Kamila kroz iglene uši

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:17 am



Jedna od najpopularnijih i najprevođenijih knjiga izraelskog pisca Efraima Kišona u kojoj inspiraciju i satirične žaoke za svoje kratke priče nalazi u svakodnevnom životu svoje domovine. „U početku behu benzin i auspuh, a onda behu stvoreni motor i kola, sirena i semafor. Tome se kasnije pridružiše parking-sat, saobraćajni znaci i pandur saobraćajac, a nakraju je Sotona izbio iz velegradske kanalizacije i promenio ime Pakla u parkiralište.“​

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:20 am






Пасха je празник којим се слави наш излазак из Египта где смо били робље и жртве фараонове револуционарне политике у ресору радних односа. Te незаборавне ноћи наши преци побегли су из земље где су били потлачени, па су лутали пустињом у кругу не би ли се навикли на осећање слободе. Taj процес потрајао je тада четрдесет година, али се нама кат-кад чини да траје и дан-данас.
И Mojсиje рече Голдштајну

Чим je ноћ својим плаштом прекрила све живо, у логору je опет завладала стрепња. Мојсија није било већ недељама, боравио je горе на Брду, a о њему ни гласа. У малим групама, ту и тамо, стајали су Јевреји и муклим грленим шапатом дискутовали о низу невоља које их задесише на дугом путу из Египта.
Шибан сувим пустињским ветром, синајски песак се вртложио као у неком злокобном, помамном колу. Немир je обузео и стоку која je истезала своје вратове и уплашено рикала у пустој дивљини. Ноћ je била црна али звездана и окрутна. Око логора су кружили шакали, смех им je био налик на људски, пун неке слутње. A Брдо je било злокобно немо.
У једном од релативно чвршћих шатора, ћутке je седела група људи умотана у шарене гуњеве. Мушкарцима су очи искриле у полумраку, дах им je ритмички шиштао у грлу, a у углу су жене масним крпама брисале ознојена и заплашена лица.
– Џон дели – рекао je брадати дугајлија и бучно сркнуо из poгa. – Изволите пресећи, докторе Соломоне.
Доктор Соломон пресече шпил, a здепасти, маснокоси Џон поче да дели. Играли су покер још од раног поподнева и Џонова кожна кеса je већ набубрила од бледожутог грумења злата.
– Данас je нашем пријатељу пала секира у мед – прогунђао je Пинки Голдштајн, сурови дивљак рашчупане косе који се мешкољио у месту. – Баш нас je одрао.
– Ma дај – побунила се Џонова жена Вилма. – Шта могу да купим са тим? Препелице и ману{1}, па опет ману и препелице. Све чекам да и мени порасту крила па да полетим. Ни краставце, ни парадајза, нимало белог или црног лука не можеш да добијеш за све израелско злато.
– И ja ћу те извести из Египта у земљу којом тече мед и млеко... – Пинки Голдштајн понови ваљда већ по стоти пут имитирајући Мојсијев спор и несигуран говор. – Ти проклети ционисти!
– Кад се само сетим оних телећих полутки које ми je слао шурак из јужног Гошена – уздахнуо je др Соломон чачкајући крупне жуте зубе. – Сваке године товио je за нас теле док није дошао онај луди египатски капетан и спалио село a њих посекао и рашчеречио. Какве шницле! To je био живот!
Завладао je тајац. По логору су пси претећи режали. С камених лојаница капао je и цврчао лој.
– Све у свему, мислим да смо били обични идиоти што смо се заглавили овде. Све време се питам зашто ja, Пинки Голдштајн, египатски асимилант израелске вере, радим овде у пустињи? Шта ми je фалило у Гошену? Шта ми je ово требало?
– Зато што си наивчина, Пинки, ето зашто – праснула je Глорија, која je мазала обрве масном црвеном кредом. – Колико сам ти пута говорила: „Пинки, ти си интелектуалац. Надзорници имају поверења у тебе јер не спадаш међу шљам, оставиће те на том месту до смрти јер си им потребан!“ Али не, он запео за Канан!
– Али, драга – негодовао je Голдштајн – ти то постављаш тако као да сам ja хтео да одемо. A колико сам пута Мојсију јавно рекао: „Молим те, не дави нас, пусти нас да служимо Египћане.“ Али je на крају ситуација постала несносна и ти то знаш. Уосталом, зар није фараон наредио да се наши прворођени покољу?
– Не буди смешан! Сви смо знали да од те наредбе неће бити ништа.
– Ma немој! A зар нису Нилом пливала тела јеврејске деце?
– Али не у нашем крају. И та срамота почела je кад се Мојсије попео фараону на врх главе. Дотле никоме од нас није фалила ни длака са главе.
Играчи су спустили карте и подигли чупаве обрве.
– Заиста, у Гошену je морало да се ради – приметио je Џон – али je наш рад бар био признат. Није било као овде где храна „пада с неба“. И кад бих предао прописану квоту цигала, не би ме много тукли.
– Али те она звер једном тако избичевала да умало ниси испустио душу.
– Не претеруј! Уопште није било тако страшно. A то je он учинио зато што сам споменуо фараоново име. Ha крају крајева, био je у праву! Да ли човек мора да спомиње фараоново име? Не мора! Онда се знао ред.
– Фараон je био строг али праведан – сложио се Пинки. – Ако си запео и држао језичину за зубима, надзорници те нису дирали.
– Међу нама речено – исцерио се маснокоси Џон – зар фараон није био у праву што није хтео да нас пусти? Знао je он шта се крије иза све те ционистичке пропаганде! Дозволили смо да се ухватимо као муве на лепак па сад тако и цркавамо у овој пустињи.
Ветар je подигао шаторско крило и унео облак врелог пустињског песка. Др Соломон баци рог из кога je пио у угао и с гађењем пљуну.
– Нека ђаво носи те млаке сплачине од воде – промумлао je. – У Гошену нису биле потребне чаролије да би потекла вода. И могла се пити. Ух, кад се само сетим своје укусно намештене двособне пећине коју сам тамо оставио...
– Уосталом – добацила je Глорија четкајући косу – има већ не знам колико недеља да није било никаквих чуда.
Са ивице логора ветар je донео грактање лешинара. Вилма укључи решо за кафу.
– Најгоре je то – наставио je др Соломон – што Мојсије слуша Јитра, свог таста гоју{2}, a не наше јеврејске стручњаке, и уводи кастински систем с пуковницима и капетанима. Волео бих да знам како мисли да балансира буџет ако забрањује камате. И ко ће бити тако луд да иде у неке инвестиције ако сваке седме године мора да ослободи робове?
– Кажу да Арон у скорох будућности намерава да уведе намет у злату – шапнуо je Пинки. – To би стварно превршило сваку меру. Да ми je знати да ли je Мојсије било шта постигао на Брду?
Остали су само слегли раменима. Џон je снажно протрљао очи које су га пекле.
– Дај нађи Радио-Каиро – рекао je. – Чуо сам да бисмо можда могли да се вратимо. Да се разумемо, ништа конкретно. Наводно фараон не одустаје од жртвовања прворођених, али нам обећава хумани поступак... наравно, морали бисмо да му предамо Мојсија... Била би нам осигурана радна места... хране колико желиш...
Људи су погнули главе. Шаторско крило je лепршало на ветру.

И баш у тај час Јахве je предао Мојсију камене плоче.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:21 am






Према поузданој статистици, најстрашнији су они ратови који избијају из верских разлога, зато што човек свом ближњем може све да опрости али не и то да се своме Творцу моли на свој начин. Како у нашој земљи нема ривалства с неком другом вером, то се рат води en famille, између оних што се дословно држе Мојсијевих прописа, онако како су уписани у записнике синајског састанка, и америчког реформистичког покрета који узима у обзир да je у међувремену свет добио фрижидере, Карла Маркса и млеко у тетрапаку, a да и не спомињемо брзе разводе у Мексику.
Ma коме то „фуј“?

Једне од ових олујних ноћи, још страшно узбуђен грубим нападом на јеврејски реформизам у Кнесету, пала ми je на ум идеја да питам за мишљење једну од главних личности уплетених у ту аферу. Наравно, знао сам да, с обзиром на деликатну тему, разговор неће бити лак, али ме страшно занимало какво je званично мишљење те мериторне особе о kulturkampfu, кога очигледно не можемо избећи.
Ja: По Твом мишљењу, која je основна разлика између две главне струје код Јевреја?
Господ (као да вpдa): Ha жалост, у последње време био сам обузет проблемом сасвим друге природе. Наиме, у простору сила теже слаби, свемир ми се шири, појавила се опасност да једног дана бескрај нестане, a онда бих морао да почнем све испочетка. Колико сте ви далеко од сунца?
Ja: У јеврејским или арапским цифрама?
Господ (нестрпљиво): Арапским, наравно.
Ja: 153.000.000 километара.
Господ: Значи, за непуну милијарду година бићете више од двеста милиона километара далеко до њега, a ко зна шта онда може да се деси? (Важним тоном): Молим вас, имајте на уму да je Земља само мања планета у Сунчевом систему, a у свакој галаксији има на милионе сунчевих система.
Ja: Рабин јерусалимске четврти Санхедрија, кад je одслушао једну реформистичку службу, рекао je: „Фуј!“ и двапут пљунуо!
Господ: Имам најмање неколико милиона галаксија с милијардама небеских тела, стога треба да схватите да треба да мислим не само на тог вашег поштованог рабина него и на све остале проблеме.

Његове ставове треба проверити без посредника

Угледни, углађени и широм света чувени Господ одговоран je за стварање свемира милијарде година пре Христа. Онда je 3000. године пре Христа моделирао, завртео и настанио Земљу, све за отприлике шест дана, и отада се с приличним успехом брине о њеним потребама. Разговор се водио на говорном хебрејском, обогаћеном ту и тамо понеким мађарским изразом.
Ja: Господе, ми сматрамо да си Ти, више него било ко други, заинтересован за строго поштовање Заповести.
Господ (категорички): Молио бих вас да не покушавате да проверавате моје ставове преко посредника.
Ja: Да ли си Ти ортодоксан?
Господ (као да се колеба): Нисам. У почетку сам осећао неки афинитет према њиховим идејама, али ми je данас тога доста. (Оштро) Ви тамо доле пуни сте обзира према свакој функцији, према сваком бедном политиканту, a према мени никада. Moja ситуација овде je једноставно неодржива. С једне стране, хвале ме због гигантског дела које сам створио, због надљудских закона по којима природа функционише као подмазана, a који далеко надилазе човеково схватање. С друге стране, хтели би да сваког јутра слушам исту причу и оне исте византијске хвале којима ме обасипају као да сам какав естрадни уметник којем никад није доста аплауза. (Цитира из документа) „Велики краљу, Хероју над херојима, Владаоче генерација, Откривачу тајни, Ти кога све живо хвали, Животворче, Ти који памтиш заборављене, Ти чије очи све виде, Свети и Страшни, у Параболи и у Страху“, и тако се навија сатима и сатима, да ти се смучи. Ma дај!

У крајњој линији не вреди

Ja: Господе, они Te хвале јер Te дубоко поштују.
Господ: Извини, молим те, али то je ругање мојој интелигенцији! Зар Творцу света треба такво прозирно ласкање? Па такве ствари не би смели да сервирате ни компјутеру телавивске општине! (Мирнијим тоном) Веруј ми, младићу мој, време je да ме мало оставите на миру. Мало промене овде, мало кресања онде, и од тога никога неће заболети глава. Иначе вам то у крајњој линији не вреди. (Досетљиво) Реци де, како можете након Голдиног златног доба и даље да инсистирате да мушкарци и жене не смеју да се моле заједно? Даље, уопште не памтим да сам ишта рекао о неком покривању главе, a сигурно нисам алудирао на нека средњовековна пољска крзна. (Збуњено) Па јесам ли ja од вас тражио да лети по пасјој врућини пешачите у кафтанима? Јесам ли вам ja непријатељ? Па ви једноставно одбијате млађе од мене.
Ja: To je традиција, Господе. Твоја традиција.
Господ: A не, нећете се за све и свашта позивати на мене! (Оштро) Ево, већ извесно време путујете на Месец, a тако сте безобразни да тврдите да сам ja, чујеш ли ме, ja забранио јавни превоз суботом! Ja, којем сваки потез одише логиком! Или узми, на пример, ваш свадбени обред који се исто обавља на арамејском, на језику који чак ни ja не разумем. (Обуздава се) Добро, не бих хтео да ме погрешно разумеш. Ja немам ништа против ортодоксних, све док ме не приморавају да мислим као они, али, питам ja тебе, зашто морају да кажу: „Фуј!“ сваки пут кад у својим молитвама или иначе спомињу Нејевреје? Како се то пљување слаже са чињеницом да сам ja задужен не само за њих него и за читав свемир, укључујући и обожаваоце звезда и зодијака на Марсу? Да ли je онда читав свемир ,,фуј“? Да ли смо зато створили Државу?

Треба имати обзира

Ja: Да ли си Ти неверник, Господе?
Господ (категорички): To нипошто! Молим, ово нека ти буде јасно! (Полако) Ja једноставно настојим да очувам свој статус међу људима од махинација фанатичких странака. Од мене очекују да најозбиљније тражим строго поштовање свих 613 заповести, као да се отада ништа ново није десило! Ma потрудите се бар једном да на ствари гледате с мога становишта, побогу...
Ja: Господе, да ли си Ти присталица реформистичког покрета?
Господ (опрезно): Како сада ствари стоје, још се не бих изјашњавао. Рецимо да симпатишем тај покрет. Битно je да сам Јеврејин.
Ja: Уз дужно поштовање, чиме то доказујеш?
Господ (зачудено): У праву си. Нико још није дао праву дефиницију јеврејског Бога. (Замишљено) Ja сам Јеврејин зато што сам Јеврејин. (Топло) Видиш, ja вас све волим, ja сам пун добре воље, али ви морате да имате обзира. Молим вас, немојте ме одбијати од религије. Омогућите ми да обављам своју функцију и за идуће генерације.
Ja: Хвала Ти, Господе. Могу ли нашим читаоцима рећи да нас Ти и даље сматраш својим изабраним народом?
Господ (срдачно): Свакако. Волим вас више од других народа.
Ja: Зашто?
Господ: Тако сте ми смешни.


Kao што сам већ рекао, ми смо чврсто везани за традицију, односно, боље peћи, традиција нас држи у челичној шаци. Узмимо, на пример, ону највишу заповест из Књиге над књигама којом нам се налаже да сваке седме године не обрађујемо земљу. И шта да се ради? Aко пустимо земљу да се oдмapa, скапаћемо од глаби. Aко je будемо обрађивали, наљутићемо Свемогућег. Haгoдимо се, побогу!
Суботња година

Високе сфере блистају пречистим светлом и Узвишено место зрачи сјајем. Свемиром влада достојанствена тишина. Онде седи Господ, у блаженом спокојству, као и увек кад се Дело послушно обавља у складу с Његовим жељама. A онда, аудијенцију тражи један од небеских функционера, неки нервозан ситан злодух ретке козје брадице.
– Господару светова – почиње важним тоном – имамо поново проблем с Израелом.
Господ му резигнирано махне.
– Знам, оне аргентинске месне конзерве које нису кошер...
– Ех, да je само то – уздише функционер хипокритски. – Владару светова! Они обрађују земљу у кибуцима верских странака.
– Није важно – каже Господ – неће им шкодити.
Свита се примиче.
– Ох, краљу – шапуће функционер. – Ово je суботња година, седма година, Господару светова, кад земља мора да се одмара како би Твоја воља била испуњена.
Господ затвара очи, размишља. Светло се мути, Реч стоструком јеком одзвања Простором.
– Тако, дакле! Значи, они обрађују земљу коју сам им ja дао, обрађују je на суботњу годину иако сам ja то забранио! Шта ми то опет изводе?! Где je Фред?
Фрка и паника. Курири лете на све стране, траже представника Небеског религијског фронта, Аделберта Фреда, својевремено из Братиславе. Простором севају муње.
Аделберт Фред стиже трком, за њим се вијори молитвени шал.
– Зашто обрађујете своја поља седме године? – грми Господ. – Одговори!
Аделберт Фред смањује се на половину своје мере. Сметено премеће по рукама јармулку{3}.
– Господару небеских војски – каже – ми не обрађујемо своју земљу. Ми не располажемо никаквом земљом у Израелу.
– Какве су то глупости! Шта je са вашом земљом?
– Рабинат ју je уступио једном Арапину. Уступили су читаву земљу. У Израелу тренутно нема ни комадића земље у јеврејским рукама, и зато, видиш, не могу ни обрађивати своју земљу.
Господ се опасно мршти.
– Уступили једном Арапину? Читав Израел? Где ми je правни саветник?
Др Бенџамин већ долеће пред престо.
– Господару светова! Ситуација je оваква – објашњава. – Министарство вере, са судски овереним писменим овлашћењем Министарства пољопривреде, уступило je у власништво, на годину дана, сву земљу у Израелу једном Арапину. Уговор je потписан у Јерусалиму пред представницима владе и Рабината, на дан Ав Јуд Заина.
– A кад je то?
– Отприлике средином августа.
Ha челу Господа појављују се дубоке бразде.
– И тако су они нашли да уступе земљу баш уочи суботње године, je ли, и тачно на годину дана? Уступили читав Израел једном Арапину? Чудна коинциденцијa...
– Уговор je прописно оверен потписима и печатима и смештен je у сеф једне банке – наставља др Бенџамин. – Правно ту нема ни најмањег пропуста.
– Да ли су затрубили у овнујски рог? – пита Господ.
– Наравно – каже Аделберт Фред – наравно.
Господ још не може да верује. Свита се згурила, цвили, олујни ветар ковитла облаке.
– To ми се нимало не свиђа. Одредио сам да земља мора да се одмара сваке седме године, и да мора да се одмара и ратар. Никад нисам рекао да та одредба не важи за уступљену земљу.
– Опрости, Свевишњи Господине – одговори Аделберт Фред падајући ничице – удари ме, ако хоћеш, али то ja памтим боље него Ти. To си Ти изричито одредио.
– Ja! Дај записе!
– Мојсије! Мојсије! – заповеднички глас звони Свемиром и ето Мојсија где се коначно појављује из небеских сфера. У рукама носи пет књига записа.
– Прочитај ми битне ставке, синко!
– Moja трећа књига, двадесет пето поглавље – говори Мојсије. – „Говори Израелцима и кажи им: `Кад уђете у земљу коју вам дајем, нека та земља одржава Јахвин суботњи починак.`“
– Видиш? – каже Господ. – Шта сам рекао?
– „Шест година засејавај своју њиву, шест година свој виноград обрезуј и бери његов плод.“
– Видиш, Краљу краљева – примећује Аделберт Фред. – Своју њиву! Зато се одредба не односи на туђу њиву.
Господ je љут.
– Ja онда нисам ништа рекао о некој „својој њиви“.
– Господару светова – не предаје се Фред – овај текст je одобрило чак и рабинско веће Агудат Израела.
Господ диже поглед.
– Да ли су затрубили у овнујски рог?
– Наравно.
– Хм...
Из свите се диже уздах олакшања. Господ, благословено нека Му je Име, као да се мири с аранжманом. Напетост попушта, Светлост се шири Свемиром. Али не! Господу се лице смркава, мршти се у гневу.
– Причајте шта год хоћете – пада глас по одговорнима – али нећете ме тек тако прећи. Ту сте ми нешто смућкали, само још не знам шта.
– Господе – шапуће Аделберт Фред – Господе...
– Куш! И тако, кажеш, Министарство вере добило овлашћење од Министарства пољопривреде?
– Написмено, Господе, написмено.
– Добро, нека je и тако, али откуда министарству таква овлашћења? Да моју земљу уступи једном Арапину? Moj Израел? A за колико су га уступили?
– За педесет фунти – шапуће Аделберт Фред оборених очију. – Наиме, толико je у ствари добио Арапин.
– To ми све горе смрди. Ma да ли je икад ико чуо тако нешто? Да ми некакво профано и дебилно Министарство пољопривреде тек тако баца земљу коју сам заувек дао Аврамовом племену...
– Чак су и затрубили у овнујски рог – шапатом се вади Аделберт Фред, али му више ништа не помаже. Јеком звона одзвања Глас, Свемиром пуца гром, одоздо одјекују трубе Небеских висина.
Господ устаје.
– Одлучио сам – каже Суд. – Улажем формални приговор.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:21 am






Типична особина Јевреја je да желе да спасу човечанство, пa ако треба, и против његове воље. Jeдan од најистакнутијих представника тог става јесте добри стари Карл Маркс који je измислио бескласно бруштво, jeднакост и производњy без експлоатације. Што се тога тиче, све што je у том погледу човечанство постигло, то je оних неколико кибуца у Горњој Галилеји.
Бесни старац

Ha путу у Хаифу, свратио сам у један снек-бар на залогај-два и онде ми поглед паде на старца Јевреја у каки-шорцу, лица зараслог у огромну и чупаву браду. Седео je за столом и jeo салату с јогуртом. Његово широко лице ми се учини однекуд познато, ко зна зашто.
Пришао сам му.
– Опростите, да ли смо се већ негде видели?
– Може бити, ja сам на сваком идеолошком семинару – одговори ми стари Јеврејин. – Зовем се Маркс, Карл Маркс.
– Боже мили, нисте ваљда онај оснивач марксизма?
Старцу се лице озари.
– Јесам. – Поцрвенео je од cpeћe. – Мислио сам да ме je свет већ заборавио.
– Заборавио? – ускликнем. – „Пролетери свих земаља уједините се!“
– Шта, молим?
– Па овај... пролетери... свих земаља...
– Ах, да! – Старац набра чело, напрежући се да се сети. – Да, да, било je нечега у том смислу, зар не? И добро je палило код маса, a? Ах, давно je то било. Изволите, седите.
Ceo сам крај Маркса. Некада сам га у свом старом крају темељито проучио. Био сам нарочито добар у „циклусима економске кризе“ и у „трулости капитализма“. Било je лепо упознати га лично. Иако je, руку на срце, деловао прилично старачки – најмање 150 година, тужан призор. Покушао сам да му мало подигнем морал.
– Знате, прошле недеље видео сам вашу слику у ТВ дневнику.
– Да, рекли су ми. У Албанији, зар не?
– Да. Ha првомајској паради. Цела Албанија носила je Ваше и Енверове слике.
– Ах, Енвер je био добар дечак. – Старац je полако сркао јогурт и мљацкао устима. – Имам његову слику с посветом.
Часна старина пажљиво je размотао минијатурни портрет насмешеног Енвера и пружио ми га да га видим. У једном углу слике албански лидер укосо je нажврљао посвету: Tse meine rebbe un groissen Lehrer, haver Karl Маrх, mit groiss Achting, Enver.
– Штета што не знам албански – уздахну Карл Маркс и врати слику у џеп. – Они су у реду. Они чуда изводе. Али други...
– Хоћете рећи Руси?
– Немојте ми их ни спомињати! Какве сам наде полагао у њих! „Предводници светске револуције“, или како су већ називали сами себе. A данас им je партијска линија иста као и код Јенкија. Још мало па неће бити никакве разлике међу њима.
– Али, Учитељу – приговорио сам – сами сте у свом Мaнифесту написали да треба тежити друштву у којем неће бити међунационалних размирица.
– Ja? – Старац усркну ваздух кроз зубе. – Зар сам ja то написао?
– Да, да. Рекли сте да je то крајњи циљ.
– Ах, крајњи циљ! A зар не видите да су они тек на почетку? Kao прво, треба огњем и мачем уништити капитализам.
– A шта je с мирољубивом коегзистенцијом?
– Трт! Никад нисам ништа написао о некој коегзистенцији. To je измишљотина оних варалица из Кремља. Шта би они хтели? Да униште капитализам већом производњом колор-телевизора? Енвер je био у праву: ти nouveaux riches немају појма шта je марксизам.
– A Институт Маркса и Лењина у Москви?
– Подвала! Тамо уче песме о лепотама мајчице Русије. Чуо сам да je један студент питао шта ће на крају да уништи капиталистички систем. Знате шта му je предавач одговорио? Порез на приход грађана!
– Има ту нечега.
– A класна борба? A диктатура пролетеријата? Зар су све то морали да баце у воду? Од тога код њих више нема ни трага, господине мој? Инситут Маркса и Лењина, ма дајте! Ако баш морате да знате, рећи ћу вам да ми je дража лондонска робна кућа Маркс и Спенсер.
Покушао сам да га смирим.
– Не секирајте се, господине Маркс. Није речено да се све то неће средити.
– Само још Албанци то могу! – ражести се старац. – Само они! Они ће и вас да науче шта je комунизам, гадови једни! Научиће вас шта су муке! Без бриге, направиће од вас такве пролетере да нећете моћи да се препознате! Мало их je али су „gute Marxisten alle, bit zum letzten Mann“, схватате ли ви шта то значи?
– Требаће им много времена.
– Имају га колико хоће! Само чекајте! Знао сам ja шта радим кад сам у Дијалектичком материјализму написао: „У еволуцији квантитет утиче на идеолошки квалитет, a квалитет... опет... угрожава... историјски квантитет.“ Додуше, ни сад ми није сасвим јасно шта сам хтео да кажем... A овај, да ли Албанци имају атомску бомбу?
Старац заврши свој скромни оброк и обриса тањир комадом хлеба па устаде.
– Морам да се вратим својим пилићима – рече.
– Радим као најамни радник у кокошињцу кибуца, тамо преко пута. To je све што ми je остало на овом свету: Албанци и ваши кибуци. Дивота!


Фамозни израелски кибуци једини су у историји познати добровољни пољопривредни колективи. Створени су без икакве полиције, преких судова и стрељања (због чега je Совјетски Савез протестовао у више наврата).
Наш кибуц располаже земљом, привредним објектима и златним рудницима вредним милионе фунти, али члан кибуца од тога никад не види ни цвоњка јер све припада колективу. Cви имају једнака права, једу исту храну, чак носе и кошуље истог броја. Радио-апарате и телевизоре или имају сви или их нема нико. Ако само један од њих крене у биоскоп, онда морају да иду сви.
Kaд je својевремено Бен Гурион поднео оставку и повукао се у кибуц звани Cдe Бокер, умало да није упропастио колектив. Наиме, енергично je одбио било какве привилегије. Зато, кад je објавио да се неће држати дијете коју му je лекар преписао, него ће јести исто што и остали у кибуцу, цели кибуц je морао да пређе на строгу дијету без соли и с мало беланчевина. Нешто касније, морали су да покрену курсеве грчког језика за све чланове кибуца, јер наш великан, љубитељ Платона, није нипошто хтео сам да ужива у племенитим идејама великог филозофа.
„Колективизам je величанствена теорија, једини недостатак joj je што може и да ce ocтвари“, рекао je jeдном jeдан духовити човек. Како je био у праву! Чудан je микрокосмос тај кибуц.
Мислим да неће бити згорег да вам испричам шта ми ce десило за време једног веселог викенда кад сам, на позив пријатеља Шимона, посетио његов кибуц како бих усред величанственог спокојства природе мало заборавио на буку и метеж смогом загађеног града.
Изи би да ce жени

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:22 am






Кад ме угледао, Шимон ce распилавио од срећe јер ce управо тог дана селио у нову собу, мали му je имао богиње{4}, жена je отишла да помогне некој крави која никако да ce отели, a он je морао хитно у трпезарију на пленум који ће расправљати о случају лудог Изија, човека који им je већ неколико дана пио крв захтевајући да му ce да четири стотине фунти, иначе ће бити свашта.
– A шта ће кибуцнику новац? – упитао сам Шимона трчећи уз њега у трпезарију.
– Да купи себи жену – одврати ми сељачки директно Шимон, иначе благајник кибуца. Затим ми све у трку исприча сву ту невероватну причу.
Дакле, кибуц je Лудог Изија поставио за набављача, па ce он тако, у том својству, нашао у једном суседном селу и онде ce до ушију зацопао у младу Јеменку по имену Хефзиба.
Што ce он презивао Краус, a Хефзиба Хабивел, није му ни најмање сметало. Ступио je пред брадатог господина Хабивела и изнео му своје апсолутно часне намере према његовој кћери.
Отац запрошене девојке одмах je дао тој молби своју безрезервну подршку, штавише, с обзиром на момкову незрелу младост, затражио je за кћер само четири стотине фунти (у готовом).{5}
Изи ce забезекнуо, али му je стрпљиви старац објаснио да он, као отац, има право на надокнаду за оно што je инвестирао у своју кћер, плус одређене камате (за ризик којем je био изложен ако би му кћерка умрла или побегла од куће). Да скратимо ствар, Луди Изи je обавештен да ту ценкања нема и с тим ce вратио у кибуц.
Сад, градском човеку je лако у таквом случају. Лепо узме стамбени кредит, или прода бакин накит, или ударнички ради прековремено, или ради на црно, или мазне паре из благајне.
Али, шта да изведе човек из кибуца? Нема шта да прода осим своје чисте савести, која му у најбољем случају може донети 50-60 фунти. Зато мора да ce обрати секретаријату кибуца да му да лову којом ће да купи жену.
После расправе од свега неколико минута, секретаријат je одбио захтев Лудог Изија као нереалан, из три разлога: a) жена ce не купује за паре; б) не живимо у камено доба; в) ко je икада чуо за тако нешто?
С друге стране, секретаријат je одлучио да ступи у контакт с већ споменутим Хабивелом и да му по кратком поступку објасни сву безумност његовог става.
Тако су секретар кибуца и председница социјалног одбора посетили старог Јеменца, па су ce непуна два дана касније вратили и рекли да... право речено... ако ce човек задуби у срж проблема... ако гледаш из Јеменчевог угла... мораш да признаш да захтев старог Хабивела није баш безвезан – али да je цена апсолутно претерана! (За четири стотине фунти добијеш краву музару нли дизел-пумпу, побогу!)
Онда ce Луди Изи ужасно разгаламио и затражио да му ce Хефзиба сместа купи или ће он, животом ce куне, да напусти тај скуп бедних циција, да ce пресели у суседно село где ће ce бавити гајењем цвећа и започети нов живот.
Руководиоци кибуца покушали су да га умире, рекли су му нека ce мало стрпи, до ђавола, па су сазвали хитан састанак на који смо сада журили Шимон и ja.
Атмосфера je била напета. Мушкарци су заузели положаје у првим редовима, жене су стајале уз зидове и плеле дебеле џемпере, a деца нису хтела да сиђу с прозора и да иду у кревет. („Хоћеш да добијеш по гузи?“ „Да, хоћу да добијем по гузи!“) У злокобној тишини, за говорницу je ступио секретар кибуца.
– Хаверим{6} – почео je – ми ce овде налазимо пред досад нечувеним проблемом. Изи тражи четиристо фунти јер толико кошта његова млада. Сви знамо да je Изи стари члан колектива и добар радник. Зато предлажем да му ce тај трошак одобри донацијом од двеста фунти и кредитом од двеста фунти на двадесет година.
Ha то je Луди Изи скочио на ноге.
– Мени не треба никаква ваша милост, смрдљивци! Женидба je биолошка потреба и зато ме третирајте као болесника. Да ли je то јасно?
– Само час! – прекинула га je председница социјалног одбора. – Ако je тако, зашто ce ти не би лечио с неком цуром из нашег кибуца?
– Тако je! Тако je! – прихвати хор плетиља у задњим редовима.
Сад je Изи подивљао.
– Хоћу жену споља! – загрмео je. – Нећу ни да чујем за ове што ce деле за џабе. A нећу ни јефтинију од четиристо фунти! Или тако, или никако!
Секретар je нервозно лупао шаком по столу.
– Хаверим, хаверим – рече – ово je емоционална криза коју ваља решити надљудским жртвама. Зато предлажем да кибуц повећа донацију на двеста педесет фунти, a остало да ce скупи од добровољних прилога.
– Мало морген! – гракнуле су жене. – Ни кинте! Нека дигне кредит код Емемефа!
У том пресудном тренутку реч je затражио благајник Шимон и поставио једноставно питање: нека уважени секретар каже тачно с ког би рачуна дигао предложених двеста фунти?
Секретар je почео нешто да мрмља о свакаквим могућностима... наћи ће ce начина... трудимо ce да решимо проблеме један по један... и тако даље.
– Можда из Фонда за развој? – добацио je неки добронамеран члан, али предлог je дочекан уренебесном дреком.
– Ни случајно! – загрмела je гомила. – Зар због такве глупости да угрозимо сигурност наше деце?
Изију je тада прекипело.
– A шта je са мојом децом? – побесне je. – Зар она немају право да ce роде?
– Молим вас, хаверим! – Секретар je лупао по столу. – Мора ce наћи неки излаз. Молим... молим те, Изи, немој погрешно да ме схватиш, можда... можда бисмо могли да узмемо новац из... Фонда за стоку... не прекидај ме, Изи, ево, случајно баш планирамо да купимо... једну... једну краву...
– Убицо! – одјекну хор мајки. – Како ce усуђуjеш! Играш ce са здрављем наше деце! Отимаш им млеко из уста!
Расправа je запала у ћорсокак. Ван себе од бесa, Изи je устао и гласом који je дрхтао од узбуђења затражио je да му ce новац створи до сутра у подне, макар за то морали да продају пет-шест цура из кибуца, иначе ће им ce тако осветити да ће ce сви кајати.
To je Шимону дало идеју за могућу солуцију; предложио je да ce оснује Фонд за жене, у који би сваки неожењени мушкарац уплатио по двадесет до педесет фунти за своју будућу невесту, већ према тежини или неком другом критеријуму.
– Хаверим – рече секретар закључујући састанак – та идеја звучи добро, само бих молио дотичне да своје невесте по могућности одаберу међу девојкама нашег кибуца, a ако већ пошто-пото хоће неку споља, нека нипошто не пристану на такве астрономске цене.
С тим смо ce разишли. Није још било пет кад сам коначно легао, a непуна два сата касније кренуо сам комбијем кибуца у мирољубиви Тел Авив и његово величанствено спокојство.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:22 am





У почетку беху бензин и ауспух, a онда беху створени мотор и кола, сирена и семафор. Томе ce касније придружише паркинг-сат, саобраћајни знаци и пандур саобраћајац, a на крају je Сотона избио из велеградске канализације и променио име Пакла у „паркиралиште“. Следи библијска верзија те приче.
Ђавоља проба и за Јоба

Беше некад у граду Тел Авиву човек по имену Јоб Кунстатер. Био je то човек непорочан и праведан, бојао ce закона и клонио зла.
И од свог рода имао je седам синова и уз њих приде камионет.
Taj човек беше најврлији у својој генерацији, те опрезом највећим возаше по друмовима и ауто-путевима, амо-тамо иђаше земљом и по њој ходаше горе-доле, a никад му ce не догоди да га саобраћајац заустави a камоли да му казну наплати. Све своје порезе и намете Јоб плаћаше још пре рока, у томе беше једини у својој генерацији.
Сад, једног дана дођу синови Општине да стану пред свог Градоначелника, a међу њима приступи и Сотона.
И Градоначелник рече Сотони: „Ниси ли запазио слугу мог Кунстатера? У граду му нема равна, човек je то непорочан и праведан, боји ce закона и клони ce зла!“
A Сотона одговори Градоначелнику и рече: „Ниси ли ти ограду дизао око њега читавог живота? Али пружи једном руку и дирни му у добра, у лице ће те проклети.“
И ту на лицу места Сотона и Градоначелник склопише опкладу. Градоначелник рече Сотони: „Пази, са свим што постоји, ради што ти драго; само руку своју на њ не дижи.“ С тим Сотона оде испред лица Градоначелника и тако вам je све почело.
Једнога јутра устаде Јоб Кунстатер из постеље, сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи и ноге му ce одузеше. A то беше зато што je одувек увече паркирао свој камионет у дворишту, пошто му беше тешко да нађе места у препуним градским улицама. Али тога јутра испред дворишних му врата стајао je и пролаз му спречавао један бехемот од камиона. Удари Јоб у вику и трубњаву и све комшије обиђе питајући их за власника камиона, али га не нађе него ce овај тек у 10.30 појави све ногу пред ногу, a то беше Елифаз Паркирац.
„Човече!“ завапи Јоб. „Не видиш ли ти да су ово врата од дворишта мог?“
„Заболе ме“, рече Јобу возач камиона. „Ја ти га паркирам где ми ce xoћe.“
И оде он и смести га Јобу на исти начин и сутрадан, па и у четвртак. A Јоб није ноћу имао мира ни спокоја, у страху да ће му ујутро опет бити камионету излаз препречен, јер je само њиме и зарађивао хлеб свој насушни. Устајао je Јоб у глуво доба ноћи и на улицу силазио да види како ствари стоје, па и Елифазу Паркирцу за брисаче камиона качио поруке на којима стајаше: „Упозоравам те последњи пут, свињо једна, да престанеш да паркираш испред излаза мог.“ Ништа не помаже, јер Елифаз беше много крупнији од Јоба и тела лојем премазана. Јоб пропаде, живци му ce расуше, али у свему томе ипак не згреши нити безумно осуди Градоначелника. Оде у полицију и поднесе пријаву против Елифаза Паркирца.
A у полицији му рекоше: „Ту ми ништа не можемо јер пред улазом у твоје двориште нема никаквог службеног знака забране.“
„Ако je тако“, рече Јоб, „држаћу ce речи Пророкових.“
Јер Јеремија беше рекао: „Дижите знак!“ И Јоб не зажали ни времена ни напора да постигне свој циљ те похита у општински одсек за обележавање путева, где поднесе молбу па ce отада на свако одбијање изнова враћао јер ce не даде одвратити од свог наума.
„Није ли власт зато да нама на корист a не на штету буде?“ питао je Јоб и није имао спокоја све док ce једног дана два инспектора не довукоше у његово двориште и утврдише да je место оку њиховом згодно за паркирање те му одобрише молбу, па ни две године не минуше a на обема странама улаза дигоше ce знаци. И на првом стајаше: „Улаз у двориште. 5 метара“, a на другоме: „Крај забране“.
И велико славље настаде и синови Јобови приредише гозбу својим пријатељима те ce јело и пило целу ноћ, a Кунстатер устаде врло рано и изађе у двориште и црни му мрак паде на очи јер му je камионету излаз опет био блокиран. Силан ce вапај подиже из Јобова грла и он одјури право код позорника.
„Знам, господине, знам“, умири га пандур. „Видите, већ сам му записао казну.“
To je пак значило да ce дотле у претрпаном граду толико намножило кола да грађани и нису имали где да паркирају сем где стигну, макар гутали горке пилуле казни.
„То ce мени исплати“, Елифаз Паркирац једном рече Јобу. „За тих пар шекела бар ce не мучим да тражим место по прашини и блату.“
A за њим ce поведоше и други стадоше да паркирају испред Јобовог дворишта, између она два знака, a Јоб даде у најам своју одећу, обрија главу па ничице паде на земљу, поклони ce и рече:
„Праведни трпе, a зликовци уживају.“
Онда ce у дворишту подиже облак прашине a из њега иступи Јобова жена. И она овако прозбори Јобу:
„Што ту лежиш у прашини и вапиш? Ja ћу теби рећи шта ти je чинити. Само ти постави свој камионет између оних знакова и више ти нико меће отети место.“
И Јоб учини како му беше речено, и после много месечевих мена тешког јада и неспокојних ноћи Јобу ce сан опет врати на очи. И он у зору устаде весела срца и сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи, јер авај! – на ветробрану камионета стоји цедуља, a казна подебела.
Отрча Јоб до позорника и запени: „Што ли ми казну одвали, о пајкане?“
A пајкан му показа знак.
„А шта тамо пише, господине? Забрањено паркирање, je ли тако?“
A Јоб ce огласи својим чувеним смехом: „Хаха. Te знаке мене ради поставише, е да бих својим камионетом могао лако изаћи из дворишта ујутру.“
„Само ви изволите излазити, господине“, на то ће му пајкан, „али немојте остављати возило тамо где je паркирање забрањено!“
„Али то je забрањено ради мене!“
„Зна ce да je ради вас, a и ради других, господине.“
„Зар не разумете? Ово je мој знак.“
„Ако je тако, онда морате служити за пример осталима, господине.“
Сутрадан ce на ветробрану опет нађе казна и Јоб ce поспе пепелом по глави и завапи: „Чему знаци ако у њима нема спаса? Паркирам ли у дворишту, не дају ми напоље. Паркирам ли напољу, ударе ми казну. О, не било дана кад сам ce родио!“
Током тих дана Јоб Кунстатер ништа и није радио сем што je обијао канцеларијске прагове због знакова, a тако ce био осушио да пљувачке није имао да прогута. Све у свему пола живота стуца међу зидовима разних одсека тражећи правду.
„Полиција мора да кажњава према прописима“, објашњавала je власт. „На знаковима не пише да оно место припада теби.“
A Јоб je на то одговорио: „Ако je тако, онда то и напишите!“
„Е, то не може“, рече му власт. „Само дипломате и угледни политичари имају право на резервисана паркиралишта на јавном месту. Обичном смртнику као што си ти може у најбољем случају да припада слободан приступ у сопствено двориште. Уосталом, зашто би уопште паркирао напољу кад имаш места у свом дворишту?“
Тада Јоб отвори уста и свима наброја све по списку, па га дограбише, добро испрашише и као антидржавном елементу отиске му прста узеше. И онда je сваког јутра само бацао оне цедуље и ни пребијеног шекела казне није плаћао, па га пред суд довукоше и осудише и патња му толика беше да ce његови побојаше да би једног дана могао и умрети. A онда једног јутра он сиђе у двориште и – шта сад?! – ни трага нема његовом камионету између оних знакова, јер je полицији већ био пукао филм па je Левијатана довукла и њиме Јобов камионет одвукла на сигурно уточиштe где неће ометати улаз у двориште.
Кунстатеру живци пукоше и он рече: „Зар je снага моја к`о снага камена? Зар je тело моје од бронзе ливено? Докле ће ме мукама раздирати саобраћајна полиција?“
Синовима његовим беше доста свега те ce распршише нa све четири стране света, a и жена му кофере спаковаше.
„Ма да ли си ти шмизла или мушко?“ рече му жена. „Зар не видиш да су они знаци пропаст мојa? Среди да их скину па ћеш опет моћи да паркираш испред своје куће без икаквог страха од казне.“
Тада Јоб похита у општину и у прашину паде пред саобраћајном комисијом и стаде да je преклиње да му с врата скину ону казну божју од знакова.
„А човече божји, шта ти мислиш да je ово? Пиљарница нека или службена канцеларија?“ плануше чиновници. „Још ономад си нам ce као крпељ прикрпио да ти поставимо знакове испред твог дворишта!“
„Ах, кад je то било!“ одговори Јоб. „Чудни су путеви саобраћајних прописа у нашем граду, амен.“
Власти испустише сузу саучешћа.
„Разумемо те и душа нас боли“, рекоше чиновници, „али руке су нам везане. Јер знакови они не бејаху намењени теби, него простору за паркирање у твом дворишту. Докле год je тамо двориште, дотле му и улаз мора бити слободан.“
„Ја ћу двориште да уништим, очију ми мојих,“ стаде Јоб да кркља. „Ма ja ћу га динамитом! Ma начичкаћу га целог антитенковским препрекама!“
Из сваке je канцеларије летео наглавачке и више није знао за спокој све до краја својих дана.
A Сотона, чији су прсти, подсетимо ce, и закували целу ту чорбу, већ je одавно наплатио опкладу, само што je после све остало текло само од себе. Једне ноћи без месечине позорник je у свом обиласку приметио неку мрачну прилику која великом тестером сече стуб саобраћајног знака, па Јоб и не стиже да заврши посао јер га пајкан одведе у ћорку и изведе пред судију. Кунстатер je пет месеци седео у мрачној рупи у сузама a из његових уста непрестано су текле клетве, тако грозне да су његови тамничари морали себи маховином да уши зачепе.
Прича ce да je Јоб, пошто je одлежао своје и изашао, открио да су му украли камионет, али му ни та спасоносна новост не поможе болесном духу и траг му ce заметну у пустоши. Према легенди, он и сад лута по јужној пустињи, a туристи тврде како му ce каткад издалека чује језиви смех, те ce и виђа како јури самом цртом хоризонта и труби аутомобилском сиреном по 140 пута.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:22 am




Израел je једина земља на свету у којој јадни досељеници представљају солидну већину. И зато држимо раширене руке како бисмо прихватили браћу који нам стално стижу из дијаспоре. Само je питање докле можеш да држиш раширене руке?
Руси долазе

– Поштовани господине, част ми je да вам у име државе и њених институција саопштим радосну вест...
– О масовном досељавању из Русије?
– Да! У оквиру програма поновног окупљања раздвојених породица, по двеста душа месечно, почев од четвртка по подне.
– Ох, лоше ми je од неизмерне cpeћe! Могу ли да вас загрлим, господине? Бог вас благословио!
– Такав сам вам одувек био, господине! Сваку петицију сам одмах потписао, без часа двоумљења. Нека мој народ дође!
– Да ли сте и ви словенског порекла, господине?
– Само њихов симпатизер. Како су то дивни људи! Здрави, једри, a како знају да уживају у јелу, пићу и забави!
– Једноставно су дивни!
– Како само играју и певају по читав дан! „Очи марније“! И што je најважније: свака породица има најмање по троје деце!
– Наша будућност!
– И марљиви су, господине, дисциплиновани су, хвала богу, одрасли су под комунистичким режимом па су навикли да ујутру рано устају и својски раде! Нису као наши Јевреји, они су снага! Биће нам дословце спас. Кажем вам, догодило ce предивно чудо! To ће променити слику наше земље, оздравити нашу привреду, вратити нам морал! Ma још и не можемо да сагледамо како ће тај фантастични догађај да утиче на ток светске историје.
– Хвала вам.
– Нема на чему.
– Много, много вам хвала.
– Само тако напред! И пренесите моје најлепше жеље хиљадама досељеника.
– Можете да их пренесете и лично.
– Ha жалост, кола су ми на оправци.
– Нема потребе да путујете. Они вам долазе овамо.
– Ко то долази?
– Руси долазе.
– Код кога?
– Код вас, господине. Наравно, не сви. Само једна породица.
– Ja немам никог међу њима.
– To није важно. Ових дана ће сваки израелски дом угостити по једну породицу из Русије. Зато сам и дошао, господине, да вас о томе обавестим.
– Да ли je то одређено законом?
– За сада je на добровољној бази.
– Па што онда кажете „да ме обавестите“? Питајте ме!
– Мислио сам, тако сте ce обрадовали, господине...
– Наравно да сам ce обрадовао! Нe морате ви мене да учите! Moja кућа je одувек била отворена за масовни прилив совјетских Јевреја! Но...
– Да?
– Дворино музицирање.
– Како, господине?
– Објаснићу вам. Соба за госте je једина слободна просторија у нашој кући, a управо у њој држимо клавир. Moja кћи Двора има двапут недељно приватне часове код госпође Пресбургер коja предаје на конзерваторијуму. Чекали смо две године на њен пристанак да преузме Двору и сад то једноставно не могу да откажем.
– Да ли бисте могли да преместите клавир на друго место?
– Ha то сам већ помислио, али где? Салон je практично закрчен дугим креденцом. Осим тога, и a ли сте икад покушали да померате клавир? To, богами, није шала.
– Само привремено...
– Да сте ми само рекли пре две недеље, пре него што je Двора почела с часовима, можда бих и могао нешто да учиним за нашу руску браћу, али je сад прекасно. Да ли сте питали комшије?
– Јесам.
– И?
– Виолина. Труба. Контрабас.
– Да, да, тако вам je то. Али, уосталом, a да ли су мени нешто дали кад сам дошао овамо?
– Трособан стан.
– Само двоипособан. Ако ce не варам, ти ваши Руси навикли су на сасвим друкчије животне услове. Они су вам пука сиротиња, верујте ми.
– Значи, нема ништа од тога?
– Нисам то рекао! Ja сам увек спреман на жртве, ако су нужне! Па зар не плаћам порез?
– A осим тога?
– Осим тога, треба ми мир у кући. Ти људи устају рано ујутро, дижу страшну галаму, знам их ja, певају и играју по читав дан. „Очи чорније, очи чорније“, да излудите од тога. Уз то, сваки има по троје или четворо деце. Једноставно, нису као ми остали.
– И шта ћемо онда да радимо?
– Да, то je заиста проблем. Да ли плаћате нешто онима који их узму?
– Не плаћамо.
– Онда не знам.
– Шта, да их пошаљемо назад?
– Бојим ce, у таквој ситуацији...
– Жалосно je, зар не?
– Само привремено. Надам ce да ће за коју годину моја кћи да заврши са часовима, или ће можда госпођа Пресбургер да оде у пензију...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:22 am





Окупљање изгнаника са све четири стране света предивно je, тако peћи епохално достигнуће, али je с језичког становишта створило такав хаос према коме je Вавилонски торањ обична потлеушица од блата.
У Израелу ce говopи више језика него што их људски род зна. Велшанин неће најбоље разумети Шкота, a овај неће Aмериканца, али између њих има више језичког афинитета него између Jeвpeja из, рецимо, Авганистана и Југославије.
Службени језик наше земље je хебрејски, који jе и матерњи језик наше деце – у свету једини матерњи језик који мајке уче од деце. Службени формулари морају ce попуњавати на хебрејском, али ми углавном читамо на енглеском a говоримо јидиш. Учење хебрејског није ништа теже од учења кинеског. Просечан досељеник ce за свега три-четири године, у најгорем случају, оспособи да упита на течном хебрејском:
– Да ли бисте ми, молим вас, рекли колико je сати, али на енглеском?
Kaд има посла с властима, грађанину добpo дође знање хебрејског како би га разумели. Joш боље му дође незнање како га не би разумели. Oвo могу да докажем из личног искуства, оним што ce мени догодило у једној канцеларији.
Операција Вавилон

Морао сам да обавим неке ситне формалности око увоза рентгенског апарата. Дакле, отишао сам у Министарство алопатијске размене да питам да ли могу да добијем одобрење за увоз рентгенског апарата поклоњеног од рођака у иностранству, иако нисам доктор, али болујем од булбозног дуоденитиса па ми je потребно да сваки час сликам желудац.
У министарству je све ишло као по лоју. Ha шалтеру за информације ме je неки младић (који je замењивао рођака који je отишао на војну вежбу) послао да покушам у соби 1203, одакле су ме вратили у собу 4.
Затим сам обишао собе 17, 3, 2004, 81 и 95, и на крају стигао до собе 504, то јест канцеларије др Бара Цијанида, саветника без портфеља за послове рентген-апарата. Пред његовим вратима није било ни живе душе, али ме упозорише да у собу могу да уђем само ако имам цедуљу с бројем. To je због тога да ce не би стварали непријатни редови. A бројеви су ce делили у соби 18.
Кад тамо, пред собом 18 страва од реда! Израчунао сам у трен ока: брзином од тридесет секунди по глави, плус по један падобранац на свака три грађанина покорна, могао бих да дођем на ред отприлике за пет-шест година, што je, признаћете, прилично дуг период чак и у овој загуљеној економској кризи.
Како сам од рођења помало подмуклица и себичњак, ушао сам у суседну собу 17 и кроз њу безобразно упао у собу 18, где су ce делиле цедуље с бројевима.
У том трену у соби није било ни једне странке, само неки крупан чиновник очију као у гуштера који ce на мој неочекиван упад пренуо и без пардона ме измарширао напоље:
– Нема упадања са стране! Нећу да вас примим! Зар не видите колики je ред напољу? Морате да станете у ред као и сви остали!
У таквој ситуацији морате муњевито да смислите нешто специјално, иначе сте надрљали.
– Булбозни – развукао сам назив своје болести – булбозни дуоденитис.
Чиновник појма није имао о медицини. Зинуо je и забуљио ce у мене.
– Шта? – рече. – Ко? Зашто?
Тада ми ce упали сијалица која би, по мом резону, могла да буде револуционарна у односу на израелске редове.
– Dvargichoke plokay gvichkir? – упитам чиновника смешећи ce љубазно. – Shmusek groggy. Latiten?{7}
To га је убило у појам.
– Redste јидиш? – упита ме. – Efsher redste. Speak English?
– Dvargichoke plokay.
– Redste français?
– Gvichkir и mugvichkir.
Чиновник устаде и позва благајника из суседне собе.
– Овај јадник овде зна само мађарски – рече своме колеги. – Ти си из Трансилваније па види да ли можеш да докучиш шта хоће.
– Haver – обрати ми ce благајник – te mit akarol mama?
– Dvargichoke plokay – спремно дочекам. – Lati ten?
Благајник je онда покушао ca румунским и рутенским, па je слегао раменима и препустио ме судбини. С трећег спрата сишао je неки бледуњави службеник из Одсека за процену калорија па ме je испитивао па арапском, турском и холандском. Наравно, држао сам ce свог dvargichoke и тужно ширио руке. Затим je с другог спрата дошао инжењер који je брзо изређао све словенске језике. Ништа.
Послужитељ који je разносио чај случајно je знао фински. – Simusek – поновио сам очајно. – Shmusek groggy! – Један саветник с академским образовањем покушао je с латинским, a онда ми ce генерални директор за контролу пиринча обратио на ретороманском. – Gvichkir. – Нека непозната жена заблебетала ми je на италијанском, шпанском и јапанском, a онда су позвали портира, досељеника из Авганистана, који ме je ословио језиком своје родне груде и нечим налик на етиопски.
Док je на ред дошао један књиговођа, иначе Пигмејац-људождер, с наречјем племена Гнугну, око мене ce био створио поприличан круг људи који су покушавали да погоде одакле сам и шта хоћу.
Благајници су ce кладили да сам неки Индијанац мешанац, a други су тврдили да ћу пре да будем Еским, али je то категорично демантовао директор Источноевропске канцеларије који je и сам био Еским.
Када су га позвали телефоном, контролор несталих залиха робе покушао je да рашчисти ситуацију на малајском, али je наишао на непробојан зид мојих dvargichoka. Дошао je координатор јавног разочарања с арамејским. Plokay. Следили су валонски и баскијски. Mugvichkir. Затим норвешки, папуански, грчки, португалски, тибетански, латино, свахили, летонски, volapük... Нула. Ни макац.
Кад ce све живо изнемогло извалило по поду око мене, пришао сам лежерно столу оног чиновника и, као да сам то тек сад открио, узео једну од цедуља с бројевима које су тамо биле расуте. (Да ли ce сећате? Ради тога сам и дошао овамо.)
– Па он хоће број! – Добра ce вест муњевито раширила мрачним ходницима. – Хоће број! Коначно! Број! Алелуја!
Силом су ми гурнули у руку још једну цедуљу, па су ми честитали, тапшали ме по плећима и грлили, a чини ми ce да ми je контролор чак пољубио скут капута... Свима влажне очи... Опште одушевљење због тог чудесног окупљања изгнаника. (После сам по џеповима нашао још десетак цедуља.)
– Dvella – прогунђао сам, и сам мало ганут. – Dvella.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:23 am






Свака част изузецима, али познавање хебрејског језика ипак Грађанину наше земље представља кључ за испуњен и срећан живот. Стога je пожељно да нови досељеник проговори језиком земље од тренутка кад ce искрца, па макар му речник био ограничен на пет основних израза: „шалом“, ,,хвала“, „молим“, „зашто“, „идиоте“. Ако случајно научи и шести, е, тек смо онда надрљали.
Позив за селективну имиграцију

Недавно сам морао да позовем Вајнреба, не сећам ce зашто, a уосталом, није ни важно. Само знам да сам хтео да му скрешем у брк. Назовем га на кућу и тамо неко подиже слушалицу.
– Хало – запискутао je уплашени женски глас. – Хало.
– Хало – кажем ja – ко je тамо?
– Не знам. Не зна нико.
– Ja питам ко сад говори тамо.
– Aлo?
– Да, тамо.
– Ja говори, хало.
– A ко сте ви?
– Ново метла.
– Молим вас, дајте ми господина Вајнреба.
– Вајнреб? Куда?
– Ha телефон.
– Да. Чека мало.
– Чекам.
– Хало.
– Вајнреб?
– Не. Ново метла.
– Молио сам вас да ми дате господина Вајнреба.
– Гос`н, говори по румунско?
– Не! Молим вас, дајте ми господина Вајнреба!
– Да. Хало... не може сада.
– Зашто? Није код куће?
– Не зна, хало.
– Кад ce враћа?
– Ко?
– Вајнреб! Кад ce враћа кући? Где je Вајнреб?
– Не зна – зајеца нова девојка. – Ja дошла од Румуњска.
– Слушајте, девојко – наставим благо – желео бих да разговарам с господином Вајнребом. Кажете да није код куће. Добро. Не знате кад ће ce вратити. Добро. Али, ваљда можете да му кажете дa сам га звао, je ли тако?
– Само мало – завапи жена – хало.
– Шта je сад?
– Не може касти, господине.
– Зашто не можете? – A ко то Вајнреб?
– Па шта ви мени „ко то“? Зар га не знате?
– Говори по румуњско, гос`н? Само зерица?
– Чији je то стан?
– Од газда. Хало?
– Који је број?
– Кућа број седамдесет три, друго спрат. Питам који je број телефона.
– He зна.
– Зар не пише на телефону?
– Нема амо телефон...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:23 am







Посебан проблем представљају Јевреји који још живе у арапским земљама. Јеврејину који живи у Каиру мора бити мало необично да ce приликом Пасхе моли: „Слава Свемогућем Господу који нас je извео из Египта, земље ропства.“ Huje чудо ако таквима није све бистро у глави.
Франсоа мостобран

Наш драматичан сусрет са шеиком, сином ужарене пустиње, десио ce пре много година у једном малом ресторану у Авенији Мекмехон, недалеко од Славолука победе. У том ресторану нашли смо ce пуким случајем, јер je у Паризу сваки ресторан „најбољи“, али смо имали неких проблема с дешифровањем компликованих галских израза у јеловнику. Зато смо замолили конобара да нам каже какво je то јело дугог имена које завршава с Маријом-Антоанетом. Конобар нам je испалио брзометну паљбу француског језика, од које, на жалост, нисмо разумели ни слово. Само смо ce гледали у очају, a онда смо одједном зачули на перфектном хебрејском:
– To вам je само хладно предјело.
Изненађени, погледали смо човека за суседним столом. Тих, средовечан тип, елегантно одевен, прилично тамнопут. A чудно ce држао: изговорио je оних неколико речи и наставио да једе и не гледајући навише. Жена и ja погледали смо ce зачуђено.
– Извините – коначно одлучих да ce обратим непознатом – да ли сте ви Израелац?
– Не – одговори он – ja сам Арапин.
И настави да једе. Жени ce у грлу заглавила слана срдела a ja сам осетио како ми ce сва кожа јежи. Чудна ми чуда: први пут очи у очи с непријатељем! Ево, спокојно седимо усред Париза и мирно једемо хладно предјело, a ко зна, можда ћемо ce већ сутра гледати преко нишана?
Ипак ми je, као рођеном витезу, част налагала да му покажем како знам да поштујем храброст противника који je суочен са сигурним поразом.
– Селам алејкум.
– Алејкум селам.
Најдража женица и ja престадосмо да једемо, толико смо били узбуђени. Смемо ли уопште да разговарамо с њим? Да није он агент неке стране силе који би од нас хтео да измами неке војне тајне, па зато настоји да стекне наше поверење представљајући ce као Арапин? Али не! Човек je био миран и сабран, племенитост његових црта још су више истицале наочаре с оквиром од корњачевине на орловском носу. У очима je могао да ce види одраз оних широких простора под ведрим небом којима je морао да лута тај слободољубиви син пустиње. Мора да je шеик или слична зверка.
– Да ли сте ви, господине, из Изр... овај, Палестине?
– Не, ja сам из Либана.
Напетост je донекле попустила. Друга лига. Добро, бар није Сиријац, нека je хвала Алаху!
– Ja сам дуго живео у вашој земљи – настави шеик на беспрекорном хебрејском. – Пре рата.
Оборили смо очи, збуњени. Можда je за собом оставио кућу, земљу? Скупио сам храброст да несрећном избеглици покажем своју добру вољу.
– Ja ce молим – тако ja њему – да што пре дође дан кад ћемо опет моћи узајамно да ce посећујемо.
– Надајмо ce – одврати шеик. – Мир би користио свима.
– Наша највећа жеља je да ce споразумемо са арапским земљама.
– Стрпимо ce па ћемо видети.
To je била атмосфера срдачне коегзистенције. Благо нама, какво предивно изненађење! Код куће нас кљукају свакаквим бајкама о горућој мржњи и томе слично, a ево шеика где с нама разговара као да je наш човек.
– Не знамо ко ће први да потпише мир с Израелом – наставио сам са значајним осмехом на уснама – али смо сигурни да ће Либан бити међу првима.
Сенка осмеха прелети преко шеиковог лица.
– Можда. Иако Apапи нису у стању да склопе мир ни између себе.
– Арапске државе су – устао сам ja у одбрану наших добрих комшија – у фази буђења националне свести и консолидације својих индивидуалних путева.
– Ma јесу ђавола – тако ће шеик. – Они једноставно не могу да ce сложе, и то je све.
Нема смисла порицати – били смо запрепашћени. Толику непристрасност, толику објективност нисмо ни у сну очекивали од краља пустиње.
– Слушај – шапну ми слатка женица – мора да je хришћанин.
Да, то би могло да буде, они су много умеренији.
– Ако ce не варам, господине – почео сам изокола – ви у својој земљи имате врло јаку хришћанску заједницу, зар не?
– Па и није баш тако.
– Да ли сте ви хришћанин, господине?
– Нисам.
– Значи, ви сте муслиман?
– Нисам.
– Па шта сте онда?
– A шта бисте хтели да будем? Јеврејин, зна ce.
Себе нисам могао да видим, али ми je женино лице било школски пример манифестације кратког споја у мозгу. Чак je на трен зазрикила.
– Извините – промуцах – кажете да сте Јеврејин, господине?
– A шта сте друго мислили?
Сад ми je крв јурнула у главу.
– Слушај, Јенкел – рикнух – што ме онда пушташ да ти тупим о миру међу нашим народима?
– Зашто ми одмах ниси рекао да си Јеврејин?
– Ниси ме ни питао!
– Питао сам да ли си из Палестине. A ja сам из Либана.
– Али, за име бога, ниси Арапин!
– A зашто не бих био?
Ha уста ми je избила пена. Како ce усуђује да тражи од мене да га сматрам Арапином? Доста ти je само да му видиш јеврејски грбави нос и мутне очи, па да знаш како су и његови преци дошли из Египта с твојима у истом каравану.
– Ти ниси Арапин, стари мој – кажем му – јер нeћeш да ce бориш против Израела!
– Ми смо изузети од војне обавезе – прихвати шеик и настави: – Али, што ce осталог тиче, ми смо пуноправни грађани.
Убрзо смо од њега сазнали да у Либану има око девет хиљада Јевреја и да уживају пуну равноправност и слободу, само што не смеју да шаљу страну валуту у иностранство. И могу да буду шта год хоће, само не војници, чиновници, судије, полицајци, политичари, наставници, пољопривредници, спортисти, адвокати, новинари, радио-спикери и мујезини.
– Па шта вам онда преостаје?
– Да правимо четке.
И он производи четке. Има две фабрике у Бејруту и представништво у Паризу. Пола времена живи код куће, a пола у Паризу. Највише ме je дотукло што ce и он зове Ефраим.
– Али ме зову Франсоа – рече.
– И мене су тако звали у старом крају.
У то име наручили смо туру пића. Фројке нам je испричао како je трговао с Египћанима. Двапут je ишао у Каиро и оба пута су га Египћани прво ухапсили, па пустили и дозволили му да обави свој посао. Не јесен опет иде код њих на хапшење. Код куће има много пријатеља Арапа. Питао сам га како с њима разговара о Израелу. Држе ce што даље од те теме, рекао je Фројке.
– Али ипак? – инсистирао сам.
– Ипак, ништа – одвратио je Фројке. – Али имам рођаке у Хаифи – похвалио ce. – Додуше, не могу да им пишем.
– Зашто их не посетиш?
– Могло би да ce сазна, па би ми забранили повратак у Либан.
– Па шта? Остао би у Израелу.
Франсоа je почео да ce мешкољи. Облио га je зној.
– Знаш – рече најзад – ми у Либану служимо као неки мост између Јевреја и Арапа.
Тада шеик устаде, крадомице ce погледа и на брзину опрости.
– Шалом, Ефраиме – шапнух му – догодине у Јерусалиму.
Мислим да je одсутно климнуо главом. Али, нише ce нисмо видели. Иако смо ради њега заузели град.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:23 am





Права величина једне земље може ce поуздано проценити према нивоу њене телевизије. Израелска телевизија има кратак али зато сиромашан програм који ce састоји од шкарта. A онима који траже бољи телевизијски програм власт одговара да ce у Библији телевизија не спомиње.
Суперплеменито вино

– Добар дан, господо. Ми смо представници израелске телевизије. Дошли смо у вашу земљу да набавимо игране филмове за наш програм.
– Добро дошли, господо. Располажемо широким избором филмова за вас: акционих, научних, ратних, љубавних, па и кримића, посебно оних с поруком о исплативости злочина. Какве филмове воли ваша публика?
– Анкете показују да су joj најдражи филмови који почињу између осам и девет увече.
– Имамо их!
– Само час, господо. Морамо унапред да вас упозоримо да смо ми врло мала земља, окружена непријатељима, стога су нам средства за телевизију врло ограничена.
– Зар ce код вас у Израелу не плаћа телевизијска претплата?
– Наравно, само што тај новац иде на субвенционисање текстилне индустрије. A колико ти ваши филмови коштају, ако смемо да питамо?
– Па, цене нам ce крећу према годинама производње. Ha пример, филмови из шездестих година су вам по двеста педесет долара. Они из педесетих коштаће вас само сто осамдесет долара. Какве су вам финансијске могућности?
– Имате ли нешто из тридесетих?
– Наравно. Имамо одличне филмове с Рамопом Новаром, Глоријом Свансон и незаборавном Долорес дел Рио. To су вам као племенита црна вина којима je буке све финији што су старија. Ево једног хита с почетка двадесетих година. Сотона цугања, о борби америчких власти против кријумчара алкохола. Бела Лугоши у улози безобзирног илегалног произвођача.
– Колико кошта?
– Осамдесет два долара.
– Имате ли нешто мање актуелно?
– Имамо. Плави анђео с Лајонелом Баримуром. Само шездесет пет долара.
– Да ли дајете неки попуст неразвијеним земљама?
– Ha жалост, не дајемо. Али, имамо једну ранију верзију тог филма с Емилом Џенингсом у улози професора. Можете да je добијете за свега педесет један долар.
– Може ли за петнаест долара?
– Жао ми je, али то je филм за који би сваки колекционар дао не знам шта. Питајте своје прабаке, господо. Па и ваше старије баке гарантовано ce сећају тог филма. Уверен сам да ће израелска публика са својим префињеним укусом уживати у тој класичној креацији.
– Проблем су средства, господо. Да ли можемо да назовемо Јерусалим и да на час поразговарамо с нашим шефом рачуноводства?
– Само изволите.
– Хало, Цванцигер? Нашли смо нешто врло погодно, један скоро нови историјски филм, a цена му je педесет три долара. Педесет три, да, педесет три. Можда бисмо могли да спустимо цену на педесет два. Не, ови не разумеју хебрејски. Да, то je цена, од педесет два до педесет три. Ипак, то je целовечерњи филм, има целу шпицу, има режисера... Опростите, господо, господин Цванцигер пита да ли имате неку ранију верзију Плавог анђела?
– Чини ми ce да имамо. Биће из 1917, са Мери Пикфорд и Дагласом Фербанксом. Изванредан филм. Много дивне гестикулације, изражавања осећања, па макси-сукње...
– Можемо ли одмах да га добијемо?
– Без проблема. Само да пошаљем човека у музеј и за један сат имате филм.
– Колико тај кошта?
– Три долара по килограму.
– Хало, Цванцигер? Имају једног јефтинијег Анђела. Сасвим плавог, да, перфектан... шта? Не, то нисмо питали... Опростите, господо, господин Цванцигер пита да ли je то неми филм?
– Мислим да јесте. Али има врло јасне титлове у украсним оквирима. Лепо делују на телевизијском екрану. Наравно, с клавирском пратњом.
– Господин Цванцигер пита да ли може да га прати хармоника?
– Свакако. Ето, својевремено гa je авганистанска Краљевска телевизија приказивала уз пратњу бубњева.
– Да ли имате нешто класичније, рецимо неки рани Рудолф Валентино или слично?
– Велику пљачку воза из 1903, у техници браће Лимијер. Четрдесет пет минута. Само двадесет долара.
– A реците нам, господо, да ли je било филмова у деветнаестом веку?
– Ha жалост, из тог доба имамо само зоожироскоп. To je диск који ce врти, a кроз отворе видите коња у трку или балерину у игри.
– Да ли je комплетан?
– Да. С петролејским лампама. Четири и по долара заједно с курблом.
– Господин Цванцигер пита да ли може у ратама.
– Мислим да ће моћи.
– Океј, спакујте нам то.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:24 am






Талмуд каже: „Реда мора бити!“ Зато je у Израелу једна од најпоштованијих професија редар, човек са задатком да спречи свако ремећење реда на јавном месту. „Господине, овде нема задржавања. Ове место je резервисано за председника владе!“
,, Па ja сам председник владе, пријатељу !“
„Баш ме брига ако сте и председник владе, али одавде – чистац!“
Ha вратима ти чуваре поставих, Јерусалиме

Једно вече дошао je код мене Штоклер, секретар Клуба веселих пајтоса, па ми рече:
– У суботу у клубу имамо вече лаке забаве. Било би нам драго да нам одржите предавање на тему: „Има ли израелског изворног хумора, a ако га има, зашто га нема?“
– Слушајте – одговорих – по мом схватању, писцу je први задатак да пише.
– Наравно – одговори Штоклер – али ипак не можемо да вам платимо више од двадесет пет фунти.
– Ma није у питању новац...
– Одлично! Онда смо ce договорили. Пазите, почињемо у шест и тридесет.
Стигао сам пред клуб на време. Не волим да ce хвалим, али сала je била пуна па су организатори закључали врата пред којима ce тискала гомила. Покушао сам да ce пробијем, али су гвоздене шипке на вратима биле непробојне.
Обишао сам зграду, пронашао задњи улаз, полустаклена врата, a с унутрашње стране je висио плакат којим ce најављивало моје предавање те вечери. Изнад плакара зјапио je отворен прозорчић. Пред вратима су ce врзмали неки млади оптимисти, a кроз стакло, бочно уз плакат, могла се видети дупке пуна сала са господином Штоклером у напетом ишчекивању.
Куцао сам неко време на врата – ништа. Лупим јаче и ето редара, чврстог баје, који je гурнуо плакат у страну и познатим интернационалмим знаком показао ми да ce купим. Уперим прстом у себе па у плакат, показујући му да сам ja тај предавач, a он дигне леву руку (очигледно je био левак) и запрети ми да ће да ми поломи све кости. Од младежи око мене створио ce хор изругивања да ми стари отрцани трик не пали. A ja појачам лупање на вратима пратећи га ритмичким ударцима ногом. Тада ce врата мало одшкрину и главни редар одалами ме метлом по глави.
– Нема места! – заурла. – Губи ce!
Затетурао сам од снажног ударца, али нисам изгубио присуство духа.
– Ja сам предавач – добацим му брзо и скочим у страну. – Пустите ме унутра, забога!
– Е, вечерас ми нећете ући овде ни да сте шеф државе! – загрме редар и замахну метлом. – Младићу, бришите или зовем полицију!
И неопозиво затвори врата, закључа их и навуче резу.
Ceo сам на ивицу тротоара и размотрио ситуацију. Није ми било ни на крај памети да одустанем. Припремио сам предивно предавање у коме излажем како изворног израелског хумора нема јер хумористичке инситуције немају подршку власти. Пљесак нестрпљења изнутра подстакао ме je на акцију. Отишао сам у апотеку преко пута и назвао Клуб веселих пајтоса.
– Да? – одговори ми нечији груб глас. – Нема више места.
– Молим вас, дајте ми господина Штоклера.
– Немогуће, он je на предавању. Збогом.
To јест, на мом предавању.
Вратио сам ce на свој положај и тамо затекао само још једног младића са кофером за хармонику. Одмах смо ce спријатељили. To je био „богат уметнички програм“ лично, који исто тако није стигао да уђе пре дизања покретног моста.
Две главе знају више од једне, али ни заједнички нисмо успели да смислимо како да надмудримо редареву будност. Алберт – тако ce звао „богат уметнички програм“ – извади хармонику и удари у потпури борбених маршева, али му je свирку надјачало бурно звиждање нестрпљиве публике.
Требало je нешто предузети па куд пукло да пукло! Вратио сам ce у апотеку и затражио нешто чиме бих могао да пишем по стаклу. (Имао сам на уму онај горњи прозорчић.)
– Да нисте предавач у клубу? – упита ме апотекар.
– Јесам.
– Такви ce углавном служе ружем за усне.
Купио сам један „Пољуби ме жарко“, па сам ce уз помоћ друга „Програма“ попео уз одводну цев и па стаклу прозорчића написао великим, јарким словима JA САМ ПРЕДАВАЧ.
Главни редар и његов асистент спазише ме и зграбише ону метлу, али одскочисмо од врата пре него што их они отворише.
– Е, јесте идиот – прекори ме Алберт у пуном трку. – Зашто нисте написали наопако?
Хармоника je била веома тешка, па ми je Алберт сав задихан рекао како би већ одавно дигао руке од тога да му Штоклер није обећао седамдесет пет фунти за попуну програма. Како смо прошли крај поште, паде ми на ум боговска идеја. У пошти сам упитао службеника за које време уручују хитне телеграме.
– Откуд знам? – мирно ће он.
„НАПОЉУ САМ СТОП“, написао сам. „ПУСТИТЕ ME ПОБОГУ СТОП ВАШ ПРЕДАВАЧ.“
Вратили смо ce до клуба, али поштара није било (шта ти je наша пошта!). A у сали урнебес! Публика само што није демолирала салу. Нисмо смели да оклевамо више ни секунду.
– Да провалимо? – упита ме Алберт промукло.
И ja сам видео да нам нема другог излаза, односно улаза. У једном углу дворишта нашли смо чврсту греду за скеле, ухватили je испод руке, стали на неколико корака од врата и онда ce са својим ударним овном залетели у двери тврђаве.
Први налет су издржале, али су на други испале из шарки.
Пробој je био кратак али жесток. Главни редар навалио je на Алберта и срушио га једним ударцем своје медвеђе шапе. Ja сам ескивирао столицу која je полетела на мене и појурио у салу у цик-цак линији да избегнем гранате. Главни редар напусти тело „уметничког програма“ и скочи на мене с леђа, али ce дочепао само мог капута који препустих његовим шакама. Најзад провалих у салу крваве али уздигнуте главе.
Штоклеру je лакнуло кад ме je угледао. Упитао ме je зашто касним. Рекао сам му.
– Да, то нам ce понекад дешава – признаде Штоклер. – Можда су наши редари преревносни, али, верујте ми, да нису, било би и горих ствари. Ево, на пример, прошле године ce песник Меламед-Бекер угушио јер je хтео да ce увуче кроз цеви клима-уређаја.
Штоклер ме je представио публици која ме je поздравила изузетно срдачно. Главни редар и његов асистент стајали су крај позорнице и френетично ми аплаудирали.
– Даме и господо – почех – нема сумње да у Израелу постоји специфична врста хумора...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:24 am





Због верског карактера наше земље, односно, да будем прецизнији, због живог учествовања верских странака у власти, код нас свадбе могу да буду само традиционалне, што ће peћu раскошне приредбе, с импресивним рабинским церемонијалом и богатом трпезом која треба да засити фаланге изгладнелих гостију. To je једно од оних, како ce зову, скупо плаћених задовољстава. По правилу, трошкове јеврејске свадбе сноси отац млaдe, уместо мираза, a онда брише у Белгију и оставља за собом гомиле чекова без покрића. Обред paзводa неизмерно je скромнији и јефтинији, само je ствар у томе што по правилима игре прво долази cвадбa.
Приче са свадбе

У силном узбуђењу смо ушли у салу где ће ce Амнон и Тамара венчати. Недељама пре тога смо разбијали главу шта да купимо младом пару. Само смо једно знали – нећемо узети вазу за цвеће јер je то сувише отрцано. Зато смо, не губећи време, прочешљали све трговине док нисмо нашли нешто заиста згодно – предивну вазу, можда донекле и отрцан поклон, али шта да радиш кад не можеш да нађеш ништа друго? Свој поклон смо положили на сто уз остале свадбене поклоне. Чувао их je неки малишан сањивих очију, па смо искористили прилику док нас нико не гледа, и великим словима исписали своја имена не само на нашем пакету него и на повеликој кутији која je лежала крај њега.
Сала je била једна од најлепших у Тел Авиву, богато окићена, столови су били крцати посластицама, a у једном углу весело je свирао мали ансамбл. Било нам je драго што нам драги пријатељи улазе у свету брачну луку у тако дивној атмосфери и тако хај-амбијенту. To ће им ce сигурно урезати у сећање и остаће им утеха у пропасти која их чека. И међу осталим пријатељима младог парa владало je изузетно расположење. Видело ce да Амноново и Тамарино славље сматрају и својим, иако су неке невестине пријатељице, као на пример црнокоса Лили, биле још неудате и стога, хтеле-не хтеле, биле евидентиране као уседелице. У друштву je било и неке старије господе с којих je тихо капнула и суза две, али ce нису стидели јер, уосталом, колико пута ce човек у животу жени? По правилу само два-три пута, a више од тога je ретка срећа. Али та статистика није вредела за Амнона и Тамару. Што ce њих тиче, једнодушно мишљење гостију je било да су они идеалан пар гугутки.
– Брак из љубави – изјави je Густи, невестин бивши момак. – Како je лепо открити да на овом окрутном свету још има романтике!
Лили му ce топло придружи – оно двоје дословно лудују једно за другим. Испрва су ce Тамарини родитељи противили том браку. Најзад, она им je јединица. Маштали су да ће ce удати за неког у иностранству и имати све што joj срце жели. Али je Тамара била кратка и јасна: „Или њега или ћете видети шта ћу да урадим!“ Није било друге, морали су да пристану. Уосталом, момак зарађује страшну лову, a финансијска ситуација Тамариних родитеља није баш ружичаста.
Пази, стигла je Тамара! Баш je као сан. Онаква питка, у девичански белој венчаници, делује као професионални фото-модел. Око главе joj блиста ореол невине љубави. Да, на тој девојци ce осећа нека чистоћа, нека дирљива безазленост. To смо сви осетили.
– Како си ми лепа – довикну joj Кларис.
Лили није могла да ce обузда a да je не загрли: – Предивна си!
Кларис би ce кладила у било шта да je младина венчаница Фишеров модел. После венчања, Тамара може да je скрати за десетак сантиметара па ће имати фантастичну вечерњу тоалету. To je материјал од најмање двадесет фунти по метру. Француска свила, види ce. Добро, уосталом, када ће цура да носи хаљину која кошта као пола „мерцедеса“ ако не на својој свадби? Нарочито после свега оног што je сиротица морала да пропати.
– Боље не питајте – шапну Лили. – Шта je та девојка прошла, то je невероватно! Њени су ce поломили да je пре одласка у војску удају за оног кошаркаша, и све je већ било спремно, a онда, каква пропаст!
– Ma шта кажеш! – на то ћемо ми. – A шта?
– Добро, али нека остане међу нама! Тачно недељу дана пре свадбе једна наводна пријатељица јадне Тамаре отишла je до кошаркаша. Знате већ те пријатељице која вас кобајаги тако воле a иза леђа вас само опањкавају. Е, та je кошаркашу сервирала свакакве бљувотине о Тамари, али момак, наравно, поштен човек, није поверовао ни у једну реч, само je упитао Тамару да ли je то истинa. A она му je рекла: „Ако ти верујеш да би то могло да буде тачно, онда ниси човек и боље je да раскрстимо.“ Момак je хтео да ce убије, да ce обеси, али како je од кошарке израстао, плафон му je био пренизак, па му ce изјаловило. A јадна Тамара ce пропила. Момак ју je молио да једноставно окрене лист, али му je она одбрусила да je прекасно, мали мој! Мислим да су ce и даље страшно волели, али je онда она имала авантуру с неким капетаном, a после je ишла од руке до руке. Она je стварно заслужила мало мира и одмора!
У међувремену стигао je младожења: згодан, преплануо младић у тамном оделу, привлачних, лепих црта лица.
– Да ли je млађи од ње? – упита Густи, али су га остали одмах ућуткали. Па шта, највише пар година разлике! Зар je то важно? Тамара ce исто тако добро држи a још je прошла и третман за улепшавање. Друго нас je копкало: од чега тај Амнон живи? Шта у ствари ради по читав дан?
– Ништа – јави ce један господин с лулом. – Жени ce.
– Знате га?
– И те како! To je обичан шалабајзер. Кладим ce да je и оно одело на њему изнајмљено.
– Јадна Тамара! – сажалисмо ce на младу. – Па од чега ће да живе?
– О, за то не брините. Запослиће ce код њеног оца – подругљиво ће онај с лулом. – A он ће добити првокласног забушанта.
Па да, тако ce данас ради. Киптели смо од огорчења. Човече, та пропалица не зна ни козе да чува, a такав je бестидник да ће да живи на тастовој грбачи! Погледи нам скренуше ка јадном оцу јадне Тамаре. Стајао je крај рабина и састављао свадбени уговор. Хм, ту смрди на венчање под морање. Отац као да je прилично узнемирен. A због чега?
– Он je типичан nouveau riche – шапну Густи. – Згрнуо je гомилу парa с текстилом и сад кћерки купује мужа.
Иза наших леђа неко je причао голицаве детаље о пословним махинацијама маторог. Стално ce свађао са својим ортаком и једног дана ортак je нестао под тајанственим околностима. Чак ce и полиција умешала. Кажу да je било и саблаживих открића, али шта све то сад вреди? Важно je да je monsieur nouveau riche нашао звекана за јадну Тамару. Нека му je наздравље! Али мора да je страшна циција. Па да ли je ово нека сала? Зар и нијe могао да нађе ништа пристојније у целом Тел Авиву? Само погледајте шта je по столовима: пар ужеглих сендвича, понека слана срдела, салaтa с мајонезом и сок од поморанџе. Зар Амнон и Тамара нису заслужили ништа боље од овога? A слатки су овако заједно, зар не?
– Тамара као да je пропала – забринутим тоном рече Лили. – Преузела je све манире старе девојке. Пазите шта вам кажем, најпаметније je у брак ући с првом љубави.
– Ах, срећна je, a то je најважније – устала je Кларис у одбрану своје пријатељице. – Иако сам joj милион пута рекла да узме тамнији пудер за нос, да joj ce не виде трагови пластичне операције.
– Шта? – збили смо ce око ње. – Шта сте рекли?
– Ma зар не видите? Грозно! Toг хирурга би требало послати на робију, ja вам кажем!
Сад су ce гости скупили око свадбеног балдахина. Шалабајзерова мамица и татица тресу ce од узбуђења. Шта je ово? Грле оне nouveau riches a ништа не говоре! Чудно. Кажу да им та партија није баш по вољи; надали су ce да ће њихов син да упеца нешто боље. У строгом поверењу, знате, али они ce не могу кривити за ово. Шалабајзер их je поставио пред fait accompli.
– Мућнимо мало главом – тихо ће онај с лулом. – A зашто су толико пожурили са свадбом?
– Да, заиста, зашто?
Какво наивно питање! Ha уснама гостију лебдео je зналачки осмех.
– Уосталом – јави ce Густи – мислим да сада може да ce прича о томе. Па то зна цео град. Зимус je Амнон побегао од куће. Његови су најмили детектива. Нашли су их мртве пијане у неком преноћишту у Јафи. Тамарин брат хтео je да га убије. И полиција je морала да интервенише. Баш ce било закувало! Њен отац ce заклео да ће да га упуца као бесног пса ако ce икад усуди само да приђе његовој кћери.
Амнон je пришао младој, нежно je помазио по коси и изменио реч-две с њом.
– У реду – рече Тамара. – Како ти кажеш, драги.
Видите, већ ce свађају! Како je то тужно! Beћ сада! Види ce да није имала избора. To joj je била последња прилика. Више joj није двадесет, него пуних двадесет две, и зато мора да ћути. Обред je почео. Шалабајзер ce укочио као кип. Блед je као крпа! A Тамара, изгледа да je разрока. Лили ми шапуће на ухо да иначе носи наочаре и сад je јадница слепа као слепи миш.
Младожењини родитељи стали су уз невесту. Лeпa церемонија! Ево, сад joj шалабајзер ставља прстен, врло скроман прстен, с обзиром на његове паре.
– A где ће провести медени месец?
– Ох, откад су га испуцали!
– Зар je то важно? – наруга ce лулаш. – Овог пута тата Киршнер плаћа цех у хотелу.
Подсетили смо гa да Тамарин отац није Киршнер. Тако смо открили да je он – то јест лулаш – овде грешком. Кренуо je на неку другу свадбу.
Но, кад je већ дошао, онда je и остао. Амнон je петом скршио чашу. Према неким посматрачима то je учинио с једва прикривеним бесом. Из једног угла одјекује хистеричан смех. Сви погледаше на ту страну. To je опет друга прича. Кажу ми да ce она жена тамо забављала с шалабајзером пуне две године, a кад je почео да joj расте стомак, на брзину ce удала за неког страног дипломату. Али, наставила je с шалабајзером као да ништа није било, a онда je шалабајзер дознао да дипломата све време зна за њега, и то му je страшно засметало. После су опет почели да ce састају, све док му Тамарин тата није запретио револвером.
– И колико ће тај да чека да je превари?
Управо оно што су сви мислили још на почетку. Било je неизбежно да неко постави то питање.
– Ако мене питате – рече лулаш – три месеца, и то у најбољем случају.
Густи би ce кладио на недељу дана.
Лили je била скроз песимистична. – Тамара није тако глупа као што изгледа – шапну нам. – Синоћ му je лепо рекла: „Амноне, ја знам за кога ce удајем. Само што ћу радије да будем распуштеница него уседелица.“ И у праву је.
Стан je на њено име. Кларис успут помену да зна једног доброг адвоката, за сваки случај.
– Видећемо – прогунђаше гости. – Никад ce не зна.
Гледали смо та два млада чудовишта. Kao, ступају у брак. Љубе ce нежно, глуме, али њихова окрутна судбина јасна je сваком ко их гледа. Обред je завршен. Журимо до младенаца, обасипамо их најлепшим жељама, цмачемо их од срца.
– Mazel tov! Mazel tov!{8}
– Много cpeћe и радости у животу!
– Дабогда сто двадесет година!
– Бла, бла, бла...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:24 am





Из прве руке

Знам да то није нимало похвално, али морам дa признам: док у ране јутарње сате продуктивни деo становништва мушки јури на своје конструктивне задатке, ja смогнем тек толико снаге да ce окренем на другу страну и наставим да хрчем. Стога читалац може да замисли шта ce збило с мојим унутрашњим светом кад ме je једне ноћи у седам сати пробудило зверски лудо лупање на вратима. Затетурао сам ка вратима, али их je у међувремену Манфред Тосканини срушио и захуктао ce, у пиџами, у мој ходник.
– Шалом! – рече Манфред. – Je си ли чуо?
– Нисам – одговорих слепљених очних капака.
– Спава ми ce.
Окренух ce око своје осе и затетурах назад ка кревету. A комшија ме зграби за скуте пиџаме.
– Човече! – простења Манфред. – Дигли су у ваздух палату Хистадрута{9} у Арлосорофој улици!
– Страшно – рекох – ни таква експлозија ме није пробудила.
– Ни ja je нисам чуо – признао je Манфред. – Али Кунстатер каже да умало није оглувео. Дотрчао je код мене у пет сати, a онда je пожурио да обиђе блокове један, два и три, a ja сам преузео на себе да обавестим блокове четири, пет и шест, да спречимо панику. Кунстатер каже да ce над рушевинама још увек дижу густи облаци прашине. Са свих страна у небо штрче угљенисане греде...
Опис ужасног призора ме запрепастио, али сам ипак уочио да мој комшија у томе налази неко задовољство, као да га je, рецимо, шеф потапшао по плећима. A то ме je ражестило. Хистадрут ми није баш при срцу, јер његове главоње само сатима распредају a на крају опет не знаш шта би хтели да кажу – ипак, то није разлог да ce радујеш што je уништен Кремљ у Арлосорофој улици.
– Стани мало, Тосканини – рекох. – Што ce тако радујеш? Каква корист од тога?
– Знаш, обишао сам све станове у блоковима четири и пет, али тамо никоме није пало на памет да ме пита тако нешто. – Moj комшија ce смрачи. – Не радује ме, али ja ипак видим даље од носа. Kao стари члан Хистадрута, кажем ти да нам не шкоди ако нас понекад подсете да у овој земљи има и других снага. Наравно, штета за зграду{10}. Каква катастрофа!
Дотле сам ce сасвим расанио. Отворио сам прозорске капке и зачкиљио у спољашњи свет. Јутро ce весело шепурило међу зградама у комшилуку. С мора je пиркао свеж поветарац. Веш госпође Каланиот већ ce сушио на мојој антени. Два штенета су ce вртела у круг хватајући ce за реп. У даљини ce недирнута дизала палата Хистадрута. Разносач новина управо je дролазио на бициклу испред наше куће – каснећи по обичају.
– Извини што те прекидам – окренух ce ка Манфреду – али изгледа да je експлозија палате Хистадрута још у фази планирања. Ено палате!
Манфред Тосканини je нагло ућутао, почео да вртуцка једним стопалом и не погледавши ме у очи.
– Палата Хистадрута je читава – рекох. – Да ли си ме чуо?
– Чуо сам те. Нисам глув.
– Онда погледај.
– Нећу. Нема потребе.
– Зашто?
– Зато што je ноћас одлетела у ваздух. Каква катастрофа!
– Али ено je, гледам je рођеним очима!
– Доста! – ражести ce Манфред. – Да ли си тврдоглава мазга! Зар ти није јасно да имам информације из прве руке?
За трен ми ce мало замутило у глави. Комшија ме je погледао бесно, a онда му ce у очима појави израз саучешћа.
– Смири ce – рече потапшавши ме по рамену.
Палата je сравњена са земљом. Сам бог зна ко je то извео. Са свих страна угљенисане греде...
Мрак ми паде на очи.
– Иди до ђавола! – дрекнух. – Шта си ту стао и мељеш једно те исто кад можеш да приђеш прозору и сам ce увериш?!
– Нема потребе да ce уверавам. Мени je Кунстатерова реч довољна.
– Ma нека Кунстатер и сто пута каже...
– Стани! – цикну Манфред. – Хоћеш да кажеш да Кунстатер лаже? Добро! Да знаш да ћу му рећи. Хоћу, богами! Он ће знати како да те натера да то полижеш, буди сигуран!
– A ко? – изгубих стрпљење. – Ко ти je тај Кунстатер?
– Ето видиш! Господин уопште не зна ко je Кунстатер, a дере ce из свег гласа да je лажов! Да ниси мало претерао?
Расплаках ce. Манфред ме je сажаљиво помазио по коси.
– Могу да ти доведем сведоке – рече. – Људе који су својим ушима слушали Кунстатера како прича да су од целе зграде остале само угљенисане греде. Каква катастрофа!
– Али с овог прозора...
– Ако баш хоћеш да знаш, то су објавили и на радију!
– Ha ком радију?
– Кунстатеровом! Малтене новом, марке „Филипс“...
За трен ce поколебах. Па, људско око може и да погреши, a Кунстатер остаје Кунстатер... Шта! Бацих ce на Манфреда Тосканинија, зграбих га око струка и надљудским напором довукох га до прозора.
– Гледај!
– Нема потребе. – Moj комшија отимао ce у мом загрљају, затворених очију. – Да сам хтео, могао сам да гледам и са свог прозора. Али je Кунстатер детаљно испричао...
Ударих га у стомак.
– Да ли су je дигли у ваздух или нису? Да ли je сад тамо или није?
– Јесте... сад...
– Како то мислиш „сад“?
– Ноћас су je дигли у ваздух a јутрос je опет изградили.
Тада ce Манфред оте из мог загрљаја, опсова и одјури на свеж ваздух да настави да извршава свoj задатак. Одгегао сам назад у кревет, где сам сањао како испробавамо неко ново нуклеарно оружје па je неко погрешно спојио неку жицу и цели свет ce распао у прах и пепео. Само je палата Хистадрута остала читава. Уосталом, заиста не видим зашто тако нешто не би могло да ce деси. Мораћу да питам Кунстатера.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:25 am





Oд свих особина које нас красе, једна од најлепших je наша несаломива љубав према традицији. Јевреји поносно истичу како je наша врста преживела само захваљујући томе што смо ce најпокорније држали Закона. Aко je тако, онда je допринос овог аутора том преживљавању био заиста минималан.
Сosì fan tutti

Није пријатно знати да си некоме упропастио срећу, поготово ако je реч о недужном странцу. Да будем конкретан, јунак ове приче je Џозеф, за кога раније нисам ни знао да постоји, a чију сам будућност и брачну срећу успео да уништим за сва времена. И то само за неколико минута.
Почело je тако што ми je у стан дошла непозната жена од четрдесетак година која ми je изверглала, с нешто слабијом дикцијом при крају акутног недостатка кисеоника, ову тираду:
– Извините господине што вам сметам јер ce у ствари и не знамо али знате сад бих могла да ce удам за Јосија али то што вам причам ви не знате да сам ce развела од првог мужа a зашто нема везе и не питајте ме стално je био пијан и куповао je поклоне другим женама али Јоси не пије a много парa зарађује и не бави ce политиком пазите шта вам кажем јер он није овде од јуче a има добар посао тргује текстилом и хоће одмах дете неће да чека јер више није тако млад али je висок без длаке на глави и негде има стан не сећам ce адресе свакако морате једном да нас посетите учинићете нам ту услугу зар не?
– Желим вам све најбоље, госпођо – рекох ja. Тeк да будем сигуран. – Нека вам брак донесе сву cрећу за којом свеколико човечанство жуди. Шалом, шалом и јавите ми ce неком разгледницом.
– Хвала вам господине али вам још нисам рекла оно важно a то je да Јоси овде има као пријатеље само староседеоце a они не могу пред рабином да сведоче да није био ожењен у свету иако нијe a ви сте овде дошли касније и ви сте новинар и то je добро јер тако можете да сведочите за нас обоје.{11}
– У реду – одвратих – то ћу вам написати...
– To није доста један Јосов пријатељ написао нам je уверење да je он неожењен на меморандуму Метроголдвин-Мајера, и то je написао на америчком јер je тамо запослен али je рабин peкao да човек мора код њега лично и хвала вам унапред што сте тако љубазни ja редовно читам ваше приче задња je била никаква{12} зато сутра ујутро у девет преко пута кафане „Пасаж“ наћи ћемо ce пред рабином опростите али журим ja сам Шуламит Плони драго ми je што смо ce упознали.
Нисам баш од сорте која радо чини услуге, затo што je то обично повезано с гњаважом, али сам тада схватио да je судбина двоје заљубљених у мојим рукама, a сем тога, како рекох, било ме je страх госпође Плони. Тачно у девет сати нацртао сам ce пред главним рабинатом где ме високи ћелавац ослови овако:
– Да ли сте ви сведок?
– Јесам – одговорих – па шта?
– Пожуримо. Служитељ je већ звао. Шуламит ће одмах доћи. Тражи неког пролазника који би хтео да joj буде сведок. Све ће бити готово за пар минута. Морате рећи да ме знате још из Подволоске и да ce никад нисам женио, ни на минут. To je све. Само ствар формалности. To сви раде. У реду?
– У реду. Али реците ми, заиста ce никад нисте женили?
– Никад. Зашто бих ce чешао тамо где ме не сврби?
– Тако, дакле. Само, ja никад нисам био у том вашем месту, како ce оно зове...
– Хошем{13}. Зар нисте новинар? Само реците да сте били репортер у Подволоској и да сте годинама писали о мени.
– Неће ми веровати.
– Зашто? Мислите да овде свако зна шта je то репортер?
– Још нешто. He могу да упамтим име тог места које почиње са „П“.
– Врло важно, онда рецимо да смо ce упознали у Бродију. И то je у Пољској.
Броди ми je било лакше да упамтим, морао сам само да ce сетим Бенџамина Бродија, бившег прсдседника америчке ционистичке организације. Још сам, не знам колико пута, поновио Јосијске личне податке, a он ми je уз то обећао да ће ми шапутати ако ми негде запне. Ни слутио није да му je судбина већ запечаћена.
Уто je стигла Шуламит Плони са својим сведоком, па ме je Јоси на брзину обавестио да му je презиме Кучман. Служитељ ме je натерао да покријем главу неким дречавом марамом{14}, те нас je без икаквих керефека увео у рабинову собу. Haшли смо ce пред часним брадатим патријархом који je говорио тешким ашкенашким акцентом. Рабин ме je најсрдачније поздравио, очигледно бркајући ме с младом, али сам га ja исправио, па je унео податке младенаца у дебелу књигу која je лежала пред њим на столу. Онда ce опет обратио мени, као да je у мени осетио слабу карику у намештаљки.
– Колико дуго познајете младожењу, синко?
– Тридесет шест година, рабине.
– A да ли je било неког временског раздобља, макар и најкраћег, да je веза између вас била прекмнута?
– Ни минут, рабине.
Све je текло плански глатко. Рабин je прихватио „Броди“ без речи, није знао шта je „специјални репортер“ па je у одговарајућу рубрику запиcao „агенција за резервне делове“, и на крају ме је упитао:
– И ви, дакле, синко, тврдите да младожења никад није био ожењен ни у рабинату ни на било који други начин?
– Никад.
– Знате га добро?
– Боље не би ни ваљало.
– Реците, синко, да ли je младожења којим случајем потомак племена Коена?
– Па наравно! – одговорим. – И те како!
– Хвала вам, синко. Спречили сте катастрофу – рече рабин и заклопи своју књижурину. – Ако тако ствари стоје, овај мушкарац нипошто не сме да ce ожени овом женом. Једном Коену{15} није дозвољено да ступи у брак с разведеном женом.
Шуламит Плони хистерично зајеца a Јоси ме прострели погледом који би и тенк здробио.
– Извините, рабине – промуцах – ja то нисам знао, јер сам у иностранству ишао само у световне школе. Молим вас да ту моју изјаву не уважите.
– To не може. Молим, изволите отићи.
Јоси скочи као фурија.
– Само час! – заурла. – A да ли бисте мене саслушали? Ja ce зовем Кучман и никад нисам био Коен. Напротив, моји преци су били безначајни Јевреји, тако рећи робови.
– Зашто je онда ваш сведок рекао оно што je рекао?
– Moj сведок! Ха-ха-ха! Па ja га сад видим први пут у животу! He знам одакле му идеја да бих ja био неки Коен!
Рабин ме збуњено погледа преко ивице својих наочара.
– У праву je. Упознали смо ce тек данас – признадох. – Зар мислите, рабине, да знам ко je он, или штa je? Само, нисам знао прописе па сам мислио, ако прође за Коена, да му неће штетити, напротив, можда му то добро дође, добиће попуст на таксу за венчање или на биоскопске улазнице. Венчајте их, часни оче!
– He могу. Младожења би морао да ми докаже да није никакав изданак Коена.
– Побогу – простења Јоси – како могу да докажем тако нешто?
– He знам – одговори рабин. – До сада то нико није успео. A сад, молим вас, изволите напустити наше просторије.
Напољу сам за длаку избегао линч. Јоси ce клео свим својим словенским прецима да ће једном да изравна рачуне са мном, a Шуламит Плони je цео тротоар наквасила сузама.
– Зашто сте нам то учинили? – јецала je. – Што сте ce гурали да будете сведок кад појма немате ни о чему? Ви сте опасан кретен! Ви сте лажљиви сведок, ето шта сте! Сад због вас Јоси не може да ce венча са мном!
Била je у праву. Гнусан злочин.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu