je svemu kriva

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:53 pm

First topic message reminder :



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Mar 12, 2018 5:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:22 pm


КРОЋЕЊЕ „СТРАХА И ТРЕПЕТА ТАНГЕРА“

– Пази сад добро, Вајсбергеру! Нећеш се попети на ринг као сваки други, него ћеш пантерским скоком прескочити преко конопца.
– Зашто?
– Зато, Вајсбергеру, што си ти „Страх и трепет Тангера“. Колико пута морам то да ти поновим? Идемо даље. Гледаоци ће, наравно, да ти звижде. Ти ћеш онда показати публици босански грб и ударићеш ногом у нос једног господина с наочарима који ће седити уз сам ринг. И то тако снажно да ће му крв потећи из носа.
– Па зар баш морам?
– Како можеш да питаш нешто тако глупо! Па он је плаћен за то. Као прави силеџија, шчепаћеш и судију и избацити га из ринга.
– Јадан човек!
– Јадан? А добија три посто од бруто прихода! Чим се врати у ринг, опоменуће те, али ћеш му се ти само нацерити у брк и запретити му песницама. У следећем тренутку бациће ти један разјарени гледалац пивску флашу у главу.
– Јао!
– Не плаши се, Вајсбергеру. Неће те погодити. То му неће бити први пут. И полицајци ће га одмах извести из дворане.
– Можемо ли стварно да се поуздамо у њих?
– Јуче смо два пута пробали ту сцену с полицијом. То је све у реду. А сад да пређемо на нашу бруталну борбу, између тебе и мене. Ти мораш од самог почетка свима ставити јасно на знање да за тебе не постоје правила фер-плеја.
– Зашто?
– Вајсбергеру, човек с тобом никако да изађе на крај. Хоћеш ли ти да постанеш прави професионалац ринга, или можда хоћеш да довека останеш просјак? Изјасни се већ једном. Затим ћеш ме повући за уши, бацити на под, изгазити и испсовати на арапском.
– Радије бих на јидишу.
– Не можеш! Немој да заборавиш, Вајсбергеру, да си ти „Страх и трепет Тангера“. Кад ме будеш добро измасирао, устаће једна жена у другом реду и повикати: „Ја ово више не могу да гледам! Фуј! Уа судија! Страх и трепет Тангера је потплатио судију!“
– Али то није истина!
– Ма не буди блесав. То је судијина жена. Све се то мора унапред организовати. Судија ће покушати да нас раздвоји, али ћеш му ти набити главу међу конопце, а кад буде још само кркљао, поцепаћеш му панталоне, па ће се он од срамоте онесвестити. Службени лекар утврдиће срчани напад.
– Благи Боже!
– Вајсбергеру, престани већ једном да кукаш. И лекар је упућен у ствар. Док доведу другог судију, публика ће ти приредити прави концерт звиждука, Ти ћеш им опет показати босански грб и исплазити језик.
– Али да ли је то заиста потребно?
– То је уобичајено. Дотле ће полицији стићи појачање па ће опколити ринг.
– Да ли је и полиција...
– Наравно, наш меч ће се наставити и постаће бестијалан. Зарићеш ми прсте у очне дупље и ископати очи.
– Мука ми је... Зар то не може да уради неко други?...
– Вајсбергеру, буди мушко! Кеч-ез-кеч-кен је гадна ствар, ади је незапосленост још гаднија.
– Али ја нисам силеџија. Ја сам само дебео.
– Како мислиш да победиш без грубости?
– Значи ли то да ћу ја да победим?
– Рекао сам „мислиш“. Нема ни говора о твојој победи. Самсон Бен Јехуда, „дика Негева“, не може ни случајно да изгуби против „Страха и трепета Тангера“, то мора да ти буде јасно. Е па, лепо, неко ћеш време да седиш на мени и заврнућеш ми ногу тако да ћу да се превијам од бола. Одједном ћу се наћи положен на обе плећке. Судија ће почети да ми броји. Али баш кад изброји до девет, ја ћу те шутнути другом ногом тако страховито у трбух да ћеш...
– Не, радије немој...
Ама, све је то испланирано, Вајсбергеру. Одлетећеш отприлике три метра од мене, наслонићеш се тетурајући на конопце, ја ћу онда да скочим на тебе, оборићу те на под и докрајчити усред одушевљеног клицања руље. Док ме судија буде проглашавао победником, ти ћеш на њега да бациш столицу...
– Столицу?
– Да. Столица ће баш због тога да стоји у углу ринга. Али нећеш да погодиш судију него једног старијег господина у трећем реду који ће се скљокати запомажући на сав глас. Онда ће разјарена руља да упадне у ринг да те линчује...
– Благи Боже!
– Ма ништа ти се неће десити, Вајсбергеру, гарантујем ти. Зар још увек не капираш? И публика је упућена у ствар. Гледаоци знају да треба да те линчују кад се стари господин скљока...
– Добро, али... можда ће ипак неко да схвати да је све то намештено?
– Шта значи „можда“? Зар мислиш да ћу ја да чекам док неки неупућени гледалац не прозре намештаљку? Већ сам се ја побринуо да полиција поведе поступак против мене због обмањивања публике. У штампи мора да се дигне прашина. Не можеш да се ослониш на чудо. Имаш ли још неко питање?
– Само још једно. Ако већ људи знају да ће бити преварени, зашто онда уопште долазе?
– Зато што воле спорт, Вајсбергеру. Не могу без спорта.

Откако је јеврејски научник с белом гривом измислио теорију релативитета, правила игре у правосуђу су се из темеља изменила. Данас Свемогући више не одлучује о томе шта је лажни исказ а шта не, него неко ко није толико оптерећен организацијом универзума. Мислим на државног тужиоца.
Тај је високи правни ауторитет у неким случајевима чак спремаи да преговара с делинквентима у складу са тренутним дневним курсом на законској берзи. Темељно начело гласи: „Ако делинквент у једној одређеној ствари призна да је крив, у некој другој ствари може да лаже као барон Минхаузен.“
Идеја уопште није лоша. Штета што Мојсију није правовремено пала на памет.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:23 pm


СВЕДОЦИ ДОБРО ЛАЖУ, А КРУНСКИ СВЕДОЦИ ЈОШ БОЉЕ

Негде после 23 сата враћао сам се кући после дивљег оргијања. Изненада је испред саме хаубе испред мене изронила из мрака једна мачка. Нагло сам скренуо улево и прешао на тротоар, а онда се зарио у једну пиљарницу, прошао у слалому између уредно поређаних поморанџи и парадајза све до задњег зида, који сам уз тресак пробио и завршио на другој страни у мирном насељеном крају. Зауставила ме бандера уличне расвете која се савила под теретом ударца.
После невероватно кратког времена појавио се чувар реда и закона, извадио из џепа нотес и стао да ме тражи међу остацима кола. На крају ме нашао у широм отвореном пртљажнику, између резервних гума и сломљене осовине.
– Шта се то десило? – упита ме.
– Ништа нарочито. Покушао сам овде да се паркирам.
– Немојте ми, човече, причати глупе вицеве. Нисте прописно возили и то ће скупо да вас кошта.
Искобељао сам се из својих некадашњих кола и довукао се до представника државе.
– У нашем уставу пише да човек није крив све док му се не докаже кривица. Немојте то да заборавите!
– Не морате ви мене, човече, да учите шта ја не смем да заборавим. Ја ћу вас пријавити у сваком случају.
– Зашто?
– Зато што сам лепо видео како сте упали у ову пиљарницу.
– Па то домаћице евакодневно раде.
– Само што сте ви у њу упали колима.
– Па шта онда? Па зашто имам кола? Други иду пешке а ја се возим.
Изгледало је да је моја логика оставила одређен утисак на њега. Почешао се иза ува, а онда је опет заузео строго држање и констатовао:
– Осим тога, паркирали сте на самом тротоару!
– Само привремено. Зар ћете сад ту ситницу да надувате до неба?
Чувар реда и закона збуњено се премести с ноге на ногу и запита ме:
– А разваљена пиљарница?
– Поврће треба строго одвојити од тротоара. Не можемо све одједном. У том случају ћу можда под одређеним условима и да признам да сам непрописно возио.
– Како то мислите?
Покушао сам да га умирим:
– Слушајте, пријатељу! Ако будемо добро сарађивали, обојица можемо да профитирамо. Тако ћемо да скратимо поступак, а ви нећете морати стално да се појављујете пред судом где би лукави адвокати могли да вас подвргавају унакрсном испитивању. Будите разумни! Тако ћете избећи гомилу непријатности.
– Али ви сте возили 80 километара на сат!
– Зар није боље да кажемо 60? И у том случају сам прешао дозвољену брзину, али некако боље звучи.
И прегазили сте пса.
– Не, него мачку.
Истрага је стигла до мртве тачке. Још једном сам изразио спремност да признам да сам крив за понешто ако оптужница пређе преко других тачака.
– Оставимо сад пиљарницу по страни – предложих. – Боље да се позабавимо бандером уличне расвете.
– То ипак није у реду.
– Добро, да узмемо онда и једно и друго. Само ћемо онда да изменимо штету.
– Не разумем како то мислите?
– Запишите да сам се набио у бандеру уличне расвете а да сам пиљарницу савио.
– Бандера се није савила него сломила.
– Хм, чекајте мало! Управо ми је нешто пало на памет. Прошле године сам прошверцовао телевизор преко границе и за њега нисам платио царину. Спреман сам да накнадно признам да сам га прокријумчарио ако ви заборавите на ову бандеру.
– Не може то тако. Морам бар да га споменем. Рецимо да сте га окрзнули.
– У том случају, прошверцао сам само транзистор.
– „Окривљени је увезао радио-апарат без увозне дозволе“ – забележи полицајац. А шта ћемо с непрописном вожњом? – запита ме.
Предложио сам му заузврат нечија дечја колица која сам прошле године оштетио приликом паркирања. Мој партнер се сложио с мојим предлогом, допунио записник још неким неутралним техничким подацима и пружио ми записник:
– Молим вас да се потпишете на овој испрекиданој линији!
Кад сам већ узео налив-перо да се потпишем, паде ми још нешто на памет:
– Чекајте мало. Имате ли ви уопште сведока?
Представник закона разрогачи очи и рече:
– Не, у ствари немам, на улици није било ни живе душе.
– Осим мене – рекох. – А то значи да сте упућени на мене. Ја сам вам једини сведок. Ако не подржим ту вашу оптужбу, она вам пада у воду. Узмите то у обзир кад подносите пријаву.
– Ма добро – простења службени орган. – Молим вас да завршимо с овим натезањем...
Свитало је. Потписао сам записник као сведок у државној тужби због илегалног увоза радиоапарата и оштећења дечјих колица, и онда сам се растао са својим униформисаним пријатељем чврсто му стегнувши руку.
*

Најбоља од свих жена наљутила се на мене. Зашто долазим тако касно? Шта се десило? Будући да нисам желео да дирам још нерешен случај, одбио сам да дам исказ као крунски сведок.

Мали Давид је убио горостаса Голијата и измамио за тај свој чин трајно одобравање зато што у библијско доба још није било политичких коментатора у јавним медијима који би анализирали то срамно недело. С обзиром на међународно извештавање током последњих неколико деценија којим је мајушни Израел претворен у империјалистичку велесилу, добровољно сам постао гласоговорник данашњег салонског антисемитизма како бих познату причу о Давиду и Голијату професионално фалсификовао.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:23 pm


ЈАДНИ ГОЛИЈАТ

Претпостављамо да је ток самог догађаја довољно познат. После дужег маневрисања с обе стране, Филистејци су се код града Сокота нашли надомак израелске војске и заузели положај настојећи да смире вештачки изазвану напетост код Израелаца. На врхунцу кризе изашао је из филистејских редова заточеник Голијат, ступио на ничију земљу између два логора и ту је, да наведемо речи из апсолутно поузданог извештаја, „дигао глас“ како би спречио тешке борбе и непотребно крвопролиће. Припадник израелске тајне службе по имену Давид, прерушен у пастира, изненада је напао заточника Голијата, брутално га оборио на земљу и убио.
Толико о чињеницама.
Посматрано с војног становишта, тој израелској акцији не може се порећи одређена вредност. Ипак, с обзиром на моралну поруку Десет заповести, осећамо дужност да темељито анализирамо поступак Давида и његових налогодаваца како бисмо предупредили свако фалсификовање историје. При том нисмо руковођени било каквим осећањем мржње према израелском народу. Напротив. Желимо да то вечито немирно бреме на сумњивом гласу поштедимо још једног тешког бремена.
*

Не заступамо мишљење да појам борбе у рату претпоставља потпуну равноправност у погледу наоружања противника. Ипак, основни принципи поштене борбе захтевају бар колико-толико изједначене услове. Са жаљењем морамо да констатујемо да у обрачуну Давида с Голијатом таква равноправност није постојала. Пре би се могло рећи да су од самог почетка све предности биле на Давидовој страни.
То се видело већ и по самој опреми. Заточник Голијат и ми позивамо се поново на споменутог поузданог сведока: „На глави му бјеше капа од мједи, и оклоп плочаст на њему од мједи; и бијаше оклоп тежак пет тисућа сикала. И ногавице од мједи бјеху му на ногу, и штит од мједи на раменима. А копљача од копља му бјеше као вратило, а гвожђа у копљу му бјеше шест стотина сикала“ То значи да је на себи морао да носи, брат-брату 60 до 70 кила. Насупрот томе, Давид је, као што је познато, био наоружан само пастирском торбом и праћком, што му је пружало непроцењиву предност оптималне покретљивости. Томе треба додати да је филистејски борац за слободу био висок „шест лаката и пе“, што значи да је био прави горостас од готово четири метара. Због тога је мали, окретни Израелићанин био у још већој предности. Коначно, ако узмемо у обзир и ефекат изненађења, који је такође био на Давидовој страни, можемо мирне душе констатовати да је та неравноправна борба била унапред решена.
Питање ко је заметнуо тај бој још дуго ће да заокупља пажњу стручњака. Савесна истраживања су показала да током оних четрдесет дана пре избијања непријатељства није било никаквих покрета јединица, да је било чак и неких знакова попуштања затегнутости који су уливали наду да ће се решење наћи дипломатским путем. Зашто је та могућност пропала, може се приличио лако закључити на основу оног истог, већ наведеног извора. Голијат се „подиже и дође ближе Давиду“, а Давид „истрча на бојиште пред Филистејца“. Тиме су распршене и последње сумње у то ко је од њих двојице био агресор.
*

Али не треба сметнути с ума ни људску страну тог догађаја. Реч има млади Голијатов штитоноша који се у нашој болници споро опорављао од последица претрпљеног шока:
„Заточеник Голијат није никад никог први нападао,“ рекао нам је тај млади ратни страдалник који је тешко долазио к себи. „Био је душа од човека, пун животне радости и смисла за хумор.
Многи су људи мислили, на основу његове спољашњости, да је он задрти ратник, али је тврда љуска крила у себи мекано зрно. Волео је музику, свирао на харфи и уз логорску ватру радо певушио неку песму, као, рецимо, ону: ’Ја сам сироче без оца и мајке, ја сам жртва бесомучне хајке’. Заточеник је наиме одрастао као сироче и још у детињству је патио због необично крупног тела. Ништа му није било мрскије од туче, ништа није толико мрзео као рат. Он је сигурно том хебрејском момчићу желео да предложи неко компромисно решење које би било прихватљиво за обе стране. И није мислио ништа лоше ни кад је добацивао погрдне речи на рачун хебрејског Бога. То се тек онако говори, без пуно размишљања. Мој добри друг је мислио само на свој дом и породицу. Желео је да на миру обрађује своју њиву и ништа више. Никад нећу преболети окрутну чињеницу да је на тако подмукао начин отргнут од својих најмилијих.“
Овој слици честитог, мирољубивог ратара какву је дао непосредни актер тог сукоба, тешко је наћи већу супротност од вижљастог лика његовог препреденог противника премазаног свим градским мастима, чија се прорачунатост огледа већ и у томе што је много пре самог окршаја питао каква награда очекује „човјека који погуби тога Филистејца и скине срамоту с Израиља?“ Тек пошто је добио обећање да ће му припасти многобројне материјалне награде из Саулове личне ризнице, био је спреман да крене у бој, у којем се послужио, што не пориче чак ни израелска страна, неконвенционалном врстом оружја која није предвиђена никаквим међународним споразумом. То што је то оружје, неку врсту каменог метка, свесно и промишљено скупљао по запоседнутим потоцима, дакле много раније се спремао за рат, поткрепљује тезу о агресији коју су изнели неутрални посматрачи. А ако још мало пажљивије проучимо његове провокативне изјаве пре самог окршаја, видећемо да је у крајњем случају очекивао и помоћ одозго. Знамо ваљда шта то значи.
*

Сама борба, како рекосмо, не служи баш на част јеврејској историји. Судећи по исказима очевидаца, Давидов начин борбе могао би слободно да се назове варварским. Нико ко је био на попришту догађаја неће заборавити како је тај бесомучни хистерик навалио на свог непокретног противника и немилосрдно докрајчио већ ошамућеног Филистејца док су јеврејске хорде опрезно стајале у позадини дижући заглушну тријумфалну галаму.
Било је то просто одвратно.
Заточник Голијат остаће за сва времена упамћен у историји ратовања као трагичан лик јунака. Он је у својој дирљивој простодушности веровао да је дошао крај јеврејске окупације његове земље. Пао је за слободу Филистејаца, пао је у борби с надмоћним непријатељем у чију замку је наивно упао. Сви сажаљују његову несрећну удовицу. На крају доносимо разговор који смо водили са госпођом Франциком Голијат окруженом са своје четрнаесторо деце:
„Остала сам без мужа, а моја деца без оца,“ једноставно нам је рекла. „Живот ће нам бити тежак. Све што смо поседовали опљачкала нам је израелска солдатеска. Не, нећу да плачем. Али, кад год ме ова моја јадна сирочад питају: ’Где је тата Голијат? Када ће се вратити? Да ли је већ побио све Јевреје?’ мени срце само што не пукне. А свет све ово гледа скрштених руку...“
Дубоко потресени, оборили смо главу пред овом женом и мајком која се јуначки бори са својом тешком судбином. Точак историје прегазио је мали филистејски народ. Давид је победио. То је победа сурове силе над духом мира. Ниједан истинољубиви човек не сумња у то да је Голијат пао као жртва безочне јеврејске агресије.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:23 pm

9. НЕ ПОЖЕЛИ КУЋЕ БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА

Каква је сврха ове заповести? Не убиј, не кради, не лажи, у реду, то је још прихватљиво, али да човек не сме ником ни да завиди? То ипак не би требало захтевати од нас, јер је завист, уз љубав, најснажнија људска страст.
Међутим, психолог Мојсије је добро знао да је завист основни узрок сваког зла. Човек завиди од постанка света. Чак је и Бог у Светом писму приказан као завидљивац.
И у Талмуду пише да су књижевници највећи завидљивци. Ту је први пут споменут појам „књижевничка завист“, а морам да признам да и ја патим од ње. Не помаже ми много ни пророк Исаија који је у једанаестој глави своје књиге покушао да ме умири речима: „И нестаће зависти Ефраимове“, мада се никад нисмо лично познавали.
Тишти ме чињеница да је у међувремену завист узела маха. Док је у библијским временима каријериста Каин завидео свом брату Авељу, а праотац Јаков жудео за благословом прворођеног свог тате, данас један лифтбој завиди фирми Сименс а моја зубарка Мајклу Џексону.
Људи данас не завиде другима само због имања, талента и лепоте, него и због позива на коктел. Није им довољно што су добили позив за свечани концерт филхармоније него им је исто толико важно и да комшија није добио позивницу.
Ја сам најспремнији за заповест број девет. Ако ме, на пример, питају: „Шта, зар нисте добили позив за 5 о’clock tеа са Пласидом Домингом?“ ја већ имам спреман одговор: „Не могу у то време јер у пет сати храним наше делфине.“ Лако је рећи: не завиди! На свакој позоришној премијери око мене седе колеге и свесрдно моле Бога: „Дај Боже, да ова представа доживи спектакуларни фијаско!“ Стога Свевишњи сваки час дубоко уздахне пред анђелима чуварима и каже:
– Сутра имам три премијере. Какав дан! Девета заповест се односи само на куће. Мојсије је додуше уврстио куће и међу остале предмете зависти у Десетој заповести, али после је, као што рекох, комплекс зависти подељен због своје разноврсности на две заповести, а ко сам ја да се супротстављам ученим теолозима?
Кућа је заиста главна ствар, а стамбени проблеми нису ништа ново. Тешкоће су се јавиле већ у Рајском врту кад су се из њега иселили први становници. Тада је на улазу у врт окачена табла на којој је писало:
„Због одласка досадашњих станара издаје се у најам један рај“.
Пријавило се само неколико заинтересованих. Први који је за собом вукао дебелу супругу констатовао је после површног разгледања да ће се ту сваки пут после кише стварати непроходне блатњаве баре. А зими ће се људи смрзавати јер нигде нема грејања.
– Колико још треба времена да се измисли ватра? – упитао је.
– Отприлике милион година – одговорио му је арханђел Гаврило.
И тако уговор о најму није склопљен.
А не би био склопљен ни зато што је дебела жена била алергична на птице.
– Не подносим то вечито пијукање. То ме једноставно избезумљује. А не свиђа ми се ни распоред боја. Све је у зеленом. Нигде ни трага од беж или роза боје. Само зелено, зелено и зелено...
И одвукла је мужа према излазу.
– Могли бисмо можда да покушамо с тапетама – довикнуо је још за њима Гаврило.
Али већ су били отперјали.
Затим је дошао инжењер Глик. Прегледао је објект са уобичајеном темељитошћу, али је непрестано вртео главом говорећи:
– Нема фрижидера, нема клима уређаја, како човек да издржи лети?
Арханђел се понудио да ће поразговарати с Господином Богом о томе да се евентуално промене годишња доба, али Глик није био вољан да расправља о том предлогу зато што му је по ногама почело да пузи све живо што пузи. Упитао је зар овде још нису чули за спреј против гамади?
– Јесу, чули су, али то овде не сме да се користи, – одговорио је Гаврило извињавајући се. – Због јабука.
Инжењер Глик оставио је за сваки случај своју адресу и опростио се.
Плавокоса дама која се после тога појавила на улазу погледала је око себе и упитала има ли овде кућне послуге. Гаврило се збуњено осмехнуо и замолио је да пође мало даље и попне се на неко дрво одакле ће имати најлепши поглед, али је дама одбила његов предлог речима:
– Овако велики врт без помоћне радне снаге? Заиста ме не чуди што су се Адамови одселили.
И тако нису нађени нови закупци за Рајски врт, који је мало-помало губио своје рајске дражи и на крају попримио бедан изглед. Од претходних закупаца остала је још само змија, која није, како смо већ споменули, била изгнана него и даље тамо окајава своје грехе.

Кад је Мојсије одлучио да на попис најважнијих заповести уврсти и жељу за туђом кућом, предвидео је све осим војне параде која сваке године пролази испред моје куће.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:24 pm



МАСОВНА ЗАВИСТ НА ПАРАДИ

У рано јутро на Дан независности, негде око 5 сати, дигла ме из кревета звоњава телефона.
– Хало, Јошка – зачух поверљиви глас с друге стране жице. – Нисам те већ дуго видео. Како си?
– Хвала, добро – зевнух. – А како си ти?
– Добро, добро. Срамота је, Јошка, што се више не виђамо.
– У ствари јесте. Само што се ја не зовем Јошка. С ким имам част?
– Још питаш? Овде Миша... Зар се не сећаш? Ишао сам с твојим братом у школу.
Мало-помало смо нашли заједнички језик и Миша ми је обећао да ће у пола једанаест доћи код мене на чашицу разговора. Стога сам замолио жену да за школског друга мог брата приреди малу закуску.
Жена ми рече да није ни знала да имам брата.
Био сам исувише збуњен да сад истражујем ту ствар. Још сам се више збунио кад ми је у 6 сати неко зазвонио на вратима. Кад сам их отворио, угледао сам пред собом комплетну породицу Зеленику с југа, са троје деце и њиховим пријатељима. Повели су са собом и собарицу. Собарица је такође имала дете.
– Већ одавно смо имали намеру да вас посетимо рече ми породица Зеленика. – Али увек се нешто испречи. Данас смо коначно дошли.
Ни на који начин нису хтели да нам сметају. Само су хтели да удахну мало свежег ваздуха, на балкону, где су поседали једно до другог.
Следећа два сата јавило ми се телефоном 117 некадашњих школских другова распитујући се за моје здравље. Тек тада сам схватио зашто је породица Блажина испод нас пре два дана отпутовала и на вратима оставила обавештење: „Пажња! Опасност од црне куге!“
У пола девет смо искључили телефон.
Мало затим појавио се један младић са срдачном писменом препоруком од госпође Померанц, која нас је замолила да дозволимо њеном нећаку, кога она воли као рођеног сина, да гледа параду с нашег балкона. Како нас је први пут неко замолио тако нешто, сматрао сам то великом чашћу, иако нисам познавао никакву госпођу Померанц.
Пошто се младић удобно сместио на балкону, одлучили смо да више никог не пуштамо у стан. Могао је, наравно, да дође још Миша, мом брату за љубав, али нико други. Можда ћемо направити изузетак само за наше рођаке. И за нашег касапина са женом и децом. Од њега пак у извесном смислу зависимо. Међутим, млекаџији сам јасно и гласно рекао да не сме да доводи своје рођаке, него само родитеље.
Како је балкон био претрпан гостима, нагурали смо до прозора столове и столице и наслагали их у облику пирамиде.
Упорно зујање искљученог телефона натерало ме је да подигнем слушалицу.
Овде сметње. Да ли је ваш телефон у реду?
– Само сам га искључио, ништа више.
– Ипак, морамо да проверимо линију. Молим вас да у пола једанаест неко од вас буде код куће.
После тог разговора замолио сам нашег доктора, који је у међувремену стигао, да не гура тежак ормар до прозора, али је он рекао да је то за њега ситница.
У 10 сати улазна врата су попустила под притиском и у стан је упала група младића који су нам се представили као школски другови мог сина. Скинули су нам полице за књиге и поставили их на под да боље виде кроз прозор, а преостале су столице наслагали на клавир. На моје прекорно питање зашто је одмах позвао читаву школу, син ми је одговорио да их он не познаје. Он је тада имао осам година, а просечна старост уљеза била је око двадесет.
Ситуација на балкону постала је критична кад је Миша наслонио мердевине на леђа породице Зеленика. Избила је жестока свађа у којој је брат Зеленикине кућне помоћнице, дакле ујак њеног детета, пао на Блажинин балкон испод нас. Срећом, није се повредио јер је балкон био пун оболелих од куге. Привучен буком, код нас се појавио и полицајац који је пролазио поред наше куће и довео нам обе своје кћери.
Касније су стигли још једна старија дама непознатог порекла, па госпођа Померанц која је дошла да се распита за свог нећака, па једна јеменска плесна група, па фризер моје жене, па неки Јоел Финкелштајн, који нам се бар простојно представио, па шведски амбасадор, па нека девојка која се звала Џуди, па више чланова неке етиопске државне делегације, па акробатски трио „Летећи ђаволи“, па моја сестра, па друга падобранска бригада и браћа Карамазови.
Будући да су ми гости огладнели, пробио сам се из куће на улицу и покуповао на околним киосцима. све што је могло да се поједе. Неколико продаваца хтело је да пође са мном у мој стан, али сам ја повео са собом само сваког трећег.
Један грађевински инспектор градске скупштине службено ми је саопштио да би балкон под већим оптерећењем могао да се сруши, па би чак и под могао да се уруши, а онда ме запитао да ли би и његова жена могла да остане код нас?
На крају је дошао и водоинсталатер Зимшек, кога смо још јесенас позвали да нам поправи славину која цури.
Кад је десни крај балкона почео под притиском да се распада, они који су тамо седели прешли су на леву страну. Затим су пукотине које су се појавиле у поду дневне собе отерале друге госте у кухињу, иако ни то није било идеално решење.
Неколицина мојих гостију имала је срећу да пропадне само до висине груди. Међу њима смо били и ја и моја породица, тако да смо задржали добар поглед на параду. А парада је била прави доживљај.

Ако је веровати службеним извештајима, приликом отказа датих господину и госпођи Адам није било никаквих правних проблема, иако су Адамови већ били унети у регистар као доживотни закупци.
Да су онда била загарантована станарска права, још бисмо били у рају. Штета.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:24 pm


КВАДРАТУРА КРУГА

Једног дана паде ми на памет плодоносна идеја. Одлучио сам да се преселим из предграђа у центар града како бих престао да трагам за слободним местом на паркиралиштима уз биоскопе.
Ја сам човек од акције. Још пре него што сам до танчина разрадио своју идеју, дао сам огласе у више новина и после неколико недеља сам успео. У биоскопу сам случајно срео свог старог пријатеља и школског друга Мукија Голдфиша, који ми је у строгом поверењу рекао да намерава да изнајми свој трособни стан у центру на годину дана за 5000 шекела месечно. Он је наиме забуном добио стипендију УНЕСКА која ће му омогућити да на једној финској високој школи студира дизајн скијашких скакаоница.
На наше обострано задовољство, био сам спреман да изнајмим његов стан. Договор смо потврдили стиском руке и већ сам хтео да пођем кући певајући и да почнем да се пакујем кад ме Муки повуче за капут и задржа.
– Молим те да ово нипошто не схватиш као знак неповерења – рече ми пријатељ – али мислим да би за све заинтересоване било паметније да формалности око тога среди неки адвокат. Наиме, не бих волео да дође до било каквих несугласица међу нама. Наше старо пријатељство треба да остане као што је увек било.
Потпуно сам га разумео. Стога смо се договорили да се сутрадан нађемо код адвоката др Далибора Вукорепе. Као што неки од вас знају, у нашој лепој оријенталној земљи постоји још из турског доба закон по којем се ниједан станар не може избацити из изнајмљеног стана докле год у њему има свој кревет. Одатле управо панични страх данашњих власника станова да би станар могао да одбије да се исели из стана у договореном року.
*

Кад сам сутрадан стигао код адвоката, одмах сам запазио да је мој пријатељ Голдфиш очигледно већ примио неке правне савете. Био је блед као крпа и сав се тресао. Др Вукорепа је одмах стао да обрађује и мене:
– Ситуација је врло озбиљна – рекао ми је тај искусни правник. – Ваш пријатељ Голдфиш ме је већ обавестио о чему је реч. Мени се додуше чини да је месечна станарина од 7500 шекела премала, али то је његова ствар. Него, питам ја вас сада, господине, какву му гаранцију можете понудити да ћете за годину дана, кад се господин Голдфиш врати из Финске као први израелски пројектант скијашких скакаоница, заиста испразнити његов стан?
– Ама, то није никакав проблем међу старим пријатељима, није ли тако, Муки? – рекох уз љубазан осмех.
Муки је вероватно хтео да каже „да“, али му је адвокатов строги поглед зачепио уста.
– Стамбена питања немају везе с пријатељством – значајно ће др Вукорепа. – Коначно наши закони, господине, не дозвољавају да вас власник избаци на улицу ако се ви томе противите. Зато бих морао да вас замолим да му издате гаранцију банке у висини од 800.000 шекела како би он био сигуран да ће стан бити испражњен на време.
– Зашто толико велика сума? – запитах га. Па тај стан не вреди више од четвртине те суме.
– Тачно – потврди др Вукорепа али управо зато и морам да инсистирам на 800.000 шекела како се вама, господине, нипошто не би исплатило да останете у том стану по истеку уговореног рока. Молим вас да не схватите као знак неповерења ни чињеницу што истовремено инсистирам да ту гаранцију банке депонујете код мене у готовини.
– У реду.
– Осим тога морам исто тако да инсистирам да та сума остане депонована код мене још годину дана после вашег правовременог исељења, као гаранција да не намеравате да се поново уселите у дотични стан.
– Слажем се, наравно.
– Чим то средимо, лично ћу се, господине, побринути да вам се уруче кључеви стана.
Као што рекох, ја обично решавам ствари у ходу Стога сам већ сутрадан продао своју вилу и отишао с парама право код адвоката. Кад сам му предао два пуна кофера новчаница, мом се пријатељу Мукију отео продоран крик, а после тога је пао у несвест и скљокао се под писаћи сто др Вукорепе.
Пошто је уз помоћ двојице писара избројао новац, правни зналац је изјавио:
– Чини ми се да је гаранција банке у реду, али има још једна тачка коју треба рашчистити. Шта ће се десити ако инфлација у овој земљи настави да расте садашњим темпом, и ако по истеку уговореног рока овај новац не буде вредео ни кутије шибица?
– Онда се овде пред сведоцима заклињем да ћу се благовремено иселити из стана.
– Када је реч о стамбеним питањима заклетва не вреди ни пребијене паре – објаснио ми је стручњак за право. – Зато, господине, морам најљубазније да вас замолим да нам потпишете одобрење да предузмемо одређене мере опреза.
– Врло радо.
– Пре свега треба да усвојите господина Голдфиша. После тога ћете код мене депоновати свој нови тестамент, по коме господину Голдфишу остављате сву своју покретну и непокретну имовину, укључујући и право на коришћење стана који вам господин Голдфиш изнајмљује, и то ретроактивно од дана склапања уговора.
Па и ја сам већ помислио на то.
– Претпостављам да вам је јасно да је реч о пукој формалности, с правним последицама.
Пошто смо средили све те ситне али потребне формалности. др Вукорепа ме је наговорио да унапред платим порез на наследство, а после тога сам му предао и породични накит који сам за сваки случај понео са собом. После краће церемоније, обећано ми је да ћу сутрадан добити кључеве стана.
Дотле је мој усвојени син седео у углу и грицкао нокте а да ни један једини пут није бацио на мене поглед испуњен мржњом.
*

Следећи дан је дошао и прошао а да нисам добио кључеве стана.
Др Вукорепа ми је пријатељски објаснио да би његов клијент могао да умре пре мене, а да би онда његови наследници могли због неодговорних трансакција претрпети знатан губитак. Стога бих морао да преузмем и једну моралну обавезу, на пример да замолим Врховни рабинат да баци на мене анатему ако се за годину дана не иселим из дотичног стана. Потписао сам без речи формулар о бацању анатеме. Дотле је Муки претрпео нервни слом. Почео је да млати све око себе и да урла како др Вукорепа олако располаже туђом имовином, како ја нисам ортодоксни верник и да ме баш брига за рабинатску анатему. Па и иначе, дубоко у себи слути да се ја никад нећу иселити из његовог стана, а поготово не за годину дана. Затим се скљокао на под. На уста му је избила жућкаста пена.
Др Вукорепа се дубоко замислио, а онда ми је саопштио:
Уз све поштовање вашег интегритета, господине, не могу тек тако да пређем преко страховања мог клијента. Зато се, на жалост, осећам примораним да затражим додатну гаранцију од неке стране велесиле која ће се обавезати да ће најавити рат ако ви, господине, у даљем тексту „уљез“, не будете спремни да после годину дана испразните стан. Чим нам приложите ту неопозиву гаранцију, добићете кључеве стана.
Сложили смо се да интервенционистичка велесила буде Француска. Посредовањем једног трговца ћилимима пореклом из Алжира, сутрадан сам добио гаранцију с овереним потписом француског амбасадора.
Све остало било је играрија. Још сам се обавезао да у центру града купим одговарајући трособни стан и да га ставим на располагање адвокату др Вукорепи на годину дана, као гаранцију за изнајмљени стан господина Голдфиша.
Затим сам морао да потпишем формулар којим је од једне фирме за дезинфекцију затражено да тачно за годину дана, по истеку договореног рока, дезинфикује стан цијановодиком како би се осигурало моје правовремено исељење.
*

После тога је најзад склопљен уговор између мене с једне стране и господина Голдфиша с друге стране. У том документу од 128 страна дотични стан се изнајмљује „уљезу“ само на годину дана, што не може да потраје више од 365 дана. Та је трансакција добро дело господина Голдфиша, у даљем тексту „Добротвора“, коме ће „уљез“ сваког првог у месецу у то име плаћати по 10.000 шекела.
Имао сам два дана времена да проучим уговор. Пошто сам стигао до 72. стране, дошао је велики тренутак кад је обојица требало да потпишемо тај документ.
Голдфиш је за тренутак устао с носила и предао ми дрхтавим рукама, тихо псујући, кључеве стана.
Затим је без речи клонуо на под.
Прво сам помислио да је умро од страха да више никад неће крочити у свој стан. Али доктор из кола хитне помоћи је установио само мождани удар с пропратним појавама парализе.
И тако сам дошао до стана у центру града.
*

Штета што немам права да се уселим. Наиме, у 397. члану уговора на 123. страни изричито стоји: „Уљез се овим неопозиво обавезује да се за све време најма неће уселити у дотични стан“.
Др Вукорепа ми је објаснио да је та клаузула пука формалност, којом ћу, осим тога, уштедети себи високе трошкове усељења и исељења. Можда је у праву?

У Израелу су пајлепше куће у јеврејским рукама, што изазива жестоко негодовање са свих страна. Највише се љуте „олдтајмери“ који су дошли у нашу земљу пре 45 година с једним коферчетом, а данас још увек имају то исто коферче.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:24 pm


ЛИФТ ЈЕДНОМ НЕДЕЉНО

Гнев и гађење одржавали су се на лицу постаријег господина који ме је једног дана пресрео испред биоскопа питањем:
– Куда журиш, Мојшеле?
Признадох му да сам управо купио карту за биоскоп.
– Карту за биоскоп? – Понови он презриво. – Ја сам у твојим годинама био срећан ако сам за вечеру могао да купим један краставац. Карте за биоскоп? Пре тридесет година ником није падало на памет да иде у биоскоп. Тада су овуда још пролазиле товарне камиле, а с булевара се видело море...
– Интересантно – рекох. Али сад морам да се вратим кући...
– Кући? Он тужно климну главом. – Ми онда нисмо имали куће. Наслагали бисмо неколико кутија и празних конзерви, залепили све то заједно картоном и то нам је била кућа. А имаш ли намештај?
– Није вредан помена. – Постао сам опрезан.
– Обично код куће седимо на циглама.
– На циглама? Ми о циглама нисмо могли ни да сањамо. Откуд нам новац за цигле?
– Не знам – рекох малодушно. – Истини за вољу, ни ја нисам те цигле купио него сам их украо с градилишта на којем нема чувара.
– Украо? – задрхта старцу глас од гнева. – Ја сам овде живео пуних осамнаест година кад сам се први пут усудио да украдем циглу. Нисмо имали чак ни песка да лежимо на њему. А имате ли у кући лифт?
– Веома ретко. Можда једном недељно.
– Једном недељно? – Стари ме зграби за рамена и продрма као да ће да ме истресе из гаћа. – А да ли је теби, Мојшеле, јасно да ми нисмо имали ни степенице?
– Не зовем се ја Мојшел – одговорих. – И уопште вас не познајем, господине.
– Не познајеш ме? – обрецну се мој саговорник. – Да сам ја у твојим годинама био толико безобразан да неког не познајем, извукао бих грдне батине. Али ви, данашњи балавци, свашта себи дозољавате.
Рекавши то оде љутито својој кући од картона. Био сам згромљен. Тле ми се измицало испод ногу и прегазио ме такси. Досељеници су пре вероватно морали да чекају по осамнаест до двадесет година да их такси први пут прегази. Времена се мењају.

Исаија је ружио свој народ више од било ког пророка, мада вероватно није прочитао Књигу о Јову.
„Тешко онима који опаке називају добрима а добре опакима,“ обзнанио је Исаија, „који од таме праве светло а од светла таму“. Ипак је, уз све страхопоштовање, Господ управо то учинио несрећном Јову не би ли Сатани показао колико је Он, Свевишњи, поштован доле на земљи.
Бог је, као што је познато, на крају славио победу над Сатаном, али је за време те опкладе Јову загорчао живот методама које би служиле на част и добро извежбаним антитерористичким јединицама. После сваког ударца судбине тај човек, чија је једина погрешка, изгледа, била то што је био без страха и мане, молио Бога да му одговори на питање: ,,Шта сам, побогу, учинио?“ Ипак није добио одговор на то питање јер би онда Сотона добио опкладу.
*

Док сам читао сагу о Јову, обузимао ме исти онакав осећај какав ме је у детињству обузимао у позоришту лутака, кад сам довикивао Ивици и Марици: „Пазите, вештица лаже!“ Исто тако сам желео да охрабрим човека у земљи Узу да се не преда без отпора. Хтео сам да му довикнем: „Ма све ти је то само циркус, глупане! Сотона ће на крају ипак извући дебљи крај, а тебе ће Господ на крају представе наградити многобројним поклонима!“
Било како било, Јовова хорор прича надахнула ме да напишем своју верзију исте приче. Јунак моје верзије не пати мање од правог Јова, само што код мене нема hарру end-а. Ипак, успут показујем шта, на жалост, недостаје у Деветој заповести, а то је да човек не сме да пожели само туђу кућу него ни његово место за паркирање.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:25 pm


ЂАВОЛСКО ИСКУШЕЊЕ И ЗА ЈОВА

Био једном у граду Тел Авиву човек по имену Јов Извуковић. Био је то човек непорочан и праведан, бојао се закона и клонио зла.
Од свог рода имао је седам синова и уз то и комби. Тај човек је био најврлији међу својим нараштајем, опрезно је возио улицама и аутопутевима, шпартао земљом тамо-амо, уздуж и попреко, а да му се никад није десило да га заустави саобраћајац, а камоли да му наплати казну. Све своје порезе и дажбине Јов је плаћао пре рока, могло би се рећи да је у томе био првак у земљи.
Али једног дана дођу градски оци пред градоначелника, а међу њима и Сотона.
Градоначелник упита Сотону:
– Да ли си запазио слугу мог Извуковића? У граду му нема равна. Човек је то непорочан и праведан, плаши се закона и клони зла.
А Сотона овако одговори градоначелнику:
– А зар ниси дизао заштитну ограду око њега да му се ништа не деси? Али дирни само једном у његова добра, па да видиш како ће те у лице проклети!
И ту намах Сотона и градоначелник склопе опкладу, а градоначелник рече Сотони:
– Пази, са свим што има ради шта те је воља, само не дижи руку на њ!
Сотона климну главом и оде од градоначелника. И тако је то све почело.
*

Једног јутра устаде Јов Извуковић из кревета, сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи а ноге му се пресекоше. А све то зато што је одувек увече паркирао комби у дворишту своме јер му беше тешко да нађе место за паркирање у препуним градским улицама. Али тог му се јутра испред дворишних врата испречила грдосија од камиона. Удари Јов у вику и трубљење и све комшије обиђе распитујући се за власника камиона, али га не нађе него се овај тек у десет и по појави, све ногу пред ногу, а беше то Елифаз Паркирбаша.
– Човече! – завапи Јов из свег гласа. – Зар не видиш да су ово врата дворишта мога?
– Заболе ме ђон – рече камионџија Јову. – Ја га паркирам где ми се прохте.
И оде он и смести га Јову на исти начин и сутрадан, па и у четвртак. А Јов ноћу нема мира ни спокоја, све у страху да ће му ујутро опет излаз комбију бити затворен, а само је њиме зарађивао хлеб насушни. Устајао Јов у глуво доба ноћи и силазио на улицу да види како ствари стоје, па и Елифазу Паркирбаши за брисаче камиона качио поруке на којима је писало:
„Упозоравам те задњи пут, крмку један, да престанеш да паркираш испред излаза мога!“
Али ништа не поможе јер Елифаз беше много крупнији од Јова и свим мастима премазан. Јов пропаде, живци му попустише, али у свему томе ипак не сагреши нити безумно осуди градоначелника, него оде у полицију и поднесе пријаву против Елифаза Паркирбаше.
А у полицији му рекоше:
– Ништа ми ту не можемо јер пред улазом у твоје двориште нема службеног знака забране.
– Ако је тако – рече Јов – држаћу се речи Пророкових.
Јер Јеремија беше рекао: „Дижи знаке и путоказе деци Израела!“ И Јов не буде лењ, похита у Градску службу за обележавање саобраћајница, те поднесе молбу. Кадгод би га одбили поново се враћао јер не хтеде да одустане од наума свога.
– Није ли власт зато ту да нам на корист буде, а не на штету? – питао је и није имао спокоја све док се једног дана два инспектора не довукоше у двориште његово и утврдише да је то место погодно за паркирање, те му одобрише молбу. Ни две године не минуше а на обе стране улаза појавише се саобраћајни знаци. На првоме стајаше: „Улаз у двориште, 5 метара“, а на другоме: „Крај забране“.
И велико славље настаде и синови Јовови приредише гозбу пријатељима својима, јело се и пило сву ноћ, а Извуковић устаде у цик зоре, сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи јер му комбију излаз беше блокиран. Силан се вапај диже из Јовова грла и он одјури право до позорника.
– Знам, господине, знам – умири га пандур. – Видите да сам му већ одмерио казну.
То је значило да се у претрпаном граду толико намножило возила да грађани и нису имали где да паркирају осим где стигну, макар гутали и горке пилуле у облику казни.
– Мени се то исплати – рече Јову Елифаз Паркирбаша. – За тих пар шекела не морам да се мучим тражећи слободно место по прашини и блату.
За њим се поведоше и други па стадоше да паркирају испред Јовова дворишта, између она два знака, а Јов поцепа хаљине своје, поче да чупа косу, ничице паде на земљу, поклони се и рече:
– Праведни трпе, а зликовци уживају.
Онда се у дворишту подиже облак прашине а из њега изађе Јовова жена. И овако прозбори Јову:
– Што сад ту лежиш у праху и вапиш? Ја ћу ти рећи шта ти је чинити. Остави ти само свој комби увече између ових знакова па ти нико више неће отети место.
И Јов учини како му је речено, а после многих Месечевих мена, тешких јада и неспокојних ноћи, врати му се сан на очи. И он у зору устаде весела срца и сиђе у двориште, али му црни мрак паде на очи, јер јао! – на ветробрану комбија стоји цедуља а глоба подебела.
Отрча Јов до позорника и сав се зајапури:
– Што ли ти мени казну одрапи, о пандуре?
А пандур му покаже на знак и рече:
– А шта вам овде, господине, пише? Забрањено паркирање, зар не?
Јов удари у громогласан смех и рече:
– Ха, ха, ха! Па те знаке мене ради поставише да бих својим комбијем могао ујутро да изађем из дворишта!
– Само ви излазите, господине – каже му пандур али немојте возило да остављате тамо где је паркирање забрањено.
– Али то је ради мене забрањено!
– Наравно да је ради вас, али и ради других, господине.
– Па зар не схватате? Ово је мој знак.
– Ако је то тако, онда, господине, треба да дате пример другима.
Сутрадан се на ветробрану опет нађе мандатна казна а Јов се поспе пепелом по глави и завапи:
– Чему знаци ако у њима нема спаса? Паркирам ли у дворишту, не дају ми да изађем. Паркирам ли напољу, опале ми глобу. О, боље да се нисам ни родио!
Тих дана Јов Извуковић није ни радио ништа друго осим што је обијао канцеларијске прагове због тих проклетих знакова, а толико се био осушио да није имао ни пљувачке да је прогута. Све у свему, пола живота стуца међу зидове разних надлештава а све у потрази за правдом.
– Полиција мора да кажњава све према прописима – објашњавала му је власт. – На знацима нигде не пише да то место припада теби.
А Јов ће на то:
– Ако је тако, онда напишите и то!
– Е, то не може – каже власт. – Само дипломате и угледни политичари имају право на резервисана паркиралишта на јавним местима. Обичан смртник као што си ти може у најбољем случају да има слободан приступ у своје двориште. Уосталом, зашто уопште паркираш напољу кад имаш места у дворишту?
Тад Јов зину и поче да скида све свеце с неба, па га зграбише, добро испрашише и као антидржавном елементу узеше му отиске прстију. После тога је сваког јутра само бацао оне опомене и није плаћао ни пребијеног шекела казне, па га пред суд изведоше и осудише, а патња му толика бејаше да се његови побојаше да би могао од свега тога и да сконча. А онда, једног јутра, сиђе поново у двориште и – шта сад?! – од његовог комбија ни трага између оних знакова, јер је полицији већ пукао филм па је одшлеповала Јовово возило у сигурно уточиште где ником неће стајати на путу.
Извуковићу попустише живци па рече:
– Зар је моја снага к’о снага камена? Зар су живци моји од челика? Зар је тело моје од гвожђа ливено? Докле ће ме саобраћајна полиција на муке стављати?
Синовима његовим бејаше пуна капа свега па се размилеше на све четири стране света, а и жена му спакова кофере.
– Ма јеси ли ти баба или мушко? – рече му жена. – Зар не видиш да су ти знаци пропаст твоја? Среди ствар тако да их скину па ћеш опет моћи да паркираш испред куће без икаквог страха од казне.
Тада Јов похити у градску управу и у прах паде пред одељењем за саобраћај и стаде преклињати моћнике нека му с врата скину ону казну Божју од знака.
– Човече Божји, што мислиш шта је ово? Пиљарница нека или службено надлештво? – плануше службеници. А ономад си се на нас као крпељ залепио да ти поставимо те знаке испред дворишта!
– Ех, кад је то било! – одврати Јов. – Тајанствени су путеви саобраћајних прописа у граду нашем. Амин.
Власти пустише сузу саосећајну и рекоше: Разумемо ми тебе и душа нас боли, али су нам руке везане. Јер знаци они не беху намењени теби него паркиралишту у твом дворишту. Док год је тамо двориште, дотле и улаз у њега мора да буде слободан.
– Преораћу двориште, очију ми мојих! – промрмља Јов. – Ма ја ћу га динамитом дићи у ваздух! Ма ја ћу га читавог начичкати противтенковским препрекама!
Из сваке је канцеларије летио наглавачке и није имао мира и спокоја све до краја својих дана.
А Сотона, који је, као што знамо, све то закувао, већ је поодавно добио опкладу, само што је после све ишло низбрдо само од себе. Једне ноћи без месечине позорник је у обиласку запазио неку тамну прилику како великом тестером струже стуб саобраћајног знака. Јов није ни стигао да заврши свој посао јер га је пандур одвео у ћорку и извео пред судију. Извуковић је одлежао пет месеци у ланцима а из уста су му непрестано текле клетве, тако грозне да су тамничари морали да запуше себи уши маховином.
Прича се да је Јов, пошто је одлежао своје и изашао на слободу, установио да су му украли комби, али ни та спасоносна новост није помогла његовом болесном духу те му се траг изгубио у пустињи. Према легенди, још и сада лута пустињом, а туристи тврде да понекад издалека чују његов језиви смех и да га виђају како јури самом цртом хоризонта и труби аутомобилском сиреном све у шеснаест.

Хтео не хтео, човек мора да дође до закључка да је човечанство пуно зависти и да само због тактичности то назива жељом за нечим новим. Људи не желе само лепе нове куће него и античке рушевине. То више није болест него начин живота. Као некад у Содоми и Гомори.
Да, људи желе чак и Содому и Гомору. Или бар оно што је од њих још остало.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:25 pm


ГРАДОВИ ГРЕХА ИЛИ ИЗЛЕТ У КАМЕНО ДОБА

Не знам како је остатак света реаговао на отварање нашог аутопута до Содоме, али комшије у нашој улици обузело је право библијско расположење. Содома је преотела првенство Хаифи, Еилату и Тиберијади и освојила сва срца.
А зашто?
Почело је тако што наш комшија Зелиг више није могао да одоли да не узме такси и одвезе се с породицом за време викенда у Содому. У суботу увече вратили су се кући опијени јединственим доживљајем и натоварени вредним благом. Зелиг је наиме довукао са собом и камење с брда око Содоме тешко између 40 и 50 кила, а његова жена двапут веће. Путем су додуше иеколико пута клонули под тим историјским теретом, али су нас после чудесног оздрављења већ сутрадан позвали на отварање импровизоване изложбе у свом дворишту.
– Ево, овде можете да видите комад античког сумпора објаснио нам је Феликс држећи у руци црни камен. А ово овде је крхотина фосилизованих минерала из Мртвог мора. Овде имамо магнезијумски кристал из преисторијског доба, а овде силиконски кварц и окамењен калијум карбонат. Сви ови дивни примерци су сведоци Наше славне библијске прошлости.
Буљили смо као опчињени у то чудесно камење и побожно га опипавали. Дубоко у себи осећао сам жељу да комшију Феликса Зелига мучки уцмекам и присвојим то његово благо. Чинило ми се да у ужареним очима осталих комшија читам сличну жељу. Зелигово камење није било само свето него и тако лепо да ти дах застане у грудима.
Неће вам бити тешко да погодите што се затим збило у нашој улици. Људи су у све већем броју одлазили на ходочашће у Содому и довлачили кући сијасет историјског камења и библијских минерала. Содома је дефинитивно ушла у моду. Апотекар преко пута хтео је све да нас надмаши па се клео у живот своје деце да је велик комад беле стене који је донео из Содоме део Лотове жене претворене у стуб соли. Позивао нас је да окусимо сланоћу камена и допуштао да га лизнемо. И заиста, морали смо да признамо да тај камен има укус усољене харинге.
Наравно да нн ја нисам хтео да заостанем у том племенитом надметању. Да не бих изгубио углед у очима својих комшија, одшуњао сам се следеће ноћи до прве раскопане раскрснице, напунио врећу шљунком и њиме украсио нашу терасу.
Шљунак је на јутарњем сунцу блистао попут жучног камења краља Соломона.
– Поштоване даме и господо – отворио сам своју изложбу дирљивим гласом. Поклоните се до земље пред овим благом. Све је ово драгоцено камење из Гоморе.
Моје речи беху попраћене бурним одобравањем. Био сам уверен да нико не може да ме надмаши.
Осим ако Феликс сутра не донесе с оближњег градилишта цигле из Вавилонске куле.

Наш празник Пасха је у ствари празник чисте куће, успомена на претерани значај који је Мојсије придавао хигијени. Уочи тог празника ортодоксни Јевреји чисте куће од подрума до тавана не би ли уклонили сваки траг нечистоће. Будући да ја и моја породица не припадамо тој групацији, ми то не радимо.
Оно што се код нас тада догађа описао сам на следећим страницама свог дневника.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:25 pm


ТЕМЕЉНА АКЦИЈА ЧИШЋЕЊА, С ПРЕСНИМ ЈАЈИМА

Недеља. Јутрос ми за доручком најбоља од свих жена рече:
– Није ми ни на крај памети да ове године за Пасху окренем кућу наопако. Какав ми је то стан који се једном годишње чисти! Зато ћу само добро да пометем, и то је све. Ти не мораш ништа да радиш, једино те молим да ми купиш две нове метле.
– Врло радо! – ускликнух весело и сместа се упутих да јој купим две лепо обликоване, дугодлаке метле у знак захвалности за њену домаћинску уздржаност.
Кад сам се вратио, пред кућом је вијугао поточић. Најбољој од свих жена је наиме пало на памет да најпре добро покваси под па да га тек онда помете. За ту прилику унајмила је две жене. Једну да пере, а другу да јој носи воду. Међутим водоноша је била бржа од праље, па отуда и онај поточић пред кућом.
Није то велик посао, за један дан ће бити готово тврдила је најбоља од свих жена.
Било ми је драго да то чујем јер смо за ручак имали само јаја на око, што никако не може да задовољи апетит одраслог човека као што сам ја. После подне је неко скинуо прозорска окна јер су шкрипала. Бравар је рекао да су ексери на шаркама зарђали и да их треба заменити. Како он нема времена да трчкара по граду, требало би да ја одем да их купим код Фурмана у Јафу. У реду.
Понедељак. Кад сам се око подне вратио с ексерима из Јафе, поточић пред кућом претворио се већ у реку. Нисам могао да уђем на предњи улаз, јер је предсобље било закрчено фотељама које је тапетар требало да поправи. Провукао сам се кроз прозор у купатило и упао у каду пуну креча.
– Знаш – објасни ми жена – мислила сам да би било добро, кад већ чистимо кућу, да мало освежимо зидове. Само то, ништа више.
Замолила ме је да уговорим цену са молером, јер је то ипак мушки посао. Нагодили смо се да се посао обави за 5000 шекела укључујући фарбање врата и прозора.
Бравар је утврдио да сам му донео ексере од два цола а њему су потребни ексери од три цола па ме је поново послао код Фурмана.
Најбоља од свих жена и Рафи спавали су у регалу за књиге, а ја сам провео ноћ на свом писаћем столу између пећи и сервиса за чај. Лоше сам спавао. За вечеру опет јаја на око.
Уторак. Фурман тврди да ми је продао исправне ексере од три цола и послао ме је кући. У башти пред кућом упао сам у блато и на једвите јаде успео сам да се оперем у дневној соби која је сада претворена у купатило зато што у купатилу мењају плочице (3540 шекела). Да и то већ једном обавимо, како рече најбоља од свих жена. Електричар, кога смо позвали због кратког споја, установио је да Бергманове утичнице које имамо у зиду нису довољно сигурне а да оне које нам препоручује иду само уз Флајшманове утикаче и Голдфишове осигураче – све у свему 1800 шекела. Бравар се сложио с тим да сам му донео ексере од три цола али британска, а њему су потребни ексери од три немачка цола па ме је поново вратио Фурману. Молер је, пошто је довршио пола кухињског плафона, подигао цену, а то је овако образложио:
– Ја увек дижем цену две недеље пре празника – рече јер свако рачуна да ћу уочи празника да повећам цену па је код мене навала већ две недеље раније. Зато дижем цену две недеље пре празника.
Успут ме је замолио да скокнем до Херцла, пошто он нема времена, и тамо купим једну канту лака, мало терпентина, нову кофу и две кутије „Марлбора“. У међувремену се женски дуо, који је направио поток пред кућом, проширио у квартет и весело певао.
Решио сам и проблем спавања. Пребацио сам сву одећу из ормара у замрзивач, ормар изнео на балкон, и сместа пао у дубок нафталински сан. Уснио сам да сам умро и да ме на вечни починак прати свечана поворка мајстора.
Вечерали смо меко кувана јаја.
Среда. Фурман ми је објаснио да између британског и немачког цола нема разлике кад је реч о ексерима за шарке и послао ме до ђавола. Кад сам то пренео бравару, он се мало замислио и упитао ме шта ће нам уопште ти ексери. За шарке на прозорима, рекох му, али се прозорима више није могло прићи јер је неко повадио све керамичке плочице с пода. Најбоља од свих жена одувек је желела плаво-бели поплочани под (6200 шекела) уместо оног досадног сивог, а сад се, ето, указала права прилика.
– Још ово рекла је – и онда је све готово.
У реду. Не рачунајући мене, у кући је сада радило шеснаесторо људи од којих су највећу буку дизали зидари који су рушили зидове.
– Ма знаш, разговарала сам с једним грађевинским предузимачем који је нешто кио архитекта рече ми жена, – и он ми је саветовао да срушимо зид између Рафијеве и твоје радне собе. Како бисмо добили велику дневну собу а с обзиром да нам нису потребне две велике собе, другу можемо да преградимо зидом па ће Рафи имати своју собу а ти радни кабинет.
Како бих и сам нешто припомогао, узео сам маказе, попео се на мердевине и скинуо све лустере у кући.
Онај предузимач – нешто као архитекта (1190 шекела) упита ме (950 шекела) зашто не бисмо (712 шекела) преместили кухињу на таван а таван у WС. Одговорио сам му да је боље да се договори с мојом женом јер, колико знам, она ове године не жели да се упушта у велике радове.
Пресна јаја.
Четвртак. Данас се од Фурмана нисам вратио кући. Спавао сам у парку на клупи, јео траву и пио воду из прскалице, баш као птица. Пријало ми је. Као да сам се препородио.
Петак. Код куће ме је чекало изненађење. На месту где је стајала кућа ископан је дубок ров. Жену и Рафија затекао сам у башти.
– Знаш рече ми супруга – помислила сам: кад већ чистимо кућу, нека то буде из темеља...
– Потпуно си у праву, драга – одговорих јој. – Причекаћемо само да прође празник јер ће онда бити јефтиније.
Она се сложила са мном; ставила је Рафија под дрво и почела да брише прашину са лишћа.
Предност овог решења је та што нико од наших ближњих више неће пожелети нашу кућу.

Кад је Мојсије говорио о жељи за туђом кућом. веројатно је мислио и на домаће животиње, иако је став Библије према домаћим животињама зачуђујуће двосмислен. Јер, племе које је лутало Синајем морало је да воли животиње које су му омогућавале да преживи у пустињи.
Није Господ узалуд саветовао бегунцима из Египта: „Поведите са собом овце и говеда!“ И у Библији заиста пише да су они повели „врло много стоке“, и то не само своје.
Да, иако су се наши преци радо окруживали домаћим животињама, нису им били нарочито привржени. У томе готово да се и не разликују од данашњих становника пустиње. У филмовима додуше можемо да видимо поноситог арапског шеика како јаше на својој вољеној кобили, или караван камила како величанствено пролази, али је то заправо обичан рекламни трик. Шеик воли свога коња таман колико и њега његова кобила може да поднесе, а о камилама да и не говоримо. За њих је сваки гонич Бедуин само ваздух, што се може разабрати и по досади на њиховим њушкама.
Међутим, у библијско доба домаће животиње су углавном служиле за жртвовање. Брат Арон жртвовао је сваког дана по једног бика и два јарца. Тиме је о једном трошку опрао све грехе у својој околини. Али ни другој стоци није било боље. Ни поред најбоље воље не могу да се сетим, осим Мојсијеве забране љубакања с домаћим животињама, ни једне једине лепе речи о фауни у Библији.
Међутим, добро се сећам неколико сочних погрда на рачун животиња. Кад је, примера ради, пророк Јеремија хтео неког да прокуне, пожелео би му да „буде сахрањен као магарац“. Један други пророк, Самуил, имао је комплекс паса. Кад би се он на неког наљутио, прозвао би га „цркнутим псом“, или би глуперду прогласио „псоглавим“.
Самуил је свакако био значајна историјска личност, али није био у праву што се тиче паса. Пси су необично паметна створења. Мудар човек не би смео да их презире него би требало да учи од њих.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:25 pm


ПАСЈИ ЖИВОТ

Наша библијска прича о животињама почиње тако што су се у две нове породичне куће недалеко од нас уселиле две породице, породица наставника музике Страхимира Берковића и породица чиновника Фрање Врховника.
Од самог почетка било је јасно да се те две породице не подносе и да су запеле из петних жила да виде ко ће кога истерати из куће. Истресали су једни другима тоне ђубрета у башту и скидали телевизијске антене, а наводно је Страхимир Берковић имао намеру да жицом споји Врховиикову каду у купатилу са високонапонским каблом. Свима је било јасно да ће један од комшија морати да се исели, једино се постављало питање коме ће прво попустити живци. Опкладе су падале у односу три према један у корист Страхимира Берковића.
Све је ово досад прилично отрцана прича која се може односити на сваку кућу у којој под једним кровом станује више од једне јеврејске породице. Али једног обичног дана дошло је до историјске прекретнице. Врховник је набавио пса по имену Аристобулос. Није то био крупан пас. Напротив, прилично ситан, али му је лајање имало све потребне особине да једног нормалног комшију отера право у лудницу, поготово комшију који је уз то и наставник музике осетљивог слуха. Осим тога, Аристобулос је увек лајао у незгодно време – то јест у пет и петнаест ујутро, између два и четири поподие, кад би господин Берковић дремао на свом каучу, па опет око поноћи и између три и по и четири изјутра.
Трећег дана по доласку пса на бојиште, за време његовог редовног поподневног концерта, госпођа Берковић је изашла у врт и одатле упутила овакво упозорење у правцу Врховниковог стана:
– Слушајте ви, ућуткајте већ једном тог монструма ако вам је живот мио! Ако га не ућуткате, мој ће га муж убити као пса, верујте ми!
Није то била никаква празна претња, све су комшије добро знале да Страхимир Берковић има ловачку пушку. Зато је госпођа Врховник озбиљно схватила то упозорење и отада би, чим би Аристобулос започео свој програм нон-стоп лајања, стала да умирује пса говорећи му благим гласом:
– Ћути, Аристобулосе! Сметаш господину Берковићу. Зар те није срамота, Аристобулосе? Ћути! Пссст!
Али пас је наставио по старом. Напротив, још је и повећао број децибела, ваљда да докаже своје дубоко уверење у демократску слободу лајања. Тад се господин Берковић обратио свом адвокату и затражио од њега законску заштиту од те четвороножне куге, али је адвокат, зачудо, стао на Аристобулосову страну. Одговорио је господину Берковићу да по закону сваки грађанин има право да у кући држи пса који лаје, и да не постоје никакви прописи којима би се ограничавала снага и време лајања.
Шта је преостало јадном господину Берковићу?
Једне ноћи без месечине устао је, дохватио пушку и стао у заседу иза дрвета чекајући да се Аристобулос појави. Међутим, пас се само излајао у уобичајено време (два, три и по, пет и петнаест иза поноћи), али није изашао у двориште. С времена на време господину Берковићу би се причинило да чује пса како гребе по вратима и тужно цвили, али му господари нису отварали врата, или због окрутности. или зато што су слутили да га напољу вреба опасност.
Следеће две ноћи биле су реприза прве. Пас је лајао али није излазио. Берковић је изгубио стрпљење па се пришуњао под прозор спаваће собе Врховникових не би ли открио тајну те физиолошке аномалије. Притиснувши нос на прозорско стакло, Берковић је погледао – и није могао да поверује својим очима.
Ево шта је видео: лежи господин Врховник у свом кревету, с изразом досаде на лицу, и лаје. До њега госпођа Врховник мало дрема а мало аутоматски понавља своју поруку:
– Ћути, Аристобулосе! Сметаш господину Берковићу. Зар те није срамота, Аристобулосе? Ћути! Пссст!
Берковићу је дошло да истог трена убије курвиног сина, али се обузда и оде право у полицију, где дежурном исприча сву ту нечувену причу. Дежурни га је помно саслушао, пробудио се и рекао:
– Па шта?
– Човече! – узвикну господин Берковић. – Тај курвин син ми уништава слух, и недељу дана не могу од њега ни око да склопим!
– Извините – одврати дежурни – ја могу да интервенишем само ако нечији звучници треште после поноћи. Не могу ником да забраним да не лаје, осим ако успут не лепи плакате без прописне дозволе. То је, знате, заправо у надлежиости управе града.
Вратио се господин Берковић кући па ујутро, пошто га је Аристобулос пробудио у пет и петнаест, похита до свог адвоката и пожали му се да Фрањо Врховник држи код куће назови пса. Адвокат прелиста све своје књиге и после извесног времена даде свом клијенту потпуно негативно правно мишљење,
У законским прописима британског мандата нема ни речи о некој забрани имитирања животињских гласова. Напротив, према отоманским прописима, одређује се чак и хонорар на који има право особа запослена као пас чувар. Према томе, остаје нам само једна солуција: да га тужимо што нема дозволу за држање пса у кући.
Адвокат се показао и лукав и предузимљив. Одмах сутрадан поднео је тужбу против Фрање Врховиика што није платио псетарину на себе, и затражио да се псето одмах лиша слободе. Ускоро је, међутим, обавештен да је у грдној заблуди јер је псетарина плаћена годину дана унапред за расног пса скандинавске расе, с педигреом, чије је име Аристобулос Први.
Дотле се лајање појачавало тако рећи из сата у сат, баш као да је Аристобулос схватио да се води последњи и одлучујући бој.
Тада је господин Берковић, у још једном очајничком покушају, обавестио Министарство за здравље да је његов комшија Аристобулос судећи по гласу, бесно псето које у интересу јавне безбедности треба под хитно ликвидирати. На назначену адресу је одмах упућен квалификовани ветеринар, који је Фрању Врховника детаљно прегледао и издао му позитивну потврду о здраственом стању, на шта је Министарство за здравље испоставило господину Берковићу рачун на име трошкова прегледа.
То је била кап која је прелила чашу. На почетку овог месеца господин Берковић је покупио прње и одселио се на север. Отада у улици опет влада мир. По мишљењу неких овдашњих радикалнијих кругова, господин Берковић је требало да узврати контралајањем. Но, зна се, лако је делити савете, али је тешко лајати у дуету.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:25 pm



10. НЕ ПОЖЕЛИ ЖЕНЕ БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА, НИ СЛУГЕ ЊЕГОВА

На реду је други чин жеље за туђим. Мојсије је из пуке опрезности допунио појединачно наведене предмете зависти речима „нити ишта што је ближњега твојега“ како не би било никакве забуне.
Мојсије је вероватно слутио да жеља за туђим власништвом води право ка потрошачком друштву. Ко не завиди ближњему своме, неће никад имати не само магарца него ни дугоногу секретарицу, а камоли једну од оних нових јапанских машина за прање које су истовремено и факс и акваријум.
Ако неко не пожели жену ближњега свога, за то могу да постоје само два разлога: или та жена треба под хитно да омршави, или је том мушкарцу потребна редовна хормонска терапија.
Мојсије је додуше добио упутство одозго да све заповести формулише као строге опомене, али би у овом случају имао више успеха једном ситном изменом:
„Припази боље жену своју!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:26 pm


ИЗФРИЗИРАНА ПРЕЉУБА ИЛИ СУМЊА ЈЕ БИЛА НЕОСНОВАНА

ФРИЗЕР: Поштоване даме и господо! Желимо да вам омогућимо увид у пакао људских страсти. Особе у овом увиду су три изгубљене душе уловљене у мрежу похоте и лажи без излаза: муж, жена и, па добро, ја, рецимо, ја. Ја сам по занимању фризер, али то није битно у овом случају о којем је реч. Сад желимо да изведемо ову драму пред вама, отворено, брутално, безобзирно. Ништа нећемо крити, све ћемо изнети на видело, еротске авантуре, опасне везе, секс, секс и још једном секс. Неисцрпна тема, вечна трагедија људске сексуалности, љубомора. Тачније речено, љубомора мушкарца на своју жену. Дело набијено напетошћу, дело које је цензура два пута забранила, које је продуцент два пута враћао на дораду. Има ли међу вама малолетника млађих од 16 година? Нема? Е, онда можемо да почнемо.

Седа на столицу. У позадини романтична музика, интимна атмосфера. На сточићу уз столицу две чише, флаша коњака и телефон.
ЖЕНА (улази).
ФРИЗЕР: Ето, то је она.
ЖЕНА (седа фризеру у крило и обавија му руке око врата); Пољуби ме! Привиј ме уз себе. Угризи ме!
ФРИЗЕР (једва се отима из њеног загрљаја).
ЖЕНА: Лудаче! Шта хоћеш од мене?
ФРИЗЕР: Волим те.
ЖЕНА: Реци то још једном!
ФРИЗЕР: Волим те.
ЖЕНА: Још једном!
ФРИЗЕР: Остави ме на миру.
ЖЕНА: Ти мене не волиш.
ФРИЗЕР: Волим те, волим.
ЖЕНА: Још једном! (Ноново га грли а он се поново отшма): Лудаче! Шта хоћеш од мене?
ФРИЗЕР: А где ти је муж?
ЖЕНЛ: На војној вежби. Зашто ме не волиш?
ФРИЗЕР: Зар не може изненада да се врати?
ЖЕНА: Не може. Отишао је тек јутрос. Да ли ме волиш?
ФРИЗЕР: Волим. А да ли је јак? Мислим, физички.
ЖЕНА: Није. Само је паметан.
ФРИЗЕР: То није важно.
ЖЕНА: Шта сам оно још хтела да те питам? Ах, да, сад сам се сетила. Да ли ти мене волипт?
ФРИЗЕР: Наравно. (Грле се.) Али не бих хтео да имам непријатности.
ЖЕНА: Па рекла сам ти да је на војној вежби.
ФРИЗЕР: А ко нам гарантује да се неће изненада вратити? Можда ће да га пусте пре времена јер их има превише? Можда се разболео па ће одједном банути на ова врата? (Соба се осветли, на вратима стоји муж.) Ето видиш. Ево ти га, ту је. А ја нисам хтео да имам непријатности. Сад их имамо обоје.
ЖЕНА (не пушта га из загрљаја): Не волиш ти мене!
ФРИЗЕР: Волим те, али ми се ово све заједно не свиђа.
ЖЕНА: Рекао ми је да ће шест дана бити на војној вежби.
ФРИЗЕР: Рекао је, рекао је... А да ли је сад овде или није?
ЖЕНА: Јесте. (Мужу): А ти си на војној вежби, је ли?
МУЖ: Сад сам, жено, овде.
ЖЕНА: Видим да си овде. Шпијунираш ме, њушкало једно огавно! А причаш ми којекакве приче и којекакве лажи о својим дужностима као браниоца домовине, правиш се да си примеран муж, а у ствари измишљаш најпрљавије интриге. Добро, драговићу. Како хоћеш. Само напред, ако те то радује. Ангажуј детективе који ће ме пратити и уходити, дуби на глави и направи будалу од себе. Али немој после да ми долазиш да ме молиш за извињење.
МУЖ: Како се усуђујеш...
ФРИЗЕР (почиње да чита спортске новине са женом у крилу).
ЖЕНА: Срам те било, Јока! Склон си да поверујеш у сваку гласину, сваки трач, сваку клевету која ти допре до ушију. Немаш поверења у мене. Заиста имаш прљаву машту. Како човек може толико да се сроза? Зар си изгубио и последњу мрвицу достојанства? Зар си постао полицијски пас којег су нахушкали на злочинца? Биће ти после жао. После ћеш да се лупаш по глави кад будеш видео шта си ми учинио својим недостојним понашањем. После ћеш ту да ми цвилиш. Дорице овамо, Дорице онамо, Дорице овако, Дорице онако...
МУЖ: Дорице... Па то је... Морао сам...
ЖЕНА (фризеру): Он је морао! Јеси ли га чуо. Ништа глупље од тога није могло да му падне на памет. Морао је! Тако говори сваки злочинац кад га ухвате на делу. Збиља нисам мислила, Јока, да ћу то чути од тебе. Да ми је то неко прорекао, ја бих му одговорила: „Мој Јока не би никад направио тако нешто. То је искључено. Незамисливо. Мој је Јока господин човек, па и више од тога, он је прави мушкарац.“ Тако бих му одговорила. Очигледно да те за све ове године заједничког живота нисам добро упознала. Остао си ми непознат, странац. Подигао си зид између нас двоје кроз који ништа не видим. А чему све то само да ме шпијунираш...
МУЖ: Али...
ЖЕНА: Боље ти је да ћутиш! Гадиш ми се.
(Зазвони телефон).
МУЖ (диже слушалицу): Хало... Неко тражи Мишу.
ФРИЗЕР (спушта жену са крила, устаје и узима слушалицу из мужевљеве руке): Хало, овде Миша... То си ти? А, добро... (Безбрижно ћаска).
МУЖ: Дозволи да ти објасним. Био сам уверен да ћу код куће затећи све у најбољем реду и...
ЖЕНА: Смем ли да те питам што овде није у најбољем реду?
МУЖ: Престани већ једном да ме третираш као идиота. Нисам ја тако глуп као што ти мислиш.
ЖЕНА: Опет велике речи. И то је у твом стилу. А шта се крије иза тих речи? Ништа. Ја чак немам појма о чему говориш.
МУЖ: Дорице, шта значе ове две чаше на сточићу?
ЖЕНА: Две чаше су две чаше. А што питаш? (Панично склања чаше). Како да ти објасним шта значе две чаше?
МУЖ: Само настави! Можда си пила из две чаше у исто време?
ЖЕНА: Заиста не знам шта да ти кажем.
МУЖ: А, не знаш, је ли? Боље ми одговори на питање. Кажи ми зашто су ту стајале те две чаше? Имам право да знам. Ћутиш? То све говори.
ЖЕНА: То ништа не говори. Ја ћутим из пуког презира. Ћутим зато што ми се гаде те твоје невероватне инсинуације. Зато што ме твоја подлост ослобађа сваке моралне обавезе да трошим речи на тебе.
ФРИЗЕР (завршио је телефонско ћаскање па спушта слушалицу): Извините на сметњи. (Поново седа у фотељу).
ЖЕИЛ (поново му седа у крило и обраћа се мужу): Сад си разоткрио свој карактер у свој својој голотињи, набијаш ми на нос две безвезне чаше. Али то ти неће помоћи. Нећеш ме заплашити на тај начин. Ни у једној другој земљи на свету тако бедни шпијун не би сачувао живу главу, него би га извели пред стрељачки вод. Једноставно би га стрељали.
МУЖ: Није то све тако једноставно.
ЖЕНА: Није? (Фризеру): Реци ми, Мишо, шта да радим с њим? Има ли уопште смисла разговарати с њим? Да ли овакав човек уопште заслужује да му будем верна?
ФРИЗЕР: Боље је да то не питаш мене. Не бих хтео да се мешам у ваше приватне ствари.
ЖЕНА: Сад сам се тек сетила да се вас двојица уопште не познајете. Ово је Миша, мој фризер.
МУЖ: То знам.
ЖЕНА: А ово је мој муж.
ФРИЗЕР: Драго ми је.
МУЖ (хладно): Мило ми је.
ЖЕНА: Јока, шта је то с тобом?
МУЖ: Што би било?
ЖЕНА: То ја тебе питам.
МУЖ: Ваљда ти је ипак јасно да ја знам и што-шта друго.
ФРИЗЕР (жени): Ма рекао сам ти да ће доћи до размирица.
ЖЕНА (мужу): Чујеш ли? Зар не знаш да се понашаш? Хајде Јока, сабери се! Реци нешто у своју одбрану, било шта. Признај. Олакшај себи савест. Реци ми, али, молим те, лепо, мирно, без хистерије, хронолошким редом, реци ми како је до свега тога дошло, и шта те је натерало на то?
МУЖ: Добио сам анонимно писмо.
ЖЕНА: То сам и мислила. Стварно сам то и мислила.
ФРИЗЕР: Наравно. То је одмах било јасно као пекмез.
МУЖ: У први мах ту ствар нисам схватио озбиљно, хтео сам да све заједно одагнам од себе, али је нешто ипак остало да виси у ваздуху, једна мала... не бих баш рекао сумња... него једно... једно...
ФРИЗЕР: Подозрење?
МУЖ: Да. Подозрење. И то ме је изједало.
ЖЕНА: Јока, Јока, кад ћеш коначно да одрастеш?
МУЖ: То је све само зато што те волим. Зато сам одлу... одго... одлучио...
ЖЕНА: Што сад муцаш!
МУЖ: Зато сам одлучио да те ухватим ин флагранти. Зато сам измислио ту војну вежбу.
ЖЕНА: Хуљо подмукла! Како си само безосећајио смислио тај свој одвратни план!
МУЖ: Али, Дорице...
ЖЕНА: Не дирај ме тим својим љигавим, злочиначким рукама! Бежи од мене! Остави ме!
МУЖ: Дорице! Признајем да сам погрешио. Био сам љубоморан. Полудео сам од љубоморе. Али мораш да ме схватиш. Обоје морате да ме схватите. Шта сам друго могао кад сам примио то писмо? (Вади писмо из џепа и чита): „Поштовани господине, док се ви мучите и кињите да улепшате живот својој жени, та се фина дама забавља с бубњарем из комшијске куће...“
ФРИЗЕР: Чекајте мало! (Узима писмо из мужевљеве руке и чита даље): „...с бубњарем из комшијске куће, који сваког четвртка од 20,30 до 22 сата свира с њом на свој начин.“ (Жени): Могу ли да питам шта ово значи?
ЖЕНА: Мишо, не буди глуп!
ФРИЗЕР: Сваког четвртка?
МУЖ: Могу ли да питам шта је сад то?
ЖЕНА: Мишо, ама кунем ти се...
ФРИЗЕР: Бубњар, а? (Мужу)! Слушајте, ово је ипак превршило сваку меру.
МУЖ: Смирите се!
ФРИЗЕР: Ова жена има све што јој је потребно, дословно све, а шара с бубњарима!
МУЖ: У писму је реч само о једном бубњару.
ФРИЗЕР: Ма добро, де. Данас више ником не можете да верујете.
МУЖ: Али не треба опет све узимати к срцу. Ипак је ово само једио анонимно писмо.
ФРИЗЕР: Боље је да ме оставите на миру!
МУЖ: То вам је измишљотина једног анонимног клеветника. Па зар не знате те типове? Њима нису потребни никакви докази. Једна атрактивна млада жена која воли свог мужа, то је сасвим довољно злим језицима да пусте најапсурдније гласине...
ЖЕНА: То је истина.
ФРИЗЕР: Јока, ви сте права наивчина.
МУЖ: Немојте ми то говорити. Напротив, ја гледам око себе широм отворених очију. И веома добро све видим. Али зашто сад ту стојите? Седите, Мишо!
ФРИЗЕР: Хвала. Треба да кренем.
МУЖ: Штета. Дођите нам опет.
ФРИЗЕР: До виђења, Јока. (Одлази).
МУЖ: До виђења.
ЖЕНА: Мишо! (Клоне јецајући).
МУЖ: Но, но, не плачи, срце. (Узима је у крило): Све ће опет бити добро. Време лечи ране. Можеш ли ми ипак опростити?
ЖЕНА: Ти мене не волиш.
МУЖ: Волим те, волим.
ЖЕНА: Реци ми то још једном!
МУЖ: Волим те, волим.
ЖЕНА: Лудаче! Шта хоћеш од мене?

Нема сумње да је љубомора страст која задаје грдне муке човеку. Већ у Библији пише: „Боље је и сто пута умрети него једном бити љубоморан“.
Али шта да радимо кад одједном имамо посла са три љубоморне особе?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:26 pm


ЗЕЛЕНКО, ШЕЛЕБАЈ И ТАДИЈА ИЛИ ДЛАКАВИ ТРОУГАО

Фризерски салон у који редовно одлазим не припада можда најлуксузнијим у приобаљу Медитерана, али има све што је потребно за успешно шишање: три столице, три умиваоника и једно звонце које зазвони кад се отворе врата. Кад је то звонце први пут зазвонило при мом уласку, примио ме је старији уметник за бријање са 98 процентном ћелом, показао ми на једну од три празне столице и рекао:
– Изволите.
Пошто сам му рекао да не желим никакву посебну фризуру, него само да ме подшиша јер волим да носим мало дужу косу, препустио сам се његовим рукама. Он ми је само климањем главе ставио на знање да ме је разумео.
После нисам хтео да се упуштам у било какве експерименте па сам одлучио да останем веран ћелавом Зеленку. Стога сам седајући рекао његовом мршавом колеги:
– Хвала, причекаћу вашег колегу.
Међутим, мршави брица ставио ми је пешкир око врата и прихватио се маказа. Поново сам му рекао да ћу радије причекати његовог колегу.
– Да, да – климнуо је он главом и љубазно ми се нацерио. – Да, да, у реду.
– Он се тек прошле недеље доселио у земљу па не говори хебрејски – објасни ми Зеленко.
Одмах сам попустио. Новом досељенику треба помоћи да се снађе у новој домовини, а ја сам последњи који би дозволио да вредни занатлија трпи само зато што има проблема с језиком. Стога сам се препустио бризи досељеника и покушао, уз помоћ свог познавања руског језика, да му објасним да више волим дугу косу зато што ми је коса тако лепа. Гестовима сам му показао где треба мало да поткреше, а где још мање, и где уопште не треба ништа да дира. При том сам говорио споро, као што руски говори неко ко не зна руски.
Досељеник ме је пажљиво слушао јер се доселио из Пољске. Због те моје географске заблуде претворио ме часком у чупавог морнара, услужио ме потпуно непотребном масажом главе и просуо ми пола флашице колоњске воде на главу. Никад тако нешто не бих дозволио ниједном другом брици. Али Тадија је, како рекох, био тек недељу дана у нашој земљи па би с правом сваку моју критику схватио као ксенофобију.
Трећа рунда, после неколико недеља, обећавала је у први мах много. Кад сам крочио у салон, нови доеељеник је управо поткресивао браду неком непознатом патуљку, а проверени ћелавко Зеленко стајао је беспослен са стране. Али чим сам сео, скинуо је бели мантил и рекао: Доста за данас! У огледалу сам приметио да га је заменио трећи брица кога до тада нисам ни опазио, неки млади источњак по имену Шелебај.
– Шта желите? упита ме на грленом хебрејском. Шишање, господине?
Остао сам без речи. У ствари највише бих волео да ме подшиша досељеник Тадија, али би тај мој захтев можда био протумачен као израз неповерења према нашим оријенталним земљацима, а то нипошто нисам желео. Зеленко се пак задубио у читање вечерњих новина. Морао сам брзо да реагујем.
– Више волим дужу косу – рекох Шелебају.
– У реду, шефе, разумем, ваша је жеља за мене заповест – развезао је Шелебај. Бујица његових речи није ни за тренутак пресахла. А богато сам се упознао с његовом биографијом и најважнијим фазама у историји Марока, на глави ми је остало више косе него после његових претходника. Било је то, све у свему, пријатно изненађење.
*

Кад сам негде почетком априла поново дошао, одмах сам схватио каква ми опасност прети. Зеленко је био заокупљеп предивним коврџама једног младог авангардисте, а Тадија и Шелебај су напето вребали нове жртве. Обојица су ми одмах показали на своје празне столице и у дуету отпевали:
– Изволите!
Био је то прави Гордијев чвор. С људског становишта, није било решења. За кога год се од њих двојице одлучим, оном другом неће преостати ништа друго него да изврши самоубиство.
Морао сам да изаберем. једног од њих.
Изабрао сам Шелебаја.
Тек што сам сео на његову столицу, покајао сам се. Тадија се згрчио као да га је ударила струја, мада вероватно није ни знао што је то. Ситним се корацима повукао у позадину одакле је убрзо допрло тихо јецање, Правио сам се да ништа не чујем, али ми је пред склопљеним очима био Тадијин повратак кући, видео сам како га окружују деца и питају:
– Раро, dlaczego рlacsesz?
А Тадија им одговара:
– Изабрао је другог...
Уосталом, изгледало је да и Шелебај пати због моје бездушне одлуке. Подшишао ме је као што би ме подшишао и Тадија, тако да сам личио на јежа.
Желео сам да што пре исправим своју грешку. Ипак, то је потрајало неко време јер сам морао да сачекам да ми порасте коса како би Тадија имао шта да ради.
*

Најзад се и то десило. Мој план је био беспрекоран. Толико сам дуго шетао испред фризерског салона све док се нисам уверио да је Тадија једини слободан од њих тројице. У том трену сам упао у берберницу и кренуо право ка његовој столици, али ме је претекао брадати патуљак кога споља нисам приметио.
Шелебај је окрутно полако оштрио бритву на каишу и успут ми упућивао оштре погледе. Тадија је пак избегавао моје погледе као да се боји новог понижења. Зеленко се правио као да се њега све то ништа не тиче.
И тако сам седео без даха и напетих нерава. Ко ће први да буде слободан, Шелебај или Тадија? Нисам сумњао да ће, ако ме се Шелебај први докопа, то бити дефинитиван крај пољског досељеника. Наводно у манастиру свете Катарине на Синајском брду живи један редовник који је некад био успешан берберин...
Мароко је за длаку стигао пре на циљ. Патуљку на Тадијиној столици требало је још уклонити неколико длачица са шије а Шелебај је већ очеткао своју муштерију. Тада се окренуо према мени и показао ми празну столицу:
– Изволите, молим лепо!
– Хвала – рекох. Причекаћу вашег колегу.
На лицу некадашњег Пољака затитра блажен осмех. Шелебај посрну и ухвати се за столицу.
– Али зашто... прошапта самртничким гласом. – Па ја сам слободан... зашто...
У том тренутку Тадија је очеткао патуљка и испратио га из салона.
Остали смо сами.
*

Никад ми у животу није било тако кристално јасно да је човек само играчка у рукама судбине. Постојала је могућност да се ово заврши убиством на мах без ичије кривице, баш као у старогрчким трагедијама. У берберници је владала неподношљива напетост. Усне новог досељеника померале су се без гласа. И нос му је подрхтавао. Ако крочим према Шелебају, Тадија ће се несумњиво скљокати на под.
Шелебај упре своје ужагрене источњачке очи у мене. Маказе су му дрхтале у руци.
Зеленко нам је окренуо леђа и бројао пазар, али је та његова равнодушност била лажна. Изненада се окренуо и ошинуо ме болним погледом. Осећао је силну завист према свом успешном пољском супарнику, само што то није хтео да покаже.
– Молим лепо – рече промуклим гласом. – Изволите па сами одлучите.
Нико се није ни померио. У мене су зурила три пара очију које као да су говориле:
„Узми мене... мене мораш да узмеш!“
Можда је још био могућ неки компромис, можда су сва тројица могла да ме шишају наизменично, или смо можда могли да одиграмо руски рулет – па ће један добити а остала двојица ће се убити, само да престане та грозна, језива тишина...
Прошло је двадесетак минута, или можда пола сата. Тадија је заплакао и тихо рекао:
– Но, зар заиста не можете да се одлучите?
– Нама је, господине, свеједно – процеди Зеленко. – Морате сами да изаберете неког од нас...
Три пара очију и даље су зурила у мене.
Стао сам пред огледало и прошао руком кроз своју снежнобелу косу. За тих пола сата остарио сам неколико година, а решења још није било на видику.
Без речи сам изашао из бербернице. Више никад нисам свратио у њу. Оставио сам да ми коса расте све док нисам добио уметнички изглед. Да ли је могуће да је таква фризура настала управо у фризерском салону са тројицом завидљивих фризера?

Многи тврде да је успех само питање среће. Ако тако гледамо на ствари, ближњима можемо да завидимо и на срећи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:26 pm


ПЕХИСТ ШТУКС ИЛИ СУБВЕНЦИОНИСАНИ ПОКЕР

– Хало. Желео бих да разговарам с господином Хоровицем.
– Код телефона.
– Јесте ли ви господин Хоровиц, гувернер Народне банке?
– Да.
Овде водоинсталатер Штукс. Хитно ми је потребна ваша помоћ, господине Хоровиц. У великим сам тешкоћама.
– Како, молим?
– Упропастила ме ова економска криза, господине Хоровиц. Одувек сам био поштен човек, питајте само људе за које сам радио. Штукс је симбол честитости. Штукс је стена од човека. Али откако је почела ова рецесија, толико сам нервозан због опште ситуације да сам повећао улог.
– Какав улог?
– Улог Јозефа Вехслера. Знате, скоро свако вече играмо покер. Синоћ је у поту било 400 шекела, а ја сам имао три краља и овако сам размишљао: „У земљи владају незапосленост и инфлација, па зашто не бих извукао и четвртог краља?“ Истог часа каже мени Вехслер: „Твојих 400 шекела и још 600!“ Шта ми је друго преостало него да узмем 2000 шекела аванса који сам добио од „Штајнера и компаније“ за куповину водоводних цеви – ипак сам имао три краља у рукама!
– А зашто ми све то причате, господине Штукс?
– Зато што је то ствар од општег интереса, господине Хоровиц. Одмах ћете видети зашто. Ставим дакле ја те две хиљаде шекела, вучем две карте, али не добијем четвртог краља, а Вехслер има три кеца. Све сам изгубио. Верујте ми, господине Хоровиц, да је наша власт створила такву атмосферу несигурности да човек више не може нормално да мисли.
– Две хиљаде шекела није тако страшна сума.
– Да, кад би реч била само о две хиљаде! Али ја сам се у другим партијама послужио аконтацијама неких других својих пословних партнера и до сада сам на тај начин остао без 12.000 шекела.
– Па шта вам кажу пословни партнери?
– Они још ништа не знају. Зато вам се и обраћам, господине Хоровиц, јер још није касно.
– Како ви то замишљате?
– Прво се морамо побринути да се ствар реши мирним путем. Ако ви као гувернер Народне банке не желите скандал, скандала неће бити. Све зависи од мирног развоја ситуације. Мене, господине Хоровиц, сви знају као поштеног човека. Кад би се прочуло да сам проневерио тај новац, сви би гракнули: „Побогу, ако чак и један Штукс тако ради, онда је заиста дошао крај!“ На коцки је, господине Хоровиц, питање јавног морала. Ви морате да докажете да сте дорасли својој одговорности.
– Зар сам ја одговоран за ваше хазардерство?
– Ама, кажем вам да сам имао три краља у рукама...
– Жао ми је, пријатељу. Мораћете ипак сами некако да се извучете из тог соса...
– Размишљао сам ја већ о томе, господине Хоровиц, али не иде. Моја радња осигурана је само на 10.000 шекела против пожара. Ато је исувише мало. Али, кад бисте ви мојим пословним партнерима рекли да Народна банка гарантује за све, проблем би био решен. Иначе би могао да избије страховит скандал, са судским тужбама и чланцима у новинама и јавним смрадом. Да ли сте већ видели како изгледа кад се разбесни „Штајнер и компанија“? Поцрвени као рак, набрекну му жиле на слепоочницама, страшно га је и погледати.
– Требало је раније мислити на то.
– Ја сад не тражим од вас савете, Хоровиц, него државну субвенцију. Ако баш инсистирате, преписаћу своју радњу на вас или на вашу жену. Само ми дајте 15.000 шекела у облику краткорочног зајма. То можете да одбијете од мог пореза на доходак.
– Али, до сада сте спомињали само 12.000?
– У недељу опет играмо. Али обећавам да више нећу подизати улог. Осим ако будем имао четири краља у руци...
– То вам није решење...
– Ма добро, Хоровиц, само ако будем имао четири аса.
– Заиста сте безобразни, Штукс.
– Ја безобразан? Ја сам се само нашао у небраном грожђу и ништа више. То може сваком да се деси. Не сме се неко казнити само зато што нема среће. Ја завидим људима који играју покер боље од мене, или имају више среће, али то у суштини ништа не мења. Размислите мало шта ће се десити ако десет или дванаест огорчених поручилаца навали на мене да им вратим новац. Вика, галама, стрка, полиција, новинари, радио и телевизија, само нам још то недостаје у овој нашој напетој политичкој ситуацији! Зар ви, Хоровиц, желите да све то испровоцирате?
– Али...
– Или да можда пређем у ислам?
– Не, немојте, побогу!
– Онда ми ујутро пошаљите новац. У цик зоре. У новчаницама од педесет шекела, ако је могуће...
– А како мислите да вратите тај новац?
– Да вратим? Па ја сам мислио да је реч о субвенцији.
– Реч је о позајмици коју морате да вратите.
– Добро, онда ћу вам вратити, ако Бог да.

Не могу ипак да завршим ову књигу а да не подсетим читаоце да сатиричар не држи моралне придике него огледало пред самозваним апостолима морала.
У том смислу хтео бих да вам представим честитог човека који се стриктно придржавао свих Мојсијевих заповести, па и Друге, која је једном била гурнута под тепих.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu